Dr Bo­ri­ša Apr­co­vić       УДК: 821.161.1.09-31 Достојевски Ф. М.

CEIR, Centar za empirijska istraživanja   821.112.2(436).09-3 Кафка Ф.

religije, Novi Sad Originalni naučni rad
ci­ti­zen­@be­otel.net Primljen: 16.05.2015.

POJAM KRIVICE KOD KAFKE

I DOSTOJEVSKOG

Rezime
U uvodnom delu se razmatra pojam krivice u kontekstu savremene političke teori-
je. Utvrđuje se da su subjekti politike na pragu 21 veka postale moćne države i međuna-
rodne institucije, „grupe“ a ne pojedinci. Krivica naroda i drugih kolektivnih identiteta
zamenila je pojam individualne krivice zasnovane na moralu i liberalnom prinicipu vla-
davine prava. Individalna sloboda, individualna odgovornost i individualna krivica ko-
ja se može „okajati“ opet su potrebne savremenom demokratskom diskursu i one se mo-
gu pronaći duboko utemeljene u književnoj i socijalnoj misli F. M. Dostojevskog i Fran-
ca Kafke. Drugi deo izlaže pojam krivice, kao i društvenu teoriju Dostojevskog zasnova-
nu na principima hrišćanske, pravoslavne sabornosti. Utvrđuje se da je krivica – krivi-
ca individue, greh u hrišćanskom značenju, te da se pravedno društvo tzv. hrišćanski so-
cijalizam zasniva na ličnom pokajanju, priznanju krivice i preobražaju. Na kraju, pred-
stavlja se razumevanje krivice u kontekstu književnog stvaralaštva Franca Kafke. Njego-
vo shvatanje krivice je suštinski autobiografsko i psihoanalitičko, zasnovano na negativ-
nom iskustvu sa ocem. Krivica je njegova formula za opstanak, preživljavanje i golo biti-
sanje. Ipak, njegovo delo prevazilazi lavirinte biografskog iskustva. Jer, iako njegovi ju-
naci tumaraju u bezizlaznom lavirintu njihova borba otkriva vrednost autentične ljudske
ličnosti. Iako beznadežno, oni i nesvestno ustaju protiv totalitarizma koji i danas ima istu
metodoligiju, a to su krivica i stid.
Ključne reči: krivica, personalizam, pozitivizam, hrišćanski socijalizam, otuđe-
nje, psihoanaliza, birokratija.

Krivica – aktuelni politički kontekst (umesto uvoda)

„… jer moja svest o krivici i potiče zapravo od tebe…“ 1
Krivica kao pojam koji u sebi sadrži i asocira raznovrsna značenja, u aktu-
elnom istorijsko-političkom kontekstu razmatara se uglavnom kao specifična eti-
ka u međunarodnim odnosima. Sa druge strane značenja koja bi se mogla ozna-
čiti kao lična ili individualna su u drugom planu. Kako je to objasnio B. Elazar
(Barkan Elazar): „Ali počev od kraja Drugog svetskog rata, a sve brže od kraja

1 Franc Kafka „Pismo ocu“ u Flavio Rigonat (ur), Pismo ocu, LOM, Beograd, 2010, str. 263
310 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

