Mehanika Tla PDF

Milan M.
Maksimović
MEHANIKA TLA
ČETVRTO IZDANJE
Beograd 2008
MEHANIKA TLA
ČETVRTO IZDANJE
AUTOR: Prof. dr Milan M. Maksimović, dipl. građ. inž.

Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu
RECENZENTI: Prof. dr Stevan Stevanović, dipl.građ.inž.

Prof. Jovan Šutić, dipl.građ.inž.
Odobreno za štampu od strane Komisije za

izdavačku delatnost Građevinskog fakulteta
u Beogradu po preporuci Katedre za
građevinsku geotehniku
IZDAVAČ:
Tiraž: 500 primeraka
SVA PRAVA ZADRŽANA

PREŠTAMPAVANJE I UMNOŽAVANJE ZABRANJENO
I U CELINI I U DELOVIMA
I
PREDGOVOR ČETVRTOM IZDANJU

Izvršeno je stotinak izmena, dopuna i korekcija teksta i grafike iz prethodnih izdanja.
Beograd, Januar 2008. Autor
PREDGOVOR TREĆEM IZDANJU

U ovom izdanju su ispravljene uočene greške u prethodnim izdanjima, izvršena proširenja,
izmene i dopune, tako da je realni obim ovog izdanja proširen i veći od obima materije u
prethodnim izdanjima, iako je broj stranica, zbog racionalnijeg sloga, manji.
Beograd, Juli 2005. Autor
PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

U ovom izdanju su ispravljene uočene greške u prvom izdanju i izvršene izmene i dopune u
svim poglavljima koje treba da doprinesu sažetijem prikazu iznete materije uvećanog obima u
odnosu na prethodno izdanje. Najveće izmene i proširenja su izvršena u važnijim poglavljima
koja obrađuju deformabilnost i čvrstoću tla kao i u poglavlju o nosivosti tla. Na kraju svakog
poglavlja dodat je rezime, koji naglašava najvažnije stavove i principe. S obzirom da je knjiga
namenjena i studentima građevinarstva, u okviru programa osnovnih studija, studentu će pri
savladavanju izložene materije verovatno biti korisna i zbirka zadataka (Maksimović i Santrač
2001), čije je peto izmenjeno i dopunjeno izdanje sada objavljeno.
Osim toga, izvršene su i izvesne dopune uslovljene pojavom prvih prevoda jedne radne
verzija EVROKOD-a, predstandarda Evropske ekonomske zajednice u oblasti građevinskog
projektovanja tokom 1996/1997 godine, nakon objavljivanja prvog izdanja ove knjige. Za oblast
Mehanike tla posebno je značajan Evrokod 7, “Projektovanje i proračun geotehničkih
konstrukcija” (EC7, Eurocode 7, Geotechnical Design). Prvi deo ovog dokumenta, “Opšta
pravila”, (General rules) objavljen je na našem jeziku 1997 godine i tako postao pristupačan
široj stručnoj javnosti. Iako je već ubrzo nakon pojave ovog prevoda došlo do novih izmena
izvornog normativa i u Evropi nije postignut potpun konsenzus po nizu pitanja koja ovaj
normativ treba da reguliše, treba očekivati da će se ovaj predstandard prihvatiti kod nas kao
osnova za izradu naših normativa iz oblasti građevinske geotehnike. Zbog toga će se u ovom
izdanju knjige, istina u sasvim umerenom obimu, koristiti i relevantni predlozi izloženi u EC7,
kako bi se neki osnovi koncepti što pre počeli koristiti i u našoj praksi.
Osećam kao posebnu obavezu da se zahvalim kolegama i prijateljima, koji su me podsticali i
ohrabrivali da pripremim ovo drugo izdanje. Osim toga, zahvalnost dugujem i svim donatorima
koji su velikodušnim prilozima, u ovom teškom vremenu, omogućili da se knjiga štampa i objavi.
Beograd, April 2001. Autor
PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Ova knjiga je o mehaničkom ponašanju tla kao građevinskog materijala i o metodama za
rešavanje tipičnih geomehaničkih zadataka koji se pojavljuju u građevinskoj praksi. Sadržaj
knjige je, najvećim delom, izveden iz predavanja koja sam držao na građevinskim fakultetima u
Beogradu, Subotici i Podgorici, i zasniva se na pretpostavci da je čitalac uspešno savladao
kurseve iz Geologije, Otpornosti materijala i Mehanike fluida prema programima nastave na
pomenutim fakultetima.
Knjiga je prvenstveno namenjena studentima građevinarstva, u okviru programa osnovnih
studija. Studentu će pri savladavanju izložene materije verovatno biti korisna i zbirka zadataka
(Maksimović, Otterbein i Santrač 1995), čije je četvrto izdanje sada objavljeno. Međutim,
student treba da ima u vidu da ova knjiga sadrži i više od materije predviđene kursom osnovnih
studija u obliku elemenata koji predstavljaju izabrane uvodne delove na poslediplomskim
kursevima na smeru za građevinsku geotehniku, ali i nešto više od toga.
II PREDGOVO R
Naime, s obzirom da u našoj zemlji već duže vreme nije objavljena knjiga iz Mehanike
tla, a disciplina se veoma burno razvijala tokom poslednjih dvadesetak godina, nadam se da će
prikazana materija moći da posluži kao osveženje inženjerima u praksi. Pri pisanju knjige sam
pokušao da nađem izvesnu ravnotežu između teorije, sistematizovane empirije i ličnog
inženjerskog iskustva. Najviše prostora sam posvetio opisu geotehničkih problema, fizičke
suštine svojstava ili oblika ponašanja tla, često na sasvim kvalitativan i intuitivan način, koji
vodi do odgovarajućih pojednostavljenja i idealizacija, da bih se matematičkim aparatom
koristio u onoj meri u kojoj je to neophodno za kvantifikovanje pojedinih odnosa i rezultata za
primenu u rešavanju uobičajenih problema koji se javljaju u praksi.
Svakako da se odgovori na sva pitanja iz područja Mehanike tla i njene primene u
različitim specijalnostima Građevinske geotehnike kao što su fundiranje, nasute brane, donji
stroj saobraćajnica, istraživanje i sanacija klizišta, terenska istraživanja, geotehničko
osmatranje, projektovanje i izvođenje u geotehnici i dr., ne mogu staviti u jednu jedinu knjigu.
Zato sam se ograničio na pokušaj da izložim izvesne osnovne stavove i principe, koji se
smatraju nespornim, a za posebne i specifične detalje inženjer može konsultovati obimnu
literaturu koju sam naveo u prilogu. Osim toga, nisam opisivao detalje laboratorijskih
ispitivanja tla koji su definisani standardima, niti sam se upuštao u tehničke normative koji se u
ovoj oblasti sada primenjuju ili će se, možda, primenjivati u bliskoj budućnosti. Standardi i
normativi se menjaju, osnovni principi, uglavnom, nešto duže traju.
Nakon uvodnog Poglavlja 1, materija prikazana u knjizi se, savim orijentaciono, može
podeliti na dva osnovna dela. U prvom delu knjige, u Poglavljima 2 do 5, prikazane su osobine
tla, metode laboratorijskih ispitivanja, postupci za definisanje i određivanje relevantnih
geomehaničkih parametara koji se primenjuju u rešavanju praktičnih problema. Poglavlje 6
sadrži ilustracije koje opisuju osnove modeliranja naponsko-deformacionog ponašanja u
okvirima teorije plastičnosti i koncepta kritičnog stanja, pri čemu se ima u vidu čitalac koji ima
nameru da se sa ovim teorijskim aspektom Mehanike tla upozna izvan okvira koji obuhvataju
osnovne studije. Drugi deo knjige, od Poglavlja 7 do Poglavlja 11, sadrži primenu mehanike tla u
rešavanju tipičnih zadataka građevinske geotehnike, kao što su pritisci na konstrukcije, nosivost
plitkih temelja i šipova, metode za proračun sleganja temelja, problematika stabilnosti kosina, kao i
osnove metoda geomehaničkih terenskih istražnih radova.
Kao i većina knjiga, tako ni ova nije mogla biti napisana za linearno čitanje. Ako sve i ne
bude jasno u toku prvog čitanja, može se čitati još jednom, redom ili na preskok, jer se uvek broji
samo rezultat poslednjeg čitanja. Nadam se da će čitaocu pomoći indeks pojmova dat na kraju
knjige.
Osećam kao posebnu obavezu da se zahvalim kolegama i prijateljima, koji su me podsticali i
ohrabrivali da knjigu napišem i slike nacrtam. Zahvaljujem se i recenzentima, Prof. dr Stevanu
Stevanoviću i Prof. Jovanu Šutiću, koji su vrlo temeljito pregledali rukopis i dali brojne primedbe i
sugestije. Osim toga, zahvalnost dugujem i svim sponzorima i donatorima koji su velikodušnim
prilozima, u ovom teškom vremenu, omogućili da se knjiga štampa i objavi.
Beograd, Avgust 1995. Autor

III
SADRŽAJ
1. UVOD ili MEHANIKA TLA U GRAÐEVINARSTVU 1
2. PRIRODA TLA I OSNOVNI POKAZATELJI 6
2.1 Postanak tla 6
2.2 Identifikacija i klasifikacija tla 8
2.3 Odnosi faza u tlu i pokazatelji fizičkog stanja 13
2.4 Jedinstvena klasifikacija 25
2.5 Struktura ili mikrostruktura tla 29
2.6 Zbijanje tla 34
2.7 Rezime 38
3. VODA U TLU 39
3.1 Uvod 39
3.2 Hidrostatički uslovi 39
3.3 Kretanje vode kroz tlo 47
3.4 Princip efektivnih napona 55
3.5 Osnovne jednačine kretanja vode kroz tlo 61
3.6 Strujna mreža 65
3.7 Filtracione sile 77
3.8 Filterska pravila 80
3.9 Pijezometri 83
3.10 Rezime 85
4. NAPONI I DEFORMACIJE 86
4.1 Uvod 86
4.2 Prostor mogućih stanja napona 87
4.3 Prikaz dvodimenzionalnog stanja napona 90
4.4 Deformacije 95
4.5 Veze napona i deformacija 98
4.6 Porni nadpritisak-nedrenirani uslovi 106
4.7 Deformabilnost i stišljivost 110
4.8 Konsolidacija 110
4.9 Deformacije bez znatne promene napona 136
4.10 Rezime 147
5. SMIČUĆA ČVRSTOĆA TLA 148
5.1 Uvod 148
5.2 Kulon-Mor-Terzagijev linearan zakon loma 153
5.3 Merenje smičuće čvrstoće tla 157
5.4 Smičuća čvrstoća realnog tla 180
5.5 Drenirani uslovi-efektivni naponi 184
5.6 Nedrenirani uslovi-totalni naponi 230
5.7 Rezime 236
6. KONCEPT KRITIČNOG STANJA TLA 237
6.1 Uvod 237
6.2 Invarijante napona i deformacija 237
6.3 Veze naponskih i deformacijskih pokazatelja 243
6.4 Osnove teorije kritičnog stanja 246
6.5 Ponašanje tla pre loma 258
6.6 Neki osnovni koncepti teorije plastičnosti 261
6.7 Primena teorije plastičnosti na tlo 264
6.8 Rezime 270
IV SAD RŽAJ
7. VERTIKALNI NAPONI I SLEGANJA 271

7.1 Uvod 271
7.2 Geostatički naponi u tlu 273
7.3 Naponi usled površinskih opterećenja 275
7.4 Sleganje površine elastičnog poluprostora 292
7.5 Komponente sleganja na realnom tlu 296
7.6 Dozvoljena sleganja 314
7.7 Rezime 317
8. GRANIČNA STANJA PLASTIČNE RAVNOTEŽE 318
8.1 Uvod 318
8.2 Granično stanje i plastična ravnoteža 319
8.3 Gravitacione potporne konstrukcije 323
8.4 Aktivni pritisak i pasivni otpor tla 328
8.5 Rankinova teorija pritiska tla 334
8.6 Kulonova teorija pritiska tla 341
8.7 Kulmanov postupak - aktivni pritisak 343
8.8 Ponseleov postupak - aktivni pritisak 349
8.9 Uticaj filtracije vode i pornog pritiska 352
8.10 Posebni slučajevi aktivnog pritiska 355
8.11 Stabilnost gravitacionog potpornog zida 258
8.12 Rezime 361
9. NOSIVOST TEMELJNOG TLA 362
9.1 Uvod 362
9.2 Prolom temeljnog tla 362
9.3 Metode proračuna nosivosti plitkih temelja 366
9.4 Nosivost plitkih temelja prema propisima 380
9.5 Nosivost šipova 386
9.7 Rezime 409
10. STABILNOST KOSINA 410
10.1 Uvod 410
10.2 Metode proračuna stabilnosti kosina 414
10.3 Planarne klizne površi 417
10.4 Kružno-cilindrične klizne površi 421
10.5 Proizvoljne klizne površi 432
10.6 Privremena i trajna stabilnost kosina 439
10.7 Kriterijumi stabilnosti 442
10.8 Neki korisni koncepti 443
10.9 Karakteristični slučajevi (ne)stabilnosti kosina 448
10.10 Metode za stabilizaciju kosina 456
10.11 Rezime 462
11. TERENSKI ISTRAŽNI RADOVI 463
11.1 Uvod 463
11.2 Planiranje terenskih istražnih radova 464
11.3 Metode terenskih istraživanja 466
11.4 Prikaz rezultata istraživanja 493
11.5 Interpretacija rezultata 494
11.6 Rezime 496
SAD RŽAJ V
PRILOZI:
A. LISTA SIMBOLA i SKRAĆENICA 497
B. INDEKS POJMOVA I PODNASLOVA 503
C. BIBLIOGRAFIJA 506
D. INDEKS AUTORA 515
E. PRAVILNICI i STANDARDI 517
1
Poglavlje 1
UVOD
ili
MEHANIKA TLA U GRAÐEVINARSTVU
Sve što čovek napravi a da to ne leti ili ne plovi, oslanja se na tlo ili stenu. To posebno
važi za građevinske objekte. Građevinski objekti, zgrade, brane, putevi, tuneli, kanali,
pristaništa, aerodromi i mostovi, grade se na tlu ili steni, a često se tlo ili stena koriste i
kao materijali za građenje. Zbog toga ponašanje tla ili stene na lokaciji objekta,
sadejstvo objekta i podloge za vreme građenja, kao i posle završetka objekta, znatno
utiče na uspeh, sigurnost i ekonomiju objekta. Prema tome, tlo kao građevinski
materijal, je isto toliko važno kao beton ili čelik, a Mehanika tla se bavi svojstvima tla
koja su važna za građevinarstvo. Razumevanje fundamentalnih principa, koji se opisuju u
mehanici tla, ima za cilj njihovu primenu u rešavanju tipičnih problema geotehnike::
ocena sposobnosti tla da primi opterećenje temelja
konstrukcija građevinskih objekata,
analiza stabilnosti zemljanih konstrukcija, nasipa i nasutih brana,
određivanje pritisaka tla na konstrukcije,
prognoziranje kretanja vode kroz tlo,
stabilnost padina, potencijalnih ili aktivnih klizišta i drugih kosina,
poboljšanje mehaničkih osobina tla.
Mehanika tla se može definisati na više načina. Na primer, može se reći da je
Mehanika tla tehnička disciplina koja primenjuje zakone Mehanike čvrstog deformabilnog
tela i zakone Mehanike fluida, odnosno Hidraulike na tlo, u građevinskom smislu.
Međutim, student često može biti sasvim zbunjen prvim kursom iz Mehanike tla. Nakon
usvajanja znanja iz Statike, Otpornosti materijala i Mehanike fluida, gde su problemi
najčešće sasvim jasno definisani, suočava se sa okolnostima u kojima to i nije sasvim tako;
jedan značajan deo Mehanike tla možda i ne liči uopšte na mehaniku, već više na
poznavanje materijala. Razlike, u odnosu na pomenute discipline mehanike, postoje bar iz
najmanje tri razloga: granice domena u kome se stvarni problem razmatra i granični uslovi
obično nisu sasvim jasno definisani, realna svojstva materijala su promenljiva u prostoru
koji zauzima masa tla i zavise od napona i istorije napona.
Osim toga, svojstva tla se mogu menjati u vremenu, podložna su uticaju toplote,
pritiska i atmosferskih uticaja. Zbog navedenih osobenosti, mehanika tla i njena primena se
u izvesnoj meri razlikuje od drugih grana građevinarstva, koje se, sasvim orijentaciono,
mogu podeliti na Konstrukcije (zgrade, mostovi), Hidrotehniku (voda u pokretu) i
Geotehniku. Praktično, Mehanika tla se može definisati i kao fundamentalna disciplina
Geotehnike u koju spadaju problemi fundiranja, mehanike stena, tehnologije građenja u tlu
i steni i primena prirodnih materijala tla i stene u građenju građevinskih objekata.
2 1. UVOD ili MEHANIKA TLA U GRAÐEVINARSTVU
Mehanika tla prikazana u ovoj knjizi se bavi, pre svega, mehaničkim ponašanjem
manje ili veće mase tla, dok se problemi hemijske ili fizičke prirode u vezi sa
mikroskopskim osobinama pojedinačnih zrna ne razmatraju. Time se bavi geologija,
odnosno disciplina koja se naziva mineralogijom i neke druge tehničke discipline, kao što
su fizika tla i pedologija.
Sa mehanicističke tačke gledišta neke konstrukcije se sasvim uspešno mogu
izgraditi pod pretpostavkom da je materijal potpuno krut, nedeformabilan, ali se već u
statici konstrukcija linijskih sistema mora uzeti u obzir savijanje greda i stubova. U
Mehanici fluida, koja se bavi i kretanjem fluida kroz cevi i kanale, mogu se razlikovati
hipoteze o stišljivom i nestišljivom fluidu, iako nestišljivih, strogo uzev, nema. Mehani-
ka kontinuuma se bavi naponima i deformacijama u deformabilnom telu koje je konti-
nualno tj. nema pukotina, dok mehanika granularnih sredina sintetizuje globalno pona-
šanje mase zrnastih materijala, polazeći od interakcije zrna u međusobnom kontaktu.
Može se pomisliti, s obzirom na zrnastu prirodu tla, da bi mehanika granularnih
sredina bila primenljiva i u mehanici tla, ali se pod većim delom sadašnje mehanike tla i
geotehnike podrazumevaju pretpostavke mehanike kontinualne sredine i mehanike
krutog ili deformabilnog tela pri opisu fizičkih modela koji odražavaju najvažnije oblike
ponašanja tla, specifičnog ali i veoma raznovrsnog materijala, za koji fizička teorija
treba da bude opšte primenljiva i racionalno prihvatljiva. Fizička teorija o ponašanju
materijala bi morala da na adekvatan način opiše sve aspekte mehaničkog ponašanja i da
bude uređena tako da se praktični problemi, primenom takvih opisa, mogu uspešno rešiti.
Materijali se ne ponašaju na jednostavan način. Zato je praktično nemoguće definisati
jedinstvenu teoriju koja je istovremeno i jednostavna i tačna, što posebno važi za tlo. Zbog
toga se najčešće mora prihvatiti stav da teorija mehaničkog ponašanja predstavlja neki
racionalno prihvatljiv kompromis između jednostavnosti i istine.
Iako se student uči da, pre svega, usvoji zadati obim znanja, uz određenu meru
prihvatanja ili odbijanja činjenica i stavova koji se izlažu, ništa ne bi trebalo da ga
sprečava u izražavanju sumnje u samostalnom razmišljanju i ocenjivanju, kao i u izboru
stava prema materiji koju treba da usvoji. Zbog toga student treba da u idealnim
uslovima obrazovanja sazna razliku između činjenica i mišljenja, između definicije i
empirijske opservacije i da tako na najbolji mogući način savlada elemente određene
tehničke discipline. Pri tome ne treba zanemariti razvoj i usvajanje shvatanja zasnovanih
na intuiciji, imaginaciji i zdravom razumu. Tek tako shvaćen koncept se izražava u
matematičkom obliku, pri čemu se ne smeju izgubiti iz vida sve okolnosti i pretpostavke
usvojene pri njegovom izvođenju.
Građevinski inženjer se obrazuje da razmišlja na analitičan način, da se oslanja na
teoriju i numeričke podatke, da apstrahuje prirodne uslove, sa tendencijom da problem
pojednostavi da bi ga mogao numerički obraditi kako bi dobio konačan rezultat ili rešenje.
Treba očekivati da će građevinski inženjer prepoznati koji problem može rešiti sam, a kada
mu je potrebna saradnja sa specijalistom u oblasti geotehnike. Postoji znatna razlika
između specijaliste geotehničara, građevinskog inženjera sa jedne i geologa ili inženjer-
skog geologa, sa druge strane. Pri tome izgleda da na sasvim različit način ovoj problema-
tici prilazi student, na drugi način građevinski inženjer u praksi, a na treći način geolog.
Geolog, obično prilazi problemu intuitivno, deskriptivno, na globalan i kvalitativan

način, često više insistirajući na problemu nego na rešenju. Kompleksnost problema se
prenaglašava, verbalna deskripcija je često obimnija od one koja bi bila relevantna za
građevinskog inženjera, numerički podaci se daju u veoma širokim intervalima, a
pojednostavljenja se prihvataju samo uz izvesno oklevanje. Ukoliko se pojednostavljenja i
prihvate njima se ne sme dati formalan širi ili opštiji značaj od onog koji odgovara realnom
i racionalnom okviru područja na koji se odnosi. Zbog toga u građevinarstvu geolog može
imati samo savetodavnu ulogu, a odluke, od kojih zavisi sigurnost i funkcionalnost
građevinskog objekta, mora donositi građevinski inženjer.
Terzaghi izražava mišljenje da građevinskom inženjeru geolog i ne bi bio potreban
ukoliko bi građevinski inženjer stekao ona geološka znanja koja su mu stvarno potrebna,
ona znanja iz kojih bi se razložno izostavile informacije za njega irelevantne, a toliko često
nuđene u geološkim izveštajima. Geotehnički terenski istražni radovi predstavljaju jednu
od najvažnijih polaznih osnova čija se realizacija zasniva na dobrom poznavanju građevin-
ske problematike i mehanike tla, kako njenog teorijskog tako i praktičnog aspekta. Metode
istraživanja na terenu moraju biti u skladu sa metodama koje se mogu upotrebiti u obradi
dobijenih rezultata i njihovoj primeni pri rešavanju konkretnog građevinskog problema.
Zato je uputno razmotriti kakve bi kriterijume primenio inženjer u praksi pri oceni
i izboru metode u rešavanju konkretnih problema. Mogu se sugerisati tri kriterijuma koji
se mogu sumirati kao:
o jednostavnost,
o pouzdanost u praksi i
o mala greška u poređenju sa raspoloživim tačnijim postupcima.
Jednostavnost je veoma važna ako metod treba da bude široko prihvaćen od strane
inženjera. Metod bi morao biti takav da ga može koristiti i prosečan inženjer, a da pri
tome ima jasan uvid u relativan značaj svih faktora koje metodologija obuhvata.
Pojednostavljenje fizičkih osobina materijala se mora primeniti sa maksimalnom
pažnjom i to samo u onoj meri koja je neophodna za praktičnu realizaciju analize.
Jednostavnost, u obliku zahteva od pre četrdesetak godina, kada je logaritmar bio
osnovno računsko sredstvo inženjera, sada svakako nema isto praktično značenje, ako
se ima u vidu revolucionarni tehnološki razvoj u području automatske obrade podataka i
pristupačnost elektronskih digitalnih računara.
Pouzdanost se u praksi može ocenjivati na više različitih načina. Prvi način, koji
podrazumeva da su konstrukcije projektovane određenom metodom stabilne, predstavlja
samo ne-negativan dokaz. Pri tome se podrazumeva da su zadovoljena polu-empirijska
pravila, obično data različitim standardima i pravilnicima, čije se implikacije često ne
mogu kvantifikovati, te nema indikacija o deficitu racionalnosti i ekonomičnosti, koji su
prateća pojava prevelikih faktora sigurnosti. Drugi način za proveru pouzdanosti bi
podrazumevao dokaz da izmereni naponi odgovaraju izračunatim veličinama. Ova provera
nije moguća u graničnoj analizi ako faktor sigurnosti nije jednak jedinici, tj., ako nije došlo
do loma, a pri radnom nivou napona merenje napona u masi tla je skopčano sa mnogim
eksperimentalnim i interpretacionim teškoćama. Koncept napona je apstraktnog karaktera,
dok je fizička realnost vidljiva samo u obliku deformacije ili pomeranja.
4 1. UVOD ili MEHANIKA TLA U GRAÐEVINARSTVU
Merenja pornih pritisaka su moguća sa znatno većom pouzdanošću. Zato je takva

vrsta provere i jedna od najvažnijih u povratnim analizama nekih realnih problema u
praksi. Treći način podrazumeva proveru i komparativnu analizu slučajeva za koje se
pouzdano zna da je faktor sigurnosti jednak jedinici. Ovo je, svakako, i veoma pouzdan i
impresivan test, koji opravdava interesovanje specijalista za slučajeve incidentnih rušenja
različitih objekata u građevinskoj praksi.
Kriterijum o maloj i dopustivoj grešci u odnosu na raspoložive tačnije postupke,
ima sada znatno manju težinu u odnosu na važnost koja se pridavala ovom kriterijumu
pre tridesetak godina. Rasprostranjenost i pristupačnost brzih digitalnih računara, sa
značajnim kapacitetima radne memorije i odgovarajućim periferijskim jedinicama,
krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina u našoj zemlji omogućava da se
metode numeričke analize praktično afirmišu. Metode granične ravnoteže i metode
konačnih razlika i konačnih elemenata postaju prihvatljive tehnike, lake za upotrebu i
zbog toga izuzetno korisne za inženjera, kako u projektantskoj, tako i u istraživačkoj
praksi. Javlja se mogućnost da se praktično provedu izuzetno obimni proračuni stanja
napona i deformacija o kojima se pre pedesetak godina moglo samo maštati.
Međutim, sama relativno visoka numerička i teorijska tačnost, koja se može posti-
ći savremenim računskim sredstvima, nije dovoljna garancija za veliku tačnost progno-
ze ponašanja mase tla. Konačna upotrebljivost rezultata numeričke analize se mora
proveriti i potvrditi rezultatima merenja na stvarnim objektima. Kako su poređenja
često, i pored primene svih raspoloživih znanja, razočaravajuća, ponovo se pažnja
istraživača i praktičara vraća na osobenosti i kvalitet ulaznih podaka koji opisuju osobi-
ne materijala. Opšte prihvaćeno mišljenje je da su konstitucione veze za tlo znatno
složenije od onih koje se koriste za čelik ili beton, a nisu manje važne za rešavanje
praktičnih zadataka u realizaciji različitih građevinskih objekata. Zbog toga se u
značajnijim istraživačkim laboratorijama sada posvećuje veoma velika pažnja ispitiva-
njima ponašanja tla pri složenijim naponskim stanjima, kako bi se došlo do poboljšanja
u definisanju konstitucionih veza koje, u smislu mehanike materijala i modeliranja,
postaju sve komplikovanije i sa sve većim brojem parametara. Zato se sasvim paralelno
odvijaju i eksperimentalna istraživanja radi provere matematički definisanih modela na
različitim fizičkim modelima, na prototipovima i izvedenim objektima.
Kao i druge tehničke discipline, Mehanika tla upotrebljava razne reči od kojih se
neke ne čuju u svakodnevnom govoru, neke reči su pozajmljene iz drugih jezika jer ih u
našem jeziku nema, a neke reči iz našeg jezika se moraju ponovo definisati radi primene u
mehanici tla. Reči našeg narodnog jezika, kao što su glina, pesak, šljunak, vremešan, kao i
mnoge druge koje se upotrebljavaju u svakodnevnom govoru, ali i u Mehanici tla, mogu
imati različito značenje zavisno od konteksta. Osim toga, reči stranog porekla, kao što su:
kompaktan, pora, plastičnost, dilatacija, dilatancija, sukcija, permafrost, ili izrazi kao što
su drenirana čvrstoća, nedrenirana kohezija, itd., su neophodne ukoliko se želi izbeći
upotreba i ponavljanje dužih i složenijih izraza deskriptivne prirode iz našeg narodnog
jezika. Pri tome neki pojmovi mogu imati sasvim različita značenja umetanjem jednog
slova, tako da će neupućen u mehaniku tla smatrati da je bar jedna od dve reči, kao što su
dilatacija i dilatancija, pogrešno napisana, a za upućenog, obe reči imaju sasvim jasno i
različito značenje. Ili, na primer, zašto bi reči međulamelni i dvodimenzioni bile pogrešne,
a međulamelarni i dvodimenzionalni, ispravne, osim što tako piše u našim rečnicima. Zbog
toga je, u saradnji sa lingvistima, neophodno raditi na razvoju i usaglašavanju reči i
pojmova tehničke terminologije našeg jezika i pri tome treba uvažavati mišljenje onih
kojima su takve reči potrebne.
Terminologija mehanike tla je zaokružena na engleskom jeziku koji se u najvećoj
meri koristi u objavljivanju stručnih i naučnih rezultata u časopisima i na međunarodnim
stručnim skupovima širom sveta. U spisku simbola na kraju ove knjige navode se i neki
izvorni izrazi iz kojih skraćenice potiču, kako bi se izbegla upotreba stranih reči u samom
tekstu. Većina, oznaka i skraćenica koje je usvojilo “Međunarodno društvo za mehaniku
tla i fundiranje”, (ISSMFE-International Society for Soil Mechanics and Foundation Engi-
neering), potiču iz engleskog jezika. U međuvremenu, ova međunarodna organizacija
osnovana 1936 god., menja naziv te je sada to “Međunarodno društvo za mehaniku tla i
geotehničko inženjerstvo” (ISSMGE-International Society for Soil Mechanics and Geo-
technical Engineering) koja tokom poslednjih šezdesetak godina u pravilnim vremenskim
razmacima organizuje svetske i regionalne naučne i stručne skupove na kojima se objav-
ljuju rezultati i dostignuća iz ove oblasti. Naša zemlja je punopravna članica ove
međunarodne organizacije već preko pedeset godina.
Pre dvadesetak godina su zemlje Evropske ekonomske zajednice pokrenule inicija-
tivu da se za oblast građevinskog konstrukterstva izrade međusobno usklađeni standardi,
kojima bi se radi izjednačavanja tržišnih uslova za projektovanje i građenje u okviru
Evropske ekonomske zajednice, definisali i minimalni zahtevi kvaliteta i sigurnosti. Tako
je za oblast Mehanike tla i Građevinske geotehnike značajan Evrokod 7, “Projektovanje i
proračun geotehničkih konstrukcija” (EC7, Eurocode 7, Geotechnical Design). Prvi deo
prednacrta ovog dokumenta, “Opšta pravila”, (General rules) objavljen je prevremeno i na
našem jeziku 1997. godine i ne predstavlja usvojeni dokument jer se u god. 2000 u radnim
telima Evropske zajednice razmatrala verzija prednacrta koja se u znatnoj meri razlikuje od
prethodne, koja je kod nas prevedena. Treba očekivati da će se ovaj standard, ili njegove
osnovne postavke, delimično ili u celini, postepeno prihvatati kao osnova za izradu naših
normativa iz ove oblasti, što je sada moguće jer je Evropska zajednica praktično zaokružla
i usvojila najveći deo konačnih verzija ovih dokumenata. Zbog toga će se u ovom izdanju
Mehanike tla, istina u sasvim maloj meri, koristiti i neki predlozi izloženi u prednacrtima
EC7, kako bi se, bar osnovi koncepti, počeli koristiti i u našoj praksi. Osavremenjavanje
većine naših standarda i izrada domaćih normativa, u skladu sa EC kodovima, je veoma
obiman posao koji pretstoji.
Naravno, primena Mehanike tla u Građevinskoj geotehnici se ne može svesti na
polu-auomatsko unošenje brojeva u teorijske ili empirijske formule ili normative i
standarde. Geotehnika svoj uspeh može da ostvari samo uz simultano i racionalno
uvažavanje iskustava iz dobro dokumentovanih primera iz prakse. Zdrava intuicija je
osnova za duboko razumevanje i kreativnu primenu teorijskih znanja u rešavanju širokog
spektra zadataka koji se pojavljuju u raznolikim situacijama projektovanja i izvođenja
građevinskih objakata.
6
Poglavlje 2
PRIRODA TLA i OSNOVNI POKAZATELJI
2.1 POSTANAK TLA

Sa građevinske tačke gledišta, tlo je prirodna mešavina mineralnih zrna, koja se mogu
razdvojiti mehaničkim postupkom, na primer, mešanjem u vodi. Tlo je, najčešće,
necementirani skup granularnog (zrnastog) materijala mineralnog i organskog porekla.
Cementne veze između zrna mogu u izvesnoj meri uticati na mehaničko ponašanje mase
tla ali se podrazumeva da su cementne veze između zrna relativno slabe. Ukoliko su
cementne veze znatne čvrstoće, tada se najčešće može govoriti o steni, a ne o tlu, i zato
je takav materijal predmet razmatranja u Mehanici stena. Granice između Mehanike tla i
Mehanike stena, dve srodne geotehničke discipline, nisu veoma oštre. Mehanika stena
se bavi medijem koji se sastoji od stene izdeljene na komade diskontinuitetima a
Mahanika tla se bavi materijalom koji se sastoji od relativno čvrstih zrna između kojih
su šupljine, pore tla, u potpunoj komunikacionoj vezi.
Zrna tla mogu biti različitih veličina, oblika i mineralnog sastava, pri čemu se
podrazumeva da u ukupnoj zapremini znatan prostor zauzimaju intergranularne šupljine
- pore. U porama se može nalaziti vazduh, voda ili mešavina vazduha i vode. Stena se
od tla razlikuje po tome što se sastoji od relativno kompaktnih blokova stenske mase
koja je izdeljene praznim ili zapunjenim diskontinuitetima.
Tlo nastaje kao proizvod mnogih hemijskih i fizičkih, mehaničkih procesa
raspadanja površinskih delova stena koji su izloženi spoljnim uticajima. Genezom tla bi
trebalo da se bavi geologija. Zrna tla nastaju u cikličnom procesu raspadanja čvrstih stena
usled uticaja temperaturnih promena, sunca, vode i hemijskih procesa. Prema tome,
destruktivni procesi u formiranju tla od osnovne stene mogu biti fizički i hemijski.
FIZIČKI PROCESI izazivaju raspadanje osnovne stene na fragmente, komade stena

različitih veličina. Zamrznuta voda u prslinama, usled delimično sprečenog širenja,
izaziva velike napone povećavajući prslinu koja je odvaja od mase stene. Ciklično
mržnjenje i kravljenje može izazvati degradaciju do znatne dubine. Ukoliko se proces
odvija na padini, komadi se odvajaju i pomeraju nizbrdo ostavljajući novu površinu
izloženu procesu daljeg raspadanja. Ovi procesi mogu biti intenzivni u arktičkom pojasu
ali i na planinama gde temperature sezonski variraju u širokim granicama. U drugim
ekstremnim uslovima visokog zagrevanja površine u pustinjama kamen se zagreje do
relativno visoke temperature u toku dana, a posle se u toku noći ponovo relativno brzo
hladi. Temperaturne razlike izazivaju promene napona, a one mogu izazvati raspadanje
komada stena. Fizički procesi pri nastanku tla nakon degradacije osnovne stene mogu se
2. PRIRODA TLA i OSNOVNI POKAZATELJI 7
opisati erozijom usled dejstva vetra, vode ili glečera. Rezultat fizičkog raspadanja su
čestice koje imaju isti sastav kao i stena od koje su nastale i proporcije karakterističnih
dimenzija zrna su relativno bliske. Dalja modifikacija oblika i veličine zrna nastaje pri
njihovom transportu i deponovanju do mesta na kojima ih nalazimo.
HEMIJSKI PROCESI izazivaju promenu tipa minerala osnovne stene usled

dejstva vode, naročito ako ona u tragovima sadrži kiseline, baze i ugljen dioksid.
Hemijsko raspadanje, koje je intenzivnije u tropskom pojasu, proizvodi nove minerale,
obično mehanički slabije i veće zapemine od minerala u zdravoj steni. Voda i
ugljendioksid deluju na feldspate, najrasprostranjenije minerale u vulkanskim stenama
stvarajući silikate i grupu kristalnih čestica koloidne veličine, sa zrnima manjim od
2/1000 milimetra, koje čine minerale glina. Ogroman broj minerala u zemljinoj kori
može se, sasvim orijentaciono, svrstati u četiri velike grupe:
1. Relativno čvrsti i postojani minerali su kvarc i feldspati, koji najčešće grade
peskove i šljunkove.
2. Manje čvrsti ali ipak stabilni silikati - olivin, augit, hornblenda i silikati sa
magnetnim svojstvima.
3. Meki ljuspasti aluminosilikati koji se lako mrve - liskuni, biotit i muskovit.
4. Veoma meki minerali gline, aluminosilikati sa slabom ljuspastom, listastom
strukturom. Tipični pretstavnici su kaolinit, ilit, i montmorijonit. Tvrdoća ovih
minerala je skoro nemerljivo mala a retko se nalaze zrna veća od oko 1 mikrona,
ili 10-3 mm a debljine reda 10-5 mm.
Minerološki podaci se mogu, i savim pojednostavljeno sažeti u stav da su veća,
krupnija zrna verovatno čvrsta i mineral je najčešće kvarc. Manja zrna su verovatno
slabija. Gline čine tla sastavljena od tako sitnih čestica da se optičkim mikroskopom ne
mogu jasno videti, meka su i skoro sunđerasta. Čestice su često ploče čija debljina
iznosi samo dvadesetak prečnika atoma i mogu se videti samo pomoću elektronskog
mikroskopa. Ove osnovne činjenice ukazuju da se može očekivati izvesna razlika u
mehaničkom ponašanju. Peskovi, u kojima je predominantan kvarc, su manje stišljivi od
glina. Svi zrnasti materijali poseduju izvesne frikcione osobine (trenje), koje zavise od
tipa minerala i najmanje je kod glina. Ovo trenje između zrna, uz izvesne efekte
uzglobljavanja između zrna, jedini je značajan faktor koji omogućuje stabilne uslove za
konstrukcije od tla. Da trenja nema, tlo bi se ponašalo kao teška tečnost, fluid.
Tla, kakva se nalaze u prirodi, spadaju ili u klasu poznatu pod nazivom
transportovana tla, ili alternativno, kao rezidualna tla. Transportovana tla su nastala na
jednom mestu, a zatim su transportovana i deponovana na drugo, dok su rezidualna tla
ostala na mestu gde su nastala raspadanjem stene.
Glavni transportni faktori su:
GRAVITACIJA usled koje se fragmenti stena pomeraju sa višeg nivoa na niži

slobodnim padom, kotrljanjem odlomljenih zrna niz kosine padina ili klizanjem velikih
masa tla u gornjim, plićim delovima padina. U grupu tako nastalog tla spada koluvijum.
8 2. PRIRODA TLA i OSNOVNI POKAZATELJI
VODA atmosferskih padavina se sliva u potoke i reke koje svojom energijom mogu
pomerati i prenositi čestice različitih veličina. U gornjim delovima tokova, gde su
brzine kretanja vode veće, pomeraju se obluci i zrna šljunka, u umerenim uslovima
tečenja pesak i prašina, a pri malim brzinama se mogu transportovati uglavnom samo
čestice praha i gline. Tako su aluvijalne naslage nastale sedimentacijom u području
rečnih tokova. Estuarna tla su deponovana u području ušća reka u more. Lakustrinska
tla su jezerski sedimenti, a na dnu mora formiraju se marinski sedimenti.
VETAR u nekim krajevima i u nekim geološkim razdobljima može velikom snagom da

prenosi ogromne količine sitnih česica tla, uključujući i zrna peska. Veličina čestica
zavisi od brzine vetra. Tipičan primer u našim uslovima je les koji pokriva veliki deo
površina na severu naše zemlje i oko 10% kopnenog dela planete zemlje, a u pustinjama
pesak, koji se formira u pokretne dine.
GLEČERI u gornjim delovima dopunjavani snegom, polako se kreću prema nižem

delu doline i u tom području tope, a u kretanju zahvataju kamenje u svom koritu,
prenose ga do mesta topljenja i formiraju morene.
REZIDUALNA TLA nastaju u određenim klimatskim i tektonskim uslovima kada je

brzina raspadanja osnovne stene veća od brzine odnošenja formiranog tla. Tada tlo
ostaje na mestu na kome je nastalo. Raspadanje osnovne stene je u ovom slučaju
uslovljeno prevashodno hemijskim procesima. Karakteristike rezidualnog tla mogu
varirati po dubini i u najvećoj meri zavise od vrste osnovne stene. U površinskoj zoni
materijal dostiže najviši stepen raspadanja, u nižoj zoni raspadanje je manje ali sredina
može biti obogaćena produktima raspadanja gornjih slojeva. Najniže područje sloja
rezidualnog tla sastoji se od delimično raspadnute stene koja postepeno prelazi ka
zdravoj steni. Debljina rezidualnog pokrivača zavisi od trajanja i intenziteta raspadanja
stene. U našem podneblju rezidualna tla su relativno retka i male dubine do par metara,
ali su veoma rasprostranjena u tropskom pojasu, u južnoj Aziji, Africi, Centralnoj i
Južnoj Americi gde dubina raspadanja može dostići i preko sto metara. Iz takve
geografske raspodele nije teško zaključiti da su rezidualna tla najviše rasprostranjena u
vlažnim i toplim područjima, u područjima sa razvijenom vegetacijom koja ne
omogućava lako transportovanje tla koje je nastalo raspadanjem osnovne stene. Iako su
rezidualna tla rasprostranjena, privukla su manju pažnju istraživača u mehanici tla jer su
locirana u ekonomski manje razvijenim područjima, nasuprot transportovanom tlu, koje
nalazimo u veoma naseljenim delovima sveta sa razvijenom industrijom.
2.2 IDENTIFIKACIJA i KLASIFIKACIJA TLA

Klasifikovanje podrazumeva proces grupisanja i etiketiranja. Pri tome je moguće
zamisliti više različitih klasifikacionih sistema zavisno od namene. Klasifikacioni
sistem za potrebe mehanike tla mora da pruži informacije o očekivanim inženjerskim
osobinama tla pošto se ono klasifikuje. Inženjerske osobine koje su od primarnog
interesa u građevinarstvu su kompresibilnost, čvrstoća, vodopropusnost i ugradljivost.
Direktno određivanje navedenih osobina zahteva dosta vremena, specijalnu opremu i
kvalifikovanu radnu snagu. Ako bi se izvršila masovna ispitivanja inženjerskih

svojstava na svim raspoloživim uzorcima, prestala bi potreba da se tlo klasifikuje.
Krajnji cilj nije klasifikacija, već sagledavanje mogućeg ponašanja mase tla u uslovima
od interesa. Prema tome, biraju se kriterijumi za klasifikaciju koji omogućuju
klasifikovanje uz minimalni napor i trošak, tako da se nakon završene klasifikacije
može dobiti orijentaciona predstava o mogućem ponašanju i svojstvima tla.
Standardizovani klasifikacioni opiti omogućuju da se relativno jednostavnim opitima
vrste tla rasporede u tipove sa sličnim geotehničkm osobinama.
Rezultati klasifikacionih ispitivanja služe, između ostalog, i za izbor uzoraka za
ispitivanje inženjerskih svojstava, kao i za ocenu reprezentativnosti rezultata u odnosu
na masu tla i broj ispitanih uzoraka. Jedan od razloga za masovnu primenu klasifikaci-
onih ispitivanja je mogućnost da se iz jednog skupa identifikacionih pokazatelja ocene
geomehanički parametri primenom odgovarajućih empirijskih korelacija.
Osnovni klasifikacioni pokazatelji za ove namene su, pre svega, veličina zrna tla a
zatim eventualna "lepljivost" ili, striktnije, plastičnost tla.
Rezidualna i transportovana tla se pojavljuju u beskonačnim varijacijama veličina
zrna od hiljaditih delova milimetara do decimetarskih dimenzija. Kao generalna osnova
za klasifikaciju normalnog, pretežno neorganskog tla, usvojena je podela na dve glavne
klase sa graničnom vrednošću veličina zrna od 0,075 mm, a u nekim zemljama za
granicu se usvaja veličina zrna od 0,074 ili 0,06 mm, tako da:
krupnozrna tla sadrže preko 50% zrna većih od 0,075 mm (ili 0,06 mm)
sitnozrna tla sadrže preko 50% zrna manjih od 0,075 mm (ili 0,06 mm)
Ova granica od 0,075 mm, (odnosno 0,06 mm), prvo je potekla iz praktičnih
razloga jer se kaže da prosečno ljudsko oko bez optičkog pojačanja prepoznaje u
granularnoj masi individulana zrna veća od navedene granične vrednosti, dok se manja
zrna vide samo kao amorfna masa. Iako ovaj kriterij izgleda sasvim proizvoljan sa
mehaničke tačke gledišta, pokazalo se da postoje i znatne razlike u ponašanju ova dva
tipa tla. Osim toga, u prirodi se nailazi i na treset, materijal koji ima vlaknastu strukturu
i nepovoljne karakteristike, tako da se o njemu u ovom tekstu neće mnogo govoriti, jer
se veoma retko ispituje u mehanici tla.
KRUPNOZRNA TLA variraju sa veličinama zrna od komada stene do šljunka i

peska. Kvarc, zbog svoje tvrdoće i postojanosti, je mineral koji preovladava u sadržaju
mnogih šljunkova i peskova, ali se pojavljuju i drugi minerali sa različitim relativnim
učešćem. Terenska identifikacija je relativno jednostavna, jer se skoro sva zrna vide
golim okom uz eventualno i veoma retko korišćenje lupe. Krupnozrno tlo može da
sadrži primese sitnih frakcija, tako da se za određivanje granulometrijskog sastava vrši
mehanička analiza sejanjem, uz druge identifikacione opite, ali su kvalitativni
pokazatelji o veličinama i obliku zrna najčešće dovoljni za identifikaciju.
SITNOZRNA TLA se najvećim delom sastoje od zrna prašine i gline. Čist prah je po
veličini zrna između peska i gline i ima specifične osobine po kojima ga samo u maloj
meri razlikuje od peska. Ali već i mala količina primesa glinenih čestica od samo
nekoliko procenata daje mešavini sitnozrnog tla nove karakteristike, tako da se ono u
znatnoj meri razlikuje od krupnozrnih materijala. U pogledu mineralnog sastava, za

razliku od krupnozrnih materijala, varijacije u vrstama minerala koji čine sitnozrna tla
su znatno veće, jer je u formiranju zrna, osim mehaničkih uticaja, priroda zrna
uslovljena hemijskim procesima. Ne mogu se sva zrna videti golim okom, tako da se
primenjuju indirektni opiti za identifikaciju, a zasnivaju se na osobini da sitnozrni
materijali, naročito ako sadrže glinene čestice, menjaju konzistentno stanje sa
promenom sadržaja vode. Za ovu osobinu, koju nemaju krupnozrni materijali, koristi se
u Mehanici tla izraz plastičnost. Plastičnost, kao pojam, se koristi i za opis naponsko
deformacijskog ponašanja u sasvim drugom i znatno preciznijem kontekstu.
ORGANSKA TLA u našem podneblju uvek sadrže organske materije, koje se

najvećim delom pojavljuju u delimično raspadnutim oblicima vegetacije uz humus,
amorfni materijal nastao raspadanjem biljnih i životinjskih produkata. Ove organske
materije su od vitalnog značaja za poljoprivrednu upotrebu zemljišta i od manjeg
značaja su za građevinskog inžinjera, jer se površinska zona tla uklanja pre izgradnje
većine građevinskih objekata. Ipak, relativno visoko prisustvo organskih materija reda
5% do10% može ukazivati na relativno veliku kompresibilnost. Ponekad se u prirodi
pojavljuje treset, materijal sa vlaknastom strukturom u kome preovlađuju materije
organskog porekla. Ova tla su izrazito nepovoljna sa građevinske tačke gledišta.
GRANULOMETRIJSKI SASTAV TLA

Granulometrijski sastav je definisan krivom koja opisuje sadržaj zrna različite veličine
izražen u procentima težine. Dijagram za ovakvo opisivanje prikazan na Slici 2.1 je
potekao u MIT (SAD) i usvojen je za standard u mnogim zemljama, iako ima i
drugačijih. Ovaj klasifikacioni sistem je jednostavan jer za definisanje graničnih
veličina frakcija zrna, (šljunak, pesak, prašina), i njihovih relativnih veličina, (sitan,
srednji, krupan), primenjuje samo brojeve 2 i 6, što se lako pamti. Međutim, realna tla
se sastoje od mešavine raznih frakcija u različitim proporcijama, tako da se vrste tla,
prema granulometrijskom sastavu, moraju preciznije razlikovati.
Sasvim intuitvno, može se očekivati da će se skup veoma malih zrna ponašati
različito od agregacije velikih čestica, što predstavlja osnovu za primenu veličine zrna
kao kriterija za klasifikaciju tla. Prvo treba definisati veličinu zrna. Kada bi čestice tla
bile loptastog oblika, prečnik sfere bi bila veličina koja definiše veličinu zrna. Međutim,
oblik zrna tla je najčešće sasvim nepravilan. Neka zrna liče na kuglice ili kocke po tome
što su njihove dimenzije merene u tri međusobno upravna pravca sličnog reda veličine.
Neka druga zrna bi se najbolje mogla opisati kao pločasta, jer su dve karakteristične
dimenzije zrna znatno veće od treće karakteristične dimenzije, dok neka zrna imaju
pretežno izdužen, igličast oblik. Zbog takvih različitih oblika mora se arbitrarno
definisati mera veličine zrna. Veličina zrna, koje se vide golim okom, tj. pesak i
krupnija zrna, opisuje se "prečnikom" koji se pripisuje zrnu koje može da prođe kroz
skup sita sa različitim otvorima kvadratnog oblika. "Prečnik", koji se pripisuje zrnu, je
prečnik najveće kuglice, koja može da prođe kroz kvadratni otvor sita iste veličine kroz
koji prolazi i zrno. Opit sejanja i korišćenje sita nije moguće ako se tlo sastoji od
glinenih i prašinastih frakcija, jer su ona isuviše sitna i krhka da bi se mogla uspešno i
jednostavno mehanički izdvojiti po veličini. Veličina takvih zrna se određuje "opitom

hidrometrisanja" ili "areometrisanja", pomoću kojeg se veličini zrna sitnozrnog tla
pripisuje prečnik kuglice koja tone u stubu vode brzinom posmatrane čestice u procesu
sedimentacije.
Slika 2.1. Granulometrijski dijagram
Osim oblika granulometrijske krive, za opis krupnozrnog tla upotrebljavaju se i

sledeći numerički pokazatelji:
d10 Efektivna veličina zrna predstavlja najveće zrno od kojeg je 10 % materijala u
uzorku manje od ove veličine. Na analogan način se definiše i veličina d15.
d50 Srednja veličina zrna se za neke statističke potrebe takođe upotrebljava za jedan
od pokazatelja.
d60 / d10 = CU je koeficijent jednoličnosti ili koeficijent uniformnosti. Ovo je jedan od
pokazatelja varijabilnosti veličine zrna u granularnoj mešavini. Kaže se da je
šljunak široko graduiran ako je CU > 4, a pesak ako je CU > 6. U tom slučaju
tlo može biti dobro graduirano ako je ispunjen dopunski uslov izražen
koeficijentom zakrivljenosti koji je definisan sa (2.1).
Koeficijent zakrivljenosti se koristi za bliže definisanje graduiranosti, a definisan je
izrazom:
d302
CZ = (2.1)
d10 × d 60
Kaže se da tlo može biti dobro graduirano ako je CZ = 1 do 3.
Međutim, kao što je već rečeno, na osnovu granulometrijskog sastava klasifikuju

se samo krupnozrna tla, iako se i veličine zrna sitnozrnog tla takođe prikazuju na
granulometrijskom dijagramu. Na primer, za krivu (2) na Slici 2.1 je očigledno da se
radi o šljunku, a za krivu (4) o pesku, jer se odgovarajuće krive celom dužinom nalaze
unutar intervala za odgovarajuće frakcije. Međutim, kriva (1) ukazuje da se ovo tlo
sastoji od mešavine frakcija šljunka, (oko 60%), zatim peska (oko 26%) i nešto malo
oblutaka. Prema jedinstvenoj klasifikaciji, koja je izložena kasnije u ovom Poglavlju,
razmatrano tlo se može obeležiti kao dobro graduiran, peskovit šljunak. Po istoj logici
bi kriva (6) opisivala tlo kao prašinovitu glinu, ali za sitnozrna tla klasifikovanje prema
granulometrijskoj kompoziciji ne važi, već će se takvo tlo opisati kao visoko plastična
glina, iako frakcija prašine ima oko dva puta više nego frakcija gline. Kriterijumi za
jedinstvenu klasifikaciju tla prikazani su detaljnije u ovom Poglavlju, u delu 2.4.
OBLIK ZRNA je relativno važna osobina tla koja se prilično teško opisuje i kvantifi-
kuje, a često zanemaruje. Mogu se izdvojiti tri klase oblika: kompaktan, pločast i
igličast (izdužen). Prva dva oblika su posebno značajna i česta, iako sva tri oblika utiču
na različito mehaničko ponašanje tla.
Kada su dužina, širina i visina (debljina) zrna istog reda veličine, kaže se da je
oblik zrna kompaktan, gde npr. spadaju kubičast, tetraedarski, ali i sferičan oblik. Takva
zrna nastaju mehaničkim raspadanjem stena i retko su manja od 0.001 mm, češće su
krupnija tako da se mogu videti golim okom, uveličavajućim staklom, lupom ili
optičkim mikroskopom. Dva pokazatelja oblika kompaktnog zrna su sferičnost i
angularnost (zaobljenost). Sferičnost predstavlja odnos između ekvivalentnog prečnika
kugle D koja ima istu zapreminu kao i zrno karakterističnih dimenzija zrna dužine L,
širine B i debljine H.
Sferičnost je X = D / L,
Pljosnatost je F = B / H,
Izduženost je E = L / B
Kugla ima sferičnost X = 1,0, dok pljosnata i izdužena zrna imaju niže vrednosti.
Ukoliko je veća sferičnost, odnosno manja pljosnatost ili izduženost, onda je manja
tendencija da se zrna lome i drobe pri opterećivanju i takvim materijalima je lakše
manipulisati pri građenju. Pljosnata i izdužena zrna imaju tendenciju da se paralelno
orijentišu, formirajući niz ravni po kojima je smičuća čvrstoća smanjena,
deformabilnost postaje anizotropna, ali ako se dobro zbiju a zrna haotično orijentišu,
mogu formirati relativno stabilnu masu tla.
Angularnost ili zaobljenost R je mera oštrine rogljeva i ivica zrna i opisuje se sa:
R = r ug / r up (2.2)
gde je
rug prosečan poluprečnik uglova i ivica
rup poluprečnik maksimalne upisane sfere
S obzirom da se zaobljenost veoma teško meri, obično se opisuje kvalitativno, prema
klasifikaciji prikazanoj na Slici 2.11.
Ukoliko se zrna formiraju drobljenjem ili mlevenjem stene ona su uglasta, ili
rogljasta. Postepeno zaobljavanje nastaje erozijom rogljeva i ivica u procesu transporta.
Angularnost (ili zaobljenost) znatno utiče na ponašanje materijala pri opterećivanju.
Rogljevi i ivice imaju tendenciju da se lome ili drobe, ali se uspešno suprotstavljaju
većim pomeranjima. Glatkija, zaobljena zrna su manje otporna na međusobno relativno
pomeranje, ali su manje podložna drobljenju pri opterećivanju.
Pločasta zrna imaju veoma malu sferičnost (tipično manju od 0.01), ona su tanka
ali ne i izdužena. Prema relativnim proporcijama, ona liče na list papira i najčešći su
oblik minerala glina i produkata raspadanja nekih stena u ljuspaste alumosilikate. U
poređenju sa kompaktnim zrnima, pločasta zrna su gipka i sa relativno glatkim
površinama. Ako su haotično orijentisana pokazuju otpor pomeranjima. Ako se zrna
međusobno paralelno orijentišu mogu se suprotstaviti pomeranjima upravno na njihove
ravni, ali se relativno lako pomeraju paralelno sa ravnima većih površina. Relativno
mali procenat pločastih zrna može da izmeni ponašanje tla koje se sastoji od
prevashodno kompaktnih zrna. Pločice deluju kao meke opruge između krutih zrna. Tlo
koje se sastoji od pločatih zrna je stišljivije i ukoliko je rastresito onda se pri nanošenju
napona ponaša kao suvo lišće ili zgužvana hartija u korpi. Igličasta zrna su veoma
izduženog oblika (E > 100). Karakterističan mineral je atapulgit. Zrna su savitljiva, ali
se i lako lome pod opterećenjem.
Slika 2.2. Model tla sa učešćem pojedinih faza. (a) Element prirodnog tla,
(b) Element tla izdeljen na faze
2.3 ODNOSI FAZA i POKAZATELJI FIZIČKOG STANJA TLA

Tlo se sastoji od tri faze: od čvrstih zrna, vode i vazduha pa se njihovo relativno učešće
u masi tla opisuje odgovarajućim pokazateljima. Radi opisivanja osnovnih odnosa
uzorak tla sa fazama koje ga čine može se predstaviti modelom prikazanim na Slici 2.2.
Čvrstu fazu čine mineralna zrna različitog sastava i oblika. Tečnu fazu čini voda, koja u
prirodi ne mora biti hemijski čista. Gasovitu fazu čini najčešće vazduh i vodena para.
SPECIFIČNA TEŽINA Gs u mehanici tla je naziv za odnos između jedinične težine

čvrstih čestica γs i jedinične težine vode γw, te je, uprkos neadekvatnom nazivu,
neimenovan broj:
Ws /Vs γs
Gs = = (2.3)
γw γw
gde je
Ws težina suvog uzorka tla
Vs zapremina čvrstih čestica
Iz gornje definicije (2.3) sledi da bi korektniji naziv za veličinu Gs bio "relativna
gustina", naziv koji se povremeno počinje koristiti u novijoj literaturi.
Jedinična težina čvrstih čestica je:
γ s = W s = Gs γ w (2.4)
Vs
Jedinična težina vode zavisi od temperature, pritiska i geografske širine. U
mehanici tla se kao merodavna veličina generalno usvaja da je γ w = 9.807 kN/m3. Ova
brojka je lako prepoznatljiva konstanta, i nije uobičajeno, niti se preporučuje da se za
jediničnu težinu vode γw, pri obradi rezultata laboratorijskih opita, i u svim
geomehaničkim proračunima, koji pretenduju na izvesnu tačnost, koristi zaokružena
veličina od 10 kN/m3, osim kada sa radi o gruboj proceni neke izvedene veličine.
Specifična težina zrna tla se najčešće kreće u relativno uskim granicama, tako da
je za prirodna tla Gs = 2.6 do 2.8. Specifične težine čistih minerala koji se u prirodnom
tlu nalaze u različitim proporcijama navedene su u Tabeli 2.1.
Tabela 2.1 Specifične težine G s nekih minerala

Kvarc 2.66 Muskovit 2.8-2.9 Aragonit 2.94
Kaolinit 2.6 Dolomit 2.87 Biotit 3.0 - 3.1
Ilit 2.8 Hlorit 2.6-3.0 Augit 3.2 - 3.4
Montmorijonit 2.65 - 2.8 Hornblenda 3.2 - 3.5 Hematit 5.2
Ortoklas 2.56 Limonit 3.8 Talk 2.7
Kalcit 2.72 Magnetit 5.17 Gips 2.32
U pogledu relativnog učešća pojedinih faza, uzorak tla se može opisati sa jednim od
sledeća tri stanja:
(a) SUV. Šupljine, tj. pore mogu biti potpuno suve i ispunjene samo vazduhom. Za
takvo stanje uzorak se izlaže sušenju, najčešće u sušnici, na temperaturi od oko
1050C. Tada je Vw = 0, odnosno Vv = Va.
(b) ZASIĆEN. Šupljine mogu biti potpuno ispunjene vodom, i zato se kaže da je tlo
zasićeno. Takvi uslovi su tipični za prirodne uslove, ispod nivoa podzemne vode i
u zoni kapilarnog penjanja vode u tlu. Tada je Vv = Vw.
(c) NEZASIĆEN. Uzorak tla može biti delimično zasićen, kada pore sadrže i vodu i
vazduh. Tada je Vw < Vv.
POROZNOST ili RELATIVNA POROZNOST, n je odnos zapremine pora i

ukupne zapremine uzorka, ponekad se množi sa 100 i izražava u procentima:
Vv
n= (2.5)
V
KOEFICIJENT POROZNOSTI e predstavlja odnos između zapremine pora i

zapremine čvrstih čestica:
Vv
e= (2.6)
Vs
Očigledno, s obzirom na prikazane definicije, između e i n mora da postoji
jednoznačna veza. Može se pokazati da je:
e
n= (x100 %) (2.7)
1+ e
n
e= (2.8)
1− n
Iako se ova dva pokazatelja mogu ravnopravno upotrebljavati, izvesnu prednost
ipak treba dati koeficijentu poroznosti e, jer on definiše sadržaj pora u odnosu na
zapreminu čvrstih čestica. Pri deformisanju uzorka znatno se menja samo zapremina
pora, dok je zapremina čvrstih čestica praktično konstantna. Ukoliko bi se promena
zapremine opisivala sa promenom poroznosti n, u definiciji promene zapremine menjali
bi se i brojitelj i imenitelj, a u definiciji koeficijenta poroznosti menja se samo brojitelj.
SADRŽAJ VODE ili VLAŽNOST w se definiše kao odnos između težine vode Ww i
težine čvrstih čestica u uzorku tla Ws i najčešće se izražava u procentima:
Ww
w= (x100 %) (2.9)
Ws
Sadržaj vode u nekim materijalima kao što su meke i žitke gline, najčešće
normalno konsolidovane i visoke plastičnosti, može biti i veći od 100 %.
STEPEN ZASIĆENJA, Sr je odnos između zapremine vode Vw i zapremine pora Vv,

koji se može izraziti i procentima, tj.:
Vw
Sr = (x100%) (2.10)
Vv
Ako se brojitelj i imenitelj pomnože sa γ w dobija se da je:
Ww
Sr = (x100%) (2.11)
W w,z
gde je Ww,z težina vode u uzorku u potpuno zasićenom stanju.
Brojitelj i imenitelj u (2.11) podele se sa težinom čvrstih čestica Ws te sledi:
w
Sr = (x100%) (2.12)
wz
gde je wz vlažnost uzorka pri potpunom zasićenju.

Stepen zasićenja se može izraziti preko vlažnosti w i koeficijenta poroznosti e u
obliku korisnog izraza:
w Gs
Sr = (2.13)
e
U slučaju potpuno zasićenog tla Sr = 1, dakle:
e = wz Gs (2.14)
Prema definiciji stepena zasićenja, moguća su tri karakteristična stanja uzorka
koja se opisuju ovim pokazateljem, ili:
Sr = 0 suvo tlo,
0 < Sr < 100% nezasićeno ili delimično zasićeno tlo,
Sr = 100% zasićeno tlo,
SADRŽAJ VAZDUHA na u elementu tla se definiše kao odnos zapremine vazduha u

uzorku i ukupne zapremine uzorka i ponekad se izražava u procentima, tj.
Va
na = ( x 100%) (2.15)
V
Iz (2.7) i (2.13) sledi da je:
na = n (1 − S r ) (2.16)
Može se pokazati da je:
e − w Gs
na = (2.17)
1+ e
TEŽINE i ZAPREMINE. S obzirom na gore opisana moguća stanja uzorka tla uzorak
date zapremine može za isti sadržaj čvrstih čestica imati različitu težinu, tj. i različitu
težinu u jedinici zapremine.
Treba imati u vidu da se kod laboratorijskih merenja masa meri u gramima i zapremina
u cm3, a sve zapreminske težine izražavaju u jedinicama sile po jedinici zapremine u
kN/m3. Za laku konverziju rezultata, 1 g/cm3 odgovara 9.807 kN/m3.
JEDINIČNA TEŽINA TLA ili zapreminska težina tla γ je odnos između ukupne
težine uzorka W i njegove ukupne zapremine V:
W W s +W w
γ= =  kN / m3  (2.18)
V V s +V w +V a
U slučaju potpuno suvog tla, kada je Ww = 0 i Vw = 0, jedinična težina uzorka tla u

suvom stanju γd je odnos između težine čvrstih čestica Ws i ukupne zapremine V :
Ws Ws  kN / m3 
γd= = (2.19)
V V s +V a
Merenjima i elementarnim proračunima određuju se veličine Gs, γs, γ i γd, a ostali
pokazatelji se iz njih mogu izračunati. Zavisnost između γ, γ d i w se može izvesti iz
osnovnih definicija. Izraz (2.17) se može napisati u obliku koji definiše jediničnu težina
tla u zavisnosti od vlažnosti:
γ = (1 + w ) γ d (2.20)
Kada su sve pore ispunjene vodom, ( Sr = 1 ), jedinična težina tla u zasićenom stanju je:
+
γ z = W z = W s W w ,z  kN / m3  (2.21)
V V s +V w
Ako je w = wz, tada je težina tla u zasićenom stanju:
γ z = (1 + wz ) γ d (2.22)
gde je wz vlažnost uzorka tla (decimalni broj) u stanju potpunog zasićenja.

Efektivna zapreminska težina tla pri potapanju u vodu sledi iz Arhimedovog
zakona, tako da je potopljena težina tla:
γ ′= γ z − γ w (2.23)
Ovde do sada definisani pokazatelji Gs, γs, n, e, w, Sr, γ, γd, γz i γ nisu sve među-
/
sobno nezavisne veličine, jer između njih postoji niz jednoznačnih relacija. Pri tome
treba imati u vidu da se neke veličine direktno mere, a druge su izvedene prema
odgovarajućim definicijama.
S obzirom da je pri potpunom zasićenju, kada je zapremina vazduha u porama
jednaka nuli, vlažnost uzorka tla je:
wz =
Vv γ w
=
( V − Vs ) γ w =  V V 
− s  γw (2.24)

Ws Ws W s Ws
Iz gornjeg izraza sledi da je vlažnost tla pri potpunom zasićenju:
 1 1 
wz =  −  γw (2.25)
γ d γs 
Korisni odnosi između parametara koji opisuju trofazni sistem jediničnim
težinama i pokazateljima poroznosti:
γs− γd
e= (2.26)
γd
γs− γd
n= (2.27)
γs
γs
γd = = (1 − n ) γ s = (1 − n ) Gs γ w (2.28)
1+ e
G s (1 + w ) S e G
γ = γw= r + s γw (2.29)
1+ e 1+ e
Gs + e
γz= γw ( za S r = 1 ) (2.30)
1+ e
γ z = (1 − n ) Gs + n  γ w = γ d + n γ w (2.31)
Karakteristične vrednosti nekih osnovnih pokazatalja za tipične uzorke tla date su

u Tabeli 2.2.
Tabela 2.2 Karakteristične vrednosti nekih osnovnih pokazatelja
Br. Opis tla e wz γd γz

3
% kN/m
1 Pesak jednoličan rastresit 0.85 32 14.1 18.5

2 Pesak jednoličan zbijen 0.51 19 17.1 20.4
3 Pesak graduiran rastresit 0.67 25 15.6 19.5
4 Pesak graduiran zbijen 0.43 16 18.2 21.2
5 Les kolapsibilan 0.99 36 13.4 18.2
6 Les i lesoidna glina 0.65 24 15.8 19.6
7 Meka (neorganska) glina 1.2 45 11.9 17.3
8 Tvrda (neorganska) glina 0.6 22 16.7 20.2
9 Meka glina sa malo org. materija 1.9 70 9.1 15.4
10 Meka glina sa mnogo org. materija 3.0 110 6.8 14.0
11 Meka montmorijonitska glina 5.2 194 4.2 12.6
12 Pepeo termoelektrana (Gs=2.15) 2.1 98 6.9 13.5
POVRŠINSKI EFEKTI. Površina zrna tla je u načelu negativno naelektrisana.

Intenzitet električnog naboja zavisi od vrste minerala i može biti modifikovan
prisustvom elektrolita u pornoj vodi. Ovi površinski efekti su uzrok pojave sila između
zrna, kojima se dodaju i sile usled sopstvene težine zrna tla. Za dati mineral i elektrolit
veličine površinskih sila su proporcionalne površinama zrna, dok je sopstvena težina
proporcionalna njihovoj zapremini. Ukoliko se smanjuje veličina zrna onda veličine
površinskih sila opadaju sa kvadratom efektivnog prečnika zrna, a sile sopstvene težine
opadaju sa kubom. Prema tome, efekti površinskih sila su važniji u sitnozrnom tlu nego
u krupnozrnim materijalima.
Za posmatrano tlo i elektrolit može se

relativni značaj površinskih sila kvalitativno
izraziti specifičnom površinom koja se defi-
niše kao odnos ukupnih površina svih zrna
u jedinici mase tla (m2/g). Minerali koji
ulaze u sastav tla mogu imati zrna različitih
specifičnih površina. Ukoliko su zrna sitnija
utoliko je njihova specifična površina veća.
Zato je ovaj efekat posebno značajan kod
minerala gline čija su zrna kristali najčešće,
uz retke izuzetke (kao što je, na primer,
atapulgit), listastog ili ljuspastog oblika, jer
su dve dimenzije zrna znatno veće od treće Slika 2.3. Zrna minerala gline
dimenzije, kao što je to prikazano na Slici
2.3. Sa inženjerske tačke gledišta površinski efekti su zanemarljivi kod peska i šljunka
ali mogu biti veoma značajni kod glina. Specifična površina minerala gline je relativno
velika u odnosu na tipične minerale peska:
Montmorijonit do 840 m2 /g
Ilit 65 - 200 m2 /g
Kaolinit 10 - 20 m2 /g
Kvarc 0.0002 m2 /g
Slojevi molekula vode prianjaju uz površinu čestica minerala gline hidrogenskom
vezom, molekuli vode su dipolarni (ili bipolarni), i prianjaju silom privlačenja na
negativno naelektrisanu površinu zrna, tako da su zrna omotana slojem adsorbovane
("vezane") vode. Molekuli vode najbliži površini zrna prianjaju tako da se relativno lako
mogu kretati paralelno sa površinom čestice, ali je pomeranje upravno na površinu
relativno ograničeno. Voda u ovom području ima relativno visok viskozitet, koji opada
sa rastojanjem od zrna. Dalje od zrna se nalazi tzv. slobodna voda. Ovako ponašanje
vode u interakciji sa česticama gline makroskopski se odražava u obliku ponašanja
materijala koji pokazuje plastična svojstva, odnosno materijal ima osobinu da menja
konzistentno stanje pri promeni vlažnosti.
Za GRANICE KONZISTENTNIH STANJA, ili Aterbergove granice konzistencije,

često se koristi i uži termin - granice plastičnosti ili granice konzistentnih stanja. Kao
što je već naglašeno, ove granice se odnose isključivo na sitnozrna tla. Aterbergove
granice služe da se bliže definišu, na indirektan način, osobine glinovitih komponenti u
tlu. Za glinovite materijale je karakteristično da menjaju konzistentno stanje pri promeni
sadržaja vode. Raspon promena konzistentnih stanja ilustrovan je na Slici 2.4.
Zamislimo da smo izvesnu količinu glinovitog tla izmešali u znatnoj količini vode
koja odgovara vlažnosti wz, (tačka P na Slici 2.4), tako da dobijemo žitku tečnost koja
po gustini, primera radi, asocira na krem-supu, čija je smičuća čvrstoća jednaka nuli.
Ako bi, na primer, ovoj masi smanjivali sadržaj vode, omogućavajući joj da se voda
isparava, uz povremenu homogenizaciju mešanjem, ukupna zapremina bi se smanjila,
masa postala gušća, povećao bi se viskozitet tako da bi pri nekoj vlažnosti materijal
dobio izvesnu, istina sasvim malu ali merljivu smičuću čvrstoću reda veličine od 1.6 - 2
kN/m2, kakvu, na primer, ima zubna pasta, tada možemo reći da materijal ima vlažnost
na granici tečenja (granici tečnosti) wL ili LL. Pri daljem smanjivanju sadržaja vode
masa postaje još gušća, sve do granice pri kojoj se oblik mase ne može menjati bez na-
rušavanja kontinuiteta materijala, jer se pri deformisanju pojavljuju pukotine, pa se kaže
da je materijal na granici plastičnosti wP ili PL i smičuću čvrstoću reda veličine od 170
- 200 kN/m2. U intervalu vlažnosti od LL do PL materijal je plastičan, kao na primer,
margarin na sobnoj temperaturi, te nakon deformisanja zadržava nametnut deformisani
oblik i posle prestanka delovanja opterećenja. Ako se sušenje nastavi, smanjuje se
zapremina do stanja kada se zrna počinju međusobno oslanjati na način da se zapremina
više ne menja i voda se evakuiše iz pora bez promene zapremine skeleta. Kaže se da
zapremina skeleta tla, koju čine zapremina čvrstih čestica i zapremine pora, ostaje
približno konstantna pri svim vlažnostima manjim od granice skupljanja wS ili SL.
Slika 2.4. Konzistentna stanja sitnozrnog tla u zavisnosti od vlažnosti
Kada je vlažnost sitnozrnog tla u intervalu između PL i SL, materijal ima

konzistenciju tvrdog sira, plastično se deformiše pri opterećivanju, ali se na njemu pri
tome pojavljuju pukotine. Ukoliko je vlažnost sitnozrnog tla manja od granice
skupljanja, tlo ima tvrdu konzistenciju, drobi se pri deformisanju kao tvrda bombona.
Granice između konzistentnih stanja nisu oštre. One su arbitrarno definisane
pokazateljima koji se određuju standardizovanim opitima na frakciji zrna koja su manja
od 0.425mm (JUS U.B1.020, JUS U.B1.022).
GRANICA TEČENJA LL se određuje standardizovanim opitom u Kasagrandeovoj

treskalici koja je prikazana na Slici 2.5. Kaže se da je vlažnost uzorka tla na granici
tečenja wL ako se on, nakon obrade profilisanim nožem u standardizovanoj posudi sa
sferičnim dnom, spoji na dužini od 10 do 11 mm posle 25 udaraca generisanih

uzastopnim udarcima pri padovima posude sa visine od 10 mm i brzini od 2 udarca u
sekundi. Opit se izvodi sa različitim vlažnostima, rezultati se nanose na
polulogaritamski dijagram sa kojeg se očitava tražena vlažnost za propisani broj
udaraca, kao što je to prikazano na Slici 2.6.
Slika 2.5. Kasagrandeova treskalica
Slika 2.6. Određivanje granice tečenja

Pomoću ovog pokazatelja, koji se označava sa LL ili wL, sitnozrne frakcije tla
mogu se podeliti na sledeće osnovne grupe:
wL < 20 % - neplastično (NP)
20 % < wL < 50 % - niska plastičnost (L)
wL > 50 % - visoka plastičnost (H).
U verziji nešto proširene klasifikacije, srednja grupa (L) iz gornje liste se može
deliti na dve i to tako da je
20 % < wL < 35 % - niska plastičnost (L),
35 % < wL < 50 % - srednja plastičnost (I).
Oznake gore označenih grupa NP, L, I i H prikazane su na odgovarajućim
poljima na Slici 2.8 i Slici 2.9 u okvirima Kasagrandeovog dijagrama plastičnosti.
G R A N I C A P L A S T I Č N O S T I P L , koja se često zove i granicom valjanja,

određuje se standardizovanim opitom, koji izgleda prilično nestandardan. Naime, kaže
se da uzorak tla ima vlažnost na granici plastičnosti ako se od njega valjanjem na krutoj
podlozi mogu napraviti valjčići prečnika oko 3 mm i dužine oko 70 mm tako da se pri
tome na njemu mestimično pojavljuju pukotine.
Oba gore kratko opisana opita (za LL i PL) imaju relativno dugu istoriju upotrebe
što je, uz relativnu jednostavnost, jedan od glavnih razloga za njihov sadašnji opstanak
u geomehaničkoj laboratorijskoj praksi jer se mogu korelirati sa nedreniranom
smičućom čvrstoćom. Ako bi ponovo smišljali mehaniku tla kao tehničku disciplinu,
opiti za određivanje granica tečenja i granica plastičnosti bi verovatno izgledali
drugačije. Aterbergove granice za neke minerale glina date su u Tabeli 2.3.
Tabela 2.3. Aterbergove granice za neke minerale glina
Mineral LL (%) PL (%) SL (%)
Montmorijonit 100-900 50-100 8.5-15

Nontronit 37-72 19-27
Ilit 60-120 35-60 15-16
Kaolinit 30-110 25-40 25-29
Halojzit 35-70 30-60
Atapulgit 160-230 100-120
Hlorit 44-47 36-40
Alofan 200-250 130-140
INDEKS PLASTIČNOSTI definiše interval IP = LL - PL. Najznačajniji ili najveći

deo mehanike sitnozrnog tla bavi se područjem u granicama vlažnosti tla u ovom
rasponu od LL do PL. Karakteristično je da se nedrenirana smičuća čvrstoća prerađenog
uzorka tla u ovom intervalu vlažnosti menja za oko 100 puta, ili sasvim orijentaciono,
smičuća čvrstoća prerađenog uzorka tla sa vlažnošću na granici plastičnosti je za dva

reda veličine veća od smičuće čvrstoće istog sitnozrnog tla u prerađenom stanju sa
vlažnošću na granici tečenja.
INDEKS KONZISTENCIJE je pokazatelj kojim se numerički definiše stanje

konzistencije izrazom:
wL − w
IC = (2.32)
IP
tako da se pomoću ovog indeksa mogu definisati sledeća konzistentna stanja:
IC < 0 tečno stanje
0 < IC < 1.00 plastično stanje
1 < IC < 1.25 polutvrdo stanje
IC > 1.25 tvrdo stanje
Podrazumeva se da bi tlo sa IC < 0 bilo predmet izučavanja mehanike fluida, jer
se tlo ponaša kao, manje ili više, gusta ili retka tečnost. U intervalu IC = 0 do 1, koji se
najčešće ima u vidu kada se razmatra ponašanje sitnozrnog tla, mogu se bliže opisati
empirijski kriterijumi za orijentacionu terensku ocenu indeksa konzistencije, od koje u
najvećoj meri zavisi nedrenirana smičuća čvrstoća, kao što sledi:
IC = 0.00 - 0.25 Vrlo meko konzistentno stanje, može se utisnuti pesnica.
IC = 0.25 - 0.50 Meko konzistentno stanje, može se utisnuti palac.
IC = 0.50 - 0.75 Srednje plastično konzistentno stanje, može se utisnuti palac sa
većim naporom.
IC = 0.75 - 1.00 Tvrdo-plastično konzistentno stanje, ne može se utisnuti palac, ali
može vrh zaoštrene olovke.
IC = 1.00 - 1.25 Polutvrdo konzistentno stanje, tlo se praktično ne deformiše pod
opterećenjima koja se mogu naneti rukom, ili zašiljenim predmetom.
IC > 1.25 Tvrdo tlo, praktično nedeformabilno za tipična opterećenja od
građevina uobičajenih dimenzija.
INDEKS TEČENJA LI je alternativni pokazatelj konzistentnog stanja koji se,

takođe, ponekad koristi umesto indeksa konzistencije i definisan je izrazom:
w − PL
LI = = 1 − IC (2.33)
IP
Ukoliko je LI > 1 vlažnost prirodnog tla je veća od granice tečenja tako da se ponaša
kao tečnost. Ukoliko je indeks tečenja negativan, vlažnost tla je manja od granice
plastičnosti i zato je sitnozrno tlo u polutvrdom ili tvrdom stanju.
GRANICA SKUPLJANJA wS = SL sa fizičke tačke gledišta je vlažnost koja je

dovoljna da vodom popuni sve pore kada je sitnozrno tlo neopterećeno spoljnim
naponima, (u uslovima normalnog atmosferskog pritiska), dostiglo minimalnu
zapreminu pri sušenju. Drugim rečima, to je najmanja vlažnost pri kojoj se

neopterećeno tlo može potpuno zasititi vodom. Pri vlažnosti koja je manja od granice
skupljanja, ne dolazi do promene zapremine tla pri daljem isušivanju. Pri vlažnostima
većim od granice skupljanja, svaka promena vlažnosti mora izazvati i promenu
zapremine tla, kao što je to prikazano na Slici 2.4.
Laboratorijski opit za određivanje granice skupljanja se sastoji iz merenja težine
uzorka i njegove zapremine pre i posle sušenja. Iz odnosa na Slici 2.4 sledi da se granica
skupljanja može izračunati pomoću izraza:
Ww − ∆V γ w
wS = (2.34)
Ws
gde je
∆V promena zapremine uzorka između dva opisana stanja,
Ws težina čvrstih čestica.
Ovaj opit i njegovi rezultat wS se, u odnosu na dve ranije navedene granice (wL i
wP ), ređe primenjuje u inženjerskim proračunima, osim u okolnostima kada tlo može
biti izloženo intenzivnom isušivanju u blizini različitih izvora toplote i sunca, uz visoku
temperaturu i nisku vlažnost vazduha. Mehanizam skupljanja sitnozrnog tla pri sušenju
u atmosferskim uslovima je nešto detaljnije opisan u Poglavlju 3, u delu koji se bavi
kapilarnim efektima.
KOLOIDALNA AKTIVNOST GLINE A ili kraće, aktivnost, indirektna je mera

specifične površine izražena empirijskim pokazateljem koji je definisao Skempton
(1953) neimenovanim brojem u obliku:
IP
A = (2.35)
CF
gde je CF procenat zrna gline, tj. zrna manjih od 2 mikrona (0.002 mm).
Ovako definisana aktivnost je empirijski pokazatelj koji indirektno ukazuje na
prirodu minerala gline i red veličine specifične površine zrna u masi uzorka glinovitog
tla. Na primer, ukoliko je A > 0.9 tada u glini postoji mineral montmorijonit, čije se
učešće povećava sa povećanjem aktivnosti. Tla sa većom aktivnošću imaju veću
tendenciju da menjaju zapreminu pri promeni vlažnosti i bez znatnije promene napona.
Aktivnost zavisi od mineralnog sastava najfinijih čestica, odnosno od njihove specifične
površine. Karakteristične veličine za čiste minerale su date u tabeli 2.4.
Tabela 2.4 Karakteristične aktivnosti A za neke minerale
Mineral (CF) A Mineral (CF) A
Kvarc 0 Kalcit 0.18

Muskovit 0.23 Kaolinit 0.35
Ilit 0.90 Ca montmorijonit 1.50
Na montmorijonit 7.20
Za realna tla, koja predstavljaju mešavine različitih minerala, prihvaćena je

sledeća klasifikacija prema aktivnosti:
A < 0.75 Neaktivne gline
0.75 - 1.25 Normalne gline
A > 1.25 Aktivne gline
2.4 JEDINSTVENA KLASIFIKACIJA

U prirodi postoje veoma raznolike vrste tla. Zato je uočena potreba da se definiše neki
sistem pomoću kojeg bi se pojedine vrste tla svrstavale u grupe, klase ili kategorije, sa
sličnim osobinama. Postoji više različitih klasifikacionih sistema, ali prednost treba dati
onoj sistematizaciji koja je u svetu najrasprostranjenija, jer ona omogućava komunika-
ciju između inženjera i relativno brzu razmenu najvažnijih tehničkih informacija.
Za potrebe mehanike tla u građevinarstvu i građevinske geotehnike najpogodnija
je tzv. "jedinstvena klasifikacija". Ovaj klasifikacioni sistem se zasniva na predlogu koji
je dao Kasagrande (Casagrande 1948), i u prvobitnom obliku poznat je kao AC
klasifikacija (Airfield Clasification). U pojedinim zemljama primenjuju se različite
varijacije ovog klasifikacionog sistema, ali je osnovni princip veoma sličan, a često
identičan sa izvornim. Osnovni princip: svaki tip tla se može opisati sa dva slova, dve
oznake, a mogu se upotrebiti i dvojni simboli prema šemi prikazanoj u Tabeli 2.5.
Tabela 2.5. Oznake koje se koriste za formiranje klasifikacionih simbola.
PRIMARNA OZNAKA OPISNA OZNAKA
Krupnozrna tla sa G (šljunak) W dobra

preko 50 % zrna S (pesak) U jednolična graduiranost
većih od 0,075 mm P slaba
F prašine primese
C gline
Sitnozrna tla sa M (prašina) L niska

preko 50 % zrna C (glina) (I) (srednja) plastičnost
manjih od 0,075 mm O (organsko tlo) H visoka
Vlaknasta struktura Pt (treset)
Tabele jedne verzije jedinstvene klasifikacije prikazane na Slici 2.7 i Slici 2.8
sadrže rezime svih relevantnih laboratorijskih kriterija sa odgovarajućim simbolima i
opisima. Domaći standardi su JUS U.B1.001/1990 i JUS U.B1.003/1990 i oni definišu i
terenske kriterijume za identifikaciju tla. JUS se malo razlikuje od verzije prikazane na
Slici 2.7 i Slici 2.8, jer ne sadrži polje koje definiše materijale srednje plastičnosti koji
su pripojeni materijalima niske plastičnosti kao što je prikazano na Slici 2.9.
Slika 2.7. Jedinstvena klasifikacija, terenska klasifikacija, opisi i simboli

Slika 2.8. Jedinstvena klasifikacija, laboratorijski kriterijumi i simboli

Krupnozrna tla se klasifikuju prema veličini zrna, obliku granulometrijske krive

izražene koeficijentom jednoličnosti CU i koeficijentom zakrivljenosti CZ, ukoliko je
sadržaj primesa sitnozrnih frakcija relativno mali. Iz Tabele 2.5 se vidi da se krupnozrna
tla, a to su ona sa prvim slovom G ili S, klasifikuju drugim slovom, opisnom oznakom
koja proističe iz granulometrijskog sastava (W ili U ili P), ili na osnovu količine primesa
sitnijih frakcija (F ili C), ukoliko one postoje. Na primer, kriva (1) na Slici 2.1 je dobro
granulisan šljunak, simbol je GW, jer je više od 50% zrna veće od 2 mm, ima manje od
5% zrna manjih od 0,075 mm, CU > 4 i CZ je između 1 i 3. Ako, međutim, uslov za CZ
nije ispunjen i tlo sadrži preko 12% zrna manjih od 0.075 mm, takav šljunak bi se
klasifikovao kao GF ili GC, zavisno od plastičnosti primesa sitnih čestica. Na Slici 2.1
kriva (2) opisuje GP, kriva (3) je SF, a kriva (4) je SU.
Sitnozrna tla, tj. ona koja sadrže preko 50% zrna manjih od 0,075 mm, kakva su
na primer prikazana krivama (5) i (6) na Slici 2.1, ne klasifikuju se primenom
pokazatelja granulometrijske kompozicije. Prvo slovo klasifikacionog simbola je C ili
M ili O, a drugo slovo je ili L ili (I) ili H. Oba slova, koja zajedno čine klasifikacioni
simbol sitnozrnog tla, proističu isključivo iz pokazatelja granica konzistentnih stanja
prema Kasagrandeovom dijagramu plastičnosti prikazanom na Slici 2.8 ili Slici 2.9.
Slika 2.9. Kasagrandeov dijagram plastičnosti
Na primer, kriva (5) na Slici 2.1 bi opisivala prašinu ako bi se uzimao u obzir
samo granulometrijski sastav, jer ima najviše prašinastih frakcija, međutim, ovakvo tlo
se klasifikuje kao glina niske odnosne srednje plastičnosti (CL ili CI) prema
pokazateljima prikazanim tačkom (5) na Slici 2.9. Možda nije suvišno ponoviti da, na
primer, kriva (6) na Slici 2.1, ukazuje da tlo sadrži najviše prašinovitih frakcija, recimo
oko 60% zrna između 0,002 i 0,075 mm, pa se ipak ne klasifikuje kao prašina, čak iako
ima skoro dva puta manje glinovitih frakcija, tj. zrna manjih od 0,002 mm. Ako se na
dijagramu plastičnosti tačka (6) za ovo tlo na Slici 2.9 se nalazi iznad "A linije", tlo se
klasifikuje kao CH, glina visoke plastičnosti.
Grupe M (prašine) i O (organska tla) definisane su istim poljima ispod "A linije"
na dijagramu plastičnosti. U takvom slučaju vrše se dva opita granica tečenja i to jedan
na prirodnom tlu, a drugi na uzorku koji je prethodno bio izložen sušenju na temperaturi
većoj od 1050C. Tlo se klasifikuje kao organsko i prvi simbol je O ako je rezultat
paralelnih opita wL(sušeno)/wL(prirodno) < 0.75. Ukoliko ovaj uslov nije ispunjen, tlo
se klasifikuje kao neorganska prašina. Prvo slovo klasifikacionog simbola je M, a drugo
zavisi od granice tečenja LL.
Granice plastičnosti ili tzv. Aterbergove granice su korisni indeksi ili indirektni
pokazatelji pomoću kojih se mogu aproksimativno proceniti i opisati značajnije inže-
njerske osobine sitnozrnog tla. Tako, na primer, stišljivost tla raste sa povećanjem
granice tečenja, vodopropusnost opada, smičuća čvrstoća izražena preko efektivnih
napona opada, a za totalne napone umereno raste. U kombinaciji sa podacima o
prirodnoj vlažnosti tla w, indeks konzistencije IC predstavlja koristan parametar
korelacije sa nedreniranom smičućom čvrstoćom i stišljivošću. Verzija klasifikacionog
sistema koji proističe iz "Pravilnika o tehničkim normativima za temeljenje
građevinskih objekata" iz 1990 g., prikazana je u skraćenom obliku na Slici 2.7 i Slici
2.8. JUS U.B1.001/1990 takođe opisuje jednu od verzija AC klasifikacije. Ona je nešto
jednostavnija jer sadrži manji broj vrsta tla, ne razlikuje jednolična i slabo graduirana
krupnozrna tla i ne poznaje sitnozrna tla srednje plastičnosti. Međutim, ovim razlikama
ne treba pridavati prevelik značaj. Oba sistema su dobra ako se korektno primenjuju.
Ovde opisan AC sistem se pokazao kao veoma koristan za klasifikovanje tla u
različitim primenama kao što je građenje puteva, aerodroma, nasutih brana i temeljenje
građevinskih objekata. U praksi se svakom klasifikacionom tipu tla mogu pripisati
određene tipične osobine i u takvom obliku mogu da posluže kao koristan pokazatelj pri
projektovanju i građenju. Mnoga tla se mogu klasifikovati vizuelno, na terenu. Za
tačniju klasifikaciju potrebno je samo odrediti granulometrijski sastav i granice
konzistentnih stanja wL i wP. Klasifikacija ne predstavlja zamenu za opite inženjerskih
svojstava i analizu rezultata takvih ispitivanja. Za potpunu klasifikaciju tla za potrebe
temeljenja građevinskih objekata i druge geotehničke radove neohodno je i tačnije
utvrđivanje osobina kao što su smičuća čvrstoća sitnozrnog tla, relativna zbijenost
krupnozrnog tla, kompresibilnost ili stišljivost, ugradljivost, vodopropusnost, i dr.
Ispitivanja ovih karakteristika vrše se odgovarajućim opitima koji su opisani u narednim
poglavljima, a parametri koji se takvim ispitivanjima dobijaju zavise, između ostalog, i
od mikrostrukture tla.
2.5 STRUKTURA ILI MIKROSTRUKTURA TLA

Mineralna zrna, voda i vazduh mogu biti raspoređeni na mnogo raznih načina formira-
jući materijal koji poznajemo kao tlo. U mehanici tla pojam struktura, ili tačnije mikro-
struktura, koristi se da opiše geometriju i vezu skupa zrna i pora između njih, pri čemu
se mogu razlikovati tri grupe: krupnozrna, sitnozrna i vezana ili cementirana.
Strukturu krupnozrnog tla čine kompaktna zrna a mogu se predstaviti kuglicama
ili sličnim pravilnim oblicima. Radi ilustracije može se razmotriti skup zrna približno
iste veličine (uniformi pesak ili šljunak). Zavisno od relativnog položaja zrna moguć je
širok interval poroznosti. Ako bi upakovali loptasta zrna jednake veličine u kutiju tako
da je svako zrno tačno iznad onog ispod njega, kao što je to prikazano na Slici 2.10-a,
formira se struktura sa koeficijentom poroznosti od oko 0.9. Ako međutim, složimo zrna
svakog narednog sloja tako da se svako zrno položi u depresiju između kuglica nižeg
sloja, kao na Slici 2.10-b, koeficijent poroznosti je oko 0.35. Međusobni položaj zrna sa
maksimalnim koeficijentom poroznosti daje rastresitu strukturu, a sa minimalnim,
zbijenu. Razni drugi rasporedi zrna daju strukturu sa koeficijentima poroznosti koji su
između ovih graničnih vrednosti.
Slika 2.10. Struktura krupnozrnog tla

Slične varijacije poroznosti su moguće i za kompaktna zrna nepravilnog oblika i
za mešovite veličine zrna. Maksimalni moguć koeficijent poroznosti za dato tlo je emax,
a minimalni je emin. Aproksimativna veličina minimalnog koeficijenta poroznosti može
se odrediti nabijanjem tla ili kombinacijom vibriranja i nabijanja, pri čemu nabijanje ne
sme biti takvog intenziteta da dovodi do drobljenja pojedinačnih zrna. Postupci zbijanja
koji služe za laboratorijsko merenje maksimalne zbijenosti krupnozrnog tla propisani su
odgovarajućim standardima. Približna maksimalna poroznost krupnozrnog tla (peska)
može se odrediti sipanjem suvog tla sa minimalne visine kroz levak u graduirani sud.
Prirodno tlo, koje se sastoji od zrna različitih veličina, obično ima manje vrednosti
graničnih poroznosti i manji raspon između njih. Za prirodna ili laboratorijski
pripremljene mešavine peskova emax i emin najviše zavise od zaobljenosti zrna R i
koeficijenta jednoličnosti CU.
S obzirom da se R veoma teško meri, poređenjem oblika zrna sa prikazanim na
Slici 2.11, na osnovu granulometrijskog pokazatelja CU, vrednosti emax i emin se mogu
proceniti na osnovu dijagrama koje je izradio Youd (1973).
Zavisnost između stanja poroznosti datog tla i njegovih graničnih poroznosti se
opisuje pokazateljem koji se naziva relativna zbijenost Dr:
emax − e
Dr = x 100 (%) (2.36)
e max − e min
Pošto se koeficijent poroznosti e može izraziti i preko jedinične težine u suvom
stanju γd, relativna zbijenost se može izraziti i u obliku:
γ d max ( γ d − γ d min )
Dr = x 100 (%) (2.37)
γ d ( γ d max − γ d min )
Umesto pokazatelja Dr, koji se izražava u procentima, u novije vreme se često

koristi i indeks zbijenosti ID, decimalan neimenovan broj za dva reda veličine manji od
Dr. Može se pokazati da je I d = γ d γ d max × Dr 100 јеr je:
γ d − γ d min
Id = (2.38)
γ d max − γ d min
Slika 2.11. Dijagrami za procenu e max i e min
Pokazatelj relativne zbijenosti se koristi isključivo za krupnozrna tla koja sadrže

manje od 15% sitnozrnih frakcija. Pošto je veoma teško izvodljivo uzimanje stvarno
neporemećenih uzoraka čistih peskova, direktno merenje relativne zbijenosti dublje
ispod površine terena je teško izvodljivo. Relativna zbijenost se u terenskim uslovima
procenjuje standardnim penetracionim optima i opitima statičke penetracije. Empirijska
korelacija relativne zbijenosti sa rezultatima statičkog penetracionog opita prikazana je
na Slici 2.12-a (Schmertmann, 1975) a prema rezultatima standardnog penetracionog
opita na Slici 2.12-b (Holtz i Gibbs, 1979). Prikazane zavisnosti važe samo za peskove
od relativno čvrstih i kompaktnih zrna kvarca ili feldspata. Prisustvo mekših minerala,
kao što su na primer karbonati ili liskun, bi za istu relativnu zbijenost, uticalo na
merenje niže penetracione otpornosti, što treba imati u vidu pri interpretaciji rezultata.
Slika 2.12. Orijentaciona zavisnost između penetracione otpornosti,

vertikalnog efektivnog napona i relativne zbijenosti peska
Kvalitativni opis zbijenosti dat je u Tabeli 2.6 gde se u koloni (a) nalazi opis koji
daju Lambe i Whitman (1969), a u koloni (b) je opis po Meyerhofu (1956).
Tabela 2.6. Kvalitativni opis zbijenosti krupnozrnog tla

Relativna zbijenost (%)
Opis (a) (b)
Veoma rastresito 0 - 15 0 - 20
Rastresito 15 - 35 20 - 40
Srednje zbijeno 35 - 65 40 - 60
Zbijeno 65 - 85 60 - 80
Jako zbijeno 85 - 100 80 -100
Mehaničko ponašanje krupnozrnih materijala u znatnoj meri zavisi od relativne

zbijenosti. Ukoliko je veća relativna zbijenost manja je deformabilnost, veća smičuća
čvrstoća, a manja vodopropusnost. Rastresito tlo može da primi izvesna opterećenja, ali
je struktura izrazito nestabilna. Manja vibracija ili šok mogu izazvati pomeranje zrna ka
zbijenijoj i stabilnijoj konfiguraciji što može biti praćeno smanjenjem zapremine i
ukupnim deformisanjem takve mase tla.
U nekim okolnostima kompaktna zrna mogu formirati svodove i lukove koji

premošćuju krupnije pore (Slika 2.10-c) formirajući veoma poroznu strukturu sa
negativnom relativnom zbijenošću koja nastaje pri taloženju sitnozrnog peska ili prašine
u mirnoj vodi. Takva struktura često može da primi opterećenje sa relativno malim
deformacijama kao što svod ili luk od klesanog kamena prima opterećenja sa mini-
malnim deformacjama. Međutim, pri vibraciji ili šoku ova struktura može da kolabira
uz velika sleganja koja se kao lančana reakcija prenose na širu okolini u odnosu na
mesto prvog poremećaja, pretvarajući celo područje u tešku tečnost koja začas zapuni
započeti iskop i proguta buldozer. Na sreću, takve pojave nisu česte, ali ih treba imati u
vidu kada se radi o zasićenim sitnim peskovima i nevezanoj prašini.
Struktura sitnozrnog tla sa znatnim učešćem gline uslovljena je oblikom veoma
malih pločastih zrna i pratećim površinskim efektima. Karakteristične strukture
prikazane su na Slici 2.13. Na čestice gline u vodi mogu delovati kompleksni sistemi
sila, od kojih neke, uključujući univerzalne privlačne sile i međusobno privlačenje
pojedinih jona, imaju tendenciju da privuku čestice jednu uz drugu, dok sa druge strane,
električni naboji zrna i električni naboji adsorbovanih katjona izazivaju međusobno
odbijanje čestica. S obzirom na strukturu, koja zavisi od geneze gline, počev od
formiranja zrna do taloženja u vodi i promene napona i elektrolita, neke strukture mogu
biti relativno stabilne u svim okolnostima, dok druge imaju sklonost da omekšavaju pri
manjim poremećajima strukture. Građenje na glini sa pahuljastom strukturom (sa
flokulama), ili na takvoj glini čija se struktura kvalitativno može predstaviti kućom od
karata (Slika 2.13), može biti veoma otežano, jer glina postaje mekša nakon izvesnog
rada građevinskih mašina na površini tako da se glina može pretvoriti u more blata i pri
potpuno suvom vremenu.
Slika 2.13. Karakteristične strukture gline
Vezana ili cementirana struktura kako krupnozrnog, tako i sitnozrnog tla može u
prirodi nastati akumulacijom kalcita, silicijuma, oksida gvožđa i drugih neorganskih i
organskih materija na području kontakta između zrna ili grupa zrna. Mešanje prirodnog
tla sa cementom ili krečom može takođe dovesti do cementacije između zrna. Pri razma-
tranju čvrstoće takvih materijala moguća su dva slučaja: lom cementnog materijala ili
lom zrna i alternativno, lom kontakta između cementne veze i zrna. Samo u slučaju da
su takve veze relativno stabilne pod uticajem vode, može se govoriti o stvarnoj koheziji.
U mehanici tla se podrazumeva da su takve veze relativno slabe, inače bi se govorilo o
steni, a ne o tlu.
Kapilarni naponi u delimično zasićenom tlu ili zasićenog tla na površini kontakta
sa vazduhom smatraju se zaslužnim za prividnu i privremenu koheziju u tlu. U našem
podneblju, jedan od veoma rasprostranjenih materijala sa takvom prividnom kohezijom
je les. Prividnu koheziju poseduju sva sitnozrna tla, ali i prašinasti i sitnozrni peskovi
iznad nivoa podzemne vode.
Ovde opisane strukture tla od pretežno kompaktnih i od pretežno pločastih zrna ne
mogu se direktno odrediti inspekcijom konfiguracije nekim konvencionalnim optičkim
sredstvima. Međutim, mentalne slike takvih relativno uprošćenih mehaničkih modela
mogu pomoći da se shvate razlozi za široku varijabilnost mehaničkog ponašanja
uzoraka tla pri ispitivanjima, ili mase tla u prirodi pod uticajem različitih opterećenja.
Standirzovan AC sistem se pokazao kao veoma koristan za klasifikovanje tla u
različitim vrstama građenja kao što je građenje puteva, aerodroma, nasutih brana i
temeljenje građevinskih objekata. U praktičnom radu se svakom klasifikacionom tipu
tla mogu pripisati određene tipične osobine i u takvom obliku mogu da posluže kao
koristan pokazatelj pri projektovanju i građenju. Mnoga tla se mogu klasifikovati
vizuelno, na terenu, a za tačniju klasifikaciju potrebno je samo odrediti granulometrijski
sastav i granice konzistentnih stanja wL i wP.
Međutim, mora se imati u vidu da klasifikacija ne predstavlja zamenu za opite
inženjerskih svojstava i analizu rezultata takvih ispitivanja. Za potpunu klasifikaciju tla
za potrebe temeljenja građevinskih objekata i druge geotehničke radove neohodno je i
tačnije utvrđivanje osobina kao što su smičuća čvrstoća sitnozrnog tla, relativna
zbijenost krupnozrnog tla, kompresibilnost ili stišljivost, ugradljivost, vodopropusnost, i
dr. Ispitivanja ovih karakteristika vrše se odgovarajućim opitima koji su opisani u
narednim poglavljima, a parametri koji se takvim ispitivanjima dobijaju zavise, između
ostalog, i od mikrostrukture tla.
2.6 ZBIJANJE TLA

U primeni tla kao građevinskog materijala za izradu nasipa, zapunjavanje prirodnih
depresija i u raznim drugim okolnostima nastaje potreba da se materijal iskopa, prenosi
i ugradi nasipanjem. Da bi se poboljšale karakteristike nasutog materijala on se
podvrgava zbijanju. Zbijanje je postupak kojim se povećava gustina, tj. zapreminska
težina tla, zrna se pakuju bliže jedno drugom uz smanjivanje zapremine vazduha ali se
na ovaj način najčešće ne menja znatno zapremina vode u tlu. Pri građenju nasipa
rastresito tlo se razastire u slojevima debljine 10 do 50 cm a zatim zbija valjanjem,
vibracijama ili udarcima malja.
Generalno, ukoliko je veća zbijenost, veća će biti smičuća čvrstoća i manja
defomabilnost tla. Stanje zbijenosti se opisuje jediničnom težinom tla u suvom stanju.
Ako je zapreminska težina vlažnog tla γ i vlažnost w, zapreminska težina u suvom
stanju, na osnovu izraza (2.20) je:
γ
γd = (2.39)
1+w
Zapreminska težina u suvom stanju γd dobijena zbijanjem zavisi od vlažnosti w i
primenjene energije na zbijanju pri čemu za datu energiju zbijanja postoji optimalna
vlažnost kojo odgovara maksimalnoj zbijenosti. Ova zavisnost određuje se
standardizovanim laboratorijskim opitima. Tlo se zbija nabijanjem u cilindričnom
kalupu primenom standardizovane energije. U tzv. Proktorovom opitu (JUS
U.B1.038/1968), zapremina cilindra je 950 cm3 i tlo (sa odstranjenim zrnima većim od
4.76 mm, a po nekim standardima, sa zrnima do 20 mm ) se zbija maljem mase 2.5 kg
koji slobodno pada sa visine od 30.5 cm. Tlo se zbija u tri sloja sa po 25 udaraca po
sloju. Takav opit se naziva "standardnim opitom".
Nakon zbijanja po jednom od navedenih standardnih postupaka odredi se
zapreminska težina i vlažnost. Za dato tlo postupak se ponavlja najmanje pet puta sa
različitim vlažnostima. Zapreminska težina u suvom stanju γd se nanese u funkciji
vlažnosti w i dobija kriva prikazana na Slici 2.14.
Slika 2.14. Optimalna vlažnost i stepen zbijenosti
Kriva pokazuje da za datu energiju zbijanja postoji vlažnost pri kojoj se postiže
maksimalna veličina zapreminske težine u suvom stanju ili maksimalna zbijenost. Takva
vlažnost wopt se naziva optimalnom vlažnošću. Pri manjem sadržaju vode tlo je relativno
kruto i teško se zbija. Ukoliko se vlažnost postepeno povećava tlo postaje deformabilnije i
ugradljivije te se dobija veća zbijenost. Pri daljem povećavanju vlage u tlu smanjuje se
zapremina vazduha koja bi se mogla istisnuti i zbijenost opada. Na istom dijagramu se
korišćenjem izraza (2.25), za datu veličinu γs i razne vrednosti γd može prikazati linija
zasićenja (Sr=100%) ili zavisnost između vlažnosti i zapreminske težine pri kojoj su sve
pore ispunjene vodom, odnosno zapremina vazduha u porama je jednaka nuli. Na istom
dijagramu se mogu konstruisati linije jednakih stepena zasićenja Sr, na primer za Sr = 0,9,
0,8, itd., primenom izraza (2.12), kao što je to pokazano na Slici 2.14.
Pojavom teških bombardera u Drugom svetskom ratu, zemljane piste za poletanje
i sletanje građene po ranijim kriterijumima nisu zadovoljavle. Pokazalo sa da za takve
veće zahteve za poboljšanje karakteristika nasutog tla standardni opit ne daje rezultate
koji su u skladu sa povećanim opterećenjem tla. Zbog toga je nastao "modifikovani opit"
u kome je broj slojeva povećan na 5, težina malja na 4.5 kg, a visina pada na 46 cm,
tako da je energija zbijanja povećana za oko 4.5 puta u odnosu na "standardnu".
Zavisnost između energije zbijanja, zbijenosti i optimalnih vlažnosti je kvalitativno
prikazana na Slici 2.15.
Alternativno, ukoliko se želi prikazati promena sadržaja vazduha, mogu se
konstruisati linije sa konstantnim vrednostima, na primer A = 0.1 (10%), A = 0.2 (20%),
itd., pri čemu linija zasićenja daje zavisnost za A = 0, prema Slici 2.15.
Slika 2.15. Zavisnost zbijenosti od energije zbijanja
Eksperimentalna kriva mora biti u celini sa leve strane linije zasićenja. Ako se
propiše da je potrebno postići neki procenat od maksimalne zbijenosti, na primer 95%
tj. 0.95 γd,max, predstavljen horizontalnom linijom na slici 2.14, sa dijagrama se može
očitati interval prihvatljive vlažnosti, pri čemu je jedna granica "suvlja od optimuma" a
druga "vlažnija od optimuma". Pri tome se može definisati pokazatelj koji služi kao
kriterijum za postignut efekat zbijanja nasutog tla pod nazivom stepen zbijenosti
γd
RC = (2.40)
γ d max
Ako se dato tlo zbija različitim energijama (npr. standardnom i modifikovanom),

dobijaju se dve krive. Pri povećanoj energiji zbijanja dobija se veća zapreminska težina
u suvom stanju a manja optimalna vlažnost, kao što je to pokazano na Slici 2.15.
Veličina povećanja zbijenosti pri promeni energije zbijanja sa standardne na
modifikovanu zavisi od vrste tla. Kod dobro graduiranih peskova i šljunkova (SW, GW)
povećanje zbijenosti je reda veličine od 3% do 5%, a znatno je veće kod
visokoplastičnih glina i prašina (CH i MH), gde može iznositi 10% do 15%.
Postupak zbijanja tla različitim mehaničkim sredstvima predstavlja jedan od
najjednostavnijih načina, ali ne i jedini način za poboljšanje karakteristika tla. Ovde
opisani opiti imaju za cilj da ispitaju pogodnost, uslove najpovoljnijeg ugrađivanja tla i
kontrolu postignutih rezultata tokom ugrađivanja nasipanjem i zbijanjem.
Karakteristični rezultati zbijanja prikazani su na Slici 2.16. Može se videti da se najbolji
rezultati, izraženi najvećom vrednošću zapreminske težine u suvom stanju, mogu dobiti
za dobro graduirana krupnozrna tla, koji su relativno manje osetljivi na sadržaj vlage pri
zbijanju, a najslabiji za gline visoke plastičnosti.
Slika 2.16. Orijentacione krive zbijanja za različite tipove tla
Mehanička svojstva zbijenog tla će zavisiti i od stepena zbijenosti i od vlažnosti

pri zbijanju. Za isti stepen zbijanja, a pri različitim graničnim vlažnostima, sitnozrno tlo
zbijeno sa vlažnošću suvljom od optimalne će biti nešto čvršće i kruće, jer su kapilarni
efekti negativnih pornih pritisaka, sukcije, značajniji. U nekim uslovima, zbog ove
specifične različite krutosti tla pri istoj zbijenosti, može se zahtevati da pokazatelji
vlažnosti budu bliže jednoj ili drugoj granici intervala za koju se dobija zahtevani stepen
zbijenosti RC. Postizanje uvećane zbijenosti krupnozrnog tla relativno manje zavisi od
vlažnosti pri zbijanju i umesto stepena zbijenosti RC se za pokazatelj zbijenosti često
koristi relativna zbijenost Dr ili alternativno, indeks zbijenosti ID .
2.6 REZIME
Tlo je nastalo fizičkim i hemijskim raspadanjem stena. Tlo se sastoji se od zrna između
kojih su šupljine - pore. Tla u prirodi se mogu podeliti na rezidualna i transportovana.
Neka tla mogu imati visok sadržaj organskih materija.
Zbog toga što je tlo višefazni sistem, ponašanje tla zavisi i od interakcije između
čvrstih čestica i fluida (vode i vazduha) u porama. Zbog zrnaste strukture, ukupna
deformacija elementa tla je, u najvećoj meri, posledica klizanja između zrna, tako da je
ponašanje tla izrazito nelinearno i ireverzibilno.
Tla se dele na krupnozrna i sitnozrna. Tip datog tla se opisuje granulometrijskim
sastavom i Aterbergovim granicama, tj. granicama konzistentnih stanja. Krupnozrna tla
se klasifikuju pokazateljima granulometrijskog sastava. Aterbergove granice služe za
bliže definisanje sitnozrnog tla i indirektno odražavaju specifičnu površinu sitnozrnog
tla i tip predominantnog minerala. Stanje tla opisuje se jediničnom težinom i vlažnošću
ili koeficijentom poroznosti i stepenom zasićenja.
Raspon pojedinih parametara čvrstoće, deformabilnosti i vodopropusnosti zavisi
od granulometrijske kompozicije, tipa minerala, oblika zrna i odnosa količina vode i
vazduha u porama. Stvarna vrednost naponsko-deformacionih parametara zavisi od
uslova sredine u koje spadaju vlažnost, zbijenost i nivo napona.
Karakteristike tla se u izvesnoj meri mogu poboljšati zbijanjem. Zbijanjem se
povećava jedinična težina, postiže veća čvrstoća i smanjuje se deformabilnost tla.
39
Poglavlje 3
VODA U TLU
3.1 UVOD
Sva tla su vodopropusna, jer voda može da se kreće kroz prostor međusobno povezanih
pora između čvrstih čestica. Količina, raspored vode u tlu i raspored pritisaka u vodi
imaju veoma veliki uticaj na svojstva tla i na njegovo ponašanje u uslovima delovanja
sopstvene težine i drugih opterećenja. Ne mali broj praktičnih problema pri građenju u
tlu ili pri korišćenju tla kao materijala za građenje, ne potiče samo od zrnaste prirode tla
već i od prisustva vode u porama tla. Kada ne bi bilo vode, mehanika tla bi bila znatno
jednostavnija, ali i manje interesantna.
Voda može zauzimati prostor svih pora u elementu tla, kada je tlo zasićeno
vodom. Ukoliko nisu sve pore ispunjene vodom, tlo je delimično zasićeno ili
nezasićeno. U slučaju nezasićenog tla, moguća su dva karakteristična slučaja. Prvi, pri
relativno malim sadržajima vode, molekuli vode se sakupljaju na površini zrna i po
kontaktima između njih, ostavljajući preostalu zapreminu pora izpunjenu vazduhom,
tako da je vazduh u porama u potpunoj komunikaciji sa svim porama u razmatranom
elementu tla. Drugi, pri većim sadržajima vode, vazduh se pojavljuje u obliku
izolovanih mehurića, diskontinualno, ali je voda u komunikaciji sa svim porama. U
graničnom slučaju, kada su sve pore ispunjene vodom i nema mehurića vazduha, voda
je u potpunoj komunikaciji sa vodom u svim okolnim porama što omogućava direktno
prenošenje pritisaka i kretanje vode kroz prostor pora.
3.2 HIDROSTATIČKI USLOVI

Presek horizontalnog terena sa nivoom podzemne vode (NPV) prikazan je na Slici 3.1.
Ispod nivoa podzemne vode sve pore su ispunjene vodom, ali voda može postojati i
iznad ovog nivoa, bilo da se infiltrira usled pojave padavina, bilo da se penje usled
kapilarnih sila. Prema tome, profil tla u kojem postoji nivo podzemne vode, može se
podeliti na zonu zasićenja ispod nivoa podzemne vode i na kapilarnu zonu iznad nivoa
podzemne vode.
Iznad nivoa podzemne vode, u opštem slučaju, mogu se razlikovati tri zone. Zona
koja je najbliža nivou podzemne vode je zona kapilarnog zasićenja. Iznad nje je zona
delimičnog kapilarnog zasićenja u kojoj je voda povezana između najsitnijih pora, ali je
većina krupnijih pora ispunjena vazduhom. Treća zona je zona kontaktne vode. U ovoj
zoni, koja je podložna sezonskim promenama, voda okružuje tačke kontakata između
zrna, može i tankim slojem oblagati površine zrna, ali ne postoji kontinuitet vode
između pora. Samo u ekstremno suvim klimatskim uslovima ova zona može biti i
potpuno suva.
40 3. VODA U TLU
Slika 3.1. Profil terena sa rasporedom vlažnosti i pornih pritisaka
Na Slici 3.2 sve šupljine tla ispod NPV su međusobno povezane. Prema tome, voda u
porama tla izložena je hidrostatičkom pritisku:
u = γ w hw (3.1)
gde je hw vertikalno rastojanje između tačke A i nivoa slobodne površine vode.
Slika 3.2. Teren i nivo podzemne vode

3. VODA U TLU 41
Pritisak u se naziva pritiskom porne vode ili pornim pritiskom. Ukoliko bi se

pijezometarska cev postavila sa dnom u tački A, kao što je to prikazano na Slici 3.3-a,
voda bi se u njoj podigla do odstojanja hw. U odnosu na izabrani referentni nivo na Slici
3.2 totalna visina h u Bernulijevoj jednačini je:
2 2
v u v
h= + +z= + hw + zA (3.2)
2g γw 2g
gde je v brzina kretanja vode, g je ubrzanje zemljine teže a z je odstojanje posmatrane
tačke od referentnog nivoa.
U većini problema koji se pojavljuju u mehanici tla brzine kretanja vode su
relativno male tako da se član v2/2g može zanemariti. Hidrostatički pritisak, o kojem se
može govoriti pre svega u slučaju zasićenog tla i kada je brzina kretanja vode v = 0, se
menja linearno sa odstojanjem od slobodne površine, tj. od nivoa podzemne vode, kao
što je to prikazano na Slici 3.1-c.
Međutim, u tački B na Slici 3.2 i u tačkama prikazanim na Slici 3.3-b i 3.3-c, koje
su iznad hidrostatičkog nivoa podzemne vode, stanje je znatno složenije zbog kapilarnih
efekata.
Slika 3.3. Porni pritisci u hidrostatičkim uslovima i kapilarni efekti
KAPILARNI EFEKTI
Iznad nivoa podzemne vode, u kapilarnoj zoni (Slika 3.1) kapilarne sile nastaju usled
efekata površinskog napona na graničnoj površini vode u kontaktu sa vazduhom.
Fenomen površinskog napona proističe iz međumolekularnih sila koje deluju u području
površine vode u kontaktu sa vazduhom. Ovde su sile drugačije od onih koje se
pojavljuju između molekula u unutrašnjosti vode gde sile deluju sa svih strana, tako da
neuravnoteženih sila nema (Slika 3.4-a). U kontaktnoj zoni se pojavljuje površinski
napon zatezanja intenziteta Ts koji ima dimenziju sile po jedinici dužine (Slika 3.4-b).
Površinski napon deluje tangencijalno na površinu vode u kontaktu sa vazduhom, tako
da se cela površina ponaša kao zategnuta elastična opna na koju deluju membranske
42 3. VODA U TLU
sile. Ukoliko je membrana zakrivljena, ona može da primi opterećenja upravna na njenu
površinu. Naduvan gumeni balon svoj oblik duguje razlikama pritisaka na suprotnim
stranama zakrivljene opne, razlikama pritisaka između unutrašnjeg i spoljnjeg
atmosferskog pritiska. Ova razlika pritisaka je u ravnoteži sa naponima zatezanja u
membrani balona.
Slika 3.4. Površinski napon na kontaktu površine vode i vazduha
U nezasićenom tlu, membrana je izložena pritisku vazduha ua koji je veći od

pritiska vode uw. Razlika pritisaka (ua - uw) naziva se sukcijom. Ova veličina predstavlja
jednu od najvažnijih promenljivih u tumačenju svojstava delimično zasićenog tla. U
slučaju dvodimenionalne zakrivljene površine prikazane na Slici 3.4-b, može se lako
pokazati da su uslovi ravnoteže u vertikalnom pravcu zadovoljeni kada je ∆u = Ts /R
gde je Ts sila zatezanja po jedinici dužine membrane. U slučaju trodimenzionalne
membrane, razlika pritisaka se može izraziti Laplasovom jednačinom:
 1 1 
∆u = ua − uw = Ts  +  (3.3)
 R1 R 2 
gde su R1 i R2 poluprečnici glavnih krivina membrane.
U slučaju sfernog oblika membrane R1 = R2 = R i razlika pritisaka je:
2 4
∆u = ua − uw = T s = T s (3.4)
R D
gde je D prečnik krivine.
Veličina površinskog napona u vodi na granici sa vazduhom zavisi od
temperature. Na temperaturi od 00 C do 300 C veličina površinskog zatezanja Ts kreće se
u granicama od 75,7 x 10-3 N/m do 71,2 x 10-3 N/m, a za uobičajenu temperaturu od 200
C iznosi iznosi oko 72,8 x 10-3 N/m ili oko 7,3 x 10-5 kN/m. Veličina izgleda sasvim
mala, ali je površinski napon dovoljan da na površini vode drži žilet, čija je gustina oko
8 puta veća od gustine vode. U poređenju sa težinom plivača na površini jezera sila po
jedinici dužine je relativno mala, ali je dovoljno velika da omogući kretanje određene
vrste insekata po površini vode kao na sasvim nosivoj podlozi. Sila počinje da biva
3. VODA U TLU 43
značajna kada se razmatraju male zapremine vode, kada se težina vode smanji trećim
stepenom razmere a dužine, po kojima deluje površinsko zatezanje smanji linearno, što
dovodi do naglašenih kapilarnih efekata, zbog kojih se voda može popeti kroz kapilarne
pore tla i iznad hidrostatičkog nivoa podzemne vode.
Slika 3.5. Kapilarna cev
Kapilarno penjanje u tlu je slično kapilarnom penjanju vode u kapilarnoj cevi, kao
što je prikazano na Slici 3.1 i 3.5. Sile koje drže stub vode u kapilarnoj cevi su složene,
ali se dovoljno tačan izraz za veličinu ovih sila može dobiti uz pretpostavku da površina
vode deluje kao membrana koja zatezanjem drži stub vode. Ako bi cev sa malim prečni-
kom, "kapilarnu cev", uronili u sud sa vodom, kao što je to prikazano na Slici 3.5, voda
bi se u cevi popela do izvesnog nivoa hc koji predstavlja visinu kapilarnog penjanja.
Ova pojava je posledica kombinovanih efekata površinskog zatezanja i privlačenja
između stakla i molekula vode. Razmotrimo tačku B u ovoj zoni na visini kapilarnog
penjanja hc na Slici 3.2. Na kontaktu između površine vode i vazduha postoji površinsko
zatezanje, prema Slici 3.4-a. Postojanje površinskog zatezanja smanjuje pritisak u vodi
neposredno ispod meniska na veličinu hc γw. Površina vode i zida cevi se sustiču pod
izvesnim kontaktnim uglom α. Za sasvim čistu vodu i čisto staklo α ≈ 0, tako da je
površina vode zakrivljena i formira menisk. Kada je ugao α ≈ 0, a cevi su malog
prečnika, poluprečnik meniska je približno jednak poluprečniku kapilarne cevi. Tačka 1
na Slici 3.5 je izložena atmosferskom pritisku, tačka 2 je pod istim pritiskom jer se
nalazi na istom nivou sa tačkom 1. Međutim, tačka 3, neposredno ispod meniska je za
visinu hc iznad nivoa tačke 2, što znači da je ona izložena pritisku manjem od
atmosferskog, tako da se može napisati da je:
∆u = hc γ w (3.5)
Ova veličina ne samo da može biti manja od atmosferskog pritiska, već i
apsolutna veličina pritiska u vodi može biti i negativna, što podrazumeva da će voda biti
izložena i naponu zatezanja. Raspodela pritisaka u stubu vode je linearna. Pritisak je
jednak nuli u nivou A, a ima veličinu -gw z u nivou z. Uzimajući da je Ts = 7,3 × 10-5
kN/m i gw = 9.807 kN/m3 dobijamo da je visina kapilarnog penjanja približno:
44 3. VODA U TLU
0.3
hc = [cm] (3.6)
d (cm)
Gornji izraz može da posluži za kvalitativnu ocenu reda veličine kapilarnog
penjanja vode u tlu. Uzimajući na primer, za prečnik d = 1 mm, što bi približno
odgovaralo karakterističnoj veličini pore u krupnozrnom pesku, dobila bi se veličina
kapilarnog penjanja od 3 cm, ali ako je d = 0.001 mm, što bi predstavljalo veličine pora
jednolične prašine, dobija se visina od 30 metara. Za čiste gline kod kojih bi efektivna
veličina pora iznosila 10-5 mm, visine kapilarnog penjanja bi bile nezamislivo velike,
teorijski veće od 100 metara. U sitnozrnim materijalima kapilarne zone mogu dostizati
znatnu visinu, kao što je navedeno u Tabeli 3.1.
Tabela 3.1.Prosečne visine kapilarnog penjanja i zatezanja u pornoj vodi

za različite tipove tla.
Tlo Visina hc Zatezanje (kN/m2 )
Šljunak hc < 5 cm < 0.05

Pesak 5 - 100 cm 0.5 - 10
Prašina 1 - 10 m 10 - 100
Glina hc > 10 m > 100
Maksimum hc > 35 m > 350
U krupnozrnim peskovima i krupnijim materijalima visina kapilarnog penjanja je

najčešće zanemarljiva. Iznad zone potpunog kapilarnog zasićenja može se formirati
delimično zasićena kapilarna zona u slučaju sitnozrnog tla.
U stvarnosti, površinski slojevi tla su izloženi periodičnim spoljnim efektima
intenzivnog sušenja ili vlaženja i mržnjenja, tako da su porni pritisci u ovoj zoni prilično
promenljivi i ne lako i tačno predvidljivi. Promena sadržaja vlage u porama površinske
zone terena, čak i kada nema kiše ili snega, nastaje i usled promene vlažnosti vazduha,
tako da se voda, odnosno vodena para iz vazduha može kondenzovati na površinama
zrna, posebno u području međusobnih kontaktnih tačaka između čvrstih čestica tla. Pri
umanjenom sadržaju vode površinski naponi zatezanja vode povećavaju normalne
napone između zrna prema Slici 3.6. Na dve idealne sferne čestice istog prečnika
spojene kružnom vodenom opnom površinski napon deluje u pravcu tangente na
površinu čestica privlačeći ih tako da se između njih pojavljuje sila
2 π a Ts
F= (3.7)
1+ tan θ
sa veličinama označenim na Slici 3.6-a.
Iz gornjeg izraza sledi da se sila između zrna povećava ukoliko se veličina vodene
opne smanjuje. Taj nalaz ukazuje na uzrok što se neka vrsta kohezije povećava ukoliko
je tlo suvlje. Ako se sile izraze po jedinici površine preseka tla dobija se da je ona
3. VODA U TLU 45
proporcionalna odnosu Ts /a, tj. sila pritiska između zrna se povećava sa smanjenjem
veličine čestica. Zbog takvih efekata su sitnozrna tla često nosila naziv koherentnog tla.
Taj naziv se sada smatra zastarelim, jer tako manifestovana kohezija nije
fundamentalno svojstvo tla već samo oblik ponašanja u uslovima delimičnog zasićenja.
Pri niskim sadržajima vode u prostoru pora sitnozrnog tla sile kapilarnog privlačenja
mogu dostići veličine značajne za stabilnost mase tla zbog relativno velikih normalnih
sila na kontaktima između zrna.
U kapilarnoj zoni voda se zadržava kapilarnim privlačenjem koje strukturi tla
nanose relativno velike stabilizirajuće sile. Kule od vlažnog peska građene na plaži
duguju svoju stabilnu konfiguraciju ovim kapilarnim silama. Naponi sukcije (ua – uw)
su utoliko veći ukoliko su zrna sitnija i vlažnost manja, kao što je to pokazano na Slici
3.6. Naizgled suva grudva gline je veoma čvrsta zahvaljujući izuzetno velikim
naponima sukcije koji za istu veličinu povećavaju prosečne efektivne napone na
kontaktu zrna granularnog skeleta tla. Suv vazduh može izazvati vidljive efekte na
elementu tla ukoliko mu se omogući da preuzme vlagu iz pora.
Slika 3.6. Efektivni napon usled zatezanja u kapilarnoj vodi delimično zasićenog tla
Negativni porni pritisak u atmosferskim uslovima pri relativnoj vlažnosti vazduha

RH dostiže veličinu u = -150000 (1 - RH) kN/m2. U toploj sobi sa centralnim grejanjem
zimi RH može biti oko 0,7, a u nezagrejanoj prostoriji može biti oko 0,9. Čak ako
pretpostavimo izuzetno vlažan prostor, kojem odgovara RH = 0,99, potencijalna
46 3. VODA U TLU
veličina sukcije je -1500 kN/m2 (15 atmosfera ili stub vode visine 150 metara). Dok
masa tla u prirodi može od takvog uticaja biti zaštićena vegetacijom ili tankom korom
osušenog tla na površini terena, na laboratorijskom stolu takve zaštite nema. Ako blok
tla u zasićenom stanju stavimo u takve uslove prvo će ostati zasićen dok pritisak u
pornoj vodi ne padne do pune vrednosti kapilarnog zatezanja na njegovoj površini.
Zatim će vazduh početi da ulazi u pore i porna voda nastavlja da se isparava, a menisci
su prisiljeni da se povlače u najmanje i najtešnje uglove. Tek kada potencijal vazduha
da apsorbuje vodu postane jednak sukciji u najmanjim kapilarama, dolazi do ravnoteže
na kontaktu između vode i vazduha. Ako bi takvim uslovima izložili blok gline, on bi
dostigao konzistenciju opeke, što znači bio bi pod dejstvom sukcije reda veličine 1500
kN/m2. Kako na njega ne deluje spoljnje opterećenje, a u njemu deluje porni pritisak
reda veličine u = - 4 Ts /d, tako postoji i efektivni napon jednak 4 Ts /d.
Zrna tla su praktično zalepljena površinskim naponom. Menisci predstavljaju
dobro vezivo dok se ne prekinu kada posmatrani blok zdrobimo. Izdrobljene komade ne
možemo ponovo jednostavno sastaviti, jer se voda na kontaktima ne može savršeno
vratiti u prethodno stanje i poklopiti sa ranijom konfiguracijom.
Prisustvo kapilarne vode, pa i kapilarno penjanje vode može biti korisno, jer
povećava normalne napone između zrna, povećavajući stabilnost i smičuću čvrstoću
skeleta sitnozrnog tla izvesnom značajnom kohezijom usled sukcije, (ua – uw) koja
zavisi od veličine zrna i vlažnosti i kvalitativno je prikazana na Slici 3.7. Međutim, ova
pojava može biti i štetna, jer kapilarna voda zamrznuta ispod kolovoznih konstrukcija
stvara ekspanzivne kristale i sočiva leda koja izazivaju bubrenje tla i razaranje njegove
strukture pri topljenju leda.
Slika 3.7. Naponi sukcije

3. VODA U TLU 47
U ovoj knjizi će se pretežno razmatrati vodom zasićena ili potpuno suva

krupnozrna tla, tla kod kojih kapilarnih efekata praktično nema, a o delimično
zasićenom tlu biće relativno malo govora. Za sada ne postoji dovoljno jednostavna i
zadovoljavajuća teorija za delimično zasićena tla i teorijske komplikacije koje bi trebalo
objasniti bi bile takvog obima koji bi bio nesrazmeran sa stvarnim značajem u našim
klimatskim uslovima. Sa praktične tačke gledišta tla su, u umerenom i vlažnom
klimatskom pojasu, veoma često zasićena vodom osim u površinskoj zoni i u slučaju
zbijenog tla, na primer po Proktoru. Detaljni prikaz problematike mehanike nezasićenog
tla, zainteresovani čitalac može potražiti u obimnoj monografiji navedenoj u literaturi
(Fredlund i Rihardjo 1993).
3.3 KRETANJE VODE KROZ TLO

Kada postoji razlika pijezometarskih nivoa između dve tačke, kao što je to prikazano na
Slici 3.8, voda se kreće, teče, od tačke sa višim nivoom ka tački sa nižim
pijezometarskim nivoom. Razlika totalnih pijezometarskih nivoa između tačaka A i B je
h1 - h2, a odstojanje između njih je L. Hidraulički gradijent se definiše kao
h1 - h2
i= (3.8)
L
Slika 3.8. Hidraulički gradijent filtracije
Prema Darsijevom zakonu, (Darcy 1856), koji važi za strujanje u zasićenoj

poroznoj sredini, količina vode koja protekne kroz presek sa površinom A, ili
jednostavno protok Q, proporcionalan je hidrauličkom gradijentu:
h1 − h2
Q =k iA= k A (3.9)
L
gde je k konstanta proporcionalnosti koja ima dimenziju brzine.
48 3. VODA U TLU
Ova konstanta se naziva koeficijentom vodopropusnosti ili koeficijentom filtracije,

a određuje se eksperimentom, merenjem za razmatrano tlo. Veličina Q se izražava
zapreminom u jedinici vremena. Ako se ova veličina izrazi zapreminom vode koja u
jedinici vremena protekne kroz presek jedinične površine, Darsijev zakon se izražava
brzinom:
Q
v= =k i (3.10)
A
Gornji izraz se može napisati i u obliku:
dh
v= k (3.11)
dL
Gornji izraz ne opisuje stvarnu brzinu kretanja vode kroz pore, već neku fiktivnu
brzinu koja daje protok kroz ukupan presek u tlu. S obzirom da se voda kreće samo
između zrna, stvarna brzina kretanja čestica vode kroz pore tla je znatno veća.
Tabela 3.2. Relativna vodopropusnost k (m/s)
- Velika ili visoka vodopropusnost k > 10-4

- Srednja vodopropusnost 10-3 - 10-5
- Niska ili mala vodopropusnost 10-5 - 10-7
- Veoma mala vodopropusnost 10-7 - 10-9
- Zanemarljivo, praktično nepropusno k < 10-9
Tabela 3.3. Tipične vrednosti koeficijenata vodopropusnosti k (m/s)
- Čist šljunak 1 do 5 x 10-2

- Čisti peskovi i mešavine sa šljunkom 5 x 10-2 do 5 x 10-5
- Sitnozrni peskovi i prašine 5 x 10-5 do 5 x 10-7
- Ispucale gline 5 x 10-2 do 5 x 10-7
- Neispucale gline k < 5 x 10-7
Koeficijent vodopropusnosti spada u parametre tla koji se kreću u veoma širokim

granicama. Na primer, za čist šljunak se može reći da je približna vrednost k = 0,5 cm/s,
a za visokoplastičnu glinu k = 0,00000003 cm/s što je za više miliona puta manja
vrednost. Zbog toga se koeficijent filtracije najčešće izražava u obliku:
k = a 10−b (3.12)
tako da se za gore date primere vodopropusnost piše za šljunak k = 5 × 10 cm/s,-1
odnosno za glinu k = 3 × 10-8 cm/s. Iskazi kao što su mala ili velika vodopropusnost su
3. VODA U TLU 49
relativni; radi bližeg određivanja koristi se klasifikacija prema Terzagi i Peku, (Terzaghi
- Peck 1967), data u Tabeli 3.2, sa karakterističnim vrednostima za pojedine vrste tla
datim u Tabeli 3.3.
Vodopropusnost zavisi od sledećih pet faktora:
1. k zavisi od veličine zrna. Ukoliko su zrna veća, veće su i pore između njih, pa je i
vodopropusnost veća. Ova zavisnost se može napisati u obliku k = f(d2) gde je d
veličina zrna. Eksperimentalna istraživanja vodopropusnosti peskova koje je proveo
Hazen (1911) su pokazala da se dobijeni rezultati mogu opisati formulom
k = C ( d10 )
2
(3.13)
gde je d10 efektivni prečnik zrna izražen u centimetrima a C je koeficijent sa
vrednošću izmeu 100 i 150. Vodopropusnost je u cm/s. Gornji izraz važi za
rastresite jednolične, uniformne peskove uz uslov da je d10>0.05 mm i kod kojih je
koeficijent jednoličnosti CU= d60 /d10 manji od 5. Za peskove sa većim
koeficijentom CU =10-20 koeficijent C u izrazu (3.13) se smanjuje na oko 70.
2. k zavisi od koeficijenta poroznosti. Koeficijent filtracije opada sa povećanjem

zbijenosti tla, tj. sa smanjenjem poroznosti. Za peskove se ova zavisnost može
opisati izrazom
3
e
k =a (3.14)
1+ e
gde je e koeficijent poroznosti i a je konstanta za dato tlo. Na primer, za jednolični
pesak sa CU =1,5 i d10 =0,16 mm, Tejlor, (Taylor 1948), daje vrednost a = 0,133.
Imajući u vidu granične maksimalne i minimalne moguće vrednosti koeficijenta
poroznosti za tla sa kompaktnim oblikom zrna, odnos koeficijenata vodopropusnosti
pri minimalnoj i maksimalnoj zbijenosti retko prelazi vrednost od oko 3. Za gline i
glinovite materijale ova zavisnost je složenija i opisuje se logaritamskom zavisnošću
u obliku
log k = log k0 + b (e − e0 ) (3.15)
gde je k0 koeficijent vodopropusnosti pri koeficijentu poroznosti e0. Za razliku od
peskova, vodopropusnost glina je znatno osetljivija na promenu koeficijenta poroz-
nosti. Na primer, pri promeni koeficijenta poroznosti sa e = 0.9 na e = 0.6,
koeficijent vodopropusnosti se može smanjiti čak i za dva reda veličine.
3. Koeficijent vodopropusnosti zavisi od viskoziteta vode koja pak zavisi od

temperature. Rezultati se prikazuju za standardnu temperaturu t = 200C, što ne
isključuje mogućnost da se ispitivanja i analize vrše i pri nekim drugim temperatura-
ma. Zavisnost koeficijenta filtracije kt na temperaturi t u odnosu na koeficijent
filtracije k20, pri temperaturi vode od 200, data je u sledećoj tabeli:
t(C 0 ) 30 20 15 10 5
k t /k 20 1.25 1.00 0.87 0.77 0.66
50 3. VODA U TLU
4. Koeficijent filtracije k zavisi i od oblika zrna, njihove raspodele i povezanosti, tj. od

strukture tla. Ovaj faktor se teško može kvantifikovati.
5. Koeficijent filtracije k zavisi od količine vazduha ili gasa u porama. Prisustvo
vazduha smanjuje vodopropusnost. Mehurići smanjuju efektivno slobodan presek za
protok vode na sličan način kao i čvrsto zrno skeleta tla.
METODE ZA MERENJE VODOPROPUSNOSTI TLA

Kao što je ranije rečeno, koeficijent filtracije se u opštem slučaju ne može izračunati jer
je to veoma složena funkcija koja zavisi od veličine i rasporeda pora i oblika prostora
kroz koji se voda kreće. Zbog toga se ova veličina određuje eksperimentom na datom
tlu kako bi se izračunala brzina filtracije v pri datom gradijentu filtracije i.
Ranije je pokazano da se protok vode kroz poroznu sredinu u prisustvu gradijenta
može izraziti Darsijevim zakonom u obliku:
Q=v A=k i A (3.16)
Ukoliko se gornji izraz reši po nepoznatoj veličini k, dobija se:
Q
k= (3.17)
i A
Opit se može postaviti tako da se protok Q meri a druge dve veličine, (tj. i, A) se
mogu kontrolisati izborom dispozicije opita. Generalno, uslovi ispitivanja vodopropus-
nosti tla omogućavaju dve osnovne vrste opita i to:
sa konstantnim pritiskom,
sa opadajućim pritiskom
Najjednostavniji je opit sa konstantnim pritiskom, prikazan na Slici 3.9-a. Uzorak
tla se stavlja u cilindar visine L sa poprečnim presekom površine A. Voda teče pod
pritiskom visine stuba vode h koja je tokom opita konstantna. Zapremina vode V, koja
protekne u vremenu t, određuje se merenjem količine vode u menzuri. Protok je u ovim
uslovima:
V h
Q= =k A (3.18)
t L
tako da je
VL
k = (3.19)
A h t
Sve veličine sa desne strane znaka jednakosti su poznate ili se mogu izmeriti u
opitu i k se može izračunati. Ovaj opit se upotrebljava za merenje većih vodopropus-
nosti koje su svojstvene peskovima i šljunkovima. Ukoliko bi se opit provodio na
uzorcima malo propusnih materijala, kao što su gline i prašine, opit bi morao trajati
veoma dugo da bi se dobila merljiva količina vode u menzuri. Zbog toga se za tla manje
vodopropusnosti koristi opit sa opadajućim pritiskom.
3. VODA U TLU 51
Slika 3.9. Laboratorijske metode za merenje vodopropusnosti,

(a) sa konstantnim pritiskom, (b) sa opadajućim pritiskom
Na Slici 3.9-b ilustrovan je opit sa opadajućim pritiskom. Ovaj opit se

upotrebljava za merenje manjih vodopropusnosti koje su svojstvene prašinama i
glinama. Voda teče pod početnim pritiskom stuba vode visine h0. Nivo vode u bireti
opada tokom opita tako da se na kraju vremenskog intervala t izmeri visina stuba vode
h1. Količina istekle vode V se meri u bireti čija je površina unutarnjeg preseka A'. Pošto
se visina stuba vode menja u vremenu tokom opita, Darsijev zakon se može napisati
samo u diferencijalnom obliku za visinu stuba vode h. Ako se za vremenski interval dt
nivo vode u bireti spusti za dh, uslov kontinuiteta je:
dV A′ dh h
= − = k A (3.20)
dt dt L
ili
dh kA
- = dt (3.21)
h A′ L
Integrisanjem gornje jednačine u granicama od h0 do h1 i rešavanjem po k dobija se:
A′ L
k= ln h0 (3.22)
At h1
Određivanje vodopropusnosti crpljenjem "in situ" ilustrovano je na Slici 3.10.
Razmatra se protok kroz vodopropustan sloj, akvifer, između dva nepropusna sloja
prikazan na Slici 3.10-a. Crpljenje vode se vrši iz bunara ili bušotine koja se proteže
kroz ceo akvifer i voda dotiče samo iz akvifera. Crpljenje vode vrši se sa konstantnim
protokom tako da dolazi do sniženja pijezometarske površine oko bunara, kao što je to
prikazano na Slici 3.10-a. Položaj pijezometarske površine meri se u dve tačke
pijezometrima na odstojanjima r1 i r2 od bušotine. Pijezometarski nivoi su h1 na r1 i h2
52 3. VODA U TLU
na r2. Pošto pijezometarska površina dostigne praktično stabilan položaj, posmatra se

stacionarna filtracija, u radijalnom pravcu prema bunaru. Dotok Q se odvija kroz
cilindre sa zidovima na poluprečnicima r1 i r2 (Slika 3.10-b).
Slika 3.10. Ispitivanje vodopropusnosti crpljenjem iz bunara ili bušotine.

