Историја Срба обухвата период од раног средњег века до садашњости.

 Срби су се населили
на Балканском полуострву и у јужној Панонској низији. Срби данас чине већину или значајну
мањину у Србији, Босни и Херцеговини (то јест Републици Српској) и Црној Гори. Мањи број
Срба до данас је остао у Хрватској, Румунији, Мађарској, Републици Северној
Македонији, Бугарској и Албанији. Значајан број Срба раселио се у многе државе Европе и
света и они чине дијаспори. Изван ове историје Срба је историја
заједнице Срба староседелаца источне Немачке. Они имају исто порекло као Срби на
Балканском полуострву, али дуга раздвојеност, довела је до необичне појаве да се обликују
два различита словенска народа са истим именом Срби.

Садржај

 1Српске земље пре досељавања Срба

o 1.1Бронзано доба
 1.1.1Егејска сеоба народа
o 1.2Гвоздено доба
o 1.3Илири
o 1.4Продор Келта
o 1.5Ратови Илира и Римљана
 1.5.1Први илирски рат
 1.5.2Други илирски рат
o 1.6Провинција Илирик
o 1.7Провинција Далмација
o 1.8Провинција Горња Мезија
o 1.9Провинција Доња Панонија
o 1.10Провинција Дарданија
o 1.11Провинција Превалитана
 2Прадомовина Срба
 3Долазак Срба у Југоисточну Европу
 4Историја Срба у раном средњем веку
o 4.1Српска држава Властимировића
o 4.2Срби у Травунији и Конавлима
o 4.3Срби у Захумљу
o 4.4Срби у Неретљанској кнежевини
o 4.5Српска држава Војислављевића
 4.5.1Кнез Јован Владимир
 4.5.2Михаило Војислављевић, кнез и краљ Дукље(Србије)
 4.5.3Константин Бодин, краљ Дукље(Србије)
o 4.6Србија династије Вукановића
 5Србија династије Немањића, проширење на исток, издвајање Босне из Србије,
Дубровачка република
o 5.1Стефан Немања
o 5.2Стефан Првовенчани
o 5.3Стефан Урош II Милутин
o 5.4Стефан Урош III Дечански
o 5.5Бановина Босна
o 5.6Дубровачка република
 6Српско царство
o 6.1Цар Стефан Урош IV Душан Немањић "Силни"
o 6.2Цар Стефан Урош V Немањић
o 6.3Цар Симеон Урош Немањић
o 6.4Цар Јован Урош
 7Распад Српског царства, феудална раздробљеност, Српска Деспотовина и Краљевина
Босна
o 7.1Зета у доба Балшића
o 7.2Држава краља Марка
o 7.3Држава Дејановића
o 7.4Моравска Србија
o 7.5Краљевина Босна
o 7.6Краљ Стефан Твртко I Котроманић, краљ Срба и Босне
o 7.7Српска Деспотовина
o 7.8Деспот Стефан Лазаревић
 8Пад српских земаља под Османску власт, стогодишњи српско-турски рат(1371-1496)
o 8.1Маричка битка и пад Мрњавчевића
o 8.2Бој на Дубравници, Битка на Плочнику, Битка код Билеће
o 8.3Бој на Косову(1389)
o 8.4Пад Српске Деспотовине
o 8.5Пад Краљевине Босне
o 8.6Пад Херцеговине
o 8.7Зета у доба Црнојевића, пад Црне Горе
o 8.8Српски деспоти у егзилу
 9Срби у Османској империји
o 9.1Сеобе Срба у 15. и 16 веку
o 9.2Хајдуци и ускоци
o 9.3Пећка патријаршија
o 9.4Банатски устанак (1594)
 10Срби у Хабзбуршкој монархији, до новог века
o 10.1Српско царство Јована Ненада
o 10.2Сремско војводство
o 10.3Велике сеобе Срба
o 10.4Српска Војна крајина
o 10.5Хабзбуршка Краљевина Србија (1718-1739)
o 10.6Хабсбуршка Краљевина Славонија (1745—1868)
o 10.7Кочина Крајина
 11Стварање модерних српских држава и Српска револуција
o 11.1Први српски устанак
o 11.2Други српски устанак
o 11.3Кнежевина Србија
o 11.4Књажевина Црна Гора и Брда
o 11.5Српска Војводина/Војводство Србија и Тамишки Банат
o 11.6Српски устанак у Херцеговини и Босни
o 11.7Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу
o 11.8Краљевина Србија
 12Срби у раном 20. веку
 o 12.1Мајски преврат и Царински рат
o 12.2Анексиона криза
o 12.3Краљевина Црна Гора
o 12.4Борба за Македонију
 13Срби у Балканским ратовима и Првом светском рату
 14Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/Југославија и Бановина Србија
 15Срби и геноцид над Србима у Другом Светском Рату
o 15.1Срби у НДХ
 16Срби у СФРЈ и под комунистичком влашћу
o 16.1АВНОЈ и комадање Србије
o 16.2Десрбизација, асимилација, црногоризација и македонизација
o 16.3Конфедерализација земље
 17Распад СФРЈ и ратови од 1991. до 1999.
o 17.1Стварање Савезне Републике Југославије
o 17.2Стварање и пад РСК
o 17.3Стварање Републике Српске
o 17.4НАТО агресија на Србију и СРЈ
 18Срби на почетку 21. века
o 18.1Распад СРЈ
o 18.2Република Српска
 19Етногенеза
 20Види још
 21Референце
 22Извори и литература
o 22.1Извори
o 22.2Литература
 23Спољашње везе