hladnog rata, pitanja moralnosti i pravde zadobijaju sve veću pažnju kao politič-
ka pitanja.“ 2 U okviru tog diskursa nacije koje su učestvovale u ratovima bivaju
označene kao „pobedničke“ s jedne strane, ili kao one koje su „krive“ za velika
ratna razaranja s druge strane. Od njih se očekuje da priznaju svoje krivice, pre-
uzmu odgovornost i suoče se sa posledicama. Pojmovi „žrtva“ i „počinilac“ sada
se odnose na čitave države kao pravne subjekte. Krivična odgovornost nacija „is-
pašta“ se kroz restituciju (povraćaj konfiskovne imovine), reparaciju (materijalnu
kompenzaciju) ili priznanje (nanetog zla i njegovih posledica). Jedan od primera
iz novije istorije je optužba Švajcarske od 1997. za profitiranje na račun Jevreja u
toku Drugog svetskog rata. Ne samo da je ovom prilikom Švajcarska kompenzi-
rala žrtve Holokausta (koje su izgubile novac u švajcarskim bankama), već je i či-
tava nacija prihvatila odgovornost, tj. suočila se sa prošlošću obasjanom jednom
novom svetlošću koja otkriva krivicu čitave nacije. Vredi navesti i čuveni primer
restitucije od 1980. kada je Vrhovni sud utvrdio da su Sjedinjene Države dužne
Sijuksima 122. miliona dolara za krađu Crnih planina. Iako Sijuksi nisu prihvati-
li ovu presudu i novac jer žele zemlju, američka nacija se suočila sa implicitnim
priznanjem zločina iz prošlosti. 3
U našoj savremenoj političkoj istoriji, pojam krivice naroda je dobio novu
dimenziju. Međunarodna „osuda“, koju smo kao nacija doživeli na pragu 21. veka
u manjoj meri je uzrokovana stvarnom krivicom srpskog naroda, koliko predrasu-
dama i starim, utemeljenim antipatijama. Nakon zgražavanja nad Majskim prevra-
tom 1903. i docnije Sarajevskog atentata, Srbi su utvrdili status „dežurnog krivca“.
Naša pozicija u spoljnoj politici uglavnom nas je dovodila u priliku da budemo kri-
vi ne samo zapadnim, već i centralnim silama. U toku Drugog svetskog rata, bili
smo omraženi zbog pružanja otpora, a nakon rata zbog komunizma. Na kraju, na-
ša „krivica“ je krunisana zbivanjima devedesetih. Kako opaža D. Simeunović: „Sa-
dašnja kolektivna krivica Srba takođe je plod realpolitike. Svojim… nacionalnim
interesom Srbi su iskazali nerealne političke ambicije i interes direktno suprostav-
ljen interesima realno najjačih“. 4 Pored interesa velikih sila, naša kolektivna krivi-
ca u velikoj meri je podržavana kroz unutrašnju politiku. Neodgovorni politički ak-
teri, u želji da pridobiju podršku razvijenih zapadnih demokratija ne retko su pri-
begavali (i još uvek to čine) „samooptuživanju“ sopstvenog naroda. Tako su se po-
četkom ovog veka u našem javnom diskursu pojavili do tada u političkoj teoriji ne-
poznati pojmovi i koncepti kao što su: „katarza“, „suočavanje sa prošlošću“ i sl.
Zašto se u uvodu razmatra politički kontekst? Zato što on oblikuje paradi-
gmu na takav način da se razmišljanje o individualnoj krivici zasnovanoj na mo-
ralu i pravnim principima dovodi uglavnom u drugi plan. Aktuelni politički kon-
tekst krivicu objašnjava kao nepovoljan politički položaj, ili nesnalaženje u nje-

2 Barkan Elazar, Krivica nacija, Stylos, Novi Sad, 2007, str. 12.
3 vidi, Ibidem, str. 11-12; 270-271.
4 Dragan Simeunović, Srpska kolektivna krivica, Nolit, Beograd, 2007, str. 43.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 311

mu, a ne kao moralno i egzistencijalno pitanje čoveka i njegovog bitka. A kada se

