You are on page 1of 7

Psihološke „ igre” u obrazovanju

Svedoci smo da pored raznih stručnih usavršavanja nastavnika i dobre volje da se deci pomogne
imamo mnogo slučajeva lošeg učenja, uzimanja privatnih časova, loših rezultata na inicijalnim
testovima, i međunarodnim testiranjima. Slažemo se svi da su naša deca jednako sposobna kao i
druga u svetu. Šta je onda to što ih sprečava da dođu do uspeha?

Uspešna deca

U izuzetnim slučajevima učenika sa razvijenim sposobnostima vidimo vrhunske rezulate iz


matematike,računarstva, sporta, umetnosti. Ova deca uspevaju da, u istom školskom sistemu, u
kome većina podbacuje i ne radi u skladu sa svojim intelektualnim kapacitetima, isplivaju i daju
nadu da će budućnost biti svetlija i da će kao mladi ljudi imati snage za inovacije, napredak i
rešavanje problema. Kako to njima uspeva?

Matematika i Transakciona Analiza

Nedavno je na Sajmu novih obrazovnih tehnologija jedan profesor izložio tezu koja “pije vodu” i
daje objašenje za loš uspeh većine dece vezan za učenje matematike. Parafraziraću je ovde:
Naša deca jesu sposobna da uče, ali za to nemaju vremena, ni energije , jer osim na
kompjuterskim igricama gube snagu i u “ psihološkim igrama” koje igraju sa svojim
roditeljima i nastavnicima.

U vreme tranzicije, gde spoljašnje okolnosti nisu stabilne, a roditelji se trude svim silama da
njihova deca to ne osete, i uz to u eri liberarnog vaspitanja, dešava se da deca odrasle “ vrte oko
malog prsta ” u igrama, a na svoju štetu.

Iako naziv “ igre “ tako obećava, ove igre uopšte nisu zabavne. Kada se često igraju, nakon
završetka, ostavljaju igrače prazne i nesrećne. Igru možemo povezati sa nizom međusobnih
interakcija učesnika u kojima postoji neki skriveni motiv i u kojima u jednom trenutku
dolazi do zamene uloga.
Koje su to igre?

Po principimima psihoterapeutskog pravca Transakcione analize, postoji dramski trougao uloga:


Spasilac – Žrtva – Progonitelj, u koji razne osobe upadaju svakodnevno sve dok ne osveste ove
uloge i ne odluče da ih više neće igrati. Za igranje uloga treba uložiti dosta energije, a organičena
psihička energija koja se utroši na njih, nije nam više dostupna za kreativan rad. Kako je
matematika često bauk za mnoge đake, upotrebićemo je ovde za primer ulaženja u uloge u
“dramskom trouglu”.

Školski trougao

Ako za početak postavimo učenika u ulogu Žrtve, možemo razmotriti kako se on ponaša? Žali se
na matematiku ( čitaj bilo koji drugi predmet koji ne voli da uči) , žali se na nastavnika ( koji ga
obavezno “ mrzi” ), žali se na rokove, težinu zadataka, preklapanje termina kontrolnih vežbi. On
je jadan i mi bismo trebali da ga žalimo. Niko ne vodi računa o njegovim potrebama, svi žele da
ga iscrpe, upropaste… Skriveni motiv deteta ovde je da natera odrasle da rade umesto njega.

Žrtva je inače osoba koja traži od drugih da urade nesto umesto nje, pre nego što će to
uraditi sama. Žrtva sebe omalovažava i potcenjuje svoj kapacitet da misli i deluje
samostalno. Žrtva može sebe videti kao slabića i često se oseća bespomoćno. Bez obzira što
Žrtva omalovažava sopstvenu snagu, ona ima snage da inicira zamenu uloga u igri ( što joj
daje puno snage u odnosu). Tako i naši učenici , kao žrtve, polako stiču moć.

Ovde učenik može lako da postane progonilac nastavnika, a to tome ćemo malo kasnije pošto
objasnimo ostale učesnike u ovoj igri.

Nastavnik, u odnosu sa učenikom Žrtvom predstavlja Progonioca. On je taj ( iz ugla Žrtve ), koji
po svaku cenu želi da porazi Žrtvu. Progoni ga svojim zahtevima: da uradi domaći zadatak,
ponese školsku svesku, ima olovku na času, pribor za geometriju, da shvati zadatke, proziva
ga, ocenjuje, poziva roditelje na razgovor… sve što je inače deo redovne aktivnosti svakog
nastavnika, a što Žrtva tumači kao proganjanje.
Svaki Progonilac zanemaruje kapacitet drugih da misle i da postupaju po svojim
merilima. Progonilac ima skriven plan kažnjavanja i omalovažavanja ljudi na neki način.
Tako i ovde učenik vidi zloću - nastavnika. “ Nastavnik me mrzi, uzeo me je na zub, ja sam
mu antipatičan…” kažu učenici kada prebacuju svu odgovornost na nastavnika koji baš za njih
kuje planove.