Radijalno strujanje ka bunaru
Darsijev zakon se može napisati u diferencijalnom obliku za protok kroz cilindrič-

ni zid poluprečnika r debljine dr. Ako je promena pijezometarske visine dh tada je:
dh
Q = k 2rπ H (3.23)
dr
Prethodna jednačina (3.23) se integriše u granicama od h1 do h2 i od r1 do r2, tako
da se sređivanjem i rešavanjem po k dobija:
Q ln ( r1 / r2 )
k = (3.24)
2 π ( h1 − h2 ) H
U prirodi je veoma česta uslojenost tla u kombinaciji sa dubinom bunara znatno

složenija od gore prikazane relativno jednostavne dispozicije tako da postoje
odgovarajuće metode analize koje se najčešće primenjuju pri istraživanju podzemnih
voda za potrebe vodosnabdevanja, čime se bavi i hidrogeologija.
VODOPROPUSNOST USLOJENOG TLA

Sedimentna tla su najčešće taložena u vodi i u slojevima tako da je slojevita struktura tla
veoma česta pojava u prirodi. Ova uslojenost ima veoma veliki uticaj na globalnu
vodopropusnost mase tla. Ovde će se razmotriti slučajevi jednodimenzionalne filtracije
3. VODA U TLU 53
za dva karakteristična slučaja kada je predominantni pravac kretanja vode paralelan sa

pružanjem slojeva (Slika 3.11) i alternativno, kada je upravan na slojeve (Slika 3.12).
Pri tome se razmatra najjednostavniji slučaj paralelnih slojeva sa vodopropusnošću
k1,...k2,...kn debljine d1,...d2,...dn.
Slika 3.11. Vodopropusnost horizontalno uslojenog tla,

strujanje paralelno sa slojevima
U slučaju da je kretanje vode paralelno sa prostiranjem slojeva, kao što je to

prikazano na Slici 3.11, ukupan protok kroz slojeve je jednak zbiru protoka kroz sve
slojeve pri konstantnom gradijentu filtracije ii = i = H/L, odnosno:
n H n
Q = ∑ qi = ∑ di ki (3.25)
1 L 1
Traži se prosečan ekvivalentni koeficijent vodopropusnosti kx za koji je
zadovoljen uslov da je protok kroz ceo paket slojeva, čija je debljina jednaka zbiru
debljina pojedinačnih slojeva, isti kao i zbir protoka kroz pojedinačne slojeve, ili
n
H
Q= kx
L
∑d
1
i (3.26)
Izjednačavanjem tako izraženih protoka i rešavanjem po k dobija se:
∑ di ki
kx= (3.27)
∑ di
Vidi se da je prosečna ili ekvivalentna vodopropusnost u pravcu paralelno sa
pružanjem slojeva jednaka aritmetičkoj sredini, što se u razvijenom obliku može
napisati kao:
54 3. VODA U TLU
k 1 d 1 + k 2 d 2 + ... + k i d i + ... + k n d n
kx = (3.28)
d 1 + d 2 + ... d i + ... + d n
Međutim, moguća je i sasvim drugačija situacija prikazana na Slici 3.12 šemom
toka vode upravno na prostiranje slojeva. U ovom slučaju protok Q prolazi kroz svaki
sloj, pad pijezometarske visine kroz svaki sloj je različit, ali pri tome je zadovoljen
uslov da je zbir svih pojedinačnih padova jednak ukupnom padu H. Uslov kontinuiteta
se može napisati kao:
Q1 = Q 2 = .... = Qi ... = Q n = Q (3.29)
Hidraulički gradijenti su:
i1 = h1 / d 1 , i 2 = h2 / d 2 , ... ii = hi / d i , ... i n = hn / d n (3.30)
Protok kroz pojedinačni sloj i je:
Q i = A k i i i = A k i hi / d i = Q (3.31)
odakle je:
Q di
hi = (3.32)
A ki
pri čemu se mora zadovoljiti uslov da je Σhi = H, što se može napisati kao:
Q
∑ d i / ki = H (3.33)
A
Odavde se dobija protok:
AH
Q = (3.34)
∑ di / ki
Slika 3.12. Vodopropusnost horizontalno uslojenog tla

pri strujanju upravno na slojeve
3. VODA U TLU 55
Koristeći koncept prosečne vodopropusnosti paketa slojeva u vertikalnom pravcu

kz, koji zadovoljava uslov da je:
A kz H
Q= (3.35)
∑ di
i izjednačavanjem sa prethodnim izrazom, rešavanjem po kz dobija se da je:
∑ di
kz= (3.36)
∑ d i / ki
ili u razvijenom obliku:
d 1 + d 2 + ... + d i + ... + d n
kz= (3.37)
d 1 / k 1 + d 2 / k 2 + ... + d i / k i + ... + d n / k n
što predstavlja harmonijsku srednju vrednost vodopropusnosti skupa paralelnih slojeva.
Jednačine (3.28) i (3.37) ukazuju na izvesne važne zaključke. Prvi zaključak je da,
ako se uslojeno tlo sastoji od različitih vrsta tla i veličine koeficijenata filtracije k1, k2,
itd., međusobno se veoma razlikuju, u izrazu (3.28) za kx se članovi sa malim vredno-
stima k mogu zanemariti, pa se dobija da najveću važnost ima sloj sa maksimalnom
vodopropusnošću, tako da je približno:
d′
kx ≈ k′ (3.38)
D
gde je k′ maksimalna vrednost koeficijenta filtracije pojedinačnog sloja, a d′ je njegova
debljina.
Drugi zaključak je da se u izrazu (3.37) za kz mogu zanemariti količnici d/k kod
kojih su vrednosti k relativno velike, a zadrži se samo član sa minimalnom vodopropus-
nošću, što daje:
d ′′
kz ≈ k ′′ (3.39)
D
gde je k″ minimalna vrednost koeficijenta filtracije pojedinačnog sloja, a d″ je njegova
debljina. Vidi se da u uvom slučaju predominantni uticaj na globalnu vodopropusnost
paketa slojeva upravno na uslojenost ima sloj sa najmanjom vodopropusnošću.
Odavde sledi i treći zaključak da je kod tla sa horizontalnom uslojenošću prosečna
horizontalna vodopropusnost uvek veća od vertikalne, tako da je u takvim slučajevima
najčešće kx/kz > 2, 10, pa i više.
3.4 PRINCIP EFEKTIVNIH NAPONA

U porama zasićenog tla voda se nalazi pod pritiskom koji je opisivan pijezometarskom
visinom h. Veličina pornog pritiska je u = γwh, i predstavlja komponentu totalnog
napona koja ima isti intenzitet u svim pravcima i tako prima deo ukupnih napona koji na
element tla deluju. Drugi deo prima skelet tla efektivnim naponima preko sila na
kontaktima između zrna.
56 3. VODA U TLU
Princip efektivnih napona je najvažniji fundamentalni princip mehanike tla. Ovaj

princip, koji važi za zasićeno tlo, prvi je formulisao Terzaghi (1936), a sastoji se od dva
osnovna stava:
Stav I. Efektivni normalni napon σ n/ jednak je razlici totalnog normalnog napona σ n i
pornog pritiska u, ili σ n/ = σ n − u .
Porni pritisak je sferni tenzor, odnosno komponente pornog pritiska su
hidrostatičke prirode i jednake su u svim pravcima tako da princip važi za
komponentalne normalne napone i za glavne napone, tj.:
σ x/ = σ x − u σ y/ = σ y − u σ z/ = σ z/ − u
(3.40)
σ 1/ = σ 1 − u σ 2/ = σ 2 − u σ 3/ = σ 3 − u
Princip se može opisati fizičkim modelom zasićenog tla prikazanog na Slici 3.13.
Razmotrimo "talasastu ravan" x-x koja prolazi samo kroz kontakte između zrna. Ova
površina se ne razlikuje mnogo od ravni u stvarnoj razmeri s obzirom na relativno malu
veličinu zrna tla. Normalna sila P koja deluje na površini A jednim delom se prenosi
preko kontakata između zrna a drugim preko pritiska u pornoj vodi. Sile između zrna su
haotične kako po veličini tako i po orijentaciji u masi tla, ali se u svakoj tački kontakta
na talasastoj ravni mogu rastaviti na komponente normalne i tangencijalne u odnosu na
razmatranu ravan koju aproksimira. Te komponente su N′ i T. Efektivni normalni napon
se može interpretirati kao zbir svih komponenata N′ na površini A, podeljen sa
površinom A, tj.,
∑ N′
σ ′= (3.41)
A
Ukupan ili totalni normalni napon je σ = P/A. Ako se pretpostavi da su površine
kojima su zrna u kontaktu praktično tačke, ili sasvim zanemarljivo male površine u
odnosu na ukupnu površinu A, porni pritisak deluje po celoj površini A. Uslovi
ravnoteže u pravcu normale na x-x daju:
P= ∑ N′+ u A (3.42)
P ∑ N′
= +u ili σ′ =σ − u (3.43)
A A
Stav II. Svi merljivi efekti promene napona, kao što su promene zapremine, promene
oblika i promena smičuće čvrstoće zavise isključivo od efektivnih napona. To praktično
znači da dva osnovna oblika ponašanja tla od interesa za prenošenje opterećenja i
napona, čvrstoća i stišljivost, zavise od efektivnih normalnih napona, što se simbolično
može napisati kao:
promena zapremine = f1 ( σ′ )
smičuća čvrstoća = f2 ( σ′ )
Zavisnosti f1 ( σ′ ) i f2 ( σ′ ) nisu jednostavne analitičke funkcije jer sadrže niz
različitih zavisnosti koje se eksperimentalno određuju laboratorijskim i terenskim
3. VODA U TLU 57
ispitivanjima, da bi se mogle uobličiti u teorijske modele ponašanja tla primenljive u

građevinskoj praksi. Ova problematika je razmatrana u Poglavlju 4 i Poglavlju 5, a
jedan od osnovnih teorijskih modela je prikazan u Poglavlju 6.
Slika 3.13. Princip efektivnih napona
VERTIKALNI EFEKTIVNI NAPON "IN SITU"

Prvo će se razmotriti hidrostatički slučaj zasićenog tla za tačku A na Slici 3.14. Veličina
vertikalnog totalnog napona σv je jednaka težini stuba tla i vode jediničnog poprečnog
preseka iznad posmatrane tačke, tj.
σ v = h1 γ 1 + h w γ z (3.44)
gde je
γ1 jedinična težina tla u sloju br.1
γz jedinična težina zasićenog tla
Porni pritisak u posmatranoj tački je u = hw γw tako da je vertikalni efektivni napon
σ v/ = σ v - u = h1 γ 1 + h w γ z - h w γ w = h1 γ 1 + h w γ / (3.45)
gde je γ′ jedinična težina tla u potopljenom stanju.
Ukoliko je deo tla iznad nivoa podzemne vode zasićen kapilarnim penjanjem
vode, kao što je to prikazano na Slici 3.15, porni pritisak iznad nivoa podzemne vode je
negativan ukoliko se atmosferski pritisak uzme za referentni nivo. Na vrhu kapilarne
zone porni pritisak je -hcγw. Pošto je efektivni napon jednak razlici totalnog napona i
pornog pritiska, negativni porni pritisak povećava efektivni napon. Za tačku u zoni
kapilarnog zasićenja totalni napon je:
σ v = h1 γ 1 + ( h c − z ) γ z (3.46)
Porni pritisak u zoni kapilarnog zasićenja je u = -γwz, pa je efektivni napon
58 3. VODA U TLU
σ v/ = σ v − u = h1 γ 1 + ( h c − z ) γ z + γ w z =
(3.47)
= h 1 γ 1 + h c γ z − z (γ z - γ w ) = h1 γ 1 + h c γ z − z γ ′
Izrazi (3.45) i (3.47) definišu veličine vertikalnih efektivnih geostatičkih napona o
kojima će biti nešto više reči u poglavlju 7.2.
Slika 3.14. Vertikalni naponi ispod nivoa podzemne vode
Slika 3.15. Porni pritisci i vertikalni naponi u hidrostatičkim uslovima
VERTIKALNI EFEKTIVNI NAPONI PRI VERTIKALNOM TOKU VODE

Na Slici 3.16 prikazano je vertikalno kretanje vode naniže kroz sloj tla. Nivoi vode A i B
su konstantni. Voda se kreće kroz sloj prašinastog peska i ulazi u niži sloj peska i
šljunka. Gubitak pijezometarske visine pri filtraciji između nivoa a-a i b-b je h. Na
nivou a-a porni pritisak je h1γw, a na nivou b-b je (h1 + h2 - h)γw. Gradijent filtracije i
brzina su:
3. VODA U TLU 59
i = h / h2 , v = k h / h2 (3.48)
Totalni napon i porni pritisak na nivou b-b su:
σ v = h1 γ w + h 2 γ z
(3.49)
u = ( h1 + h 2 − h ) γ w
Efektivni napon je:

σ v/ = σ v − u = h1 γ w + h 2 γ z − ( h1 + h 2 − h ) γ w =
(3.50)
= h 2 (γ z − γ w ) + h γ w = h 2 γ ′ + h γ w
Slika 3.16. Porni pritisci i vertikalni efektivni naponi u sloju tla

pri vertikalnoj filtraciji nadole
Iz prethodnog izraza (3.50) se vidi da je vertikalni efektivni napon na nivou b-b u

ovom slučaju veći od onog koji bi postojao da filtracije nema. Prvi sabirak u gornjem
izrazu predstavlja Arhimedov efekat, a drugi priraštaj vertikalnog efektivnog napona
usled zapreminskih sila filtracije koje se superponiraju sa dejstvom gravitacije.
Vertikalno kretanje vode naviše kroz sloj tla prikazano je na Slici 3.17. Totalni
napon i porni pritisak na nivou b-b:
σ v = h1 γ w + h 2 γ z
(3.51)
u = ( h1 + h 2 + h ) γ w
Efektivni napon:
σ v/ = σ v − u = h 1 γ w + h 2 γ z − ( h 1 + h 2 + h ) γ w =
(3.52)
= h 2 (γ z - γ w ) − h γ w = h 2 γ ′ − h γ w
60 3. VODA U TLU
Slika 3.17. Porni pritisci i vertikalni efektivni naponi u sloju tla

pri vertikalnoj filtraciji naviše
Iz prethodnog izraza se vidi da je vertikalni efektivni napon nivou b-b u ovom

slučaju manji od onog koji bi postojao da filtracije nema. U ovom slučaju treba imati u
vidu da postoji gornja granica za veličinu pijezometarske visine h. Ako se h postepeno
povećava, porni pritisak u preseku b-b bi se mogao povećati do veličine koja je jednaka
težini stuba tla i vode iznad razmatranog preseka, tj.:
( h1 + h 2 + h ) γ w = h1 γ w + h 2 γ z (3.53)
ili
σ v/ = h 2 γ ′ − h γ w = 0 (3.54)
U ovom slučaju, kada je efektivni napon jednak nuli, nema kontakta između zrna
tla i dolazi do pojave "ključanja tla" ili fluidizacije. Gornja jednačina daje:
h2 γ ′ = h γ w (3.55)
ili
h h 2 = icr = γ ′ γ w (3.56)
što definiše veličinu kritičnog vertikalnog gradijenta filtracije icr pri kojem dolazi do
ključanja (fluidizacije) tla.
Za tipičnu vrednost potopljene težine tla od oko 10 kN/m3 kritični gradijent je icr ≈
1. U slučaju pojave ključanja, tlo potpuno gubi čvrstoću, ponaša se kao teška tečnost,
što u pojedinim okolnostima ima za posledicu nesposobnost mase tla da primi
opterećenje i druge prateće negativne posledice uključujući i rušenje konstrukcija
izloženih takvom uticaju.
3. VODA U TLU 61
3.5 OSNOVNE JEDNAČINE KRETANJA VODE KROZ TLO

Ranije razmatrani problemi filtracije su bili relativno jednostavni jer je bilo moguće
primeniti Darsijev zakon za protok vode kroz posmatrani presek. U slučaju
komplikovanijih problema to nije moguće uraditi jer brzine, gradijenti itd., variraju u
prostoru i ove veličine se mogu izraziti samo u diferencijalnom obliku. Posmatra se
element tla dimenzija dx, dy i dz na Slici 3.18 sa koeficijentima vodopropusnosti kx, ky i
kz u odgovarajućim pravcima x, y i z.
Slika 3.18. Trodimenziono kretanje vode
Darsijev zakon za homogeno anizotropno tlo se može napisati u sledećem obliku:
q x = k x i x dy dz q x + dq x = k x( i x + di x ) dy dz (3.57)
q y = k y i y dx dz q y + dq y = k y( i y + di y ) dx dz (3.58)
q z = k z i z dx dy q z + dq z = k z( i z + di z ) dx dy (3.59)
Ako zapremina pora u elementu tla ostaje konstantna, što znači da element tla ne
menja zapreminu i ako se pretpostavi da je voda nestišljiva, tada ukupni dotok vode u
element tla mora biti jednak količini vode koja iz elementa istekne, ili:
q x + q y + q z = ( q x + dq x ) + ( q y + dq y ) + ( q z + dq z ) (3.60)
Odavde se dobija da je:
k x di x dy dz + k y di y dx dz + k z di z dx dy = 0 (3.61)
Pošto je:
ix = ∂h /∂x iy = ∂h /∂y iz = ∂h /∂z,
sledi da je:
62 3. VODA U TLU
2 2 2
∂h ∂h ∂h
di x = dx di y = dy di = dz (3.62)
∂x 2 ∂y 2 z
∂z 2
gde je h pijezometarska visina. Jednačina (3.61) se može napisati u obliku jednačine
kontinuiteta:
 ∂ 2h 2
∂h ∂h 
2
 x 2
k + k y + k z  dx dy dz = 0 (3.63)
 ∂x ∂z 2 
2
∂y
Međutim, ukoliko element tla menja zapreminu za εv u vremenu dt, tako da se ona
može opisati gradijentom dεv /dt, jednačina kontinuiteta je:
 ∂ 2h 2
∂h ∂ h
2
dε
 k x + k y + k z 2 
dx dy dz = v (3.64)
 ∂x ∂z 
2
2
∂y dt
U mehanici tla se jednačina kontinuiteta za nestišljivi skelet (3.63) obično naziva
diferencijalnim jednačinama filtracije, dok jednačine za stišljiv skelet (3.64), kod koga
dolazi do promene zapremine tla, diferencijalna jednačina služi za opisivanje procesa
konsolidacije. Proces konsolidacije se razmatra u Poglavlju 4. Može se reći i da je
jednačina filtracije specijalan slučaj jednačine konsolidacije kada nema promene
zapremine. Jednačina kontinuiteta (3.63) u slučaju filtracije u ravni, postaje
 ∂ 2h ∂h
2
 k x + k y 2
dx dy = 0 (3.65)
 ∂x ∂y 
2
Ako je tlo izotropno, tj. kada je kx = ky = k, diferencijalna jednačina filtracije u

ravni postaje:
2 2
∂h ∂h
+ =0 (3.66)
∂ x2 ∂ y2
Pošto je v = k i, jednačina (3.66) se može napisati i u obliku
∂v x ∂v y
+ =0 (3.67)
∂x ∂ y
Laplasova jednačina (3.66) opisuje promenu funkcije h u funkciji koordinata x i y.
Da bi se rešio problem filtracije potrebno je odrediti brzinu u svakoj tački domena, ili,
ako su poznati pijezometarski nivoi, brzina se može izračunati iz gradijenata. Da bi
odredili pijezometarske nivoe treba rešiti diferencijalnu jednačinu (3.66) koja
zadovoljava date granične uslove u ravni.
Za ilustraciju rešenja razmotrimo jednostavan problem jednodimenzionalne
filtracije prikazan na Slici 3.8. Presek kroz koji se odvija tečenje je konstantan u
području dužine L. Ako za pravac x ose usvojimo pravac duže stranice posmatranog
pravougaonika, nema komponente brzine u pravcu y, te se diferencijalna jednačina
(3.66) redukuje na:
2
dh
=0 (3.68)
dx 2
3. VODA U TLU 63
Integrišući dva puta dobijamo h = C1 x + C2, gde su C1 i C2 konstante koje će se

odrediti iz graničnih uslova i glase: za x = 0, h = H, i za x = L, h = 0. Zamenjujući
ove vrednosti dobijamo da je C1 = - H/L i C2 = H tako da je konačno rešenje:
H
h=− x+H (3.69)
L
Rešenje ukazuje da pijezometarska visina h opada linearno od H za x = 0 do 0 za
x = L. Pošto je brzina proporcionalna veličini dh/dx, znači da je brzina konstantna u
posmatranom domenu.
Direktnim integrisanjem diferencijalne jednačine može se rešiti sasvim mali broj
relativno jednostavnih dvodimenzionih zadataka koji imaju praktičan značaj. Zbog toga
se za rešavanje Laplasove diferencijalne jednačine primenjuju i razne matematičke i
numeričke metode.
POTENCIJAL I STRUJNICA
Za komplikovanije probleme pogodno je uvesti dve funcije. To su φ = φ(x,y) funkcija
potencijala i ψ = ψ(x,y) strujna funkcija. Ovde će se razmotriti dvodimenzionalni slučaj
za izotropan materijal, tj. kada je kx = ky.
Funkcija potencijala φ je takva da je:
∂φ ∂h ∂φ ∂h
= vx = − k = vy = − k (3.70)
∂x ∂x ∂y ∂y
Integracijom dobija se da je:
φ (x, y) = − k h(x, y) + C1 (3.71)
gde je C1 konstanta.
Ako se funkciji φ(x,y) pripiše konstantna vrednost φ1, zavisnost definiše krivu po
kojoj je totalna pijezometarska visina h1 konstantna. Ako se funkciji φ(x,y) zada niz
konstantnih vrednosti φ1, φ2, φ3, itd., dobija se familija krivih po kojima je ukupna
pijezometarska visina konstantna, ali sa različitim vrednostima za svaku krivu. Ove
krive su ekvipotencijale.
Totalni diferencijal funkcije φ(x,y) je:
∂φ ∂φ
dφ = dx + dy = vx dx + v y dy (3.72)
∂x ∂y
Ako je φ(x,y) konstanta, tada je dφ = 0 odakle sledi sledi da je:
dy v
=− x (3.73)
dx vy
Druga funkcija ψ = ψ(x,y) je takva da je:
∂ψ ∂h ∂ψ ∂h
= vx = − k − = vy = − k (3.74)
∂y ∂x ∂x ∂y
64 3. VODA U TLU
Totalni diferencijal funkcije ψ(x,y) je:

∂ψ ∂ψ
dψ = dx + dy = v y dx + vx dy (3.75)
∂x ∂y
Ako se funkciji ψ (x,y) pripiše konstantna vrednost ψ 1 tada je dψ = 0 i iz gornje veze
dobija se:
dy v y
− = (3.76)
dx v x
Slika 3.19. Strujanje vode između dve strujnice
Prema tome, tangenta na krivu u tački opisanu sa ψ(x,y) = ψ1 poklapa se sa

pravcem brzine ili pravcem toka (Slika 3.19). Ako se funkciji ψ(x,y) pripiše niz
vrednosti ψ1, ψ2, ψ3 itd., dobija se druga familija linija od kojih svaka opisuje putanju
strujanja, odnosno kretanja vode. Te linije su strujnice. Može se pokazati da je u
svakom preseku kroz kanal između dve strujnice protok konstantan. Ako se uporedi
veza (3.73) sa (3.76), vidi se da se strujnice i ekvipotencijale u izotropnom tlu seku pod
pravim uglom. Pri tome je je korisno ispitati izvesne odnose između ovih funkcija.
Slika 3.20. Strujnice i ekvipotencijale

3. VODA U TLU 65
Posmatramo dve strujnice y1 i y2 na odstojanju ∆n koje seku pod pravim uglom

dve ekvipotencijale φ1 i φ2 na međusobnom odstojanju ∆s, prema Slici 3.20. Brzina toka
u tački A je vs sa komponentama:
vx = vs cos α i v y = vs sin α (3.77)
Dalje je
∂φ ∂φ ∂x ∂φ ∂y
= + = vs cos 2 α + vs sin 2 α (3.78)
∂s ∂x ∂s ∂y ∂s
∂ψ ∂ψ ∂x ∂ψ ∂y
= + = −vs sin α ( − sin α ) + vs cos 2 α (3.79)
∂n ∂x ∂n ∂y ∂n
Odavde sledi:
∂ψ ∂φ
= (3.80)
∂n ∂s
ili približno:
∆ψ ∆φ
= (3.81)
∆n ∆s
U rešavanju zadataka ove vrste cilj je da se nađu funkcije f(x,y) i ψ(x,y) koje
zadovoljavaju granične uslove. Rešenje se može opisati familijom linija ekvipotencijala
i strujnica koje čine strujnu mrežu. Za rešavanje ovakvih zadataka koristi se
matematički aparat komplekse analize, metoda konačnih razlika, metoda konačnih
elemenata, električni analogoni, modelska ispitivanja i razne druge aproksimativne
metode. Za rešavanje složenijih problema i u okolnostima kada je potrebna visoka
pouzdanost rezultata, metoda konačnih elemenata postaje sve više standardni alat za
rešavanje filtracionih zadataka u mehanici tla.
3.6 STRUJNA MREŽA

Jedna od relativno jednostavnih metoda za rešavanje zadataka filtracije u ravni koristi
aproksimativan grafički postupak koji se sastoji u probanju i korekciji skica strujne
mreže koje zadovoljavaju granične uslove.
U izotropnom domenu strujanja treba zadovoljiti uslov da se strujnice i ekvipo-
tencijale seku pod pravim uglom. Osim toga pogodno je usvojiti da je strujna mreža
takva da je ∆ψ ista vrednost između dve susedne strujnice i da je ∆φ ista vrednost izme-
đu dve susedne ekvipotencijale. Pogodno je usvojiti da je ∆s = ∆n u jednačini (3.81),
tako da strujnice i ekvipotencijale čine mrežu "zakrivljenih kvadrata". U tom slučaju je
za svaki zakrivljeni kvadrat ∆ψ = ∆φ, iz čega sledi da je ∆ψ = ∆q i ∆φ = k∆h, tako da je
proticaj između dve susedne strujnice ∆q = k∆h pri hidrauličkom gradijentu i = ∆h/∆s.
Za celokupnu strujnu mrežu je:
H razlika visina između prve i poslednje ekvipotencijale
Ne broj intervala padova ekvipotencijala od kojih svaki predstavlja jednaku
vrednost pada ∆h
Nf broj "kanala" između susednih strujnica kroz koji teče isti protok ∆q.
66 3. VODA U TLU
Iz gore navedenih definicija se lako može zaključiti da je razlika pijezometarskih

visina između svake dve susedne ekvipotencijale
H
∆h = (3.82)
Ne
i da je ukupni protok u jedinici vremena za jediničnu dimenziju upravnu na ravan
filtracije:
Nf
q = ∑ ∆q = N f ∆q (3.83)
1
što se može prikazati i u konačnom obliku u funkciji odnosa Nf /Ne :
Nf
q= k H (3.84)
Ne
Principi konstruisanja strujne mreže ilustrovaće se primerom na Slici 3.21. Priboj
pobijen 3,0 m u sloj vodopropusnog tla debljine 4,3 m, koji se nalazi na nepropusnoj
podlozi; sa jedne strane priboja voda je duboka 2,25 m, a sa druge strane nivo je
crpljenjem spušten do dubine od 0,25 m. Najpre se razmotre granični uslovi. U svakoj
tački na konturi AB pijezometarska visina je konstanta i zbog toga je AB
ekvipotencijala, a slično tome je i CD ekvipotencijala. U problemima filtracije pogodno
je za referentni nivo usvojiti nizvodni nivo vode, tako da je ukupna pijezometarska
visina na ekvipotencijali CD jednaka nuli. Ukupna pijezometarska visina na
ekvipotencijali AB je 2.0 m. U tački B voda mora teći naniže, duž uzvodne konture
priboja BE, oko vrha priboja E a zatim naviše duž nizvodne konture priboja EC. Iz tačke
F tok se odvija duž nepropusne konture FG. Zato su BEC i FG granične strujnice.
Dalji postupak rešavanja obično podrazumeva probno crtanje neke strujnice, a
zatim konstruisanje ostalih strujnica u njenoj okolini. Pri tome se mora imati u vidu da
nacrtane strujnice treba da zaklapaju prav ugao sa ekvipotencijalama koje su već
delimično date graničnim uslovima, kao i da nove ekvipotencijale seku pretpostavljene
strujnice pod pravim uglovima tako da se, na kraju, dobija mreža iskrivljenih kvadrata.
Konačno ispravan i prihvatljiv rezultat se može dobiti sukcesivnim probanjem, crtanjem
i brisanjem uz korišćenje meke olovke i dobre gumice za brisanje. Alternativno, do
rešenja se može doći i eksplicitnim nizom skica strujnih mreža, pri čemu svaka nova
probna konstrukcija predstavlja poboljšanje prethodnog rešenja. Treba imati u vidu da
broj celih kanala može da se kao rešenje pojavi samo slučajno. U opštem slučaju
površina između poslednje strujnice i donje konture ne mora biti izdeljena na kvadrate,
već na pravougaonike, ali se tu podrazumeva da odnos između dužina srednjih linija
ovih pravougaonika duž kanala mora biti približno konstantan. Praktično je pravilo da
nije preporučljivo crtati preveliki broj strujnica; najčešće je za praktične potrebe sasvim
dovoljno 4 do 5 strujnica.
Strujna mreža na Slici 3.21 se sastoji od 4,3 kanala i 12 intervala padova između
ekvipotencijala. Prema tome, odnos Nf /Ne je 0,36. Ekvipotencijale su numerisane sa n
počev od nule na nizvodnoj konturi. Totalni pad pijezometarske visine između dve
susedne ekvipotencijale je:
3. VODA U TLU 67
H 2
∆h = = = 0.167 m (3.85)
N e 12
Ukupna pijezometarska visina merena u odnosu na referentni nivo u svakoj tački
ekvipotencijale označene sa ne je ne ∆h.
Slika 3.21. Primer strujne mreže - filtracija oko priboja
Ukupan protok vode ispod priboja u jedinici vremena i na jediničnu dužinu priboja je
Nf
q= k H = k x 2,0 x0,36 = 0.72 x k (m/s)/ m1 (3.86)
Ne
Pijezometarska cev je postavljena u tačku P na ekvipotencijali ne =10. Pijezometarska
visina u ovoj tački je
ne 10
hP = H= x 2 = 1.67 m (3.87)
Ne 12
tako da je nivo vode u pijezometarskoj cevi za 1.67 m iznad referentnog nivoa.
68 3. VODA U TLU
Tačka P se nalazi na zP ispod referentnog nivoa, tako da je porni pritisak u toj tački
u P = γ w ( h P + z P ) = 9.807 x (1.67 + 2.4) = 39.9 kPa (3.88)
Kada bi bili poznati totalni naponi, mogli bi se izračunati i efektivni naponi. U

nekim slučajevima veličine vertikalnih napona se mogu relativno jednostavno proceniti.
U tački P u razmatranom primeru totalni vertikalni napon bi bio približno
σ v = 2.15 γ z + 2.25γ w (3.89)
što za zapreminsku težinu tla od 20 kN/m3 daje oko 65 kPa, tako da je vertikalni efektiv-
ni napon oko 25 kPa.
Od posebnog praktičnog interesa su okolnosti pri kojima bi efektivni napon
mogao postati jednak nuli, što je uslov za pojavu ključanja tla u slučaju vertikalne
filtracije vode naviše pri kritičnom gradijentu, kao što je to pokazano ranije. U tlu
neposredno desno od priboja, duž poteza EC na Slici 3.21, pravac filtracije je praktično
vertikalan, naviše. Modelskim ispitivanjima je utvrđeno da deo domena koji ograničava
deo mase tla uz priboj približnih dimenzija d x d/2 može postati nestabilan. Takav blok
tla, definisan tačkama CC1E1E sa strujnom mrežom, izdvojen je i prikazan na Slici 3.22.
Lom takve mase tla nastaje izdiza-
njem površine CC1, uz povećanje
zapremine tla sa povećavanjem
vodopropusnosti. Takva pojava
dovodi do povećanja protoka,
ključanja u slučaju peskova i do
potpunog rušenja.
Hidraulički gradijent u svakom
od kvadrata se može odrediti mere-
njem prosečnih dimenzija kvadrata.
Najveći gradijenti filtracije postoje
unutar najmanjih kvadrata, i obrnuto,
najmanji gradijenti postoje u najve-
ćim kvadratima. U izdvojenom
bloku filtracija je pretežno vertikalna
usmerena na više. Lokalni gradijenti
filtracije su manji pri površini tla na
potezu CC1, gde se može manife-
stovati ključanje tla, a veći na
Slika 3.22. Kontrola uslova ključanja tla njegovoj donjoj konturi EE1.
Sa strogo matematičke tačke
gledišta, singularitet postoji u tački E gde je lokalni gradijent beskonačan. Rizik od
mogućnosti pojave ključanja se može oceniti razmatranjem uslova ravnoteže vertikalnih
sila koje deluju na blok tla prikazan na Slici 3.22. Ovaj problem se može razmatrati i
analizom zapreminskih sila filtracije, kao što je to pokazano dalje u ovom poglavlju, ili
alternativno nalaženjem približnog prosečnog vertikalnog gradijenta filtracije.
3. VODA U TLU 69
Pretpostavimo da je pijezometarska visina hm u tački M na sredokraći između E i E1

reprezentativna veličina za posmatrani blok. Broj intervala ekvipotencijala je približno
4, tako da je razlika pijezometarskih visina 4 × 0.167 = 0.67 m, a prosečan vertikalni
gradijent je im = hm/d = 0.22. Pošto se ključanje može očekivati kada hidraulički
gradijent dostigne veličinu icr, faktor sigurnosti protiv ključanja tla se može izraziti
odnosom kritičnog gradijenta i izračunatog prosečnog, tako da je FS = icr/im. Konačna
brojna vrednost će zavisiti od potopljene težine tla g′, a praktično dopuštena vrednost
zavisi od faktora sigurnosti koji mora biti znatno veći od 1.0. Kao alternativa gore
opisanom postupku može se odrediti izlazni gradijent ie merenjem dimenzija ∆s polja
strujne mreže CPQR neposredno uz priboj, tako da je ie = ∆h/∆s, gde je ∆h pad
pijezometarske visine između ekvipotencijala RQ i CP. U takvom razmatranju faktor
sigurnosti je FS = icr/ie. Zbog mogućih katastrofalnih posledica ključanja tla u praksi je
uobičajeno da se zahteva faktor sigurnosti ne manji od 3.
Možda nije suvišno reći da se slika strujne mreže u razmatranom primeru ne
menja ukoliko se menjaju nivoi slobodne površine vode na suprotnim stranama priboja,
ali se menja razlika pijezometarskih visina između susednih ekvipotencijala i gradijenti
unutar svakog "kvadrata" strujne mreže. To znači da bi do ključanja tla u ranije
posmatranom slučaju domena CC1E1E moglo doći ukoliko bi se ispunio uslov da je
dostignuta kritična razlika nivoa veličine Hcr = Ne × d × icr.
Drugi primer filtracije oko priboja koji sa jedne strane ima podzemnu koja je na
istom nivou sa spoljnom vodom. Ukoliko je došlo do relativno brzog spuštanja nivoa
slobodne vodene površine uspostaviće se strujna slika prikazana na Slici 3.23. Iz strujne
mreže mogu se izračunati veličine pritisaka u bilo kojoj tački domena uključujući i po
suprotnim stranama priboja, na primer u tačkama F i B, E i C, dok je razlika u tački D
na vrhu priboja jednaka nuli. Rezultat sistematskog proračuna u nizu suprotnih tačaka je
raspored rezultantnih pritisaka koji na priboj deluju.
Slika 3.23. Pritisak vode na priboj

70 3. VODA U TLU
U dosadašnjem prikazu primene grafičke metode za rešavanje filtracionih zada-

taka korišćen je primer vertikalnog priboja u vodopropusnom tlu za ilustraciju postupka
i mogućnosti koje postupak pruža. Broj stvarnih problema koji se mogu pojaviti je
veoma veliki i raznolik i malo podložan nekoj detaljnijoj tipizaciji. Ipak, ne pretendujući
na kompletnost vrsta tipičnih problema, neki karakteristični slučajevi prikazani su na
Slici 3.24. U do sada prikazanim slučajevima, kao i u primerima betonskog prelivnog
praga sa ravnom kontaktnom konturom ili sa zaptivnom dijafragmom, (Slike 3.24-a i
3.24-b), koja se primenjuje radi smanjenja gradijenata filtracije, smanjenja protoka i
redukciju sila uzgona koja deluje na konstrukciju, granični uslovi su strujnicama i pije-
zometarskim visinama jasno definisani na granicama domena.
Slika 3.24. Primeri strujnih mreža
Međutim, postoje okolnosti kada stanje stvari nije tako jednostavno, kao u
primerima koji slede. Drenaža za kontrolisano kretanje vode u tlu se često sastoji od
drenažnog rova sa presekom prikazanim na Slici 3.24-c, sa odgovarajućim pružanjem u
3. VODA U TLU 71
osnovi i odgovarajućim padovima. Često se pojavljuje potreba da se gradi i linijski

sistem ili niz linijskih sistema. U takvim slučajevima poznati su obično početni uslovi
nivoa podzemnih voda, ali nakon početka delovanja drenaže nivo vode se menja i novo
uspostavljeni nivo, koji više nije praktično horizontalan, definiše granicu domena za
koju važi diferencijalna jednačina filtracije. Ponekad i novoizgrađeni podzemni objekat,
kao što je to tunel, prikazan šematski na Slici 3.24-d, postaje dren i menja režim
kretanja podzemnih voda. Zavisno od okolnosti, takvo remećenje prirodnog stanja može
biti i nepovoljno, ako se na primer, na površini terena već nalaze izgrađeni objekti.
Smanjenje pornih pritisaka, i bez značajnije promene spoljnih opterećenja, povećava
efektivne napone, manifestuje se u smanjenju zapremine tla što može izazvati sleganje
površine terena, neravnomerno sleganje temelja i oštećenja objekata.
U nekim slučajevima gradijenti filtracije mogu biti relativno veliki, po apsolutnoj
veličini i znatno veći od 1.0 kao što je to u slučaju relativno uskog jezgra od malo
propusnog materijala u telu nasute brane, (Slika 3.24-e). U primerima drenažnog rova,
tunela i jezgra nasute brane nisu sve granice domena filtracije eksplicitno definisane,
već se slobodna površina kretanja vode, koja je u tlu izložena atmosferskom pritisku, i
uz pojednostavljenje koje podrazumeva zanemarivanje kapilarnih efekata, mora naći
iterativnim postupkom.
FILTRACIJA SA SLOBODNOM POVRŠINOM

U prethodnim ilustracijama strujnih mreža pokazano je da granični uslovi mogu biti
potpuno definisani fizičkim granicama domena, što nije slučaj u primerima kod kojih
postoji filtraciona linija, ili slobodna površina kao gornja strujnica, koja je izložena
atmosferskom pritisku.
Primeri na Slici 3.25 prikazuju niz tipičnih preseka homogenih nasipa na
nepropusnoj podlozi sa različitim rešenjima drenažnog sistema. Kapilarno penjanje
vode iznad slobodne površine se u ovim razmatranjima zanemaruje.
Pošto je podloga AB nepropusna, nema komponente brzine koja bi na nju bila
upravna. Zato linija AB predstavlja graničnu strujnicu. Uzvodna kontura nasipa AC je
granična ekvipotencijala jer bi se u pijezometarskoj cevi postavljenoj u svakoj tački na
potezu AC voda popela do nivoa vode u akumulaciji. Slično tome, BD1 je granična
ekvipotencijala sa potencijalom na nivou "donje vode", jer je filterski dren u vezi sa
nivoom donje vode. Dren je izgrađen od krupnozrnog materijala velike vodopropus-
nosti, tako da može da primi i evakuiše svaki dotok iz nasipa pri zanemarljivo malom
gradijentu. Voda teče od ekvipotencijale AC do ekvipotencijale BD1 pri ukupnom padu
potencijala H. Domen u kome se odvija tečenje je sa donje strane ograničen
nepropusnom konturom.
Tako su identifikovani granični uslovi na tri poteza po konturi ali nedostaje
granični uslov koji bi definisao granicu područja u kome se odvija filtracija sa gornje
strane. Može se oceniti da bi ova četvrta granica, tj. slobodna površina, počela
filtracionom linijom u tački C i da bi se završila negde u tački D, na izlaznoj konturi, ali
nije odmah jasno gde će se izlazna tačka D nalaziti, niti kako će slobodna površina, ili
putanja ove granične strujnice izgledati od C do D.
72 3. VODA U TLU
Slika 3.25. Strujanje vode kroz nasip na nepropusnoj podlozi
Da bi se odredila ova
gornja strujnica, koja se naziva i
freatičkom ili filtracionom lini-
jom, ima se u vidu da je ona pod
atmosferskim pritiskom, odnos-
no da je pijezometarska visina u
svakoj tački na njoj je jednaka
nuli. Jedna od konvencija za
crtanje strujne mreže, koja je
usvojena ranije, je da je pad
pijezometarske visine između
dve susedne ekvipotencijale
konstantan. Gubitak pijezometar-
ske visine pri kretanju vode po
Slika 3.26. Uslovi na filtracionoj liniji freatičkoj liniji je vertikalno
3. VODA U TLU 73
odstojanje između susednih ekvipotencijala u preseku sa freatičkom linijom. Pošto je

razlika pijezometarskih visina između svake dve susedne ekvipotencijale konstantan,
sledi da i preseci susednih ekvipotencijala sa freatičkom linijom moraju biti tako
locirani da su vertikalna odstojanja ∆y između njih jednaka, tj. da je ∆h1 = ∆h2 = ∆h3
itd., kao što je to prikazano na Slici 3.26 i 3.28-c.
Za određivanje položaja krajnjih tačaka filtracione linije može se koristiti niz
rešenja koje je iscrtavanjem većeg broja strujnih mreža dao Casagrande, a prikazana su
dijagramima datim na Slici 3.27 i 3.29.
Slika 3.27. Detalji uslova na granicama filtracione linije
Crtanju strujne mreže bi se moglo pristupiti na sledeći način:

1. Pretpostavi se položaj slobodne površine, (freatičke linije), imajući u vidu uslove
prikazane na Slikama 3.26, 3.27 i 3.29.
2. Konstruiše se strujna mreža po ranije opisanom postupku
3. Proverava se da li je za tako konstruisanu mrežu zadovoljen uslov da su
vertikalna odstojanja svih tačaka preseka ekvipotencijala sa freatičkom linijom
jednaka ili nisu. Ako su ova odstojanja jednaka, tada je konstruisana mreža
korektna i znači da je freatička linija dobro pretpostavljena. Međutim, ako ovaj
uslov o jednakim vertikalnim odstojanjima nije ispunjen, potrebno je pretposta
viti novu liniju, tj. ceo postupak, počev od tačke 1., ponoviti.
74 3. VODA U TLU
Ovakav postupak može biti veoma zametan. Postupak bi bio mnogo kraći ukoliko
bi se odmah počelo sa nekom realnijom linijom slobodne površine. Jedan približan
postupak prikazan je na Slici 3.28. Na osnovu teorijskih analiza sa empirijskim
korekcijama sledi da je najvećim delom freatička linija približno paraboličnog oblika,
pri čemu je žiža parabole u tački F na Slici 3.28, ali linija odstupa od paraboličnog
oblika oko tačke B, gde krivina parabole mora menjati znak da bi se zadovoljio uslov da
filtraciona linija zaklapa ugao od 900 sa graničnom ekvipotencijalom, tj. licem uzvodne
kosine.
Slika 3.28. Osnovna parabola i konfokalne parabole
Ukoliko bi uzvodna kosina nasipa imala parabolični oblik A'A (Slika 3.28-c),
može se pokazati da se strujna mreža sastoji od konfokalnih parabola (Slika 3.28-b).
Ovakav slučaj nije realan. Promena uzvodne kosine u pravu liniju, kao i položaj drena
na znatnoj dužini relativno malo menjaju ovu parabolu koja je definisana elementima na
Slici 3.28-a. Ova parabola se naziva "osnovnom parabolom". Eksperimenti su pokazali
da parabola seče slobodnu površinu vode u tački A, pri čemu je AB = 0.3 GB.
Vertikalna linija e je direktrisa parabole. Tačka A se nalazi na istom rastojanju od e kao
i od žiže F. Zbog toga:
3. VODA U TLU 75
2
H + L2 = L + s gde je s = 2 FJ (3.90)
Odavde je:
s = H + L −L
2 2
(3.91)
Položaj temena parabole određen je veličinom:
s 2
+ L2 − L
x0 = = H (3.92)
2 2
Ostale tačke osnovne parabole se mogu odrediti korišćenjem činjenice da je svaka tačka
na jednakom odstojanju od žiže i od direktrise, tako da se dobija:
2
2
y − s2 y − 4 x02
x = = (3.93)
2s 4 x0
Osnovna parabola se može konstruisati korišćenjem gornjeg izraza, ali ona se
mora korigovati u području početnog dela freatičke linije, prema uslovima prikazanim
na Slici 3.27. Treba imati u vidu da se ova konstrukcija ne može upotrebiti ukoliko je L
znatno manje od H.
Slika 3.29. Dijagram i primena korekcije izlaznog dela filtracione linije
Prethodno razmatrani slučaj podrazumeva da postoji horizontalan dren na

kontaktu sa nepropusnom konturom nizvodno od tačke F. U drugim slučajevima, od
kojih su neki prikazani na Slici 3.29, može se koristiti dijagram za korekciju izlaznog
dela filtracione linije, koji je Casagrande izradio konstruišući niz strujnih mreža tako da
se zadovolje potrebni uslovi. Pri tome korigovana filtraciona linija u blizini izlazne
konture treba da zaklapa uglove u skladu sa rešenjima datim na Slici 3.27, a u tački koja
je određena veličinama a i ∆a sa Slike 3.29.
76 3. VODA U TLU
ANIZOTROPIJA. Ako je tlo anizotropno, potrebno je modifikovati strujnu mrežu u

skladu sa jednačinom (3.65). Ovde će se razmotriti slučaj kada su kx i ky različiti.
Pomenuta jednačina se može napisati u obliku
∂2h ∂2h
+ =0 (3.94)
( k y / kx ) ∂x 2 ∂ y 2
Uvodeći koordinatu
xt = x ky / kx (3.95)
jednačina kontinuiteta postaje:
∂2h + ∂ 2h = 0 (3.96)
∂xt2 ∂ y2
To je jednačina kontinuiteta za izotropno tlo u ravni xt, y za koju se rešenje traži. Ako je
poznata strujna mreža, protok je:
Nf
Q′ = k ′ H (3.97)
Ne
što je slično jednačini (3.84), s tim što je koeficijent filtracije:
k′= k x k y (3.98)
USLOVI FILTRACIJE NA KONTAKTU DVA MATERIJALA

Kada strujnica prolazi kroz granicu dva materijala sa različitom vodopropusnošću,
strujnica menja pravac. Pri tome se moraju zadovoljiti uslovi kontinuiteta, kao što je
pokazano na Slici 3.30. Zadovoljava se uslov da protok ∆q između dve susedne
strujnice mora biti isti sa obe strane granice.
Slika 3.30. Uslovi na kontaktu dva materijala
Ako se strujna mreža sa leve strane predstavi kvadratnom mrežom veličine a, protok
sa leve strane je k1a(∆h/a). Za koeficijent filtracije k2, koji se razlikuje od k1, odnos c/b ne
može biti jednak 1 ako protok ∆q treba da bude isti sa obe strane granice.
3. VODA U TLU 77
Uslov na kontaktu se može izraziti u obliku:

∆h ∆h
∆q = k1 a = k2 c (3.99)
a b
Iz toga sledi da odnos c/b zavisi od odnosa dve vodopropusnosti, ili:
c k1
= (3.100)
b k2
Promena pravca strujnice na kontaktu dva materijala se može odrediti iz dimenzija
trouglova, pri čemu se stranice AB i AC mogu prikazati kao
a c a b
AB = = AC = = (3.101)
sin α sin β cos α cos β
a odatle se dobija da je:
tan β / tan α = c/b = k1 / k2 (3.102)
Prema tome, tangensi uglova između strujnica i granice su obrnuto proporcionalni
koeficijentima filtracije. U praktičnom radu, ukoliko je odnos koeficijenata filtracije
veći od oko 10, odnosno manji od 1/10, pri rešavanju većine praktičnih zadataka, deo
strujne mreže u zoni veće vodopropusnosti se ne mora uzeti u razmatranje.
3.7 FILTRACIONE SILE

Pri kretanju vode kroz pore tla razlika pijezometarskih pritisaka se prenosi preko
viskoznog trenja po površinama zrna tla uzrokujući zapreminske sile u pravcu kretanja
vode koje se obično nazivaju filtracionim silama. Ove sile se superponiraju sa
gravitacionim silama dajući rezultantnu zapreminsku silu. Od ukupnih zapreminskih sila
zavise i efektivni normalni naponi u tlu.
Slika 3.31. Sile filtracije
Element tla izložen filtraciji u području strujnice koja sa horizontalom zaklapa

ugao q prikazan je na Slici 3.31-a. Element kvadratnog oblika ABCD dimezije a u ravni
78 3. VODA U TLU
filtracije sa jediničnom dimenzijom upravnom na ravan je orijentisan tako da su mu

stranice paralelne i upravne na pravac strujnice, pa se može smatrati kvadratom strujne
mreže. Pad pijezometarske visine između stranica AD i BC je ∆h. Razmatra se raspodela
pornih pritisaka na stranicama kvadrata uzimajući da porni pritisak u tački A ima
vredost uA. Razlika pornih pritisaka u tačkama A i D je samo u razlici visina ovih
tačaka, jer je ova stranica ekvipotencijala tako da za obe tačke važi ista pijezometarska
kota. Međutim, postoji razlika pornih pritisaka između A i B, odnosno između B i D,
koje su na različitim ekvipotencijalama i na različitim visinama. Porni pritisci u tačkama
B, C i D su:
u B = u A + γ w (a sin θ − ∆h) (3.103)
u C = u A + γ w (a sin θ + a cos θ − ∆h) (3.104)
u D = u A + γ w a cosθ (3.105)
Mogu se odrediti sledeće razlike pritisaka:

u B − u A = u C − u D = γ w (a sin θ − ∆h) (3.106)
u D − u A = u C − u B = γ w a cos θ (3.107)
Ove vrednosti su prikazane na Slici 3.31-b i predstavljaju vrednosti neto pritisaka
koji deluju po konturama elementa u pravcima paralelno i upravno na strujnicu. Sila na
BC usled pornih pritisaka koji deluju na konture elementa ima veličinu:
γ w(a sin θ − ∆h) a (3.108)
ili
γ w a 2 sin θ − ∆h γ w a (3.109)
a konturna sila na CD je:
γ w a 2 cos θ (3.110)
Kada ne bi bilo filtracije, tj. u hidrostatičkim uslovima, veličina ∆h bi bila jednaka
nuli, sila na BC bi bila gw a2sinq, a na CD gw a2cosq, tako da bi njihova rezultanta bila
vertikalna sa veličinom gwa2. Sila ∆hgw a predstavlja jedinu razliku između hidrostatič-
kog i filtracionog stanja i naziva se filtracionom silom J koja deluje u pravcu tečenja, (u
ovom slučaju upravno na BC).
Prosečan hidraulički gradijent u posmatranom elementu je:
∆h
i= (3.111)
a
dakle,
∆h
J = ∆h γ w a = γ a2 = i γ w a2 (3.112)
b w
ili
J =i γ w V (3.113)
gde je V zapremina elementa tla.
3. VODA U TLU 79
Filtracioni pritisak se definiše kao filtraciona sila koja deluje na jedinicu

zapremine, tj.:
j=i γ w (3.114)
Sve sile, kako gravitacione, tako i one usled filtracije vode, koje deluju na element
ABCD mogu se predstaviti planom sila prikazanim na Slici 3.30-c gde je:
ab Ukupna težina elementa = γza2
bd Konturna sila vode na CD (filtracioni i hidrostatički slučaj) = γwb2cosθ
de Konturna sila vode na BC (pri filtraciji) = γwa2sinθ - ∆hγwa
dc Konturna sila vode na BC (hidrostatički slučaj) = γwa2sinθ
be Rezultantna konturna sila (pri filtraciji)
bc Rezultantna konturna sila (hidrostatički slučaj) = γwb2
ce Filtraciona sila = ∆hγwa
ae Rezultanta zapreminskih sila (pri filtraciji)
ac Rezultanta zapreminskih sila (hidrostatički slučaj) = γ′ a2
Rezultujuća zapreminska sila se može odrediti alternativno na dva načina koristeći
sledeće kombinacije komponenti sila, i to:
Ukupna (zasićena) težina + rezultantna konturna sila, tj. zbir vektora ab + be
Efektivna (potopljena) težina + filtraciona sila, tj. zbir vektora ac + ce.
Jedan od dva navedena načina ili neka njihova kombinacija može biti pogodan
način u raznim praktičnim okolnostima. U analizi stabilnosti kosina (Poglavlje 10),
češće se koristi prvo naveden ili kombinovan postupak.
Za jednodimenzionalne slučajeve vertikalne filtracije uticaj strujanja ilustovan je u
ovom poglavlju ranije. Može se videti da su rezultati potpuno u skladu sa ovde
izvedenim opštim postupkom.
SUFOZIJA
U prethodnom stavu opisan je globalni uticaj viskoznog trenja na element mase tla kao
rezultat delovanja filtracionih sila na skelet tla pri čemu se ima u vidu da je taj efekat
posledica superpozicije sila koje deluju na sve čestice u domenu izloženom filtraciji. U
određenim okolnostima, kada je nevezano tlo veoma neujednačenog granulometrijskog
sastava (velike vrednosti koeficijenta CU) i gradijenti filtracije visoki, sile viskoznog
trenja mogu izazvati pomeranja sitnijih čestica tla u odnosu na stabilniji skelet krupnijih
zrna. Ovaj proces migracije zrna naziva se sufozijom. Manja zrna, koja nisu u
naponskom kontaktu sa okolinom, mogu biti pomerana do neke zone gde se zaustavljaju
i akumuliraju zapunjavajući prostor, što se naziva kolmiranjem. Do kolmiranja dolazi ili
zbog toga što je veličina pora takva da dalje kretanje sitnih čestica nije moguće ili zbog
toga što su gradijenti filtracije smanjeni tako da sile više nisu dovoljno velike da dalje
pomeraju zrna. Posledica kolmiranja, koja se ispoljava zapunjavanjem pora sitnim
česticama, je lokalno smanjenje vodopropusnosti tla.
Opšte je prihvaćen stav da procesu sufozije mogu biti veoma podložna tla kod
kojih je koeficijent filtracije k > 3 10-2cm/s i koeficijent uniformnosti CU>20.
80 3. VODA U TLU
Tako Šerard i dr. (Sherard et al. 1984) predlažu sledeće orijentacione uslove:
Ako je CU <10 tlo je autostabilno u pogledu sufozije.
Ako je 10 < CU <20 tlo je autostabilno ukoliko oblik granulomterijske krive
nema naglašene promene pravca.
Ako je 20 < CU <70 tlo je autostabilno ukoliko je granulometrijska kriva glatka,
bez nagle promene pravca ili bez položenih poteza znatne dužine.
Pokrenuta zrna mogu biti iznošena iz mase tla na kontaktu sa slobodnom atmos-
ferom ili površinskom vodom (koja ih odnosi, ukoliko teče) u području površine tla. U
preostaloj masi tla povećava se poroznost i vodopropusnost. Proces može biti
progresivan sa štetnim posledicama. Tada se obično govori o filtracionoj eroziji.
Problem sufozije u našoj literaturi su veoma detaljno obradili Vuković i Pušić (1986).
Posebno su problematična tla sklona disperziji jer se konvencionalnim filterima uz
druge nepovoljne okolnosti, ne može lako sprečiti proces sufozije.
3.8 FILTERSKA PRAVILA

Izlazno područje filtracije vode se ne može ostaviti nezaštićeno jer može doći do
odnošenja čestica tla i regresivne erozije, deformacija terena, sleganja temelja, pa i
rušenja kosina nasipa, ukoliko se ova pojava ne spreči. Zbog toga se za drenažni
materijal bira tlo sa takvim granulometrijskim sastavom koji onemogućava iznošenje
čestica, a da se pri tome i gradijenti filtracije svedu na minimalnu meru.
Drenažni sistemi, koji se grade u tlu radi kontrolisanog kretanja vode, moraju da
zadovolje sledeća dva konfliktna zahteva:
A. Veličine pora filtera moraju biti dovoljno male kako bi sprečile iznošenje
materijala iz susedne, branjene zone.
B. Vodopropusnost mora biti dovoljno velika kako bi se omogućila brza
evakuacija vode koja u filter utiče sa relativno malim gradijentima.
Ovi zahtevi se ispunjavaju zadovoljavanjem eksperimentalno i empirijski utvr-
đenih filterskih pravila, od kojih je znatan broj specifiran za pojedine tipove materijala.
Ako je D veličina zrna filtera, a d je veličina zrna branjenog tla, najčešće se
podrazumeva da su zadovoljene sledeće tri grupe uslova:
Uslov 1.a D15 < 5 i l i

D15 < 5 d 85 (3.115)
d 85
Uslov 1.a (3.115), kojim se ispunjava zahtev A, osigurava da se migracija čestica finijeg
tla u pore skeleta krupnijeg filtera može sprečiti ukoliko je oko 15 % zrna d85 branjenog
materijala veće od efektivne veličine pora filtera. Efektivna veličina pora odgovara
približno D15/5. Ovaj uslov sadrži implicitno i faktor sigurnosti od oko 2, jer je granična
vrednost gore navedenog odnosa oko 9 (Sherard i dr., 1984).
Uslov 1.b D 50 < 25 i l i

D 50 < 25 d 50 (3.116)
d 50
3. VODA U TLU 81
Kriterijum izražen odnosom 25 u izrazima (3.116), prema rezultatima istraživanja

koje su objavili Zeims (1968) i Thanikachlam i Sakthivadivel (1974), važi za dobro
graduirana tla ukoliko se primenjuje filter sa koeficijentom jednoličnosti CU= 6.
Teorijske vrednosti datog odnosa su 30 za CU= 8, 40 za CU= 15, i 50 za CU= 18-20.
Prema Karpofu (1955), ukoliko su oba materijala u kontaktu dobro graduirana, sa
poluzaobljenim zrnima, odnos je 12 do 58, a sa rogljastim 9 do 30. Ukoliko su oba
materijala jednolična, tako da je D15 < 8 D5, odnos je 5 do 10.
Uslov 1.c D15 < 20 i l i

D15 < 20 d 15 (3.117)
d 15
Gore naveden odnos izražen brojem 20, prema Karpofu (1955), ukoliko su oba
materijala u kontaktu dobro graduirana, sa poluzaobljenim zrnima, odnos je 12 - 40, a sa
rogljastim 6 - 18.
Uslov 2. D 15 > 5 i l i
D 15 > 5 d 15 (3.118)
d 15
Ovaj uslov, kojim se ispunjava zahtev B, znači da bi filter efikasno evakuisao
vodu, on mora biti znatno vodopropusniji od tla koje drenira. Za jednolična tla vodo-
propusnost je približno proporcionalna kvadratu efektivne veličine pora. Ispunjavanjem
ovog kriterija postiže se da je drenažni materijal oko 25 puta više vodopropustan od
osnovnog materijala, što se iskustveno usvaja kao dovoljno.
Uslov 3. Filter treba da sadrži manje od 5% sitnozrnih frakcija, tj. zrna manjih od
0.075 mm i pravilo sugeriše da granulometrijske krive branjenog materijala i
filtera treba da budu glatke i približno paralelne.
Osim toga, ukoliko branjeni materijal ima više od 10% zrna većih od 4.76 mm i
više od 10% zrna manjih od 0.075 mm, filter se određuje za granulaciju u kojoj su
odbačena zrna veća od 4.76 mm. Opisana filterska pravila se odnoseana nevezane bazne
materijale sa predominantnim učešćem peska i prašine koji ne pokazuju plastična
svojstva a ne mogu se upotrebiti za gline. Striktna primena gore opisanih pravila bi za
nedisperzivnu glinu sa više od 20 % koloidnih čestica (CF > 20%) zahtevala primenu
filtera sa visokim sadržajem prašine, koji bi zahtevao i sloj peska za njegovu filtersku
zaštitu. Gline sa većim sadržajem koloidnih čestica imaju znatno veću otpornost protiv
ispiranja zrna. Zbog toga se za gline srednje i visoke plastičnosti za filterski materijal
preporučuje D15 < 0.4 mm uz uslov da je koeficijent jednoličnosti D60 /D10 < 20. I u
ovom slučaju, da bi se osigurala dovoljna vodopropusnost, zahteva se da filter ne sadrži
više od 5% sitnozrnih frakcija (D5 < 0.075 mm). Međutim, treba imati u vidu da postoje
gline sklone disperziji, za koje ova filterska pravila ne važe, te su u takvom slučaju
potrebna posebna ispitivanja.
Potrebne dimenzije filterskih zona mogu se odrediti primenom Darsijevog zakona
na domen u kojem se voda kreće, pri čemu se, osim uslova da je debljina sloja filtera
veća od oko 330 D15, moraju imati u vidu i praktični uslovi što homogenije ugradlji-
vosti filtera u određenim okolnostima. Da bi se minimizirala mogućnost segregacije
zrna pri ugrađivanju, preporučuje se da se zadovolji uslov da je Dmax < 75 mm.
82 3. VODA U TLU
U nekim okolnostima, sa raspoloživim materijalima koji bi bili predviđeni za

filtere, nije moguće zadovoljiti navedene uslove sa jednim slojem filtera, najšešće zbog
prevelikog učešća sitnozrnih frakcija prašine. Ukoliko se pokaže da je eliminisanje
sitnih frakcija ispiranjem ili sejanjem nepraktično ili neekonomično, predviđaju se
višeslojni filteri, koji na svojim granicama treba da zadovolje odgovarajuće filterske
kriterijume. Primeri primene višeslojnih filtera prikazani su na Slici 3.32. U slučaju
dvoslojnog filtera, filterski sloj u kontaktu sa branjenim materijalom zadovoljava uslov
kojim se sprečava ispiranje zrna, dok sledeći, krupniji filter, mora zadovoljiti oba
uslova, tj. uslov sigurnosti protiv ispiranja čestica iz filtera sa sitnijim frakcijama, kao i
uslov vodopropusnosti.
Slika 3.32. Zonirani ili višeslojni filteri u drenažama
Za odvođenje sakupljene vode u drenovima od materijala različitog granu-

lometrijskog sastava mogu se koristiti i perforirane cevi. Filterski materijal oko cevi
treba da je jednoličan tako da se zadovolji uslov da je CU = D60/D10 ≤ 2.
Veličine okruglih otvora prečnika D0 na drenažnim cevima treba da zadovolje
sledeće uslove:
D0 ≤ 2.5 D50 i D0 ≤ 0.5 D85 (3.119)
Ukoliko su otvori na drenažnim cevima u obliku proreza širine D, treba koristiti
uslov da je:
D85 / D > 1.2 (3.120)
3. VODA U TLU 83
Korisna uputstva za dimenzionisanje filtera sadrži JUS U.C5.020/1980 i rad

Nonveillera (1990). U opštem slučaju, umesto sitnozrnog filtera, za sprečavanje
migracije čestica tla iz branjene zone mogu se upotrebiti geotekstili, sintetički materijal
debljine od nekoliko milimetara, koji u kombinaciji sa dodatnom drenažnom zonom ili
drenažnim cevima čine odgovarajući drenažni sistem. Geotekstil ne treba upotrebljavati
umesto peščanih ili šljunčanih filtera u nasutim branama. Geotekstili se mogu koristiti
uz čiste peskove ili šljunkove, koji ne zadovoljavaju jedno od filterskih pravila, tako da
čist granularan materijal omogućava evakuaciju filtracione vode, a geotekstil sa
odgovarajućom veličinom otvora ili pora, osigurava branjeno tlo protiv ispiranja.
Svi materijali, koji se upotrebljavaju kao filteri, tj. pesak, šljunak i geotekstil,
treba da su trajni tako da se ne menjaju u toku vremena u predviđenom veku trajanja
objekta usled fizičkih, hemijskih i bioloških efekata. Na primer, drobljeni filteri od
mekih peščara ili krečnjaka mogu biti podložni raspadanju tokom vremena.
3.9 PIJEZOMETRI
Položaj nivoa podzemne vode kao i raspodela pornih pritisaka u terenu predstavljaju
veoma važan skup podataka neophodnih za rešavanje većine praktičnih problema u
mehanici tla. Prilikom izvođenja istražnih radova, tokom bušenja u tlu, vrši se
registrovanje nivoa podzemne vode. Podaci o nivoima vode procenjeni tokom bušenja
ne moraju biti sasvim pouzdani, naročito u slučaju malo propusnog tla, u slučaju da se
koristi bentonitska isplaka tokom bušenja i u okolnostima mogućih pojava oscilacija
nivoa u toku vremena. Merenja nivoa podzemne vode i pornih pritisaka najčešće se vrši
pijezometrima ugrađenim u bušotine. Postoji veći broj tipova i konstrukcija
pijezometara za primenu u različitim uslovima i često služe za definisanje uslova
temeljenja građevinskih objekata. Neki pijezometri se ugrađuju u hidrotehničke nasipe
tokom građenja radi kontrolisanja kretanja vode, ali mogu biti potrebni i za merenje
pornih pritisaka i njihove discipacije u temeljima ili u telu nasipa tokom i nakon
završetka građenja.
U geotehničkim istraživanjima, koja obuhvataju osmatranja padina i klizišta,
pijezometri se mogu smatrati neizbežno potrebnim jer od veličine i raspodele pornih
pritisaka zavisi stabilnost zemljanih masa.
U zasićenom tlu relativno velike vodopropusnosti porni pritisci se mogu meriti
otvorenim pijezometrima, merenjem nivoa vode u cevi koja je ugrađena u bušotinu
(Slika 3.33-a, b). Najednostavniji otvoren pijezometar prikazan je na Slici 3.33-a, a
sastoji se od plastične PVC ili čelične cevi koja je na donjem kraju perforirana i u celini
okružena peskom. Ako se izostavi zaptivanje, pijezometar se ponaša kao bunar koji
omogućava vertikalnu vezu između slojeva kroz koje prolazi i merenja mogu navesti na
pogrešne zaključke. Zato se takav pijezometar može opravdati samo ako se ugrađuje u
homogen vodopropustan sloj, kada se može pretpostaviti da porni pritisak raste linearno
sa dubinom. Radi pouzdanijeg merenja potrebno je izvesti zaptivanje iznad perforiranog
dela cevi. S obzirom da je prečnik cevi relativno velik, tako da je potrebno da izvesna
količina vode popuni prostor između spoljnjeg nivoa vode u tlu i nivoa u pijezometru,
potrebno je vreme. U slučaju sitnozrnog tla male vodopropusnosti to vreme može biti
84 3. VODA U TLU
relativno dugo i pijezometar kasni sa reakcijom na promenu nivoa vode u terenu. Zbog
toga se ova vrsta pijezometra obično ugrađuje u tlo veće vodopropusnosti.
Slika 3.33. Šeme pijezometara u bušotini,

(a) i (b) otvoreni, (c) pneumatski, (d) električni
Da bi se skratilo vreme reagovanja pijezometra, Casagrande (1949) je konstruisao

pijezometar šematski prikazan na Slici 3.33-b. Originalna verzija se sastojala od
cilindrične cevi od porozne keramike dužine 300 mm i prečnika 38 mm koja se
nastavlja na cev od saran plastike prečnika 10 mm. Kasnije razvijene verzije, zasnovane
na istom principu, variraju u izboru materijala za cev (PVC ili polietilen), unutarnjem
prečniku cevi i vrsti materijala od kojeg je porozni element. Prečnik cevi treba da bude
što je moguće manji kako bi minimalan dotok vode u pijezometar bio dovoljan da
odrazi promenu pijezometarske visine ali i dovoljno velik da omogućava spuštanje
merne sonde do nivoa vode u cevi. U području oko keramičkog elementa ugrađuje se
pesak ili sitan šljunak, koji se mora efikasno izolovati duž ostatka bušotine glinom,
malterom ili injekcionom masom kako bi se sprečio protok vode duž bušotine, kao i
dotok vode sa površine terena. Vrh cevi mora biti pristupačan i zaštićen poklopcem.
Nivo vode u svim otvorenim pijezometrima se meri jednostavnom električnom sondom
koja se spušta u cev, a na površini se registruje zatvaranje strujnog kola, kada sonda
dosegne nivo vode.
3. VODA U TLU 85
Ukoliko tlo ima relativno malu vodopropusnost u području merenja, vremensko

kašnjenje može biti znatno. Zbog toga se od pijezometra u malo propusnim materijalima
očekuje da reaguje relativno brzo bez većeg dotoka vode u pijezometar. Zato se
primenjuju pijezometri sa zatvorenim hidrauličkim sistemom, (hidraulički, pneumatski,
električni), koji na promenu pijezometarskog pritiska reaguju sa minimalnom prome-
nom zapremine u sistemu i zbog toga bez značajnijeg kašnjenja.
Hidraulički pijezometar je razvijen za potrebe merenja pornih pritisaka u nasutim
branama. Pijezometarski element od fine porozne keramike je spojen sa dve cevi (sa
manometrima na oba kraja), što omogućava i da se iz sistema eliminiše vazduh
cirkulacijom vode pod pritiskom.
Pneumatski pijezometar (Slika 3.33-c) se sastoji od dve cevi. Pri merenju se na
jednom kraju cevi nanese pritisak gasa i meri veličina pritiska potrebna da otvori ventil
izložen pornom pritisku. Pri tome se izmeri veličina pritiska u momentu naglog pada
pritiska gasa koji na površinu izlazi kroz drugu cev.
Električnim pijezometrima se meri deformacija baždarene elastične membrane
izložene pritisku vode (Slika 3.33-d). Deformacija se pretvara u signal primenom
elastične strune, merne trake ili merenjem promene električnog otpora u mernom
uređaju.
Hidraulički, pneumatski i električni uređaji, za razliku od otvorenog pijezometra,
mogu se ugrađivati u nasipe i nasute brane polaganjem merne ćelije u sloj tla tokom
nasipanja, bez izvođenja bušotine, pri čemu merno mesto može biti na izvesnom
horizontalnom odstojanju i ispod nivoa tačke u kojoj se meri porni pritisak.
3.10 REZIME
Tlo je u prirodi najčešće ili delimično ili potpuno zasićeno vodom. Pritisak u pornoj
vodi je glavni razlog za razlikovanje totalnih i efektivnih napona. Princip efektivnih
napona je fundamentalni princip mehanike tla.
U slučaju delimičnog zasićenja prisustvo vazduha u kontaktu sa vodom je razlog
za pojavu membranskih efekata i pojave negativnih pornih pritisaka u vodi i povećanje
efektivnog napona između zrna tla. Negativni porni pritisci daju tlu prividnu koheziju.
Pozitivni porni pritisci smanjuju efektivni napon.
Vodopropusnost tla, zavisno od granulometrijske kompozicije, kreće se u veoma
širokim granicama. Sitnozrna tla imaju mnogo manju vodopropusnost od krupnozrnih.
Za kontrolu kretanja vode kroz tlo primenjuju se drenažni sistemi koji moraju da
zadovolje filterska pravila.
Porni pritisci u tlu na terenu se mere pijezometrima. Konstrukcija pijezometra
treba da omogući korektno merenje sa minimalnim kašnjenjem u slučaju fluktuacije
pornih pritisaka.
86
Poglavlje 4
NAPONI I DEFORMACIJE
4.1 UVOD
U ovom poglavlju će se prikazati osnovne definicije i osnovni odnosi napona i deforma-
cija koji se mogu reprodukovati i meriti konvencionalnim geomehaničkim opitima. U
prvom delu poglavlja se iznose kvalitativni opisi naponskog prostora i stanja napona
koja se u njemu mogu praktično razmatrati. Detaljniji prikaz veza napona i deformacija
sa nekim aspektima modeliranja primenom zakona plastičnosti dat je u Poglavlju 6.
Slika 4.1. Naponi u tački
Na Slici 4.1-(a) prikazan je opšti slučaj stanja napona u tački. Na svaku površ
elementarne kocke deluju normalni i smičući naponi na šest ravni od kojih su svake dve
međusobno paralelne ravni infinitezimalno bliske. U otpornosti materijala i generalno u
tehničkoj mehanici, usvojena je konvencija da su naponi zatezanja pozitivni. Ova
konvencija nije prihvaćena u mehanici tla zbog toga što tlo praktično i ne može da primi
napone zatezanja. Da bi se izbeglo suviše često korišćenje negativnog predznaka, u
mehanici tla se usvaja da su naponi pritiska pozitivni.
Iz naponske analize je poznato da za date komponentalne napone, prema Slici
4.1-(b), postoje tri međusobno upravne ravni u kojima su smičući naponi jednaki nuli, a
normalni naponi su glavni naponi označeni sa σ1, σ2 i σ3. Sa matematičke tačke gledišta
veličine glavnih napona su tri međusobno nezavisne veličine. To znači da tri glavna
napona mogu biti tri proizvoljne vrednosti sa istim ili različitim predznacima, te se u
klasičnoj teoriji elastičnosti i naponsko-deformacionoj analizi ne postavljaju neke po-
sebne veze ili ograničenja o međusobnim odnosima ovih veličina, osim što komponen-
talni naponi integrisani u zatvorenom domenu moraju sa zadatim spoljnim optereće-

njima i zapreminskim silama zadovoljiti uslove ravnoteže i uslove kompatibilnosti.
Međutim, svi materijali, uključujući i tlo, imaju ograničenu čvrstoću koja ogra-
ničava domen mogućih stanja napona. Unutar tog domena, zavisnost između napona i
deformacija, koju treba opisati odgovarajućim konstitutivnim vezama za element tla, je
relativno složena i mnogo komplikovanija od konstitutivnih relacija za čelik ili beton.
Naponsko-deformaciono ponašanje tla je izrazito nelinearno, ne-elastično, zavisi od
prethodne istorije napona i deformacija, te se kaže da ima hereditarni karakter, zavisi od
brzine deformisanja, od graničnih uslova i niza drugih faktora.
Slika 4.2. Prostor mogućih stanja napona
4.2 PROSTOR MOGUĆIH STANJA NAPONA

Iskustva stečena ispitivanjima realnih materijala pokazuju da u trodimenzionom
prostoru glavnih napona postoji delimično ograničen domen koji definiše područje
mogućih stanja napona. Površ, koja graniči područja mogućih i nemogućih stanja
napona, i tako definiše anvelopu napona loma materijala u trodimenzionom prostoru
glavnih napona, je kvalitativno prikazana na Slici 4.2. Matematički opis prikazane
anvelope napona loma tla nije sasvim jednostavan, ali za sada je dovoljno reći da u
opštem slučaju ima oblik F (σ1, σ2, σ3 ) = 0. Površ anvelope ima "vrh" u kordinatnom
početku i definisana je samo u prvom oktantu koordinatnog sistema jer tipično tlo ne
može da primi napone zatezanja, po obliku asocira na kupu sa osom koja se poklapa sa
glavnom dijagonalom σ1 = σ2 = σ3, ali "izvodnice" nisu sasvim prave linije (Slika 4.2-
a). Ako je čvrstoća materijala izotropna, presek ravni upravne na glavnu dijagonalu sa
površi anvelope napona loma daje sliku koja ima tri ose simetrije (Slika 4.2-b). Tako, na
primer, ukoliko je poznat položaj tačaka C1 i E1, definisan njihovim odstojanjem od
glavne dijagonale, odnosno tačke 0', tada su i odgovarajuća odstojanja korespondentnih
tačaka C2 i C3 odnosno E2 i E3 poznata.
88 4. NAPONI I DEFORMACIJE
Ukoliko je definisan oblik krive preseka anvelope i ravni upravne na glavnu

dijagonalu između tačaka C1 i E2 tada je poznat i ceo presek, ali se podrazumeva da
intenziteti glavnih napona nisu uređeni po veličini. Ravan upravna na glavnu dijagonalu
se naziva oktaedarskom ravni, a glavna dijagonala se naziva i hidrostatičkom osom, jer
su sva tri glavna napona definisana ovom pravom međusobno jednaka, što je
karakteristično za hidrostatički pritisak.
Ovde bi, po načelima mehanike, sada sledila teorija invarijanti napona i
deformacija sa opisom oblika prostorne anvelope i oblika preseka oktaedarske ravni sa
anvelopom napona loma po klasičnim teorijama čvrstoće materijala. Međutim, treba
imati u vidu da se čvrstoća tla i veze napona i deformacija, uz nezavisnu kontrolu sva tri
glavna napona i merenje svih komponentalnih deformacija, ne može lako ispitivati. Za
to su potrebni posebno konstruisani uređaji, izrađeni isključivo za istraživačke svrhe i
ne primenjuju se u konvencionalnoj geotehničkoj praksi. Zbog toga, za sada, biramo
lakši put izborom posmatranja jednostavnijih, specijalnih slučajeva, u kojima umesto tri,
figurišu samo dva glavna napona, uočavajući jednu specijalnu, tzv. triaksijalnu ravan
određenu tačkama 0SRP, prikazanu na Slici 4.3, koja je dostupna standardnim
uređajima za geomehanička ispitivanja.
Slika 4.3. Međusobni položaj oktaedarske i triaksijalne ravni
Triaksijalna ravan sadrži hidrostatičku osu σ1 =σ2 = σ3 odnosno σa =σr. Treba

reći da tako usvojen naziv za ovu specijalnu ravan, koja se u mehanici tla zove i
Rendulicevom ravni, (Rendulic 1937), strogo uzev, nije sasvim korektan prema
terminologiji mehanike kontinuuma, jer je definisana uslovom da su dva glavna napona
tj. radijalni naponi, jednaki a treći glavni napon može biti jednak, veći ili manji od njih,
tako da je preciznije reći da se radi o rotaciono simetričnom naponskom stanju.
Rotaciono simetrično stanje napona je karakteristično za opit triaksijalne

kompresije i edometarski opit. Od celokupnog naponskog prostora u ovim opitima se
može ispitivati samo ograničeno područje u prikazanoj ravni na Slici 4.4, koje je
omeđeno linijama, presecima prostorne anvelope i triaksijalne ravni. Oktaedarska ravan
se ovde vidi kao prava upravna na hidrostatičku osu, a određena je presekom triaksijalne
i oktaedarskih ravni. U dijagramu u Rendulicevoj ravni mogu se grafički opisati
promene napona linijama, putanjama napona.
Slika 4.4. Anvelopa napona loma i putanje napona u triaksijalnoj ravni
Na primer, ako se neopterećen element tla optrećuje tako da je σa = σr, što

odgovara putanji 0A, govori se o izotropnoj kompresiji ili svestranom pritisku. Ako se
zatim radijalni naponi drže konstantnim tako da je σ2 = σ3 =σr, a aksijalni napon se
povećava tako da je σa > σr, promena napona je po putanji AC, i govori se o putanji
konvencionalne triaksijalne kompresije, koja pri nastavku opterećivanja preko napona
definisanog položajem tačke C, može dovesti do napona loma, koji je određen dodirom
putanje i anvelope napona loma u tački F.
Po pomenutoj putanji, kao i po raznim drugim putanjama, stanje napona se
približava anvelopi napona loma udaljavanjem od hidrostatičke ose, tj. povećavanjem
razlike glavnih napona. U načelu, moguće je prikazati razne promene napona linijama,
putanjama napona, ali nisu sve putanje dovoljno jednostavne za primenu u eksperimen-
talnom ispitivanju ponašanja tla. Na primer, relativno je jednostavna putanja AE, koja
opisuje promenu napona sa konstantnim aksijalnim naponom, a radijalni napon se
smanjuje do loma. Putanja AD, koja se nalazi u oktaedarskoj ravni, te zbog toga ima
izvestan teorijski značaj, je relativno komplikovana za realizaciju u triaksijalnim
opitima, jer se i radijalni i aksijalni naponi istovremeno menjaju, pri čemu je zbir
glavnih napona σa + 2 σr konstantan. Za elastične materijale, parametri veza između

napona i deformacija, koji definišu konstitutivne veze, ne zavise od putanje napona. Za
tlo je karakteristično da su veze složenije jer zavise od oblika putanje napona.
4.3 PRIKAZ DVODIMENZIONOG STANJA NAPONA

Rendulicev dijagram na Slici 4.4 može biti pogodan za prikazivanje putanja napona u
pojedinim opitima kada je σ2 = σ3, pre svega u opitu triaksijalne kompresije. Međutim,
postoji i alternativan način, koji obuhvata prikaz promene samo dva glavna napona, pri
čemu je treći glavni napon, tj. neki srednji napon σi između maksimalnog i minimal-
nog, ili jednak jednom od dva preostala glavna napona. Takva naponsko-deformaciona
stanja postoje zbog rotaciono simetričnih graničnih uslova po naponima u opitu triaksi-
jalne kompresije, zbog graničnih uslova po deformacijama jednodimenzionog
deformisanja, koji je karakterističan za edometarski opit, a karakteriše i početno,
geostatično stanje napona u horizontalnom terenu, i u uslovima ravne deformacije.
U praktičnom ispitivanju mehaničkih svojstava tla od posebnog interesa je rota-
ciono simetrično stanje napona, kada su dva glavna napona jednaka, a treći može biti
manji ili veći od njih. Dva glavna napona su jednaka u edometarskom opitu i u opitu
triaksijalne kompresije. U praksi se često analiziraju stanja napona u dve dimenzije, tj.
ravno stanje deformacija, kada su naponi upravni na razmatranu ravan po veličini negde
između maksimalnog i minimalnog glavnog napona. Ukoliko je telo koje se razmatra
relativno dugo u pravcu z, uz uslov da se geometrija preseka u ravni x,y i opterećenja ne
menja sa z, kaže se da se radi o ravnom stanju deformacija, kada su deformacije uprav-
no na ravan jednake nuli i nema smičućih napona u ravnima upravnim na z osu. Postoji
normalni napon σz ali su τzx i τzy jednaki nuli. Problemi ove vrste su veoma česti u
mehanici tla. Dug, trakasti temelj se može tretirati kao ravan problem.
Kada su naponi u tlu geostatički, horizontalna ravan je jedna glavna ravan na koju
deluje vertikalni glavni napon σv. I vertikalne ravni su takođe glavne ravni, a na njih
deluju horizontalni naponi, koji se najčešće razlikuju od vertikalnog. Ako odnos
horizontalnog i vertikalnog napona označimo sa K = σh /σv, mogu se razlikovati tri
karakteristična slučaja:
Kada je K < 1 naponi su σv = σ1, σh = σ3 i σ2 = σ3 = σh.
Kada je K > 1 stanje je obrnuto jer su naponi σh = σ1, σv = σ3 i σ2 = σ1 = σh.
Kada je K= 1 naponi su σv = σh = σ1 = σ2 = σ3, i kaže se da je stanje napona
izotropno, što je specijalan slučaj koji se često primenjuje u opitima
triaksijalne kompresije.
U ovom i narednom poglavlju razmatraće se samo dvodimenziono naponsko
stanje, tj. takvo stanje koje je potpuno definisano sa dva glavna napona, tj. σ1 i σ3.
Nesumnjivo je da i srednji glavni napon utiče na čvrstoću i naponsko-deformaciono
ponašanje tla. Njegov uticaj, najčešće, nije od takvog značaja da bi u velikoj meri
kompromitovao primenu ovako redukovanog pristupa. Važna veličina, koja figuriše u
ovde opisanom pristupu, je razlika glavnih napona (σ1 - σ3 ), koja se naziva devijatorom
napona. Ako su date veličine i pravci glavnih napona σ1 i σ 3, prema Slici 4.5-a, može
se, korišćenjem uslova ravnoteže, izračunati normalni napon i napon smicanja u ravni sa
proizvoljnom orijentacijom. Jednačine koje u potpunosti opisuju naponsko stanje defi-
nišu jednačinu Morovog (Mohr, 1882) kruga prikazanog na Slici 4.5-b. Svaka tačka A
predstavlja stanje napona koji deluju na ravan čija normala zaklapa pravac θ sa pravcem
maksimalnog glavnog napona. Komponentalni naponi su:
σ1 + σ 3 σ1 − σ 3
σ θ = σ 1 cos 2 θ + σ 3 sin 2 θ = + cos 2θ (4.1)
2 2
σ1 − σ 3
τ θ = (σ 1 − σ 3 ) sin θ cos θ = sin 2θ (4.2)
2
Slika 4.5. Opis napona Morovim krugom
Korišćenjem gornjih izraza (4.1) i (4.2) može se rešiti i obrnut zadatak. Ako su
poznate veličine σθ i τθ koje deluju na bilo koje dve ravni, mogu se naći pravci i
veličine glavnih napona. Iz pomenutih izraza i Slike 4.5-b može se videti da je
maksimalni napon smicanja τmax uvek jednak (σ1 - σ3 )/2, odnosno da je maksimalni
smičući napon jednak poluprečniku Morovog kruga napona. Taj napon deluje u
ravnima koje zaklapaju ugao od ±450 u odnosu na pravac maksimalnog glavnog napona.
U geostatičkim naponskim uslovima maksimalni napon smicanja deluje u ravnima koje
zaklapaju ugao od 450 u odnosu na horizontalu. Maksimalni naponi smicanja su:
ako je K < 1 tada je τmax = ( 1 – K ) σv /2
ako je K > 1 tada je τmax = ( K – 1 ) σv /2
ako je K = 1 tada je τmax = 0
Veoma često je poželjno na jednom dijagramu opisati više naponskih stanja u
različitim tačkama mase tla ili sukcesivnu promenu naponskog stanja u nekom
posmatranom elementu tla ili u uzorku tla. Tada je prikaz Morovim krugovima zametan
i nepregledan, (sasvim jednostavan primer u kojem se menja samo jedan glavni napon
prikazan je na Slici 4.7-a), a kada se krugovi i nanesu na takav dijagram, nije sasvim
jasno šta oni znače. Umesto toga je pogodnije koristiti opis naponskom tačkom koju je
definisao Lambe (1964), na takav način da je:
σ1 + σ 3
s= (4.3)
2
σ1 − σ 3
t=± (4.4)
2
U gornjem izrazu važi znak + ako pravac maksimalnog glavnog napona σ1
zaklapa ugao koji je jednak ili manji od ±450 u odnosu na verikalni pravac, a znak -
ukoliko σ1 zaklapa ugao koji je manji od ±450 u odnosu na horizontalu. Međutim, u
većini slučajeva kada se primenjuje opis naponskom tačkom, glavni naponi deluju na
vertikalne i horizontalne ravni, tako da se gornji izrazi mogu pisati i u obliku:
σv −σh
s= (4.5)
2
σv −σ h
t= (4.6)
2
Slika 4.6. Totalni i efektivni naponi. (a) Morovi krugovi napona.

(b) Lembov prikaz stanja napona
Ako su opisani naponi totalni, imajući u vidu da je efektivni napon σ/ = σ - u, na

analogan način se može opisati i Morov krug efektivnih napona. Umesto Morovog
dijagrama, ukoliko se operiše samo sa glavnim naponima, može se koristiti Lembov
dijagram na način prikazan Slikom 4.6. U takvom dijagramu ose su gore definisane
veličine s i t. Na ovaj način, umesto Morovim krugom, stanje napona se jednostavnije

prikazuje samo jednom tačkom, koja je definisana presekom pravaca pod uglom od 450
iz s = σ3 i s = σ1. Na ovaj način mogu se prikazati efektivni naponi, pri čemu je:
s /
=
( σ 1 − u + σ 3 − u ) (σ 1 + σ 3 )
= −u =
( σ 1/ + σ 3/ )
=s−u (4.7)
2 2 2
σ 1 − u − (σ 3 − u ) (σ 1 − σ3 )
t/ = = =t (4.8)
2 2
Prikazivanje stanja napona tačkom, što je ekvivalentno nanošenju samo jedne
tačke Morovog kruga, omogućava da se sukcesivne promene totalnih i efektivnih
napona u s, t odnosno s′, t′ dijagramu, opišu jednom linijom, putanjom napona. Putanja
napona opisuje kontinualnu promenu sukcesivnih naponskih stanja. Uporedni prikaz
promene napona, odnosno putanja napona u Morovom i u Lembovom dijagramu, za
konstantnu veličinu σ3 sa povećanjem σ1, dat je na Slici 4.7 sa 0AC, što kvalitativno
predstavlja i putanju 0AC u Rendulicevom dijagramu na Slici 4.4. Umesto da se crta niz
Morovih krugova, dovoljno je nacrtati niz odgovarajućih tačaka, koje spojene
odgovarajućim redosledom, opisuju putanje totalnih i efektivnih napona.
Slika 4.7. Sukcesivne promene napona u

(a) Morovom dijagramu, (b) Lembovom dijagramu
Naravno, moguć je beskonačan broj kombinacija putanja napona i od različitih

početnih vrednosti, kao što je to ilustrovano na Slikama 4.8 i 4.9, ali sve one mogu
postojati samo u području ograničenom sa anvelopom napona loma, koja na pomenutim
slikama nije prikazana, već će se o njoj više reći u narednom poglavlju.
Slike 4.8-a i 4.9-b prikazuju putanje napona koje počinju od izotropnog
naponskog stanja tj. od stanja σ1 = σ3, odnosno σv = σh. Ovo je uobičajeno početno
stanje u mnogim laboratorijskim ispitivanjima. U opitu triaksijalne kompresije, koji se
provodi na vertikalno postavljenim cilindričnom uzorku, aksijalni napon je jednak
vertikalnom, σa = σv, a radijalni je jednak horizontalnom, σr = σh. Od takvog početnog
stanja, mogu se, na primer, menjati σv i σh za istu veličinu (∆σv = ∆σh ) ili alternativno,
menjati samo jedan glavni napon, a drugi držati na konstantnoj veličini (∆σv pozitivno
dok je ∆σh = 0 ili ∆σh negativno, dok je ∆σv = 0 ). Ništa nas ne ograničava da u nekom
opitu povećavamo oba glavna napona tako da je, na primer, ∆σ3 = ∆σ1/4, ili da
koristimo takvu putanju napona po kojoj je priraštaj zbira sva tri glavna napona jednak
nuli, što bi odgovaralo putanji napona po nekoj oktaedarskoj ravni.
Slika 4.8. Primeri putanja napona pri promeni samo dva glavna napona,
(a) Početno stanje je izotropno, (b) Početno stanje je anizotropno
Slika 4.9. Primeri putanja napona pri promeni aksijalnog i radijalnog napona u opitu
(b) Početno stanje je izotropno, (d) Početno stanje je anizotropno
Na Slici 4.8-b i 4.9-d prikazane su neke od putanja sa početnim anizotropnim

stanjem napona, kada je ∆σv ≠ ∆σh. Ovakvo početno naponsko stanje je veoma često u
prirodi i zbog toga, kada se želi simulirati tipična promena napona, koja se proističe od
opterećivanja ili rasterećivanja tla izgradnjom objekta, koristi se anizotropna konsolida-
cija kao početno naponsko stanje u posebnim opitima triaksijalne kompresije, što je
ilustrovano na Slici 4.9-c i 4.9-d. U uslovima laboratorijskih ispitivanja od interesa su
putanje napona koje počinju od σ1 = σ3 = 0 sa priraštajima glavnih napona u nekom
konstantnom odnosu. Za takav tip opterećivanja važi da je:
t 1− K
= (4.9)
s 1+ K
gde je K koeficijent bočnog pritiska.
Putanja sa K = 1 odgovara izotropnoj kompresiji bez napona smicanja. Putanja
napona K0 sa nagibom pod uglom β (Slika 4.11-c) opisuje povećavanje napona u
normalno konsolidovanom tlu, pri taloženju u procesu opterećivanja tokom nastajanja
sedimentnog tla, pri čemu je:
t
tan β = (4.10)
s
Kombinovanjem (4.9) sa (4.10) dobija se
1 − tan β
K0 = (4.11)
1 + tan β
U načelu, putanje napona ne moraju uvek biti prave linije. Promena opterećivanja,
koja bi, na primer, izražena totalnim naponima bila opisana pravom linijom, može
izazvati promenu pornih pritisaka koja daje zakrivljenu putanju efektivnih napona.
Za uopštavanje rezultata opita triaksijalne kompresije je pogodno koristiti opis
stanja napona prosečnim normalnim naponom p/ i devijatorom napona q/ u obliku:
1 /
p/ =
3
( σ 1 + 2σ 3/ ) (4.12)
q / = (σ 1/ − σ 3/ ) = (σ 1 − σ 3 ) = q (4.13)
4.4 DEFORMACIJE
U principu, istorija promene deformacija se može prikazati tako što bi se prikazale ose
glavnih dilatacija ε1, ε2 i ε3 i u takvom prostoru niz sukcesivnih deformacijskih stanja
povezao linijom. Alternativno, na analogan način kao što su tretirani naponi, mogu se
opisivati i deformacijska stanja. Treba napomenuti da se u ovom tekstu neće upotreb-
ljavati izrazi dilatacija, klizanje i kubna dilatacija iz otpornosti materijala jer oni u
mehanici tla imaju druga značenja. Izraz dilatacija će se ovde zameniti deformacijom ili
specifičnom deformacijom, klizanje distorzijskom deformacijom, a kubna dilatacija
volumetrijskom deformacijom, sfernom deformacijom ili promenom zapremine. Defor-
macija, opisana glavnim specifičnim deformacijama, se može raščlaniti na deformaciju
promene zapremine, (volumetrijska deformacija), i deformaciju promene oblika,

(distorzijska deformacija), što se opisuje odgovarajućim invarijantama deformacija:
1 1
ε oct = ( ε1 + ε 2 + ε 3 ) = ε v (4.14)
3 3
2 2 1/ 2
γ oct = ( ε1 − ε 2 ) + ( ε 2 − ε 3 ) + ( ε 3 − ε1 ) 
2 2
(4.15)
3 
Invarijanta (4.14) predstavlja meru promene zapremine koja je proporcionalna
volumetrijskoj ili sfernoj komponenti deformacije, a (4.15) opisuje meru distorzije.
Ovde će se, slično kao i u slučaju analize napona i sa sličnim obrazloženjem,
najčešće posmatrati jednostavnija deformacijska stanja koja se mogu opisati sa dve
glavne deformacije, pri čemu je ili jedna od specifičnih deformacija jednaka nuli, ili su
bar dve glavne deformacije međusobno jednake. Ako se posmatra ravno stanje
deformacija, jedna od glavnih specifičnih deformacija će po definiciji biti jednaka nuli,
tako da se mogu posmatrati samo normalne i smičuće deformacije. Tekuće stanje
deformacija može se prikazati Morovim krugom deformacija prema Slici 4.10,
podsećajući da ose Morovih krugova deformacija predstavljaju veličine normalnih
deformacija i deformacija čistog smicanja i da je εxz = (1/2) gxz gde je gxz inženjerska
mera smičuće deformacije.
Slika 4.10. Definicije deformacijskih parametara
Položaj i veličina Morovog kruga deformacija može se definisati koordinatama

njegove gornje tačke M. Definiše se parametar εg = 2 × NM i εv = 2 × ON tako da je iz
geometrijskih odnosa:
1/ 2
ε γ = ( ε x − ε z ) + 4 ε xz2 
2
(4.16)
 
ε v = (ε x + ε z ) (4.17)
Pošto εγ i εv samo definišu položaj tačke M na Slici 4.10, njihova veličina se ne

menja kada ose x i z rotiraju. Pri ravnoj deformaciji, izražene glavnim deformacijama,
veličine postaju:
ε γ = ( ε1 − ε 3 ) = γ max (4.18)
∆V
ε v = ( ε1 + ε 3 ) = (4.19)
V
Ovde je u definisanju veličina εγ i εv uveden faktor 2 tako da ovi parametri
deformacija korespondiraju naponskim parametrima t/ i s/ u uslovima ravne
deformacije. Unošenje faktora 2 je pogodno jer εγ i εv imaju poznato i jasno značenje. U
gornjim izrazima γmax je maksimalna veličina inženjerske smičuće deformacije, a ∆V je
mala promena zapremine V. Prema tome, εv je jednostavno volumetrijska ili
zapreminska ili sferna deformacija. Parametri εγ i εv, kada je ε2 = 0, se mogu koristiti za
prikazivanje putanje deformacija na sličan način kao što se s i t koriste za putanje
napona, ali se ipak mora imati u vidu da, kao i u slučaju Lembovog dijagrama za
napone, nisu invarijante, jer njihova veličina zavisi od izbora referentnih osa
orijentisanih u pravcima nultih deformacija. U posebnom slučaju rotaciono simetričnog
deformacijskog stanja. kada je ε2 = ε3, deformacijske veličine se mogu izraziti u obliku:
γ max = ( ε1 − ε 3 ) (4.20)
ε v = ( ε1 + 2 ε 3 ) (4.21)
Volumetrijske deformacije ε v , imaju važnu ulogu pri opisivanju ponašanja tla i
mogu se meriti različitim postupcima. Ako zapremina elementa tla V, usled promene
efektivnih napona, promeni zapreminu za ∆V, uz negativan predznak kako bi
kompresione deformacije bile pozitivne, promena volumetrijske deformacije je:
∆ε v = − ∆ V V (4.22)
Zapremina zasićenog tla V se sastoji od zapremine vode Vw i zapremina čvrstih
čestica Vs. Ako se pretpostavi da su zrna tla i voda praktično nestišljivi u odnosu na
stišljivost skeleta tla, zapremina tla može da se promeni samo ako se iz njega istisne
voda ili ako tlo vodu upije, tj. :
∆ V = − ∆Vw (4.23)
tako da se na osnovu izmerene količine vode ∆Vw koja prođe kroz konturu uzorka može
izračunati zapreminska deformacija ∆εv.
Koeficijent poroznosti definisan ranije je e = Vv / Vs = Vw / Vs, a pošto su zrna tla
nestišljiva (∆Vs = 0), promena koeficijenta poroznosti je:
∆ e = ∆ V / Vs (4.24)
tako da je:
∆ V = Vs ∆ e (4.25)
odnosno, nakon usvajanja konvencije da su pozitivnog znaka deformacije smanjenja
zapremine i smanjenja koeficijenta poroznosti:
∆V V ∆e
∆ε v = − = − s (4.26)
V Vs + Vw
tako da je veza između promene koeficijenta poroznosti i odgovarajuće zapreminske

deformacije:
∆e
∆ε v = (4.27)
1+ e
U slučaju jednodimenzione deformacije, kakva preovladava u edometarskom
opitu, gde su bočne deformacije uzorka sprečene, jedina preostala glavna specifična
deformacija ε1 = ε z je brojno jednaka zapreminskoj deformaciji ε v i može se napisati
da je u ovom specijalnom slučaju:
∆e
∆ε1 = ∆ε v = (4.28)
1+ e
U opitu triaksijalne kompresije se obično meri aksijalna deformacija i promena
zapremine, iako je moguće i direktno merenje bočnih deformacija. Kada se bočni napo-
ni drže konstantnim, a povećava se aksijalni napon, pretpostavljajući da važe uobičajene
definicije teorije elastičnosti za male priraštaje deformacija, veličina Poasonovog
koeficijenta ν s se može izraziti preko priraštaja promene zapremine i odgovarajućeg
priraštaja aksijalne deformacije, tako da se korišćenjem (4.19) dobija:
∆ε 3 ∆ε - ∆ε1 1 ∆ε
νs = = − v = − v (4.29)
∆ε1 2 ∆ε1 2 ∆ε1
Prema gornjem izrazu, ukoliko se deformacija odvija bez promene zapremine, tj.
gradijent promene zapremine je jednak nuli, dobija se da je ν s =1/2=0.5. Međutim,
ukoliko uzorak povećava zapeminu, a skraćuje se u kompresiji, dobija se neprihvatljiva
veličina Puasonovog koeficijenta ν s > 0.5.
Slično, modul deformabilnosti, koji je analogan modulu elastičnosti, može se u
istim uslovima odrediti kao sekantna vrednost između dva nivoa aksijalnih napona kao:
∆σ 1
Es = (4.30)
∆ε1
4.5 VEZE NAPONA I DEFORMACIJA

Uzroci za deformisanje elementa tla se mogu se podeliti na dve grupe i to:
deformacije usled promene efektivnih ili totalnih napona
deformacije usled promene uslova sredine, bez značajnije promene opterećenja.
Ovde će se prvo razmotriti neki osnovni aspekti deformacije usled promene
napona, a u završnom delu ovog poglavlja opisaće se i oblici karakterističnih pojava
deformacije tla bez znatne promene napona.
Svaki materijal izložen naponima se deformiše. Iz naponske analize poznato je da
se komponentalne deformacije mogu prikazati zbirom zapreminskih (volumetrijskih ili
sfernih) deformacija i deformacija promene oblika (distorzijskih deformacija). Veze
između napona i deformacija, tzv. konstitutivne veze, za mnoge realne materijale su
relativno složene, što posebno važi za tlo. Veze između napona i deformacija za realno
tlo najčešće nisu ni linearne, niti reverzibilne, mogu biti funkcije vremena i zavise od
prethodne istorije opterećivanja, putanje napona, odnosno istorije deformacija.
Iako je ponašanje tla daleko od idealno elastičnog, pogodno je uvesti sasvim
prihvatljivu pretpostavku da se tlo ponaša linearno u izvesnom intervalu, pri izvesnom
priraštaju, inkrementu napona, te razmotriti posebno volumetrijsku kompresiju i
smičuću distorziju. Pri tome su elastični parametri tla modul elastičnosti Es i Poasonov
koeficijent ν s . Kada je element elastičnog izotropnog tla izložen priraštajima glavnih
napona ∆σ1 , ∆σ2 i ∆σ3, odgovarajući priraštaji glavnih deformacija su:
1
∆ε1 =  ∆σ 1 −ν s ( ∆σ 2 + ∆σ 3 )  (4.31)
Es 
1
∆ε 2 =  ∆σ 2 −ν s ( ∆σ 3 + ∆σ 1 )  (4.32)
Es 
1
∆ε 3 =  ∆σ 3 − ν s ( ∆σ 1 + ∆σ 2 )  (4.33)
Es 
Sabiranjem levih i desnih strana gore datih izraza, uz pretpostavku da su defor-
macije male, dobijamo da je:
1 − 2ν s
∆ε v = ∆ε1 + ∆ε 2 + ∆ε 3 = ( ∆σ 1 + ∆σ 2 + ∆σ 3 ) = ∆σ oct (4.34)
Es K
gde je modul zapreminske deformacije:
Es
Ks = (4.35)
3 (1 − 2 ν s )
Slično, za smičuće napone i deformacije dobija se:
2 (1 + ν s ) τ
γ = τ = (4.36)
Es Gs
gde je modul smicanja:
Es
Gs = (4.37)
2 (1 + ν s )
Gore izvedene zavisnosti pokazuju da je za idealno elastičan materijal promena
zapremine proporcionalna promeni oktaedarskog normalnog napona, a promena oblika
proporcionalna samo smičućem naponu, odnosno promeni razlike glavnih napona, tj.
devijatoru napona. Strogo uzev, realno tlo se ne ponaša po takvim zakonima. Na primer,
promena samo smičućih napona, pri konstantnoj veličini zbira glavnih napona, može
izazvati promenu zapremine, što ponašanje tla čini relativno komplikovanim za tačnije
matematičko opisivanje.
Kada bi tlo bilo elastično i izotropno, bilo bi moguće odrediti elastične konstante
Es i ν s ili Ks i Gs iz jednog sasvim jednostavnog opita. Tada bi bilo moguće upotrebiti
ove konstante i za opisivanje veza napona i deformacija u opitima druge vrste ili u
rešavanju praktičnih problema naponsko-deformacione analize. Tako jednostavan
pristup, strogo uzev, nije moguć kada se radi o tlu. Zbog toga je u svakodnevnu praksu
za merenje naponsko-deformacionog ponašanja tla uvedeno nekoliko opita u kojima se

uzorci tla izlažu kontrolisanim priraštajima nekih komponentalnih napona, uz nametanje
takvih graničnih uslova da tumačenje eksperimentalnih rezultata bude relativno
jednostavno.
Na Slici 4.11 su rezimirani opiti koji se najčešće upotrebljavaju za laboratorijsko
merenje veza napona i deformacija na uzorcima tla. Opit izotropne kompresije (Slika
4.11-a) je prva faza triaksijalnog opita (Slika 4-11-b), dok ceo opit, koji se provodi u
dve faze, služi za određivanje čvrstoće i deformabilnosti tla. U opitu izotropne
kompresije može se na uzorku tla meriti promena zapremine, pri čemu se nanose
priraštaji napona ∆σc u sva tri pravca bez priraštaja smičućih napona. Opit stišljivosti ili
edometarski opit, (Slika 4.11-c), koristi se za određivanje kompresibilnosti.
Slika 4.11. Uobičajeni opiti za određivanje veza napona i deformacija

Za kvalitativno razmatranje veza između napona i deformacija u uslovima triak-

sijalne kompresije uzmimo, za početak, da je uzorak opterećen naponima izotropne
kompresije, što se može predstaviti na Lembovom dijagramu tačkom A na Slici 4.12-a.
Zavisnost zapreminske deformacije i svestranog pritiska pri promeni napona, koja odgo-
vara putanji AB, prikazana je na Slici 4.12-b. Za posmatrani interval napona ab može se
pretpostaviti linearna zavisnost po sečici, tako da je nagib prave proporcionalan modulu
zapreminske deformacije Ks. Može se videti da materijal postaje krući sa povećanjem
svestranog napona i da ne dolazi do loma tla. Ako se tlo optereti do B, a zatim rastereti
do početnog nivoa napona, dobija se kriva BA, što znači da je jedan deo zapreminske
deformacije (0A na Slici 4.12-b) ostao trajan i nepovratan i kaže se da je to plastična
deformacija, koja može biti veća ili manja zavisno od prethodne istorije napona.
Sekantna veličina modula Kr pri takvom rasterećenju bi bila veća od one koja je
dobijena pri opterećivanju. Kvalitativno slična zavisnost dobila bi se i u edometarskom
opitu gde preovlađu ju normalni naponi sa relativno malim učešćem smičućih napona.
Značajno drugačija zavisnost između napona i deformacija bi se dobila nakon što
se na svestrani pritisak, pri početnoj izotropnoj kompresiji, nanosi priraštaj aksijalnog
glavnog napona a radijalni drže konstantnim, po putanji AC na Slici 4.12-a, za koju je
naponsko-deformaciona kriva prikazana na Slici 4.12-c. Ova putanja bi se mogla
produžiti do anvelope napona loma, što se obično radi u konvencionalnim opitima
triaksijalne kompresije. Nagib sečice a-b bi se mogao usvojiti za modul deformacije Es
za taj interval napona, u skladu sa izrazom (4.30). I u ovom slučaju, nakon rasterećenja,
uzorak neće imati istu visinu koji je imao pre opterećivanja po ovoj putanji, što znači da
je došlo do pojave trajne, plastične deformacije, a i zapremina će se trajno promeniti
ukoliko je opit bio dreniran.
Putanje napona do loma AD bi odgovarale uslovima relativno bliskim čistom
smicanju, pri čemu se aksijalni napon povećava a radijalni smanjuje, tako da je zbir tri
glavna napona konstantan. Veza napona i deformacija prikazana je na Slici 4.12-d. U
području 0-a ponašanje je približno elastično. Nagib sečice 0-a bi se mogao usvojiti za
modul klizanja Gs za taj interval napona.
Međutim, pri rasterećenju do nivoa napona b samo mali deo kvazi-elastične
deformacije prati ovu promenu, a deo deformacija ostaje trajan, plastičan i ireverzibilan.
Sekantni modul klizanja za promenu napona ab bi se razlikovao od veličine modula za
isti interval napona 0-a. Sa daljim porastom τ, plastične deformacije postaju sve veće,
tako da se za tačku D može reći da ovde materijal plastično teče, napon se više ne može
povećavati i kaže se da je došlo do smičućeg loma.
Putanje napona do loma AE bi odgovarale uslovima ekstenzije, kada ja aksijalni
napon konstantan, a radijalni napon se smanjuje do loma. Po takvoj putanji tlo je često
nešto kruće i može ispoljavati elemente krto-plastičnog loma.
Treba uočiti da kriva napon-deformacija zavisi od veličine početnog svestranog
pritiska. Ukoliko je veći svestrani napon, veći je modul G0 a veća je i smičuća čvrstoća.
Osim toga, modul smicanja, ako bi se definisao preko priraštaja napona i deformacija,
za konstantnu veličinu svestranog napona ima maksimalnu vrednost za infinitezimalni
priraštaj napona nanetog na početno stanje napona izotropne kompresije.
Slika 4.12. Deformacije u funkciji putanje napona
Za opis nelinearnih veza između napona i deformacija ne postoje opšti analitički

izrazi koji bi eksperimentalne rezultate uvek dovoljno tačno opisivali. Neki osnovni
konceptualni modeli prikazani su na Slici 4.13. Linearizovane zavisnosti su prikazane
počev od elastičnog (4.13-a), preko elastičnog-savršeno plastičnog (4.13-b), elasto-
plastičnog sa pojavom omekšanja (4.13-c) i elasto-plastičnog sa očvršćenjem (4.13-d).
Ne ulazeći u detalje konstitutivnih veza ovako pojednostavljenih opisa,
linearizovanih konstitutivnih modela tla, koji se koriste u numeričkim postupcima za
rešavanje praktičnih problema, dalje je na Slici 4.13-e skicirana hiperbolička zavisnost
(Kondner, 1963, Kondner i Zelasko, 1963) koja postaje popularna sedamdesetih godina
opisom parametara (Duncan i Chang 1970) sa formulacijom koja omogućava
ugrađivanje odgovarajućih konstitutivnih relacija u metodu konačnih elemenata.
Zainteresovani čitalac se upućuje na navedenu literaturu koja daje detaljni opis
parametara i funkcija, navodi uslove za koje je ovaj model upotrebljiv, njegove
prednosti i nedostatke, imajući u vidu da hiperbolička aproksimacija krive u opitu
konvencionalne triaksijalne kompresije, gde je ε1 = ε a i na Slici 4.13-e ima oblik:
εa
(σ 1 − σ 3 ) = (4.38)
1/ E0 + ε a /(σ 1 − σ 3 )ult
Slika 4.13. Naponsko - deformacioni modeli
U obliku sličnom sa (4.38) se može opisati i izraz za modul klizanja G, gde bi se

umesto devijatora uneo napon smicanja, umesto aksijalne deformacije klizanje, a
umesto inicijalnog modula E0 bi figurirao G0. Hiperbolička zavisnost je pogodna za opis
veze napona i deformacija po jednoj datoj pravolinijskoj putanji, kakva se nameće u
opitu triaksijalne kompresije, ali pri većoj promeni pravca putanje, kakva se može
dogoditi u realnom zadatku, ona prestaje da važi, što naponsko-deformaciono
modeliranje čini prilično komplikovanim. S obzirom da je ovaj model detaljno opisivan
u domaćoj literaturi, a u modifikovanoj verziji, u kojoj je dopunskom interpolacionom
funkcijom eliminisan prelom hiperboličke krive i prave u tački loma, korišćen u praksi
u analizi visoke brane Lazići, (Maksimović 1979), ovaj model se ovde detaljnije ne
razmatra.
Često se razmatra i model tla koji pretpostavlja da se ukupna deformacija sastoji
od dve komponente: elastične komponente usled deformacija pojedninačnih zrna i
plastične deformacije usled klizanja na kontaktima između zrna, te nastaju nepovratne
deformacije usled promene konfiguracije zrna koje čine skelet tla (Slika 4.13-f). Pošto
deformacije u praktičnim problemima mehanike tla najčešće zalaze u plastično

područje, potrebno je ustanoviti da li će se plastične deformacije dogoditi ako je poznat
redosled opterećivanja. Međutim, linija razgraničenja između pretežno elastičnih i
plastičnih deformacija u najvećoj meri zavisi od prethodne istorije promene napona u tlu
i veličina pratećih deformacija koje su se u toj istoriji dogodile.
Ovaj aspekt opisa ponašanja tla će se ovde izložiti krajnje uprošćeno, kako bi se
sam koncept što jasnije prikazao, imajući u vidu ilustraciju na Slici 4.14. Posmatra se
uzorak rastresitog peska koji je prvo opterećen naponima izotropne kompresije
putanjom 0A, a zatim rasterećen do nivoa izotropne kompresije definisan tačkom B,
(Slika 4.14-a). Tokom kompresije 0A u tlu su se dogodile obe vrste deformacija, tj.
elastične i plastične, tlo je postalo zbijenije. Nakon rasterećenja od A do B dogodi se
elastično bubrenje sa veoma malo, ili praktično bez, proklizavanja između zrna. Ako se
nakon toga povećava devijator napona, pri konstantnom minimalnom glavnom naponu
po pravolinijskoj putanji BPC, kao u konvencionalnom opitu triaksijalne kompresije, u
uzorku će se pojaviti samo elastične deformacije do nivoa napona opisan tačkom P, a
zatim će se na delu putanje od P do C događati i elastične i plastične deformacije (Slika
4.14-b). Tačka P se naziva tačkom popuštanja.
Slika 4.14. Površ popuštanja za rastresit pesak sa izotropnom prekompresijom
Ukoliko se izvede serija opita triaksijalne kompresije za različite nivoe

rasterećivanja (niz tačaka B1), može se odrediti geometrijsko mesto takvih tačaka u
prikazanom dijagramu i definisati linija popuštanja. Na analogni način se može
definisati i koncept površi popuštanja u trodimenzionom naponsko-deformacionom
prostoru. Prema tome, za sve putanje napona, koje počinju od ose izotropne kompresije
ispod linije popuštanja, deformacije će biti elastične i reverzibilne ako je putanja napona
unutar tog domena, a pri prolasku kroz liniju popuštanja pojaviće se i plastične
deformacije. Takav krajnje pojednostavljen koncept koristiće se u ovom Poglavlju za
opis veze napona i deformacija za gline u uslovima jednodimenzione deformacije,
kakve vladaju u edometarskom opitu. Proširen model elasto-plastičnog ponašanja tla je

detaljnije opisan u okviru modela kritičnog stanja u Poglavlju 6.
Prema gore opisanom modelu, ukoliko se uzorak optereti do A, a zatim, bez
rasterećenja, opterećivanje nastavi povećavanjem aksijalnog napona, sledilo bi da se već
na samom početku nanošenja devijatora napona pojavljuju i plastične deformacije.
Specijalnim ispitivanjima, za koje konvencionalni triaksialni aparat nije pogodan,
ustanovilo se da i ovde postoje samo čisto elastične deformacije do veoma malog nivoa
deformacija reda veličine 10-5 - 10-4, sa modulima znatno većim od onih koji prosečno
preovladavaju unutar domena ispod linije popuštanja, a svakako i izvan njega.
Slika 4.15. Sekantni moduli u funkciji deformacija za NC kaolin
Primer rezultata ispitivanja kaolina (Biarez i Hisher, 1994), koji su rezimirani

sekantnim modulima elastičnosti za tri nivoa radijalnih napona, prikazani su na Slici
4.15-a. Vidi se da moduli rastu sa povećanjem radijalnog napona. Normalizaciom sa
inicijalnim modulom za različite radijalne napone dobija se praktično jedinstvena kriva
prikazana na Slici 4.15-b, koja ukazuje da postoji elastično ponašanje u obliku
konstantnog modula do nivoa veoma malih deformacija pri konstantnoj veličini
radijalnog napona.
Činjenica da stvarno elastično ponašanje tla, uz navedeno ograničenje veličina
deformacija, stvarno postoji, navelo je istraživače na ideju da uvedu još jednu zatvorenu
liniju ili površ popuštanja, koja u trodimenzionom naponsko deformacionom prostoru
ima oblik mehura, te se pojavljuju modeli sa dve pa i više površi popuštanja, sa
različitim oblicima veza napona i deformacija, što naponsko deformaciono modeliranje
čini, sa akademske tačke gledišta, veoma izazovnim, privlačnim i interesantnim.
Za sada ovakvi modeli sa dve ili više površi popuštanja nisu našli svoje mesto u
svakodnevnoj praksi zbog komplikacija koje nastaju u implementaciji modela u
numeričke postupke za rešavanje konkretnih naponsko deformacionih zadataka, ali se
primenjuju u rešavanju praktičnih zadataka kod kojih su prognozne veličine pomeranja
od primarne važnosti.
Veoma često primenjivan opit direktnog smicanja (Slika 4.11-d) služi samo za
određivanje smičuće čvrstoće tla. Polje deformacija uzorka u aparatu za direktno
smicanje je izrazito nehomogeno, naročito pre dostizanja loma, tako da se ovaj opit ne
može koristiti za određivanje konstitutivnih veza.
Ranije je navedeno da dva najvažnija oblika inženjerskog ponašanja tla, čvrstoća i
deformabilnost, zavise od efektivnih napona. Zbog toga će se prvo razmotriti pitanje
pornih pritisaka koji modifikuju totalne napone u efektivne.
4.6 PORNI NATPRITISAK - NEDRENIRANI USLOVI

Uslovi i ponašanje vodom zasićenog tla, izloženog promeni napona, se posmatraju u
dva granična slučaja i to su:
nedrenirani uslovi
drenirani uslovi.
Nanošenje napona pri izotropnoj kompresiji bi svakako izazvalo istiskivanje vode
iz pora ukoliko postoje takvi granični uslovi da je evakuacija vode iz posmatranog
domena moguća, što je u prirodi uvek slučaj. Međutim, ako tlo ima veoma malu
vodopropusnost (gline) i ako su naponi naneti relativno brzo, onda neposredno nakon
nanošenja napona praktično nema dreniranja vode iz pora, jer nema vremena da voda
istekne, povećaće se i pritisak vode u porama. Ovaj pritisak se naziva porni pritisak ili
porni natpritisak u nedreniranim uslovima. U tom slučaju priraštaji efektivnih napona
nisu jednaki priraštajima totalnih napona već predstavljaju razliku između priraštaja
totalnih napona i generisanih pornih pritisaka.
Ukoliko se naponi povećavaju veoma sporo, tako da ima dovoljno vremena da se
istovremeno sa promenom napona voda istiskuje, drenira iz pora, uz zanemarljivo male
porne pritiske, radi se o dreniranim uslovima. Priraštaj pornih pritisaka je tada približno
jednak nuli, a priraštaji totalnih napona su jednaki priraštajima efektivnih napona.
Veličina priraštaja pornih pritisaka u nedreniranim uslovima zavisiće od priraš-
taja komponentalnih napona i od prirode tla. U opštem slučaju potpuno zasićenog tla,
priraštaj pornih pritisaka, uz izdvajanje doprinosa prosečnih veličina priraštaja
normalnih napona od doprinosa napona smicanja, dao je dao Henkel (1957) u obliku:
∆σ 1 + ∆σ 2 + ∆σ 3
( ∆σ 1 − ∆ σ 2 ) + ( ∆ σ 2 − ∆ σ 3 ) + ( ∆ σ 3 − ∆ σ 1 ) (4.39)
2 2
∆u = + β
3
U triaksijalnom opitu, kada je ∆σ2 = ∆σ3 ili ∆σ1 = ∆σ2, gornji izraz postaje:
∆σ 1 + ∆σ 2 + ∆σ 3
∆u = + α ( ∆σ 1 − ∆ σ 3 ) (4.40)
3
gde je α = 2 β
U opitu triaksijalne kompresije, kada je radijalni napon konstantan, tako da je
∆σ2 = ∆σ3 = 0, priraštaj pornog pritiska je:
∆u = (σ 1 − σ 3 )(1/ 3 + α ) (4.41)
U obrnutom i praktično izvodljivom slučaju opita triaksijalnog istezanja, kada je

aksijalni napon konstantan a radijalni naponi se povećavaju, tj. kada je ∆σ3 = 0 i ∆σ1 =
∆σ2 = (σ1 - σ3), porni natpritisak je:
∆u = ( σ 1 − σ 3 ) ( 2 / 3 + α ) (4.42)
U navedenim uslovima opterećivanja α predstavlja meru povećanja pornih

pritisaka usled promene napona smicanja, tako da se mogu uporediti rezultati opita
kompresije i istezanja. Rezultati ispitivanja pokazuju da su za normalno konsolidovane
gline, opterećivane do loma po alternativnim putanjama, veličine αf iste, ali se za
prekonsolidovane uzorke razlikuju.
Parametri α ili β su u opštem slučaju funkcije nivoa deformacija. Veličina β nije
neka konstanta, već je funkcija koja se veoma teško određuje čak i u istraživačkim
uslovima. U slučaju realnog zasićenog tla β je funkcija zavisna od nivoa napona,
prethodne istorije promene opterećenja, pravca priraštaja devijatora, itd., i nije
jednoznačna funkcija materijala ili napona.
Veličine α i β se veoma retko određuju čak i u istraživačke svrhe zbog složenosti
za sada nesavršenih aparata za nezavisnu kontrolu sva tri glavna napona uz istovremeno
merenje pornog pritiska. U slučaju idealno elastičnog skeleta tla zasićenog nestišljivim
fluidom može se pokazati da je β konstanta.
I pored veoma ograničene praktične upotrebe izraza (4.40), on kvalitativno
pokazuje da se priraštaj pornih pritisaka sastoji od dva dela, što je ilustrovano na Slici
4.16 za uslove rotaciono simetrične promene napona u nedreniranim uslovima. Prvi deo
priraštaja je posledica priraštaja prosečnih normalnih napona, a drugi nastaje od
promene devijatora napona, tj. smičućih napona.
Uslovi su nešto jednostavniji u konvencionalnom triaksijalnom aparatu jer su
priraštaji naponskog stanja rotaciono simetrični, tako da je ∆σ2 = ∆σ3, pa se za
praktične potrebe koristi izraz koji je dao Skempton (1954) a glasi:
∆u = B  ∆σ 3 + A ( ∆σ 1 − ∆σ 3 )  (4.43)
gde su veličine A i B parametri pornog pritiska po Skemptonu.
Pretpostavljajući da važi princip superpozicije, parametar B se može odrediti u
opitu izotropne kompresije kada je devijator napona jednak nuli, tako da je:
∆u = B ∆σ 3 odnosno B = ∆u / ∆σ 3 (4.44)
Ako se pretpostavi nestišljivi fluid u porama relativno stišljivijeg skeleta tla, ceo
priraštaj sferne komponente napona u nedreniranim uslovima prima porna voda, tako da
je parametar B = 1, a pri rotaciono simetričnom stanju napona i povećavanju aksijalnog
napona za elastičan skelet A = 1/3.
U slučaju realnog zasićenog tla, parametar B zavisi od stišljivosti skeleta. Merena
vrednost na mekim glinama je između 0,9990 i 0,9998, a najmanja je za zbijene
peskove i iznosi oko 0,9921, tako da je za praktične potrebe parametar B=1, naravno,
samo ako je stepen zasićenja Sr = 1.
Slika 4.16. Priraštaji pornih pritisaka u nedreniranim uslovima zbog rotaciono

simetričnog priraštaja napona. (a) početno stanje, (b) priraštaj svestranog napona,
(c) priraštaj jednog glavnog napona
Treba napomenuti da su beton i stene takođe porozni materijali, ali sa relativno

krutim skeletom, tako da je merena vrednost parametra B znatno manja od 1.0 i kreće se
u granicama od oko 0,28 do 0,58. Ako se u laboratorijskom opitu izmeri veličina B
znatno manja od oko 1,0 znači da materijal nije potpuno zasićen. Orijentaciona
zavisnost između stepena zasićenja tla i veličine parametra B data je na Slici 4.17.
Slika 4.17. Parametar pornog pritiska B u zavisnosti od zasićenja tla.
Parametar A zavisi od nivoa napona, odnosno deformacija i zbijenosti tla, koja se

ogleda u tendenciji materijala da menja zapreminu tla pri nanošenju smičućih napona.
Za gline ispitivane opitom triaksijalne kompresije u nedreniranim uslovima,

orijentaciona i kvalitativna zavisnost data je na Slici 4.18.
Slika 4.18. Razvoj pornih pritisaka pri deformisanju, rotaciona simetrija
Može se videti da zbijene, jako prekonsolidovane gline, mogu imati i negativnu

vrednost parametra A pri lomu Af, jer takvo tlo ima tendenciju da povećava zapreminu
pri smicanju, tako da se generišu negativni porni pritisci, povećava efektivni napon i
povećava smičuća čvrstoća. Zavisnost parametra Af od stepena prekonsolidacije, koji
predstavlja izvesnu meru zbijenosti, prikazana je na Slici 5.23 za izotropno
konsolidovane uzorke gline. Koeficijent pornog pritiska A zavisi od nivoa deformacija i
stepena prekonsolidacije. U donjoj tabeli dat je interval za koeficijent A pri radnom
nivou napona i interval vredosti Af za stanje napona pri lomu uzorka tla u opitu
A Af
Veoma meke senzitivne gline 1.0 do 1.25 Af > 1.3
Normalno konsolidovane gline 0.5 do 1.0 0.7 do 1.3
Prekonsolidovane gline 0.25 do 0.5 0.0 do 0.7
Jako prekonsolidovane gline 0.0 do 0.25 0.0 do –0.5
Ovde se treba podsetiti da idealno elastičan materijal pri promeni smičućih napona
menja samo oblik i nema tendenciju da menja zapreminu. Tlo, međutim, pri promeni
smičućih napona u nedreniranim uslovima može generisati pozitivne porne pritiske
ukoliko je relativno meko ili rastresito (Slika 4.18-a), i negativne, ukoliko je zbijeno ili
čvrsto (Slika 4.18-b), što je ilustrovano na primeru tipičnih rezultata dobijenih opitima
triaksijalne kompresije u konsolidovanim nedreniranim uslovima.
4.7 DEFORMABILNOST i STIŠLJIVOST

Stišljivost je osobina tla da smanjuje zapreminu pri povećavanju efektivnih napona. Ova
osobina je od posebnog značaja kada se analizira sleganje objekata koji se oslanjaju na
tlo. Posmatrajmo neku tačku na vertikali koja prolazi kroz centar kružne površine
opterećene jednako podeljenim opterećenjem, na Slici 4.19.
Priraštaj totalnih napona u zasićenom tlu praćen je povećavanjem pornih pritisaka
bez promene zapremine, jer je za evakuisanje određene količine vode potrebno vreme.
Ako nema promene zapremine, u prvom trenutku nakon nanošenja opterećenja dolazi
samo do promene oblika elementa tla, tj. samo do distorzijske deformacije (Slika 4.19-
a). Sleganje opterećene površine, koje bi se dobilo integrisanjem tako nastalih
vertikalnih deformacija εz obično se naziva trenutnim sleganjem, jer nastaje
istovremeno sa nanošenjem opterećenja. Deformacijski parametar bi u ovom slučaju bio
modul deformabilnosti u nedreniranim uslovima Eu. Njegova veličina, za vodom
zasićene gline, se može odrediti merenjima na neporemećenim uzorcima tla, merenjima
sleganja objekata tokom građenja objekata i posebnim merenjima in situ. Orijentaciona
vrednost modula Eu se može proceniti iz korelacije sa nedreniranom čvrstoćom i
stepenom prekonsolidacije prema Slici 7.25 (Duncan i Buchigani, 1976).
Slika 4.19. Naponi i deformacije ispod centra kružne opterećene površine
4.8 KONSOLIDACIJA
Neposredno posle nanošenja napona, tokom vremena, dolazi do opadanja pornih
pritisaka, povećanja efektivnih napona i smanjena zapremine tla na račun istisnute vode
iz pora i do sleganja kao posledice smanjenja zapremine tla prema Slici 4.19-b. Ovaj
proces opadanja pornih pritisaka, povećavanja efektivnih napona i smanjenja zapremine
tla je konsolidacija. U tom procesu se naponi pornih pritisaka prenose na skelet tla.
Sleganje nastalo usled promene zapremine tla naziva se konsolidacionim sleganjem i
može biti relativno veliko kod objekata na mekim i stišljivim glinama.
EDOMETARSKI OPIT - OPIT STIŠLJIVOSTI ili KONSOLIDACIJE

Opit stišljivosti izvodi se u kutijastom aparatu koji se naziva edometar. Uzorak u obliku
relativno niskog cilindra, sa površinom baze između 20 cm2 i 100 cm2 i odnosom
prečnika prema visini u granicama od 2.5 do 5, izlaže se kontrolisanim priraštajima
vertikalnih napona, ali je krutim prstenom bočna deformacija sprečena. Meri se sleganje
uzorka, tj. smanjenje njegove visine sa povećanjem napona. Presek kroz kutiju edometra
sa fiksnim i plivajućim prstenom prikazani su na Slici 4.20.
Slika 4.20. Šema edometra. (a) sa fiksiranim prstenom, (b) sa plivajućim prstenom,
(c) naponi i deformacije
Porozne pločice na bazama uzorka omogućavaju evakuaciju vode u procesu

konsolidacije, dok se promena zapremine registruje merenjem promene visine uzorka.
Opterećenje se nanosi stepenasto, kao što je to ilustrovano na Slici 4.21. U početnom
stanju uzorak se opterećuje malim naponom od oko 5 do 10 kPa koji obezbeđuje
kontakt između ploče za opterećivanje, poroznih pločica i uzorka. Ovo malo "nulto"
opterećenje (koje nije prikazano na Slici 4.21) se uzima kao početno, nulto, a nakon
toga se opterećivanje vrši stepenasto, pri čemu je uobičajeno da je odnos veličina
vertikalnih napona između dve susedne stepenice opterećenja oko 2, na primer: 25, 50,
100, 200, 400, 800 kPa, itd. Uobičajeno je da svaka stepenica opterećenja traje 24 časa,
izuzetno i do 48 časova. Praktično neizbežan nedostatak je da opiti relativno dugo traju,
što se mora imati u vidu pri planiranju potrebnog vremena za obavljanje ove vrste posla.
Postupak se, ponekad, može ubrzati praćenjem razvoja sleganja uzorka u
vremenu i nanošenjem nove stepenice opterećenja nakon dostizanja oko 100 %
primarne konsolidacije, tako da se vreme trajanja opita može skratiti bez smanjenja
tačnosti rezultata. Ukoliko se vrši rasterećivanje pri nekom nivou napona, smatra se
dobrom praksom da se rasterećenje izvede do oko 1/4 veličine prethodnog maksimalnog
opterećenja.
Slika 4.21. Nanošenje napona i deformacije u edometarskom opitu
STANJE NAPONA i DEFORMACIJA u EDOMETRU . Naponsko stanje je

rotaciono simetrično, a deformacija je jednodimenziona. Veličine bočnih napona koji
deluju na krut prsten se ne mere, ali se veličina ovih radijalnih napona može proceniti
pretpostavljajući da je uzorak elastičan materijal. Prema oznakama na Slici 4.20-(c) u
pravcu z deluje kontrolisani normalni napon σz, a u radijalnom pravcu nepoznat napon
σr = σx = σy. Vertikalna deformacija εz se može izračunati iz merenih sleganja uzorka i
poznate početne visine uzorka pri nanošenju svake stepenice opterećenja, dok su
radijalne deformacije sprečene tako da je εr = εx = εy = 0.
Ako se pretpostavi da se uzorak tla ponaša kao idealno elastičan materijal pri
delovanju efektivnih napona, iz uslova da su bočne deformacije sprečene imamo:
1
εr = σ r/ −ν (σ r/ + σ z/ )  = 0 (4.45)
E 
odakle se dobija da je radijalni napon:
ν
σ r/ = σ z/ = K 0 σ z/ (4.46)
1−ν
Na primer, ako je ν = 1/3 dobija se da je K0 = 0.5, što znači da su horizontalni
naponi oko 50 % vertikalnog napona. S obzirom da su pravci x, y i z istovremeno i
pravci glavnih napona, važi i da je:
σ 1/ = σ z/ i σ 2/ = σ 3/ = σ x/ = σ y/ = K 0 σ 1/ (4.47)
gde K0 predstavlja odnos između efektivnih horizontalnih i vertikalnih napona, a naziva
se koeficijent pritiska tla u miru, tako da je:
σ x/ σ y/ σ r/ σ h/
K0= / = / = / = / (4.48)
σz σz σz σv
Ako se pretpostavi da je tlo elastično, na osnovu (4.46) koeficijent pritiska tla u

miru ima vrednost:
ν
K0 = (4.49)
1 -ν
i u skladu sa uobičajenim pretpostavkama linearne elastičnosti bio bi konstantan,
nezavisan od putanje i prethodne istorije napona.
Međutim, koeficijent bočnog pritiska realnog tla zavisi od prirode tla i prethodne
istorije opterećenja koja se može opisati stepenom prekonsolidacije OCR definisan
izrazom (4.51). Za normalno konsolidovana tla eksperimentalna ispitivanja su pokazala
da su sa dovoljnom tačnošću rezultati saglasni sa empirijskim izrazom koji je dao Jaky
(1944), a glasi:
K0, NC = 1 − sin φ / (4.50)

gde je φ′ ugao smičuće otpornosti tla za efektivne napone.
Karakteristične vrednosti koeficijenta pritiska u stanju mirovanja za tipične
normalno konsolidovane šljunkove i peskove su u granicama K0 = 0.4 - 0.5, a za prašine
i gline K0 = 0.5 - 0.7.
Na Slici 4.22-a prikazana je promena napona u jednom ciklusu opterećivanja i
rasterećenja inicijalno rastresitog ili mekog tla. Uzorak je prvo opterećivan od 0 do A, a
zatim rasterećen do D. Odnosi napona K 0 = σ h/ / σ v/ prikazani su na Slici 4.22-b. Pri
prvom opterećivanju po putanji 0A odnos napona je praktično konstantan i na ovoj
putanji uzorak je normalno konsolidovan. Po putanji AD uzorak je prekonsolidovan, jer
je napon manji od prethodnog maksimalnog vertikalnog efektivnog napona i K0 raste,
tako da za veći stepen prekonsolidacije horizontalni napon može biti veći od vertikalnog
(Slika 4.22-c).
Brooker i Ireland (1965) su izvršili seriju specijalnih opita u kojima su merili osim
vertikalnih i horizontalne napone. Rezultati su sumirani dijagramom na Slici 4.23.
Možda nije suvišno naglasiti da se u rutinskim edometarskim ispitivanjima horizontalni
naponi ne mere. Jedan od empirijskih izraza, koji se može koristiti za procenu odnosa
početnih horizontalnih i vertikalnih napona prekonsolidovanog tla, dovoljno tačan za
praktične potrebe predložili su Mayne i Kulhawy (1982):
K 0 = K 0, NC ( OCR )
sin φ '
(4.51)
POKAZATELJI STIŠLJIVOSTI IZ EDOMETARSKIH ISPITIVANJA. Tipični

rezultati dobijeni edometarskim ispitivanjem uzorka prikazani su dijagramima na Slici
4.24. S obzirom da se tlo samo aproksimativno može tretirati kao elastičan materijal, za
interval napona ∆σ z/ = σ z/ ,i − σ z/ ,i −1 može se definisati tangentni, odnosno sekantni
modul stišljivosti kao
∆σ z/
Mv = (4.52)
∆ε z
Slika 4.22. Aksijalni i radijalni naponi u edometru pri opterećivanju i rasterećenju
Slika 4.23. Koeficijent bočnog pritiska u miru u funkciji stepena

prekonsolidacije i indeksa plastičnosti
Ako je neopterećen uzorak tla u edometru imao početnu visinu h0 i pri stepenici
opterećenja "i" smanjio visinu za ∆hi, specifična deformacija je:
∆hi − ∆hi −1
∆ε z = (4.53)
h0 − ∆hi
Očigledno je da, u opštem slučaju, ovako definisan modul stišljivosti Mv zavisi od
početnog napona i od veličine priraštaja napona. Kada bi modul stišljivosti bio kon-
stantan, za materijal bi se moglo reći i da je elastičan, te je od interesa izvesti zavisnost
između modula stišljivosti i ekvivalentnog modula elastičnosti za isti interval napona.
Slika 4.24. Rezultati opita stišljivosti u edometarskom opitu.

(a) Specifične deformacije,
(b) Tangentni modul stišljivosti.
Veličine komponentalnih napona, imajući u vidu izraz (4.46), u edometarskim

uslovima su:
ν′
∆σ 1/ = ∆σ z/ i ∆σ 2/ = ∆σ 3/ = ∆σ 1/ (4.54)
1 −ν ′
zamenom u izraz (4.34) za volumetrijsku deformaciju dobija se
∆ε v =
(1 − 2ν ′)(1 + ν ′) ∆σ z/ ∆σ z/
= ∆ε z = (4.55)
1 −ν ′ E′ Mv
tako da je veza između modula stišljivosti Mv i modula elastičnosti tla E′
1− ν ′
Mv = E′ (4.56)
(1 − 2ν ′) (1 +ν ′)
što znači da za elastičan materijal modul stišljivosti Mv zavisi od Poasonovog
koeficijenta ν′ i modula elastičnosti E′.
Ako se pretpostavi, vrednost Poasonovog koeficijenta ν′ = 1/3, koja bi važila za
efektivne napone, dobija se da je:
2
M v = 1.5 E ′ ili E ′ =
Mv (4.57)
3
Treba imati u vidu da za ν = 1/2 izraz (4.56) daje beskonačnu veličinu modula
stišljivosti za svaku pozitivnu vrednost modula elastičnosti, što znači da se za ovu
vrednost Poasonovog koeficijenta materijal ponaša kao potpuno nestišljiv, tj. da ne
menja zapreminu pri promeni napona. S obzirom da je već rečeno da vodom zasićeno
tlo u nedreniranim uslovima opterećivanja praktično ne menja zapreminu, u primeni
rešenja teorije elastičnosti se najčešće koristi pretpostavka da je veličina ν = 0.5 u
proračunima trenutnih sleganja, koja nastaju kao posledica čisto distorzijskih
deformacija istovremeno sa nanošenjem priraštaja napona, ali se tada koristi i
odgovarajući ekvivalentni modul Eu za takve, nedrenirane uslove.
U dreniranim uslovima Poasonov koeficijent zavisi od vrste tla i putanje napona.
U nedostatku specijalnih ispitivanja obično se za krupnozrno tlo usvaja ν′ = 0.15 - 0.35,
a za sitnozrna ν′ = 0.2 - 0.4. Ove vrednosti mogu biti prihvatljive pod uslovom da nivo
napona nije blizak stanju napona pri lomu tla.
Za sada ne postoji neki opšti praktičan i dovoljno jednostavan matematički izraz
za opisivanje stišljivosti u funkciji napona za sve vrste tla i sve zamislive uslove
opterećivanja. Osim gore ilustrovanog modula stišljivosti, koristi se i pokazatelj mv,
koeficijent zapreminske stišljivosti, koji se definiše kao:
∆ε z 1
mv = tako da je mv = (4.58)
∆σ z/ Mv
Promena zapremine je ∆εv = mv ∆ σ z/ pri čemu se podrazumeva da koeficijent mv
važi samo za određen interval napona. U praksi se pokazatelji stišljivosti Mv i mv
koriste kada se aproksimativno mogu usvojiti kao konstante.
Ako se definicija sekantnog modula izrazi u infinitezimalnom obliku kada
∆ σ teži nuli, dobija se tangentni modul stišljivosti u obliku funkcije:
/
z
dσ z/ ∆σ z/
M t (σ z/ ) = ≈ (4.59)
dε z ∆ε z
koja se može aproksimirati sekantnom vrednošću, kao što je to prikazano na Slici 4.24.
Tako izračunata sekantna vrednost se pripiše tangentnoj veličini u sredini interva-
la napona za koju je izračunata, izračunaju se vrednosti u nizu ispitanih intervala napona
i zatim zavisnost aproksimira pogodnim analitičkim izrazom, kao što su (4.61) i (4.63).
Veličina priraštaja deformacije ∆εz usled priraštaja napona ∆ σ z/ za početnu

veličinu napona p0/ je:
p0/ +∆σz/
d σz/
∆εz = ∫ Mt (σz )
/ (4.60)
p0/
Konkretno rešenje integrala zavisi od oblika funkcije Mt( σ z/ ). Jedno jednostavno

rešenje, pogodno za praktičnu primenu, se može dobiti ako je tangentni modul linearna
funkcija napona
M t (σ z/ ) = M 0 + k σ z/ (4.61)
za koji se primenom integrala (4.60) dobija:
1  M 0 + k ( p0/ + ∆σ z/ ) 
∆ε z = ln   samo ako je k ≠ 0 (4.62)
k  M 0 + k p0/ 
Kada je k = 0 i Mt ( σ z/ ) = M0 = konst., deformacija je ∆εz = ∆ σ z/ /M0.

Janbu (1967) je pokazao da se tangentni modul često može opisati sledećom
empirijskom jednačinom:
(1 - a )
 σ/ 
M t = m pa  z  (4.63)
 pa 
gde je
m modulni broj
pa referentni napon u veličini od 100 kPa
a naponski eksponent
Integrisanjem prema (4.60) izraza (4.63) dobijaju se sledeći izrazi za specifične
deformacije:
1  p / + ∆σ /  a  p /  a 
εz =  0 z
 −    za a ≠ 0
0
(4.64)
ma  pa   a  
p
1  p0/ + ∆σ z/ 
ε z = ln  /  za a = 0 (4.65)
m  p0 
Orijentacione vrednosti parametara m i a dati su u Tabeli 4.1. Ove karakteristične
vrednosti se mogu koristiti za preliminarnu ocenu stišljivosti, dok se za konkretne
slučajeve parametric mogu odrediti opitima i/ili analizama merenih sleganja na
izgrađenim objektima.
Jedan od jednostavnijih i u našoj literaturi davno prihvaćenih opisa nelinearne
veze između napona i deformacija, koji se može upotrebiti ako je promena visine uzorka
podeljena sa početnom visinom približno prava linija u polu-logaritamskom dijagramu,

definiše Terzaghijevu "konstantu stišljivosti":
 p / + ∆σ / 
ln  0 / z 
p0
C=   (4.66)
∆ε z
tako da je specifična deformacija
1  p0/ + ∆σ z/ 
∆ε z = ln   (4.67)
C  p0/ 
Uporedi li se gornja jednačina (4.67) sa (4.65) za slučaj kada je a = 0, vidi se da
su to slične zavisnosti, pri čemu je m u jednačini (4.65) analogna veličini C u jednačini
(4.67). U novije vreme se sve manje koristi konstanta C ali se ovde ipak navodi zbog
toga što se ona još uvek može sresti u domaćim izveštajima o geotehničkim
istraživanjima, a u novije vreme se sve više zamenjuje Janbuovim izrazima i parametri-
ma u proračunima sleganja temelja. Možda sada treba uočiti da se u modeliranju
naponsko-deformacionog ponašanja tla često pojavljuje logaritamska funkcija.
Konstanta stišljivosti C se često primenjivala u opisivanju deformabilnosti
peskova. S obzirom da se u praksi uobičajenim metodama ne mogu iz terena uzimati
neporemećeni uzorci nevezanih materijala radi ispitivanja stišljivosti u edometru,
koriste se empirijske korelacije sa rezultatima statičkih penetracionih ispitivanja in situ.
Tabela 4.1 Tipične vrednosti naponskog eksponenta i modulnog broja
Vrsta i stanje tla a m

Šljunak 0.5 400 - i više
Pesak: zbijen 0.5 400 - 250
srednje zbijen 0.5 250 - 150
rastresit 0.5 150 - 100
Prašina: zbijena 0.5 200 - 80
srednje zbijena 0.5 80 - 60
rastresita 0.5 60 - 40
Gline: prašinaste i tvrde 0.0 60 - 20
glinovita prašina čvrsta 0.0 20 - 10
glinovite prašine meke 0.0 10 - 5
meke morske i organske 0.0 20 - 5
Treset: 0.0 5-1
Alternativno, umesto da se direktno uspostavlja veza između napona i defor-

macija, sa fundamentalne tačke gledišta uputno je razmotriti vezu između efektivnih
napona i koeficijenta poroznosti, s obzirom da se promene zapremine odvijaju usled
promene zapremine pora, jer se sama zrna ponašaju kao praktično nedeformabilna.
Karakteristična zavisnost između koeficijenta poroznosti i napona data je na Slici
4.25. Ukoliko se ova zavisnost prikaže na linearnom dijagramu, prema Slici 4.24-a, za
neki priraštaj napona, segment A-B na krivoj se može aproksimirati pravom. Nagib
prave AB je koeficijent stišljivosti av, tako da je, imajući u vidu (4.28):
∆e ∆ε z
av = = (1 + e0 ) = (1 + e0 ) mv (4.68)
∆σ z/
∆σ z/
gde je e0 početni koeficijent poroznosti.
Podrazumeva se da koeficijent stišljivosti av zavisi od početnog napona i veličine
priraštaja napona, a kao konstanta se može koristiti kao aproksimacija realne nelinearne
zavisnosti koeficijenta poroznosti od napona.
Ovde treba napomenuti da su rastresiti peskovi stišljiviji od zbijenih i da su gline
znatno stišljivije od peska ili šljunka. Stišljivost glina je posebno osetljiva na prethodnu
istoriju napona.
Za tlo se kaže da zavisnost napona i deformacija ne samo što nije linearna, već
nije ni jednoznačna, ona ima hereditarni karakter i ne može se u opštem slučaju opisati
jednom jednostavnom funkcijom. Za ilustraciju takvih stavova ovde će se nešto
detaljnije izložiti opis ponašanja gline u uslovima jednodimenzione deformacije.
NORMALNO KONSOLIDOVANE i PREKONSOLIDOVANE GLINE

Kaže se da je tlo normalno konsolidovano ako od svog nastanka u prošlosti do vremena
kada ga posmatramo nije bilo izloženo većem vertikalnom naponu od napona p0/ kome
je sada izložen. To bi značilo da je tlo iznad posmatrane tačke nastalo sedimentacijom,
povećavanjem nadsloja iznad posmatranog nivoa, a da u međuvremenu nije bilo nekih
značajnijih epizoda erozije ili snižavanja nivoa podzemnih voda. Element tla je
prekonsolidovan ako je u svojoj prošlosti bio opterećen vertikalnim efektivnim
naponom pc/ , naponom prekonsolidacije, koji je veći od tekuće veličine vertikalnog
efektivnog napona p0/ . Tako date definicije omogućuju da se definiše pokazatelj stepen
prekonsolidacije OCR = pc/ / p0/ . Za normalno konsolidovano tlo pc/ = p0/ , tj. OCR = 1,
a za prekonsolidovano pc/ > p0/ , tj. OCR > 1.
Prednost polu-logaritamskog dijagrama na Slici 4.25-b je u tome što je za većinu
glinovitih materijala jedan deo krive približno prava linija, kao što je A-B na Slici 4.25-
b. Brojni eksperimenti su pokazali da krivina na dijagramu e-log σ z/ odražava istoriju
napona kojima je uzorak bio izložen u svojoj prošlosti. Empirijski je ustanovljeno da se
zavisnost između normalnog efektivnog napona u logaritamskoj razmeri i koeficijenta
poroznosti može, sa dovoljnom tačnošću za praktične potrebe, prikazati pravom linijom.
Nagib prave A-B definisan je veličinom indeksa stišljivosti Cc koja predstavlja promenu
koeficijenta poroznosti za desetostruko povećanje napona tako da je:
∆e
Cc = − (4.69)
log ( p + ∆σ z/ ) /p0/ 
/
0
Negativan znak samo pokazuje da e opada sa porastom efektivnih napona, ali se u

praktičnoj primeni ovaj znak obično podrazumeva i izostavlja.
Slika 4.25. Zavisnost napona i koeficijenta poroznosti
S obzirom da je u uslovima jednodimenzione deformacije εv = εz = ∆e/(1 + e0),

specifična deformacija je:
Cc  p / + ∆σ / 
εz = log  0 / z  (4.70)
1 + e0  p0 
Indeks stišljivosti Cc je pogodan parametar za opisivanje stišljivosti normalno
konsolidovanih glina jer je to konstanta za razmatrano tlo, što se ne može reći za ranije
definisane pokazatelje Mv ili mv. Iz velikog broja eksperimentalnih rezultata Skempton
(1944) daje empirijsku zavisnost (sa tipičnim rasipanjem rezultata od ±30%) između
indeksa stišljivosti i granice tečenja izražene u procentima koju Terzaghi i Peck (1967)
daju u obliku:
Cc = 0.009 ( wL − 10% ) (4.71)
Za pojedine geološke formacije mogu se na osnovu većeg broja ispitivanja
odrediti i različite druge empirijske zavisnosti između indeksa stišljivosti i nekih
pokazatelja koje obično nemaju opšti značaj ali su veoma pogodne za lokalnu praktičnu
upotrebu na područjima na kojima su vršena intenzivnija geotehnička istraživanja.
Za prekonsolidovano tlo zavisnost e - log σ z/ nije jedna linija. Na Slici 4.25
prikazana je ova zavisnost za jednu inicijalno normalno konsolidovanu glinu koja je
izložena ciklusu opterećivanja i rasterećivanja. Pri rasterećivanju tlo bubri, tj. povećava
zapreminu ali je ovo povećavanje zapremine znatno manje od prethodnog smanjenja
zapremine za istu promenu napona. Za praktične potrebe se može uzeti da se krive
bubrenja i krive rekompresije e - log σ z/ poklapaju, te se idealizovana zavisnost može
prikazati pravim linijama. Pri tome treba uočiti da je promena zapremina u području
napona koji su manji od napona prekonsolidacije, tj. kada je OCR > 1, znatno manja od
deformacija u području normalne konsolidacije. Zbog toga je važno odrediti veličine
napona prekonsolidacije pc/ kako bi se ustanovile veličine napona pri kojima će se tlo
početi ponašati kao znatno stišljivije normalno konsolidovano tlo i korektno odredile
veličine deformacija usled opterećenja tla objektom u području površine terena.
Postoji više predloga o tome kako odrediti napon prekonsolidacije od kojih je
najjednostavniji postupak u najširoj primeni metod koji je dao Casagrande (1936).
Analizirajući brojne krive oblika prikazanog na Slici 4.25-b, on je izveo geometrijsku
konstrukciju prikazanu na Slici 4.26, iz koje bi se odredila tačka E sa koeficijentom
poroznosti pri maksimalnom efektivnom naponu u prošlosti prirodnog tla pc/ na koje
deluje neki manji napon, koji se označava sa p0/ kada je opterećivanjem uzorka tla u
edometru dobijena zavisnost opisana krivom PGH. Ovaj postupak podrazumeva
konstrukciju koja se sastoji od sledećih koraka:
1. Izabrati tačku M na mestu maksimalne zakrivljenosti krive PGH
2. Povući horizontalnu liniju a u tački M
3. Povući tangentu b na krivu PGH u tački M
4. Nacrtati simetralu ugla α, između pravih a i b, koja je označena sa c
5. Produžiti GH, linearni segment krive PGH do preseka sa c u tački E
6. Tačka E definiše napon prekonsolidacije pc/ , veličinu maksimalnog vertikalnog
efektivnog napona koji je na uzorak tla delovao u prošlosti.
Slika 4.26. Određivanje napona prekonsolidacije

Histerezisna petlja (Slika 4.25-b) pri rasterećenju (dekompresiji) i ponovnom

opterećenju (rekompresiji) je aproksimirana jednom linijom čiji je nagib definisan
indeksom bubrenja Cs ili indeksom rekompresije Cr, koji je, slično definiciji indeksa
stišljivosti Cc, jednak:
∆e
Cr = − ≈ Cs (4.72)
log ( pc/ / p0/ )
gde je ∆e odgovarajuća razlika koeficijenta poroznosti pri naponima pc/ i p0/ .
Casagrandeova konstrukcija zahteva ispitivanja u veoma širokom intervalu
normalnih napona koji su znatno veći od onih koji se primenjuju u uobičajenim
uslovima plitkog temeljenja, tako da je pri opitu stišljivosti potrebno koristiti relativno
velike napone (1600 kPa ili 3200 kPa) kako bi grafička konstrukcija bila pouzdana. Ova
konstrukcija istovremeno i delimično koriguje uticaj naponskog poremećaja na
parametre. Ukoliko bi se isti nekorigovani rezultati edometarskog opita koristili za
definisanje modula stišljivosti, dobila bi se obično veća sleganja od realnih. Treba uočiti
značajnu činjenicu da je indeks rekompresije Cr višestruko manji od indeksa stišljivosti
Cc, tako da se odnos za razne vrste sitnozrnog tla kreće u granicama Cr /Cc = 1/3 do
1/12, najčešće 1/4 do 1/5. Veličine deformacija zavise od veličine promene opterećenja
od početnog napona p0/ do napona p0/ + ∆ σ z/ izražene preko ovde opisanih pokazatelja
stišljivosti. Idealizovana zavisnost prikazana je na Slici 4.27.
Slika 4.27. Idealizovano ponašanje gline pri jednodimenzionoj deformaciji
Ako je p0/ + ∆ σ z/ ≤ pc/ tada je vertikalna deformacija:
Cr p / + ∆σ /
εz = log 0 / z (4.73)
1 + e0 p0
Ako je p0/ + ∆ σ z/ > pc/ tada je vertikalna deformacija:
Cr p/ Cc p / + ∆σ /
εz = log c/ + log 0 / z (4.74)
1 + e0 p0 1 + e0 pc
U gornjem izrazu prvi sabirak predstavlja deformaciju u području OCR > 1, a
drugi u području gde je OCR = 1. Očigledno je da povećani napon prekonsolidacije ima
povoljan uticaj na veličine deformacija; deformacije su znatno manje ako se promene
napona usled opterećenja tla objektom događaju u području napona koji su manji od
napona prekonsolidacije jer je Cr < Cc.
Problem opisa promene zapremine tla u uslovima jednodimenzionih deformacija
usled priraštaja efektivnih normalnih napona može se podeliti na dva dela: prvi deo je
da se utvrdi odnos između veličina napona i deformacija, što je do sada obrađeno u
ovom poglavlju, a drugi deo je da se proceni vreme potrebno da se ova promena
zapremine dogodi. Trajanje razvoja zapreminske deformacije, koja nastaje smanjenjem
zapremine pora tla i istiskivanjem vode iz pora u procesu konsolidacije, zavisiće i od
vodopropusnosti i od stišljivosti tla.
PROMENE ZAPREMINE TLA U VREMENU - KONSOLIDACIJA

Ovde će se razmotriti ponašanje zasićenog tla koje je izloženo promeni napona i koje na
ovu promenu reaguje, pre svega, promenom zapremine. Veličina promene zapremine je
praktično jednaka količini istisnute vode iz pora i zavisi od veličine nanetih napona i
kompresibilnosti skeleta tla. Brzina promene zapremine ili razvoj promene zapremine u
vremenu zavisiće, između ostalog i od vodopropusnosti tla, odnosno od vremena pot-
rebnog za evakuaciju određene količine vode iz elementa tla. Vreme potrebno da se
voda istisne iz pora je relativno kratko i praktično zanemarljivo kod vodopropusnog
krupnozrnog tla kao što su šljunkovi i peskovi, tako da se kod ovih materijala ne zapaža
neko duže kašnjenje između nanetog napona i odgovarajućeg priraštaja deformacija.
Gline, međutim, su veoma malo vodopropusne tako da je potrebno duže vreme da bi se
voda iz pora evakuisala uz prestanak značajnije promene zapremine, tj. do prestanka
istiskivanja vode iz pora. Ovaj proces postepenog smanjivanja zapremine, opadanja
veličine pornog natpritiska i povećanja efektivnih napona naziva se procesom
konsolidacije. Ovaj proces je ilustrovan ponašanjem mehaničkog modela na Slici 4.28.
Model se sastoji od elastične opruge koja je potopljena u cilindričan sud sa
vodom. Voda i opruga su potpuno zatvorene klipom koji savršeno zaptiva sud po svom
obimu, pri čemu se pretpostavlja da nema trenja na kontaktu između konture klipa i
zidova suda (Slika 4.28-a). Klip je snabdeven ventilom koji je, na početku posmatranja
procesa, zatvoren. Kada se na klip nanese centrična sila, poveća se pritisak u vodi. Pošto
je pretpostavljeno da je voda praktično nestišljiva u poređenju sa krutošću opruge, klip
se ne pomera i celokupno opterećenje se prenosi na vodu preko pritiska ∆u, dok opruga
ostaje neopterećena. Ako bi se izraz konsolidacija mogao upotrebiti za oprugu, moglo
bi se reći da ona nije konsolidovana pri nanetom opterećenju. Kada se zatim ventil
otvori (Slika 4.28-b), voda u obliku mlaza ističe kroz otvor i zbog smanjivanja količine
vode u prostoru koji klip ograničava, klip se pomera na niže. Brzina ovog pomeranja
zavisi od brzine isticanja vode, odnosno od veličine otvora. Ako se za otvor može
upotrebiti izraz koji odgovara vodopropusnosti tla, tada bi vrlo mali otvor simulirao
nisku vodopropusnost tla. Pri isticanju vode klip se pomera naniže, opruga se skraćuje i
pri tome prima sve veći deo nanetog opterećenja, dok pritisak u vodi opada.
Povećavanje sile u opruzi je analogno povećanju efektivnih napona u tlu, a smanjenje
pritiska u vodi odgovara opadanju pornog pritiska. Nakon dovoljno dugog vremena klip
dolazi u nov stabilni položaj (Slika 4.28-c), pritisak vode na klip postaje jednak nuli i
celokupno naneto opterećenje prima opruga.
Slika 4.28. Mehanički model konsolidacije
Koristeći izraz konsolidacija za oprugu, sada se može reći da je ona

konsolidovana pod nanetim opterećenjem. Veličina pomeranja na kraju ovog procesa
zavisi od krutosti opruge. Krutost opruge predstavlja stišljivost skeleta tla. Ukoliko je
opruga mekša, predstavljajući stišljivije tlo, utoliko će pomeranje, odnosno sleganje
klipa biti veće, pa je potrebno istisnuti i veću količinu vode, te će i vreme potrebno da se
proces završi, biti duže. Prema tome, proces između dva položaja klipa će trajati duže
ukoliko je otvor za isticanje vode manji (manja vodopropusnost tla) i ukoliko je opruga
gipkija (deformabilnije, mekše tlo). Promena rezultujućih sila koje deluju na klip,
odnosno oprugu, prikazana je na Slici 4.28-d. To su simetrične krive od kojih je jedna
rastuća, a druga opadajuća, tako da je zbir veličina komponenti u svakom vremenskom

preseku konstantan. Sleganje klipa tokom vremena teži asimptotskoj vrednosti
konačnog sleganja prema Slici 4.28-e.
Stroga matematička teorija ovog, u opštem slučaju trodimenzionog problema, je
veoma složena čak i uz pretpostavku idealno elastičnog skeleta tla, jer osim jednačina
kontinuiteta protoka vode o kojima je bilo reči u Poglavlju 3, treba zadovoljiti i jedna-
čine kompatibilnosti teorije elastičnosti na način koji je opisao Biot (1941). Zadatak se
svodi na rešavanje složenih sistema diferencijalnih jednačina koje treba da zadovolje
granične uslove. Tačnih analitičkih rešenja problema od interesa za praktičnu primenu
nema mnogo, tako da se, ukoliko za to postoji potreba, primenjuju aproksimativne
numeričke metode, pre svega metode konačnih razlika i konačnih elemenata.
Slika 4.29. Konsolidacija sloja tla
Zbog toga će se ovde razmotriti samo jedno relativno jednostavno klasično

rešenje koje je dao Terzaghi (1925). Rešenje podrazumeva vodom zasićeno tlo, zrna i
voda su nedeformabilni, promena zapremine nastaje samo na račun istisnute vode i važi
Darsijev zakon filtracije. Na Slici 4.29 prikazan je sloj tla na koji je nanet priraštaj
vertikalnih napona ∆p na velikoj površini, tako da je promena napona po visini sloja
konstantna. Priraštaj napona je jednak nanetom opterećenju, deformacije su samo
vertikalne, a i proces filtracije se odvija isključivo u pravcu upravno na sloj, i to naviše,
jer je na donjoj konturi sloja pretpostavljena vodonepropusna kontura. Rešenje ovog
zadatka je ekvivalentno rešenju za sloj debljine 2 H sa drenažnim površinama koje
pokrivaju obe granice sloja. Za srednju ravan sloja takve debljine važi da je brzina
filtracije upravna na nju jednaka nuli, što je i uslov za nepropusnu konturu.
Po Darsiju, hidraulički gradijent je -dh/dz, porni pritisak je u = γw h, tako da je
brzina filtracije:
dh k ∂u
v = ki = − k =− (4.75)
dz γ w ∂z
Sada se jednačina kontinuiteta (3.60), za specijalan slučaj jednodimenzionog

kretanja vode, može napisati u obliku:
k ∂ 2u dε v
− = (4.76)
γw ∂z 2
dt
Gradijent promene zapremine se može izraziti i preko gradijenta efektivnog
normalnog napona
dε v ∂σ z/
= mv (4.77)
dt ∂t
koji mora biti jednak negativnoj vrednosti gradijenta pornog pritiska
dε v ∂u
= − mv (4.78)
dt ∂t
Izjednačavanjem (4.77) sa (4.78) dobija se:
∂u k ∂ 2u
mv = (4.79)
∂t γ w ∂z 2
tako da diferencijalna jednačina konsolidacije ima oblik:
∂u k ∂ 2u ∂ 2u
= = c v (4.80)
∂t mv γ w ∂z 2 ∂z 2
gde je cv koeficijent konsolidacije, nov parametar koji sažima pokazatelje vodopropus-
nosti k i stišljivosti mv ili Mv, tako da je:
k k Mv
cv = = (4.81)
mv γ w γw
Ako se pretpostavi da su za dati interval napona pokazatelji stišljivosti mv ili Mv, i
koeficijent vodopropusnosti k konstante, sledi da je i koeficijent konsolidacije cv
konstanta, i diferencijalna jednačina jednodimenzione konsolidacije glasi:
∂u ∂ 2u
= cv (4.82)
∂t ∂ z2
Ako je priraštaj napona ∆p nanet odjednom, granični uslovi su sledeći: u vremenu
t = 0 priraštaj napona prima samo voda, tako da je inicijalni priraštaj pornog natpritiska
∆u = ui = ∆p, a pošto je dreniranje omogućeno na gornjoj i donjoj granici sloja, na
njima nema pornog natpritiska, tj. za svako t > 0 imamo da je u = 0 za z = 0 i za z = 2
H. Rešenje diferencijalne jednačine u = u(z,t) opisuje raspodelu veličine pornog
natpritiska po visini sloja u vremenu u obliku:
∞
2u N z  (- N 2 T v
u (t , z ) = ∑  i sin e
)
(4.83)
n=0  N H 
gde je:
ui početna veličina pornog pritiska i konstanta tj. ui = ∆p

n ceo broj
N = π ( 2n + 1 )/2
Tv vremenski faktor, broj bez dimenzija
cv t
Tv = (4.84)
H2
Izraz (4.83) za fiksirano vreme t, odnosno vremenski faktor Tv, opisuje zavisnost
pornog pritiska od z, odnosno raspored pornih nadpritisaka iznad hidrostatičke veličine
po debljini sloja krivom koja se naziva izohrona. Za karakteristične vrednosti
vremenskog faktora Tv, niz izohrona prikazan je na Slici 4.30. Može se videti da je za t
= Tv = 0 izohrona konstanta jer opisuje početnu vrednost pornih pritisaka, za vrednost
Tv = 0.05 porni pritisak u središtu sloja je veoma malo opao, ali za Tv = 0.2 površina
dijagrama ispod izohrone je oko polovine ukupne površine dijagrama nanetog napona.
Slika 4.30. Izohrone
Prosečan stepen konsolidacije definiše se odnosom površine dijagrama efektivnih

napona, koja je definisana izohronom, i površine dijagrama efektivnih napona pri
potpunoj konsolidaciji koja će se, bar teoretski, dogoditi u beskonačnom vremenu
prema Slici 4.31. Međutim, površine dijagrama efektivnih napona pri potpunoj
konsolidaciji, površina dijagrama totalnih napona i površina dijagrama početnih veličina
pornih pritisaka ui, su međusobno jednake.
Prosečni stepen konsolidacije U=U(t)=U(Tv) se može dobiti integrisanjem, a

konačan rezultat je prikazan dijagramom i tabelom karakterističnih vrednosti na Slici
4.31. Razvoj sleganja u vremenu s(t) sloja debljine D, za konstantnu vrednost
koeficijenta zapreminske stišljivosti mv ili modula stišljivosti Mv je:
∆σ z/
s(t) = sc U(t) = D U (Tv ) (4.85)
Mv
gde je sc konsolidaciono sleganje sloja pri potpunoj disipaciji pornih pritisaka
generisanih nanetim opterećenjem.
Slika 4.31. Prosečni stepen konsolidacije
Stepen konsolidacije U(Tv ) asimptotski teži jedinici kada vreme teži beskona-
čnosti. Za praktične potrebe obično se uzima da je do potpune konsolidacije došlo kada
je Tv > 3. Umesto dijagrama ili tabele na Slici 4.31, vremenski faktor se, u zavisnosti od
nivoa prosečnog stepena konsolidacije, može izračunati iz sledećih približnih izraza:
za U < 0.6 tj. U < 60% Tv = (π / 4 ) U 2 (4.86)

za U ≥ 0.6 tj.U > 60% Tv = − 0.9332 log ( 1 − U ) − 0.0851 (4.87)
Na primer, iz izraza (4.86) dobija se da je za U = 0.5 vremenski faktor Tv = 0.196,
a prema izrazu (4.87), za U = 0.9 vremenski faktor je Tv = 0.848, što odgovara
vrednostima za Tv u tabeli na Slici 4.31.
Ovde opisan postupak važi pod pretpostavkom da je opterećenje naneto odjednom
i da zatim ostaje konstantno. U praksi su moguće i znatno komplikovanije istorije
opterećenja, tako da se diferencijalna jednačina kosolidacije može rešavati numeričkim
metodama, od kojih je relativno jednostavna metoda konačnih razlika sa koračanjem po
vremenskoj osi, ili se koristi aproksimativan, polugrafički postupak.
KOREKCIJA PRI POSTEPENOM NANOŠENJU OPTERE Ć E NJA

U praksi se najčešće opterećenje objekta na tlo ne nanosi odjednom, već tokom nekog
vremena koje odgovara trajanju građenja objekta (Slika 4.32-a). Na početku se tlo
rasterećuje izvođenjem iskopa za temelje tako da dolazi do bubrenja gline. Do znatnijeg
sleganja ne dolazi dok naneto opterećenje ne postane veće od ranijeg opterećenja
sopstvenom težinom iskopanog tla. Približno rešenje, za korigovanje krive sleganja pri
trenutnom opterećivanju radi unošenja uticaja postepenog nanošenja opterećenja, dao je
Terzaghi. Metoda je aproksimativna, empirijska, izvedena intuitivno i ne može se
matematički dokazati, ali je dovoljno tačna za praktične potrebe.
Slika 4.32. Korekcija u toku građenja
Neto opterećenje p′ je jednako ukupnom opterećenju umanjenom za pritisak

sopstvene težine uklonjenog tla. Efektivni period građenja tg se računa od trenutka kada
je p′ jednako nuli. Pretpostavlja se da opterećenje raste linearno u vremenu do trenutka
tg (Slika 4.32-b) i da je stepen konsolidacije u vremenu tg isti kao kada bi opterećenje u
punom iznosu bilo naneto u trenutku tg/2. Prema tome, sleganje za svako vreme u toku
građenja je jednako sleganju koje bi se dogodilo pri trenutnom opterećivanju u polovini
tog vremena; međutim, pošto opterećenje koje deluje nije totalno opterećenje, tako
dobijeno sleganje se mora redukovati odnosom tekućeg i konačnog neto opterećenja.
Za vremenski period nakon završetka građenja kriva sleganja će biti pomerena za
polovinu efektivnog trajanja građenja. Prema tome, za bilo koje vreme posle završetka
građenja, korigovano vreme, koje odgovara veličini sleganja, jednako je ukupnom
vremenu, umanjenom za polovinu vremena građenja.
Iz ovog opisa sledi grafički postupak prikazan na Slici 4.32-c. Prvo se nacrta
dijagram sleganja pod pretpostavkom da je opterećenje naneto trenutno, odjednom u
vremenskoj nuli neto promene opterećenja. Za neko izabrano vreme t < tg (tačka 1)
povuče se vertikalna linija, a zatim povuče i vertikala za vremenski presek t/2 (tačka 2)
do linije sleganja pod pretpostavkom o trenutnom nanošenju opterećenja (tačka 3), a
zatim povuče horizontala do vremenskog preseka tg (tačka 4). Spajanjem koordinatnog
početka sa tačkom 4 u preseku sa vertikalom kroz tačku 1 dobija se veličina sleganja u
vremenu t (tačka 5). Ovaj postupak se ponovi za nekoliko tačaka u intervalu t < tg da bi
se dobila korigovana kriva sleganja u ovom vremenskom intervalu. Za vreme t > tg
korigovana kriva sleganja se dobija jednostavnim horizontalnim pomeranjem krive
sleganja pri trenutnom opterećivanju za vremenski interval tg /2.
ODREÐIVANJE KOEFICIJENTA KONSOLIDACIJE cv

Koeficijent konsolidacije definisan izrazom (4.81), koji figuriše u diferencijalnoj
jednačini jednodimenzione konsolidacije (4.82), određuje se analizom rezultata merenja
tokom edometarskog opita. Kao što je ranije rečeno, posmatra se razvoj sleganja u
vremenu za svaku nanetu stepenicu opterećenja. Uzorak se jednodimenziono deformiše,
tako da pretpostavke teorijskog rešenja odgovaraju uslovima u opitu. Karakteristike
krivih postaju izražajnije ako se veličine sleganja nanesu tako da vreme bude u razmeri
kvadratnog korena ili u logaritamskoj razmeri, pa se mogu koristiti dve klasične
metode, čiji opisi slede.
METODA KVADRATNOG KORENA (metoda Taylora). Oblici eksperimental-

nih i teorijskih krivih prikazani su na Slici 4.33, pri čemu su čitanja na komparateru
naneta na ordinati, vreme u minutima je u razmeri kvadratnog korena, a prosečan stepen
konsolidacije prikazan je u razmeri kvadratnog korena vremenskog faktora.
Teorijska kriva je praktično prava linija do oko 60% konsolidacije, što uostalom i
proizlazi iz analitičkog izraza (4.86) koji je dat za ovaj interval, dok je za 90%
konsolidacije apscisa AC = 1.15 AB, gde je AB na produžetku rečene prave linije. Ova
osobina se koristi za određivanje tačke na eksperimentalnoj krivoj kojoj odgovara 90%
konsolidacije. Tačka D koja odgovara U = 0 dobija se produženjem prave do preseka sa
ordinatom za vreme jednako nuli. Ova tačka predstavlja "korigovanu nulu", koja se
može malo razlikovati od stvarne za veličinu inicijalnog sleganja nastalog kompresijom
manje količine vazduha u porama uzorka. Povlači se prava linija DC tako da je vrednost
apscise 1.15 puta odgovarajuće apscise linearnog dela eksperimentalne krive. Presek
linije DC sa eksperimentalnom krivom dobija se tačka C1 kojoj odgovara U = 90 %
tako da se može očitati veličina t 90 . Vrednost Tv za U = 90 % iznosi 0.848 tako da je
koeficijent konsolidacije
2
cv = 0.848 H (4.88)
t90
Može se povući horizontala na nivou deformacije koja je za 1/9 veća od
deformacije koja odgovara deformaciji primarne konsolidacije od 90 %, što bi
definisalo i iznos od 100 % primarne konsolidacije, koja je određena tačkom F.