ovaj politički diskurs „splete“ sa osnovnim filozofskim i teološkim premisama o
krivici i moralu, generišu se nepojmljive i sa stanovišta ljudske egzistencije „ne-
podnošljive“ himere. Šta znači biti pripadnik „krivog“ naroda? (bilo u pravnom
ili moralnom smislu). Da li „katarza“ koju religija očekuje od pojedinačnog ver-
nika, podrazumeva i katarzu za nacionalne grehe i pogrešne političke odluke? Ili
nas sva ova pitanja udaljavaju od suštine pojmova greha i krivice. Zaista, čini se
da se krivica u savremenom političkom diskursu javlja u formi „istočnog greha“
u avgustinovskom smislu, kao ona koja se prenosi automatski sa jednog čoveka
(Adama) na svakog čoveka, bez njegove individualne krivice. Kako to objašnjava
S. Kjerkegor: „Ako je Adamovim grehom postavljena grešnost ljudskog roda u
istom smislu kao uspravni hod itd., onda je pojam individuuma ukinut“. 5 Ako su
dakle neki „znameniti“ Srbi „krivi“, onda su svi pripadnici srpskog naroda krivi.
U ovom radu polazi se od pretpostavke da je „krivica naroda“ neprihvatlji-
va kako u pravnom tako i u moralnom smislu. Prenošenje „krivice“ sa naroda na
pojedinca, ili sa pojedinca na narod suštinski osporava autentičnu ljudsku ličnost i
njenu slobodu. Povratak politici „čoveka“ i njegovoj ličnoj odgovornosti može biti
alternativa savremenoj međunarodnoj politici, koju odlikuje pragmatizam i nedo-
statak ideala i vrednosti. Zato, duboko antropološka premišljanja o krivici i kazni,
velikana svetske književnosti Franca Kafke i Dostojevskog uvek inspirišu svoje-
vrsnu političku emancipaciju zasnovanu na pojedincu, a ne na političkom sistemu.
Nesporno je da je na pragu 21. veka došlo do nedemokratskog zaokreta u svetskoj
politici. Subjekti politike su postale moćne države i međunarodne institucije (poli-
tičke i finansijske), „grupe“, a ne pojedinci. Samim tim je i krivica postala krivica
naroda i nacionalnih država. Teorija „društvenog ugovora“, u onom delu u kojem
je podržala princip da će društvo postati izraz volje pojedinca, je osporena. Benta-
mova (Jeremy Bentham) utilitatirstička formula po kojoj je dobro društva zbir po-
jedinačnih dobara pojedinaca, takođe gubi svoj značaj. Individalna sloboda, indi-
vidualna odgovornost i individualna krivica koja se može „okajati“ opet su potreb-
ne savremenom demokratskom diskursu. A gde se ovi principi mogu pronaći tako
duboko utemeljeni kao u književno-filozofskoj misli Dostojevskog, Kafke, Sartra
i drugih. Pre nego u okvirima političke teorije koja se u praksi okreće više prema
strukturalističim i funkcionalističkim analizama i rešenjima.

Dostojevski: hrišćanski personalizam nasuprot pozitivističkom individualizmu

Prevazilaženje krivice kroz pravoslavlje
Čovek, tj. ličnost je centralna tema književnog rada i filozofske misli F. M.
Dostojevskog. Po rečima Nikolaja Berđjeva Dostojevski je znao samo za jednu

5 Sjeren Kjerkegor, Pojam Strepnje, Srpska književna zadruga, Beograd, 1970, str.55.
312 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