Српске земље пре досељавања Срба[уреди | уреди извор]

Бронзано доба[уреди | уреди извор]
Метално доба је почело много раније, у егејско-предњеазијском подручју, него на подручју
данашњих српских земаља и у унутрашњости Европе. Као центар металургије може се
сматрати и подручје Кавказа, а знатна етничка помјерања су допринијела да и Балканско
полуострво уђе у метално доба.

Грчко-илирски тип шлема из Кличева

Интезивнија индоевропеизација карактеристична је за почетак бронзаног доба. Номадски
сточари из јужних руских степа, којима ни земљорадња није била потпуно непозната живјели
су у патријахату, а на Балкану наилазе на примитивнију старосједилачку културу ловачко-
риболовачког карактера. Ови дошљаци на Балкану формирају две велике индоевропске
језичке групе, које су се задњих векова прије нове ере развиле у Илире и Трачане. Као
граница наведених група, може се сматрати слив Мораве и Вардара. Илири и Трачани, са
македонском групацијом и неким малоазијским групацијама Индоевропљана, сматрају се
пеластичким и живели су на Балкану пре досељења Грка, који продиру око 1900. године старе
ере. Утицај Илира на Грке се одразио и у њиховом језику: имена, Ахил и Одисеј, као и
поједина имена божанстава, на примјер Тетида.Продор Индоевропљана на Балкан вршен је у
више таласа.
Егејска сеоба народа[уреди | уреди извор]

Кадмос убија змаја. Грчка амфора из 560. године п. н. ере.

Ова сеоба, у бронзаном добу, представљала је велику миграцију народа у егејско –

малоазијској области, током више векова (око 1200. до око 800. године прије нове ере).
Племена са Балкана, касније позната као Трачани и Илири, имали су у овој миграцији значајну
улогу, а померања су морала захватити, макар једним делом и предео данашњих српских
земаља. У ово време поставља се и прича о опсади и паду Троје (Хомер наводи имена низа
јунака и народа из унутрашњости Балканског полуострва, који су са Грцима напали на овај
малоазијски град). Великој сеоби припада и најезда Дораца у ахајску Грчку. Егејска сеоба је
представљала опасност за моћни Египат. Након што су ови народи уништили јако краљевство
Хетита и градове на Криту, у петој години владавине фараона Менерптаха (1225—1215 прије
н. е.) помињу се налети „људи са мора“. Ови налети на Египат са копна и мора обновљени су
и у време последњег великог фараона, Рамзеса III, који је успео да их порази и одбије. Имена
ових нападача на фараонову земљу дају египатски извори тога времена. Добрим делом су ту
у питању групације народа са Балканског полуострва и из Мале Азије.