Deformacija u opitu se nastavlja krivom sekundarne kompresije i iza tačke F koja
odgovara 100 % primarne konsolidacije.
Slika 4.33. Određivanje koeficijenta konsolidacije metodom Tejlora
LOGARITAMSKA METODA (metoda Casagrandea). Na Slici 4.34 prikazan je

oblik merene zavisnosti u polulogaritamskoj razmeri. Na teorijskoj krivoj presek
prikazane tangente i asimptote se nalazi na 100 % konsolidacije. Presek odgovarajućih
linija na eksperimentalnoj krivoj služi za određivanje iznosa potpune konsolidacije. S
obzirom da se vremenska nula u polulogaritamskom dijagramu nalazi beskonačno levo,
za određivanje korigovane nule, koja odgovara ordinati tačke D, koristi se činjenica da
je početni deo krive približno paraboličan. Na tom delu krive obeleži se razlika ordinata
između dve tačke sa vremenima čiji je odnos 1 : 4, zatim se rastojanje jednako ovoj
razlici nanese na više da bi se dobila korigovana nula. Pošto su locirane veličine
deformacija za 0 % i 100 % primarne konsolidacije, lako se očita vreme potrebno za 50
% konsolidacije koje odgovara vremenskom faktoru Tv = 0.197, tako da je:
H2
cv = 0.197 (4.89)
t50
Na ovom polu-logaritamskom dijagramu može se uočiti približno linearna
zavisnost sleganja u području sekundarne kompresije nakon završetka procesa primarne
konsolidacije.
U izrazima za izračunavanje koeficijenta konsolidacije figuriše veličina H. To je
promenljiva veličina koja zavisi i od početne visine uzorka, vremena i opterećenja. Za
primenu u gore datim izrazima, dovoljno je tačno usvojiti polovinu prosečne visine
uzorka pri razmatranoj stepenici opterećenja. Obe opisane metode obično daju približno
iste rezultate. Za metodu kvadratnog korena dovoljno je kraće trajanje opterećenja za
definisanje krive i određivanje koeficijenta konsolidacije. U nekim slučajevima metod
kvadratnog korena ne daje izrazit linearni segment, a logaritamska metoda daje
zadovoljavajuće rezultate. Sa druge strane, dobri rezultati se dobijaju primenom metode
kvadratnog korena ukoliko tlo pokazuje tako veliku sekundarnu kompresiju da

polulogaritamska kriva gubi karakterističan oblik koji omogućava pouzdano lociranje
tačke za 100% konsolidacije.
Slika 4.34. Određivanje koeficijenta konsolidacije metodom Casagrandea
Koeficijent konsolidacije se može razlikovati za isti uzorak, tako što se dobijaju

različite vrednosti za pojedine stepenice opterećenja. Sa povećavanjem nivoa normalnih
napona smanjuje se koeficijent vodopropusnosti k a povećava modul stišljivosti Mv.
Samo u malo verovatnim okolnostima bi njihov proizvod u izrazu (4.81) mogao biti
konstantan, tako da se, u načelu, za monotono rastući niz stepenica opterećenja može
dobiti zavisnost kvalitativno prikazana na Slici 4.37-a. Osim toga, za izvestan početni
napon i priraštaj, cv zavisi i od prethodne istorije napona, tako da je najmanji za
područje normalne konsolidacije, a veći u slučaju prekonsolidovanog tla pri ponovnom
opterećenju ili rasterećenju. Orijentacione granice veličina koeficijenta konsolidacije u
zavisnosti od granice tečenja prikazane su na Slici 4.35 i u Tabeli 4.2. Zavisnost
koeficijenta konsolidacije od nivoa normalnih napona prikazana je kvalitativnom
zavisnošću na Slici 4.37-a.
Ovde treba podsetiti da cv sadrži pokazatelje stišljivosti i vodopropusnosti. Za opit
proveden u određenom intervalu napona gore opisanim postupcima se mogu odrediti cv
i mv odnosno Mv, tako da se koeficijent vodopropusnosti gline može izračunati po
izrazima:
cv γ w
k = cv mv γ w = (4.90)
Mv
Tabela 4.2 Karakteristične vrednosti koeficijenta konsolidacije c v
Granica tečenja Primarana Rekompresija
kompresija i rasterećenje
LL = 30 % cv = 5 x 10-3 cm2/sec cv = 4 x 10-2 cm2/sec
LL = 60 % cv = 1 x 10-3 cm2/sec cv = 3 x 10-3 cm2/sec
Slika 4.35. Koeficijent konsolidacije u zavisnosti od granice tečenja
SEKUNDARNA KOMPRESIJA (ili SEKUNDARNA KONSOLIDACIJA)

Kao što je ranije rečeno, nakon praktično potpune disipacije pornih pritisaka i završetka
procesa primarne konsolidacije, komprimovanje tla ne prestaje. Smanjenje zapremine se
nastavlja veoma polako, sve manjom i manjom brzinom. Priroda razvoja deformacije se
može identifikovati u polu-logaritamskom dijagramu u obliku jedne (a po nekad i dve
prave linije). Jednostavniji je prikaz jednom linijom (Slika 4.36) tako da se promena
koeficijenta, za svaku poroznost manju od ef, može opisati izrazom:
∆e = − α ( log t2 − log t1 ) = − α log ( t2 / t1 ) (4.91)
gde je α koeficijent brzine sekundarne kompresije, t1 vreme kraja primarne konsoli-
dacije koja odgovara koeficijentu poroznosti ef, a t2 bilo koje drugo vreme t2 > t1.
Slika 4.36. Komponente kompresije

Alternativno, ako se uvede koeficijent sekundarne kompresije, takav da je

Cα = α /(1 + ef ), deformacija jednodimenzionog i volumetrijskog puzanja je:
ε z = Cα log ( t2 / t1 ) (4.92)
Izrazi (4.91) i (4.92) pretpostavljaju da se sekundarna kompresija ili volumetrij-
sko puzanje može opisati pravom linijom u polulogaritamskom dijagramu, pri čemu se
mora imati u vidu da su α ili cα parametri koji zavise od nivoa normalnih napona (Slika
4.37-b). Ova tzv. sekundarna kompresija (ili sekundarna konsolidacija) je posledica
plastične reorijentacije zrna usled izmenjenog nivoa napona, progresivnog loma veza
između zrna kao i progresivnog loma pojedinačnih zrna. Proces sekundarne kompresije
se odvija istovremeno sa primarnom konsolidacijom, ali tek po završetku primarne kon-
solidacije postaje jasno uočljiv. Treba biti veoma oprezan u primeni ovih pokazatelja
laboratorijskih ispitivanja na realno ponašanje tla u prirodi i u realnom vremenu.
Slika 4.37. Kvalitativna zavisnost parametara od nivoa napona,

(a) Koeficijent konsolidacije, (b) koeficijent sekundarne kompresije
Brzina sekundarne kompresije zavisi od prethodne istorije napona, veličine

priraštaja napona i vrste tla. Za sva prekonsolidovana tla kod kojih priraštaj napona ne
prelazi veličinu od oko 0.8 × pC′ sekundarna kompresija je zanemarljivo mala. Za
neorganska tla niske do srednje plastičnosti, sa praktične tačke gledišta, najčešće ova
pojava nema prevelik značaj. Veća sekundarna sleganja se mogu očekivati kod mladih
normalno konsolidovanih (NC) glina visoke plastičnosti, kod organskog tla, ali i kod
nasipa od lomljenog kamena. Odnos Cα/Cc, kao i odnos Cα/Cr praktično za sve tipove
tla, kreće se u granicama od 0.01 do 0.07. Za ocenu veličine Cα za NC tla može da
posluži empirijski izraz (Mesri i Godlewski, 1977) koji glasi:
Cc
Cα = 0.04 (4.93)
1 + e0
Za prekonsolidovana tla se u gornjem izrazu umesto Cc unosi Cr.
Vreme trajanja sekundarne kompresije ima i značajan uticaj na stišljivost sitno-
zrnog tla. Slika 4.38 ilustruje promenu koeficijenta poroznosti normalno konsolidovane
meke gline. Bjerrum (1973) definiše mladu normalno konsolidovanu glinu koja se
konsolidovala pod uticajem sopstvene težine i u relativno kratkom vremenu, tako da
nije došlo do značajnije sekundarne kompresije. Takva glina prima opterećenje

sopstvene težine p0/ , ali svako dodatno opterećenje zgradom ili nasipom bi izazvalo
velika sleganja. Ako se, međutim, takva glina ostavi pod konstantnim efektivnim
naponom duže vreme, sto ili hiljadu godina, doći će do smanjena koeficijenta
poroznosti zbog sekundarne kompresije koja je prikazana putanjom AB na Slici 4.38.
Kada bi se uzorak takvog tla ispitivanjem u edometru opterećivao naponima većim od
početnog p0/ , putanjom BCD, registrovalo bi se ponašanje slično prekonsolidovanoj
glini i ustanovila prividna prekonsolidacija veličine pc/ , koja odgovara tački C.
Slika 4.38. Uticaj sekundarne kompresije u geološkoj prošlosti na stišljivost normalno

konsolidovane gline
Sa praktične tačke gledišta i takvo tlo se tretira kao prekonsolidovano, iako u

prošlosti nije bilo opterećeno vertikalnim naponima većim od postojećih. Kaže se da je
uzrok takvom ponašanju starenje gline, (engl. aging), pa se može reći da je takva glina
normalno konsolidovana vremešna glina, koja je vremenom stekla izvesne odlike
karakteristične za ponašanje prekonsolidovane gline.
S obzirom na ovakav efekat vremena, u prirodi su relativno retke gline za koje se
može reći da je OCR=1.00 sa tačke gledišta mehaničkih svojstava. Starenje, koje se
ispoljava u obliku efekta prekonsolidacije, osim na pokazatelje stišljivosti, ima uticaja i
na nedreniranu smičuću čvrstoću, o čemu će biti reči u Poglavlju 5.
Treba imati u vidu da i priraštaj smičućih napona iznad izvesnog nivoa mobili-
zacije smičuće čvrstoće izaziva distorzijsku deformaciju koja se može povećavati tokom
vremena i pri nepromenjenom nivou napona. Brzina takvog distorzijskog puzanja raste
sa povećanjem nivoa devijatora napona, tj. sa povećanjem mobilizacije smičuće
čvrstoće tla.
4.9 DEFORMACIJE BEZ ZNATNE PROMENE NAPONA

U ovom poglavlju do sada su razmatrane promene zapremine tla usled dejstva napona.
Međutim, postoje okolnosti pri kojima dolazi do deformacija i bez znatne promene
opterećenja ili efektivnih napona, već usled promene uslova sredine ili nekih drugih
fizičkih uticaja, pa se takva tla, ponekad, nazivaju specijalna tla. Često, ali ne i uvek,
takve pojave su karakteristične za delimično zasićena tla, (kolapsibilna i ekspanzivna
tla) tj. kada ukupna zapremima pora nije ispunjena samo vodom već ima i vazduha.
METASTABILNA ili KOLAPSIBILNA TLA

Delimično zasićena tla sa zapreminskom težinom manjom od oko 16 kN/m3 mogu biti
osumnjičena da imaju sklonost ka strukturnom kolapsu, iako takvu osobinu ne moraju
imati sva tla sa niskom zbijenošću. Lako cementirana tla, od kojih je u našim uslovima
najrasprostranjeniji tip les, mogu imati nestabilnu strukturu pri provlažavanju. Les je
eolski sediment veoma rasprostranjen u Evropi, Aziji i Severnoj Americi i pokriva oko
10% kopnene površine planete zemlje. U našoj zemlji les pokriva velike delove povr-
šina Panonije i oboda nizije. Nekad se pojavljuje u obliku lesnih terasa koje se strmim,
praktično vertikalnim odsecima, izdvajaju od nižih područja. Bez obzira na lokaciju, les
je tlo sa predominantnim učešćem prašinovite frakcije, tipično svetlo mrke do žute boje
sa promenljivim sadržajem peskovitih i glinovitih frakcija. Zrna prašine i peska su slabo
vezana glinenim ili karbonatnim vezivom. Standardni identifikacioni opiti bi pokazali
da je to, prema AC klasifikaciji, najčešće, nisko do srednje plastična glina (CL, CI),
tipično u području tačke (5) na Slici 2.8, a granulometriska kriva bi, sasvim orijenta-
ciono, izgledala kao linija (5) na Slici 2.1 sa visokom aktivnošću A=1.4 – 4.0. Područje
tipova može biti šire, kao što je to pokazano na Slici 4.39, tako da se može razlikovati
glinovit, kod nas najrasprostranjeniji prašinast i peskovit les. Les se znatno razlikuje
prema mestu deponovanja. Les deponovan u vodi, tzv. barski les, nema kolapsibilne
osobine, često se naziva lesnom ilovačom. Međutim, ako je les deponovan u suvoj
sredini, poroznost mu je često veoma velika, što se očituje u niskoj zapreminskoj težini
koja se može kretati u relativno širokim granicama, pri čemu je šematizovana struktura
takvog tla prikazana na Slici 2.10-c. Posebno su kritična tla kod kojih je γd < 13 kN/m2.
Tipično ponašanje uzorka lesa u edometru prikazano je na Slici 4.40. Sa relativno
malom prirodnom vlažnošću uzorak pokazuje malu do umerenu stišljivost u području
normalnih napona do 100-200 kPa. Kada se pri takvom nivou napona u kutiju edometra
doda voda, dolazi do relativno velikog sleganja uzorka zbog omekšavanja glinenog
veziva između zrna i njihovog relativnog pomeranja ka stabilnijoj, zbijenijoj
konfiguraciji. Za deformacije εc > 1% kaže se da les ima metastabilnu strukturu i da
zbog toga pri vlaženju dolazi do strukturnog kolapsa granularnog skeleta uz smanjenje
zapremine. Sleganje usled tako nastale deformacije može imati veoma štetne posledice
po građevinske objekte, što je ilustrovano na Slici 4.41.
Objekat na takvom tlu se može i više godina ponašati sasvim zadovoljavajuće, da
bi odjednom u slučaju provlažavanja tla ispod objekta usled incidentnog procurivanja
vodovodnih ili kanalizacionih instalacija došlo do lokalnog sleganja od desetak ili više
desetina centimetara, sa veoma štetnim posledicama u vidu pojave pukotina ili rotacije
objekta. Do lokalnog sleganja može doći i na tek završenim objektima ukoliko voda sa
krovnih i drugih površina nije kontrolisano evakuisana tako da ne prodire u tlo u
području temelja. Kondenzacija vode na cevima instalacija u podrumskim prostorijama,
uz nedovoljnu izolaciju poda, može takođe dovesti do postepenog dopunskog sleganja
temelja. Međutim, u nekim slučajevima do povećavanja sleganja može doći polako i
postepeno, kao posledica kondenzacije i akumulacije vlage ispod objekta.
Slika 4.39. Les. Granice granulometrijskog sastava i granica plastičnosti
Slika 4.40. Strukturni kolaps metastabilnog tla pri vlaženju u edometru

Slika 4.41. Karakteristična oštećenja zgrada na lesu
Zaštitne mere podrazumevaju kontrolisano odvođenje atmosferskih voda sa

krovnih i drugih površina kao i maksimalnu pažnju pri izradi i kontroli izvođenja
vodovodnih i kanalizacionih instalacija u području objekta uz eventualne posebne
zaštitne mere, a u izvesnim uslovima, u slučaju većih opterećenja, pribegava se i
dubokom temeljenju na šipovima, prenošenjem opterećenja na dublje, stabilnije slojeve.
EKSPANZIVNA TLA
Delimično zasićene tvrde visokoplastične gline mogu biti veoma prekonsolidovane
sušenjem (desikacijom). Ukoliko se na uzorak takvog, obično tvrdog tla, u edometru pri
relativno niskom nivou napona, deluje jednostavnim dodavanjem vode, dolazi do
bubrenja, povećanja zapremine, kao što je to ilustrovano na Slici 4.42.
Za takvo ekspanzivno ponašanje je najčešće i najviše odgovoran montmorijonit,
što se može oceniti iz veličine aktivnosti A, opisane u Poglavlju 2 ali i neki drugi mine-
rali sa visokom aktivnošću. U našem podneblju su štetne posledice po objekte moguće,
ali ne i veoma česte. Praktične štete na objektima su znatno češće u područjima koja
odlikuju dva izrazito različita godišnja razdoblja sa suvom sezonom i visokim tempera-
turama, nakon čega dolazi do vlažne sezone sa padom temperature i povećanjem vlaž-
nosti vazduha i padavinama (Slika 4.43). U prirodnom terenu dolazi do cikličnog
sušenja i vlaženja u aktivnoj zoni, u površinskom sloju tla (Slika 4.44) koji u ekstrem-
nim uslovima može dosezati dubinu i do 15 metara, a veličine dizanja i spuštanja
površine terena čak i do 30 cm. Aktivna dubina tla ispod novog izgrađenog objekta
može biti veća od one koja se konstatuje na području gde površina tla nije pokrivena
objektom. Za ekspanzivne terene je karakteristična i značajna varijabilnost aktivne
dubine i potencijala bubrenja na površini, tako da se, na primer, u jednoj tački teren
sezonski diže i spušta oko 10 cm, a već na nekom rastojanju od 30 metara takvih
oscilacija uopšte nema. Prava mora za geometra ako nije upozoren o čemu se radi.
Slika 4.42. Ponašanje uzorka ekspanzivnog tla u edometru
Ukoliko se objekat izgradi u toku suve sezone, on svojom osnovom onemogućava

izmenu vlage sa okolinom, tako da se vremenom, usled migracije vode u okolini objekta
vlaga počinje povećavati, tlo ispod objekta počinje da bubri i delovi objekta se počinju
izdizati, izazivajući znatna oštećenja. Centralni deo površine pokrivene objektom
izložen je najvećem izdizanju, dok pomeranja perifernih delova, koji su izloženi
sezonskim promenama temperature i vlažnosti, mogu imati oscilatoran karakter. Proces
bubrenja je kumulativan i pri površini terena ili u kontaktu sa temeljima objekta može
dostići maksimum od više centimentara nakon nekoliko godina (Slika 4.45).
Slika 4.43. Ekstremni klimatski faktori značajni za pojavu bubrenja tla

Oštećenjima usled bubrenja tla su izložene lakše građevine, prizemni objekti,

kolovozne konstrukcije saobraćajnica i obloge kanala za navodnjavanje. U ekstremnim
uslovima deformacije konture kanala za navodnjavanje izvedenih u takvom tlu ali i u
ekspanzivnoj steni (glinci) mogu biti alarmantne u relativno kratkom vremenu nakon
puštanja vode u nov izgrađen kanal. Ekspanzivno tlo, ukoliko postoji na lokaciji
predviđenoj za građenje, treba identifikovati tokom istražnih radova kako bi se mogle
preduzeti odgovarajuće mere predostrožnosti i zaštite, kako u projektu, tako i u načinu
izvođenja objekta.
Slika 4.44. Oscilacije vlažnosti i verikalne deformacije po aktivnoj dubini
Slika 4.45. Pomeranja i oštećenja objekta na ekspanzivnom tlu
UTICAJ MRAZA NA TLO

Usled zamrzavanja površinskog sloja tla može doći do izdizanja njegove površine, pri
čemu nakon povišenja temperature u proleće, takva mesta ostaju veoma meka i
raskvašena. Ova pojava može izazvati velika oštećenja na kolovoznim konstrukcijama,
oblogama kanala i plitkim temeljima.
Zamrzavanje vode je praćeno povećavanjem zapremine od oko 9% pri prelasku u
led. Zbog toga povećavanje zapremine zasićenog tla pri sniženju temperature ispod
tačke mržnjenja nastaje usled povećanja zapremine pora za isti iznos. Ukupna promena
zapremine tla, zavisno od poroznosti, može biti približno između 2.5% i 5 %, što bi u
našim klimatskim uslovima izazvalo izdizanje površine tla od 2 do 4 cm, a u
krupnozrnom tlu, šljunku ili pesku može biti i manje jer se pri zamrzavanju izvesna
količina vode može istisnuti iz pora. Međutim, u određenim okolnostima, mogu se
zapaziti i znatno veće promene zapremine praćene izdizanjima i od po 50 cm, što znači
da je mehanizam ove pojave znatno složeniji od opisanog.
Slika 4.46. Formiranje ledenih sočiva u tlu
Temperatura, pri kojoj dolazi do zamrzavanja vode, zavisi i od veličine pora a

efekti mržnjenja će zavisiti i od brzine hlađenja. Ako se uzorak sitnozrnog tla brzo
zamrzne, njegova vlažnost ostaje praktično nepromenjena, nema kretanja vode i
zamrzne se samo voda koja ispunjava pore u momentu zamrzavanja. Međutim, ukoliko
se uzorak postepeno zamrzava na gornjem kraju, kao što je to pokazano na Slici 4.46-a,
znatan deo zamrznute vode će se akumulirati u gornjem delu uzorka u obliku tankih
ledenih slojeva i sočiva, dok će se na donjem kraju smanjivati zapremina do granice
skupljanja i proces promene zapremine u izolovanom sistemu zaustaviti. Sistem se
naziva zatvorenim jer je u ovom procesu došlo samo do preraspodele raspoložive vode
u uzorku. Posledica ovog procesa je da se zamrznuta prašina ili prašinast pesak sastoji
od slojeva zamrznutog tla odvojenih slojevima čistog leda. U najmanjim porama voda
mrzne na temperaturi koja je manja od nule, čak i oko -50C, tako da u donjem području
zamrznutog sloja voda biva zamrznuta samo u krupnijim porama, a u sitnijim porama
voda ostaje u tečnom stanju, što omogućava migraciju vode ka zoni u kojoj već postoje
kristali leda. Kristali leda rastu i formiraju ledena sočiva ili slojeve leda ukoliko je
sistem otvoren, jer postoji zona iz koje se voda može penjati kapilarnim efektima,
prema Slici 4.46-b i uzorak, bar teoretski, može povećati visinu u višestrukom iznosu.
Takva pojava je moguća samo u sitnozrnom tlu. Rezultat je značajan porast količine
vode u zoni zamrzavanja, segregacija vode u ledena sočiva i pojava bubrenja tla koja u
umerenom klimatskom pojasu može iznositi i do 15 cm. Međutim, ukoliko postoji sloj
krupnozrnog tla na izvesnoj dubini, tako da je kapilarno penjanje sprečeno, (Slika 4.46-
c), uzorak pri zamrzavanju se ponaša kao da je potpuno izolovan od dotoka vode.
Zamrznuto tlo može sadržati led u više oblika, od ledene skrame na površinama
pojedinačnih zrna u nezasićenom tlu, u obliku tankih sočiva i proslojaka, do masivnih
slojeva leda. Pri odmrzavanju led nestaje i skelet tla se prilagođava novoj ravnotežnoj
poroznosti. Količina vode, koja se pri kravljenju oslobađa, može biti veća od kapaciteta
zapremine pora, tako da se u sitnozrnom tlu sa malom vodopropusnošću privremeno
može razviti i porni natpritisak koji će opadati vremenom u procesu konsolidacije.
Ukoliko se odmrzavanje dogodi relativno brzo, zamrznuto tlo se može pretvoriti u gustu
suspenziju sitnih čestica u vodi, u blato koje ne može da primi neko veće opterećenje.
Pri opterećevanju će se odvijati promene zapremine usled promene odnosa faza tla
u procesu konsolidacije. Ovaj proces je prikazan na Slici 4.47. Linija b-c predstavlja
proces odmrzavanja na 00C koji je praćen kontinualnim dreniranjem, konsolidacijom,
do ravnotežnog stanja koji odgovara početnom efektivnom naponu σ uz dodatnu defor-
maciju ukoliko se nanese opterećenje ∆σ. Proces odmrzavanja izaziva veće i važne
nepovoljne uticaje na temelje objekata i površinske konstrukcije u mnogim područjima,
bez obzira da li je tlo privremeno ili stalno zamrznuto. Zamrznuto tlo je veoma tvrdo i
čvrsto, ali kada se formirana ledena sočiva istope kad vreme otopli, tlo postaje prezasi-
ćeno ili super-saturirano, i prelazi u stanje tečne ili žitke konsistencije, tako da ne može
da primi neka veća opterećenja. Ako se, na primer, to dogodi u podlozi kolovozne
konstrukcije, ova zona se izuzetno deformiše i nastaju, svakom poznate, "udarne rupe".
Slika 4.47. Promena zapremine zamrznutog tla u toku odmrzavanja
Da bi došlo do ove pojave treba da budu zadovoljeni sledeći uslovi:

1. Tlo mora biti zasićeno ili blisko zasićenom stanju. Delimično zasićeno tlo se
takođe smrzava, ali se led formira u obliku relativno ravnomerno raspoređenih
kristala od kojih svaki može da zauzme uvećanu zapreminu na račun zapremine
pora ispunjenih vazduhom. Za veliko bubrenje tla pri smrzavanju dubina
zamrzavanja mora da doseže do dubine kapilarnog penjanja, kako bi se uspostavio
proces migracije vode ka području ledenih sočiva.
2. Tlo mora da bude sitnozrno. Segregacija vode se retko pojavljuje kada su pore
takve veličine da u njima dolazi do mržnjenja pri temperaturi od 00 C. Izdizanje,
ako se i pojavi, ograničeno je na svega oko 10 % proširenja pora. Sa druge strane
veoma sitnozrna tla, gline visoke plastičnosti, su toliko malo vodopropusna da se
voda kreće ka ledenim sočivima veoma sporo. Prisustvo prslina može ovaj proces
ubrzati. Odavde sledi da su u pogledu uticaja mraza najopasnija ona tla koja imaju
relativno visok sadržaj prašinastih frakcija. Takva tla sadrže sistem malih pora, ali
istovremeno i vodopropusnost nije sasvim mala.
3. Temperaturni gradijent bi trebao da bude relativno mali. Ukoliko je gradijent velik
zona zamrzavanja je relativno plitka a bubrenje malo.
Za ocenu osetljivosti tla na dejstvo mraza postoji različiti kriterijumi zasnovani na
granulometrijskom sastavu. Jedan od najpoznatijih je kriterij koji je dao Casagrande
(1932), i glasi da su tla podložna nepovoljnom delovanju mraza:
jednolična tla (U) ako sadrže više od 10 % zrna manjih od 0.02 mm.
dobro graduirana tla (W) ako sadrže preko 3% zrna manjih od 0.02 mm.
Zamrzavanje, topljenje i preraspodela vlažnosti tla za vreme sezonskih promena
temperature imaju različite uticaje, u zavisnosti od klimatskih uslova koji utiču na
dubinu dejstva mraza. Jedan od merodavnih klimatskih pokazatelja je indeks mraza koji
se definiše kao zbir proizvoda između prosečne dnevne temperature manje od nule i
broja dana, što je integral ilustrovan na idealizovanom sinusnom dijagramu prikazanom
na Slici 4.48. Meteorološke stanice obezbeđuju podatke ove vrste jer vrše sistematska
merenja temperature vazduha, koja se standardno odnose na visinu 1.5 m iznad površine
tla. Indeks mraza samo predstavlja jedan od pokazatelja koji proističe iz trajanja niskih
temperatura i temperature mržnjenja vode u nekom razmatranom hladnom periodu. Za
globalnu ocenu i projektovanje u hladnim uslovima obično se uzima prosečna vrednost
iz tri najhladnije zime u periodu od 30 godina, a ako nema podataka za takav period,
može se usvojiti i najhladnija zima u poslednjih 10 godina.
Slika 4.48. Definicija indeksa mraza pri godišnjoj promeni temperature
Temperatura tla se menja lokalno u zoni površine terena, i ako je indeks mraza
manji od nule može biti povremeno ili stalno zamrznuto, kada se kaže da se radi o zoni
permafrosta. Područja u kojima ove pojave imaju praktičnog značaja nazivaju se
hladnim regionima. Stroža definicija takvih područja se najjednostavnije opisuje
temperaturom vazduha, debljinom snežnog pokrivača, debljinom leda na jezerima ili

dubinom zamrzavanja tla. Izoterma 00C srednje mesečne temperature se može uzeti za
granicu prostiranja takvog područja, ali se sličan rezultat može dobiti i primenom uslova
da je granica hladnog regiona tamo gde se zamrzavanje tla događa do dubine od 30 cm
jednom u 10 godina, što približno odgovara indeksu mraza od -55 0C dana.
Temperatura tla zavisi od temperature vazduha na površini terena, toplote koja
proističe iz dubine zemljine kore i toplotnih osobina tla. Temperatura na površini se
može aproksimirati dijagramom na Slici 4.48, a raspodela po dubini dijagramom na
Slici 4.49. Ne ulazeći u matematički opis ovog nestacionarnog procesa provođenja
toplote, može se reći da se znatnije promene temperature tokom godine dešavaju do
izvesne ograničene dubine na kojoj su temeraturne oscilacije zanemarljive, a da se
najveće sezonske promene dešavaju na površini terena.
U uslovima prosečne godišnje temeperature manje od oko -30C ili indeksa mraza
manjeg od oko -3900 0C dana, formiran je sloj stalno zamrznutog tla, permafrost, koji
je pokriven aktivnim slojem promenljive dubine, a leži na nesmrznutom tlu ili steni.
Donja granica, dubina permafrosta zavisi osim od tempraturnog režima vazduha na
površini terena i od lokalnog, takođe varijabilnog geotermalnog gradijenta, kao što je to
prikazano na Slici 4.49.
Slika 4.49. Raspodela temperature po dubini tla sa permafrostom
Kvalitativan prikaz prostornog rasporeda uticaja mraza na tlo severne hemisfere

prikazan je na Slici 4.50 gde se, uz izvesna pojednostavljenja, mogu razlikovati četiri
zone. Na dalekom severu, u zoni kontinualnog permafrosta, dubina zaleđenog tla se
proteže na 500 i više metara, a u oblasti Arktika i preko jednog kilometra, i neprekidan
je do različitih geografskih širina sa najjužnijom tačkom na oko 620N. Metode
geomehaničkih ispitivanja i iskustva o geotehničkim aspektima građenja u takvim
uslovima rezimirali su Andersland i Ladanyi (1994).
Večno smrznuta tla su karakteristična za prostranstva Sibira, Severne Aljaske i

Severne Kanade (jedna polovina ukupne kopnene teritorije države). Južnije se
pojavljuje diskontinualni permafrost sa dva ili više slojeva smrznutog tla, da bi se
kontinuitet po površini postepeno gubio uz pojavu sporadičnog permafrosta u obliku
pojedinačnih ostrva. Južnije, u pojasu umerene klime, pojavljuju se velika područja u
kojima se zamrzavanje tla dešava samo u površinskoj zoni, sezonski, u toku zimskog
perioda, što je slučaj i u našoj zemlji.
U hladnim regionima uvek postoji površinski sloj koji se periodično ledi i otapa i
definiše se kao aktivni sloj (ili sloj sezonskog zamrzavanja i odmrzavanja), ispod kojeg
se nalazi stalno zamrznuto tlo u regionima permafrosta ili nesmrznuto tlo u zoni
sezonskog dejstva mraza, zavisno od indeksa mraza i trajanja niskih temperatura.
Debljina aktivnog sloja može biti svega desetak centimetara na dalekom severu, do 1-3
m u umereno hladnom pojasu, da bi se njegova debljina smanjivala prema jugu. Aktivni
sloj u području zona permafrosta se otkravi u toku kratkog leta kada se temperature
vazduha povećaju iznad nule. Dubina zamrzavanja tla, kojom je ograničen aktivni sloj,
zavisi od geografske širine ali i od drugih lokalnih uslova koji utiču na klimu. Iznad
geografske širine 400 N dubina cikličnog, sezonskog mržnjenja i kravljenja raste
postepeno od zanemarljive veličine do na 2-3 metra, da bi se smanjio na zanemarljivih
desetak centimetara na krajnjem severu. Tako se i ovde, kao i u slučaju ekspanzivnog
tla, govori o aktivnom sloju koji se sezonski mrzne, povećava zapreminu izazivajući
dopunska opterećenja na konstrukcije u tlu, a zatim kravi, i pri tome menja čvrstoću ili
konzistentno stanje u zavisnosti od vrste tla, što ima veoma nepovoljan uticaj na plitko
fundirane temelje i kolovozne konstrukcije.
Slika 4.50. Raspodela uticaja mraza u hladnim regionima
Primeri uticaja sezonskog smrzavanja tla na građevinske objekte su prikazani na

Slici 4.51. Sile usled širenja zasićenog tla pri zamrzavanju su veoma velike. Pritisci u
slučaju sprečenih deformacija u ekstremnim okolnostima mogu dostići veličine do 1
MPa, tako da sopstvena težina konstrukcije ne može da spreči pojave izdizanja (Slika
4.51-a). Horizontalni pritisci pri zamrzavanju tla u zaleđu potporne konstrukcije
izazivaju njihovo nepovratno translaciono i rotaciono pomeranje, (Slika 4.51-b), koje je
sezonsko, ali kumulativno, tako da čak i u našem umerenom klimatskom pojasu izaziva
sasvim vidljivo odstupanje od prvobino izvedene konfiguracije zida.
Naponi smicanja na vertikalnim kontaktima tla sa konstrukcijom u aktivnom sloju

pri zamrzavanju mogu izazvati izdizanje konstrukcije tako da se ispod temeljne
površine ili baze šipa u nesmrznutom tlu stvori šupljina (Slika 4.51-c). Smičuća
čvrstoća zamrznutog tla u kontaktu sa vertikalnom konturom može dostići i 500 kPa,
što može izazvati vertikalna pomeranja, iako je fundiranje izvedeno ispod linije dejstva
mraza u nezamrznutom tlu.
Slika 4.51. Uticaj zamrzavanja tla na konstrukcije
U nekim delovima sveta dubina dejstva mraza ograničena je aktivnim slojem

debljine od 2-3 m, što znatno otežava građenje plitko temeljenih objekata, puteva,
aerodromskih pista i kanala i mora se uzeti u obzir u projektovanju i izvođenju svih
građevinskih objekata.
Specifični problemi se pojavljuju u regionima permafrosta, večno smrznutog tla.
Građevinski objekti, ukoliko nisu termički izolovani od zamrznutog tla, a zbog
održavanja temperature pogodne za ljudski boravak predstavljaju izvor toplote, koji
tokom dužeg vremena, izaziva trajno otapanje leda ispod objekta do većih dubina, što
može izazvati velike deformacije i oštećenja.
Slika 4.52. Karakteristična rešenja fundiranja na permafrostu
Zaštitne mere i projektna rešenja stalnih objekata u uslovima kontinualnog i

sporadičnog permafrosta se najčešće zasnivaju na principima koji imaju za cilj da
sačuvaju ili bar minimalno remete prirodni toplotni režim tla sprečavanjem zagrevanja
tla toplotom koju emituje objekat. Nekoliko tipičnih rešenja fundiranja objekata
prikazano je na Slici 4.52 na sasvim šematski sažet ilustrativan način. U ekstremnim
uslovima objekat je podignut iznad nivoa terena tako da ispod njega može da struji
hladan vazduh, a temeljenje se izvodi na šipovima oslonjenim ispod donje granice
aktivnog sloja u stalno zamrznutom tlu. U mekšem, toplijem permafrostu mogu se
pobiti čelični šipovi, ali se češće koriste bušeni šipovi, ponekad i temeljne stope
termički izolovane u površinskom području tla.
Građenje na permafrostu zahteva primenu specijalnih znanja i lokalnih iskustava
za uspešno i racionalno rešavanje temeljenja većine građevinskih objekata, uključujući
puteve, pruge i aerodrome.
U našem podneblju se ilustrovani nepovoljni uticaji eliminišu temeljenjem ispod
donje granice aktivnog sloja, a zaleđe potpornih konstrukcija se zapunjava krupnozrnim
tlom koje nije osetljivo na dejstvo mraza. Zaštitne mere podrazumevaju temeljenje
objekata na dubinama većim od dubine dejstva mraza koja se u našem podneblju kreće
do oko 1,0 m, (što orijentaciono ogovara indeksu mraza od oko -300). U nekim
okolnostima primenjuje se i prekidanje kapilarnog penjanja ugrađivanjem tamponskog
sloja od krupnozrnog vodopropusnog materijala.
4.10 REZIME
Princip efektivnih napona je fundamentalni princip u Mehanici tla. U konvencionalnoj
mehanici tla veze između napona i deformacija određuju se laboratorijskim i terenskim
metodama za merenje deformabilnosti. Veze napona i deformacija su nelinearne i imaju
hereditarni karakter.
Opit triaksijalne kompresije podrazumeva rotaciono simetrično naponsko stanje.
Jednodimenzioni slučaj deformacije simulira se u edometarskom opitu koji omogućava
da se odredi stišljivost tla i napon prekonsolidacije.
Pokazuje se da je određivanje stepena prekonsolidacije jedan od najvažnijih
koraka u analizi ponašanja svih vrsta tla. Stepen prekonsolidacije se može odrediti
edometarskim opitom na neporemećenim uzorcima sitnozrnog tla.
Svaki uticaj koji remeti prirodnu strukturu tla ima nepovoljan uticaj na tačnost
parametara koji se određuju ispitivanjem elementa tla.
Razvoj sleganja u vremenu usled promene efektivnih napona zavisi od brzine
promene pornih pritisaka i veličina distorzijskih deformacija. Teorija konsolidacije,
prema Terzaghijevoj jednodimenzionoj formulaciji, se bavi pitanjem disipacije pornih
pritisaka u vremenu a primenjuje se isključivo na zasćeno sitnozrno tlo.
Deformacije tla mogu, osim usled promene napona, nastati i usled promene uslova
sredine. Delimično zasićena kolapsibilna tla, rasprostranjena kod nas i u svetu, smanjuju
zapreminu pri povećanju vlažnosti i tako mogu izazvati štetna sleganja građevinskih
objekata. Ekspanzivna tla bubre tako da dolazi do neravnomernog izdizanja tla
pokrivenog objektom, što takođe, može izazvati štetne posledice na lakšim, prizemnim
ili jednospratnim zgradama, kanalima i saobraćajnicama.
Dejstvo mraza u nekim podnebljima može biti glavni uticaj značajan za uslove
temeljenja i izvođenja građevinskih objekata.
148
Poglavlje 5
SMIČUĆA ČVRSTOĆA TLA
5.1 UVOD
U ovom poglavlju prikazaće se jedna od najvažnijih inženjerskih osobina tla. Prikazane
su standardne metode ispitivanja i opisana konvencionalna linearna teorija smičuće
čvrstoće. U nastavku se prikazuje i primenjuje nelinearna teorija čvrstoće tla, koja se za
sada nije našla u standardnim udžbenicima, ali se počinje primenjivati u praksi jer ima
racionalnu osnovu.
Slika 5.1. Klasične teorije loma u prostoru glavnih napona
U prethodnom poglavlju je kvalitativno pokazano da je moguće stanje napona u

naponskom prostoru ograničeno anvelopom koja za nevezano tlo ima oblik prikazan na
Slici 4.2 i može se uporediti sa klasičnim teorijama loma materijala od kojih su neke
prikazane na Slici 5.1. Klasične teorije imaju zajedničku osobinu da su izvodnice površi
koje opisuju prave linije. Za realno tlo izvodnica bi bila bliska pravoj liniji za rastresite
materijale, a za zbijena tla su krive, što posebno komplikuje realističan opis anvelope
efektivnih napona pri lomu realnog tla u prostoru glavnih napona.
Teorija Von Misesa, kao i teorija koju je predložio Tresca, imaju relativno široku
primenu u opisu čvrstoće čelika i drugih metala, a mogu se upotrebiti i za opis
nedrenirane čvrstoće zasićenih glina, pri čemu se koriste samo totalni naponi. Teorija
Druker-Pragera i Mor-Kulona, koje se sa različitim nivoima aproksimacije mogu
upotrebiti za relativno grub opis čvrstoće betona, aproksimiraju anvelopu napona loma
za realno tlo tako što bi im se vrh premestio u koordinatni početak koordinatnog sistema
prostora glavnih napona, a to znači da tlo nema koheziju izraženu preko efektivnih
napona i ne može da primi efektivne napone zatezanja.
5 . S MI ČU ĆA ČV RS TOĆ A TLA 149
Slika 5.2. Realna čvrstoća tla (a) i

klasične teorije loma i u oktaedarskoj ravni(b).
Presek oktaedarske ravni i anvelopa napona loma prema klasičnim teorijama

prikazan je na Slici 5.2-b. Parametri klasičnih teorija su izabrani tako da opisuju istu
veličinu čvrstoće hipotetičkog peska pri triaksijalnoj kompresiji u Rendulicevoj ravni
koja odgovara tački C1, a zbog pretpostavke o izotropiji, identična je i u tačkama C2 i
C3. Može se videti da u karakterističnoj tački E1, koja odgovara triaksijalnoj ekstenziji
zbijenog peska, teorije Druker-Pragera, Von Misesa i Treske bi precenile čvrstoću, dok
bi je teorija Mor-Kulona potcenila. Za rastresiti materijal razlika između eksperimental-
nih rezultata i Mor-Koulonove teorije je relativno mala i na strani je sigurnosti, što uz
relativnu jednostavnost ove teorije, može biti razlog za najširu primenu u mehanici tla.
Za tačniji matematički opis anvelope, koja bi odstupila od klasičnih modela
prikazanih na Slici 5.1, a bila bliža rezultatima eksperimentalnih ispitivanja, postoji više
predloga ali se ne može reći da je po ovom pitanju postignut konsenzus koji bi bio
generalno primenljiv u praksi rešavanja konkretnih zadataka u građevinskoj geotehnici.
Ako se neko početno stanje napona definiše tačkom na hidrostatičkoj osi, koja
predstavlja napon izotropne kompresije, pri čemu su naponi smicanja u svakoj ravni
jednaki nuli, putanja napona koja bi se kretala ka anvelopi napona loma morala bi da
sadrži razliku glavnih napona, što znači i priraštaj napona smicanja. Zbog toga se
obično i govori samo o smičućoj čvrstoći tla.
Smičuća čvrstoća predstavlja najveći smičući napon koji se može naneti strukturi
tla u određenom pravcu. Ranije je rečeno da naponi svestranog pritiska zbijaju tlo, uz
povećanje krutosti tla sa povećavanjem nivoa normalnih napona (Slika 4.12-b). Sa
druge strane, smičući naponi povećavaju distorzijske deformacije do granične,
maksimalne veličine napona, koja predstavlja smičuću čvrstoću tla (Slika 4.12-a). Kada
je dostignut najveći moguć smičući napon, praćen plastičnim deformacijama, kaže se da
je došlo do loma, pri čemu je mobilisana sva smičuća čvrstoća tla. Tada smičući naponi
imaju tendenciju da pomere deo mase u odnosu na ostalu masu tla ukoliko je lom
lokalizovan samo u ravni smicanja tj. gde se pojavljuje klizna površ.
150 5. S MI ČU ĆA ČV RS TOĆ A TLA
Sa fundamentalne tačke gledišta mehanike granularnih sredina, problem smičuće

čvrstoće tla je veoma složen. Analiza mehanizama koji služe za opisivanje komponenti
čvrstoće svakog tla pokazala bi da čvrstoća zavisi od efektivnog normalnog napona,
trenja između pojedinih čestica, kohezije (cementne veze između zrna), promene
zapremine, promene konfiguracije skupa zrna, loma pojedinih zrna, početne orijentacije
pločastih zrna i promene orijentacije pri deformisanju, itd. Svi ovi činioci nisu
podjednako važni za sve vrste tla, a neki se ne mogu direktno izdvojiti i kvantifikovati.
Najveći deo smičuće čvrstoće potiče od otpora trenja po kontaktima između zrna.
Da nema trenja tlo bi se ponašalo kao teška tečnost. Suv pesak se može sipati kroz levak
kao voda, ali je rezultat gomila kupastog oblika čije izvodnice sa horizontalom
zaklapaju ugao koji se obično naziva uglom prirodnog nagiba tla. Kao što napon
normalan na ravan smicanja predstavlja osrednjenu sumu kontaktnih normalnih
komponenti sila između zrna u masi tla, tako i smičuća čvrstoća na nekoj ravni zavisi od
efektivnih normalnih napona koji na nju deluju.
Slika 5.3. Model trenja, blok na horizontalnoj i kosoj ravni
Sasvim pojednostavljen model trenja je prikazan na Slici 5.3. Blok bez težine na
horizontalnoj podlozi, opterećen vertikalnom silom N, u ravnoteži je sa jednakim reak-
tivnim opterećenjem koje deluje na kontaktu bloka i podloge (Slika 5.3-a). U slučaju da
se u prisustvu vertikalne sile N blok dodatno opterećuje horizontalnom silom H, pravac
reaktivne sile R odstupa od normale za ugao α (Slika 5.3-b). Ukoliko se horizontalna
sila povećava postepeno do veličine pri kojoj dolazi do relativnog pomeranja između
bloka i podloge, jer je savladano trenje na kontaktu, i rezultanta R u odnosu na normalu
zaklapa ugao φ koji predstavlja ugao trenja. Slično, ako se blok težine W podvrgne
postepenoj rotaciji podloge tako da ona postaje kosa ravan, u trenutku kada nagib
podloge α u odnosu na horizontalu dostigne veličinu ugla trenja φ, nastaće klizanje
bloka niz ravan. Normalna sila N na na kontaktu je tada W cos φ, sila smicanja T je W
sin φ, a njihov odnos je T/N = tan α = tan φ. U fizici se govori o koeficijentu trenja µ za
koji se u mehanici tla kaže da je µ = tan φ , gde je φ ugao smičuće čvrstoće tla.
Stvarna slika mehanizma smičućeg loma tla je složenija od uprošćenog prikaza
klizanja bloka po kosoj ravni ili relativnog pomeranja dva kruta tela po hrapavom kon-
taktu (Slika 5.4-a), jer je tlo skup relativno čvrstih čestica različitih veličina i oblika između
kojih se nalaze šupljine u potpunoj komunikacionoj vezi. Smičuće napone prima samo
skelet čvrstih čestica. Naponi se prenose preko sila na kontaktima susednih zrna (Slika 5.4-
b). Pri tome zrna se ne samo taru, već mogu i rotirati, kotrljati se, preskakati jedno preko
drugog, pa i drobiti u različitoj meri. Smičući lom tla nastaje pri relativnim pomeranjima
između zrna po nekoj "talasastoj ravni" s-s koja prolazi između zrna (Slika 5.4-c i 5.4-d).
Pri tome se zrna međusobno pomeraju i lome na veoma komplikovan način koji se ne
može analitički opisati u obliku koji bi bio dovoljno jednostavan za praktičnu primenu.
Slika 5.4. Smicanje u granularnoj sredini
U nekim slučajevima se smičuća deformacija posmatrana sa izvesnog odstojanja

može videti kao plastično tečenje kontinualnog materijala. A opet, u drugim
slučajevima, smičući lom je koncentrisan u jednoj pločastoj zoni debljine od desetak
prosečnih veličina zrna. Zona velikih deformacija u procesu smicanja može da menja
zapreminu komprimujući se pri visokom nivou napona ili pri inicijalno rastresitom
stanju (kontrakcija), ali je moguć i obrnut slučaj kada se, uprkos povišenju nivoa
normalnih napona, elementarna zapremina u zoni smičućeg loma povećava, što je
karakteristično za zbijene materijale, naročito pri nižim nivoima normalnih napona
(ekspanzija - dilatancija). Karakteristični oblici zavisnosti deformacija smicanja ili
relativnih smičućih pomeranja d u funkciji smičućih napona t prikazani su na Slici
5.5 gde se mogu razlikovati tri kvalitativno različita oblika loma.
Krto-plastični lom (Slika 5.5-a) podrazumeva povećavanje smičućeg napona do
maksimalne veličine τf, koja predstavlja vršnu smičuću čvrstoću, a zatim opadanje
smičućeg otpora pri daljem deformisanju do konstantne vrednost τf,r, pri velikim
deformacijama. Prema tome, u ovom slučaju razlikuju se najmanje dve čvrstoće tj.
vršna i rezidualna. Vršna čvrstoća τf, (tačka F) je maksimalna vrednost napona
smicanja. Ukoliko se posebno ne naglasi, kada se govori o čvrstoći tla, podrazumeva se
vršna čvrstoća. Rezidualna čvrstoća, τf,r, (tačka R) ili čvrstoća pri velikim
deformacijama, dostiže se uz opadanje čvrstoće od tačke F do tačke R i ostaje

konstantna nakon dostizanja određene veličine deformacija i pri daljem deformisanju.
Pri tome se razlikuju dva karakteristična oblika ponašanja koji najviše zavise od
zbijenosti i oblika zrna tla. Tački C odgovara napon smicanja τcv, za koji je gradijent
promene zapremine jednak nuli, a čvrstoća do te veličine potiče uglavnom od trenja
između haotično orijentisanih zrna tla. Ista veličina smičućeg napona može se uočiti na
opadajućem delu krive u tački C'. Ovo je čvrstoća pri konstantnoj zapremini. Neki
smatraju da se takvo stanje deformacija može nazivati kritičnim stanjem, a odgovarajući
smičući otpor se označava sa τcr. Rastresita tla sa kompaktnim oblikom zrna imaju
osobinu da su veličine smičućih otpora u tačkama C' i R približno jednaki, odnosno da
je τcv ≈ τcr ≈ τf,r (Slika 5.5-b). Međutim, ako je tlo sa zrnima kompaktnog oblika i
veoma zbijeno ili alternativno, sitnozrno tlo sadrži znatnu količinu pločastih zrna, nakon
dostizanja napona smicanja u tački C', pri daljem deformisanju smičući otpor i dalje
opada ka R (Slika 5.5-a). Uzroci takvog ponašanje tla sa kompaktnim, odnosno
pločastim zrnima, nisu isti. Pad čvrstoće zbijenog krupnozrnog tla sa kompaktnim
zrnima nastaje, pre svega, usled promene zapremine tla, a sitnozrnog tla zbog promene
orijentacije pločastih zrna od haotičnog ka uređenijem rasporedu, kada se zrna u
području velikih deformacija orijentišu, manje ili više, paralelno sa ravni smicanja.
Slika 5.5. Krto-plastično, plastično i žilavo ponašanje tla pri smicanju
Izrazito velika razlika između vršne i rezidualne smičuće čvrstoće je

karakteristična za prekonsolidovane gline sa visokim sadržajem frakcija različitih
minerala gline, (CF>40-50%) a nije zanemarljiva ni u slučaju glina sa manjim
procentima koloidnih ili pločatih čestica. U ovom slučaju pad čvrstoće od vršne ka
rezidualnoj, pri porastu smičućih deformacija, je posledica promene orijentacije
pločastih i ljuspastih zrna gline koja zauzimaju paralelan položaj sa ravni loma tako da
je τf,r < τcv i tlo ispoljava svoju minimalnu, rezidualnu smičuću čvrstoću izraženu
efektivnim naponima.
Slična pojava opadanja smičućeg otpora, sa povećanjem smičućih deformacija, se
uočava i kod zbijenih krupnozrnih materijala sa zrnima kompaktnog oblika pri nižim
nivoima normalnih napona, gde pad čvrstoće nastaje usled savladavanja međusobnog
uzglobljavanja i uklještenja zrna. Savladavanje otpora pri lomu zbijenog tla praćeno je
povećanjem zapremine u zoni loma. Gradijent povećanja zapremine u zoni loma je
pozitivna dilatancija. Razlika τf,r - τcr, čiji se efekti mogu opisati i površinom CC'F na
Slici 5.5-a, posledica je promene zapremine, odnosno utrošenog rada na povećanju
zapremine u zoni smičućih deformacija. Krto-plastično ponašanje u dreniranim
uslovima ispitivanja čvrstoće u nižem području normalnih napona je naglašeno kod
većine zbijenih materijala, što je i najsloženiji oblik ponašanja tla pri lomu između
ostalog i zbog toga što veza između napona smicanja i smičućih deformacija δ nije
jednoznačna; tačkama C i C' odgovaraju iste veličine smičućih i normalnih napona za
znatno različite veličine deformacija i nejednake zapremine u zoni loma tla.
Kada sa porastom deformacija smičući napon dostigne maksimalnu vrednost τf, a
zatim sa daljim deformisanjem ovaj napon ostaje konstantan, radi se o plastičnom lomu
(Slika 5.5-b). Pri takvom lomu, koji je karakterističan za rastresita i srednje zbijena tla,
gradijent promene zapremine je praktično jednak nuli.
U nekim okolnostima tlo može pokazivati i tzv. žilavo ponašanje, (Slika 5.5-c),
kada se sa porastom distorzijskih deformacija povećava smičući napon i ne dostiže se
karakteristična maksimalna vrednost u ispitanom intervalu deformacija. Ovo obično
znači da deformacije nisu bile dovoljno velike da bi se mobilisala sva smičuća čvrstoća
tla. U takvim slučajevima čvrstoća nije određena već se može samo arbitrarno definisati
veličinom napona za neku usvojenu veličinu deformacije. Takav mehanizam loma je
obično praćen smanjivanjem zapremine (kontrakcijom) ili negativnom dilatancijom.
Žilavost (duktilnost) je sasvim naglašena pri veoma visokim nivoima normalnih napona,
nezavisno od gustine tla, dok se veoma često, rastresiti ili meki uzorci ne mogu dovesti
do jasnog loma i nakon velikih aksijalnih deformacija reda veličine 25-30% u uslovima
triaksijalne kompresije i pri konvencionalnim uslovima ispitivanja.
Oblik ponašanja elementa tla pri lomu zavisi od vrste, stanja tla i od nivoa
normalnih napona. Jedan materijal date zbijenosti može pokazati celokupan niz oblika
ponašanja od krto-plastičnog, preko plastičnog, ka žilavom obliku loma pri porastu
nivoa normalnih napona pri lomu.
5.2 KULON-MOR-TERZAGIJEV (linearan) ZAKON LOMA

Prvi upotrebljiv zakon loma tla je linearan i nazvan po Kulonu (Coulomb, 1776) koji je
prvi simultano naznačio da čvrsti materijali imaju koheziju, a da se na kontaktu dva
materijala, pri relativnom smičućem pomeranju, pojavljuje otpor trenja. Takozvani
Kulonov zakon definiše smičuću čvrstoću tla empirijskim izrazom u obliku:
τ f = c + σ n tan φ (5.1)
gde je
c kohezija za totalne napone,
φ ugao smičuće otpornosti (ugao trenja) za totalne napone,
σn totalni normalni napon koji deluje na ravan smicanja tj. ravan loma.
Izraz (5.1) se često zove i Mor-Kulonov zakon loma jer Morova hipoteza
podrazumeva da smičuća čvrstoća zavisi od normalnog napona, što se u opštem obliku
piše kao τf = f(σn ), a Kulonov zakon jednostavno kaže da je f(σn) linearna funkcija
normalnog napona dovoljno tačan opis veličina napona pri lomu. Ovaj linearni zakon,
koji podrazumeva samo totalne napone, značajno je modifikovao Terzaghi (1923), koji
je prvi uočio značaj efektivnih napona i potrebu uvođenja veličine pornog pritiska, ali je
pri tome zadržao konstantu, koheziju. Efektivni normalni napon σ n/ predstavlja razliku
između totalnog normalnog napona σn i pornog pritiska u. Smičuća čvrstoća se, od
kasnih dvadesetih godina XX veka, opisuje empirijskim linearnim zakonom u funkciji
efektivnih napona izrazom:
τ f = c / + (σ n − u ) tan φ / = c / + σ n/ tan φ / (5.2)

gde se za parametre obično koriste sledeći nazivi:
c/ kohezija za efektivne napone ili prividna kohezija,
φ /
ugao smičuće otpornosti (ugao trenja za efektivne napone).
Terzagijev izraz (5.2) ima aproksimativni karakter. Priroda ove aproksimacije, u
odnosu na realnost, kvalitativno je prikazana na Slici 5.6. Stvarna anvelopa napona loma,
određena ispitivanjima na realnom tlu, prolazi kroz koordinatni početak ( c/ = 0) i
manje ili više je, zakrivljena linija konkavna je u odnosu na osu normalnih napona.
Prava linija je može biti zadovoljavajuća aproksimacija za izabran interval napona.
Slika 5.6. Zavisnost smičuće čvrstoće od normalnog napona

Smičuća čvrstoća tla se može izraziti i preko glavnih efektivnih napona σ 1/ i

σ 3/ pri lomu u posmatranoj tački. Prava linija, opisana jednačinom (5.2), će tangirati
Morove krugove efektivnih napona, kao što je pokazano na Slici 5.7. Koordinate
tangentne tačke F ( τ f ,σ /ff ) su:
(σ /
1 − σ 3/ )
τf = f
sin 2 θ (5.3)
2
(σ /
1 + σ 3/ ) (σ /
1 − σ 3/ )
σ /
ff = cos 2 θ
f
+ f
(5.4)
2 2
gde je θ ugao između ravni u kojoj deluje maksimalni glavni napon i ravni loma.
Slika 5.7. Morov dijagram napona loma
S obzirom na simetričnost Morovog dijagrama u odnosu na osu normalnih

napona, postoje dve takve ravni koje zaklapaju jednake uglove u odnosu na pravac
najvećeg glavnog napona. Veličina ugla θ se može odrediti iz geometrijskih odnosa
(Slika 5.7) i uslova da zbir unutrašnjih uglova trougla ABF iznosi 1800. Ugao u temenu
A ima veličinu φ,/ u temenu B ugao je 1800- 2θ, a u temenu F ugao je 900. Iz uslova da
je φ/ + 900 + (1800-2θ) = 1800 proizlazi da je:
θ = ± ( 450 + φ / /2 ) (5.5)
Sa Slike 5.7 može se dobiti veza između efektivnih glavnih napona i parametara
čvrstoće:
(σ 1
/
− σ 3/ )
sin φ = / f
(5.6)
2 c cot φ + (σ 1/ + σ 3/ )
/ /
f
tako da je razlika glavnih napona pri lomu
(σ − σ 3/ ) = (σ 1/ + σ 3/ ) sin φ / + 2 c / cos φ
/ /
1 (5.7)
f f
Može se pokazati da je za dati minimalni glavni napon σ 3/ maksimalna moguća

veličina maksimalnog glavnog napona pri lomu:
σ 1/ f = σ 3/ f tan 2 ( 450 + φ / / 2 ) + 2 c / tan ( 450 + φ / / 2 ) (5.8)
Gore date jednačine (5.2), (5.6), (5.7) i (5.8) na različite načine opisuju
Mor-Kulon-Terzagijev kriterij loma. Ako je poznat niz stanja napona pri lomu tla, od
kojih se svako stanje opisuje Morovim krugom napona, postoji zajednička anvelopa za
sve krugove napona pri lomu, koja se naziva anvelopom napona loma. Ako je anvelopa
prava linija, tada se obično kaže da je to Kulonova prava.
Ovaj kriterij, kao i mnogi drugi, ne sadrži veličine deformacija, a ne figuriše ni
srednji glavni napon σ2. Mor-Kulon-Terzagijev kriterij loma se, zbog linearnosti i
relativne jednostavnosti, široko upotrebljava u praksi, iako to nije ni jedini moguć, niti
najbolji, opis odnosa napona pri lomu tla.
Isti linearni kriterij loma može se opisati i Lembovim dijagramom prikazanim na
Slici 5.8 sa osama s′ i t′, tako da modifikovana anvelopa ima oblik:
(σ 1
/
− σ 3/ ) (σ 1
/
+ σ 3/ )
tan α / + a /
f f
= (5.9)
2 2
ili jednostavnije
t / = a / + s / tan α / (5.10)
gde je
1 /
s/ =
2
( σ 1 + σ 3/ ) f (5.11)
1 /
t/ =
2
( σ 1 − σ 3/ ) f (5.12)
sin φ / = tan α / (5.13)
φ / = arc sin ( tan α / ) i c / = a / / cos φ / (5.14)

Lembov dijagram ima izvesne prednosti u prikazivanju napona, kada se ne mora
voditi računa o njihovoj orijentaciji ili rotaciji, i kada se ne vodi računa o veličini
srednjeg glavnog napona, jer se umesto Morovog kruga, stanje napona može prikazati
jednom naponskom tačkom. Promena napona se, umesto nizom Morovih krugova, može
prikazati linijom koja opisuje putanju napona.
Slika 5.8. Lembov dijagram loma.
Linearni Mor-Kulonov kriterij loma u prostoru glavnih napona, grafički prikazan

na Slici 5.1-b, može se opisati analitičkim izrazima. Zbog ograničene praktične
upotrebljivosti, i pored teorijskog značaja, ovde će se takav opis izostaviti.
5.3 MERENJE SM I Č U Ć E ČVRSTOĆE TLA

Smičuća čvrstoća konkretnog tla i odgovarajući parametri, koji čvrstoću opisuju, mogu
se odrediti laboratorijskim ispitivanjima reprezentativnih uzoraka uzetih iz mase tla na
terenu ili na posebno pripremljenim uzorcima u laboratorijski kontrolisanim uslovima.
Uzimanje uzoraka, transport, skladištenje i rukovanje pre ispitivanja, zahtevaju pažljivo
postupanje, posebno ako se radi o neporemećenim uzorcima, jer treba sačuvati prirodnu
strukturu i vlažnost. Neporemećeni uzorci sitnozrnog tla (gline i prašine) mogu se uzeti
utiskivanjem cilindra u dno bušotine, ili iz kocke kada se uzorak uzima iz istražne jame
ili bunara. Pri tome se smatra da su ručno uzeti uzorci iz kocke manje poremećeni od
uzoraka uzetih utisnutim ili pobijenim cilindrom, tako da daju pouzdanije rezultate pri
ispitivanjima mehaničkih osobina. Način uzimanja neporemećenih uzoraka opisan je
detaljnije u Poglavlju 11.
U nevezanim krupnozrnim materijalima (pesak i šljunak) uzimanje neporemećenih
uzoraka iz terena je veoma teško izvodljivo, tako da se laboratorijskim postupcima
ispituju posebno pripremljeni uzorci peskovitih materijala u prerađenom stanju. Zbog
praktične nemogućnosti da se u laboratorijskim uslovima tačno reprodukuje stanje
krupnozrnog uzorka tla u terenu, merenje smičuće čvrstoće se vrši indirektno terenskim
penetracionim opitima koji su opisani u Poglavlju 11.
OPIT DIREKTNOG SMICANJA

U načelu, u opitu direktnog smicanja uzorci tla se opterećuju normalnim naponom
primenom vertikalne sile, a zatim horizontalnom silom, koja izaziva napone smicanja
po sredini uzorka. Mere se otpori uzorka prema ovom smicanju. Za provođenje opita se
primenjuju dve vrste aparata za direktno smicanje:
(a) Savremeni aparati u kojima se nameće relativno pomeranje između donjeg i
gornjeg dela uzorka kontrolisanom brzinom, a registruju se smičuće sile koje su
izazvale ta pomeranja. Šema takvog aparata data je na Slici 5.9-a i 5.10.
(b) Zastareli laboratorijski aparati i posebno konstruisani aparati za ispitivanje šljunka
i kamenog nabačaja, u kojima se uzorak podvrgava kontrolisanoj smičućoj sili
postepenim dodavanjem tegova ili hidrauličkom presom, a registruju se smičuća
pomeranja između gornjeg i donjeg dela uzorka, prema Slici 5.9-b.
Slika 5.9. Šema aparata za direktno smicanje

(a) savremeni, sa konstantnom brzinom smičućeg pomeranja,
(b) zastareli, sa kontrolisanim priraštajem smičuće sile
Obe vrste aparata se sastoje od metalne kade sa vodom, metalne dvodelne kutije
kvadratnog ili kružnog preseka, čije stranice, odnosno prečnik, imaju veličinu 50 do 100
mm, a sastoje se od donjeg okvira pričvršćenog za dno kade, i gornjeg okvira. Između
ova dva okvira deluje smičuća sila T u visini sredine uzorka. Normalna sila N se nanosi
preko metalnog poklopca. Uzorak se stavlja između dve perforirane metalne ploče i dve
porozne keramičke ploče.
Na aparatu sa kontrolisanom brzinom smičućeg pomeranja, (Sl.5.9-a i 5.10)
vertikalna sila N se može naneti alternativno preko sistema poluga sa tegovima ili preko
dinamometra. Smičuća sila T se nanosi pomeranjem jednog okvira u odnosu na drugi sa
kontrolisanom brzinom v, i pri tome se naneta smičuća sila meri dinamometrom. Ovim
aparatom se može meriti i pojava krtog loma, jer smičuća sila može da se smanjuje pri
povećavanju deformacija, što nije slučaj u aparatu sa kontrolisanim priraštajem smičuće
sile (Sl.5.9-b), jer je kontrolisano smanjivanje smičuće sile, pri uvećanim pomeranjima,
u takvom aparatu neizvodljivo. Gornji okvir se samo malo pomera, jer se oslanja na
relativno krut prsten dinamometra, dok je donji okvir smešten na kotrljajuće ležajeve
koji omogućuju relativna pomeranja između okvira, pri čemu nastaje smicanje uzorka
po unapred određenoj ravni s-s. Relativna pomeranja ramova δ se mere.
Na aparatu sa kontrolisanim priraštajem smičuće sile (Slika 5.9-b) nanošenje

vertikalnih i horizontalnih sila vrši se pomoću tegova kontrolisane težine i sistema
poluga, kablova i koturača, te se kontrolisano mogu nanositi samo neopadajuća smičuća
opterećenja. Donji okvir je pričvršćen za nepomerljivo dno kade, a gornji okvir se
pomera pri nanošenju smičuće sile. Ovaj aparat daje rezultate manje tačnosti nego
aparat sa kontrolisanom brzinom smičućeg pomeranja jer posle dostizanja maksimalne
veličine smičuće sile nije moguće pratiti pad čvrstoće u funkciji većih deformacija.
Slika 5.10. Presek kutijastog aparata za direktno smicanje

uzorka sa kontrolisanim brzinom smičućeg pomeranja
Za kompletan opit direktnog smicanja obično se ispituje 3 pripremljena uzorka sa

odgovarajućim veličinama normalnih napona. U načelu, (Slika 4.11-d), opterećenja se
nanose u dve faze:
I faza: Nanosi se normalna sila N koja je konstantna za jedan uzorak tokom celog
trajanja opita.
II faza: Povećava se smičuća sila T do loma ili do veličine pomeranja u iznosu od
10%-15% dimenzije uzorka u pravcu smicanja.
Veličine normalnih i smičućih napona (σn, τ ) izračunavaju se tako što se
normalna i smičuća sila podele sa efektivnom površinom smicanja između dva okvira,
koja zavisi od relativnog smičućeg pomeranja δ.
Veličine normalnih napona se biraju tako da se dobiju rezultati u području napona
koji su od interesa u konkretnom slučaju ili se traži anvelopa napona loma u širem
intervalu. U načelu, prvi uzorak se izlaže najmanjem usvojenom pritisku, drugi sa dva
do tri puta većim naponom primenjenim na prvom uzorku, a treći sa dva do tri puta
većim naponom upotrebljenim na drugom uzorku. Tipično, normalni naponi su 100,
200 i 400 kPa, ali se mogu upotrebiti i 50, 100 i 200 kPa ili i neka treća kombinacija,
ukoliko za to postoje odgovarajući razlozi. Ukoliko se posebnim programom drugačije
ne propiše, preporučuje se primena normalnih napona od 50, 150 i 450 kPa. Prema
načinu ispitivanja u aparatu za direktno smicanje primenjuju se tri standardna postupka

koji se, pre svega, razlikuju po uslovima dreniranja u pojedinim fazama opterećivanja:
1. DRENIRANI ili SPORI opit, (D opit). Postupak sa dreniranjem u obe faze opita
za određivanje vršne čvrstoće tla za efektivne napone. Ovaj opit se standardno
primenjuje u praksi i daje parametre izražene efektivnim naponima.
2. POVRATNI ili REVERZNI, (R opit). Drenirani opit smicanja za određivanje
rezidualne smičuće čvrstoće za efektivne napone.
3. NEDRENIRANI ili BRZI opit, (U opit). Postupak bez dreniranja u obe faze opita.
Služi za merenje nedrenirane čvrstoće koja se izražava totalnim naponima.
Ovakav opit direktnog smicanja treba primenjivati samo uz posebno obrazloženje,
jer se porni pritisci ne mogu meriti, a delimično dreniranje je neizbežno.
U svakom od navedenih vrsta opita se za nekoliko nivoa normalnih napona σn
uspostavlja zavisnost između smičućeg napona τ i relativnih smičućih pomeranja δ iz-
među gornjeg i donjeg dela uzorka, (Slika 5.12-a). Zavisno od vrste opita, normalni
naponi mogu biti ili efektivni ili ređe, totalni. Maksimalne veličine napona smicanja se
nanose na (σ, τ ) dijagram, u načelu prema Slici 5.12-b, tako da one definišu tačke na
anvelopi napona loma koja se najčešće rutinski aproksimira odgovarajućom linearnom
zavisnošću (Kulonovom pravom) ili nekom drugom pogodnijom funkcijom.
Opit direktnog smicanja, koji se upotrebljava za ispitivanje smičuće čvrstoće svih
vrsta tla, bio je često kritikovan zbog značajne neuniformnosti napona i deformacija u
uzorku tokom ispitivanja. Ima dosta razloga za usvajanje empirijske i radne
pretpostavke kojom bi se podrazumevalo da se konačni rezultati ne razlikuju u velikoj
meri od rezultata opita koji bi se dobili u opitu sa ravnim uslovima deformacija, iako
nešto manji od njih, ali i veći od parametara koji bi se, za sličan nivo normalnih napona,
odredili u opitu konvencionalne triaksijalne kompresije.
Glavna prednost opita direktnog smicanja je njegova relativna jednostavnost, uz
mogućnost određivanja smičuće čvrstoće po datoj ravni. Ima i nedostataka. U opitu nije
moguće merenje pornih pritisaka ili promena zapremine. Polje napona je veoma neho-
mogeno, naročito pre loma, zbog pojave koncentracije napona na krajevima površi smi-
canja. Rezultati se ne mogu koristiti za određivanje konstitutivnih veza između napona i
deformacija. Mogu se odrediti samo prosečni smičući i normalni naponi u ravni loma,
dok se veličina srednjeg glavnog napona, koji deluje na ravan upravnu na ravan
smicanja, ne meri, te se kompletno naponsko stanje ne može sasvim tačno odrediti.
DRENIRANI ili "D" OPIT DIREKTNOG SMICANJA. Faza I "D" opita, koji
se izvodi sa ugrađenim filterskim pločama, se sastoji od konsolidacije uzorka
normalnim opterećenjem. Trajanje procesa konsolidacije se prati merenjem veličine
sleganja, slično kao u edometru, tako da se zahteva znatno prekoračenje vremena t100
prema jednom od dijagrama prikazanih na Sl.5.11. U fazi II se, postepeno i relativno
polako, povećava smičući napon do loma. Brzina smičuće deformacije mora biti dovoljno
mala, tako da ima dovoljno vremena da se, istovremeno sa eventualnim nastankom
pornog pritiska, odvija i proces konsolidacije koji omogućava istovremeno svođenje
pornih pritisaka na zanemarljivu veličinu. Da bi sa dovoljnom tačnošću za praktične

potrebe totalni naponi bili jednaki efektivnim naponima, brzina smičućeg pomeranja
određuje se tako da se lom uzorka dostiže nakon vremena koje se izračunava po formuli:
v =δ f / tf (5.15)
gde je δf smičuće pomeranje pri lomu, a tf je potrebno vreme postepenog nanošenja
smičućeg opterećenja do loma. Smičuće pomeranje pri lomu nije unapred poznato, tako
da se na početku serije ispitivanja pretpostavi, na primer, u veličini od 1 mm, a zatim
koriguje na osnovu prethodnih rezultata. Opit nikada nije isuviše spor tako da za
dobijanje pouzdanijih rezultata treba koristiti minimalne i razložno izabrane brzine
smičućih pomeranja. Potrebno vreme do loma se određuje na osnovu rezultata merenja
sleganja uzorka u procesu konsolidacije uzimajući da je
t f = 10 t100 (5.16)
gde se veličina t100 određuje iz jednog od dijagrama prikazanih na Sl. 5.11.
Slika 5.11. Određivanje vremena t100
U slučaju glina, trajanje faze II, odnosno faze smicanja, može da iznosi više
časova ili čak i više desetina časova, pa i nekoliko dana, dok je kraće kod prašinastih
materijala, a najkraće kod čistih peskova, jer brzina smicanja zavisi od vodopropusnosti
tla. Može se orijentaciono reći da se pesak može smicati brzinom od 1 mm/min, prašina
sa oko 0,01 mm/min, a glina sa samo 0,001-0,003 mm/min.
Tipičan rezultat ispitivanja tvrde gline prikazan je na Slici 5.12. Pri nižim naponima
se obično dešava krto-plastični lom, a sa povećavanjem nivoa normalnih napona krtost
opada sa tendencijom pojave plastičnog loma.
Vršna drenirana smičuća čvrstoća tla pri smicanju za efektivne napone se može
aproksimativno opisati linearnom anvelopom napona loma u funkciji normalnog napona
u intervalu koji je od praktičnog interesa:
τ f = c / + σ n/ tan φ / (5.17)
gde stvarna "drenirana" kohezija za efektivne napone različita od nule postoji samo u
slučaju cementiranih materijala.
Slika 5.12. Pomeranja i naponi u opitu direktnog smicanja
POVRATNI, REVERZNI ili "R" OPIT DIREKTNOG SMICANJA . Ovaj

opit, koji služi za merenje rezidualne čvrstoće nakon velikih deformacija, može se izvo-
diti na neporemećenim i prerađenim, poremećenim uzorcima, ili prethodno presečenim
uzorcima po ravni smicanja, kao i na uzorcima koji sadrže ravan smicanja uzetih iz
terena, najčešće klizišta. Opit se provodi isključivo aparatima sa kontrolisanom brzinom
smičućih pomeranja i u dreniranim uslovima. Ovom opitu se najčešće podvrgavaju
uzorci tla koji sadrže sitnozrne frakcije, minerale glina, koji imaju pločast oblik. Zbog
promene orijentacije takvih zrna u procesu smicanja, od haotičnog ka uređenom,
neporemećeni uzorci tla sa pločastim zrnima pokazuju naglašeno krto ponašanje.
Pre početka izvođenja prve faze opita, faze konsolidacije, koja je identična "D"
opitu, ukoliko je uzorak neporemećen ili prerađen, može se preseći po ravni smicanja
tankom zategnutom žicom, a zatim ručno pažljivo pomerati napred-nazad, kako bi se
pospešio proces reorijentacije zrna u ravni loma. Druga faza podrazumeva prvi ciklus
smicanja identičan "D" opitu. Nakon dostizanja relativnih smičućih pomeranja, ne većih
od oko 10% smicane dužine uzorka, obično oko 5 do 10 mm, smičuće pomeranje se
zaustavlja, okviri se vraćaju polako u početni položaj pre početka smičućeg
opterećivanja, sačeka vreme za ponovnu konsolidaciju i nakon toga ponovo polako
smiče brzinom od oko 0.003 do 0.010 mm/min. Ovaj postupak, ilustrovan na Slici 5.13,
se ponavlja sve dok, nakon par ponovljenih ciklusa, smičuća čvrstoća dalje ne opada.
Obično je za dostizanje konstantne, rezidualne vrednosti smičučeg otpora smicanja,
dovoljno 3-4 ciklusa, ali broj potrebnih ciklusa može iznositi i preko 10. U ciklusima,
od drugog do dva poslednja, mogu se dozvoliti nešto veće brzine smicanja radi uštede u
vremenu koje je potrebno za dostizanje dovoljno velikih pomeranja.
Brzina smičućih pomeranja poslednjih ciklusa mora biti dovoljno mala kako bi se
eliminisalo stvaranje pornih pritisaka pri cikličnim smičućim pomeranjima i
minimizirali viskozni doprinosi smičućoj čvrstoći tokom ispitivanja. Iako je anvelopa
napona loma često nelinearna, rezidualna čvrstoća se može aproksimirati linearnom
zavisnošću u određenom intervalu efektivnih normalnih napona:
τ f ,r = cr/ + σ n/ tan φ r / (5.18)
pri čemu je rezidualna kohezija cr/ stvarno jednaka nuli ili je njena prividna vrednost
relativno mala, od 0 do oko 8 kPa, a φ r / je rezidualni ugao smičuće otpornosti tla, koji
se, u slučaju da se radi o glini sa znatnim učešćem pločasth zrna (CF > 20%), obično
kreće u granicama od 50 do 150.
Ima mišljenja da je glavni nedostatak takvog opita smicanja napred-nazad što
uzorak nije izložen kontinualnom smicanju u jednom pravcu, tako da se možda i ne
može postići savršena orijentisanost pločastih čestica paralelno ravni smicanja. Zbog
toga se, umesto reverznog opita direktnog smicanja, u nekim razvijenim zemljama
primenjuje i opit rotacionog smicanja u prstenastom aparatu. Takav uređaj omogućuje
praktično neograničena kontinualna smičuća pomeranja. Nedostatak ovog tipa uređaja
je da se mogu ispitivati samo laboratorijski prerađeni, a ne i neporemećeni uzorci tla.
Slika 5.13. Reversni opit direknog smicanja
Srećna okolnost je da rezidualna čvrstoća, u najvećoj meri, zavisi od mineralne

kompozicije, a ne i od početne strukture ili zbijenosti tla, tako da se korektni parametri
rezidualne smičuće čvrstoće mogu dobiti i na potpuno poremećenim, ili laboratorijski
prerađenim uzorcima.
NEDRENIRANI ili "U" OPIT DIREKTNOG SMICANJA. Ima mišljenja da

ovaj opit daje rezultate veoma niske pouzdanosti, a u nekim normativima se i ne spomi-
nje. Tokom izvođenja "U" opita izoluju se porozni keramički filteri tankim neperforira-
nim metalnim pločama u kontaktu sa uzorkom da bi se onemogućilo dreniranje pri
nanošenju napona u obe faze opterećivanja. Uzorak se optereti normalnim naponima I
odmah nakon toga brzo smiče do loma u ukupnom trajanju opita od nekoliko minuta,
bez obzira na način nanošenja smičućih napona. Rezultati ispitivanja ove vrste daju
parametre smičuće čvrstoće u nedreniranim uslovima i za totalne napone. Ispitivanja na
zasićenim glinama daju "nedreniranu koheziju", tako da se čvrstoća može opisati sa
konstantnom čvrstoćom τf = cu, dok je nedrenirani ugao smičuće otpornosti φu = 0.
Ispitivanja na delimično zasićenim glinama daju zakrivljenu anvelopu napona
loma koja se može aproksimirati sa τf = cu + σn tan φu, klasičnom linearnom zavisnošću
samo u nekom unapred usvojenom intervalu totalnih normalnih napona, ili alternativno,
nekom nelinearnom zavisnošću, pri čemu je, zbog sukcije, cu > 0.
S obzirom da nedrenirana smičuća čvrstoća tla može biti anizotropna, opit
direktnog smicanja omogućava određivanje relativnih odnosa čvrstoća po ravnima
različite orijentacije. Pošto nije moguće na jednostavan način sprečiti promenu
zapremine u aparatu za direktno smicanje, nije moguće obezbediti ni potpuno
nedrenirane uslove, te se, zbog ovih nedostataka, za određivanje parametara nedrenirane
smičuće čvrstoće preporučuje odgovarajući UU opit triaksijalne kompresije.
OPIT TRIAKSIJALNE KOMPRESIJE

Cilindričan uzorak se opterećiuje svestranim pritiskom σ3, i aksijalnim naponom σa = σ
do loma, prema Slici 5.14. Moguće je koristiti različite putanje napona do loma. U
standardnim opitima je radijalno opterećenje σr = σ3 konstantno, a uzorak se dovodi do
loma povećavanjem aksijalnog napona.
Slika 5.14. Naponi u triaksijalnom opitu
U toku opita se, pod različitim uslovima, registruju naponi i deformacije uzorka i
na osnovu dobijenih podataka se izračunava čvrstoća tla pri smicanju. Glavna prednost
opita triaksijalne kompresije, u odnosu na opit direktnog smicanja, je u homogenijem
polju napona, uz mogućnost merenja pornih pritisaka ili promena zapremine u procesu
deformisanja.
Triaksijalni aparat se sastoji od uređaja prikazanih šemom na Slici 5.15. Uzorak
(1) je potpuno obmotan tankom gumenom membranom (2), koja se na krajevima
pričvršćuje gumenim prstenovima (3) za laku ploču, "kapu", (5) i postolje, pijedestal
(8). Između uzorka (1) i pijedestala (8) postavlja se porozna ili masivna pločica (4),
zavisno od vrste opita. Pripremljen uzorak se postavlja u ćeliju koja se sastoji od
cilindra od pleksiglasa ili drugog pogodnog materijala (6). Cilindar se postavlja na
donju masivnu metalnu ploču (7) preko koje se vertikalnim pomeranjem nanosi
aksijalna sila. Ploča (7) je dugim (neprikazanim) vijcima vezana za poklopac (9), tako
da formira zatvoren prostor ćelije (12). Na poklopcu se nalazi ventil (10) za ispuštanje
vazduha iz ćelije kada se ćelija (12) puni vodom pod pritiskom. Sastavni deo masive
ploče (7) je postolje za postavljanje uzorka, pijedestal (8), koji je kanalima u masivnom
postolju i cevima povezan sa svim ostalim uređajima, tako da preko porozne ploče (4)
omogućava prenošenje pritisaka ili protok vode iz uzorka. Postavljanjem gumenih
zaptivača između cilindra i poklopca i masivne ploče sa pijedestalom, ćelija se
hermetički zatvara.
Slika 5.15. Šema triaksijalnog aparata
Ćelije su najčešće standardno konstruisane za maksimalne unutarnje pritiske do

1000 kPa, pa se uzorak može opteretiti svestranim pritiskom σr = σ3 ≤ 1000 kPa.
Veličina ćelije zavisi od veličine uzorka. Prečnik uzorka se obično kreće u granicama od
35, 38, 50 do 100 mm. Visina uzorka je dva puta veća od prečnika ukoliko se ne
primenjuje specijalni silikonski premaz za redukciju trenja na kontaktu između ploča i
baza uzorka preko kojih se na uzorak nanosi aksijalna sila, kada visina uzorka može biti
jednaka njegovom prečniku.
Uređaj (S1) omogućava kontinualno održavanje konstantnog svestranog pritiska
i/ili njegovo automatsko korigovanje uz merenje na manometru (M1). Pritisak tečnosti u
ćeliji (12), koji se meri manometrom (M1), preko gumene membrane (2) deluje
svestranim naponima na uzorak (1). Aksijalna, vertikalna sila se nanosi na uzorak preko
ploče (4) na pijedestalu (8) sa donje strane uzorka, i krute ploče (5) preko kuglice u
kontaktu sa klipom (11) koji prolazi kroz otvor u sredini gornjeg poklopca do sistema za
registrovanje sile Q sa gornje strane. Kontakt između klipa i poklopca je zaptiven.
Uređaj (S2) služi za nanošenje povratnog hidrostatičnog pornog pritiska us, a

njegova veličina se kontroliše manometrom (M3). On omogućava da se nanese
kontrolisana veličina hidrostatičkog pritiska u unutrašnjost uzorka, kako bi se ili
obezbedilo potpuno zasićivanje uzorka ili da se simuliraju hidrostatički uslovi kojima je
uzorak bio izložen u terenu. Za vreme uzimanja uzorka iz terena i ispod nivoa
podzemne vode stepen zasićenja gline može opasti ispod 100% zbog bubrenja pri
rasterećenju od početnih napona u terenu. Zbijani uzorci po Proktorovom postupku će
takođe imati stepen zasićenja manji od 100%. U oba slučaja se primenjuje povratni
hidrostatički pritisak kako bi se najveći deo vazduha, između membrane i uzorka i u
porama, istisnuo iz uzorka, a zatim ostatak rastvorio u pornoj vodi. U slučaju primene
povratnog pritiska njegova veličina se bira tako da ne menja veličinu efektivnog
napona, što zahteva istovremeno povećanje svestranog pritiska za istu veličinu.
Uređaj (13), šematski prikazan kao graduirana cev, bireta, služi za merenje
promene zapremine uzorka ∆V. Uređaj predstavljen manometrom (M2) služi za merenje
pritiska u pornoj vodi uzorka u. Cev (14) u obliku slova U obično sadrži živu koja u
ravnotežnom položaju onemogućava promenu zapremine u mernom sistemu, a samim
tim i u uzorku, kontrolisanjem zapremine kompenzacionog cilindra (15).
U odnosu na šematizovano prikazan aparat na Slici 5.15, moguć je niz varijacija u
detaljima, sistemima za nanošenja opterećenja, tipu sistema za merenje, kao i graničnih
uslova po konturi uzorka. Na primer, umesto samo jedne pločice (4) ispod baze uzorka,
radi pospešivanja dreniranja moguće je postaviti još jednu poroznu pločicu na vrhu
uzorka, ispod krute "kape" (5), što zahteva i dodatnu vezu sa sistemom za dreniranje ili
registrovanje pornih pritisaka. Osim toga, moguće je, sa istim obrazloženjem, postaviti
niz filtrir traka po omotaču uzorka preko kojih se stavlja membrana (2). To dodatno
komplikuje ispitivanje, ali ga može ubrzati uz dopunski rizik od različitih slučajnih i
sistematskih grešaka.
Triaksijalni aparat je najsloženiji aparat u standardnoj geomehaničkoj laboratoriji.
Aparat zahteva veoma pažljivo, precizno i kvalifikovano rukovanje. Svaki detalj, počev od
pripreme i ugrađivanja uzorka, do opterećivanja i merenja tokom ispitivanja, ima znatan
uticaj na tačnost i pouzdanost rezultata.
MOGUĆNOSTI TRIAKSIJALNOG APARATA. Aparat omogućava optereći-

vanje uzorka tla kontrolisanim nezavisnim aksijalnim i radijalnim naponima, kao i
nanošenje pornih pritisaka tokom opita. Pri tome se alternativno, može dopustiti ili
sprečiti promena zapremine uzorka tokom opterećivanja. Sistemi za merenje omoguća-
vaju registrovanje aksijalne deformacije, promene zapremine ili veličine pornog
pritiska. Treba naglasiti da se u opisanoj dispoziciji opita ne mogu meriti istovremeno i
promene zapremine i porni pritisci. Promene zapremine mogu se registrovati samo u
dreniranim fazama opita, ali su porni pritisci nepoznati. Porni pritisci se mogu korektno
registrovati samo u potpuno zasićenim uzorcima, pri čemu se onemogućava promena
zapremine, tako da promene zapremine u nedreniranim uslovima praktično nema.
Nezavisna kontrola dva glavna napona omogućava da se opterećivanje uzorka tla
vrši po bezbroj različitih putanja, od kojih su samo neke, i to one koje se sastoje od dve
prave linije, prikazane na Slici 5.16. Sve prikazane putanje imaju dve faze. Prva faza
uvek počinje od potpuno neopterećenog uzorka nanošenjem ili samo svestranog pritiska
(putanja OA), kada se govori o izotropnom opterećivanju, ili istovremenim
povećavanjem svestranog pritiska i aksijalnog napona, tako da je njihov odnos
konstantan, (putanja OK), što se naziva anizotropnim opterećivanjem. Ukoliko je u
prvim fazama omogućeno dreniranje, moguća je promena zapremine, odvija se proces
konsolidacije, tako da se, zavisno od primenjene putanje (OA ili OK), razlikuje
standardna izotropna i anizotropna, najčešće K0, konsolidacija.
Slika 5.16. Neke dvofazne putanje opterećivanja u triaksijalnom aparatu
Nakon završetka prve faze, kada je stanje opterećenja definisano tačkom A ili K,
može se početi druga faza različitim putanjama, po izboru. Najjednostavnije je održavati
radijalni napon konstantnim i povećavati aksijalni napon, tako da je putanja usmerena
prema području B. Ukoliko je prva faza bila izotropna, tada putanja OAB predstavlja
standardnu putanju. Sve ostale putanje su, u neku ruku, nestandardne ili specijalne i
način njihovog provođenja je očigledan na Slici 5.16. Putanje ka područjima C i CE
podrazumevaju da je aksijalno opterećenje konstantno a radijalno opterećenje se
povećava, odnosno smanjuje, dok putanja ka području BE podrazumeva smanjivanje
aksijalnog opterećenja. Ako se uslovno usvoji termin rasterećenje kao ekvivalent
smanjivanju bar jednog glavnog napona dok se drugi ne povećava, iz putanja napona se
može videti da se i pri rasterećivanju element tla može dovesti do loma, jer se putanje
mogu završiti na anvelopi napona loma.
Sa fundamentalne tačke gledišta interesantne su putanje ka područjima D1 i D2
koje se nalaze u oktaedarskoj ravni. Elastičan materijal ispitivan po takvoj putanji u
dreniranim uslovima ne bi menjao zapreminu, već samo oblik. Realna tla ispitana po
takvoj putanji će menjati zapreminu, kontrahujući se, ukoliko su relativno rastresita i
meka, ili ekspandirajući, ukoliko su zbijena i tvrda. Ispitivanja po ovim putanjama se
vrše radi istraživanja veza napona i deformacija (De Beer i Vesić 1958, Ladanyi, 1960)
kako bi se jasno ustanovila razlika u ponašanju realnog tla i elastičnog materijala u
pogledu uticaja napona smicanja na promenu zapremine.
Treba razlikovati putanju opterećivanja od putanje efektivnih napona. Naročito je
značajna razlika između njih u nedreniranim uslovima opterećivanja, kada porni pritisci
generisani u uzorku modifikuju napone totalnih opterećenja, tako da putanje efektivnih
napona mogu biti krive linije čija raznolika priroda može ilustrovati deo složenosti
problema naponsko-deformacionog ponašanja tla. Samo u dreniranim uslovima potpuno
zasićenih uzoraka tla i bez primene povratnog pritiska, putanje opterećivanja, putanje
totalnih napona i putanje efektivnih napona se poklapaju.
Putanja triaksijalne kompresije OAB se može smatrati standardnom. Ispitivanja po
ovde ukratko opisanim drugačijim i složenijim putanjama opterećivanja se provode u
istraživačke svrhe ili pri analizi posebnih problema u praksi.
STANDARDNI OPITI TRIAKSIJALNE KOMPRESIJE

Pri standardnim ispitivanjima, sa promenama napona ilustrovanim putanjama napona na
Slici 5.16 i Slici 5.17, opterećenje se u načelu nanosi u dve faze, prva je 0A a druga AB:
Slika 5.17. Faze opterećivanja u standardnim opitima triaksijalne kompresije

(a) na Morovom i (b) na Lembovom dijagramu
I faza: Nanosi se svestrani pritisak σr = σa = σ3 = σ2 = σ1. Radijalni pritisak σr = σ3

nakon nanošenja ostaje konstantan za jedan uzorak tokom celog trajanja opita.
II faza: Povećava se aksijalni pritisak σa = σ1 do loma ili do deformacije od oko 20 %
visine uzorka.
Za kompletan opit se najčešće ispituju najmanje 3 uzorka sa različitim veličinama
svestranih pritisaka σ3 u ćeliji. Veličine svestranih pritisaka za fazu I opita biraju se tako
da se dobiju rezultati u području napona koji su od interesa u konkretnom slučaju. U
načelu, prvi uzorak se izlaže najmanjim usvojenim naponom, drugi sa najmanje
dvostrukom veličinom pritiska primenjenom na prvom uzorku, a treći sa najmanje
dvostrukom veličinom pritiska upotrebljenom za drugi uzorak. Tipično, pritisci su 100,

200 i 400 kPa, ali se mogu upotrebiti i 50, 100 i 200 kPa ili i neka treća kombinacija,
ukoliko za to postoje odgovarajući razlozi. Ukoliko se posebnim programom drugačije
ne propiše, preporučuju se pritisci od 50, 150 i 450 kPa, ili čak 100, 300 i 900 kPa.
Prema načinu ispitivanja u triaksijalnom aparatu se koriste tri standardna postupka
koji se razlikuju po uslovima dreniranja u pojedinim fazama opterećivanja:
1. NEDRENIRANI opit, ("U" opit), postupak bez dreniranja u obe faze opita,
odnosno "brzi opit". Često se naziva i "UU" ili nekonsolidovani nedrenirani opit.
2. KONSOLIDOVANI NEDRENIRANI opit, ("CU" opit), postupak sa konsolida-
cijom u prvoj fazi i bez dreniranja u drugoj,
3. DRENIRANI opit, ("D" opit), postupak sa dreniranjem u obe faze opita, odnosno
"spori opit". Često se naziva i "CD" ili konsolidovani drenirani opit.
Za sve tri vrste opita se najčešće podrazumeva da su uzorci potpuno zasićeni
vodom, a ukoliko nisu, ova činjenica se mora posebno naglasiti. U svakom od
navedenih vrsta opita meri se promena aksijalnog napona u funkciji aksijalne
deformacije uzorka pri konstantnoj veličini radijalnih napona. Standardnim opitima
podvrgavaju se najčešće uzorci glinovitog tla, bilo da su to neporemećeni uzorci uzeti iz
terena, ili uzorci zbijane gline po Proktorovom postupku. Uzorak takvih materijala je
pogodan za rad i ugrađivanje u triaksijalni aparat, tako da će se standardna ispitivanja
ovde prikazati imajući u vidu pretežno, ali ne i isključivo, sitnozrna tla. Uz izvesne
teškoće, mogu se ispitivati i peskovi sa naknadno kontrolisanom zbijenošču.
NEDRENIRANI ili "U" OPIT TRIAKSIJALNE KOMPRESIJE. Ovom opitu

podvrgavaju se isključivo uzorci sitnozrnog tla (gline i prašine). Pri izvođenja "U" opita
se sprečava promena zapremine usled evakuacije vode i/ili vazduha iz uzorka postav-
ljanjem masivne ili porozne pločice (4) na kontaktu baze uzorka i pijedestala uz
zatvaranje ventila (V1), te se ne mere promene zapremine jer se podrazumeva da su jed-
nake nuli. Opit se može izvoditi bez ili sa merenjem pornih pritisaka, u zavisnosti od
tipa materijala i vrste analize u kojima će rezultati biti upotrebljeni. Samo u slučaju da
postoje posebni razlozi za merenje pornih pritisaka, koristi se porozna pločica (4). Po
pravilu se ne vrši merenje pornih pritisaka, tako da je zatvoren i ventil (V2). Brzina aksi-
jalne deformacije je oko 0.5%-1% visine uzorka u minuti ako se porni pritisci ne mere.
Ovoj vrsti ispitivanja podvrgavaju se, pre svega, vodom zasićena ili delimično
zasićena sitnozrna tla. U načelu, ovim opitom se određuje nedrenirana čvrstoća gline u
uslovima kao "in situ", pri čemu se poroznost, a samim tim i vlažnost, tokom opita ne
menjaju u odnosu na stanje in situ na dubini sa koje je uzorak uzet. U praksi, ipak,
postupak pripreme i ugrađivanja uzorka u aparat omogućava povećanje poroznosti usled
bubrenja uzorka pri rasterećenju kojem je uzorak izložen nakon vađenja iz terena.
Nedrenirana čvrstoća može biti i anizotropna, odnosno, može zavisiti od orijentacije
uzorka u odnosu na pravce delovanja glavnih napona pri lomu.
Efektivni napon u uzorku ostaje nepromenjen nakon nanošenja svestranog pritis-
ka ukoliko je uzorak zasićen jer je samo tada ∆u = σ3 ( B = 1.0 ! ). Priraštaj svestranog
pritiska praćen je istom veličinom priraštaja pornog pritiska. Pretpostavljajući da su

uzorci identični i da se provede nekoliko, najčešće tri nedrenirana opita, ali svaki sa
različitom veličinom svestranog pritiska, dobijaju se iste veličine devijatora napona pri
lomu. Rezultati se ovde mogu izraziti samo preko totalnih napona.
Anvelopa napona loma je horizontalna, tj. φu = 0, a smičuća čvrstoća je
konstantna nedrenirana kohezija τf = cu, kao što je to prikazano na Slici 5.18. Kada bi
se, u seriji takvih opita, merili porni pritisci pri lomu, što se standarno ne radi, svi
Morovi krugovi totalnih napona bi se preslikali u samo jedan krug efektivnih napona.
Slika 5.18. Karakteristični rezultati "U" opita

na potpuno zasićenom uzorku
Slika 5.19. Karakteristični rezultati "U" opita

na delimično zasićenom uzorku
Delimično zasićeni uzorci ispitani na ovaj način ukazuju na izrazito nelinearnu anve-
lopu prikazanu na Slici 5.19. U području niskih napona meri se prividna kohezija kao
posledica sukcije usled površinskog zatezanja u pornoj vodi, kada i pri nultom totalnom
naponu između vrlo sitnih zrna deluje znatan efektivni napon iz kojeg proističe i smičuća
otpornost. Sa povećavanjem nivoa totalnih napona u nedreniranim uslovima, zbog znatne
stišljivosti vazduha u porama, dodatno se povećava efektivni napon i čvrstoća raste, ali
istovremeno dolazi i do rastvaranja mehurića vazduha u vodi, tako da stepen zasićenja
inicijalno jednako zasićenih neopterećenih uzoraka, raste sa povećavanjem svestranog

napona. U graničnom slučaju određenih odnosa početnog stepena zasićenja i nivoa napona,
tangenta na anvelopu pri većim naponima može biti praktično horizontalna ukoliko se sav
vazduh pri povećanom pritisku rastvorio u vodi i tako stepen zasićenja dostigao 100%.
Kako nije poznat efektivni napon, jer se porni pritisak obično ne meri, iz rezultata
nekonsolidovanog nedreniranog opita se ne mogu direktno odrediti parametri smičuće
čvrstoće za efektivne napone. Specijalni slučaj "U" opita triaksijalne kompresije je opit
jednoaksijalne čvrstoće, kada je svestrani napon jednak nuli. Ovaj opit opisan je kasnije
u poglavlju a ilustrovan je i Morovim krugom br.1 na Slici 5.18.
KONSOLIDOVANI NEDRENIRANI ili "CU" OPIT TRIAKSIJALNE

KOMPRESIJE. Ovaj opit omogućava da se odredi nedrenirana smičuća čvrstoća i
nakon promene koeficijenta poroznosti i upotrebljava se za određivanje parametara
čvrstoće neporemećenih uzoraka gline uzetih iz terena i prerađenih, zbijanih uzoraka
sitnozrnih materijala. Opit se provodi na prirodno zasićenim uzorcima ili na uzorcima
koji se zasićuju vodom pre opterećivanja. Pošto se meri porni pritisak, mogu se odrediti
i parametri smičuće čvrstoće za efektivne napone.
Konsolidovani nedrenirani ili "CU" opit izvodi tako da se u I fazi omogućava
dreniranje i promena zapremine na račun istisnute vode iz uzorka koja se meri u bireti
(13) pri otvorenom ventilu (V1) i zatvorenom (V2). Pri tome se meri promena zapremine
u funkciji vremena i registrovani proces konsolidacije prikazuje u obliku dijagrama
datih na Slici 5.11 sa kojih se određuje vreme praktičnog završetka primarne
konsolidacije t100. Nakon završenog procesa primarne konsolidacije, u fazi II, zatvara se
ventil (V1), otvara ventil (V2), nanosi se aksijalni pritisak kontrolisanom brzinom i meri
promena pornih pritisaka uređajem (M2) u funkciji aksijalne deformacije. Brzina
aksijalne deformacije, koja omogućava dovoljnu homogenizaciju pornih pritisaka u
uzorku tako da se oni mogu korektno meriti na njegovom kraju preko porozne pločice
(4), bira se ispunjavanjem uslova da se lom uzorka dostigne nakon vremena koje se
određuje primenom koeficijenata iz Tabele 5.1 i izraza (5.22) i (5.23).
Pouzdanost sistema za merenje pornih pritisaka se kontroliše pre, tokom prve i pre
početka druge faze opita, tako što se u uslovima sprečenog dreniranja registruje priraštaj
pornog pritiska usled priraštaja svestranih napona. Ukoliko ove dve veličine nisu
praktično jednake, neophodno je povećati stepen zasićenja uzorka i provoditi opit sa
povratnim pornim pritiskom reda veličine 200-300 kPa primenom sistema (S2). Ako i
nakon uvođenja povratnog pornog pritiska sistem ne reaguje na očekivani način, odnos-
no ne ispuni se uslov da je ∆u = (0.95-1.0) ∆σ3, rezultati ovakvog opita će pokazati
manje porne pritiske na mernim uređajima od onih koji bi se pojavili u zasićenom
uzorku, tako da se dobijaju nerealno visoki parametri čvrstoće izraženi preko efektivnih
napona, što je na strani nesigurnosti. U takvim okolnostima opit ne može dati korektne
parametre smičuće čvrstoće za efektivne napone, a čvrstoća izražena totalnim naponima
je možda i korektna ali najčešće neupotrebljiva. Ukoliko potrebe zahtevaju merenje
parametara izraženih samo preko totalnih napona, tada se porni pritisci ne mere, a opit
se može provoditi relativno brzo, istim brzinama koje se koriste i u "U" opitu.
Problem nepotpunog zasićenja i tačnosti merenja pornih pritisaka se u određenim

okolnostima može rešiti dopunskim zasićavanjem i primenom sistema povratnog,
hidrostatičkog pritiska us koji se preko porozne pločice (4) nanosi u uzorak, uz
istovremeno i jednako povećavanje svestranog napona u I fazi opita, tako da se
konsolidacija odvija pod hidrostatičkim nadpritiskom i voda iz uzorka drenira u sistem
za generisanje povratnog pritiska pri zatvorenim ventilima (V1) i (V2). Nakon završetka
procesa konsolidacije i pre početka nanošenja devijatora napona ventil (V4) se zatvara, a
(V1) otvara, kako bi se merio porni pritisak tokom deformisanja do loma.
Slika 5.20. Anvelope napona loma iz "CU" opita
Karakteristični rezultat ispitivanja za jedan nivo napona izotropne konsolidacije u

opitu prikazan je na Slici 5.20. Rezultati ovog opita mogu se prikazati Morovim
krugovima totalnih napona i efektivnih napona, tako da se mogu definisati dve anvelope
napona loma, tj. jedna za totalne napone i druga za efektivne napone, naravno, ako se u
opitu primene različiti nivoi napona konsolidacije. U opštem slučaju korektnih rezultata
ispitivanja zasićene prekonsolidovane gline, anvelope napona loma za totalne i
efektivne napone aproksimirane linearnom funkcijom normalnih napona se seku, tako
da je samo za jednu veličinu normalnog napona nedrenirana smičuća čvrstoća jednaka
dreniranoj, tj. kada je u nedreniranom opitu porni pritisak jednak nuli. Kada je porni
pritisak pri lomu negativan, nedrenirana čvrstoća je veća od drenirane.
Osim nedrenirane čvrstoće, linearne aproksimacije anvelopa napona smičućeg
loma se mogu napisati u obliku:
Za totalne napone, sa izuzetno ograničenom upotrebljivošću:
τ f = cCU + σ n tan φ CU (5.19)

Za efektivne napone linearna aproksimacija je:
∆u f = Af ∆σ 1, f ili Af = ∆u f / ∆σ 1, f (5.20)
Kod normalno konsolidovanih glina prividne kohezije za totalne napone cCU i c/ za

efektivne napone su praktično jednake nuli. Tipični rezultati merenja veličina devijatora
napona i pornih pritisaka u "CU" opitu na normalno konsolidovanim i prekonsolidova-
nim uzorcima gline prikazani su na Slici 5.21. Lom u ovom opitu nastaje pri relativno
velikim deformacijama. Kod normalno konsolidovanog uzorka (Slika 5.21-a), porni
pritisak se kontinualno povećava sa aksijalnom deformacijom i povećanjem devijatora
napona. Takvi uzorci imaju tendenciju da smanjuju zapreminu pri smicanju, generišu se
pozitivni porni pritisci tako da putanja efektivnih napona ima oblik prikazan na Slici
5.22-a. Dobijaju se praktično linearne anvelope napona loma.
Slika 5.21. Karakteristični rezultati "CU" opita
Kod jako prekonsolidovanog uzorka (Slika 5.21-b), porni pritisak prvo raste a
zatim opada. Ako se u Skemptonov izraz (4.40) za porni pritisak u triaksijalnom opitu
unese da je B = 1.0, (zasićeno tlo), i da je ∆σ3 = 0, jer je radijalni napon konstantan u
drugoj fazi opita, dobija se da je pri lomu:
∆u f = A f ∆σ 1, f ili A f = ∆u f / ∆σ 1, f (5.21)
Parametar pornog pritiska Af je za normalno konsolidovana tla praktično konstanta
za dato tlo, a za prekonsolidovana tla zavisi od stepena prekonsolidacije. Ukoliko je
veći stepen prekonsolidacije utoliko je veći pad pornog pritiska. Porni pritisak pri lomu
može biti i negativan kod jako prekonsolidovanih glina (Slika 5.23).
U slučaju prekonsolidovanih necementiranih materijala, ekstrapolacijom prema
nultom nivou normalnih napona dobijaju se prividne kohezije, pri čemu je uvek c/ < cCU.
To znači da koeficijent pornog pritiska Af zavisi od stepena prekonsolidacije, kao što je
to prikazano na Slici 5.21 i Slici 5.23. Različito ponašanje normalno konsolidovanih i
prekonsolidovanih glina, u pogledu generisanih pornih pritisaka, može se ilustrovati
putanjama efektivnih napona, prema Slici 5.22.
Zbog teškoća da se iz terena izvade savršeno neporemećeni uzorci, radi kompen-

zacije strukturnog i naponskog poremećaja, često se primenjuje i CU opit, a rezultat
zatim interpretira nedreniranom kohezijom cu koja odgovara nanetom naponu konsoli-
dacije. Na Slici 5.22-a prikazane su putanje efektivnih napona (PEN) i totalnih napona
(PTN) za normalno konsolidovani uzorak gline a na Slici 5.22-b za prekonsolidovano
tlo pri istom naponu konsolidacije. Obe ilustracije pokazuju da je nedrenirana smičuća
čvrstoća funkcija pornih pritisaka koja se reflektuje u koeficijentu pornog pritiska Af.
Slika 5.22. Putanje napona do loma u "CU" opitu
Slika 5.23. Parametar A pri lomu A f za gline

DRENIRANI ili "D" OPIT TRIAKSIJALNE KOMPRESIJE. Ovaj standardni

opit, koji se naziva i "spori opit", provodi se na takav način da su porni pritisci u toku
nanošenja devijatora napona praktično jednaki nuli, tako da su totalni naponi jednaki
efektivnim naponima. Opit daje parametre smičuće čvrstoće za efektivne napone.
Faza I "D" opita se izvodi na identičan način kao i prva faza "CU" opita. Nakon
završene primarne konsolidacije, koja se kontroliše dostizanjem veličine t100 prema
jednom od dijagrama prikazanih na Sl.5.11, u drugoj fazi se povećava aksijalni pritisak
do loma, uz merenje promene zapremine uzorka sistemom (13), dok se porni pritisci ne
mere, a pretpostavlja se da su praktično zanemarljivi. Karakteristični rezultati ispitivanja
prikazani su na Slici 5.24. U dreniranom opitu normalno konsolidovanog i rastresitog
tla lom obično nastaje pri relativno velikim deformacijama uz smanjenje zapremine pri
povećavanju devijatora napona, uz eventualne znake očvršćavanja (Slika 5.24-a).
Prekonsolidovani ili zbijeni uzorci se lome pri manjim deformacijama, obično se
uočava izražena vršna čvrstoća, tako da pri većim deformacijama devijator napona
opada. Posle početnog smanjivanja zapremine, zapremina uzorka ima tendenciju
povećanja pre loma, tako da se pri daljem deformisanju nakon dostizanja maksimuma,
pojavljuje omekšavanje (Slika 5.24-b).
Slika 5.24. Karakteristični rezultati "D" opita
Mala brzina aksijalne deformacije omogućava istovremenu konsolidaciju i

održavanje veličine pornih pritisaka na zanemarljivo maloj veličini. Zbog veoma sporog
priraštaja devijatorske komponente napona, sa dovoljnom tačnošću za praktične
potrebe, efektivni naponi su jednaki naponima totalnih opterećenja. Prema tome,
putanje totalnih i efektivnih napona se u ovom opitu poklapaju, ukoliko se ne
primenjuje povratni pritisak, kao što je to pokazano na Slici 5.25. Ukoliko se u ovom
opitu primenjuje povratni pritisak, ventil (V4) ostaje otvoren i u drugoj fazi opita, pri
nanošenju devijatora napona.
Slika 5.25. Putanje napona do loma u "D" opitu
Slika 5.26. Anvelope napona loma za efektivne napone

Rezimirajući rezultate ispitivanja uzoraka sitnozrnog tla u "CU" i "D" opitima

triaksijalne kompresije, kod kojih su poznati efektivni naponi, sa dovoljnom tačnošću za
praktične potrebe dobijaju se slične anvelope napona loma za efektivne napone koje
zavise od vrste tla, njegove zbijenosti ili nivoa prekonsolidacije (Slika 5.26). U
rešavanju praktičnog zadatka postoji mogućnost izbora vrste opita. Drenirani opit "D" je
znatno jednostavniji, te je manje podložan greškama, ali duže traje. Konsolidovani
nedrenirani opit "CU" sa merenjem pornih pritisaka traje kraće, ali je komplikovaniji i
podložan greškama, pre svega u merenju pornih pritisaka. Jedan zarobljen mehurić
vazduha u sistemu za merenje može potpuno onemogućiti korektno registrovanje
veličine pornog pritiska. Na nezasićenim uzorcima, a takvi su obično uzorci zbijani
prema Proktoru, ukoliko se ne izvrši zasićenje, dobija se pogrešna anvelopa napona
loma sa precenjenom kohezijom, koja je prikazana isprekidanom linijom na Slici 5.26-
b. Uputno je prepoznati pogrešne rezultate već tokom ispitivanja, a posebno pri njihovoj
konkretnoj primeni u rešavanju praktičnih geotehničkih problema, kada to može biti
kasno ako su rezultati pogrešni, a uzoraka više nema.
Brzine aksijalnih deformacija kod "D" opita određuju se tako da se lom dostigne
nakon izračunatog vremena primenom rezultata merenja promene zapremine u funkciji
vremena iz I faze opita, (faze konsolidacije), prikazanih na Slici 5.11 i koeficijenata
datih u Tabeli 5.1, pri čemu se mora unapred proceniti veličina deformacije pri lomu.
Potrebno vreme do loma je:
t f = κ t100 (5.22)
gde je κ koeficijent koji zavisi od vrste opita i uslova dreniranja uzorka.

Brzina aksijalne deformacije je:
v a = ∆h f /t f (5.23)
gde je ∆hf skraćenje uzorka pri lomu.
Tabela 5.1 Koeficijenti κ za određivanje vremena tf

Uslovi dreniranja uzorka κ za opit
"CU" "D"
Jedna porozna pločica 0.5 8.5
Dve porozne pločice 2.1 8.5
Dve porozne pločice i filtrir papir 2.3 18.2
OPIT JEDNOAKSIJALNE KOMPRESIJE

Opit se najčešće provodi na neporemećenim uzorcima vodom zasićenih sitnozrnih
materijala uzetih iz terena. Cilindričan uzorak, (Slika 5.27) sličnih dimenzija kao u opitu
triaksijalne kompresije, opterećuje se povećanjem aksijalnog napona σ1 = σa do loma,
pri čemu su bočni naponi σr = σ2 = σ3 = 0. Maksimalna vrednost aksijalnog napona
predstavlja jednoaksijalnu čvrstoću qu.
Opit se provodi relativno brzo, sa brzinom aksijalne deformacije većom od 1%

visine uzorka u minuti, tako da je opit praktično nedreniran. Pošto je φu = 0, smičuća
čvrstoća je nedrenirana kohezija cu. Iz Morovog dijagrama proističe da je nedrenirana
kohezija jednaka polovini jednoaksijalne čvrstoće tj. cu = qu/2. Ovaj opit se može
smatrati specijalnim i jednostavnijim slučajem "U" opita triaksijalne kompresije kada je
pritisak u ćeliji jednak nuli i daje korektne rezultate, praktično iste kao "U" opit
triaksijalne kompresije u slučaju intaktnih, neispucalih normalno konsolidovanih i malo
prekonsolidovanih glina. Opit nije pogodan za ispitivanje jako prekonsolidovanih,
ispucalih glina kada treba primenjivati "U" opit na većim uzorcima. Nedrenirana
čvrstoća zavisi od zbijenosti uzorka, a pošto se uzorak ispituje u zasićenom stanju, znači
da zavisi od vlažnosti, ali i ne samo od nje. Neporemećeni uzorci i prerađeni uzorci
istog tla sa istom vlažnošću najčešće imaju različitu nedreniranu čvrstoću, jer je
prerađivanjem izmenjena originalna struktura neporemećenog uzorka tla. Odnos ove
dve čvrstoće cu /cur se naziva senzitivnost ili osetljivost, a označava se sa St.
Slika 5.27. Opit jednoaksijalne kompresije
Možda nije suvišno reći da krupnozrna nevezana tla, (pesak, šljunak i kameni
nabačaj), nemaju jednoaksijalnu čvrstoću.
KRILNA SONDA
Opit krilnom sondom se primenjuje za određivanje nedrenirane smičuće čvrstoće
neispucalih i potpuno zasićenih glina in situ. Opit nije pogodan za ispitivanje drugih
vrsta tla. Ovaj opit je posebno pogodan za ispitivanje mekih glina (IC < 0,25) čija
struktura može biti poremećena u procesu uzimanja uzorka i rukovanja uzorkom u
pripremi za izvođenje opita, ili zbog meke do žitke konzistencije gline, uzimanje uzorka
iz bušotine nije moguće konvencionalnim sredstvima, ali se upotrebljava i za gline sa
nedreniranom čvrstoćom do 100 kPa.
Krilna sonda prikazana na Slici 5.28 se sastoji od četiri krilca od tankih čeličnih
limova na kraju čelične šipke. Standardna dužina sonde H je dva puta veća od njene
širine D. Tipične dimenzije H x D su 150 x 75 mm i 100 x 50 mm. Sonda se pomoću
šipke utisne u tlo, obično u dno bušotine, do dubine koja je bar tri puta veća od prečnika
bušotine, a u mekim glinama, opit se može provoditi i direktno sa terena, bez primene
bušenja. Na gornji kraj šipke se postepeno nanosi momenat torzije preko odgovarajućeg
mehanizma, sve dok ne dođe do smičućeg loma gline usled rotacije sonde. Smicanje se
odvija po omotaču i po bazama cilindra koje krilca sonde opisuju pri rotaciji. Brzina
rotacije je između 60 i 120 u minuti.
Slika 5.28. Krilna sonda
Iz uslova ravnoteže cilindra opterećenog momentom torzije i momenata smičućih

napona koji deluju na omotač i na bazama cilindra, kada momenat torzije dostigne
maksimalnu vrednost, Mt,max, dobija se da je nedrenirana kohezija:
M t, max
cu = (5.24)
D π ( H/ 2 + D/ 6 )
2
Ovaj izraz važi ukoliko je nedrenirana smičuća čvrstoća izotropna, tj. jednaka po
vertikalnim i po horizontalnim ravnima.
Opit krilnom sondom se koristi i za određivanje senzitivnosti St. Nakon dostizanja
maksimalnog momenta torzije, iz kojeg se izračunava vršna vrednost nedrenirane
kohezije cu, nastavlja se sa rotiranjem krilaca sonde tako da zona tla u području cilindra
koja krilca opisuju pretrpi velike deformacije uz potpuno poništavanje prvobitne
strukture, a zatim se ponovo meri otpor tako prerađenog tla i izražava veličinom cur.
Indeks "r" ovde ima značenje "prerađen" (engl. remoulded) a ne "rezidualan", iako je
čvrstoća tla u prerađenom stanju dobijena pri velikim deformacijama, ali u nedreniranim
uslovima. Osim opisanog terenskog uređaja, koriste se i manje krilne sonde kojima se
mogu ispitivati izloženi delovi slojeva gline na terenu ili uzorci u laboratoriji.
5.4 SMIČUĆA ČVRSTOĆA REALNOG TLA

Iz ovde opisanih postupaka za merenje čvrstoće tla i rezultata ispitivanja očigledno je da
smičuća čvrstoća nije neka konstanta za jedno tlo, već se mora uvek naglasiti o kakvoj
se čvrstoći radi. Sa druge strane, treba izabrati takvu vrstu opita koja će najbolje
aproksimirati uslove i okolnosti praktičnog problema za koji će se parametri čvrstoće
upotrebiti. Izbor vrsta naponskih stanja, koja se mogu kontrolisano nanositi do loma tla
u laboratorijskim ispitivanjima, nije toliko širok da bi omogućio apsolutno tačnu
simulaciju uslova u svakom konkretnom zadatku kakav se može praktično postaviti.
Rezimirajući do sada opisana ispitivanja, može se uočiti da je, i pored proklamo-
vanog principa efektivnih napona i izražavanja čvrstoće parametrima čvrstoće za efek-
tivne napone, sasvim je standarno i ispitivanje pri kojem efektivni naponi nisu poznati i
čvrstoća se opisuje samo preko totalnih napona, kao što je to slučaj u U opitima bez
merenja pornih pritisaka. Ovakva podela na parametre smičuće čvrstoće, izražene alter-
nativno, preko totalnih ili efektivnih napona, je u sadašnjem stanju razvoja mehanike tla
u potpunosti usvojena, jer omogućava sagledavanje problema u dva granična slučaja, tj.
kada su efektivni naponi poznati i porni natpritisci se ne generišu priraštajima napona, i
alternativno, kada nema promene zapremine pri deformisanju, te se zbog toga pojavljuje
dodatni porni pritisak, koji može imati pozitivan ili negativan znak, u zavisnosti od tipa
tla, putanje napona, njegove prethodne istorije opterećivanja i drugih faktora.
Za jedan nivo totalnih napona nedrenirana čvrstoća može biti i veća i manja od
drenirane, zavisno od tendencije tla da menja zapreminu tokom nanošenja smičućih
napona. Ovaj problem uslova dreniranja postoji, pre svega, kod sitnozrnog tla. Njegova
nedrenirana smičuća čvrstoća nije jednaka dreniranoj, ali ne zbog toga što su pokazatelji
trenja različiti, već zbog toga što se porni pritisci i promene zapremine razlikuju.
Fundamentalne deformacijske osobine tla imaju uticaja kako na veličinu drenirane, tako
i na veličinu nedrenirane smičuće čvrstoće.
Parametre smičuće čvrstoće izražene preko efektivnih napona treba primenjivati
uvek kada je to praktično moguće, tj. kada su poznate veličine pornih pritisaka, ali to, za
sada, nije uvek slučaj. Naime, pri opterećivanju zasićenog tla u nedreniranim uslovima
generišu se porni pritisci koji zavise od prirode tla i putanje napona. Ove porne pritiske
često nije moguće odrediti postupcima koji bi bili dovoljno jednostavni za praktičnu
primenu. U masi tla, koja je izložena nekoj promeni opterećenja, naponi i putanje
napona, kao i generisani porni pritisci variraju od tačke do tačke, tako da bi određivanje
raspodele pornih pritisaka u razmatranom domenu bilo veoma složeno, što umnogome
otežava primenu parametara smičuće čvrstoće za efektivne napone u nedreniranim
uslovima. Zbog toga se provode nedrenirani opiti kod kojih nema promene zapremine u
toku nanošenja opterećenja, kakve praktično nema ni u masi tla koja se opterećuje
relativno brzo u odnosu na moguć proces konsolidacije, i tako dobijena čvrstoća,
izražena preko totalnih napona, se direktno koristi u analizi realnog zadatka, pri čemu
treba imati u vidu da nedrenirana smičuća čvrstoća zavisi i od putanje napona.
Nedrenirane situacije u statičkim uslovima su moguće samo u sitnozrnim
materijalima, i ne mogu se pojaviti kod krupnozrnih materijala, (peskovi, šljunkovi i
kameni nabačaj), jer su oni dovoljno vodopropusni tako da se proces konsolidacije

odvija istovremeno sa nanošenjem opterećenja bez značajnijeg priraštaja pornih
pritisaka usled priraštaja napona. Krupnozrni materijali su po tom pitanju znatno
jednostavniji; kod njih se skoro uvek govori o dreniranoj situaciji i efektivnim
naponima, osim u slučaju delovanja intenzivnog brzog cikličnog opterećivanja, kakvo
može biti izazvano zemljotresom, o čemu u ovoj knjizi neće biti govora.
KRITERIJUMI LOMA. Eksperimenti su pokazali da linearna Mor-Kulonova

zavisnost može biti, manje ili više, prihvatljiva aproksimacija rezultata u relativno
širokom području efektivnih napona. U konvencionalnoj mehanici tla se podrazumevalo
da ovde do sada opisivan empirijski Mor-Kulon-Terzagijev linearni zakon sa parame-
trima φ / ÷ c / , predstavlja zadovoljavajući opis stanja napona pri lomu u određenom
intervalu efektivnih napona za sva tla. Linearna aproksimacija, koja podrazumeva da je
ugao smičuće otpornosti konstanta nezavisna od nivoa napona, je sasvim prihvatljiva za
rastresite peskove i normalno konsolidovane gline kada je i prividna kohezija c/ ≈ 0.
Kod zbijenih, pa i nekih drugih materijala, ekstrapolacija približno prave linije ka
nultom nivou normalnih napona na τ osi daje odsečak c/ koji se opisuje kao "kohezija"
ili prividna kohezija i predstavlja komponentu smičuće čvrstoće koja ne sadrži "trenje".
Takav “Kulonov” opis izražen totalnim naponima se koristio u praksi preko 150 godina,
a u modifikovanom, Terzagijevom obliku, izražen efektivnim naponima, poslednjih 80-
tak godina. Tek u poslednje vreme φ / ÷ c / koncept doživljava ozbiljniju ne samo
teoretski i eksperimentalno zasnovanu akademsku kritiku, već se veoma često i napušta
u praksi, kada se oceni da ne može da pruži racionalno prihvatljiv odgovor na niz
uočenih oblika ponašanja i pojava koje zavise od čvrstoće tla.
U mehanizmu smičuće otpornosti, osim trenja, učestvuje i dilatancija, promena
zapremine, ali i ne samo ona. Naime, minerali tla mogu biti pločastog oblika, veoma
krhki i meki, kao što su to minerali glina, ali i relativno čvrsti, kao što je to veoma
rasprostranjeni kvarc. Zrna se međusobno oslanjaju po kontaktima na relativno malim
površinama. Zato kontaktni naponi između zrna višestruko nadmašuju veličine
prosečnih normalnih napona koji deluju na ukupnu površinu talasaste ravni loma
između zrna, te u procesu deformacija smicanja dolazi i do loma pojedinačnih zrna.
Prema tome, sa fundamentalne tačke gledišta, smičući lom tla je veoma složena pojava
u kojoj, osim trenja između zrna, učestvuje njihovo relativno kretanje, preskakanje,
rotiranje uz promenu orijentacije i drobljenje zrna, što je praćeno promenama zapremine
u procesu deformisanja. Grafik linearne zavisnosti između efektivnog normalnog
napona i maksimalnog smičućeg napona, koji može da primi skelet tla, prikazan na Slici
5.6, predstavlja samo najjednostavniju moguću empirijsku aproksimaciju veze
prosečnih napona pri deformacijama loma veoma složenog mehanizma interakcije
skupa zrna različitih veličina, oblika i mineralnog sastava. Apsolutno tačnu zakonitost
takve interakcije, u slučaju realnog tla, nije lako jednostavno opisati.
Ako se potsetimo da smo tlo definisali kao skup međusobno nevezanih,
necementiranih zrna, tada u odsustvu normalnih napona između zrna tlo i nema nikakvu
smičuću čvrstoću, a ne može da primi ni efektivne napone zatezanja. U tom smislu
"kohezija" c ili c/, kao veličine smičuće čvrstoće pri nultom nivou efektivnih normalnih
napona, i ne postoje. Treba se osloboditi stare iluzije da su, na primer, čestice gline
povezane nekom stvarnom kohezijom kao lepkom ili magnetom između zrna koji, uz
trenje, daju tlu neku dopunsku čvrstoću. Ako su privlačne sile između zrna, ma kakve
prirode one bile, zanemarljive, tada tlo nema stvarnu koheziju izraženu preko efektivnih
napona. Uputno je osloboditi se mentalne slike po kojoj je prividna kohezija posledica
postojanja nekog adhezionog materijala između zrna. Zbog toga kohezija c/ zaslužuje
naziv "prividna kohezija" kod necementiranog tla jer ona samo predstavlja odsečak
Kulonove prave na τ osi, zavisi od nivoa napona pri ispitivanju i posledica je linearne
ekstrapolacije merenih rezultata prema nultom nivou efektivnih normalnih napona.
Sile privlačenja između zrna mogu postojati kao posledica negativnih pornih
pritisaka, kapilarnih sila, sukcije, o čemu je bilo govora u Poglavlju 3, što samo
potvrđuje princip efektivnih napona. Tla kod kojih su zrna međusobno povezana usled
rekristalizacije, ili cementirana oksidima gvožđa, mangana, kalcijuma, silicijuma ili
drugih materija, mogu imati stvarnu koheziju, odnosno smičuću čvrstoću kada je
efektivni normalni napon jednak nuli. Ukoliko postoji stvarna kohezija znatne veličine,
tada se, najčešće, može govoriti o steni, a ne o tlu. U tom slučaju parametar c/, koji bi
se mogao nazvati praktično znatnom kohezijom, ima fizičkog smisla. Ova veličina je
značajna za intaktne monolitne stene i ne razmatra se u području mehanike tla, već u
posebnoj, ali srodnoj tehničkoj disciplini, mehanici stena.
Efekti kotrljanja, uz međusobno preskakanje zrna, koji za posledicu mogu imati
povećanje zapremine usled promene smičućih napona, a pri nepromenjenom nivou prve
invarijante napona, opadaju sa porastom nivoa normalnih efektivnih pritisaka. Zakriv-
ljena anvelopa vršne čvrstoće je karakteristična za skoro sve zbijene granularne
materijale, počev od gline, peska i šljunka, do kamenog nabačaja. Postojanje razlike
između vršne čvrstoće i čvrstoće pri velikim deformacijama, u odsustvu cementirajućih
veza između zrna, obično se objašnjava trenjem između čestica, promenom konfigura-
cije skeleta tla i promenom zapremine u odnosu na kritičnu poroznost, te lomom
pojedinačnih zrna, kao i promenom orijentacije pločastih zrna tla.
Postoje jasne indikacije da stepen usmerenosti zrna u pravcu ravni loma raste pri
povećanju nivoa normalnih napona, što se može smatrati pojavom karakterističnom za
tla koja sadrže visok procenat pločastih zrna, kao što su gline i minerali glina. Posledica
takvog ponašanja glina pri velikim deformacijama je zakrivljenost anvelope rezidualne
smičuće čvrstoće. Liskun je takođe mineral izrazito pločastog oblika, ali su čestice
obično veće i u pesku se nalaze kao prašinaste frakcije, znatno krupnije od minerala
koje karakterišu gline, što takođe može imati uticaja na nelinearnost čvrstoće.
Potreba da se nelinearna anvelopa napona loma u funkciji efektivnih napona opiše
analitičkim izrazom proizvela je niz predloga koji se sasvim kvalitativno, mogu
podeliti na izraze paraboličnog, logaritamskog i hiperboličkog tipa. Prva dva tipa
ilustrovana su na Slici 5.29, a hiperbolički je novijeg porekla i biće detaljnije opisan
kasnije u ovom poglavlju.
Izraz paraboličkog tipa, koji je prvi predložio Yaroshenko (1967), a izgleda da se
nepravedno pripisuje i nekim drugim autorima, ima oblik:
τ f = Aσ b (5.25)
tako da je sekantni ugao smičuće otpornosti za isti efektivni normalni napon:
b-1
tan φ / = τ f / σ n/ = A b ( σ n/ ) (5.26)
gde su A i b empirijske konstante.
Ovaj oblik kriterija loma se može upotrebiti kako za gline tako i za krupnozrne
materijale, ali ima nedostatak da važi samo u ograničenom intervalu napona, a koefi-
cijent A zavisi od jedinica za veličine napona. Tako Charles i Watts (1980) za kameni
nabačaj daju granice važnosti izraza u granicama normalnih napona od 40 kPa do 400
kPa. Atkinson i Farrar (1985) su ispitivanjima na zbijenoj glini pokazali da se zavisnost
u obliku jednačine (5.25) može upotrebiti za napone do oko 40 kPa, dok je za veće
napone, u intervalu od 100 do 400 kPa, anvelopa napona loma praktično prava linija za
koju isti izraz više ne važi. Perry (1994) koristi ovaj izraz za prekonsolidovane gline
ispitane u opitu triaksijalne kompresije sa minimalnim glavnim naponom do 40 kPa.
Izrazi (5.25), (5.26) osim što važe samo u ograničenom intervalu napona i nisu
dimenziono konsistentni, imaju bar još tri fundamentalna nedostatka: opisuju vertikalnu
tangentu na anvelopu u koordinatnom početku σ,τ dijagrama, što nije moguće
racionalno obrazložiti i nije potvrđeno eksperimentima, anvelopa nema logičnu
asimptotu za velike napone i parametri nemaju jasno fizičko značenje.
Slika 5.29 Karakteristični tipovi opisa nelinearnih anvelopa napona loma
Niz autora je dalo više različitih opisa logaritamskog tipa. Tako Leps (1970),
rezimirajući smičuću čvrstoću kamenog nabačaja, prikazuje linearnu zavisnost u
polulogaritamskom dijagramu, a ubrzo nakon toga Nobari i Duncan (1972) koriste
polulogaritamski opis u obliku:
φ = φ0 − ∆φ log (σ 3 / pa ) (5.27)
gde je:
φ0 vrednost ugla za σ 3 = pa , pri čemu je pa atmosferski pritisak,

∆φ promena ugla za jedan log. ciklus promene napona σ 3
Za ugao smičuću otpornost diskontinuiteta u steni se najčešće koristi kriterijum
logaritamskog tipa (Barton 1977), tako da Barton i Kjaernsli (1981) predlažu analogni
izraz za čvrstoću kamenog nabačaja u obliku:
φ / = φ B/ + R log ( S/ σ n/ ) (5.28)
gde je φ B/ bazni ugao trenja, R zavisi od hrapavosti zrna i poroznosti, a S je mera
čvrstoće zrna.
Kako je funkcija normalnog napona neprestano rastuća, a pritom nije definisana u
nuli, logaritamski izrazi važe samo za izvestan interval napona. Za veoma male napone
izraz tipa (5.28) daje prevelike, a za velike napone manje uglove u odnosu na stvarne,
ukoliko se ne uvedu dopunska ograničenja za područje važećeg intervala.
Opis tako važne osobine tla, kao što je smičuća čvrstoća izražena preko efektivnih
napona, bi trebalo da zadovolji sledeće uslove:
da bude primenljiv u ukupnom području od nultog nivoa do veoma velikih
pritisaka,
da bude primenljiv za sva tla, ili bar za većinu tipova tla,
da bude matematički jednostavan,
da parametri imaju jasno fizičko značenje koje proističe iz interpretacije
eksperimenta, i
da je u skladu sa prihvaćenim osnovnim konceptima postojećih teorija.
Pisac ovih redova je, na osnovu analize velikog broja rezultata kvalitetnih ispitivanja
objavljenih u svetu i kod nas, u nizu radova (Maksimović 1979, 1988, 1989, 1992, 1993,
1994, 1996-a, 1996-b) pokazao da se ovi uslovi mogu ispuniti funkcijom hiperboličkog
tipa, koja pruža veoma dobre mogućnosti za jednostavno opisivanje nelinearne anvelope
napona loma u najširem području napona od nule do praktične beskonačnosti za široki
spektar vrsta tla, (gline, prašine, peskovi, šljunkovi i kameni nabačaj), uključujući
diskontinuitete u steni i stensku masu. Zbog toga će se ovaj model smičuće švrstoće u
dreniranim uslovima, zasnovan na proširenom konceptu dilatantnog materijala, izložiti
nakon što se prikažu klasični modeli dilatancije Tejlora i testerasti model, koji
aproksimiraju komponente vršne čvrstoće tla u dreniranim uslovima.
5.5 DRENIRANI USLOVI - EFEKTIVNI NAPONI

Iako je ranije prikazan linearni Mohr-Coulomb-Terzaghijev zakon loma relativno lako
primenljiv i opšte prihvaćen u prošlosti, jer, pre svega, jasno definiše orijentaciju ravni
loma u odnosu na pravce glavnih napona i lako je razumljiv inženjerima u praksi, sada
se smatra da ga treba primenjivati u izmenjenom obliku izostavljanjem kohezije, koja se
pojavljuje samo u specijalnom slučaju cementiranog tla, delimično zasićenog tla i po
nekad, kod jako prekonsolidovanih glina kod kojih kohezija opada sa veličinom
ispitivanog uzorka zbog mikroskopske ispucalosti. Veoma često se rezultati
laboratorijskih ispitivanja pogrešno interpretiraju relativno malim uglovima smičuće

otpornosti i sa značajnom kohezijom, jer se zanemaruje zakrivljenost anvelope napona
loma. Linearna interpretacija rezultata ispitivanja u ograničenom intervalu napona, koja
sugeriše koheziju c/ i ugao smičuće otpornosti φ/, ne opisuje stvarne parametre smičuće
čvrstoće tla u konačnom intervalu normalnih napona.
Bilo je pokušaja da se opis nelinearne zavisnosti između normalnog efektivnog
napona definiše tangentnim parametrima tako da se obe veličine, c/ i φ/ menjaju u
funkciji normalnog napona, što se pokazalo kao nepraktično i nepotrebno kompliko-
vano. Znatno je jednostavnije da se ugao smičuće otpornosti definiše kao sekantna
vrednost φs/ u funkciji normalnog napona, te se smičuća čvrstoća opisuje izrazom:
τ f = σ n/ tan φs/ (σ n/ ) (5.29)

gde φs/ (σ n/ ) nije konstantna vrednost za dato tlo već zavisi od normalnog napona.
U opitu triaksijalne kompresije ugao smičuće otpornosti izražen glavnim
naponima pri lomu je ugao nagiba tangente povučene iz koordinatnog početka
σ,τ dijagrama na Mohrov krug napona pri lomu, tako da je na osnovu izraza (5.6):
(σ
1
/
− σ 3/ ) (σ 1
/
/ σ 3/ ) − 1
sin φ /
= f
= f
(5.30)
s
(σ 1
/
+σ /
3 ) f
(σ 1
/
/σ /
3 ) f
+1
Čvrstoća svakog tla se može, istina sasvim kvalitativno, objasniti cementacionim
vezama između zrna ili kohezijom, trenjem između zrna, lomom ili drobljenjem zrna,
njihovim međusobnim pomeranjima i relativnim obrtanjima kao i promenom
orijentacije pločastih zrna u odnosu na ravan smicanja. Ugao smičuće otpornosti
necementiranog tla može se, na intuitivnoj osnovi, bar simbolično, prema Koerneru
(1968), opisati zbirom:
φ / = φµ/ + φdeg
/
+ φreor
/
+ψ (5.31)
gde je
φµ/ ugao fizičkog trenja između mineralnih zrna
φdeg
/
ugao usled degradacije ili drobljenja zrna
φreor
/
ugao usled promene orijentacije zrna
ψ ugao doprinosa dilatancije ili promene zapremine
Ugao fizičkog trenja φµ/ zavisi od tipa minerala i stanja površine zrna i veoma se
teško može direktno meriti. Ipak se sa relativno visokom pouzdanošću, može reći da je
za kvarc φ µ/ ≈ 260 , za feldspate je φµ/ ≈ 380 , a za minerale glina najmanja merena
vrednost je bila φ µ/ ≈ 30 (Lambe i Whitman, 1969).
Ugao φdeg/
, koji opisuje efekte degradacije zrna, zavisi od nivoa napona, kako
normalnih tako i smičućih, od vrste minerala, i oblika i teksture mineralnog zrna. Pošto
zrna u masi tla nisu međusobno učvršćena, ona mogu menjati orijentaciju u procesu
deformisanja prilagođavajući se nastalim deformacijama i pri tome potrošiti izvesnu
energiju koja se ovde ogleda u povećanju ugla smičuće otpornosti za veličinu φreor /
.
Ukoliko se skup zrna izloži samo promeni smičućih napona, pri konstantnoj veličini
prosečnog normalnog napona, doći će do promene zapremine, što se ne događa

elastičnim materijalima, i ta promena zapremine učestvuje u ukupnoj čvrstoći sabirkom
ψ koji se naziva uglom dilatancije.
Iako je gore data kvalitativna suma uglova sasvim simbolična, kvantitativno
razdvajanje nabrojanih komponenti je izuzetno težak izazov za istraživače. Praktična
pojednostavljenja su neophodna, pri čemu se ima u vidu da sve četiri komponente
nemaju isti značaj za sve tipove tla.
Osim toga, ugao smičuće otpornosti φ / nije jedinstvena veličina, već zavisi i od
istorije deformisanja, kao što je to pokazano na Slici 5.30, gde se razlikuju uglovi vršne
čvrstoće φ / = φmax
/
, uglovi smičuće otpornosti pri konstantnoj zapremini φcv/ i rezidualni
ugao smičuće otpornosti φr/ . Mobilizacija ovih komponentalnih uglova zavisi od veli-
čine smičuće deformacije δ. Za dostizanje rezidualne čvrstoće u uslovima direktnog
smicanja potrebne su relativno velike deformacije reda veličine δ > 100-500 mm.
Slika 5.30. Definicije uglova smičuće otpornosti
Ugao vršne smičuće otpornosti tla φ / = φmax /

zavisi od stanja zbijenosti tla. Pri
prikazivanju karakterističnih rezultata laboratorijskih ispitivanja sistematski je, na
kvalitativan način, pravljena razlika između ponašanja normalno konsolidovanih glina i
rastresitog peska, sa jedne strane, i ponašanja prekonsolidovanih ili zbijenih glina i
zbijenog peska, sa druge. U prvom slučaju tendencija uzorka tla da menja zapreminu je
relativno mala, tako da ukupna smičuća otpornost potiče uglavnom od trenja haotično
raspoređenih zrna bez značajnog gradijenta promene zapremine pri lomu i ugao je
označen sa φcv/ . Takvo trenje najviše zavisi od mineralnog sastava zrna koji se odražava
u pokazatelju plastičnosti tla, što je ilustrovano na Slici 5.31. Za neplastične materijale
ugao φcv/ je tipično veći od oko 300, a za IP > 20% ugao smičuće otpornosti je tipično
manji od oko 200, sa trendom opadanja pri povećanju ovog indeksa.
Ugao φcv/ smičuće otpornosti normalno konsolidovanih sitnozrnih materijala,
izražen preko efektivnih normalnih napona, zavisi od više faktora, pri čemu na
komponentu trenja značajnog uticaja ima tip predominantnog minerala. Granice ugla φ /
u zavisnosti od indeksa plastičnosti nezbijenih, normalno konsolidovanih materijala su
bliske veličini φcv/ prikazane na Slici 5.31 i 5.32-f. Tla sa istim IP i nižom aktivnošću A
imaju veće uglove smičuće otpornosti, a sa porastom aktivnosti veličina ugla smičuće
otpornosti se približava donjoj granici. Treba imati u vidu da korelacija između φ / i IP,
i uz eventualno korigovanje veličinom aktivnosti A, nije dovoljna za pouzdano
određivanje veličine ugla smičuće otpornosti jer je odstupanje od prosečne vrednosti
relativno veliko, naročito u intervalu indeksa plastičnosti od 15% do 40%, za koji
postoji veliki broj podataka. Klasifikacioni pokazatelji i u ovom pogledu imaju samo
orijentacioni karakter i ne mogu poslužiti kao jak argument za izbegavanje ispitivanja
čvrstoće u dreniranim uslovima, osim kada je problem takve prirode da su praktične
posledice, koje iz usvojenih parametara proističu, neosetljive na veličinu parametra.
Prikazana zavisnost važi za vršnu čvrstoću prirodnog normalno konsolidovanog tla u
dreniranim uslovima i za neuređeni skup čestica, kada nije došlo do značajnije promene
orijentacije pločastih zrna paralelno sa ravni smicanja.
Slika 5.31. Orijentacione granice ugla vršne smičuće otpornosti

za normalno konsolidovana tla u zavisnosti od indeksa plastičnosti
Vršna čvrstoća prekonsolidovanog ili zbijanog materijala je veća od normalno

konsolidovanog ili rastresitog, ali ta razlika zavisi, između ostalog, i od nivoa normalnih
efektivnih napona. Uticaj zbijanja ili prekonsolidacije na vršnu čvrstoću sitnozrnog tla
se odražava u obliku povećanja prividne kohezije c/, koja sasvim izuzetno, može dostići
i vrednost do najviše od oko 30 kPa. Ukoliko se prekorači vršna čvrstoća, smičući otpor
može znatno opadati ka rezidualnoj veličini pri velikim deformacijama.
VRŠNA SMIČUĆA ČVRSTOĆA. Karakteristike smičuće otpornosti peska, kao

tipičnog predstavnika zrnastih nevezanih materijala, mogu se ispitivati u dreniranim
opitima triaksijalne kompresije i u dreniranim opitima direktnog smicanja. Krupnozrni
nevezani materijali kao što su pesak, šljunak i kameni nabačaj, ne pokazuju ni prividnu
koheziju, tako da se smičuća čvrstoća opisuje izrazom (5.29).
Ukoliko je anvelopa napona loma prava linija, odnosno ugao smičuće otpornosti
ne zavisi od normalnog napona, tada je i ugao nagiba tangente na Morov krug istovre-
meno i ugao smičuće otpornosti. Kasnije u ovom poglavlju će se pokazati da to i nije
sasvim tako. Ugao smičuće otpornosti peska i krupnozrnijih materijala zavisi od zbije-
nosti i isti je za suv i zasićen materijal za isti nivo normalnih efektivnih napona i vrstu
ispitivanja. Pesak se može ispitivati u opisanim laboratorijskim aparatima za direktno
smicanje i triaksijalnu kompresiju, dok se za ispitivanje šljunkova i kamenog nabačaja
za posebne svrhe, (visoke nasute brane), mogu napraviti veći uređaji. Sa mehaničke
tačke gledišta, smičuća čvrstoća pobrojanih krupnozrnih materijala (pesak šljunak,
kameni nabačaj i njihove mešavine) je kvalitativno slična, tako da će se ovde, ilustracije
radi, opisati ponašanje peska koji se rutinski ispituje u laboratorijskim uslovima.
Na Slici 5.32-a do 5.32-e prikazana je tipična zavisnost između razlike glavnih
napona i aksijalne deformacije u dreniranom opitu triaksijalne kompresije za zbijene i
rastresite uzorke zrnastog materijala. Sasvim je kvalitativno slična zavisnost i između
smičućeg napona i relativnog pomeranja u opitu direktnog smicanja. Kod zbijenog peska
postoji visok stepen uzglobljavanja između zrna koji povećava smičuću čvrstoću uz
povećavanje zapremine sa maksimalnim gradijentom pri dostizanju vršne čvrstoće tako da
je vršni ugao smičuće otpornosti φ / = φmax/
znatno veći od ugla trenja između čestica φµ
(Slika 5.32-a). Razlika između ovih veličina predstavlja energiju potrebnu za savladavanje
efekata međusobnog uzglobljavanja i uklještenja zrna i preuređivanje njihovog
međusobnog rasporeda u zoni smičućeg loma.
Rastresite peskove ne karakteriše značajnije međusobno uzglobljavanje zrna. U
ovom slučaju zrna se lako pomeraju, bez većih dodatnih otpora, tako da dolazi do
plastičnog smičućeg loma bez pojave vršne vrednosti. Deformacije do loma se odvijaju uz
smanjivanje zapremine do konstantne vrednosti, kada gradijent promene zapremine postaje
jednak nuli, tako da se odgovarajući ugao smičuće otpornosti označava sa φcv/ (Slika
5.24-a i Slika 5.32-b). Kvalitativna zavisnost između φcv/ i indeksa plastičnosti prikazana
je na Slici 5.32-f.
Uzglobljavanje se oslobađa povećanjem zapremine zbijenog tla u zoni loma, tj.
pojavom dilatancije (Slika 5.32-c). Tek kada se ovaj efekat savlada, ostaje čisto trenje
koje zavisi od mineralnog sastava tla (Slika 5.32-f). Anvelope napona loma rastresitih
materijala je bliska pravoj liniji i ugao smičuće otpornosti je praktično konstantan. S
obzirom da efekti dilatancije opadaju sa porastom nivoa normalnih napona, anvelopa
vršne smičuće čvrstoće zbijenih materijala je zakrivljena, ugao vršne smičuće čvrstoće
opada, (Slika 5.32-d). Rastresit materijal smanjuje zapreminu pri smicanju zbijen
dilatira, povećava zapreminu, tako da pri velikim deformacijama i zbijen i rastresit
pesak imaju praktično istu smičuću čvrstoću, jer oba dostižu istu tzv. "kritičnu
poroznost" ec (Slika 5.32-e).
NAPONSKA DILATANCIJA . Za pojavu povećanja zapremine pri promeni

smičućih napona u mehanici tla se koristi izraz "dilatancija" kojom se objašnjava uticaj
uzglobljavanja zrna na ukupnu smičuću čvrstoću. Unutarnje trenje zrnastog materijala,
čije čestice nisu međusobno povezane cementnim vezama, jednako je zbiru trenja
klizanja između zrna, povećano za dodatnu otpornost koja potiče od međusobne

uklještenosti i uzglobljenosti zrna. Kada se zbijeno tlo kliže po ravni loma, ono mora da
se pomeri po nekoj lokalnoj ravni kontakta između zrna, koja se ne poklapa sa
globalnom ravni smicanja, (Slika 5.4-d), što povećava smičući otpor mase tla iznad
veličine koja bi bila uslovljena samo uglom čistog trenja između zrna φµ.
Slika 5.32. Smičuća čvrstoća zrnastog materijala

Ilustrativni model, koji opisuje uticaj gradijenta promene zapremine tla u zoni
loma na čvrstoću tla, je relativno jednostavan ukoliko se razmatra ravna deformacija.
Model koji obuhvata glavne osobine takvog ponašanja je implicitno opisao Taylor
(1948) jednim brojnim primerom, bez uopštavanja u određen teorijski koncept, koji se
može rekonstruisati ilustracijom i oznakama prikazanim na Slici 5.33.
Slika 5.33. Tejlorov model primenjen na opis efekta dilatancije
Rad na deformaciji uzorka je Tdx – Ndy. Ako se rad spoljnih sila izjednači sa
radom potrošenim na trenje pri konstantnoj zapremini, može se napisati da je:
Tdx − Ndy = µ N dx (5.32)

što nakon sređivanja daje
T / N = µ + dy / dx (5.33)
gde sabirak dy/dx predstavlja efekat dilatancije. U tački B na Slici 5.33 ovaj član je
jednak nuli kada se uzorak deformiše bez promene zapremine. Gradijent promene
zapremine je jednak nuli i za područje malih deformacija, što je naznačeno tačkom C na
pomenutoj slici i horizontalnim isprekidanim linijama CC’ na Slici 5.5-a. Ukoliko se
stavi da je dy/dx=0 tada je:
T / N = µ = tan φcv/ (5.34)

Međutim, pri deformaciji koja odgovara vršnoj čvrstoći, tačka A, odnos T/N ima
maksimalnu vrednost, tako da je:
T   dy 
  = tan φcv +  
/
(5.35)
 N  max  dx  max
što odgovara deformaciji sa maksimalnim gradijentom dilatancije i vršnoj smičućoj
čvrstoći.
Prethodni izraz (3.35) opisuje ukupan ugao smičuće otpornosti tla i sada se može
napisati i u konvencionalnom obliku:
tan φ / = tan φcv/ + tanψ (5.36)

Tajlorov model jasno pokazuje, na relativno jednostavan način, kako se ukupna
smičuća čvrstoća sastoji od zbira trenja i efekta gradijenta promene zapremine - dila-
tancije. Do identičnog zaključka (5.36) došao je Bishop (1950) na formalno drugačiji
način. Međutim, postoji i drugačiji prilaz koji se zasniva na posmatranju nazubljenog ili
testerastog modela.
Šematizovan uticaj promene zapremine na ugao smičuće otpornosti zrnastog
materijala može se opisati "testerastim modelom dilatancije" koji je prikazan na Slici
5.34. Talasasta ravan smicanja zbijenog materijala (Slika 5.34-a) se aproksimira
"testerastom" ravni, sa nizom lokalnih ravni x-x koje u odnosu na globalnu ravan
smicanja s-s zaklapaju ugao ψ.
Pretpostavlja se da je ugao smičuće otpornosti u rastresitom tlu jednak φcv/ kada
je gradijent promene zapremine jednaku nuli i da je ta veličina neka vrsta konstante
koja opisuje samo otpor trenja skupa zrna, a da se smicanje veoma zbijenog tla mora
dogoditi po nizu kosih ravni x-x po kojima se otpor smičućem pomeranju opisuje
veličinom φcv/ ukoliko se zrna ne drobe. Iznad globalne hrapave površine s-s formira se
kruta zona koja pri smicanju kliza naviše pod uglom ψ (uglom dilatancije), tako da
zona u području zuba testere povećava zapreminu. Iz uslova ravnoteže bloka prikazanog
na Slici 5.34-b imamo da je:
Q = N cosψ + T sinψ (5.37)
S = − N sinψ + T cosψ (5.38)
U gornji izraz unesemo da je S = Q tan φ i dobijamo:
/
cv
T − N tanψ = N tan φcv/ + T tan φcv/ tanψ (5.39)

Pri malom horizontalnom pomeranju δ u blok će se pomerit naviše za veličinu δ v
gde je δ v/δ u = tan ψ , što nakon zamene i sređivanja, daje:
T tan φcv/ + δ v / δ u
= (5.40)
N 1 − (δ v / δ u ) tan φcv/
Odnos T/N je sada očigledno veći od smičućeg otpora trenja pri konstantnoj zapre-
mini koja postoji između bloka i podloge za veličinu koja zavisi od odnosa komponenti
vertikalnog i horizontalnog pomeranja. Ova analogija se dalje može proširiti tako da
više odgovara deformacijama tla u uslovima homogene smičuće deformacije, kao što je
to na Slici 5.34-c prikazano blokovima koji su nanizani jedan iznad drugog sa
površinom preseka A i visine H koji su opterećeni istim komponentalnim silama kao i
blok na Slici 5.34-b, tako da jednačina (5.40) važi i za ovaj prošireni model.
Za uzorak tla odnos δv/H je pozitivan pri ekspanziji, pri povećanju zapremine. S
obzirom da su horizontalne deformacije jednake nuli, vertikalna deformacija je
istovremeno i zapreminska deformacija δεv. Slično, odnos δu/H je smičuća deformacija
δγ te se analogija može dalje proširiti tako što se član δv/δu zameni sa δεv/δγ što daje:
τ tan φcv/ + δε v / δγ
= (5.41)
σ 1 − (δε v / δγ ) tan φcv/
S obzirom da je vezom δε v / δγ = tan ψ definisan ugao dilatancije, a ugao
maksimalne smičuće otpornosti tla se mobiliše pri maksimalnoj vrednosti odnosa
smičućeg napona pri lomu i normalnog napona, tako da je tanφ =τf /σ, iz gornjeg izraza
sledi da je:
tan φcv/ + tanψ
tan φ / = (5.42)
1 − tanψ tan φcv/
Iz gornjeg izraza je očigledno da se, prema testerastom modelu dilatancije u
uslovima ravne deformacije, prividan ugao trenja φ / = φmax/
sastoji od zbira dva ugla
prikazana na Slici 5.34-f, tako da je elementarna zavisnost između dilatancije i ukupnog
prividnog ugla trenja:
φmax
/
= φcv/ + ψ (5.43)
Slika 5.34. Neki modeli dilatancije
Jednačina (5.43), strogo uzev, nije sasvim tačan opis uslova ravnoteže testerastog
modela, jer proističe iz razmatranja sila, a ne napona, što bi bilo korektnije, ali već i
ovakva relativno jednostavna zavisnost dovoljno dobro opisuje mehanizam dilatancije sa
jasnom geometrijskom interpretacijom u uslovima ravne deformacije. U uslovima
rotaciono simetričnog naponskog stanja, kakav preovladava u opitu triaksijalne

kompresije, ovaj opis gubi geometrijsko značenje, zavisnost je složenija, ali su
posledice kvalitativno slične. Rowe (1962) je predložio teoriju koja povezuje odnose
glavnih napona pri lomu i gradijent promene zapremine. Pokazao je da za idealan skup
zrna može važiti izraz:
σ 1/ 1 + sin φcv/  dε v 
= / 
1−  (5.44)
σ 3 1 − sin φcv 
/
d ε1 
gde su dεv i dε1 odgovarajuće male promene zapreminske odnosno aksijalne deformacije
(kompresija usvojena kao pozitivna).
U slučaju zbijenog peska, vršna čvrstoća odgovara maksimalnom gradijentu
dilatancije, tj. maksimalnom odnosu d ε v / d ε1 , kao što je to ilustrovano na Slici 5.32-c,
tako da izraz (5.44) za stanje napona i deformacija u stanju loma postaje:
 σ 1/  1 + sin φcv/  dε v 
 / = / 
1−  (5.45)
 σ3  f 1 − sin φcv  d ε1  max
Pogodan način da se odredi veličina φcv/ je da se grafički prikaže zavisnost između
gradijenta promene zapremine i udgovarajućeg ugla smičuće otpornosti uzoraka sa
različitim zbijenostima pri uobičajenim nivoima napona u opitima triaksijalne
kompresije i ekstrapolacijom, ukoliko je to potrebno, nađe ugao pri kojem se uzorak
lomi, a da je pri tome gradijent promene zapremine jednak nuli, ili alternativno da se niz
uzoraka sa konstantnom, relativno visokom zbijenošću ispita u širokom području
napona. Tri primera koji ilustruju takav postupak prikazana su na Slici 5.35.
Slika 5.35. Određivanje veličine ugla φcv/

Primeri 1 i 2 na Slici 5.35 ilustruju zavisnost dobijenu na uzorcima sa relativnom

zbijenošću od oko 100% koji su ispitani u veoma širokom intervalu napona, što je
ilustrovano na Slici 5.42 i 5.43-a. Krive 1 i 2 u ovim primerima presecaju nultu liniju
dilatancije i prelaze u područje kontrakcije pri velikim deformacijama, što u ovim
slučajevima odgovara veoma visokim nivoima napona, kada dolazi do značajnog
drobljenja zrna, uz kontrakciju i pojavu žilavog loma, tako da je mobilisani ugao
smičuće otpornosti čak manji od φcv/ . U primeru 3, prava linija predstavlja linearnu
aproksimaciju velikog broja rezultata ispitivanja uzoraka različite zbijenosti u
umerenom području normalnih napona, tako da je φcv/ procenjen ekstrapolacijom. Ova
tri primera, između ostalih, koristitiće se za ilustraciju hiperboličkog kriterijuma loma
tla u dreniranim uslovima i za uspostavljanje kvalitativne zavisnosti uglova φcv/ i φ B/ .
Ugao dilatancije ψ se može izraziti ili preko priraštaja maksimalnih i minimalnih
dilatacija dε1 i dε3, ili preko priraštaja volumetrijske deformacije dεv i maksimalnog
klizanja dγ, tako da je u uslovima triaksijalne kompresije:
d ε1 + d ε 3 dε v
sinψ = = (5.46)
d ε1 − d ε 3 dγ
Razmatrajući uslove triaksijalne kompresije i predlog teorije koju je su date
izrazima (5.44) i (5.35) za uslove triaksijalne kompresije, Bolton (1986) pokazuje da bi
u uslovime ravne deformacije navedeni izrazi precenili doprinos dilatancije i za takve
uslove daje empirijsko pojednostavljenje u obliku aproksimativnog izraza:
φmax
/
≈ φcv/ + 0.8ψ (5.47)
Ako se gornji izraz uporedi sa rezultatom koji je proizašao iz Tejlorovog modela u

obliku izraza (5.42), za tipičan opseg veličina koje se mere na uzorcima peska različite
zbijenosti, dobijaju se relativno male i praktično prihvatljive razlike. Glavni rezultat,
koji sledi iz jednačina (5.43) i (5.46), je da se svaka veličina ugla ukupne mičuće
otpornosti tla, koja je veća od ugla trenja rastresitog tla, vidi kao geometrijska veličina
povećanja zapremine koja je neophodna da bi došlo do smičućeg loma tla.
Treba imati u vidu da dilatancija, pa i njen doprinos ukupnoj smičućoj čvrstoći
nije konstata za materijal sa datom zbijenošću, već zavisi i od nivoa normalnih napona.
Naime, sa povećanjem nivoa normalnih napona smanjuje se i tendencija zbijenog uzor-
ka da povećava zapreminu, tako da je doprinos dilatancije manji ukoliko su naponi veći
i postepeno isčezavaju, sa porastom opšteg nivoa napona, ali se istovremeno povećavaju
efekti drobljenja zrna, koje oba modela dilatancije, i Tejlorov i Roveov, zanemaruju.
Oba prikazana modela dilatancije daju kvalitativni opis zavisnosti ugla smičuće
otpornosti od efekata dilatancije, ali ne i zavisnost veličine doprinosa dilatancije od
nivoa normalnog napona. Opadanje doprinosa dilatancije, sa povećanjem nivoa
normalnih napona, između ostalog, zavisi i od čvrstoće zrna i granulometrijske
kompozicije. Ako se pretpostavi da je za datu zbijenost i granične uslove veličina
φcv/ konstantna, a doprinos dilatancije opada sa povećavanjem nivoa normalnih napona,
anvelopa ukupne smičuće čvrstoće mora biti zakrivljena linija u σ n/ , τ f dijagramu, što
je kvalitativo prikazano na Slici 5.32-d.
NELINEARNA ANVELOPA HIPERBOLIČKOG TIPA. Anvelopa napona loma

izražena efektivnim naponima može se opisati promenom ugla smičuće otpornosti sa
izrazima hiperboličkog tipa, od koji će se ovde navesti tri. Ova anvelopa je proizašla iz
"testerastog" modela u koji je ugrađen mikro-mehanički model sa nelinearno deforma-
bilnim zupcima (Slika 5.34-f), i ovde se neće detaljnije prikazati (Maksimović 1992,
1996-a). Polazeći od stava da zrnasti nevezani materijal nema koheziju, smičuća čvrsto-
ća tla izražena preko efektivnih napona se može opisati kriterijem u obliku izraza (5.29):
τ f = σ n/ tan φ / (σ n/ ) (5.48)
pri čemu je, po analogiji sa izrazima (5.43) i (5.47), koji opisuju doprinos dilatancije,
ugao smičuće otpornosti jednak zbiru:
φ / (σ n/ ) = φ B/ + δφ / (σ n/ ) (5.49)
U izrazu (5.48) ugao smičuće otpornosti φ / ( σ n/ ) je funkcija normalnog
efektivnog napona σ n/ koji sadrži drugi sabirak u izrazu (5.49) u obliku:
∆φ /
δ φ / (σ n/ ) = (5.50)
1 + σ n/ / p N
tako da je ukupan ugao smičuće otpornosti:
∆φ /
φ / = φ B/ + (5.51)
1 + σ n/ / p N
Smičuća čvrstoća je τ f = σ n/ tan φ / , tako da je:
 ∆φ / 
τ f = σ n/ tan  φ B/ +  (5.52)
 1 + σ n/ pN 
/
Izrazi (5.51) i (5.52) sadrže tri parametra:

φ B/ je bazni ugao trenja
∆φ / je maksimalna ugaona razlika φ0/ - φ B/
p N je normalni napon srednjeg sekantnog ugla.
Geometrijsko značenje parametara je ilustrovano Slikama 5.36 i 5.38. Kada
σ /
n
→ 0 tada je φ / → φ B/ + ∆φ / = φ 0/ , tj. nagib tangente na anvelopu u koordinatnom
početku, inicijalni nagib tangente, je jednak zbiru parametara φ B/ i ∆φ / . Kada normalni
napon σ n/ teži beskonačnosti, ugao smičuće otpornosti φ / teži vrednosti baznog ugla
trenja φ B/ . Parametar pN je napon pri kojem je ugao smičuće otpornosti srednja vrednost
ugla između φ B/ i φ0/ odnosno φM/ = φ B/ + ∆φ / /2 . Simetrala ugla ∆φ / seče anvelopu u
tački M u kojoj je normalni napon σ n/ = p N . U gore opisanom obliku nelinearna
anvelopa se može direktno odrediti iz rezultata direktnog smicanja, ali je za tumačenje
opita triaksijalne kompresije potrebna izvesna modifikacija. Ugao tangente povučen iz
koordinatnog početka na Morov krug napona pri lomu za c′ = 0 na osnovu izraza (5.30)
može se izraziti preko glavnih napona pri lomu tako da je nagib tangente na Morov krug
napona pri lomu:
 (σ 1/ − σ 3/ ) 
φ = arc sin  /
/ f 
(5.53)
s
 (σ 1 + σ 3 ) 
/
 f 
dok je odgovarajući normalni napon:
σ /ff = σ 3/ ( 1 + sin φs/ ) (5.54)

Promena ugla tangente na Morove krugove nelinearne anvelope napona loma u
funkciji nivoa normalnih napona se sada može napisati u obliku sličnom (5.51) :
∆φ /
φ =φ +
/ /
(5.55)
1 + σ /ff /pF
s B
gde je pF normalni napon srednjeg ugla nagiba tangente na Morov krug definisan na
Slici 5.37-a i odgovara Morovom krugu koji tangira simetrala ugla ∆φ/ , a druga dva
parametra φ B/ i ∆φ ′ imaju isto značenje kao u izrazima (5.51) i (5.52).
Slika 5.36. Nelinearna anvelopa napona loma i parametri
Treba imati u vidu, (Slika 5.37-a), da se tačka K u kojoj tangenta dodiruje Morov
krug, i zaklapa ugao φs/ sa osom σ ′ , ne poklapa sa tačkom F na anvelopi napona loma
jer je anvelopa zakrivljena, ali se anvelopa Morovih krugova definisanih sa (5.55)
zanemarljivo malo razlikuju od anvelope opisane izrazom (5.52). Konverzija iz jednog
opisa u drugi se može izvršiti nalaženjem odnosa veličina pN i pF iz jednog posebnog
Morovog kruga koji tangira anvelopu u tački T uz uslov da istovremeno tangira i
simetralu ugla ∆φ ′ u tački S. Iz odnosa na Slici 5.37-a može se naći odnos pN /pF koji
je za potrebe praktične konverzije rezultata prikazan dijagramom na Slici 5.37-b. Može
se videti da su vrednosti odnosa pN/pF relativno bliske jedinici, tako da se za
preliminarnu ocenu može usvojiti i da je pN ≈ pF, a razlika pri tome iznosi svega
nekoliko procenata.
Radi daljeg uopštavanja i poređenja sa predlogom popularnog modela Boltona

(1986) ovde će se uvesti još jedan opis ugla smičuće otpornosti u obliku koji uključuje i
prosečan nivo napona pri lomu definisan kao:
p / = (σ 1/ + σ 2/ + σ 3/ ) / 3 (5.56)
tako da se sekantni ugao smičuće otpornosti, analogno sa izrazom (5.51), može
pretpostaviti u obliku:
∆φ /
φs/ = φB/ + (5.57)
1 + p / / p AV
pri čemu se, sa dovoljnom tačnošću za ove potrebe, može pokazati da je:
 1   3 − sin φM 
/
p AV = pF    2 / 
(5.58)
 3   1 − sin φM 
Slika 5.37. Nelinearna anvelopa, Morovi krugovi i konverzija parametara
Strogo uzev, izrazi (5.51), (5.55) i (5.58) ne opisuju identične anvelope napona
loma, osim za veličine normalnih napona bliskih nuli, za beskonačni nivo normalnih
napona i za napone srednjeg ugla φM/ . Ugao smičuće otpornosti φ s/ , prema gornjem
izrazu (5.58), neće biti identičan veličinama prema izrazu koji sadrži parametar pF, osim
u tri navedena područja napona, ali su poređenja pokazala da u celom intervalu od nule
do beskonačnosti razlike nisu veće od ± 0.20 za zbijene peskove, a razlika se smanjuje
sa smanjenjem veličine ∆φ / .
Gore dati izrazi, prema analogiji sa efektima dilatancije po kojoj su izvedeni,
odnose se na vršnu čvrstoću tla. Međutim, ugao rezidualne smičuće čvrstoće gline φr/ ,
najčešće zavisi od veličine normalnog napona koji deluje na ravan loma, kao što su to
brojnim, laboratorijskim i terenskim rezultatima pokazali mnogi autori. Ova
eksperimentalna činjenica se može objasniti promenljivim stepenom orijentacije
pločastih zrna minerala gline, pri čemu se paralelnost orijentacije ravni loma i ravni zrna
povećava sa porastom nivoa normalnih napona. Rezidualna smičuća čvrstoća se takođe

može opisati izrazom oblika (5.52), dodavanjem indeksa "r" parametrima, tako da
anvelopa napona loma i u ovim uslovima ima oblik:
 ∆φr/ 
τ f ,r = σ n/ tan  φB/ ,r +  (5.59)
 1 + σ n/ /pN .r
 
gde je τf,r rezidualna čvrstoća pri smicanju.
Asimptotska vrednost baznog rezidualnog ugla φ B/ ,r odgovara uglu smičuće
čvrstoće pri visokom nivou napona pri kojima dolazi do savršeno paralelne orijentacije
pločastih čestica, dok ∆φr/ predstavlja meru inicijalnog odstupanja orijentacije pločastih
čestica od orijentacije neopterećene ravni loma. Uticaj promene orijentacije zrna pri
velikim smičućim pomeranjima na smičuću čvrstoću je veoma velik kod materijala sa
velikim procentom čestica gline, koje imaju izrazito pločast oblik.
Radi kondenzovanijeg grafičkog opisa pogodno je označiti veličine pN, odnosno
pF, sa jednim simbolom pM jer odgovaraju tački M na anvelopi (Slike 5.36 do 5.38).
Geometrijsko značenje parametara i promenljivih za efektivne napone je relativno
jednostavno, što je ilustovano na Slici 5.38 linearnim i polulogaritamskim dijagramima.
Razlika između početnog ugla φo/ i asimptotskog ugla φ B/ je ∆φ ′ . Parametar pM
je nivo napona za koji je ugao smičuće otpornosti φM/ = φ B/ + ∆φ / /2 . Na
polulogaritamskom dijagramu na Slici 5.38-b tačka M koja odgovara veličini normalnog
napona pM je tačka centralne simetrije za krivu, dok su veličine φo/ i φ B/ asimptote. Na
istom dijagramu se može videti da se u relativno širokoj okolini tačke M kriva ne
razlikuje mnogo od prave linije, što je jedan od razloga za izvestan, istina ograničen,
uspeh anvelopa logaritamskog tipa.
Parametri hiperboličkog kriterija loma tla imaju sledeće fizičko značenje:
φ B/ je "bazni ugao trenja", ugao smičuće otpornosti koji se mobiliše pri visokim
nivoima normalnih napona kada nema promene zapremine ali se odvija i
drobljenje zrna pri smicanju. Ukoliko nema značajnijeg drobljenja zrna, tada ova
veličina odražava trenje pri konstantnoj zapremini φcv/ . Ukoliko nema kotrljanja
zrna, ovaj ugao bi bio približno jednak uglu fizičkog trenja između zrna φ µ/ .
Ipak, treba imati u vidu da tla koja se sastoje od rogljastih zrna ili pri veoma
visokim naponima nemaju konstantan ugao φcv/ jer on zavisi i od nivoa napona i
inicijalnog rasporeda i konfiguracije zrna. Prema tome, bazni ugao φ B/ se nalazi
u intervalu φµ/ < φB/ ≤ φcv/ i zavisi prevashodno od vrste minerala i od oblika
zrna koji čine skelet tla, kao i od hrapavosti površina zrna. Prva aproksimacija
rezultata ispitivanja ukazuje na približnu jednakost φ B/ ≈ φcv/ .
∆φ / je maksimalna ugaona razlika, koja se u slučaju tla sa kompaktnim zrnima može
nazvati i maksimalnim doprinosom dilatancije i tada odražava zbijenost,
zaobljenost i prateće efekte dilatancije, dok kod tla sa velikim sadržajem
pločastih čestica pri velikim deformacijama izražava nesavršenu orijentaciju
zrna u odnosu na ravan smicanja kada normalni napon teži nuli.
pM odnosno pN ili pF, napon srednjeg ugla, uglavnom odražava stišljivost skeleta tla,
čvrstoću zrna ili otpor zrna i skeleta protiv drobljenja, što zavisi od vrste
minerala, zbijenosti tla, granulometrijske kompozicije i oblika zrna. Ovaj
parametar je najmanji za gline, veći za krupnozrna tla sa rogljastim zrnima, a
najveći je za dobro graduirane zbijene materijale sa čvrstim zaobljenim zrnima i
materijale koji se sastoje od izuzetno tvrdih minerala.
Slika 5.38. Parametri i funkcije nelinearne anvelope napona loma
PRIMERI ANVELOPA HIPERBOLIČKOG TIPA

Primenljivost oblika anvelope hiperboličkog tipa ilustrovaće se sa jednim do dva
primera za karakteristične tipove tla. Pri tome će se koristiti rezultati eksperimentalnih
istraživanja i ispitivanja koje su pojedini autori objavili u renomiranim međunarodnim
časopisima, a karakteristični su za ilustraciju koja ima tipična obeležja za celu grupu
materijala slične vrste.
VRŠNA ČVRSTOĆA SITNOZRNOG TLA (GLINE). Zakrivljenost anvelope

vršne čvrstoće gline je karakteristična za prekonsolidovane i zbijane materijale, dok je
za prerađena normalno konsolidovana tla anvelopa napona loma u opitu triaksijalne
kompresije bliska pravoj liniji koja prolazi kroz koordinatni početak σ n/ ,τ dijagrama
pod uglom φcv/ .
Primer uticaja stepena prekonsolidacije prerađene gline Weald, prema rezultatima
serije dreniranih opita triaksijalne kompresije koje je izvršio Henkel (1958), ilustrovan
je na Slici 5.39. Može se videti da je ugao smičuće otpornosti normalno konsolidovanog
uzorka nešto manji od 220, a da pri niskim normalnim naponima, tj. pri visokom stepenu
prekonsolidacije, ugao raste do oko 30% iznad prvobitne vrednosti i da hiperbolički
opis, uz prihvatljivo odstupanje, dobro aproksimira merene zavisnosti.
Slika 5.39. Uticaj stepena prekonsolidacije na ugao smičuće otpornosti

prerađene gline Weald
Atkinson i Farrar (1985) su prikazali rezultate triaksijalnog ispitivanja uzoraka

zbijene visokoplastične gline (Sl.5.40) upotrebljavane za građenje nasipa saobraćajnica
na kojima su se uočavale pojave nestabilnosti kosina neobjašnjive primenom klasičnog
linearnog φ / , c / , u koncepta. U području niskih napona njihova ispitivanja su vršena
po jednoj nestandardnoj putanji napona. Naime, nakon izotropne konsolidacije poveća-
van je devijator napona do izvesnog nivoa koji približno odgovara smičućim naponima
u površinskoj zoni prvobitno stabilne kosine nasipa, a zatim je povećavan porni pritisak
do loma da bi se odredila smičuća čvrstoća u području niskog nivoa normalnih napona.
Takva putanja simulira uticaj filtracionih pornih pritisaka nakon intenzivnih kiša i nije
od posebnog značaja za interpretaciju rezultata, jer se podrazumeva da anvelopa napona
loma za efektivne napone ne zavisi od putanje napona.
Za obično primenjivan interval normalnih efektivnih napona (150-300 kPa)
anvelopa napona loma je praktično linearna i definisana sa φ / = 16 0 i c′ = 25 kPa . Ali
u području malih napona (5-25 kPa) anvelopa se mogla opisati izrazom paraboličkog
tipa (5.25) sa parametrima A=2,72 i b=0,65. Ako se rezultati prikažu sa samo četiri
tačke, i to dve iz područja koje je opisano linearnom i dve nelinearnom zavisnošću, tj.
za pomenute napone (5, 25, 150 i 300 kPa) dobija se zavisnost sa parametrima
prikazanim na Slici 5.40. Može se videti da anvelopa hiperboličkog tipa daje praktično
pravu anvelopu za napone 100-400 kPa, koja bi, ekstrapolirana do nultog nivoa
normalnih, napona ukazivala na prividnu koheziju c′ = 25 kPa . Dijagrami na Slici 5.40-
c i 5.40-d prikazuju dobru saglasnost analitičke aproksimacije zavisnosti ugla smičuće
otpornosti u funkciji normalnog efektivnog napona u linearnom i polulogaritamskom
dijagramu. Detalji alternativnih linearnih i nelinearnih anvelopa prikazani su u području

napona do 50 kPa na Slici 5.40-b gde se može videti da linearna anvelopa precenjuje
stvarnu približno za 30% do 50% za interval napona 15 kPa do 25 kPa.
Slika 5.40. Smičuća čvrstoća zbijene CH gline.