Roditelj se ovde nalazi u ulozi Spasioca, ponekad, mada ima i slučajeva kada se pridružuje
nastavniku u proganjanju i onda niko ne vodi računa o osećanjima jadnog deteta. Žrtva se oseća
odbačenom od svih, povlači se u svoj svet, često “natuče” slušalice, odvrne muziku i brani se
mehanizmom nerazmišljanja. Međutim, ako roditelj pokaže da “voli dete” on će ući u pravog
Spasioca i obezbediti mu “Privatnog” nastavnika koji će srediti stvari i postati Spasilački
nastavnik.

Spasilac isključuje kapacitet drugog da misli i ponaša se onako kako misli da je najbolje za
njega. To je uvek osoba koja ima listu dnevnih obaveza koje treba da uradi za druge
ljude. Njeno skriveno uverenje je da drugi nisu sposobni da to urade sami, što stavlja
Spasioca u nadređenu poziciju. Skrivena pretpostavka je često nesvesna i većina Spasilaca
su dobornamerni. Ipak, uobičajeno Spasilac pomaže ljudima ne pitajući i radeći više nego
što je njegov deo, i obavezno završi radeći stvari koje ne želi.

Imamo mnogo spasilačkih majki koje svoje odrasle sinove zovu telefonom da provere da li su se
probudili i doručkovali. Roditelji - Spasioci učenika osnovnih i srednjih škola rade domaće
zadatke umesto dece, zovu telefonom druge roditelje da provere šta ima za domaći zadatak,
razrednog starešinu u koju smenu se ide u školu... Kao da deca ne mogu da zapamte, zapišu ili
sami provere informacije kod drugara. Kao da nisu dovoljno sposobna da to urade sama, i
potreban im je “ veliki roditelj” da te probleme reši.

Početak “Igre”

Igra počinje kada dvoje ljudi prepoznaju da su u suprotnim ulogama. Na primer : Spasilac
i Žrtva.
Ovde učenik prepoznaje da postoji mogućnost da u situaciji kada dobije lošu ocenu iz
matematike, ne želi da preuzme odgovornost, optužuje nastavnika, otpisuje svoje sposobnosti za
učenje i žali se roditelju: “ Jadan ja, nastavnik me mrzi, treba mi tvoja pomoć!” . Spasilački
supermenski roditelj uskače i rešava problem bespomoćnog deteta. Roditelj se oseća velikim i
nadmoćnim a dete jadno i bespomoćno.

Mehanizam nerazmišljanja

Tinejdžeri često primenjuju ovaj mehanizam odbrane kada nisu sposobni da se suoče sa
realnošću životnih izazova. Kada ne mogu da se opredele, i hteli bi, i ne bi. Svesni su svojih
sposobnosti i talenata, a opet svesni i napora koji treba da se ulože u učenje i razmišljanje.
Voleli bi da ostvare svoje želje i privlači ih uspeh, ali sa druge strane ne mogu da se pomire sa
tim da je ulaganje truda, odricanje od zadovoljstava sastavni deo rada. Da ne bi morali da se
opredele, pošto ne mogu da istolerišu pozitivna i negativna osećanja u sebi prema istom cilju, oni
odlučuju da ne razmišljaju o tome. I tada “ bleje”, “ kuliraju” pred televizorom, računarom. Kada
ih podsetite da treba da uče uglavnom odgovaraju sa “ evo , sad ću!” Nije da oni ne žele da budu
dobri đaci, nego ne mogu da prihvate i manje privlačne strane učenja. Obezvređuju svoje
sposobnosti za učenje. Kada se oni opuste u stanju: misliću o tome sutra, roditelj može da se
uspaniči i sam sebe da stavi u ulogu Spasioca i traži rešenje spolja za svoje inertno dete.

Spasilac

Na početku rada svaki privatni nastavnik je spas! Roditelji misle: “ Samo kada bi onaj u školi
ovako dobro radio sa decom! “ Istina je , najčešće, da i taj “ privatni” nastavnik ima iste
probleme na svojim časovima, dok ga ovako, “ jedan na jedan” , bolje slušaju i to je sve. Ima tu
malo i činjenice da nešto vrednujemo tek onda kada platimo ili znamo da smo uložili: novac,
vreme ili emocije.