temu: „Ta tema je – čovek i njegova sudbina“. 6 Njegovo interesovanje za čoveka

nije bilo samo filozofsko-teološko i socijalno, naprotiv, on je ispoljio interesova-
nje za ljude i njihove sudbine u realnom životu. Nije nepoznato da je smeštao sta-
rice i starce u staračke domove, decu u sirotišta, pomogao nesrećnicima da pro-
nađu posao. Jednom prilikom je primio siromašnu nepoznatu udovicu sa troje de-
ce u svoj dom. Posebno je upečatljiv događaj od 1789. kada je Dostojevski platio
šesnaeest rubalja da se oslobodi seljak koji ga je udario, oborio na pod i raskrva-
rio mu lice. 7 Takođe, bio je naročito osetljiv na patnju dece, i nije nepoznato da
je pratio sudske procese koji su vođeni protiv roditelja zbog zlostavljanja. Može
se reći da je njegovo interesovanje za čoveka bilo ne samo liberalno i humanistič-
ko, već i hrišćansko-personalističko. Brojna lična iskustva koja je proživeo imala
su uticaja na njegova temeljna uverenja i stvaralaštvo. Prva žena mu je umrla. Sa
Anom Grigorijevnom je dobio ćerku Sonju koju je neizmerno voleo, ali je i So-
nja umrla u trećem mesecu od zapaljenja pluća. Godine provedene na robiji tako-
đe su dale svoj doprinos. Ipak, posmatranje njegovog dela ne može se uzeti stro-
go psihoanalitički. Za razliku od Franca Kafke koji se se pitanjem krivice suoča-
va unutar porodičnog kruga i pokušava da nađe rešenje u pomirenju sa ocem, Do-
stojevski „transcendira“ svoj lični život i biografiju; ne u smislu da „beži“ od nje,
već je nadilazi svojim humanističkim i hrišćanskim idealima. U delu Dostojev-
skog se pored snažne lične note i pečata jasno uočava da su pitanja Boga, čove-
ka, smisla istorije, istorije Ruskog naroda, daleko iznad svakog ličnog komplek-
sa pisca. Njegovo delo dakle ima psihoanalitičke i biografske osnove, ali one u
njemu konačno „isčezavaju“ pred ozbiljnim istorijskim, antropološkim i teološ-
kim temama. Kako to opisuje N. Berđajev (Николај Александрович Берђајев):
„Sve ideje Dostojevskog su u vezi sa čovekovom sudbinom, sa sudbinom sveta,
sa sudbinom Boga.“ 8 Dostojevski je umeo da oprosti sebi (za razliku od Kafke),
jer su sve njegove teme i interesovanja bile veće od njega samog. On nije poput
Kafke zatvoren u lavirint krivice bez izlaza, jer on sebe i svoju krivicu i ne stav-
lja na pijedestal svog života. Na prestolu njegovog života su Hristos i jevanđe-
lje. Zato on sebi prašta teške grehe koje je počinio ponesen strastima kocke i mla-
dih ljubavnica. Kafka sa druge strane, zatvoren u psihoanalitičku zamku ne mo-
že sebi da oprosti ni najbezazlenije stvari. Njegov „greh“ prema ocu (iako bi se
svi složili da tu nikakve krivice nema) i raskinute zaruke sa Felisom Bauer (Fe-
lice Bauer) su strašni kao „istočni greh“, neoprostivi. Njegova krivica je kosmič-
kih razmera, kao Jovova i u jednom svom pismu on se zaista poredi sa ovim sta-

6 Nikolaj Berđajev, Nova religijska svest i društvena realnost: pogled na svet F. M. Do-
stojevskog, IRO Partizanska knjiga, Ljubljana; Izdavačko publicistička delatnost, Beograd, 1982,
str. 261.
7 Nikolaj Loski, Dostojevski i njegovo hrišćansko shvatanje sveta, IRO Partizanska knji-
ga, Ljubljana; Izdavačko publicistička delatnost, Beograd, 1982, str. 14.
8 Nikolaj Berđajev, Nova religijska svest i društvena realnost: pogled na svet F. M. Dosto-
jevskog, op. cit., str.246.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 313

rozavetnim patrijarhom. S druge strane na Dostojevskog su uticale ideje liberaliz-