(gore): Anvelopa napona loma,
(dole): Ugao u funkciji od efektivnog normalnog napona
Poređenja tako izmerene čvrstoće sa pojavama nestabilnosti kosina su pokazala da

je čak i tako smanjena čvrstoća, (u odnosu na linearnu anvelopu), veća od mobilisane
čvrstoće pri pojavama nestabilnosti kosina. Osetljivost faktora sigurnosti na alternativne
opise smičuće čvrstoće za ove parametre je ilustrovana u Poglavlju 10.
Suočeni sa istim problemom pojava plitkih klizanja kosina na nasipima
saobraćajnica u Kaliforniji, Day i Axten (1989) proveli su niz opita smicanja u niskom
području napona do oko 200 kPa. Jedan primer njihovih rezultata prikazan je
anvelopom napona loma i uglom u zavisnosti od normalnog efektivnog napona u
linearnom i polulogaritamskom dijagramu na Slici 5.41. Ovaj rezultat, kao i mnoga
druga ispitivanja zbijenih glina, za koju je vršena hiperbolička interpretacija, a koji se
ovde neće prikazivati, pokazala su da je početni ugao tangente φo/ najčešće preko 500 i
ne manji od oko 450. Možda početni ugao φo/ od preko 600 može izgledati neuobičajeno
veliki. Interpretacija rezultata ispitivanja zbijanog tla iz iste formacije visokoplastične
gline, koja su proveli Bishop, Webb i Lewin (1965), ukazuje da je početni ugao oko 470,
a veličina pN je oko 67 kPa.
Slika 5.41. Čvrstoća zbijene gline. (a): anvelopa,

(b): Ugao u zavisnosti od napona-linearni dijagram
Treba imati u vidu da je ispitivanje smičuće čvrstoće pri veoma malim

vrednostima efektivnih napona povezano sa značajnim praktičnim teškoćama, jer su
merene vrednosti bliske redu veličine raznih parazitnih uticaja koji se pri merenjima
pojavljuju, tako da se ne vrše često u standardnim ispitivanjima. Zbog toga je uputno
upotrebiti korekciju, ukoliko su niski naponi od interesa u praktičnom problemu. Jedna
mogućnost da se čvrstoća zbijenog ili prekonsolidovanog sitnozrnog tla ne preceni u
području niskih efektivnih napona fiktivnom kohezijom, je da se na linearnom delu
anvelope, koja je određena standardnim opitima, usvoje dve tačke koje pravu definišu
za napone koji se koriste pri konvencionalnim ispitivanjima, na primer 200kPa i 400
kPa, a da se pretpostavi vrednost φo/ u veličini 450 do 500 za materijale zbijene prema
Proktoru, ili neka manja vrednost za umereniju zbijenost tla, i reši sistem od dve
jednačine sa dve nepoznate. U opštijem slučaju, ako se koriste tri tačke, u izrazima
(5.51) ili (5.52) dobija se sistem od tri jednačine sa tri nepoznate, čije rešenje daje
parametre nelinearne anvelope.
Zbijene i prekonsolidovane gline pokazuju veoma veliku dilatanciju u području

malih efektivnih napona, koja uz naponsku zavisnost trenja, opravdava velike uglove
smičuće otpornosti pri naponima od desetak kPa. Zbog relativno male čvrstoće
pločastih i ljuspastih minerala gline, sa povećavanjem napona, ugao smičuće otpornosti
relativno brzo opada. Veličina dilatancije, odnosno lokalni gradijent promene zapremine
pri krtom lomu sitnozrnog tla teško se može direktno izmeriti jer je zona, u kojoj se
smičući lom događa, koncentrisana u veoma tankoj ploči, "ravni klizanja", čija je
debljina reda veličine od desetak hiljaditih delova milimetra. Ukupna merena
volumetrijska deformacija uzorka pri lomu u opitu triaksijalne kompresije ne mora
odgovarati promeni zapremine u maloj lokalizovanoj zoni loma zbijene ili
prekonsolidovane gline, osim ako se radi o plastičnom lomu, kada je dilatancija veoma
mala ili jednaka nuli, što se događa samo u području relativno velikih napona.
Nakon savladavanja efekata dilatancije, koja je praćena povećanjem zapremine u
ravni ili ploči smicanja, pri daljem smicanju, sa povećanjem smičućih deformacija,
pločaste čestice gline postepeno menjaju orijentaciju postrojavajući se paralelnije sa
ravni loma. Ovaj mehanizam, koji je doveo do promene orijentacije pločastih zrna,
smanjuje smičući otpor i dovodi do rezidualne čvrstoće, tipičan oblik ponašanja koji se
opisuje kao krto plastičan lom ili deformacijsko omekšanje.
ČVRSTOĆA KRUPNOZRNOG TLA. Smičuća čvrstoća krupnozrnog tla, (pesak,

šljunak i kameni nabačaj), koje se najvećim delom sastoji od zrna kompaktnog oblika,
zavisi od tipa minerala ili vrste stene od koje su zrna nastala, oblika zrna, graduiranosti i
zbijenosti. Za dato krupnozrno tlo, jedina promenljiva je njegova gustina koja se opisuje
relativnom zbijenošću Dr ili indeksom zbijenosti ID. Nelinearnost anvelope napona loma
je izrazita za zbijena tla, a zanemarljiva za rastresita. Zbog toga će se ovde prvo razma-
trati samo ponašanje veoma zbijenog tla. Jedna od veličina koja je nepravedno zanema-
rena u tumačenju smičuće čvrstoće tla je čvrstoća zrna koja čine skelet krupnozrnog tla.
Ovaj uticaj će se ovde, istina samo kvalitativno, ilustrovati sa nekoliko primera.
Billam (1971) je ispitivao, između ostalog, krečnjački pesak (d60/d10=2.3/1.5mm,
Gs=2.715) i drobljeni kameni ugalj, antracit (d60/d10=1.2/0.73mm, Gs=1.369), koji po
granulometrijskom sastavu odgovaraju krupnozrnom pesku. Standardni drenirani opiti
triaksijalne kompresije na uzorcima prečnika 38 mm su vršeni za veoma širok dijapazon
napona konsolidacije, odnosno minimalnog glavnog napona od samo 3 kPa pa čak do
10000 kPa. Hiperbolička interpretacija svih rezultata sekantnim uglom u funkciji nivoa
normalnih napona sa detaljima je prikazana na Slici 5.42 za krečnjački pesak, a u
polulogaritamskom dijagramu prikazana na Slici 5.43-a za drobljeni antracit.
Osim veoma dobre saglasnosti rezultata sa analitičkim opisom u izuzetno širokom
području napona, ovde treba uočiti da je napon srednjeg ugla za krečnjački pesak nešto
veći od oko 300 kPa ili nekoliko puta veći od tipične vrednosti ovog pokazatelja za
zbijenu glinu. Za pesak dobijen drobljenjem kamenog uglja i iste uslove ispitivanja, ovi
rezultati ispitivanja ukazuju da je napon srednjeg ugla oko tri puta manji od istog
parametra za krečnjački pesak. Ispitivanjem čvrstoće pojedinih zrna, Bilam je došao do
zaključka da je odnos čvrstoća zrna krečnjaka i zrna antracita 2,3. Zavisnost između
čvrstoće zrna i parametra pN pri jednakoj relativnoj zbijenosti je sasvim izrazita. Uticaj
relativne čvrstoće zrna se može ilustrovati drugom krajnošću, odnosno rezultatima
ispitivanja na krupnozrnom materijalu sa izuzetno čvrstim zrnima. Lo i Roy (1973) su,
između ostalog, ispitivali i aluminijum oksid sa granulometrijskom kompozicijom
srednjezrnog peska sa specifičnom težinom Gs = 4.0. Ovaj materijal je sintetički korund
koji se koristi kao abraziv na brusnom papiru, na Mosovoj skali ima tvrdoću 9,
(dijamant na toj skali ima tvrdoću 10). Rezultati opita triaksijalne kompresije pri
relativnoj zbijenosti od svega 49% su prikazani na Slici 5.43-b.
Slika 5.42. Rezultati ispitivanja krečnjačkog peska za D r =100%.

(a), (b): Anvelopa napona loma,
(c), (d): Ugao u funkciji od efektivnog normalnog napona
Treba uočiti da je napon srednjeg ugla korunda pF = 4630 kPa, oko 45 puta veći
od istog parametra za zbijeni antracit i oko 15 puta veći od istog parametra za zbijeni
krečnjački pesak. Prema kasnije ovde pokazanoj zavisnosti može se proceniti da bi
napon srednjeg ugla za pesak aluminijum oksida pri relativnoj zbijenosti od 100% bio
oko 10000 kPa, tj. oko 100 puta veći od napona srednjeg ugla antracita i preko 30 puta
veći od napona srednjeg ugla krečnjačkog peska pri istoj velikoj zbijenosti. Prema tome,
ovaj parametar koji kvantifikuje napon srednjeg ugla odražava otpor loma zrna pri
uvećavanju nivoa napona pri smicanju. Međutim, svakako da u procesu drobljenja zrna,
osim čvrstoće minerala koji ga čine, značajan uticaj mora imati oblik zrna i
granulometrijska kompozicija. Treba očekivati da će se rogljasta zrna u jednoličnoj
kompoziciji više lomiti od zaobljenih u širokoj granulaciji, jer su pri istoj srednjoj
veličini zrna i pri istom nivou napona, manji kontaktni naponi između zrna. Rezultati
ispitivanja su takvu tendenciju i pokazali.
Slika 5.43. Rezultati ispitivanja drobljenog kamenog uglja (a)

i sintetičkog korunda, aluminijum oksida (b).
Marsal (1973) je prikazao rezultate ispitivanja niza krupnozrnih materijala na

posebno konstruisanim triaksijalnim aparatima velikih dimenzija, koji omogućuju
ispitivanja kamenog nabačaja korišćenih za građenje visokih nasutih brana. Prečnik
cilindričnog uzorka iznosio je 103 cm a njegova visina 238 cm. Rezultati ispitivanja
dobro graduirane mešavine peska sa šljunkom, prikazani su na Slici 5.44. Veličina nor-
malnog efektivnog napona srednjeg ugla je blizu 600 kPa, dvostruka vrednost u odnosu
na ranije komentarisane rezultate za krečnjački pesak, oko šest puta veća od vrednosti
za antracit i oko deset puta veća od tipične vrednosti za zbijene gline. Ovaj rezultat je
karakterističan za veoma rasprostranjene aluvijalne peskove. Može se videti da je anve-
lopa zakrivljena uglavnom do nivoa normalnih napona od oko 2 pN, a za veće napone je
praktično prava linija, paralelna sa pravom povučenom iz koordinatnog početka pod
uglom φ B/ . Ukoliko bi pretpostavili da je φ B/ ≈ φcv/ , tada je razlika u veličini smičućeg
otpora ograničena pravom σ n/ tan φ B/ i anvelope posledica dilatancije i loma zrna. Pri
veličini normalnih napona od oko 2pN uticaj dilatancije je praktično ravan nuli, za veće
napone dilatancija može biti i negativna i celokupna razlika u čvrstoći između čvrstoće
baznog trenja i ukupne čvrstoće mase granularnog tla je posledica doprinosa čvrstoće
zrna koja se drobe u procesu smičućeg deformisanja pri visokim nivoima napona.
Odsečak tangente na anvelopu na τ osi asimptotski teži konstantnoj vredosti pri
povećanju normalnih napona. Da su ispitivanja vršena samo sa svestranim pritiscima
većim od oko 1 MPa, ili ako se ispitivanja za manje napone zanemare, povlačenjem
prave anvelope preko Morovih krugova napona i njenom ekstrapolacijom dobili bi
prividnu koheziju, koja, očigledno, kod nevezane mešavine šljunka, peska i oblutaka, ne
postoji.
Slika 5.44. Rezultati ispitivanja mešavine peska i šljunka
Za potrebe analize stabilnosti brane Oroville, jedne od najviših nasutih brana tog
vremena (225 m), Marachi, Chan i Seed (1972) su u triaksijalnim ćelijama ispitivali
različite krupnozrne materijale. Pri tome su ispitivane paralelne granulacije sa različitim
maksimalnim veličinama zrna. Za krupan šljunak, koji čine oblutci veličine do 15 cm, u
zbijenom stanju dobijeni su rezultati čija je interpretacija hiperboličkim kriterijem loma
prikazana na Slici 5.45. Ako se parametri prikazani na dijagramima anvelope napona
loma za ovaj materijal uporede sa paramerima anvelope za drobljeni krečnjak (Slika
5.42), najveća je razlika u parametru pF koji je za oblutke preko 10 puta veći od istog
parametra za krčnjački pesak, a druga dva parametra ( φ B/ i ∆φ / ) su relativno slične
veličine. Da zavisnost između čvrstoće zrna i ovog parametra postoji, može da posluži
podatak da je čvrstoća zrna kvarca oko 30 puta veća od čvrstoće zrna antracita.
Slika 5.45. Rezultati ispitivanja šljunka i oblutaka
Svakako da, osim čvrstoće zrna, na veličinu parametra pF, odnosno pN, utiče i
njegov oblik i granulometrijska kompozicija. Za datu čvrstoću zrna i relativnu zbijenost,
napon srednjeg ugla se povećava sa povećanjem koeficijenta jednoličnosti i sa
povećanom zaobljenošću, jer se tada zrna najmanje lome pri povećanju nivoa napona.
Nasuprot gore opisanom ponašanju zbijenih krupnozrnih materijala, kod kojih se
pojavljuje priraštaj čvrstoće usled uzglobljavanja, dilatancije i loma zrna, ispitivanja
rastresitih materijala pokazuju da je ugao smičuće otpornosti praktično konstantan kada
efekata dilatancije nema. Na primer, Vesić i Clough (1968) su pokazali da je za indeks
zbijenosti ID=0.2 ugao smičuće otpornosti peska bio konstantan i iznosio oko 32.50, što
je tipična prosečna vrednost za mnoge peskove, dok je za ID= 0.8 priraštaj ugla smičuće
otpornosti pri nivou napona od oko 100 kPa iznosio oko 11.50. Indeks zbijenosti, pri
kojoj je doprinos dilatancije jednak nuli, može se, u skladu sa konceptom kritične
poroznosti, nazvati kritičnim indeksom zbijenosti ID,cr, pokazatelj koji je predložio
Bolton (1986) u okviru njegove logaritamske teorije, sugerišući da je ova veličina
ID,cr=0.23, iako se rezultati kreću u granicama 0.1-0.3.
Kameni nabačaj, materijal koji se dobija miniranjem, uz eventualno drobljenje u

kamenolomima, i često se koristi u građenju nasutih objekata, u pogledu smičuće
otpornosti ponaša se slično peskovima. Jedina značajnija razlika se eventualno može
uočiti u većoj vrednosti ∆φ / u stanju maksimalne zbijenosti, jer su zrna kamenog
nabačaja obično rogljasta sa jasno izdvojenim hrapavim površinama i oštrim ivicama,
dilatancija u zbijenom stanju materijala je veća, kotrljanja i rotacija zrna pre loma
zanemarljiva, za razliku od aluvijalnih peskova i šljunkova, kod kojih su zrna
poluzaobljena do zaobljena tokom transporta vodom.
Za primer visoke smičuće otpornosti kamenog nabačaja, na Slici 5.46-a prikazani
su rezultati opita triaksijalne kompresije drobljenog bazalta (Al-Hussaini, 1983) sa
zrnom maksimalne veličine 76.2 mm i relativno širokom graduiranošću sa koeficijentom
jednoličnosti Cu=11.6 i visokim indeksom zbijenosti ID=0.97-1.0. Maksimalna ugaona
razlika je ovde ∆φ / =25.70, što je za 60-120 veće od istog parametra za aluvijalne pesko-
ve. Ispitivanja autora su pokazala da i koeficijent jednoličnosti Cu ima značajan uticaj na
čvrstoću. Za uniformniji granulometrijski sastav (Cu=3.31) sa zrnom maksimalne
veličine od 6.3 mm uglovi smičuće čvrstoće su za oko 4-60 manji u odnosu na rezultate
za pomenutu široku graduiranost pri istoj maksimalnoj zbijenosti, kada je ID=1.0.
Slika 5.46. Smičuća čvrstoća kamenog nabačaja
S obzirom na dimenzije zrna kamenog nabačaja, izrada aparata za triaksijalnu

kompresiju sa ćelijom odgovarajuće veličine predstavlja nestandardan poduhvat koji
sebi mogu dozvoliti samo izuzeno veliki objekti, visoke nasute brane ili veći broj takvih
objekata. Zbog toga se u našim uslovima obično koriste jednostavniji i jeftiniji posebno
konstruisani kutijasti aparati za direktno smicanje decimetarskih dimenzija. Pažljivo
provedeni opiti daju konzistentne rezultate i pored znatnih nedostataka takvog uređaja.
Rezultati ispitivanja uzoraka kamenog nabačaja za nasutu branu Barje kod Leskovca,
dobijeni direktnim smicanjem kamenog nabačaja od biotitskog gnajsa, prikazani su na
Slici 5.46-b. Parametri nelinearne anvelope kamenog nabačaja su, u ovom slučaju,
bliski veličinama koje bi se očekivale za dobro zbijen pesak.
ZAVISNOST SMIČUĆE ČVRSTOĆE OD ZBIJENOSTI. Prvi konzistentan opis

ponašanja peska u opitu triaksijalne kompresije, koji uzima u obzir zbijenost preko
indeksa ID i nivo normalnih napona, dao je Bolton (1986). Empirijska jednačina kojom
se definiše doprinos dilatancije opisuje linearnu vezu u polu-logaritamskom dijagramu u
funkciji od prosečnog normalnog napona p′ , tako da izraz za ugao nagiba tangente
povučene iz koordinatnog početka na Morov krug pri lomu ima oblik:
φs/ = φcv/ + A  I D ( Q − ln p / ) − 1 (5.60)
gde je φcv/ ugao smičuće otpornosti pri kritičnoj poroznosti ec

Q = 10 empirijska konstanta za kvarcni pesak,
A = 30 faktor za uslov rotacione simetrije, a A = 50 za ravnu deformaciju.
Propisujući uslov da doprinos dilatancije, drugi sabirak u gornjem izrazu, ne može

biti veći od 120 u triaksijalnom opitu i ne veći od 200 pri ravnoj deformaciji, ni manji od
nule, ograničava se važnost logaritamske zavisnosti. Svoju teoriju ovaj autor koriguje
uslovom da u gornjem izrazu za sve veličine nivoa napona p′ < 150 kPa treba koristiti
veličinu od 150 kPa. Ova teorija podrazumeva da se u polu-logaritamskom dijagramu
zavisnost opisuje sa tri prave linije, što je ilustrovano na Slici 5.47 za uslove triaksijalne
kompresije i na Slici 5.54 za ravno stanje deformacija.
Slika 5.47. Grafik korelacije Boltona za uslove triaksijalne kompresije
Ovaj opis, sa nametnutim dopunskim granicama u kojima linije naglo menjaju

pravac, delimično eliminiše nedostatke opisa logaritamskom funkcijom, ograničavajući
njenu važnost na određene intervale, priznajući da izraz ne važi ni za relativno male, niti
za relativno velike napone.
Istraživanja koja su objavili Jamiolkowski, Ghionna, Lancellotta i Pasqualini

(1988) su pokazala da ova teorija potcenjuje ugao smičuće otpornosti za 10 do 1.50 pri
normalnom naponu σff =267 kPa, a Bellotti, Ghiona, Jamiolkowski i Robertson (1989)
da je ugao potcenjen za oko 20 do 3.50 i zaključuju da nedostatak saglasnosti mora biti
u vezi sa pretpostavljenom vrednošću Q=10. Za kvarcne peskove vredost parametra Q
treba korigovati do vrednosti u intervalu 9.8-11.2 a parametar A za uslove u triaksi-
jalnom opitu je u rasponu 3.50-4.20 (Maksimović, 1993). Ovi nalazi su pokazali da
korelacija daje prihvatljive i konzervativne rezultate sa mogućom greškom od 10 do 30
kod jednoličnih aluvijalnih peskova sa poluzaobljenim zrnima, ali čak i do oko 120 u
slučaju zbijenog tla sa rogljastim zrnima.
Radi uopštavanja rezultata i definisanja okvira za uspostavljanje zavisnosti
između ugla vršne smičuće otpornosti, relativne zbijenosti i nivoa napona (Maksimović,
1993, 1994) pogodan je izraz u obliku
∆φ / ( Dr )
φ / = φ B/ + (5.61)
1 + σ / /pM ( Dr )
gde je:
φ B/ ≈ φcv/ za uobičajene nivoe napona,
∆φ ′ (Dr) je funkcija relativne zbijenosti koja odgovara parametru ∆φ ′
pM (Dr) je funkcija relativne zbijenosti koja odgovara parametru pM
Primer uporednog prikaza rezultata ispitivanja jako zbijenog peska, koje su
objavili Bolton i Lau (1989) u ovoj interpretaciji dat na Slici 5.48, pri čemu je
iskorišćen podatak o veličini φcv/ koji je unet kao veličina φ B/ . Može se videti da oba
hiperbolička opisa na zadovoljavajući način aproksimiraju eksperimentalne rezultate sa
prihvatljivim odstupanjima, kako preko parametra pF (Slika 5.48-a), tako i preko
parametra pAV (Slika 5.48-b) gde je prikazana korelacija Boltona za A=3 i Q=10 i indeks
zbijenosti Id=1.0 prema izrazu (5.60).
Slika 5.48. Alternativni prikazi ugla smičuće otpornosti jako zbijenog peska
u funkciji nivoa napona
Pri tome su u formuli (5.61), sa dovoljnom tačnošću za praktične potrebe, ∆φ ′

(Dr) i P(Dr) linearne funkcije indeksa zbijenosti definisane maksimalnim vrednostima
parametara ∆φ100/
i pM ,100 koji se dobijaju za relativnu zbijenost Dr=100% i gradijentima
smanjenja parametara sa smanjenjem relativne zbijenosti. Veličina ∆φ100 /
predstavlja do-
prinos dilatancije pri relativnoj zbijenosti od 100% pri nultom nivou normalnih napona i
za prirodne peskove se kreće u granicama od oko 130 do oko 260. Veličinu kritične
zbijenosti određjuje veći odsečak funkcija ∆φ ′ (Dr) i P(Dr) na osi relativne zbijenosti.
Slika 5.49. Aproksimativna konverzija Boltonove tri-linearne korelacije u

hiperboličku. Zavisnosti ugla smičuće otpornosti u funkciji zbijenosti
i normalnih napona za tipične parametre aluvijalnog peska
S obzirom da su tri-linearne zavisnosti u polulogaritamskom dijagramu manje

logične od jedne glatke kontinulane linije, uputno je naći opis koji tri prave aproksimira
ekvivalentnom hiperboličkom zavisnošću. Postupkom optimizacije dobija se da je
∆φ100
/
=13.80, da je vrednost ∆φ / proporcionalna relativnoj zbijenosti, da je p AV ,100 =820
kPa i da je p AV =0 za kritičnu zbijenost od 23%. Na Slici 5.49-a se može videti dobra
saglasnost izvedene konverzije sa uporednim prikazom tri-linearne i hiperboličke
zavisnosti. S obzirom da je primena prosečnog normalnog napona p’, datog izrazom
(5.56), nepogodna za praktičnu primenu, izvedena zavisnost preko opisa napona σ /ff je
prikazana na Slici 5.49-b, gde je dat i odgovarajući parametar pF ,100 =614 kPa.
U izrazu (5.61) napon σ/ je napisan bez indeksa, tako da se može koristiti
alternativno ili σ /ff ili σ n/ ili p / , u skladu sa izborom pM, čija vrednost može da se
označi sa pF, ili pN ili pAV, zavisno od oblika opisa nivoa napona i anvelope koji se
želi upotrebiti u analizi rezultata ili je najpogodniji u rešavanju konkretnog zadatka.
Za ilustraciju postupka za određivanje parametara smičuće čvrstoće peska u
funkciji relativne zbijenosti ovde se prikazuje obrada rezultata ispitivanja peska Ticino,
koje je objavio Lancellotta (1995). Ulazni podaci za tri relativne zbijenosti i tri nivoa
normalnih napona σ /ff prikazani su u tabeli sa rezultatima regresione analize u
poslednje dve kolone u istoj tabeli na Slici 5.50. Grafik linearnih aproksimacija za funk-
cije ∆φ ′ (Dr) i P(Dr) su prikazane na Slici 5.50-a i 5.50-b. Zavisnost između relativne
zbijenosti, nivoa normalnih napona i ugla smičuće otpornosti je kvalitativno slična za

većinu krupnozrnih materijala u tome da za datu veličinu ugla φcv/ ≈ φ B/ , druga dva pa-
rametra, i ∆φ ′ i pM približno linearno rastu sa povećanjem relativne zbijenosti. Karak-
teristične vrednosti, koje ovaj tip odnosa opisuju, prikazane su sa četiti primera na Slici
5.51 brojnim vrednostima u tabeli i normalizovanim dijagramima na Slikama 5.51-a i
5.51-b . Osim normalizovanih parametara za pesak Ticino sa Slike 5.50, prikazani su
rezultati za pesak Hokksund prema ispitivanjima koje je objavio Lancellotta (1995),
pesak Kairo prema ispitivanjima provedenim za potrebe projektovanja i građenja metroa
u Kairu, i za pesak Mol prema ispitivanjima koje je objavio Ladanyi (1960). Rezultati
za pesak Mol su dobijeni u upitu triaksijalne kompresije po specijalnoj putanji napona.
Nakon izotropne konsolidacije, opterećivanje je provedeno po istoj oktaedarskoj ravni.
Slika 5.50. Rezultati regresione analize za pesak Ticino

Na Slici 5.51 su u normalizovanom obliku prikazani i rezultati aproksimativne

konverzije Boltonove (A.K.B) tri-linearne zavisnosti ilustrovane na Slici 5.47. Ovi para-
metri predstavljaju tipična donju granicu parametara smičuće čvrstoće kvarcnih peskova,
pri čemu je, sa dovoljnom pozdanošću za praktične potrebe, usvojeno da je φcv/ ≈ φ B/ =320.
Treba imati u vidu da je za aluvijalne kvarcne peskove prosečna vredost φcv/ za 23 razli-
čita peska 33.60 ± 2.50, (Jamiolkowski, Ghionna, Lancellotta i Pasqualini 1988), a može
biti i 37.50 za jednoličan drobljeni kvarc sa rogljastim zrnima (Bolton i Lau 1989). Za
mešavinu kvarca i feldspata je oko 370, dok za feldspate može biti 380 do 400 (Rowe
1962). Anvelope napona loma za niz karakterističnih vrednosti zbijenosti, sa parametrima,
prikazane su na Slici 5.52.
Slika 5.51. Karakteristični parametri smičuće čvrstoće peska u funkciji relativne

zbijenosti u uslovima triaksijalne kompresije
Prema tome, za datu zbijenost, anvelopa napona loma je blago zakrivljena linija
konkavna u odnosu na osu normalnih napona. Uticaj zakrivljenosti nije zanemarljiv,
naročito u području relativno malih napona, što je umnogome otežavalo interpretaciju
rezultata modelskih ispitivanja nosivosti temelja na pesku. S druge strane, u području
visokih nivoa napona pri lomu, karakterističnih za opite statičke penetracije i nosivost
baze šipa, razlike u uglovima smičuće otpornosti znatno manje zavise od zbijenosti, jer
su efekti dilatancije umanjeni, a drobljenje zrna izrazitije.
Slika 5.52. Smičuća čvrstoća u funkciji zbijenosti i normalnih napona.

Prosečna donja granica za aluvijalni pesak
u uslovima triaksijalne kompresije.
Parametri aproksimirani linearnim funkcijama ∆φ ′ (Dr) i pM(Dr) se mogu odrediti

ispitivanjima za konkretan materijal. Parametar ∆φ100/
je najmanje 120, kada su zrna sasvim
zaobljena, a granulometrijska kompozicija široko graduirana. Ukoliko su zrna rogljasta a
granulometrijska kompozicija relativno strma, veličina ∆φ100 /
krupnozrnog materijala sa
0
kompaktnim zrnima može dostići vrednost do oko 26 . Parametar pF ,100 se kreće u
relativno širokim granicama od oko 500 kPa do 2500 kPa za čiste kvarcne peskove, a
može biti i manji ukoliko pesak sadrži primese mekših zrna, na primer, liskuna ili
karbonata. Parametar pF ,100 je bliži donjoj granici kad su zrna rogljasta u jednoličnoj
granulometrijskoj kompoziciji, a gornjoj ako su zrna sasvim zaobljena u široko
graduiranom materijalu sa zrnima visoke čvrstoće. Neki karakteristični parametri za niz
krupnozrnih materijala, od kojih je većina detaljnije prikazana u ovom tekstu, rezimirani su
u Tabeli 5.2. Može se, između ostalog, uočiti na primerima 10 i 11, da veće učešće
glinovitih frakcija smanjuje bazni ugao. Prikazani parametri mogu da posluže za
preliminarnu procenu mogućih veličina za relativno širok spektar krupnozrnih materijala.
UTICAJ SREDNJEG GLAVNOG NAPONA. Prikaz smičuće otpornosti se u

prethodnom tekstu zasnivao na rezultatima opita triaksijalne kompresije u kojem je
σ 2/ = σ 3/ i u opitima direktnog smicanja, koji se rutinski primenjuju u praksi. Većina
praktičnih analiza, jednostavnosti radi, pretpostavlja da vršni ugao smičuće otpornosti u
dreniranim uslovima ne zavisi od putanje napona ka lomu i da se zanemaruje i uticaj
srednjeg efektivnog normalnog napona σ 2/ . Međutim, ovaj uticaj može biti značajan u
nekim slučajevima opterećivanja. S obzirom da se ovaj uticaj ne može odrediti
konvencionalnim ispitivanjima u praksi zbog složenosti uređaja za nezavisnu kontrolu
sva tri glavna napona ili kontrolu svih komponentalnih deformacija, uzimaju se u obzir
publikovani rezultati ispitivanja provedeni u specijalizovanim istraživačkim centrima
koji omogućavaju da se konvencionalna ispitivanja manje ili više koriguju.
Tabela 5.2 Parametri smičuće čvrstoće krupnozrnog tla i kamenog nabačaja

Br. Krupnozrno tlo, pesak, šljunak Dr φB/ ∆φ / pF
ili kameni nabačaj (%) ( stepeni ) ( kPa )
1 Prašina, (čist kvarc + feldspat) 100 37,2 19,1 1690
2 Pesak Ticino 90 35.0 11,3 803
3 Pesak Ticino 40 35.0 4,2 350
4 Pesak Hokksund 90 34,0 12,8 1700
5 Pesak Hokksund 40 34,0 3,2 1200
6 Pesak Mol 83 32,5 13,4 322
7 Pesak Mol 48 32,5 7,7 132
8 Pesak Fulung 75 32,0 11,6 616
9 Pesak Fulung 50 32,0 8,0 404
10 Pesak Tamsui 40-50% škriljac-glinac 75 19,8 24,1 628
11 Pesak Tamsui 40-50% škriljac-glinac 50 19,8 21,7 555
12 Pesak krečnjački 100 35,8 21,4 362
13 Pesak od granitnog gnajsa Zb. 42,4 21,4 433
14 Pesak od raspadnutog granita Zb. 37,9 11,5 208
15 Peskovit šljunak Pinzandaran Zb. 36,4 19,4 567
16 Šljunak brana Kozjak - 36,0 7.0 1000
17 Šljunak brana Oroville d < 5 cm Zb. 36,8 13,6 2075
18 Šljunak brana Oroville d < 15 cm Zb. 32,7 15,7 3500
19 Konglomerat Malpasso Zb. 32,2 19.1 1350
20 Konglomerat El Infernillo Zb. 30,0 17.8 1620
21 Škriljac El Granero Zb. 31,0 24,0 400
22 Škriljac slabog kvaliteta Zb. 30,2 28.0 115
23 Peščar i alevrolit brana Selova - 29,4 19,5 530
24 Krečnjak brana Bekhme Zb. 38,0 18,0 380
25 Krečnjak brana Kozjak Zb. 35,0 20,0 480
26 Diorit El Infernillo Zb. 32,2 18,9 524
27 Drobljeni bazalt d < 7,6 cm 100 32,7 25,7 2045
28 Prosečan kameni nabačaj - 35,0 17,0 200
29 Kameni ugalj (antracit, meko zrno) 100 32,2 16,5 104
30 Aluminijum oksid (abraziv, tvrdo zrno) 49 31,7 10,5 4710
Rezultati istraživanja, koja su su rezimirali Ladd i dr. (1977), pokazala su da su

parametri čvrstoće za efektivne napone u uslovima rotacione simetrije i kada je srednji
glavni napon jednak minimalnom glavnom naponu manji u svim slučajevima kada je
σ 2/ > σ 3/ pri jednakom nivou zbira tri glavna napona. Na ovakav nalaz ukazano je još
na početku ovog poglavlja na Slici 5.2. Nepravilni jednakostranični šestougaonik Mor-
Kulona se nalazi unutar konture koju opisuju rezultati ispitivanja na peskovima, pri
čemu je rastojanje karakterističnih tačaka krive od prave linije stranice Mor-Kulonovog
šestougla veće za zbijen a manje za rastresiti materijal. Zbog toga se prihvata stav da
konvencionalni opiti triaksijalne kompresije daju parametre vršne čvrstoće za efektivne

napone koji su, sa praktične tačke gledišta, na strani sigurnosti u odnosu na parametre
koji bi opisivali čvrstoću u uslovima ravne deformacije ili bilo koje drugo naponsko
stanje kada je σ 2/ > σ 3/ pri lomu.
Od svih mogućih kombinacija veličina srednjeg napona od posebnog interesa je
slučaj ravne deformacije jer se mnogi praktični problemi stabilnosti i deformacija
analiziraju kao zadaci u ravni. U razmatranju uticaja srednjeg glavnog napona ugao
smičuće otpornosti je definisan preko glavnih napona izrazom (5.53). Uporedni primer,
koji ilustruje uticaj graničnih uslova deformacija, prikazan je na Slici 5.53 prema
rezultatima ispitivanja koje je objavio Cornforth, (1964). Rezultati ukazuju da razlika
između ugla smičuće otpornosti u konvencionalnom opitu triaksijalne kompresije, u
odnosu na opit u uslovima ravne deformacije, raste sa zbijenošću, dok su, za sasvim
rastresit i zbijen pesak, razlike manje i uglovi smičuće otpornosti se asimptotski
približavaju veličini φcv/ = 330. Pri visokoj zbijenosti u uslovima traksijalne kompresije
u prikazanom primeru doprinos dilatancije je oko 70, a u uslovima ravne deformacije
oko 110 za jednaku vrednost minimalnog glavnog napona od 138 kPa. Ovakva
interpretacija se zasniva na generalno prihvaćenenom stavu da je ugao smičuće
otpornosti pri konstantnoj zapremini φcv/ praktično konstanta nezavisna od uslova
deformisanja, tako da je približno isti i u uslovima ravne deformacije i u uslovima
triaksijalne kompresije. Razlike u ukupnoj smičućoj čvrstoći, pri jednakoj zbijenosti,
potiču od različitog doprinosa efekata dilatancije koji zavisi od uslova deformisanja
odnosno od veličine srednjeg glavnog napona i ukupnog nivoa napona.
Slika 5.53. Ugao smičuće otpornosti peska za rotaciono simetrično

i ravno stanje deformacija u funkciji poroznosti.
U okvirima trilinearne aproksimacije u polu-logaritamskom dijagramu za uslove

ravne deformacije, parametar se povećava na A = 5 za kvarcni pesak, drugi parametar Q
je nepromenjen, što uz ranije navedene uslove omogućava da se ugao smičuće
otpornosti prikaže grafički na Slici 5.54.
Slika 5.54. Grafik korelacije Boltona za uslove ravne deformacije
Radi ocene uticaja srednjeg efektivnog napona u opštem slučaju definiše se faktor
srednjeg glavnog efektivnog napona u obliku:
σ 2/ − σ 3/
b = (5.62)
σ 1/ − σ 3/
U opštem slučaju vrednost faktora b = 0 definiše uslove konvencionalne triaksijalne
kompresije, b = 0.3-0.4 uslove pri ravnoj deformaciji, a b = 1.0 naponsko stanje
triaksijalne ekstenzije, kada je srednji glavni napon jednak maksimalnom.
Ilustracija na Slici 5.55 prikazuje skup rezultata ispitivanja u aparatu sa nezavisnom
kontrolom sva tri glavna napona na zbijenom i rastresitom pesku koje je objavio Lade,
(1973), pri čemu je u svim slučajevima minimalni glavni napon iznosio 60 kPa.
U uslovima kompresije i ravne deformacije, povećanje ugla šmičuće otpornosti u
odnosu na veličinu dobijenu opitom triaksijalne kompresije je oko 4.60 za rastresit, a
oko 90 za zbijen. Međutim, treba uočiti značajniju razliku između merenih uglova u
uslovima ravne deformacije i ugla φcv/ . Za zbijen pesak doprinos dilatancije u uslovima
ravne deformacije iznosi čak oko 20.50, a za rastresit oko 60. Pri promeni parametra b od
stanja ravne deformacije, (b=0.3-0.4), do stanja triaksijalne ekstenzije, (b=1.0), ukupan
ugao smičuće otpornosti je praktično konstantan dok za rastresit blago i postepeno raste.
Jedan pokušaj uopštavanja rezultata ispitivanja u aparatima sa nezavisnom
kontrolom sva tri glavna napona, radi nalaženja praktične korekcije rezultata
konvencionalne triaksijalne kompresije (Ladd i dr., 1977, Kulhawy i Mayne, 1990) za
primenu u rešavanju ravnih problema, uz niz pojednostavljenja, dolazi do zaključka da se
može uzeti da je ugao smičuće otpornosti u uslovima ravne deformacije za 12% veći od
ugla smičuće otpornosti u uslovima triaksijalne kompresije i da je takvo uvećanje
nezavisno od zbijenosti i nivoa napona. Ovakav zaključak je blizak normativima nekih
zemalja koji dopuštaju da se ugao smičuće otpornosti iz triaksijalnog opita, dobijen na

uzorcime srednje zbijenog i zbijenog peska, može uvećati za 10% ukoliko se analizira
ravan problem. Treba imati u vidu da tako jednostavna korekcija može biti zadovoljavaju-
ća za prosečne uslove, ali ne i za krajeve intervala zbijenosti kao i za ekstremno visoke ili
veoma niske nivoe napona. Korekcija se može kretati oko 0% kod rastresitih materijala pri
visokom, a preko 20% kod zbijenih pri niskom nivou normalnih napona.
Slika 5.55. Uticaj srednjeg glavnig napona na ugao smičuće otpornosti

za zbijen i rastresit pesak
Veličina srednjeg glavnog napona pri lomu u uslovima ravne deformacije se može
proceniti iz poluempirijskog izraza po Bishopu, (1966) a on nije manji od:
σ 2/ = (1 2)(σ 1/ + σ 3/ ) cos 2 φ / (5.63)
dok Green (1971) smatra da se merenjem dobijene vrednosti mogu bolje aproksimirati
jednostavnijim izrazom koji daje veću vrednost:
σ 2/ = (σ 1/σ 3/ )1/ 2 (5.64)

Oba gore navedena izraza (6.63) i (6.64) se ne razlikuju u znatnoj meri od
jednostavnije praktične linearne aproksimacije u obliku:
σ 2/ = (σ 1/ + σ 3/ ) / 3 (5.65)
Srednji glavni napon u uslovima ravne deformacije zbijenog krupnozrnog tla
nameće kinematička ograničenja koja utiču da se doprinos dilatancije ukupnom uglu
smičuće otpornosti povećava u odnosu na doprinos uglu smičuće otpornosti koji se meri
u uslovima triaksijalne kompresije kada je σ 2/ = σ 3/ . Na osnovu rezultata mnogih
ispitivanja za praktičnu primenu se može koristiti korekcija rezultata triaksijalne
kompresije φtx/ za primenu u uslovima ravne deformacije tako što se ugao smičuće
otpornosti φ ps/ odredi prema izrazu:
φ ps/ = φcv/ + 1.5(φtx/ − φcv/ ) (5.66)
pri čemu tako određen ugao smičuće otpornosti važi kada je zbir glavnih napona pri
lomu u uslovima triaksijalne kompresije jednak zbiru glavnih napona u uslovima ravne
deformacije.
Pozitivan uticaj srednjeg glavnog napona u uslovima ravne deformacije je najveći
kod zbijenih krupnozrnih materijala a manji kod rastresitih. Izvesno povećanje ugla
smičuće otpornosti u uslovima ravne deformacije može se zapaziti i u slučaju sitnozrnih
materijala, ali je disperzija rezultata relativno velika, tako da je sigurnije da se uticaj
srednjeg glavnog napona zanemari.
Drenirana smičuća čvrstoća se meri i u aparatu za direktno smicanje i uobičajeno je
da se pretpostavi da je horizontalna ravan smicanja istovremeno i ravan loma. Ova gruba
pretpostavka dovodi do potcenjenog ugla smičuće otpornosti, tako da Rowe (1969) pred-
laže sledeći izraz:
tan φds/ = tan φ ps/ cos φcv/ (5.67)
gde je tan φds/ = τ max / σ n/ na horizontalnoj ravni smicanja u aparatu za direktno smicanje.
Ova zavisnost daje (φ ps/ − φds/ ) ≈ 40 do 80 za tipičan pesak sa φcv/ =300 do 400. I pored
toga, rezultati opita aparatom za direktno smicanje daju prihvatljive i korisne rezultate za
primenu u rešavanju ravnih problema pritisaka tla i problema stabilnosti gde progresivni
lom umanjuje prosečnu vrednost ugla smičuće otpornosti u odnosu na vršnu čvrstoću u
uslovima ravne deformacije.
TERENSKA ISPITIVANJA IN SITU I KORELACIJE. Komponente smičuće

čvrstoće izražene trenjem i dilatancijom, koje se mogu ispitivati u triaksijalnom opitu,
služe samo kao racionalni okvir interpetacije terenskih uslova. Jedan od problema u
određivanju parametara smičuće čvrstoće čistog peska ili krupnijeg materijala je
nemogućnost da se iz terena uzme neporemećen uzorak a da se pri tome sačuva prirodna
struktura i poroznost od koje zavise parametri mehaničkog ponašanje tla. Zbog toga se
koriste penetraciona ispitivanja koja imaju zanimljivu istoriju (Broms, 1988) i još
nedovršen razvoj. Za određivanje ugla smičuće otpornosti se najšire primenjuju rezultati
penetracionih ispitivanja (CPT i SPT). Razlikuju se dva prilaza: prvi se ograničava na
ocenu relativne zbijenosti, a drugi se orijentiše direktno na uspostavljanje korelacije
između penetracione otpornosti i ugla smičuće otpornosti. Osim takvih empirijskih
prilaza primenjivana su i teorijska rešenja zasnovana na teoriji granične nosivosti i na
teoriji ekspandirajuće šupljine. Tačno teorijsko modeliranje penetracionih opita je
moguće jedino primenom velikog broja parametara. Odatle sledi da se ugao smičuće
otpornosti na čisto teorijsko-racionalnoj osnovi ne može konzistentno predvideti samo
korišćenjem rezultata merenja qc(CPT) ili N(SPT).
Rešenje zahteva i dopunske informacije koje su nezavisno pretpostavljene i
uvedene tako da se raspoložive metode moraju smatrati aproksimativnim i u izvesnoj
meri empirijskim. Poseban doprinos rasvetljavanju uticaja pojedinih promenljivih dala
su laboratorijska ispitivanja u kalibriranim komorama sa peskom, koja omogućavaju da
se CPT opiti provode u kontrolisanim naponsko-deformacionim uslovima (Baldi i

dr.1981, 1981-a, 1982, 1986, Bellotti i dr. 1982, 1989).
Istraživanja su pokazala da svaka penetraciona otpornost u najvećoj meri zavisi od
početnih horizontalnih efektivnih napona, tako da korelacije, ako se prikazuju u funkciji
samo vertikalnog efektivnog napona, važe za normalno konsolidovano tlo gde je tipično
K0 ≈ 0.45-0.50. Ako je tlo prekonsolidovano ili zbijano mehaničkim postupcima pri
ugrađivanju, direktna primena vertikalnog napona, bez korekcije, malo bi precenila
relativnu zbijenost, odnosno ugao smičuće otpornosti.
S obzirom da ugao smičuće otpornosti zavisi od relativne zbijenosti i nivoa
normalnih napona, u istraživanju praktičnih korelacija je od fundamentalne važnosti
odrediti relativnu zbijenost, koja se indirektno reflektuje u rezultatima penetracionih
ispitivanja. Korelacije, koje prevashodno važe za normalno konsolidovane kvarcne
peskove, prikazane su na Slici 5.56 i 5.57. Alternativa direktnoj korelaciji rezultata
penetracionih ispitivanja sa uglom smičuće otpornosti je postupak kojim se, najpre
uspostavlja zavisnost između rezultata penetracionih ispitivanja (SPT) ili (CPT) i relativne
zbijenosti Dr odnosno indeksa zbijenosti ID. Na Slici 5.56-a date su dve takve korelacije.
Prikazana je korelacija Schmertmanna (1977), i korelacija izvedena na osnovu ispitivanja u
kalibriranoj komori dobijena za konkretan Ticino pesak, čije su osobine opisane ranije u
ovom poglavlju. U primeni ove korelacije pretpostavljen je koeficijent bočnog pritiska
K0=0.45. Ukoliko se proceni da je usled zbijanja ili prekonsolidacije horizontalni napon
veći od tako pretpostavljenog, veličinu relativne zbijenosti treba očitati za vrednost
vertikalnog efektivnog napona koji odgovara korigovanoj vrednosti horizontalnog
početnog napona. Empirijski izraz (Bellotti i dr. 1986, Lancellotta 1995) u funkciji
horizontalnog napona opisuje ovakvu zavisnost izrazom:
1  qc 
Dr ≈ ln  / 0.55 
× 100 ( % ) (5.68)
2.38  248(σ h 0 ) 
gde su obe veličine, koje imaju dimenzije napona, izražene u kPa.

Jednu od najstarijih korelacija rezultata SPT opita i relativne zbijenosti, koja se
mnogo primenjivala u praksi, dali su Gibbs i Holtz 1957. Malo modifikovana verzija iz
1979 god., prikazana je na Slici 5.56-b. Dovoljno tačna aproksimacija ovog dijagrama
upotrebljiva u praksi ima oblik:
0.5
 N 
Dr ≈   × 100 ( % ) (5.69)
 0.23 p0 + 16 
/
gde je veličina vertikalnog efektivnog napona izražena u kPa.

Zavisnost ugla smičuće otpornosti od rezultata statičkog penetracionog opita su,
na osnovu teorijskih razmatranja i eksperimentalnih rezultata, koja su svojevremeno bila
na raspolaganju, dali Durgunoglu i Mitchel, (1975) a prikazana je na Slici 5.56-c.
Za korelaciju otpora vrha statičkog penetrometra i ugla smičuće otpornosti, koji su
za oko 20 veći od datih na Slici 5.56-c, dali su Robertson i Campanella (1983) a mogu
se aproksimirati empirijskom formulom:
φ ' ≈ arctan 0.1 + 0.38 log ( qc / p0/ )  (5.70)
Slika 5.56. Relativna zbijenost i ugao smičuće otpornosti peska

prema rezultatima CPT i SPT opita
Empirijska korelacija (Schmertmann, 1975) između rezultata standardnog

penetracionog opita N i ugla smičuće otpornosti za peskove data je na Slici 5.56-d, a
može se aproksimirati izrazom:
φ ' ≈ arctan  N / (12.2 + 20.3 p0/ / pa ) 
0.34
(5.71)
S obzirom da je anvelopa napona loma manje ili više zakrivljena, a da vertikalni

napon nije jednak veličinama napona koji preovlađuju u području ispitivanja pobija-
njem penetracionog cilindra (SPT) ili utiskivanja konusa (CPT), obično se podrazumeva
da se rezultati mogu upotrebiti za umerene veličine napona koji se primenjuju u
konvencionalnim laboratorijskim opitima i da nivo horizontalnih napona u tlu na
ispitanoj dubini odgovara radijalnim naponima u konvencionalnom dreniranom opitu
triaksijalne kompresije. Prikazane korelacije su izvedene na čistim kvarcnim peskovima
tako da se ne mogu upotrebiti ukoliko postoji nezanemarljivo učešće drugih minerala,
posebno karbonata ili liskuna, što nije redak slučaj u prirodi. Učešće od 20% i više
procenata minerala, koji imaju manju tvrdoću ili izrazito drugačiji oblik zrna u odnosu
na kvarc, zahteva posebne korekcije koje se mogu izvesti samo pažljivim ispitivanjima.
Korelacija Meyerhofa (1976), svedena na vertikalni normalni efektivni napon od
oko 100 kPa, prikazana je na Slici 5.57. Primer korelacije za krupnozrna tla sa zrnima
zaobljenog do poluzaobljenog oblika prikazan je na Slici 5.58 (Schmertmann 1977).
Ova korelacija ne uzima u obzir nivo normalnih napona pri lomu i pretpostavlja se da
važi za interval napona uobičajen u konvencionalnim laboratorijskim ispitivanjima.
Treba uočiti da linearne zavisnosti na dijagramu ne ukazuju na kritičnu poroznost, ispod
koje nema efekata dilatancije. Ukoliko su zrna uglasta, ugao smičuće otpornosti se može
povećati za oko 15% pri rastresitim stanjima, a za oko 30% za zbijeno stanje.
Istraživanja usmerena na određivanje boljih korelacija između otpora vrha
statičkog penetrometra i smičuće otpornosti krupnozrnog materijala još uvek
zaokupljaju pažnju istraživača. Neke dopunske odrednice, koje se obično opisuju
kvalitativnim stavovima, moraju se kvantifikovati. Svaki prilaz rešavanju ovog
problema bi morao da uzme u obzir kompresibilnost tla, efekte neizbežnog drobljenja
zrna, osim vertikalnih, i početne horizontalne efektivne napone in situ, kao i nelinearnu
prirodu anvelope napona loma. U nekim okolnostima interpretacija CPT opita
primenom kruto-plastičnog modela tla daje rezultate prihvatljive tačnosti, dok se u
drugim, pouzdanija zavisnost dobija primenom složenijih modela ponašanja koji
uzimaju u obzir elastičnu krutost okolnog tla i plastičnu volumetrijsku i distorzijsku
deformaciju u području velikih deformacija oko vrha penetrometra.
Alternativni prilaz bi podrazumevao primenu empirijskih nelinearnih zakona loma
koji bi uključivali i koncept naponske dilatancije. U svakom slučaju zavisnost mora biti
takva da omogućava proračun ili procenu nivoa normalnih napona radi uzimanja u obzir
nelinearne prirode anvelope napona loma. Otpor vrha statičkog penetrometra qc je
veoma složena funkcija velikog broja parametara tla tako da su sve za sada raspoložive
metode za određivanje parametara smičuće čvrstoće na osnovu qc (CPT) ili N (SPT)
samo indirektne i zato savim aproksimativne prirode, što treba imati u vidu jer ovde
prikazani grafici nisu dopunjeni rasponima mogućih disperzija rezultata.
Slika 5.57. Zavisnost između ugla smičuće otpornosti peska

i otpora vrha statičkog penetrometra sa opisom zbijenosti
Treba naglasiti da u praksi, kada se radi o krupnozrnom tlu, samo parametri

smičuće čvrstoće za efektivne napone imaju smisla, tako da se skoro nikada i ne govori
o nedreniranoj čvrstoći krupnozrnih materijala osim kada je tlo izloženo dinamičkom
dejstvu pri cikličnim naponima usled dejstva zemljotresa, kada mogu biti kritični
rastresiti jednolični peskovi.
Slika 5.58. Orijentaciona zavisnost između relativne zbijenosti

i ugla smičuće otpornosti za krupnozrna tla
REZIDUALNA ČVRSTOĆA GLINE. Rezidualna smičuća otpornost tla je od

najveće važnosti pri određivanju mere stabilnosti klizišta, tj. zemljanih masa koje su se
u prošlosti pomerale, a u području klizišta je potrebno izvoditi neke nove radove ili sa-
nacione mere. Rezidualna smičuća otpornost tla je merodavna za ocenu stabilnosti mase
tla ukoliko je prethodno došlo do značajnih pomeranja po jasno definisanim kliznim po-
vršima. Ukoliko se tlo sastoji od kompaktnih zrna, što je karakteristično za krupnozrna
tla, ugao rezidualne otpornosti je praktično jednak otpornosti pri konstantnoj zapremini,
tako da je φr/ ≈ φcv/ . Međutim, nakon savladavanja efekata dilatancije u neporemećenom
uzorku sitnozrnog tla, koja je praćena povećanjem zapremine u ravni ili ploči smicanja,
pri daljem smicanju, sa povećanjem smičućih deformacija, pločaste čestice gline poste-
peno menjaju orijentaciju i lomeći se mestimično, postrojavaju se paralelnije sa ravni
loma, što smanjuje smičući otpor i dovodi do rezidualne čvrstoće koja se opisuje uglom
φr/ < φcv/ . Merenje ugla trenja φµ/ između površina pločastih mineralnih zrna gline, kao
fundamentalne veličine, skopčano je sa izuzetnim teškoćama, pre svega zbog prisustva
adsorbovane vode na površini zrna. S obzirom da su mineralna zrna u praktičnim
situacijama uvek okružena vodom, relevantni su rezultati ispitivanja u takvim uslovima.
Savršeno paralelno orijentisane pločaste čestice gline se oslanjaju preko sloja
adsorbovane vode koja se ne može istisnuti osim ako normalni napon pređe veličinu od
oko 550000 kPa, tako da je u svim praktičnim okolnostima φ µ/ relativno mala vrednost.
Zakrivljenost anvelope rezidualne smičuće čvrstoće je nesumljiva činjenica
potvrđena mnogim ispitivanjima u dreniranim opitima sa velikim smičućim
pomeranjima. Stepen usmerenosti zrna u pravcu ravni loma raste pri povećanju nivoa
napona, što se može smatrati pojavom karakterističnom za tla koja sadrže visok
procenat pločastih zrna, kao što su gline i minerali glina. Posledica takvog ponašanja
glina pri velikim deformacijama je zakrivljenost anvelope rezidualne smičuće čvrstoće.
Veličina rezidualne smičuće otpornosti se obično određuje laboratorijskim ispiti-
vanjima, dreniranim reverznim opitom direktnog smicanja i opitom u prstenastom apa-
ratu. Bilo je pokušaja da se ispitivanja provedu i u triaksijalnom aparatu, na prethodno
koso presečenim uzorcima, ali je ova vrsta ispitivanja napuštena jer se pokazalo da
uređaj ne omogućava dovoljno velika pomeranja po ravni loma. Pri relativnim pomera-
njima prethodno odvojenih delova uzorka u opitu triaksijalne kompresije pojavljuju se
znatni parazitni uticaji, kao što su naponi u gumenoj membrani, ekscentričnost optereće-
nja, nepovoljniji uslovi dreniranja i drugi. Poređenja rezultata dobijenih reverznim
smicanjem u kutijastom aparatu i kontinualnim smicanjem u prstenastom aparatu,
(Hawkins i Privett, 1985) ukazuju da obe vrste opita daju zakrivljenu anvelopu i da su
rezultati ili sasvim bliski ili rezultati kontinualnog smicanja daju nešto manju rezidualnu
čvrstoću. Pomenuti autori sugerišu da je anvelopa rezidualne smičuće čvrstoće
zakrivljena do normalnog napona od 200 kPa a da je za veće napone prava linija.
Veličina ugla rezidualne smičuće otpornosti zavisi od sadržaja pločastih minerala
gline i tipa minerala. Ukoliko je sadržaj čestica gline CF > 40%, razlika između vršne i
rezidualne čvrstoće je posebno značajna, jer u mehanizmu loma predominantan uticaj
imaju sitne čestice koje se orijentišu paralelno ravni smicanja. Tada, zavisno od tipa
predominantnog minerala gline i nivoa normalnih napona, ugao rezidualne smičuće
otpornosti φr/ može da se kreće u granicama od oko 50 do 150, pri čemu je anvelopa
napona loma najčešće nelinearna funkcija efektivnog normalnog napona. Ukoliko je
sadržaj frakcija gline CF < 15%, predominantan uticaj na smičuću čvrstoću i nakon
velikih deformacija smicanja imaju kompaktna zrna. U takvim slučajevima je ugao
rezidulane smičuće otpornosti retko manji od oko 250, jer preovladava trenje između
zrna kompaktnog oblika, tako da rezidualna čvrstoća nije mnogo manja od vršne
čvrstoće istog prerađenog i normalno konsolidovanog materijala pri istoj veličini
efektivnog normalnog napona, što odgovara veličini φcv/ . Zakrivljenost anvelope napona
loma je tada obično relativno mala. Između ova dva slučaja, kada je 15% < CF < 40%,
preovladava kotrljanje, turbulentno pomeranje čestica u mehanizmu loma, i razlika
između vršne čvrstoće normalno konsolidovanih uzoraka tla i rezidulane čvrstoće raste
sa povećavanjem sadržaja pločastih minerala, (Lupini, Skinner i Vaughan 1981).
Pomenuti autori prikazuju mnoge rezultate grafički jasno naglašavajući da ugao smičuće
otpornosti opada sa povećavanjem nivoa normalnih napona.
Slika 5.59. Rezidualna smičuća čvrstoća CH gline Weald
U zavisnosti od nivoa normalnih napona ugao smičuće otpornosti može da se

kreće u izuzetno širokom rasponu. Za ilustraciju su prikazani rezultati ispitivanja
rezidualne smičuće čvrstoće visokoplastične Weald gline (Bishop i dr. 1971) u
prstenastom aparatu na Slici 5.59 i bentonitskog tufa na Slici 5.60 sa parametrima
nelinearne anvelope hiperboličkog tipa. Brojnim primerima je pokazano da isti oblik
funkcije, koji je dobro opisivao vršnu čvrstoću svih tipova tla, može da se koristi i za
opis rezidualne smičuće čvrstoće (Maksimović 1989-b, 1991, 1995-c).
S obzirom na oblik dijagrama anvelope na Slici 5.59-a, nije teško pasti u iskušenje
i za anvelopu usvojiti pravu liniju, koja bi i za glatku kliznu površinu dala fizički
nemoguću koheziju, neprihvatljivu komponentu smičuče čvrstoće pri velikim
deformacijama. U konkretnim primerima bi, za plitka klizišta, sa tipičnim normalnim
efektivnim naponom na kliznoj površi od oko 50 kPa, ugao smičuće otpornosti iznosio
oko 140, a za duboka, za normalni napon od oko 500 kPa, svega oko 80 do 90. Treba
uočiti da je asimptotska vredost rezidualnog ugla smičuće otpornost za bentonitski tuf
na Slici 5.60 svega 3.30. Oba primera (Slike 5.59 i 5.60) ilustruju znatan uticaj nivoa
napona na ugao rezidualne smičuće otpornosti.
Slika 5.60. Rezidualna smičuća čvrstoća bentonitskog tufa
Dijapazon parametara koji opisuju nelinearnu rezidualnu anvelopu u funkciji

granice tečenja za gline srednje i visoke plastičnosti sa velikim učešćem glinenih
frakcija prikazan je aproksimativnom korelacijom na Slici 5.61. Inicijalni ugao anvelope
rezidualne čvrstoće φ0,/ r = φ B/ ,r + ∆φr/ je blizak vrednosti ugla vršne drenirane čvrstoće
normalno konsolidovanog materijala prerađenog uzorka. Masimalna ugaona razlika
∆φr/ nije monotona funkcija granice tečenja, dok bazni ugao φ B/ ,r opada sa porastom
plastičnosti. Veličina napona srednjeg ugla pN,r dobijena različitim primenjivanim ispiti-
vanjima, kreće se u relativno širokom intervalu od oko 20 kPa do oko 160 kPa, sa tipič-
nom vrednošću od oko 120 kPa. Poređenja sa rezultatima osmatranja klizišta obično
pokazuju da laboratorijski opiti daju manje vrednosti od onih koje su dobijene
povratnom analizom, tako da je realna vrednost pN obično veća od oko 100 kPa, dok u
opitu može biti i 3 do 5 puta manja. Glavni razlog za takvo neslaganje rezultata u
pogledu ovog parametra je u efektima razmere koji ne mogu da obuhvate eventualno

blago talasastu kliznu površ klizišta. Na dijagramu korelacije date su i očekivane
granice rasipanja rezultata, tako da one mogu da posluže za preliminarnu procenu
parametara na osnovu klasifikacionih ispitivanja i eventualno za poređenje konkretnih
rezultata ispitivanja ili povratnih analiza stabilnosti klizišta sa očekivanim parametrima.
Slika 5.61. Korelacija za parametre nelinearne anvelope

rezidualne čvrstoće srednje i visoko plastičnih glina
Niz autora, (Skempton 1964, 1966, 1985, Skempton i Petley 1967, Kenney 1967,
Voigt 1973, Lupini, Skinner i Vaughan, 1981, Hawkins i Privett 1985, Lambe 1985,
Mesri i Diaz 1986, Stark i Eid 1994, Maksimović 1995-a, 1995-c, Bromhead, Harris i
Ibsen 1999, Stark, Choi, McCone 2005, ali i mnogi drugi) je u poslednjih četrdestak
godina pokušavalo da ustanovi pouzdanu korelaciju između indeksnih pokazatelja i
rezidualne smičuće otpornosti, uzimajući za osnovne promenljive ili granicu tečenja, ili
indeks plastičnosti, ili tip minerala i sadržaj glinenih frakcija te i nivo normalnih
napona. Ustanovljen je orijentacioni trend da obično ugao smičuće otpornosti opada sa
povećanjem indeksa plastičnosti, sa povećanjem granice tečenja, i sa povećavanjem
nivoa normalnih napona u slučaju da su minerali gline pretežno pločastog oblika.
Ukoliko u tlu preovladava mineral gline sa zrnima koloidne veličine koja nisu
pločastog oblika, uobičajene korelacije ne važe. Na primer, (Maksimović 2007), tlo u
kojem je predominantan mineral atapulgit (palygorskit) sa granicom tečenja od 90% do
150% i sa sadržajem koloida CF između 50% i 60% i spada u CH gline, ima rezidualni
ugao smičuće otpornosti od oko 320, što bi bila tipična vrednost za pesak, ali se ipak, u
odgovarajućim klimatskim uslovima, ponaša kao glina sklona bubrenju.
Nažalost, pokazalo se da sve korelacije imaju ograničenu tačnost i da eventualno
važe samo za određeni lokalitet ili razmatranu geološku formaciju. Disperzija rezultata
je često prevelika, jer razlika u veličini ugla od samo 20 može značiti grešku od preko
30%. Granice vrednosti uglova, koje daju razne korelacije za konstantnu vrednost nekog
razmatranog parametra, se kreću i oko ±40 u odnosu na prosečnu vrednost, što je u
analizi stabilnosti klizišta od nevelike koristi, jer se primenjuju relativno niski faktori
sigurnosti između FS=1.05 i FS=1.2. Zbog toga je od izuzetne važnosti u analizi
nestabilnosti klizišta i projektovanju sanacionih mera koristiti paralelno rezultate
laboratorijskih ispitivanja i primenu povratne analize stabilnosti.
Konačna provera ispravnosti parametara rezidualne smičuće čvrstoće se može
izvršiti analizom uslova ravnoteže klizišta u stanju granične ravnoteže (Poglavlje 10).
Smatra se da poklapanje rezultata ispitivanja sa rezultatima osmatranja na analiziranim
klizištima ima tačnost reda veličine od desetak procenata ukoliko su klizišta plitka, a
nešto veća tačnost se može očekivati kod dubokih klizišta. Nelinearnost anvelope
rezidualne smičuće čvrstoće je izrazita kod visoko plastičnih glina koje sadrže visok
procenat pločastih čestica i u nižem području napona, tipično do oko 200 kPa. To
praktično znači da zakrivljenost anvelope ima posebnog značaja kod klizišta čija
prosečna dubina iznosi desetak metara, što je u našim uslovima veoma čest praktičan
slučaj. Uticaj zakrivljenosti je manji, ali ne i zanemarljiv kod dubokih klizišta.
KOMENTAR . U ovom poglavlju, odnosno u drugom njegovom delu, prikazan je

nelinearan model čvrstoće tla koji se znatno razlikuje od klasičnog linearnog zakona. U
nekim sredinama se ovaj kriterij loma rutinski upotrebljava u rešavanju praktičnih
problema, pre svega stabilnosti zemljanih masa. Ispravnost ovog relativno novog
modela, koji se još ne naglašava u knjigama, ilustrovana je širokim spektrom rezultata
ispitivanja za različite tipove tla koja su izvršili cenjeni autori čija su imena navedena u
tekstu i komentarima za svaku ilustraciju. Prikazana ispitivanja su izvršena u vodećim
svetskim geomehaničkim laboratorijama, a rezultati nisu osporavani u stručnoj javnosti.
Tačniji opis čvrstoće tla ugrađen u odgovarajuće metode proračuna, može povećati
pouzdanost analize nosivosti plitkih i dubokih temelja i povećati pouzdanost tehničkih
rešenja stabilizacije nestabilnih padina i sanacije klizišta pri građenju i održavanju
saobraćajnica i drugih objekata u građevinarstvu i rudarstvu.
Međutim, cela konvencionalna mehanika tla, sa teorijama nosivosti plitkih temelja
i šipova, zemljanih pritisaka, metodama za proračun stabilnosti kosina, itd., standardno
je, počev od Tezaghijevih klasičnih radova, zasnovana na linearnom φ/ - c/ konceptu.
Bilo je potrebno preko 200 godina da se pitanje kohezije u kontekstu efektivnih napona
i trenja preispita i napusti predrasuda da sitnozrna tla imaju stvarnu koheziju i trenje, pa
se još ponegde, ali ne i u ovoj knjizi, zovu "kohezivna tla", a peskovi i krupniji
materijali nemaju koheziju već samo trenje izraženo konstantnim "uglom unutrašnjeg
trenja" za dati materijal.
Jedan od glavnih razloga za opstajanje kohezije c/ kao parametra smičuće
otpornosti zbijenog ili prekonsolidovanog sitnozrnog tla izražene efektivnim naponima
je veličina parametra pM. U slučaju glina, napon srednjeg ugla je tipično reda veličine 50
kPa (Slike 5.40, 5.41) a za krupnozrna tla ovaj parameter je za jedan red veličine veći
(Tabela 5.2). U konvencionalnoj laboratorijskoj praksi su se tipično primenjivali
normalni naponi reda 100 do 500 kPa. Ako se normalni naponi i smičući naponi pri
lomu normalizuju veličinom napona srednjeg ugla i anvelopa napona loma prikaže u
bezdimenziom dijagramu prema Slici 5.62, može se videti da je, bez obzira na tip tla,
anvelopa napona loma jasno zakrivljena do nivoa normalnog napona koji odgovara
dvostrukoj veličini napona srednjeg ugla (Slika 5.62-a) a da je za veće napone veoma
bliska pravoj liniji (Slika 5.62-b).
Slika 5.62 Praktične granice između nelinearne i linearne anvelope
Ako se drenirani opit smičuće čvrstoće zbijene gline izvede za nivoe normalih
napona koji se tipično koriste u praksi (na primer 100-500 kPa), dobiće se rezultati za
normalne napone koji su veći od dvostruke veličine napona srednjeg ugla tako da
konvencionalna interpretacija, koja podrazumeva linearnu zavisnost, obično daje
prihvatljivu aproksimaciju u ispitanom intervalu napona, ali ekstrapolacija ka nultom
nivou normalnih napona daje odsečak na τ osi koja se neoprezno proglašava kohezi-
jom, a zakrivljeni deo anvelope u nižem području napona ostaje neidentifikovan.
Naravno, ako se u istom intervalu napona ispita zbijeni pesak dobiće se jasno
zakrivljena anvelopa na koju je prvi poodavno ukazao Golder (1941), a prvu racionalnu
kvalitativnu interpretaciju dao je Taylor (1948).
Možda nije ovde suvišno pomenuti da je još Taylor (1948) takođe tvrdio da je pri-
mena kohezija za efektivne napone sa fundamentalne tačke gledišta neopravdana, ali je
smatrao da je njena primena u praksi toga vremena toliko uobičajena da bi svaki poku-
šaj da se tadašnja praksa menja, bio uzaludan. U novije vreme se za prividnu koheziju
koriste izrazi “lažni parametar“ (Bolton 1979) kao i “opasni oksimoron” (Santamarina
1997), a primeni ovog parametra se posebno elokventno suprotstavio Schofield (1998).
5.6 NEDRENIRANI USLOVI-TOTALNI NAPONI

NEDRENIRANA ČVRSTOĆA SITNOZRNOG TLA. Za razliku od čvrstoće i
parametara u dreniranim uslovima koji se opisuju efektivnim naponima, veličina
nedrenirane smičuće čvrstoće, pre svega, zavisi od veličine generisanog pornog pritiska
pri nedreniranoj deformaciji, što je ilustovano na Slici 5.63. Glavni uzrok takvog
ponašanja je relativno mala vodopropusnost gline koja je za oko milion puta manja od
vodopropusnosti tipičnog krupnozrnog tla. Gline sa relativno velikom zbijenošću imaju
tendenciju da pri nanošenju napona smicanja povećavaju zapreminu. S obzirom da je u
nedreniranom opitu promena zapremine sprečena, u zbijenim i prekonsolidovanim
uzorcima generiše se negativan porni pritisak u području deformacija loma, te se
povećava efektivni napon i povećava smičuća čvrstoća. Kod normalno konsolidovanih
glina se pri nedreniranoj deformaciji generiše pozitivan porni pritisak, smanjuje
efektivni napon i smanjuje čvrstoća.
Slika 5.63. Nedrenirana smičuća čvrstoća zavisi od pornih pritisaka

koji zavise od stepena prekonsolidacije
Prema fundamentalnom principu efektivnih napona, koji sadrži i stav da su i

promena zapremine i smičuća čvrstoća funkcije razlike totalnih napona i pornih priti-
saka, može se formulisati i verzija anvelope napona loma za "čisto koherentan" mate-
rijal. Za zasićene gline uzorke uzete sa iste dubine izmeriće se konstantan devijator
napona pri lomu, kao što je prikazano na Slici 5.18, a može se jednostavno izraziti kao:
1
τ f = cu = (σ 1 − σ 3 ) f φu = 0 (5.72)
2
Nedrenirana smičuća čvrstoća zasićene gline je konstantna, nezavisna od
normalnog napona, ali zavisi od prethodne istorije opterećenja ili stepena prekonsolida-
cije, odnosno vlažnosti i putanje napona. Treba uočiti da je na ovaj način izbegnut
problem predviđanja pornih pritisaka u terenu što pomaže da se problem praktično reši.
Međutim, sa teorijske tačke gledišta, treba imati u vidu da čvrstoća zavisi od efektivnih
napona. Osim toga, u pogledu pouzdanosti rezultata ispitivanja, rezultati U ili UU opita
zavise i od poremećenosti uzorka, tako da nekritičku upotrebu rezultata treba izbegavati,
naročito ako se koriste niski faktori sigurnosti. Greška ove vrste se delimično kompen-
zuje primenom relativno velike brzine deformacije reda veličine od 1%/minut.
Pouzdaniji rezultati se dobijaju primenom CU opita, pri čemu, u slučaju da se želi
maksimalna pouzdanost, početni naponi konsolidacije u opitu treba da su bliski početnim
efektivnim naponima u terenu, tako da se primenjuje K0 konsolidacija i odgovarajuća
putanja opterećivanja. Za takve opite je poželjno obezbediti veoma kvalitetne uzorke sa
minimalnim poremećajem.
Empirijski izraz (5.73) koji je predložio Skempton (1957), široko je korišćen u
praksi za ocenu nedrenirane smičuće čvrstoće normalno konsolidovanih glina, a izveden
je na osnovu merenja na različitim glinama za koje se pretpostavlja da su normalno kon-
solidovane. Ova linearna korelacija između nedrenirane čvrstoće i početnog vertikalnog
efektivnog napona ukazuje da čvrstoća raste sa povećanjem indeksa plastičnosti i glasi:
cu / p0/ = 0.11 + 0.0037 I P (5.73)

Ova empirijska zavisnost omogućuje da se oceni donja granica nedrenirane smičuće
čvrstoće. Mnoga kasnija ispitivanja su pokazala da je rasipanje rezultata u odnosu na (5.73)
znatno i da zavisnost od indeksa plastičnosti nije tako izrazita. Pored indeksa plastičnosti,
značajan uticaj ima i starost gline. Naime, kao što usled sekundarne kompresije dolazi do
efekata prekonsolidacije, tako i volumetrijsko puzanje u veoma dugom vremenu ima
značajan uticaj na zavisnost između nedrenirane čvrstoće i napona konsolidacije (Kenney
1976). Zbog toga se mogu razlikovati "mlade" i "vremešne" gline, izložene konstantnom
vertikalnom efektivnom naponu više hiljada godina. Obe korelacije prikazane su na Slici
5.64. Problem se još više zakomplikovao kada je, nakon većeg broja rušenja nasipa na
normalno konsolidovanim glinama, zaključeno da izmerene vrednosti nedrenirane čvrs-
toće, merene laboratorijskim opitima ili krilnom sondom, treba množiti koeficijentom koji
je manji od 1.0 i opada sa povećavanjem indeksa plastičnosti, što praktično anulira efekat
porasta čvrstoće sa povećavanjem ovoga indeksa.
Gline koje se stvarno ponašaju kao mlade normalno konsolidovane su manje
rasprostranjene od prekonsolidovanih. Ne razmatrajući ovde različite uzroke pojava
efekata prekonsolidacije, od praktične je važnosti i određivanje uticaja prekonsolidacije na

nedreniranu smičuću čvrstoću s obzirom da se u našem podneblju prekonsolidovane gline
u prirodi pojavljuju mnogo češće od mladih normalno konsolidovanih.
Slika 5.64. Korelacije odnosa nedrenirane smičuće čvrstoće, napona

konsolidacije i indeksa plastičnosti za normalno konsolidovane gline
Slika 5.65. Orijentaciona zavisnost između nedrenirane smičuće čvrstoće

i stepena prekonsolidacije gline
Laboratorijskim simuliranjem prekonsolidacije i provođenjem odgovarajućeg

postupka normalizacije na većem broju različitih glina dobijena je korelacija koja se
relativno dobro može opisati izrazom:
cu /p0/
= OCR m (5.74)
( cu / p0/ ) NC
gde je m ≈ 0,8, iako se nešto bolji opis dobija kada se m smanjuje sa 0.9 na 0.75 sa
porastom stepena prekonsolidacije, kao što se to vidi na Slici 5.65.
Jako prekonsolidovane gline u prirodi su najčešće ispucale. Zbog činjenice da se
pri uzimanju uzorka i rasterećenja ove prsline u izvesnoj meri otvore i materijal ima
nešto manju čvrstoću u području nižih vrednosti totalnih napona, to je ovde anvelopa
zakrivljena, a kada je svestrani napon dovoljno visok da se ove prsline zatvore i smičuća
čvrstoća postaje konstantna. Generalno se uzima da je u nedreniranom opitu smičuća
čvrstoća vodom zasićenih glina konstantna i ne zavisi od nivoa normalnih napona.
Međutim, nedrenirana čvrstoća prekonsolidovanih i ispucalih glina opada sa
povećanjem uzorka, pa je u takvim slučajevima preporučljivo ispitati uzorke različitih
veličina da bi se mogla proceniti nedrenirana smičuća čvrstoća mase tla.
Rezultati ispitivanja provedenih na laboratorijski prerađenim i pripremljenim
uzorcima mogu biti bliski rezultatima ispitivanja na uzorcima iz terena samo ako je
senzitivnost jednaka jedinici, što znači da je glina neosetljiva, što je veoma redak slučaj.
Zbog senzitivnosti gline nedrenirana čvrstoća nije jednoznačna funkcija vlažnosti. U
fazi relativno jednostavnih i masovnih laboratorijskih klasifikacionih ispitivanja granica
konzistentnih stanja (LL i PL) i prirodne vlažnosti (w) mogu se dobiti indeksi konzisten-
cije IC koji omogućavaju da se pokuša uspostavljanje korelacija sa nedreniranom čvrsto-
ćom. Granice konzistentnih stanja, kao što su granica tečenja i granica plastičnosti,
prema standardnim postupcima indirektno definišu vlažnosti prerađenih uzoraka za koje
se dobijaju približne nedrenirane čvrstoće cu ≈ 1.6 do 2 kPa sa vlažnošću na granici
tečenja, odnosno cu ≈ 150 do 200 kPa za vlažnost na granici plastičnosti.
Iako su granice prilično široke, zanemarujući zakrivljenost u polulogaritamskoj
zavisnosti, pretpostavljajući neveliku senzitivnost nezavisnu od vlažnosti, tako da se za
čvrstoće na granicama indeksa konzistencije mogu usvojiti srednje vrednosti na
granicama konzistentnih stanja, hipotetički izraz za nedreniranu čvrstoću bi imao
relativno jednostavan oblik:
cu = 1.7 x 100 Ic [ kPa ] (5.75)

Kako stvarno izgleda zavisnost ove vrste, uz minimiziranje hipoteza i ograničenja
iz kojih je ona izvedena, može se odrediti samo sistematskim ispitivanjima gline
poznatog geološkog porekla na određenom području i nalaženjem korelacije koja bi bila
znatno tačnija jer uzima u obzir strukturu i senzitivnost, što je karakteristično za
lokalne uslove. Na primer, paralelnim ispitivanjima laboratorijskom krilnom sondom i
opitima jednoaksijalne kompresije gline srednje plastičnosti lesoidnog porekla sa
područja Vojvodine, nedrenirana čvrstoća se može opisati korelacijom:
cu = 10(
0.75 + 1.5 Ic )
[ kPa ] (5.76)
koji daje veće vrednosti nego izraz (5.75), što ukazazuje na St oko 1.5 do 2.
Empirijski izrazi (5.75) i (5.76) samo ukazuju na tip funkcije koja se može
upotrebiti za korelaciju između indirektnih podataka primenjenih u proceni smičuće
otpornosti i koja se za određen tip gline za konkretne potrebe može odrediti detaljnijim
ispitivanjima uz konačnu proveru probnim opterećenjem u velikoj razmeri. Za
konkretne lokacije, za potrebe temeljenja objekata, orijentacioni podaci o nedreniranoj
čvrstoći tla se mogu dobiti već u toku izvođenja istražnog bušenja i izvođenja
standardnog penetracionog opita. Veza između broja udara N i nedrenirane čvrstoće
može se opisati empirijskom relacijom u obliku:
cu ≈ 5 N za N > 5 odnosno cu ≈ 5 + 7.5 N za N < 5 [ kPa ] (5.77)
gde je multiplikator uz N od oko 5 moguć čak od 3 do 8. Tačnija zavisnost u obliku

(5.77) ili korelacija u nekom drugom obliku može se odrediti paralelnim ispitivanjima
radi nalaženja lokalnih korelacija za određenu vrstu tla sa istim geološkim poreklom.
Za rezultate statičkog penetracionog opita otpor vrha konusa u zasićenoj glini se
može opisati teorijskom zavisnošću u obliku:
qc = N k cu + p0 (5.78)
gde je Nk faktor nosivosti za konus.
Primena klasične teorije nosivosti dubokog temelja bi sugerirala vrednost Nk od
oko 9. Međutim, teorija ekspandirajuće šupljine daje vrednosti u granicama od 7 do 13,
dok neka druga teorijska rešenja ukazuju na vrednost u granicama od 14 do 18. Ovi
teorijski faktori ne uzimaju u obzir uticaj senzitivnosti, tj. činjenicu da nedrenirana
smičuća čvrstoća, nakon dostizanja vršne vrednosti, opada. Tako, na primer, za
senzitivnost St oko 8, mereni faktor nosivosti bi bio samo oko 25% vrednosti koja bi se
dobila za idealno elasto-plastično naponsko-deformaciono ponašanje. Korelacije
izvedene kvalitetnijim paralelnim ispitivanjima najčešće ukazuju na interval vrednosti
između 12 i 25 sa tipičnom vrednošću od oko 15 - 17. Nije neobično da se, usled
nemogućnosti da se izabere adekvatan teorijski model, Nk obično određuje empirijski
kalibriranjem merenih otpora vrha konusa sa poznatim izmerenim nedreniranim
smičućim čvrstoćama u datoj geološkoj formaciji.
Bez obzira na metod ispitivanja, nedrenirana čvrstoća tla zavisi i od brzine
deformacije odnosno od vremena opterećivanja do loma. Ukoliko je opit brži, značajniji
su viskozni efekti koji povećavaju čvrstoću, tako da se pri interpretaciji rezultata obično
ima u vidu da pri sporijem deformisanju u nedreniranim uslovima, koje odgovara
realnim terenskim uslovima opterećivanja u toku građenja, nedrenirana čvrstoća opada
za oko 10 % za jedan logaritamski ciklus vremena. S obzirom da nedrenirana čvrstoća
može biti i anizotropna, te da u slučaju prekonsolidovanih ispucalih glina rezultat može
da zavisi i od veličine uzorka, sa tendencijom smanjenja čvrstoće i na svega 50%
čvrstoće mase tla u odnosu na standardnu dimenziju uzorka prečnika od 38 do 50 mm, u
primeni rezultata ispitivanja moraju se vršiti odgovarajuće korekcije ili primenjivati
faktori sigurnosti koji su nešto veći od onih koji se primenjuju na čvrstoću izraženu
preko efektivnih napona.
U prethodnom izlaganju se implicitno pretpostvljalo da je nedrenirana smičuća

čvrstoća nezavisna od orijentacije neporemećenog uzorka u odnosu na pravce glavnih
napona pri lomu, tj. da je čvrstoća izotropna. U slučaju normalno konsolidovanog tla,
takva pretpostavka je znatno dalje od stvarnosti nego što je to obično slučaj kod
drenirane čvrstoće. Imajući u vidu veliki broj promenljivih koje mogu uticati na
zavisnost između nedrenirane čvrstoće normalno konsolidovane i prekonsolidovane
gline, ima mišljenja da je zavisnost prikazana na Slici 5.65 u tako uskim granicama
sasvim slučajna, (Wood 1990), i da ako i važi za rezultate dobijene konvencionalnim
laboratorijskim ispitivanjima u uslovima triaksijalne kompresije, verovatno ne garantuje
tako visoku pouzdanost u terenskim uslovima. Glavni razlog za takvo ograničenje je
činjenica da pri istim početnim naponima generisani porni pritisak pri opterećivanju tla
zavisi od putanje napona ili uslova deformisanja koji su različiti u pojedinim tačkama
konture koja ograničava moguće mehanizme loma mase tla.
Relativne odnose anizotropije nedrenirane smičuće čvrstoće, na osnovu većeg
broja ispitivanja normalno konsolidovanih uzoraka (sa početnim K0 naponima
konsolidacije), rezimirali su Jamiolkowski, Ladd, Germaine i Lancellotta (1985)
zavisnošću prikazanom na Slici 5.66.
Slika 5.66. Anizotropija nedrenirane smičuće čvrstoće na

normalno K 0 konsolidovanim uzorcima gline
Treba uočiti da je anizotropija više naglašena kod materijala sa niskom

plastičnošću i da se iz standardnog opita triaksijalne kompresije dobija najveća smičuća
čvrstoća. S obzirom da se opit čistog smicanja ne provodi u standardnim
geomehaničkim laboratorijama, jer je za takva ispitivanja potrebna specijalna oprema,
smičuća čvrstoća u takvim uslovima se može proceniti kao srednja vrednost iz opita
triaksijalne kompresije i triaksijalne ekstenzije.
Za praktičnu upotrebu, ukoliko se ne vrše posebna ispitivanja po različitim
putanjama opterećivanja, što je opravdano u slučaju velikih projekata, može se
nedrenirana smičuća čvrstoća proceniti na osnovu konvencionalnih ispitivanja i
odgovarajućih korekcija. Takva računska vrednost nedrenirane čvrstoće se obično kreće

u granicama koje su predložili Koutsoftas i Ladd (1985):
cu / p0/ = ( 0.22 ± 0.03) OCR 0.8 (5.79)

U prirodi nije lako zamisliti trajno nedreniranu situaciju, jer tokom vremena
dolazi do konsolidacije pri opterećenju ili bubrenja pri rasterećenju, uz izjednačavanje
pornih pritisaka sa hidrostatičkim ili filtracionim uslovima podzemnih voda, tako da
posle dovoljno dugog vremena postaje merodavna drenirana čvrstoća. Prema tome,
nedrenirana čvrstoća se uglavnom primenjuje za analizu privremene stabilnosti mase
tla, koja može, ali i ne mora biti kritična. Karakteristična ilustracija takvih okolnosti
prikazana je u Poglavlju 10, Slika 10.16 i Slika 10.17.
5.7 REZIME
Glavna komponenta smičuće čvrstoće tla potiče od trenja između zrna. Smičuća
čvrstoća tla je često nelinearna funkcija efektivnih napona i složena je funkcija
mineralnog sastava, veličine, oblika i čvrstoće zrna, zbijenosti, uslova deformisanja,
nivoa napona, nivoa deformacija kao i drugih promenljivih.
U dreniranim uslovima, kada razvoj pornih pritisaka nije nastao usled
deformisanja, vršna smičuća čvrstoća svih tipova tla zavisi i od gradijenta promene
zapremine u području nižih napona, a pri povećanju nivoa napona znatnog uticaja na
čvrstoću, osim trenja između zrna, ima i čvrstoća zrna tla.
Sitnozrna tla imaju manju dreniranu smičuću čvrstoću od krupnozrnog tla pri
jednakom nivou normalnih napona zbog manjeg trenja između pločastih minerala gline
u odnosu na tipične minerale krupnozrnog tla i tendencije pločastih zrna da se lome i
menjaju orijentaciju u procesu deformisanja. Sitnozrna tla pokazuju znatnu razliku
između vršne i rezidualne smičuće čvrstoće. Rezidualna smičuća čvrstoća je znatno
manja od vršne čvrstoće zbog pločastog oblika zrna koja pri velikim deformacijama
zauzimaju približno paralelnu orijentaciju sa ravni smicanja.
Nedrenirana smičuća čvrstoća, za koju se u ovoj knjizi najčešće koristi izraz
nedrenirana kohezija, je karakteristična za sitnozrna vodom zasićena tla kada se
opterećuju relativno brzo u odnosu na mogućnost disipacije pornih pritisaka, tako da se
lom događa pri konstantnoj zapremini. Nedrenirana čvrstoća, osim od trenja, u najvećoj
meri zavisi od veličine pornih pritisaka odnosno od prethodne istorije napona i putanje
opterećivanja tako da ona nije fundamentalna osobina tla već samo jedan od oblika
ponašanja u specifičnim naponsko-deformacionim uslovima.
237
Poglavlje 6
KONCEPT KRITIČNOG STANJA TLA
6.1 UVOD
U ovom poglavlju će se prikazati samo osnove ovog koncepta uz definisanje izvesnog
niza pojmova koji se koriste pri formulisanju konstitutivnih relacija za tlo. U prvom
delu ovog poglavlja prikazaće se invarijante napona i deformacija u obliku koji se
najčešće primenjuje u mehanici tla sa primenom na rezultate standardnih naponsko
deformacionih ispitivanja, dok je sam koncept izložen nakon takvih ilustracija u notaciji
i na način koji koriste Atkinson i Bransby (1978). Princip jednostavnosti u izlaganju, uz
grafičke ilustracije, postavljen je ispred principa stroge matematičke preciznosti.
Koncept kritičnog stanja tla je nastao na univerzitetu u Kembridžu pedesetih
godina po idejama Roscoa i saradnika, (Roscoe i dr. 1958, Roscoe i dr. 1963, Schofield
i Wroth 1968), i predstavlja jedan od savremenih alata u opisivanju ponašanja tla. U
razvoju ovog koncepta polazi se od stava da u analizi naponsko deformacionog
ponašanja tla treba koristiti prilaz kakav se nekoliko decenija ranije počeo primenjivati
u modeliranju elasto-plastičnog ponašanja metala. Naravno, postoji znatna razlika u
ponašanju tla i metala. Ponašanje tla je složenije i ovde će se, pre svega, koristiti samo
sličnosti a neće se insistirati na razlikama. Iako je model ponašanja prvobitno razvijen
za normalno konsolidovane i malo prekonsolidovane gline, veruje se da, uz izvesne
modifikacije, može poslužiti za opisivanje mehaničkog ponašanja svih vrsta tla.
6.2 INVARIJANTE NAPONA i DEFORMACIJA

Prema strožim merilima, veličine kao što su, σ x/ , σ y/ i τ xy koje zavise od orijentacije
koordinatnih osa nisu baš najpogodniji opis mere dvodimenzionalnog stanja napona, jer
njihove veličine zavise od izbora koordinatnih osa. Jednostavnije je, bar za tla sa
izotropnim osobinama, izabrati naponske parametre tako da njihove veličine ne zavise
od izbora koordinatnih osa, a jednoznačno opisuju stanje napona u tački. Kao što je već
pokazano u Poglavlju 4, parametri t/ i s/ ne zavise od izbora koordinatnih osa i zbog
toga su pogodni za prikazivanje stanja napona pri razmatranju dvodimezionalnih
slučajeva. Dvodimenzionalno stanje efektivnih napona se definiše jednim Morovim
krugom efektivnih napona i parametri t/ i s/ jednostavno određuju “vrh” tog kruga.
Međutim, parametri t/ i s/, kao i t i s, su posebni ali ne i dovoljno opšti oblici opisa
stanja napona, jer ne sadrže eksplicitnu informaciju o veličini srednjeg glavnog napona,
tako da se se u mehanici tla koristi i kada je srednji glavni napon jednak minimalnom
glavnom naponu, kao što je to slučaj pri rotaciono simetričnom stanju napona na uzorku
u opitu triaksijalne kompresije ili u edometarskom opitu.
238 6. KONCEPT KRITIČNOG STANJA TLA
Opštiji naponski parametri, čije veličine ne zavise od izbora koordinatnih osa su

invarijante napona; one su invarijante u tom smislu što se njihove veličine ne menjaju
pri promeni orijentacije referentnih koordinatnih osa. Izraz invarijante napona je
rezervisan za opšte (prostorno) naponsko stanje, pri čemu opis sa parametrima t/ i s/ nije
u potpunosti zadovoljavajući, jer je veličina srednjeg glavnog napona σ2 ignorisana. Ne
ulazeći dublje u teoriju invarijanti, ovde će se koristiti samo oni oblici koji su neophodni
za objašnjavanje nekih osnovnih stavova u vezi sa ponašanjem tla. Tako se ovde
definišu oktaedarski normalni efektivni napon σ oct/
i oktaedarski smičući napon τ oct
/
kao
invarijante opisane pomoću komponentalnih napona izrazima:
1 /
σ oct
/
=
3
( σ x + σ y/ + σ z/ ) (6.1)
1 / 1/ 2
τ oct
/
=
3 
( x y ) ( y z ) ( z x ) ( xy yz zx )
σ − σ / 2
+ σ /
− σ / 2
+ σ /
− σ / 2
+ 6 τ 2
+ τ 2
+ τ 2 
(6.2)
1 / 1/ 2
τ oct
/
=
3 
( 1 2 ) ( 2 3 ) ( 3 1 ) 
σ − σ / 2
+ σ /
− σ / 2
+ σ /
− σ / 2
(6.4)
Odgovarajući oktaedarski totalni naponi su slično:
1 1
σ oct = (σ 1 + σ 2 + σ 3 ) = (σ 1/ + σ 2/ + σ 3/ + 3 u ) (6.5)
3 3
1 / 1/ 2
τ oct =
3 
( σ 1 − σ 2 )
/ 2
+ ( σ /
2 − σ 3 )
/ 2
+ ( σ /
3 − σ 1 )
/ 2
 (6.6)
Prema gore datim izrazima očigledno je da je:

σ oct
/
= σ oct − u (6.7)
τ oct
/
= τ oct (6.8)
Značenje parametara σ oct /
i τ oct
/
ilustrovano je na Slici 6.1. Stanje efektivnih
napona definisano položajem tačke M′ može se opisati odstojanjima ON′ = 3 σ oct /
duž prostorne dijagonale i rastojanjem N′M′ = 3 τ oct /

upravnim na prostornu dijago-
nalu. Da bi se položaj tačke M′, koja se nalazi u oktaedarskoj ravni, potpuno definisao,
potrebna je treća invarijanta; za ovu svrhu pogodno je usvojiti veličinu ugla α između
vektora N′M′ i prave PN′ u triaksijalnoj ravni OPRS. Stanje totalnih napona definisano
je tačkom M koja je udaljena od tačke M′, koja opisuje stanje efektivnih napona, za
veličinu 3 u prikazanu na Slici 6.1 u pravcu paralelnom sa prostornom dijagonalom,
hidrostatičkom osom. U praktičnoj mehanici tla je od posebnog interesa triaksijalna
(Renduliceva) ravan OPRS koja je prikazana i na Slici 4.3, 4.4 i 5.16, za koju važi da je
σ 2 = σ 3 odnosno σ 2/ = σ 3/ . tako da se u njoj nalaze sve tačke koje opisuju rotaciono
simetrično naponsko stanje. U toj specijalnoj ravni ranije definisane invarijante su:
1 /
σ oct
/
=
3
(σ1 + 2σ 3/ ) (6.9)
2 /
τ oct
/
=
3
( σ 1 − σ 3/ ) (6.10)
Osim gore datih opisa stanja napona, da bi se izbeglo ponavljanje veličine 2 /3

definišu se nove invarijante p′ i q′ gde je σ 2/ = σ 3/ . Za uopštavanje rezultata opita
triaksijalne kompresije pogodno je koristiti i sledeće definicije:
1 /
p/ =
3
( σ 1 + 2 σ 3/ ) = σ oct
/
(6.11)
3 /
q / = (σ 1/ − σ 3/ ) =
τ oct (6.12)
2
Za opšte trodimenzionalno stanje napona p′ i q′ postaju
1 /
p/ =
3
( σ 1 + σ 2/ + σ 3/ ) (6.13)
1  / 1/ 2
q/ =
2 
( 1 2 ) ( 2 3 ) ( 3 1 )
σ − σ / 2
+ σ /
− σ / 2
+ σ /
− σ / 
(6.14)
a treća invarijanta α, o kojoj ovde više neće biti govora, je različita od nule.
Slika 6.1. Geometrijska interpretacija invarijanti napona
Odgovarajući parametri u totalnim naponima su:

1
p = (σ 1 + σ 2 + σ 3 ) (6.15)
3
1  2 1/ 2
( σ 1 − σ 2 ) + (σ 2 − σ 3 ) + (σ 3 − σ 1 ) 
2 2
q = (6.16)
2 
Između invarijanti za totalne i efektivne napone važe sledeće veze:
p/ = p − u (6.17)
q′ = q (6.18)
Invarijante p i q mogu se upotrebiti za prikaz putanje efektivnih napona. Za
drenirane opite triaksijalne kompresije, gde je σ 2/ = σ 3/ , imamo da je:
1
δ p/ =
3
(δσ1/ + 2 δσ 3/ ) (6.19)
δ q / = (δσ 1/ − δσ 3/ ) (6.20)
Ako su u opitu triaksijalne kompresije radijalni naponi konstantni, kao što je to u
standardnim opitima, tj. kada je σ 2/ = σ 3/ = konstanta, tada je δσ 2/ = δσ 3/ = 0 , te je dq′/dp′
= 3, što odgovara putanji A′B′ na Slici 6.2.
Do tačke B/ može se doći i na drugi način. Na primer, može se naneti veličina
svestranog efektivnog napona u veličini O′C′ a zatim se pri konstantnoj vrednosti
aksijalnog napona smanjuje radijalni napon, tako da je δσ 1/ = 0 i δσ 2/ = δσ 3/ i putanja
efektivnih napona ima nagib dq′/dp′ = -3/2.
Putanje totalnih i efektivnih napona u standarnim opitima se sada mogu prikazati
na p,q dijagramu, kao što je to pokazano na Slici 6.3-a i 6.3-b. U oba slučaja veličina
povratnog pornog pritiska prikazana je u veličini koja je označena sa us.
Istorija promene glavnih deformacija se može prikazati tako što bi se prikazale
ose ε1, ε2 i ε3 i u takvom prostoru niz sukcesivnih deformacijskih stanja povezao
linijom. Alternativno, na analogan način kao što su tretirani naponi, moguće je opisati i
stanje deformacija, takođe koristeći invarijante, pri čemu se mora paziti da opis
invarijanti deformacija korespondira sa odgovarajućim invarijantama napona. Zbog toga
je od fundamentalne važnosti uspostaviti invarijante deformacija koje su u skladu sa
invarijantama napona p′ i q′ .
Slika 6.2. Putanje napona u q, p odnosno q', p' dijagramu

Slika 6.3. Putanje napona u D opitu i CU opitu triaksijalne kompresije
Invarijante deformacija izražene preko komponentalnih veličina su:

1
ε oct =
3
(ε x + ε y + ε z ) (6.21)
1/ 2
2 3 
( ε x − ε y ) + ( ε y − ε z ) + ( ε z − ε x ) + (ε xy2 + ε yz2 + ε zx2 ) 
2 2 2
γ oct =  (6.22)
3 2 
Invarijante deformacija izražene preko glavnih deformacija su:
1
ε oct = ( ε1 + ε 2 + ε 3 ) (6.23)
3
2 2 1/ 2
( ε1 − ε 2 ) + ( ε 2 − ε 3 ) + ( ε 3 − ε1 ) 
2 2
γ oct = (6.24)
3 
Treba definisati takve invarijante deformacija da rad ne zavisi od orijentacije
koordinatnih osa, ili ako se odgovarajuće invarijante pomnože, proizvod uvek mora biti
jednak radu napona. Može se pokazati da su nove invarijante deformacija, koje
odgovaraju naponskim invarijantama p′ i q′ :
ε v = 3 ε oct (6.25)
1
εs = γ oct (6.26)
2
tako da je preko komponentalnih deformacija:

εv = ε x + ε y + ε z (6.27)
1/ 2
2 3 
( ε x − ε y ) + ( ε y − ε z ) + ( ε z − ε x ) + (ε xy2 + ε xy2 + ε xy2 ) 
2 2 2
εs =  (6.28)
3  2 
Invarijante deformacija izražene preko glavnih deformacija su:
ε v = ε1 + ε 2 + ε 2 (6.29)
2 2 1/ 2
( ε1 − ε 2 ) + ( ε 2 − ε 3 ) + ( ε 3 − ε1 ) 
2 2
εs = (6.30)
3  
Gore data invarijanta εv je jednostavno volumetrijska deformacija ili specifična
promena zapremine, dok invarijanta εs predstavlja meru smičuće ili distorzijske
deformacije, meru promene oblika elementa tla. Invarijante εv i εs mogu da se koriste i
za prikazivanje putanja deformacija u opštem trodimenzionalnom prostoru i takav
prikaz bi bio sličan putanji napona u p′,q′ dijagramu.
U posebnom slučaju rotaciono simetričnog stanja napona i deformacija, kada je ε2
= ε3, deformacijske invarijante postaju:
ε v = ε1 + 2 ε 3 (6.31)
2
εs = ( ε1 − ε 3 ) (6. 32)
3
Volumetrijske deformacije εv imaju važnu ulogu u opisu ponašanju tla i mogu se meriti
različitim postupcima. Ako zapremina elementa tla V usled promene efektivnih napona
promeni zapreminu za ∆V, promena volumetrijske deformacije je:
δV
δε v = − (6.33)
V
Ovde je uveden negativan predznak kako bi kompresija bila pozitivna.
Zapremina zasićenog tla V se sastoji od zapremine vode Vw i zapremine čvrstih
čestica Vs. Ako se pretpostavi da su čvrsta zrna tla i voda nestišljivi, zapremina elementa
može da se promeni samo ako se iz njega istisne voda ili ako vodu upije, tj.
δ V = − δ Vw (6.34)
tako da se na osnovu izmerene količine vode δVw koja prođe kroz konturu uzorka može
izračunati zapreminska deformacija δεv. Takva merenja su relativno jednostavna u
laboratorijskim uslovima.
Koeficijent poroznosti definisan ranije je e = Vv /Vs = Vw /Vs , a pošto su zrna tla
nestišljiva ( ∆Vs = 0 ),
δ e = δ V/Vs (6.35)
te je
δ V = Vs δ e (6.36)
odnosno, nakon usvajanja konvencije da su deformacije smanjenja zapremine sa

pozitivnim znakom i smanjenja koeficijenta poroznosti je
δV Vs δ e
δε v = − =− (6.37)
V Vs + Vw
tako da je rezultat:
δe
δε v = − (6.38)
1+ e
Koeficijent poroznosti se može izraziti pomoću vlažnosti i specifične težine zrna u
obliku e = w Gs tako da je:
δ e = Gs δ w (6.39)
te je zapreminska deformacija, koja se može odrediti merenjima promene zapremine
vodom zasićenog uzorka tla:
δw
δε v = − (6.40)
(1/ Gs ) + w
Da bi kraće izrazili promene zapremine uzoraka različitih veličina, pogodno je
uvesti nov pokazatelj pod nazivom specifična zapremina v, koji se definiše kao
zapremina elementa tla koji sadrži jedinicu zapremine čvrstih čestica tako da je
v =1+ e (6.41)
Ako usled promene efektivnih napona dođe do promene specifične zapremine δv
tada je:
δ v=δ e (6.42)
te se promena volumetrijske deformacije može opisati kao:
δe δv
δε v = − = − (6.43)
1+ e v
6.3 VEZE NAPONSKIH I DEFORMACIJSKIH POKAZATELJA

Za ilustraciju primene ovde prikazanih invarijanti napona i deformacija korisno je prvo
opisati veze za idealan izotropni elastičan materijal. Pri tome će se pretpostaviti da za
materijal važi princip efektivnih napona, tako da deformacije zavise od efektivnih a ne
od totalnih napona. Hukov zakon, za tako definisan materijal, ima oblik:
1
δε z = δσ x/ − ν /δσ y/ − ν /δσ z/ 
/ 
(6.44)
E
1
δε y = δσ y/ − ν /δσ z/ − ν /δσ x/ 
/ 
(6.45)
E
1
δε z = δσ z/ − ν /δσ x/ −ν /δσ y/  (6.46)
E/ 
2
δ γ xy =
E/
( 1 + ν / ) δτ xy/ (6.47)
2
/ (
δ γ yz = 1 + ν / ) δτ yz/ (6.48)
E
2
δ γ zx =
E/
( 1 + ν / ) δτ zx/ (6.49)
gde je E′ modul elastičnosti a v′ je Poasonov koeficijent pri promeni efektivnih napona.

Ovde će se pretpostaviti da su E′ i v′ konstantne veličine za male priraštaje napona
i deformacija. Pošto je pretpostavljeno da se materijal ponaša elastično, gore dati izrazi
važe i za veće priraštaje napona ∆σ′ i deformacija ∆ε.
Radi smanjivanja broja komponentalnih napona i deformacija zgodno je gore date
zavisnosti izraziti pomoću glavnih napona i deformacija u obliku:
1
δε1 = δσ 1/ −ν /δσ 2/ − ν /δσ 3/ 
/ 
(6.50)
E
1
δε 2 = δσ 2/ −ν /δσ 3/ − ν /δσ 1/ 
/ 
(6.51)
E
1
δε 3 = δσ 3/ − ν /δσ 1/ − ν /δσ 2/ 
/ 
(6.52)
E
U specijalnom slučaju rotaciono simetričnog stanja napona i deformacija, gde je σ 2/ = σ 3/
i ε2 = ε3, gornje jednačine daju:
1
δε1 = δσ 1/ − 2 ν ′δσ 3/  (6.53)
E′
1
δε 2 = δε 3 = δσ 3/ (1 − ν ′ ) −ν ′ δσ 1/  (6.54)
E′ 
1 − 2ν ′
δε v = δε1 + 2δε 3 =
E′
(δσ 1/ + 2 δσ 3/ ) (6.55)
tako da je promena zapremine:
3 ( 1 − 2ν / )
δε v = /
δ p/ (6.56)
E
Slično
2 2( 1 +ν / )
δε s = (δε1 − δε 3 ) =
3 3E / ( δσ 1/ − δσ 3/ ) (6.57)
ili
2 ( 1 +ν / )
δε s = δ q/ (6.58)
3 E/
Prethodne jednačine se često pišu i u obliku:

1
δε v = /
δ p/ (6.59)
K
1
δε s = δ q/ (6.60)
3 G/
gde je K′ zapreminski modul i G′ modul smicanja za efektivne napone:
E/
K =
/
(6.61)
3 ( 1 − 2ν / )
E/
G/ = (6.62)
2 ( 1 +ν / )
Ovde prikazane jednačine ukazuju na poznatu važnu osobinu idealnog izotropnog

elastičnog materijala. Ukoliko se invarijante napona i deformacija definišu na
odgovarajući način, priraštaji smičućih deformacija δεs zavise samo od priraštaja
odgovarajuće invarijante napona δq′ i slično, priraštaj volumetrijske deformacije δεv
zavisi samo od priraštaja odgovarajuće invarijante efektivnih napona δp′, što se može
napisati kao:
 1 0
δε v  K/  δ p / 
δε  =    (6.63)
 s   0 1   δ q/ 
 3G / 
Strogo uzev, realno tlo se ne ponaša po takvim zakonima, tako da su elementi i
izvan dijagonale u gornjoj matrici različiti od nule. Na primer, promena samo smičućih
napona može izazvati promenu zapremine, što ponašanje realnog tla čini veoma teškim
za tačnije matematičko opisivanje.
Sa druge strane, ako se posmatra nedrenirana elastična deformacija zasićenog tla,
trebalo bi da važi zavisnost slična (6.63) tako da je:
 1 0
δε v  K  δ p 
δε  =  0 
u
(6.64)
 s  1   δ q 
 3Gu 

Pošto u nedreniranim uslovima nema promene zapremine, tj. δεv = 0 , znači i da je
δp/Ku = 0, tako da nedrenirani modul zapreminske deformacije mora imati beskonačnu
vrednost, što s obzirom na (6.61) znači da je Poasonov koeficijent u nedreniranim
uslovima vu = 1/2 . Devijator napona q ne zavisi od uslova dreniranja i njegova je
veličina, kao razlika napona, nezavisna od pornog pritiska. Promena oblika elementa tla
δεs izračunata iz (6.63) i (6.64), mora biti ista, što znači da je Gu = G′ , odnosno:
Eu E/
= (6.65)
2 ( 1 +ν u ) 2 ( 1 +ν / )
odakle sledi da je veza između nedreniranog i dreniranog modula elastičnosti
3 E/
Eu = (6.66)
2 ( 1 +ν / )
Prema tome, za opis veza napona i deformacija elastičnog tla dovoljne su samo
dve nezavisne konstante elastičnosti. Konstante elastičnosti za opisivanje ponašanja tla
u specijalnim, nedreniranim uslovima i preko totalnih napona, ne mogu se birati
nezavisno jer su određene veličinama fundamentalnijih konstanti za efektivne napone.
Tlo se, u znatnoj meri, ne može na zadovoljavajući način opisati kao elastičan i
izotropan materijal tako da je potrebno uvesti složenije modele ponašanja koje prati
komplikovanija teorija. Takvi modeli služe za ekstrapolaciju raspoloživih
eksperimentalnih rezultata, koji su dobijeni pod restriktivnim uslovima konvencionalnih
laboratorijskih ispitivanja, prema složenim stanjima napona i deformacija koji se
pojavljuju u području prototipa mase tla i u interakciji sa konstrukcijom. Ostatak ovog
poglavlja će se, uglavnom, baviti neelastičnim ili plastičnim deformisanjem tla.
6.4. OSNOVE TEORIJE KRITIČNOG STANJA TLA

Teorija kritičnog stanja predstavlja jedan pokušaj da se dovedu u vezu smičuća čvrstoća
i koeficijent poroznosti izražen specifičnom zapreminom v, na takav način da se izve-
dena teorija može koristiti u razmatranjima svih vrsta i stanja tla. Iako je izvedena za
normalno konsolidovane i malo prekonsolidovane gline, teorija kritičnog stanja opisuje
osnove jednog modela ponašanja tla koji je moguće modifikovati i proširivati kako bi se
konstitucione veze izvedene iz modela što više približile realnom ponašanju tla.
Nakon prvih objavljenih radova (Roscoe, Schofield i Wroth, 1958) ovaj prilaz je
postao jedan od važnijih alata u istraživanju ponašanja tla. Pri tome se koristi model
elasto-plastičnog ponašanja koji u krajnjem slučaju opisuje i stanje plastičnih deforma-
cija smicanja koje se odvija bez promene efektivnih napona i bez promene zapremine.
Takvo stanje savršene plastičnosti se naziva kritičnim stanjem, po čemu je i ovakav
prilaz opisu mehaničkog ponašanje tla i dobio naziv naveden u naslovu ovog poglavlja.
Razmatra se prostor p′, q′, v sa osnovnom idejom da se on istraži ispitivanjima u
aparatima koja su uobičajeni u svakodnevnoj geomehaničkoj laboratorijskoj praksi kao
što su ranije opisani edometarski opit i opiti triaksijalne kompresije. U obe navedene
vrste opita stanje napona i deformacija je rotaciono simetrično tako da je
1 /
p/ =
3
( σ 1 + 2σ 3/ ) (6.67)
q / = σ 1/ − σ 3/ (6.68)
pri čemu je uvek v = 1 + e.

IZOTROPNA KOMPRESIJA
Promena zapremine uzorka normalno konsolidovane gline pri izotropnoj kompresiji
prikazana je dijagramima (p′, v) i (ln p′, v) na Slici 6.4-a i 6.4-b. Dalja idealizacija
prikazana je na Slici 6.4-c, gde je, kao i ranije u Poglavlju 4, zanemarena histerezisna
petlja koja se pojavljuje u ciklusu rasterećenja i ponovnog opterećenja BDB.
Slika 6.4. Promene zapremine pri izotropnoj kompresiji
Za razliku od praktičnog tretiranja jednodimenzionalne deformacije u funkciji

jednog napona u razmeri dekadnog logaritma, ovde se operiše sa invarijantama napona
u razmeri prirodnog logaritma. Histerezis u "elastičnom" području se u oba slučaja
usvaja kao zanemarljiv da bi se konstruisao jednostavan model ponašanja tla, tako da se
bez veće greške zavisnost može idealizovati pravim linijama. Ako se opit provodi tako
da se izvede jedan ili više ciklusa primarnih opterećenja i rasterećenja, pokazalo se da se
zavisnost može prikazati jednom linijom AC (Slika 6.4-c), odnosno sa po jednom odgo-
varajućom linijom za svaki ciklus rasterećenja i opterećenja, kao što je to prikazano na
Slici 6.4-d linijama DB i D1B1. Treba uočiti da ako se element tla jednom optereti do
tačke B1, a zatim rastereti, stanje je negde na liniji B1D1, ali ako se optereti naponom
iznad veličine koja odgovara tački B1, zavisnost je ponovo linija AC, osim ako se pono-
vo ne rastereti. Linija AC je linija normalne konsolidacije. Ako je stanje na liniji BD,
kaže se da je tlo prekonsolidovano, a linija se naziva linijom bubrenja ili rekompresije,
koje se zbog zanemarivanja histerezisa, poklapaju. Treba uočiti da su moguća stanja
napona i specifične zapremine ispod AC linije i na samoj liniji, dok stanja iznad linije
AC nisu fizički moguća. Linija AC se naziva i λ-linija, dok se niz linija bubrenja DB
naziva i κ-linija zbog parametara koji se uvode za njihovo matematičko opisivanje.
Jednačina linije normalne konsolidacije u uslovima izotropne kompresije AC je:
v = N - λ ln p / (6.69)
Položaj niza mogućih κ-linija nije jedinstven jer on zavisi od veličine maksi-
malnog prethodnog napona pm/ (Slika 6.5), a može se napisati u obliku:
v = vκ - κ ln p / (6.70)
U gornjim izrazima N je specifična zapremina normalno konsolidovanog tla pri
veličini p / =1 kPa, u uslovima izotropne kompresije, dok je vk specifična zapremina
prekonsolidovanog uzorka za p / =1 kPa. Veličine N, λ i κ se mogu smatrati
konstantama za dato tlo i moraju se eksperimentalno odrediti.
Stepen prekonsolidacije se sada može alternativno definisati kao odnos
maksimalne vrednosti invarijante pm/ i tekuće vrednosti p / tako da je
pm/
Rp = / (6.71)
p
Kada je Rp = 1, tlo je normalno konsolidovano tako da važi zavisnost data linijom
AC, dok je za Rp > 1 prekonsolidovano. Treba uočiti da je ranije definisani stepen
prekonsolidacije OCR izražen preko vertikalnog napona i ne figurišu druga dva
komponentalna normalna napona. Samo ako je OCR = 1 tada je i Rp = 1, dok su za
prekonsolidovane uzorke tla ovako različito definisani stepeni prekonsolidacije i
različite brojne vrednosti.
EDOMETARSKI OPIT
U edometarskom opitu poznat je samo napon σ z/ = σ 1/ , dok se veličina radijalnih napona
može proceniti iz veličine koeficijenta pritiska tla u miru K0. Ispitivanja su pokazala da
su nagibi λ i κ linija isti kao i u opitima izotropne kompresije, tako da su zavisnosti
paralelne linije, kao što je to prikazano na Slici 6.5.
Jednačina linije normalne konsolidacije u edometarskim uslovima je
v = N 0 − λ ln p′ (6.72)
Položaj mogućih κ-linija nije jedinstven jer on zavisi od veličine maksimalnog
prethodnog napona pm′ , a može se napisati u obliku:
v = vκ 0 − κ ln p / (6.73)
U izrazima (6.72) i (6.72) N0 je specifična zapremina normalno konsolidovanog

tla pri veličini p′ = 1 kPa, a vκ0 specifična zapremina prekonsolidovanog uzorka za p′ =
1 kPa u edometarskim uslovima.
U uslovima izotropne kompresije je q′/p′ = 0, a u edometarskim uslovima odnos
q′/p′ je različit od nule. Lako se može pokazati da je:
q′ 3 ( 1 − K 0 )
= (6.74)
p′ ( 1 + 2 K 0 )
Slika 6.5. Promene zapremine pri izotropnoj kompresiji

i u edometarskom opitu
U toku normalne konsolidacije, duž λ linije K0 ima konstantnu vrednost, što znači
da se može uspostaviti jednoznačna veza sa indeksom stišljivosti koja glasi:
CC = 2.303 λ (6.75)
Pri jednodimenzionalnom bubrenju koeficijent pritiska u miru K0 nema konstantnu
vrednost već zavisi od stepene prekonsolidacije, kao što je pokazano u Poglavlju 4, tako
da ne postoji jednostavna veza između κ i CS. Međutim, može se pretpostaviti približno
konstantna vrednost za K0 što bi dalo sličnu zavisnost kao i u prethodnom slučaju:
CS ≈ 2.303 κ (6.76)
OPIT TRIAKSIJALNE KOMPRESIJE

U prethodnim slučajevima (izotropna kompresija i edometarski opit) naponi smicanja su
ili jednaki nuli ili manji od onih koji bi izazvali velike distorzijske deformacije i lom
uzorka tla. Zato je potrebno razmotriti kako izgledaju putanje napona i deformacija
izražene definisanim invarijantama u opitima triaksijalne kompresije.
Ako bi se striktno upotrebile definicije glavnih napona i deformacije sa indeksima

1 i 3 ne bi se mogli razlikovati uslovi triaksijalne kompresije od triaksijalne ekstenzije,
jer bi u oba slučaja veličina q′ bila pozitivna zato što je, po definiciji, σ1′ > σ3′. Zbog
toga će se ovde definicije invarijanti napona i deformacija modifikovati na sledeći
način:
q / = (σ a/ − σ r/ ) (6.77)
1
p/ =
3
( σ a/ + 2 σ r/ ) (6.78)
2
εs = (ε a − ε r ) (6.79)
3
ε v = (ε a + 2 ε r ) (6.80)
U ovom slučaju je q′ pozitivna veličina u standardnoj triaksijalnoj kompresiji kada

je σ > σ r/ , ali je negativna u triaksijalnoj ekstenziji, kada je σ a/ < σ r/ . Bilo bi u skladu
/
a
sa izlaganjem u ovom poglavlju da se rezultati opita prikazuju veličinom q′ u zavisnosti
od εs, ali se rezultati u praksi najčešće prikazuju u zavisnosti od aksijalne deformacije
εa, tako da će se ova promenljiva povremeno koristiti umesto εs.
U standardnim opitima triaksijalne kompresije, kao što su "D" i "CU" opiti, prvo
se nanese napon izotropne kompresije veličine "a" (Slika 6.6-a), a zatim se povećava
aksijalni napon do loma. Putanje napona i deformacija u standardnom "D" opitu
triaksijalne kompresije prikazane su na Slici 6.6-a i b, pri čemu važe sledeće veze:
1
δ p/ = δ p =
3
( δσ a/ + 2 δσ r/ ) (6.81)
δ q / = δ q = (δσ a/ − δσ r/ ) (6.82)
S obzirom da je u standardnim triaksijalnim opitima radijalni napon konstantan, to
je δσr = 0, pa su:
δ p / = δ p = δσ a / 3 (6.83)
δ q / = δ q = δσ a (6.84)
Iz ovih odnosa sledi da je nagib putanje totalnih i efektivnih napona dq/dp = 3, sa
krajnjom tačkom B u području velikih deformacija (Slika 6.6-a).
Može se ispitati i putanja na v, p′ dijagramu. Nažalost, ova putanja nije unapred
definisana dok se ispitivanjima ne odredi veličina i znak promene specifične zapremine
v. Pri promeni napona od A do B može doći do smanjenja zapremine po putanji A′B2′ ili
do ekspanzije, dilatancije, po putanji A′B1′ (Slika 6.6-b). Jedino se može reći da kada se
p′ povećava, tačke B1′ i B2′ se nalaze negde na projekciji konstantne veličine p′ iz tačke
B na p′, q′ dijagramu.
Ukoliko je uzorak normalno konsolidovan (Rp = 1) tačka A′ se nalazi na liniji
normalne konsolidacije a pri povećavanju aksijalnog napona dolazi do smanjenja
zapremine po putanji koja kvalitativno odgovara putanji A′B2′. Kasnije će se pokazati da
se pri lomu putanja završava u tački koja se nalazi na liniji kritičnog stanja tla. Kada je
Rp > 1 tačka B2′ bi se pomerala prema položaju tačke B1′ pri čemu bi veličina takvog
pomaka zavisila od veličine stepena prekonsolidacije.
Slika 6.6. Putanje napona i deformacija u D opitu.
U standardnom "CU" opitu, nakon izotropne konsolidacije, povećava se aksijalni

napon u nedreniranim uslovima. Putanja totalnih napona (PTN) je ista kao i u "D" opitu,
ali se zbog generisanih pornih pritisaka putanja efektivnih napona (PEN) odvaja po
krivoj liniji, koja za normalno konsolidovane uzorke ima oblik na Slici 6.7-a. Putanja u
v, p′ dijagramu je potpuno određena jer u nedreniranoj fazi opita nema promene
zapremine tako da je specifična zapremina konstantna (putanja A″B″ na Slici 6.7-b).
Za niz uzoraka normalno konsolidovanih do različitih napona p′, (na primer, a, 2a
i 3a) u "CU" opitu dobiće se niz odgovarajućih zakrivljenih putanja efektivnih napona u
p′, q′ dijagramu (Slika 6.8-a). Dobijaju se krive sličnog oblika, tako da se mogu
normalizovati naponom pe. Na v, p′ dijagramu, na Slici 6.8-b, putanje su horizontalne
jer nema promene zapremine, počinju sa linije normalne konsolidacije A1A2A3 i
završavaju se na liniji sa tačkama B1′B2′B3′.
Slika 6.7. Putanje napona i deformacija u CU opitu
Alternativno, za niz uzoraka normalno konsolidovanih do različitih napona p′, (na

primer, a, 2a i 3a) u "D" opitu dobiće se niz odgovarajućih pravih putanja u p′, q′
dijagramu (Slika 6.8-a). Na v, p′ dijagramu, na Slici 6.8-b, putanje počinju sa linije
normalne konsolidacije A1A2A3, kao i u slučaju "CU" opita ali zbog smanjenja
zapremine putanje su zakrivljene i kose, završavaju se na liniji sa tačkama B1B2B3.
Od fundamentalne je važnosti eksperimentima potvrđen rezultat da obe serije
opita (CU i D) opisuju jedinstvenu krivu sa tačkama B1B2B3 u p′, q′ i p′, v dijagramima,
odnosno u p′,q′,v prostoru, prostornom krivom koja se naziva linijom kritičnog stanja,
po kojoj je i model ponašanja tla dobio naziv. Upečatljivo je da se putanje u prostoru
p′,q′,v za obe vrste opita završavaju na jedinstvenom nizu tačaka, na liniji koja odgovara
stanju loma tla.
Projekcija linije kritičnog stanja na ravan p′, q′ može se opisati sa
q′ = M p′ (6.85)
gde je M gradijent prave linije kritičnog stanja. Projekcija linije kritičnog stanja na
ravan v, p′ je zakrivljena linija koja, prikazana sa osama ln p′, v, daje približno pravu
liniju. Zgodno je što je nagib takve linije isti kao i nagib linije normalne konsolidacije,
(λ linije), tako da se može opisati sa
v = Γ − λ ln p′ (6.86)
Ako se gornji izraz uporedi sa jednačinom λ linije (6.72), sledi da je veličina Γ
vrednost specifične zapremine v za veličinu p′ =1 kPa na liniji kritičnog stanja. Prema
tome, Γ određuje položaj linije kritičnog stanja u v, ln p′ ravni na isti način kao što N
određuje liniju normalne konsolidacije pri izotropnoj kompresiji.
Slika 6.8. Putanje napona i promene napona za niz "CU" i "D" opita
Putanje napona i promene zapremine standardnih opita triaksijalne kompresije

mogu se predstaviti u prostoru p′, q′, v (Slika 6.9-a). Pri tome se u takvom prostoru
putanje mogu nalaziti u posebnim ravnima koje odgovaraju nedreniranim, odnosno
dreniranim uslovima.
Nedrenirana ravan prikazana na Slici 6.9-b je paralelna sa p′, q′ ravni. Opit je
nedreniran, tako da je specifična zapremina konstantna. Specifična zapremina koja
odgovara tački A3 je jednaka specifičnoj zapremini koja odgovara tački B3, a nalazi se u
preseku nedrenirane ravni A3CDE i linije kritičnog stanja LKS, što se može iskoristiti za
određivanje veličina invarijanti pri lomu. Pretpostavimo da je uzorak izotropno konsoli-
dovan veličinom prosečnog normalnog napona p0/ do veličine specifične zapremine v0,
a želimo da odredimo napone q /f i p /f i specifičnu zapreminu vf pri lomu.
Prvo ćemo uočiti da je:
v0 = v f (6.87)
Iz jednačine (6.84) dobija se da je:
p /f = exp ( Γ − v0 ) / λ  (6.88)
Korišćenjem jednačine (6.80) dobija se:
q /f = M exp ( Γ − v0 ) / λ  (6.89)

Putanja u dreniranom opitu, prikazana na Slici 6.9-c, se u ravni p′, q′ vidi kao
linija u nagibu 3:1 i prolazi kroz tačku A2 koja odgovara naponu konsolidacije p0/ za
veličinu q0/ = 0, tako da se nalazi u dreniranoj ravni A2CB2A2 koja je paralelna sa osom
v a prikazana je i na i Slici 6.9-a.
Slika 6.9. Putanje u p ′ , q ′ , v prostoru i karakteristične ravni u prostoru

Bez obzira da li uzorak pri dreniranom deformisanju smanjuje ili povećava

specifičnu zapreminu, putanja se mora nalaziti u opisanoj ravni, čija je jedna tačka
određena tačkom A2 na liniji normalne konsolidacije koja odgovara naponu p0/ . Stanje
loma je određeno prodorom linije kritičnog stanja i drenirane ravni u tački B2. Iz
geometrijskih odnosa dobija se da je:
q /f = 3 ( p /f − p0/ ) (6.90)
S obzirom da je pri lomu
q /f = M p /f (6.91)
/
kombinovanje jednačina (6.90) i (6.91) uz eliminisanje p f daje:
3 M p0/
q /f = (6.92)
3− M
Primenom jednačine (6.88) dobija se:
3 p0/
p =
/
f (6.93)
3− M
Specifična zapemina za kritično stanje je:
v f = Γ − λ ln 3 p0/ / ( 3 − M )  (6.94)
Ovde je pokazano da za izabrani napon konsolidacije p0′ možemo konstruisati

odgovarajuće drenirane i nedrenirane ravni po kojima se kreće putanja do loma. Oba
opita, drenirani i nedrenirani opisuju jednu zakrivljenu površ u tri dimenzije između
linije normalne konsolidacije (LNK) i linije kritičnog stanja (LKS). Ova površ se naziva
i Roskova površ, po istraživaču koji je na nju ukazao. Henkel (1957) je, provođenjem
velikog broja opita triaksijalne kompresije, pokazao da drenirani i nedrenirani opiti
opisuju istu površ u p′,q′,v prostoru. Metod za nalaženje oblika ove površi se sastoji u
pokrivanju naponsko-deformacionog prostora sa dva sistema putanja napona koje se
međusobno seku tako da geometrijsko mesto presečnih tačaka određuje Roskovu površ.
U dreniranom opitu v se menja tako da se putanja kreće kroz niz preseka
Roskovih površi sa v = konst, koje su promenljive veličine. Sve nedrenirane putanje su
istog oblika ali različite veličine zato što su početni naponi izotropne konsolidacije pe′ i
početna specifična zapremina različiti. Ako sve napone podelimo sa pe′, sve putanje bi
se preslikale u jednu krivu. Roskova površ formira granicu iza kojih nema putanja
napona. Pri tome se može uočiti izvesna analogija sa linijom normalne konsolidacije; za
odgovarajući nivo napona, naponi nisu mogući desno i iznad linije normalne
konsolidacije, koja je deo Roskove površi za q′ = 0. Roskova površ predstavlja granicu
ili konturu domena koji deli stanja napona koja se u uzorku mogu pojaviti od onih stanja
koji se nikada ne mogu dostići. Zato se kaže da Roskova površ predstavlja površ
graničnog stanja.
Do sada je pokazano da za normalno konsolidovane uzorke tla postoji linija
kritičnog stanja (LKS) koja definiše i lom tla i površ graničnog stanja, koja ograničava
prostor mogućih stanja napona i specifičnih zapremina. U slučaju prekonsolidovanih
uzoraka potrebna je izvesna modifikacija granice ovog prostora. Kao što je već više puta
rečeno, u uslovima triaksijalne kompresije prekonsolidovanih ili zbijenih uzoraka tla,
prvo dolazi do smanjenja zapremine, a zatim zapremina počinje da se povećava da bi
posle izvesne relativno velike deformacije dostigla stacionarnu vrednost. U tom slučaju
putanja prekoračuje projekciju linije kritičnog stanja, a zatim se vraća po istom tragu
prema LKS, kao što je to pokazano na Slici 6.10.
Slika 6.10. Putanja napona u "D" opitu za prekonsolidovan uzorak
Slika 6.11. Kompletna granična površ u normalizovanom p ′ , q ′ , prostoru
Iz toga proizlazi da se projekcija površi graničnog stanja prekonsolidovanih

uzoraka u p′, q′ ravni pojavljuje iznad linije kritičnog stanja i da se sa njom poklapa
samo kada je stepen prekonsolidacije jednak jedinici. U ovom slučaju drenirane i
nedrenirane putanje dodiruju jednu novu liniju, odnosno površ koja se ovde naziva
površ Hvorsleva. Nazivom je odato priznanje istraživaču koji je tvrdio da ukoliko se niz
uzoraka optereti do istog nivoa napona, a zatim pojedini uzorci izotropno rasterećuju do
različitih nivoa napona a zatim smiču, dobiće se nova anvelopa napona loma, prava
linija, koja produžena do ose τ definiše tzv. "istinsku koheziju" koja je proporcionalna
naponu prekonsolidacije. Sada se zna da i takva "istinska kohezija" prekonsolidovanog
tla ne postoji, već je anvelopa vršne smičuće čvrstoće zakrivljena, za koju je prava linija
AB, prikazana u normalizovanom obliku na Slici 6.11, najjednostavnija aproksimacija.
Radi isključenja mogućnosti pojave napona zatezanja, ova površ je lokalno
modifikovana pravom OA. Kompletan izgled površi graničnih stanja u prostoru p′, q′, v
prikazan je na Slici 6.12, a presek sa jednom dreniranom ravni na Slici 6.13.
Slika 6.12. Kompletna površ graničnih stanja u p ′ , q ′ , v prostoru
Slika 6.13. Presek površi graničnih stanja i drenirane ravni

6.5 PONAŠANJE TLA PRE LOMA

Do sada su opisane putanje po dreniranim i nedreniranim ravnima i veza sa
zapreminskim deformacijama pri kritičnom stanju, ali nisu razmatrane veličine smičućih
deformacija i ponašanje tla u ranim fazama opita. Od suštinske važnosti je razlikovati
elastične od plastičnih deformacija i izvesti kriterijum pomoću kojeg bi se odredilo da li
neka putanja napona uzrokuje elastične ili plastične deformacije tla.
Ovde će se, ilustracije radi, samo u osnovnim crtama prikazati elementi osnovnog
Cam Clay modela koji se zasniva na do sada prikazanom konceptu kritičnog stanja tla.
Ovaj rani model je osnova za mnoge druge, kasnije razvijene modele, koji su rafiniraniji
ali i komplikovaniji sa matematičke tačke gledišta, tako da se može govoriti o familiji
Cam Clay modela. Područje definisanja različitih modela je još uvek u intenzivnom
razvoju, kraj se ne vidi, ali su modeli konceptualno slični, ali manje ili više
komplikovani.
Polazeći od stava da je suština prilaza u jasnom razlikovanju elastičnih
(reverzibilnih) i plastičnih (ireverzibilnih) deformacija, zgodno je ovo razmatranje
početi navođenjem koncepta teorije plastičnosti u primeni na analizu ponašanja metala,
gde je teorija plastičnosti prvo i počela i uspešno se primenjuje, ali treba odmah reći da
je ponašanje tla komplikovanije od ponašanja metala.
Slika 6.14. Elasto-plastično ponašanje metala
Ponašanje metala se može idealizovati kao što je pokazano na Slici 6.14. Za

aksijalni napon manji od σy deformacije su linearno elastične i ako se metal optereti i
rastereti, deformacije nastale pri opterećivanju se ponište pri istom rasterećenju. Ako se
metal optereti naponom većim od σy pojavljuju se dodatne, plastične deformacije koje se
mogu opisati položajem tačke G. Kada se metal rastereti, sledi putanja GB i samo se
jedan deo (elastičnih) deformacija vrati, ali je u tački B metal pretrpeo velike
ireverzibilne deformacije. Ako se izvrši ponovno opterećenje, deformacije su elastične
do napona koji je manji od σg koji je veći od σy . Naponi σy i σg pri kojima metal
počinje da se ponaša plastično nazivaju se naponima popuštanja. Efekat plastičnog
deformisanja od Y do G ukazuje na povećanje napona popuštanja od σy do σg i naziva se

deformacijskim očvršćenjem. Ako se metal optereti dalje iza tačke G on može dostići
tačku F gde dolazi do loma pri naponu σf.
Slika 6.15. Elasto-plastično ponašanje gline pri izotropnom opterećenju i rasterećenju
Razlikovanje između reverzibilnih i nepovratnih, ireverzibilnih deformacija može

se najjednostavnije ilustrovati opisom ponašanja uzorka tla pri izotropnoj kompresiji,
prema Slici 6.15. Za fiksiranu vrednost prosečnog normalnog napona u uzorku u stanju
opisanom sa položajem tačke E ima manju specifičnu zapreminu nego pri stanju
definisanom položajem tačke D. Dogodila se nepovratna, plastična zapreminska
deformacija na putanji DBCE. Pošto su deformacije reverzibilne po linijama bubrenja
DB i EC, plastične deformacije su se dogodile po putanji BC, delu putanje koja leži na
površi graničnog stanja. Postoji potpuna analogija sa putanjom YG za uzorak metala
prema Slici 6.14. Ovo zapažanje se može uopštiti stavom da plastične deformacije
nastaju samo ako putanja prolazi kroz površ graničnog stanja. Ako je cela putanja ispod
površi graničnog stanja, deformacije su čisto elastične, odnosno reverzibilne. Ovakva
hipoteza dovodi do određenih ograničenja u pogledu mogućih putanja. Pošto su se
plastične deformacije dogodile između tačaka D i E, znači da je putanja morala
dodirnuti površ graničnog stanja između D i E. Putanja DBCE zadovoljava ovaj uslov,
jer se potez BC nalazi na liniji normalne konsolidacije koja pripada i Roskovoj površi.
Alternativna putanja između tačaka D i E može se ostvariti i smicanjem pri konstantnoj
veličini p′ , kao što je to pokazano na Slici 6.16. Da bi u ovim uslovima nastala
plastična deformacija putanja mora biti takva da q′ raste i putanja dolazi do površi
Roskoa u tački G iznad D pre nego što dođe do K iznad E. Ako se veličina q′ smanji,
uzorak se deformiše samo elastično po putanji KE. Veličina napona q′ potrebna da
izazove nepovratne deformacije pri konstantnoj vrednosti p′ određena je veličinom DG.
Naravno, postoji bezbroj putanja po kojima se iz tačke D može stići u tačku E, ali sve
one imaju zajedničku osobinu da moraju da prolaze po površi graničnog stanja. Sa
druge strane postoji i niz putanja od tačke D po kojima se neće pojavljivati plastične
deformacije. Sve putanje koje se nalaze na zakrivljenoj linijskoj površi iznad linije
bubrenja BD ali ispod površi graničnog stanja izazvaće samo elastične deformacije. Ova
površ BJIH, prikazana na Slici 6.17, naziva se elastičnim zidom.
Slika 6.16. Putanja između tačaka E i D u prostoru p ′ , q ′ , v, za p ′ =konst.
Slika 6.17. Elastični zid
Svakako da takvih površi ima bezbroj i svaka je definisana odgovarajućom

linijom bubrenja. Iz ovih kvalitativnih razmatranja proizlazi da se po određenim
putanjama ispod površi graničnog stanja može pretpostaviti elastično ponašanje i
koristiti teorija elastičnosti. Sa druge strane, ukoliko se putanje pojavljuju i na površi
graničnog stanja, mogu nastati i elastične i plastične deformacije koje se izračunavaju

po teoriji plastičnosti. Razlika je veoma značajna, jer se ove dve vrste deformacija
računaju na potpuno različite načine. Osim toga, elastične deformacije su obično
relativno male, dok plastične deformacije mogu biti veoma velike u odnosu na elastične.
Ne zadržavajući se na primeni teorije elastičnosti ovde će se definisati samo neki
pojmovi i koncepti iz teorije plastičnosti.
6.6 NEKI OSNOVNI KONCEPTI TEORIJE PLASTIČNOSTI

Osnovni koncepti teorije plastičnosti su popuštanje, očvršćenje i tečenje. Radi ilustracije
ovih pojmova ovde će se posmatrati ponašanje hipotetičkog materijala u uslovima ravne
deformacije koji je opterećen naponima σ a/ i σ c/ , prema Slici 6.18-a. Provedene su dve
serije ispitivanja pri čemu je u prvoj seriji σ c/ održavan konstantnim dok se σ a/
povećavao, a u drugoj je σ a/ održavan konstantnim uz povećavanje napona σ c/ .
Dobijena zavisnost napona i deformacija za konstantnu vrednost jednog napona je
idealizovana zavisnostima na Slici 6.18-b, c i d, tako da se ispitivani uzorak ponaša
analogno metalu, prema Slici 6.14, ali u ovom slučaju veličina napona popuštanja σ y/ i
veličina napona loma σ /f zavise od veličine konstantnog napona.
Slika 6.18. Ponašanje elastoplastičnog tla

Ako se različite kombinacije napona σa′ i σc′ pri popuštanju i pri lomu nanesu na
jedan dijagram, (Slika 6.19-a), sva stanja napona pri popuštanju leže na liniji
popuštanja a svi naponi pri lomu leže na anvelopi napona loma. Prema tome jedan
uzorak će početi da popušta za određenu kombinaciju veličina napona σa′ i σc′ kada se
stanje napona nalazi na krivoj popuštanja YaYc a lomiće se ako je kombinacija σa′ i σc′
takva da se tačka nalazi na anvelopi napona loma FaFc . Naravno, naponi σa′ i σc′ se ne
mogu nalaziti izvan anvelope napona loma, a ako je stanje napona unutar krive
popuštanja materijal se ponaša kao elastičan. Anvelopa napona loma može, ali i ne
mora, biti geometrijski slična krivoj popuštanja.
Slika 6.19. Popuštanje i očvršćenje
Ako se element optereti naponom iznad Y do G na Slici 6.18-b, a zatim rastereti,

pri ponovnom opterećivanju on će početi da popušta u tački G kada je nov napon
popuštanja σg′, po novoj krivoj popuštanja GaGc na Slici 6.19-a. Ovo proširenje,
ekspanzija krive popuštanja na Slici 6.19-a usled plastičnog deformisanja duž YG na
Slici 6.18-b je deformacijsko očvršćenje ili ojačanje. Zavisnost između promene napona
popuštanja σg′ - σy′, i plastične deformacije od Y do G se naziva zakon ojačanja ili

očvršćenja. Elastična, reverzibilna deformacija δεge duž GB je veća od elastične
deformacije na potezu OY tako da se duž YG elastične i plastične deformacije odvijaju
istovremeno. Na Slici 6.18-b plastična, ireverzibilna deformacija za tačku G je δεgp tako
da je deformacija na potezu YG, koja uzrokuje deformacijsko očvršćenje određeno
rastojanjem OB, a ne horizontalnom komponentom dužine YG.
Celokupna pojava popuštanja, ojačanja i loma se može prikazati u
trodimenzionom obliku prema Slici 6.19-b. Može se definisati beskonačan broj linija
popuštanja od kojih je jedna GaGc , tako da svakoj odgovara određena veličina plastične
deformacije εp i sve one zajedno definišu površ popuštanja koja je ograničena krivom
YaYc pri prvom popuštanju kada je εp=0, i anvelopom napona loma FaFc. Površ
popuštanja predstavlja granicu za sva moguća naponska stanja.
Ako putanja dođe do površi popuštanja, element počinje da trpi plastične
deformacije koje se mogu izračunati korišćenjem zakona ojačanja. Ako putanja ostane
unutar područja, deformacije su čisto elastične. Ako putanja dođe do anvelope napona
loma uzorak se ili krto lomi ili se plastično deformiše, neće više ojačavati i nema
elastičnih deformacija. Sve ovo ukazuje na izvesnu sličnost između površi popuštanja i
površi graničnog stanja.
Treći važan element u teoriji plastičnosti je zakon tečenja koji definiše odnos
različitih plastičnih deformacija u priraštaju plastične deformacije od napona koji je
izazvao ove plastične deformacije. Da bi se ilustrovala ova ideja zgodno je na isti
dijagram naneti priraštaje plastičnih deformacija i stanja napona pod uslovom da
komponente napona i deformacija međusobno korektno korespondiraju. Na Slici 6.20
osa σa′ se poklapa sa osom δεap, dok je σc′ istovremeno i osa δεcp. Stanje napona u Q
(Slika 6.20-a) je definisano vektorom σ′ a ukupna plastična deformacija je δεp. Gradijent
vektora priraštaja plastičnih deformacije zavisi samo od vektora σ′ i ne zavisi od
promene napona koja uzrokuje ovu plastičnu deformaciju.
Ovakvo ponašanje materijala je u suprotnosti sa elastičnim ponašanjem gde
gradijent vektora priraštaja deformacija zavisi u potpunosti od gradijenta promene
napona i u tom slučaju se kaže da važi zakon kolinearnosti.
Zakon tečenja treba da definiše preciznu zavisnost između gradijenta vektora
deformacija δεap/ δεcp i vektora napona σ′. Uobičajeno je da se definiše funkcija
plastičnog potencijala koja ima osobinu da su vektori priraštaja deformacija upravni na
plastični potencijal, kao što je to pokazano na Slici 6.20-a. Deo plastičnog potencijala
na Slici 6.20-a je sličan delu krive popuštanja na Slici 6.19, tako da se zakon tečenja
može specificirati kao zavisnost između plastičnog potencijala i krive popuštanja. U
slučaju da se plastični potencijal i kriva popuštanja poklapaju kaže se da za materijal
važi pridruženi zakon tečenja i važi uslov normalnosti u smislu da je vektor priraštaja
deformacija upravan na krivu popuštanja, kao što je to pokazano na Slici 6.20-b.
Prema svemu rečenom, rezimirajući ovde sasvim kvalitatitivne opise, treba po-
novo naglasiti da je ponašanje idealnog elasto-plastičnog materijala definisano sa površi
popuštanja, zakonom tečenja i zakonom ojačanja. Površ popuštanja deli stanja napona
koja uzrokuju samo elastične deformacije od stanja pri kojima se pojavljuju i elastične i
plastične deformacije. Zakon tečenja uspostavlja vezu između pravca vektora priraštaja
plastične deformacije u odnosu na površ popuštanja. Za asocijativni zakon to je zakon
normalnosti. Zakon ojačanja povezuje veličinu plastične deformacije sa veličinom pri-
raštaja napona kada putanja napona prolazi po površi popuštanja i materijal očvršćava.
Slika 6.20. Zakoni tečenja, plastični potencijal i uslov normalnosti
6.7 PRIMENA TEORIJE PLASTIČNOSTI NA TLO

Rečeno je da su za stanja napona na elastičnom zidu i ispod površi graničnog stanja
deformacije samo elastične, a da plastične deformacije nastaju kada putanja dodirne
površ graničnog stanja. To znači da površ graničnog stanja predstavlja istovremeno i
površ popuštanja sličnu onoj koja je prikazana na Slici 6.19. Prema tome, tipična kriva
popuštanja je definisana presekom elastičnog zida, na kojem su deformacije samo
elastične, sa površi graničnog stanja na kojoj se mogu pojaviti plastične deformacije.
Elastični zid prikazan na Slici 6.17 se može projektovati na ravan p′, q′, kao što je
to pokazano na Slici 6.21-a. Dobija se linija popuštanja za sve uzorke koji se nalaze na
tom zidu. Uslov da je neki element na elastičnom zidu je da on leži na liniji B"J"I" u v,
p′ prostoru, kao što je to pokazano na Slici 6.21-b. Drugi elastični zidovi su na drugim
linijama bubrenja i odgovarajućim krivama popuštanja, prema Slici 6.22-a. Ako se

uzorak u stanju Q izloži priraštaju napona QS, doći će do promene zapremine za ∆v
tako da se stanje napona i deformacija sa zida BB premešta na zid CC. Sada važi nova
kriva popuštanja u p′, q′ prostoru, kriva CC, Slika 6.22-b, došlo je do ojačanja pošto se
kriva BB proširila na CC.
Slika 6.21. Elastični zid i odgovarajuća kriva popuštanja
Zakon ojačanja se sada lako može izvesti na osnovu ranijih razmatranja ponašanja
pri izotropnoj kompresiji i bubrenju ilustrovanih na Slici 6.15. Po ukupnoj putanji
DBCE na potezima EC i DB nema plastičnih deformacija, dok se na potezu BC moraju
pojaviti izvesne plastične, nepovratne zapreminske deformacije. Veličina ove
volumetrijske deformacije može se izračunati poređenjem specifičnih zapremina u D i E
pri istoj veličini efektivnih napona p′ = pD′. Promena zapremine je:
∆v = v E − v D (6.95)
tako da je priraštaj zapreminske deformacije:
∆v ( vD − vE )
δε vp = − = (6.96)
vD vD
Dve prikazane linije bubrenja DB i EC imaju svoje elastične zidove i zbog toga
gornja jednačina daje veličinu priraštaja zapreminske deformacije pri promeni od stanja
bilo gde na elastičnom zidu iznad DB do bilo gde na elastičnom zidu iznad EC. Zbog
toga je moguće pri priraštaju napona QS prikazanog na Slici 6.22 identifikovati početnu
i završnu krivu popuštanja BB i CC i odgovarajuće elastične zidove BB i CC.
Slika 6.22. Niz linija popuštanja
Rezultujući priraštaj plastične zapreminske deformacije može se izračunati iz

jednačine sličnoj sa (6.96), što je ekvivalentno zakonu ojačanja, jer omogućava
izračunavanje plastične zapreminske deformacije pri promeni od prvog do drugog, ili od
početnog do narednog elastičnog zida.
Slika 6.23. Priraštaji deformacija pri popuštanju

Zgodno je razmotriti zakon tečenja na dijagramu sa osama (p′, δεvp) i (q′, δεsp) na
način prikazan na Slici 6.23. Ovde su međusobno pridružene invarijante napona i
deformacija i to q′ sa δεsp, odnosno p′ sa δεvp. Na takvom dijagramu uspostavljen je
zakon tečenja kao zavisnost između gradijenta δεsp/δεvp vektora priraštaja plastične
deformacije QR sa vektorom napona OQ. Sada treba zapaziti da ovde, kao i u teoriji
plastičnosti, pravac priraštaja vektora plastičnih deformacija QR ne zavisi od pravca
priraštaja napona, već zavisi samo od vektora nanetog napona OQ. Analitički izraz za
ovu zavisnost je sada relativno jednostavan i glasi:
δε sp 1
= (6.97)
δε v 1 − q′/p′
p
Za pridruženi zakon tečenja teorije plastičnosti usvaja se da je pravac vektora

priraštaja plastične deformacije upravan na krivu popuštanja. Prema tome, na Slici 6.23
vektor priraštaja plastične deformacije QR pri stanju napona qQ′, pQ′ je upravan na krivu
popuštanja u tački Q.
Razni zakoni tečenja se predlažu za tlo. Neki od njih bolje reprodukuju ponašanje
uzoraka pri standardnim ispitivanjima, a ukoliko su bolji za određeni tip materijala,
utoliko su složeniji i zahtevaju određivanje većeg broja parametara. Za realna tla
različiti zakoni tečenja važe za pojedine delove krive popuštanja. Tako bi jedan zakon
tečenja vačio za deo CB koji odgovara površi Hvorsleva, a drugi sa eventualnim
uslovom normalnosti bi važio za deo AB koji odgovara površi Roskoa. Jedan od prvih
modela i relativno jednostavnih modela zasnovanih na do sada izloženim konceptima je
Cam-clay model nazvan po rečici koja protiče ispod mosta u gradu gde je model nastao.
Ova teorija je osnova za više različitih složenijih i komplikovanijih modela koji se bolje
slažu sa eksperimentalnim podacima. Teorija je razvijena za normalno konsolidovane i
lako prekonsolidovane "mlade" gline i može se uspešno upotrebiti samo za takva tla.
Jedna od ključnih pretpostavki je da zakon tečenja zadovoljava uslov normalnosti, tj.
vektor priraštaja plastičnih deformacija je svuda upravan na površ popuštanja. Jedino je
potrebno ili specificirati oblik linije popuštanja ili vezu između δεsp/δεvp i stanja napona
(zakon tečenja) da bi obe veze, i zakon tečenja i kriva popuštanja bile potpuno
zadovoljene. Druga ključna pretpostavka, koja proističe iz rada pri smicanju, je da se
zakon tečenja može izraziti u obliku
δε vp q′
=M − (6.98)
δε sp
p′
Gornja jednačina je posledica asocijativnosti krive popuštanja data vezom:
q/  p/ 
+ ln  /  = 1 (6.99)
Mp /  pX 
gde je p X/ vrednost za p′ u preseku krive popuštanja sa projekcijom linije kritičnog
stanja u tački X, prema Slici 6.24.
Treba imati u vidu da je u tački X nagib krive popuštanja horizontalan, što znači
da je δεsp/δεvp = 0 u kritičnom stanju. Veličina p X/ će biti različita za pojedine elastične
zidove tako da postoji cela familija krivih popuštanja na vrhu familije elastičnih zidova.
Sve one, kao što je ranije pokazano, čine površ u trodimenzionalnom p′, q′, v prostoru
koja ograničava moguća naponsko deformaciona stanja i čine površ graničnog stanja. Iz
uslova da najviša tačka X leži na liniji kritičnog stanja, uz vezivanje za odgovarajuću
liniju bubrenja, nakon eliminacije veličine p X/ , jednačina površi graničnog stanja se
može napisati u obliku:
v = Γ + λ − κ − λ ln p′ −
( λ − κ ) q′ (6.100)
M p′
Slika 6.24. Kriva popuštanja za Cam Clay model
Nakon diferenciranja gornjeg izraza i oduzimanja veličine elastične zapreminske

deformacije
δ v e = − κ (δ p′/p′ ) (6.101)
dobija se da je plastična zapreminska deformacija
δ vp λ −κ
δε vp = − =  ( M − q′/p′ ) δ p′ + δ q′ (6.102)
v M v p′ 
dok je na osnovu zakona tečenja, prema izrazu (6.98) plastična smičuća deformacija
1
δε sp = δε vp (6.103)
 M − ( q′/p′ ) 
Plastične deformacije usled proizvoljnog priraštaja opterećenja koje izaziva
popuštanje je u potpunosti određeno izrazima (6.102) i (6.103) dok je elastična zapre-
minska deformacija data izrazom (6.100). Za ovaj najjednostovniji oblik modela
učinjena je dopunska pretpostavka da su elastične smičuće deformacije jednake nuli.
Može biti zanimljivo kakve deformacije će predvideti model u nedreniranom
opitu kada se zna da nema promene zapremine. Prema Slici 6.7-b putanja je
horizontalna, što bi značilo da mora doći do pomeranja po putanji između dva elastična
zida tako da mora doći do pojave plastične zapreminske deformacije. Sa druge strane, p′
se smanjuje tako da mora doći do elastične zapreminske deformacije bubrenja. Može se
pokazati da su plastična i elastična zapreminska deformacije jednake ali suprotog znaka,
tako da je ukupan rezultat da promene zapremine u nedreniranim uslovima nema.
Ne zalazeći dalje u moguća poboljšanja ovde opisanog modela, treba naglasiti

njegov osnovni smisao čija je suština da je sa relativno malim brojem parametara, koji
su ovde označeni sa M, λ, κ, Γ, dat opis kompletne konstitutivne veze za određeni tip tla,
veze koje se mogu upotrebiti za razne putanje napona. Ovi parametri se mogu odrediti
ranije opisanim standardnim laboratorijskim opitima jer M zavisi od φ′, λ od CC prema
(6.75), κ od CS prema (6.72) i Γ od LL. Imajući u vidu izraze (6.77) i (6.78) i ranije
(5.32), može sa lako pokazati da je u uslovima standardnih triaksijalnih ispitivanja:
6 sin φcv/
M= (6.104)
3 − sin φcv/
KOMENTARI
Prirodne gline nisu uvek potpuno homogene, rasipanje rezultata laboratorijskih
ispitivanja može biti znatno, gline u prirodi mogu imati različitu strukturu u odnosu na
prerađenu, one su najčešće vremešne, tako da napon prekonsolidacije definisan preko
veličine maksimalnog napona koji je na uzorak delovao u prošlosti nije jedina mera
njegove prekonsolidovanosti (Slika 4.38).
Ipak, ovde prikazan model može da posluži i kao indikacija o složenosti problema
konstitutivnih veza za tlo, koji predstavlja permanentni izazov istraživačima širom
sveta. Prvu modifikaciju osnovnog modela uveli su Roscoe i Burland (1968)
definisanjem krive popuštanja u obliku elipse, što pruža određene pogodnosti pri
matematičkom opisivanju, ali elasto-plastičan model daje diskontinualnu promenu
deformacija u domenu mogućih napona pri prelasku iz elastičnog u plastično područje.
Upotrebljivost osnovnog i modifikovanog modela je veoma ograničena za rešavanje
deformacijskih problema zbog izrazite nelinearnosti u vezama napona i deformacija
nakon prekoračenja izvesnog nivoa deformisanja, tako da neki modeli uvode poddomen
čiste, reverzibilne elastičnosti koja je eksperimentalno potvrđena za smičuće
deformacije manje od 10-3 %. Za deformacije do oko 10-1 % nelinarnost zahteva
primenu modula koji zavise od napona pri monotonim opterećenjima.
Postoji veći broj pokušaja da se koncept modela poboljša ali sve modifikacije, i
pored delimično uspešnih rezultata, nažalost, ne doprinose jednostavnosti i kvare
eleganciju osnovnog modela. Teško je i nabrojati modele koji su do sada predlagani;
broj parametara raste na više desetina, od kojih se neki mogu meriti, a neki se moraju
pretpostavljati, kako bi se dobila dobra saglasnost između matematički definisanog
modela i eksperimentalnih podataka. I kada model reprodukuje opit, što predstavlja
nužan uslov za njegovu prihvatljivost, ostaje i niz drugih testova koji treba da pokažu da
će se on zadovoljavajuće ponašati i po proizvoljnim putanjama napona koje se mogu
pojaviti u rešavanju različitih praktičnih zadataka. Da bi model imao i upotrebnu
vrednost, treba da bude ugrađen u odgovarajući algoritam koji obuhvata rešavanje
klasičnog zadatka napona i deformacija kontinuuma sa domenom proizvoljnog oblika i
za različite, često veoma složene granične uslove.
Jedno od savremenih dostignuća, koje poslednjih četrdesetak godina zauzima
veoma značajno mesto u implementaciji različitih geomehaničkih modela, je metoda
konačnih elemenata. Nakon promocije metode na problemu ravne deformacije

elastičnog tela (Clough, 1960) relativno brzo se počinje primenjivati u geotehnici i sa
nelinearnim vezama napona i deformacija (Clough i Woodward 1967) i modelom
kritičnog stanja tla (Zienkiewicz i Naylor 1971).
Pokazalo se da, uz odgovarajuću nadgradnju konstitucionim vezama za tlo,
metoda konačnih elemenata mnogo obećava, ali traži i specijalna znanja. Metoda
konačnih elemenata se sada upotrebljava u praksi za rešavanje nekih, najčešće složenih
geotehničkih problema, na izuzetnim objektima i u relativno ograničenom obimu
primenom raznih softverskih paketa ili posebno razvijenih programa za pojedine vrste
zadataka. Oprez nalaže da se parametri za primenu u modelima znalački pripisuju,
rezultati numeričkih rešenja pažljivo ocenjuju, imajući u vidu nesavršenost laboratorij-
skih ispitivanja i pretpostavke ugrađene u parametre i funkcije konstitutivnih veza.
6.8 REZIME
Koncept kritičnog stanja tla je koristan jer omogućava bolje razumevanje ponašanja tla.
Sasvim pojednostavljeno, prema ovom konceptu, postoji jednoznačna zavisnost pri
kritičnom stanju tla u prostoru sa sledećim koordinatama: koeficijent poroznosti, napon
smicanja i prosečan normalni napon. Za normalno konsolidovana tla, vršna smičuća
čvrstoća odgovara uslovima pri konstantnoj zapremini. U slučaju prekonsolidovanog
tla, vršna smičuća čvrstoća je posebno definisana tako da nakon njenog dostizanja
dolazi do omekšanja koje se završava kritičnim stanjem. Tako opisan model ponašanja
konstitutivnim vezama za normalno konsolidovane i lako prekonsolidovane gline je
potvrđen rezultatima ispitivanja prerađenih uzoraka tla u laboratorijskim uslovima.
U svom osnovnom obliku model koristi veoma mali broj parametara pomoću
kojih se može opisati niz uobičajenih putanja napona i graničnih uslova. Svi potrebni
parametri se mogu odrediti konvencionalnim laboratorijskim opitima u edometru i
triaksijalnom aparatu. Model omogućava opis nedreniranih i dreniranih uslova kako za
normalno konsolidovana, tako i za prekonsolidovana tla. Strogo uzev, ovaj model
ponašanja dobro opisuje prerađena, neosetljiva tla pod uslovom da nisu bila izložena
starenju ili cementaciji. Za tla koja ove uslove ne ispunjavaju, model daje donju
granicu.
Model predstavlja pogodan mentalni okvir za definisanje konstitutivnih relacija za
tlo jer kvalitativno dobro opisuje glavne oblike ponašanja (elastičnost - plastičnost), ali
se mora imati u vidu da ima dosta detalja za koje se može reći da su potpuno
zanemareni. U određenom domenu uvedene su elastične veze, sa izvesnim napretkom u
pravcu nelinearne elastičnosti, jer su naponi izraženi kao njihovi logaritmi, ali je i to
prilično gruba aproksimacija, naročito u području veoma malih promena napona.
Zbog zahteva relativne jednostavnosti za primenu u praksi, u poglavljima koja
slede će se izložiti tradicionalni pristup koji pretpostavlja jasnu granicu između
ponašanja tla pri radnom nivou napona, gde se uglavnom primenjuju zakoni linearne
elastičnosti, i pri lomu, gde se podrazumeva savršena plastičnost i granična ravnoteža.
271
Poglavlje 7
VERTIKALNI NAPONI i SLEGANJA
7.1 UVOD
Većina problema u praktičnoj mehanici tla se može, sasvim kvalitativno i uslovno,
podeliti u dve kategorije zadataka. U prvoj grupi problema nivoi napona su u intervalu
relativno malih deformacija i znatno manji od onih koji bi izazvali plastično tečenje.
Takvi zadaci se mogu rešavati primenom teorije elastičnosti i nazivaju se problemima
elastične ravnoteže. Druga grupa problema se odnosi na napone koji odgovaraju
relativno velikim deformacijama u plastičnoj oblasti. Ovi zadaci se mogu rešavati uz
pretpostavku da je materijal savršeno plastičan i nazivaju se problemima plastične
ravnoteže. Pretpostavke o elastičnosti i plastičnosti su svakako samo aproksimacija
realnog ponašanja tla. Model elastičnog materijala je u najširoj primeni ne zbog svoje
visoke tačnosti već, pre svega, zbog relativne jednostavnosti u poređenju sa drugim
modelima ponašanja. U proračunima napona primena rezultata teorije elastičnosti se
dalje pojednostavljuje sa dve dopunske pretpostavke o osobinama tla, pa se usvaja da je
tlo homogeno i izotropno. I ove dve pretpostavke, strogo uzev, skoro nikad nisu
zadovoljene u slučaju realnog tla.
I pored svih ovih ograničenja, proračuni napona, deformacija i sleganja zasnovani
na teoriji elastičnosti su od izuzetnog praktičnog značaja za sagledavanje ponašanja
mase tla izložene naponima usled različitih opterećenja na ravnim fleksibilnim i krutim
površinama temelja različitih oblika na polubeskonačnom homogenom ili uslojenom
poluprostoru. U ovom poglavlju razmatraju se naponi u masi tla i prateće pojave
deformisanja usled opterećenja na njegovoj površini. Opisani postupci se primenjuju u
proračunima sleganja temelja. Pretpostaviće se da su naponi znatno manji od onih koji
izazivaju lom tla.
Temelji su delovi građevinske konstrukcije koji prenose opterećenja objekta na
podlogu, koja može biti tlo ili stena. Konstruktivni oblici temelja prikazani na Slici 7.1
zavise od vrste opterećenja i karakteristika temeljnog tla. Pojedinačne sile mogu se na tlo
preneti pojedinačnim temeljima, tj. temeljima "samcima" (Slika 7.1-a) koji u takvim
slučajevima obično nose po jedan stub. Dve ili više sila različitog intenziteta mogu se
preneti na "kombinovani" temelj (Slika 7.1-b), dok se linijska opterećenja i eventualne
koncentrisane sile na tlo prenose dugim, tj. "trakastim" temeljima. Trakasti temelj obično
prenosi opterećenje kontinualnog zida i eventualna mestimična koncentrisana opterećenja
stubova (Slika 7.1-c). U slučaju temelja samaca, kombinovanih temelja i trakastih temelja,
ceo objekat je oslonjen na nekoliko temelja ili na većem broju temeljnih površina.
Trakasti temelji mogu biti kombinovani sa samcima, temeljna konstrukcija može biti
i niz paralelnih trakastih temelja. U nekim slučajevima može se predvideti sistem
ortogonalnih trakastih temelja koji čine "roštilj", iako analize često pokažu da je tada
272 7. VERTIKALNI NAPONI i SLEGANJA
povoljnije predvideti kontinualnu ploču ispod celog objekta (Slika 7.1-d). Oblik osnove
temelja zavisi od raspodele opterećenja. Nisu retki ni temelji kružnog oblika, prema Slici
7.1-e, karakteristični za rezervoare i silose.
Slika 7.1. Karakteristični oblici temelja
U načelu, temeljna spojnica u kontaktu sa tlom nije gotovo nikad na prirodnoj

površini terena, već se izvodi na nekoj dubini Df. Zavisno od odnosa minimalne
dimenzije temelja u osnovi B i dubine Df , temelji se mogu podeliti na tri osnovne grupe.
Plitak temelj, kada je Df /B < 1, (Slika 7.1-f) prenosi opterećenje preko horizontalne
površine u direktnom kontaktu sa tlom tako da su naponi po vertikalnim kontaktima
između temelja i okolnog tla zanemarljivi. Ukoliko je Df /B = 1 do 4, temelj se može
klasifikovati kao polu-dubok (Slika 7.1-g), a izvestan deo vertikalnog opterećenja se sa
temelja prenosi i preko vertikalnog kontakta temeljnog bloka i okolnog tla. Konstruk-
tivni oblici ovakvih temelja se često nazivaju masivnim temeljima, bunarima, kesonima,
zavisno od dimenzija i načina izrade. U slučaju da je Df /B > 4, temelj se klasifikuje kao
7. VERTIKALNI NAPONI i SLEGANJA 273
dubok, a ukupno opterećenja na tlo se prenosi preko osnove (baze) i smičućim naponi-
ma po kontaktu vertikalnih površina temelja i okolnog tla. Konstruktivni oblici dubokih
temelja su najčešće šipovi, betonske dijafragme, priboji od čelika, drveta ili betona i
kesoni.
Podrazumeva se da temelji, osim vertikalnih opterećenja, na tlo prenose i even-
tualne horizontalne sile i momente. Složeni problemi interakcija temelja i okolnog tla,
kao i konstruktivno dimenzionisanje temelja, spadaju u područje građevinske geotehike,
u tehničku disciplinu koja se naziva fundiranje ili temeljenje. U okviru ovog Poglavlja
razmatraće se, pre svega, problematika plitkih temelja opterećenih vertikalnim centrič-
nim opterećenjem sa aspekta mehanike tla, sa ciljem da se prikažu postupci i metode
koje se primenjuju u određivanju prognoznih veličina sleganja.
Proračun sleganja temelja, koji prenose gravitaciona opterećenja građevinskih
objekata na tlo, sastoji se od tri sledeća zadatka:
1. Odrediti raspodelu napona u tlu
2. Odrediti veličine deformacija
3. Integrisati deformacije da bi se dobila pomeranja, tj. sleganje temelja.
Prvi zadatak se može rešavati korišćenjem rešenja teorije elastičnosti, ali i drugih
uprošćenih rešenja. Drugi zadatak se može rešiti pretpostavljajući konstante elastičnosti
za tlo, ali i opise veza napona i deformacija koji proističu iz rezultata terenskih i labo-
ratorijskih ispitivanja, te mogu odstupati od linearno elastičnog modela. U ovom
drugom slučaju se svesno, radi uprošćenja problema, čini prekršaj, odnosno koriste se
veličine napona određene iz linearno elastičnog rešenja, a zatim se primenjuju neline-
arne veze za proračun deformacija. Treći zadatak se svodi na analitičko integrisanje, gde
je to moguće, ili češće na numeričku integraciju deformacija, ukoliko su u rešavanju
drugog zadatka korišćene nelinearne veze napona i deformacija. Pri tome treba imati u
vidu da je primenom parametara koji zavise od nivoa napona, potrebno odrediti i
početne napone u tlu, tj. veličine napona pre nanošenja opterećenja.
7.2 GEOSTATIČKI NAPONI U TLU