Гвоздено доба[уреди | уреди извор]

Период халштата настаје на крају великих миграција (800. година прије нове ере) и траје до VI
вијека старе ере. То је период извјесне културне стабилизације домаћег становништва на
Балканском полуострву. Јасно се издвајају поједина илирска племена (позната касније по
писаним изворима) као и њихова подручја. У латенском периоду гвозденог доба, од VI вијека
п. н. е. међу Илирима јача племенска аристократија (богати гробни налази) и ствара се основа
за касније племенске савезе и стварање илирске државе. Илири увозе луксузну грчку робу
(керамика, накит, тканине). Грчки је утицај био присутан и раније, али је од VI века прије нове
ере био све интезивнији. Мада су Грци основали многе колоније у Медитерану, по свему
судећи у дијелу обале Јадранског мора, на подручју данашњих српских земаља, нису успели у
насељавању колониста, јер им то није допуштало домородачко илирско становништво.

Илирска племена у српским земљама

Илири[уреди | уреди извор]
Претпоставља се да су племе Илири, односно Илири у ужем смислу речи, живјели источно
од Неретве. Њихово име је касније пренето на низ других племена, као скупни назив. Географ
Помпоније Мела и Плиније Старији, у првом веку наше ере, помињу " праве Илире " (Illyri
proprie dicti) као и друга племена. Племена Илира, у пределима данашње Србије, БиХ, Црне
Горе, била су: Ардијеји, Плереји, Енхилејци, Лабеати, Доклеати, Пирусти и Аутаријати.

Продор Келта[уреди | уреди извор]

Након опсаде Рима, коју вршили 390. године пре нове ере, Келти су продрли у дeo Јадранског
приморја (западни Балкан), а можда и у предео данашње Босне. Страбон наводи податак о
мешању Келта (Гала) са илирским племеном Јапода, које је живело у југозападној Босни,
Лици и деловима Словеније, што не мора значити и мешање у етничком смислу.
У свом другом походу, Келти су преко Паноније и Дунава кренули према југу, ка Македонији
и Делфима, али су претрпјели пораз. Удружена келтска племена су разбијена. Стоји
Теопомпов податак о сукобу Келта и илирског племена Ардијеји, 359 – 358. године пре нове
ере, као и примењеном келтском ратном лукавству, које се састојало у тровању противника
храном. Могло би се прихватити и тумачење о сеоби Аутаријата (потиснутих Келтима) и
њихово покоравање Трибала. По другом, сигурнијем извору, Аутаријате су унуштили
Скордисци (келтско племе, које се стационирало између река Мораве и Дунава, па и у Срему,
након неуспелог похода на Македонију и Делфе, 279. године старе ере) а који су се касније
измешали са Трачанима и Илирима.

Ратови Илира и Римљана[уреди | уреди извор]

Илирски штит
Илирска краљевина у 3. веку п. н. е.

Илирска племена, прилично конзервативна, живела су и у неприступачним брдским и

планинским пределима и тешко их је било покорити. На то указују тешкоће и дуготрајне борбе
које су Римљани морали водити са Илирима. На јачање моћи Илира указује још њихов сукоб
са Македонијом и прогон њиховог краља Аминте III из земље од стране Илира. Илирски
владар Плеуријас, водио је рат са краљем Филипом II Македонским (359 -336 пре нове ере).
Антички Македонци и Илири су у ратовима били и савезници. Тако је, век касније, у сукобу
македонског краља Деметрија и Етолаца, по позиву Македонаца илирски краљ Аргон поразио
Етолце, 231. године пре нове ере, након чега је убрзо и умро (230).
Први илирски рат[уреди | уреди извор]