ma i socijalizma, ali on nije dozvolio da čovek u njegovom delu bude zatvoren u
pozitivistički diskurs, koji bi sva njegova ponašanja objasnio iz prirodnih uzroka
i socijalne sredine. Jer, takav pravac mišljenja bi značio da čovek nema slobodu,
a samim tim ne postoje odgovornost, krivica i kazna. Borba između dobra i zla,
opisana u njegovom delu (možda najbolje u Velikom inkvizitoru), ne može se za-
misliti bez Boga i transcendentalnih vrednosti i uzroka. Dostojevski je zaista bio
istinski humanista, ali se njegova misao izdiže iznad bolećivog samoobožavanja
čoveka svojstvenog pozitivizmu. Problem zločina, krivice i kazne je uvek u cen-
tru njegovih premišljanja, ali on se nikada ne iscrpljuje u socijalnoj ravni, već ne-
prekidno traži „vertikalne kauzalnosti.“ Uzmimo samo nekolike primere iz ro-
mana Zločin i kazna. Način na koji glavni junak Raskoljnikov „klizi“ prema pri-
znanju svog zločina zaista ima psihoanalitičku osnovu; gotovo nesvesno, ili po-
lusvesno, on se vraća na mesto zločina, priča o svom zločinu, poigrava se čak sa
istražnim sudijom i njegovim pomoćnicima. Slikovit i jezgrovit primer ovoga na-
lazimo u objašnjenju psihologije kriminalca koju je dao istražni sudija Porfiri-
je Petrovič, zadužen za njegov slučaj: „… on od mene neće pobeći ne samo zato
što nema kud da beži već on od mene psihički neće pobeći, he-he.“ 9 Ali pisac se
ne iscrpljuje na ovom pozitivističkom tumačenju, već neprekidno trga za trans-
cendelnim uzrokom osećanja krivice. Glavni junak „boluje od krivice“ i njegovo
izlečenje je moguće samo kroz priznanje i pomirenje (zapazimo da to pomirenje
nije jednostavno ispovedanje greha, već specifično pravoslavno, saborno pomi-
renje, što će se videti na kraju romana kada pisac otvara svoje srce za Sonju i za
svoje sapatnike na robiji). Glavni junak je zbog svog zločina doslovno duhovno
„bolestan“. Primer za ovo nalazi se u izveštaju lekara Zosimova Raskoljnikovoj
sestri i majci: „Prema njegovim posmatranjima, bolest pacijenta ima, pored rđa-
vih materijalnih okolnosti poslednjih poslednjih meseci života, još i neke moral-
ne uzroke…“ 10 Na vrhuncu svoje „bolesti“ Rodion Romanovič Raskoljnikov ima
neodoljivu potrebu da se ispovedi siromašnoj devojci Sonji. On smatra da će pri-
znanje biti dovoljno, ali ona očekuje i više od toga. I postavlja mu zahteve koji su
u skladu sa njenim hrišćanskom, pravoslavnom verom: „Idi odmah, ovog trenut-
ka, stani na raskršće, pokloni se, poljubi najpre zemlju koju si oskrnavio, a posle
se pokloni celom svetu, na sve četiri strane, i kaži svima, glasno ’ubio sam!’ Ta-
da će ti Bog opet život povratiti“. 11
Naravno, dužni smo da razjasnimo da Dostojevski nije svoj život proveo
kao smerni hrišćanski mučenik iz svetih žitija, naprotiv, njegova ličnost je ispo-
ljila svoju burnu dijalektku koja se kretala od uzvišene religijske prosvećenosti,
do spuštanja u najcrnje ponore poroka. On sam je govorio u jednom pismu svom
9 Fjodor M. Dostojevski, Zločin i kazna, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beo-
grad, 1998, str.374.
10 Ibidem, str. 237.
11 Ibidem, str. 457-458.
314 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