U slučaju ravnog i horizontalnog terena gravitacija deluje upravno na njenu površinu.
Nije teško zaključiti da je u homogenom terenu sa jediničnom težinom tla γ na dubini z,
bez prisustva podzemne vode, vertikalni napon σv = σz = γ z = pv. Dijagram vertikalnih
napona prikazan je na Slici 7.2. Horizontalni naponi će, u načelu, biti:
σ h/ = σ x/ = σ y/ = K 0σ v/ = K 0σ z/ = K0 pv/ (7.1)
gde je pv/ vertikalni efektivni geostatički napon

K0 koeficijent bočnog pritiska tla "u miru".
Ranije je pokazano da se za elastičan materijal sa Poasonovim koeficijentom v
veličina koeficijenta pritiska u miru može odrediti iz uslova da su bočne deformacije pri
povećavanju vertikalnog efektivnog napona sprečene i ima vrednost datu izrazom
(4.46). Alternativno, za realno tlo, koeficijent bočnog pritiska zavisi od prirode tla i
prethodne istorije opterećenja koja se može opisati stepenom prekonsolidacije OCR
(Slika 4.22). Za normalno konsolidovana tla može se koristiti ranije naveden empirijski
izraz (4.50). Karakteristične vrednosti za tipična normalno konsolidovana tla su:
Za šljunkove i peskove K0 = 0.4 - 0.5, a za prašine i gline K0 = 0.5 - 0.7
Horizontalni naponi se mogu, ali i ne moraju, menjati linearno sa dubinom. Na
primer, ukoliko je površina terena bila preopterećena izvesnim vertikalnim
opterećenjem, nakon rasterećenja, stepen prekonsolidacije OCR će opadati sa
povećanjem dubine tako da se horizontalni naponi menjaju prema zavisnosti prikazanoj
kvalitativno isprekidanom linijom na Slici 7.2-c.
Slika 7.2. Geostatički naponi u homogenom preseku tla
Za razliku od vertikalnih geostatičkih napona, veličina horizontalnog napona je

manje izvesna veličina i ne može se lako odrediti u prirodnim uslovima. Početni
horizontalni napon se najčešće indirektno procenjuje određivanjem stepena
prekonsolidacije u slučaju sitnozrnog tla ranije opisanim ispitivanjem u edometru na
osnovu dijagrama na Slici 4.22. Jedan od empirijskih izraza, koji se može koristiti za
procenu odnosa početnih horizontalnih i vertikalnih napona prekonsolidovanog tla
dovoljno tačan za praktične potrebe, osim izraza (4.51), predložio je Meyerhof (1976):
K 0 = K 0, NC OCR = ( 1 − sin φ ′ ) OCR (7.2)

U tlu koje se sastoji od homogenih slojeva vertikalni totalni i efektivni naponi se
menjaju linearno u granicama svakog sloja, kao što je pokazano na Slici 7.3.
Vertikalni efektivni napon na granici dva sloja je jednak zbiru proizvoda debljina
slojeva i odgovarajućih (efektivnih ili ukupnih) zapreminskih težina tla iznad
posmatrane tačke, u slučaju da postoji hidrostatički nivo podzemne vode. Veličina
totalnog napona na kontaktu sloja j i j+1, je
σ z , j = Σ ( zi − zi +1 ) γ i (7.3)
tako da je vertikalni efektivni geostatički napon, uz učešće pornog pritiska u:
σ z/ , j = σ z , j − u j (7.4)
Altenativno, može se računati sa "efektivnim" težinama tla prema izrazu nalik na

izraz (7.3), odnosno
σ z/ , j = ∑ ( zi − zi +1 ) γ i,ef (7.5)
gde je γef = γ ukoliko je sloj iznad nivoa podzemne vode, odnosno,
γef = γz - γw = γ′ za sloj koji se u celini nalazi ispod nivoa podzemne vode.
Slika 7.3. Geostatički naponi u uslojenom tlu
U navedenim izrazima zanemareni su efekti kapilarnog penjanja iznad nivoa

podzemne vode u tlu i odgovarajući negativni porni pritisci. Izraz (7.5) važi samo za
hidrostatičke uslove, dok je izraz (7.4) opštiji jer može da prikaže i stanje vertikalnih
efektivnih napona u procesu konsolidacije, kada promena pornih pritisaka po debljini
sloja tla nije linearna već se opisuje izohronom.
7.3 NAPONI USLED POVRŠINSKIH OPTEREĆENJA

Promena naponskog stanja u tlu usled opterećenja dodatnim silama na površini ili na
relativno maloj dubini može se odrediti različitim aproksimativnim postupcima jer je
realnu fizičku heterogenost materijala i njegovo složeno naponsko i deformaciono
ponašanje nemoguće obuhvatiti sa nekom apsolutnom tačnošću. Usled opterećenja
koncentrisanom silom na površini tla dolazi do priraštaja napona u masi tla, kao što je to
ilustrovano prikazom promene vertikalnih napona po dubini na Slici 7.4.
Kada bi merili vertikalne napone u raznim tačkama na horizontalnoj ravni A1B1, i
svaku merenu vrednost podelili na deo nastao usled sopstvene težine tla i na deo usled
uticaja koncentrisane sile i ove veličine prikazali grafički, onda uticaj koncentrisane sile
Q ima zvonast oblik. Maksimalni uticaj ovog opterećenja se oseća neposredno ispod
sile, a dalje opada sa povećavanjem horizontalnog odstojanja od napadne tačke
opterećenja. Isto tako, maksimalna vrednost vertikalnog napona opada sa povećavanjem
dubine tačke u kojoj se napon meri.
Nije teško zaključiti da priraštaj vertikalnog napona ispod napadne tačke
koncentrisane sile opada sa kvadratom odstojanja od napadne tačke, tako da je na nivou
A2B2, četiri puta manji nego na nivou A1B1, dok vertikalni naponi usled sopstvene težine
u homogenom preseku tla linearno rastu. Međutim, uticaj vertikalne koncentrisane sile,
odnosno veličine komponentalnih napona usled dejstva spoljnjeg opterećenja, nije
mogućno odrediti jednostavnim rezonovanjem, kao u slučaju sopstvene težine tla.
Slika 7.4. Vertikalni naponi usled sopstvene težine tla i koncentrisane sile
PRIBLIŽNO REŠENJE
Približna vrednost maksimalnog priraštaja napona direktno ispod sile na dubini z može
se naći procenom zone uticaja opterećenja koncentrisanom silom, kao što je to
Zona uticaja je ovde predstavljena konusom između kosih linija, a ceo postupak u
opštem slučaju poznat je pod pretpostavkom "rasprostiranje napona pod uglom". Ugao
od 390 između vertikale i kose linije daje pritiske bliske maksimalnom vertikalnom
naponu koji bi se dobio tačnijim postupkom. Ovde je iz uslova ravnoteže:
Q = σ z ,max r 2π = σ z ,max z 2π tan 2 390 = 0.66 π z 2σ z ,max (7.6)

odakle je približno:
3 Q
σ z ,max ≈ (7.7)
2 π z2
Slika 7.5. Približno rešenje za vertikalne napone ispod koncentrisane sile
Slika 7.6. Aproksimativno rešenje za vertikalne napone ispod

pravougaone opterećene površine
Za jednako podeljene površine kružnog ili pravougaonog oblika obično se

pretpostavi ugao rasprostiranja napona tako da je cotα = 2. Za pravougaoni temelj
dimenzija u osnovi B × L, koji je prema Slici 7.6-a opterećen jednako podeljenim
opterećenjem q, vertikalni napon na dubini z se dobija iz uslova ravnoteže u vertikalnom
pravcu:
BL
σz = q (7.8)
( B + z )( L + z )
Izraz (7.8) daje dobru aproksimaciju korektnijeg rešenja koje se dobija primenom
teorije elastičnosti kada je 1.5 < z/B < 5, ali se često, uz prihvatljivu grešku, može
koristiti i za relativne dubine izvan ovog intervala. Na primer, za dubinu ispod pomenu-
te granice, ukupna opterećena površina se može podeliti na nekoliko manjih, za svaku
odrediti raspodelu napona i uticaje sabrati, kao što je to prikazano na Slici 7.6-c. Dobija
se stepenasta promena napona po horizontali, sa najvećim naponima u centralnom
području i postepeno smanjivanje napona sa povećanjem horizontalnog odstojanja od
rezultante opterećenja, što je kvalitativno logično. Iako ovaj postupak izgleda relativno
grub, inženjeri ga često i sa razlogom primenjuju za brzu procenu veličine vertikalnih
napona i proračun sleganja temelja. Alternativno, za proračun napona u tlu koriste se
rešenja u obliku dijagrama ili tabela dobijenih primenom teorije elastičnosti.
NAPONI I SLEGANJA NA OSNOVU REŠENJA TEORIJE ELASTIČNOSTI

Rešenja i rezultati teorije elastičnosti se najčešće koriste za određivanje napona u masi
tla usled delovanja spoljnih opterećenja. Pri tome se podrazumeva linearna elastičnost, a
većina korisnih rešenja pretpostavlja da je tlo homogeno i izotropno. Tlo veoma retko ili
praktično nikad ne ispunjava ove pretpostavke, ali za sada, inženjer u praksi i nema
drugog izbora osim da koristi rezultate takve teorije, upotrebljavajući pri tome i druga
znanja i iskustva izvan teorije elastičnosti za ocenu primenljivosti dobijenih rezultata.
Izvođenje različitih rešenja teorije elastičnosti, uz zadovoljavanje skupa graničnih
uslova, je veoma zametan posao. Ovde se nećemo baviti izvođenjem rešenja;
izabraćemo samo neka koja su data u analitičkom ili grafičkom obliku i smatra se da se
mogu praktično upotrebiti na odgovarajući način. Najveći broj različitih analitičkih i
numeričkih rešenja primenljivih u mehanici tla i mehanici stena prikazan je u knjigama
koje su objavili Poulos i Davis (1974), Milović (1974) i Milović (1992).
Razmatranje je možda najbolje početi rasploživim rešenjima teorije elastičnosti
koja podrazumevaju delovanje koncentrisane sile u elastičnoj sredini, koja ima oblik i
prostiranje beskonačnog prostora ili poluprostora. Zajednička pretpostavka u ovim reše-
njima je da elastična sredina nema težinu i u praktičnoj primeni u rešavanju različitih
zadataka izračunati naponi usled opterećenja predstavljaju priraštaje komponentalnih
napona koje treba dodati početnim, geostatičkim komponentalnim naponima.
Četiri klasična problema ove vrste prikazana na Slici 7.7 poznata su po imenima
istraživača koji su se problemima ove vrste uspešno bavili. Tako se zadatak određivanja
napona u elastičnom prostoru naziva Kelvinov problem (Slika7.7-a), dok se tri preostala
zadatka odnose na elastičan poluprostor koji je predstavljen polovinom sfere čiji
poluprečnik teži beskonačnosti. Zadatak određivanja napona u elastičnom poluprostoru,

koji je na površini opterećen silom upravnom na graničnu ravan, prvi je rešio
Boussinesq (1885), Slika 7.7-b, dok je rešenje za silu koja deluje u graničnoj ravni
poluprostora obrađivao Cerruti (1882), Slika 7.7-c. Opštiji problem napona usled
dejstva koncentrisane sile koja deluje u proizvoljnom pravcu u unutrašnjosti elastičnog
poluprostora, raščlanjavanjem na rešenja za dve komponente, od kojih jedna deluje
upravno na graničnu ravan, a druga paralelno sa njom, dao je Midlin (1936), Slika 7.7-
d. Kada je napadna tačka na površini poluprostora, odgovarajuća specijalna rešenja
Midlinovog problema su istovremeno i rešenja Cerrutijevog, odnosno Boussinesqovog
problema.
Slika 7.7. Klasični problemi koncentrisane sile u elastičnoj sredini.
Za određivanje veličina napona usled vertikalnih opterećenja najviše se

primenjuje rešenje Boussinesqa, koje predstavlja osnovu i za druga izvedena rešenja za
praktičnu primenu. Boussinesqovo rešenje za komponentalne napone, sa oznakama na
Slici 7.8, su:
3 Q z3
σz= (7.9)
2 π ( r2 + z2 )
5/ 2
Q  3 r z2 (1 − 2 ν ) 
σr =  2 − 2 1/ 2 
(7.10)
2π  ( r + z )
2 5/ 2
r + z + z ( r + z) 
2
Q  z 1 
σϑ = (1 − 2 ν )  2 − 2 2 1/ 2 
(7.11)
2π 2 3/ 2
 (r + z ) r + z +z (r + z ) 
2 2
3 Q r z2
τ rz = (7.12)
2 π ( r2 + z2 )
5/ 2
Gore dati izrazi ukazuju da vertikalni normalni napon σz i napon smicanja τrz ne
zavise od Poasonovog koeficijenta v, a cirkularni normalni napon σθ i drugi sabirak u
izrazu za σr u zagradi jednak je nuli, ako je v = 0.5.
Slika 7.8. Komponentalni naponi u tački elastičnog poluprostora usled

koncentrisane sile na površini
Vertikalni napon dat izrazom (7.9) može se napisati i u obliku:

Q
σ z = NB (7.13)
z2
gde je NB uticajni koeficijent koji zavisi od odnosa r/z prema izrazu (7.14) i prikazan je
na Slici 7.9.
5/ 2
3  1 
NB =  2 
(7.14)
2π  1 + r / z 
2
Gornji izraz za r = 0 može se uporediti sa aproksimativnim rešenjem datim sa

izrazom (7.7) iz kojeg se vidi da vertikalni napon opada sa kvadratom dubine, ali da
napon teži beskonačnosti kada se posmatrani element približava napadnoj tački sile.
S obzirom da koncentrisane sile u stvarnosti i ne postoje, od posebnog su interesa
rešenja za jednako podeljena opterećenja na površini poluprostora. Naponi usled
podeljenog opterećenja mogli bi se odrediti tako da se opterećena površina izdeli na
manje površine i pripadajuće opterećenje na takvoj maloj površini zameni koncentri-
sanom silom u njenom središtu i uticaji saberu. Ako je maksimalna dimenzija takve
male površine manja od oko jedne trećine dubine tačke za koju se napon izračunava,
postupak bi dao rezultate koji bi se razlikovali za manje od 5% od tačnijeg rešenja.
Tačnije rešenje za napon usled podeljenog opterećenja q može se dobiti integracijom.
Ako se opterećena površina podeli na infinitezimalne površine dA, odgovarajuće male
koncentrisane sile dQ su intenziteta
dQ = q dA (7.15)
Vertikalni napon usled ovog infinitezimalnog opterećenja je:

3 dQ z 3 q 3 z3
dσ z = = dA (7.16)
2 π R5 2 π (r 2 + z 2 )5 / 2
a ukupna veličina vertikalnog napona σz se može odrediti integrisanjem po opterećenoj
površini.
Slika 7.9. Uticajni koeficijent za određivanje vertikalnih napona
Slika 7.10. Integrisanje uticaja po kružnoj opterećenoj površini za tačke na

vertikali kroz centar
Da bi odredili vertikalni napon u nekoj tački na vertikali koja prolazi kroz centar
kružne opterećene površine prečnika R prikazane na Slici 7.10, imamo da je
dA = r dψ dr (7.17)
gde se r menja od 0 do R, a ψ se menja od 0 do 2π.
Prema tome:
2π R
q 3z 3  1 
σz=
2π ∫
0
∫0 (r 2 + z 2 )5 / 2 dA = q 1 − (R 2 / z 2 + 1)3 / 2  (7.18)
ili kraće
σ z = q Nz (7.19)
gde je Nz uticajni koeficijent koji zavisi samo od odnosa z/R, a prikazan je dijagramom
na Slici 7.11.
Na sličan način može se integrisati izraz za radijalni napon i dobija se:
q 2 (1 + ν ) 1 
σr =  (1 + 2 ν ) − 2 2 + 2 2 3/2 
(7.20)
2 (R / z + 1)
1/ 2
(R / z + 1) 
ili kraće:
σ r = q Nr (7.21)
Slika 7.11. Raspodela vertikalnih i horizontalnih napona ispod centra kruga

opterećenog podeljenim opterećenjem
Ovde treba zapaziti da uticajni koeficijenti Nz i Nr zavise od odnosa R/z i da Nz ne

zavisi od Poasonovog koeficijenta v. Raspodela napona po dubini na vertikali ispod
centra kružne površine opterećene jednako podeljenim vertikalnim opterećenjem
prikazana je na Slici 7.11. Može se videti da horizontalni naponi opadaju sa dubinom
znatno brže nego vertikalni naponi. Osim toga, razlika vertikalnih i horizontalnih
napona, koji su istovremeno i glavni naponi, ima maksimalnu vrednost na relativnoj
dubini od oko jednog poluprečnika, te su na toj dubini i maksimalni smičući naponi.
Polazeći od gore navedenih izraza Njumark (Newmark, 1943, 1947) je izradio
dijagrame uticajnih površina za približno izračunavanje napona u elastičnom
poluprostoru usled jednako podeljenog opterećenja po površini proizvoljnog oblika.
Ako se u izraz (7.18) unese redom da je σz /q = 0.1, 0.2,...0.9, i za ove vrednosti odredi
odnos r/z, dobija se niz vredosti poluprečnika kružnih površina za koje se, sa poveća-
njem veličine kruga, napon u tački povećava za 0.1 q prema sledećoj tabeli:
∆σz/q 0.10 0.20 0.30 0.40 0.50 0.60 0.70 0.80 0.90
r/z 0.27 0.40 0.52 0.64 0.77 0.92 1.11 1.39 1.91
Iz takvog rešenja za vertikalne napone na vertikali kroz centar kružne opterećene

površine, superpozicijom rešenja za dve kružne površine sa istim centrom ali različitim
poluprečnicima i sa opterećenjima istog intenziteta ali suprotnitih znakova, mogu se
lako dobiti rešenja za opterećenje po prstenastoj površini. Unutarnji i spoljni prečnici
svakog prstena su ovde određeni iz uslova da svaki prsten predstavlja doprinos priraš-
taju vertikalnog napona u veličini od q/10, kao što je to prikazano uticajnom površinom
koja se sastoji od 9 koncentričnih krugova, dok deseti ima beskonačni poluprečnik. To
znači da usled opterećenja q na jednoj prstenastoj površini priraštaj vertikalnog napona
u tački na vertikali kroz centar prstena na dubini z, koja je sa duži AB prikazana na
dijagramu na Slici 7.12, iznosi 1/10 q. Na sličan način mogu se konstruisati uticajne
površine za proračun i ostalih komponentalnih napona koji se ovde neće prikazati.
Ako se radijalnim linijama iz centra svaki prsten podeli na jednak broj delova, u
ovom slučaju 20, uticaj svake površinice ograničene lukovima jednog prstena i
susednim radijalnim pravcima iznosi:
∆σ z = (1/10) (1/20) q = 0.005 q (7.22)

Za proračun vertikalnog napona ispod površine proizvoljnog oblika potrebno je
osnovu opterećene površine nacrtati u takvoj razmeri da duž AB predstavlja dubinu
tačke u kojoj se napon traži. Konture opterećene površine u ovoj razmeri, nacrtane na
transparentnoj hartiji, postave se na dijagram, pri čemu se projekcija tačke na površinu
postavi na centar dijagrama. Izbroje se uticajne površinice n koje opterećenje pokriva,
ocenjujući i decimalne delove po konturnim delovima, što je dovoljno tačno za
praktične potrebe, i napon izračuna po formuli:
σ z = 0.005 n q (7.23)
gde je 0.005 uticajna vrednost jedne površinice prikazanog dijagrama na Slici 7.12.
Slika 7.12. Njumarkov dijagram za proračun vertikalnih napona
Međutim, u građevinskoj praksi su opterećene površine ili temelji često

pravougaonog oblika u osnovi. Naponi usled opterećenja po pravougaonim površinama
se mogu izračunati primenom gore opisanih uticajnih površina, ali je posao dosta
zametan. Jednostavnije je, u opštem, slučaju izvesti rešenje za pravougaoni oblik
opterećene površine i rezultate koristiti za rešavanje takvog zadatka, polazeći od istog
principa koji je već prikazan za kružnu i prstenastu opterećenu površinu.
Najpogodnije je u tu svrhu razmotriti raspodelu vertikalnih napona na vertikalnoj
liniji koja prolazi kroz ugao pravougaonika, kao što je prikazano na Slici 7.13. U ovom
slučaju je slično kao i ranije:
dQ = q dA = q r dψ dr (7.24)
ali su granice integrisanja sasvim očigledne ali nešto komplikovanije.
Slika 7.13. Integrisanje uticaja po pravougaonoj opterećenoj površini
Slika 7.14. Štajnbrenerov dijagram za određivanje vertikalnih napona

Integrisanjem se dobija relativno dug izraz, koji je izveo Steinbrenner (1936), a

ima sledeći oblik:
q
σz= ( arc tan A1 + A2 ) (7.25)
2π
gde, radi kraćeg pisanja, uvodimo oznake:
k = a b / z 2 , m = a 2 / z 2 , n = b 2 / z 2 , t = (m + n + 1)1/ 2
(m + n + 2)
A1 = k / t , A2 = A1 (7.26)
(m + 1)(n + 1)
tako da se veličina vertikalnog napona može izraziti u obliku:
σ z = q JZ (7.27)
gde je JZ uticajni koeficijent koji zavisi od proporcija a/b pravougaone opterećene
površine i dubine z prikazan. dijagramom u bezdimenzionalnom obliku na Slici 7.14.
Ukoliko se želi izračunati napon u bilo kojoj tački, koja ne leži na pomenutoj
vertikali, opterećeno područje se izdeli na odgovarajuće pravougaonike tako da se za
svaki od dobijenih elementarnih pravougaonih površina, tačka nalazi ispod ugla svakog
pravougaonika dobijenog podelom, a zatim se primeni superpozicija ovih uticaja. Za
svaki elementarni pravougaonik stranica b je uvek kraća stranica elementarnog
pravougaonika koji se koristi u izračunavanju bezdimenzionih odnosa a/b i z/b radi
očitavanja uticajnog koeficijenta Jz za odgovarajući elementarni pravougaonik.
Slika 7.15. Primena superpozicije pri izračunavanju vertikalnih napona

primenom rešenja Štajnbrenera
Karakteristični primeri primene principa superpozicije za određivanje vertikalnog

napona prikazani su na Slici 7.15. U primerima za tačke A i B, koje se nalaze na ivicama
opterećene površine, postoji skok u veličini opterećenja na dubini z=0, jer nije
opterećena cela okolina tačke i postupak daje odgovarajuće prosečne vrednosti napona
(0.5 q u tački A, odnosno 0.75 q u tački B). Treba obratiti pažnju na primere određivanja
vertikalnih napona na vertikali ispod tačaka D i E koje se nalaze izvan opterećene
površine gde pojedini koeficijenti J imaju i negativne znake. Za tačku E, uticajni
koeficijent za površinu 4 se pojavljuje sa pozitivnim znakom, jer je dva puta pokrivena
negativnim uticajnim koeficijentima, tj. površinama 3 i 4.
Vertikalni naponi su najveći na vertikali koja prolazi kroz centar opterećene
površine. Primenom do sada prikazanih rešenja mogu se izračunati vertikalni naponi na
takvoj vertikali za opterećene površine kružnog, kvadratnog i trakastog oblika.
Dijagrami za ove slučajeve prikazani su na Slici 7.16.
Slika 7.16. Vertikalni naponi po centralnoj vertikali ispod podeljenog opterećenja
Može se videti da na dubini koja odgovara trostrukoj širini opterećene površine

vertikalni napon ispod kružne i kvadratne površine ne prelazi oko 5% vertikalnog
opterećenja, dok za opterećenje po beskonačno dugoj traci iznosi oko 20%. Za trakasto
opterećenje važi rešenje za uslove ravne deformacije. Vertikalni naponi ispod centralne
tačke pravougaonika različitih proporcija su između rezultata kvadratnog i trakastog
opterećenja, pri čemu se sa povećavanjem izduženosti pravougaonika rezultati
približavaju rešenju za traku.
Promena vertikalnih napona u preseku za traku i kvadrat prikazani su na Slici

7.17. Vertikalni naponi usled opterećenja na površini opadaju sa dubinom u oba slučaja,
ali za traku beskonačne dužine izobara od 0.2q se nalazi na dubini koja je samo oko dva
puta veća od dubine iste izobare u slučaju opterećene površine oblika kvadrata.
Slika 7.17. Izobare vertikalnih napona ispod trake i kvadrata
Slika 7.18. Izobare priraštaja glavnih napona usled trakastog opterećenja
Komponentalni naponi dobijeni rešenjem ravnog problema konstantnog trakastog

opterećenja ne zavise od Poasonovog koeficijenta. Izobare priraštaja glavnih napona u
bestežinskom poluprostoru usled priraštaja opterećenja prikazane su na Slici 7.18.
Priraštaj minimalnog glavnog napona opada sa dubinom znatno brže od priraštaja
maksimalnog glavnog napona, dok obe komponente priraštaja relativno brzo opadaju po
horizontali. Generalno, raspodele napona prikazane na Slici 7.17 i 7.18 ukazuju da
opterećenje na delu površine elastičnog poluprostora izaziva priraštaje normalnih i
smičućih napona u svakoj tački poluprostora. Naponi su najveći neposredno ispod
opterećene površine, ali brzo opadaju sa odstojanjem od mesta opterećivanja, a
koncentracija napona opada sa odstojanjem od opterećene površine. Orijentacija glavnih
napona, kao i maksimalni smičući naponi, variraju kontinualno u poluprostoru, sa
singularitetom na ivicama opterećene površine. Naravno, treba imati u vidu da do sada
prikazani naponi predstavljaju priraštaje koje treba sabrati sa početnim naponima u tlu,
ukoliko se izračunavaju ukupni naponi u tlu.
Do sada prikazana rešenja su podrazumevala homogen i elastičan poluprostor. Tlo
se može smatrati elastičnim samo ako su priraštaji napona relativno mali i generalno
stanje napona nije blisko stanju loma tla. Tlo je retko kada homogeno i često je
uslojeno. Svaki sloj može imati znatno različitu krutost, što ima uticaja i na raspodelu
napona. Međutim, ukoliko razlike u krutostima nisu prevelike, rešenja za vertikalne
napone se relativno malo razlikuju u odnosu na rezultate dobijene na osnovu
pretpostavki homogenosti i izotropije.
Milović (1974) je, koristeći metodu konačnih elemenata, izračunao napone i
deformacije u elastičnom sloju ograničene debljine na krutoj podlozi. Raspodela
izračunatih vertikalnih napona na vertikali kroz centar kružne površine opterećene
jednako podeljenim opterećenjem prikazana ja na Slici 7.19, gde je, radi poređenja,
isprekidanom linijom prikazana raspodela vertikalnih napona izvedena za beskonačni
homogen poluprostor.
Slika 7.19. Vertikalni naponi na vertikali kroz centar opterećenja na kružnoj

površini elastičnog sloja na krutoj podlozi
Treba se podsetiti da Njumarkov i Štajnbrenerov postupak podrazumeva da je

površina poluprostora opterećena jednako podeljenim opterećenjem, što implicitno
znači da ne postoje posebno zadati granični uslovi po pomeranjima na opterećenoj
konturi, tako da se ovde radi o glatkoj fleksibilnoj opterećenoj površini koja može da
prati pomeranja ili sleganja pod takvim opterećenjem.
Sleganje opterećene površine će najčešće imati oblik kvalitativno prikazan na
Slici 7.20-a, sa maksimalnom veličinom u centralnom području a najmanjom na
krajevima. To i ne mora uvek biti tako, jer će oblik deformisane površine zavisiti od
promene deformabilnosti tla po dubini, relativnih odnosa krutosti u dva ortogonalna
pravca (anizotropija) i nivoa opterećenja u slučaju realnog tla. Međutim, konstrukcije
temelja građevinskih objekata su manje ili više krute konstrukcije, tako da centrično
opterećena kruta ploča ima jednaka sleganja u svim tačkama na kontaktu sa površinom
tla, kao što je to prikazano na Slici 7.20-b. Posledica konačne krutosti temelja je da se
raspodela kontaktnih napona može znatno razlikovati od uprošćene linearne raspodele.
Ovaj aspekt se razmatra u problemima interakcije temelja i tla (Stevanović 1999).
Slika 7.20. Uticaj krutosti temelja u kontaktu sa površinom elastičnog

poluprostora
Da bi se izazvala jednaka sleganja po celoj opterećenoj površini mora doći do

preraspodele kontaktnih napona tako da bi se naponi povećali prema ivicama i smanjili u
centralnom delu pod uslovom da je poluprostor elastičan. Prema tome, raspodela napona
po kontaktu krutog temelja će se razlikovati od konstantne raspodele za idealizovanu
fleksibilnu stopu. Sleganje krute ploče istog oblika sa istim opterećenjem će biti manje od
maksimalne vrednosti sleganja fleksibilne površine ali veće od minimalne veličine sleganja
neke konturne tačke fleksibilne površine. Ako bi izračunali konstantno sleganje krute ploče
i tu površ naneli na deformisani oblik površine pod fleksibilnim opterećenjem, dobili bi
jednu linija preseka po kojoj bi sleganje tačaka fleksibilne i krute površine bilo jednako.
Ako bi se znao oblik takve linije, izračunavanjem sleganja bilo koje tačke na toj liniji,
primenom rezultata za jednako podeljeno opterećenje, dobili bi i veličinu sleganja jednaku
sleganju krutog temelja u karakterističnoj tački fleksibilne površine istog oblika.
Za temelje pravougaonog oblika rešenje opisanog problema se svodi na
određivanje položaja ekvivalentnih tačaka koje se nalaze na dijagonalama, kao što je to
pokazano na Slici 7.21. Znajući položaj takve tačke, raspodelu vertikalnih napona bi
mogli izračunati primenom rešenja prikazanog na Slici 7.14 superpozicijom uticajnih

koeficijenata za četiri pravougaonika prema Slici 7.15 za tačku C. Umesto toga, može se
izračunati raspodela vertikalnih napona ispod ekvivalentne tačke K za razne proporcije
opterećene površine odgovarajućom superpozicijom Štajnbrenerovog rešenja. Položaj
ekvivalentne tačke sa rasporedom vertikalnih napona po dubini predložio je Kany
(1959) u obliku dijagrama na Slici 7.21.
Slika 7.21. Raspodela vertikalnih napona ispod karakteristične tačke
Ovde prikazana rešenja su uglavnom dovoljna za rešavanje najvećeg broja tipičnih

zadataka u konvencionalnoj praksi. Rešenja za uslojeni elastični poluprostor su znatno
složenija, najčešće numerička, tako da se rezultati prikazuju brojnim dijagramima i
tabelama, pa se broj promenljivih naglo povećava i prikazivanje metoda proračuna i
rezultata zahteva znatno više prostora.
7.4 SLEGANJE POVRŠINE ELASTIČNOG POLUPROSTORA

Elastične deformacije elementa tla mogu se izračunati iz promene komponentalnih
napona ako su poznati modul elastičnosti i Poasonov koeficijent. Vertikalna deformacija
u z pravcu u funkciji komponentalnih napona je:
1
εz = σ z − ν (σ r + σ θ )  (7.28)
E 
Vertikalno pomeranje, sleganje tačke na površini elastičnog poluprostora, može se
dobiti integrisanjem:
∞
s = ∫ε
0
z dz (7.29)
Komponentalni naponi usled koncentrisane sile dati izrazima (7.9), (7.10) i (7.11),
nakon unošenja u izraz (7.29) i integrisanja, daju veličinu sleganja površine
poluprostora:
1 −ν 2
s = Q (7.30)
Eπ r
Gornji izraz ima ograničenu upotrebnu vrednost jer daje beskonačnu veličinu
sleganja u napadnoj tački koncentrisane sile, ali se može koristiti za procenu pomeranja
površine u tačkama koje su udaljene od napadne tačke. Zbog toga će se prikazati i neka
rešenja za podeljena opterećenja. Veličina sleganja centralne tačke kružne površine,
poluprečnika R opterećene jednako podeljenim opterećenjem q, se takođe može dobiti
integrisanjem vertikalnih deformacija duž vertikale kroz centar kruga. Imajući u vidu da
je σθ = σr i pretpostavljajući da je Poasonov koeficijent v =0.5, dobija se:
1.5 0.75
s = Rq = Bq (7.31)
E E
gde je B = 2R prečnik kruga opterećene površine.
Sleganje ivice kružne površine opterećene jednako podeljenim opterećenjem
znatno je manje i iznosi:
3 0.955 0.477
s = Rq = Rq = Bq (7.32)
π E E E
Ukoliko je kružna površina potpuno kruta i glatka ploča, što znači da su naponi
smicanja na kontaktu između krute ploče i površine elastičnog poluprostora jednaki
nuli, a centrično je opterećena silom Q, sleganje je:
s =
( 1 −ν ) Q
2
(7.33)
2ER
Ako se koncentrisana sila, kao rezultanta opterećenja Q predstavi jednako
podeljenim opterećenjem q po površini kružne ploče, za vrednost Poasonovog
koeficijenta v =0.5, dobija se da je
1.178 0.589
s = Rq = Bq (7.34)
E E
Kada se dat izraz (7.34) uporedi sa rezultatom za sleganje centra fleksibilne
kružne površine prema izrazu (7.31) dobija se da sleganje krute ploče iznosi oko 78.5%
maksimalnog sleganja jednako opterećene površine. Naponi na kontaktu između krute
ploče i površine elastičnog poluprostora se menjaju kvalitativno prema skici na Slici
7.20-b i dati su izrazom
Q 1
q(r) = = q (7.35)
2π R ( R - r )
2 2 1/ 2
2 (1 − r 2 /R 2 )1/ 2
gde je q prosečan napon na kontaktu.
Iz gornjeg izraza (7.35) može se videti da je u centralnoj tački kontaktni napon
samo 1/2 veličine prosečnog napona, ali da prema ivici krute ploče kontaktni napon teži
beskonačnosti. S obzirom na realnu i ograničenu čvrstoću tla, takva rapodela napona u
području konture krute ploče nije moguća, jer dolazi do plastifikacuje tla i preraspodele
napona. Stvarna raspodela kontaktnih napona zavisi od vrste tla, nivoa opterećenja i
dubine temelja, o čemu je nešto više rečeno u Poglavlju 9.
Sleganje površine terena izvan područja delovanja opterećenja na krutoj kružnoj
ploči, dato je izrazom:
(1 −ν 2 ) R
s (r) = Q arcsin   za r ≥ R (7.36)
2ER r
Slika 7.22. Sleganje površine elastičnog poluprostora usled opterećenja

po krutoj kružnoj ploči
Presek dela rotaciono simetričnog sleganja površine prikazan je na Slici 7.22.

Realan odnos između maksimalne veličine sleganja i sleganja tačaka izvan opterećene
površine je obično manji od prikazanog rešenja za elastičan poluprostor, što je
kvalitativno naznačeno isprekidanom linijom. U slučaju da se opterećenje prenosi samo
na elastičan sloj ograničene debljine na krutoj podlozi, a i u nekim slučajevima realnog
tla, na izvesnom odstojanju od opterećene ploče može čak doći i do izdizanja površine
umesto očekivanog sleganja. I pored toga, rešenje za sleganje krute opterećene ploče
koristi se pri interpretaciji terenskog ispitivanja tla kontrolisanim opterećivanjem.
Standardizovana kruta čelična ploča kružnog oblika u osnovi prenosi opterećenje na
površinu, pri čemu se meri njeno sleganje. Na osnovu izmerenih veličina sleganja i
poznatih opterećenja može se izračunati odgovarajući ekvivalentni modul elastičnosti.
Oprez ipak nalaže da se tako određen modul, umesto modulom elastičnosti naziva
modulom deformacije.
Sleganje usled jednako podeljenog opterećenja na površini proizvoljnog oblika na
površini elastičnog poluprostora može se, u načelu, dobiti analitičkim ili numeričkim
integrisanjem.
Opšti izraz za sleganje glasi:
qB
s = ( 1 −ν 2 ) IS (7.37)
E
gde je B karakteristična dimenzija opterećene površine, a IS je uticajni koeficijent koji
zavisi od oblika opterećene površine i položaja tačke za koju se sleganje traži.
Uticajne koeficijente za sleganje tačke na uglu pravougaone fleksibilne površine
opterećene jednako podeljenim opterećenjem dao je Schleicher (1926). Uticajni
koeficijent IS zavisi od odnosa dužine L prema širini B, gde je B manja dimenzija
pravougaonika, pri čemu se iz rešenja za sleganje ugla lako dobija i veličina sleganja
centra opterećene površine ili bilo koje druge tačke na površini poluprostora primenom
superpozicije koja je ranije opisana i ilustrovana na Slici 7.15. Uticajni koeficijenti IS,
prema Haru (Haar, 1966), dati su u sledećoj tabeli:
L/B Krug 1 1.5 2 3 4 5 10

Ugao 0.64 0.56 0.68 0.76 0.88 0.96 1.05 1.26
Centar 1.00 1.12 1.36 1.52 1.76 1.92 2.10 2.53
Kruta povr. 0.79 0.88 1.08 1.22 1.44 1.61 1.72 2.12
Za kvadratnu površinu i v = 0.5 sleganje ugla je
0.42
s = Bq (7.38)
E
a sleganje centra kvadrata je
0.84
s = Bq (7.39)
E
Svi navedeni izrazi za sleganja ukazuju da je za date proporcije pravougaone
opterećene površine veličina sleganja tačke na površini elastičnog poluprostora
proporcionalna proizvodu karakteristične dimenzije opterećene površine, (širine
pravougaonika ili poluprečnika kruga), i intenziteta podeljenog opterećenja. Za
fleksibilne opterećene površine pravougaonog oblika sleganje ugla je dva puta manje od
sleganja centralne tačke, a sleganje krutog temelja iznosi oko 80% maksimalnog
sleganja centralne tačke fleksibilne opterećene površine.
UTICAJ DUBINE TEMELJENJA I NEDEFORMABILNE KONTURE

NA VELIČINU ELASTIČNOG SLEGANJA
Ukoliko je opterećenje naneto na nekoj dubini ispod površine poluprostora, prethodno
dati izrazi, strogo uzev, ne važe, ali mogu biti veoma dobra aproksimacija ako je odnos
između dubine temeljenja D i minimalne dimenzije osnove temelja B takav da je D/B <
1. U graničnom slučaju za D/B = 1 sleganje po elastičnom rešenju je oko 75% veličine
sleganja pri opterećenju na površini (Slika 7.23). Ovakva redukcija veličine sleganja
usled pomeranja opterećenja sa površine elastičnog poluprostora na neku dubinu u
kontinualnom poluprostoru podrazumeva da materijal može da primi i napone
zatezanja. Ukoliko se ukloni deo poluprostora iznad projekcije opterećene površine, jer
se tako može opisati domen nakon izvođenja temeljne jame i opterećenje nanese na istoj
dubini, sleganje će biti veće u odnosu na rezultat koji bi se dobio pretpostavljajući
kontinuitet mase tla i iznad opterećene površine, tako da bi se redukcija, zavisno od
Poasonovog koeficijenta, za D/B = 1 kretala u granicama između 85% i 92%. U
realnom tlu redukcija sleganja usled prenošenja opterećenja na dubinu je manja od one
koja bi se dobila rešenjem za elastičan poluprostor.
Zamislimo idealizovan primer sleganja usled koncentrisane sile koja deluje na
nekoj dubini D ispod površine terena i pretpostavimo da se položaj napadne tačke
pomera tako da postaje beskonačno udaljen od površine poluprostora. Tada bi mogli
zamisliti da koncentrisana sila deluje u beskonačnom prostoru, (Kelvinov problem), koji
možemo podeliti na dva poluprostora sa ravni koja prolazi kroz napadnu tačku i upravna
je na pravac sile. Sada možemo uzeti da je svaki od ova dva poluprostora opterećen sa
1/2 intenziteta sile i to tako da je gornji poluprostor opterećen silom zatezanja a donji
silom pritiska. Odatle sledi da je i sleganje tačke na beskonačnoj dubini jednako 1/2
veličine sleganja usled sile na površini.
Međutim, temelji građevinskih objekata se retko grade direktno na površini
terena, već na nekoj dubini D, opterećenje je podeljeno po temeljnoj spojnici a iznad
osnove temelja tlo se uklanja. Osim toga, ovakva razmatranja podrazumevaju da je
modul elastičnosti konstantan, dok u tipičnim slučajevima priraštaji napona opadaju a
često, čak i u kvazi homogenom tlu, moduli rastu sa dubinom a na nekoj dubini ispod
nivoa opterećene površine nalazi se praktično nedeformabilan sloj, stena, tako da se
deformacije na dubini većoj od H mogu zanemariti. Korekcija dubine i korekcija usled
prisustva nedeformabilne horizontalne konture, mogu se obuhvatiti rešenjem za
prosečnu veličinu sleganja opterećene površine, koje su dali Janbu i dr. (Janbu, Bjerrum
i Kjaernsli 1956), a modifikovali Christian i Carrier (1978) u obliku izraza:
qB
s = µ 0 µ1 (7.40)
E
gde su koeficijenti µ0 i µ1 dati dijagramima na Slici 7.23, a rešenje podrazumeva da je
Poasonov koeficijent v = 0.5.
Veličine sleganja prema opisanom postupku važe za nedrenirane uslove, za
procenu trenutnih sleganja, tako da veličina modula elastičnosti E u izrazu (7.40), strogo
uzev, predstavlja nedrenirani modul Eu.
U prethodnom prikazu tretirano je opterećeno tlo kao elastičan, homogen i

izotropan poluprostor. Takva aproksimacija je često dovoljno upotrebljiva u rešavanju
praktičnih zadataka, a sve mogućnosti primene rezultata teorije elastičnosti u ovom
kratkom prikazu nisu obuhvaćene s obzirom na niz drugih specijalnih slučajeva za koje
rešenja postoje u ranije pomenutoj literaturi.
Slika 7.23. Uticajni koeficijenti za proračun prosečnog elastičnog sleganja
7.5 KOMPONENTE SLEGANJA NA REALNOM TLU

Ukupna veličina sleganja opterećene površine se može opisati zbirom:
s = si + sc + ssc (7.41)
gde je:
si trenutno sleganje. Deformacije se pojavljuju istovremeno sa nanošenjem priraštaja

napona. U zasićenim glinama, koje se u nedreniranim uslovima deformišu bez
promene zapremine, sleganje je posledica samo distorzijskih deformacija, tj.
promene oblika elementa tla.
sc konsolidaciono sleganje. Deformacije promene zapremine doprinose ukupnoj veličini
sleganja, pri čemu u vodom zasićenim materijalima dolazi do istiskivanja vode iz
pora. Ova komponenta je značajna kod glina jer može trajati relativno dugo. U
peskovima i drugim vodopropusnim materijalima ova komponenta sleganja se
odigrava praktično istovremeno sa trenutnim sleganjem u toku nanošenja
opterećenja, bez vremenskog zaostajanja.
ssc sekundarna kompresija. Ova komponenta volumetrijskog puzanja, a u ekstremnim
okolnostima i distorzijskog puzanja, koja se događa pri visokoj mobilizaciji
smičuće čvrstoće, posebno je karakteristična za meke i normalno konsolidovane
gline, ali može biti značajna i kod normalno konsolidovanih peskova i drugih
krupnozrnih materijala.
Trenutno sleganje opterećenih površina može se izračunati primenom ranije
opisanih rešenja teorije elastičnosti za Poasonov koeficijent v = 0.5, pod pretpostavkom
da je faktor sigurnosti protiv loma temeljnog tla relativno visok, tako da ne dolazi do
značajnije plastifikacije tla u opterećenoj zoni.
Najvažnija promenljiva, od koje zavisi konačna tačnost rezultata u ovom slučaju,
je veličina nedreniranog modula EU koju treba eksperimentalno ustanoviti. Jedan od, na
prvi pogled, očiglednih i idealnih laboratorijskih postupaka upotrebom triaksijalnog
aparata bi podrazumevao uzimanje uzoraka gline sa vertikale po kojoj će se vršiti
integracija deformacija, izlaganje početnim efektivnim naponima koji u tlu deluju, a
zatim, u nedreniranim uslovima, nanošenje priraštaja komponentalnih napona po
putanjama koje se procenjuju iz elastičnih rešenja, uz naknadno omogućavanje
konsolidacije da bi se dobili deformacijski parametri za drenirane uslove. Ovakav
postupak, u načelu teorijski korektan, komplikovan je i zahteva veliku preciznost u
provođenju opita, tako da se retko primenjuje u svakodnevnoj praksi i ne garantuje
visoku tačnost rezultata zbog razloga koji važe i za drugi moguć jednostavniji postupak.
Jednostavnije bi bilo pokušati određivanje modula za veličinu nivoa devijatora
napona od 1/2 do 1/3 od devijatora pri lomu analizom rezultata standardnih nedreniranih
opita triaksijalne kompresije na uzorcima neporemećenog tla. Nažalost, mnoga
poređenja rezultata proračuna sa merenim sleganjima na izvedenim objektima su
pokazala da se ovakvim postupkom dobijaju računske vrednosti sleganja višestruko
veća od stvarnih, čak 2 do 10 puta, pa se takav postupak ne preporučuje, iako je na
strani sigurnosti. Osim što promene napona u U, D ili CU opitima ne odgovaraju
striktno promenama naponu u tlu, jedan od glavnih uzroka nedovoljne tačnosti ovakvog
postupka je i osetljivost nedreniranih pokazatelja deformabilnosti na minimalne
naponske poremećaje koji su neizbežni u procesu uzimanja uzorka iz mase tla i
njegovog ugrađivanja u triaksijalni aparat, što kompromituje i prethodno opisan
postupak ispitivanja po izabranim putanjama napona.
Alternativno, nedrenirani moduli se mogu određivati različitim postupcima "in
situ", opterećenjima kružnom pločom i analizom rezultata merenja sleganja na već
izvedenim objektima. Pri tome treba imati u vidu oblik jednačine (7.37) i moguće efekte
razmere koji su ilustrovani Slikom 7.24. Moguće je, na primer, provesti opit
opterećivanja kružnim pločama sa dva ili više različitih prečnika (koji su iz praktičnih
razloga manji od temeljnih stopa) i na osnovu rezultata merenja sleganja proceniti
zavisnost prosečnog modula E od širine opterećene površine, a zatim uspostavljenu
zavisnost ekstrapolirati do dimenzija temeljnih stopa realnih dimenzija. Međutim,

ukoliko je profil tla uslojen tako da se pojavljuje sloj izvan uticaja probnih opterećenja,
ali u području realnog temelja, rezultati ekstrapolacije mogu biti pogrešni. I ovde se
potvrđuje empirijsko pravilo da ekstrapolacija nije zabranjena, ali može biti opasna.
Slika 7.24. Uticaj širine temelja na dubinu rasprostiranja značajnih napona
Umesto opisanih postupaka, mogu se koristiti i empirijske korelacije izvedene na

osnovu paralelnih merenja na većem broju objekata u raznim sredinama. Tako se, na
osnovu istraživanja Atkinsona (1974), može koristiti empirijska zavisnost između
nedreniranog modula u obliku:
Eu = pv/ ( 200 + 40 × OCR ) (kPa ) (7.42)

/
gde je p početni vertikalni efektivni napon, a OCR je stepen prekonsolidacije.
v
Približna vrednost za praktičnu primenu se može proceniti i iz korelacije sa

nedreniranom čvrstoćom i stepenom prekonsolidacije prema Slici 7.25 (Duncan i
Buchigani, 1976). Rezultati se kreću u relativno širokim granicama, a treba imati u vidu
da modul opada sa porastom nivoa mobilizacije smičuće čvrstoće, tako da se mogu
dobiti sledeći orijentacioni odnosi:
Meke gline Eu = ( 100 do 750 ) cu
Tvrde gline Eu = ( 750 do 1500 ) cu
Za pojedine lokacije mogu se izvesti približne ali i tačnije korelacije između
nedrenirane čvrstoće, nedreniranog modula i mobilizacije smičuće čvrstoće.
Veličina konsolidacionog sleganja vodom zasićenih glina može se izračunati
korišćenjem rezultata opita stišljivosti u edometarskom aparatu. Kao što je već rečeno u
Poglavlju 4, uzorak je izložen kontrolisanim priraštajima vertikalnih napona i
jednodimenzionalnim deformacijama u uslovima sprečenog bočnog širenja. Takvi uslovi
su veoma slični slučajevima u praksi ukoliko su širine opterećene površine znatno veće od
debljine sloja tla čije se sleganje posmatra, kao što je to prikazano na Slici 7.26-a, ali se
nameće praktična hipoteza da se isti prilaz verovatno može koristiti i kada taj uslov nije
zadovoljen, prema Slici 7.26-b, bez obzira na odnos dimenzija opterećene površine i
debljine deformabilnog sloja, ali uz primenu eventualnih korekcija.
Slika 7.25. Orijentacioni odnosi između nedreniranog modula i nedrenirane smičuće

čvrstoće u zavisnosti od stepene prekonsolidacije i indeksa plastičnosti
Ova hipoteza, koja se u daljem tekstu naziva "edometarskom pretpostavkom",

podrazumeva da se stub tla ispod opterećene površine u pogledu deformacija ponaša
isto kao i uzorak u edometru tako da su bočne deformacije εx = 0 i εy = 0, i postoji samo
vertikalna deformacija εz . Posledica takve pretpostavke u znatnoj meri pojednostavljuje
proračun, jer sada i izrazu (7.28) za verikalnu deformaciju ne figurišu ni bočni naponi σx
i σy , niti elastične konstante (modul elastičnosti i Poasonov koeficijent).
U načelu, veličina sleganja se izračuna integrisanjem vertikalnih deformacija ε z
po dubini:
Z
s = ∫ε z
dz (7.43)
0
gde je Z = Zmax, dubina do koje se deformacije uzimaju u obzir, a na dubini većoj od

Zmax se zanemaruju. Jedno od praktičnih pravila, koje se najčešće primenjuje,
podrazumeva da se dubina integracije Zmax usvaja ispunjavanjem uslova da se značajne
deformacije za proračun veličine sleganja prostiru do dubine na kojoj je priraštaj
vertikalnog napona veći od 10 % početnog vertikalnog efektivnog napona od sopstvene
težine tla pv/ kao što je pokazano na Slici 7.28.
Slika 7.26. Edometarski uslovi deformacija tla ispod temelja
S obzirom da se opterećenje građevinskim objektom izuzetno retko izvodi na

samoj površini terena, uobičajeno izvođenje temelja počinje izvođenjem iskopa. Tlo iz
područja temeljne jame se uklanja i dolazi do rasterećenja tla ispod budućeg temelja sa
promenom konturnih opterećenja prikazanih na Slici 7.27-a. Usled smanjenja normalnih
napona u centralnom području ispod budućeg temelja dolazi do deformacija bubrenja u
elastičnoj oblasti rasterećenja, tako da tlo može bubriti u veličini sb (Slika 7.27-b).
Slika 7.27. Rasterećenja tla iskopom i opterećivanje temeljnom konstrukcijom
Veličina vertikalnog pomeranja se može aproksimativno izračunati primenom

prikazanih elastičnih rešenja za vertikalne napone i pomeranja imajući u vidu negativan
znak opterećenja. Pri izvođenju iskopa u vodom zasićenim glinama vertikalno pomera-
nje tla u nivou temeljne spojnice se može tretirati kao nedrenirani problem, ukoliko se
izvođenje temelja i ponovno opterećivanje izvede relativno brzo nakon izvođenja

iskopa, tako da se deformacije konture iskopa događaju praktično bez promene
zapremine i bubrenje je posledica samo distorzijskih deformacija. Međutim, i proces
konsolidacije vodom zasićenih glina, pri rasterećenju, se odigrava relativno brzo, tako
da ova pojava retko kad predstavlja neki ozbiljniji praktičan problem sem u slučaju
dubokih iskopa u jako prekonsolidovanim glinama, gde ovu pojavu treba imati u vidu.
U krupnozrnim materijalima deformacije pri rasterećenju iskopom se događaju u
dreniranim uslovima istovremeno sa promenom napona i najčešće su zanemarljive
veličine.
Nakon završenog uklanjanja tla, dno iskopa se počinje opterećivati temeljnom
konstrukcijom, proces bubrenja se zaustavlja, počinju pomeranja na niže, tako da kada
opterećenje dostigne raniji geostatički nivo napona pv/ = p0/ , svi efekti bubrenja se
anuliraju i nakon povećavanja napona iznad geostatičkog, počinju stvarna sleganja,
Slika 7.27-d. Zbog toga se u proračunu konsolidacionog sleganja priraštaj vertikalnih
napona određuje nanošenjem neto kontaktnog napona qn , koji predstavlja razliku bruto
kontaktnog napona q i geostatičkog vertikalnog efektivnog napona na nivou temeljne
spojnice p0/ , (Slika 7.27-c, Slika 7.28).
Slika 7.28. Numerička integracija deformacija u proračunu sleganja
Računski postupak proračuna konsolidacionog sleganja prikazan je na Slici 7.28.

Prvo se odrede početni vertikalni naponi pv/ u tlu pre nanošenja opterećenja, u načelu
prema postupku prikazanom na Slici 7.3. Iz bruto kontaktnog napona q i početnog geo-
statičkog vertikalnog napona p0′ na nivou temeljne spojnice odredi se neto kontaktni
napon qn = q - p0/ . Za takvo opterećenje izračunaju se veličine priraštaja vertikalnih
efektivnih napona ∆σ z/ primenom jednog od ranije opisanih postupaka, (rešenja Busi-
neska, Štajnbrenera, Njumarka ili približnom metodom), odrede se vertikalne specifične
deformacije εz u nizu tačaka i izvrši numeričko integrisanje vertikalnih deformacija po
vertikali do dubine Zmax. Dubina integracije deformacija može biti i veća od one
naznačene na Slici 7.28 ukoliko na većoj dubini postoje znatno deformabilniji slojevi.
Praktičan računski postupak podrazumeva da se tlo ispod opterećene površine
ponaša isto kao i uzorak u edometru, tako da se direktno primenjuju veze date u
Poglavlju 4 i ovde će se ukratko ponoviti, ali će se dodati i veze napona i deformacija
koje su pogodne za proračune sleganja a delom potiču iz empirijskih iskustava i
terenskih opita. Tip veze između priraštaja napona i veličine deformacije zavisi od vrste
parametara koji su upotrebljeni za opisivanje ove veze. Ukoliko je zavisnost između
napona i deformacija približno linearna, tada je:
ε z = mv ∆σ z/ (7.44)
ili u popularnijem obliku:
∆σ z/
εz = (7.45)
Mv
U praksi se najčešće koeficijent zapreminske stišljivosti mv i modul stišljivosti Mv
koriste kada se aproksimativno mogu uzeti kao konstante (Slika 7.29-a).
Međutim, ukoliko se tangentni modul može opisati linearnom ili stepenom
funkcijom vertikalnih efektivnih napona, (Slika 7.29), izrazi za deformacije izvedeni
integrisanjem prema izrazu (4.60) su relativno jednostavni tako da je za linearnu fukciju
(4.61) prikazanu na Slici 7.29-b
1  M + k ( pv/ + ∆σ z/ ) 
εz = ln  0  za k > 0 (7.46)
k  M 0 + k pv/ 
a za paraboličnu funkciju (4.63) na Slici 7.29-c
1   p / + ∆σ /  a  p /  a 
εz =  v z
 −  
v
za a ≠ 0 (7.47)
ma   p a   a  
p
odnosno, u specijalnom slučaju, prema Slici 7.29-d:
1  pv/ + ∆σ z/ 
εz = ln   za a = 0 (7.48)
m  pv/ 
Opisan pristup, koji koristi koncept tangentnog modula, uz orijentacione vrednosti
parametara datim u Tabeli 4.1, se može upotrebiti za praktično sve vrste tla ako se veza
između napona i deformacija korektno opiše. Međutim, s obzirom da ne postoji
jedinstven način opisivanja veza napona i deformacija, koji bi važio za sve tipove tla,
kao i da nije moguće sve vrste materijala ispitati na identičan način, veze između
napona i deformacija se mogu podeliti na dve grupe. U prvu grupu bi spadali materijali
koji se mogu ispitati na neporemećenim uzorcima u laboratoriji. To su gline i prašine.
Već je navedeno u Poglavlju 4 da je u slučaju normalno konsolidovanih glina, kada je
pc/ = pv/ tj. OCR = 1 , specifična deformacija se može izraziti kao:
Cc  pv/ + ∆σ z/ 
εz = log   (7.49)
1 + e0  pv/ 
Uzgred možda treba uočiti da gore naveden klasičan izraz Terzagija (7.49) opisuje
istu zavisnost kao i formula (7.46) za M0 = 0, a i izraz (7.48) Janbua, pri čemu se lako
može uspostaviti korespondencija odgovarajućih parametara.
Slika 7.29. Tangentni moduli
U opštem slučaju, gline su najčešće prekonsolidovane. Osim već opisanog uzroka

prekonsolidacije usled ranijeg predopterećenja uklonjenim nadslojem, prelom na krivoj
(e, log σz′) može se pojaviti i zbog drugih uzroka, kao što su fluktuacije nivoa
podzemnih voda, efekti sukcije u prošlosti, sekundarne kompresije, izmena katjona,
geohemijskih procesa, itd. Uočeni efekat prekonsolidacije u činjenici da je pv′ < pc′ je
dovoljan da se sa tačke gledišta mehanike tla glina proglasi prekonsolidovanom i tretira
kao takvo, bez obzira na istorijski razlog takvog ponašanja.
Ako je pv/ + ∆σ z/ < pc/ vertikalna deformacija je:
Cr  pv/ + ∆σ z/ 
εz = log   (7.50)
1 + e0  pv/ 
Ako je pv/ + ∆σ z/ > pc/ tada je vertikalna deformacija:

 p/   p / + ∆σ / 
ε z = C r log  c/  + Cc
log  v / z  (7.51)
1 + e0  pv  1 + e0  pc 
U gornjem izrazu (7.51) prvi sabirak predstavlja deformaciju u području napona
za koje je OCR > 1, a drugi u području gde je OCR = 1, prema prikazu na Slici 4.27.
S obzirom da je C r » C c , veličina napona prekonsolidacije veoma mnogo utiče na
veličinu konsolidacionog sleganja. Veličine sleganja u slučajevima kada je priraštaj
napona ∆σ z/ manji od razlike pc/ − pv/ , sleganja su veoma mala, a ponekad i manja od
izračunatih. Ukoliko se prekorači pc/ , sleganja su znatno veća i uglavnom bliska
izračunatim vrednostima.
Pošto gline imaju nisku vodopropusnost, za ocenu vremenskog razvoja sleganja u
procesu disipacije pornih pritisaka, primenjuje se teorija konsolidacije opisana u
Poglavlju 4.
METODA SKEMPTONA i BJERUMA

U prethodno opisanoj jednodimenzionalnoj ili "edometarskoj" metodi pretpostavljeno je
da se stub tla ispod opterećene površine ponaša isto kao i u edometru, tj. da je bočno
širenje elementa tla sprečeno. Neposredno nakon nanošenja opterećenja u nedreniranim
uslovima priraštaj pornih pritisaka je jednak priraštaju vertikalnih napona:
∆u = ∆σ z (7.52)
Taj uslov je zadovoljen samo ako je opterećena površina relativno velika u odnosu
na debljinu opterećenog deformabilnog sloja gline. U stvarnosti pojaviće se i bočne
deformacije usled opterećenja na ograničenoj površini (Slika 7.26-b). Da bi ocenili
grešku, koja se ovakvom hipotezom čini, posmatramo tačke na vertikali kroz centar
kružnog temelja gde je poznato da je naponsko stanje rotaciono simetrično, tako da je
∆σ2 = ∆σ3, prema Slici 7.11, promena napona je prikazana na Slici 7.30, a oblik
deformacija na Slici 4.19. Priraštaj pornih pritisaka u uslovima rotaciono simetričnog
naponskog stanja se može opisati izrazom (4.43) koji je dao Skempton i za zasićeno tlo
glasi:
∆u = ∆ σ 3 + A ( ∆ σ 1 − ∆ σ 3 ) (7.53)
a može se napisati i u obliku:
 ∆σ 3 
∆u = ∆σ 1  A + (1 − A)  (7.54)
 ∆σ 1 
gde su ∆σ1 i ∆σ3 priraštaji glavnih napona usled površinskog opterećenja.
Priraštaji napona su u ovom slučaju ∆σ1 = ∆σz i ∆σ3 = ∆σx = ∆σy. Veličina
sleganja po edometarskoj pretpostavci je:
∆σ 1
H
s edom = ∫
0 Mv
dz (7.55)
Ako se ima u vidu da je promena efektivnih napona jednaka promeni pornih

pritisaka koji su generisani u nedreniranim uslovima, veličina konsolidacionog sleganja
se može napisati kao:
∆σ 1  ∆σ 3 
H H
∆u
sedom = ∫M
0 v
dz = ∫
0 Mv 
A +
∆σ 1
(1 − A)  dz

(7.56)
Slika 7.30. Promena efektivnih napona u tački na vertikali kroz centar

kružne opterećene površine
Uvedimo koeficijent korekcije edometarskog sleganja µ takav da je:
sc = µ sedom (7.57)
te se unošenjem desnih strana izraza (7.55) i (7.56) dobija da je:
∆σ 1  ∆σ 3 
H
∫M
 A + ∆σ (1 − A)  dz
µ = 0 v  H 1  (7.58)
∆σ
∫0 M v1 dz
Pretpostavimo da su Mv i A konstante nezavisne od dubine i veličina napona, tako
da se sređivanjem datog odnosa integrala (7.58) dobija:
H
∫ ∆σ 3 dz
µ = A + (1 − A) 0
H
= A + (1 − A) α (7.59)
∫ ∆σ
0
1 dz
gde je
∫ ∆σ 3 dz
α = 0
H
(7.60)
∫ ∆σ
0
1 dz
Ako se usvoji Poasonov koeficijent v = 0.5 za zasićenu glinu opterećivanu u

nedreniranim uslovima, odnos integrala α zavisi od oblika opterećene površine i
debljine deformabilnog sloja gline u odnosu na dimenzije opterećene površine i može se
odrediti iz elastičnih rešenja. Kvalitativno slična zavisnost se može izvesti i za temelje
oblika trake.
Slika 7.31. Koeficijenti za proračun konsolidacionog sleganja
Koeficijent µ, koji zavisi od parametra pornog pritiska A pri radnim nivoima

napona i oblika temelja, dat je na Slici 7.31. Za radne nivoe napona parametar A se
kreće u sledećim granicama:
Veoma meke senzitivne gline 1.0 do 1.25
Normalno konsolidovane gline 0.5 do 1.0
Prekonsolidovane gline 0.25 do 0.5
Jako prekonsolidovane gline 0.0 do 0.25
Iz prikazanih rezultata na Slici 7.31 i gore datih karakterističnih veličina može se
izvući nekoliko korisnih zaključaka. Vidi se da vrednost µ teži ka 1.0 za veće vrednosti
parametra A (normalno konsolidovane gline) i za male vrednosti odnosa H/B (tanak
deformabilan sloj). Sa druge strane, µ može biti i svega oko 0.2 za debele slojeve jako
prekonsolidovanih glina. Prema tome, za tanak deformabilan sloj edometarska
pretpostavka daje prihvatljive rezultate, što se i intuitivno moglo očekivati, ali ista
pretpostavka primenjena na prekonsolidovane gline daje konzervativne vrednosti,
prevelika sleganja. Edometarska pretpostavka, i pored svih znatnih teorijskih
pojednostavljenja, daje rezultate koji su ili veoma bliski korektnim ili su na strani
sigurnosti, tako da je to i jedan od glavnih razloga za njenu praktičnu primenu.
Za uobičajene uslove temeljenja, na osnovu velikog broja paralelnih proračuna i
merenja sleganja na izvedenim objektima na glini, Burland i dr. (1977) daju sledeće
orijentacione odnose veličina inicijalnih, edometarskih i ukupnih sleganja:
- za prekonsolidovane gline
si = ( 0.5 do 0.6) sedom i sc = ( 0.5 do 0.4) sedom (7.61)

tako da je ukupno sleganje s ≈ sedom
- za normalno konsolidovane gline
si = 0.1 sedom i sc = sedom (7.62)

te je ukupno sleganje s ≈ 1.1 sedom.
SLEGANJE TEMELJA NA PESKU

Određivanje prognozne veličine sleganja temelja na pesku, kao tipičnom predstavniku
krupnozrnog tla, u izvesnoj meri razlikuje se od do sada prikazanih postupaka određivanja
sleganja na glinama. Ovde možda nije suvišno napomenuti da su rastresiti peskovi
stišljiviji od zbijenih, ali i da su gline znatno stišljivije od peska ili šljunka.
Iz granularnih materijala, kao što su pesak i šljunak, nije moguće konvencional-
nim sredstvima i na ekonomičan način uzeti iz terena neporemećen uzorak i ispitati ga u
laboratoriji, na primer u edometru, kao što se to radi sa uzorcima gline ili prašine, već se
do pokazatelja deformabilnosti dolazi indirektnim putem, empirijski, korišćenjem
rezultata standardnih penetracionih ispitivanja (SPT) ili ispitivanja statičkim
penetrometrom (CPT). Penetraciona ispitivanja treba smatrati obaveznim u svim
terenskim ispitivanjima tla za potrebe temeljenja, a mogu se izostaviti samo uz jasno i
logično obrazloženje, a nezamenljiva su u slučaju da u preseku tla postoje slojevi peska.
Postoji u objavljenoj literaturi više od dvadestak metoda za proračun sleganja
temelja na pesku (Wahls, 1997). Većina metoda za proračun sleganja temelja na pesku
se zasniva na rezultatima koji se dobijaju standardnim penetracionim opitom ili opitom
statičke penetracije. Neke metode jenostavno izbegnu identifikovanje deformacijskih
parametara i predstavljaju jednostavne i direktne empirijske korelacije između sleganja
temelja, rezultata opita pločom i rezultata N iz SPT opita ili otpora vrha qc iz CPT opita.
Druge metode koriste metode teorije elastičnosti ili modifikacije elastičnih rešenja
parametrima tla iz empirijskih korelacija, a neke, opet, koriste koncept jednodimenzione
kompresije, opet sa empirijskim korelacijama između stišljivosti i jedne ili druge vrste
penetracionih podataka. Poređenja rezultata postojećih metoda nisu uspela da
identifikuju metodu koja je konzistentno bolja od ostalih.
Da bi se omogućilo korišćenje i rezultata statičkih i standardnih penetracionih

opita, koji se u dobroj praksi rutinski izvode u toku geotehničkog istražnog bušenja,
mogu se uspostaviti približne korelacije između rezultata ove dve vrste ispitivanja. U
slučaju da se ne raspolaže rezultatima statičkih penetracionih ispitivanja, već samo sa
rezultatima SPT opita, mogu se koristiti odnosi dati u sledećoj tabeli:
Opis tla odnos qc /N (kPa)
Prašina i peskovita prašina 200

Prašinast pesak 250
Sitan pesak i prašinast sitan pesak 350-400
Sitan do srednji pesak 480
Srednji do krupan pesak 500-800
Pesak sa nešto šljunka 800
Šljunkovit pesak 800-1800
Peskovit šljunak 1200-1600
Odnos između ova dva rezultata penetracionih ispitivanja (qC/N) u zavisnosti od

veličine srednjeg zrna tla, prema nalazima Robertsona i Campanelle, (1983), prikazan je
na Slici 7.32. Isprekidanim linijama su prikazane granice zavisnosti dobijene iz velikog
broja paralelnih CPT i SPT ispitivanja.
Slika 7.32. Orijentaciona zavisnost između q c (CPT) i N (SPT)
Metoda De Bera i Martensa (1957) je slična ranije opisanoj metodi ilustrovanoj

na Slici 7.27. Ako je qc otpor vrha statičkog penetrometra a pv/ je vertikalni efektivni
napon usled sopstvene težine tla na dubini na kojoj je opit izvršen, Terzagijeva
konstanta stišljivosti C za posmatranu tačku i početni vertikalni efektivni napon je
qc
C = 1.5 (7.63)
pv/
a specifična deformacija je ranije data izrazom (4.67)
1  p / + ∆σ / 
εz = ln  v / z  (7.64)
C  pv 
Praktičan proračun sleganja se provodi podelom vertikale integracije na proslojke,
lamele debljine ∆z unutar koje se pretpostavi da je otpor vrha konusa konstantan. Tako
izračunate deformacije se po dubini integrišu do dubine na kojoj je priraštaj vertikalnog
normalnog napona ∆σz manji od 10% početnog vertikalnog napona pv/ , u načelu, prema
postupku koji je ilustrovan ranije na Slici 7.28.
Mnoga poređenja izračunatih i merenih sleganja na izvedenim objektima su
pokazala da je ovaj postupak na strani sigurnosti, jer su sračunata sleganja bila veća od
izmerenih. Zbog toga Meyerhof (1965) preporučuje da se dopuštena opterećenja za
dopuštene veličine sleganja po ovoj metodi mogu povećati za oko 50%, što se
orijentaciono svodi na manje konzervativnu korelaciju koja se češće primenjuje u obliku
qc
C = 1.9 (7.65)
pv/
Gore opisane metode važe samo za normalno konsolidovane peskove. Ukoliko je
pesak bio prethodno opterećen (prekonsolidovan) ili je (geološki) star, sleganja će biti
manja. Međutim, stepen prekonsolidacije krupnozrnih materijala i efekat geološke
starosti obično nije lako odrediti, već se za baždarenje parametara stišljivosti na
određenom području koriste poređenja merenih i izračunatih veličina sleganja.
Schmertmann (1970), je predložio sasvim drugačiji postupak za primenu rezultata
statičkog penetrometra i proračun sleganja plitkih temelja na peskovima koji je kasnije
modifikovan (Schmertmann, Hartman i Brown 1978). Pomenuti autori su uočili da
raspodela vertikalnih deformacija ispod središnje tačke temelja na jednoličnom pesku
nije kvalitativno slična raspodeli priraštaja vertikalnih napona i da se najveća vertikalna
deformacija pojavljuje približno na dubini B/2, prema Slici 7.33. Vertikalna deformacija
εz u tački na vertikali kroz centar temeljne stope opterećene neto kontaktnim naponom
qn može se napisati u obliku:
qn
εz= Jz (7.66)
Es
gde je Es odgovarajući modul deformacije (elastičnosti)
Jz funkcija raspodele vertikalnih deformacija
Funkcije Jz, koja se zbog svog oblika i iz mnemotehičkih razloga naziva 2B06 ras-
podela, prikazana je na Slici 7.33. Ova pojednostavljena raspodela vertikalnih deforma-
cija zasniva se na teorijskim i eksperimentalnim rezultatima, uz dodatnu pretpostavku
da su deformacije na dubini većoj od dvostruke širine temelja zanemarljive.
Slika 7.33. Funkcija raspodele deformacija prema Šmertmanu (1970)
Treba zapaziti da se maksimalna vertikalna deformacija ne pojavljuje neposredno

ispod stope gde deluje najveći normalni napon. Prema tome, po verziji metode iz 1970
godine, sleganje temeljne stope se može izraziti kao integral vertikalnih deformacija do
dubine 2B, tj.:
2B
s = ∫ε
0
z dz (7.67)
Približan izraz za praktično izračunavanje sleganja temelja glasi:
Jz
s = C 1 C2 q n ∑ Es
∆z (7.68)
gde je qn = q - γ Df neto kontaktni napon,

∆z debljina posmatranog sloja,
Faktor dubine
γ Df 
C1 = 1 − 0.5   (7.69)
 qn 
Faktor puzanja
 t 
C2 = 1 + 0.2 log   (7.70)
 0.1 
je empirijski korektivni faktor koji je Šmertman uveo pozivajući se na istraživanja
Nonveillera; t je vreme izraženo u godinama, dok se za veličinu sleganja neposredno
nakon nanošenja opterećenja, tj. pri završetku građenja usvaja da je C2 = 1.
Na osnovu paralelnih ispitivanja helikoidnom pločom koju je uvrtao u tlo,
opterećivao i merio sleganja, Šmertman (1970) je predlažio korelaciju između otpora
vrha statičkog penetrometra qc, i modula deformacije tla Es u obliku Es = 2 qc.
S obzirom da da je u praksi dijagram otpora vrha promenljiv po dubini i meri se u

relativno bliskim tačkama po dubini, dijagram otpora vrha statičkog penetrometra qc
izdeli se na proslojke debljine ∆z u kojima se moge pretpostaviti konstantne veličine za
vrednosti Jz i Es. Veličina uticajnog koeficijenta Jz očita se u središtu svakog proslojka.
Proračun se zatim provede po izrazu (7.68).
Treba uočiti da se prema ovom postupku sve deformacije na dubini većoj od
dvostruke širine temelja zanemaruju i da sleganje ne zavisi od dužine pravougaonog
temelja. Kvadratni temelj, za koji su naponi na vertikali kroz centar opterećene površine
bliski uslovima rotacione simetrije i dug temelj oblika trake, za koji važe uslovi ravne
deformacije, za sve ostale jednake uslove imaju jednaka sleganja, što nije u skladu sa
rezultatima rešenja teorije elastičnosti. Ipak, rezultati izmerenih sleganja su približno
jednaki, jer je modul deformacije u uslovima ravne deformacije realno veći od modula pri
rotaciono simetričnom naponskom stanju. Ova dva efekta se, navodno, bar do kasnije
modifikacije metode, srećno kompenzuju.
Slika 7.34. Proračun sleganja metodom Šmertmana i dr. (1978)
Gore prikazan, relativno jednostavan, metod je kasnije modifikovan (Schmertmann,

Hartman, Brown 1978) u pokušaju da se metoda poboljša uvođenjem posebnih funkcija
raspodele za trakast temelj i drugu korelaciju za Es. Modifikacija metode je ilustrovana na
Slici 7.34, gde se razlikuju dubine integracije i oblici uticajnih funkcija vertikalne deforma-
cije Jz za kvadratni ili kružni temelj (centralna simetrija) i dug temelj (ravan problem).
Uticajne funkcije su linearne aproksimacije vrednosti izračunatih primenom teorije elastič-

nosti i metode konačnih elemenata. Modul za kvadrat je Es = 2.5 qc, a za traku Es = 3.5 qc.
Kao što to ponekad biva, mnoga paralelna poređenja izvršena kasnije su pokazala
da dodatne komplikacije ne moraju opravdati očekivanja, tako da starija verzija metode
često pokaže bolju saglasnost sa merenjima na realnim objektima nego modifikovani,
"rafiniraniji" postupak. Sa teorijske tačke gledišta ne izgleda korektno da je vrednost
funkcije Jz u području kontakta temelja i tla veća za traku a ne za kvadrat.
Poređenja ove metode sa ranije opisanom metodom De Bera i Martensa su poka-
zala da izračunata sleganja prema metodi De Bera i Martensa, u tipičnim slučajevima,
mogu biti i za oko 50% veća od veličina sleganja po metodi Šmertmana.
Gore opisane metode podrazumevaju da je tlo ispod temelja krupnozrno i da nema
proslojaka ili slojeva gline u području značajnijeg priraštaja napona. Ukoliko taj uslov nije
zadovoljen, već postoje obe vrste materijala, deformacijske karakteristike se opisuju na
najbolji moguć način za svaki pojedinačni materijal, svaki sloj. Priraštaji vertikalnih
napona se izračunavaju po jednom od prikazanih postupaka, a veličine sleganja se odrede
prema postupku ilustrovanom na Slici 7.28.
Za slojeve krupnozrnih materijala se na osnovu penetracionih ispitivanja koriste i
druge empirijske zavisnosti između modula stišljivosti i otpornosti vrha statičkog
penetrometra, koje obično proističu iz lokalnih iskustava i ispitivanja na područjima
intenzivnog građenja. Ne može se reći da postoji jedinstvena zavisnost koja bi važila za
svaku formaciju krupnozrnih materijala, ali korelacija obično ima oblik:
Es = α q c (7.72)
Nalazi pojedinih autora i praksa u nekim zemljama zasnovana na lokalnim

uslovima variraju u izvesnim granicama. Tako, na primer, Bogdanović (1973), na
osnovu paralenih ispitivanja i merenja na izvedenim objektima u Novom Beogradu,
navodi da je α = 3.0 do 2.5 za qc = 500-1000, a da opada sa porastom otpora vrha do α
= 1.5 za qc > 4000 kPa. Međutim, Vesić predlaže a = 2(1+Dr)2.
Trofimenkov (1964) za donju granicu daje α = 2.5, ali je u praksi u SSSR u
najširoj primeni α = 3, dok praksa u V. Britaniji obično koristi α = 1.5 - 2.0. Kao
orijentaciona vrednost, tipična vrednost koeficijenta α se kreće u granicama 2 - 3 i taj
red veličine se koristi za normalno konsolidovane i recentne peskove. Za stare
sedimente taj odnos se kreće između 3.5 i 6, a za prekonsolidovane, između 6 i 10.
Denver (1982) predlaže nelinearne empirijske zavisnosti za procenu odnosa
između rezultata penetracionih ispitivanja (SPT i CPT) i modula elastičnosti. Na osnovu
broja udara N iz SPT je
Es = C N gde je C = 7 MPa (7.73)
a na osnovu otpora vrha qc iz CPT
Es = F q c / q0 gde je F = 8 MPa i q0 = 1 MPa (7.74)

SEKUNDARNA KOMPRESIJA
Kao što je već rečeno, u krupnozrnim materijalima sleganja se praktično odigravaju
istovremeno sa nanošenjem opterećenja, ali jedino metoda Šmertmana uzima u obzir i
sekundarnu kompresiju, puzanje u vremenu, preko veličine 0.2 u koeficijentu C2 prema
izrazu 7.70. Međutim, sleganje usled sekundarne kompresije može biti značajno i kod
sitnozrnih materijala, ali se ne može očekivati da se proračunima razvoj takvog
vremenskog sleganja sasvim tačno predvidi. Treba imati u vidu sledeće:
Organska tla pokazuju značajne sekundarne efekte
Mnoga tla pokazuju linearnu zavisnost sleganja u polu-logaritamskom
dijagramu u toku dužeg vremanskog intervala, ali takva zavisnost ne može
važiti do beskonačnog vremena.
Eksperimentalne rezultate dobijene uobičajenim laboratorijskim metodama
ispitivanja treba primenjivati sa rezervom.
Za sada ne postoji opšti i pouzdan metod za proračun veličine i brzine sekun-
darnih deformacija koje se, u načelu, mogu rastaviti na komponentu kompresije usled
normalnih napona i komponentu distorzije. Nema dovoljno jednostavnih načina da se
odrede parametri, a da se pri tome uzmu u obzir i svi važniji efekti kao što su odnosi
glavnih napona, priraštaji i fluktuacije nivoa napona, itd. Zbog toga su merenja sleganja
objekta od početka građenja i tokom eksploatacije jedini racionalan način da se red
veličine sekundarnih sleganja registruje i parametri odrede povratnom analizom, pri
čemu se obično očekuje odgovor na pitanje da li su u posmatranom tlu, opterećenom
poznatim opterećenjem, veličine sleganja tokom vremena takve da utiču na funkcional-
nost i sigurnost objekta. Treba imati u vidu da će objekti koji su opterećeni značajnim
promenljivim opterećenjima, kao što su silosi, rezervoari, kao i visoki objekti izloženi
značajnijim uticajima vetra i cikličnim opterećenjima, trpeti značajnija sekundarna
sleganja nego što bi to bio slučaj kada su opterećenja konstantna.
POMERANJA TEMELJA BEZ ZNATNE PROMENE NAPONA

U ovom poglavlju su prikazani problemi određivanja veličina sleganja temelja građevin-
skih objekata usled delovanja, pretežno vertikalnih, opterećenja. Međutim, treba se pod-
setiti da su deformacije tla moguće i bez promene napona, o čemu je bilo govora u
Poglavlju 4, u kontekstu ponašanja kolapsibilnog tla, ekspanzivnog tla i dejstva mraza
na tlo u prisustvu vode. Prema tome, pomeranja temelja su moguća i zbog ovakvih
oblika ponašanja tla pri promeni uslova sredine. Red veličine pomeranja izazvan
navedenim uzrocima je istog reda važnosti kao i veličine sleganja usled delovanja
opterećenja, o čemu treba voditi računa pri određivanju veličina pomeranja i pri
poređenju sa dozvoljenim sleganjima, odnosno, dozvoljenim pomeranjima temelja.
Neželjena pomeranja temeljnog tla ispod objekta su moguća i usled izvođenja
iskopa za temeljenje susednog objekta ili izvođenja drugih radova kao što su iskopi za
tunele, što može biti od izuzetnog značaja pri izvođenju metroa, sanitarnih tunela i
drugih objekata infrastrukture u području gusto izgrađenih gradova. Ta problematika
spada u specijalne probleme interakcije koji nisu obuhvaćeni sadržajem ove knjige.
7.6 DOZVOLJENA SLEGANJA

Dopušteno sleganje temelja objekta je veličina koju konstrukcija može da toleriše i
zavisi od više faktora kao što su vrsta konstrukcije, njena visina, krutost, namena,
lokacija, brzina i raspodele sleganja. Ne postoji jedinstvena dopuštena vrednost koja bi
se mogla uvek i unapred propisati. Osnovni oblici deformacije objekta, sa
komponentama sleganja (Lambe i Whitman, 1969), prikazani su na Slici 7.35, gde je na
šematizovan i uprošćen način ukupna deformacija objekta usled sleganja temelja
razdvojena na tri komponente.
a) Ravnomerno sleganje (Slika 7.35-a) je moguće u slučaju krutog simetričnog objekta
na homogenom tlu. Čak i kada je relativno veliko, ravnomerno sleganje obično
nema štetne posledice po sam objekat, ali može oštetiti veze instalacija (vodovod,
kanalizacija, struja, gas, drenažni sistem i sl.) po konturi objekta. Zbog toga takve
veze treba realizovati što kasnije tokom građenja, ukoliko je to moguće, ili ih
konstruktivno rešiti na takav način da mogu da prime lokalizovane deformacije bez
oštećenja ili narušavanja funkcionalnosti i da budu pristupačne radi eventualnih
intervencija. Postoje zabeleženi slučajevi sleganja od 1.5-2 metra i objekat
zadovoljavajuće funkcioniše, ali sa druge strane, sleganje od desetak centimetara
može objekat učiniti neupotrebljivim.
Skempton i MacDonald (1955) predlažu sledeće maksimalne projektne vrednosti:
- Pojedinačni temelji na glini 65 mm
- Pojedinačni temelji na pesku 40 mm
- Ploča ispod celog objekta na glini 65-100 mm
- Ploča ispod celog objekta na pesku 40-65 mm
b) Naginjanje, čista rotacija relativno krutog objekta (Slika 7.35-b) može imati štetne
posledice po konstrukciju i instalacije u njoj, uticati na rad mašina, kranova i druge
opreme. Uski i visoki objekti, tornjevi, pojedinačni dimnjaci, soliteri, usled početnog
naginjanja mogu preopteretiti jednu zonu temeljnog tla usled ekscentričnosti rezultante
opterećenja zbog inicijalnog naginjanja, izazvati lokalnu plastifikaciju tla tako da,
usled distorzijskog puzanja, naginjanje dobija progresivan karakter. Takva pojava
može retko kada biti korisna, naročito ako je jasno vidljiva, kao što je to slučaj sa
krivim tornjem u Pizi, koji je zbog takvog, obično neželjenog ponašanja, postao
nacionalno blago. Toranj bi bio manje atraktivan da je ostao vertikalan. U slučaju
nagnute višespratne zgrade, sile više ne deluju na način predviđen proračunima, naponi
u pojedinim tačkama konstrukcije mogu biti veći od dopuštenih, liftovi se kvare, a
stanari imaju osećanje nesigurnosti.
c) Diferencijalna ili neravnomerna sleganja karakterističnih tačaka u osnovi objekta
(Slika 7.35-c) ograničena su fleksibilnošću konstrukcije i izazivaju zakrivljenost uz
distorzijske deformacije koje mogu izazvati različita lokalna preopterećenja i
oštećenja objekta. Ovaj oblik sleganja je najčešći i mora se ograničiti na dopuštene
veličine. Takav oblik sleganja zavisi od rasporeda opterećenja i od nehomogenosti
prirodnog tla. Diferencijalna sleganja su obično manja od maksimalnih, ali su
utoliko nepovoljnija ukoliko se pojavljuju na manjem odstojanju, tako da je mera
ovog oblika deformisanja definisana distorzijom tj. odnosom razlike sleganja i

odstojanja. S obzirom da su to relativno mali brojevi, obično se izražavaju
razlomkom 1/n, na način prikazan na Slici 7.36 (Bjerrum, 1963). Slika ilustruje
granične velične distorzijskih deformacija na osnovu teorijskih istraživanja, merenja
na modelima i osmatranja objekata i može se koristiti za ocenu izračunatih veličina
kod objekata uobičajenih dimenzija i namene. Međutim, stvarne tolerancije
distorzijskih deformacija i rotacija mogu biti i znatno strožije u slučaju objekata i
konstrukcija specijalne namene.
Slika 7.35. Osnovne komponente sleganja objekta
Slika 7.36. Granične ugaone distorzije

Sumirajući praktična iskustva na mostovima u SAD Bozozuk (1978), zaključuje

da su prihvatljiva vertikalna pomeranja do 50 mm, a horizontalna do 25 mm, dok su
neprihvatljiva vertikalna pomeranja veća od 100 mm i horizontalna preko 50 mm.
Između navedenih vrednosti pomeranja su štetna ali prihvatljiva. Maksimalna prihvat-
ljiva sleganja oslonaca mostovskih konstrukcija su obično veća nego kod zgrada tako da
je za svaku mostovsku konstrukciju posebno potrebno ustanoviti granice tolerancije
koje obezbeđuju sigurnost i funkcionalnost mosta. Osim relativnih pomeranja oslonaca,
posebna pažnja se mora posvetiti relativnim sleganjima krajnjih oporaca i nasipa
prilaznih rampi.
Čelični rezervoari cilindričnog oblika za skladištenje vode, nafte, tečnih goriva i
drugih tečnosti, mogu da trpe znatna, ali ne i neograničena sleganja. Rezervoari obično
imaju relativno veliki prečnik od više desetina metara, a debljina čeličnog lima cilindra i
krova se najčešće kreće između 5mm i 10 mm, a dno je 15 - 20mm. Takvi rezervoari su
veoma fleksibilne i žilave konstrukcije i mogu da podnesu znatna sleganja bez
funkcionalnih problema. Maksimalno prihvatljivo sleganje centra rezervoara se kreće
između 1% i 3% veličine prečnika, a diferencijalna sleganja između centra i ivice,
zavisno od oblika deformisanja, može biti prihvatljivo ako je u granicama od 0.5% do
2.5% od prečnika. Uobičajeno je da se, u kritičnim slučajevima, posebno ako su
rezervoari fundirani na glini, nakon završetka građenja, rezervoar napuni vodom i tako
predopterećenjem, izazove najveći deo sleganja pre početka punjenjem tečnošću za koju
je namenjen, ali se pri tome mora imati u vidu da se ne izazove prolom temeljnog tla,
što može zahtevati postepeno i sporo punjenje. Instruktivan primer dali su Bjerrum i
Overland (1957) u kojem je glina u temeljnom tlu rezervoara stabilizovana veoma
sporim punjenjem rezervoara u toku 22 meseca. Rezervoar je ostao stabilan, iako je pre
toga došlo do loma, kada je rezervoar bio brzo napunjen.
Radi relativne ocene veličina u našim propisima za temeljenje iz 1990 godine, ako se
dopuštena apsolutna i relativna računska sleganja ne dokazuju posebno detaljnom
analizom sleganja konstrukcije temelja i građevinskog objekta, dozvoljavaju se računska
sleganja na krupnozrnom tlu najviše 2.5 cm, a na sitnozrnom tlu najviše 5 cm.Ukoliko je
izračunato ili procenjeno sleganje veće od 10 mm, uputno je od početka građenja početi
sa pažljivim merenjem sleganja kako bi se proverila tačnost prognoze. Merenje treba
vršiti tokom građenja, dovoljno često u zavisnosti od brzine napredovanja, ali ih
nastaviti i nakon završetka prvih godina tokom eksploatacije. U proračunima sleganja se
koristi niz pretpostavki i pojednostavljenja kako pri izboru računskih parametara, tako i
u računskom postupku, a rezultati merenja i osmatranja na izvedenim objektima mogu
obogatiti lokalna iskustva i doprineti sigurnijem i ekonomičnijem temeljenju
građevinskih objekata.
Jedini način da se prognoze na određenom području poboljšaju je da se uspostavi
korelacija između izračunatih i merenih vrednosti. Fiksne tačke odnosu na koje se vrše
merenja, moraju biti dovoljno nepomerljive, bilo da su utvrđene za osnovnu stenu, ako
je to praktično izvodljivo, ili na dovoljnom odstojanju, tako da sleganje površine terena
nema uticaja na pomeranje repera. Izmerene veličine sleganja mogu upozoriti na
nepredviđene pojave na objektu koji se gradi kao i na uticaje na susedne, ranije
izgrađene objekte.
Ukoliko se plitkim temeljima ne mogu zadovoljiti uslovi o veličinama dopuštenih

sleganja i/ili nosivosti tla, tada se traži neko drugo rešenje, koje podrazumeva ili
poboljšanje karakteristika tla ispod objekta ili prenošenje opterećenja na dublje, manje
deformabilne zone tla primenom dubokog temeljenja, najčešće šipova.
Očigledno je da se objekat i temeljno tlo deformišu zajedno, da postoji interakcija
između objekta i tla, tako da se realnija ocena uticaja sleganja može izvesti uzimanjem u
obzir kako svojstva i oblika ponašanja tla, tako i ponašanja konstrukcije. Takvim
problemima se bavi tehnička disciplina koju nazivamo fundiranjem ili temeljenjem, a
praktični neuspesi u ovoj oblasti najčešće potiču od grešaka načinjenih u oblasti
Mehanike tla (Milović i Đogo, 2005).
7.7 REZIME
Veličine pomeranja temelja objekata zavise od promene napona u tlu i od uslova
promene sredine. Teorija elastičnosti se može korisno upotrebiti za proračun napona i
deformacija pri monotonim opterećenjima ako se parametri tla Es odnosno Gs i ν
izaberu na odgovarajući način. Ako se uvede pretpostavka o izotropiji, dovoljna su
samo dva parametra, pri čemu treba imati u vidu veličine početnih komponentalnih
napona i red veličine promene napona usled nanetog opterećenja.
Sleganje vertikalno opterećenih temelja usled nanetog opterećenja se, u načelu,
može razložiti na tri komponente i to na trenutnu, konsolidacionu i komponentu
puzanja. Relativan značaj pojedinih komponenti zavisi od vrste tla.
Edometarska pretpostavka se može koristiti u rešavanju temelja uobičajenih
proporcija i konvencionalnih objekata, ali pri tome treba imati u vidu ograničenja koja
ona podrazumeva, tako da se mogu uvesti i odgovarajuće polu-empirijske korekcije.
Pomeranja temelja, osim usled nanetih napona, može zavisiti i od osetljivosti tla
na promene uslova sredine. Na kolapsibilnom, metastabilnom, delimično zasićenom tlu,
lesu, sleganja nastaju usled strukturnog kolapsa skeleta zbog provlažavanja.
Na ekspanzivnom tlu se mogu dešavati neravnomerna i veoma štetna izdizanja
temelja zbog akumulacije vlage ispod površine pokrivene objektom.
Dejstvo mraza u nekim podnebljima može biti glavni uticaj značajan za uslove
temeljenja i građenja građevinskih objekata.
Veličine dopuštenih sleganja temelja i uslovi sigurnosti protiv proloma temeljnog
tla su merodavni za prihvatljivost rešenja temeljenja objekata.
318
Poglavlje 8
GRANIČNA STANJA PLASTIČNE RAVNOTEŽE

i ZEMLJANI PRITISCI
8.1 UVOD
U Poglavlju 4 prikazano je ponašanje elementa tla u terenu i pri laboratorijskim opitima
relativno jednostavnim jednačinama koje opisuju zavisnost između napona i
deformacija. U prethodnom poglavlju opisana je primena deformacijskih parametara u
proračunima sleganja plitkih temelja i pri tome se, radi određivanja veličina komponen-
talnih napona, najčešće pretpostavljalo da se tlo može aproksimirati elastičnom
sredinom. Takva pretpostavka implicitno znači da je svako izračunato naponsko stanje
moguće. Nije se vodilo računa o čvrstoći materijala, iako je o smičućoj čvrstoći bilo
govora, kao o jednoj od najvažnijih osobina tla, u Poglavlju 5.
Slika 8.1. Neki karakteristični mehanizmi loma mase tla
Tipični primeri, u kojima je najvažnija karakteristika tla smičuća čvrstoća tla su

analiza gravitacionih potpornih konstrukcija (Slika 8.1-a), nosivost temelja (Sl. 8.1-b) i
stabilnosti kosina (Sl. 8.1-c). Veoma značajno je praktično pitanje do koje veličine
kontaktnog napona se može opteretiti tlo prema Slici 8.1-b, a da se pri tome ne izazove
prolom temeljnog tla. U svakom konkretnom slučaju opterećenje treba da bude manje
od takvog graničnog opterećenja pri kome nastaju velike distorzijske deformacije tla i
8. ZEMLJANI PRITISCI 319
nekontrolisano velika sleganja, primenom nekog faktora sigurnosti. Ovo je samo jedan
praktičan zadatak koji spada u šire područje problematike stabilnosti mase tla.
U ovom poglavlju će se, nakon prikaza opštih principa, opisati metode za
određivanje opterećenja i uslova stabilnosti gravitacionih potpornih konstrukcija, u
narednom poglavlju će se prikazati rešenja za nosivost temelja, a u desetom poglavlju će
se razmatrati problemi stabilnosti kosina.
Rešenja zadataka iz oblasti mehanike moraju da zadovolje sve uslove ravnoteže,
kompatibilnosti i osobine materijala. Da bi odredili moguće naponsko stanje, koje zado-
voljava sve uslove ravnoteže i kompatibilnosti za svaki nivo opterećenja, morali bismo
u analizu uneti korektan matematički opis realnih veza između napona i deformacija u
celom domenu mogućih stanja napona, uključujući i lom, koji često može biti lokali-
zovan u zoni sa ograničenim prostiranjem. Takav prilaz rešavanju praktičnih zadataka,
uz određene aproksimacije je moguć, ali i relativno komplikovan, jer zahteva primenu
numeričkih metoda, metode konačnih elemenata, koja u ovoj oblasti još nije ušla u
svakodnevnu rutinsku upotrebu u praksi. Izgleda prilično očigledno da kompletno i lako
primenljivo rešenje, koje zadovoljava navedene stroge uslove, nije lako naći čak ni u
slučaju naizgled jednostavnih slučajeva temelja ili zemljanih kosina. Pri tome se ne sme
ispustiti iz vida da je, u slučaju stabilnosti mase tla, najvažniji parametar tla njegova
čvrstoća, koja u opštem slučaju, može biti nedrenirana, kada je porni pritisak generisan
u nedreniranim uslovima deformisanja, ili drenirana, kada se porni pritisci poznati ili se
mogu odrediti iz strujne mreže, ali u praksi i između ova dva granična slučaja.
Standardne metode u geotehnici se zasnivaju na neophodnim pojednostavljenjima
koja omogućavaju nalaženje aproksimativnih rešenja problema stabilnosti mase tla. Pri
tome se mogu razlikovati dve osnovne grupe metoda: granične metode zasnovane na
teoriji plastičnosti i inženjerske metode granične ravnoteže.
8.2 GRANIČNA STANJA i PLASTIČNA RAVNOTEŽA

U načelu, izračunata naponska stanja definisana veličinama glavnih napona, mogu se
klasifikovati u tri grupe, prema Slici 8.2-a. Prva grupa naponskih stanja se može opisati
skupom svih Morovih krugova napona koji se nalaze ispod anvelope napona loma. Sva
takva stanja napona su moguća. Za linearno elastičan model ponašanja tla veze napona i
deformacija u tom domenu bi bile elastične, ali za neki drugi, realističniji model ponašanja
tla, možda bi zapreminske ili distorzijske, ili obe vrste deformacija mogle imati i plastičnu
komponentu, u zavisnosti od veličine, prethodne istorije ili putanje napona. Iz praktičnih
razloga, mi bi obično želeli da najveći deo mase tla u zoni od interesa za naš objekat bude
u takvom stanju, sa Morovim krugovima ispod anvelope, jer ni u jednoj tački tla nije
dostignut lom, pa se može očekivati da deformacije i pomeranja neće biti toliko velike da
bi mogle biti štetne.
Druga grupa naponskih stanja se može opisati Morovim krugovima za koje je
anvelopa napona loma tangenta. U tački pri takvom naponskom stanju preovlađuju
velike smičuće deformacije, element tla se nalazi u stanju loma, ili u okvirima
plastičnog ponašanja, u stanju plastične ravnoteže. Imajući u vidu da materijali sa krto-
320 8. ZEMLJANI PRITISCI
plastičnim ponašanjem mogu imati i dve anvelope napona loma, tj. vršnu i rezidualnu,
relevantna anvelopa će zavisiti od prethodne istorije deformacija, što problem čini još
komplikovanijim. Za linearnu anvelopu definisanu parametrima smičuće otpornosti za
efektivne napone φ′ i c′ postoji lokalna klizna površ (Slika 8.2-b) na koju deluju
normalni napon σ n/ i smičući napon pri lomu τf. Ovakva klizna ravan pri niskom nivou
opterećenja pojaviće se možda lokalno, u nekom ograničenom području, ali se može i
tako prostirati da sa spoljnom konturom tla ograničava mehanizme loma kakvi su, na
primer, prikazani na Slici 8.1. Tada se kaže da je mobilisana sva raspoloživa smičuća
čvrstoća tla i dolazi do relativno velikih pomeranja koja se mogu aproksimirati
translacijom blokova mase tla (Slika 8.1-a), čistom rotacijom, (Slika 8.1-c) ili manje ili
više složenim pomeranjima koja se sastoje od rotacije i translacije (Slika 8.1-b). U
opštem slučaju postoji i druga, konjugovana ravan, u kojoj je dostignuto stanje plastične
ravnoteže (Slika 8.2-c) tako da pri velikim deformacijama i veće područje može biti u
stanju velikih deformacija, formirajući zonu plastifikacije sa dve familije linija klizanja
(Slika 8.1-c), koje bar teoretski, čine mrežu infinitezimalno bliskih ravni loma.
Slika 8.2. Plastična ravnoteža i moguća stanja napona

Treća grupa eventualno izračunatih naponskih stanja, opisana Morovim krugo-

vima koji bi sekli anvelopu napona loma, ne može se smatrati ispravnom, jer je statički
moguće polje napona u unutrašnjoj ravnoteži ako se nigde ne prekoračuje napon loma
definisan stanjem plastične ravnoteže, tj. zakon loma, uz zadovoljavanje uslova
ravnoteže sa spoljnim opterećenjem i graničnim uslovima po naponima.
Tri karakteristična izračunata naponska stanja za Mor-Kulonov kriterij loma
izražen efektivnim naponima mogu se na osnovu izraza (5.7) opisati preko veličine
devijatora napona vezama
(σ 1
/
− σ 3/ ) je < ili = ili > (σ 1/ + σ 3/ ) sin φ ′ + 2 c′ cos φ ′ (8.1)
ili u obliku koji potiče od izraza (5.2), preko napona smicanja pri lomu i normalnog
napona u kritičnoj ravni smicanja
τ f je < ili = ili > σ n/ tan φ ′ + c′ (8.2)
dok bi za totalne napone, za zasićenu glinu u nedreniranim uslovima, gornji izraz, na
osnovu (5.25), imao još jednostavniji oblik
τ f je < ili = ili > cu (8.3)
U gornjim izrazima, koji imaju identičan smisao a samo različite forme, znak ≤ bi
važio za svako moguće stanje napona, znak jednakosti za stanje plastične ravnoteže, a
znak > bi opisao neko naponsko stanje koje nije fizički moguće. U prethodnom
poglavlju je pretpostavljano da je izračunato naponsko stanje primenom rešenja teorije
elastičnosti moguće i da je uslov < zadovoljen ili praktično, ako je uslov i narušen, jer
je u nekim tačkama ili nekom području dostignut uslov jednakosti, ili uslov >, takva
zona je relativno mala tako da je ukupna greška u izračunatim veličinama
komponentalnih napona zanemarljiva. U ovom i naredna dva poglavlja se razmatraju
problemi koji se mogu rešiti na zadovoljavajući način, ako se ima u vidu uslov izražen
znakom jednakosti u gore datim izrazima (8.1), (8.2) i (8.3).
Tako se za rešavanje zadataka, kod kojih je od primarnog interesa određivanje
stanja napona pri lomu, kolapsu dela mase tla, nameće usvajanje jednostavnijeg modela
koji podrazumeva kruto-plastično ponašanje materijala i drži se Mor-Kulonovog krite-
rija loma, pri čemu se eksplicitno ne uzimaju u obzir veličine deformacija. To znači da
se tlo ponaša kao kruto nedeformabilno telo sve dok naponi u pojedinim tačkama ili
zonama dostignu nivoe napona loma, a nakon toga su deformacije neodređeno velike.
Sa povećavanjem opterećenja ove zone distorzijske plastifikacije se povećavaju, sve
dok se u graničnom slučaju ne dostigne lom u velikom području i za najveći deo
domena važi znak jednakosti u izrazima (8.1), (8.2), ili (8.3). Stanje napona u takvom
domenu se može opisati ispisivanjem uslova ravnoteže u diferencijalnom obliku,
propisujući da u svakoj tački domena uslov izražen znakom jednakosti u izrazu (8.1)
mora biti ispunjen i da pri tome budu zadovoljeni granični uslovi po naponima na
konturi domena. Takav prilaz vodi do jednačina graničnog zadatka koje je prvi izveo
Keter (Kötter, 1903). U ovoj knjizi izvođenje Keterovih jednačina i postupci numeričke
integracije za njihovo rešavanje će se izostaviti, a posebno zainteresovani čitalac se
upućuje na radove Hansena (Brinch Hansen 1953), Sokolovskog (1965), Hara (Haar
1966) i Čena (Chen 1975). U opštijem slučaju složenijih graničnih uslova problem ove
vrste je relativno komplikovan i svodi se na numeričko rešavanje sistema diferencijalnih
jednačina. Rešenje jednačina ovog graničnog zadatka plastične ravnoteže daje
orijentaciju linija klizanja i veličine napona u svakoj tački područja loma. Međutim, za
neke specijalne i jednostavne slučajeve moguće je naći rešenje rezonovanjem o
raspodeli napona uz prihvatljive pretpostavke. Tipičan primer takvog prilaza je rešenje
za bočne pritiske tla koje je dao Rankin, (Rankine 1857). Najjednostavnije rešenje polja
klizanja za homogeno stanje napona, koje zadovoljava navedene uslove, sastoji se od
pravih linija klizanja prikazanih na Slici 8.2-d, a neka složenija polja će se u ovom i
narednom poglavlju prikazati samo kvalitativno, kao ilustracije.
Alternativan prilaz koristi se činjenicom da u stanju plastične ravnoteže veoma
često, ali ne i uvek, može doći do velikih pomeranja, klizanja mase tla po kontinualnoj
kliznoj površi, koja se ponekad mogu tolerisati, a ponekad znače neprihvatljivo rušenje.
Kretanje se u takvim slučajevima može aproksimirati pomeranjem mehanizama krutih
tela prikazanih na Slici 8.1. Pomeranja nastaju po kliznoj površi koja odvaja klizno telo
od nepokretne mase tla i tada se govori o graničnoj ravnoteži mehanizma loma. Pri
tome, u nekim realnim slučajevima, smičuća čvrstoća ne mora biti u potpunosti
mobilisana u celoj masi tla ograničenog granicama mehanizma loma, ali je plastična
ravnoteža dostignuta duž cele ograničavajuće klizne površi. Pojedine zone unutar
kliznog tela nisu, ili ne moraju biti, u stanju plastične ravnoteže, iako je nestabilan
mehanizam formiran. Pri rešavanju ovog zadatka treba naći onu kliznu površ po kojoj je
postignuta najveća mobilizacija smičuće čvrstoće.
Ako se posmatra problem pritisaka tla na potporni zid, tada treba naći onu kliznu
ravan koja će dati najveći aktivni pritisak kliznog bloka na zaleđe zida. Stabilnost
potpornog zida (Slika 8.1-a) je tipičan, i relativno jednostavan primer koji se može rešiti
primenom oba prilaza, tj. metodom plastične ravnoteže (prema Rankinu) ili granične
ravnoteže (prema Kulonu), o čemu će biti najviše reči u ovom poglavlju. Potporni zid,
opterećen težinom tla u zaleđu, se pomera horizontalno, klizajući po temeljnoj spojnici i
potiskujući deo tla ispred lica temelja zida horizontalno i naviše. Ovde se ceo
mehanizam može aproksimirati sa tri kruta tela. To su aktivna prizma tla (1), zid (2) i
pasivna prizma tla (3).
Složeniji problem nosivosti tla pri vertikalnom opterećenju temelja ilustrovan je
na Slici 8.1-b. Ovde treba naći onu kliznu površ za koju će se dobiti lom tla pri
minimalnom opterećenju temelja. Temelj se utiskuje naniže potiskujući prizmu tla
klinastog oblika (1) koja izaziva predominantno rotirajuće pomeranje sa značajnom
horizontalnom komponentom zone (2), da bi se površina tla na izvesnom odstojanju od
temelja koso izdizala usled vertikalne komponente pomeranja bloka (3). Problemi ove
vrste, u kontekstu granične nosivosti tla, se detaljnije razmatraju u Poglavlju 9.
U istu grupu graničnih zadataka spada i, na prvi pogled, jednostavniji problem
pomeranja mase tla karakterističan za nestabilnost kosina, ilustrovan rotacijom kliznog
tela na Slici 8.1-c. I ovaj sistem je statički neodređen, tako da se rešenje može naći samo
uz uvođenje određenih dopunskih pretpostavki. Zadaci ove vrste razmatraju se detaljnije
u Poglavlju 10 .
Metode koje se zasnivaju na određivanju komponentalnih napona na kliznoj

površi, uz poređenje sa čvrstoćom tla, nazivaju se metodama granične ravnoteže i
predstavljaju jedan od oblika analize plastične ravnoteže u mehanici ponašanja mase tla.
Zajednička osobina ove grupe metoda je da se u definiciji problema ne pojavljuju
veličine deformacija već figuriraju samo čvrstoća tla, uslovi ravnoteže i mehanizam
loma. I pored svih navedenih pojednostavljenja, tačna analitička rešenja su moguća
samo za nekoliko jednostavnih zadataka. Većina rešenja praktičnih zadataka ove vrste u
neidealnim uslovima zahteva uvođenje prihvatljivih racionalnih pretpostavki pomoću
kojih se problem pojednostavljuje. Za formulisanje dobrih pretpostavki potrebna je
intuicija i ingenioznost (Wu, 1976).
U izlaganju koje sledi prikazuju se karakteristična rešenja problema granične
ravnoteže na primeru određivanja veličina i raspodele bočnih pritisaka tla uz
ispunjavanje uslova stabilnosti gravitacione potporne konstrukcije.
8.3 GRAVITACIONE POTPORNE KONSTRUKCIJE

Potporni zid se obično primenjuje kao trajna konstrukcija kada je potrebno obezbediti
prostor (Slika 8.3-a) a želi se izbeći kosina po konturi iskopa. Masivni ili gravitacioni
potporni zid svoj naziv i stabilnost duguje sopstvenoj težini koja mu obezbeđuje sigur-
nost pri delovanju horizontalnih komponenti opterećenja. Faze građenja prikazane su na
Slici 8.3. Prvo se formira privremena kosina po ivici iskopa (Slika 8.3-b) sa iskopom za
temelj zida, izgradi se potporni zid (Slika 8.3-c), a zaleđe zida do privremene kosine se
zatim zaspe pogodnim, najčešče krupnozrnim, tlom (Slika 8.3-d). Za konstrukcije ove
vrste i namene obično se ne postavljaju strogi uslovi u pogledu veličine pomeranja, tako
da se mogu tolerisati centimetarske, pa i decimetarske veličine, bez štetnih posledica.
Slika 8.3. Faze građenja masivnog gravitacionog potpornog zida

Konstruktivni oblici potpornih konstrukcija gravitacionog tipa su raznovrsni, tako da

izbor tipa potpornog zida podleže racionalnim merilima funkcionalnosti, ekonomičnosti i
tehničke prihvatljivosti u određenim okolnostima, pri čemu i nivo opremljenosti izvođačke
operative i tekuća praksa, imaju značajan uticaj na izbor konačnog rešenja. Neki tipovi
gravitacionih potpornih konstrukcija prikazani su na Slici 8.4.
Slika 8.4. Neki konstruktivni oblici gravitacionih potpornih zidova
Masivni potporni zidovi (Slika 8.4-a i Slika 8.4-b) se u novije vreme grade
uglavnom od nearmiranog betona. Ove konstrukcije se odlikuju relativno jednostavnim
postupkom građenja ali sa velikim utroškom betona. Za izvođenje ovog tipa konstruk-
cije nisu potrebni ni specijalni materijali niti specijalna oprema, tako da se izvođenje
masivnog potpornog zida može prepustiti gotovo svakom izvođaču bez primene nekih
posebnih kriterijuma, što u našim uslovima i predstavlja jedan od osnovnih razloga
rasprostranjenosti ovog tipa konstrukcije. U slučaju prisustva podzemnih voda ili rizika
infiltracije površinskih voda, zaleđe zida se mora obezbediti drenažom. Radi smanjenja
sila aktivnog pritiska moguće su varijante sa rasteretnom konzolom, "policom", u

zaleđu zida, prema Slici 8.4-c, što zahteva izvesnu manju količinu armature za vezu sa
masivnim zidom. Količina potrebne armature raste sa smanjivanjem mase betona,
posebno ako treba primiti i saobraćajno opterećenje na konzoli u vrhu konstrukcije koja
omogućuje potrebnu širinu kolovoza, prema Slici 8.4-d.
U cilju smanjivanja količine betona izvode se armiranobetonske potporne
konstrukcije koje gravitacionu funkciju masivnih zidova postižu angažovanjem tla u
zaleđu odgovarajućom širinom temeljne ploče (Slika 8.4-e i Slika 8.4-f), koja može biti
horizontalna ili u nagibu i/ili ojačana vertikalnim zubom za povećanje sigurnosti u pogledu
klizanja po temeljnoj spojnici i sigurnosti protiv proloma temeljnog tla, ukoliko se grade
na slabo nosivoj podlozi. Minimiziranje dimenzija temeljne ploče i zida se može postići
izradom kontrafora na odgovarajućim odstojanjima tako da se poboljšavaju uslovi
oslanjanja i raspodela momenata savijanja u armiranobetonskoj konstrukciji. Zahtevi u
pogledu drenaže su slični kao i kod masivnih potpornih zidova. Za razliku od prethodno
opisanih konstrukcija, koje su relativno krute i zbog toga se konstruktivno prekidaju
nizom vertikalnih spojnica raspoređenih po dužini zida, moguće su i relativno
fleksibilne konstrukcije. Zidovi od armiranobetonskih gredica mogu imati više
konstruktivnih oblika. Osnovni tip (Slika 8.4-g) se sastoji od dve vrste prefabrikovanih
armiranobetonskih elemenata - gredica. To su podužni i vezni (ili poprečni) elementi
koji se slažu u obliku vitla i tako formiraju prostor za zapunjavanje krupnozrnim
materijalom. Ispuna može biti od peska, šljunka ili drobljenog kamena, bez većeg
učešća sitnozrnih frakcija, kako bi se obezbedila vodopropusnost. Širina podužnog
elementa mora biti najmanje dva puta veća od vertikalnog odstojanja podužnih gredica
kako bi se granularna ispuna zadržala u konstrukciji. Alternativno prikazanom
"otvorenom" tipu, može se graditi i "zatvoren" tip, sa gredicama bez većih vertikalnih
međuprostora. Potrebne osnovne proporcije zida određuju se iz uslova stabilnosti koji
važe i za masivne konstrukcije. U ovom slučaju nije potreban poseban drenažni sistem,
jer je konstrukcija u celini vodopropusna, ali ipak treba obratiti pažnju na sufozionu
stabilnost poduprtog tla.
Relativno fleksibilne potporne konstrukcije, za brzu stabilizaciju manjih klizanja
kosina, mogu se graditi od gabiona (Slika 8.4-h). Kavez gabionskog elementa u obliku
kvadera izrađuje se od pocinkovane žice ili žice zaštićene tankim plastičnim omotačem
koji se formira oko skeleta od okruglog čelika. Prečnik žice se kreće između 1.8 i 3.4
mm u mreži sa otvorima od 4x4 do 10x10 cm. Prazan gabion, "kavez", slaže se na mestu
podizanja zida, puni se krupnim granularnim materijalom, (šljunak, obluci, tucanik ili
slagani krupan kamen), uz sasvim lako zbijanje i zatim zatvori i veže. Proces se
ponavlja sukcesivno dok se ne postigne predviđena visina. Konstruktivni zahtevi su
uslovljeni maksimalnom visinom zida i vrstom ispune. Sukcesivno građenje uzrokuje
porast vertikalnih napona, a samim tim i porast horizontalnih napona do aktivnog
naponskog stanja kojim je opterećena spoljna mreža zida. U pogledu zahteva opšte
stabilnosti, gabionski potporni zid se može tretirati kao masivna konstrukcija koja ne
prima napone zatezanja. Kako je ispuna gabiona vodopropusna, posebne drenažne mere
nisu neophodne osim ako se u zaleđu očekuje znatan dotok vode iz izrazito erodibilnog
materijala.
Potporne konstrukcije od armirane zemlje nastale su početkom šezdesetih godina

u Francuskoj, da bi već nakon petnaestak godina u razvijenijim zemljama bilo izgrađeno
preko 2000 takvih konstrukcija, ukupne površine od oko 1.4 miliona kvadratnih metara
površine lica zida. Od toga je preko 80% konstrukcija izgrađeno u sklopu saobraćajnica.
Osnovna konstrukcija je doživela niz izmena i modifikacija tehničkih detalja, ali je
zadržana osnovna ideja armiranja tla horizontalnim metalnim trakama gusto raspore-
đenim u pravilnim horizontalnim i vertikalnim razmacima. Element lica zida može biti
ili od valjanog lima od galvaniziranog čelika ili aluminijuma polueliptičnog preseka
visine oko 25 cm ili češće, od prefabrikovanih armiranobetonskih ploča, prema skici
prikazanoj na Slici 8.4-i. Debljina betonskog elementa je u granicama od oko 18 do oko
25 cm, tako da sa površinom od oko 2 m2 ukupna težina ne prelazi oko 10 kN (1 tona).
Montaža elemenata se vrši sukcesivno sa polaganjem trakaste armature od mekog ili
galvanizovanog čelika, nerđajućeg čelika, od aluminijumskih legura ili mreže od čvrste
plastike, sintetičkog materijala (geogrid). Ispuna se izvodi nasipanjem tla u slojevima
između dva susedna nivoa armiranja. Svaki element, panel, je krut, ali u sklopu sa
drugim elementima čini relativno fleksibilnu konstrukciju. Veze između betonskih
elemenata omogućuju relativnu rotaciju elemenata i oko vertikalnih osa, tako da se
mogu graditi zidovi u krivinama sa minimalnim poluprečnikom od dvadesetak metara.
U pogledu stabilnosti potrebno je, osim uobičajenih zahteva opšte stabilnosti zida kao
masivne potporne konstrukcije, obezbediti i konstruktivnu celinu tla, zidnih elemenata i
armature otporne na koroziju ili degradaciju.
Sile koje deluju na masivnu potpornu konstrukciju prikazane su na Slici 8.5.
Reaktivna sila R je u ravnoteži sa težinom zida i komponentama zemljanih pritisaka Ea i
Ep. Sila aktivnog pritiska Ea nastaje pri zasipanju zaleđa zida i ima tendenciju da potisne
zid ka unutrašnjosti iskopa. Ovom pomeranju se suprotstavlja smičući otpor klizanja T i
pasivni otpor tla iznad nivoa temeljne spojnice Ep. Radi postizanja maksimalnih
ekonomskih efekata, potporne konstrukcije se obično dimenzionišu na aktivni pritisak
nevezane krupnozrne ispune, ali se, u posebnim slučajevima, dimenzionisanje može
provesti i za proizvoljne uslove pomeranja. Horizontalna komponenta aktivnog pritiska
ima tendenciju i da, prema Slici 8.6-c, prevrne zid oko spoljne ivice temelja, koja se
naziva nožicom zida. Ovom prevrtanju se suprotstavlja sopstvena težina zida i
vertikalna komponenta aktivnog pritiska. Težina zida ima važnu ulogu iz dva razloga:
suprotstavlja se preturanju zida i omogućava pojavu otpora trenja T u nivou temeljne
spojnice pa se zbog toga zid i naziva gravitacionim potpornim zidom. U opisanom
mehanizmu prikazanom na Slici 8.2-a je, radi jednostavnosti, pretpostavljeno da ne
dolazi do proloma temeljnog tla, tako da klizanje po temeljnoj spojnici predstavlja
kritični mehanizam nestabilnosti. Drugi mehanizmi pomeranja ili rušenja zida prikazani
su na Slici 8.6.
Gravitacioni potporni zid, zajedno sa ispunom u njegovom zaleđu i tlom na koje
se oslanja, je visoko neodređen statički sistem. Veličine sila koje deluju na zid se ne
mogu odrediti samo korišćenjem uslova ravnoteže. Njihove veličine zavise od redosleda
i načina građenja i zapunjavanja. Zbog toga se dimenzioniranje takvog zida zasniva na
određivanju sila koje bi delovale kada bi zid počeo da se ruši, tj. da se pomera i/ili
pretura, ili samo rotira oko ivice temelja zida ili kliza po temeljnoj spojnici. Jedan
mehanizam prikazan je na Slici 8.1-a, gde se u zaleđu zida formira aktivna prizma tla
ograničena ravnom kliznom površi, koja je uravnotežena silom aktivnog pritiska, dok se
u području nožice zida pojavljuje pasivna prizma. Aktivne i pasivne prizme se često
nazivaju aktivnim, odnosno pasivnim klinom.
Slika 8.5. Sile koje deluju na masivnu potpornu konstrukciju
Slika 8.6. Mehanizmi pomeranja potpornog zida
Mehanizmi dopuštenih oblika malih pomeranja potpornog zida prikazani su na Slici

8.6-a i b. Imajući u vidu ove oblike pomeranja, određivanje potrebnih dimenzija zida
počinje pretpostavljanjem njegovih dimenzija. U sledećem koraku određuje se sila
aktivnog pritiska pod pretpostavkom da dolazi do smičućeg loma tla u aktivnoj zoni. Zatim
se odrede otpori koje mogu da pruže sopstvena težina zida, smičući otpor u nivou temeljne
spojnice, koji može da zavisi od nosivosti temeljnog tla opterećenog kosim ekscentričnim
opterećenjem, uz eventualni pasivni otpor tla. Na kraju se aktivni pritisak uporedi sa
totalnim otporom, a raspoloživi otpor mora biti veći od aktivne sile sa nekim pogodnim
faktorom sigurnosti. Prvo se razmatraju metode za određivanje aktivnog pritiska i pasivnog
otpora tla. Klasične teorije o pritisku tla dali su Kulon i Rankin.
8.4 AKTIVNI PRITISAK I PASIVNI OTPOR TLA

Prvo će se razmotriti razvoj aktivnog pritiska i pasivnog otpora primenom uslova
plastične ravnoteže za geostatičko početno naponsko stanje za horizontalnu površinu tla.
O početnim vertikalnim i horizontalnim naponima u tlu sa horizontalnom površinom
bilo je reči u Poglavlju 7.
Početni vertikalni i horizontalni naponi su istovremeno i glavni naponi koji deluju
na međusobno upravne ravni, kao što je to prikazano na Slici 8.7-a. U slučaju da nema
pomeranja, ("stanje tla u miru"), istaknuto je ranije da je:
σ v = σ z = σ1 = γ z (8.4)
σ h = σ v = σ y = σ 2 = σ 3 = K0 γ z (8.5)
Tipične vrednosti koeficijenta pritiska tla u miru, za normalno konsolidovana tla,

se kreću u granicama K0 = 0.4 - 0.75.
Slika 8.7. Vertikalni i horizontalni naponi - glavni naponi

Za neku fiksiranu dubinu z, početno stanje napona se može prikazati Morovim ili
Lembovim dijagramom, (Slika 8.8), pri čemu je stanje napona relativno "daleko" od
stanja napona pri lomu tako da vlada stanje pritisaka "u miru". Zamislimo da se u
terenu, u kome je tlo bez kohezije (c=0), izvede vertikalni zasek veoma vešto, ne
izazivajući nikakve naponske promene u preostalom tlu, i uklonjeno tlo se zameni
krutim glatkim vertikalnim zidom AB, prema Slici 8.7-a. Pri horizontalnom pomeranju
zida mora doći i do promena horizontalnih napona pri nepromenjenim vertikalnim
naponima. Znak promene horizontalnih napona zavisiće od smera pomeranja zida.
Slika 8.8. Promena napona pri pomeranjima zida,

(a) Morov dijagram, (b) Lambeov dijagram
Ukoliko odmičemo zid od preostale mase tla, bilo translacijom ili rotacijom oko
najniže tačke zida, prema Slici 8.7-b, horizontalni napon opada, tako da se stanje
napona opisano Morovim krugovima ili putanjom napona menja prema Slici 8.8-b od
početnog stanja napona. Horizontalni napon se može smanjivati sve dok Morov krug ne
dodirne anvelopu napona loma, pri čemu je horizontalni napon jednak minimalnom
glavnom naponu σ3 = pa, a vertikalni napon je maksimalni glavni napon σ1 = γ z.
Veličina minimalnog glavnog napona je u ovom slučaju i veličina aktivnog pritiska tla.
Odnos horizontalnog i vertikalnog napona, u slučaju da je kohezija jednaka nuli, naziva
se koeficijentom aktivnog pritiska Ka.
Alternativno, ako zid primičemo tlu, rotacijom ili translacijom prema Slici
8.7-c, horizontalni napon raste pri nepromenjenom vertikalnom naponu, dostiže i
prevazilazi vrednost veličine vertikalnog napona, sve dok Morov krug ne dodirne
anvelopu napona loma, kada horizontalni napon ima vrednost maksimalnog glavnog
napona pri lomu, a vertikalni napon γ z je minimalni napon, prema Slici 8.8.
Veličina maksimalnog glavnog napona je, u ovom slučaju, pasivni otpor tla. Odnos
bočnog horizontalnog i vertikalnog napona, kada je kohezija jednaka nuli, naziva se
koeficijentom pasivnog otpora Kp.
S obzirom da se vertikalni napon usled sopstvene težine tla menja linearno sa
dubinom, a aktivni pritisak i pasivni otpor su proporcionalni koeficijentima Ka odnosno
Kp, i bočni pritisci se menjaju linearno sa dubinom. Smičući lom se događa po ravnima
koje zaklapaju ugao 450 + φ′/2 u odnosu na ravan na koju deluje maksimalni glavni
napon. Rezultanta napona koji deluju na zid su alternativno, sila aktivnog pritiska Ea
(Slika 8.7-b), odnosno sila pasivnog otpora Ep (Slika 8.7-c).
Iz ovakvog razmatranja sledi teorija zemljanog pritiska koju je izveo Rankin, a
opisana je ovde u delu 8.5. Ova klasična teorija je prvobitno izvedena bez primene
Morovih krugova, koji su se u tehničkoj mehanici pojavili znatno kasnije.
U Rankinovoj teoriji za horizontalan teren pretpostavljeno je da je zid gladak,
dok se u stvarnosti može pojaviti trenje između zida i tla u ravni kontakta sa zidom.
Veličina trenja zavisi od smičuće čvrstoće tla, hrapavosti zida i od relativnog
pomeranja kontakta zida i tla. U nedostatku rezultata ispitivanja, ako se oceni da je
ovo trenje potrebno uzeti u obzir, obično se pretpostavlja veličina ugla trenja δ na
kontaktu reda 1/2 i 2/3 φ. Normalni otkloni pravaca sila koje deluju na zid prikazani
su slučajevima (a) i (b), ali u nekim okolnostima nisu nemogući slučajevi (e) i (f) na
Slici 8.9, gde su nametnuta pomeranja zida prikazana strelicom u tačkama B.
Na primer, slučaj (e) bi se mogao pojaviti ukoliko bi na zid, osim pritiska tla,
delovalo i relativno veliko vertikalno opterećenje koje potiskuje zid naniže tako da
relativna pomeranja između zida i tla menjaju znak u odnosu na stanje (a). Ukoliko su
pomeranja zida samo horizontalna, trenje na kontaktu deluje naviše na aktivnu prizmu
(Slika 8.9-a). Ukoliko bi se uzeo u obzir otklon pravca sile aktivnog pritiska ili pasivnog
otpora u odnosu na horizontalu, zone plastifikacije bi delimično bile ograničene
zakrivljenim linijama klizanja, kao što je to prikazano na Slici 8.9. Zone plastifikacije u
takvim slučajevima više nisu ograničene samo Rankinovim prizmama, iako one
ograničavaju jedan deo zone plastifikacije BCD. Linije klizanja su delom prave linije, ali
uz zid postoji zona sa linijama između tačaka A i D koje imaju oblik nalik logaritamskoj
spirali. U teoretskom slučaju tla bez težine, koje je na površini opterećeno jednako
podeljenim opterećenjem, ovaj deo klizne površi, prema rešenju koje je dao Prandtl
(1920), ima oblik logaritamske spirale. Za takve slučajeve se veličine aktivnih, odnosno
pasivnih pritisaka, mogu odrediti numeričkom integracijom Keterovih jednačina, koje je

za ograničen broj normalnih slučajeva obradio Sokolovski (1965). Neki rezultati za
vertikalan zid i horizontalni teren prikazani su tabelama na Slici 8.9-c i d.
Slika 8.9. Zone plastifikacije i koeficijenti ukoliko postoji trenje između zida i tla
Red veličine uticaja nagiba sile aktivnog pritiska se može proceniti iz rezultata
prikazanih u tabeli na Slici 8.9-c. Veličina aktivnog pritiska za δ ≠ 0 se ne razlikuje za
više od oko 10%, od Rankinovog rešenja za gladak zid. Ovaj uticaj je relativno mali i
često se zanemaruje. Zbog ovog efekta, ukoliko je δ > 0, Rankinova teorija precenjuje
veličinu aktivnog pritiska, što je na strani sigurnosti. Trenje između zida i tla deluje
naniže na pasivnu Rankinovu prizmu (Slika 8.9-b) ali je ovaj uticaj relativno velik, što
se može videti iz rezultata prikazanih u tabeli na Slici 8.9-d. Treba imati u vidu da ako
je ugao odklona δ > φ′/3, u proračunu pasivnog otpora treba uzeti u obzir zakrivljenost
površi loma, jer bi se inače precenila veličina raspoloživog pasivnog otpora, što bi bila
greška na strani nesigurnosti.
Veličina aktivnog pritiska ili pasivnog otpora u sličnim slučajevima mogu se

odrediti aproksimirajući zakrivljeni deo kliznih površi AD, na Slici 8.9-a, b, e i f,
kružnim lukom po postupku koji će se ilustrovati primerom određivanja pasivnog
otpora tla jer je u tom slučaju uticaj zakrivljenosti klizne površi značajniji.
Primer grafičkog postupka, koji uzima u obzir zakrivljenost klizne površi,
prikazan je na Slici 8.10. Površina zida malo odstupa od vertikale, površina tla je
horizontalna i kohezija c je jednaka nuli. Pretpostavlja se da je deo klizne površi kružni
luk AD, koji se nastavlja u pravu liniju tangentno na luk kruga u tački D, tako da sa
površinom terena zaklapa ugao 450 - φ /2. Klizno telo se sastoji od pasivnog
Rankinovog klina CDF koji pasivnom horizontalnom silom Pp deluje na deo kliznog
tela iznad kružnog luka na donjoj trećini visine DF i može se izračunati primenom
kasnije opisanog Rankinovog rešenja. Potrebno je postaviti uslove ravnoteže za masu tla
ADFB, pri čemu se pretpostavlja da reakcija R deluje pod uglom φ u odnosu na
normalu na luk, što znači da reakcija deluje tangencijalno na krug poluprečnika r sin φ,
koji se naziva krugom trenja. Pošto su veličine sila W i Pp poznate, njihova rezultanta S
se odredi grafički. Da bi se zadovoljio uslov ravnoteže, sile S, R i Ep se moraju seći u
jednoj tački. Zbog toga pravac dejstva sile R mora prolaziti kroz presečnu tačku sila S i
Ep i mora biti tangencijalan na krug trenja, čime je pravac potpuno određen. Sada se
može zatvoriti poligon sila i odrediti sila Ep. Postupak se ponovi za nekoliko položaja
tačke C dok se ne dobije minimalna veličina sile Ep, koja je tada i sila pasivnog otpora.
Slika 8.10. Pasivni otpor po zakrivljenoj kliznoj površi
U prikazanom primeru razmatran je horizontalan teren BC. Ukoliko je kontura

terena u nagibu, veličina sile Pp u vertikalnom preseku kroz tačku D može se odrediti
metodom Rankina ili Kulmana pretpostavljajući pravac sile paralelan sa terenom. Slična
analiza se može provesti i primenom pretpostavke da je na potezu AD klizna površina

oblika logaritamske spirale, što je sa teoretske tačke gledišta nešto korektnije, ali su
razlike rezultata dovoljno male tako da i opisani postupak sa krugom trenja daje sasvim
zadovoljavajuće rezultate. Ovde opisan postupak se može, u načelu, upotrebiti za
rešavanje svih slučajeva prikazanih na Slici 8.9. U slučaju da se traži aktivni pritisak,
položaj tačke C se menja sve dok se ne odredi maksimalna vrednost sile koja deluje na
zid, za razliku od postupka za pasivni otpor, gde rešenje predstavlja minimum. Sličan
postupak kombinovanja zakrivljenih i pravolinijskih kliznih površi u slučajevima
aktivnog pritiska tla, kada je δ veće od nule, može dati nešto veće vrednosti sila
aktivnog pritiska (Slika 8.13-a), odnosno nešto manje, ako δ ima negativan znak (Slika
8.13-e). Međutim, razlike su samo nekoliko procenata i praktično zanemarljive.
POTREBNA POMERANJA. Da bi se mobilisala čvrstoća tla i da bi se ostvarilo

aktivno ili pasivno naponsko stanje, mora doći do pomeranja zida u odgovarajućem
smeru. Izvesna konstantna horizontalna deformacija, (izduženje ili skraćenje unutar
bloka tla), je potrebna da bi se razvilo aktivno, odnosno pasivno stanje, u Rankinovim
prizmama. To je moguće ukoliko deformacije nastanu usled rotacije zida oko njegove
donje ivice u veličini minimalne deformacije potrebne za ostvarivanje aktivnog,
odnosno pasivnog stanja. Potrebna veličina pomeranja ili rotacije zida oko najniže tačke
zavisi od vrste i stanja tla. Orijentacione vrednosti rotacije date su u Tabeli 8.2.
Tabela 8.2 Rotacije za mobilizaciju aktivnog pritisaka i pasivnog otpora
Vrsta tla Rotacija Y/H

i stanje Aktivno Pasivno
Zbijen pesak 0.001 0.02
Rastresit pesak 0.004 0.06
Tvrda glina 0.010 0.02
Meka glina 0.020 0.04
Slika 8.11 ilustruje značajan uticaj deformacija na veličinu horizontalnih opterećenja

koja deluju na potpornu konstrukciju. Treba uočiti promenu koeficijenta aktivnog pritiska u
slučaju zasipa od zbijenog peska. Pri malim deformacijama koeficijent Ka dostiže
minimalnu vrednost reda veličine 0.13, ali pri daljem pomeranju koeficijent raste. Kvalita-
tivno objašnjenje dato je ranije u okviru koncepta dilatancije. Pri malim deformacijama
dostižu se maksimalni efekti dilatancije do deformacije pri maksimalnom gradijentu
povećanja zapremine tla u zoni smicanja, koje odgovaraju maksimalnoj mobilisanoj
smičućoj čvrstoći i minimalnom aktivnom pritisku. Pri većim deformacijama efekti
dilatancije se smanjuju, što je praćeno smanjenjem smičućeg otpora do minimalne vrednosti
pri smicanju pri konstantnoj zapremini, tako da pri velikim deformacijama zbijen i rastresit
pesak imaju praktično istu čvrstoću, iste uglove smičuće otpornosti φ ′ ≈ φcv/ , što odgovara
relativno bliskim vrednostima koeficijenta aktivnog pritiska zbijenog i rastresitog tla.
Ukoliko deformacije zida ne ispunjavaju uslov o minimalnom potrebnom

pomeranju za pojavu graničnih stanja, u aktivnoj zoni pritisak će biti između veličine
aktivnog pritiska i pritiska u miru. Kao što se vidi u Tabeli 8.2, za ostvarivanje pasivnog
otpora tla potrebna su znatno veća pomeranja nego za ostvarivanje aktivnog pritiska.
Ukoliko se žele smanjiti pomeranja zida, treba računati samo na deo raspoloživog
pasivnog otpora do veličine odnosa koeficijenta K < Kp.
Slika 8.11. Uticaj veličine pomeranja na pritiske peska
8.5 RANKINOVA TEORIJA PRITISAKA TLA

U Poglavlju 5 o čvrstoći tla pokazano je da se Mor-Kulonov-ov kriterij loma može
izraziti preko glavnih napona i u obliku jednačina (5.6) ili (5.7) koji je očigledan i sa
Slike 8.2. Pri tome, se umesto samo parametara za efektivne napone, sasvim ravnoprav-
no mogu koristiti i parametri za totalne napone, zavisno od prirode problema, tako da će
se u izrazima koji slede izostaviti "prim", podrazumevajući da izrazi važe i sa "primom"
kao i bez njega, tj. za totalne i za efektivne napone. U prethodnom razmatranju usvojeno
je da je kontakt zida AB i tla na Slici 8.7-b gladak, tako da su naponi smicanja jednaki
nuli. Aktivni pritisak, koji je u ranije opisanom slučaju jednak minimalnom glavnom
naponu σ3 = pa, odredi se tako što se izraz (8.1) reši po σ3 i tada dobija:
1/ 2
 1 − sin φ   1 − sin φ 
p a = σ1   − 2c  (8.6)
 1 + sin φ   1 + sin φ 
Koeficijent aktivnog pritiska K a u gornjem izrazu (8.6) je:
1 − sin φ
Ka = = tan 2 ( 450 − φ / 2 ) (8.7)
1 + sin φ
Pošto je vertikalni napon na dubini z jednak σ1 = σz = γz, veličina aktivnog

pritiska opisana sa (8.6) se kraće može napisati i u obliku:
p a = Ka γ z − 2 c Ka (8.8)
Kada horizontalni napon ima vrednost aktivnog pritiska, kaže se da se tlo nalazi u
aktivnom Rankinovom stanju. Zona plastifikacije u aktivnom Rankinovom stanju, koja
ima oblik trougla ABC u vertikalnoj ravni, prikazana na Slici 8.7-b, naziva se i aktivnom
Rankinovom prizmom. Linije klizanja zaklapaju ugao 450 + φ′/2 sa horizontalom,
odnosno 450 - φ′/2 sa vertikalom. Strogo uzev, prikazana zona sadrži prave linije samo
ako je kohezija jednaka nuli (c = 0).
Rezultantna sila aktivnog pritiska Ea jednaka je integralu horizontalnih napona po
visini zida, tako da se formalno dobija:
1
Ea = γ H 2 Ka − 2 c H Ka (8.9)
2
Ukoliko postoji i kohezija c > 0, iz izraza za aktivni pritisak (8.6) sledi da postoji
neki vertikalni napon γz0 na dubini z0 na kojoj je horizontalni napon jednak nuli, a za
sve dubine manje od z0 pojavljuju se naponi zatezanja. Rešavajući izraz (8.6) za pa, uz
izjednačavanje sa nulom, dobija se da je dubina z0 na kojoj je pa = 0:
1/ 2
2 c  1 + sin φ  2 c
z0 = = (8.10)
γ  1 − sin φ  γ Ka
S obzirom da je otpornost tla na napone zatezanja veoma mala i praktično
zanemarljiva, u području izračunatih napona zatezanja, od dubine z0 do površine terena,
će se pojaviti pukotina tako da se deo dijagrama napona u ovom intervalu mora
zanemariti pri izračunavanju sile aktivnog pritiska Ea, kao što je to prikazano na Slici
8.12-a. Sila po jedinici dužine zida usled aktivnog pritiska tla je:
H
1
∫p K a γ ( H − z0 )
2
Ea = a dz = (8.11)
2
z0
Sila aktivnog pritiska deluje na visini (H - z0)/3 iznad donje ivice zida.
Izraz za dubinu z0 se može iskoristiti za procenu moguće dubine vertikalne
pukotine u tlu ili za izračunavanje moguće dubine vertikalnog zaseka u tlu. U
specijalnom slučaju, kada je tlo vodom zasićena glina, tako da se smičuća čvrstoća u
totalnim naponima može opisati sa nedreniranom kohezijom cu, pri čemu je φu = 0,
visina vertikalne pukotine ili vertikalnog zaseka je:
2 cu
z0 = (8.12)
γ
Izrazi (8.10) i (8.12) daju minimalnu dubinu pukotine ili visinu vertikalnog
zaseka u tlu koji bi bio u stanju granične raznoteže, jer je plastična ravnoteža dostignuta
samo u tački na dubini z0, ali ne i na manjoj dubini. Ova kritična visina će se preispitati
nakon prikaza Rankinove teorije.
Slika 8.12. Raspodela aktivnog i pasivnog pritiska
Ukoliko se zid pomera ka tlu, kao što je već rečeno, napon pasivnog otpora tla je
jednak maksimalnom glavnom naponu, tj. pp = σ1. Na sličan način, kao i pri
određivanju aktivnog pritiska, ali rešavanjem izraza (8.1) po σ1 = pp dobija se:
1/ 2
 1 + sin φ   1 + sin φ 
p p = σ3   + 2c  (8.13)
 1 − sin φ   1 − sin φ 
Može se pokazati da je koeficijent pasivnog otpora tla K p :
1 + sin φ
Kp = = tan 2 ( 450 + φ / 2 ) (8.14)
1 − sin φ
Linije klizanja zaklapaju ugao 450 + φ′/2 sa vertikalom, odnosno 450 - φ′/2 sa
horizontalom. Rezultantna sila pasivnog otpora Ep jednaka je integralu horizontalnih
napona po visini zida, tako da se dobija:
1
Ep = γ H2 K p + 2c H K p (8.15)
2
Položaji napadnih tačaka komponenti sila, koje u zbiru čine ukupan pasivni otpor,
prikazani su na Slici 8.12-b i nalaze se na 1/3, odnosno 1/2 visine H. Ukoliko nema
kohezije, dijagram raspodele aktivnog pritiska i pasivnog otpora je trougao.
Ako na horizontalnu površinu tla deluje jednako podeljeno opterećenje q, (Slika
8.13) vertikalni napon u svakoj tački će se povećati do veličine γ z + q, što za posledicu
ima dodatni horizontalni pritisak Kaq u aktivnom slučaju, odnosno Kp q u pasivnom, sa
konstantnom raspodelom dodatnih pritisaka po dubini. Odgovarajuće komponente sila
koje deluju na verikalni zid visine H su Ka q H, odnosno Kp q H, i deluju na polovini
visine zida. U slučaju dva horizontalna sloja sa različitim uglovima smičuće otpornosti,
težina gornjeg sloja se može tretirati kao podeljeno opterećenje na gornjoj granici
donjeg sloja. U tom slučaju na granici slojeva će se pojaviti skokovita promena pritisaka
po visini zida zbog različitih vrednosti koeficijenata Ka, odnosno Kp, što je prikazano na
Slici 8.30-b i 8.30-c.
Slika 8.13. Dodatni pritisci usled opterećenja na površini
Ukoliko se tlo ispod nivoa podzemne vode nalazi u potpuno dreniranim uslovima,
aktivni pritisci i pasivni otpori tla se moraju izraziti preko efektivne težine tla i
parametara smičuće otpornosti za efektivne napone φ′ i c′. Na primer, ukoliko je nivo
vode na nivou vrha zida ili iznad njega, i ukoliko se voda u porama tla ne kreće, aktivni
pritisak na dubini z će biti
1
Ea = γ ′ H 2 K a − 2 c/ H Ka (8.16)
2
gde je
1 − sin φ ′
Ka = = tan 2 ( 450 − φ / 2 ) (8.17)
1 + sin φ ′
Karakteristične vrednosti koeficijenta Ka i Kp za Rankinova stanja i početno stanje
geostatičkih napona u miru, K0 = 1 - sin φ′ , date su u Tabeli 8.1.
Iz izvedenih izraza se vidi da kohezija, ukoliko postoji, smanjuje aktivni pritisak,
a povećava pasivni otpor. U praksi se najčešće zaleđe zida zapunjava krupnozrnim
materijalom, (peskom ili šljunkom), koji ima veći ugao smičuće otpornosti od glinovitih
materijala, bolje se drenira i definitivno nema koheziju. Deformacija zida nije unapred
praktično poznata a teško da se može tačno prognozirati. Zaleđe zida se obično zapuni
tlom nakon završetka građenja zida i izvesna deformacija se dogodi za vreme
zapunjavanja. Pošto porast deformacija smanjuje veličinu pritiska prema aktivnoj
vrednosti, zid se proračunava tako da može da primi ovu minimalnu silu, pod uslovom
da su bočne deformacije zida moguće. Ukoliko se zasip iza zida zbija, horizontalni
naponi "u miru" će se povećati često i iznad veličine K0 = 1, a merene su vrednosti
bliske stanju pasivnog otpora. Zidovi, za koje se ne dopušta horizontalno pomeranje,

dimenzioniraju se prema uticajima koji proističu iz pritiska tla u miru.
Tabela 8.1 Koeficijenti bočnih pritisaka
φ′ Ka Kp K0
100 0.703 1.42 0.826

150 0.589 1.70 0.741
200 0.490 2.04 0.658
250 0.406 2.46 0.577
300 0.333 3.00 0.500
350 0.271 3.66 0.426
400 0.217 4.60 0.357
450 0.171 5.83 0.293
500 0.132 7.55 0.234
Rankinovo rešenje za vertikalni zid i nagnuto tlo pod uglom β može se izvesti
analizom napona u Morovom dijagramu i korišćenjem oznaka prikazanih na Slici 8.14.
Pretpostavlja se da aktivni i pasivni pritisci deluju u pravcu koji je paralelan sa kosinom
površine terena i da je kohezija c = 0. Naponi, koji deluju na rombični element, nisu
normalni na prikazane ravni, tako da ne pretstavljaju glavne napone.
Aktivni pritisak, odnosno pasivni, otpor dati su izrazima:
 cos β − ( sin 2 φ ′ − sin 2 β )1/ 2 
p a = γ z cos β   = γ z cos β K a (8.18)
 cos β + ( sin 2 φ ′ − sin 2 β )1/ 2 
 
 cos β + ( sin φ ′ − sin β ) 
2 2 1/ 2
p p = γ z cos β   = γ z cos β K p (8.19)

 cos β − ( sin 2 φ ′ − sin 2 β )1/ 2 
 
Pošto je raspodela pritisaka po dubini linearna, veličine odgovarajućih rezultanti
koje deluju na zid u pravcu paralelnom sa nagibom kosine su:
1
Ea = K a γ H cos β
2
(8.20)
2
1
Ep = K p γ H cos β
2
(8.21)
2
Izrazi (8.18) i (8.19), u slučaju da je φ = β, daju za oba koeficijenta nelogičnu
vrednost Ka = Kp = 1.0, što nije u skladu sa stvarnim ponašanjem tla, tako da se u
takvom slučaju ova teorija ne može upotrebiti, ali rešenje Ponselea, prikazano kasnije u
ovom poglavlju, omogućava lako dobijanje veličine aktivnog pritiska primenom
konstrukcije prikazane na Slici 8.26. Teorija Rankina za slučaj nagnutog terena, se ne
može upotrebiti ukoliko bi želeli da uključimo u analizu koheziju.
Slika 8.14. Rankinova analiza za vertikalni zid i nagnuto tlo
KRITIČNA VISINA. Na Slici 8.12-a pokazano je da se u kohezivnom tlu, ispod

neopterećene površine terena, pojavljuje zatezanje do dubine z0, koja je prema (8.10):
2c
z0 = tan ( 450 + φ / 2 ) (8.22)
γ
Ako bi tlo moglo da primi ove napone zatezanja, tada bi se do dubine od 2 z0
horizontalni naponi zatezanja i pritiska potirali, i rezultujući pritisak bi bio jednak nuli.
Međutim, ukoliko se u tlu napravi vertikalni zasek, površina zaseka je oslobođena
napona, horizontalni naponi na AB (Slika 8.15) su jednaki nuli, tako da su uslovi
drugačiji u odnosu na pretpostavke Rankinove teorije. Većina tla ne može da primi čak i
veoma male napone zatezanja bez pojave pukotina. Pošto se pojave pukotine, ne mogu
se održati izračunati naponi zatezanja. Da bi odredili visinu Hc, (koja se naziva i
kritičnom visinom) sa kojom se vertikalan nepoduprt zasek AB u tlu nalazi u stanju
granične ravnoteže, posmatraju se uslovi ravnoteže za mehanizam prikazan na Slici
8.15. Ravan loma iz tačke A se proteže pod uglom 450 + φ/2 do dna pukotine na dubini
zc. Tendenciji mase tla da klizi po ovoj ravni se suprotstavljaju smičući otpori, koji se
sastoje od dve komponente. Prva komponenta je sila C usled kohezije c veličine:
C=c H c − zc
(8.23)
cos ( 450 − φ / 2 )
a druga je sila trenja F, koja zaklapa ugao φ sa normalom na kliznu površ.
Težina mase tla je površina trapeznog preseka pomnožena sa zapreminskom
težinom tla, odnosno:
+
W = γ H c z c ( H c − z c ) tan ( 450 − φ / 2 )
2
(8.24)
1
= γ ( H 2 − z c2 ) tan ( 450 − φ / 2 )
2
Slika 8.15. Kritična visina nepoduprtog vertikalnog zaseka
Pošto su tri sile, W, F i C u ravnoteži, može se konstruisati plan sila prikazan na

Slici 8.15-b, odakle se dobija da je:
W = 2 C cos ( 450 + φ / 2 ) (8.25)

Kada se u gornji izraz uvrsti izraz (8.22) i reši po Hc dobija se:
4c
Hc = tan ( 450 + φ / 2 ) − zc (8.26)
γ
Ukoliko bi tlo primilo napone zatezanja i ako dolazi do pune mobilizacije smičuće
čvrstoće po kliznoj površi, u gornjem izrazu je zc = 0, visina zaseka bi bila dva puta
veća od dubine pukotine određene izrazom (8.20). Nasuprot takvoj optimističkoj
hipotezi, ako se pretpostavi da je zc jednako dubini zone zatezanja z0, prema izrazu
(8.22) dobija se
2c
Hc = tan ( 450 + φ / 2 ) (8.27)
γ
što baš i ne izgleda posebno važno, jer bi sledilo da se pukotina u zaleđu zaseka i ne
formira i da bi kritična visina bila jednaka dubini zone zatezanja.
Međutim, Terzagi navodi niz empirijskih zapažanja da dubina pukotine obično ne
prelazi polovinu kritične visine Hc. U tom slučaju je
Hc 2.67 c
zc = tako da je H c = tan ( 450 + φ / 2 ) (8.28)
2 γ
što praktično znači da kritična visina nije mnogo veća od dubine zone zatezanja.
8.6 KULONOVA TEORIJA PRITISKA TLA

Prvo rešenje za određivanje sila aktivnog pritiska, koje je bilo potrebno za analizu
stabilnosti masivnih potpornih zidova, (što je indirekno omogućilo i izvođenje rešenja
za veličinu pasivnog otpora), uz uvođenje parametara smičuće čvrstoće φ i c, dao je
Kulon davne 1776. godine, podrazumevajući sledeće pretpostavke:
zid je krut i ravan pod uglom α u odnosu na horizontalu,
teren je ravan ali može biti i u nagibu pod uglom β,
tlo je bez kohezije (Kulonu je jasno da je c = 0) i čvrstoća se opisuje trenjem,
smer delovanja sile pritiska zaklapa ugao δ sa normalom na zid,
napadne tačke sila su poznate veličine,
površina klizanja je ravan (iako je Kulonu jasno da je verovatno zakrivljena
površ).
Problem se svodi na određivanje sila Ea, odnosno Ep iz uslova granične ravnoteže
kliznog bloka koji se pomera po kosoj ravni smicanja AC naniže, odnosno naviše prema
Slici 8.16, odnosno Slici 8.17. Ovde treba posebno uočiti razliku orijentacije uglova sila
u odnosu na ravan na koju deluju sile E i R. Može se ispisati analitički izraz za uslov
ravnoteže klina definisan različitim položajima tačke C, odnosno uglom θ i rešiti
izražavanjem veličine sile Ei u obliku:
E i = E ( θ ,α , β , δ , φ , γ , H) (8.29)
Za veličinu aktivnog pritiska traži se ugao kritične ravni θcr za koji se dobija
maksimalna veličina sile aktivnog pritiska Ei = Ea, prema Slici 8.16, odnosno
minimalna veličina pasivnog otpora Ei = Ep, prema Slici 8.17. To podrazumeva
ispisivanje uslova za ekstrem funkcije u obliku ∂E/∂θ = 0. Pri tome se na osnovu znaka
drugog izvoda zaključuje da se u prvom slučaju radi o maksimumu, a u drugom o
minimumu. U sledećem koraku se za tako određenu vredost kritičnog ugla θ = θcr
izražava veličina Ea, odnosno Ep.
Rezultat ovog postupka su rešenja u obliku:

1
Ea = Kaγ H
2
(8.30)
2
odnosno
1
Ep = K pγ H
2
(8.31)
2
gde je
2
 
 sin (α − φ ′) 
 sin α 
Ka =  1/ 2 
(8.32)
 [sin (α + δ ) ]1/ 2 +  sin (φ ′ + δ ) sin (φ ′ − β )  
  sin (α − β )  
odnosno
2
 
 sin (α + φ ′) 
 sin α 
Kp= 1/ 2 
(8.33)
 [sin (α − δ ) ]1/ 2 +  sin (φ ′ + δ ) sin (φ ′ + β )  
  sin (α − β )  
Slika 8.16. Uslovi ravnoteže za određivanje sile E a po metodi Kulona
Slika 8.17. Uslovi ravnoteže za određivanje sile E p po metodi Kulona
Položaj napadne tačke u Kulonovoj teoriji nije razmatran već se pretpostavlja da

deluje na visini H/3. U specijalnom slučaju kada je zid vertikalan, teren horizontalan i
pravac pritiska na zid horizontalan, rešenja za aktivne pritiske, odnosno pasivne otpore
tla su identična Rankinovim rezultatima, jer u takvim slučajevima oba postupka koriste
ravnu kliznu površ. Kulon za taj slučaj dobija i korektnu orijentaciju kliznih ravni, ugao
450 ± φ /2, i zaključuje da ovi uglovi ne zavise od kohezije.
Međutim, sva ograničenja koja proizilaze iz uticaja trenja između zida i tla na
rezultate i koja su prikazana ranije, važe i za Kulonovu metodu. Kao što je već rečeno u
slučaju da je δ > 0 nije proporučljivo zanemarivati zakrivljenost klizne površi pri
određivanju pasivnog otpora tako da se primena izraza (8.33) ne preporučuje, jer daje
prevelike koeficijente pasivnog otpora Kp, posebno za velike vrednosti ugla smičuće
otpornosti, što je greška na strani nesigurnosti.
Za takve slučajeve preporučuje se knjižica tabulisanih vrednosti koje su za veliki
broj različitih vrednosti za α, β i φ izračunali Kako i Kerisel (Caquot-Kerissel 1948)
pretpostavljajući klizne površi u obliku logaritamske spirale. A ako takve tablice nemate
pri ruci, mogu se koristiti i nešto tačnije vrednosti koeficijenata Kp Sokolovskog
prikazane na Slici 8.9-d, koje su numeričkim integrisanjem izračunate za izvestan broj
slučajeva. Ako i to nije dovoljno za rešavanje konkretnog slučaja, još uvek ostaje opšti
aproksimativan postupak prikazan na Slici 8.10, dovoljno tačan za praktične potrebe.
8.7 KULMANOV POSTUPAK - AKTIVNI PRITISAK