Dok sve teče po planu, ocene se popravljaju, naš privatni nastavnik raste od ponosa i sve je veći
Spasilac! Kada padne prva slabija ocena, situacija se menja: Roditelj ulazi u ulogu Progonioca i
privatni nastavnik postaje Žrtva: „ Zašto ga plaćamo?! Ne trudi se, ne daje detetu domaće
zadatke, tera ga da sam radi zadatke, strašno!“

Ovde redovan nastavnik može da se pojavi kao Spasilac ako pozove roditelje na razgovor da ih
podseti da on od početka školske godine redovno drži dopunsku nastavu, i da je dovoljno da se
dete pojavi i čuje osnove koje će biti na pismenom zadatku.

Na ovaj način se u krug možemo vrteti u ulogama. Progonilac može postati i dete prema
Privatnom nastavniku ako ga ovaj „tera“ da uči. Njegov motiv može postati omalovažavanje i
kažnjavanje drugog, radi sticanja moći, kako bi se on osetio većim i kako ne bi više bio
bespomoćan. „ Meni nije jasno!“ može postati rečenica koju učenik izgovara da bi se nastavnik
iscrpeo, i da učenik sam ne bi angažovao svoje misaone procese. Kada nije iskrena, nego
manipulativna, ova rečenica ima za cilj igranje uloga, a ne unapređivanje procesa učenja.

“ Reci mi i ja ću zaboraviti. Poduči me i ja ću se setiti. Uključi me u rad i ja ću naučiti.”

Bendžamin Frenklin

Rešenje je u izlasku iz dramskog trougla. Ako nastavnik i roditelj za početak , kao odrasle
osobe, pretpostavljamo zrele, reše da ne ulaze u ove uloge mogu pomoći detetu jer je učenik –
matematika odnos koji je dovoljan da bi se učenje desilo. Nastavnik je tu da usmerava proces i
otvara vrata kroz koja učenici sami moraju da prođu. Negovanje kulture traženja krivca i
traženja žrtve ne doprinosti razvoju deteta. Znamo da je ljubav aktivna briga za rast i razvoj
druge osobe, a ne manipulisanje i optuživanje. Pošten odnos svih učesnika u obrazovnom
procesu može da donese napredak. Deci će vršnjačka igra uvek biti zanimljivija od škole, ali ih
od ovih psiholoških možemo spašavati, umesto da ih u njih uvlačimo. Uključivanje u rad, u
učenje , a isključivanje iz dramskog trougla predstavlja izlaz iz ovakvih situacija.
Koje je rešenje ako sebe prepoznajete u ulogama dramskog trougla?

Najpre razmislite u kojoj ulozi najviše prepoznajete sebe? Da li vam se sviđa ta uloga? Možete
li se setiti kada ste ušli u igru sa nekim? Kako se to desilo i šta ste rekli sebi posle toga ? Kako
ste se osećali kada se igra završila? Koja je vaša omiljena pozicija kada dođe do zamene uloga?

Iako ste svesni šta se događa, možete osećati da ste uvučeni u igre. Međutim ima tu i Vaše
odgovornosti. Uvek je više ljudi umešano u igranje igre, tako da Vi sigurno nečim doprinosite da
budete njen deo. Nešto dajete, a nešto dobijate. Učenik dobija pažnju, privatnom nastavniku raste
Ego, roditelj se oseća kao veliki moćni spasilac.

Zapamtite, kada ste autentični, više niste podložni skrivenim motivima igre, tako da je
pravi put biti realan i svoj. Ne pristajte na manipulisanje sobom i drugima, osvestite svoje
jake strane i iskoristite svoje kapacitete, ostavljajući i drugima prostor da preuzmu
odgovornost za svoj život i svoj razvoj.

Dobre osobine uloga u dramskom trouglu

Postoje dobre osobine u svakoj ulozi koje ne treba zanemariti. Spasilac može biti dostupan
ljudima , ali ne treba da daje više nego što želi. Drugi će morati da se snađu sa manje podrške
spasioca i da popune prazninu drugačije : razviju sopstvenu snagu, pitaju druge ljude ….
Žrtva treba da se suoči sa sopstvenom slabošću, ali i sa odgovornošću da prihvati svoje životne
zadatke. To je na kraju ipak njihov život. Progoniočev posao je da razvije sopstvenu snagu, ali
da ne tera druge da trpe zbog toga.

“ Čitanje je najbolje učenje.” Aleksandar Puškin


Zaključak vezan za učenike mogao bi biti da ne treba oduzimati odgovornost deci ako želimo da
im pomognemo u njihovom razvoju. Pružimo im mogućnosti da razvijaju sopstvene sposobnosti,
sopstvene snage, da pitaju drugove za pomoć u učenju, da vežbaju komunikaciju, saradnju i
vršnjačko učenje. Ne narušavajmo i negujmo njihov odnos sa knjigom!

Nastavnik matematike, nečija tetka i Životni trener O.L.I. Psihodinamskog Integrativnog


Metoda:

Mirjana Kokerić

oliedukacijesmederevo@gmail.com

You might also like