bratu Mihailu; „Ja patim od jednog strašnog poroka – to je neograničeno samo-

ljublje, to je veliko častoljublje“ 12 Ovo častoljublje i preterano hvalisanje nakon
prvih književnih uspeha i pozitivnih kritika donelo mu je mržnju književnog sve-
ta. Nije samo taština bila njegov greh. 1861. stupa u vezu sa mladom Apolinari-
jom Suslovom, spisateljicom početnicom od 22 godine, koja ga je sve vreme dr-
žala „na ledu“ i igrala surove igre sa njim, stavljajući ga na nepodnošljive muke.
Nakon rastanka sa njom, počinje sa kockom. Putuje po Evropi i kocka se dok nje-
gova žena Marija Dimitrijevna boluje od neizlečive tuberkoloze. 1867. Dostojev-
ski se ženi Anom Grigorijevnom Snjitkinom i odlazi s njom u inostranstvo, gde
je izgubio sve novce koje je bio uzeo za put. Pored kocke mučile su ga zastrašu-
juće ljubomore. „Moja priroda je podla i odveć podložna strastima – kaže Dosto-
jevski sâm o sebi u pismu A.N. Mojkovu…“ 13 U njegovoj duši vođena je bitka
između Carstva Božijeg i carstva satanskog, ali konačno u njegovom delu je tri-
jumfovala uzvišenost stvaralaštva, hrišćanski pogled na svet, kao i delatna ljubav
koju je posvedočio u svom životu. Nikolaj Berđajev je ovu borbu u piscu slikovi-
to opisao na sledeći način: „U dubini ljudske prirode on razotkriva boga i đavola
i beskonačne svetove, ali ih uvek razotkriva kroz čoveka…“ 14 Bio je dakle „ceo“
čovek, iskren u dobru i zlu, u grehu i dobrim delima; spustio se na moralno dno i
uzdigao u moralne visine. Svojim idealima i hrišćanskom verom, konačno, našao
je snage da oprosti krivicu sebi i drugima.

Društvena krivica: hrišćanski socijalizam

Socijalna nepravda je mučila Dostojevskog od rane mladosti. On nije mo-
gao da se zadovolji samo onom dobrotom koja se pokazuje u ličnom milosrđu,
već je bio zainteresovan za ideal savršenstva u društvu i svetu. Poznat je doga-
đaj iz njegove mladosti kada je sa bratom Mihailom išao da obiđe Puškinov stan.
Scena koja se odigrala na stanici negde u Tverskoj guberniji zauvek se urezala
u njegov um. Naime, stasiti feldjeger u mundiru je ušao u kočiju i tukao kočija-
ša pesnicom po vratu, iako nije bilo nikakvog razloga za to. Činio je to rutinski,
jer tako treba i tako svi rade. Kako sam pisac beleži: „Tu odvratnu sliku zapam-
tio sam celoga života.“ 15 Ali, ovaj osećaj za socijalnu pravdu Dostojevskog uvek
je, u manjoj ili većoj meri, bio motivisan specifičnim pravoslavnim pogledom na
pravdu i nepravdu; krivicu i greh. Slikovit primer može se pronaći u romanu Bra-
ća Karamazovi. Jedan od junaka, Zosima, je učio kadetsku školu u Petrogradu
gde je doživeo svoje religijsko iskustvo i preobražaj. Ispočetka, on je bio težak,
naprasit karakter, lišen moralnih principa. Bio je spreman da prolije krv za svo-

12 Nikolaj Loski, Dostojevski i njegovo hrišćansko shvatanje sveta, op. cit., str.23.
13 Ibidem, str. 35.
14 Nikolaj Berđajev, Tragedija i svakodnevica, Logos, Beograd, 1997, str. 7.
15 Nikolaj Loski, Dostojevski i njegovo hrišćansko shvatanje sveta, op. cit., str. 20.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 315