U ranije opisanoj Kulonovoj metodi je veličina aktivnog pritiska ili pasivnog otpora
nalažena analitičkim variranjem ugla θ koji određuje kritičnu kliznu ravan za koju se
dobija maksimalna, odnosno minimalna veličina sile pritiska na zid za pozitivnu
orijentaciju sila u skladu sa mehanizmom hipotetičkog pomeranja mase tla u stanju
granične ravnoteže. Postupak se može provesti i grafički, u načelu prema Slici 8.16, za
različite klizne ravni u traženju kritične ravni koja će dati maksimalnu vrednost sile
aktivnog pritiska. Isti cilj se može postići sasvim jednostavno, jasno i praktično
grafičkim postupkom koji je predložio Kulman (Culmann 1875), pri čemu presek
površine terena može biti i nepravilna kriva ili poligona linija uz prisustvo linijskih i
podeljenih opterećenja.
Na Slici 8.18 prikazane su sile i poligon sila pri graničnoj ravnoteži hipotetičkog
aktivnog klina određenog tačkom Ci u zaleđu zida, (odnosnu uglom θi ) iz kojeg se
može odrediti sila pritiska Ei. Uzastopnom primenom ove konstrukcije na potencijalne
klizne ravni sa različitim uglovima θi može se odrediti kritična klizna ravan koja
zahteva najveću silu za zadovoljavanje uslova ravnoteže; to je sila aktivnog pritiska Ea.
Slika 8.18-a prikazuje klin iza zida, a Slika 8.18-b poligon za određivanje sila Ei. Iz
geometrijskih odnosa na Slici 8.18 određuju se uglovi između komponenti u poligonu
sila. Ako se poligon sila orijentiše tako da je komponenta težine kliznog bloka Wi
paralelna sa pomoćnom pravom povučenom iz tačke A pod uglom φ u odnosu na
horizontalu, komponenta Ei će biti paralelna sa pomoćnim pravcem iz tačke B koji sa
ravni zida zaklapa ugao φ + δ, kao što je to prikazano na Slici 8.18-a. Aktivni pritisak Ei
klina ABCi može se dobiti tako da se težina klina u odgovarajućoj razmeri nanese na
pomoćnu pravu iz tačke A, kao dužina ADi a zatim se iz tačke Di povuče paralela sa
pomoćnim pravcem B do preseka sa ACi u tački Fi. Dužina između tačaka DiFi je
veličina sile Ei u razmeri u kojoj su crtane težine Wi. Ponavljanjem ovakvog postupka za
više hipotetičkih kliznih ravni (i=1 do n), kao što je to prikazano na Slici 8.19, dobiće se
sile E1 do EN čiji krajevi leže na zakrivljenoj t.zv. Kulmanovoj liniji. Tangenta na tu
krivu liniju, paralelna sa pravcem φ, određuje maksimalnu veličinu sile aktivnog pritiska
Emax = Ea i položaj kritične klizne ravni AK.
Slika 8.18. Ravnoteža prizme tla iza zida
Slika 8.19. Kulmanova metoda za određivanje aktivnog pritiska tla
U slučaju ravnog i nagnutog terena sa konstantnim nagibom u zaleđu zida, tj. u

slučaju kada se može upotrebiti i Kulonovo rešenje, raspodela pritisaka je linearna,
dijagram pritisaka je trougao i napadna tačka sile aktivnog pritiska se nalazi na donjoj
trećini visine zida, što odgovara tački određenoj presekom ravni zida AB i prave
povučene kroz težište kritičnog kliznog bloka ABK (Slika 8.20-a). Za klizne prizme koje
nemaju trougaoni presek, Terzagi je, intuitivno i bez dokaza, predložio da se na

analogan način postupi i u takvim slučajevima (Slika 8.20-b). Na primer, ako je presek
konture tla poligonog oblika i površina delimično opterećena vertikalnim podeljenim
opterećenjem q, kao što je to prikazano na Slici 8.20-c, opterećenje se može zameniti
ekvivalentnim slojem tla visine h′ = q/γ. Pri određivanju težina Wi pojedinih lamela u
vertikalnu silu se uračunava i pripadajući deo vertikalnog opterećenja. Na opisan način
se nalazi kritična ravan i sila aktivnog pritiska. Rezultat je prikazan na Slici 8.20-c.
Položaj napadne tačke dobija se u preseku linije provučene kroz težište slike ABK
paralelno sa AK i konture zida AB, prema Slici 8.20-d.
Slika 8.20. Položaj napadne tačke sile aktivnog pritiska u metodi Kulmana
UTICAJ OPTEREĆENJA NA POVRŠINI. Ako na površinu tla u zaleđu zida deluje

linijsko opterećenje intenziteta QL (kN/m), postupak se može proširiti na analogan način,
kao što je to prikazano na Slici 8.21. Jedna hipotetička klizna ravan se postavi kroz
tačku delovanja linijskog opterećenja. U daljem postupku se prvo konstruiše
Kulmanova linija bez linijskog opterećenja, a zatim se postupak ponovi uz njeno
unošenje, pri čemu se linijsko opterećenje tretira kao težina lamele čija je površina
jednaka nuli, i ima težinu jednaku datom linijskom opterećenju. Nakon unošenja
linijskog opterećenja dobija se kosi skok na liniji Kulmana po ravni koja određuje njen
položaj. Dobijaju se dve komponente sile aktivnog pritiska: prva komponenta potiče od
sopstvene težine tla, tj. od težine kritičnog kliznog bloka i određuje se na ranije opisani
način (označena sa Ea,o), dok je druga komponenta priraštaj sile aktivnog pritiska ∆Ea
usled delovanja linijskog opterećenja QL. Priraštaj sile aktivnog pritiska usled linijskog
opterećenja ∆Ea dobija se kao odgovarajuće koso odstojanje između tangente na
Kulmanovu krivu od sopstvene težine tla i tačke preseka Kulmanove krive sa linijskim
opterećenjem sa ravni određene položajem linijskog opterećenja.
Slika 8.21. Aktivni pritisak usled linijskog opterećenje u metodi Kulmana
Kulmanova konstrukcija može da posluži za ilustraciju uticaja položaja linijskog

opterećenja na veličinu pritiska. Na Slici 8.22 prikazane su obe Kulmanove linije za niz
položaja opterećenja. Može se videti da linijsko opterećenje utiče na povećanje ukupnog
pritiska iako deluje izvan kritičnog bloka ABK za sopstvenu težinu tla, ali se taj uticaj
smanjuje sa pomeranjem opterećenja u desno od tačke K. Ako se povuče tangenta paralelna
sa pomoćnom pravom iz tačke A na Kulmanovu liniju usled sopstvene težine tla, ona će
seći Kulmanovu liniju za ukupno opterećenje u tački koja određuje ravan AL. Za svaku
ravan desno od nje ukupna sila pritiska je manja od maksimalne sile pritiska usled
sopstvene težine tla. To znači da linijsko opterećenje desno od tačke L nema uticaja na zid.
Ako se sila pomera u levo od tačke L, veličina priraštaja raste i dostiže maksimalnu
vrednost koja odgovara položaju tačke K1 koja se po položaju i veličini priraštaja obično ne
razlikuje mnogo od tačke K. Iako bi, formalno, prema opisanoj konstrukciji, pri pomeranju
opterećenja levo od tačke K1 priraštaj pritiska usled opterećenja počeo blago da opada, što
nije logično, treba usvojiti da je za sve položaje linijskog opterećenja od tačke K1 do tačke B
priraštaj aktivnog pritiska konstantan i jednak maksimalnoj vrednosti, tako da se veličina
priraštaja menja prema dijagramu uticajne linije prikazane na Slici 8.22. Pri tome, treba
imati u vidu da se, u opštem slučaju, napadne tačke komponenti usled sopstvene težine tla
Ea,o (opisano je ranije, Slika 8.20) i usled linijskog opterećenja ∆Ea ne poklapaju i da
položaj napadne tačke priraštaja ∆Ea zavisi od raspodele priraštaja napona po konturi zida u
kontaktu sa tlom.
Slika 8.22. Uticajna linija za priraštaj pritiska tla usled linijskog opterećenja
Za raspodelu priraštaja pritisaka po visini zida usled dejstva linijskog opterećenja

na površini zasipa ne postoji strogo teorijsko rešenje. Empirijski postupak prema
predlogu Terzagija, koji daje prihvatljive rezultate, ilustrovan je na Slici 8.23.
Slika 8.23. Napadna tačka komponenti priraštaja aktivnog pritiska
Odredi se položaj tačke K1, od koje za svaki položaj opterećenja levo, priraštaj
sile pritiska počinje da (prividno) opada, odnosno tačka za koju se dobija maksimalna
veličina priraštaja (prema Slici 8.22). Ukoliko se opterećenje nalazi na potezu BK1
(Slika 8.23-a), priraštaj pritisaka na zid je ograničen na potez visine a određen
prikazanom konstrukcijom. Gornja granica poteza nalazi se u preseku sa linijom

povučenom iz napadne tačke QL, pod uglom φ u odnosu na horizontalu, a donja granica
povlačenjem prave paralelne sa linijom AK1. Ukoliko se napadna tačka nalazi između
tačaka K1 i L (Slika 8.23-b), donja granica poteza na koji deluje priraštaj opterećenja je
tačka A, a gornja granica je dobijena na isti način kao i u prethodnom slučaju. Napadna
tačka priraštaja sile pritiska na zid, u oba slučaja, se pretpostavlja u gornjoj trećini
poteza visine a. Ukoliko je linijsko opterećenje relativno veliko, mehanizam loma i
formiranja aktivne prizme se može znatno razlikovati od pretpostavljenog klizanja po
kosoj ravni, što može umanjiti tačnost takvog rezultata po metodi granične ravnoteže.
Drugo aproksimativno rešenje za priraštaj pritisaka na vertikalno zaleđe zida usled
opterećenja površine tla iza zida se može dobiti korišćenjem rezultata teorije elastičnosti
uz ignorisanje prvobitno pretpostavljenog graničnog ponašanja tla. Tada bi koristili ili
Busineskovo rešenje ili, u opštem slučaju, zavisno od oblika opterećenja (linijsko, pode-
ljeno), odgovarajuća izvedena rešenja koja daju horizontalne napone u homogenoj masi
tla. Na kontaktu zida i tla, zid svojom krutošću ograničava pojavu horizontalnih pome-
ranja tla usled opterećenja. Ako bi vertikalan zid bio potpuno krut, njegova horizontalna
pomeranja bi bila jednaka nuli. Efekat sprečavanja horizontalnog pomeranja može se
predstaviti dejstvom istog opterećenja na suprotnoj strani vertikalnog zida, sile u
ogledalu, tako da je ukupan efekat dvostruka veličina horizontalnog napona na vertikali
kroz ravan simetrije. Merenja na modelima su pokazala da su rezultati bliski veličinama
koje bi se dobile iz udvostručenog rezultata iz teorije elastičnosti, uz izvesne manje
empirijske korekcije. Ukoliko se opterećenje sastoji od linijskog opterećenja ili
koncentrisane sile, sa intenzitetom koji ne prelazi oko 30% aktivnog pritiska tla, dodatni
pritisci se mogu izračunati koristeći oznake i dijagrame prikazane na Slici 8.24.
Za linijsko opterećenje QL horizontalni pritisci su:
QL 0.20 n
σh = P h = 0.55 Q L za m ≤ 0.4 (8.34)
H ( 0.16 + n 2 )2
Q L 1.28 m 2 n 0.64 Q L
σh = Ph = za m > 0.4 (8.35)
H ( m 2 + n 2 )2 m2 + 1
Za koncentrisanu silu Q horizontalni pritisci na najbližoj vertikali zida dati su izrazima:
Q 0.28 n 2
σh = za m ≤ 0.4 (8.36)
H
2
( 0.16 + n )
2 3
Q 1.77 m 2 n 2
σh = za m > 0.4 (8.37)
( m2 + n2 )
2 3
H
U ovom slučaju se pritisak menja i po dužini zida (Slika 8.24-b), a može se

odrediti korišćenjem izraza:
σ h (θ ) h = σ h cos 2 (1.1θ ) (8.38)

Slika 8.24. Horizontalni pritisci usled opterećenja na površini
Položaj napadne tačke rezultante horizontalnih pritisaka Ph se može odrediti

numeričkim postupkom, određivanjem visine težišta dijagrama raspodele napona.
Generalno, visina rezultante definisana veličinom hP, se povećava sa približavanjem
opterećenja zaleđu zida.
8.8 PONSELEOV POSTUPAK - AKTIVNI PRITISAK

Jedna grafička metoda korišćena često kod nas i u nekim zemljama centralne Evrope,
(Nemačka, Švajcarska, Francuska), potiče od Ponselea (Poncelet, 1840), a rešava isti
problem koji je analitički rešio Kulon, ali na drugi način, tj. grafičkom konstrukcijom.
Ova metoda svoju popularnost duguje minimalnom broju računskih operacija koje je
potrebno provesti da bi se dobio rezultat, što je posebno moralo biti značajno kada nije
bilo mehaničkih, električnih i drugih kalkulatora, kada su se vrednosti trigonometrijskih
funkcija uglova morale vaditi iz tablica, kada se kvadratni koren izračunavao
korišćenjem samo olovke i hartije što je bio, i još uvek je, mukotrpan posao, a i obično
deljenje višecifrenih brojeva sasvim je zametno. Ovde će se prikazati samo praktičan
postupak, bez dokaza, koji zainteresovani čitalac može naći u domaćoj literaturi
(Najdanović i Obradović 1981, 1999). Radi preglednijeg prikaza redosleda grafičkog
postupka, za oznake tačaka su uvedeni i brojevi, umesto uobičajenijih velikih slova.
Veličina aktivnog pritiska se izračunava po formuli
1
Ea = γef (8.39)
2
gde je γ jedinična težina tla, a veličine e i f su dužine koje se određuju prema osnovnoj
konstrukciji prikazanoj na Slici 8.25.
Slika 8.25. Ponseleova konstrukcija za određivanje aktivnog pritiska
Koraci su sledeći:
nacrta se presek u odgovarajućoj razmeri,
iz vrha zida u tački B povuče se pomoćna prava pod uglom δ + φ, (isto kao u
metodi Kulmana),
iz osnove zida u tački A povuče se prava pod uglom φ u odnosu na horizontalu
do preseka sa konturom terena u tački 1,
nađe se središnja tačka između A i tačke 1, centar u tački 2 i nacrta luk A1,
pomoćna prava iz tačke B se produži do preseka linije A1 u tački 3,
iz tačke 3 povuče se normala na A1 do preseka sa krugom u tački 4,
iz centra u A nacrta se luk sa poluprečnikom A4 do preseka sa A1 u tački 5,
iz 5 prava paralelna sa pomoćnom B3 daje presek sa konturom terena u tački 6.
Rastojanje između tačaka 5 i 6 je veličina e,
dužina normale iz tačke 6 na pravu A1 određena tačkom 7 je veličina f.
Tako određene veličine e i f u razmeri crteža, dužine izražene u konzistentnim
jedinicama, obično u metrima, zamenjene u formuli (8.39) daju veličinu sile aktivnog
pritiska. Za primer prikazan na Slici 8.25 napadna tačka je u donjoj trećini visine
preseka, a dijagram rasporeda pritisaka može se nacrtati primenom konstrukcije
prikazane na desnoj strani pomenute slike. Nacrta se vertikala visine H (duž A1B1) i iz
tačke A1 na nju nanese u verikalnom pravcu veličina f (tačka F), a u horizontalnom
pravcu, dužina e i kraj u tački A2 spoji se sa tačkom B1. Iz tačke F povuče se paralela sa
A2B1 do preseka sa A1A2 u tački A3. Ako duž A1A3 označimo sa x, iz proporcije x/f=e/H
sledi da je x H=e f, tako da je Ea , imajući u vidu izraz (8.39):
1
Ea = γ x H (8.40)
2
Prema tome, apscisa šrafiranog dijagrama pomnožena zapreminskom težinom tla

γ daje veličinu pritiska tla na zid. S obzirom na trougaoni dijagram pritisaka, položaj
rezultante u težištu dijagrama odgovara donjoj trećini visine zida.
Konstrukcija Ponselea je možda najkorisnija u slučaju ako je nagib terena ili
zasipa iza zida β jednak uglu smičuće otpornosti φ, jer u tom slučaju metoda Rankina ne
daje korektan rezultat.
Postupak prikazan na Slici 8.26 je sasvim jednostavan i sastoji se u sledećem:
Nacrta se presek u odgovarajućoj razmeri,
iz vrha zida u tački B povuče se pomoćna prava pod uglom δ + φ,
iz osnove zida u tački A povuče se prava pod uglom φ u odnosu na horizontalu,
iz proizvoljne tačke C na površini terena nacrta se prava paralelna sa pomoćnom
do preseka sa pravom pod uglom φ u tački D,
rastojanje između tačaka C i D je veličina e,
dužina normale iz tačke C do tačke E na pravu pod uglom φ je veličina f.
Slika 8.26. Ponseleova konstrukcija kada je ugao nagiba terena jednak uglu
smičuće otpornosti
Konstrukcija Ponselea se može upotrebiti i ukoliko na površini zaleđa zida deluje

jednako podeljeno opterećenje koje se proteže od same gornje ivice zida, kao što je to
Jednako podeljeno opterećenje se zameni slojem tla sa jediničnom težinom γ koji
sopstvenom težinom uzrokuje vertikalni napon jednak podeljenom opterećenju q.
Fiktivna debljina sloja tla h′ se dobija iz uslova da je q = γh′, tako da je h′ = q/γ. Sa
takvim podatkom nacrta se fiktivna površina terena koja sada počinje iz tačke B'.
Ponseleova konstrukcija se provede za fiktivnu površinu terena u svemu prema ranije
opisanom postupku uz Sliku 8.25 radi određivanja dužina e i f (Slika 8.27). Međutim
sada se ne može direktno upotrebiti formula (8.39) jer je deo zida između tačaka B1 i B1'
fiktivan, tj. ne postoji, tako da se konačan rezultat mora odrediti razmatranjem raspore-
da pritisaka prema šrafiranom dijagramu u obliku trapeza. Na identičan način, kao što je
na Slici 8.25 konstruisan trougao pritisaka A1A3B1, u razmatranom slučaju se konstruiše

trougao A1A3B1' na Slici 8.27 desno, a veličina aktivnog pritiska se odredi iz površine
trapeza visine H sa naspramnim stranicama dužine x i x'.
Slika 8.27. Konstrukcija Ponselea pri podeljenom opterećenju
U ovom slučaju je x = e f/( H + h'), a iz proporcije se dobija da je x'=x h'/( H + h') tako
da je veličina sile aktivnog pritiska proporcionalna površini trapeza:
1
Ea = γ ( x + x′ ) H (8.41)
2
Položaj napadne tačke sile aktivnog pritiska je određen visinom težišta HT
trapeznog dijagrama.
8.9 UTICAJ FILTRACIJE VODE I PORNOG PRITISKA

Do sada prikazane metode proračuna aktivnih pritisaka nisu obuhvatale uticaj pornih
pritisaka i filtracije vode u zaleđu zida. Da bi se to uradilo treba ukupan napon podeliti
na efektivni napon i porni pritisak.
Ekstremni primer hidrostatičke situacije prikazan je na Slici 8.28. Radi ilustrova-
nja uticaja prisustva vode, aktivan pritisak peska će se razmotriti primenom teorije
Rankina, koja pretpostavlja da je zid vertikalan i gladak, a teren u zaleđu zida horizon-
talan. Iza zida je u dreniranim uslovima uspostavljen hidrostatički nivo na dubini H1
ispod površine terena.
Pritisak tla iznad nivoa vode izračunava se primenom težine tla u vlažnom stanju
γ, a ispod nivoa primenom zapreminske težine tla u potopljenom stanju γ′. S obzirom da
se razmatraju efektivni naponi, ugao smičuće otpornosti tla je φ′. Izračunati aktivni
pritisci su pritisci čvrstih čestica na zid. Ukupan horizontalni pritisak na zid se sastoji od
zbira pritiska tla i hidrostatičkog pritiska:
1 1 1
Ea = Ea/ + Pw = γ K a H12 + K aγ H1 H 2 + K aγ ′H 22 + γ wH 22 (8.42)
2 2 2
Slika 8.28. Uticaj uspora vode na horizontalno opterećenje zida
Posmatrajmo dva granična slučaja, tj. kada vode nema ili je njen nivo ispod
temelja zida, i kada je nivo vode porastao do površine terena. Ilustracije radi, usvojimo
da je Ka = 1/3 što odgovara uglu smičuće otpornosti φ′ = 300, a da su jedinične težine γ
= 20 kN/m3, γ′ = 10 kN/m3 i γw ≈ 10 kN/m3. U prvom slučaju H2 = 0 i H1 = H tako da je:
1 10 2
Ea = Ea/ = γ Ka H 2 = H (8.43)
2 3
Kada bi se nivo vode popeo do površine terena tada je H1 = 0 i H2 = H, tako da je
ukupan pritisak na zid:
1 1 20 2
Ea = Ea/ + Pw = K a γ ′H 2 + γ wH 2 = H (8.44)
2 2 3
Poređenjem (8.43) sa (8.44) se vidi da se ukupan pritisak na zid u razmatranom
slučaju udvostručio usled hipotetičkog podizanja nivoa vode. Prema tome, dreniranje
zaleđa zida je veoma bitno za stabilnost potpornog zida.
Uticaj hidrostatičkog pritiska na ukupan pasivni otpor tla se može ilustrovati
analognim postupkom. Za iste pretpostavke iz gornjeg primera može se pokazati da je
odnos veličina pasivnog otpora bez vode prema potopljenom stanju jednak odnosu 3:2.
Slika 8.29 ilustruje primenu grafičke verzije Kulonovog postupka ukoliko postoji
filtracija u zaleđu zida, gde je, primera radi, pretpostavljeno da se voda infiltrira u tlo sa
površine terena. Raspodela pornih pritisaka može se odrediti iz strujne mreže. U slučaju
(a) neposredno uz zaleđe zida postavljen je vertikalni dren koji infiltriranu vodu ispušta
kroz mestimične otvore u zidu (barbakane). Ekvipotencijale po konturi drena su na
jednakim međusobnim odstojanjima po vertikali što omogućava da se relativno
jednostavno konstruiše strujna mreža koja zadovoljava granične uslove. Sila aktivnog
pritiska na zid se može odrediti kao maksimalna veličina sile potrebna da održi prizmu
ABC u ravnoteži, pri čemu se proračun provede za nekoliko probnih položaja tačke C
kako bi se odredila kritična klizna ravan. Na kliznu ravan AC deluju efektivni naponi sa
rezultantom R', uzgon U kao rezultanta pornih pritisaka u, koji se mogu odrediti iz
strujne mreže i sopstvena težina mase tla W.
Slika 8.29. Drenaže iza potpornog zida
U slučaju koso položenog drena po kosini prvobitnog iskopa, prema Slici 8.29-b,
slika strujanja je povoljnija. Strujanje vode u području hipotetičkih aktivnih prizmi je
vertikalno, ekvipotencijale su horizontalne tako da su porni pritisci jednaki nuli. Iz plana
sila se može videti da su aktivni pritisci manji ukoliko pornih pritisaka nema za
nepromenjene ostale uslove. Povremene infiltracije vode pri intenzivnim padavinama

mogu biti kritične epizode u trajanju jednog potpornog zida, tako da je ispravno
funkcionisanje drenova od vitalnog značaja po njegovu stabilnost. Nakon prestanka
infiltracije porni pritisci postaju jednaki nuli, a mogu postati i negativni usled kapilarnih
efekata, što povećava efektivne napone, smičuću čvrstoću i zid postaje stabilniji.
Ukoliko je ispuna sitnozrna, u idealnim uslovima dreniranja i eventualno
delimičnog sušenja tla, efekti sukcije bi mogli biti relativno veliki tako da bi strm zasek
možda mogao stajati i bez potporne konstrukcije, ali se kritična situacija opterećivanja
događa u samom toku nasipanja sitnozrne ispune. Ukoliko se sitnozrna ispuna ugradi sa
velikom vlažnošću, tlo ima malu nedreniranu smičuću čvrstoću zbog generisanih pornih
pritisaka, tako da su pritisci na zid relativno veliki. U ekstremnom slučaju, ako bi se
zaleđe zida popunilo glinom žitke konsistencije, pritisak na zid bi bio veliki, približno
jednak pritisku teške tečnosti, sa koeficijentom K ≈ 1. Sa druge strane, ako se ugradi
suva glina, uz zbijanje, nakon infiltracije vode ili akumulacije vlage iz vazduha, može
doći do njenog bubrenja, što bi opet povećalo pritiske na zid i izazvalo njegovo dodatno
horizontalno pomeranje.
Zbog navedenih razloga zasip u zaleđu zida od sitnozrnog tla treba izbegavati, jer
će sezonske klimatske promene najverovatnije izazvati sukcesivna bubrenja i skupljanja
tla. Bubrenje izaziva teško predvidljive pritiske, a zbog skupljanja koje sledi, na
površini tla se pojavljuju pukotine koje prve intenzivnije padavine mogu napuniti
vodom. Pun hidrostatički pritisak vode u pukotini deluje i na aktivnu prizmu tako da
predstavlja dodatno opterećenje na zid.
Osim toga, u našim uslovima zasipanje nije preporučljivo izvesti tlom koje je
osetljivo na dejstvo mraza. Uz prisustvo vode posle zamrzavanja dolazi do ekspanzije
tla i do horizontalnih pomeranja koje se zaustavi nakon dostizanja stabilne situacije u
zimskim uslovima. Kada se led u tlu istopi, zbog nastalih plastičnih deformacija, zid se
ne vraća u prvobitni položaj, već se sledeće godine iz istih razloga još više pomeri.
Takve pojave su karakteristične za niže zidove, zidove manjih dimenzija, tako da
pomeranja postaju sasvim vidljiva, po nekad i opasna po stabilnost zida i mase tla.
8.10 POSEBNI SLUČAJEVI AKTIVNOG PRITISKA

Do sada prikazane metode proračuna aktivnih pritisaka nisu obuhvatale slučajeve
uslojenog zasipa iza zida i poligonalne konture zida u kontaktu sa tlom. Raspored
pritisaka po visini zida se menjao linearno sa dubinom, osim u slučaju prikazanom na
Slici 8.28, gde se pretpostavljalo da zid prima pritisak vode (kao brana). U slučaju
delimične potopljenosti zida i tla, kada su nivoi vode sa obe strane zida jednaki, (Slika
8.30-a), aktivni pritisak izražen efektivnom silom Ea/ se može odrediti na ranije opisani
način, dijagram pritisaka ima prelomnu tačku na nivou vode, ali nema razloga za
izračunavanje hidrostatičkog pritiska, jer on postoji sa obe strane zida. Međutim u
proveri opšte stabilnosti zida težinu mase zida ispod nivoa vode treba računati sa
težinom u potopljenom stanju materijala od kojeg je zid izgrađen γ b/ .
Nekoliko karakterstičnih ilustracija prikazano je na Slici 8.30. Zajedničko za sve
primere je da se ukupna veličina sile aktivnog pritiska određuje u dva koraka. Prvo se
odredi veličina komponente sile aktivnog pritiska koja deluje na gornji deo zida na
potezu A1B i njena napadna tačka po nekoj od prikazanih metoda. U sledećem koraku se
odredi komponenta koja deluje na donji deo zida na potezu AA1 pod pretpostavkom da
tlo iznad nivoa tačke A1 deluje ekvivalentnim vertikalnim podeljenim opterećenjem na
nižu aktivnu prizmu. U slučaju uslojenog tla sa različitim uglovima smičuće otpornosti,
u dijagramu raspodele aktivnog pritiska se pojavljuje skok (Slika 8.30-b i c). Na
kontaktu slojeva pri nepromenjenom nagibu konture zida veći aktivni pritisak se
pojavljuje u graničnoj tački, u sloju sa manjim uglom smičuće otpornosti. Položaj
napadne tačke komponente se odredi prema položaju visine težišta dijagrama pritiska.
Kada je kontura zida izlomljena, dijagram raspodele pritisaka je takođe skokovit
(Slike 8.30-d i e). Komponenta aktivnog pritisaka i napadna tačka se, kao i ranije odrede
za gornji deo zida A1B. Za donji deo zaleđa zida, čiji se nagib u kontaktu sa tlom
razlikuje od gornjeg, približan proračun se može provesti pretpostavljajući da se ravan
donjeg dela zida nastavlja do površine terena po liniji AA1B1, odredi pritisak po fiktivnoj
konturi zida AB1 i raspodela pritisaka. Iz pripadajućeg dela dijagrama raspodele na
potezu AA1 odredi se komponenta sile pritisaka i njena napadna tačka. Takav postupak
je pogodan ako se koristi metoda Ponselea. Alternativno, težina tla i eventualno
podeljeno opterećenje na površini terena iznad nivoa A1 se može uneti kao zbir
podeljenog opterećenja i težine stuba tla i odrediti ukupan pritisak na deo zida AA1.
Slika 8.30. Raspodele aktivnih pritisaka za neke posebne slučajeve

I pored opadajuće popularnosti grafičkih metoda zbog dostupnosti sredstava za

računanje, uputno je, bar radi kontrole numeričkih rezultata, povremeno provesti i
jednostavnu grafičku proveru crtanjem plana sila koje deluju na kritični aktivni klizni
blok. Verovanje samo brojevima, bez jednostavne orijentacione provere rezultata
klasičnim postupcima grafo-statike, koji omogućavaju da se sile po veličini i orijentaciji
jasno sagledaju, često se može pokazati neopravdanim.
Izbor korektne vrednosti za φ je od posebnog značaja u slučaju pasivnog otpora.
Za razvoj pune veličine potrebna su relativno velika pomeranja tako da se deformacije
menjaju u masi tla i duž klizne površi. Efekat deformacija je zanemaren kako pri izboru
parametara, tako i u metodama za određivanje pritisaka gde se pretpostavlja konstantna
veličina ugla smičuće otpornosti, nezavisna od nivoa napona, uz činjenicu da se
mobilisana vrednost menja duž klizne površi. Tako bi u neposrednoj blizini zida, gde su
deformacije najveće, u slučaju zbijenog peska već bila prekoračena vršna vrednost
smičuće otpornosti, dok na drugom kraju pasivne prizme vršna čvrstoća nije dostignuta,
te se ne može pretpostaviti da će vršna čvrstoća biti istovremeno mobilisana po celoj
kliznoj površi. U slučaju rastresitog peska mobilisanje maksimalnog pasivnog otpora tla
zahteva često praktično neprihvatljiva pomeranja.
Veličine bočnih deformacija koje su dovoljne za mobilizaciju ukupne otpornosti
tla u aktivnom stanju su obično manje (Tabela 8.1, Slika 8.11). Veličina aktivnog
pritiska zavisi i od načina izvođenja zasipa iza potpornog zida. Ukoliko se krupnozrno
tlo jednostavno izruči u područje zasipa, bez zbijanja, ugao smičuće otpornosti dovoljno
tačan za praktičan proračun je φcv/ . Zbijanje tla i težina građevinskih mašina za zbijanje
uzaziva dopunske bočne pritiske na zid. Kada se svaki sloj zbija, tlo u kontaktu sa
zidom se pomera na niže u prisustvu trenja na kontaktu zida i tla koje ne opada i nakon
završetka postupka zbijanja. U prikazanim metodama pretpostavlja se da deformisanje
ka aktivnom stanju počinje nakon završetka zbijanja tla. Pritisci, znatno veći od
aktivnih, mogu se pojaviti usled zbijanja, naročito u gornjem području zida, posebno
ako je on bio privremeno poduprt za vreme zbijanja. Zbog toga, najčešće, intenzivno
zbijanje tla iza zida nije opravdano, a ako je zbog nekih razloga zbijanje neophodno,
mora se pri proveri stabilnosti zida ovaj uticaj uzeti u obzir.
Pošto je već nekoliko puta naglašen uslov da se moraju dopustiti izvesna
pomeranja zida da bi se mobilisala smičuća čvrstoća tla do nivoa aktivnog pritiska,
može se proceniti da bi zid visok 6.0 m pri rotiranju od 1/1000 u vrhu imao horizontalno
pomeranje od 6 mm. U slučaju tipičnih gravitacionih potpornih konstrukcija kakve se
primenjuju kod saobraćajnica, takva pomeranja, pa i nekoliko puta veća, ne izazivaju
negativne posledice. Naravno, ima slučajeva kada su takva pomeranja nedopustiva, pa
se tada zidovi dimenzioniraju na veće pritiske, obično pritiske u miru, (spoljni zid
podruma zgrade poduprt pločom poda i tavanice, zid koji je istovremeno i oporac mosta
i sl.), ali postoje i okolnosti kod kojih se dovoljna i dopuštena pomeranja iz drugih
razloga jednostavno ne mogu ostvariti. Na primer, ako se masivan ili olakšani zid
oslanja na čvrstu stenu, malo je verovatno da će elastično savijanje zida pod bočnim
pritiskom tla biti dovoljno za pojavu distorzijskih deformacija potrebnih za punu
manifestaciju minimalnog, aktivnog pritiska.
I pored raznih uprošćavanja, kojima se rešavaju znatne teorijske teškoće u odre-

đivanju veličina bočnih pritisaka tla, opisana rešenja su veoma korisna u praktičnom
radu. Primenljivost opisanih rešenja je potvrđena merenjima napona i pritisaka na mo-
delima i konstrukcijama u velikoj razmeri. Za aktivne pritiske tla opisana rešenja daju
rezultate sa greškom ne većom od ± 10% pod uslovom da je ugao smičuće otpornosti φ
pouzdano utvrđen i usvojen u skladu sa veličinom najvećeg normalnog napona koji se
može pojaviti na kliznoj površi, kako bi se u proračune uvrstila konzervativna veličina u
skladu sa zakrivljenošću anvelope napona loma. Za veličinu pasivnog otpora tla greška
može biti nešto veća, do oko ± 20%, naročito ako postoji trenje između zida i tla.
8.11 STABILNOST GRAVITACIONOG POTPORNOG ZIDA

Gravitaciona potporna konstrukcija duguje svoju stabilnost sopstvenoj težini uz
eventualno mali doprinos sile pasivnog otpora (Slika 8.5). Iako ima mišljenja da su
masivni potporni zidovi od nearmiranog betona manje ekonomični od olakšanih
potpornih konstrukcija i drugih, od kojih su samo neke prikazane na Slici 8.4, ovde će
se postupak dimenzioniranja ilustrovati na takvom primeru, a postupak se može
upotrebiti za određivanje proporcija većine potpornih konstrukcija gravitacionog tipa.
Određivanje potrebnih dimenzija masivnog potpornog zida je iterativan postupak.
Uobičajen redosled proračuna ilustrovan je na Slici 8.31. Pretpostave se dimenzije zida
(8.31-a) i odredi veličina i napadna tačka aktivnog pritiska Ea (8.31-b) na konturu zida.
Odredi se položaj i veličina rezultante sile aktivnog pritiska i sopstvene težine zida R
koja deluje na temeljnu spojnicu sa ekscentričnošću e (Slika 8.31-c, Slika 8.32-a i Slika
8.32-b). Pri tome nije uputno oslanjati se na stabilizirajući doprinos pasivnog otpora,
osim ako se potpuno sigurno zna da se nikada u budućnosti neće ispred zida izvoditi
dodatni iskop, a to je pretpostavka koja je retko kada opravdana.
Masivni potporni zid oslonjen na temeljno tlo treba da zadovolji dva osnovna
zahteva: prvi je da ne dođe do klizanja zida po temeljnoj spojnici, a drugi da se ne
prekorači dopušteno koso opterećenje temeljnog tla. Izračunata rezultanta se mora
nalaziti unutar širine temeljne spojnice; ukoliko je izvan, došlo bi do preturanja zida
rotacijom oko spoljne ivice temelja, prema Slici 8.6-c. Izvrši se kontrola stabilnosti zida
na klizanje po temeljnoj spojnici, pri čemu je preporučljivo zanemariti pasivni otpor u
nožici, tako da je faktor sigurnosti protiv klizanja:
N tan δ
FS = > 1.5 (8.45)
T
Ukoliko se uzima u obzir i pasivni otpor Ep, preporučuje se kriterijum:
N tan δ + E p
FS = > 2.0 (8.46)
T
U prethodnim izrazima N je komponenta sile R upravna na temeljnu spojnicu, T
smičuća komponenta, paralelna sa temeljnom spojnicom, a δ je ugao trenja između
temelja i tla. Ukoliko postavljeni uslov, na primer (8.45), nije zadovoljen, može se
pokušati da se sa temeljna spojnica iskosi ne bi li se zidu otežalo klizanje "uz brdo", jer
se pri projektovanju sile R na kosu spojnicu smičuća komponenta znatno smanjuje, a

normalna komponenta se relativno malo povećava, ili se može predvideti "zub" prema
primeru prikazanom na Slici 8.4-f.
Slika 8.31. Postupak dimenzionisanja masivnog potpornog zida
Da bi se obezbedili naponi pritisaka po celoj širini temeljne spojnice,

ekscentričnost rezultante treba da je unutar jezgra preseka, tj. na odstojanju e < B/6, gde
je B širina temelja. Ako se ovaj uslov zadovoljen, zid će biti dovoljno siguran i protiv
preturanja, tako da se ispunjavanje uslova sigurnosti protiv preturanja, koji se ponegde
navodi u literaturi, a izgleda i odomaćen u praksi, ne mora posebno proveravati.
Pretpostavljajući linearnu raspodelu kontaktnih napona, odrede se naponi u
temeljnoj spojnici koji su određeni ivičnim naponima:
N 6e
q1,2 = 1 ±  (8.47)
B B 
Niz mogućih računskih vrednosti, u zavisnosti od ekscentričnosti, prikazan je na
Slici 8.32-c. Ukoliko je rezultanta izvan jezgra preseka, odredi se aktivni presek, deo
širine temelja koji je opterećen naponima pritiska, a zona pod izračunatim naponima
zatezanja se isključuje, jer kontakt temelja zida i tla ne može da primi napone zatezanja.
Ukoliko se zid gradi na stišljivom tlu, kao što je vodom zasićena glina, nejednaki naponi
na temeljnoj spojnici mogu izazvati progresivno naginjanje zida zbog konsolidacije tla.
Proračun sleganja zida se može provesti po postupcima koji su opisani u prethodnom

Poglavlju 7. U načelu, zidove na stišljivom tlu treba dimenzionirati ispunjavanjem
uslova da rezultanta R deluje blizu srednje linije temelja. U opštem slučaju, ako se
rezultanta nalazi izvan jezgra preseka, izvrši se korekcija na aktivni presek čija širina je
jednaka trostrukoj vrednosti odstojanja rezultante od spoljne ivice temelja (najniža skica
na Slici 8.32-c). Tako izračunata raspodela napona se koristi za kontrolu veličina
napona u konstrukciji zida, ali se za proračun nosivosti temelnog tla koristi alternativna
pretpostavka o aktivnoj širini temeljne stope (Slika 8.32-d).
Slika 8.32. Ispitivanje stabilnosti gravitacionog potpornog zida
Gore opisani uslovi su dovoljni ukoliko se potporni zid oslanja na stenu ili na
veoma čvrsto tlo. U opštem slučaju mora se proveriti da li je prekoračena nosivost tla
prema Slici 8.6-a. Pri tome se za kontrolu dopuštenih normalnih napona, uz učešće
smičuće sile, određuje aktivni presek osnove temelja koji je rezultantom centrično
opterećen prosečnom veličinom normalnog kontaktnog napona q. Računska širina
temelja B″ je jednaka dvostrukom odstojanju rezultante od opterećenije ivice temelja,
tako da je prosečan napon za poređenje sa dopuštenim opterećenjem tla q = N/B″,
prema Slici 8.32-d. Dopušteno opterećenje tla se praktično određuje po postupku koji je
opisan u narednom Poglavlju 9.
U određenim okolnostima može biti kritičan problem stabilnosti mase tla i zida
po mehanizmu klizanja koji obuhvata globalno i zid i tlo, prema Slici 8.6-d. Ova vrsta
problema razmatra se u Poglavlju 10. Pri tome se ne sme zaboraviti da potporni zid
mora biti stabilan i u svakoj fazi građenja, pa i kada na njega ne deluje aktivni pritisak.
8.12 REZIME
Standardne metode granične ravnoteže i plastične ravnoteže se primenjuju za
određivanje stanja stabilnosti mase tla. Ove metode su u najširoj primeni u rešavanju
problema nosivosti temelja, stabilnosti kosina i pritisaka na potporne konstrukcije.
Metoda granične ravnoteže se sastoji u formulisanju mehanizma loma i granično
opterećenje se određuje iz uslova ravnoteže hipotetičkog kliznog tela pri dostizanju
loma tla. Jednostavni primeri takvog postupka su teorije pritisaka tla po Kulonu i po
Kulmanu. Alternativno, metoda plastične ravnoteže, koja je na najjednostavniji način
opisana metodom Rankina, razmatra plastifikaciju, odnosno lom na nivou elementa tla.
Gravitacione potporne konstrukcije izložene bočnom pritisku svoju stabilnost
duguju sopstvenoj težini, nosivosti tla i pomeranjima koja su dovoljna za mobilizaciju
smičuće čvrstoće tla u zaleđu zida. Veličina i raspored pornih pritisaka ima znatan uticaj
na stabilnost potpornog zida. Analiza stabilnosti potpornog zida treba da obuhvati sve
moguće mehanizme loma da bi se odredio kritičan.
362
Poglavlje 9
NOSIVOST TEMELJNOG TLA
9.1 UVOD
Temelj mora da zadovolji dva osnovna uslova. Prvi je da veličine sleganja budu u
dopuštenim granicama o čemu je bilo govora u Poglavlju 7. Drugi uslov zahteva da
faktor sigurnosti na prolom temeljnog tla mora biti dovoljno visok; najčešće se zahteva
FS = 2 do 3, odnosno da se tlo može opteretiti sa 1/3 do 1/2 graničnog opterećenja koje
bi izazvalo prolom tla. Taj drugi uslov, koji podrazumeva i određivanje granične
nosivosti temeljnog tla, razmatra se u ovom poglavlju.
Ukoliko tlo u površinskoj zoni može da na adekvatan način primi opterećenja od
konstrukcije građevinskog objekta, govori se o plitkom temeljenju. Plitki temelji prika-
zani na Slici 7.1, od (a) do (f), mogu biti relativno male ploče u osnovi koje primaju
opterećenja pojedinačnih stubova, ("samci"), u obliku traka koje nose zidove ili niz stu-
bova na određenim razmacima, ("trakasti temelji"), ili u obliku ploče, nekad ukrućene
gredama, ispod celog objekta. Plitki temelji prenose na tlo opterećenje najčešće preko
horizontalne temeljne spojnice, pri čemu je doprinos smičućih napona po kontaktu
između tla i konstrukcije temelja iznad nivoa temeljne spojnice zanemarljiv. Obično se
podrazumeva da je temelj plitak ukoliko njegova dubina ispod površine terena ne
prelazi dimenziju njegove širine (Slika 7.1-f), ali se može reći da se i temelji na dubini
od dve do tri širine temelja takođe mogu aproksimativno tretirati kao plitki temelji.
Minimalna dubina temelja ispod površine terena uslovljena je dubinom do koje ne
dosežu spoljni klimatski uticaji sezonskim promenama vlažnosti kao i dejstva mraza, što
mogu biti uzroci pojave promene zapremine sitnozrnog tla do dubine koja u našem
podneblju iznosi 0.8-1.0 m.
Ako se na zadovoljavajući način na tlo ne mogu preneti opterećenja plitkim
temeljima, primenjuje se duboko temeljenje na šipovima, (Slika 7.1-h), dijafragmama,
bunarima ili kesonima, ili se primenjuju mere poboljšanja tla. U drugom delu ovog
poglavlja prikazaće se i metode za određivanje nosivosti šipova, tipičnih predstavnika
konstruktivnog oblika dubokog temeljenja.
9.2 PROLOM TEMELJNOG TLA

Zavisnost između opterećenja i veličine sleganja zavisiće, u opštem slučaju, od veličine
i oblika temelja, vrste i stanja tla i načina opterećivanja. U slučaju preopterećenja
temelja vertikalnomsilom Q, kriva zavisnosti sleganja od opterećenja, koja liči na
naponsko deformacionu krivu pri povećavanju devijatora napona, može ukazati na lom
tla, veličinu graničnog opterećenja qf pri delovanju centrične sile Qf na površini A.
9. NOSIVOST TLA 363
To može biti ili maksi malna veličina opterećenja, Slika 9.1-a, ili neka veličina pri
kojoj je brzina sleganja konstantna, Slika 9.1-b, a izuzetno i neka veličina koju nije lako
definisati zbog izrazito žilavog, duktilnog ponašanja, Slika 9.1-b, (Vesić, 1975). Po
definiciji, granična nosivost tla je:
Qf
qf = (9.1)
A
Svi temelji moraju imati izvesnu sigurnost protiv proloma temeljnog tla tako da je
dopušteno opterećenje
qf
qa = (9.2)
FS
gde je FS faktor sigurnosti definisan odnosom FS = qf /qa . Ovo je najjednostavnija ali ne
i jedina moguća definicija faktora sigurnosti. O drugim definicijama biće reči kasnije u
ovom poglavlju.
Prolom temeljnog tla nastaje usled smičućeg loma u tlu u području opterećenja.
Tri osnovna oblika loma se mogu opisati kao opšti smičući lom, lokalni smičući lom i
probojni smičući lom. Na Slici 9.1 prikazani su oblici proloma temeljnog tla u funkciji
opterećenja za temelje na suvom pesku različitih zbijenosti koje je modelskim
ispitivanjima dobio Vesić (1963), a potvrđena su i ispitivanjima mnogih istraživača.
Slika 9.1. Zone smicanja i zavisnost sleganja od opterećenja prema modelskim

ispitivanjima. (a) Zbijen pesak, (b) Srednje zbijen pesak,
(c) Veoma rastresit pesak
Opšti smičući lom nastaje u slučaju stope na zbijenom pesku (9.1-a) koji je
karakterističan po jasno definisanoj kliznoj površi. Ispod stope se formira "klin" tla koji
364 9. NOSIVOST TLA
simetrično u približno spiralnom obliku prelazi u drugi klin ograničen kliznom površi i
površinom terena. Tlo ispod stope tone, a u neposrednoj okolini se izdiže. Sleganje se
povećava skoro linearno do relativno velikog opterećenja, prve plastifikacije se
pojavljuju u području ivica stope, i opterećenje dostiže maksimalnu veličinu nakon čega
sila opada ukoliko se opit provodi sa kontrolisanom brzinom vertikalnog pomeranja.
Nakon dostizanja maksimuma, (maksimalni gradijent dilatancije) sila počinje da opada
sa povećanjem sleganja zbog razlabavljavanja uzglobljenja između zrna u procesu
povećanja zapremine tla o kojoj je bilo reči u Poglavlju 5. Po obliku se ova zavisnost
može opisati krto-plastičnim ponašanjem.
Nasuprot gore opisanom ponašanju, za temelj na srednje zbijenom pesku dobija se
jasan prelom na krivoj opterećenje-sleganje kojoj odgovara formiranje klizne površi sa
ograničenim prostiranjem, a zatim se sleganje nastavlja do globalnog smičućeg loma tla
(Slika 9.1-b). Kriva pokazuje blag porast sile i nakon globalnog loma tla, iako je
smičući lom nastao uz nepotpuno formiranje kliznih površi koje su jasno definisane
samo u širem području neposredno ispod temelja. Pojavljuje se vidljivo izdizanje
površine tla pored ivica stope. Formira se prizmatični klin i samo deo zakrivljenih
površi, koje se ne nastavljaju pasivnim klinovima do površine terena već samo do linije
koja polazi od ivice temelja. Tada se govori o lokalnom lomu. Ovaj oblik loma je negde
između opšteg i probojnog smicanja.
Probojno smicanje (Slika 9.1-c), nasuprot opšteg, nije lako uočiti. Pri porastu
opterećenja, sleganje je praćeno vertikalnom kompresijom tla ispod stope. Temelj
kontinualno tone uz vertikalno smicanje tla po ivicama temelja. Tlo izvan opterećenog
dela kao da ne učestvuje u procesu deformisanja i praktično nema pomeranja površine
tla pored temelja.
Ponašanje preopterećenih stvarnih temelja bi bilo slično ovde opisanim ponaša-
njima modela. Koji bi oblik loma nastao ukoliko bi se opterećenje povećavalo do do-
voljne veličine da takvu neželjenu, često katastrofalnu pojavu izazove, zavisi od većeg
broja faktora, od kojih se neki još uvek istražuju. Za sada ne postoji opšte prihvaćen
numerički kriterijum za predviđanje oblika loma tla pod temeljnim opterećenjem. Može
se generalno reći da oblik loma zavisi od deformabilnosti tla i drugih uslova. Ako je tlo
nestišljivo i ima konačnu smičuću čvrstoću, nastaće opšti smičući lom, kakav je tipično
slučaj sa opterećenjem na površini zbijenog peska. Ako je tlo veoma stišljivo, treba
očekivati probojni lom, kakav je pouzdano utvrđen u slučaju rastresitog peska.
Međutim, i veoma zbijen pesak se može dovesti u stanje probojnog smičućeg loma ako
temelj opterećuje tlo na relativno velikoj dubini od površine terena, kao što je to obično
kod šipova. Na osnovu eksperimentalnih istraživanja i ispitivanja na peskovima, (Vesić
1975), konstruisan je dijagram prikazan na Slici 9.2. Treba na ovom dijagramu uočiti
da, za sve relativne dubine veće od oko 4.5, što približno odgovara dubini polu-dubokog
temelja, dolazi samo do probojnog loma, nezavisno od stanja zbijenosti tla.
Međutim, i relativno brzo opterećivanje temelja do loma vodom zasićene
normalno konsolidovane gline, tako da se deformacije događaju u nedreniranim
uslovima i bez promene zapremine, izazvalo bi opšti smičući lom. Ukoliko se
opterećivanje provede sporo, u dreniranim uslovima, zbog značajne stišljivosti meke
gline, dogodio bi se probojni lom.
9. NOSIVOST TLA 365
Slika 9.2. Oblici proloma tla opterećenog temeljom na pesku
Za svaki realni temelj postoji izvestan nivo opterećenja za koji su sleganja velika
ili se njihove veličine veoma teško mogu predvideti. Ovo opterećenje se naziva
graničnom nosivošću tla. Temelj se mora projektovati tako da stvarno opterećenje bude
manje od granične nosivosti sa odgovarajućim faktorom sigurnosti, koji bezbedno
pokriva moguću varijabilnost opterećenja i nosivosti. Tačno značenje izraza "velika
sleganja" i "teško predvideti" nije sasvim precizno i o tome u svakoj konkretnoj situaciji
treba da prosuđuje inženjer. Generalno, za graničnu nosivost se uzima veličina
opterećenja koja izaziva lokalni lom tla, tj. opterećenje pri kojem se uočava prelom u
krivoj opterećenje-sleganje. Alternativno, može se reći i da je granična nosivost
najmanje opterećenje koje izaziva potpuni lom tla, mada potpuni lom u nekim
slučajevima (lokalno smicanje, probojno smicanje) nije jasno definisan. Zbog toga je
korisno znati veličinu sleganja koja je dovoljna za mobilizaciju granične nosivosti.
Merenja pri ispitivanju nosivosti temelja na površini zasićene gline su pokazala da se
obično radi o 3% do 7% širine temelja, dok se lom za opterećenja na dubini dostiže pri
oko 15% širine temelja. Za temelje na pesku merene su veće vrednosti i one se kreću u
granicama 5% do 15% za površinske temelje, i čak do 25% za duboke. U slučaju da se
maksimum opterećenja ne može pouzdano ustanoviti, kritično sleganje temelja se može
usvojiti u veličini od 10 % širine temelja.
366 9. NOSIVOST TLA
9.3 METODE PRORAČUNA NOSIVOSTI PLITKIH TEMELJA

Za rešavanje problema granične nosivosti ne postoje rigorozna rešenja, tako da se
koriste približne metode. Pri tome se primenjuje metodologija plastične ravnoteže i
razmatra ravan problem, koji odgovara temeljima oblika trake, a zatim se vrše korekcije
empirijskim koeficijentima za stope drugih proporcija, kao što su pravougaoni, kružni
ili kvadratni temelji.
Problem nosivosti temelja se može rešiti i ako se pretpostavi elasto-plastično
ponašanje tla, u principu, za ravan i rotaciono simetričan zadatak. Osnovna teškoća u
nalaženju opšteg i prihvatljivog rešenja je u izboru matematičkog modela ponašanja tla
u opisu konstitutivnog modela. I pored značajnog napretka na polju rešavanja graničnih
zadataka ove vrste, teorija granične nosivosti tla je još uvek ograničena na rešenja
klasične teorije plastičnosti koja podrazumeva kruto plastično ponašanje, prilaz koji je u
prethodnom poglavlju korišćen za rešavanje jednostavnijeg zadatka određivanja
pritisaka tla. U okviru metode granične ravnoteže može se, strogo uzev, rešavati samo
problem nestišljivog tla, što znači da se podrazumeva samo opšti smičući lom tla.
Problem se postavlja na način prikazan na Slici 9.3. Temelj širine B i dužine L se
obično ne postavlja na površinu mase tla, kao što je to pretpostavljeno u gore
prikazanim rezultatima ispitivanja, već na izvesnoj dubini Df. Tlo je homogeno i
ograničeno beskonačnim poluprostorom. Jedinična težina je γ, a smičuća čvrstoća je
definisana Kulonovom linearnom anvelopom sa parametrima φ i c. Zadatak je da se
odredi granično opterećenje tla qf = Qf /(B L). U teorijskom rešavanju zadatka, radi
pojednostavljenja, koriste se sledeće pretpostavke:
čvrstoća tla na delu klizne površi EF i E′F′ između površine terena i dubine
D f može se zanemariti,
naponi smicanja na vertikalnom kontaktu temelja i tla AG i A′ G′ su jednaki nuli,
dužina temelja L je velika u prema širini temelja B, ravan problem.
Slika 9.3. Prolom tla ispod plitkog temelja pri vertikalnom centričnom
opterećenju
To praktično znači da se tlo iznad nivoa temeljne spojnice AA′ uzima u obzir samo
kao nadopterećenje koje deluje na dubini Df i iznosi q0 = γ Df. Ovo je prihvatljiva
pretpostavka za plitke temelje kada je Df < B. Dva prvo navedena pojednostavljenja su
9. NOSIVOST TLA 367
opravdana u najvećem broju slučajeva i na strani su sigurnosti, posebno što je

površinski sloj tla često rastresit ili ispucao. Treće pojednostavljenje je ekvivalentno
pretpostavci da je temelj beskonačno dug, L/B > 10, a praktično kada je L/B > 5. Ako je
L/B < 5 obično se uvodi izvesna korekcija.
Prandtl (1920) je, razmatrajući ravan problem proboja metala po metodi klasične
teorije plastičnosti, razvio postupak koji primenjen u mehanici tla podrazumeva
pretpostavke da je homogeno i izotropno tlo bez težine (γ = 0), i da je temelj krut i
potpuno gladak. Iz takvih pretpostavki proizlazi mehanizam loma prikazan na Slici 9.4.
Trakast temelj širine B i velike dužine opterećuje tlo ravnomerno podeljenim
naponom qf, dok je površina tla u okolini temelja opterećena jednako podeljenim
opterećenjem q0. Pošto je površina temelja širine B glatka, unutar prizme AA′C razvija
se aktivno Rankinovo stanje pri čemu su uglovi α (Slika 9.3) jednaki 450 + φ/2, jer je na
temeljnoj spojnici granično opterećenje tla qf jednako maksimalnom glavnom naponu
σ1. Kretanje prizme AA′C na niže potiskuje okolno tlo u stranu bočnim silama sa obe
strane klina. Pasivne Rankinove zone AED i A′E′D′ se razvijaju sa obe strane klina pri
čemu uglovi DEA i DAE iznose 450 - φ/2. Prelaz između aktivnog klina, koji se kreće
naniže, i pasivne prizme koji se pomera u bočnom pravcu i naviše, odvija se kroz zone
radijalnog smicanja ACD i A′CD′, pri čemu su lukovi (površine) logaritamske spirale za
koje su tangentne ravni loma klizne površine pasivnog i aktivnog klina na krajevima.
Strogo uzev, kriva je spirala samo ako je jedinična težina tla γ = 0 i φ > 0 koja se
degeneriše u kružni luk kada je φ = 0. Stanje plastične ravnoteže postoji iznad površine
EDCD′E′, pri čemu se ostali, niži deo, ne pomera.
Slika 9.4. Mehanizam loma ispod trakastog temelja po Prandtlu
Za takav mehanizam loma i Mor-Kulonov zakon loma sa parametrima φ i c za tlo

bez težine i bez opterećenja q0, Prandtl nalazi granično opterećenje trakastog temelja u
obliku:
( )
q f = c eπ tan φ tan 2 450 + φ / 2 − 1 cot φ (9.3)
Nešto kasnije Reissner (1924) razmatra sličan problem pretpostavljajući da

kohezije nema, a da pored trakastog opterećenja deluje i opterećenje q0 i nalazi rešenje u
obliku:
(
q f = q 0 eπ tan φ tan 2 450 + φ / 2 ) (9.4)
368 9. NOSIVOST TLA
Rešavanjem zadatka, u kojem figurišu i trenje i kohezija, dobija se za takav

mehanizam loma i za tlo bez težine analitičko rešenje u obliku:
q f = c Nc + q0 Nq (9.5)
gde su Nq i Nc faktori nosivosti po Prandtlu-Reissneru, koeficijenti bez dimenzija koji
zavise samo od ugla smičuće otpornosti φ i definišu se sledećim izrazima:
(
N q = eπ tan φ tan 2 450 + φ / 2 ) (9.6)
N c = ( N q − 1) cot φ (9.7)
Očigledno je da izrazu (9.5) treba neka korekcija jer bi se za nevezan pesak, kada
je c = 0, ukoliko se temelj nalazi na površini tla i ako ne postoji opterećenje q0, dobilo
da je i nosivost jednaka nuli. Da bi se ova nelogičnost ispravila, treba odrediti doprinos
sopstvene težine tla iznad klizne površi do ravni koja se nalazi u nivou temeljne
spojnice ukupnoj graničnoj nosivosti. U slučaju da je c = 0 i q0 = 0 može se pokazati
da izraz za graničnu nosivost tla, koje ima čvrstoću trenja izraženu uglom φ i jediničnu
težinu γ, ima oblik
1
q f = γ B Nγ (9.8)
2
gde je Nγ faktor nosivosti bez dimenzija za koji ne postoji analitičko rešenje, ali se može
aproksimativno odrediti numeričkim ili grafičkim postupkom.
Kombinovanjem izraza (9.5) i (9.8), granična nosivost tla ispod plitkog trakastog
temelja opterećenog vertikalnom centričnom silom i parametrima c ≠ 0, q0 ≠ 0 i γ ≠ 0 se
može opisati opštom jednačinom Terzaghija (1943) u obliku:
1
q f = γ B Nγ + c N c + γ D f N q (9.9)
2
gde su Nγ, Nc i Nq faktori nosivosti koji zavise samo od φ i oblika mehanizma loma tla.
Prvi član u izrazu (9.9) predstavlja doprinos graničnoj nosivosti sopstvene težine
tla γ ispod nivoa temeljne spojnice, drugi član opisuje doprinos kohezije c, a treći
učešće nadopterećenja q0 na nivou temeljne spojnice. Treba imati u vidu da je ovakva
superpozicija nekorektna sa tačke gledišta tačne teorije plastičnosti, osim u slučaju kada
je φ = 0 i q0 = 0. Međutim, svaka greška koja iz toga proizlazi je reda veličine do 20%
na strani sigurnosti za φ = 400, greška nije nikada veća od 25% i nije tolika da bi
primena ovakvog postupka u praksi bila kompromitovana. Više decenija su se
primenjivali faktori nosivosti koje je predložio Terzaghi. On je pretpostavio da su
uglovi α = φ na Slici 9.3, tj., prizma ACA' nije aktivna Rankinova zona, već krut klin,
što je pravdavao činjenicom da temeljna spojnica nije glatka. Vrednosti za Nγ su
dobijene određivanjem totalnog pasivnog otpora i adhezije na ravnima AC i A'C, dok su
Nc i Nq određene iz modifikovanog Prandtlovog rešenja.
Terzaghijeva jednačina se sada samo prihvata u obliku (9.9) ali se kao metoda, sa
njegovim faktorima nosivosti Nγ, Nc i Nq, smatra prevaziđenom zbog toga što se
9. NOSIVOST TLA 369
pokazalo da je ugao klina bliži vrednosti 450 + φ/2 nego uglu φ i da trenje između
temelja i tla nema veći uticaj na graničnu nosivost u slučaju vertikalnog opterećenja.
Iako se rezultati za uobičajene uslove vertikalnog i centričnog opterećenja ne razlikuju
znatnije od tačnijih postupaka, metoda Terzaghija ima samo istorijski značaj jer se ne
zasniva na korektnom mehanizmu loma. Osim toga, izvorna teorija Terzaghija ne može
da obuhvati neke granične uslove kao što su kosa i ekscentrična opterećenja, koja se
veoma često pojavljuju u praktičnim problemima.
Slika 9.5. Faktori nosivosti
Sada se smatra da su faktori nosivosti koje treba upotrebljavati u opštoj jednačini

nosivosti (9.9) dati teorijski izvedenim izrazima (9.6) i (9.7), dok u pogledu izraza za Nγ
ne postoji konsenzus, osim delimične saglasnosti da se faktor Nγ može izraziti faktorom
Nq. Rešenje za faktor nosivosti Nγ je osetljivo na pretpostavljenu veličinu uglova α na
Slici 9.3. Caquot i Kerissel (1948, 1953) su vrednosti odredili numeričkim postupkom,
pretpostavljajući da je α = 450 + φ /2.
370 9. NOSIVOST TLA
Za faktor nosivosti Nγ se u našoj zemlji primenjuje izraz koji je predložio Hansen

(1968), a može se aproksimirati izrazom:
Nγ = 1.80 ( N q − 1) tan φ (9.10)
Osim predloga izraženog formulom (9.10), pažnju zaslužuju i sledeći predlozi:
Prema Meyerhofu (1963):

Nγ = ( N q − 1 ) tan (1.4 φ ) (9.11)
Hansen (1970) revidira svoj raniji predlog (9.10) i smanjuje N γ formulom:
Nγ = 1.5 ( N q − 1) tan φ (9.12)
Prema Vesiću (1975), numerički rezultati koje su objavili Caquot i Kerissel

(1953), mogu se aproksimirati analitičkim izrazom:
Nγ = 2 ( N q + 1) tan φ (9.13)
U domovini Hansena, Danskoj, koja ima vodeću ulogu u pripremi Evropskih

standarda za geotehniku (EUROCODE 7), nacionalni propisi za fundiranje
(1985) za ovaj faktor propisuju primenu formule:
Nγ = ( 0.08705 + 0.3221sin 2φ − 0.04836sin 2 φ )( N q e(π / 2) tan φ − 1) (9.14)
EVROKOD 7 u verziji iz 1997. godine sugerira:

Nγ = 2.0 ( N q − 1) tan φ (9.15)
Izračunate vrednosti za navedene faktore nosivosti N q, N c i N γ po izrazima (9.6),

(9.7 ) i (9.10) prikazane su punim linijama dijagramom na Slici 9.5, a isprekidanim
linijama su prikazane granice u kojima se nalaze vrednosti faktora nosivosti N γ . Gornja
granica je prema formuli Vesića, a donja je anvelopa minimuma ostalih predloga.
Formula (9.15), koju sugerira Evrokod 7, daje nešto manje vrednosti od Vesićevih a
znatno veće od svih ostalih predloga. Formula Evrokoda 7 je, izgleda, rezultat
kompromisa sa nejasnom tehničkim obrazloženjem. U Tabeli 9.1 date su i brojne
vrednosti za N q, N c i N γ prema pomenutim formulama, a dodate su i vrednosti za
faktor nosivosti Nγ po predlogu Evrokoda prema formuli (9.15).
Većina gore opisanih rešenja daje određene donje granice iz rešenja aprosimativne
teorije plastičnosti koja zadovoljavaju statičke uslove, ali radi povećanja sigurnosti
ignorišu kinematičke uslove koji vladaju u zoni loma tla. Michalowski (1997),
primenjujući kinematički prilaz ovom problemu, nalazi da je većina predloga za Nγ,
osim Vesićevog, manje ili više, konzervativna, i da ugao dilatancije ψ ima značajan
uticaj na rezultat i vrednosti prema numeričkom rešenju aproksimira izrazom:
*
Nγ = e0.66+5.11 tan φ tan φ * (9.16)
9. NOSIVOST TLA 371
gde je
cosψ sin φ
tan φ * = (9.17)
1 − sinψ sin φ
Ukoliko se primenjuje asocijativni zakon plastičnosti tako da je φ = ψ, veličina
faktora nosivosti Nγ je bliska vrednostima koje je predložio Vesić.
Tabela 9.1
Faktori nosivosti N q , N c , i N γ prema izrazima (9.6), (9.7), (9.10) i (9.15)
φ Nq Nc Nγ φ Nq Nc Nγ
(9.6) (9.7) (9.10) (9.15) (9.6) (9.7) (9.10) (9.15)
0 1.00 5.14 0.00 0.00 25 10.66 20.72 8.11 9.01
1 1.09 5.38 0.00 0.00 26 11.85 22.25 9.53 10.59
2 1.20 5.63 0.01 0.01 27 13.20 23.94 11.19 12.43
3 1.31 5.90 0.03 0.03 28 14.72 25.80 13.13 14.59
4 1.43 6.19 0.05 0.06 29 16.44 27.86 15.41 17.12
5 1.57 6.49 0.09 0.10 30 18.40 30.14 18.08 20.09
6 1.72 6.81 0.14 0.15 31 20.63 32.67 21.23 23.59
7 1.88 7.16 0.19 0.22 32 23.18 35.49 24.94 27.72
8 20.6 7.53 0.27 0.30 33 26.09 38.64 29.33 32.59
9 2.25 7.92 0.36 0.40 34 29.44 42.16 34.53 38.37
10 2.47 8.34 0.47 0.52 35 33.30 46.12 40.71 45.23
11 2.71 8.80 0.60 0.66 36 37.75 50.59 48.06 53.40
12 2.97 9.28 0.76 0.84 37 42.92 55.63 56.86 63.18
13 2.36 9.81 0.94 1.05 38 48.93 61.35 67.41 74.90
14 3.59 10.37 1.16 1.29 39 55.96 67.87 80.11 89.01
15 3.94 10.98 1.42 1.58 40 64.20 75.31 95.45 106.05
16 4.34 11.63 1.72 1.91 41 73.90 83.86 114.06 126.74
17 4.77 12.34 2.08 2.31 42 85.37 93.71 136.75 151.94
18 5.26 13.10 2.49 2.77 43 99.01 105.11 164.52 182.80
19 5.80 13.93 2.97 3.30 44 115.31 118.37 198.69 220.77
20 6.40 14.83 3.54 3.93 45 134.87 133.87 240.97 267.75
21 7.07 15.81 4.19 4.66 46 158.50 152.10 293.58 326.20
22 7.82 16.88 4.96 5.51 47 187.21 173.64 359.43 399.36
23 8.66 18.05 5.85 6.50 48 222.30 199.26 442.40 491.56
24 9.60 19.32 6.89 7.66 49 265.50 229.92 547.68 608.54
25 10.66 20.72 8.11 9.01 50 319.06 266.88 682.28 758.09
Treba uočiti da je veličina faktora nosivosti Nγ, veoma osetljiva na promenu ugla φ
što se može oceniti i iz strmog gradijenta odgovarajuće krive na Slici 9.5. Karakte-
ristične vrednosti faktora nosivosti Nγ po datim izrazima prikazane su u Tabeli 9.2.
Međusobna razlika minimalne i maksimalne vrednosti ne prelazi pomenutih dvadesetak
procenata. Međutim, u tabeli 9.2 se može videti da, bez obzira na primenjeni izraz za Nγ,
promena ugla φ, na primer, za samo 50, od 300 na 350, daje više nego dvostruku veličinu
faktora nosivosti Nγ. Unošenje ili zanemarivanje dilatancije, naročito u rasponu ugla
smičuće otpornosti zbijenog peska, nije manje značajno, što se može proceniti iz
rezultata dobijenih primenom izraza (9.16).
372 9. NOSIVOST TLA
Tabela 9.2
Faktori nosivosti N γ prema izrazima (9.11), (9.12), (9.13), (9.14), (9.15) i (9.16)
Meyer. Hansen Danske Vesić EC7 Michalowski
Norme
(1963) (1970) (1975) (1997) (1997)
φ (1985)
(9.11) (9.12) (9.14) (9.13) (9.15) ψ=φ ψ=(2/3)φ ψ=(1/3)φ ψ=0

20 2.87 2.95 2.84 5.39 3.93 4.59 4.43 4.17 3.80
21 3.42 3.50 2.36 6.20 4.66 5.28 5.15 4.81 4.33
22 4.07 4.13 3.96 7.13 5.51 6.16 5.99 5.54 4.92
23 4.82 4.88 4.67 8.20 6.50 7.19 6.96 6.38 5.57
24 5.72 5.75 5.51 9.44 7.66 8.38 8.08 7.32 6.29
25 6.77 6.76 6.48 10.88 9.01 9.78 9.39 8.39 7.09
26 8.00 7.94 7.64 12.54 10.59 11.41 10.90 9.61 7.97
27 9.46 9.32 8.99 14.47 12.43 13.32 12.65 11.00 8.94
28 11.19 10.94 10.59 16.72 14.59 15.57 14.69 12.58 10.00
29 13.24 12.84 12.49 19.34 17.12 18.22 17.07 14.37 11.17
30 15.67 15.07 14.74 22.40 20.09 21.35 19.85 16.41 12.45
31 18.56 17.69 17.41 25.99 23.59 25.05 23.11 18.72 13.85
32 22.02 20.79 20.59 30.21 27.72 29.46 26.92 21.35 15.38
33 26.17 24.44 24.40 35.19 32.59 34.70 21.40 24.35 17.04
34 31.15 28.77 28.96 41.06 38.37 40.98 36.68 27.75 18.84
35 37.15 33.92 34.45 48.03 45.23 48.51 42.90 31.61 20.80
36 44.43 40.05 41.09 56.31 53.40 57.58 50.27 36.01 22.92
37 53.27 47.38 49.13 66.19 63.18 68.56 59.01 41.01 25.22
38 64.07 56.17 58.92 78.02 74.90 81.90 69.41 46.70 27.69
39 77.33 66.76 70.88 92.25 89.01 98.20 81.82 53.18 30.35
40 93.69 79.54 85.59 109.41 106.05 118.20 96.67 60.55 33.21
41 113.99 95.05 103.84 130.21 126.74 142.88 114.51 68.95 36.27
42 139.32 113.96 126.27 155.54 151.94 173.50 135.99 78.50 39.55
43 171.14 137.10 154.39 186.53 182.80 211.72 161.98 89.39 43.05
44 211.41 165.58 189.72 224.63 220.77 259.76 193.52 101.79 46.78
45 262.74 200.81 234.37 271.75 267.75 320.54 321.95 115.92 50.74
Tabela 9.3
Faktori nosivosti N γ za pesak prema formulama (9.16), (9.17) u funkciji od dilatancije
φcv φps − φcv

0 2 4 6 8 10 12 14
28 10.00 13.43 18.11 24.58 33.62 46.42 64.80 91.65
30 12.45 16.72 22.59 30.73 42.17 58.49 82.13 116.97
32 15.38 20.67 27.97 38.16 52.58 73.28 103.50 148.45
34 18.84 25.36 34.40 47.08 65.13 91.23 129.64 187.28
36 22.92 30.91 42.02 57.71 80.17 112.88 161.37 234.77
38 27.69 37.40 50.99 70.27 98.04 138.74 199.53 292.30
40 33.21 44.95 61.46 85.00 119.09 169.37 244.99 361.30
9. NOSIVOST TLA 373
Ukoliko se u razmatranje faktora nosivosti N γ uvede i dilatancija, koja uslovljava

određene kinematičke uslove koji mogu, a ne moraju, da se sasvim poklapaju sa strogim
pravilima normalnosti klasične teorije plastičnosti, uputno je razmotriti uticaj rešenja,
koja bi se dobila primenom predloga Boltona datog izrazom (5.43), iz kojeg sledi da je
ψ=1.25(φps − φcv), na za faktor nosivosti prema formuli (9.15). Za raspon parametara,
koji obuhvataju peskove sa različitim uglovima smičuće otpornosti pri konstantnoj
zapremini i različitih doprinosa dilatancije, rezultati su prikazani u Tabeli 9.3.
Veći broj modelskih ispitivanja nosivosti temelja na samoj površini peska,
orijentisan na određivanje samo faktora nosivosti Nγ, pokazala su da veličina faktora
nosivosti opada i teži ka izvesnoj asimptotskoj veličini sa povećanjem širine temelja B.
Ovakvu tendenciju je uočio Golder (1941), ali je trebalo da prođe posle toga još tridese-
tak godina da se takav nalaz generalno uvaži u teoriji i praksi. Kvalitativno slično bi se
menjao, tj, smanjivao i faktor nosivosti Nq sa povećavanjem dubine fundiranja odnosno
sa povećanjem vertikalnog normalnog napona q0 na nivou temeljenja. Glavni razlog što
faktor nosivosti zavisi od veličine opterećene površine, tj. od širine temelje je
zakrivljenost anvelope napona loma u području manjih napona kada je σn < 2pN. Ugao
smičuće otpornosti nije konstantna veličina, kako se prvobitno teorijski pretpostavlja,
već opada ka asimptotskoj veličini φB sa povećanjem nivoa normalnih napona, kao što
je pokazano u Poglavlju 5. Za sada ne postoji opšte prihvaćen postupak za određivanje
granične nosivosti tla za nelinearni kriterij loma, tako da se može pretpostaviti veličina
ugla smičuće otpornosti koja odgovara veličini prosečnog normalnog napona na
kritičnoj kliznoj površi mehanizma loma. Proračun raspodele normalnog prosečnog
napona u konkretnim praktičnim proračunima je izuzetno zametan posao, tako da za
proračun granične nosivosti može usvojiti veličina sekantnog ugla smičuće otpornosti za
približno prosečnu veličinu normalnog napona prema izrazu:
1
σn = (
4 f
)
q + 3 q 0 (1 − sin φ ) (9.18)
Ovakav prilaz zahteva da se proračun granične nosivosti provede iterativno;

pretpostavi se izvesna veličina ugla φ, odredi qf, izračuna prosečan normalni napon
prema izrazu (9.18), ponovo odredi ugao φ na osnovu parametara nelinearne anvelope
napona loma i postupak se ponavlja sve dok razlika između dve sukcesivno izračunate
granične nosivosti ne bude prihvatljivo mala.
Nivo podzemne vode može znatno da utiče na nosivost plitkog temelja.
Potapanjem tla gubi se prividna kohezija koja je pre potapanja mogla postojati usled
kapilarnih efekata ili slabih cementacionih veza. Osim toga, efektivna jedinična težina
temeljnog tla se smanjuje približno na polovinu jedinične težine tla iznad nivoa
podzemne vode. Prema tome, sva tri člana u izrazu tipa (9.9) i (9.27), za nosivost tla se
mogu znatno smanjiti. Zbog toga se proračun nosivosti tla provodi za najviši moguć
nivo podzemne vode, imajući u vidu i privremene visoke nivoe koji se mogu očekivati
na razmatranoj lokaciji usled eventualnih poplava ili izuzeno intenzivnih padavina.
Ako je najviši moguć nivo podzemne vode na dubini zw ≤ B ispod nivoa temeljne
spojnice, Slika 9.6, efektivna jedinična težina tla uz faktor Nγ može se uzeti na osnovu
izraza:
374 9. NOSIVOST TLA
γ = γ ′ + ( zw /B ) (γ − γ ′ ) (9.19)
gde je γ′ potopljena jedinična težina tla i
γ je jedinična težina vlažnog tla iznad nivoa podzemne vode
pri minimalnoj vlažnosti.
Ukoliko je nivo podzemne vode na nivou temeljne spojnice ili iznad nje, treba
koristiti jediničnu težinu tla u potopljenom stanju γ′.
Slika 9.6. Uticaj nivoa podzemne vode
Jedno od retkih tačnih rešenja, primenom teorije plastičnosti može se dobiti za

materijal bez trenja, kada je u nedreniranim uslovima φ u = 0 sa smičućom čvrstoćom u
totalnim naponima τf = cu. Za trakasto opterećenje na površini tla uglovi 450 + φ /2 i
450 - φ/2 postaju 450, a logaritamske spirale degenerišu u kružne lukove i dobija se
mehanizam loma prikazan na Slici 9.7. Faktor nosivosti se može odrediti nalaženjem
veličine iz izraza (9.7) kada φ → 0 tako da se dobija da je Nc = 2 + π. Granično
opterećenje u ovom slučaju, bez opterećenja u okolini temelja q0, je:
q f = ( 2 + π ) cu ≈ 5.14 cu (9.20)
Ako se podsetimo da je nedrenirana kohezija jednaka polovini jednoaksijalne
čvrstoće, cu = qu /2, zamena u gornji izraz daje:
q f = 2.57 q u (9.21)
Ako se usvoji faktor sigurnosti FS = 2.57, što je vrednost u ranije pomenutim
granicama za faktor sigurnosti 2 do 3, dobija se da je dopušteno opterećenje tla:
qf
qa = ≈ qu (9.22)
FS
što znači da je, bar orijentaciono, dopušteno opterećenje trakastog temelja na površini
zasićene gline u nedreniranim uslovima jednako jednoaksijalnoj čvrstoći.
Veoma jednostavno i korisno rešenje za graničnu nosivost temelja na zasićenim
glinama u nedreniranim uslovima ( φ u = 0 ), dao je Skempton (1951) u obliku:
q f = cu N c + γ D f (9.23)
9. NOSIVOST TLA 375
gde faktor nosivosti Nc zavisi od oblika temeljne stope (B < L) i odnosa Df /B. Za trakast
temelj (B/L = 0) na površini terena faktor nosivosti proizilazi iz Prandtlovog rešenja da
je Nc = 2 + π ≈ 5.14.
Slika 9.7. Mehanizam loma traksatog temelja na zasićenoj glini
Skemptonovi faktori nosivosti Nc u izrazu (9.23) za trakasti, kružni i kvadratni

temelj, zasnovani delom na teorijskim rešenjima a delom na modelskim ispitivanjima,
prikazani su na Slici 9.8. Za temelje pravougaonog oblika važi interpolacioni izraz
napisan na pomenutoj slici.
Slika 9.8. Faktori nosivosti prema Skemptonu
Može se uočiti da faktori nosivosti N c rastu sa dubinom do maksimalne dubine

poludubokog temelja, pri kojoj je Df /B < 4, a da su za veće relativne dubine konstantni,
tako da je za kvadratni ili kružni temelj na većoj dubini Nc = 9, a za dubok trakast
temelj Nc = 7.5. Zato se ova metoda može upotrebiti i za određivanje granične nosivosti
poludubokih i dubokih temelja - šipova i dijafragmi fundiranih u vodom zasićenoj glini.
376 9. NOSIVOST TLA
Ovde se može uvesti i nešto izmenjena definicija faktora sigurnosti imajući u vidu
da dodatne smičuće napone u tlu izaziva samo priraštaj napona iznad početnog,
geostatičkog, tj. neto kontaktni napon qn = q - γDf, veličina koja se koristi i u proračunu
konsolidacionog sleganja. Faktor sigurnosti u odnosu na smičući lom tla, definisan neto
graničnim opterećenjem qn,f = qf - γDf, može se izraziti u obliku:
q n, f q f −γ Df
Fs = = (9.24)
qn qa − γ D f
U slučaju plitkih temelja i relativno velikih uglova smičuće otpornosti nema
znatnije razlike u veličinama faktora sigurnosti izraženih preko bruto ili neto kontaktnih
napona, ali može imati praktičnog značaja ukoliko se radi o nosivosti zasićene gline u
nedreniranim uslovima. Ako se u izraz (9.24) unese Skemptonov izraz (9.23) dopušteno
opterećenje tla je:
cu N c
qa = + γ Df (9.25)
Fs
Ako se mobilisana nedrenirana kohezija izrazi kao cum = cu /FS , dopušteno
opterećenje se može napisati i u obliku
q a = cum N c + γ D f (9.26)
što znači da je u ovom slučaju faktor sigurnosti primenjen na smičuću otpornost tla i
jednak je faktoru sigurnosti izraženom neto kontaktnim naponom. Faktor sigurnosti
primenjen na parametre smičuće čvrstoće, radi dobijanja mobilisanih vrednosti, je treća
mogućnost za određivanje dopuštenog opterećenja tla, koja u slučaju tla sa trenjem
(φ > 0) ne daje identične rezultate, kao u ovde prikazanom specijanom slučaju. Sada
postoji izražena tendencija da se pri određivanju dopuštenog opterećenja sve više
primenjuju parcijalni faktori sigurnosti za parametre smičuće otpornosti tla umesto
faktora sigurnosti kojim se redukuje granično opterećenje.
OPŠTI OBLIK FORMULE ZA EKSCENTRIČNO I KOSO OPTEREĆENJE

PLITKIH TEMELJA. U dosadašnjem prikazu nosivosti plitkih temelja razmatrano je
samo vertikalno i centrično opterećenje beskonačno duge, trakaste temeljne stope. Ako
je opterećenje koso ili ekscentrično, što je u praksi i čest slučaj, problem postaje
složeniji. Da bi se dobio opštiji izraz za temelj koji se razlikuje od duge trake, za koju
važi ravno stanje deformacija, opisano dvodimenziono rešenje dato izrazom (9.9)
modifikuje se korektivnim koeficijentima "s" tako da se faktori nosivosti koriguju
poluempirijskim faktorima oblika temelja sc, sγ i sq. Da bi se uzeo u obzir doprinos
smičuće čvrstoće tla iznad nivoa temeljne spojnice ponekad se uvode korektivni faktori
dubine "d" odnosno dc, dγ i dq. U slučaju da je opterećenje centrično ali koso, potrebno
je uvesti korekcije inklinacije "i", koje zavise od ugla otklona rezultante δ u odnosu na
vertikalu, a izražavaju se koeficijenatima ic, iγ i iq. Uvođenjem navedenih faktora u
osnovnu jednačinu Terzaghija (9.8), opšti izraz za graničnu nosivost tla pri kosom
opterećenju, koji ove korekcije uzima u obzir, predložio je Hansen (1961) u obliku:
9. NOSIVOST TLA 377
q f = 0.5 γ B Nγ sγ dγ iγ + c N c sc d c ic + γ D f N q sq d q iq (9.27)
S obzirom da su faktori nosivosti izvedeni teorijski za ravan problem, odnosno za dug,

trakast temelj širine B, uvode se korektivni faktori oblika sc, sg i sq koji uzimaju u obzir
proporcije osnove opterećene površine dužine L.
Prema Meyerhofu (1963), faktori oblika su:
B
sq = sγ = 1 + 0.1 K p za φ > 100 odnosno sq = sγ = 1 za φ = 00 (9.28)
L
B
sc = 1 + 0.2 K p (9.29)
L
Prema Hansenu (1970), faktori oblika su:
B
sq = 1 + sin φ (9.30)
L
Nq B B
sc = 1 + za φ ≠ 0 odnosno sc = 1 + 0.2 za φ = 0 (9.31)
Nc L L
B
sγ = 1 − 0.4 ≥ 0.6 (9.32)
L
Prema Vesiću (1975) faktori oblika su:
B
sq = 1 + tan φ (9.33)
L
Nq B
sc = 1 + (9.34)
Nc L
B
sγ = 1 − 0.4 ≥ 0.6 (9.35)
L
Teorijska i eksperimentalna istraživanja su pokazala da se ekscentrični položaj
sile može uzeti u obzir uvođenjem fiktivne efektivne dimenzije osnove temelja koja je
datim ekscentrićnim opterećenjem stope centrično opterećena. Tako je za trakast temelj
efektivna širina B′ = B - 2e, kao što je to pokazano na Slici 8.32-d, a opštiji slučaj je
prikazan na Slici 9.9.
Pre opisa ostalih faktora treba uvesti koncept ekvivalentne površine temelja koji
na aproksimativan način uzima u obzir proporcije osnove temelja i eventualnu
ekscentričnost opterećenja u odnosu na težište opterećene površine. Temelji su veoma
često manje ili više ekscentrično opterećeni i jedna kontura klina tla ispod stope postaje
deo kružnog luka čiji centar, tačka O, odgovara položaju centra rotacije stope (Slika
9.10). Ukoliko je ekscentričnost takva da je e < B/4, centar rotacije je sa suprotne strane
stope (Slika 9.10-a). Za e = B/4 centar rotacije se nalazi tačno ispod ivice stope,
pomerajući se pri većim ekscentričnostima prema osi temelja, izazivajući izdizanje
manje opterećene strane (Slika 9.10-b). Ovakvo ponašanje temelja svakako treba
378 9. NOSIVOST TLA
sprečiti ispravnim dimenzionisanjem. Da bi se obezbedila dovoljna sigurnost protiv

izdizanja ivice, obično se preporučuje da ekscentričnost ne bude veća od B/6, odnosno
da sila deluje unutar jezgra površine temelja u kontaktu sa tlom.
U slučaju da je opterećenje centrično ali koso, lom temeljnog tla može nastati ili
klizanjem po temeljnoj spojnici, slučaj razmatran i u prethodnom poglavlju, ili lomom
kroz temeljno tlo prema Slici 9.11. Analiza analogna ranije prikazanoj za opšti smičući
lom se može provesti i u ovom slučaju, pri čemu se veličina zone obuhvaćena lomom tla
smanjuje sa povećavanjem ugla otklona opterećenja od vertikale δ. Zbog toga je
potrebno uvesti korekcije inklinacije "i", koje zavise od ugla otklona rezultante u
odnosu na vertikalu δ, a izražavaju se koeficijenatima ic, iγ i iq
Slika 9.9. Ekvivalentne i efektivne površine temelja

pri ekscentričnom opterećenju
Prema Meyerhofu (1963), korektivni faktori inklinacije su:

2
 2δ 
iq = ic =  1 − (9.36)
 π 
2
 δ
iγ =  1 −  (9.37)
 π
gde figurira nagib sile pod uglom koji je definisan odnosom tan δ = H/V.
Alternativno, postoji mogućnost da se uvede adhezija a između tla i osnove
temelja. Međutim, ta adhezija mora biti manja ili jednaka koheziji c i zavisi od
hrapavosti baze temelja. Prema tome, drugi oblik koji se koristi za opis nagiba sile
definiše se u obliku:
H
tan θ = (9.38)
V + A ' a cot φ
gde je A’ efektivna površina osnove temelja.
9. NOSIVOST TLA 379
U slučaju da je adhezija a ili c = 0, ili ako je površina osnove temelja savršeno

glatka, što praktično nije realna mogućnost, tada je δ = θ .
Slika 9.10. Mehanizam loma tla ispod ekscentrično opterećenog temelja
Slika 9.11. Mehanizam loma tla pri kosom opterećenju plitkog temelja
380 9. NOSIVOST TLA
Hansen (1970) je objavio formule, dijagrame i tabele za faktore inklinacije, ali

nije dao brojčane vrednosti za određene koeficijente, tako da je Vesić (1975) izvršio
modifikacije da bi ih prikazao sledećim izrazima:
iq = (1 − tan θ ) m (9.39)
iq N q − 1
ic = za φ ≠ 0 (9.40)
Nq −1
mH
ic = 1 − za φ = 0 (9.41)
A a Nc
iγ = (1 − tan θ ) m +1 (9.42)
2+ B/ L
m= (9.43)
1+ B / L
Gore prikazana rešenja uzimaju u obzir sopstvenu težinu tla iznad nivoa temeljne
spojnice kao vertikalno opterećenje na tom nivou i zanemaruju doprinos smičuće
čvrstoće tla od površine terena do nivoa dubine temelja Df .
Prema predlogu Hansena (1970), De Beer-a i Ladanyia (1961) i Vesića (1973)
korekcioni koeficijenti dubine temelja su:
Df
d q = 1 + 2 tan φ (1 − sin φ ) 2 za D f ≤ B (9.44)
B
Df
d q = 1 + 2 tan φ (1 − sin φ ) 2 tan −1 za D f > B (9.45)
B
1 − dq
dc = dq − za φ ≠ 0 (9.46)
N c tan φ /
Ovde su prikazani korekcioni faktori prema klasičnim rešenjima Meyerhofa,
Hansena i Vesića koja se paralelno pojavljuju u literaturi i primenjuju u praksi.
Međutim, metode za proračun nosivosti plitkih temelja se u praksi propisuju tehničkim
propisima u pojedinim zemljama. Možda treba napomenuti da kada je pisana ova
knjiga, tehnički propisi vodećih desetak zemalja koristi ovde opisane metode, uz razne
varijacije, što je navelo radno telo za pripremu normativa EUROCODE da propišu
jedinstvenu metodologiju koja bi obavezivala sve zemlje Evropske Zajednice. Koliko je
piscu ovih redova poznato, diskusije po ovom pitanju se, prema raspoloživim podacima,
(Sieffert i Bay-Gress, 2000), još uvek vode, jer konsenzus nije postignut.
9.4 NOSIVOST PLITKIH TEMELJA PREMA PROPISIMA

Za objekte uobičajenih dimenzija, proračun dopuštenog opterećenja temeljnog tla prema
kriterijumu granične nosivosti se vrši po metodama koje su definisane odgovarajućim
tehničkim propisima. Ovde će se prikazati postupci koji su dati u važećem domaćem
normativu pod naslovom: "Pravilnik o tehničkim normativima za projektovanje i
izvođenje radova kod temeljenja građevinskih objekata", iz 1990. godine, u daljem
9. NOSIVOST TLA 381
tekstu "Pravilnik" i prema postupku koji sugeriše EUROCODE 7, u radnoj verziji iz

1993 godine, a čija je radna revizija u izvornom obliku objavljena 1997 godine.
NOSIVOST PO PRAVILNIKU
Dopušteno opterećenje temelja, na osnovu naših propisa iz 1990. godine, proračunava
se prema postupku koji je opisan u propisu iz 1974 godine, u neizmenjenom obliku.
Naši propisi se zasnivaju na pojednostavljenom rešenju koje Hansen predlaže za
praktičnu upotrebu, pri čemu je uvedena i drugačija definicija faktora sigurnosti. Ranije
je faktor sigurnosti definisan odnosom između granične nosivosti i dopuštenog
opterećenja tla. Tako definisan faktor sigurnosti ne pruža sasvim jasnu sliku o stepenu
iskorišćenja smičuće čvrstoće tla, odnosno njegovih komponenti φ i c. Dozvoljeno
opterećenje pravougaonog temelja u osnovi izračunava se po sledećem obrascu:
V
qa = = 0.5 γ B ' Nγ sγ iγ + ( cm + q 0 tan φ m ) N c sc d c ic + q 0 (9.47)
A′
gde je:
V ukupno vertikalno opterećenje temelja,
A′ korisna površina temelja, tj. deo ukupne površine osnove temelja koji je
rezultantnom silom centrično opterećen: A′ = B′ × L′, prema Slici 9.9,
γ' efektivna zapreminska težina tla ispod nivoa temeljne spojnice tj. zapreminska
težina umanjena za veličinu uzgona, ukoliko uzgon postoji, (Slika 9.6),
q0 najmanje vertikalno opterećenje u nivou temeljne spojnice ili q0 = γ Df
φm dozvoljeni mobilisani ugao smičuće otpornosti je takav da je:
tan φ
tan φ m = (9.48)
Fφ
gde je
Fφ parcijalni faktor sigurnosti za ugao smičuće otpornosti
Fφ = 1.2 do 1.8, (prosečno 1.5),
Nγ i Nc su faktori nosivosti koji zavise od mobilisanog ugla φm,
navedeni u Tabeli 9.1 i na Slici 9.5,
cm je dozvoljena mobilisana kohezija:
c
cm = (9.49)
FC
gde je
c kohezija,
FC parcijalni faktor sigurnosti za koheziju FC = 2 do 3, (prosečno 2.5)
Faktori oblika su:

B'
sγ = 1 − 0.4 (9.50)
L'
382 9. NOSIVOST TLA
B'
sc = 1 + 0.2 (9.51)
L'
Faktor dubine:
Df
d c = 1 + 0.35 ≤ 1.35 (9.52)
B′
Faktori nagiba (inklinacije) sile zavise od ugla φm i od odnosa
H
χ = (9.53)
A′ cm + V tan φ m
gde su H i V horizontalna, odnosno vertikalna komponenta rezultantne sile koja deluje

na temeljnu spojnicu.
Faktori inklinacije iγ i ic u zavisnosti od χ i φm prikazani su dijagramima na Slici

9.12. Očigledno je da je za χ = 1 kritično klizanje temelja po spoju temelja i tla, dok je
za χ < 1 kritičan prolom kroz tlo. Tipična situacija, u kojoj na nosivost tla ima uticaja i
horizontalna komponenta opterećenja, javlja se pri proveravanju stabilnosti potpornih
konstrukcija, o čemu je bilo reči u Poglavlju 8.
Slika 9.12. Faktori inklinacije
Ako temelj nije centrično opterećen ili nije pravougaonog oblika, stvarna površina
se transformiše u pravougaonu efektivnu površinu (Slika 9.9) pod sledećim uslovima:
efektivna površina se transformiše kao radijalno simetrična površina tako da je
rezultanta u težištu te radijalno simetrične površine,
efektivna površina se transformiše u pravougaonik sa istim težištem, sa istim
osama inercije sa jednakom površinom i sa približno jednakim odnosom dužine
prema širini (L’ : B’ ).
9. NOSIVOST TLA 383
Treba imati u vidu da se navedeni obrazac (9.52) iz "Pravilnika" ne može

upotrebiti za dubine Df > B′, ili ako se i upotrebljava, izračunato dopušteno opterećenje
treba tretirati kao orijentacionu i aproksimativnu veličinu.
Ukoliko je kohezija cm=0, i ako se radi o dreniranim uslovima opterećivanja
krupnozrnog tla, tako da se smičući otpor tla izražava sa φm, za parcijalni faktor
sigurnosti Fφ = 1.5, karakteristične veličine za Nγ i tan φm Nc, koje figurišu u izrazu za
nosivost (9.47), za tipičan pesak različite zbijenosti dati su u Tabeli 9.4. Treba uočiti, na
primer, da je dopušteno opterećenje temelja na površini peska, koje zavisi od faktora
nosivosti Nγ, za jako zbijen pesak više nego četiri puta veće od dopuštenog opterećenja
na rastresitom pesku, i da je nosivost zbijenog peska tri do četiri puta veća nego
nosivost na rastresitom, bez obzira na relativnu dubinu temelja.
Tabela 9.4. Orijentacione vrednosti faktora nosivosti za pesak (Fφ = 1.5).

Zbijenost φ φm Nγ Nc N c tan φ m
rastresit 31.50 22.220 5.15 17.13 7.00
srednje zbijen 34.50 24.620 7.62 20.17 9.24
zbijen 38.00 27.510 12.15 24.87 12.96
vrlo zbijen 42.50 31.420 22.72 33.82 20.66
Parametri smičuće čvrstoće tla c i φ mogu biti u efektivnim ili u totalnim

naponima, zavisno od prirode problema. Ovde možda nije suvišno napomenuti da
pojednostavljene formule Hansena, usvojene Pravilnicima iz 1974 i 1990 godine, u
kojima figurišu samo faktori nosivosti Nγ i Nc, a postupkom sažimanja, u koji se ovde
nećemo upuštati, ovaj autor izostavlja faktor Nq, ne koriste propisi ni jedne zemlje
Evrope, (Sieffert i Bay-Gress 2000), što je možda jedna od neobičnih specifičnosti ovog
našeg normativa. Naš "Pravilnik" iz 1990 god, na žalost, ne razlikuje jasno totalne i
efekivne napone, drenirane i nedrenirane uslove, a i nije sasvim jasno zašto veličina
dopuštenog opterećenja ne zavisi od pravca horizontalne komponente u slučaju kose
sile. S obzirom da to nisu i jedine slabosti ovog tehničkog normativa, treba ga i kritički
primenjivati ili paralelno koristiti neku od ovde prikazanih, šire prihvaćenih, metoda.
NOSIVOST PREMA PREDLOGU EVROCODA 7 (EC7)

Evropski Predstandard u probnoj upotrebi od 1993 godine, kao neobavezni standard sa
važnošću do tri godine, koji je u nas preveden i objavljen 1997. godine, sadrži u prilogu
nacrta i primer analitičke metode za proračun granične nosivosti, tako da ga čitalac
može naći u pomenutom prevodu. Međutim, iste 1997 godine, Evropski komitet za
standardizaciju objavljuje novu, radnu verziju nacrta Evropskog predstandarda EC7, a u
godini 2000 i njegovu korigovanu radnu verziju Opštih pravila. U prilogu te verzije
nalazi se i primer predloga analitičke metode za proračun granične nosivosti. Razlikuju
se nedrenirani i drenirani uslovi, a karakteristično je da se faktor dubine ne pominje.
Iako se uvodi faktor nagiba osnove temelja u odnosu na horizontalu, ova korekcija će se
ovde izostaviti i nosivost dati za horizontalnu temeljnu spojnicu.
384 9. NOSIVOST TLA
Granična nosivost temeljnog tla, kada je smičuća čvrstoća data nedreniranom

kohezijom u nedreniranim uslovima, izračunava se po formuli:
R/A′ = (2 + π ) cu sc ic + q (9.54)
gde su korektivni faktori:
sc = 1 + 0.2 ( B′/L′ ) (9.55)
(
ic = 0.5 1 + 1 − H / A ' cu ) uz uslov da je H ≤ A ' cu (9.56)
Preporučeni parcijalni faktor sigurnosti za nedreniranu koheziju cu je 1.4.
Granična nosivost temeljnog tla u dreniranim uslovima, kada su parametri smičuće
čvrstoće definisani preko efektivnih napona, izračunava se po formuli:
R/A′ = 0.5 γ B Nγ sγ iγ + c ' N c sc ic + q ' N q sq iq (9.57)
U gornjem izrazu faktori nosivosti su definisani ranije i to Nγ prema izrazu (9.15),

Nc prema izrazu (9.7) i Nq prema izrazu (9.6), a faktori oblika temelja su:
sγ = 1 − 0.3 ( B′/L′ ) (9.58)
sc = ( sq N q − 1) / ( N q − 1) (9.59)
sq = 1 + ( B′/L′ ) sin φ ′ (9.60)
Faktori nagiba u slučaju da je horizontalno opterećenje H paralelno sa B′, su:

m +1
iγ = 1 − H / (V + A′ c′ cot φ ′ )  (9.61)
ic = iq − (1 − iq ) / N c tan φ ' (9.62)

iq = 1 − H / (V + A′ c′ cot φ ′ ) 
m
(9.63)
gde je
m = mB = ( 2 + B '/ L ') / (1 + B '/ L ' ) (9.64)
Kada H deluje u pravcu L’, koeficijent m je:
m = mL = ( 2 + L '/ B ' ) / (1 + L '/ B ' ) (9.65)

U slučajevima kada horizontalna komponenta opterećenja H deluje pod uglom θ u
odnosu na pravac L′, koeficijent m se može izračunati primenom formule:
m = mθ = mL cos 2 θ + mB sin 2 θ (9.66)
U navedenim izrazima parametre smičuće otpornosti treba redukovati parcijalnim

faktorima sigurnosti da bi se odredilo dopušteno opterećenje temelja. Za objekte
uobičajenih dimenzija i drenirane uslove za ugao smičuće otpornosti φ′ je 1.25, za
koheziju c′ parcijalni faktor je 1.6, a za nedreniranu koheziju cu je 1.4.
9. NOSIVOST TLA 385
METODE, PARAMETRI SMIČUĆE ČVRSTOĆE i FAKTOR SIGURNOSTI.

Formule za granično i dopušteno opterećenje tla se zasnivaju na mnogim idealizacijama
od kojih su najvažnije pretpostavke o savršenoj plastičnosti materijala sa konstantnom
čvrstoćom tokom deformisanja mase tla i pretpostavke o homogenosti i izotropiji. Ovde
data različita klasična rešenja i metode predložene normativima mogu izazvati
nedoumicu u praksi, jer se ne može sa velikom pouzdanosću utvrditi koji od opisanih
postupaka daje najpouzdanije rezultate jer su eksperimentalna ispitivanja pokazala da u
tom pogledu ne postoji jasna pravilnost. Jedna računska metoda može dati rezultate
bliske eksperimentalnim merenjime za neke slučajeve, a za neke uslove druga metoda
može imati više uspeha.
Uputno je koristiti normative u uobičajenim slučajevima, a u konvencionalnim
uslovima domaće prakse može se koristiti metoda iz našeg Pravilnika ukoliko je zadatak
definisan u skladu sa metodom koja ima izvesna ograničenja. Alternativno, mogu se
provesti komparativni proračuni korišćenjem dve ili više metoda i iz rezultata proceniti
veličinu i praktičan značaj dobijenih razlika koji, sa jedne strane, potiču od razlika u
primenjenim metodama, a sa druge, mogu pokazati i osetljivost rezultata na izbor
računskih parametara. Zbog toga pri rešavanju praktičnog zadatka treba imati u vidu
realno ponašanje tla, jer izbor računske čvrstoće nije sasvim jednostavan, jednoznačan i
zahteva primenu iskustva.
U slučaju da se radi o mekim glinama, naročito ako su niske plastičnosti, treba
imati u vidu anizotropiju nedrenirane čvrstoće, mogućnost progresivnog loma sa
uticajem senzitivnosti i istorije promene napona. Ako su tvrde ispucale gline merodavne
za određivanje nosivosti, treba odrediti dreniranu čvrstoću po diskontinuitetima, a
nedrenirana smičuća čvrstoća je bliska donjim granicama rezultata laboratorijskih
merenja zbog uticaja veličine uzorka.
U zbijenim peskovima mora se imati u vidu da parametre smičuće čvrstoće treba
birati prema nivou normalnih napona zbog znatne nelinearnosti anvelope napona loma.
Međutim, u praksi najčešće granična nosivost po metodi plastične ravnoteže ne mora
biti merodavna već, izbor dopuštenog opterećenja zavisi od prihvatljive veličine sle-
ganja temelja.
Za rastresite peskove je merodavan ugao smičuće otpornosti pri konstantnoj zapre-
mini. U tom slučaju događa se znatno komprimovanje tla sa samo delimičnom pojavom
površi loma tla koja je ovde ranije opisana mehanizmom lokalnog ili probojnog loma
tla, (Slike 9.1-b, c, i 9.2) što zahteva dodatnu redukciju ugla smičuće otpornosti.
Veličina prihvatljivog faktora sigurnosti definisanog odnosom graničnog i
dopuštenog opterećenja se, u većini propisa, predlaže da bude u granicama 2.5-3.0, čime
se pokrivaju praktične nepreciznosti postojećih metoda. Alternativno, propisuju se
računske vrednosti parametara na statističkoj osnovi, na primer donji kvartil ili još
manja vrednost parametara ukoliko se raspolaže većim brojem rezultata ispitivanja i
propisuju parcijalni parametri faktori sigurnosti reda veličine 1.5.
Međutim, veoma često je praktična upotrebna veličina dopuštenog opterećenja
temeljnog tla manja od vrednosti izračunate po metodama granične nosivosti i
386 9. NOSIVOST TLA
primenom odgovarajućih faktora sigurnosti, pa je veličina dopuštenog opterećenja tla

uslovljena veličinama dopuštenih sleganja.
Ukoliko tlo nije u stanju da primi opterećenja plitkim temeljima, jer se ne mogu
ispuniti uslovi dopušenih opterećenja po kriterijumu granične nosivosti ili dopuštenih
veličina sleganja, pribegava se ili poboljšavanju temeljnog tla, (o čemu se u ovoj knjizi
neće mnogo govoriti) ili prenošenju opterećenja na veću dubinu.
9.5 NOSIVOST ŠIPOVA

Pri prenošenju opterećenja na veću dubinu razmatra se "duboko fundiranje". Konstruk-
tivni oblici dubokog fundiranja su najčešće različite vrste šipova, ali se koriste i dija-
fragme, bunari ili kesoni. Ovde će se razmotriti samo jedan od najčešće primenjivanih
oblika posrednog ili dubokog temeljenja koji podrazumeva upotrebu šipova.
Šip je relativno dug i relativno tanak element koji se najčešće ugrađuje u verti-
kalnom pravcu sa površine terena. Ovaj konstruktivni oblik temeljenja je stariji od
istorije; primenjivao se još u neolitu, kada su se kuće, sojenice, gradile na drvenom
kolju pobijenom u dno plitkog jezera. Iako se šipovi najčešće upotrebljavaju u grupama,
ovde će se razmatrati samo nosivost pojedinačnog šipa opterećenog vertikalnom silom,
koji na tlo prenosi opterećenje vertikalnim naponima na bazi šipa i smičućim naponima
po površini stabla, mada se šipovi mogu koristiti i za prenošenje kosih i zatežućih sila.
Slika 9.13. Primena šipa i prenošenje vertikalnog opterećenja
Dubokim temeljima se opterećenje prenosi na izvesnu dubinu ispod korisnog dela

građevinske konstrukcije. Osnovna ideja primene šipova prikazana je na Slici 9.13, kada
se u površinskoj zoni nalazi sloj meke gline a na većoj dubini postoji mogućnost
9. NOSIVOST TLA 387
prenošenja opterećenja na tlo veće nosivosti (Slika 9.13-a), ili se pobijanjem šipa posti-
že prenošenje opterećenja na veću masu tla uz eventualno povećanje njegove zbijenosti
(Slika 9.13-b). U opštem slučaju, vertikalno opterećenje Q koje deluje na vrh, (gornji
kraj), šipa (Slika 9.13-c) prenosi se preko smičućih napona τs na kontaktu između stabla
šipa i tla i vertikalnih komponenti normalnih napona qb koji deluju na bazu šipa.
VRSTE ŠIPOVA. Neke osnovne vrste šipova prikazane su na Slici 9.14. Materijal za
izradu šipa može biti drvo, armirani ili prednapregnuti beton ili čelik.
Slika 9.14. Neke vrste šipova. Red veličine dimenzija dat je u tekstu.
Drveni šipovi (Slika 9.14-a) su relativno laki, jednostavni za transport i

manipulisanje i u nekim zemljama jeftini. Mogu se pobijati do dubine do oko 18 m a
mogu se i nastavljati. Generalno se ugrađuju ispod nivoa podzemne vode i tada im
trajnost može biti znatna, a iznad nivoa podzemne vode moraju se obavezno štititi
impregnacionim sredstvima. U morskoj vodi mogu ih napadati razne životinjice.
Međutim, u našim uslovima u najširoj primeni je beton. Kvadratni presek ima
ivicu od min. 20 cm, tipično 25 do 45 cm, a samo izuzetno do 60 cm. Prefabrikovani ili
gotovi armirano betonski ili prednapregnuti šipovi (Slika 9.14-b) pobijaju se specijalnim
makarama do tipičnih dubina od oko 8 do 18 m. Dužina šipa se odredi unapred, izrađuju
se u kontrolisanim uslovima i transportuju do mesta ugrađivanja. Ako se specijalnim
vezama nastavljaju, najduži armiranobetonski element je dug do oko 15 m. tako da se
388 9. NOSIVOST TLA
mogu postići dubine 100 m, ali u većini praktičnih slučajeva dubina pobijanja nije veća
od oko 30 m. Podzemna voda ne utiče na pobijanje, kontinuitet šipa je pouzdan ako se
primenjuje odgovarajući postupak pobijanja, može se završiti i iznad površine terena ili
iznad nivoa vode, ako se pobija sa vode (pristaništa, mostovi). Ugrađivanjem u
rastresita krupnozrna tla povećava se zbijenost tla. Ima i nedostataka, jer bubrenje tla u
zasićenom sitnozrnom tlu tokom pobijanja može izazvati teškoće, dužina se ne može
menjati tokom pobijanja, mogu se oštetiti tokom pobijanja, količina armature često
zavisi od uticaja koji se pojavljuju tokom manipulisanja i ugrađivanja, i ne mogu se
pobijati šipovi većih prečnika. Buka i vibracije pri pobijanju su takve da ih taj razlog
najčešće eliminiše iz primene na lokacijama u naseljenim mestima.
Pobijeni šipovi betonirani u tlu (Slika 9.14-c) ugrađuju se pod zaštitom prethodno
pobijene čelične cevi koja se nakon dostizanja željene dubine sukcesivno izvlači iz tla
uz dodavanje betona. Dobre osobine ove vrste šipova, koji se mnogo koriste u svetu, a
primenjuju se i kod nas (Franki šip ili sličan), ogledaju se u mogućnosti da se dubina
prilagodi otporu tla pri pobijanju cevi, zatim se može formirati proširena baza šipa i
tako povećati nosivost baze, a površina stabla je hrapava što omogućava maksimalnu
mobilizaciju smičućeg otpora u krupnozrnom tlu. Međutim, teže je kontrolisati kvalitet
ugrađenog betona, pa neadekvatno izvođenje može proizvesti šipove sa prekidom u
stablu, prečnici su ograničeni na manje od 60 cm i dubine pobijanja su ograničene do
oko 20 m, sa tipičnim dopuštenim opterećenjima oko 600 do 1200 kN. U zasićenom tlu
mogu izazvati poremećaje i porne pritiske koji u procesu konsolidacije nakon izvođenja
mogu izazvati pojavu negativnog trenja. Ne mogu se izvoditi sa površine vode bez
posebne opreme. Buka i vibracije tokom izvođenja su znatne, ali nešto manje nego kod
pobijanja prefabrikovanih betonskih šipova.
Ograničenja u pogledu veličine prečnika šipa se prevazilaze primenom bušenih
šipova betoniranih u tlu (Slika 9.14-d). Mogu se izvoditi prečnici od min. 60 cm, sasvim
su uobičajeni prečnici od 1.2 do 1.5 m, a maksimalni prečnici dostižu i 3 do 5 m, tako da
se često nazivaju i šipovima velikog prečnika. U povoljnim uslovima može se u
vezanom tlu izvesti proširenje baze. Za razliku od pobijenih šipova, tlo se vadi pod
zaštitom prethodno utisnute čelične cevi i iskopani materijal zamenjuje betonom. U
novije vreme razvijena je tehnologija izvođenja bušenih šipova umerenih prečnika bez
zaštitne cevi, sa kontinualnom spiralom oko uže centralne cevi kroz koju se, nakon
dostizanja željene dubine, unosi beton uz sukcesivno povlačenje pribora. Bušeni šipovi
se mogu primenjivati u naseljenim područjima jer je buka pri ugrađivanju umerena,
vibracija praktično i nema, ali zato nema ni efekata zbijanja tla u koje se šip ugrađuje.
Suprotna krajnost u odnosu na šipove velikog prečika su razne vrste mini ili
mikrošipova koji će se ovde svrstati u grupu "koren šipova". Takvi šipovi imaju
relativno mali prečnik, svega 8 do 15-30 cm, (Slika 9.14-e), neki se armiraju sa samo po
jednom šipkom armature, pobijeni dostižu dubinu do max. oko 6 metara, ali se
posebnim tehnikama bušenja mogu dostići i veće dužine. Zbog malih prečnika, umesto
betona primenjuje se malter.
U nekim zemljama je veoma rasprostranjena primena čeličnih šipova od H profila
(Slika 9.14-f), raznih kombinovanih čeličnih profila spojenih zakivanjem ili
9. NOSIVOST TLA 389
zavarivanjem, ili od čeličnih cevi koje mogu biti zapunjene betonom ili po pobijanju
mogu biti ostavljene prazne. Čelične cevi se često pobijaju i sa otvorenim donjim
krajem tako da tlo delimično ispuni pobijenu cev. Ovi šipovi se mogu pobijati sa
površine vode, često se primenjuju u fundiranju kejskih zidova, ali se mora imati u vidu
njihova ograničena otpornost protiv korozije, te se primenjuju različite mere zaštite.
Rezimirajući postupke ugrađivanja, u načelu, šip se u tlo može ugraditi na tri
načina: pobijanjem udarima, ugrađivanjem u prethodno izrađenu bušotinu iz koje je
iskopavanjem tlo uklonjeno i statičkim utiskivanjem u tlo. Dužina šipa najčešće nije
manja od oko šest metara, najčešće dužine su između 10 i 20 metara, a mogu dostići
dužinu i od više desetina metara, pa čak i do 100 m. Poprečna dimezija šipova koji se u
tlo ugrađuju pobijanjem kreće se od najmanje 8 cm (mikro-šipovi) do oko 60 cm, dok se
uz prethodno bušenje u tlo ugrađuju šipovi sa tipičnim prečnicima između 60 i 150 cm,
a mogu se postići i dimezije prečnika do oko 3.0 m, izuzetno 5.0 m primenom
odgovarajućih tehnologija građenja uklanjanjem tla iz bušotine velikog prečnika.
ZNAČAJ NAČINA UGRAÐIVANJA ŠIPA. Raspodela napona u tlu, veličina

sleganja i granična nosivost šipa zavisi, osim od dimenzija, i od načina ugrađivanja šipa.
Šip predstavljen cilindrom dužine Df i prečnika B predstavlja diskontinuitet u masi tla
koji ili zamenjuje ili potiskuje tlo, zavisno od toga da li je ugrađen pobijanjem (ili
utiskivanjem) ili bušenjem uz uklanjanje tla. Usled izvođenja iskopa uklanjanjem tla
dolazi do pomeranja tla prema unutrašnjosti šipa, što izaziva poremećaj u glini i
razrahljivanje u pesku. Utiskivanje šipa u prostor mase tla ili unošenje svežeg betona uz
vibriranje ili nabijanje, unosi nov poremećaj potiskujući delimično tlo u suprotnom
pravcu. Pri pobijanju ili utiskivanju nastaju još veći poremećaji.
Baza šipa deluje kao manja temeljna stopa, koja akumulirajući konus tla ispod
baze, prodire naniže potiskujući tlo u stranu izazivajući sukcesivni prolom tla. Tako se
stvara poremećena zona koja ima širinu od jednog do dva prečnika šipa. Unutar poreme-
ćene zone u zasićenom sitnozrnom tlu deformacije su dovoljno velike da se može
ispoljiti nedrenirana smičuća čvrstoća u prerađenom stanju cur, koja zavisi od
osetljivosti, senzitivnosti gline, uz pojavu dopunskih pornih pritisaka. Discipcija pornog
pritiska u procesu konsolidacije, novi efektivni naponi nakon ugrađivanja šipa, a pre
nanošenja opterećenja objektom, mogu uticati na promenu kako drenirane, tako i
nedrenirane smičuće čvrstoće, ali i na ukupno opterećenje šipa dodatnim negativnim
trenjem. Nova čvrstoća se razlikuju od početne, karakteristične za neporemećene uzorke
gline uzete iz tla za laboratorijska ispitivanja pri početnom geostatičkom stanju napona.
U krupnozrnom rastresitom i srednje zbijenom tlu obično dolazi do zbijanja i
povećanja smičuće čvrstoće pri ugrađivanju šipa utiskivanjem ili pobijanjem. Međutim,
u veoma zbijenom tlu može doći do razrahljivanja, kada se prekorači vršna smičuća
čvrstoća, savladavaju se efekti dilatancije i nakon povećanja zapremine, lom se događa
pri konstantnoj zapremini i smičuća čvrstoća može opasti do veličine uslovljene sa φcv′.
Temelj na šipovima, pa čak i pojedinačan šip, visoko je neodređen statički sistem.
Mogućnost precizne analize temelja sa šipovima je znatno manja u poređenju sa drugim
problemima koji se tretiraju u mehanici tla. Sistematizovana empirijska znanja i
390 9. NOSIVOST TLA
rezultati probnih opterećenja na lokaciji budućeg objekta su obično neophodni za

korektno rešenje temeljenja na šipovima. U ovom poglavlju će se prikazati priroda
problema vertikalnog šipa opterećenog aksijalnom silom u svetlu mehanike tla.
MEHANIZAM PRENOŠENJA OPTEREĆENJA. Vertikalna sila Q naneta na

vrh šipa prenosi se na tlo preko baze šipa komponentom Qb i preko komponente stabla
Qs, prema Slici 9.15. Sa povećavanjem opterećenja povećava se sleganje i ukupna
zavisnost obično pokazuje žilavo ili plastično ponašanje pri opterećenjima koja
izazivaju lom tla u dreniranim uslovima, što ukazuje da se lom tla u području baze šipa
događa kao lom pri probojnom ili lokalnom smicanju (Slika 9.1-b, c i Slika 9.2).
Slika 9.15. Komponente nosivosti šipa
Idealizovana i sasvim pojednostavljena elasto-plastična aproksimacija razvoja

komponenti sa povećavanjem ukupnog opterećenja ukazuje da se granična veličina sile
koju prima stablo šipa Qs ispoljava pri relativno malim sleganjima reda veličine 5-15
mm, uz mogućnost da je zavisnost krto-plastičnog tipa. Međutim, za dostizanje granične
sile nosivosti Qb = Qbf baze šipa potrebno je znatno veće sleganje reda veličine 10%
njegovog prečnika. To znači da ove dve komponente pri radnom opterećenju nisu
mobilisane u istim proporcijama graničnih nosivosti, tako da postoje jaki razlozi da se
računa sa relativno velikim učešćem nosivosti omotača šipa, a sa znatno manjom
mobilizacijom nosivosti baze, koja odgovara dopuštenim sleganjima šipa.
GRANIČNA NOSIVOST. Ukupna granična nosivost šipa težine W jednaka je zbiru

nosivosti baze Qb,f i nosivosti stabla Qs,f , odnosno:
Q f = Q b, f + Q s, f + W (9.67)
Granična nosivost baze šipa je:
Q b, f = Ab q b, f (9.68)
9. NOSIVOST TLA 391
gde je:
Ab površina baze šipa,
qb,f granična nosivost tla u području baze šipa.
Granična nosivost omotača šipa je:
Q s, f = ∑ (∆L) as τ s , f (9.69)
gde je:
∆L dužina dela šipa,
as površina omotača stabla po jedinici dužine šipa,
τs,f smičuća čvrstoća, granični napon smicanja na kontaktu omotača i tla.
Za prognozu granične i dopuštene nosivosti primenjuju se mnoge metode.
Evropska iskustva objavili su De Cock i Legrand (1997). Prema našem "Pravilniku"
dozvoljeno opterećenje šipa dokazuje se najmanje sa dva od sledećih načina:
obrascima s obzirom na stepen mobilizacije otpornosti tla,
obrascima u kojima se koriste podaci penetracionog sondiranja,
probnim opterećenjem šipova,
prema iskustvu sa šipovima u sličnom tlu,
obrascima s obzirom na otpornost pri pobijanju šipova.
U ovom tekstu će se prikazati osnove prve tri metodologije, od kojih se prva može
nazvati Teorijskim metodama Mehanike tla, druga obuhvata primenu rezultata
penetracionih sondiranja statičkim penetrometrom (CPT), odnosno rezultata
standardnog penetracionog opita (SPT), a treća, jedan postupak probnog opterećenja.
TEORIJSKE METODE. Principi opisani u kontekstu ponašanja tla opterećenog

plitkim temeljom mogu se upotrebiti i u opisivanju nosivosti baze šipa, koja se po
analogiji sa nosivošću plitkog temelja, u načelu, može opisati u obliku:
q b, f = 0.5 γ B Nγ sγ dγ + c N c sc d c + γ D f N q sq d q (9.70)
Prvi član u gornjem izrazu za šip, koji sadrži B, je relativno mala veličina i obič-
no se zanemaruje, a šipovi se mogu tretirati kao duboki temelji kružnog ili kvadratnog
oblika, tako da opšti izraz za graničnu nosivost baze šipa ima oblik:
q b, f = c N c* + q 0 N q* (9.71)
gde je: N *c faktor nosivosti sa faktorima oblika i dubine tj. Nc sc dc,
*
N q faktor nosivosti sa faktorima oblika i dubine tj. Nq sq dq,
q0 vertikalni napon u nivou baze šipa usled sopstvene težine tla γ Df.
Većina teorijskih rešenja orijentisanih na nalaženje veličine faktora nosivosti
pretpostavlja da je smičuća čvrstoća data linearnim Kulonovim zakonom sa konstantnim
parametrima c i φ. To implicitno podrazumeva pretpostavke da je čvrstoća nezavisna od
deformacije, da su elastične deformacije prema veličinama plastičnih zanemarljive i da
su promene zapremine usled kompresije i smicanja zanemarljive, tako da se tlo tretira
kao krutoplastičan materijal. Osim toga, većina teorijskih rešenja pretpostavlja da
392 9. NOSIVOST TLA
ugrađivanje šipa u tlo ne menja početno geostatičko naponsko stanje u ukolini šipa, tj.
da su ravni u kojima deluju glavni naponi horizontalne i vertikalne, tako da pre
nanošenja opterećenja na šip u tlu vlada naponsko stanje pritiska tla "u miru".
Oblik mehanizma loma tla u području baze šipa je manje poznat nego što je to
slučaj kod plitkog temelja, tako da se zavisno od pretpostavljenog mehanizma loma
mogu dobiti i veoma različite vrednosti za faktore nosivosti. Sasvim intuitivno, može se
očekivati da su faktori nosivosti, posebno Nq, veći u slučaju dubokog temelja u
poređenju sa faktorima nosivosti plitkih temelja, što se kod plitkih temelja izražava
faktorima dubine "d", koji rastu sa relativnom dubinom temelja Df /B. Na Slici 9.16
prikazani su pretpostavljeni mehanizmi loma svojevremeno korišćeni u izvođenju
pojedinih teorijskih rešenja (Vesić, 1967). Postoje i drugi predlozi, osim prikazanih.
Slika 9.16. Pretpostavljani mehanizmi loma tla u području baze šipa
Većina prilaza predstavljaju, uglavnom, proširenja klasičnog rešenja za plitke

temelje. Jedno od rešenja se u izvesnoj meri razlikuje (Slika 9.16-c), jer razmatra
problem prodiranja šipa u tlo kao proširenje sferne šupljine izložene unutarnjem
pritisku. Jedna od hipoteza takvog rešenja je da se izvan zone plastičnih deformacija
pretpostavljaju idealno elastične deformacije, znači kompresibilno ponašanje. Faktori
9. NOSIVOST TLA 393
nosivosti N *q za dubok kružni ili kvadratni temelj, dobijeni teorijskim postupcima ili
predloženi poluempirijski, prikazani su na Slici 9.17.
Vidi se da postoje drastične razlike, tako da je odnos minimalne i maksimalne
vrednosti za tipičan ugao smičuće otpornosti peska od 350-400, oko osam. Dve krive
Meyerhofa uzimaju u obzir uticaj zbijanja pri pobijanju šipa u pesak. Po ovom autoru,
pobijanjem se postiže povećanje zbijenosti i povećanje ugla smičuće otpornosti za 20
do 50 u odnosu na vrednost pre pobijanja, dok u slučaju bušenih šipova φ ostaje
nepromenjen. Osim toga, u njegovoj teoriji, s obzirom na oblik mehanizma loma (Slika
9.16-b), za nosivost baze veći značaj imaju horizontalni naponi u području zone loma
nego vertikalni. Takav stav uvažava i naš "Pravilnik".
Slika 9.17. Faktori nosivosti baze šipa kružnog ili kvadratnog preseka
Radi pojednostavljenja, pri ilustrovanju osnovnih promenljivih, opšti izraz za

graničnu nosivost baze (9.70) može se napisati u primenljivim oblicima za specijalne
slučajeve smičuće čvrstoće zasićene gline u nedreniranim uslovima (totalni naponi) i
smičuće čvrstoće krupnozrnog tla u dreniranim uslovima (efektivni naponi).
394 9. NOSIVOST TLA
Za totalne napone, u karakterističnom slučaju šipa u zasićenoj glini, za koju je u

nedreniranim uslovima smičuća čvrstoća tla τf = cu, i φu = 0, nosivost baze šipa je:
q b, f = cu Nc + γ D f N q = 9 cu + q 0 (9.72)
jer je Nq = 1.0, a faktor nosivosti Nc = 9 prema Skemptonu, (Slika.9.8) sadrži i faktore

oblika i faktore dubine.
Za graničnu nosivost baze šipa u pesku, kada je c=0 i ugao smičuće otpornosti je
φ′, dobija se da je:
q b, f = γ D f N q* = q0/ N q* (9.73)
gde N *q faktor nosivosti zavisi od φ′ prema nekoj od prihvatljivih teorija.

Treba imati u vidu da u slučaju peskova sa relativnom zbijenošću Id > 0.3, ugao
smičuće otpornosti zavisi od nivoa normalnih napona, tako da je uputno odrediti
ekvivalentnu prosečnu vrednost ugla φ =φ′ prema izrazu (9.18). Pošto je tačnost
očitavanja brojnih vrednosti sa polulogaritamskog dijagrama često nepouzdana, faktori
nosivosti prema reinterpretiranom predlogu Berezantseva i dr. (1961), koji zavise od
relativne dubine baze šipa L/B, dati su u Tabeli 9.5. Primena tabulisanih koeficijenata je
relativno jednostavna i obično daje rezultate prihvatljive tačnosti, pod uslovom da se
korektno odredi veličina φ ′ .
Tabela 9.5 Faktori nosivosti N *q

φ′ 280 300 320 330 340 350 360 370 380 390 400
L/B = 25 12 17 25 32 40 48 58 73 89 110 137
L/B = 50 9 14 22 28 37 44 56 71 88 109 136
Jedno aproksimativno racionalno rešenje za nosivost baze šipa, ovde prikazano

samo za krupnozrno tlo (nevezan pesak), dao je Vesić (1975) u obliku
q = σ 0 Nσ* (9.74)
gde je N *σ modifikovan faktor nosivosti dat u Tabeli 9.6 primenljiv na prosečnu

vrednost efektivnog normalnog napona u tlu σ 0 na dubini Df +B/2 dat vrednošću
1 + 2K0
σ0 = q0 gde je K 0 = 1 − sin φ (9.75)
3
a konvencionalni faktor nosivosti je
N q = 1 3 (1 + 2 K 0 ) N σ
* *
(9.76)
Prema tome, za moguć raspon vrednosti K0 u pesku od 0.4 do, na primer 2.5,
konvencionalni N *q treba porediti sa 0.6 do 2 N *σ . Metod uzima u obzir deformabilnost
tla izvan plastificiranog područja uvođenjem indeksa krutosti tla izvedenog iz teorije za
ekspandirajuće šupljine u beskonačnoj masi elasto-plastičnog tla i mehanizam lokalnog
loma prema Slici 9.16-c. Indeks krutosti za nevezano tlo dat je izrazom:
9. NOSIVOST TLA 395
E′
Ir = (9.77)
2 ( 1 + ν ′ ) q0 tan φ ′
gde je E ′ modul elastičnosti tla

ν ′ Puasonov koeficijent tla,
q0 vertikalni efektivni napon na dubini B/2 ispod baze šipa.
Modul elastičnosti se, između ostalog, može proceniti iz rezultata CPT ili SPT
opita. Prema pojednostavljenju koje je preložio Kulhawy (1987, 1991), orijentacione
vrednosti tipičnih granica za E ′ su 5 - 20 MPa za rastresit pesak, 20 - 50 MPa za
srednje zbijen, a 50 - 100 MPa za zbijen pesak, a aproksimativna vrednost Puasonovog
koeficijenta ν ′ data je empirijskim izrazom ν ′ ≈ 0.1 + 0.3 φrel gde je
φ − 25o
φrel ≈ u granicama 0 ≤ φrel ≤ 1 (9.78)
450 − 250
Osnovni indeks krutosti I r dat izrazom (9.77) je određen za uslove bez promene
zapremine u području loma. Pošto se u dreniranim uslovima odvija promena zapremine,
Vesić (1975) uvodi redukovani indeks krutosti
Ir
I rr = (9.79)
1 + Ir ∆
gde je ∆ volumetrijska deformacija.
Veličina prosečne zapreminske deformacije u zoni plastičnih deformacija se može
proceniti iz rezultata dreniranih opita triaksijalne kompresije. Alternativno, Trautmann i
Kulhawy (1987), Kulhawy (1991), reinterpretirajući Vesićeve preporuke, navode da se
vrednost ∆ može proceniti primenom izraza
∆ ≈ 0.05 (1 − φrel ) (q0 / pa ) (9.80)
gde je pa atmosferski pritisak u odgovarajućim jedinicama do granice (q0 / pa ) = 10.
Za zbijena tla ∆ ≈ 0. Za rastresita tla veličina ∆ bi se, za nivoe napona 100-500
kPa, kretala između 0 i 0,025, a za nivoe napona 500-1000 kPa, bi bila u rasponu od
0,025 do 0,05.
Nakon što se odredi osnovni indeks krutosti Ir, on se uporedi sa kritičnim
indeksom krutosti I rc koji je za neke karakterističene vrednosti ugla smičuće otpornosti
prikazan u poslednjoj koloni Tabele 9.6, a definisan je izrazom u obliku:
1 X
I rc = e gde je X = 2.75 cot ( 450 − φ / 2 ) (9.81)
2
Za zbijena tla ( Ir > Irc ) treba pretpostaviti da je veličina ∆ jednaka nuli.
Indeks krutosti zavisi od nivoa napona i opterećenja. Visoka vrednost Irr, recimo
iznad 250, znači da je masa tla relativno nestišljiva, dok relativno mala vrednost, na
primer 10 do 20, znači da je masa tla relativno kompresibilna (vidi Tabelu 9.7).
Ukoliko je Ir < Irc dogodiće se lokalni ili probojni smičući lom tla i osnovna
jednačina se modifikuje faktorom krutosti ζ qr , a ako Ir > Irc tlo se, za praktične potrebe,
396 9. NOSIVOST TLA
ponaša kao krutoplastičan materijal i može se upotrebiti rešenje za opšti lom tla, a
korektivni faktor krutosti je ζ qr = 1.
Korektivni faktor krutosti (Tabela 9.7, Slika 9.18-a) je:
ζ qr = eY ali ima smisla samo ako je ζ qr ≤ 1.0 (9.82)
gde je:
Y = − 3.8 tan φ + ( 3.07 sin φ ) ( log10 2 I r ) / ( 1 + sin φ ) (9.83)
Tabela 9.6 Faktori nosivosti N *σ sa kritičnim indeksom krutosti I rc

Ir
φ I rc
10 20 40 100 200 300 500
250 23.84 32.05 42.85 62.54 82.98 97.81 120.2 44
300 30.03 41.49 57.08 86.64 118.5 142.3 179.0 70
350 37.65 53.30 75.22 118.2 166.1 202.6 260.2 120
400 47.03 68.04 98.21 159.1 229.0 283.2 370.0 225
450 58.66 86.48 127.3 211.8 311.0 389.4 516.6 486
Tabela 9.7 Faktori krutosti ζ qr
Ir
φ
10 25 50 100 250 500
0
25 0.557 0.801 (1.054) 1 1 1
300 0.422 0.634 0.863 (1.175) 1 1
350 0.300 0.468 0.655 0.918 (1.433) 1
400 0.197 0.317 0.456 0.654 (1.055) 1
450 0.117 0.194 0.284 0.417 0.692 (1.015)
Tabela 9.8 Faktori dubine ζ qd
D f /B
φ
0 1 2 4 10 20 40
0
25 1.000 1.244 1.344 1.412 1.457 1.473 1.481
300 1.000 1.227 1.320 1.383 1.425 1.439 1.446
350 1.000 1.200 1.282 1.338 1.375 1.387 1.394
400 1.000 1.168 1.237 1.284 1.315 1.326 1.331
450 1.000 1.135 1.190 1.227 1.252 1.261 1.265
Imajući u vidu još i faktore dubine i oblika, faktor nosivosti baze šipa u
nevezanom tlu, primenjen na prosečan napon σ 0 dat je izrazom:
N σ = ζ qr ζ qs ζ qd N *σ (9.84)
Faktor oblika za bazu šipa kružnog ili i kvadratnog preseka je:

9. NOSIVOST TLA 397
ζ qs = 1 + tan φ (9.85)
Faktor dubine (Tabela 9.8, Slika 9.18-b) je:
ζ qd = 1 + 2 tan φ (1 − sin φ ) (π /180) tan −1 ( D f / B ) 

2
(9.86)
Konvencionalni faktor nosivosti prema (9.76), koji treba koristiti u izrazu (9.73) je sada
N q = (1 3) (1 + 2 K 0 ) N σ
*
(9.87)
Slika 9.18 Faktori krutosti ζ qr i faktori dubine ζ qd
U primeni prikazanih izraza treba imati u vidu da uglovi smičuće otponosti φ′ u

navedenim formulama treba da odgovaraju nivou normalnih napona pri lomu tla u
području baze šipa. Nelinearnost anvelope napona loma ima za posledicu da za srednje
do jako zbijene peskove uglovi mogu biti znatno manji od onih koji su dobijeni
laboratorijskim ispitivanjima pri konvencionalno niskim nivoima napona. S obzirom da
ugao smičuće otpornosti f opada sa povećavanjem nivoa napona, što znači da u
homogenom sloju tla f opada sa dubinom, a i indeks krutosti opada sa dubinom, faktor
dubine veoma sporo raste sa dubinom, konačna veličina faktora nosivosti N *q u
homogenom preseku tla, nakon svih korekcija odgovarajućim faktorima, opada sa
dubinom baze šipa.
Osim toga, i način ugrađivanja šipa u tlo uticaće na veličinu granične nosivosti
baze. Za šipove ugrađene pobijanjem ili utiskivanjem u rastresito tlo povećanje
nosivosti je verovatno zbog povećavanja zbijenosti peska. Znatno povećanje se može
očekivati kod pobijenih šipova sa proširenom bazom betoniranom u tlu (Slika 9.14-c),
tako da se povećavanje parametara može ustanoviti opitima probnih opterećenja. U
slučaju bušenih šipova moguće je smanjenje granične nosivosti zbog razrahljivanja tla
tokom bušenja i, eventualno, nepotpunog čišćenja dna bušotine pre betoniranja.
Teorijska preispitivanja nosivosti baze šipa u zasićenoj glini, data izrazom (9.72)
sa karakterističnom vrednošću Nc = 9 u svetlu teorije elastoplastične sredine, tretirane
398 9. NOSIVOST TLA
primenom gore naznačenog koncepta, su pokazala da se pomenuti faktora nosivosti

može koristiti za indeks krutosti Ir > 8 kada je, u ovom specijalnom slučaju, kohezija
c = cu, a ugao smičuće otpornosti φ = φu = 0. Ovaj uslov je skoro uvek zadovoljen za
uobičajene odnose parametara čvrstoće i nedrenirane deformabilnosti zasićenih glina.
Granični smičući napon na omotaču šipa se može u opštem slučaju, izraziti u obliku:
τ s , f = ca + σ h tan δ (9.88)
gde je
ca adhezija tj. kohezija na kontaktu omotača stabla šipa i tla,
σh horizontalni napon na kontaktu omotača stabla šipa i tla,
δ ugao trenja između tla i omotača šipa zavisi od vrste materijala od koga je
izrađen šip; za betonske i drvene šipove obično se usvaja da je δ = φ, a za
čelične δ = φ /2.
Izraz (9.88) može se dalje modifikovati za posebne slučajeve imajući u vidu da
parametri smičuće čvrstoće mogu biti izraženi preko totalnih ili efektivnih napona. Dok
se u slučaju šipa u pesku uvek podrazumevaju efektivni naponi i ca = 0, za stablo u
zasićenoj glini, zavisno od brzine nanošenja opterećenja, odnosno ocene da li su uslovi
deformisanja nedrenirani ili drenirani, moguća je primena parametara kako za totalne,
tako i za efektivne napone.
Granična veličina smičuće otpornosti po omotaču šipa u vodom zasićenoj glini
može se izraziti preko nedrenirane kohezije cu, uz pretpostavku da je trenje izraženo
uglovima φu = δu = 0, (Tomlinson 1957) tako da izraz (9.88) postaje
τ s , f = ca = α cu (9.89)
gde je α adhezioni faktor, koeficijent redukcije nedrenirane smičuće čvrstoće na

kontaktu tla i površine omotača šipa.
Slika 9.19. Smičući otpor omotača šipa u glini

9. NOSIVOST TLA 399
Na osnovu mnogih ispitivanja, dobijeni su adhezioni faktori α, u relativno širokim

granicama zbog različite senzitivnosti glina na lokacijama ispitivanja. Rasipanje
rezultata se može oceniti po prikazanim granicama na Slici 9.19.
Ispitivanja su pokazala da, bez obzira na način ugrađivanja šipa, dolazi do
poremećaja sitnozrnog tla na kontaktu tla sa površinom omotača šipa, koja je u slučaju
pobijenog šipa praćena i povećanjem horizontalnih totalnih napona, tako da nakon
konsolidacije veoma meke gline mogu steći i nešto povećanu nedreniranu smičuću
otpornost, ali je najčešće konačan rezultat da je nedrenirana smičuća čvrstoća kontakta
šipa i tla manja od nedrenirane čvrstoće neporemećenog tla, a za meke gline, praktično
nepromenjena. U slučaju da se ne raspolaže pouzdanim korelacijama za lokalne uslove,
može se koristiti zavisnost prikazana sa tri prave linije na Slici 9.19 (API).
Ukoliko se smičući otpor razmatra u svetlu parametara smičuće čvrstoće za
efektivne napone, horizontalni efektivni napon na kontaktu omotača stabla i tla može se
napisati u obliku:
σ h/ = σ v/ K s (9.90)
gde je Ks koeficijent pritiska između stabla šipa i tla, tako da za c = 0 izraz za
maksimalni smičući otpor po stablu postaje:
τ s , f = K s σ v/ tan δ = β σ v/ (9.91)
Ukoliko se pretpostavi da je Ks = K0, koeficijent pritiska tla u miru, koji zavisi i
od stepena prekonsolidacije gline OCR prema izrazu (7.2), pretpostavljajući da
ugrađivanje šipa neće znatno uticati na promenu horizontalnih efektivnih napona u tlu
usled ugrađivanja šipa i da je δ = φ, dobija se da je:
β = ( 1 − sin φ ′ ) OCR tan φ ′ (9.92)

Ispitivanja nosivosti pobijenih šipova u peskovima su pokazala da se koeficijent
Ks može kretati u veoma širokim granicama od Ks = 1 do 3, pri čemu donja granica
odgovara rastresitim, a gornja, veoma zbijenim peskovima. U konzervativnoj praksi se
za pobijene šipove obično usvaja da je Ks ≈ 2 K0 < 3. Kod bušenih šipova promena
odnosa horizontalnih i vertikalnih napona je znatno manja, tako da se u nedostatku
eksperimentalnih podataka za određenu tehnologiju izvođenja šipa i određeno tlo, može
pretpostaviti da je Ks ≈ K0.
Nosivost omotača je izražena efektivnim naponima, pa se na osnovu toga može
izraziti u opštijem obliku
β = ( K s / K 0 ) K 0 tan (φ ⋅δ / φ ) (9.93)
gde δ/φ zavisi od vrste materijala u kontaktu i kreće se između 0.5 i 1.0
(Ks /K0) zavisi od načina ugrađivanja šipa i kreće se između 0.5 i 2.0
K0 koeficijent pritiska tla u miru zavisi od OCR
Imajući u vidu tipične vrednosti parametara za pesak, zavisno od zbijenosti,
koeficijent β se za bušene šipove obično kreće između 0.15 i 0.35, a za pobijene između
0.4 i 1.2, ali su moguće i vrednosti izvan navedenih intervala.
400 9. NOSIVOST TLA
Analizom rezultata probnih opterećenja "Koren" šipova u glini (Maksimović

1986), koji najveći deo opterećenja primaju smičućim otporima po omotaču stabla šipa,
primenom teorije ekspandirajućeg cilindra, uz uzimanje u obzir priraštaja efektivnih
napona usled konsolidacije priraštaja pornih pritisaka generisanih pobijanjem, dobijen je
izraz koji može biti primenljiv i za druge vrste šipova pobijenih i betoniranih u tlu u
obliku sledećeg izraza:
β = ( K 0 + cu / p0/ ) tan φ ′ (9.94)
PRIMENA STATIČKOG PENETRACIONOG OPITA (CPT). U okvirima metoda

koje primenjuje mehanika tla, granična nosivost baze šipa može se proceniti primenom
rezultata ispitivanja tla statičkim penetrometrom koji, osim otpornosti vrha daje i rezul-
tate merenja bočnog trenja, direktnim preslikavanjem napona sa penetrometra na šip.
Statički penetrometar se, pre svega koristi za ispitivanje peskova. Granična nosivost
baze šipa je proporcionalna otporu vrha penetrometra:
q b , f = α b qc (9.95)
Koeficijent αb je korektivni koeficijent koji zavisi od načina ugrađivanja šipa u
tlo. Za pobijene ili utisnute šipove može se uzeti da je granična nosivost baze šipa
jednaka otporu vrha statičkog penetrometra tako da je αb = 1.0, s obzirom da statički
penetrometar predstavlja minijaturni utisnuti šip. Za bušene šipove se orijentaciono
može usvojiti da je αb ≈ 1/2, a ovaj koeficijent se može korigovati rezultatima probnih
opterećenja i lokalnim iskustvima tako da može biti i manji, do αb ≈ 1/3.
S obzirom na moguću varijabilnost penetracionog otpora i razlike dimenzija
penetrometra i šipa, za računsku veličinu otpora vrha statičkog penetrometra jedna od
mogućmosti je da se usvaja srednja vrednost otpora vrha na potezu dužine 4 prečnika
šipa, i to 1 (jedan) prečnik ispod baze i 3 (tri) prečnika iznad baze šipa, iako ima i
drugačijih predloga. Na ovaj način se, bar kvalitativno, imaju u vidu mehanizmi loma
tla prikazani na Slici 9.16.
Za procenu smičućeg otpora po omotaču šipa koriste se razne empirijske korela-
cije sa otporom vrha penetrometra, (na primer, Bustamante i Gianeselli 1981), iako se
mehanizam proloma tla pod vrhom penetrometra u velikoj meri razlikuje od oblika
interakcije omotača šipa i okolnog tla. Na primer, De Beer (1985) predlaže konzerva-
tivnu korelaciju u obliku:
τ s , f = qc 200 ako je qc ≥ 20 MPa odnosno τ s , f = qc 150 ako je qc ≤ 10 MPa
pri čemu je gornja granica smičućeg otpora po omotaču šipa 100-120 kPa.
Alternativno, Fleming i dr. (1985), na osnovu analize rezultata probnih optereće-
nja sugerišu da je vrednost Ks u formuli (9.86) približno N *q /50, a da je δ = φcv/ , jer se
dilatancija ne odvija u kontaktu sa šipom. Ako se usvoji da je N *q = qc / σ v/ dobija se da
je τ s , f = ( qc /50 ) tan φcv/ . Ovo ukazuje da je za omotač šipa u tipičnom kvarcnom pesku
smičući otpor τ s , f ≥ qc 100 ili oko 1% otpora vrha penetrometra, red veličine koji se
može naći u nekoliko stranih normativa i radovima istraživača.
9. NOSIVOST TLA 401
Opit statičke penetracije treba uvek predvideti programom geotehničkih istražnih

radova ukoliko se ocenjuje da će se temeljenje izvesti na šipovima u krupnozrnom tlu,
jer postoji relativno bliska analogija u ponašanju šipa i statičkog penetrometra.
PRIMENA STANDARDNOG PENETRACIONOG OPITA (SPT). Rezultati

standardnog penetracionog opita se mogu upotrebiti za prognozu granične nosivosti
baze šipa, u načelu, na tri načina.
Prvi način podrazumeva da se na osnovu empirijskih korelacija procene parametri
smičuće čvrstoće i deformabilnosti (ako to teorijska metoda zahteva), koji se zatim
uvrste u ranije date teorijske izraze koji te parametre sadrže.
Drugi način bi podrazumevao primenu korelacije između broja udara u
standardnom penetracionom opitu sa otporom vrha statičkog penetrometra (Slika 7.32)
te primenu ranije opisanog postupka korišćenjem CPT opita.
Treći način bi bio direktno empirijski, pri čemu se obično koristi oblik:
q b, f = K N (9.96)
gde je: K koeficijent koji zavisi od vrste tla i načina ugrađivanja šipa (MN/m2),
N broj udara u standardnom penetracionom opitu (SPT).
Orijentacione vrednosti koeficijenta K se kreću u sledećim granicama:
Pobijen šip Bušeni šip
Pesak 0.40 - 0.45 ~ 0.10
Prašina 0.20 - 0.35 ~ 0.12
Glina 0.12 - 0.20 ~ 0.15
Gore dati empirijski koeficijenti ukazuju da baze bušenih šipova u krupnozrnom
tlu imaju znatno manju graničnu nosivost od pobijenih sa istim dimenzijama.
PROBNO OPTEREĆENJE ŠIPA. S obzirom na složenost problema nosivosti šipova

i neveliku pouzdanost teorijskih rešenja zbog varijabilnosti parametara koji u formula-
ma figurišu, pre svega veličina Ks i φ, zbog osetljivosti faktora nosivosti Nq na veličinu
ugla φ u peskovima, i veličine α u glinama, razlika između proračunom prognoziranih
veličina i stvarnih nosivosti može iznositi i preko 50%. Zbog toga, kada se ne raspolaže
pouzdanim rezultatima ranije izvršenih ispitivanja u sličnim lokalnim geotehničkim
uslovima, pri izgradnji većih objekata je preporučljiva primena probnih opterećenja. U
zemljama sa dobro proučenim geotehničkim uslovima i intenzivnom gradnjom u
prošlosti i sa velikim fondom sistematizovanih rezultata ispitivanja izvršenih za potrebe
građenja objekata, naročito CPT opita, probna opterećenja se relativno retko provode.
Sa druge strane, u nekim zemljama se primena probnih opterećenja zahteva, obavezna je
u određenim okolnostima, a način izvođenja često je propisan tehničkom regulativom.
U načelu, najčešće se rade probna opterećenja pojedinačnog šipa vertikalnom
silom pritiska. Ređe se primenjuju probna opterećenja silom zatezanja ukoliko će šipovi
biti opterećeni takvom silom ili radi izdvajanja komponente nosivosti omotača stabla od
ukupne nosivosti, jer se tako eliminiše komponenta nosivosti baze šipa. Ukoliko će
402 9. NOSIVOST TLA
šipovi biti opterećeni i većom horizontalnom silom, mogu se izvesti i takva probna
opterećenja, ali se ovaj problem ovde neće obrađivati.
Za obezbeđenje reakcije za aktivno vertikalno opterećenje šipa mogu se
primenjivati različite dispozicije opita, od kojih su neke prikazane na Slici 9.20.
Najjednostavniji, ali ne uvek i najekonomičniji opit podrazumeva balast, kao što je to
prikazano na Slici 9.20-a. Balast mora biti dovoljne težine kako bi se suprotstavio
reaktivnom opterećenju hidrauličke prese kojom se opterećuje vrh šipa. Obično se
preporučuje da balast bude za 10-20 % teži od planirane maksimalne sile probnog
opterećenja. Oslanjanje balasta treba izvesti što dalje od probnog šipa, kako bi se
minimizirao uticaj balasta na šip. Ovo odstojanje ne treba da bude manje od 2 m za
šipove uobičajenih dimenzija. Sa teorijske tačke gledišta, ispravnije bi bilo direktno
opterećivati šip balastom bez primene hidrauličke prese i oslonaca za balast, jer se time
eliminiše uticaj promene reakcija balasta na sleganje, ali je takva dispozicija opita retko
kad praktično izvodljiva. Osim primene balasta, reakcije se mogu obezbediti sidrenjem
krutog čeličnog nosača za susedne šipove koji će reaktivnim opterećenjem biti
opterećeni čupanjem (Slika 9.20-b), ili sidrenjem privremene naglavnice šipa u slojeve
čvršćeg tla ili stene na pristupačnoj dubini (Slika 9.20-c).
Slika 9.20. Dispozicije probnih opterećenja šipa vertikalnom silom pritiska.
U načelu, poželjno je provesti probno opterećenje šipa do loma tla (ili šipa) jer se
tako dobija granična nosivost, što omogućuje izbor dopuštenog opterećenja sa
racionalnim faktorom sigurnosti. To zahteva relativno veliki balast, probni šip se obično
ne može više upotrebiti u nošenju konstrukcije ili se posebnom analizom mora
dokazivati da su uticaji istorije prethodnog opterećivanja na njegovo buduće ponašanje
u temeljima konstrukcije obuhvaćeni na odgovarajući način. Zbog toge se, radi
smanjenja troškova, šip može opterećivati do veličine koja je za 1.5 do 2.0 puta veće od
9. NOSIVOST TLA 403
njegovog opterećenja procenjenog proračunom na osnovu podataka o tlu, što može biti i
manje od sile koja izaziva lom tla.
Probno opterećenje se postepeno povećava, kontinulano ili u stepenastim
priraštajima, i pri tome registruje sleganje gornjeg kraja, vrha šipa. Veličinu priraštaja
opterećenja treba prilagoditi metodi koja će se upotrebiti pri interpretaciji rezultata
merenja. Ukoliko se upotrebi ovde prikazan postupak, koji podrazumeva intervalsku
hiperboličku zavisnost između sile i sleganja, opterećivanje treba provesti u desetak
priraštaja jednake veličine do maksimalnog opterećenja, bez rasterećivanja tokom opita,
osim, naravno, rasterećivanja nakon dostignutog maksimalnog opterećenja u opitu. Lom
se ogleda u relativno brzom sleganju pri konstantnom ili sporom opterećivanju. Šip
"tone", Slika 9.21. Takva definicija graničnog opterećenja nije dovoljno precizna,
naročito ako se ima u vidu da se obično događa lokalni ili probojni lom bez naglašene ili
jasne vrednosti maksimuma.
Slika 9.21. Probno opterećivanje šipa – dijagrami.
U propisima raznih zemalja i radovima istraživača se mogu naći mnoge definicije

loma tla pri probnom opterećenju šipa. Neki kriterijumi loma mogu biti toliko arbi-
trarni da rezultat zavisi od razmere koordinatnih osa upotrebljenih za prikazivanje
opterećenja i sleganja, ili čak i od subjektivnog mišljenja obrađivača rezultata. Neke
definicije loma za granično opterećenje proglašavaju silu koja utisne šip za veličinu koja
je jednaka nekom procentu prečnika šipa (2.5 %, 5 % ili 10%). Da bi kriterij loma imao
racionalnu osnovu, on se mora zasnivati na nekom matematičkom pravilu koje daje
konzistentne rezultate, ne zavisi od razmere grafika i ne zavisi od subjektivnog stava
obrađivača. Pri tome je veoma poželjno da analitička zavisnost između sile i sleganja
bude takva da omogućava pouzdanu ekstrapolaciju rezultata ispitivanja ukoliko je šip
tokom probnog opterećenja bio izložen maksimalnoj sili koja je očigledno manja od
granične vrednosti. Ovde će se navesti jedna metoda koja takve uslove zadovoljava.
404 9. NOSIVOST TLA
Metoda hiperboličke ekstrapolacije se pripisuje nekolicini istraživača koji su,

izgleda, ovaj postupak za određivanje granične nosivosti šipa predložili sasvim nezavis-
no jedan od drugog, ali svi polaze od predloga koji je za aproksimaciju naponsko-
deformacione krive u opitu triaksijalne kompresije predložio Kondner (1963). Za
sleganja s > s1, koja su u području većih opterećenja i većih merenih sleganja, (Slika
9.22), opterećenje Q u funkciji sleganja s se aproksimira hiperbolom u obliku:
s
Q = (9.97)
a+b s
gde su a i b parametri prave transformisane hiperbole koji se mogu odrediti iz merenih
veličina sleganja nakon ispisivanja gornjeg izraza u obliku
s
= a+b s (9.98)
Q
Kada sleganje s teži beskonačnosti, asimptotska vredost izraza (9.97) daje jednu
moguću definiciju granične nosivosti šipa kao:
1
Qf = (9.99)
b
Slika 9.22. Hiperbolička funkcija za određivanje granične nosivosti šipa
Poređenja na konkretnim primerima sa raznim drugim metodama bi pokazala da

metoda hiperboličke ekstrapolacije daje gornju granicu vrednosti granične sile, jer defi-
niše asimptotsku veličinu sile za beskonačnu veličinu sleganja, sa razlikom koja se
kreće između 10% i 20%. Kako zavisnost između opterećenja i sleganja pri lokalnom ili
probojnom lomu tla, sa fizičke tačke gledišta nema asimptotu, već sila raste, istina
sasvim blago sa povećanjem sleganja, modifikacija ovog postupka proističe iz primene
ranije navedenog praktičnog stava o odnosu sleganja pri lomu i prečnika šipa. Ako se
usvoji da je granična sila pri lomu tla veličina opterećenja koja izaziva sleganje od 10 %
prečnika šipa B, dobija se da je, sa istim parametrima a i b, granično opterećenje šipa:
9. NOSIVOST TLA 405
0.1 B
Qf = (9.100)
a + 0.1 b B
Ovaj izraz daje vrednosti koje su za 10 % do 20 % manje od jasno definisane
asimptotske vrednosti i veličina granične sile je slična rezultatima drugih metoda ali
nema njihove slabosti o kojima je bilo reči. Na ovaj način se granična nosivost šipa
definiše kao veličina opterećenja koja u hiperboličkom opisu daje veličinu sleganja od
10% prečnika šipa, podrazumevajući pri tome da to može biti i ekstrapolisana vrednost
ukoliko probno opterećenje nije provedeno do ove veličine sleganja.
Konvencionalnim opitima probnog opterećenja, sa opisanom interpretacijom
ispitivanja, dobija se samo ukupno granično opterećenje, pri čemu je to zbir komponenti
nosivosti baze šipa i omotača. Moguće je iz oblika krive proceniti pojedinačni doprinos
ovih komponenti ukupnoj nosivosti, što se po nekad u praksi i čini, pri čemu se imaju u
vidu rezultati ispitivanja posebno instrumentiranih šipova kojima su ovi doprinosi
merenjima ustanovljeni. Generalno je ustanovljeno da su relativno mala sleganja šipa
dovoljna da se u punoj meri mobilišu smičući naponi i granična nosivost omotača šipa.
Za dostizanje granične nosivosti baze šipa potrebna su znatno veća pomeranja, kao što
je to ilustrovano na Slici 9.15.
U okviru hiperboličkog opisa zavisnosti sleganja od opterećenja, veoma često se
dobija bilinearna zavisnost s/Q od s (Maksimović, 1981). U području manjih sleganja,
kada je s < s1, (Slika 9.22) može se uočiti druga prava transformisane hiperbole sa
parametrima a1 i b1, koja ima presek sa pravom sa parametrima a i b u područja većih
sleganja pri veličini sleganja s1. Pretpostavljajući da je pri sleganju s1 došlo do pune
mobilizacije nosivosti omotača šipa, odnosno nelinearno elastično - savršeno plastično
ponašanje kontakta tla i omotača, i da je početni deo zavisnosti sile koja deluje na bazu
šipa linearna funkcija sleganja, dobija se sledeći izraz za graničnu nosivost omotača:
s12 b1
Qs , f = (9.101)
( a1 + b1s1 )
2
gde je sleganje pri plastifikaciji omotača

a − a1
s1 = (9.102)
b1 − b
Granična nosivost baze šipa se sada može odrediti kao razlika ukupne sile prema
(9.100) i komponente omotača (9.101), jer je
Q b, f = Q f − Q s, f (9.103)
DOPUŠTENO OPTEREĆENJE ŠIPA. Ako se ima u vidu da je u opštem slučaju,

veličina dopuštenog sleganja merodavna za izbor dopuštenog opterećenja, za datu
veličinu sleganja neće u istoj meri biti mobilisane obe komponente nosivosti šipa. Ovo
je samo jedan od razloga da se faktori sigurnosti mogu definisani na više načina.
406 9. NOSIVOST TLA
Jedan način, koji je predviđen "Pravilnikom" podrazumeva primenu "mobilisanih"

parametara čvrstoće preko parcijalnih faktora sigurnosti po parametrima smičuče
čvrstoće, u skladu sa ranije opisanom metodom za određivanje nosivosti plitkih temelja.
Drugi, tradicionalan način, koji je verovatno zbog svoje jednostavnosti veoma
rasprostranjen u praksi, primenjuje faktor sigurnosti na graničnu silu, tako da je
dopušteno korisno opterećenje šipa težine W:
Qf
Qa = −W (9.104)
FS
gde je faktor sigurnosti FS = 1.8 do 4.0, sa karakterističnom vrednošću od oko 2.5.
Najčešće se zahteva FS > 3, ukoliko su granične nosivosti samo teorijski
izračunate na osnovu geomehaničkih parametara a nisu proverene probnim
opterećenjem (Burland 1973), tako da je dopušteno opterećenje određeno redukovanim
zbirom komponenti:
Q s, f + Q b, f
Qa = −W (9.105)
FS
Međutim, ako se ima u vidu mehanizam raspodele komponenti u zavisnosti od
sleganja šipa prikazan na Slici 9.15, ima razloga da se manji faktor sigurnosti koristi za
komponentu nosivosti omotača šipa Qs,f, jer će se ona mobilisati u znatnoj meri i pri
malim sleganjima, dok se na nosivost baze, za čiji pun razvoj je potrebno znatno veće
sleganje, mora manje računati, odnosno upotrebiti veći faktor sigurnosti. Obično se
usvaja da je faktor sigurnosti za bazu FS,b = 3 do 4, a za omotač FS,s = 1.0 do 1.5, iako
su moguće i druge vrednosti ukoliko se obrazlože rezultatima ispitivanja probnim
opterećenjem, tako da dopušteno opterećenje šipa ne bude veće od:
Q b, f Q s, f
Qa = + −W (9.106)
F S,b F S,s
Jedno od praktičnih pravila za dopušteno opterećenje šipa usvaja manju vrednost
od dve izračunate i to prema izrazu (9.105) za FS = 2.5 i prema izrazu (9.106) za
FS,s=1.0 do 1.5 i FS,b = 3 do 4.
Izbor faktora sigurnosti, između ostalog, zavisi od pouzdanosti prognozirane
nosivosti šipova i od dopuštenih sleganja temelja na šipovima. Podrazumeva se da,
ukoliko su vršena probna opterećenja, faktori sigurnosti mogu biti u području donje
granice, a ukoliko su nosivosti šipa izračunate na osnovu podataka o tlu, zavisno od
pouzdanosti parametara i iskustva na istom terenu, u području srednjih ili maksimalnih
vrednosti. Problematika nosivosti šipova je najčešće regulisana normativima.
NEGATIVNO TRENJE. Poseban oblik vertikalnog opterećenja šipa može nastati uko-
liko se tlo u području šipa sleže u odnosu na šip u procesu konsolidacije (Slika 9.23).
Dovoljna su i sasvim mala sleganja tla da izazovu dopunsko vertikalno opterećenje šipa.
Pri tome u gornjem delu šipa, a često i u intervalu koji zahvata veći deo njegove ukupne
9. NOSIVOST TLA 407
dužine, smičući naponi po omotaču menjaju znak tako da se povećava opterećenje na

bazu šipa, uz pojavu uvećanog sleganja. Ova pojava se naziva "negativnim trenjem" i
nastaje, između ostalog, usled razlike krutosti šipa i tla. Zbog toga je pojava negativnog
trenja u gornjem delu šipa češće pravilo nego izuzetak. Veličina negativnog trenja se
može izračunati po postupku opisanom za pozitivno trenje, pri čemu se primenjuje β
koeficijent u glinama i prašinama između 0.2 i 0.35, a u peskovima između 0.35 i 0.50.
Negativno trenje se može smanjiti primenom bitumenskog premaza debljine 1-2 mm na
delu stabla gotovog šipova kada se koristi β = 0.05.
Slika 9.23. Negativno trenje - naponi smicanja i sleganja po dužini šipa
Treba imati u vidu da se negativno trenje i pozitivni otpor na kontaktu omotača