Илирска Краљица Теута

Вођен је против Рима. Аргонова наследница, илирска краљица Теута, напада Епир и пљачка

главни град Фојнику, а затим показује своју моћ истовременим нападима на Ису, Аполонију и
Епидамнос (Драч). Осваја Коркиру (Крф) у којој за управника поставља свог војводу Димитрија
Хварског (пореклом Грка).
Грчки градови, угрожени од Илира, обратили сусе за помоћ Ахајцима, Етолцима и
Римљанима. Као разлог за своје мешање Рим је навео опсаду Исе и гусарење Илира по
Јадранском мору. Римски посланици, браћа Луције и Гај Коруканија и исејски посланик
Клеопор, упућени су Теути. Један од посланика је по повратку убијен, а Римљани 229. године
започињу рат, упркос покушајима Теуте да наведени инцидент изглади. На Илире су
послати конзули Гнеј Фулвије и Аул Постумије. Димитрије Хварски прилази без борбе
Римљанима и предаје им Коркиру, а затим падају и градови Епидамнос и Аполонија. Са
доласком зиме римске се легије повлаче, штитећи освојене територије. Године 228. п. н.
е. Теута, која се повукла у Рисан, тражи мир са Римом и тако губи већи дио своје територије.
Овим мировним уговором остварила се римска политика разбијања савеза племена и моћи
Илира на супротној обали Јадранског мора.
Други илирски рат[уреди | уреди извор]
Димитрије Хварски, кога су римљани поставили за управника новоосвојених илирских
провинција, јачао је своје позиције на овом дијелу Балкана. Ослонио се на македонског краља
Антигона Досона и оженио се другом Аргоновом женом, Тритеутом, зближивши се са њеном
породицом. Користио је заоштравање односа Рима и Картагине, пред почетак другог пунског
рата, покушавајући да освоји Пилос у Месинији. Угрожавао је и обале Егејског мора и заратио
са Римом. Након пораза од римских снага, Димитрије је побјегао новом македонском краљу,
Филипу V.

Провинција Илирик[уреди | уреди извор]

Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења су дуго времена биле део
великог римског царства. Стари народи који су насељавали Балканско
полуострво (Илири, Трачани и Келти), пре доласка римских освајача живели су племенским
животом. Илири су били најбројнији и насељавали су највећи део полуострва. Покушаји да
створе јачу државну организацију неће успети (Теута нпр.). На јадранским острвима ће бити
више грчких трговачких колонија и преко њих ће се ширити утицај високе грчке културе према
унутрашњости полуострва. Римска освајања унутрашњости Балкана ће бити окончана тек у 1.
веку после Христа. Након тога ови народи ће бити изложени дугом процесу романизације. У
касној антици они су били углавном романизовани, а и хришћанство је однело победу
над паганизмом. У вријеме Римске државе, област данашњих Српских земаља и историјске
Србије је припадала римској провинцији Илирику, а затим провинцији Далмацији. Историјски
извори помињу да је Цезар поред Галије на управу добио и Илирик, а исту провинцију је 40.
године прије нове ере, уговором у Брундизијуму добио и Октавијан.

Провинција Далмација[уреди | уреди извор]

Територије српских земаља под римском влашћу

Ова је провинција обухватала Јадранско приморје (изузимајући Истру), данашњу Црну Гору,
Босну и Херцеговину и западни дио Р.Србије. Административни центар ове провинције
налазио се у Солину (Salona), у данашњој држави Хрватској(Далмацији).
Као провинција формирана је у вријеме владавине Октавијана Августа. Конзул Вибије Постум
(Vibius Postumus vir consularis, praepositus Dalmatiae) помиње се у 8. години нове ере као
заповедник Далмације. Од 11. године нове ере постаје царска провинција, на челу са легатом.
У овој провинцији ропство је било веома слабо развијено, а основ економике су чиниле старе
привредне гране: земљорадња и сточарство.