ju vojničku čast iako nije ni znao šta je to. Ali, nakon što je surovo pretukao svog
slugu Afanasija u noći pred dvoboj, Zosima je doživeo preobraženje. Ovo preo-
braženje bilo je zasnovano na svesti o vrednosti ljudske ličnosti, koje je specifič-
no za pravoslavno shvatanje morala. Ujutro se probudio sa strašnjim osećanjem
srama i postavio sebi pitanje: „I zbilja, čime ja zaslužujem da me služi drugi čo-
vek, čovek isti kao i ja – slika i prilika božja?“ 16 Istog jutra odlučio je da napusti
vojsku i da se povuče u manastir. Ovaj primer je veoma slikovit za ideju društve-
ne pravde zasnovane na religijskoj osnovi. Zosima je kriv jer je uvredio ljudsko
biće – sliku Božiju, a biće opravdan kada spozna Božiju ljubav i zatraži oproštaj.
Ovo je temelj ne samo ličnog oslobađanja od krivice, već i uspostavljanja praved-
nog društva – socijalizma na religijskoj osnovi. To znači da se pravedno društvo
uspostavlja na principu individualnog priznanja krivice i preobražaju koji sledi, a
ne na promeni političkog sistema. Sa 25. godina Dostojevski se upoznaje sa knji-
ževnim kritičarem Bjelinskim (Виссарио́н Григо́рьевич Бели́нский) i počinje
da se zanima za ideje socijalizma. Međutim, njegovo shvatanje socijalizma, kao
i sve ostalo u njegovom životu bilo je suštinski pravoslavno. Dostojevski je sma-
trao da Rusija uopšteno u većoj meri od evropskih društava poseduje hrišćanske
principe ugrađene ne samo u tradiciju već i u zakonodavstvo i politički poredak.
Po njemu je moralni nivo ruskog sudije i advokata neuporedivo veći od evrop-
skog jer kako sâm kaže: „…kod nas se na zločin gleda hrišćanski.“ 17 Ovo hrišćan-
sko viđenje sazrevalo je u njegovom umu od najranije mladosti. Njegova prva se-
ćanja odnose se na redovne odlaske sa majkom na pričest, kao i na svakodnevne
molitve Bogorodici. Sâm Dostojevski je smatrao da je period njegove zaneseno-
sti evropskim liberalizmom bio neka vrsta iskušenja iz kojeg se kasnije ponovo
vratio na put pravoslavlja. Od njegovog prvog romana Bedni ljudi od 1845. Do-
stojevski upravlja svoje književno pero prema religijski nastrojenim delima kao
što su Idiot, Zli dusi, Braća Karamazovi. Kako je to dobro opazio njegov lični le-
kar S.D. Janovski: „Dostojevski je voleo red i poredak u društvu – kaže Janovski,
ali je u osnovu svega stavljao samo ’istine Jevanđelja a ne ono što je nudio soci-
jaldemokratski statut iz 1848’.“ 18 Hristos je bio, uvek, kamen temeljac njegovog
života, voljena ličnost i merilo svega. Zato je Dostojevski raskinuo sa Bjelinskim
i ateističkim socijalizmom koji je zahtevao uništenje religije u ime socijalističke
revolucije. Zanimljivo je šta je Dostojevski pisao jednoj od žena dekabrista ko-
ja mu je na putu u progonstvo poklonila jevanđelje, februara meseca 1854. go-
dine: „…kada bi mi neko dokazao da je Hristos izvan istine, i kada bi doista bi-
lo da i istina ostane van Hrista, ja bih i tada želeo da ostanem pre sa Hristom ne-
go sa istinom.“ 19 Posle robije pravoslavna religiozna literatura počinje da zauzi-

16 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi 1, RAD, Beograd, 1975, str. 378-379.

17 Nikolaj Loski, Dostojevski i njegovo hrišćansko shvatanje sveta, op. cit., str.73.
18 Ibidem, str. 49.
19 Ibidem, str. 56-57.
316 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

ma značajno mesto u lektiri Dostojevskog. Naročito je pod uticajem Solovjova

(Влади́мир Серге́евич Соловьёв), sa kojim se druži u manastiru Optinska pu-
stinja. Krivica koju osećaju junaci Dostojevskog je u stvari greh, onako kako se
on tumači i shvata u pravoslavnom hrišćanskom verovanju. Oproštenje tog greha
moguće je samo u „pravoslavnoj sabornosti“ što upravo i jeste osnovni kontekst
književnog dela Dostojevskog.