šipa i tla ne mogu istovremeno pojaviti na istom delu šipa. Ako se na vrh šipa, koji je
opterećen negativnim trenjem, nanese neko privremeno ili pokretno opterećenje,
elastične deformacije šipa su dovoljne da mobilišu pozitivno trenje, smanjujući na taj
način ukupan uticaj negativnog trenja. Kada se pokretno opterećenje ukloni, ponovo se
pojavi negativno trenje jer je elastična deformacija šipa pri rasterećenju, uz
odgovarajuće pomeranje naviše rasterećenog dela stabla šipa dovoljno da promeni smer
napona smicanja po stablu šipa. To znači da se negativno trenje i priraštaj smičućih
napona usled pokretnog opterećenja ne superponiraju, tako da se posebno provode
analize za oba slučaja.
Postoji nekoliko metoda koje po navedenim principima ovaj problem rešavaju.
Teorijska rešenja su, između ostalih, dali Poulos i Davis 1980 i Fellenius 1991. Prvi
408 9. NOSIVOST TLA
korak u iterativnoj analizi uticaja negativnog trenja je da se odredi položaj neutralne

linije ili, preciznije rečeno, neutralne ravni, koja se nalazi na nivou gde se menjaju znaci
smičućih napona na omotaču stabla šipa. Njen položaj se nalazi iz uslova da je zbir
stalnog opterećenja i negativnog trenja jednak zbiru pozitivnog trenja i reakcije baze
šipa. Od položaja neutralne ravni zavisi veličina maksimalne normalne sile, odnosno
normalnih napona u preseku šipa, koji, u nekim okolnostima, mogu biti merodavni za
sigurnost šipa, ali zavisi i veličina sleganja koja je često odlučujući faktor u praksi.
Podrazumeva se da je za analizu ovakvog zadatka potrebno raspolagati
pouzdanim podacima o tlu uz pažljiv izbor računskih parametara, pri čemu treba imati u
vidu da se izborom gornje granice parametara čvrstoće dobija sigurnije rešenje, što nije
čest slučaj u drugim okolnostima.
S obzirom da šip ne može da se slegne više od okolnog tla, problem negativnog
trenja je češće problem sleganja i napona u preseku šipa, a znatno ređe je to problem
granične nosivosti tla u kome je šip ugrađen. Korisno dopušteno vertikalno opterećenje
šipa sa umanjenjem za veličinu uticaja rezultante negativnog trenja Qnf je
Q s, f + Q b, f − 1.5 Qnf
Qa = −W (9.107)
FS
Faktor 1.5 uz Qnf je ovde uslovno uveden da se pokrije relativna nepouzdanost
izračunate sile negativnog trenja i zbog činjenice da je nosivost baze šipa umanjena
zbog redukcije vertikalnog efektivnog napona na nivou baze šipa usled pojave
vertikalnih smičućih napona negativnog trenja.
GRUPA ŠIPOVA. Ovde su razmatrani samo neki osnovni aspekti ponašanja

pojedinačnog šipa sa tačke gledišta mehanike tla. Šipovi se najčešće koriste u grupama
od po nekoliko šipova ispod pojedinačne stope, do velikog broja ispod celog objekta.
Tačnije određivanje raspodele sila koje deluju na pojedinačne šipove, kao i raspodela
napona koji na svaki pojedinačni šip deluju u takvim okolnostima, predstavlja složen
problem interakcije tla, šipova i objekta. Za šipove u grupi se obično usvaja da je
nosivost grupe jednaka zbiru nosivosti pojedinačnih šipova u grupi. Međutim, grupa
šipova u krupnozrnom tlu ima obično veću nosivost od zbira nosivosti pojedinačnih
šipova, tako da se u takvom slučaju govori o efikasnosti grupe šipova koja je veća od
jedinice. Za šipove u glini to ne mora biti slučaj, tako da se nosivost grupe proverava
kao nosivost ekvivalentnog bloka, fiktivnog temelja, koji obuhvata zapreminu grupe
šipova, pri čemu se obično zaključuje da je nosivost grupe praktično bliska ili jednaka
zbiru nosivosti pojedinačnih šipova kada se primenjuju odgovarajuća međusobna
osovinska rastojanja. Iskustva pokazuju da ako je osovinsko rastojanje šipova veće od
oko 7 prečnika, svaki šip se ponaša kao pojedinačan šip. Obično se zahteva i da
međusobno rastojanje šipova ne bude manje od 2.5 prečnika + 2% dužine šipa, što se u
praksi često zaokružuje na 3 prečnika šipa.
Teorijska analiza sleganja pojedinačnog šipa primenom elastičnih rešenja, koja se
obično zasnivaju na Midlinovom rešenju za silu u elastičnom prostoru brojna su i
makako bila elegantna, ne mogu da obuhvate niz faktora koji karakterišu ponašanje
9. NOSIVOST TLA 409
stvarnog šipa u realnom tlu. Smatra se da su rešenja zasnovana na elastičnom ponašanju

šipa i elastičnom tlu toliko pogrešna da nemaju nikakvu upotrebnu vrednost. Zbog toga
se sa više uspeha koriste poluempirijske metode koje teorijske rezultate koriguju
empirijskim faktorima. Izlaganje takvih rešenja pre spada u područje fundiranja nego
mehanike tla, tako da se ovde neće prikazati. U nedostatku probnih opterećenja ili
iskustava sa konkretnom vrstom šipa u datom tlu, jedno od jednostavnijih empirijskih
pravila za grubu procenu veličine sleganja pojedinačnog šipa pri normalnom radnom
opterećenju kaže da je sleganje vrha šipa jednako zbiru skraćenja šipa kao elastičnog
štapa opterećenog silom Q na krajevima, + 1% prečnika šipa (Vesić 1970, 1975).
Od praktičnog je značaja veličina sleganja grupe šipova koja je uvek veća od
sleganja pojedinačnog šipa pri istom prosečnom opterećenju šipova u grupi. Sleganje
grupe šipova se može proceniti proračunom sleganja grupe kao ekvivalentnog plitkog ili
poludubokog temelja, pri čemu se dubina ekvivalentnog temelja obično usvaja na donjoj
trećini dužine šipova ako se veći deo opterećenja prenosi preko stabla tzv. "lebdećih"
šipova, ili u nivou baza šipova ako se radi o "stojećim" šipovima. Raspodela priraštaja
napona se može odrediti iz uprošćenog rešenja raspodele napona pod uglom prikazanog
u Poglavlju 8, ili drugih rešenja koja se koriste za plitke temelje. Tačnost izračunatih
ukupnih i relativnih sleganja grupe šipova je manja od tačnosti koja se obično postiže
proračunima sleganja plitkih temelja.
9.6 REZIME
U ovom poglavlju prikazane se teorijske, poluempirijske i empirijske metode metode za
određivanje graničnog i dopuštenog opterećenja plitkih temelja i šipova. Dopušteno
opterećenje temeljnog tla je tipično oko 1/2 do 1/3 graničnog opterećenja. Određivanje
graničnog opterećenja vertikalno ili koso opterećenih plitkih temelja se zasniva na
primeni metode plastične ravnoteže koja se koriguje empirijski određenim
koeficijentima. Metode su, manje ili više, standardizovane normativima.
Za temelje na krupnozrnom tlu merodavni su parametri smičuće čvrstoće za
efektivne napone jer se pretpostavljaju drenirani uslovi. Za temelje na sitnozrnom
vodom zasićenom tlu najčeće su merodavni parametri smičuće čvrstoće opisani
nedreniranom kohezijom.
U slučaju plitkih i dubokih temelja, veličine dopuštenih sleganja, uz uslove
sigurnosti protiv proloma temeljnog tla, su merodavni za prihvatljivost rešenja
temeljenja. Kriterijum dopuštenog sleganja temelja je često merodavan u slučaju plitkog
temeljenja.
U slučaju da se zadovoljavajuće rešenje fundiranja, uz ispunjavanje uslova o
graničnoj nosivosti i dopuštenim sleganjima ne može postići plitkim temeljenjem ili
poboljšanjem temeljnog tla, primenjuje se duboko fundiranje, najčešče na šipovima.
Granična nosivost vertikalno opterećenog šipa se, osim po metodama plastične
ravnoteže, određuje primenom rezultata penetracionih opita i probnih opterećenja.
Pouzdanost teorijskih metoda za određivanje granične nosivosti šipa, koje koriste
laboratorijski merene parametre, je znatno manja nego u slučaju plitkih temelja.
410
Poglavlje 10
STABILNOST KOSINA
10.1 UVOD
Kada površina tla nije horizontalna pojavljuje se komponenta sile gravitacije koja ima
tendenciju da pomeri masu tla naniže, kao što je to ilustrovano planom sila na Slici
10.1-a. Ako se duž potencijalne klizne površi pojave naponi smicanja koji su jednaki
smičućoj čvrstoći, može doći do smičučeg loma tla i do velikih pomeranja mase tla
iznad klizne površi, odnosno do rušenja kosine. Glavni razlozi za moguće pojave
nestabilnosti ili nedovoljne sigurnosti kosina mogu se svesti na jedan ili nekoliko od
sledećih uzroka:
Konture zemljanih masa su suviše strme u odnosu na karakteristike materijala
koji je sačinjavaju ili je materijal nedovoljne čvrstoče te ne može da se održi u
ravnoteži pri postojećoj ili predviđenoj geometriji preseka.
Porni pritisci su veliki, što ima odlučujući uticaj na stabilnost mase tla.
Na masu tla su delovali, ili će delovati, neki nepovoljni spoljni uticaji, kao na
primer, velika spoljna (saobraćajna) opterećenja, seizmičke inercijalne sile ili
opterećenja okolnih objekata.
Problematični uslovi stabilnosti kosina prirodnih padina mogu imati izuzetan
uticaj na uslove građenja objekata svih vrsta (Slika 10.1). Problem nestabilnosti kosina
tla i stena se pojavljuje pri građenju na prirodnim, prethodno stabilnim padinama, ili
uslovno stabilnim padinama koje se nazivaju klizištima, u građenju puteva i železnica,
kanala, hidrotehničkih nasipa, nasutih brana i iskopa za temelje različitih objekata.
Praktične posledice rušenja kosina mogu biti veoma različite, od katastrofalnih, zbog
gubitka ljudskih života, do materijalnih, veoma štetnih ukoliko ugrožavaju sigurnost i
funkcionalnost građevinskih objekata, a ponekad mogu predstavljati samo manju
neprijatnost koja se lako prevaziđe (slika 10.1-b).
Ima dosta sličnosti u analizi stabilnosti potpornih konstrukcija i analizi stabilnosti
kosina, ali postoji i značajna razlika (Slika 8.1-a i 8.1-c). U određivanju pritisaka na
potporne konstrukcije pretpostavlja se da je u punoj meri mobilisana smičuča čvrstoća
zasipa iza zida, i dopunska otpornost, koja je potrebna za ukupnu stabilnost, postiže se
potpornom konstrukcijom. U slučaju kosina, sva i ukupna otpornost se ostvaruje unutar
same mase tla mobilisanjem ili samo jednog dela ili čak i sve ukupno raspoložive
smičuće čvrstoće, slično kao u mehanizmu nosivosti plitkih temelja (Slika 8.1-b), sa
razlikom da su spoljna opterećenja relativno mala prema masi tla čija spoljna kontura je
u izvesnom nagibu u odnosu na horizontalu, tako da gravitacione zapreminske sile mase
tla istovremeno predstavljaju i najveći deo opterećenja.
10. STABI LNOST KO SINA 411
Slika 10.1. Kosine, iskopi i nasipi
U ovom izlaganju se tretira grupa problema u kojoj se potencijalna nestabilnost

može opisati kao klizanje po jednoj ili više kliznih površi, a masa tla se kreće kao celina
ili kao niz od manjeg broja pojedinih blokova mase tla. Tako definisan zadatak se
rešava primenom metoda granične ravnoteže. Oblici klizanja mase tla mogu se, prema
obliku klizne površi koja deli pokretan od nepokretnog dela mase tla, grupisati u tri
osnovne vrste prikazane na Slici 10.2.
1. Ravne ili planarne klizne površi (Slika 10.2-a) se pojavljuju najčešće ako se na nekoj
manjoj dubini pojavljuje sloj manje čvrstoće, koji je paralelan sa površinom terena, ili
po granicama između osnovne stene i zemljanog materijala iznad nje tako da je i
mehanizam pomeranja jednostavna translacija.
2. Kružno cilindrične klizne površi (Slika 10.2-b) su karakteristične za kosine homoge-
nog tla. Pomeranje mase tla ograničeno jednom sfernom školjkastom kliznom površi
koja je u jednom vertikalnom preseku približno kružnog, a u drugom elipsoidnog
oblika, sa relativno malim distorzijskim deformacijama unutar rotirajućeg kliznog tela.
3. Složene klizne površi se obično pojavljuju u nehomogenom tlu ili u homogenom pri
izvesnoj, obično skokovitoj promeni nagiba terena (Slika 10.2-c i 10.2-d). Formira se
412 10. STABI LNOST KO SINA
klizna površ ograničavajući klizno telo čija pomeranja u znatnoj meri odstupaju od
mehanizma jednostavne translacije ili čiste rotacije kliznih masa. Na slici 10.2-c
prikazano je klizno telo koje se sastoji od dva veća i jednog manjeg dela, tri klizna
bloka. Centralni blok se pomera translatorno po približno horizontalnoj kliznoj ravni,
drugi, aktivni blok u gornjem delu kosine trpi pretežno rotaciona pomeranja sa velikim i
lokalizovanim distorzijskim deformacijama u kontaktu sa centralnim blokom, a treći,
pasivni blok u nožičnom delu kosine se pomera koso na više. Moguća su i složena
pomeranja predominantno translacione prirode, ali po kliznoj površi sa promenljivim i
ne monotonim nagibom, pri čemu brzine i pravci pomeranja mogu biti takve prirode da
se pojavljuju znatne deformacije unutar kliznog tela (Slika 10.2-c i d).
Slika 10.2. Vrste kliznih površi
Nestabilnosti zemljanih i stenskih masa mogu se pojavljivati u velikom broju

raznolikih oblika. Mogućnosti predviđanja ovih pojava, ocena mogućih brzina pome-
ranja i veličina područja koje će tome biti izložena u slučaju pojava nestabilnosti, nisu
podložna jednoj jedinstvenoj i jednostavnoj metodologiji, niti samo jednoj tehničkoj
disciplini. Ovde će se tretirati samo ona grupa problema koja spada u područje mehani-
ke tla, a može se opisati kao klizanje po jednoj ili više kliznih površi. Masa tla se kreće
kao celina, iako se može sastojati od nekoliko pojedinačnih masa tla u međusobnom
kontaktu. Problemi nestabilnosti stenskih masa su podložni analizi po metodologiji koja
je srodna principima mehanike tla. Drugi oblici rušenja tla, kao što su zemljane lavine, i
tečenja, ne mogu se, pri sadašnjem stanju veštine, analizirati konvencionalnim
postupcima mehanike tla. Jedina zaštita od ovih oblika nestabilnosti zemljanih masa se
sastoji u identifikaciji problema, koji se dalje tretira praktičnim preventivnim merama.
Postoji veoma mnogo predloga raznih autora za klasifikaciju oblika nestabilnosti
zemljanih masa, a ima mišljenja i da je kompletna klasifikacija nemoguća (Faure 1999).
Identifikacija problema omogućava i nalaženje praktičnog rešenja u konkretno datim
okolnostima, pri čemu je, u slučaju prirodnih ili već izvedenih kosina, potrebno
ustanoviti "aktivnost kosine" koja izražava veličinu i brzinu njenog pomeranja. Varnes
(1958) daje sledeću klasifikaciju brzina klizanja kosina:
Ekstremno sporo puzanje do 6 cm/godišnje,
Veoma sporo puzanje 6 do 150 cm/godišnje,
Sporo klizanje 1.5 m/godišnje do 1.5 m/mesečno,
Srednje brzo klizanje 1.5 m/mesečno do 1.5 m/dan,
Brzo klizanje 1.5 m/dan do 0.3 m/min,
Veoma brzo 0.3 m/min do 3 m/sec,
Ekstremno brzo preko 3 m/sec.
Neka rušenja se događaju veoma brzo, u naizgled stabilnim kosinama, bez
prethodno vidljivih znakova upozorenja, dok se u nekim drugim slučajevima, pojave
nestabilnosti odvijaju veoma sporo i kroz nekoliko različitih faza. Oblici klizanja,
odnosno stanja kosina, mogu se klasififikovati u nekoliko faza aktivnosti:
1. Stabilna kosina. Pomeranja se nisu događala u prošlosti, a nema ih ni sada.
2. Potencijalno nestabilna kosina. Pomeranja su se događala u prošlosti, a sada ih
nema. Takvo "umireno" klizište u prirodnim okolnostima se može aktivirati
nepromišljenom ljudskom aktivnošću. Nažalost, dešava se često.
3. Rana faza rušenja. Pojava puzanja, sa ili bez longitudinalnih zatežućih pukotina na
površini terena. Brzina pomeranja se kreće između 5 mm i 1,5 m/god. Zajednička
pojava za mnoge kosine koja može trajati godinama pa i vekovima.
4. Srednja faza rušenja. Progresivna pojava pukotina i lokalnih zarušavanja kod
kružno-cilindričnih kliznih površi, blokovi se počinju odvajati kod planarnih
klizanja, širina i dubina zatežućih pukotina se povećava. Brzine pomeranja rastu i do
5 cm/dan, dolazi do ubrzanja pomeranja, naročito za vreme i nakon padavina, a
usporavaju se u toku suvih ili sušnih perioda. Na pomeranja mogu uticati eventualne
poplave, ukoliko se padine nalaze pored vodenog toka, kao i pojava zemljotresa.
5. Delimično ili totalno rušenje. Veća masa tla ili deo nestabilne mase se pomerio u
nov privremeni položaj, ostavljajući iza sebe ožiljak, škarpu.
6. Potpuno rušenje. Cela nestabilna masa se pomerila u novi konačni položaj krećući
se brzinom od oko 1 m/min u slučaju rotacionog klizanja. Planarna klizanja stenskih
masa mogu dostizati i brzine između 20 i 60 km/čas do strahovite brzine reda 300
km/čas. Ovako velike brzine su rezultat kretanja kliznog tela preko toplotom
stvorenog "jastuka" od vodene pare koji eliminiše trenje.
Lavine ili tečenja tla se mogu razviti i iz gore opisanih oblika klizanja kosina ili se
mogu pojaviti prvi, rani oblici, ali se totalni i konačni oblici rušenja često mogu
dogoditi odjednom i bez prethodnog upozorenja. Osim gore opisanih oblika
nestabilnosti prirodnih padina, koji se ponekad mogu događati izuzetno brzo, u našim
uslovima se ređe pojavljuju tečenja sipkih nevezanih materijala pod dejstvom
gravitacije, sa ili bez učešća podzemne vode, i pomeranja znatnih količina zemljanih
materijala, koje nošene intenzivnom bujicom vode, mogu ugroziti saobraćajnicu ili
naselje. Oblici bujicom nošenog zemljanog materijala bi se mogli analizirati primenom
metodologije mehanike fluida, a ovde se ne razmatraju.
10.2 METODE PRORAČUNA STABILNOSTI KOSINA

Problem analize stabilnosti zemljanih masa se svodi na određivanje odnosa između
raspoložive smičuće čvrstoće i prosečnog smičućeg napona ili mobilisane čvrstoće, koja
je potrebna da hipotetičko klizno telo održi u ravnoteži. Taj indeks relativne stabilnosti,
koji je na konzistentan način prvi opisao Bishop (1955), naziva se "faktor sigurnosti", i
definiše se kao:
τf
FS = (10.1)
τm
gde je: τf smičuća čvrstoća tla,
τm prosečna veličina smičućih napona na kliznoj površi potrebna da održi
hipotetično klizno telo u ravnoteži, ili mobilisana smičuća čvrstoća:
τf
τm = (10.2)
FS
Ovde se u izrazu (10.1) pojavljuje veličina smičuće čvrstoće tla τf, kao
fundamentalna inženjerska osobina materijala, (u brojitelju), uz problem određivanja
smičućih napona τm, koji deluju u masi ili po konturama mase tla u okvirima mehanizma
hipotetičke nestabilnosti, (u imenitelju), da bi se odredila nepoznata veličina faktora
sigurnosti FS. Opterećenje mase tla se sastoji od sopstvene težine mase tla (uvek),
pornih pritisaka (često), spoljnih opterećenja (stalnih ili povremenih) i inercijalnih sila
zemljotresa (slučajno ili povremeno). Nabrojana opterećenja treba da su u ravnoteži sa
normalnim i smičućim naponima po svakoj kliznoj površi koja bi mogla ograničavati
potencijalni mehanizam loma. U inženjerskim metodama granične ravnoteže u mehanici
tla podrazumeva se da je faktor sigurnosti FS definisan izrazom (10.1) konstantna
veličina duž klizne površi. Pri tome je neophodno unapred definisati moguće
mehanizme hipotetičkog loma i odrediti klizno telo ograničeno kliznom površi, za koje
se dobija merodavna minimalna vrednost faktora sigurnosti FS, koja za najnižu, fizički
prihvatljivu granicu, ima vrednost od 1.0. Iako je problem trodimenzionalan, ovde će se
razmatrati samo ravni problemi granične ravnoteže.
U načelu, sve metode usmerene na određivanje faktora sigurnosti kosina mogu se,
sasvim uslovno, podeliti na tačne i približne. Tačne metode su one koje zadovoljavaju
sve uslove ravnoteže uvođenjem različitih pretpostavki bez zanemarivanja pojedinih
komponenti spoljnih i unutarnjih sila. Približne metode su one koje ili zanemaruju
pojedine sile i/ili ignorišu neke uslove ravnoteže.
Od postojećih metoda granične ravnoteže u ravni, one koje koriste podelu
hipotetičkog kliznog tela iznad klizne površi na lamele su najpogodnije za računarsko
programiranje i rešavanje opšteg problema stabilnosti. Izdvojena lamela sa silama koje
na nju deluju prikazana je na Slici 10.3. Presek kliznog tela se vertikalnim presecima
podeli na n lamela, tako da broj međulamelnih preseka iznosi n-1. Pri tome se
pretpostavlja da su na krajevima kliznog tela, tj. u presecima 0 i n presečne sile jednake
nuli. Ukoliko smičuća čvrstoća zavisi od normalnog napona, raspored unutarnjih sila je
od primarne važnosti za određivanje veličina normalnih napona po kliznoj površi od
koje zavisi čvrstoća tla u osnovi svake lamele. Imajući u vidu izraz (10.2) i
pretpostavljajući da se rezultante sila koje deluju na osnovu jedne lamele, koja sadrži
pripadajući deo klizne površi dužine l brojno jednaka površini, za jediničnu dužinu
kliznog tela merenog upravno na posmatranu ravan, može se uspostaviti veza:
S
T = (10.3)
FS
gde je S sila raspoloživog smičućeg otpora tla u osnovi lamele.
Slika 10.3. Sile na karakterističnoj lameli
Pretpostavljajući linearnu vezu između smičuće čvrstoće i efektivnog normalnog

napona, izraz (10.3) se može napisati i u obliku:
N ′ tan φ ′ + c′l
T = (10.4)
FS
tako da je faktor sigurnosti
N ′ tan φ ′ + c′l
FS = (10.5)
T
Sile koje deluju na pojedinačnu lamelu izdvojenu iz kliznog tela proizvoljnog
oblika i veličine koje definišu njihove položaje a figurišu u uslovima ravnoteže su:
Nepoznate veličine: broj
N′ normalne efektivne sile u osnovi svake lamele n
T smičuće sile u osnovi lamele n
r položaji normalnih komponenti međulamelnih sila n-1
E veličine normalnih komponenti međulamelne sile n-1
X veličine smičućih komponenti međulamelnih sila n-1
e ekscentriciteti normalnih sila u osnovi lamele n
Ukupno nepoznatih 6 n-3
Za rešenje problema na raspolaganju su tri uslova ravnoteže za svaku lamelu, jer

zbir horizontalnih sila, zbir vertikalnih sila i zbir momenata moraju biti jednaki nuli, i
uslov o mobilisanoj čvrstoći, iz kojeg je dobijena veza (10.4) između smičuće i
normalne sile u osnovi lamele, što daje ukupno svega 4 n jednačina i jednu novu
nepoznatu FS, prema izrazu (10.5). Pošto je, u opštem slučaju za svako n > 1, broj
uslovnih jednačina manji od broja nepoznatih, (6 n - 3 + 1) = (6 n - 2) > 4 problem je
statički neodređen. Da bi zadatak bio rešiv, moraju se uvesti dopunske pretpostavke,
tako da se dobijaju približna rešenja, a samo su za neke specijalne, jednostavnije
slučajeve, takve pretpostavke nepotrebne. Tako, na primer, ukoliko bi se klizno telo
sastojalo samo od jedne lamele, broj nepoznatih je jednak broju uslovnih jednačina, tako
da se veličina faktora sigurnosti može izračunati bez dopunskih pretpostavki iz uslova
ravnoteže jedne lamele, tj. bloka na kosoj ravni (Slika 10.4).
Slika 10.4. Blok na kosoj ravni
BLOK NA KOSOJ RAVNI. Na kontaktu bloka težine W i kose ravni, pretpostav-

ljajući najjednostavniji slučaj da ne postoji ni kohezija ni porni pritisak, (Slika 10.4-a),
već samo trenje opisano uglom φ, maksimalni smičući otpor je S = N tan φ. Normalna
sila je N = W cos α, a sila smicanja je T = W sin α. Na osnovu izraza (10.5) faktor
sigurnosti je jednostavno:
S N tan φ tan φ
FS = = = (10.6)
T W sin α tan α
Ako se, međutim, razmotri opštiji slučaj, (Slika 10.4-b), kada na kontaktu između
bloka i kose ravni deluje porni pritisak u, čija je rezultanta U = ul, a smičući otpor
sadrži i komponentu kohezije c′ l, efektivna normalna sila na kontaktu je:
N / = N − U = W cos α − u l (10.7)
a raspoloživi smičući otpor:
S = (W cos α − u l ) tan φ ′ + c′ l (10.8)

tako da izraz za faktor sigurnosti ima oblik:
FS =
(W cos α − u l ) tan φ ′ + c′ l
(10.9)
W sin α
Izrazi (10.6) i (10.9) se lako mogu proširiti unošenjem spoljnih opterećenja i

njihovim rastavljanjem na komponente, tako da se komponenta upravna na kosu ravan
dodaje sili N′, a paralelna sa njom se sabere sa T. Na primer, ako na blok prikazan na
Slici 10.4-a deluje horizontalna inercijalna sila zemljotresa veličine kx W, sile na
kontaktu su:
N = W cos α − k x W sin α (10.10)

T = W sin α + k x W cos α (10.11)
tako da se za faktor sigurnosti, nakon zamene u (10.5) i sređivanja dobija:
1 − k x tan α
FS = tan φ (10.12)
tan α + k x
S obzirom da je najmanja granična veličina faktora sigurnosti FS = 1, pri kojoj bi
blok počeo da se pomera, ili bio na granici da se pomeri, u ovakvim uslovima se može
odrediti veličina horizontalnog kritičnog ubrzanja kC. Izjednačavanjem desne strane
gornjeg izraza sa 1 i rešavanjem po kx = kC dobija se izraz za kritično horizontalno
ubrzanje bloka na kosoj ravni u obliku:
tan φ − tan α
kC = (10.13)
1 + tan φ tan α
Ako na blok na kosoj ravni deluje horizontalno ubrzanje veće od kritičnog, doći će
do pomeranja bloka niz kosu ravan. Veličina pomeranja će zavisiti od veličine
prekoračenja ubrzanja, oblika pulsa ubrzanja i njegovog trajanja.
Iako opis mase nestabilnog dela kosine tla blokom na kosoj kliznoj ravni, na prvi
pogled, ne predstavlja dobru aproksimaciju opšteg slučaja koji podrazumeva zakrivljene
klizne površi, kasnije će se pokazati da se i klizno telo, ograničeno proizvoljnom
kliznom površi, može aprosimativno preslikati na ekvivalentni blok na kosoj ravni.
Osim toga, rešenja za planarne klizne površi direktno slede iz takve aproksimacije.
10.3 PLANARNE KLIZNE POVRŠI

Planarne ili ravne klizne površi, (Slika 10.2-a i Slika 10.5), koje su relativno plitke u
odnosu na dužinu kliznog tela i paralelne ravnoj nagnutoj površini terena, mogu se
tretirati kao klizna tela beskonačne dužine, tako da se uticaji na krajevima zanemare.
Obe komponente međulamelnih sila u vertikalnim presecima su konstantne duž kliznog
tela, tako da je razlika odgovarajućih komponenti za svaku lamelu jednaka nuli, te se
njihove veličine ne pojavljuju u uslovima ravnoteže vertikalne lamele. Ova činjenica
svodi problem uslova ravnoteže na relativno jednostavan ranije rešen zadatak uslova
ravnoteže sila koje deluju na blok koji se nalazi na kosoj ravni.
Ako se posmatra lamela prikazana na Slici 10.5, čija je dužina merena u pravcu
klizne površi jednaka jedinici, tako da je njena širina cos α, a W = γ z cos α je težina
lamele. Totalna normalna sila u osnovi lamele za jediničnu površinu klizne površi je:
N = σ n = W cos α = γ z cos 2 α (10.14)

Slika 10.5. Planarna klizna površ

Maksimalna raspoloživa sila smičućeg otpora u osnovi lamele jednaka je smičućoj
čvrstoći duž klizne površi:
τ f = c′ + (σ n − u ) tan φ ′ = c′ + ( γ z cos 2α − u ) tan φ ′ (10.15)

Smičuća sila u osnovi lamele potrebna da održi lamelu u ravnoteži, koja je
jednaka mobilisanoj smičućoj čvrstoći duž klizne površi, je:
τ m = W sin α = γ z sin α cos α (10.16)

Unošenjem izraza (10.15) i (10.16) u izraz (10.1) dobija se izraz za faktor
sigurnosti za beskonačno dugu kosinu:
c′ + ( γ z cos 2 α − u ) tan φ ′
FS = (10.17)
γ z sin α cos α
Iz ove veze, koja predstavlja opšte rešenje za planarnu kliznu površ, može se
izvesti izraz za FS za nekoliko specijalnih slučajeva. Kada je kohezija c′ = 0 ili je odnos
c′/(γz) zanemarljiva veličina, i filtracija podzemne vode je paralelna kosini i kliznoj
površi, prema Slici 10.6-a, veličina pornog pritiska je
u = m z γ w cos 2 α (10.18)
što zamenom u izraz (10.17) daje:
 γ  tan φ ′
FS = 1 − m w  (10.19)
 γ z  tan α
U izrazu (10.19) je, radi jednostavnosti, zanemarena eventualna razlika između
jediničnih težina tla iznad i ispod nivoa vode. U slučaju sitnozrnih materijala, takva
razlika je zanemarljiva, jer se materijal zasiti vodom i iznad nultog pijezometarskog
nivoa kapilarnim penjanjem. Ukoliko se nivo vode poklapa sa površinom kosine, a
filtracija je i dalje paralelna sa površinom kosine, u gornjem izrazu je m = 1, tako da

izraz za faktor sigurnosti postaje:
 γ  tan φ ′ γ ′ tan φ ′
FS = 1 − w  = (10.20)
 γ z  tan α γ z tan α
Slika 10.6. Planarna klizna površ, paralelna filtracija
Ukoliko je filtracija vode takva da se strujnice pojavljuju na površini kosine, kao

što je to pokazano na Slici 10.6-b, može se veličina pornog pritiska izraziti koristeći
veličinu ugla β koji zaklapa strujnica sa horizontalom. Pretpostavljajući lokalnu
kvadratnu strujnu mrežu, kakva je u slučaju izotropnog tla, ekvipotencijala zaklapa isti
ugao β sa vertikalom, tako da se lako može pokazati da je veličina pornog pritiska
linearna funkcija dubine tačke merene od površine kosine data izrazom:
cos α cos β
u = γwz (10.21)
cos (α − β )
Ponekad je pogodno definisati koeficijent pornog pritiska ru kao odnos između

veličine pornog pritiska i težine stuba tla nad jedinicom horizontalne površine u okolini
posmatrane tačke u obliku
u ub
ru = = (10.22)
γz W
tako da se izraz za FS, (10.17), uz pretpostavku da je c′ = 0, može napisati u nešto
jednostavnijem obliku:
  tan φ ′
FS = 1 − r u2  (10.23)
 cos α  tan α
Gornji izraz ukazuje na linearnu zavisnost između koeficijenta pornog pritiska i
faktora sigurnosti. Ako je porni pritisak jednak nuli, tj. ru = 0, izraz za faktor sigurnosti
postaje identičan izrazu (10.6) za blok na kosoj ravni. Ako se u definiciju koeficijenta
pornog pritiska (10.22) unese veličina pornog pritiska u funkciji pravca filtracije u
području površine kosine prema izrazu (10.21), dobija se:
γ w cos α cos β
ru = (10.24)
γ z cos (α − β )
što se, u opštem slučaju, može uneti u izraz (10.23).
U specijalnom slučaju, kada je pravac filtracije iz zaleđa površine kosine
horizontalan, tada je:
γw
ru = (10.25)
γz
te je faktor sigurnosti kosine od nevezanog tla:
 γ 1  tan φ ′
FS = 1 − w  (10.26)
 γ z cos 2 α  tan α
Na osnovu gornjeg izraza, kao i izraza (10.20), za tipičnu vrednost odnosa
jedinične težine vode i jedinične težine tla γw/γz sledi da kosina izložena filtraciji vode
ima oko dva puta manji faktor sigurnosti nego kosina bez pritiska porne vode. To znači i
da kosina u kojoj nema pornih pritisaka ima granični nagib α = φ′, a ukoliko postoji
filtracija prema Slici 10.6-b, granični nagib je α ≈ φ′/2.
Gore navedeni izrazi (10.17), (10.19), (10.20) i (10.23), iako sasvim jednostavni,
imaju relativno visoku tačnost, ukoliko su ispunjeni uslovi za koje su izvedeni, te ih
treba upotrebljavati za plitka klizna tela, plitka translaciona klizišta i za uslove lokalne
stabilnosti granularnih i nevezanih kosina. Treba uočiti, na primer, da prema izrazima
(10.19), (10.21) i (10.23) faktor sigurnosti ne zavisi ni od dubine klizne površi, niti od
visine kosine, odnosno od veličine normalnog napona, jer je pretpostavljeno da ugao
smičuće otpornosti za efektivne napone ne zavisi od veličine napona.
U slučaju da se koristi nelinearni kriterij loma, prvo se odredi efektivni normalni
napon na kliznoj površi čija je veličina:
σ n/ = γ z cos 2 − u = γ z ( cos 2 α − ru ) (10.27)

a zatim se izračuna veličina φ′ za taj efektivni normalni napon, koja se kao konstantna
veličina može direktno koristiti u gore navedenim izrazima. Za hiperbolički kriterij
loma (5.43) i c′ = 0, opšti izraz za planarnu kliznu površ (10.17) ima oblik:
γ z cos 2 α − u  ∆φ ′ 
FS = tan  φB/ +  (10.28)
γ z sin α cos α 
 1 + ( γ z cos 2 α ) / pN 

Ako se u gornji izraz unese koeficijent pornog pritiska ru, izraz sada postaje:
1 − ru / cos 2 α  ∆φ ′ 
FS = tan  φB/ +  (10.29)
tan α 
 1 + γ z ( cos 2
α − ru ) /p N


Gornji izraz ukazuje da za konstantne veličine koeficijenta pornog pritiska faktor
sigurnosti opada sa dubinom klizne površi z. Ako se pretpostavi da za kosine male
visine proizvod γz teži nuli, a da za veoma visoke kosine teži beskonačnosti, granične
vrednosti faktora sigurnosti se nalaze u granicama:
Rα tan φB/ < FS < Rα tan (φB/ + ∆φ / ) (10.30)

gde je Rα = (cos2α - ru)/(sinα cosα) > 0, što sadrži i uslov o maksimalnoj fizički
mogućoj veličini koeficijenta pornog pritiska ru < cos2α, očigledan u izrazu (10.27).
U posebnom slučaju, ukoliko je ru = 0, faktor sigurnosti kosine sa nagibom α
može se kretati u granicama:
tan φB/ tan (φB/ + ∆φ / )

< FS < (10.31)
tan α tan α
10.4 KRUŽNO-CILINDRIČNE KLIZNE POVRŠI

Kružno-cilindrične klizne površi (Slika 10.2-b) kosina sa nehomogenim ili homogenim
tlom u razmatranom preseku analiziraju se, u načelu, metodama lamela prema Slici
10.7. Presek kružno-cilindrične klizne površi se vertikalnim presecima izdeli na lamele
širine b, tako da je dužina osnove lamele l. Pretpostavlja se da su lamele dovoljno uske,
tako da se luk osnove lamele zamenjuje tetivom. Za svaku lamelu se spoljni uticaji
zamene odgovarajućim silama.
Mobilisana smičuća čvrstoća je ukupna raspoloživa smičuća čvrstoća podeljena sa
faktorom sigurnosti, odnosno:
τf 1
 c′ + (σ n/ − u ) tan φ ′ 
τm = =   (10.32)
FS FS
Smičuća sila u osnovi lamele je:
1
T = τm l = c′ l + ( N − u l ) tan φ ′ (10.33)
FS 
gde je N totalna normalna sila koja deluje na osnovu lamele.
Slika 10.7. Kružno-cilindrična klizna površ, efektivni naponi
Uslov ravnoteže sume momenata po lamelama za centar kruga O, uz izostavljanje

indeksa radi kraćeg pisanja, može se izraziti u obliku:
R
∑W x = ∑ T R = ∑ c′ l + ( N − u l ) tan φ ′ (10.34)
FS
tako da se za faktor sigurnosti dobija:
R ∑ c′ l + ( N − u l ) tan φ ′
FS = (10.35)
∑W x
U prethodnom izrazu figuriše nepoznata veličina totalne normalne sile N u osnovi
lamele. Plan sila koje deluju na jednu lamelu prikazan je na Slici 10.7, desno. Iz
projekcija sila na pravac upravan na kliznu površ dobija se:
N = (W + X i −1 − X i ) cos α − ( Ei −1 − Ei ) sin α (10.36)
Uvode se pretpostavke da je: ∆X = X i −1 − X i = 0
i da je: ∆E = E i −1 − Ei = 0
što je ekvivalentno potpunom zanemarivanju međulamelnih sila, tako da je totalna
normalna sila u osnovi lamele N = W cos α. Zamenom ove veličine u izraz (10.35), a
imajući u vidu da je x = R sin α, dobija se izraz za faktor sigurnosti:
∑ c′ l + (W cos α − u l ) tan φ ′

FS = (10.37)
∑ W sin α
Navedeni postupak izvođenja i izraz za FS naziva se metodom Fellenius-a, koja se
kod nas često pominje i kao "Švedska metoda" i zasniva se na zanemarivanju obe
komponente međulamelnih sila. U frikcionim sistemima, kod kojih postoje i znatnije
veličine pornih pritisaka, primenom (10.37) dobijaju se konzervativni rezultati, sa fakto-
rima sigurnosti znatno manjim od onih koji bi se dobili tačnijim postupcima. Razlika je
reda veličine desetine procenata, pri čemu je greška veća ukoliko klizni krugovi imaju
veći centralni ugao i veće porne pritiske. Greška može biti i preko 50%. Ova metoda,
inače veoma intenzivno primenjivana do šezdesetih godina, sada se relativno retko
koristi u rešavanju važnijih zadataka u praksi. Uspeh metode tokom više decenija njene
ranije primene proističe iz činjenice da su faktori sigurnosti po ovoj metodi manji od
onih koji se dobijaju tačnijim metodama, tj. na strani sigurnosti. Rezultati su često takvi
da se pokušaji objektivnije racionalne ocene stabilnosti kosina potpuno kompromituju.
Izraz (10.37) je jednostavan za primenu, ali daje korektne rezultate samo kada
smičuća čvrstoća ne zavisi od veličine normalnih napona na kliznoj površi, što je slučaj
samo u analizi stabilnosti mase vodom zasićenog sitnozrnog tla u nedreniranim
uslovima. Ako se u izraz (10.35) umesto c′ stavi cu i umesto φ′ unese da je φ′ = φu = 0,
dobija se osnovna jednačina takozvane "φu = 0" metode, koja ima oblik:
∑ cu l R ∑ cu l
FS = = (10.38)
∑ W sin α ∑W x
Ukoliko se nedrenirana kohezija u celokupnom preseku može aproksimirati
konstantnom vrednošću i uz pretpostavku da se u gornjem delu kosine pojavi vertikalna
pukotina i ona napuni vodom, izraz za faktor sigurnosti, prema oznakama na Slici 10.8,
može se napisati u obliku:
cu L R
FS = (10.39)
W d + Pw a
Momenti spoljnih opterećenja se takođe pojavljuju u imenitelju izraza (10.39), a u
brojitelju figuriše samo momenat nedrenirane smičuće otpornosti duž klizne površi.
Slika 10.8. Klizni krug u zasićenoj glini - totalni naponi
Ovo je jedno od tačnih rešenja jer je rezultat dobijen bez dopunskih pretpostavki o
rasporedu unutarnjih sila ili raspodele normalnih napona po kliznoj površi, zahvaljujući
činjenici da je u ovom slučaju smičuća čvrstoća u osnovi lamele konstantna i nezavisna

od normalnog napona, te prema tome, ne zavisi ni od raspodele međulamelnih sila.
Ukoliko smičuća čvrstoća zavisi od trenja, korektan raspored veličina i rasporeda
međulamelnih sila je od primarne važnosti za određivanje veličina normalnih napona po
kliznoj površi od koje zavisi čvrstoća tla u osnovi svake lamele. Ovaj zadatak je
praktično teže rešiti nego što to na prvi pogled izgleda. Razmatrajući konvencionalnu
metodu Feleniusa, Bishop (1955) daje znatno poboljšanje metode proračuna za kružno
cilindrične klizne površi uvođenjem uticaja komponenti međulamelnih sila na raspo-
delu efektivnih normalnih napona duž klizne površi.
Projektovanjem sila prikazanih na Slici 10.7 na vertikalan pravac i rešavajući
dobijen izraz po N′ , dobija se:
W + X i −1 − X i − u l cos α − c′ l sin α / FS
N′ = (10.40)
cos α + sin α tan φ ′ / FS
Ako se ima u vidu da se izraz (10.37) može napisati i kao:
∑ [ c′ l + N ′ tan φ ′]
FS = (10.41)
∑ W sin α
i da je l = b/cos α, zamenjivanje izraza (10.40) u (10.41), nakon sređivanja, daje
Bišopov "rigorozan" izraz:
1
∑  c′ b + (W + X i −1 − X i − u b ) tan φ ′ 
cos α + sin α tan φ ′ / FS
FS = (10.42)
∑ W sin α
gde se, radi kraćeg pisanja, koristi oznaka:
1/ cos α 1
mα = = (10.43)
1 + tan α tan φ ′ / FS cos α + sin α tan φ ′ /F
Vrednosti za FS i ∆X = Xi-1 - Xi za svaku lamelu koje zadovoljavaju jednačinu
(10.42) predstavljaju "rigorozno" rešenje problema. Uzmimo za prvu aproksimaciju da
je Xi = 0 za svaku lamelu, tako da je ∆X = 0, jedina nepoznata ostaje FS koja figuriše sa
obe strane znaka jednakosti, sa desne strane znaka jednakosti je u izrazu za mα, tako da
se ne može eksplicitno izraziti. Rešenje za FS se nalazi iterativnim postupkom koji je
ukratko opisan kasnije.
Bišop, razmatrajući mogućnost uključivanja smičućih komponenti međulamelnih
sila, zaključuje da se tada moraju zadovoljiti uslovi da je Σ∆X = 0 i Σ∆E = 0. Potrebno
je naći skupove međulamelnih sila Ei i Xi tako da se, na primer, položaj napadnih tačaka
u međulamelnim presecima unapred zada, (recimo, na donjoj trećini visine međulamel-
nog preseka), i da se pri tome zadovolje odgovarajuće jednakosti. Numerički testovi
ukazuju da je red veličine uticaja ovakvog strožijeg tretiranja uslova ravnoteže na FS
reda veličine oko 1 %. Uvođenjem smičućih komponenti međulamelnih sila povećava
se složenost računskog postupka za jedan red veličine, te Bishop predlaže da se u
praktičnoj primeni koristi "rutinski metod" koji podrazumeva zanemarivanje razlika
vertikalnih komponenti međulamelnih sila u izrazu (10.42), odnosno primenu izraza:
∑ c′ b + (W − u b ) tan φ ′ mα

FS = (10.44)
∑ W sin α
Može se lako pokazati da su na ovaj način vertikalne komponente međulamelnih sila
u celini zanemarene ali su horizontalne komponente implicitno obuhvaćene u izvođenju
osnovnog izraza. Poređenja ove metode sa opštijim postupcima, koji zadovoljavaju sve
uslove ravnoteže u ravni, pokazala su da je greška praktično zanemarljiva, tako da se
rutinski metod generalno smatra korektnim postupkom za primenu u praksi za analizu
stabilnosti po kružno-cilindričnim kliznim površima.
U opštijem slučaju kada je kosina delimično potopljena i kada na klizno telo
deluju linijska opterećenja, jednako podeljeno opterećenje i inercijalne sile zemljotresa,
osnovni izraz (10.44) može se napisati u opštijem obliku:
∑ c′ b + ( Rv − us b ) tan φ ′ mα

FS = (10.45)
∑ ( Rv sin α + M x )
gde je za svaku lamelu
Rv = W + W ′ + Ry + pb + k y (W + Wz )
M x = Rx yr / R + k x y z (W + Wz ) / R
Rx rezultanta horizontalnih sila,
Ry rezultanta vertikalnih linijskih sila,
us porni nadpritisak iznad hidrostatičkog nivoa delimično potopljene kosine,
p podeljeno vertikalno opterećenje,
ky vertikalni seizmički koeficijent,
kx horizontalni seizmički koeficijent,
W težine dela lamele iznad hidrostatičkog nivoa,
W′ težina dela lamele ispod hidrostatičkog nivoa u potopljenom stanju,
Wz težina dela lamele iznad hidrostatičkog nivoa u zasićenom stanju,
yr krak horizontalnih komponenti spoljnih sila u odnosu na centar kruga,
yz krak horizontalnih komponenti inercijalnih sila zemljotresa u odnosu na centar.
Treba imati u vidu da izraz za normalnu efektivnu silu u osnovi lamele (10.40),
čak i u uslovima rutinske primene, kada je ∆X = 0, u nekim slučajevima može dati
negativnu vrednost, što bi značilo zatežući napon u osnovi lamele i promenu znaka
smičućih napona, što je, s obzirom na prirodu tla i mehanizam loma fizički nemoguće.
Negativna vrednost normalne sile se proračunima može dobiti u nekoliko lamela u
gornjem delu kliznog tela ako je porni pritisak u veliki, ili je kohezija c' ili cu velika, ili
ako su obe navedene veličine, i porni pritisak i kohezija, velike vrednosti. Ovo se može
desiti i na nekim lamelama u području nožice kliznog tela ako je ugao α velika
negativna vrednost, ugao smičuće otpornosti visok, a faktor sigurnosti relativno mali.
Takvi rezultati nisu fizički dopustivi i daju manje faktore sigurnosti od stvarnih. Prvi
problem se može rešiti unošenjem vertikalne pukotine u vrhu kosine, a drugi primenom
približne smičuće čvrstoće u obliku kohezije koja odgovara nivou normalnih napona u
materijalu sa velikim trenjem.
Nepoznata veličina faktora sigurnosti se pojavljuje sa obe strane znaka jednakosti

u izrazima (10.42), (10.44) i (10.45) i zato se transcedentna jednačina rešava iterativnim
postupkom. Postupak direktne supstitucije konvergira dovoljno brzo u praktičnoj
primeni, pri čemu se usvaja da je rešenje dobijeno ako je razlika dva sukcesivna rezul-
tata za FS manja od neke unapred date male toleracije reda veličine 0.01 do 0.001 za
proračune kalkulatorom. Uputno je usvojiti još manju toleranciju, reda 0.00000001, ako
se primenjuje računar uz korišćenje dvostruke tačnosti i ako se za nalaženje minimuma
koristi neka numerička gradijentna metoda. Za izbor početne iteracijske veličine postoji
više različitih mogućnosti. Može se, na primer, na početku proračuna usvojiti da je mα =
1 za svaku lamelu, izračunati FS, a zatim se tako dobijena vrednost faktora sigurnosti i
nove veličine mα, sada različite po lamelama, koriste u sledećoj iteraciji. Druga
mogućnost je da se izračuna FS po metodi Feleniusa koja zanemaruje obe komponente
međulamelnih sila i tako dobijena vrednost, koja je manja od konačnog rezultata,
upotrebi u sledećoj iteraciji. Alternativno, izračunatom faktoru sigurnosti po Felleniusu,
može se dodati arbitrarna vrednost, na primer 0.2, kako predlaže Bromhead (1986), i
tako korigovana vrednost unese na početku iterativnog postupka.
Metoda Bishopa, za koju je smičuća čvrstoća definisana parametrima linearnog
kriterija loma veličinama φ′ i c′, može se dalje proširiti primenom nelinearnog kriterija
loma. Na ovu mogućnost ukazao je Charles (1982), i za parabolički kriterijum (5.25)
dao rešenja za jednostavne kosine (Charles i Soares 1984) u obliku dijagrama. S obzi-
rom na ograničenja koja postoje za anvelopu napona loma pomenutog tipa, ovde će se
imati u vidu hiperbolički kriterijum (5.52). Izračunavanje faktora sigurnosti zahteva
dodatni iteracijski ciklus. Početna vrednost normalnog napona se proceni pretpostavlja-
jući da su sve međulamelne sile jednake nuli, izračuna se FS po izrazu (10.37), izračuna
se nova vrednost efektivnog normalnog napona u osnovi lamele izrazom tipa (10.40) i
novi ugao smičuće čvrstoće upotrebi u narednoj iteraciji. Novi normalni napon se
uporedi sa veličinom iz prethodne iteracije. Postupak se ponavlja u dva vezana itera-
cijska ciklusa sve dok razlika između dve sukcesivne vrednosti normalnih napona na
bazi svake lamele ne bude manja od tolerancije reda veličine od 1 %. Podrazumeva se
da je za tako opisan računski postupak neophodna primena računara tako da ovu itera-
ciju program obavlja automatski. Ilustracija sa poređenjem rezultata primenom linearne
i nelinearne anvelope napona loma hiperboličkog tipa data je kasnije u ovom Poglavlju.
U analizi stabilnosti treba naći onu kliznu površ koja daje minimalnu vrednost
faktora sigurnosti. Sa formalne tačke gledišta, ukoliko je pretpostavljeno da je klizna
površ definisana kružnim lukom, problem se svodi na nalaženje minimuma funkcije sa
tri promenljive tj. koordinate centra kruga xc, yc i poluprečnika R. Radi sistematizovani-
jeg nalaženja minimuma obično je pogodno privremeno fiksirati neki horizontalni nivo
ili tačku koja za različite položaje centra određuju veličinu poluprečnika R, tako da se
nalazi lokalni minimum za dve promenljive (xc, yc), a zatim se nivo tangiranja ili
prolazna tačka za sve krugove menja kako bi se odredio apsolutni minimum. Kritičan
kružni luk, koji opisuje kliznu površ, može se naći primenom računara i odgovarajućeg
softvera, pri čemu se probni centri postavljaju u čvorovima unapred zadate mreže (Slika
10.9-a), tako da se nakon provedenog proračuna mogu konstruisati izolinije jednakih
faktora sigurnosti koje u depresiji ukazuju na minimalnu vrednost faktora sigurnosti.
Alternativno, može se koristiti postupak automatskog traženja kritičnog centra nekom

metodom optimizacije, numeričkim postupkom koji služi za nalaženje minimuma
funkcije od dve ili tri promenljive.
Rezultat primene metode maksimalnog gradijenta za funkciju od dve promenljive
( xc, yc ), koja opisuje putanju centara probnih krugova za privremeno fiksiran nivo
tangiranja kliznih krugova, prikazan je na Slici 10.9-b (Maksimović 1984, 1986, 1994).
Gradijentna metoda, u načelu, omogućava nalaženje lokalnog minimuma, tako da se
apsolutni minimum, koji se praktično traži, mora potvrditi postavljanjem različitih nivoa
tangiranja ili tačaka kroz koje svi krugovi prolaze i različitih položaja početnog centra,
kako bi se pokazalo da sve putanje konvergiraju istom minimumu uz eventualnu
dopunsku kontrolu rezultata primenom mreže centara prema Slici 10.9-a.
Slika 10.9. Nalaženje kritičnog kliznog kruga
Z N A Č A J N E L I N E A R N E A N V E L O P E . Uticaj zakrivljenosti anvelope

napona loma na faktor sigurnosti može biti značajan ukoliko područje normalnih
napona na kritičnoj kliznoj površi nije na najbolji mogući način aproksimirano
linearnom anvelopom, bez obzira koji je oblik klizne površi kritičan. Za ilustraciju ovog
uticaja prikazan je primer na Slici 10.10 koji podrazumeva samo kružno-cilindrične
klizne površi. To je jednostavna homogena kosina visine 9.0 m, sa nagibom 1:2 od
visoko plastične zbijene gline sa zapreminskom težinom γ = 20 kN/m3.
Za opis smičuće čvrstoće usvojena je anvelopa napona loma prikazana na Slici

5.40. U uobičajenom području napona ( σ n/ = 150 - 400 kPa) parametri linearne anvelope
su φ′ = 160 i c′ = 25 kPa. Može se videti da je anvelopa napona loma veoma bliska
pravoj liniji u tom intervalu (Slika 5.40-a). Ako se linearni kriterij loma upotrebi u
proračunu stabilnosti u slučaju da je c′ > 0, bez ograničenja područja napona za koju
takva aproksimacija važi, da bi se izbegla pojava napona zatezanja na ograničenom
potezu klizne površi u gornjem delu kosine, treba uzeti u obzir mogućnost pojave
pukotine. Njena dubina se može proceniti primenom izraza (8.8) i za razmatrani primer
dubina pukotine je 3.3 m.
Anvelopa napona loma je izrazito zakrivljena u nižem području napona (Slika
5.40-b). Parametri nelinearne anvelope su φ B/ = 16.30 , ∆φ ′ = 48.10 i p N = 28.2 kPa .
Ukoliko se računa sa takvom anvelopom, uz pretpostavku da porni pritisak nije
negativan, s obzirom da je c′ = 0, sledi da nema pukotine u gornjem delu kosine.
Slika 10.10. Komparativni proračuni stabilnosti
Karakteristični rezultati proračuna po proširenoj metodi Bišopa, kritične kružno

cilindrične klizne površi i faktori sigurnosti za koeficijente pornog pritiska ru=0 i ru=0.5
rezimirani su na Slici 10.10. U slučaju da je porni pritisak jednak nuli (ru = 0), razlika
rezultata za linearnu u odnosu na nelinearnu anvelopu napona loma iznosi oko 17%, tj.
FS =1.886 prema FS=1.608, što znači da u ovom slučaju kosina ima zadovoljavajuću
sigurnost bez obzira na oblik anvelope primenjene u proračunima. Međutim, posebno je
bitan rezultat za maksimalnu razmatranu vrednost koeficijenta pornog pritiska ru = 0.5.
Za konvencionalni linearni zakon loma minimalni faktor sigurnosti iznosi FS = 1.414,
što bi bila prihvatljiva veličina prema uobičajenim kriterijumima za visoku pouzdanost
parametara, ali je u ovom slučaju greška oko neprihvatljivih 47%, jer je za nelinearnu
anvelopu dobijeno da je FS,min=0.963 < 1.0, čime se prognozira rušenje kosine. Osim
toga, u razmatranom primeru sa povećavanjem koeficijenta pornog pritiska kritična
klizna površ postaje dublja u odnosu na kritičnu kliznu površ za ru=0 sa linearnom
anvelopom, dok je u slučaju nelinearne anvelope tendencija obrnuta; kritična klizna
površ postaje plića. Analize mnogih rušenja kosina pokazuju da se veoma često
izračunata kritična klizna površ sa parametrima c′ i φ′ znatno razlikuje od one koja se
stvarno pojavila u području nestabilne kosine.
Zavisnost između faktora sigurnosti i koeficijenta pornog pritiska za alternativne
opise zakona smičuće čvrstoće u razmatranom primeru prikazana je na Slici 10.11. Na
dijagramu se može oceniti da dok je za linearnu anvelopu i ru=0.48 faktor sigurnosti
oko 1.44, za nelinearnu anvelopu on iznosi 1.0. Za linearnu anvelopu napona loma
dobijena je linearna zavisnost između faktora sigurnosti od koeficijenta pornog pritiska,
što je u skladu sa nalazima Bishopa i Morgensterna (1960) i Spencera (1967). Za
nelinearnu anvelopu zavisnost je blago zakrivljena, sa strmijim padom zavisnosti pri
porastu pornih pritisaka.
Slika 10.11. Zavisnost faktora sigurnosti od pornog pritiska

za primer na Slici 10.10
Ovaj primer ukazuje da u nekim okolnostima primena konvencionalnog linearnog

zakona loma može umesto korektnije nelinearne anvelope navesti na pogrešan zaključak
u pogledu stabilnosti kosine. Mnoga rušenja kosina nakon intenzivnih padavina,
neposredno posle poplava ili topljenja snega, mogu se objasniti jedino nepostojanjem
prividne kohezije za efektivne napone, odnosno zakrivljenošću anvelope napona loma,
što je ovde ilustrovano primenom kružno-cilindričnih kliznih površi i proširenom
metodom Bišopa.
NEKA REŠENJA ZA JEDNOSTAVNE KOSINE. Metode proračuna stabilnosti

kosina su takve da obim proračuna može biti znatan, ukoliko se klizne površi razlikuju
od jednostavnog mehanizma klizanja bloka po kosoj ravni. Ako se proračun provodi
kalkulatorom, postupak je podložan slučajnim greškama sa većim utroškom ljudskog
rada i vremena. Ovo nije od zanemarljivog značaja ukoliko se postupkom probe i greške
brojnim varijantnim proračunima traži rešenje, koje treba da zadovolji postavljene
kriterijume o prihvatljivim ili dopuštenim faktorima sigurnosti.
Veoma često se problemi stabilnosti kosina mogu svesti na relativno jednostavne
slučajeve, uz pretpostavku o linearnom zakonu loma, za koje je, nakon rada Taylora
(1937) za parametre čvrstoće u totalnim naponima i kosine u glini (φu = 0, cu) dat veći
broj rešenja (Gibson i Morgenstern 1963, Hunter i Schuster 1968). Za homogene kosine
sa jednostavnom geometrijom i homogenim rasporedom pornih pritisaka postoje
odgovarajuća gotova rešenja za parametre smičuće čvrstoće izražene efektivnim
naponima u obliku tabela i dijagrama, koji se mogu jednostavno upotrebiti u
ograničenom broju slučajeva. Rešenja, uglavnom, pretpostavljaju primenljivost kliznih
površi kružno cilindričnog oblika. Tablice Bišopa i Morgensterna (1960) za jednostavne
kosine sa homogenim rasporedom pornih pritisaka u našoj literaturi reprodukovao je
Stojadinović (1986), a iste tablice i dijagrame, kao i dijagrame Morgensterna (1963) za
kosine izložene brzom spuštanju nivoa vode ispred lica kosine, reprodukovao je
Nonveiller (1981). Dijagrame za proračune stabilnosti kosina u stenskom materijalu dali
su Huk i Brej (Hoek i Bray, 1974), a njihovu primenu na kosine od zemljanih materijala
dopunom dijagrama dao je Mičel (Mitchell, 1983).
Na Slici 10.12 prikazani su dijagrami koje je, za analizu stabilnosti kosina preko
efektivnih napona, izradio Spenser (Spencer, 1967). Reprodukovana su samo dva
slučaja i to za porne pritiske opisane koeficijentom ru, sa vrednostima 0 i 0.5. Za druge
vrednosti koeficijenata pornih pritisaka faktor sigurnosti se dobija linearnom interpola-
cijom između ovih vrednosti, prema Slici 10.11.
Dijagrami se zasnivaju na mobilisanim parametrima smičuće čvrstoće cm/ = c′/ F S
i tan φm/ = tan φ ′ / F S i na bezdimenzionom koeficijentu c′/(FS γ H). Ukoliko su poznati
parametri smičuće čvrstoće, za usvojen faktor sigurnosti, može se direktno odrediti
potreban nagib kosine. U slučaju da je data geometrija kosine sa parametrima smičuće
čvrstoće i pornog pritiska, za izračunavanje faktora sigurnosti mora se upotrebiti
iterativan postupak.
Jedan od nedostataka ovog rešenja, kao i drugih, koja se zasnivaju na koeficijentu
pornog pritiska ru, je hipoteza da je koeficijent pornog pritiska konstantan u svakoj tački
preseka kosine, što zahteva procenu računske veličine ukoliko je, na primer, samo deo
homogene kosine izložen filtraciji u domenu koji je određen nekom filtracionom
linijom. Osim toga, s obzirom na primenjen linearni kriterij loma, u oceni rezultata
dobijenih primenom tabela i dijagrama treba biti veoma oprezan ukoliko je
bezdimenzioni faktor c′/(γ H) > 0.05 i ru > 0.3, a naročito ako je izračunat faktor
sigurnosti FS < 1.5, jer izračunati faktor sigurnosti može biti i znatno manji, što je
ranije ilustrovano primerima prikazanim na Slikama 10.10 i 10.11.
Slika 10.12. Spenserovi dijagrami za proračun stabilnosti kosina
Tabele i dijagrami za proračun stabilnosti zemljanih masa se mogu upotrebiti u

onim slučajevima kada se aproksimacija realnog problema može pouzdano izvesti na
takav način da su zadovoljeni uslovi za koje je rešenje dato. Gotova rešenja u takvom
obliku sada imaju mnogo manji značaj nego pre dvadesetak i više godina zbog razvoja
savremenih računskih sredstava.
I najjednostavniji problem se sada može preciznije opisati potrebnim podacima i

parametrima, rešavati sa većom tačnošću i manjim utroškom vremena primenom
računarskih programa umesto primenom gotovih dijagrama ili tabulisanih rešenja za
specijalne i pojednostavljene slučajeve, posebno ako do rezultata, korišćenjem takvih
dijagrama, treba doći nekim iterativnim postupkom.
Osim toga, u mnogim praktičnim okolnostima, kada je presek nehomogen, sa
proizvoljnom spoljnom konturom, a sastoji se od zona sa materijalima različite čvrstoće
i sa složenom pijezometarskom slikom, kružno cilindrična klizna površ daje faktore
sigurnosti koji su veći od onih koji bi se dobili za neke kritičnije i složenije mehanizme
loma po kliznim površima proizvoljnog oblika.
10.5 PROIZVOLJNE KLIZNE POVRŠI

Klizne površi proizvoljnog oblika, koje kao specijalan slučaj podrazumevaju i kružno
cilindrične, treba ispitivati metodama koje zadovoljavaju sva tri uslova ravnoteže.
Radovi objavljeni poslednjih tridesetak godina su pokazali da se u okvirima metode
lamela mogu na adekvatan način tretirati klizne površi proizvoljnog oblika metodama
koje zadovoljavaju sva tri uslova ravnoteže u ravni, primenom odgovarajućih
pretpostavki, koje inače statički neodređen problem, čine rešivim.
Janbu (1954) je dao relativno jednostavnu metodu koja, još uvek, uživa izvesnu
popularnost u našoj zemlji. Ona je izvedena na analogan način Bišopovoj metodi za
kružno cilindrične klizne površi, ali umesto ravnoteže momenata, kao drugi uslov
koristi ravnotežu sila u horizontalnom pravcu. Metoda koristi samo dva uslova
ravnoteže i zanemaruje smičuće komponente međulamelnih sila. Janbuov izraz za faktor
sigurnosti je nalik Bišopovom, i ima početni oblik:
∑ c′ b + (W − u b ) tan φ ′ nα

F0 = (10.46)
∑ W tan α
gde je
1/ cos 2 α
nα = (10.47)
1 + tan α tan φ ′ / F 0
Nepoznata veličina nekorigovanog faktora sigurnosti F0 u izrazu (10.47) se
pojavljuje sa obe strane znaka jednakosti u izrazu (10.46), te se transcedentna jednačina
rešava iterativnim postupkom, slično kao i u metodi Bišopa. Postupak direktne
supstitucije konvergira dovoljno brzo za praktične potrebe, pri čemu se usvaja da je
rešenje dobijeno ako je razlika dva sukcesivna rezultata manja od neke unapred date
male tolerancije.
Ova metoda je imala znatno manje sreće prilikom poređenja sa tačnijim postup-
cima nego metoda Bišopa. Uočavajući ovaj nedostatak, relativno brzo posle
objavljivanja, Janbu i dr. (1956) na osnovu ograničenog broja komparativnih proračuna
stabilnosti homogenih preseka dodaju empirijsku korekciju rezultata prikazanu na Slici
10.13, kojom se povećava faktor sigurnosti za najviše 13 % za φ = 0, odnosno za
najviše oko 5,5% za slučaj da je c = 0. Korekcija se vrši množenjem veličine F0 sa f0

nakon završetka iteracije po izrazu (10.46). Metoda daje rezultate prihvatljive tačnosti
samo u slučaju relativno plitkih, homogenih i izduženih kliznih tela; nije uputno koristiti
je za relativno duboke klizne površi i izrazito nehomogene preseke. Metoda se ne
preporučuje za opštu upotrebu, između ostalog i zbog toga što se u okviru postojećih
metoda klasifikuje kao približna, jer koristi samo dva uslova ravnoteže i zanemaruje
smičuće komponente međulamelnih sila, a empirijski ih koriguje sa nepoznatom
tačnošću tako da je i nakon primene prikazane korekcije, prema komparativnim
proračunima pisca ove knjige, moguća greška reda veličine 2% do 20%. Svoju
popularnost, u nekim sredinama, ova metoda duguje relativnoj jednostavnosti, uz
mogućnost da se proračuni provedu korišćenjem kalkulatora, tj. bez računara, sa
utroškom potrebnog radnog vremena koje je približno isto kao i vreme potrebno za
proračun faktora sigurnosti za klizni krug po rutinskoj metodi Bišopa sa istim sredstvom
za računanje. Treba imati u vidu da i sam autor ovu metodu preporučuje samo ako se ne
raspolaže savremenim računskim sredstvima, pa se proračuni moraju provesti ručnim
sredstvima za računanje, tj. već zaboravljenim logaritmarom (Janbu 1973). Ova metoda
se često naziva metoda "Janbu-I".
Slika 10.13. Korekcija za metodu Janbu-I za blage i homogene kosine
Svestan slabosti opisane metode Janbu (1973) je svoju metodu dalje razvio i
objavio generalizovan postupak, pri čemu je problem statičke neodređenosti rešio
zadavanjem položaja napadnih tačaka totalnih međulamelnih sila. Postupak je veoma
zametan za proračun kalkulatorom, a pri tome se pokazalo da je i nepogodan za
programiranje na elektronskom računaru, jer mogu se pojaviti teškoće u iterativnom
postupku i konvergenciji ka jedinstvenoj vrednosti faktora sigurnosti, što je i jedan od
razloga retke upotrebe ove metode, koja se često navodi pod nazivom Janbu-II.
Morgenstern i Prajs (Morgenstern - Price, 1965), su predložili metodu po kojoj se
klizno telo izdeli vertikalnim presecima na relativno mali broj blokova. Svaki blok
može biti širi od uobičajeno uskih lamela, i za svaki blok postave tri uslova ravnoteže u
obliku diferencijalnih jednačina. Osnovna pretpostavka metode je definisanje odnosa
između smičućih i normalnih efektivnih komponenti međulamelnih sila u obliku:
X = λ f(x) E ′ (10.48)
gde je λ konstanta koju treba odrediti u sklopu ukupnog rešenja sistema diferencijalnih
jednačina, f(x) je proizvoljna funkcija rasporeda nagiba međulamelnih sila i E′
efektivna međulamelna sila.
Numerički postupak (Morgenstern - Prajs, 1967) je relativno komplikovan, račun

dug čak i kada se koriste dostignuća računarske tehnologije. U uslovne jednačine se
teško mogu uneti linijska opterećenja. Podela kliznog tela na blokove, pri čemu osnova
svakog bloka mora imati konstantan nagib klizne površi u osnovi, koji predstavlja
relativno široku lamelu sa eksentričnim delovanjem reaktivnog opterećenja, a ne pruža
neku posebnu pogodnost, jer se klizno telo proizvoljnog oblika i inače mora deliti na
veći broj lamela radi zadovoljavajućeg opisa proizvoljno zakrivljene klizne površi
(Bromhead 1986, 1999). Tada su lamele dovoljno uske da se ekscentričnost normalne
sile u osnovi lamele može potpuno zanemariti kako bi se izbegla mogućnost dobijanja
testeraste raspodele normalnih efektivnih napona duž kontinualne klizne površi.
Spenser (1967) je uveo pretpostavku da je odnos komponenti međulamelnih sila
Xi /Ei konstantan, što znači da je nagib rezultante u svakom međulamelnom preseku isti,
tako da njegova metoda predstavlja specijalan slučaj metode Morgensterna i Prajsa za
usku lamelu i za f(x) = const.
Za sve pomenute metode rezultate treba kontrolisati da bi se pouzdano utvrdilo da
je rezultat fizički moguć. Provera podrazumeva i kontrolu odnosa smičućih i normalnih
sila u međulamelnom preseku, te u slučaju da su oni prekoračeni, mora se pretpostaviti
drugi oblik linije pritisaka u metodi Janbu II ili druga funkcija raspodele nagiba
međulamelnih sila f(x) u metodi Morgensterna i Prajsa ili korigovati pretpostavljeni
mehanizam loma. Zbog obimnosti i složenosti proračuna, primena računara se
podrazumeva za svaku metode lamela koje zadovoljava sve uslove ravnoteže.
OPŠTI METOD ZA PROIZVOLJNU KLIZNU POVRŠ

Ovde prikazana metoda zasniva se na podeli kliznog tela na uske lamele, na totalnim
međulamelnim silama E i na primeni funkcije raspodele nagiba međulamelnih sila, uz
zadovoljavanje sva tri uslova ravnoteže u ravni.
Na Slici 10.3 prikazana je proizvoljna klizna površ izdeljena vertikalnim
presecima na n lamela, pri čemu su međulamelni preseci numerisani od 0 u "aktivnom
početku kliznog tela" do n u "nožičnoj tački" klizne površi. Definicije presečnih sila i
njihovih napadnih tačaka date su sa usvojenom pozitivnom orijentacijom opterećenja i
momenata sila. Konturne sile, koje deluju na izdvojenu lamelu i odgovarajuće
zapreminske sile mogu se, prema prikazanom postupku, podeliti na poznate i nepoznate
veličine. Ukoliko je lamela dovoljno uska, tako da se momenti usled razlike efektivnih
normalnih napona na krajevima baze svake lamele mogu zanemariti, (e=0), tri uslova
ravnoteže u ravni za svaku lamelu su:
∑ X = 0 : Ei −1 − Ei + N i/ sin α i − Si cos α i + H i = 0 (10.49)
∑ Y = 0 : X i −1 − X i − N i/ cos α i − Si sin α i + Vi = 0 (10.50)
 b   b  b
∑ M = 0: Ei −1  ri −1 + i tan α i  − Ei  ri − i tan α i  − i ( X i −1 + X i ) + M i = 0 (10.51)
 2   2  2
Iako se, u načelu, uslov ravnoteže momenata može izraziti u odnosu na

proizvoljnu tačku u razmatranoj ravni, gornji uslov ravnoteže momenata (10.51) izpisan
je za tačku u središtu osnove lamele jer se na taj način eliminišu veličine sila N′ i T iz
uslova ravnoteže momenata.
U gornjim jednačinama (10.49), (10.50) i (10.51) Hi, Vi i Mi su poznate vrednosti
prikazane su na Slici 10.3 koje deluju na svaku lamelu i sastoje se od:
Vi Zbir svih poznatih vertikalnih sila koje se sastoje od težine lamele, date
vertikalne komponente spoljnog opterećenja, vertikalne komponente pornog
pritiska u osnovi lamele i vertikalne komponente inercijalnih sila zemljotresa.
Hi Zbir svih horizontalnih komponenti gore navedenih sila.
Mi Zbir momenata svih poznatih sila u odnosu na centralnu tačku osnove lamele a
sastoji se od momenata spoljnih opterećenja i momenata horizontalnih
komponenti inercijalnih sila zemljotresa.
Smičuća sila u osnovi lamele je:
tan φi/ b i ci
/
Si = N i/ + (10.52)
FS cos α i FS
Rešenje jednačina (10.49) i (10.50) po N′ daje:
Vi + X i −1 − X i − bi ci/ tan α i / FS
N =/
(10.53)
cos α i + sin α i tan φi/ / FS
i
što je opštiji oblik ranije datog izraza (10.40).

U izrazima (10.52) i (10.53) parametri smičuće čvrstoće c′ i φ′ mogu biti
konstante, kada se podrazumeva linearni kriterij loma, ili promenljive zavisne od
veličine normalnog napona, ukoliko se primenjuje nelinearni kriterijum. U ovom
drugom slučaju, ukoliko se izraz (10.53) podeli sa dužinom osnove lamele da bi se
izračunao prosečan efektivni normalni napon σ n/ , ova veličina napona se pojavljuje i sa
desne strane znaka jednakosti u opisu veličine φi/ prema izrazu (5.51), koja takođe
zavisi od σ n/ i ne može se lako i jednostavno eksplicitno izraziti.
Uvođenje hipoteze analogno sa (10.48), uz modifikaciju da se koriste totalne a ne
efektivne međulamelne sile, daje
X i = A f ( xi ) ( Ei/ + Pw,i ) = A f i Ei (10.54)

gde je
A nepoznata konstanta
f(xi) = fi funkcija koja definiše raspodelu nagiba totalnih međulamelnih sila.
Uvođenje horizontalnih totalnih, umesto efektivnih međulamelnih sila, u velikoj

meri pojednostavljuje postavku i rešavanje problema, jer bi se bez ove pretpostavke u
svakom međulamelnom preseku morao određivati raspored pritisaka vode, veličina
rezultante i njen momenat u odnosu na središnju tačku osnove lamele.
Jednačine (10.52), (10.53) i (10.54) se uvrste u (10.49), što nakon rešavanja po Ei

daje rekurzivan izraz napisan u skraćenom, simboličnom obliku:
Ei = E ( Ei −1 , A, FS ...) (10.55)
Ovo gore navedeno je jednačina ravnoteže sila u skraćenom obliku.
Uslov ravnoteže momenata izvodi se iz (10.51) i zamenu Di = Ei ri, što takođe
daje rekurzivan izraz u obliku:
Di = D( Di −1 , Ei −1 , Ei , A...) (10.56)
Ovo gore je jednačina ravnoteže momenata u skraćenom obliku.
Uslovi na krajevima kliznog tela su E0 = 0, D0 = 0, odnosno En = 0 i Dn = 0, tako
da je broj nepoznatih presečnih sila n-1 i krakova n-1, odnosno ukupno 2n-2 nepoznatih,
što uz nepoznate veličine A i FS čini ukupno 2n nepoznatih, koliko i ima uslovnih
jednačina.
Postupak za rešavanje sistema nelinearnih jednačina se svodi na dve iteracijske
petlje u slučaju kovencionalne linearne anvelope napona loma, odnosno tri petlje ukoli-
ko se primenjuje nelinearni zakon. U prvoj petlji, počev od uslova da je na jednom kraju
kliznog tela E0 = 0, rekurzivnim postupkom se za fiksiranu veličinu nepoznate A traži
FS takav da je En ≈ 0 prema izrazima tipa (10.55), a zatim se sa izračunatim vrednostima
Ei ulazi u drugu petlju sa izrazima tipa (10.56), počev od Dn = 0, gde se izračunavaju
veličine Di za i=1 do n do postizanja uslova da je Dn ≈ 0. U drugoj petlji se varira A dok
veličina D n ne bude manja od neke dovoljno male zadane tolerancije. Postupak se
ponavlja unutar dve navedene iteracijske petlje sve dok tolerancija za neizravnatu silu
En i tolerancija za veličinu neizravnatog momenta Dn, ne budu istovremeno
zadovoljene. U rešavanju ovog zadatka uspešno se koriste metode "regula falsi"
(Maksimović 1970, 1979) i metoda Newton-Raphston-a, (Bromhead 1986, 1999).
U slučaju primene nelinearnog kriterijuma loma (Maksimović, 1979), inicijalna
sekantna vrednost za φi/ se izračuna pod pretpostavkom da su sve međulamelne sile
jednake nuli u izrazu (10.36) a zatim se, nakon zadovoljavanja uslova po silama i
momentima, izračunavaju veličine normalnih napona σ n/ u osnovama lamela iz izraza
(10.53), porede sa prethodno izračunatim veličinama efektivnih napona, i ukoliko nije
zadovoljen uslov da je razlika sukcesivno izračunatih efektivnih normalnih napona
manja od tolerancije po razlikama efektivnih normalnih napona, unose se modifikovane
veličine efektivnih normalnih napona, izračunavaju nove vrednosti za φi/ i proračun
ponavlja od početka prve iteracijske petlje. Naravno, podrazumeva se primena računara,
gde se iteracija odvija automatski. Proračun kalkulatorom ne treba ni pokušavati.
Iskustvo autora i drugih korisnika u primeni ove metode ukazuje da je konvergencija
stabilna i relativno brza u slučaju da zadatak ima fizičkog smisla. Za funkciju raspodele
nagiba međulamelnih sila obično se u prvim analizama pretpostavlja konstanta, a zatim se
mogu koristiti i različiti drugi oblici, između ostalog i oni koji su određeni iz elastičnih
(Fan i dr., 1986) ili nelinearno elastičnih rešenja po metodi konačnih elemenata
(Maksimović, 1979), a ponekad i iz rešenja klasičnih zadataka plastične ravnoteže i
granične analize.
Za ilustraciju takvog postupka i verifikaciju opšte metode lamela na Slici 10.14

prikazan je mehanizam proloma temeljnog tla po Prandtlu za tlo bez težine i ugao smi-
čuće otpornosti φ = 300 za koji je analitičko rešenje Nq = 18.4 (Tabela 9.1). Prikazana je
pretpostavljena raspodela f(x) takva da je duž aktivne i pasivne prizme jednaka nuli, sa
dva sinusna talasa između njih uz maksimalnu vrednost funkcije na mestu skoka optere-
ćenja na vertikali kroz ivicu temeljne trake. Za opterećenje trakastog temelja jedinične
širine dobijen je korektan faktor sigurnosti FS = 1.00. Primenom metode Janbu I dobija
se FS = 0,917, a faktor sigurnosti FS = 1.00 bi se dobio za vrednost Nq = 14.7 ili 25%
manji od korektnog rešenja. Specijalni problemi nosivosti nehomogenog tla se takođe
mogu rešavati ovom opštom metodom.
Slika 10.14. Rešenje za nosivost po Prandtlu primenom opše metode
Za fizički moguće klizne površi proizvoljnog oblika zadovoljavanje tri uslova

ravnoteže, (tačne metode), bez zanemarivanja pojedinih komponenti unutarnjih sila i
dokaz fizičke dopustivosti rešenja, obezbeđuje rezultate koji se kreću u prihvatljivo
uskim granicama, bez obzira na vrstu hipoteze koja je upotrebljena za definisanje meto-
de koja obezbeđuje jednoznačan rezultat. Dopustiva rešenja su ona kod kojih se ne
pojavljuju naponi zatezanja, ne prekoračuje se smičuća čvrstoća tla unutar kliznog tela i
napadne tačke međulamelnih sila, koje povezane čine liniju unutarnjih pritisaka, a
nalaze se unutar kliznog tela. U načelu, nije neophodan uslov da linija napadnih tačaka
uvek prolazi tačno kroz donju trećinu visine preseka kliznog tela. Intenzivna testiranja
su pokazala da se izračunati faktori sigurnosti za različite radne pretpostavke, kreću u
relativno uskim granicama od ± 1-2% ukoliko su dobijena rešenja fizički moguća. Za
ilustraciju prikazan je primer na Slici 10.15.
Nehomogena kosina nasipa pored vodenog toka u preseku sadrži i sloj sa niskim
parametrima smičuće čvrstoće. Granice materijala u preseku i parametri su u ovom
prikazu izostavljeni radi preglednosti, jer se ovde ilustruje samo uticaj pretpostavljene
f(x) na rezultat FS. Za prikazanu kritičnu kliznu površ, koja nije kružno cilindrična, sa
početnom pretpostavkom da je nagib međulamelnih sila konstantan, dobijen je faktor
sigurnosti FS = 1.422 uz prihvatliv položaj linije pritisaka (Slika 10.15-a). Za parabolič-
nu raspodelu sa vrednostima f(x)=0 na krajevima i maksimalnom vrednošću f(x)=1 u
centralnom preseku kliznog tela (Slika 10.15-b), faktor sigurnosti je za samo 0.005
manji od prethodno navedenog. I još dva prikazana rezultata sa alternativnim
funkcijama koje imaju vrednost 0, odnosno 1.0 na krajevima kliznog tela dopunjavaju
ilustraciju sa malom osetljivošću rezultata, pri čemu bi rezultat na Slici 10.15-d trebalo
odbaciti, jer je linija pritisaka relativno visoka s obzirom da se nalazi iznad polovine
visine preseka na znatnom delu dužine kliznog tela. Za ovde razmatrani primer se može
zaključiti da je FS ≈ 1.42 i da nije manji od 1.41, što je sasvim dovoljno tačno za
praktične potrebe. Metoda Janbu I za razmatrani primer daje FS = 1.31 < 1.4.
Slika 10.15. Rezultati proračuna za različite f(x).
KOMENTARI O METODAMA ZA PRORAČUN STABILNOSTI KOSINA

Iz prethodnog izlaganja sledi da metode za proračun stabilnosti, zavisno od oblika
klizne površi, moraju zadovoljiti odgovarajuće uslove, a to su:
Za planarne klizne površi i hipotetička klizna tela koja iz takvog mehanizma
proizilaze lako se mogu zadovoljiti dva uslova ravnoteže, a uslov ravnoteže
momenata i ne figuriše u uslovima ravnoteže tela. Rešenja su data u ovom
tekstu.
Kružno-cilindrične klizne površi se moraju analizirati metodom koja zadovolja-
va najmanje dva uslova ravnoteže. Metoda Bišopa, tzv. "rutinska metoda", daje
prihvatljive rezultate, koji su veoma bliski rezultatima tačnijih metoda koje
zadovoljavaju sve uslove ravnoteže za ovaj oblik klizne površi.
Proizvoljne klizne površi treba analizirati metodama koje zadovoljavaju tri

uslova ravnoteže. Smatraju se ekvivalentnim metode Morgenstern-Prajsa,
Spensera, Janbu II i ovde prikazani opšti metod široko primenjivan u praksi, a
ima i punu međunarodnu afirmaciju, (Fredlund 1984, Bromhead 1984, 1986 i
1999, Walker - Fell 1987, Charles 1990), jer rešava i probleme sa nelinearnim
kriterijem loma. Samo u manje kritičnim slučajevima, kod izduženih i
homogenih kliznih tela, može se upotrebiti i metoda Janbu I, koja zadovoljava
samo dva uslova ravnoteže, a zanemaruje smičuće komponente međulamelnih
sila, ali se pri tome moraju upotrebiti odgovarajuće korekcije.
Prostorni efekti, ukoliko se smatraju značajnim, mogu se uzeti u obzir manje
rigoroznim postupcima. Uticaj snažnog zemljotresa na stabilnost kosine se unosi
odgovarajućim, najčešće samo horizontalnim inercijalnim silama. Ako se izračuna
faktor sigurnosti FS < 1.0, to još uvek ne znači da kosina nije dovoljno stabilna.
Projektovana kosina se može smat-rati zadovoljavajućom ako se pokaže da će
pomeranja privremeno nestabilne mase tla biti u toku i nakon dejstva zemljotresa, u
prihvatljivim granicama. Pri tome se koristi Njumarkov princip (Newmark 1965) za
određivanje plastičnih pomeranja kliznog tela izloženog pulsu ubrzanja odgovarajućeg
intenziteta, oblika i trajanja. Zainteresovani čitalac će o tome nešto više naći ovde u
okvirima prikaza konceptom ekvivalentnog bloka i konsultovati radove Bromheda
(1984, 1986, 1999) i Ambrosisa i Srbulova (Ambrasseys - Srbulov 1995).
10.6 PRIVREMENA i TRAJNA STABILNOST KOSINA

U metodama za proračun stabilnosti mogu se, zavisno od okolnosti, koristiti parametri
smičuće čvrstoće za efektivne ili za totalne napone. Sa fundamentalne tačke gledišta
bilo bi poželjno koristiti efektivne napone, što se uvek i čini kada su poznate veličine
pornih pritisaka u masi kosine. Na primer, ako je poznata strujna slika tada su porni
pritisci jasno određeni familijama ekvipotencijala. Međutim, takva slika obično
predstavlja izvesno stacionarno stanje u kome porni pritisci nisu generisani nekom
promenom napona, već samo graničnim uslovima u domenu filtracije. U slučaju
relativno brze promene totalnih napona, gde se pod znatnom brzinom podrazumeva
takva promena napona koja se dešava u vremenu nedovoljno dugom da zbog veoma
male vodopropusnosti dođe do znatnije konsolidacije, deformacija se događa u
nedreniranim uslovima, što je karakteristično za kosine nasipa i useka u zasićenim
glinama, (Bishop i Bjerrum 1960). Pri promeni totalnih napona usled izvođenja kosine
nasipa ili useka, generisani porni pritisci ∆u na potencijalnim kliznim površima se
izrazito razlikuju zbog kvalitativno različite promene napona, što se odražava na
efektivne napone. Izraz Skemptona (4.43 i 10.57), prvobitno namenjen za opisivanje
promene pornih pritisaka u opitu triaksijalne kompresije, može da posluži za
kvalitativnu procenu uticaja promene totalnih napona na efektivne napone jer je:
∆u = B  ∆σ 3 + A ( ∆σ 1 − ∆σ 3 )  (10.57)
Za tačku P ispod nasipa na Slici 10.16 priraštaj pornih pritisaka ∆u će, generalno
biti pozitivni sa maksimalnom vrednošću na kraju građenja, jer je B=1 i A je pozitivna
veličina za normalno konsolidovane i lako prekonsolidovane gline (Slika 5.23). Samo

ukoliko je građenje veoma sporo ili se u glini nalaze proslojci vodopropunog tla, doći će
do zanemarljivo malog priraštaja pornih pritisaka tokom nasipanja. Nakon završetka
građenja nasipa prosečna veličina koeficijenta ru će opadati sve dok se porni pritisci ne
izjednače sa veličinama koje su uslovljene stacionarnim nivoom podzemne vode(Slika
5.23-c). Prema tome, faktor sigurnosti određen primenom efektivnih napona će imati
minimalnu vrednost na kraju građenja, (Slika 5.23-d) a zatim će se povećavati do
veličine uslovljene ravnotežnim stanjem sa trajnim rasporedom pornih pritisaka, kada su
merodavni parametri određeni dreniranim opitima (alternativno c′, φ′ ili φΒ, ∆φ′, i pN).
Isti parametri bi se mogli koristiti i za privremeno stanje na kraju građenja, naravno sa
drugim vrednostima pornih pritisaka, ali je jednostavnije i logičnije koristiti parametre
iz nedreniranih opita, jer se privremene veličine pornih pritisaka moraju ili meriti na
terenu u toku građenja, ili predvideti na neki drugi način, na primer, proračunom
promene napona i primenom koeficijenta A. Ovo se obično izbegava tako što se koristi
“φu = 0” analiza kao merodavna za stanje sigurnosti na kraju građenja bez dreniranja.
Slika 10.16. Promene napona, pornih pritisaka i faktora sigurnosti za temeljno

tlo, zasićene gline ispod nasipa
U većini problema kod kojih se u temeljima pojavljuju meke gline, postaje sasvim
jasno da je faktor sigurnosti za trajne uslove veći od faktora sigurnosti za privremene
uslove na kraju relativno brzog građenja. Znači da je kritično vreme za stabilnost nasipa
u trenutku završetka nasipanja, kada je merodavna njegova privremena, kratkotrajna
(ne)stabilnost, ukoliko se nije srušio i pre toga, pre dostizanja pune predviđene visine,
što se, u graničnom slučaju, računski proverava primenom parametara smičuće čvrstoće
za totalne napone. Poznat je slučaj nasute brane, koja se dramatično srušila pre nego što
je nasut poslednji predviđeni metar njene pune visine (Skempton 1985-a).
Međutim, situacija je praktično obrnuta u slučaju izrade useka u zasićenoj glini
prikazanoj na Slici 10.17-a. Ovo se može kvalitativno pokazati ako se izraz (10.57) za
priraštaj pornih pritisaka, za B = 1, napiše u pogodnijem obliku:
∆u = ( ∆σ 1 + ∆σ 3 ) / 2 + ( A − 1/ 2 )( ∆σ 1 − ∆σ 3 ) (10.58)
Slika 10.17. Promena pornih pritisaka i faktora sigurnosti za vreme i nakon izvođenja
useka u zasićenoj glini
Smanjenje zbira glavnih napona datih prvim sabirkom u gornjem izrazu utiče na
smanjenje pornih pritisaka, a sabirak koji sadrži devijatorsku komponentu napona će
takođe uticati na smanjenje pornih pritisaka ukoliko je A > 1/2, ako se zanemari nepoz-
nat efekat rotacije glavnih napona. Promena pornih pritisaka za A = 0 i za A = 1 je
kvalitativno prikazana na Slici 10.17-b u reprezentativnoj tački P. U tipičnom prikaza-
nom slučaju, nakon završetka iskopa, porni pritisci se ovde povećavaju do stabilnog
stacionarnog stanja a faktor sigurnosti opada do odgovarajuće konstantne vrednosti
uslovljene parametrima smičuće čvrstoće za efektivne napone.
Konačan raspored pornih pritisaka određen je stanjem stacionarne filtracije, kada
faktor sigurnosti dostiže minimalnu vrednost jer se završio proces promene zapremine
usled promene stanja napona. Vreme potrebno da se ovaj proces završi može trajati od
nekoliko dana do više godina, zavisno od karakteristika tla, geometrije preseka i uslova
dreniranja, tako da se rušenje kosine useka može dogoditi nakon dužeg vremena po
završetku njenog formiranja izvođenjem iskopa. Prema tome, za stabilnost kosine useka
su merodavni trajni uslovi i parametri smičuće čvrstoće za efektivne napone.
10.7 KRITERIJUMI STABILNOSTI

Racionalni izbor odgovarajućeg faktora sigurnosti nije lako obrazložiti, jer se traži
odgovor na "filozofsko pitanje znatne magnitude", (Bromhead, 1986). Neki autori tvrde
da faktor sigurnosti, osim u slučaju loma, nema realnog fizičkog smisla, i oklevaju da
predlože konkretne vrednosti, jer nije teško naći primere kod kojih je negde izračunato
da je FS = 2 pa je ipak došlo do rušenja, a FS = 1.05 se drugde pokazalo kao sasvim
zadovoljavajuće. Prihvatljiv faktor sigurnosti zavisi od većeg broja faktora, u koje treba,
osim pouzdanosti rezultata proračuna, ubrojati rizik, hazard i ekonomske posledice.
Pouzdanost rezultata proračuna u najvećoj meri zavisi od verodostojnosti
reprezentativnih parametara smičuće čvrstoće i raspodele pornih pritisaka, a u manjoj
meri od tačnosti ovde prikazanih metoda proračuna. Od primarnog je značaja izabrati
one parametre čvrstoće (u totalnim ili efektivnim naponima, vršne ili rezidualne) koji su
merodavni za privremenu, odnosno za trajnu stabilnost kosine.
Rezultati nekih metoda statističke analize, primenjene na probleme stabilnosti
zemljanih masa u geotehničkom inženjerstvu sugeriraju da je verovatnoća rušenja ili
loma značajniji i pogodniji pokazatelj od faktora sigurnosti FS. Podrazumeva se da izbor
projektne vrednosti faktora sigurnosti treba provesti tako da se imaju u vidu pouzdanost
parametara čvrstoće tla određenih laboratorijskim ispitivanjima i pouzdanost metode
proračuna stabilnosti. Ukoliko se negde pouzdanost može ustanoviti na osnovu stvarnog
ponašanja masa tla, tada bi se mogle upotrebiti i niže vrednosti faktora sigurnosti sa
prihvatljivo malom verovatnoćom pojave nestabilnosti.
Izuzetnu važnost treba dati iskustvenim i sistematizovanim saznanjima u
pojedinim lokalitetima. Treba imati u vidu da metoda granične ravnoteže ne daje
prognozu veličina deformacija pri različitim faktorima sigurnosti, osim upozorenja da
će u slučaju da je FS ≈ 1 pomeranja biti velika. Za FS > 1 veličine pomeranja se
smanjuju sa povećavanjem faktora sigurnosti, ali stvarna veličina pomeranja zavisi i od
naponsko-deformacionih karakteristika tla. Praktične okolnosti u našim uslovima
zahtevaju da se za potrebe projektovanja usvoje određeni orijentacioni kriterijumi, koji
su u skladu sa postojećim iskustvima i tekućom praksom prikazani su u Tabeli 10.1.
Tabela. 10.1 Uobičajene projektne vrednosti minimalnih faktora sigurnosti pri

visokoj pouzdanosti parametara.
Slučaj Parametri FS(min)
Nasip na čvrstoj i malo deformabinoj φ ′, c′ ili φ B/ , ∆φ ′, p N 1.4
podlozi
Nasip na slabo-nosivom φ ′, c′ ili φ B/ , ∆φ ′, p N 1.4
zasićenom tlu cu 1.4-2.0 +
Usek u zasićenim glinama φ ′, c′ ili φ B/ , ∆φ ′, p N 1.4

cu 1.4-2.0
Usek u krupnozrnom tlu φ ′ ili φ B/ , ∆φ ′, p N 1.2

Prirodno nestabilna padina-klizište φr/ , cr/ ≈ 0 ili φ Br/ , ∆φr/ , p N ,r 1.1*
Uzvodna i nizvodna kosina φ ′, c′ ili φ B/ , ∆φ ′, p N 1.5

nasute brane, puna akumulacija
Uzvodna kosina nasute brane φ ′, c′ ili φ B/ , ∆φ ′, p N 1.3-1.4
brzo spuštanje nivoa vode
Napomene:
U slučaju niske pouzdanosti parametara, minimalni FS treba uvećati za 0.25, a za
prosečnu pouzdanost za 0.1.
*Samo ukoliko su parametri određeni metodama povratne analize i ukoliko se na
padini ne nalazi objekat osetljiv na moguće deformacije puzanja kosine.
Umesto φ ′, c′,φ r/ preporučuje se φ B/ , ∆φ ′, p N i nelinearni kriterij loma tla pri
visokoj pouzdanosti parametara.
10.8 NEKI KORISNI KONCEPTI

Stavovi prikazani u ovom poglavlju omogućuju da se, uz određen ljudski i računarski
rad, reši većina problema stabilnosti mase tla kao ravanski problem. Međutim, izvesna
sinteza takvih rezultata se može korisno uobličiti u nekoliko koncepata koji daju jasniji
uvid u značaj pojedinih promenljivih. Sa praktične i teorijske tačke gledišta korisni su
sledeći koncepti:
Koncept ekvivalentnog bloka
Otpornosna anvelopa smičuće čvrstoće
Metoda povratne analize
Teorija neutralne linije
Kritično seizmičko ubrzanje
Stavovi koji definišu navedene koncepte će se rezimirati u tekstu koji sledi.
E K V I V A L E N T N I B L O K . Koncept ekvivalentnog bloka podrazumeva da je

metodom granične ravnoteže određen raspored normalnih napona i mobilisanih smiču-
ćih napona po konturi kliznog tela koje je opterećeno i eventualnim spoljnim optereće-
njem i inercijalnim seizmičkim silama. Uslovi ravnoteže za klizno telo ograničeno
proizvoljnom linijom klizanja u ravni se mogu napisati u vektorskom obliku:
W +U + N / + T + Q + Z = 0 (10.59)
gde je:
W ukupna težina hipotetičnog kliznog tela,
U rezultanta pornih pritisaka
N /rezultanta efektivnih normalnih napona na kliznoj površi
T rezultanta smičućih napona na kliznoj površi
Q rezultanta spoljnih opterećenja
Z rezultanta seizmičkih sila koje deluju na klizno telo
Rezultujuća efektivna normalna sila na kliznoj površi je:
N / = N x/ + N y/ (10.60)
a rezultujuća smičuća sila po kliznoj površi je:
T = Tx + Ty (10.61)
Aproksimativna veličina ugla nagiba kose ravni statički ekvivalentnog bloka, sa
dovoljnom tačnošću za praktične potrebe, se može izraziti u obliku:
β ≈ arctan (Ty / Tx ) ≈ arctan ( N x / N y ) (10.62)

Prosečni efektivni normalni i smičući napon na kliznoj površi je jednostavno
srednja vrednost integrala izražena u numeričkom obliku po lamelama:
∑ (σ n/ l )
σ /
n , sr = (10.63)
L
∑ (τ m l )
τ sr = (10.64)
L
gde je L = Σ l dužina luka klizne površi.
Na ovaj način se rezultat na σ n/ ,τ dijagramu može prikazati jednom tačkom čije
su koordinate prosečne vrednosti normalnih, odnosno smičućih napona. Ukoliko nema
kohezije ili se ona može zanemariti, što je uvek slučaj kod nevezanog tla i rezidulane
smičuće čvrstoće, u slučaju kako linearne, tako i nelinearne anvelope napona loma,
prosečan mobilisan ugao smičuće otpornosti je jednak uglu nagiba ekvivalentnog bloka.
Na ovaj način je klizno telo proizvoljnog oblika svedeno na statički ekvivalentan
blok tako da se lako može ispitati uticaj spoljnih opterećenja na njegovu stabilnost. Na
primer, ako se razmatra uticaj sila sidrenja ankerima na stabilnost bloka, može se lako
pokazati da optimalan nagib sile sidrenja zaklapa ugao φ sa ekvivalentnom kosom ravni
pod odgovarajućim nagibom.
O T P O R N O S N A A N V E L O P A . Koncept otpornosne anvelope je predložio

Casagrande (1950), ali je njegovoj popularizaciji i primeni u najvećoj meri doprineo
Janbu (1977). Jedna od odlika ovog koncepta je da se po njemu može provesti analiza
stabilnosti bez unapred poznatih parametara smičuće čvrstoće tla homogene kosine, ali
se osim geometrije preseka, mora znati raspodela pornih pritisaka, ukoliko se želi
izvršiti analiza u efektivnim naponima. To znači da za datu kosinu i raspodelu pornih
pritisaka postoji jedinstvena otpornosna anvelopa u (σ′, τ) dijagramu za efektivne
napone i (σ, τ) za totalne napone, koja ne zavisi od stvarnih parametara smičuće
čvrstoće, tako da se otpornosna anvelopa može koristiti za analizu posledica primene
kako linearne, tako i nelinearne anvelope napona loma tla.
Za različite pretpostavljene klizne površi izračunaju se veličine prosečnih
normalnih i smičućih napona na način opisan ranije. Za svaku probnu površ dobija se po
jedna probna tačka na (σ′, τ) dijagramu (Slika 10.18). Proračun se izvrši za više
različitih probnih položaja kliznih površi i dobija odgovarajući skup probnih tačaka.
Gornja granica krive, obvojnica svih probnih tačaka, koja predstavlja anvelopu
prosečnih mobilisanih smičućih napona, naziva se otpornosnom anvelopom.
Slika 10.18. Otpornosna anvelopa
Ako su poznati parametri smičuće čvrstoće, anvelopa napona loma tla se nanese
na isti dijagram, kao na primer, prava linija prikazana na Slici 10.18, tangenta iz tačke
P na otpornosnu anvelopu određuje tačku M koja odgovara mobilisanom smičućem
naponu τm. Za isti prosečan normalni napon tačka F odgovara smičućoj čvrstoći τf tako
da je minimalni faktor sigurnosti odnos τf /τm = FS,min. Očigledno je da, ukoliko anvelopa
smičuće čvrstoće tangira anvelopu, tada je FS,min = 1, a ukoliko se dve krive seku tada je
fizički nemoguć rezultat FS,min < 1.
Sličan postupak se može provesti i za nelinearnu anvelopu smičuće čvrstoće, ali se
minimalni odnos smičuće čvrstoće i mobilisanog smičućeg napona nalazi probanjem za
nekoliko nivoa normalnih napona. Ovakav postupak je posebno koristan za
parametarsku analizu stabilnosti kosina u homogenim presecima glinenih kosina koje
mogu imati i nepravilnu konturu.
P O V R A T N A A N A L I Z A . Analiza stabilnosti se ne vrši samo da bi se dobio

faktor sigurnosti za poznate parametre tla, već i radi određivanja parametara čvrstoće pri
lomu ukoliko je došlo do pojave nestabilnosti mase tla, kako bi se na racionalan način
projektovali i izveli stabilizacioni radovi. Zbog toga se analiza izvodi na obrnut način.
Naime, ako je poznato je da je pri rušenju FS = 1, traže se parametri koji odgovaraju
ovoj realno konstatovanoj situaciji. Takav postupak se ovde naziva "povratnom
analizom". Radi određivanja pouzdanih parametara čvrstoće u efektivnim naponima,
neophodno je, sa najvećom mogućom pouzdanošću, odrediti veličinu i raspored pornih
pritisaka na kliznoj površi pri lomu. Na ovaj način se odredi prosečna čvrstoća
mobilisana pri lomu, koja u slučaju velikih i ponovljenih pomeranja, najčešće odgovara
rezidualnim parametrima smičuće čvrstoće. U takvom postupku se dobija i raspon nivoa
normalih napona pri lomu, koji služi za definisanje veličina opterećenja pri
komparativnim laboratorijskim ispitivanjima rezidualne smičuće čvrstoće.
Rezultati tako provedene analize su od izuzetno velike vrednosti i nezaobilazni su
u projektovanju sanacionih ili stabilizacionih mera nestabilnih kosina i klizišta, jer je
sada nivo pouzdanosti parametara relativno visok, te se za projektni kriterijum mogu
usvojiti relativno niži faktori sigurnosti reda veličine FS(min)=1.1-1.2 i manji, ukoliko
se mogu tolerisati manja naknadna pomeranja, tj. puzanja kosine.
Značajnija razlika između izračunate vrednosti mobilisane čvrstoće pri rušenju
kosine i merene u laboratoriji je moguća u slučaju prvih klizanja u prekonsolidovanim
glinama, kod kojih je karakteristična pojava progresivnog loma. U tom slučaju je
mobilisana smičuća čvrstoća duž klizne površi, u proseku, između vršne i rezidualne za
odgovarajući nivo prosečnih normalnih napona. Čvrstoća se smanjuje u vremenu u
nekoj tački u kojoj je dostignuta vršna čvrstoća, lokalno u zoni maksimalne
mobilizacije, od vršne ka rezidualnoj, tokom razvoja smičućih deformacija i pomeranja,
što izaziva povećanje smičućih napona u susednom bliskom području. Analiza
progresivnog loma, u okviru metode granične ravnoteže, može se samo približno
provesti na dva načina; ili primenom parametara smičuće čvrstoće koja je između vršne
i rezidualne po celoj kliznoj površi, ili usvajanjem vršne čvrstoće duž jednog poteza
klizne površi i rezidualne na preostalom delu.
Ukoliko se stvarno trodimenzionalan problem analizira kao ravan, dobijaju se
parametri mobilisane čvrstoće veći od stvarnih. To treba imati u vidu pri poređenju
izračunatih parametara mobilisane čvrstoće sa merenim vrednostima dobijenim
laboratorijskim ispitivanjima. Ukoliko se geometrija kliznog tela za vreme rušenja ne
razlikuje znatnije od stanja u stabilizovanom stanju, tada se efekti trodimenzionalnosti
iz povratne analize i iz dokaza stabilnosti u stabilizovanom stanju, mnogo ne razlikuju.
T E O R I J A N E U T R A L N E L I N I J E . Ovaj način sagledavanja promene uslova

stabilnosti potencijalno nestabilne mase tla predložio je Hutchinson (1977), a ovde je
ilustrovan je na Slici 10.19. Primera radi, prikazana je kružno-cilindrična klizna površ,
ali se postupak može primeniti i na kliznu površ proizvoljnog oblika. Ovaj koncept je
koristan za procenu efekata stabilizacionih mera pri promeni konture preseka nestabilne
mase tla nasipanjem ili uklanjanjem mase tla u pojedinim zonama.
Ako se neka od lamela optereti nekim malim vertikalnim opterećenjem, ovaj

uticaj može imati dva nezavisna efekta. Prvi efekat bi se sastojao u promeni veličine
"aktivnih sila", a drugi u promeni efektivnog napona u osnovi lamele na kliznoj površi.
Iz razmatranja koje se ovde neće detaljnije opisati, za svaki presek kliznog tela mogu se
definisati dve tačke, koje razgraničavaju pozitivne od negativnih efekata nasipanja ili
usecanja kosine po stabilnost kliznog tela za nedrenirane i drenirane uslove. Ako se
može naći niz takvih tačaka u presecima, njihovim spajanjem u planu, dobijaju se
odgovarajuće neutralne linije.
Slika 10.19. Neutralne linije za kružno cilindričnu kliznu površ
Isti koncept se može proširiti i na klizne površi proizvoljnog oblika, a takve klizne
površi kako u homogenim, tako i u različito uslojenim presecima mogu imati i više od
jednog para neutralnih tačaka za totalne i efektivne napone. Pri projektovanju sanacione
mere, koja bi se sastojala u promeni konture kosine izvođenjem delimičnih useka i nasipa-
nja, neutralne tačke mogu menjati svoj prvobitni položaj tako da u osnovi nestabilne mase
tla mogu da se odrede područja ograničena neutralnim linijama na kojima iskop, odnosno
nasipanje može imati pozitivne ili negativne posledice. Pri tome se moraju imati u vidu i
privremene promene pornih pritisaka, čijom disipacijom se neutralna tačka udaljava od
nožice nestabilne kosine, kao i činjenica da se neutralne linije inicijalno nestabilne kosine i
zatim sanirane kosine ne poklapaju. Ovo omogućava da se kvalitativno ocene privremeni i
trajni efekti stabilizacionih mera pri preraspodeli masa tla radi stabilizovanja kosine.
K R I T I Č N O U B R Z A N J E . Neki autori smatraju da je za uslove seizmičkog

opterećenja, veličina horizontalnog seizmičkog ubrzanja, tzv. kritično ubrzanje kC, koje
daje veličinu faktora sigurnosti FS = 1, bolji pokazatelj stabilnosti od veličine faktora
sigurnosti za neko dato seizmičko ubrzanje. Pri tome se podrazumeva da FS < 1, nema
fizičkog smisla, ali ukazuje da će, bar u vremenu dok je računska vrednost takva,
ravnoteža biti privremeno narušena, što za posledicu ima pojavu trajnih pomeranja.
Veličina pomeranja će zavisiti od deficita otpornih sila, oblika i trajanja pulsa

seizmičkog ubrzanja i broja pulseva. Korišćenjem Njumarkovog principa (Newmark
1965), moguće je iz ovih podataka izračunati veličinu translacionog pomeranja statički
ekvivalentnog bloka na kosoj ravni kao sumu pomeranja za datu istoriju opterećenja.
Ovde se pretpostavlja kruto-plastična veza između sila i pomeranja.
Kritično ubrzanje za blok na kosoj ravni dat je formulom 10.13. S obzirom da je
kritično klizno telo veoma često složenog oblika, potrebno je ranije opisanim postup-
kom preslikati sistem sila na ekvivalentni blok na kosoj ravni. Izračunata pomeranja
ekvivalentnog bloka služe za ocenu efekata snažnih zemljotresa na stabilnost i na
eventualne veličine trajnih pomeranja kosine. U takvoj proceni se obično koriste
parametri smičuće otpornosti koji su isti kao i za statičke uslove, pa se i takva hipoteza
naziva i pseudostatičkom. Problem smičuće otpornosti tla pri pulsirajućem opterećiva-
nju, kakvo izaziva zemljotres, predstavlja poseban aspekt ponašanja tla koji se ovde
neće detaljnije razmatrati. Ipak treba reći da pri dinamičkoj i/ili cikličnoj promeni
smičućih napona, smičuća čvrstoća za isti nivo normalnih napona može biti i manja i
veća od statičke, drenirane smičuće čvrstoće, zavisno od znaka generisanog pornog
pritiska i drugih reoloških faktora pri pulsirajućoj ili brzoj promeni napona smicanja.
10.9 KARAKTERISTIČNI SLUČAJEVI (NE)STABILNOSI KOSINA

STABILNOST PRIRODNIH PADINA. Mnogo je padina u prirodi koje su u stanju
bliskom graničnoj ravnoteži. Neravnoteža sila u masi tla na prirodnoj padini može
nastati usled jednog ili više istovremenih faktora. Često je tome uzrok promena profila
preseka kosine pri kojoj se povećavaju aktivne sile povećavanjem težine u gornjem delu
kosine ili pri kojoj se smanjuju otporne sile uklanjanjem materijala sa nožičnog dela
kosine ljudskom aktivnošću ili erozijom vodenog toka. Nestabilnost se može aktivirati
povećavanjem pornog pritiska podzemne vode usled čega dolazi do pada nivoa normal-
nih efektivnih napona i smanjenja smičuće čvrstoće tla. Porni pritisci podzemne vode
mogu nastati usled infiltracije atmosferskih padavina (kiše i/ili topljenje snega), koja je
povećana prethodnom deforestacijom, filtracije vode iz veštačkih izvora, (procurivanje
iz vodovodne, kanalizacione ili toplovodne mreže) ili zbog povišenja nivoa podzemne
vode usled promene uslova dreniranja padine ili sprečenog isparavanja podzemne vode.
Mehanizam progresivnog smanjenja smičuće čvrstoće tla ili stene usled
raspadanja, izluživanja, promena u mineralnom sastavu, otvaranja i razmekšavanja po
prslinama ili kontinualnog i postepenog smičućeg deformisanja (puzanja) nisu retki
uzroci pojava nestabilnosti kao i vibracije izazavane zemljotresom, miniranjem, ili
pobijanjem šipova. Indukovane dinamičke sile uzrokuju zbijanje rastresitih peskova i
prašinastih materijala, ili lesa ispod nivoa podzemne vode, ili kolaps senzitivnih glina,
što sve uzrokuje povećanje pornog pritiska. Ciklični naponi usled zemljotresa mogu
izazvati likvefakciju rastresitih zasićenih slojeva jednoličnog peska.
Zato se u toku planiranja različitih građevinskih radova na padinama mora
proveriti uticaj planiranih zahvata na stabilnost prirodne padine. Pri tome i sasvim blage
padine sa nagibima od svega 50 - 60 mogu postati potencijalno nestabilne posle
izvođenja iskopa i nasipa na njima.
D U B O K A P U Z A N J A S T A R I H K L I Z I Š T A . Površ loma ili njen najveći deo

je blago zakrivljen, a u gornjem delu se može uočiti stari ožiljak - "škarpa", čija je
dužina u preseku reda veličine 10% ukupne dužine preseka klizišta (Slika 10.20-a).
Slika 10.20. Pomeranja tačaka klizišta

Brzina pomeranja može da bude praktično konstantna po dubini klizišta do klizne
površi ispod koje pomeranja praktično nema (Slika 10-20-b). U takvom slučaju radi se o
smičućim pomeranjima sa klizanjem koncentrisanim po kliznoj površi sa posledicama
koje se mogu registrovati na površini terena i, ukoliko su merena, treba prikazati
odgovarajućim vektorima brzina ili pomeranja u tačkama označenim sa A na površini
klizišta. Analizom rezultata geodetskih osmatranja veličina komponentalnih pomeranja,
i korišćenjem podataka o karakterstikama tla u telu klizišta, može se približno odrediti
položaj i pravac klizne površi u pojedinim presecima definisanim sa nizom tačaka B.
Ima mišljenja da se takav raspored brzina pomeranja događa samo ako postoje jasno
izražene klizne površi po kojima dolazi do smicanja, i ako brzine pomeranja nisu
zanemarljivo male, tako da se pomeranja klizišta mogu pouzdano ustanoviti geodetskim
merenjima pomeranja tačaka na površini terena klizišta.
Problem je znatno složeniji ukoliko se brzine pomeranja menjaju sa dubinom,
odnosno rastu sa odstojanjem od nepomerene konture prema površini terena, kada se
govori o distorzijskom puzanju, veoma karakterističnom za ekstremno male brzine
pomeranja površine tačke A terena, na Slici 10.20-c, dok se tačka B ne pomera. Tada je
iz vektora pomeranja tačke A znatno teže odrediti položaj nepomerljive konture u tački
B koja predstavlja granicu u kontaktu sa uslovno nazvanom kliznom površi ukoliko se
ne primenjuje merenje inklinometrima. Strogo uzev, mehanizam takvog pomeranja ne
odgovara ni uslovima koji postoje u opitu direktnog smicanja, niti osnovnim
postavkama metode granične ravnoteže, koje pretpostavljaju jasno definisane klizne

površi. Iskustva ukazuju da se i u takvim slučajevima može smanjiti brzina distorzijskih
deformacija smanjenjem mobilizacije smičuće čvrstoće tla u telu klizišta.
Smičuća čvrstoća granične površine klizne mase opada pri pomeranjima do
konstantne veličine. Zbog pomeranja po kliznim površima, koja su se ranije dogodila pri
formiranju klizišta, mobilisana smičuća čvrstoća je najčešće bliska rezidualnim
vrednostima. Tipične su situacije u tvrdim prekonsolidovanim glinama, koje su
omekšane, isprskale i imaju strije na kliznoj površi. Prirodna klizišta su veoma
rasprostranjena, često neprimećena do početka ili nakon građenja objekata na njima.
Ponekad, decenijama na objektima izgrađenim na starom klizištu se povremeno
pojavljuju oštećenja koja se mogu sanirati, da bi se nakon aktiviranja jednog ili više
destabilizirajućih uticaja, počela događati pomeranja koja ugrožavaju funkcionalnost i
sigurnost objekata na njemu do takve mere da postanu neupotrebljivi.
Stabilnost se analizira u efektivnim naponima i parametrima čija je veličina bliska
karakterističnim vrednostima rezidualne smičuće čvrstoće. Anvelopa napona loma je
najčešće zakrivljena, te se mora imati u vidu nivo prosečnih normalnih napona za koji
se provode ispitivanja čvrstoće. Pri tome je neophodno određivanje mobilisanih
parametara čvrstoće metodama povratne analize. Zahtevani faktori sigurnosti mogu u
ovom slučaju biti i znatno manji od 1.5, ali ne manji od oko 1.15 iako se
zadovoljavajući efekti stabilizacije mogu postići i sa manjim faktorima sigurnosti (1.05-
1.10). Stabilizovanje kosina često ne znači i potpuno zaustavljanje kretanja mase tla;
često se efekat stabilizacionih mera ogleda samo u smanjenju brzina pomeranja na
manje ili više prihvatljivu meru u konkretnim okolnostima.
NASIPI SAOBRAĆAJNICA. Kolovozna konstrukcija ili železnička pruga može se

neželjeno deformisati i iznad prihvatljivih tolerancija zbog nedopustivih pomeranja
podloge na kojoj je izvedena. Razlozi za štetne pojave ove vrste mogu biti dvojaki: ili
neadekvatnost posteljice neposredno ispod kolovozne konstrukcije, odnosno zastora, ili
nestabilnost većih zapremina tla u području saobraćajnice i temeljnog tla. Prva grupa
uzroka potiče od lokalizovanih deformacija neposredno u zoni delovanja saobraćajnog
opterećenja od vozila i obuhvata relativno malu dubinu reda veličine 0.5 do 1.5 m, koja
je pod znatnim uticajem lokalnih opterećenja, što spada u problematiku dimenzioniranja
gornjeg stroja saobraćajnica, dok se ovde razmatraju samo narušeni uslovi globalne
stabilnosti, veće deformacije trupa saobraćajnice, temeljnog tla ili okolnog terena,
kojima se narušava kontinuitet mase tla, što izaziva i diskontinuitete u gornjem stroju i
velike izmene u podužnom i poprečnom preseku. Ukoliko su deformacije takve da ne
dolazi do narušavanja kontinuiteta, ali je red veličine pomeranja kolovozne konstrukcije
ili zastora takav da izaziva primetne promene u podužnom i poprečnom profilu puta ili
pruge, kriterijumi stabilnosti izraženi faktorom sigurnosti se samo indirektno mogu
povezati sa parametrima čvrstoće, jer se zahteva da faktor sigurnosti za kritičnu kliznu
površ ne bude manji od neke unapred date vrednosti, pri čemu se podrazumeva da je na
taj način, istina indirektno, zadovoljen i uslov o malim deformacijama, iako se veličine i
značaj ovih pojava, u načelu, može opisati i deformacijskim pokazateljima. Deformacije
se mogu protezati na udaljenostima od više desetina metara ili stotina metara,

obuhvatajuci velike mase i zapremine tla. Ova grupa uzroka je najčešće uslovljena i
širim lokalnim prirodnim geotehničkim parametrima i topografskim uslovima u kojima
se saobraćajnica nalazi, pomeranja mogu biti više-metarskog reda veličine, a uticaj
saobraćajnog opterećenja na ove pojave je od sekundarnog značaja.
Ako se ima u vidu da obim zemljanih radova u usecima i nasipima zavisi od
nagiba kosina, može se olako braniti ekonomska opravdanost nižih vrednosti faktora
sigurnosti u slučaju velikih zemljanih radova. Ali treba imati u vidu činjenicu da niže
vrednosti faktora sigurnosti znače istovremeno i povećanje deformacija tla neophodnih
za mobilisanje relativno većeg dela raspoložive čvrstoće. Ukoliko se te deformacije
mogu direktno odraziti na pomeranja kolovozne konstrukcije ili nekog drugog objekta,
niske vrednosti faktora sigurnosti bi lako izgubile svoje "ekonomsko" opravdanje.
Slika 10.21. Nasip na padini
NASIP NA PADINI. Uslovi nestabilnosti se pojavljuju iz najmanje dva razloga -

usled povećanja opterećenja prirodne padine novim opterećenjem od tela nasipa i usled
izmenjenih uslova dreniranja i evaporacije vlage iz padine, što može izazvati povećanje
pornih pritisaka. Stabilnost nasipa zavisi od kvaliteta tela nasipa (u manjoj meri), od
parametara čvrstoće padinskog materijala i od početnog prirodnog nivoa podzemne
vode, (Slika 10.21-a). Obično se rušenje kosine događa nakon izvesnog vremena po
završetku građenja u obliku podnožičnog klizanja, kada dođe do povišenja nivoa
podzemne vode. Prvi znaci nestabilnosti se pojavljuju u obliku podužnih pukotina na
kolovoznoj površini, (Slika 1.21-b), nakon toga slede manje denivelacije koje mogu
preći i u konačno rušenje trupa puta sa delom padine, (Slika 10.21-c). Analiza
stabilnosti se provodi sa parametrima čvrstoće u efektivnim naponima, ali ako je
površinski padinski sloj zasićen vodom potrebno je, paralelno, provesti i analizu
stabilnosti sa totalnim naponima, vodeći računa o uslovima konsolidacije.
NASUTE BRANE i HIDROTEHNIČKI NASIPI se grade od lokalnih sitnozrnih i

krupnozrnih materijala, uključujući i kameni nabačaj, radi privremenog ili trajnog
formiranja uspora vode ili žitkih hidraulički transportovanih materijala nastalih u
procesu sagorevanja uglja ili flotacijske obrade mineralnih sirovina. Uspor vode se
uspostavlja nasipima za zaštitu od poplava i nasutim branama za formiranje akumulacija
hidroelektrana ili za snabdevanje naselja i industrijskih postrojenja vodom i sa
rekreacionom namenom. Manji nasipi visine 5-15 m se često grade kao homogeni sa
odgovarajućim drenažnim sistemom (Slika 3.25) Nasute brane, čija visina nije ničim
ograničena osim topografskim uslovima pregradnog mesta, visine često 100 ili više
metara, sa zapreminom nasutog i zbijenog tla od nekoliko miliona kubnih metara,
zahtevaju racionalnu primenu više različitih vrsta zemljanih materijala, od kojih
sitnozrni obično imaju vodozaptivnu funkciju, peskovi čine filtarske zone, a različiti
drugi krupnozrni materijali se koriste kao potporne prizme i za spoljnu zaštitu kosina od
erozije i uticaja talasa. Nekoliko karakterističnih preseka nehomogenih preseka visokih
nasutih brana prikazano je na Slici 10.22. Proporcije pojedinih zona i nagibi kosina
preseka nasute brane zavise od vrste nasutih materijala i karakteristika stene ili tla u
temeljima objekta.
Svaka nasuta brana je jedinstven inženjerski projekat koji je, primenom
raspoloživih materijala, u najvećoj mogućoj meri prilagođen lokalnim uslovima uz
ispunjavanje odgovarajućih projektnih kriterijuma. Osim filtracione stabilnosti, koja se
zadovoljava odgovarajućim zaptivnim i drenažnim merama (o kojima je u ovoj knjizi
bilo reči u Poglavlju 3), i potrebne zaštitne visine krune brane iznad maksimalnog nivoa
uspora, koja obezbeđuje nasutu branu od prelivanja i proističe iz hidroloških analiza, za
kosine nasutih brana se u načelu vrše proračuni stabilnosti za tri karakteristična stanja:
1. Stabilnost u toku i na kraju građenja. Ovo stanje može biti kritično ukoliko se brana
gradi na zasićenoj glini i/ili od gline sa relativno visokim stepenom zasićenja tako da su
za parametre smičuće čvrstoće često merodavni nedrenirani ili delimično nedrenirani
uslovi, kada generisani porni pritisci predstavlaju glavnu promenljivu za privremene
uslove stabilnosti kako uzvodne, tako i nizvodne kosine. Pri konzervativnoj primeni
pouzdanih parametara obično se smatra da su zadovoljavajući minimalni faktori
sigurnosti FS = 1.2 - 1.3 zbog relativno niskog rizika i hazarda. Pri tome se
podrazumeva da se tokom građenja vrši merenje pornih pritisaka i poredi sa
prognoziranim. Ukoliko su porni pritisci takvi da faktor sigurnosti postaje blizak ili
manji od računskih vrednosti za koje su dobijeni pomenuti minimalni dopušteni faktori
sigurnosti, nasipanje se usporava ili privremeno potpuno obustavlja da bi se porni
pritisci, u procesu konsolidacije, smanjili na dopušteni nivo.
2. Stabilnost uzvodne kosine pri brzom spuštanju nivoa vode u akumulaciji može biti
kritična ukoliko je uzvodni, prethodno zasićen deo brane, izgrađen od manje
vodopropusnog materijala, tako da zaostala voda ostaje pod izvesnim pornim pritiskom.
Takav slučaj nastaje kada je efektivna poroznost (onaj deo koji se može drenirati)
pomnožena sa koeficijentom filtracije znatno manja od brzine spuštanja nivoa vode.
Veličina pornog pritiska se može proceniti ili konstruisanjem strujne mreže (polu-
propusna do malo propusna relativno nestišljiva tla), ili iz promene totalnih napona i
koeficijenata pornih pritisaka A i B (gline). Alternativno, proračun stabilnosti se može

provesti primenom parametara smičuće čvrstoće za totalne napone iz triaksijalnih opita
u kojima je na aproksimativan način simulirana odgovarajuća promena napona.
3. U uslovima pune akumulacije ispituje se uzvodna i nizvodna kosina. Porni pritisci se
odrede iz strujne mreže i obično se zahteva da u statičkim uslovima faktor sigurnosti ne
bude manji od 1.5.
Slika 10.22. Karakteristični preseci nasutih brana
ODLAGALIŠTA PEPELA i FLOTACIJSKE JALOVINE su specifični objekti,

često veoma velikih dimenzija u osnovi i znatne visine, nastali hidrauličkim odlaganjem
otpadnih materijala pri sagorevanju uglja u termoelektranama, odnosno flotacijskim
postrojenjima za izdvajanje metala iz rude. Materijal se odlaže u obliku suspenzije
čvrstih čestica u vodi, koji u procesu konsolidacije dobija mehaničke osobine tla.
Oblikovanje takvih deponija tokom nekoliko decenija ekspoloatacije proističe iz

zahteva da građenje bude što jednostavnije i sa minimalnim početnim ulaganjem, kako
bi se troškovi građenja raspodelili kontinualno sa prihodima koje takvo postrojenje
donosi. Više faktora ima uticaja na oblikovanje takvih objekata od kojih najveći značaj
ima vrsta odlaganog materijala (toksičan ili netoksičan, specifično težak ako potiče od
flotacijske jalovine ili lak kao pepeo elektrana), čvrstoća i vododrživost podloge, vrsta
drugih raspoloživih materijala za građenje, osim deponovanih, seizmičnost lokacije,
naseljenost područja, itd. Na Slici 10.23 prikazano je nekoliko mogućih varijanti
preseka odlagališta koje podrazumevaju da se u procesu obrade jalovine dobija peskovit
materijal izdvojen iz tečne jalovine odgovarajućim postupkom (hidrociklon) za
sukcesivno građenje manjih konturnih nasipa, iako se može koristiti i materijal donet iz
pozajmišta, naročito u početnim fazama kada je potrebno izgraditi prvi, inicijalni nasip.
Varijante se pre svega razlikuju u relativnom položaju sukcesivnih nasipa, tako da se
razlikuju metode sa uzvodnim napredovanjem (Slike 10.23-a i 10.23-b), centralnim
(Slika 10.23-c) i nizvodnim (Slika 10.23-d). Iz tako usvojenih postupaka sledi i raspored
drenažnih sistema koji imaju izuzetan značaj za stabilnost formiranih kosina deponije. I
za postupak uzvodnog nasipanja nagib kosine zavisi od obima predviđenih drenažnih
radova, tako da se na istoj površini odlaganja može odložiti više materijala formiranjem
strmijih kosina ukoliko se položaj filtracione linije održi na većem odstojanju od lica
kosine (Slika 10.23-a prema 10.23-b).
Slika 10.23. Karakteristični preseci kosina hidraulički deponovane

jalovine ili pepela
Ove vrsta konstrukcije postavlja najstrože zahteve u pogledu pouzdanosti

geotehničkih parametara materijala i metoda proračuna stabilnosti kosina, tako da su
projektni kriterijumi za jalovišta isti kao za hidrotehničke nasipe i visoke nasute brane.
KOSINE USEKA U STENSKIM MATERIJALIMA. Stabilnost kosine useka u

steni zavisi od orijentacije diskontinuiteta u odnosu na lice kosine, parametara čvrstoće
stene i diskontinuiteta, visine kosine i prisustva vode. Povoljna orijentacija
diskontinuiteta prikazana je na Slici 10.24-a, a nepovoljna na Slici 10.24-b.
Slika 10.24. Orijentacija uslojenosti stene
Orijentacioni nagibi useka, ukoliko se ne primenjuju stabilizacione mere, su za

masivne stene, za uslojene stene sa vertikalnim diskontinuitetima ili diskontinuitetima
približno upravnim na lice kosine ili sa horizontalnom uslojenošću, tipično 4 Vert : 1
Hor. Za izvetrele stenske mase ili stene sa velikom učestalošću diskontinuiteta koji
nemaju pad prema iskopu, ukoliko se ne radi o glincima, laporcima i flišu, nagibi kosina
se kreću između 2 V : 1 H do 1 V : 1 H, zavisno od kvaliteta stene. Za nepovoljan pad
slojeva prikazan na Slici 10.25-b, nagib kosine treba da je blaži ili jednak nagibu pada
slojeva. Ukoliko izvođenje takvog iskopa nije sigurno ili je neekonomično, primenjuje
se ojačanje kosine sidrima (ankerima), u načelu prema Slici 10.28-b. U nepovoljnim
okolnostima nagiba slojeva u glincima (fliš) za postizanje stabilnih nagiba useka često
je potrebno ostvariti nagibe 1 V : 4 H ili još blaže čak do 1 V : 6 H. Za sve kosine u
steni, kod kojih nije predviđena površinska zaštita lica kosine od degradacije prskanim
ili masivnim betonom, uputno je predvideti zaštitnu širinu između nožice kosine i jarka
za odvodnjavanje. Zaštitna širina u nožici kosine i širine bermi (ukoliko se predviđaju)
treba da iznosi oko 1/3 visine kosine iznad nje, ako je kosina u pored saobraćajnice.
Stabilnost kosina u steni dokazuje se posebnim analizama i proračunima po
metodama mehanike stene, koje su potpuno analogne metodi granične ravnoteže u
mehanici tla, kada minimalni dopušteni faktor sigurnosti iznosi tipično FS = 1.5. Smičuća
čvrstoća ispucale stenske mase zavisi od učestalosti diskontinuiteta, njihove orijentacije i
eventualne ispunjenosti zemljanim materijalom, čvrstoće intaktnih komada stene, prisustva
vode i nivoa normalnih napona. Smičuća čvrstoća stenske mase se može opisuati
hiperboličkim izrazom (5.52) koji važi za tlo, a za stensku masu se doda kohezija:
 ∆φ 
τ f = c + σ n tan  φB/ +  (10.65)
 1 + σn / pN 
gde je:
c kohezija koja je veća od nule u slučaju intaktnog uzorka stene i zavisi u izvesnoj
meri od pritisne čvrstoće. Računska veličina može imati pozitivnu vrednost i u
slučaju ispucalih stenskih masa sa haotično orijentisanim diskontinuitetima. Ova

veličina je jednaka nuli za ravni smicanja po diskontinuitetima;
φ B/ bazni ugao trenja koji zavisi od vrste stene, odnosno od vrste ispune u
diskontinuitetima, i može se kretati u granicama od oko 50 do 350;
∆φ (1 + σ n pN ) ugao doprinosa dilatancije zavisi od nivoa normalnih napona i vrste
stene. Za smicanje po diskontinuitetima ova veličina zavisi i od hrapavosti
površina diskontinuiteta, čvrstoće neravnina i/ili zbijenosti eventualne ispune
diskontinuiteta i nivoa normalnih napona, i može se kretati u relativno širokim
granicama od 00 do oko 400.
Navedeni parametri određuju se ispitivanjima, i/ili se procenjuju na osnovu
objavljenih sistematizovanih iskustava u obliku empirijski ustanovljenih vrednosti za
pojedine vrste stena (Barton 1977, Hoek & Bray 1981, Hoek 2000).
Slika 10.25. Planarna klizanja po diskontinuitetima u steni
Mehanizmi loma, za koje se može koristiti metodologija granične ravnoteže za

određivanje faktora sigurnosti, prikazani su na Slici 10.25. Jedna ravna površ loma, (Slika
10.25-a), karakteristična je za jasno uslojenu strukturu, tipičnu za sedimentne stene.
Problem određivanja faktora sigurnosti se svodi na uslov ravnoteže kliznog bloka na kosoj
ravni. Klizno telo u obliku klina ograničenog sa dve planarne klizne površi, koje proističu
iz preseka dve familije diskontinuiteta, može da ima tendenciju da se pomeri u pravcu
linije preseka dve ravni diskontinuiteta, (Slika 10.25-b), ili samo po jednoj od ovih ravni,
zavisno od njihove orijentacije u odnosu na lice kosine.
10.10 METODE ZA STABILIZACIJU KOSINA

U projektovanju zemljanih radova može se dogoditi da računske provere sigurnosti
pokažu da se dobijaju neželjeno niski faktori sigurnosti ili da se radovi moraju izvoditi
na prirodno nestabilnom terenu, klizištu. U toku izvođenja zemljanih radova i kasnije u
toku eksploatacije objekta mogu se uočiti pojave nestabilnosti. U svakom od ovih i
sličnih slučajeva mora se odgovarajućim merama obezbediti zadovoljavajuća stabilnost.
Da bi se našla odgovarajuća rešenja, moraju se identifikovati glavni razlozi prognozi-
rane ili uočene nestabilnosti, da bi tehničko rešenje bilo racionalno i sigurno. Ovde se
ilustruju osnovne mere za stabilizovanje kosina.
PROMENA GEOMETRIJE PRESEKA. Racionalna promena geometrije

preseka proističe iz koncepta neutralne linije.
Ublažavanje nagiba kosina može predstavljati efikasnu stabilizacionu meru
ukoliko su kritične relativno plitke klizne površi (Slika 10.26-a).
Dodavanje balasta u nožici kosine može predstavljati efikasnu stabilizacionu
meru u slučajevima kada je kritična relativno duboka klizna površ kakva je, na
primer, na Slici 10.26-b.
Preraspodela zemljanih masa u preseku kosine premeštanjem mase tla sa višeg
dela kosine na njegov niži deo ili uklanjanje materijala kojim se formira blaža
kosina, uz dodavanje balasta od krupnozrnog materijala u obliku kamene nožice,
koja se lako drenira, je moguće u slučaju useka i zaseka na padini. Potporna
nožica se može kombinovati sa potpornom konstrukcijom ( Slika 10.26-c).
Slika 10.26. Stabilizovanje promenom konture kosine
D R E N A Ž N E M E R E . Ove mere se preduzimaju radi smanjenja ili kontrolisanog

kretanja vode na površini kosine i radi smanjenja pornih pritisaka. Zaštita zemljane
kosine odgovarajućom vegetacijom se smatra obaveznom merom u našim uslovima.
Neka rešenja stabilizovanja kosine dreniranjem prikazana su na Slici 10.27.
Površinsko dreniranje - kontrola oticaja i erozije uz vegetacionu pokrivku,
predstavlja obaveznu meru preventivne zaštite kosine i njenog šireg područja.
Obložen jarak, rigol sa odgovarajućim podužnim padom u vrhu kosine, na
eventualnim bankinama u nožici kosine, predstavljaju obavezne zahvate u
području kosina od zemljanih materijala bez obzira na njihovu stabilnost.
Slika 10.27. Drenažne mere za stabilizovanje kosine
Dreniranje mase tla plitkim drenažnim sistemom, drenažnim rovovima ili kosim
bušotinama, primenjuje se u slučajevima visokih nivoa podzemnih voda, koje
pornim pritiscima smanjuju čvrstoću tla, te predstavljaju glavni uzrok nestabilnosti.
Dreniranje mase drenažnim merama na relativno velikoj dubini podrazumeva
intervencije na smanjenju arteskih pritisaka i/ili presecanje akvifera koji utiču na
stabilnost mase tla. Primenjuju se bušotine, bunari, drenažni tuneli (sa
odgovarajućim podužnim padom) i šahtovi, iz kojih se, po potrebi, mogu izvesti
drenažne bušotine.
P O T P O R N E K O N S T R U K C I J E . Ovim konstrukcijama, koje mogu imati veo-

ma različite oblike, u načelu se povećavaju sile koje se mogu uslovno nazvati otpornim
ili pasivnim silama. Stabilizacioni efekti proističu iz sopstvene težine konstrukcije i/ili
težine materijala čiji oblik konstrukcija svojim dimenzijama kontroliše ili u kombinaciji
sa aktivnim (prednapregnutim) ili pasivnim čeličnim sidrima.
Gravitacioni tipovi potpornih konstrukcija mogu povećati stabilnost mase tla pod
uslovom da se obezbedi stabilnost mase tla u kojoj se konstrukcija nalazi.
Konstrukcija mora zadovoljiti uslove stabilnosti na klizanje i preturanje.
Dopušteno opterećenje temeljnog tla se mora dokazati prema postupku opisanom u
tehničkom normativu "Pravilnik". Proračunima se dokazuje fizički prihvatljiv
raspored unutarnjih sila u konstrukciji pri zadovoljenim uslovima stabilnosti. U
slučaju primene gravitacionih potpornih konstrukcija u saniranju klizišta, kritična
situacija može nastati u toku samog izvođenja, kada je potrebno ukloniti deo mase
tla u području nožice kliznog tela radi temeljenja konstrukcije. Ukoliko se ne radi
brzo i u kratkim lamelama rezultat može biti izrazito nepovoljan.
Sidrene potporne konstrukcije mogu povećati stabilnost mase tla pod uslovom da se
upotrebe sile odgovarajućeg optimalnog pravca i intenziteta aktivnim ili pasivnim
sidrima (ankerima), prema Slici 10.28. Ankeri se moraju sidriti u stabilnom području
mase tla ili nižim slojevima stene. Proračunima po metodama koje su ovde navedene
kao "tačne", mora se dokazati fizički prihvatljiv raspored unutarnjih sila pri zadovo-
ljenim uslovima stabilnosti.
Slika 10.28. Sidrene potporne konstrukcije
PRIMENA ŠIPOVA. Faktor sigurnosti kosine se može povećati ugrađivanjem šipova

kroz nestabilnu masu tla do odgovarajuće dubine ispod klizne površi. Šipovi doprinose
stabilnosti klizne mase tla preko momenta savijanja šipa koji je uklješten u stabilnu
masu tla ispod kliznog tela. Otpornost šipova se može povećati kosim ankerima na vrhu
šipa ukoliko se sidrima na ekonomičan način može postići sidrenje u stabilnoj masi tla.
Pobijeni šipovi u sitnozrnom zasićenom tlu mogu privremeno generisati priraštaj
pornih pritisaka što može izazvati dopunsku nestabilnost kosine tokom izvođenja. Zbog
toga prednost treba dati jako armiranim bušenim šipovima koji ne povećavaju porne
pritiske, znatno većeg su prečnika od pobijenih te imaju veću otpornost na savijanje.
Određivanje horizontalnog opterećenja šipa je komplikovanije ako položaj klizne površi
nije određen ili u slučaju potencijalno nestabilne kosine, klizne površi nema. U takvom
slučaju potrebno je odrediti najdublju moguću kliznu površ za koju se dobija
zadovoljavajući faktor sigurnosti. Osim toga, treba imati u vidu da pri mobilizaciji
ukupne pasivne otpornosti tla ispod stvarne ili hipotetičke klizne površi usled rotacije i
savijanja šipa može doći do nepoželjnih većih horizontalnih pomeranja.
OBLOŽNE KONSTRUKCIJE se koriste za lokalno stabilizovanje površine kosine

i najčešće nemaju značajniji uticaj na globalnu stabilnost većih masa tla. Prskani beton
ojačan čeličnom mrežom uz primenu kratkih ankera može se upotrebiti za stabilizovanje
kosina u mekim i/ili raspadnutim stenama i u vezanom tlu, radi obezbeđenja od lokalne
nestabilnosti. Slični stabilizirajući efekti mogu se postići obložnim zidovima od betona
ili kamena u cementnom malteru.
OJAČAVANJE MASE TLA VEŠTAČKIM MATERIJALIMA podrazumeva

armiranje tla materijalima kao što su čelik, aluminijum, i različiti polimeri. U primeni
metode granične ravnoteže mora se u ovom slučaju razmatrati više hipotetičkih
mehanizama loma; opšta stabilnost se analizira pretpostavljajući da se armirani deo
preseka ponaša kao kruto telo, a zatim da zahvata i jedan deo armiranog preseka,
pretpostavljajući granične veličine sila u armaturi, koja se nalazi izvan pretpostavljenog
kliznog tela kao spoljne sile. Osim tipične potporne konstrukcije od armiranog tla (Slika
8.4-i) koriste se i sledeći konstruktivni oblici:
Armiranje tla sintetičkim materijalima (geogrid) primenjuje se za stabilizovanje
kosina nasipa i primenjuje se sukcesivno sa napredovanjem nasipanja. Način
armiranja zavisi od željenog nagiba kosine (Slika 10.29).
Pribadanje tla (soil pinning) može se upotrebiti za lokalno stabilizovanje kosina
useka u vezanim materijalima.
Slika 10.29. Armiranje kosine nasipa
TRETIRANJE TLA ima za cilj povećanje čvrstoća tla, pre svega, stvaranjem izvesne
stvarne kohezije. Koriste se sledeći postupci:
Temperaturno (termičko) ojačanje tla se može upotrebiti ukoliko se, između
ostalog, dokaže da tlo pokazuje osobine očvršćavanja pri termičkom tretiranju.
Injekciono tretiranje mase tla se može upotrebiti ukoliko primenjen postupak
garantuje da injekciona masa može prodreti u masu tla što će nakon vezivanja
dovesti do očvršćavanja. Mora se imati u vidu uticaj primenjenih pritisaka
injektiranja na opštu stabinost mase tla tokom izvođenja radova.
ELEKTRO-OSMOZA se koristi kao tehnički postupak za konsolidaciju i ojačanje

mekog glinovitog vodom zasićenog tla. Ovaj postupak je prvi primenio Casagrande
tridesetih godina XX veka. Kada se u tlo pobiju dve metalne elektrode i kroz njih se
pusti jednosmerna struja, voda u porama tla će se kretati prema katodi zbog interakcije
električnog polja, jona u pornoj vodi i čestica tla. Polarizovana adsorbovana voda se
kreće od pozitivne prema negativnoj elektrodi. Prvi pozitivan efekat ovog procesa je
pojava filtracionih sila u određenom smeru, a drugi je delimično uklanjanje vode iz tla.
Ako se obezbedidi dreniranje, evakuacija akumulisane vode u području katode a
onemogući dodatni priliv kod anode, odvijaće se proces konsolidacije. Elektrode u
obliku šipki od gvožđa, bakra ili aluminijuma, se pobijaju na međusobnim rastojanjima
od 1 do 3 metra u paralelnim redovima. Van Impe (1989) navodi uspešan primer gde je,
radi obezbeđenja stabilnosti iskopa za temelje, primenjeno 88 katoda u tri reda sa
odstojanjem redova od 5 m i odstojanjem u redu od 3 m tokom 27 dana potrošeno
60.000 kWh iz jednosmernih izvora struje napona od 30 V. Pomenuti autor je dao
postupak dimenzionisanja takvih instalacija.
PASIVNE MERE. Uklanjanje nestabilnog materijala može biti efikasna mera ukoliko
su zapremine odnetog nestabinog materijala relativno male, a odgovarajućim analizama
se dokaže da takva intervencija neće destabilizovati preostali deo mase tla. Ukoliko se,
osim tla, primenjuju i drugi materijali i/ili konstrukcije u okvirima stabilizacionih mera,
potrebno je dokazati njihovu strukturnu stabilnost primenom odgovarajućim metoda za
takve konstrukcije i materijale.
10.11. IZBOR RAČUNSKIH PARAMETARA

Od primarnog značaja je izabrati parametre čvrstoće (u totalnim ili efektivnim
naponima) za nivoe napona koji su merodavni kako za privremenu, tako i za trajnu
stabilnost kosine. Izbor i nije uvek sasvim lak i jednostavan, jer obim i kvalitet terenskih
istražnih radova i laboratorijskih ispitivanja može često biti nedovoljan da bi se mogla
izvršiti korektna i racionalna, statistička ili neka druga, interpretacija rezultata sa
prevelikom disperzijom u odnosu na onu koja bi se mogla racionalno obuhvatiti
uobičajenim graničnim vrednostima faktora sigurnosti.
U načelu, različite metode za stabilizovanje kosina se mogu istovremeno
primenjivati i kombinovati na takav način da se u svakom konkretnom slučaju postignu
optimalna rešenja. Pre preduzimanja mera stabilizacije usvajaju se projektni kriterijumi
i parametri, a zatim se svaka od primenjenih mera, sama, ili u kombinaciji sa drugim
merama, prvo vrednuje po tehničkim pokazateljima a zatim po ekonomskim. Optimalna
varijanta je ona koja postavljene kriterijume zadovoljava sa minimalnom cenom.
OGRANIČENJA. Ovde je prikazana praktična metodologija granične analize za

određivanje mere stabilnosti kosina. Osim takvog prilaza problemu, koriste se i metode
naponsko-deformacione analize, od kojih metode konačnih elemenata imaju sve širu
primenu u geotehnici, građevinarstvu i tehnici uopšte. Metoda konačnih elemenata, iako
je na prvi pogled veoma privlačna, na sadašnjem stepenu razvoja građevinske
geotehnike ne zadovoljava neke od ranije navedenih uslova prihvatljive za prosečnog
inženjera u praksi (jednostavnost i pouzdanost). Naime, metoda je znatno složenija, a
njena tačnost nije znatno veća, od one koja se, za sada, postiže metodama granične
ravnoteže u rešavanju problema stabilnosti zemljanih masa.
Prednost metodologije naponsko deformacione analize u rešavanju takvih

zadataka bi bila očigledna u slučaju da ona obuhvata krto-plastično ponašanje tla i
mehanizam progresivnog loma. Ovo područje u metodologiji analize stabilnosti
zemljanih masa je još uvek u razvoju i nije na nivou poželjne rutinske upotrebljivosti. S
obzirom na razvoj numeričkih postupaka i odgovarajućeg softvera, može se očekivati
njena sve veća primena u budućnosti. Pri tome se, pre svega, imaju u vidu problemi kod
kojih su od interesa veličine deformacija mase tla pri radnom stanju napona i
eventualnoj lokalizovanoj pojavi loma sa tendencijom pojave globalnog loma tla, u
prognozi deformacija kosina u toku vremena i u problemima interakcije mase tla i
građevinskog objekta.
10.12 REZIME
U ovom poglavlju prikazana je metodologija ravanske analize stabilnosti kosina sa
težištem na graničnoj ravnoteži. Faktor sigurnosti kosine je indeks relativne stabilnosti
hipotetičkog ili realnog kliznog tela, mase tla, koja je ograničena kliznom površi. Faktor
sigurnosti zavisi od geometrije preseka kosine, čvrstoće tla u kritičnim zonama na koju
u velikoj meri utiče raspodela pornih pritisaka, i od spoljnih opterećenja. Klizna tela
različitog oblika u vertikalnom preseku mogu se aproksimirati planarnim, kružno-
cilindričnim i kliznim površima proizvoljnog oblika.
Razlikuju se dve grupe problema:

U prvu grupu spadaju klizišta, odnosno uslovno stabine kosine kod kojih je u
bližoj ili daljoj prošlosti došlo do relativno velikih pomeranja ili se njihovo pomeranje i
sada događa prema manje ili više jasno definisanom mehanizmu pomeranja tako da je
faktor sigurnosti blizak jedinici. Uzroci pojave aktivnih klizišta mogu biti prirodni ili
antropogeni. Za analizu stabilnosti i projektovanje sanacionih mera klizišta merodavna
je rezidualna smičuća švrstoća, pri čemu je nezaobilazna metoda povratne analize.
U drugu grupu spadaju kosine za koje se može reći da je stabilnost uslovljena
vršnim parametrima smičuće čvrstoće. U takvim slučajevima, zavisno od pouzdanosti
parametara i posledičnih rizika rušenja, očekuje se minimalni faktor sigurnosti reda
veličine 1.5 za trajne uslove opterećenja. U slučaju kosina u zasićenom sitnozrnom tlu
treba razlikovati privremenu i trajnu stabilnost kosine. Privremena stabilnost može biti
veća ili manja od trajne, zavisno od prirode promene pornih pritisaka tokom vremena.
463
Poglavlje 11
ISTRAŽNI RADOVI
11.1 UVOD
Svrha geotehničkih istražnih radova je da se obezbede pouzdane informacije o tlu (ili
steni) u području građenja. Cilj je da se odredi prostorni položaj (dubine, debljine i
prostiranje) pojedinih slojeva tla i dubine nivoa podzemne vode i obezbediti podatke o
inženjerskim osobinama, kao što su čvrstoća i deformabilnost tla i drugi pokazatelji
ponašanja tla u prirodnim uslovima i u uslovima nastalim izgradnjom objekta.
Samo sa pouzdanim i korektnim podacima se, na primer, mogu odrediti uslovi
izgradnje objekta, projektovati racionalno rešenje temeljenja i prognozirati njegovo
ponašanje u interakciji sa tlom, prognozirati uticaj građenja na susedne objekte i na
opštu stabilnost terena ili ustanoviti druge podatke koji omogućuju adekvatnu analizu
pojedinog praktičnog geotehničkog zadatka. Korektno izvedeni geotehnički istražni
radovi omogućuju da se, na primer, izabere adekvatan način temeljenja građevinskog
objekta, da se uoče problemi koji bi mogli nastati tokom izvođenja iskopa za temeljenje
ili da se projektuju i izvedu sanacione mere za stabilizaciju klizišta ili da se utvrde
količine i kvalitet materijala na potencijalnim pozajmištima.
U našoj zemlji je ova oblast građevinske geotehnike u poslednjih tridesetak
godina u specifičnoj situaciji, koja nije karakteristična za većinu zemalja u svetu, gde se
jasno razlikuje geotehnika od geologije i inženjerske geologije. U našoj zemlji se
geotehničkim projektovanjem, bave i inženjeri geologije u znatno većoj meri nego u
zemljama zapada, što građevinskim inženjerima geotehnike veoma otežava posao u
podeli zadataka i odgovornosti koje iz bavljenja ovim poslom proizlaze. Samo u našoj
zemlji, i ni u jednoj drugoj u razvijenom svetu, neki geolozi se predstavljaju kao
inženjeri geotehnike. U svim razvijenim zemljama Evrope, Severne Amerike i u
zemljama Južne Amerike, Afrike i južnog dela Azije, inženjerima geotehnike se
nazivaju isključivo građevinski inženjeri koji su se obrazovanjem i praktičnim radom
osposobili za rad u ovoj grani građevinarstva. Apsurdno stanje stvari u našoj zemlji
može se objasniti autohtonim zakonodavstvom koje je ovu oblast regulisalo.
Takav doskorašnji legalni status građevinske geotehnike je bio izvan kontrole
građevinskih inženjera, što se u novije vreme postepeno dovodi u red uspostavljanjem
jasne razlike u kompetencijama i kvalifikacijama između terenskih geotehničkih
istraživača, geologa, sa jedne strane, i geotehničkih projektanata, građevinskih inžinjera,
sa druge. To ne znači da rešavanju nekih zadataka geotehničkog istraživanja ne treba
prići interdisciplinarno, u saradnji sa geolozima kada je to potrebno ili neizbežno, ali
uvek uz jasno definisanje kompetencija i odgovornosti.
464 11. ISTRA ŽNI RADOV I
Šta dobro obrazovan građevinski inženjer može da sazna od geologa? Kakva je

vrsta tla, građevinski inženjer vidi i sam, parametre za naponsko deformacionu analizu i
samu metodologiju analize relevantnu za rešavanje konkretnog zadatka građevinske
geotehnike zna mnogo bolje od njega. Geolog, ako je potreban u mehanici tla, treba da
objasni kako je neko tlo nastalo i kakva je bila istorija njegovih fizičko hemijskih
promena i istorija opterećivanja i deformisanja (Atkinson, 1993).
11.2 PLANIRANJE TERENSKIH ISTRAŽNIH RADOVA

Planiranju terenskih istražnih radova treba prići sistematski, da bi se sa minimalnim
utroškom sredstava obezbedili potrebni podaci. Zbog toga je, pre svega, potrebno
sakupiti i proučiti sve raspoložive podatke, počev od geoloških karata, do rezultata
eventualnih istraživanja izvedenih u okolini. U neizgrađenim područjima mogu biti od
koristi postojeće geološke karte u krupnoj razmeri, fotografije za identifikovanje
geomorfoloških oblika, bez obzira da li su one prethodno bile korišćene za izradu
različitih geoloških ili topografskih karata i planova ili samo prikazuju pejsaž terena ili
neke detalje istražnog prostora.
Srž svakog terenskog istraživanja je pažljivo planiran program terenskih radova,
uzimanja uzoraka i ispitivanja. Realizacija takvog programa treba da obezbedi sve
potrebne podatke za racionalno rešavanje konkretnog geotehničkog problema, koji je
često sastavni deo ukupnog građevinskog projekta. U slučaju većih objekata ili
prostranog istražnog područja obično se podrazumeva da istraživanja treba izvesti u
fazama, tako da se govori o preliminarnim istraživanjima, glavnim ili detaljnim
istraživanjima za izradu projekta i dopunskim ili kontrolnim istraživanjima. Iako u
nekim krugovima postoji tendencija da se pomenute faze strogo i formalno propišu,
teško da se mogu propisati jednostavna pravila koja bi bila generalno primenljiva i
važila za sve vrste objekata i sve zamislive prirodne i poslovne okolnosti u kojima treba
provesti fazno geotehničko istraživanje.
Pre početka terenskih radova potrebno je prošetati po budućem gradilištu i
njegovoj okolini i vežbati veštinu posmatranja u uočavanju pojava koje mogu biti od
koristi za uspešnu realizaciju istraživanja. Korisno je, osim plana ili karte iztražnog
područja, imati i kompas, svesku za beleške, foto aparat, i džepni nožić. U izgrađenim
područjima treba sakupiti i podatke o načinu temeljenja i o ponašanju izgrađenih
objekata, kao i o pojavama koje su se mogle uočiti tokom njihovog izvođenja, i druge
činjenice koje se zasnivaju na lokalnim iskustvima. Zbog toga je korisno porazgovarati
sa stanovnicima, naročito ako na području žive duže vreme i mogu se setiti veoma
korisnih zapažanja, ali sve informacije takvog porekla treba prihvatati kritički i
oprezno, jer prisećanje može biti veoma subjektivno, maglovito i često sasvim laičko i
zato zahteva stručnu interpretaciju.
Nakon sređivanja tako sakupljenih prethodnih informacija, a imajući u vidu
objekat za koji se istraživanja planiraju, postaju jasnije indikacije o preliminarno
pretpostavljenoj vrsti tla, o podacima koji nedostaju ili koji se na lokaciji očekuju i o
eventualnom prisustvu podzemnih voda. Tada se može izraditi program geotehničkog
11. ISTRA ŽNI RADOV I 465
istraživanja kojim se predviđa vrsta i obim istražnih radova, vrsta opreme za njegovu
realizaciju u skladu sa raspoloživim tehničkim resursima i orijentaciono koštanje takvih
radova. Osim toga, treba predvideti vrstu i kvalifikaciju radne snage, vrstu, kvalifikacije
i ovlašćenja nadzora nad istraživanjima i sve druge elemente koji mogu uticati na
kvalitet i cenu konačnih rezultata geotehničkih istraživanja.
U preliminarnoj fazi istraživanja, osim sagledavanja problematike određene vrste
konkretnog planiranog građevinskog objekta, sakupljaju se postojeći topografski,
hidrološki, klimatološki, geološki i seizmološki podaci, podaci o postojećim nadzemnim
i podzemnim građevinama i objektima infrastrukture (vodovod, kanalizacija, električna
i telefonska mreža, itd.), razni arhivski dokumenti i arheološki podaci. Nakon toga se na
istražnom području izvede manji obim ređe raspoređenih terenskih istražnih radova, ali
uz pokrivanje celog istražnog područja radovima na većim odstojanjima. Uputno je i u
ovoj, preliminarnoj, fazi svaki rad izvesti detaljno, uzimanjem odgovarajućeg broja
uzoraka za ispitivanje po istražnom radu, (jami ili bušotini) kao da se radi o detaljnim
istraživanjima čak iako se pouzdano zna da će se raditi i detaljna istraživanja.
Loša je praksa da se na retko raspoređenim terenskim radovima provode retka ili
nikakva ispitivanja osim "geološkog kartiranja" bušotina ili jama.
Za glavnu fazu istraživanja postoji niz metoda geotehničkih ispitivanja, koje
zavise od nivoa tehničkog razvoja sredine u kojoj se realizuju. Osim toga, izbor metoda,
planiranje odgovarajućih terenskih i laboratorijskih opita, praćenje rezultata tokom
izvođenja radova, intervencije tokom izvođenja radi postizanja cilja i konačno, korektno
utvrđivanje relevantnih geotehničkih parametara, predstavlja jedan od najsloženijih
inženjerskih zadataka s obzirom da je priroda često veoma komplikovana, teren
varijabilan, izbor metoda relativno ograničen, a rizik, manji ili veći, često neizbežan u
svakoj ljudskoj aktivnosti. Nivo uspeha zavisi od ljudske veštine, znanja, iskustva i
imaginacije, ali i od faktora izvan ljudske kontrole.
Nažalost, isuviše često se istražni radovi loše planiraju, nemarno izvode,
nekompletno prikazuju i pogrešno interpretiraju, tako da rezultati, nekad mnogobrojni i
obimni, mogu biti neadekvatni do neupotrebljivosti, a često navode i na pogrešne
zaključke. Istražni radovi, pomoću kojih bi se dobila pouzdana i korektna predstava o
podzemlju, su inženjerski problem koji zahteva snalažljivo i inteligentno osoblje
obučeno za rad u geotehničkom inženjerstvu (Sowers 1979).
Teren svakog budućeg gradilišta ima svoje osobenosti, a retko kad je jedan plan
istražnih radova isti kao neki ranije izveden. Zbog toga je važno da se ekipa za
izvođenje terenskih istraživanja snabde sa pisanim uputstvima o relevantnim aspektima
tehničkih uslova i specifičnih detalja, kao što je broj i vrsta uzoraka, intervali izvođenja
penetracionih opita i dr., i da se u toku izvođenja radova obezbedi kvalifikovani nadzor
nad istraživanjima radi kontrole kvaliteta i praćenja realizacije geotehničkih istraživanja
u skladu sa programom. Osim toga, služba nadzora treba da bude u stalnom kontaktu sa
budućim korisnikom podataka istraživanja, kako bi se, ukoliko bude potrebno, mogla
izvršiti odgovarajuća prilagođavanja u toku izvođenja istražnih radova u vezi sa
obimom i vrstom ispitivanja.
11.3 METODE TERENSKIH ISTRAŽIVANJA

Konvencionalno geotehničko istraživanje obično čine sledeće vrste terenskih radova:
izvođenje sondažnih jama sa uzimanjem uzoraka, (uglavnom za lakše
građevinske objekte, pliće kanale, saobraćajnice i pozajmišta),
sondažno bušenje sa uzimanjem uzoraka,
(najčešće za većinu građevinskih objekata),
standardni penetracioni opiti, (SPT) u bušotinama,
(skoro uvek kada se buši, naročito za potrebe temeljenja),
statičko penetraciono sondiranje (CPT) u kombinaciji sa bušotinama,
izvođenje bunara i/ili galerija, (izuzetno retko),
geofizička ispitivanja (ne često).
Vrsta i obim primenjenih istraživanja zavisi od vrste i dimenzija budućeg objekta i
osobenosti terena na kojem se njegovo građenje predviđa, tako da će se ovde opisati
metode koje se najčešće primenjuju u tekućoj domaćoj praksi.
S O N D A Ž N E J A M E . Iskop sondažnih jama prikazan na Slici 11.1 je jednostavan i

pouzdan metod geotehničkih istraživanja ali je dubina na praktično horizontalnom
terenu ograničena na maksimalnu dubinu od 4-5, izuzetno i do 6 m. Ukoliko je teren
nagnut tada sondažna jama dobija oblik zaseka.
Slika 11.1. Sondažne jame

Uputno je, uvek kada je to moguće, i ako se sondažna jama izvodi radi
određivanja uslova temeljenja zgrade ili nasipa puta, jamu izvesti izvan osnove budućeg
objekta u neposrednoj blizini njegove konture u osnovi, jer poremećaj mase tla izazvan
iskopom jame i pored kontrolisanog zbijanja tla pri zatrpavanju, predstavlja oslabljeno
mesto ili zonu sa karakteristikama koje se razlikuju od svojstava prirodnog temeljnog
tla, što može izazvati negativne posledice na budućoj konstrukciji.
Izvođenje istražnih jama može biti mašinsko, (kašika bagera montirana na traktor
prema Slici 11.1 je najjednostavnija konfiguracija) ili ručno, ako je radna snaga jeftina
ili ako je teren nepristupačan za građevinsku mašinu u toku izvođenja istražnih radova.
Iskopani materijal treba deponovati najmanje 1 m od ivice iskopa. Pre nego što se uđe u
jamu radi "kartiranja", tj. terenske klasifikacije i opisa promena vrsta tla konstatovanih
na stranama iskopa ili uzimanja uzoraka, strane iskopa se moraju osigurati podgradom
ukoliko strane iskopa nisu izvedne stepenasto ili se oceni da može doći do zarušavanja
tla, a dubina jame je veća od oko 2 m. Jame se izvode na način koji omogućava
bezbedan prilaz svim nivoima radi kartiranja i uzimanja uzoraka. Ukoliko se iskop jame
vrši i ispod nivoa podzemne vode, a tlo nema malu vodopropusnost, mora se predvideti
uklanjanje vode, što može biti veliki trošak ako su dotoci vode veliki, a često je iskop
jame do željene dubine u takvim uslovima praktično neizvodljiv.
Izvođenje sondažne jame omogućava da se tlo vizuelno pregleda tako da se
granice slojeva i priroda tla mogu tačno ustanoviti. U važnijim ili složenijim
slučajevima mogu se sa fotografijama u boji snimiti strane iskopa i prikazati u
dokumentaciji istraživanja. U sitnozrnom tlu mogu se na površinama iskopa vršiti opiti
džepnim penetrometrom prikazanim na Slici 11.2, koji predstavlja opit nosivosti
minijaturnog kružnog temelja na čisto koherentnom tlu, te je skala za merenje nanete
sile pri utiskivanju penetrometra baždarena na veličinu jednoaksijalne čvrstoće tla.
Nedrenirana čvrstoća se na izloženim stranama iskopa može ispitivati i minijaturnom
krilnom sondom koja je baždarena na veličinu nedrenirane smičuće čvrstoće. Pomenuti
opiti se ne mogu vršiti u krupnozrnom tlu, ali je opit probnog opterećenja kružnom
pločom praktično izvodljiv u svakoj vrsti tla na dnu sondažne jame.
Slika 11.2. Džepni penetrometar
Osim dovoljnog broja karakterističnih poremećenih uzoraka za klasifikaciona

ispitivanja i materijala za ispitivanje uslova zbijanja, ako se radi o budućem pozajmištu
materijala, mogu se relativno lako vaditi neporemećeni uzorci u sitnozrnom tlu.
U slučaju mašinskog izvođenja sondažne jame obično se izvede grub iskop, a
kada se priđe mestu uzimanja neporemećenog uzorka ručni rad je nezamenjiv kako pri
uklanjanju poremećenog tla na konturi mašinskog iskopa, tako i u postupku uzimanja
uzorka. Mogu se ručno seći kocke željenih dimenzija na stranama iskopa. Kocke su
obično sa dužinama ivica 15-30 cm. To su neporemećeni uzorci maksimalnog kvaliteta
sa minimalnim poremećenjem. Uzimanje neporemećenih uzoraka opisano je kasnije u
ovom Poglavlju.
Sondažne jame su pogodne za istraživanje skoro svih vrsta tla, uključujući i ona
koja sadrže oblutke i krupno kamenje, sa izuzetkom glina žitke ili vrlo meke
konzistencije. Istražni rad ove vrste, osim koordinata i kote terena, treba sa datumom
izvođenja rada i opisom vremenskih uslova prikazati grafički, skicom sa rasporedom
slojeva i opisom materijala, mestima i vrstom uzetih uzoraka i klasifikacionim prvo
terenskim, a u završnom izveštaju i laboratorijskim nalazima. U opisu sondažne jame
treba komentarisati stabilnost iskopa i opisati vrstu primenjene podgrade.
U slučaju da se istražne jame izvode za potrebe projektovanja i izvođenja
saobraćajnica, njihovo rastojanje duž trase može se kretati između 50 i 500 metara, a
ukoliko se izvode radi određivanja kvaliteta i količine materijala u pozajmištima, od 30
do 120 metara, zavisno od jednoličnosti terena.
SONDAŽNI BUNARI I GALERIJE. Za vertikalno okno izvedeno za potrebe

geotehničkih istraživanja do dubina koje mogu biti znatno veće od onih koje su
navedene za sondažne jame, često se, zbog očigledne analogije, koristi izraz "bunar" ili
"šaht", (Slika 11.3-a), dok se za približno horizontalno okno obično koristi izraz
"galerija" (Slika 11.3-b). Galerija se izvodi sa padine u brdo ili sa nekog odabranog
nivoa prethodno izvedenog sondažnog bunara.
Slika 11.3. Sondažni bunar i galerija
Obe ove vrste radova se najčešće izvode ručno, uz obavezno i sistematsko

podgrađivanje. Ukoliko se ova vrsta radova izvodi ispod nivoa podzemne vode, rad je
veoma otežan, naročito u vodopropusnom tlu kada može biti praktično neizvodljiv. U
slučaju dotoka vode, a dotok će zavisiti od pijezometarske slike u okolini bunara i
vodopropusnosti tla ili stene, moraju se predvideti zaštitne mere dreniranja. Pri
izvođenju ovih radova mora se voditi računa i o mogućnosti pojave zapaljivih ili
zagušljivih gasova. Ova vrsta radova je relativno skupa, zahteva dosta vremena i obično
se može opravdati ukoliko nije moguće doći do potrebnih informacija o terenu drugim
metodama i ako se radi o veoma velikim objektima i zahvatima kao što su velika
klizišta i brane. Iz takvog istražnog rada je moguće uzimanje svih vrsta uzoraka visokog
kvaliteta, kao i kod sondažnih jama, kao i detaljno i tačno kartiranje granica slojeva,
vrste i stanja tla ili meke stene.
ISTRAŽNO BUŠENJE
Postoji niz metoda za izvođenje bušotina u tlu i steni, počev od bušenja sasvim lakim
ručnim alatima do dubine od nekoliko metara u tlu, do složenih i teških mašina za
bušenje u steni do dubine od nekoliko kilometara za potrebe istraživanja naftnih i drugih
rudnih ležišta. U načelu, i sasvim orijentaciono, istražno bušenje se može opisati kao
perkusiono, rotaciono i kombinovano, iako u takvoj gruboj podeli, postoji niz varijacija
u vrsti opreme. Tako se u geotehničkom istraživanju, koje ima svoje specifične zahteve,
koriste različiti alati, pribori i mašine. Izvođenje bušotina za potrebe građenja
podrazumeva uzimanje poremećenih i neporemećenih uzoraka za geomehanička
laboratorijska ispitivanja i izvođenje opita "in situ".
Dubina bušenja treba da dosegne zone tla u kojima se ne očekuju znatnije
promene napona i pojave deformacija izgradnjom objekta, ako se, na primer, radi o
temeljenju objekata kao što su zgrade i druge građevinske konstrukcije ili do stabilnih
delova mase tla ukoliko je u pitanju geotehničko istraživanje klizišta. U načelu,
preporučljivo je izvesti bar jednu bušotinu znatno dublje od granice koja se procenjuje
da je pod uticajem objekta. Zavisno od okolnosti, može se planirati i propisivati
maksimalna i minimalna dubina bušenja, a konačna odluka se donosi u toku izvođenja
radova u zavisnosti od dobijenih rezultata. U slučaju istraživanja klizišta ili planiranja
izvođenja dubokih iskopa, dubina istraživanja može zavisiti i od složenosti slike
strujanja podzemnih voda, kada se u bušotine ugrađuju pijezometri.
U načelu, nivo podzemne vode u bušotini se registruje prilikom prve pojave,
nakon svakog prekida bušenja dužeg od jednog časa i na početku svake smene, a u
izabrane bušotine, nakon kartiranja, ispitivanja in situ i uzimanja uzoraka, mogu da se
ugrade pijezometri za kasnije registrovanje režima podzemnih voda koje mogu uticati
na uslove izvođenja radova, na ponašanje mase tla ili na završen objekat.
Veoma je važno da se bušotine izvedu do adekvatne dubine, koja zavisi od vrste i
veličine objekta ili niza objekata. Za lake objekte, prizemne i jednospratne zgrade, koji
nisu osetljivi na veličine sleganja, obično se smatra da dovoljna dubina ispitivanja nije
manja od četvorostruke očekivane širine temelja, odnosno približno do dubine od oko 6
m, ili 2-3 m po spratu. Za teže objekte, kao što su višespratne zgrade, silosi i rezervoari,
najmanje 50% bušotina treba da dosegne dubinu koja je 1.5 veća od širine objekta, pri
čemu se dubina meri od najniže tačke temelja. A da se sa tako pretpostavljenom
dubinom ne pretera, treba proračunom proveriti dubinu do koje je priraštaj vertikalnih
napona usled opterećenja objektom veći od 10% početnih vertikalnih efektivnih napona
usled sopstvene težine tla.
Kod mostovskih konstrukcija i fundiranja na šipovima, kao i pri istraživanju
dubokih klizišta, potrebna dubina bušenja može iznositi 30-50 i više metara. Ukoliko se
tokom bušenja naiđe na stenu, onda je uputno bušiti i u steni do oko 3 m. Iako se u
literaturi i praksi mogu naći različite tablice i formule za izračunavanje potrebne dubine
bušenja, njih treba prihvatiti samo orijentaciono i uslovno, a konačnu odluku treba
donositi u skladu sa preliminarnom ocenom veličine zone mase tla koje će biti u
interakciji sa objektom, a dubina se tokom istraživanja može modifikovati ukoliko se
pokaže da je to potrebno. Broj potrebnih bušotina zavisi od vrste konstrukcije, veličine
istražnog područja i jednoličnosti terena. Obično se rastojanje ili broj preliminarno
proceni na osnovu raspoloživih geoloških podataka, a zatim se nakon dobijanja rezultata
izvedenih ređe raspoređenih bušotina, rastojanja mogu smanjiti ukoliko se uoči znatna
heterogenost. Sasvim orijentaciono, za višespratne zgrade rastojanja se kreću između 15
i 50 metara, za jednospratne hale za laku industriju 30 do 90, a za nasute brane i
hidrotehničke nasipe 15 do 60 metara. Za homogen teren rastojanja se mogu
udvostručiti, a za nehomogen i komplikovan teren prepoloviti.
Istražne bušotine se mogu izvoditi pomoću ručnih ili mašinskih garnitura različitih
konstrukcija, dimenzija i težine. Prema principu rada bušaćeg pribora istražno bušenje
se izvodi udarnom, (perkusionom), rotacionom ili kombinovanom metodom. Prema
pogonskoj snazi primenjenoj na pokretanje bušaćeg pribora, istražno bušenje se izvodi
ručno ili mašinski.
Slika 11.4. Bušenje lakom ručnom garniturom
R U Č N I P R I B O R Z A B U Š E N J E , bez tripoda i bez zacevljenja bušotine

skiciran na Slici 11.4, može da se koristi za preliminarna ispitivanja, za ispitivanja za
potrebe lakših objekata i u uslovima ograničene radne visine, na primer, kada se radi
ispitivanja mogućnosti dogradnje još jednog sprata istražuje tlo ranije izgrađenog
objekta sa nivoa podruma ili prizemlja, ako podruma nema. Oprema je laka i
jednostavna i sastoji se od svrdla i šipki dužine oko 1 m koje se jednostavno nastavljaju
tokom napredovanja bušenja po dubini, a dva radnika preko T ručice vrše bušenje
rotiranjem i pritiskom sa vađenjem tla u kratkim intervalima. Da bi se takva oprema
mogla uspešno upotrebiti bušotina treba da je stabilna bez zacevljenja, tako da je dubina
bušenja ograničena na oko 6 m u sitnozrnom tlu. U nevezanom tlu, kao što je pesak
ispod nivoa podzemne vode, napredovanje je veoma ograničeno, a u šljunku nemoguće.
Ručno bušenje se može izvoditi i sa dna prethodno izvedene istražne jame, tako da je u
takvoj kombinaciji pri povoljnim okolnostima moguće dostići dubinu od oko 10 m. Pri
tome se koriste različita svrdla od kojih su neka prikazana na Slici 11.5.
Slika 11.5. Svrdla za ručno bušenje u tlu
Pri izvođenju bušotine na dubini većoj od 3-6 m u sitnozrnom tlu, a u pesku od

samog početka bušenja, potrebno je vršiti osiguranje vertikalnih strana zidova bušotine
od zarušavanja, naročito u nevezanim krupnozrnim materijalima ispod nivoa podzemne
vode, što se najčešće čini zacevljivanjem bušotine obložnom "kolonom" od segmenata
čeličnih cevi koje se sukcesivno nastavljaju navrtanjem tokom napredovanja bušenja u
dubinu. Za izvođenje ove vrste radova potreban je tripod ili toranj za manevrisanje
znatno težim bušaćim priborom (Slika 11.6-a). Tada je prečnik bušenja obično ne manji
od oko 140 mm a samo izuzetno može iznositi oko 100 mm i obično nije veći od 300
mm. U slučaju dubljeg bušenja obično se počinje sa većim prečnikom da bi se na nekoj
dubini nastavilo sa manjim, tako da se u gornjem delu bušotine praktično eliminišu
otpori trenja koji usporavaju rad i zahtevaju veći utrošak energije.
UDARNO BUŠENJE. Dostizanje veće dubine ručnom snagom je moguće ukoliko

se koristi užetno-udarno bušenje za koje je potreban tripod prema Slici 11.6-b i 11.7, sa
čekrkom koji se u praksi naziva "vitlo", "bubanj", "kalem" ili "granik". Čelično uže
prebačeno preko koturače na vrhu služi prevashodno za manevrisanje bušaćim priborom
preko bušaćih šipki, za spuštanje obložnih kolona i njihovo izvlačenje nakon završetka
bušenja, za izvođenje standardnog penetracionog opita i za podizanja malja pri
pobijanju cilindra za uzimanje neporemećenih uzoraka. Takva ručna garnitura za
bušenje obično koristi kombinovane metode bušenja, odnosno svrdla, kojima se bušenje
vrši rotiranjem ljudskom snagom preko T ručice na vrhu bušaćih šipki i alternativno,
perkusioni postupak preko užeta koje se podiže ručno i pušta da odgovarajuće svrdlo sa
ili bez šipki pada sa izvesne visine. Ovim postupkom se mogu postići dubine i do 15-25
m, ali je napredovanje u području većih dubina otežano i usporeno.
Slika 11.6. Ručna garnitura sa tripodom - kombinovana metoda bušenja
Garnitura za perkusiono bušenje, skicirana na Slici 11.7-a, sastoji se od tripoda, i

pogonske jedinice, sa čekrkom kojim se lak čelični kabl preko koturače na vrhu
tronošca povezuje sa bušaćim šipkama. Na kraju niza bušaćih šipki, koje se mogu
nastavljati, mogu se pričvrstiti različiti alati za bušenje, čiji oblik zavisi od vrste tla.
Ukoliko se tokom bušenja naiđe na čvršću prepreku, kamen samac i sl., on se razbija
dletom (Slika 11.7-d). Bušenje se izvodi slobodnim padom alata koji se sukcesivno
podiže i pušta da slobodno pada sa visine ne veće od 1-2 m, pri čemu se podizanje može
vršiti ručno, ljudskom snagom za dubine do oko 15 m, a češće energijom pogonske
jedinice preko čekrka sa odgovarajućim mehanizmom za otpuštanje.
Pri bušenju u sitnozrnom tlu obično se koristi alat u obliku čeličnog cilindra (Slika
11.7-b), koji ima prsten za pridržavanje tla na unutarnjoj konturi donjeg kraja, sa
bočnim prorezima, koji olakšavaju uklanjanje materijala sakupljenog u njemu pri
prodiranju, i spiralna svrdla (Slika 11.5). Izvađeni materijal na ovaj način je poremećen
i iz njega uzeti uzorci se mogu koristiti samo za klasifikaciona ispitivanja.
Za krupnozrno tlo, prevashodno pesak, koristi se ventil-kašika, ("bućkalica"),
cilindar sa pločastim ventilom na donjem kraju prema Slici 11.7-c, koji se užetom
prebačenim preko koturače ciklično diže a zatim pušta da pada sa visine 15-20 cm.
Ispod nivoa podzemne vode pri pomeranju cilindra naviše ventil se zatvara, pesak se
rastresa i privremeno dolazi u tečno stanje, tako da se pri spuštanju cilindra ventil otvori
i zahvati izvesna količina tla koja ostaje zarobljena u cilindru. Tako da se "bućka" sve
dok se ne sakupi dovoljna količina tla za vađenje iz bušotine. Ukoliko se u pesku buši
iznad nivoa podzemne vode, voda se mora dodati u bušotinu tako da ona, prolaskom
kroz cilindar do dna bušotine, omogućava da se takav mehanizam bušenja realizuje.
Slika 11.7. Perkusiono bušenje mašinskom garniturom
U nevezanom tlu se bušotina tokom napredovanja mora sukcesivno zacevljivati.

Cevi nastavljane navrtanjem obično kliznu na niže pod sopsvenom težinom ali je
ponekad potrebno udarati po gornjem kraju, indirektno, preko komada drveta, da se cev
lokalno ne ošteti. Kada se bušotina završi, obložne cevi se izvlače čekrkom, a ponekad
je potrebno upotrebiti i hidrauličke prese. Prečnik bušenja je između 10 i 30 cm i u
veoma povoljnim okolnostima ovom metodom može se dostići maksimalna dubina
bušenja od 50-60 m.
ROTACIONO BUŠENJE. Za razliku od perkusionog bušenja, gde se

napredovanje ka dubini ostvaruje maljem za pobijanje, udarima sopstvene težine pribora
ili "bućkanjem", rotaciono bušenje se u tlu izvodi nanošenjem momenta torzije na
bušaći pribor ručno ili mašinski. Postoji veoma veliki broj tipova garnitura, a mogu se,
sasvim orijentaciono, podeliti na dve osnovne grupe. U prvu grupu spadaju garniture
koje se po mehanizmu bušenja oslanjaju na spiralna svrdla različitih oblika i veličina,
od kojih su neka prikazana na Slikama 11.5 i 11.8, a drugu grupu čine metode bušenja
sa jezgrovanjem. Spiralnim priborom se mogu vaditi samo poremećeni uzorci i bušenje
je obično ograničeno na sitnozrna tla iznad nivoa podzemne vode. Takva metoda se u
povoljnim okolnostima koristi za delimično izvođenje gornjeg dela bušotine, koja se
dalje nastavlja izvođenjem bušotine smanjenog prečnika nekom drugom metodom.
Slika 11.8. Svrdla za rotaciono mašinsko bušenje
Jedna od metoda izvođenja bušotine rotacionim postupkom, kojom se eliminišu

neki, ali ne i svi navedeni nedostaci, podrazumeva primenu cevi na koju je helikoidno
navarena čelična traka po spoljnoj konturi tako da se dobija dugo svrdlo sa šupljom cevi
u osovini. Princip rada ovom metodom ilustrovan je na Slici 11.9.
Slika 11.9. Rotaciono bušenje - cev sa helikoidom
Ova metoda koristi kontinualnost rotirajuće helikoide pričvršćene na spoljne

zidove dugog cilindra za napredovanje u mekom tlu. Spoljni prečnik cilindra helikoide
se kreće između 150 i 250 mm, a unutarnji prečnik cevi 75-125 mm. Mora se koristiti
teška garnitura jer je potrebno naneti veću vertikalnu silu i veliki torzioni momenat za
rotaciono pokretanje cevi i savlađivanje otpora tla. Svrdlo se uvrće u tlo kompletno sa
bušaćom glavom koja je preko bušaće šipke u osovini povezana sa pogonskom
jedinicom. Prerađeno tlo spirala iznosi na površinu, tako da se dobija potpuno
poremećeno tlo za koje nije lako reći sa koje je dubine izvađeno. Bušenje je veoma
teško ili nemoguće u tvrdom tlu, ili ako se naiđe na veći komad kamena, kao i kada se
pojavi sloj zbijenog krupnozrnog tla, naročito ispod nivoa podzemne vode, jer se ne
koristi obložna kolona. Međutim, u pogodnom tlu učinak može biti relativno veliki, a
dostižu se dubine i 30-50 m. Kada se dostigne određena dubina, povlači se centralni
pribor za bušenje i uzima uzorak pobijanjem ili utiskivanjem cilindra (Slika 11.9-c), a
može se izvesti i standardni penetracioni opit pod uslovom da na dnu bušotine nije
došlo do ključanja tla tokom bušenja, odnosno pri povlačenju bušaće glave.
Ukoliko su uslovi u tlu takvi da dalje bušenje nije moguće, a bušotina do izvesne
dubine je stabilna, bar privremeno, do ugrađivanja obložne kolone, bušenje se može
nastaviti opremom koja koristi bušaće krune i jezgrovanje, metod koji je znatno
fleksibilniji i upotrebljiv kako pri bušenju u tlu, tako i u bušenju stene.
BUŠENJE JEZGROVANJEM. Iz tehnologije bušenja, koja se najčešće

primenjuje u steni, za bušenje u tlu se koristi rotaciono bušenje sa jezgrovanjem
pomoću kruna za bušenje i jezgrenih cevi sa kojima se vadi jezgro iz bušotine. Ne
ulazeći u konstruktivne detalje garnitura raznih proizvođača, kakvih je ogroman broj,
ovde će se dati sasvim uopšten i pojednostavljen prikaz ove isključivo mašinske metode
bušenja ilustrovane na Slici 11.10. Garnitura se sastoji od pogonskog dela sa pumpom i
bušaćeg dela sa tornjem i sa priborom za bušenje (Slika 11.10-a). Ne objašnjavajući
detalje ovih elemenata garniture, može se reći da se bušenje ostvaruje rotiranjem
cilindrične cevi koja je na donjoj konturi posebno ojačana krunom za bušenje i koja
zupcima uklanja tlo ili stenu (Slika 11.10-b). Postoji veliki broj tipova kruna, a
konstrukcija i materijal od kojeg su izrađene zavisi od vrste materijala koji treba bušiti,
tako da se koriste čelične krune, krune od tvrdih legura i dijamantske krune. Za bušenje
u tlu se najviše koriste čelične krune nazubljenih testerastih ivica, ponekad i krune od
tvrdih legura, dok su dijamantske krune namenjene bušenju u najtvrđim stenama. Po
donjoj konturi jezgrene cevi postavljaju se "hvatači jezgra", niz elastičnih čeličnih pera
koja omogućavaju da jezgro uđe u cilindar a da iz njega ne može lako da ispadne pri
izvlačenju pribora na površinu. Bušenje se vrši jezgrovanjem i koriste se jezgrene cevi
za koje se može reći da mogu biti jednostruke i primenjuju se za bušenje u steni, dok se
dvostruke i trostruke mogu koristiti za bušenje u tlu. Umesto izraza "jezgrena" često se
u praksi koristi i izraz "sržna", na primer "dupla sržna" umesto dvostruka jezgrena, pri
čemu se sržnom cevi naziva i unutarnji cilindar za uzimanje uzoraka.
Šematski prikaz dvostruke jezgrene cevi sa principom rada prikazan je na Slici
11.10-b. Jezgrene cevi su preko šuplje bušaće šipke, kroz koju struji bušaći fluid,
povezane sa bušaćim delom za manevrisanje.
Bušaći fluid, "isplaka", pod pritiskom koji ostvaruje pumpa, kroz ispirnu glavu
struji kroz bušaću šipku, između spoljne i unutarnje jezgrene cevi, zatim kroz područje
abrazionog delovanja krune, da bi nakon toga kretanjem naviše iznosio na površinu
terena erodovan materijal kroz međuprostor spoljne jezgrene cevi, odnosno bušaće
šipke i zida bušotine. Bušaći fluid je najčešće ili voda, ili glinovita (bentonitska)
suspenzija, koja ima jediničnu težinu od 10.5 do 11.5 kN/m3, ali se umesto tečnosti, ako
to ukolnosti zahtevaju, koristiti komprimovani vazduh. Osim iznošenja izbušenog
materijala i podmazivanja krune, isplaka može u nekim okolnostima da stabilizuje zid

bušotine na delu do kojeg u toku bušenja još nije spuštena obložna kolona, a ako se
primenjuje obložna kolona, ona omogućava lakše proklizavanje obložne kolone na niže
pri napredovanju bušotine. U povoljnim uslovima obložna kolona se može izostaviti.
Slika 11.10. Rotaciono bušenje sa jezgrovanjem
Spoljna jezgrena cev sa krunom rotira napredujući po dubini, a unutarnja jezgrena

cev oslonjena preko obrtnog spoja i opruge ne rotira, već se samo utiskuje u tlo
zahvatajući jezgro, uzorak tla. Nakon zapunjavanja dela unutarnje jezgrene cevi pribor
se izvlači na površinu, a zahvaćeno jezgro se mehanički ili pod pritiskom vazduha
istiskuje iz cilindra. Šta će se dogoditi sa jezgrom nakon istiskivanja zavisi od vrste
materijala. Iz mekih i neispucalih stena, kao i iz sitnozrnog tla polutvrde do tvrde
konzistencije, mogu se dobiti skoro neporemećeni uzorci, istina ne najboljeg kvaliteta,
dok se neka tla ne ponašaju tako kooperativno, već se raspadnu u poremećen uzorak.
Da bi se smanjili poremećaji jezgra primenjuje se sistem sa trostrukom jezgrenom

cevi koji se sastoji u dodavanju još jednog unutarnjeg tankozidnog cilindra od tvrde
plastike, mesinga, aluminijuma ili čelika, koji prianja uz unutarnju površinu nerotirajuće
jezgrene cevi, kao što je to kod vrhunskog sistema tipa Mazier. Cilindar, u slučaju da je
presečen po izvodnici, omogućava lakše manipulisanje uzorkom nakon izvlačenja
jezgrene cevi, uz slabo osiguranje od poremećivanja.
Iz bušotina se uzimaju "jezgra" i sistematski slažu u sanduke od drveta,
aluminijuma ili čeličnog lima, dužine 1.0 m, prikazane na Slici 11.11. Na granicama
jezgra stavlja se daščica, a na mestima gde nije uspešno izvađeno tlo ostavlja se prostor
odgovarajuće dužine sa podatkom da je jezgro izgubljeno. Na sličan način se obeleže
mesta sa kojih je uzet poremećen ili neporemećen uzorak, pakovan i transportovan u
laboratoriju. Sanduk sa uzorcima se fotografiše. Komadi jezgra se mogu upakovati u
parafin da bi se sačuvala njihova prirodna vlažnost. Poremećeni uzorci, obično ne manji
od 0,7 kg, odmah nakon uzimanja, mogu se stavljati u hermetičke kontejnere (boce ili
plastične vrećice).
Slika 11.11. Sanduk za slaganje i čuvanje jezgra
U određenim okolnostima i veoma često, naročito iznad nivoa podzemne vode,

potrebno je bušiti bez dodatka vode, kada je bušaći fluid komprimovani vazduh. Za to
postoje najmanje dva razloga. Prvi je da se ne bi poremetila vlažnost tla u području
bušotine i uzorka tla koja može imati odlučujućeg uticaja na njegovo mehaničko
ponašanje, što naročito važi za kolapsibilna i ekspanzivna tla. Drugi razlog je da ukoliko
se buši sa isplakom od samog početka bušenja, ne može se dobiti jasna slika o nivou
podzemnih voda ukoliko se u bušotinu ne ugradi bar jedan ili više pijezometara.
UZIMANJE UZORAKA
Iako je o uzimanju uzoraka bilo govora pri opisu izvođenja sondažnih radova, treba reći
da se uzorci tla, prema kvalitetu mogu podeliti u dve glavne kategorije i to kao
poremećeni i neporemećeni. Kvalitet uzoraka direktno zavisi od načina uzimanja
uzorka iz terena. Prema mogućnostima korišćenja uzoraka za pojedine vrste
laboratorijskih ispitivanja mogu se razlikovati sledeće klase nivoa kvaliteta:
Klasa 1. Klasifikacija, vlažnost, zapreminska težina, jedinična težina, smičuća

čvrstoća, edometarski opit.
Klasa 2. Klasifikacija, vlažnost, zapreminska težina.
Klasa 3. Klasifikacija i vlažnost.
Klasa 4. Samo klasifikaconi opiti.
Za klase 3 i 4 dovoljni su poremećeni uzorci, dok je za klase 1 i 2 potrebno
obezbediti neporemećene uzorke.
POREMEĆENI UZORCI tla imaju isti granulometrijski sastav kao i prirodno tlo
iz kojeg su uzeti, ali im je struktura delimično ili potpuno narušena. Osim toga, vlažnost
poremećenog uzorka tla se može razlikovati od vlažnosti prirodnog tla. Poremećeni
uzorci se uglavnom koriste za terensku identifikaciju, laboratorijska klasifikaciona
ispitivanja i opite zbijanja tla. Uzorci se jednostavno dobijaju iskopom iz sondažnih
jama, bunara, galerija ili sa alata za bušenje nakon završenog manevra pri izvlačenju
pribora na površinu terena ili od delova jezgra. Uzorak uzet ventil kašikom iz peska
može biti uskraćen za sitnije frakcije prirodnog tla i zbog toga nije sasvim pouzdan
materijal za određivanje granulometrijskog sastava krupnozrnog tla sa primesama
sitnozrnih frakcija. Međutim, poremećen uzorak sitnozrnog tla može imati prirodnu
vlažnost koja se može sačuvati nakon uzimanja odgovarajućim hermetičkim
pakovanjem i odrediti merenjem u laboratoriji.
UZIMANJE NEPOREMEĆENIH UZORAKA. Najvažniji korak u

geotehničkom istraživanju je uzimanje neporemećenih uzoraka sa najmanjim mogućim
poremećajima tla. Nažalost, nije moguće izvaditi potpuno neporemećen uzorak.
Uzimanjem uzorka iz okolne mase tla dolazi do promene napona koji na njega deluju
dok se uzorak nalazio u tlu, što uvek izaziva izvesne deformacije uzorka, tako da je
minimalni poremećaj onaj koji bi se mogao nazvati neizbežnim naponskim
poremećajem. Najkvalitetniji "neporemećeni uzorci" su oni kod kojih je sačuvana
vlažnost i sve čestice, pri čemu su koeficijent poroznosti i struktura izmenjeni u
najmanjoj mogućoj meri.
Slika 11.12. Vađenje neporemećenog uzorka na površini iskopa

RUČNO UZIMANJE UZORAKA. Uzorak u obliku kocke (ređe u obliku

cilindra) vadi se ručno tako da se pažljivim radom mogu dobiti najbolji uzorci. Na Slici
11.12 prikazane su faze rada pri uzimanju takvog uzorka iz jame, šahta ili galerije. Tlo
se pažljivo uklanja sa strana uzorka tako da se formira mali stub. Ukoliko je uzorak
čvrst i krut može se jednostavno odvojiti od mase jednim usecanjem ašova, upakovati u
plastičnu foliju ili vreću da se sačuva njegova vlažnost, staviti u odgovarajuću krutu
kutiju i transportovati automobilom u laboratoriju. Ako je uzorak male čvrstoće ili ako
treba da bude transportovan železnicom ili kamionom, potrebna je dopunska zaštita nje-
govog integriteta. Čvrsta drvena kutija sa uklonjenim dnom i poklopcem se stavi preko
uzorka, odnosno oko uzorka, tako da slobodan prostor bude 5-25 mm sa svih strana, i
lako se može zapuniti topljenim parafinom. Uzorak i kutija se uklone iz iskopa, parafin
se sipa na dno i vrh, a kutija ili sanduk se zatvara pričvršćivanjem dna i poklopca.
Drugi način uzimanja neporemećenog uzorka koristi čelični cilindar, pa čak i
ispražnjenu konzervu, uz dopunsku zaštitu otvorenog kraja drvenim ili metalnim
poklopcima, opet uz odgovarajuću zaštitu parafinom radi čuvanja vlage. Tako formirani
uzorci se zatim pakuju u sanduke sa strugotinom ili piljevinom, koja treba da minimi-
zira njihovo pomeranje unutar sanduka i amortizuje neizbežne potrese pri transportu.
Uzimanje neporemećenih uzoraka takvim postupkom je posebno važno u slučaju
lesa ili lesoidnog tla koje može biti kolapsibilno, jer je sačuvana prirodna zbijenost i
struktura od koje u velikoj meri zavisi veličina dodatne deformacija pri eventualnom
provlažavanju. Uzorci kolapsibilnog lesa ili drugog metastabilnog tla uzeti drugim
postupcima, kakvi se obično primenjuju u bušotinama, mogu pretrpeti poremećaj praćen
povećanjem zbijenosti, tako da se laboratorijskim opitom dobijaju pogrešni rezultati na
strani nesigurnosti.
Neporemećeni uzorci se mogu dobiti i utiskivanjem tankozidnog cilindra u tlo uz
pažljivo uklanjanje suvišnog materijala na stepenicama ili na dnu jame. Prečnik cilindra
se obično kreće 40-100 mm a njegova visina je 25-100 mm. Ne sme se dopustiti kontakt
vode sa uzorkom. Uzorak se mora zaštititi od vetra i direktnog sunčanog zračenja.
Orijentacija neporemećenog uzorka i njegov položaj moraju se jasno označiti tokom
uzimanja i pakovanja.
NEPOREMEĆENI UZORCI IZ BUŠOTINA. Uzimanje neporemećenih

uzoraka iz bušotine, bez obzira na primenjenu metodu bušenja, vrši se nakon čišćenja
dna bušotine. Neporemećeni uzorci uzimaju se pomoću cilindara različitih konstrukcija
i dimenzija, od kojih su neke prikazane na Slici 11.13. Radi uzimanja uzorka, alat za
bušenje se izvlači iz bušotine i na sukcesivno nastavljane bušaće šipke se učvrsti
cilindar. Cilindar se u dno bušotine utiskuje udarima ili kontinualnim kvazi-statičkim
pritiskom. U načelu, cilindri za uzumanje uzoraka se mogu klasifikovati kao debelo-
zidni i tankozidni, pri čemu je debljina čeličnog zida obično između 1 i 3 mm. Jedan od
pokazatelja za definisanje karakteristika cilindra je odnos površina Ar, dat izrazom:
Dw2 − Dc2
Ar = x 100% (11.1)
Dc2
gde je Dw spoljni prečnik noža

Dc unutarnji prečnik cilindra
Veličina Ar je približno jednaka odnosu zapremine potisnutog tla i zapremine
uzorka. Otpor prodiranju cilindra i rizik od poremećaja uzorka se povećava ukoliko je
ovaj odnos veći. Kaže se da je cilindar tankozidni ako odnos površina nije veći od 10%,
a rezultati prihvatljive poremećenosti, čak i za relativno osetljivo tlo, se mogu dobiti i sa
cilindrima kod kojih je ovaj pokazatelj 10% do 15%, pri čemu treba imati u vidu da su
cilindri sa većim odnosom površina robustniji i trajniji, ali da maksimalna veličina
odnosa površina za uzorke prihvatljive nepormećenosti ne treba da bude veća od 25%.
Bez obzira na tip cilindra, konstrukcija mora da bude takva da omogući evakuaciju
vazduha i vode iz prostora koji zauzima tlo pri uzimanju uzorka napredovanjem cilindra
po dubini, ali i da omogući stvaranje vakuuma iznad uzorka pri povlačenju naviše.
Slika 11.13. Cilindri za vađenje neporemećenih uzoraka iz bušotine
Debelozidni cilindar (Slika 11.13-a) je obično sa unutarnjim prečnikom od 100

mm, sa dužinom najmanje 30 cm, dok je preporučljiva dužina 45 cm, kako bi se dobila
što veća dužina manje poremećenog uzorka, jer su, najčešće, delovi na krajevima
cilindra više poremećeni. Veličina odnosa površina Ar je oko 25%. Da bi se smanjili
poremećaji uzorka ponekad se kao dodatak osnovnoj konstrukciju koristi tankozidni
cilindar koji prianja uz unutarnju površinu debelozidnog cilindra, a unutarnji prečnik
noža je nešto manji od unutarnjeg prečnika slobodnog prostora za smeštaj uzorka.

Debelozidni cilindar se obično pobija u tlo udarcima malja po gornjem kraju bušaće
šipke, ili bolje, po gornjem kraju cilindra primenom klizajućeg malja, ali se može i
utiskivati kontinualnim pritiskom po bušaćoj šipki ukoliko to omogućava konstrukcija
bušaće garniture. U vrlo tvrdim glinama iznad nivoa podzemne vode, koje mogu biti
ekspanzivne, može se dogoditi da su otpori pri utiskivanju debelozidnog cilindra toliko
veliki da se on ne može utisnuti u dno bušotine, a u kolapsibilnom lesu i mekim glinama
takvim cilindrom se dobija uzorak sa neprihvatljivom poremećenošću. U glinama vrlo
meke do žitke konzistencije uzorak se obično i ne može izvaditi, jer on iscuri iz cilindra
neposredno nakon izvlačenja debelozidnog cilindra iznad nivoa dna bušotine.
Tankozidni cilindar prikazan na Slici 11.13-b najčešće ima prečnik između 75 i
125 mm. Odnos površina je Ar oko 10%, a donja ivica je malo povijena tako da se
odseca nešto manji prečnik uzorka od prečnika ostatka cilindra, ali uzorak ima prostora
da malo poveća zapreminu tako da povijena ivica služi za pridržavanje uzorka, kako on
ne bi ispao iz cilindra pri izvlačenju cilindra na površinu. Tipična dužina cilindra je oko
1.0 m a debljina zida 1-1.5 mm, a za glavu je pričvršćen zavrtnjima. Uzorak se uzima
kontinualnim utiskivanjem tako da se popuni oko 90% dužine cilindra da ne bi došlo do
zbijanja uzorka. Nakon dostignutog popunjavanja uzorkom, cilindar se može zarotirati
za jedan okret da bi se uzorak odvojio od tla na dostignutoj dubini utiskivanja.
Tankozidni cilindar je pogodan za uzimanje uzoraka gline kada je 2 < N(SPT) < 10.
Tankozidni cilindar sa stacionarnim klipom u početnom položaju je prikazan na
Slici 11.13-c. Klip je pričvršćen za šipku koja prolazi kroz glavu i kroz šupljinu bušaće
šipke. Cilindar se bušaćom šipkom spusti na dno bušotine sa klipom u prikazanom polo-
žaju na donjem kraju koji onemogućava da voda ili poremećeno tlo uđu u cilindar. U
mekom tlu se cilindar sa klipom može utisnuti u dno bušotine kako bi se zaobišlo
poremećeno tlo, zatim se preko šipke klip održava na konstantnom nivou a cilindar
utiskuje dok klip ne dođe u dodir sa unutarnjom stranom glave na vrhu cilndra gde se
odgovarajućim mehanizmom (koji nije prikazan na skici) učvrsti za glavu. Tada se
cilindar bušaćom šipkom izvlači iz bušotine sa fiksiranim klipom (i šipkom) u
nepromenjenom položaju u odnosu na glavu, a vakuum ostvaren između klipa i gornje
strane uzorka pomaže da uzorak ne ispadne iz cilindra. Tipičan prečnik cilindra je 50 do
75 mm, a za posebne svrhe koriste se i prečnici do 250 mm. Maksimalna dužina cilindra
je oko 1.0 m, ali se za gline koje imaju senzitivnost manju od 5 (St < 5) koriste cilindri
čija dužina nije veća od desetostrukog prečnika. Tankozidni cilindar sa stacionarnim
klipom se obično koristi za uzimanje uzoraka veoma mekih do mekih glina kod kojih
SPT opit najčešće daje N < 2 ili penetraciona kašika tone pod težinom malja.
Međusobno vertikalno odstojanje uzetih uzoraka u homogenom tlu ne treba da
bude veće od 3 m, a u slučaju izrazite nehomogenosti i složenog profila tla može se
propisati praktično kontinualno uzimanje uzoraka sa po jednim kratkim manevrom
bušenja radi čišćenja bušotine od zaostalog materijala. Preporučljivo je da se
neporemećeni uzorci pri bušenju u sitnozrnim materijalima uzimaju tankozidnim
cilindrima slobodne dužine ne manje od 30 cm. Otvorene baze cilindra, nakon uzimanja
uzorka, zaptivaju se topljenim parafinom debljine 5-10 mm, sa oznakama gornjeg i
donjeg kraja i drugim podacima. Iskustvo pisca ovih redova je da se osoblju zaduženom
za izvođenje bušenja mora propisati minimalni interval uzimanja uzoraka zbog
tendencije da se buši mnogo metara, piše mnogo beskorisnih reči o tlu, a uzima malo
neporemećenih uzoraka i izbegava izvođenje penetracionih ispitivanja (SPT).
Detaljan i elokventan verbalni “geološki” opis tla konstatovanog u toku bušenja i
prikazanog u zapisniku bušenja ili u tzv. geološkom elaboratu nikako ne može
predstavljati zamenu za kvalitetno uzet uzorak, koji će biti poslat u geomehaničku
laboratoriju na ispitivanje inženjerskih svojstava ili zamenu za neki od opita "in situ".
TERENSKA IDENTIFIKACIJA I KLASIFIKACIJA TLA

Opis uzorka tla je koristan jer pomaže da se ustanovi priroda tla i njegove orijentacione
karakteristike pri čemu se ima u vidu sistem jedinstvene klasifikacije opisane u
Poglavlju 2.4, a obuhvaćen je i standardima JUS U.B1.001/1990 i JUS U.B3.001/1990.
Osnovna podela podrazumeva klasifikaciju prema granulometrijskoj kompoziciji na dve
grupe sa granicom predominantne veličine zrna od 0.06 mm ili 0.075 mm. Krupnozrna
tla sadrže više od 50% zrna većih, a sitnozrna tla sadrže više od 50% zrna manjih od
navedene granične vrednosti. Sa praktične tačke gledišta, pri postupku terenske
klasifikacije, granična veličina zrna je ona koja se može prepoznati golim okom.
KRUPNOZRNO TLO se lako identifikuje na terenu jer su zrna dovoljno velika tako da
se mogu prepoznati golim okom. Može se smatrati da je to veličina veća od 0.1 mm.
Uzorak tla se razastre na ravnoj podlozi i proceni se učešće primesa sitnozrnih frakcija
(ako ih ima), proceni se učešće zrna veličine do 2 mm, što su frakcije peska, a između 2
i 60 mm su frakcije šljunka. Pri tome se ima u vidu da pesak, odnosno šljunak može biti
sitan, srednji i krupan, prema podeli datoj na granulometrijskom dijagramu na Slici 2.1.
Osim učešća pojedinih frakcija na terenu se “od oka” proceni relativno učešće pojedinih
frakcija, i uzorku se pripiše preliminarni klasifikacioni simbol prema jedinstvenoj
klasifikaciji. Ako su sve veličine dobro zastupljene smatra se da je tlo dobro graduirano
(W), a ako preovladava jedna do dve frakcije, onda je slabo graduiran (P). Ako
preovladava jedna frakcija u vrlo uskom granulometrijskom području onda je tlo
jednolično (U). Uz navođenje veličina zrna treba dati opis oblika i zaobljenosti zrna
(loptast, kockast, pločast, ljuspast, valjkast, klinast, rogljast, polurogljast, poluzaobljen,
zaobljen, sasvim zaobljen, prema Slici 2.11) pri čemu za frakcije peska i prašine za
određivanje opisa oblika zrna može da posluži lupa na terenu, a u laboratoriji lupa i/ili
optički mikroskop. Učešće primesa sitnozrnih frakcija (d<0.075 mm) u krupnozrnom
tlu na terenu, osim “od oka”, se može proceniti tako što se uzorak stavi u menzuru od
jednog litra, napuni vodom i dobro izmeša. Čestice veće od 0.075 mm će se istaložiti iz
suspenzije posle 20-30 sekundi dok će se sitnije čestice taložiti duže vreme.
SITNOZRNO TLO sadrži više od 50% zrna koja se ne mogu prepoznati golim okom
tako da se postupci terenske identifikacije i klasifikacije svode na jednostavne opite
ispitivanjem reakcije na trešenje, plastičnosti valjčića, čvrstoće u suvom stanju i
procenom sjaja svežeg preseka tla načinjenog sečivom pribora. Ovi opiti su rezimirani
na Slici 2.7, a iskustvo omogućava da se i sa manjim obimom ovih jednostavnih
postupaka dobije preliminaran zadovoljavajući identifikacioni nalaz koji se naknadno
konačno uobliči provođenjem odgovarajućeg broja laboratorijskih opita.
ISPITIVANJA "IN-SITU"
Treba imati u vidu da uobičajenim sredstvima, kakva su ovde opisana, nije moguće
uzimanje neporemećenih uzoraka is svih vrsta tla. Tako se iz čistih peskova i šljunkova
obično uzimaju samo poremećeni uzorci radi identifikacije, a stanje zbijenosti
krupnozrnog tla, od kojeg zavise parametri čvrstoće i deformabilnosti, ispituje se
penetracionim opitima (SPT i CPT). Kada se bušenje izvodi kroz gline žitke
konzistencije, uzimanje neporemećenih uzoraka raspoloživim sredstvima često nije
moguće. Tada se u bušotini obično izvodi terenski opit krilnom sondom.
STANDARDNI PENETRACIONI OPIT (SPT). Standardni penetracioni opit

se izvodi u bušotini, pri čemu se na niz bušaćih šipki, (koje za dubine do oko 15 m
imaju težinu od oko 6 kg/m, a za veće dubine oko 8 kg/m), umesto alata za bušenje
učvrsti standardizovana "penetraciona kašika" prikazana skicom na Slici 11.14-b.
Konstrukcija standardne penetracione kašike je slična debelozidnom cilindru, ali sa
znatno nepovoljnijim odnosom površina jer je Ar oko 100%, tako da uzet uzorak nije
visokog kvaliteta i ne može se smatrati neporemećenim. Spoljni prečnik kašike je 51
mm, unutarnji 35 mm, a ukupna dužina 68,6 cm. Prema izvornom standardu, opit se
sastoji u brojanju udara maljem od 622.3 N, odnosno 63,5 kg, koji slobodno pada sa
visine od 76,2 cm ≈ 76 cm i kojim se postiže prodiranje od 30,48 cm ≈ 30 cm.
Prema standardima pojedinih zemalja u kojima se koristi metrički sistem, zbog
konverzije izvornih dimenzija datih u imperijalnim jedinicama, (inč, stopa, težinska fun-
ta), i zbog izvesnih zaokruživanja, gore navedene veličine mogu sasvim malo varirati.
Obično se broj udara, za koji je međunarodna oznaka N, registruje za napredovanje od
tri (3) sukcesivna prodiranja u intervalima od po 15 cm. Za prvih 15 cm prodiranja
izbrojani udarci mogu biti manji ili veći od proseka zbog eventualnih poremećaja dna
bušotine, tako da je konačan rezultat N zbir brojanja u drugom i trećem intervalu pri
ukupnom prodiranju od 30 cm. U šljunkovitom tlu se nož na vrhu zamenjuje masivnim
konusom, sa kojim se dobijaju slične, a ponekad i nešto veće vrednosti za N.
Nakon pobijanja, uz brojanje udara, kašika se izvlači na površinu, odvrnu se nož i
glava, a u centralnom delu kašike, koji se može otvoriti, jer se sastoji od dvodelnog
cilindra, dobija se reprezentativan poremećen uzorak. Standardno se primenjuje
međusobno odstojanje opita po dubini od 1.5 m a maksimalni interval ne treba da bude
veći od 3.0 m. U kritičnim slučajevima opiti mogu biti i češći, a praktično izvodljiv
minimalni interval ispitivanja oko 0.6 m. Pri izvođenju opita treba obezbediti rezervoar
vode za bušenje u peskovima u kojima postoji podzemna voda, kako bi nivo vode u
bušotini bio znatno iznad nivoa podzemne vode u tlu da bi se sprečilo unošenje peska u
bušotinu pri izvlačenju alata za bušenje i izvođenje opita u potpuno poremećenom tlu.
Ukoliko je nivo vode nepoznat, bušotina se puni vodom do vrha kolone. Nakon
izvođenja opita uzorak tla iz penetracione kašike se koristi za identifikaciona ispitivanja.

Konačni rezultat SPT opita sadrži broj udara za svaki od tri intervala pobijanja od po 15
cm, dubinu sa koje je opit započet, informaciju o nivou podzemne vode u terenu i u
bušotini i opis uzorka tla uzetog iz kašike prema jedinstvenoj klasifikaciji.
Slika 11.14. Šema standardnog penetraciononog opita (SPT)
Ovaj (SPT) opit je nastao krajem dvadesetih godina XX veka u SAD i prvi put
standardizovan 1930. godine. On je svakako najčešće primenjivan geotehnički opit "in
situ" na svim kontinentima i veoma često je i kritički preispitivan. Iako se opit, prema
mehanizmu dejstva penetracione kašike na tlo, može okarakterisati kao indirektan opit
čvrstoće tla, svoju popularnost duguje prednostima koje se sastoje u relativnoj
jednostavnosti robusne opreme primenljive u kombinaciji sa različitim metodama
bušenja, u jednostavnosti čestog izvođenja po dubini, i pri tome se dobija istovremeno i
uzorak tla, može se upotrebiti u svim vrstama tla i mekim stenama, kako ispod, tako i
iznad nivoa podzemne vode. Nijedan drugi opit "in situ", koji se primenjuje u mehanici
tla, ne ispunjava tako širok raspon fleksibilnosti. Opit je sada standardizovan u mnogim
zemljama tačnim opisom šipki, malja, mehanizma za dizanje i otpuštanje malja, sa

manjim razlikama koje se, pre svega, odnose na detalje opreme i način izvođenja opita,
što treba da obezbedi minimalni ili merljivi gubitak energije koji se udarcem malja
prenosi na penetracionu kašiku.
Važan faktor koji utiče na rezultat opita N je energetska efikasnost udarca malja
koji se prenosi na bušaću šipku. Teorijska energija slobodnog pada je težina malja 0.623
kN puta 0.76 metara što daje 0.475 kNm. Tipičan odnos stvarne i teorijske energije, sa
opremom u zemlji gde je opit nastao, je bio oko 55% do 60%, iako ova energetska
efikasnost može da varira od 30% do 95%, zavisno od broja namotaja užeta oko
koturače, prečnika bušotine, težine bušaćih šipki, vrste opreme, mehanizma za
otpuštanje malja, raspoloženja bušača i drugih faktora. Interpretaciju ovog terenskog
opita u peskovima je veoma detaljno obradio Skempton (1986) predlažući da se rezultat,
broj udara N, normalizuje na 60% energetske efikasnosti. Tako normalizovani rezultati
bi bili primenljivi na korelaciju prikazanu na Slici 5.56-b. Rezultat N60, se zatim, prema
potrebi, koriguje na vertikalni efektivni napon od 100 kPa, tako da se dobija računski
parametar (N1)60 tako da je
N1 = CN N (11.2)
pri čemu je korekcija za referentni vartikalni efektivni normalni napon od 100 kPa dat
izrazima:
2
CN = za sitnozrni pesak
1 + p0/ /100
(11.3)
3
CN = za krupnozrni pesak
2 + p0/ /100
Relativana zbijenost normalno konsolidovanih silikatnih peskova je, na osnovu takve
normalizacije za energetski odnos od 60%, data aproksimativim izrazom:
( N 1 )60 / D r2 ≈ 60 (11.4)
Za orijentacionu procenu stanja konsistencije sitnozrnog tla, odnosno, relativnu

zbijenost krupnozrnog tla, prevashodno peska, mogu se koristiti kriterijumi dati u
sledećoj tabeli:
Broj udara Sitnozrno tlo Broj udara Pesak

malja malja
N Stanje konsistencije N Relativna zbijenost
0-2 tečno 0-4 vrlo rastresit
2-4 vrlo mekano 4 - 10 rastresit
4-8 mekano 10 - 30 srednje zbijen
8 - 15 polučvrsto 30 - 50 zbijen
15 - 30 čvrsto > 50 vrlo zbijen
STATIČKI PENETRACIONI OPIT (CPT). Opitom statičke penetracije se meri

otpor koji tlo pruža pri utiskivanju konusnog vrha penetrometra sa uglom od 600 i
površinom projekcije osnove konusa od 10-15 cm2, kao što je to prikazano na Slici
11.15. Penetrometar se, obično, sidri spiralnim ankerima u tlo a često se, u slučaju većih
otpora, mora obezbediti i balast radi osiguranja reakcije sile koja se nanosi na penetro-
metar preko čeličnih šipki, ili se montira na teško vozilo. Merena veličina otpora vrha
penetrometra ima dimenziju napona i označava se sa qc, pri čemu brzina utiskivanja
iznosi oko 2 cm/s. Statički penetrometar se može smatrati minijaturnim šipom, tako da
je nezamenljiv pri ispitivanju u peskovima za određivanje nosivosti šipova i fundiranju
većih objekata. Opit je veoma koristan i ekonomičan, jer omogućava da se smanji broj
bušotina odgovarajućim rasporedom obe vrste radova po površini istražnog područja.
Slika 11.15. Statički penetrometri (CPT, CPTU)
Za izvođenje CPT opita, koji je nastao u Holandiji oko 1935. godine postoji više
vrsta penetrometara sa ovde navedenim ili sličnim elementima, od kojih većina, osim
obaveznog merenja otpora vrha, može da meri i bočno trenje po omotaču cevaste šipke
na celoj dubini utiskivanja ili na ograničenom delu cilindra, "rukavu", iznad konusnog
vrha. Konstruktivni detalji uređaja se mogu razlikovati, a ovde su prikazana četiri
tipična uređaja (Slika 11.15) koji imaju zajedničku osobinu da šipka kojom se
penetrometar utiskuje ima istu površinu preseka kakvu ima i osnova konusa na vrhu
uređaja tj. 10 cm2, odnosno prečnik od 35.7 mm. Prema načinu registrovanja sila,
statički penetrometri mogu biti mehanički i električni, tako da se se upotrebljavaju
oddgovarajuće oznake M odnosno E.
Da bi se izbeglo nagomilavanje tla u prostoru iznad konusa oko centralne šipke do
cevaste šipke, Vermeiden je konstruisao mehanički penetrometar sa mufom, prikazan na
Slici 11.15-b, tip M1 i Slici 11.16, gde su prikazane i faze rada pri merenju. Takva
konstrukcija omogućava merenje posebno otpora vrha, kao glavnog podatka, ali i
ukupne sile otpora smicanja tla po celoj dužini omotača cevaste šipke. Iz nekog
početnog položaja prikazanog na Slici 11.16, potiskivanjem centalne šipke utiskuje se
konus sa mufom za oko 7 cm i registruje sila, zatim se potiskuje cevasta šipka uz
posebno registrovanje sile, a nakon toga se potiskuje cev koja potiskuje i konus do
novog položaja, te se meri sila ukupnog otpora.
Slika 11.16. Mehanički statički penetrometar M1 pri merenju otpora vrha

i ukupnog otpora bočnog trenja po omotaču šuplje šipke
Na ovaj način se dobijaju otpori vrha konusa u intervalima od po 20 cm. Iz

merenih veličina se može proceniti veličina smičućih napona koji su delovali na
pomeranom potezu spoljne cevi, pretpostavljajući da je otpor vrha bio nepromenjen,
izračunavanjem razlika odgovarajućih sila. Rezultat sondiranja se prikazuje dijagramom
čija je najjednostavnija varijanta ilustrovana primerom na Slici 11.17. Ovaj rezultat
bočnog otpora je orijentacione tačnosti, jer se pri utiskivanju samo cevi pojavljuje i
izvestan čeoni otpor na mestu njenog prelaza u muf. Ukoliko se računa sa razlikom
komponenti sila, naročito ako po dubini dolazi do promene otpora vrha usled promene
vrste ili stanja tla, tako izračunate vrednosti smičućeg napona koji deluju na šipku ne
moraju biti sasvim tačne, što ne umanjuje korist od rezultata ispitivanja otpora vrha
penetrometra.
Da bi se izbegao ovaj nedostatak i omogućilo nezavisno merenje lokalnog bočnog

trenja između omotača cevi i tla, Begemann je konstruisao mehanički penetrometar sa
rukavcem koji je izvan područja naponskog uticaja konusa prikazan na Slici 11.15-c, tip
M2 i Slici 11.18. Konus se utisne za 35 mm, a zatim se rukavac zajedno sa konusom
utisne za sledećih 35 mm, tako da je u prvoj fazi izmeren samo otpor vrha, a u drugoj
zbir otpora vrha i lokalnog smičućeg otpora po rukavcu. Iz razlike ove dve sile i poznate
površine rukavca izračunava se smičući napon pri kojem nastaje smičući lom između tla
i nivoa baze konusa na relativno kratkom potezu koji se naziva i bočnim trenjem, a
označava se sa fs. Ovakvim postupkom se mogu dobiti rezultati u intervalima od po 10
cm, što je veća tačnost nego sa penetrometrom M1, ali se u oba slučaja dobijaju
diskontinualni rezultati po dubini u tačkama sa intervalom 10-20 cm.
Slika 11.17. Prikaz rezultata ispitivanja sa penetrometrom tipa M1
Radi kontinualnog registrovanja penetracionog otpora konstruisani su i električni

penetrometri, koji se utiskuju zajedno sa šipkom, a sile koje na vrh i rukavac deluju
nezavisno se mere električnim putem mernim trakama ili vibrirajućom žicom. Merene
veličine se prenose na površinu i automatski i kontinualno beleže i grafički prikazuju.
Standardni električni penetrometar sa rukavcem neposredno iza konusa, tip E1, prikazan
na Slici 11.15-d, može da meri nezavisno i kontinualno otpor vrha i smičući otpor
bočnog trenja. Ovakav penetrometar, kao i ranije opisani mehanički penetrometri,
koriste se, pre svega, za ispitivanja u peskovitim materijalima relativno velike
vodopropusnosti gde se pretpostavlja da se primenjenom brzinom prodiranja ne
generišu znatne veličine pornih pritisaka, tako da se mehanizam loma može smatrati
dreniranim.
Slika 11.18. Mehanički statički penetrometar M2 sa rukavcem za nezavisno

merenje lokalnog bočnog trenja i nezavisno merenje otpora vrha penetrometra
U sitnozrnim materijalima primenjenom standardnom brzinom od 2cm/s generišu

se porni pritisci u veoma komplikovanom naponsko-deformacionom polju, te se radi
merenja pornih pritisaka u novije vreme koriste statički penetrometri koji električnim
pijezometrom mogu da mere porni pritisak u području poroznog keramičkog elementa
lociranog kod konusa. Da bi se ovaj opit razlikovao od konvencionalnog CPT opita, za
statički penetrometar koji omogućava i merenje pornih pritisaka koristi se oznaka
CPTU. Na na Slici 11.15-e prikazan je tip E2 sa jednim od češće primenjivanih položaja
poroznog keramičkog filtera neposredno iznad baze konusa, ali se primenjuju i sonde sa
filterskim elementom na vrhu konusa ili na samom konusnom delu. Naravno, veličina
pornih pritisaka, osim od vrste tla i njegove tendencije da se kontrahuje ili dilatira pri
deformisanju, zavisi i od položaja filterskog elementa kojim se porni pritisak meri.
CPTU opit je veoma pogodan za određivanje detalja kontinualnog profila tla jer
omogućava uočavanje razlika u vodopropusnosti tla na osnovu veličine i znaka merenog
pornog pritiska, može se meriti i hidrostatički pornih pritisak kada se konus nakon
utiskivanja na određenoj dubini privremeno zaustavi i miruje do dostizanja ravnotežnog
stanja pornih pritisaka, a na osnovu brzine opadanja opadanja pornih pritisaka se može
proceniti koeficijent konsolidacije.
Treba uočiti da se geometrija električnog penetrometra razlikuje od mehaničkih

koji imaju suženje iza vrha, tako da ne moraju dati identične rezultate. Uputno je
uporediti rezultate relativno najrasprostranjenijih tipova M2 i E1 koji se, svaki u svojoj
kategoriji, mogu smatrati standardnim. Mnoga poređenja, koja su sistematski sumirali
Kulhawy i Mayne (1990), pokazala su da qc dobijen sa E1 je veći od qc dobijenog sa M2
u peskovima, a obrnuto je kada se porede rezultati u glinama i prašinama. Bočno trenje
fs mehaničkog konusa daje veća čitanja nego električni u svim vrstama tla. Odnos u
peskovima je oko 2, a u marinskim glinama 1.5-3.5.
U našoj zemlji, do pisanja ove knjige, najviše se koriste mehanički penetrometri
tipa M1, M2 i njemu sličan tip Gouda. Mehanički penetrometri su jeftiniji i
ekonomičniji od električnih, robusniji i jednostavniji ali manje precizni od električnih.
Statičko penetraciono sondiranje je znatno brže od bušenja, dnevni učinak može iznositi
50 do 150 m, jeftinije je po jedinici dužine sondiranja u odnosu na jediničnu cenu
bušenja sa uzimanjem uzoraka, ali ne može potpuno zameniti sondažno bušenje, iako
CPTU opit predstavlja značajno poboljšanje.
Izvođenje CPT opita obično nije moguće u veoma tvrdim glinama, u šljunku i u
krupnozrnom tlu, gde bi rezultat standardnog penetracionog opita N bio veći od oko 50,
iako je deklarisani kapacitet pritisne sile obično najmanje 50 do 100 kN, a češće i do
200 kN, osim u slučaju kada se upotrebi specijalno teška oprema, kamion sa kabinom u
tovarnom delu iz koje se provodi utiskivanje i merenje. Opit se izvodi do dubine na
kojoj se iscrpljuje navedena veličina raspoložive sile, odnosno do neke propisane
dubine, ako se sila ne dostigne. U tipičnim slučajevima se očekuje da izvođač mora da
obezbedi sav potreban pribor za izvođenje opita do dubine ne manje od 25 metara.
S obzirom da se opitom statičke penetracije ne vadi uzorak tla, u planiranju istraž-
nih radova ova vrsta terenskih ispitivanja se kombinuje sa odgovarajućim metodama
bušenja radi postizanja optimalnih efekata istraživanja. Veoma je preporučljivo da se
izvestan broj penetracionih sondi locira u blizini bušotina. Ukoliko je bušotina izvedena
pre penetracionog sondiranja, zbog mogućih poremećaja okolnog tla, CPT treba izvesti
na odstojanju jednakom 20 prečnika bušotine, da bi se utvrdila vrsta tla u kojem su
merene veličine qc i fs. Iz većeg broja komparativnih sondiranja moguće je ustanoviti
vrstu tla preko pomenutih veličina, odnosno njihovih odnosa. Ukoliko je tlo čvršće ili
zbijenije, otpor vrha je veći, ali je u glini odnos trenja i otpora vrha veći nego u pesku i
šljunku. Postoji više različitih empirijskih korelacija koje omogućuju da se na osnovu
rezultata penetracionih sondiranja proceni vrsta tla. Takve korelacije ne moraju imati
univerzalni značaj, uostalom kao i većina korelacija u mehanici tla, jer zavise od tipa
penetrometra i lokalnih uslova. Na primer, Schmertmann (1978) je na osnovu rezultata
Begemana, koji su dobijeni ispitivanjima uglavnom u Holandiji i Belgiji i sopstvenih
ispitivanja u severnoj i centralnoj Floridi, predložio korelaciju za procenu vrste i stanja
tla na osnovu veličina qc i odnosa trenja fs /qc merenih mehaničkim penetrometrom, što
je prikazano na Slici 11.19. Naravno, izvesna preklapanja su moguća, tako da se u
konkretnim lokalnim uslovima granice na dijagramu mogu korigovati. Detalje pojedinih
tipova penetracionih uređaja, način ispitivanja, mogućnosti interpretacije i iskustva
stečena u svetu, prikazali su u obimnoj monografiji Lunne, Robertson i Powell, (1997).
Slika 11.19. Vrste i stanja tla na osnovu opita statičke penetracije

mehaničkim penetrometrom M2
OPIT KRILNOM SONDOM. Princip ispitivanja krilnom sondom opisan je ranije u

Poglavlju 5, pri čemu treba naglasiti da je ova vrsta ispitivanja uvedena jer se pokazalo
da laboratorijska ispitivanja i sasvim malo poremećenih uzoraka gline daju znatno
manje veličine nedrenirane smičuće čvrstoće od praktično neporemećenih. Jedna
garnitura raspolaže sa sondama čija su krilca i dužine različite veličine kako bi se sa
raspoloživim maksimalnim momentom torzije, koji uređaj može da prenese, mogle
ispitivati gline različite čvrstoće. Opit se izvodi ili sa površine terena, kada se sonda
nakon svakog opita potiskuje u dubinu do sledećeg mesta ispitivanja ili nakon
utiskivanja sonde do dubine od tri prečnika bušotine ispod dna bušotine, kada se
sukcesivno tokom ispitivanja po dubini mora izvesti manevar bušenja, ukoliko vrsta tla
nije pogodna za ovu vrstu ispitivanja.
GEOFIZIČKE METODE. U određenim okolnostima geofizičke metode,

(seizmička i geoelektrična), mogu biti korisne u geotehničkim istraživanjima, naročito u
preliminarnim, ranim fazama. Međutim, metode nisu pogodne za sve uslove tla, postoje
ograničenja u pogledu informacija koje se mogu takvim istraživanjima dobiti, tako da se
smatraju i nekom vrstom dodatnih istraživanja, jer je uvek neophodno proveriti rezultat
i drugim metodama, na primer bušenjem, tako da se mogu odrediti potrebne korelacije.
Ukoliko se one ustanove, geofizičke metode mogu dati rezultate relativno brzo i
ekonomično, na primer, za dopunu detalja duž većih rastojanja između bušotina ili da
ukažu na potrebu izvođenja bušotine na nekom mestu. Metode mogu biti korisne za
određivanje dubine osnovne stene ili nivoa podzemne vode.
Metoda seizmičke refrakcije se zasniva na merenju brzina prostiranja dinamički
izazvanih deformacionih talasa. Talas se stvara ili eksplozijom ili udarcem čekića po
metalnoj ploči, a registruje na odgovarajućim odstojanjima veoma osetljivim prijemnim
uređajima, geofonima. Iz brzina prostiranja talasa i vremena pristizanja direktnog i
eventualno odbijenog talasa, može se izmeriti dubina konture stene ali i izračunati
seizmički modul elastičnosti koji odgovara veoma niskim nivoima deformacija.
Druga metoda, geoelektrična, koja ima izvesnu primenu u građevinskoj
geotehnici, zasniva se na merenju razlike električnog otpora pojedinih vrsta tla i smatra
se manje pouzdanom u odnosu na seizmičku metodu. Obe navedene geofizičke metode
zahtevaju specijalnu opremu i specijaliste, geofizičare, a čitalac zainteresovan za ovu
problematiku može konsultovati i literaturu (Najdanović i Obradović 1981, Nonvajler
1990, Dobrin 1988).
OSTALE METODE ISPITIVANJA IN SITU. Ovde su navedene samo one metode

koje se primenjuju u našoj zemlji ili se, prema mišljenju pisca, njihova primena može
očekivati u bliskoj budućnosti. Nisu nabrojane sve, sada već konvencionalne, metode
ispitivanja in situ koje koje se u razvijenom svetu primenjuju kao i neke dinamičke
penetracione metode koje se lokalno upotrebljavaju u nekim zemljama. Ovde je
izostavljen opis pljosnatog dilatometra (Marchetti 1980), kao i cilindričnog dilatometra
(Menard 1957) veoma popularnog u Francuskoj, koji je kasnije modifikovan na više
načina u nekim zemljama.
LABORATORIJSKA ISPITIVANJA
Uzorke uzete tokom terenskih radova treba, u najkraćem praktično izvodljivom roku,
transportovati u laboratoriju radi ispitivanja. Privremeno skladištenje na terenu ili u
laboratoriji treba da obezbedi sredinu sa umerenom temperaturom od oko 100. Izlaganje
neporemećenih uzoraka suncu, visokim temperaturama ili mrazu može izazvati znatne
promene vlažnosti i poroznosti koje će se nepovoljno odraziti na kvalitet i pouzdanost
rezultata laboratorijskih opita čvrstoće i deformabilnosti.
Konačni program laboratorijskih ispitivanja na uzorcima tla uzetim tokom
terenskih radova treba da bude usaglašen sa terenskim nalazima i potrebama konkretnog
zadatka, obično na osnovu orijentacionog obima datog u programu istraživanja, uz
odgovarajuće izmene uslovljene tekućim nalazima istraživanja. Pri tome se razlikuju
dva nivoa ispitivanja, tj. nivo identifikacionih (klasifikacionih) ispitivanja i nivo
ispitivanja inženjerskih svojstava (čvrstoća, deformabilnost, vodopropusnost). Obe
grupe rezultata, izražene odgovarajućim simboličkim ili numeričkim pokazateljima,
mogu biti brojni i varijabilni u istražnom području, tako da ispitivanja treba usmeriti u
pravcu određivanja onih parametara koji se, prema raspoloživim nalazima, mogu
smatrati kritičnim ili merodavnim za rešavanje konkretnog geotehničkog zadatka na
istražnom području.
Dobra praksa nalaže da broj identifikacionih ispitivanja bude veći od broja opita
inženjerskih svojstava, tako da je radi sagledavanja moguće varijabilnosti parametara u
masi tla ili unutar jednog sloja, neophodno da se i za uzorak za koji su provedeni opiti
čvrstoće ili deformabilnosti obavezno izvrše i klasifikacioni opiti. Klasifikaciona
ispitivanja vrše se na malim poremećenim uzorcima i na ostacima uzoraka na kojima će
se izvršiti ispitivanja inženjerskih svojstava.
11.4 PRIKAZ REZULTATA ISTRAŽIVANJA

Za manje i jednostavnije objekte geotehnički izveštaj se može sastojati od samo
nekoliko listova papira, a za veće projekte izveštaj je u obliku manjeg ili većeg
elaborata. U uvodnom delu izveštaja treba navesti: za koga je istraživanje izvedeno, za
kakav objekat, o kojoj fazi istraživanja se radi, ko je sačinio program izvedenih
istraživanja i na kojim prethodnim informacijama je program zasnovan. Izveštaj treba
da sadrži opis lokacije sa prikazom rezultata terenskih istražnih radova i laboratorijskih
ispitivanja. Prikazuje se plan istražnog područja, položaji terenskih radova u osnovi
odgovarajućim simbolima, profili sondažnih jama, bušotina i statičkog penetracionog
sondiranja. Izveštaj treba da sadrži geotehničke profile na potezima duž kojih su
terenski radovi izvedeni. Takav prikaz sadrži isključivo činjenice ustanovljene
istraživanjima i ocenu njihove pouzdanosti, ali bez pokušaja sinteze i idealizacije za
potrebe modeliranja i računske analize.
Interpretacija rezultata, iz koje proističe izbor računskih parametara, može biti i
sastavni deo takvog izveštaja, ali je bolja praksa da se takve analize geotehničke
problematike i preporuke o geotehničkim aspektima potrebne za rešavanje konkretnog
građevinskog objekta prikažu posebno, u obradi onih koji su program istraživanja
sačinili, naročito ako se radi o većem i složenijem projektu.
OPISI BUŠOTINA. Opis profila bušotine se prikazuje na odgovarajućem obrascu

koji treba da sadrži naziv izvođača, naziv lokacije, oznaku bušotine, kote i koordinate,
vrstu opreme i metode bušenja, granice slojeva sa geotehničkim opisom materijala i
klasifikacionim simbolima. Osim toga, opisi izvedenih bušotina u završnom elaboratu
treba da sadrže sve podatke dobijene pri izvođenju bušenja, mesta uzimanja pojedi-
načnih poremećenih i neporemećenih uzoraka, kao i podatke koji proističu iz izvršenih
laboratorijskih ispitivanja. U opisu profila bušotine prikazuju se SPT rezultati i nivoi
podzemnih voda izmereni tokom izvođenja, sa datumom i vremenom merenja. Zavisno
od metode bušenja, u obrascu se navodi vrsta primenjenog pribora kao i eventualni
problemi tokom izvođenja i način njihovog rešavanja.
PRIKAZ LABORATORIJSKIH ISPITIVANJA. Rezultati laboratorijskih opita

prikazuju se odgovarajućim tabelama i dijagramima, obično na odgovarajućim obrasci-
ma i grafičkim prilozima, uz navođenje primenjenih standarda i korišćene opreme.
Elaborat treba da sadrži dijagrame granulometrijskog sastava, Kasagrandeov dijagram
plastičnosti, tabelarne preglede ispitivanja vlažnosti i zapreminske težine tla, numeričke
vrednosti granica konzistentnih stanja i indekse konzistencije. Na grafičkim prikazima
ispitivanja inženjerskih svojstava obavezno se moraju navesti svi relevantni uslovi
ispitivanja i primenjeni normativi, pri čemu treba imati u vidu da su neki važni JUS
standardi pogrešni a poodavno i zakonski zastareli (Prilog E). Za opit triaksijalne
kompresije, navode se oznake UU ili CU ili D, odgovarajući dijagrami, trajanje
pojedinih faza ispitivanja, brzine aksijalnih deformacija i oblik uzorka pri lomu (skica
ili fotografija). Uz rezultate opita direktnog smicanja, osim dijagrama, navodi se trajanje
konsolidacije, brzina smičućeg pomeranja, i uslovi dreniranja. Pored grafika sa
rezultatima ispitivanja određenih inženjerskih svojstava, treba obavezno dati opis
ispitanog uzorka, rezultate klasifikacionih ispitivanja, (brojčane vrednosti pokazatelja
granulometrijskog sastava, CF, i granica konzistentnih stanja, LL, PL), simbol prema
sistemu AC, navesti pokazatelje stanja (jed. težina, vlažnost…), uz druge podatke koji
mogu biti relevantni za ispitani uzorak tla.
GEOTEHNIČKI PROFIL. Geotehnički profil terena nije inženjersko-geološki, a još

manje je to geološki profil. Građevinskog inženjera interesuje geotehnički profil, a
geolog proizvede geološki, što može biti, i veoma često jeste razlog nesporazuma u
domaćoj građevinskoj praksi. Profili terena geološkog porekla, često nacrtani u
živopisnim bojama, koji pretenduju da budu geotehnički, obično sadrže sasvim
nepotrebne geološke podatke, koji se najčešće svode na veoma opširne elokventne opise
irelevantne za rešavanje problema građevinske geotehnike. Mnemotehnički simboli
starosti kartirnih jedinica, obično objašnjeni u legendi, iako često veoma živopisni, ništa
ne govore o geotehničkim osobinama terena ako se posebno ne obrazlože.
Na geotehničkim profilima se slojevi tla obavezno označavaju simbolima
jedinstvene klasifikacije (AC), dodaje se opis stanja i vrste tla u skladu sa opšte
prihvaćenim konvencijama za ovu vrstu rezultata u mehanici tla prema međunarodnim
kriterijumima i standardima mehanike tla i fundiranja, koji treba da su prihvaćeni u
domaćem građevinarstvu i građevinskoj geotehnici.
11.5 INTERPRETACIJA REZULTATA

Izvorni podaci dobijeni terenskim istraživanjima i laboratorijskim ispitivanjima
zahtevaju pažljivu i kritičku procenu da bi se iz njih usvojili merodavni parametri,
numeričke vrednosti koje se mogu upotrebiti u različitim geotehničkim analizama i
proračunima. U nekim slučajevima, kada se radi o relativno jednostavnom sklopu terena
sa konzistentnim nalazima o terenu, bez znatnije disperzije brojčanih vrednosti
pojedinih parametara inženjerskih svojstava, od kojih su obično najvažniji pokazatelji
čvrstoće, deformabilnosti i vodopropusnosti, postupak izgleda sasvim jednostavan.
Međutim, i tada treba imati u vidu detalje metoda koje su korišćene za dobijanje
numeričkih vrednosti. Parametri se mogu shvatiti i kao nerazgovetni skupovi, a odluke
se moraju donositi, ne retko, i sa nedovoljnim i nepotpunim podacima.
Laboratorijske rezultate treba sagledati u svetlu mogućeg uticaja manje ili veće
poremećenosti uzorka i uporediti ih sa rezultatima ili korelacijama iz literature.
Posledice direktnog usvajanja izmerenih parametara, bez uzimanja u obzir eventualnih
korekcija, za posledicu može imati neracionalno, preterano sigurno ili koncepcijski
pogrešno rešenje, što obično prođe neprimećeno, jer se ništa vidljivo nije dogodilo osim
što su potrošena veća sredstva nego što je to bilo neophodno, što takođe nije moguće
lako dokazati, naročito ako postoje razlozi da se takav nekoristan nalaz naknadno ne
obelodani. Ali su neprijatna iznenađenja takođe moguća i ne tako retka, sa vidljivim
posledicama havarije različitih vrsta, rušenja, velikih deformacija, šteta, ili usporavanja
građenja, što u konačnom ishodu ima značajne ekonomske posledice. Neprijatna
iznenađenja su najčešće posledica neprimenjivanja postojećih znanja, i nisu izazvana
poznatim ograničenjima u prognostičkoj pouzdanosti koja je u sadašnjoj metodologiji
mehanike tla i građevinske geotehnike realno moguća.
U izboru računskih parametara čvrstoće i drugih uslova u analizama se mogu
razlikovati deterministički i probabilistički pristupi ili neka njihova kombinacija.
DETERMINISTIČKI pristup podrazumeva da se određenom parametru tla u svakoj

tački mase tla pripiše neka vrednost, koja može odgovarati srednjoj vrednosti ili ima
neku veličinu koja je manja ili veća od prosečne. Veličina parametra se može menjati od
tačke do tačke, ili se određene konstantne vrednosti pripisuju pojedinim zonama, ako se
njihove osobine izrazito razlikuju. Veličine i raspored pornih pritisaka se takođe fiksira
na osnovu raspoloživih podataka, ali se ima u vidu da se njihova veličina može menjati
tokom vremena. Veličine spoljnih opterećenja, uključujući i seizmičke uticaje, unose se
kao poznate, konstantne veličine. Pri tome se, najčešće, biraju takve vrednosti, koje
sadrže određenu meru lične ocene, uz proizvoljnu dozu konzervativizma, u nadi da će se
projektnim, računskim vrednostima obezbediti od rizika i neuspeha.
Da bi se proizvoljnosti dovele na kontrolisanu meru često se način merenja,
postupak izbora parametara i projektni kriterijumi definišu standardima i propisima koji
čine normative za praktičnu primenu.
PROBABILISTIČKI prilaz pretpostavlja da su parametri slučajne veličine koje se

mogu kretati u nekom intervalu i mogu se opisati nekom funkcijom raspodele. Broj
promenljivih, međutim, nije ograničen samo ovim elementima za svaku tačku, već to
mogu biti funkcije u prostoru (parametri čvrstoće, porni pritisci) i u vremenu (slučajna
opterećenja, varijacije nivoa podzemnih voda, seizmički uticaji). Broj promenljivih i
nivo pouzdanosti verovatnoća pojedinačnih podataka takvom prilazu postavljaju
zahteve koji se teško mogu zadovoljiti na nivou konvencionalne domaće projektantske
prakse. Mišljenje je pisca ovih redova da se ovakav pristup može direktno upotrebiti za
rešavanje konkretnih zadataka relativno retko, i to samo u geološkim formacijama na
kojima su prethodno vršena obimna geotehnička istraživanja i izvedeni značajni
građevinski zahvati, koji su rezultate izvršenih istraživanja, u odgovarajućoj meri,
tehnički i ekonomski verifikovali.
Međutim, probabilistički pristup na globalnom nivou opisa pojedinih parametara i
tipičnih konstrukcija omogućava da se kvantifikuje rizik i hazard i da se na osnovu toga
vrši izbor merodavnih veličina za unošenje u normative, tako da oni postaju izabrane
kvazi-determinističke veličine za krajnjeg korisnika.
U našoj zemlji postoji izvestan broj propisa od kojih su neki navedeni u prilogu, a
u Evropi se nastoji da se, u okviru građevinarstva, usvoje jedinstveni propisi pod
zajedničkim nazivom EUROCODE, koji u delu EC-7 treba da propišu uputstva u oblasti
građevinske geotehnike.
11.6 REZIME
Geotehnički istražni radovi za konkretan objekat ili grupu objekata se provode po dobro
smišljenom planu i programu imajući u vidu sve aspekte interakcije objekta i terena.
Cilj geotehničkih istraživanja je da se odredi prostorni položaj (dubine, debljine i prosti-
ranje) pojedinih slojeva tla, dubine nivoa podzemne vode i dobiju podaci o inženjerskim
osobinama, kao što su čvrstoća i deformabilnost tla i drugi prognozni pokazatelji
ponašanja tla u prirodnim uslovima i u uslovima nastalim izgradnjom objekta.
Geotehnički istražni radovi se mogu sastojati od izvođenje sondažnih jama i
sondažnih bušotina iz kojih se uzimaju uzorci različitog stepena poremećenosti radi
identifikacije tipa tla i ispitivanja mehaničkih svojstava. U bušotine se mogu ugrađivati
pijezometri.
U našim sadašnjim uslovima, ispitivanja in situ, podrazumevaju penetracione
opite u bušotinama (SPT) i sondiranje statičkim penetrometrima (CPT).
Preporučuje se primena SPT uvek kada se izvode bušotine u tlu, a mogu se
izostaviti samo uz posebno obrazloženje, odnosno ako se bušotine izvode u tlu u kojem
je moguće kontinualno uzimanje kvalitetnih neporemećenih uzoraka.
Primena statičkih penetracionih opita CPT u krupnozrnom tlu, gde uzimanje
neporemećenih uzoraka za laboratorijske ispitivanja nije praktično izvodljivo, ali i u
svim drugim okolnostima, omogućava da se proceni vrsta i stanje zbijenosti tla. Statički
penetracioni opit je najbolji istražni rad u slučaju da se predviđa fundiranje objekta na
šipovima.
Treba razlikovati dva segmenta problematike geotehničkih istraživanja, odnosno
odvojiti detaljan prikaz svih rezultata geotehničkih istražnih radova (činjenice, terenski i
laboratorijski nalazi) od evaluacije rezultata koja vode do usvajanja merodavnih
računskih vrednosti pojedinih računskih i projektnih geotehničkih parametara. Dobra
praksa podrazumeva da su to dva potpuno odvojena dokumenta.
Konačno, izazov je ne tako mali sa inženjerskog stanovišta, jer primenom
ograničenog broja raspoloživih metoda treba odrediti relevantne geotehničke parametre
za primenu u analizi svakog konkretnog zadatka, donositi važne odluke, ali uz svesno
prihvatanje činjenice da je realnost, skoro uvek, nesaglediva u svim suštinskim
detaljima, uhvatljiva samo metodama našeg posmatranja i predvidiva sa ograničenom
pouzdanošću samo u okviru racionalnih modela smišljenih da pruže zadovoljavajuće
odgovore na pitanja koja se mogu pojaviti u bezbrojnim kombinacijama prirodnih
uslova terena i vrsta građevinskih objekata.
Ali ima i ovo. Terenska istraživanja za građevinskog inženjera mogu imati više-
struke čari, jer proces podrazumeva da se dolazi do otkrića novih do tada nepoznatih
činjenica. U procesu bušenja nailazi se na razne vrste tla i stena, može se iznenadno
identifikovati ili nepažnjom oštetiti deo postojećeg objekta infrastrukture, ali se može
naići i na neki materijalni ostatak stare civilizacije ili fosil.
497
Prilog A. LISTA SIMBOLA I SKRAĆENICA
Simbol Značenje Jedinica
A površina preseka ( m2 )
A parametar pornog pritiska (-)
Af parametar pornog pritiska pri lomu tla (-)
A aktivnost gline (-)
API American Petroleum Institute (-)
Ar Area ratio, odnos površina
AC Airfield Classification (Arthur Casagrande) (-)
av koeficijent stišljivosti
B širina, prečnik (temelja, šipa) ( m1 )
Cc indeks stišljivosti (-)
Cs indeks bubrenja (-)
Cr indeks rekompresije (-)
CF Clay Fraction, procenat glinenih čestica (%)
CFEM Canadian Foundation Engineering Manual (-)
CU Consolidated undrained, konsolidovani nedrenirani (-)
c kohezija ( kN/m2 )
c′ kohezija za efektivne napone ( kN/m2 )
cu nedrenirana kohezija ( kN/m2 )
cv koeficijent konsolidacije (m2/s)
CPT Cone Penetration Test, opit statičke penetracije (-)
CPTU CPT sa merenjem pornih pritisaka (-)
D prečnik zrna ( m1 )
Do prečnik otvora ( m1 )
Dr relativna zbijenost (%)
Df dubina temeljenja ( m1 )
d prečnik zrna ( mm )
E modul elastičnosti ( kN/m2, MPa )
E normalna međulamelna sila (P.10) (kN/m)
E′ modul elastičnosti za efektivne napone ( kN/m2, MPa )
E′ međulamelna sila od efektivnih napona (P.10) ( kN/m)
Es modul (deformacije) tla ( kN/m2, MPa )
Eu nedrenirani modul (elastičnosti) ( kN/m2 )
E0 sila bočnog pritiska u miru ( kN, kN/m1 )
Ea sila aktivnog pritiska ( kN, kN/m1 )
Ep sila pasivnog otpora ( kN, kN/m1 )
EUROCODE Evropski standard (-)
EPRI Electric Power Research Institute (-)
e ekscentričnost sile ( m1 )
e koeficijent poroznosti (-)
e0 početni koeficijent poroznosti (-)
ec kritični koeficijent poroznosti (-)
498 Prilog A. LISTA SIMBOLA I SKRAĆENICA

FS faktor sigurnosti (-)
FC parcijalni faktor sigurnosti za koheziju (-)
Fφ parcijalni faktor sigurnosti za ugao smičućeg otpora (-)
fs bočno trenje u CPT opitu ( kN/m2 )
G modul smicanja ( kN/m2 )
Gs specifična težina zrna (-)
Gu modul smicanja za nedrenirane uslove ( kN/m2, MPa )
G′ modul smicanja za efektivne napone ( kN/m2, MPa )
H visina ( m1 )
Hc kritična visina ( m1 )
hc visina kapilarnog penjanja vode ( m1 )
IC indeks konzistencije (-)
IP indeks plastičnosti (%)
ID indeks zbijenosti (-)
I uticajni koeficijent (-)
i hidraulički gradijent (-)
ic kritični hidraulički gradijant (P.3) (-)
ic,q,γ koeficijent inklinacije sile (P.9) (-)
K modul zapreminske deformacije ( kN/m2, MPa )
K0 koeficijent bočnog pritiska (-)
Ka koeficijent aktivnog pritiska (-)
Kp koeficijent pasivnog otpora (-)
Ks koeficijent bočnog pritiska na šip (-)
Ku modul zapreminske deformacije (nedrenirani) ( kN/m2 )
k koeficijent vodopropusnosti, (filtracije) ( m/s )
L dužina temelja, dužina šipa ( m1 )
LL Liquid Limit, granica tečenja (%)
LKS Linija kritičnog stanja (P.6) (-)
LNK Linija normalne konsolidacije (P.6) (-)
M momenat ( kN m )
Mv modul stišljivosti (edometarski) (kPa, kN/m2 )
Mt tangentni modul stišljivosti (P.4, P.7) (kPa, kN/m2 )
Mt momenat torzije (P.5) ( kN m )
mv koeficijent zapreminske stišljivosti ( m2/kN )
N broj udara u opitu (SPT) (-)
N specifična zapremina za p′ = 1 kPa (P.6) (-)
NC Normally Consolidated, normalno konsolidovan (-)
Nc faktor nosivosti za koheziju (-)
Nγ faktor nosivosti za sopstvenu težinu tla
ispod nivoa temeljne spojnice (-)
Nq faktor nosivosti za vertikalno opterećenje od (-)
sopstvene težine tla na nivou Df
Prilog A. LISTA SIMBOLA I SKRAĆENICA 499

Ns faktor nosivosti za prosečan vertikalni napon od (-)
sopstvene težine tla na nivou Df
n poroznost (%)
ne broj intervala ekvipotencijala (-)
nf broj kanala između strujnica (-)
OC Overconsolidated, prekonsolidovan (-)
OCR Overconsolidation ratio, stepen prekonsolidacije (-)
PL Plasticity Limit, granica plastičnosti (=wP) (%)
p trećina zbira glavnih napona (kPa, kN/m2 )
p′ trećina zbira efektivnih glavnih napona (kPa, kN/m2 )
p0 početni vertikalni efektivni napon u terenu ( kN/m2 )
pv početni vertikalni napon ( kN/m2 )
pa atmosferski pritisak, referentni pritisak ≈ 100 kPa ( kN/m2 )
pa aktivni pritisak tla ( kN/m2 )
pN,F,AV naponi srednjeg ugla (P.5) ( kN/m2 )
pp pasivni pritisak tla ( kN/m2 )
Q protok (P.3) ( m3/s )
Q sila ( kN, kN/m1 )
Qf sila pri lomu (plitak temelj i šip) ( kN, kN/m1 )
Qb sila na bazi šipa ( kN )
Qb,f granična nosivost baze šipa ( kN )
Qnf rezultanta negativnog trenja po stablu šipa ( kN )
Qs rezultanta pozitivnih smičućih napona po stablu šipa ( kN )
Qs,f granična nosivost omotača šipa ( kN )
q opterećenje na kontaktu temelja i tla - bruto ( kPa, kN/m2 )
qn opterećenje na kontaktu temelja i tla - neto ( kPa, kN/m2 )
qf opterećenje pri lomu ( kPa, kN/m2 )
qu jednoaksijalna čvrstoća ( kPa, kN/m2 )
q0 vertikalno opterećenje od težine tla u nivou
osnove temelja ( kPa, kN/m2 )
R rezultanta ( kN )
R poluprečnik ( m1 )
R stepen prekonsolidacije kao odnos
oktaedarskih normalnih napona (P.6) (-)
RC stepen zbijenosti (-)
RH Relative Humidity, relativna vlažnost (%)
r odstojanje od ose ( m1 )
S sila smicanja ( kN, kN/m1 )
SL Shreankage Limit, granica skupljanja (ws) (%)
Sr stepen zasićenja ( -, % )
SPT Standard Penetration Test, standardni penetracioni opit (-)
s sleganje ( m1 )
s srednja vrednost zbira min. i max. glavnih tot. napona (kPa, kN/m2 )

s′ srednja vrednost zbira min. i max. glavnih ef. napona (kPa, kN/m2 )
si inicijalno sleganje ( m1 )
sc konsolidaciono sleganje ( m1 )
ssc sleganje usled sekundarne kompresije ( m1 )
T sila smicanja, tangencijalna sila ( kN, kN/m1 )
Ts površinski napon ( kN/m1)
Tv vremenski faktor (-)
t vreme (s)
t prosek razlike max. i min. glavnih totalnih napona ( kN/m2 )
t′ prosek razlike max. i min. glavnih efektivnih napona ( kN/m2 )
U stepen konsolidacije ( -, % )
U sila uzgona (kN, kN/m1 )
u porni pritisak (kPa, kN/m2 )
u0 početni porni pritisak (kPa, kN/m2 )
us povratni porni pritisak u triaksijalnom opitu (kPa, kN/m2 )
us porni natpritisak (P.10) (kPa, kN/m2 )
V zapremina tla ( m3 )
Va zapremina vazduha u porama tla ( m3 )
Vs zapremina čvrstih čestica tla ( m3 )
Vw zapremina vode u porama tla ( m3 )
v brzina (P.3) ( m1/s )
v specifična zapremina (P.6) (-)
W ukupna težina tla ( g, kg, kN )
W sopstvena efektivna težina šipa ( kN )
Wa težina gasa u tlu ( g, kg, kN )
Ws težina čvrstih čestica u tlu ( g, kg, kN )
Ww težina vode u tlu ( g, kg, kN )
w sadržaj vode u tlu, vlažnost (%)
wL vlažnost tla na granici tečenja (LL) (%)
wopt optimaln vlažnost tla (Proktor) (%)
wP vlažnost na granici plastičnosti (PL) (%)
ws vlažnost tla pri zasićenju na granici skupljanja (SL) (%)
X smičuća komponenta međulamelne sile ( kN, kN/m1 )
x koordinata ( m1 )
y koordinata ( m1 )
z koordinata ( m1 )
z0 dubina zone sa naponima zatezanja ( m1 )
zC dubina vertikalne pukotine u tlu ( m1 )
Prilog A. LISTA SIMBOLA I SKRAĆENICA 501
GRČKA SLOVA
α ugao (0)
α koeficijent pornog pritiska (P.4) (-)
α koeficijent uz indeks zbijenosti (P.5) (-)
α, αb koeficijenti redukcije nedrenirane čvrstoće (P.9) (-)
β ugao nagiba kosine (0)
β koeficijent pornog pritiska (P.4) (-)
β odnos smičućeg otpora i vertikalnog napona (šip, P.9) (-)
δ pomeranje ( m1, mm)
δ mali priraštaj - konačna veličina (-)
∆ zapreminska, volumetrijska deformacija (šip, P.9) (-)
∆φ’ maksimalna ugaona razlika (P.5) (0)
ε1,2,3 glavne deformacije (-)
εc deformacija kolapsa (P.4) (-)
εv zapreminska, volumetrijska deformacija (-)
εs smičuća, distorzijska deformacija (P.6) (-)
εs deformacija bubrenja (P.4) (-)
εe elastična deformacija (-)
εp plastična deformacija (-)
γ klizanje, deformacija smicanja (-)
γ jedinična težina tla ( kN/m3 )
γd jedinična težina tla u suvom stanju ( kN/m3 )
γz jedinična težina tla u zasićenom stanju ( kN/m3 )
γ′ potopljena jedinična težina tla ( kN/m3 )
γw jedinična težina vode (konstanta ≈ 9.807) ( kN/m3 )
θ ugao ravni loma (0)
κ koeficijent za određivanje vremena do loma (P.5) (-)
κ nagib linije rekompresije i bubrenja (P.6)
λ nagib linije normalne konsolidacije (P.6)
λ konstanta u f-ji raspodele nagiba međulam. sila (P.10) (-)
µ koeficijent trenja (P.5) (-)
µ koeficijent (P.7) (-)
ν Poasonov koeficijent (-)
ν′ isto, efektivni naponi (-)
νu isto, nedrenirani uslovi (-)
π konstanta 3.1415926 (-)
Σ zbir, suma
σ napon ( kPa, kN/m2 )
σ′ efektivni napon ( kPa, kN/m2 )
σn normalni napon ( kPa, kN/m2 )
σ1,2,3 glavni naponi ( kPa, kN/m2 )

σo prosečan normalni napon za tlo u stanju mirovanja ( kPa, kN/m2 )
σoct oktaedarski normalni napon ( kPa, kN/m2 )
σh horizontalni napon ( kPa, kN/m2 )
σv vertikalni napon ( kPa, kN/m2 )
τ napon smicanja ( kPa, kN/m2 )
τf smičuća črstoća ( kPa, kN/m2 )
τf,r rezidualna smičuća čvrstoća ( kPa, kN/m2 )
τoct oktaedarski napon smicanja ( kPa, kN/m2 )
τs napona smicnja između stabla šipa i tla ( kPa, kN/m2 )
τs,f smičuća čvrstoća između stabla šipa i tla ( kPa, kN/m2 )
φ fukcija potencijala (P.3) (-)
φ ugao smičuće otpornosti (0)
φ′ ugao smičuće otpornosti za efektivne napone (0)
φCU/
isto, u konsolidovanim nedreniranim uslovima (0)
φcv/ ugao sm. otp. pri konstantnoj zapremini (0)
φtk isto, u konsolidovanim nedreniranim uslovima (0)
φds ugao smičuće otpornosti iz opita direktnog smicanja (0)
φu ugao smičuće otpornosti u nedreniranim uslovima (0)
φr/ isto, za rezidualnu čvrstoću (0)
φ B/ bazni ugao smičuće otpornosti (0)
ψ funkcija strujnice (P.3) (-)
ψ ugao dilatancije (P.5) (0)
zqd korektivni faktor dubine (P.9) (-)
zqr korektivni faktor krutosti (P.9) (-)
zqs korektivni faktor oblika baze temelja (P.9) (-)
503
Prilog B. INDEKS POJMOVA i PODNASLOVA
Adhezija 379,398 Faktor puzanja 310

Aktivni sloj 144 Faktor sigurnosti 362, 376, 414, 443
Aktivna dubina 138 Filterska pravila 80
Aktivni sloj 145 Filtraciona linija 71, 74
Aktivnost gline 24 Filtracione sile 77
Aktivnost kosine 413 Fizički procesi 6
Aluminium oksid 204-205 Fluidizacija 60
Anizotropija 61,76 Geotekstil 83
Anizotropna konsolidacija 94 Gradijent
Antracit 205 efektivnog napona 126
Anvelopa napona loma 87 filtracije 47
hiperboličkog tipa 195+ kritični 60
logaritamskog tipa 183 pornog pritiska 126
nelinearna 182 promene zapremine 98, 126
paraboličkog tipa 183 Granica
Areometrisanje 11 konzistentnih stanja 19
Armirano tlo 326 plastičnosti 22
Atapulgit 13, 22, 227 skupljanja 23
Aterbergove granice 19 tečenja 20
Bazni ugao trenja 184 Granulometrijski sastav 10
Bubrenje tla 138 Hemijski procesi 7
Hidraulički gradijent 47, 125
CPT, CPTU 466, 486 Hidrometrisanje 11
Darsijev zakon 47 Hidrostatička osa 88
Devijator napona 91 Indeks
Dejstvo mraza 140 bubrenja 122
Diferencijalna jednačina konzistencije 23
filtracije 61 mraza 143
konsolidacije 62, 126 plastičnosti 22, 115
Dilatancija 151, 181-188 rekompresije 122
Disperzivne gline 80 stišljivosti 119
Drenirana kohezija 161 tečenja 23
Drenirana ravan 254 zbijenosti 31
Drenirani modul 244-246 Ispitivanja in situ 483
Druker-Prager 148 Izohrona 127
Edometarski opit 111, 248 Izotropna kompresija 90,94
Edometarska pretpostavka 299 Jalovišta 453
Efektivni napon 45, 55 Jedinična težina 16
Ekvipotencijala 63 čvrstih čestica 14
Ekvivalentni blok 417, 444 u suvom stanju 17
Ekspanzivna tla 138 u zasićenom stanju 17
Elasični zid 260 u potopljenom stanju 17
Elektroosmoza 460 vode 14
Jedinstvena klasifikacija 25
504 Prilog B. INDEKS POJMOVA
Kapilarno penjanje 43 Metastabilna tla 136

Kapilarnost 41 Minerali tla 7, 14, 19, 22, 24
Klizište 410, 446, 449, 456 Modul stišljivosti 113
Ključanje tla 60, 68 Morov krug
Koeficijent deformacije 96, napona 91
aktivnog pritiska 330, 334 Mraz 140
bočnog pritiska 95, 114 Napon prekonsolidacije 121
filtracije 48 Napon srednjeg ugla 195
jednoličnosti 11 Napon sukcije 45-46
konsolidacije 126, 130 Naponska dilatancija 188
pasivnog otpora 330, 336 Nasute brane 452
poroznosti 15 Nasip na padini 451
pornog pritiska 109 Nedrenirana kohezija 163, 170
pritiska u miru 112, 113 Nedrenirani modul 246, 295, 298-299
stišljivosti 119 Nedrenirani uslovi 106
sekundarne kompresije 133 Nedrenirana ravan 253
vodopropusnosti 48 Negativno trenje 388, 406
zakrivljenosti 11 Nelinearna anvelopa 182, 195
zapreminske stišljivosti 116 Nivo podzemne vode 40
Kohezija 148, 150, 153, 163, Normalizovani normalni napon 229
170, 181, 256
Kolapsibilna tla 136 Oblik zrna 12
Koloidalna aktivnost 24, 136 Obložne konstrukcije 460
Konačni elementi, 65 Odlagališta 453
Konfokalna parabola 74 Ojačavanje tla 460
Konstanta stišljivosti 118 Oktaedarski naponi 238
Konsolidacija 123 Oktaedarska ravan 88
Kontrakcija 151, 153, 194 Opit
Konzistencija tla 10, 20 areometrisanja 11
Korund 204-205 direktnog smicanja 100, 106
Krilna sonda 178, 491 granice tečenja 20
Kritična poroznost 182, 188 granice plastičnosti 22
Kritična visina 339 hidrometrisanja 11
Kritična zbijenost 207, 211 in situ 469
Kritični gradijent 60 jednoaksijalne kompresije 177
Kritično stanje 237, 246 konsolidacije 111
Kritično ubrzanje 411, 447 krilnom sodom 178, 491
Kriva zasićenja 35 probnog opterećenja šipa 391, 401
Kriva popuštanja 262 statičke penetracije (CPT) 391, 400
standardne penetracije (SPT) 391, 401
Les 8, 18, 34, 136-137 stišljivosti 111
Linija triaksijalne kompresije 100, 164, 249
bubrenja 259 reverznog smicanja 160, 162
kritičnog stanja 253 vodopropusnosti 48
neutralna 407, 446 zbijanja 35
normalne konsolidacije 149, 259 Optimalna vlažnost 35
pijezometarska 47 Otpornosna anvelopa 445
Prilog B. INDEKS POJMOVA I PODNASLOVA 505
Paligorskit 227 Specifična površina 25

Parametri pornog pritiska 107 Specifična težina 13
Penetracioni opit Specifična zapremina 243
standardni (SPT) 391, 401 SPT 391, 401, 483
statički (CPT, CPTU) 391, 400 Srednji glavni napon 217
Permafrost 143 Stabilizovanje kosina 456
Pijezometar 83 Stepen
Pijezometarska linija 47 konsolidacije 127
Plastičnost 9, 10 prekonsolidacije 113, 114, 119
Poroznost 15 zasićenja 15
relativna 15 zbijenosti 36
kritična 182, 188 Strujna mreža 65
Potencijal 63 Strujnica 63
Potporne konstrukcije 323, 458 Struktura tla 29
Povratna analiza 446 Struktura gline 33
Površ popuštanja 104 Sufozija 79
Površinski efekti 18 Sukcija 42
Površinski napon vode 41 Tačka popuštanja 104, 261
Primarna konsolidacija 111 Tangentbi modul 113
Princip efektivnih napona 55 Testerast modeli 191
Pritisak tla 318, 328 Tresca 148
po Kulmanu 343 Tretiranje tla 460
po Kulonu 341 Triaksijalna ravan 88
po Ponseleu 350 Triaksijalni aparat 164
po Rankinu 334
Prividna kohezija 154, 181 Ugaona razlika 195
Probno opterećenje šipa 391, 401 Uzorci 477
Proktorov opit 35 Vlažnost tla 15
Prosečan normalni napon 373, 394 na granici tečenja 20
Putanja napona 89, 93 na granici plastičnosti 22
Ravna deformacija 190, 216 na granici skupljanja 23
Relativna vodopropusnost 48 optimalna 35
Relativna zbijenost 30 pri zasićenju 17
Rezidualna tla 7, 8 Vodopropusnost 18
Rezidualna čvrstoća 152, 224, 446 Vodopropusnost uslojenog tla 52
Sadržaj vazduha 15, 35 Von Mises 148
Sekundarna kompresija 131-133
Zbijanje tla 34
Seizmičko ubrzanje 447
Zonirani filtri 82
Seizmička metoda 591
Senzitivnost 178
Sitnozrna tla 9
Smičuća čvrstoća 148
krupnozrnog tla 203
sitnozrnog tla 169
drenirana 175, 184
rezidualna 152, 224, 446
nedrenirana 169, 230
506
Prilog C. BIBLIOGRAFIJA
Al-Hussaini M. (1972). Evaluation of properties of rockfill materials. J.of the SMF Div. ASCE, Vol.
98, No. SM12.
Al-Hussaini M. (1983). Effect of particle size and strain conditions on the strength of crushed basalt.
Canadian Geotechnical Journal, Vol.20, No.4, 706-717
Ambraseys N. and Srbulov M. (1995). Earthquake induced displacements of slopes, Soil Dynamics
and Earthquake Engineering, 14, Elsevier, 59-71
American Petroleum Institute (1984). Recommended practice for planning, designing and constructing
fixed offshore platforms API RP2A, 15th. ed. American Petroleum Institute.
Andersland O.B. and Ladanyi B. (1994). An introduction to frozen ground engineering, Chapman &
Hall, New York, London.
Atkinson J.H. and Bransby P.L. (1978). The mechanics of soils, An introduction to critical state soil
mechanics, McGraw-Hill, London
Atkinson J.H. and Farrar D.M. (1985). Stress path tests to measure soil strength parameters for
shallow slips. Proc. of the 11th Int. Conf. SMFE, San Francisco, Vol.2, 983-986.
Atkinson J.H. (1993). The mechanics of soils and foundations, McGraw-Hill Int.
Barton N. (1977). The shear strength of rock and rock joints, International Journal of Rock Mechanics
and Mining Sciences, Vol.13, 255-279.
Barton N. and Kjaernsli B. (1981). Shear strength of rockfill, Journal of geotechnical engineering
ASCE, Vol.107, No.GT7, 873-891.
Baldi G., Bellotti R., Ghionna V., Jamiolkowski M. and Pasqualini E. (1981). Cone Resistance in dry
N.C. and O.C. Sands. Cone penetration testing and experience, Proc. ASCE National Convention,
St.Louis, Oct. 1981, 145-177.
Baldi G., Bellotti R., Ghionna V., Jamiolkowski M. and Pasqualini E. (1981-a). Cone Resistance of a
dry medium sands. Proc. 10th In.Conf. SMFE, Vol.2, Stockholm, 427-432
Baldi G., Bellotti R., Ghionna V., Jamiolkowski M. and Pasqualini E. (1982). Design parameters for
sands from CPT. Proc. 2nd. Eur. Symp. on Penetration testing, Vol.2, Amsterdam, 425-432.
Baldi G., Bellotti R., Ghionna V., Jamiolkowski M. and Pasqualini E. (1986). Interpretation of CPT's and
CPTU's, 2nd Part, Fourth International Seminar, Field Instrumentation and in-Situ Measurement,
November, Singapore, 425-432.
Bellotti R., Bizzi G., Ghionna V. N. (1982). Design, construction and use of a calibration chamber, Proc.
ESOPT II. Amsterdam.
Bellotti R., Ghionna V. N., Jamiolkowski M., Lancellotta R. and Robertson P.,K. (1989). Shear strength
of sand from CPT. 12 Int. Conf. on SMFE, Vol.1, Rio de Janeiro, Vol.1, 179-184
Berezantsev V.G., Khristoforov V.S. and Golubkov V.N., (1961). Load Bearing capacity and deformation
of piled foundations. Proc. 5th Int. Conf. SMFE, Paris, Vol.2, 11-15.
Biarez J. and Hisher P.-Y. (1994). Elementary mechanics of soil behaviour, Saturated remoulded soils,
Balkema, Rotterdam, Brookfield.
Billam J. (1971). Some Aspects of the Behavior of Granular Materials at High Pressures, Stress strain
behavior of Soils. Roscoe memorial symposium, 69-80.
Biot M.A. (1941). General theory of three-dimensional consolidation. J. Appl. Phy. 12: 155-165
Bishop A.W. (1950). Discussion on paper by A. W. Skempton and A.W. Bishop, The Measurement of
Shear Strength of Soils, Geotechnique, 2, 113-116.
Bishop A,W. (1955). The use of slip circle for stability analysis, Geotechnique 5, No.1, 7-17.
Bishop A.W. and Bjerrum,L. (1960). The relevance of the triaxial test to the solution of stability
problems. Res. Conf. On Shear Strength of Cohesive Soils, Boulder, Colorado, 437-501.
Bishop A,W. and Morgenstern N. (1960). Stability coefficients for earth slopes. Geotechnique 10,
129-150
Bishop A.W. and Henkel D.J. (1962). The measurements of soil properties in the triaxial test. Edward
Arnold, London.
Bishop A.W, Webb D.L. and Lewin P.I. (1965). Undisturbed samples of London clay from the Ashford
Common shaft: Strength-effective stress relationship, Geotechnique 15, No.1, 1-31
Bishop A.W. (1966). The strength of soils as engineering materials, Sixth Rankine Lecture, eotechnique,
Vol.16, No.2, 89-130.
Bishop A.W., Green G.E., Garga V.K., Andresen A. and Brown J.D. (1971). A new ring shear apparatus
and its application to the measurement of residual strength. Geotechnique 21, 273-328
Bishop A.W. (1971). Shear strength parameters for undisturbed and remolded soil specimens. Stress
strain behavior of soils. Roscoe memorial symposium, 3-58.
Prilog C. BIBLIOGRAFIJA 507
Bjerrum L. and Overland A. (1957). Foundation failure of an oil tank in Fredrikstad, Norway. Proc. 4 th.
ICSMFE, London, 287-290.
Bjerrum L. (1963). Allowable settlement of structures. Proc. 3rd Europen Conference on Soil Mechanics
and Foundation Engineering, Wiesbaden, Vol.2, 135-137.
Bolton M.D. (1979). A guide to soil mechanics, The Macmillan Press, London.
Bolton M.D. (1986). The strength and dilatancy of sands, Geotechnique 36, No.1, 1986, 65-78.
Bolton M.D. (1987). Author’s reply, Geotechnique 37, No.2, 225-226.
Bolton M.D. and Lau C.K. (1989). Scale effects in the bearing capacity of granular soils, XII ICSMFE,
Vol.2, Rio de Janeiro, 895-898.
Bozozuk M. (1978). Bridge foundations move. TRR 678, Transportation Research Board, 17-21.
Bromhead E.N. (1984). Stability of slopes and embankments. Chapter 3 in Ground Movements and
Their Effects on Structures. Taylor & Attewell, eds. Surrey University Press.
Bromhead E.N. (1986). The stability of slopes. Surrey University Press, US: Chapman & Hall.
Bromhead E.N. (1999). The stability of slopes. 2nd edition. Spoon Press.
Bromhead E.N. Harris A.J. and Ibsen M-L., (1999). Statistical variability of ring shear test results on a
shear zone in London Clay. Proc. International. Symposium on slope stability, Is-Shikoku, Balkema,
1109-1114.
Broms B.B. (1988). History of soil penetration testing. ISOPT – 1, Balkema, 157-220.
Brooker E.W. and Ireland H.O. (1965). Earth pressures at rest related to stress history, Canadian
Geotechnical Journal, 2, 1-15.
Boussinesq J. (1885). Application des potentiels a l'etude de l'equilibre et du Mouvement des Solides
Elastique, Gauthier-Villard, Paris.
Bowles J.E. (1996). Foundation Analysis and Design. Fifth edition. McGraw-Hill.
Burland J.B. (1973). Shaft friction of piles in clay-a simple fundamental approach, Ground Engineering.
No.3, 30-42.
Burland J. B. Broms B.B. and De Mello V.F.B., (1977). Behaviour of foundations and structures, Proc.
9th Int. Conf. Soil Mech. and Foundation Engineering, Tokyo 2, 495-546.
Burland J. B., Burbidge M. C. (1985). Settlement of foundations on sand and gravel. Proc. I.C.E., 78,1
Bustamante M. and Gianeselli L., (1982). Pile bearing capacity prediction by means of static
penetrometer CPT, Proc. ESOPT II, Amsterdam, 2, 493-500.
CANADIAN FOUNDATION ENGINEERIN MANUAL (1992). 3rd Edition. Canadian Geotechnical
Society.
Caquot A and Kerisel J. (1948). Tables for calculation of passive pressure, active pressure and bearing
capacity of foundations, Gauthier-Vilars, Paris.
Caquot A and Kerisel J. (1953). Sur le terme de surface dans le calcul des fondations en milieu
pulvelurent, Proc. 3 rd Int. Conf. On SMFE, Zurich, Vol.1, 336-337.
Caquot A and Kerisel J. (1956). Traite de mecanique des sols. Third ed., Gauthier-Vilars, Paris.
Casagrande A. (1932). A new theory on frost heaving. Discussion. Highway Research Board, HRB
Proceedings, No.11, 168-182.
Casagrande, A. (1937). Seepage through dams, Contr. Soil Mech.1940, Boston Soc. C.E. p. 295.
Casagrande A. (1948). Classification and identification of soils, Trans. ASCE, Journal for SMFE, 113,
901-930.
Casagrande A. (1950). Notes on the design of earth dams, Proc. BSCE, Vol.37, No.4, Boston, 405-429.
Cerruti V. (1882). Ricerche intorno all’equilibrio dei corpi elastici isotropi. Reale Academia dei Lincei,
Roma, Vol.13.
Chandler R.J. (1971) Discussion. Roscoe memorial symposium, 733-735.
Chandler R.J. (1984), Recent European experience of landslides in overconsolidated clays and soft rocks.
4th Int. Symp. on Landslides, Toronto, Vol.1, 61-81.
Chandler R.J. and Hardie T.N. (1989). Thin-sample technique of residual strength measurement,
Geotechnique 39, No.3, 527-531.
Charles J.A. and Watts K.S. (1980). The influence of confining pressure on a shear strength of compacted
rockfill, Geotechnique, Vol. 30, No.4, 353-367.
Charles J.A. (1982). An appraisal of the influence of a curved failure envelope on slope stability.
Charles J.A. and Soares M.M. (1984-a). Stability of slopes in soils with nonlinear failure envelopes, Can.
Charles J.A. and Soares M.M. (1984-b). Stability of compacted rockfill slopes, Geotechnique 34, No.1,
61-70.
508 Prilog C. BIBLIOGRAFIJA
Charles J.A. (1990). Chapter 4, Proc. of the NATO Advanced Study Institute on Advances in Rockfill
Structures, Neves, E.M. Editor, Lisbon, Kluwer Academic Publishers, (1991), 53-72.
Chen, W.F. (1975). Limit analysis and soil plasticity, Elsevier, New York
Christian J.T. and Carrier (1978) Janbu, Bjerrum and Kjaernsli’s charts reinterpreted. Canadian
Clough R.W. (1960). The finite element in plane stress analysis, Proc. 2nd Conf. on Electronic
Computation, Pittsburg.
Clough R.W. and Woodward, J.R. (1967). Analysis of embankment stress and deformation, Journal
of SMFE, ASCE, Vol.93, No.SM4.
Code of Practice for Foundation Engineering (1985) Danish Geotechnical Institute Bulletin No.35,
Copenhagen.
Cornforth D.H. (1964). Some experiments on the influence of strain conditions on the strength of sand.
Geotechnique, Vol.16, No.2, 143-167.
Costa Filho L.M. and Thomaz J.E.S. (1984). Stability analyses of slopes in soils with nonlinear strenth
envelopes using non-circular slip surfaces, IV Int. Symposium on Land-slides, Toronto, 393-397.
Coulomb C.A. (1776). Essai sur une application des regles des maximis et minimis a quelues problemes
de statique relatifs a l'architecture. Mem. Acad. Roy. des Sciences, Paris, 3, 343-382.
Darcy H. (1856). Les fontaines publique de la ville de Dijon. Dalmont, Paris, p. 674.
Day R.W. and Axten G.W. (1989). Surficial stability of compacted clay slopes, Journal of Geotechnical
Engineering, ASCE, Vol.115, No.4, April, 577-580
Day, R.W. and Maksimović, M. (1994). Stability of compacted clay slopes using non-linear failure
envelope, Bulletin of the association of engineering geologists, Dec. Vol.31, No.4, pp 516-520
De Beer E.E. (1963). The scale effect in the transposition of the results of deep sounding tests on the
ultimate bearing capacity of piles and caisson foundations, Geotechnique 11. No.1, 39-75.
De Beer E.E. (1970). Experimental determination of the shape factors and bearing capacity factors of
sand. Geotechnique 20, No.4, 387-411
De Beer E.E. and Martens A. (1957). Method of computation of an upper limit for the influence of the
heterogeneity of sand layers on the settlement of bridges. Proc. 4 th. IC, SMFE, Vol.1, 275-282.
De Beer E.E., Vesić, A.B. (1958). Etude experimentale de la capacite portante du sable sous des
fondations directes etablies en surface. Annales de travaux publics de Belgique, No.3.
De Cock F., Legrand C., eds. (1997). Design of axially Loaded Piles, European Practice. Balkema,
Rotterdam/Brookfield.
De Mello V.F.B. (1977). Reflections on design decisions of practical significance to embankment dams,
Geotechnique 27, (3), 281-354.
Denver H. (1982). Modulus of elasticity determined by SPT and CPT. Proc. ESOPT II, Amsterdam,
Vol. 1, 35-40.
Dobrin M.D. (1988). Introduction to geophysical prospecting, 4th ed. McGraw-Hill, New York.
Drucker D.C., Gibson R.E. and Henkel D.J. (1957). Soil mechanics and work-hardening theories of
plasticity, Trans. ASCE.
Duncan J.M. and Chang C.Y. (1970). Nonlinear analysis of stress and strain in soils. Journal of Soil
Mech. and Found. Engineering, ASCE, Vol. 96, No. SM5, 1629-1653.
Duncan J.M. and Buchigani A.L. (1976). An engineering manual for settlement studies, Geot. Eng.
Report, Dept. of Civil Eng., Univ. of California at Berkeley.
Durgunoglu H.T. and Mitchel J.K. (1975). Static penetration resistance of soils. Proc. ASCE Spec.Conf.
In Situ Meas. Soil Propert., Raleigh, NC. 151-189.
EUROCODE 7 (1994). Geotechnical design - Part 1: General rules, EC for standardization.
Fan K., Fredlund D.G. & Wilson G.W. (1986). An interslice function for limit equilibrium slope stability
analysis. Can. Geot. Journal 23.
Fellenius B.H. (1991). Pile foundations. In Fang H.Y. (ed.), Foundation Engineering Handbook, 2nd ed.
Van Nostrand Reinhold.
Fredlund D.G. (1984). State of the Art Lecture-Analytical methods for slope stability analysis. IV Int.
Symposium on Landslides, Toronto
Fredlund D.G. and Rihardjo H. (1993). Soil mechanics for unsaturated soils, John Wiley & Sons, Inc.
Faure R.M. (1999). Data Bases and the management of landslides. Proc. International. Symposium on slope
stability, Vo.2, Is-Shikoku, Balkema, 1317-1330.
Gibbs H.J. and Holtz W.G. (1979). Discussion of “SPT and relative density in coarse sand”, Journal of
Geotechnical Engineering Division, ASCE, Vol.105, No.GT3, 439-441.
Gibson R.E and Morgenstern N,R. (1962). A note on the stability of cuttings in normally consolidated
clays, Geotechnique 12(3), 212-216.
Golder H.Q. (1941). The ultimate bearing pressure of rectangular footings. J. I. C. E., Dec., London
Green G.E. (1971). Strength and deformation of sand measured in an independent stress control cell.
Stress strain behavior of soils. Roscoe memorial symposium, 285-323.
Haar M.E. (1962). Groundwater and seepage, McGraw-Hill, New York.
Haar M.E. (1966). Foundations of theoretical soil mechanics, McGraw-Hill, New York.
Hansen J.B. (1953). Earth pressure calculation. The Danish technical press, The Institution of Danish
Civil Engineers, Copenhagen.
Hansen J.B. (1961). A general formula for bearing capacity, Bulletin No.11, Danish Technical Institute,
Copenhagen.
Hansen J.B. (1966). Comparison of Methods for Stability Analysis, Bulletin No.21, The Danish
Geotechnical Institute, Copenhagen, Denmark.
Hansen J.B. (1968). A revised extended formula for bearing capacity, Bulletin No.28, Danish Technical
Institute, Copenhagen.
Hawkins A.B. and Privet K.D. (1985). Measurement and use of residual shear strength of cohesive soils.
Ground Engrg.,18(8), 22-29.
Hazen A. (1911). Discussion of Dams on sand foundations. Trans. Am. Soc. CE. Vol.73, 199.
Henkel D.J. (1958). The correlation between deformation, pore water pressure and strength
characteristics of saturated clays, Ph.D. Thesis, Univ. of London.
Hirschfeld R.C. and Poulos S.J. (1964). High pressure triaxial tests on compacted Sand and undisturbed
silt, ASTM Special Technical publication No.361, Laboratory shear testing of Soils, 329-338
Hoek E. and Bray J.W. (1981). Rock slope engineering. The Institution of Mining and Metallurgy,
London.
Hoek, E. (1994). Strength of rock and rock masses, ISRM Journal, 2, 4-16.
Holtz W.G. and Gibbs H.J. (1979). Discussion of SPT and relative density in coarse sand. Journal of
Geotechnical Engineering Division, ASCE, Vol.105, No.GT3, 439-441.
Hvorslev M.J. (1949). Subsurface exploration and sampling for civil engineering purposes, Waterways
experiment station, Vicksburg, Mississippi.
Hunter J.H. and Schuster R.I. (1968). Stability of simple cuttings in normally consolidated clays,
Geotechnique 18(3), 372-8
Hutchinson J.N. (1977). Assessment of effectiveness of corrective measures in relation to geological
conditions and types of movements. Bull. Int. Assn. of Engineering geology 16, 131-155
International Manual for the sampling of Soft Cohesive Soils (1981). The sub-committee on soil
sampling, ISSMFE, Tokai University Press, Tokyo.
ISSMFE (1977). Report of the Subcommittee on Standardization of Penetration Testing in Europe. Proc.
9th Int. Conf. on Soil Mech. and Foundation Engineering, Tokyo, Vol.3, Appendix 5, 156-170.
Jaky J. (1944). The coefficient of earth pressure et rest. Magyar Mernok es Epitez Egylet Kozlonye.
Jamiolkowski M., Ladd C.C., Germaine J.T. and Lancellotta R. (1985). New developments in field and
laboratory testing of soils, 11th Int. Conf. SMFE, San Francisco, Vol.1, 57-153.
Jamiolkowski M., Ghionna V., Lancellotta R. and Pasqualini E. (1988). New correlation of penetration
tests for design practice, Penetration testing 1988, ISOPT-1, Balkema, Rotterdam, 263-296.
Jamiolkowski M. Shear strength of cohesionless soil from CPT. De Mello Volume,191-204.
Janbu N. (1954). Application of the composite slip surfaces for stability analysis. Proc. of the European
Conference on Stability of Earth Slopes, Stockholm, Vol.3, 43-49.
Janbu N., Bjerrum L. and Kjaernsli,B. (1956). Veiledning ved Losning av Fundamententeringsoppgaver.
NGI Publication No.16. 93 p.
Janbu N. (1967). Settlement calculation based on the tangent modulus concept. University of Trondheim,
NGI, Bul. No.2, 57 p.
Janbu N. (1973). "Slope stability computation" in Embankment Dam Engineering, Casagrande
Memorial Volume, eds. Hirschfeld and Poulos. John Wiley, New York, 47-86.
Janbu N. (1977). State of the Art Report, Slopes and excavations in normally and lightly overconsoli-
dated clays, 9th Int. Conf. SMFE, Vol.2, Tokyo, 549-566.
Kany M., (1959). Beitrag zur Berechnung von flachengrundungen, Wichelm Ernst und Sohn, Berlin.
Karpoff C.D. (1955). The use of laboratory tests to develop design criteria for protective filters, Proc.
American society for testing materials, Vol.55, 1183-1198.
Kenney T.C. (1956). An examination of the methods of calculating the stability of slopes. M.Sc.
Thesis, Imperial College.
Kenney T.C. (1967). The influence of mineralogical composition on the residual strength of natural clays.
Proc. of Oslo Geotechnical Conference on the Shear Strength Properties of Natural Soils and Rocks,
Vol.1, 123-129.
Kenney T.C. (1976). Formation and geotechnical characteristics of glacial-lake varved soils. In: Laurits
Bjerrum Memorial Vol. Eds. N. Janbu, F. Jorstad & B. Kjaernsli, NGI, Oslo, 15-39.
Koerner L.M. (1968). The behavior of cohesionless soils formed from various minerals, Ph.D Thesis,
Duke University School of Engineering Soil Mechanics Series No.16.
Kondner R.L. (1963). Hyperbolic stress-strain response: cohesive soils. Journal of SMFE, ASCE, Vol.89,
No.SM1, February, 115-143.
Kondner R.L. and Zelasko J.S. (1963). A hyperbolic stress-strain formulation for sands, 2nd. Pan
-American Conf., SMFE, Brasil.
Koutsoftas D.C., Ladd C.C. (1985). Design strength of an offshore clay. JGED, ASCE, 3, 337-355.
Kötter F. (1903). Die Bestimmung des Druckes an gekrumten Gletflachen, Sitzungsber. Kgl. Preuss.
Akad. der Wiss., Berlin.
Kulhawy F.H. (1991). Drilled shaft foundations, Ch.14. in Foundation Engineering Handbook, Second
Edition, Hsai-Yang Fang (Editor), Van Nostrand Reinhold, New York.
Kulhawy F.H. and Mayne P.W. (1990). Manual on Estimating Soil Properties for Foundation Design.
Research Project 1493-6, August, Cornel University, Ithaca, New York.
Ladanyi B. (1960). Etude des relations entre les contraintes et des deformations lors du cisaillement des
sols pulverulents. Annls Trav. Publ. Belg. No.3, 1-30.
Ladd C.C., Foote R., Ishihara K., Schlosser F., and Poulos H.G. (1977). Stress-Deformation and Strength
Characteristics, Proc. 9 th . Int. Conf. SMFE Tokyo, Vol.2, 421-494.
Lade P.V. (1973). Discussion. Symposium on Plasticity and Soil Mechanics, Cambridge, 129-136.
Lambe T.W. (1964). Methods of estimating settlement. JSMFD, ASCE, 90, No.SM5, 43-67.
Lambe T.W. and Whitman,R.V. (1969). Soil Mechanics, John Wiley & Sons, Inc. New York, 553 p.
Lambe T.W. (1985). Amuay landslides. Proc. 11 th Int. Conf. on SMFE, Golden Jubilee Volume, San
Francisco, 137-158.
Lancellotta R. (1995). Geotechnical Engineering, Balkema, Rotterdam.
Leps T.M. (1970). Review of shearing strength of rockfill. Journal of the Soil Mech. and Found.
Div. ASCE, Vol.96, No.1., 1159-1170.
Lo K.Y and Roy M. (1973). Response of particulate materials at high pressures. Soils and Foundations.
Jap. Soc. of Soil Mech. and Found. Eng., Vol.13, No.1, 61-76.
Lunne T., Robertson P.K. and Powel J.J.M. (1997). Cone penetration testing in geotechnical practice.
Blackie Academic & Professional, Chapman & Hall.
Lupini J.F., Skinner A.E.& Vaughan P.R. (1981). The drained residual strength of cohesive soils,
Maksimović M. (1970). A new method of slope stability analysis. Computer program and internal note,
Imperial College.
Maksimović M. (1977). Discussion, Proc. 9th. Int. Conf. SMFE Tokyo, Vol. 3, 414.
Maksimović M. (1979). Neki rezultati parametearskih proračuna napona i deformacija nasute brane
metodom konačnih elemenata sa linearnim i nelinearnim vezama napona i deformacija, XI Kongres,
Saopštenja, Jugoslovenski komitet za visoke brane, Portorož, 111-118.
Maksimović M. (1979). Limit equilibrium for nonlinear failure envelope and arbitrary slip surface. Third
Int. Conf. on Numerical Methods in Geomechanics, Aachen, 769-777.
Maksimović M. (1981). Discussion. X ICSMFE, Stockholm, Vol.4, 804-805.
Maksimović M. (1981). Hiperbolička deskripcija ponašanja aksijalno opterećenog šipa velikog prečnika.
XV Savetovanje JDMTF, Ohrid,
Maksimović M. (1984). Automatsko nalaženje kritične kružno cilindrične površine u analizi stabilnosti
kosina, Savetovanje DMTF Srbije, D. Milanovac, 165-176.
Maksimović M. (1986). Metoda maksimalnog gradijenta za nalaženje kritične kružno-cilindrične površi
primenom mikro-kompjutera, Saopštenja XVI Sav. JDMTF, Aranđelovac, Knjiga I, 200-214.
Maksimović M. (1986-a). Beta SHANSEP za "Koren" šip. XVI Savetovanje JDMTF, Aranđelovac.
Maksimović M. (1987). Neki specifični aspekti naponske analize metodom konačnih elemenata u
mehanici tla, Izgradnja br.4, April, 7-14.
Maksimović M. (1988). General slope stability software package for micro-computers, 6th Int. Conf. on
Numerical methods in Geomechanics, Vol.3, Innsbruck, 2145-2150.
Maksimović M. (1989-a). Nonlinear failure envelope for soils, Journal of Geotechnical Engineering,
American Society of Civil Eng.,Vol.115 No.4 April, 581-586.
Maksimović M. (1989-b). On the residual shearing strength of clays, Geotechnique 39, No.2, June 1989,
347-351.
Maksimović M. (1989-c). Nonlinear failure envelope for coarse-grained soils, XII Int. Conf. SMFE, Rio
de Janeiro, Vol.1, 731-734.
Maksimović M. (1990). Stabilnost kosina od kamenog nabačaja, Izgradnja br.4, April, 9-14.
Maksimović M. (1991). Nelinearna anvelopa rezidualne smičuće čvrstoće za gline, Izgradnja br.1., 5-9.
Maksimović M. (1992). New description of the shear strength for rock joints. Rock Mechanics and
Rock Engineering, 25(4), Springer Verlag, 275-284.
Maksimović M. (1993). Nonlinear failure envelope for the limit state design, Limit state design in
geotechnical engineering, International symposium, Danish Geotechnical Society, Bul. 10,
Copenhagen, 131-140.
Maksimović M. (1993). Mehanički model za opis vršne smičuće čvrstoće diskontinuiteta u steni.
Izgradnja br.3, Mart, 5-10.
Maksimović M. (1994). Smičuća čvrstoća, zbijenost i dilatancija peska, Izgradnja br.10.
Maksimović M. (1994). BGSLOPE 6.02 Slope stability software package for PC. Autorizovan i
dokumentovan softverski paket. Poslednja verzija, BGSLOPE 6.16, (god. 2006).
Maksimović M. (1995-a). Jedna korelacija za rezidualnu smičuću čvrstoću gline, Drugi Simpozijum
Istraživanja i sanacija klizišta, Donji Milanovac, 135-141.
Maksimović M. (1995-b). Vrednovanja sanacionih mera na primeru klizišta "Most Slobode" kod Novog
Sada, Drugi Simpozijum Istraživanja i sanacija klizišta, Donji Milanovac, 269-278.
Maksimović M. (1995-c). Drained residual strength of cohesive soils, Discussion on paper by Stark and
Hisham, Journal of Geotechnical Engineering, ASCE, Vol.121, No.9, Sept., 670-672.
Maksimović M. (1996-a). A Family of Nonlinear Failure Envelopes for Non-Cemented Soils and Rock
Discontinuities, Electronic Jour. for Geot. Eng., EJGE, http:geotech.civen.okstate.edu/ejge/ppr9607
Maksimović M. (1996-b). The shear strength components of a rough rock joint, International Journal of
Rock Mechanics and Mining Sciences, Pergamon, Vol.33, No.8, 769-783.
Maksimović M. i Santrač, P. (2001). Zbirka zadataka iz osnova mehanike tla, 5. izdanje.
Maksimović M. (2007). Dubaj, slučaj ispucalih vila, Savetovanje, Geotehnički aspekti građevinarstva,
Soko Banja, 11-18.
Marchetti S. (1980). In-situ tests by flat dilatometer, Journal of Geotechnical Engineering Division
ASCE, Vol.106, GT3, 299-321.
Marachi N.D., Chan C.G. & Seed H.B. (1972). Evaluation of properties of rockfill materials. Journ. of the
Soil Mech. and Found. Div. ASCE, Vol.98, SM1, 95-114.
Marsal R.J. (1973). Mechanical properties of rockfill, Embankment Dam Engineering, Casagrande
Memorial Volume, Hirschfield & Poulos. ed. John Willey, 109-200.
Mayne P.W. and Kulhawy F.H. (1982). K0 - OCR relationships in soil. ASCE, JGED 108, 851-872.
Menard L.F. (1957). Mesure in situ des caracteristiques physiques des sols. Ann. Ponts Chausses, 14,
357-377.
Mesri G., Godlewski P.M. (1977). Theory of consolidation for clays. , Journal of Geotechnical
Engineering Division ASCE, GT8, 889-904.
Mesri G. and Cepeda-Diaz A.F. (1986). Residual shear strength of clays. Geotechnique 36, No.2.
Meyerhof G,G. (1956). Penetration tests and bearing capacity of cohesionles soils, Journal of the Soil
Mechanics and Foundation Division, ASCE, Vol. 82, No. SM1, Jan., 1-19.
Meyerhof G,G. (1963). Some recent research on the bearing capacity of foundations, Canadian
Geotechnical Journal, No.1, 16-26.
Meyerhof G.G. (1965). Shallow foundations, Journal Soil. Mech. and Found. Eng, ASCE, Vol 91,
No.SM2, 21-31.
Meyerhof G.G. (1976). Bearing capacity and settlement of pile foundations, Proc. ASCE, Vol.102,
No.GT.3, 197-228.
Midlin R,D. (1936). Forces at a point in the interior of a Semi-infinite solid, Physics, Vol.7, 195-202.
Michalowski R.L. (1997). An estimate of the influence of soil weight on bearing capacity using limit analysis,
Soils and Foundations, Japanese Geotechnical Society, Vol.37, No.4, 57-64.
Milović D. (1960). Inženjerske osobine lesa u Jugoslaviji, Institut za ispitivanje materijala NRS,
Publikacija br.17.
Milović D. (1974), Analiza napona i deformacija u mehanici tla, Institut za građevinarsvo SAP
Vojvodine, Subotica.
Milović D. and Stevanović S. (1982). Some soil parameters determined by cone penetration test. Proc.
ESOPT II, Amsterdam, 2, 709-714.
Milović D. (1987). Problemi fundiranja na lesnom tlu, Vojvođanska akademija nauka, Novi Sad.
Milović D. (1992). Stresses and displacements for shallow foundations, Elsevier, Amsterdam.
Milović D. i Đogo, M. (2005). Greške u fundiranju. Monografija. Univerzitet u Novom Sadu, FTN
Izdavaštvo, Novi Sad.
Mitchell J.K. (1976). Fundamentals of soil behaviour, John Wiley & Sons.
Mitchell J.K. (1993). Fundamentals of soil behaviour, John Wiley & Sons, Inc.
Mohr O. (1914). Abhandlungen aus dem Gebiete der Technischen Mechanik. 2nd Ed., W.Ernst. Berlin.
Morgenstern N.R., (1963). Stability charts for earth slopes during rapid drawdown, Geotechnique, 13,
121-131.
Morgenstern N.R. and Price, V.E. (1965). The analysis of the stability of general slip surfaces,
Geotechnique 15, 79-93.
Morgenstern N.R. and Price, V.E. (1967). A numerical method for solving the equations of stability
of general slip surfaces. Computer Journal, 9, 388-393.
Najdanović N. i Obradović,R. (1981, 1999). Mehanika tla u inženjerskoj praksi, Rudarski institut,
Beograd.
NAVFAC (1982). Foundations and earth structures, Design manual 7.2, Department of the Navy.
Newland P.L. and Allely B.H. (1957). Volume changes in drained triaxial tests on granular materials,
Newmark N.M. (1942). Influence charts for computation of stresses in elastic foundations, University
of Illinois Bulletin No.338, Vol 61, No.92, Urbana.
Newmark N.M. (1965). Effect of earthquakes on dams and embankments, Geotechnique, 15, 140.
Nonveiller E. (1983). Nasute brane, projektiranje i građenje, Školska knjiga, Zagreb.
Nonveiller E. (1987). Kliženje i stabilizacija kosina, Školska knjiga, Zagreb
Nonveiller E. (1990). Mehanika tla i temeljenje, III izdanje, Školska knjiga, Zagreb
Nonveiller E. (1990). Zaštitni filtri za prašinasto i glinovito tlo. Grđevinar br.8, Zagreb, 325-332.
Peck R.B., Hanson W.E. and Thornburn T.H. (1974). Foundation engineering, John Wiley & Sons,
New York.
Perry J. (1994). A technique for defining non-linear shear strength envelopes, and their incorporation in a
slope stability method of analysis. Quarterly Journal of Engineering Geology, 27, 231-241.
Poncelet V. (1840). Mem. sur La Stabilite des Revetments et de leur Fondations, Mem. de L'Officier du
genie, Vol.13.
Poulos H.G. and Davis E.H. (1974). Elastic solutions for soil and rock mechanics, John Wiley and Sons,
New York.
Poulos H.G. (1989). Pile behaviour-theory and application, Geotechnique 39, No.3, 365-415.
Prandtl L. (1920). Uber dei Harte plastischer Korper, Nachr. d. Ges. d. Wiss., Gottingen.
Rankine W.J.M. (1857). On the stability of loose earth. Phil. Trans. Roy. Soc., London, 147, 1, 9-27.
Reissner H. (1924). Zum Erddruckproblem, Proc. 1 st Int. Congress for Applied Mechanics, eds. Biezeno
and Burgers, Delft, 295-311.
Rendulic L. (1937). Ein Grundgesetz der Tonmechanik und sein experimentaler Beweis, Bauing., 18.
Robertson P.K., and Campanella R.G. (1983). Interpretation of cone penetration tests, Part I. Sand.
Canadian Geotechnical Journal, Vol.20. No.4, 718-733.
Roscoe K.H., Schofield A,N, & Wroth, C.P. (1958). On the yielding of soils, Geotechnique, 8,1, 22-52.
Roscoe K.H. and Burland, J. B. (1968). On the generalized stress-strain behaviour of an idealized wet
clay. In Heineman & Leckie (eds.) Engineering plasticity, Cambridge University Press, 535-609.
Rowe P.W. (1962). The stress-dilatancy relation for static equilibrium of an assembly of particles in
contact. Proc. Roy. Soc. A.269.
Rowe P.W. (1969). The relation between the shear strength of sands in triaxial compression, plane strain
and direct shear. Geotechnique 19, No.1, 75-86.
Rowe P.W. (1971). Theoretical meaning and observed values of deformation parameters for soil,
Stress-strain behavior of soils, Roscoe memorial symposium, 143-194.
Santamarina J.C. (1997). Cohesive soil: A dangerous oxymoron. EJGE Magazine.
Schleicher F. (1926). Zur Theorie des Baugrundes. Der Bauingenieur, No.48.
Schmertmann J.H. (1970). Static cone to compute static settlement over sand. Journ. Soil Mech. and
Found. Div., ASCE, Vol. 96, No.SM3, 1011-1014.
Schmertmann J.H. (1975). Measurement of in situ Shear Strength , Proc. ASCE Spec. Conf. on In-Situ
Measurement of Soil properties, Raleigh, Vol.1, 57-138.
Schmertmann J.H. (1978). Guidelines for cone penetration tests performance and design, US Dep. of
Transportation, Federal Highway Administration, Offices of Research and Development, Report
No FHWA-TS-78-209, Washington.
Schmertmann J.H., Hartman J.D., Brown P.R. (1978). Improved strain influence factor diagrams.
Technical Note, JGED, ASCE, Vol.104, GT8, 1131-1135.
Sherard J.L., Dunningan L.P. and Talbot J.R. (1984). Basic properties of sand and gravel filters. Proc.
ASCE of Geotechnical Engineering, 110, 6, 684-700.
Steinbrenner W. (1936). A rational method for determination of vertical normal stress under Foundations.
Proc. 1st Int. Conf. on Soil Mechanics and Foundation Engineering, Cambridge,Vol.2, 142-143.
Schofield A.N. and Wroth, C.P. (1968). Critical state soil mechanics, McGraw-Hill Book Co., London.
Schofield A.N. (1998). Don’t use the C word. Ground Engineering, August, 29-32.
Scott R.F. (1963). Principles of soil mechanics, Addison-Wesley Publ.Co.
Sieffert J.G. and Bay-Gress Ch. (2000). Comparison of European bearing capacity calculation methods
for shallow foundations, Proc. Instn. Civ. Engrs, Geotech. Engng. 143, April, 65-74.
Skempton A.W. (1951). The bearing capacity of clays. Proc. Building Research Congress, Vol.1
Skempton A.W. (1954). The pore pressure coefficients A and B. Geotechnique, Vol.4.No.4, 143-147.
Skempton A.W. and MacDonald D.H. (1956). Allowable settlement of buildings, Proceedings ICE, 5,
Part 3, 727-768.
Skempton A.W. and Bjerrum L. (1957). A contribution to settlement analysis of foundations on clay,
Geotechnique, 168-178.
Skempton A,W. (1964). Long term stability of clay slopes. Geotechnique 14, 77-101.
Skempton A,W. and Petley D.J. (1967). The strength along structural discontinuities in stiff clays. Proc.
of the Oslo Geot. Conf. on the Shear Strength Prop. of Natural Soils and Rocks. Vol.2.
Skempton A.W. (1985). Residual strength of clays in landslides, folded strata and the laboratory.
Skempton A.W. (1985-a). Geotechnical aspects of the Carsington Dam failure, Proc. 11th Int. Conf.
SMFE, San Francisco, 5, 2581-2591.
Skempton A. W. (1986). Standard penetration test procedures and the effects in sands of overburden pressure,
relative density, particle size, ageing and overconsolidation, Geotechnique 36, No.3, 425-447.
Sokolovski V.V. (1965). Statics of granular media. Pergamon Press, Oxford.
Sowers G.F. (1979). Introductory soil mechanics and foundations: Geotechnical Engineering, Fourth
edition, Macmillan Publ. Co., New York.
Spencer E. (1967). A method of analysis of the stability of embankments assuming parallel interslice
forces, Geotechnique, 17, 11-26.
Stark D.T. and Eid T.Hisham (1994). Drained residual strength of cohesive soils. ASCE Journal of
Geotechnical Engineering, Vol.120, No.5, May 1994, 856-871.
Stark D.T., Hangseok, C. and McCone, S. (2005). Drained shear strength parameters for analysis of
landslides. ASCE Journal of Geotechnical and Geoenvironmental Engineering, Vol.131, No.5, May
2005, 575-588.
Stevanović S. (1999). Fundiranje građevinskih objekata, Knjiga I, Beograd.
Stojadinović R. (1986). Mehanika tla. Naučna knjiga, Beograd.
Taylor D.W. (1948). Fundamentals of soil mechanics. John Wiley and Sons, New York.
Terzaghi K. (1925). Erdbaumechanik, Leipzig.
Terzaghi K. (1943). Theoretical soil mechanics, John Wiley and Sons, New York.
Terzaghi K. and Peck R.B. (1967). Soil mechanics in engineering practice, 2nd ed. John Wiley and Sons,
New York.
Thanikachalm V. and Sakthivadivel (1974). Rational design criteria for protective filters, Canadian
Geotechnical Journal 11, 309-314.
Thurston C.W. and Deresiewicz, H. (1959). Analysis of a compression test of a model of a granular
medium, J. App. Mech. 26, Trans. ASME 81, 251.
Tomlinson M.J. (1957). The adhesion of piles driven in clay soils. Proc. 4th Int. Conf. on Soil Mechanics
and Foundation Engineering, London, Vol.2, 66-71.
Ueng, T.S. and Chen, T. J. (2000). Energy aspects of particle breakage in drained shear of sands.
Geotechnique 50, No.1, pp. 65-72.
Van Impe, W.F. (1989). Soil Improvement Techniques and their Evolution, Balkema, Rotterdam.
Varnes D.J. (1978). Classification of landslides, Chapter 2, Landslide analysis and control, Special
report 176, Transportation Research board, Washington, D.C.
Varnes D.J. Landslide Types and Processes. Landslides and Engineering Practice. Eckel, E.B. ed.
Highway Research Board Spec. Report No. 29, Washington D.C.
Vesić A.S. (1963). Bearing capacity of deep foundation in sand, National Academy of Sciences,
National Research Council, Highway Research Record, 39, 112-153.
Vesić A.S. (1967). Ultimate loads and settlements of deep foundations in sand, Soil Mechanics Series
No.5, Duke University.
Vesić A.S. and Clough G,W. (1968). Behaviour of granular materials under high stresses. Proc. ASCE,
94, No.SM3, 661-688.
Vesić A.S. (1970). Tests on instrumented piles, Ogeechee River site. Journal of for Soil Mechanics and
Foundation Engineering, Vol.96, SM2, 561-584.
Vesić A.S. (1972). Expansion of cavities in infinite soil mass, Journal of Soil Mech. and Found. Div.
ASCE, SM2, Vol.98.
Vesić A.S. (1973). Analysis of ultimate loads of shallow foundations, Journal of Soil Mech and Found.
Div. ASCE, 99, No.SM1, 45-73.
Vesić A.S. (1975). Bearing capacity of shallow foundations, Chapter 3 in Winterkorn, H.F and Fang,
H.Y. ed., Van Nostrand Reinhold, New York, 121-147.
Voigt B. (1973). Correlation between Atterberg plasticity limits and residual shearing strength of natural
soils, Geotechnique 23, (2), 265-267.
Vuković M. i Pušić M. (1986). Filtracione deformacije i stabilnost tla. Institut za vodoprivredu "Jaroslav
Černi", Posebna izdanja, Knjiga 31, Beograd.
Wahls H.E. (1997). Settlement analysis for shallow foundations on sands. The Third International
Geotechnical Engineering Conference, Cairo University, Egypt, 7-28.
Walker B. & Fell R. (1987). Slope instability and stabilization, A.A. Balkema, Rotterdam Brookfield.
Wood D.M. (1990). Soil behaviour and critical state soil mechanics, Cambridge University Press.
Wu T.H. (1976). Soil mechanics, Allyn and Bacon, Inc., Boston.
Ziems J. (1968) Beitrag zur Kontakterosion nichtbindiger Erdstoffe. Disertation TU Dresden.
Zienkiewicz O.C. and Naylor D.J. (1971). The adaptation of critical state soil mechanics theory for use
in finite elements, Proceedings of the Roscoe Memorial Symposium, Stress Strain Behaviour of
Soils, Cambridge, 537-547.
Zienkiewicz O.C. (1972). The finite element method in engineering mechanics, 2nd Ed, Wiley
International.
515
Prilog D. INDEKS AUTORA (samo prva dva autora)

Al-Hussaini M. 208 Dobrin M. D. 492
Ambrasseys N. 439 Duncan J.M. 102, 110, 183, 298
Andersland O.B. 144 Durgunoglu H.T. 220
Atkinson J.H. 183, 200, 237, 298 Đogo, M. , 317
Axten G.W. 201
Baldi G. 220 Eid T.H. 227
Barton N. 184, 456 Fan K. 436
Bay-Gress C. 380, 383 Farrar D. M. 183, 200
Bellotti R. 210, 220 Faure R.M. 412
Berezantsev V.G. 394 Fell R. 439
Biarez J. 105 Fredlund D.G. 47, 439
Billam J. 203 Fellenius 422, 426
Bishop A.W. 191, 202, 218, 225, 414, 424, 426,
Ghionna V.N. 210, 213
428, 429, 430, 432, 433, 438, 439
Gibbs H.J. 31, 220
Biot, M.A. 125
Gianeselli L. 400
Bjerrum L. 134, 295, 304, 315, 316, 439
Gibson R.E 430
Bolton M.D. 194, 197, 207, 209-213, 217, 230
Godlewski P.M. 134
Bozozuk M. 316
Golder H. Q. 229, 373
Bransby P.L. 237
Green G.E. 218
Bray J.W. 430, 456
Bromhead E.N. 227, 434, 436, 439, 442 Haar M.E. 394, 322
Broms B.B. 219 Hansen J.B. 321, 370, 372, 376, 377,
Brooker E.W. 113 380, 381, 383
Buchigani A.L. 110, 298 Harris A.J. 227
Boussinesq J. 269, 279 Hartman J.D. 909, 311
Burland J.B. 269, 279, 406 Hazen A. 49
Bustamante M. 400 Henkel D.J. 106, 199, 255
Hawkins A.B. 224, 227
Campanella R.G. 220, 308
Hisher P.Y. 105
Caquot A. 343, 369, 370
Hoek E. 430, 456
Carrier W.D. 373
Holtz G.W. 31, 220
Casagrande A. 25, 73, 75, 84, 91, 106,
Hunter J.H. 430
152, 164, 180, 445
Hutchinson J.N. 446
Cerruti V. 279
Chan C.G. 206 Ireland H.O. 113
Chang C.Y. 102 Jaky J. 113
Charles J.A. 183, 426, 439 Jamiolkowski M. 210, 213, 235
Chen W.F. 322 Janbu N. 117, 295, 532-534, 438-439
Choi, H. 227
Christian J.T. 295 Kany M. 291
Clough G,W. 207 Karpoff C.D. 81
Cornforth D.H. 216 Kenney T.C. 227, 231
Kerissel J. 343, 369, 370
Darcy H. 47, 50, 52, 61, 81 Kjaernsli B. 184
Davis E.H. 278, 408 Kondner R.L. 102, 404
Day R.W. 201 Koerner R.M. 185
De Beer E.E. 168, 380, 400 Koutsoftas D.C. 236
De Cock F. 391 Kötter F. 321
Denver H. 312 Kuhlawy F.H. 113, 217, 490
516 Prilog D. INDEKS AUTORA
Ladanyi B. 145, 168, 212, 380 Sakthivadivel 81

Santamarina J. A. 320
Ladd C.C. 215, 217, 235, 236
Lade P.V. 217 Schleiher F. 294
Lambe T.W. 32, 92, 185, 227, 314 Schmertmann J.H. 31, 220, 222,
309, 311, 490
Lancellotta R. 210, 211, 212, 213, 220, 235
Lau C.K. 210, 213 Schuster R.I. 430
Legrand C. 391 Schofield A.N. 230, 237, 246
Sherard J.L. 80
Leps T.M. 183
Lo K.Y. 204 Sieffert J.G. 380, 383
Lunne T. 490 Skempton A,W. 24, 107, 120, 227, 232,
304, 314, 439, 441
Lupini J.F. 225, 227
Sokolovski V.V. 321, 331, 343
MacDonald 399 Sowers G.F. 465
Maksimović M. 103, 184, 195, 210, 226, Spencer E. 430-434, 439
227, 400, 405, 427, 436 Srbulov M. 439
Marachi N.D. 206 Stark D.T. 227
Marchetti S. 492 Steinbrenner W. 286, 290
Marsal R.J. 205 Stevanović S. 290
Mayne P.W. 113, 217, 490 Stojadinović R. 430
Menard L.F. 492
Mesri G. 134, 227 Taylor D.W. 184, 229, 430
Terzaghi K. 49, 56, 118, 120, 125, 129,
Meyerhof G.G. 32, 222, 274, 309,
370, 372, 377, 378, 380, 393 154, 156, 181, 184, 368, 376
Michalowski R.L. 370, 372 Thanikachalm V. 81
Tomlinson M.J. 398
Midlin R,D. 279
Milović D. 278, 289, 317 Trofimenko, 312
Mitchell J.K. 220 Varnes D.J. 413
Morgenstern N.R. 429-430, 433-434, 439 Vesić A.S. 168, 207, 312, 363, 364, 370, 371,
372, 377, 380, 392, 394, 395, 409
Najdanović N. 349, 492
Naylor D.J. 270 Voigt B. 227
Newmark N.M. 283, 390, 439, 448 Vuković M. 80
Nonveiller E. 83, 430, 492 Wahls H.E. 307
Obradović R. 342, 492 Walker B. 439
Watts K.S. 183
Peck R.B. 49, 120
Webb D.L. 202
Petley D.J. 227
Whitman A.V. 32, 185, 314
Perry J. 183
Wood D.M. 235
Poncelet V. 349
Wroth C.P. 237, 246
Poulos H.G. 289, 407
Wu T.H. 323
Prandtl L. 367, 368, 378
Price V.E. 443 Zelasko 102
Privet K.D. 224, 227 Ziems J. 81
Pušić M. 312 Zienkiewicz O.C. 270
Rankine W.J.M. 322, 330, 334
Reissner H. 368
Rendulic L. 88
Rihardjo H. 47
Robertson P.K. 210, 220, 308, 490
Roscoe K.H. 237, 246, 269
Rowe P.W. 193, 213
Roy M. 204
517
Prilog E. PRAVILNICI i STANDARDI
Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu u saradnji sa Jugoslovenskim društvom

građevinskih konstruktera i Saveznim zavodom za standardizaciju izdao je 1995 god. niz
publikacija pod zajedničkim naslovom "Zbirka jugoslovenskih pravilnika i standarda za
građevinske konstrukcije". Knjige 6/1 i 6/2 pod naslovom "Geotehnika i fundiranje" sadrže
niz dokumenata iz ove oblasti. Na ovoj stranici dat je spisak nekih važnijih Pravilnika i
Standarda koji su korisni za detaljniju ilustraciju delova mehanike tla prikazanih u ovoj
knjizi. Treba imati u vidu da su većina standarda zakonski zastareli jer nisu inovirani ni
posle propisanih deset godina.
Komentari, ukoliko su dati, ukazuju na njihovu upotrebljivost po mišljenju pisca ove knjige.
PRAVILNICI:
Pravilnik o tehničkim normativima za temeljenje građevinskih objekata
(Sl. list 15/1990). Koristan, ali ga treba kritički primenjivati. Alternativno, bolje je
koristiti predlog EUROCODE 7.
Pravilnik o tehničkim merama i uslovima za izvođenje istraživačkih radova pri izgradnji
velikih objekata. (Sl. list 3/1970). Veoma instruktivan.
STANDARDI:
JUS U.B0.010/1987 Geomehanika. Rečnik. Koristan ali nepotpun, ima grešaka.
JUS U.B1.001/1990 Geomehanička ispitivanja. Opšta klasifikacija tla.
JUS U.B1.003/1990 Geomehanička ispitivanja. Terenska identifikacija uzoraka tla.
JUS U.B1.010/1979 Geomehanička ispitivanja. Uzimanje uzoraka tla.
JUS U.B1.012/1979 Geomehanička ispitivanja. Određivanje vlažnosti uzoraka tla.
JUS U.B1.013/1992, JUS U.B1.014/1992, JUS U.B1.015/1992, JUS U.B1.016/1992,
JUS U.B1.013/1992, JUS U.B1.038/1968. Koristiti sa rezervom. Oznake nisu
prema međunarodnim konvencijama u SI jedincama.
JUS U.B1.018/1980 Geomehanička ispitivanja. (Preispitan 1992 godine).
Određivanje granulometrijskog sastava. Zastareo, nov je u pripremi.
JUS U.B1.028/1969 Geomehanička ispitivanja.
Ispitivanje direktnog smicanja tla. Zastareo i pogrešan.
Ispitivanje smicanja u triaksijalnom aparatu. Zastareo i pogrešan.
JUS U.B1.032/1969 Geomehanička ispitivanja. Određivanje stišljivosti tla.
Zastareo i nepotpun.
Određivanje koeficijenata vodopropustljivosti.
JUS U.C4.200/1990 Projektovanje puteva.
Osiguranje donjeg stroja saobraćajnica i ukupne stabilnosti tla i trupa puta.
Veoma instruktivan.
JUS U.C5.020/1980 Projektovanje nasutih brana i hidrotehničkih nasipa.
Tehnički uslovi. Veoma instruktivan.
BELEŠKA O AUTORU
Milan Maksimović je osnovnu školu i gimnaziju završio u Novom Sadu, diplomirao je na Građevinskom
fakultetu u Beogradu na Katedri za teoriju konstrukcija 1965. god. a zatim se zaposlio u preduzeću
“Energoprojekt-Hidroinžinjering” u Birou za geotehniku. Specijalizirao je Inženjersku seizmologiju i
seizmičko inženjerstvo na Politehnici u Milanu i u Institutu za ispitivanje modela i konstrukcija (ISMES)
u Bergamu u Italiji 1968. godine. Magistrirao je na Imperijal Koledžu u Londonu 1971. god. iz oblasti
Mehanike Tla. U okviru doktorantskog istraživanja, kao Fulbrajtov stipendista, specijalizirao je
numeričke metode u geotehnici na Državnom univerzitetu u Ohaju (OSU) u Kolumbusu (SAD) 1974-
1975 god. Doktorirao je na Fakultetu građevinskih znanosti u Zagrebu 1978 god. Na Građevinski fakultet
Univerziteta u Beogradu prelazi 1979. god. gde je bio u zvanju redovnog profesora na predmetu
Mehanika tla i šef Katedre za Građevinsku Geotehniku. Učestvovao je na većem broju projekata i
ekspertiza u zemlji i inostranstvu (Egipat, Jordan, Libija, Gvajana, Gabon, Irak, Zambija, Zimbabve,
Tanzanija, Turska, Peru, Dubai...). Bavi se projektima geotehničkih istraživanja, fundiranjima
inženjerskih objekata, sanacijama klizišta, projektovanjem nasutih i gravitacionih brana, različitim
problemima geotehnike i numeričkim metodama u geotehnici. Autor je većeg broja radova objavljenih u
zemlji i inostranstvu (SAD, Engleska, Nemačka, Španija, Austrija, Danska, Brazil, Japan...). U vreme
objavljivanja četvrtog izdanja ove knjige (2008. god.) predsednik je Srpskog Društva za Mehaniku tla i
Geotehničko Inženjerstvo.
Autor fotografije na koricama je dr Milan Ševaljević

Mehanika Tla PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mehanika Tla PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Milan M.

AUTOR: Prof. dr Milan M. Maksimović, dipl. građ. inž.

RECENZENTI: Prof. dr Stevan Stevanović, dipl.građ.inž.

Odobreno za štampu od strane Komisije za

Tiraž: 500 primeraka

SVA PRAVA ZADRŽANA

PREDGOVOR ČETVRTOM IZDANJU

PREDGOVOR TREĆEM IZDANJU

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Beograd, Avgust 1995. Autor

7. VERTIKALNI NAPONI I SLEGANJA 271

Geolog, obično prilazi problemu intuitivno, deskriptivno, na globalan i kvalitativan

Merenja pornih pritisaka su moguća sa znatno većom pouzdanošću. Zato je takva

PRIRODA TLA i OSNOVNI POKAZATELJI

2.1 POSTANAK TLA

FIZIČKI PROCESI izazivaju raspadanje osnovne stene na fragmente, komade stena

HEMIJSKI PROCESI izazivaju promenu tipa minerala osnovne stene usled

Glavni transportni faktori su:

GRAVITACIJA usled koje se fragmenti stena pomeraju sa višeg nivoa na niži

VETAR u nekim krajevima i u nekim geološkim razdobljima može velikom snagom da

GLEČERI u gornjim delovima dopunjavani snegom, polako se kreću prema nižem

REZIDUALNA TLA nastaju u određenim klimatskim i tektonskim uslovima kada je

2.2 IDENTIFIKACIJA i KLASIFIKACIJA TLA

kvalifikovanu radnu snagu. Ako bi se izvršila masovna ispitivanja inženjerskih

KRUPNOZRNA TLA variraju sa veličinama zrna od komada stene do šljunka i

znatnoj meri razlikuje od krupnozrnih materijala. U pogledu mineralnog sastava, za

ORGANSKA TLA u našem podneblju uvek sadrže organske materije, koje se

GRANULOMETRIJSKI SASTAV TLA

jednostavno mehanički izdvojiti po veličini. Veličina takvih zrna se određuje "opitom

Slika 2.1. Granulometrijski dijagram

Osim oblika granulometrijske krive, za opis krupnozrnog tla upotrebljavaju se i

Međutim, kao što je već rečeno, na osnovu granulometrijskog sastava klasifikuju

2.3 ODNOSI FAZA i POKAZATELJI FIZIČKOG STANJA TLA

SPECIFIČNA TEŽINA Gs u mehanici tla je naziv za odnos između jedinične težine

Tabela 2.1 Specifične težine G s nekih minerala

POROZNOST ili RELATIVNA POROZNOST, n je odnos zapremine pora i

KOEFICIJENT POROZNOSTI e predstavlja odnos između zapremine pora i

STEPEN ZASIĆENJA, Sr je odnos između zapremine vode Vw i zapremine pora Vv,

gde je wz vlažnost uzorka pri potpunom zasićenju.

SADRŽAJ VAZDUHA na u elementu tla se definiše kao odnos zapremine vazduha u

Može se pokazati da je:

U slučaju potpuno suvog tla, kada je Ww = 0 i Vw = 0, jedinična težina uzorka tla u

gde je wz vlažnost uzorka tla (decimalni broj) u stanju potpunog zasićenja.

Iz gornjeg izraza sledi da je vlažnost tla pri potpunom zasićenju:

Karakteristične vrednosti nekih osnovnih pokazatalja za tipične uzorke tla date su

Tabela 2.2 Karakteristične vrednosti nekih osnovnih pokazatelja

Br. Opis tla e wz γd γz

1 Pesak jednoličan rastresit 0.85 32 14.1 18.5

POVRŠINSKI EFEKTI. Površina zrna tla je u načelu negativno naelektrisana.

Za posmatrano tlo i elektrolit može se

Za GRANICE KONZISTENTNIH STANJA, ili Aterbergove granice konzistencije,

Slika 2.4. Konzistentna stanja sitnozrnog tla u zavisnosti od vlažnosti

Kada je vlažnost sitnozrnog tla u intervalu između PL i SL, materijal ima

GRANICA TEČENJA LL se određuje standardizovanim opitom u Kasagrandeovoj

sferičnim dnom, spoji na dužini od 10 do 11 mm posle 25 udaraca generisanih

Slika 2.5. Kasagrandeova treskalica

Slika 2.6. Određivanje granice tečenja

G R A N I C A P L A S T I Č N O S T I P L , koja se često zove i granicom valjanja,

Tabela 2.3. Aterbergove granice za neke minerale glina

Mineral LL (%) PL (%) SL (%)

Montmorijonit 100-900 50-100 8.5-15

INDEKS PLASTIČNOSTI definiše interval IP = LL - PL. Najznačajniji ili najveći