Krivica kao otuđenje od ljudi

Velike reforme koje je sproveo Aleksandar II ukidanjem tzv. kreposnog
prava, oslobođenjem seljaka i reformom sudstva bile su od strane Dostojevskog
dočekane sa odobravanjem. U izvesnoj meri to je i doprinelo njegovom udaljava-
nju od zapadnog liberalizma. Njegova tadašnja politička pozicija može se ozna-
čiti kao tradicionalizam u smislu povratka rodnoj grudi i narodnim principima ži-
vota. U to vreme on je već doživeo razočaranje u Evropu i zapadnu civilizaciju.
Kako je već objašnjeno Dostojevski je verovao da se Evropa i svet mogu prepo-
roditi uz pomoć ruske misli i to upravo zato što ta misao ima pravoslavnu „notu“.
Naravno, da bi se ovo dogodilo bilo je neophodno i da ruski narod dobije svoje
istaknuto lidersko mestu unutar slovenskih naroda. Ova misao možda nije najek-
splicitnije naglašena u romanu Zločin i kazna, ali se povremeno javlja u obliku
kritike zapadnog političkog i socijalnog poretka. Na primer, kada pisac na duho-
vit način, kroz reči svojih junaka objašnjava prirodu nove zapadne političke mi-
sli: „Ali gospodin Lebezjatnjikov, koji prati razvitak novih misli, objašnjavao je
pre neki dan da sažaljenje danas čak i nauka zabranjuje, i da se tako već radi u En-
gleskoj, gde vlada politička ekonomija.“ 20 Ova implicitna kritika zapadnog druš-
tva postaje konkretna kroz sudbinu glavnog junaka, koji je nakon svih stradanja
doživeo smirenje u pravoslavnoj viziji sveta. Sâm Dostojevski je objasnio da je
ideja romana Zločin i kazna pravoslavni pogled na svet, po kojem se do sreće do-
lazi kroz stradanje a ne kroz uživanje u komformizmu. Na početku, i u većem de-
lu romana glavni junak se kreće putem otuđenja, koje na neki implicitan način
predstavlja bespuće pozitivizma, individualizma, „praznog“ liberalizma; smire-
nje postiže tek na kraju, u saborno-pravoslavnom socijalnom kontekstu. U pismu
Katkovu, Dostojevkski o Raskoljnikovu kaže sledeće: „Nerazrešivi problemi op-
sedaju ubicu, osećanja o kojima do sada nije ni slutio dolaze po svoje i on zavr-
šava tako što je prinuđen da se sâm prijavi. On je prinuđen – pa makar skapao na
robiji, da se vrati među ljude; osećanje odbačenosti od ljudi on je upoznao od-
mah nakon zločina i to je počelo da ga muči…“ 21 Iz najpovršnije analize roma-
na Zločin i kazna, to je očevidno. Uzmimo samo nekoliko scena. Na primer, na-
kon što je grubo izvređao budućeg zeta Lužina, Raskoljnikov kaže Razumihinu

20 Fjodor M. Dostojevski, Zločin i kazna, op. cit., str.38.

21 Nikolaj Loski, Dostojevski i njegovo hrišćansko shvatanje sveta, op. cit., str.66.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 317

i lekaru Zosimovu: „Ostavite me, ostavite me svi!… Hoću da budem sâm, sâm,
sâm!“ 22 Nešto slično se dešava i prilikom prvog susreta sa majkom i sestrom u
skromnom, iznajmljenom stanu. Majka i sestra su mu radosno poletele u susret,
ali njegova reakcija je bila krajnje porazna zbog straha mu biti oduzeta njegova
dragocena samoća: „Ali on je stajao kao mrtav, nepodnošljivo iznenadno sazna-
nje pogodilo ga je kao grom. Mati i sestra su ga snažno zagrlile, ljubile ga, sme-
jale se, plakale… On je kročio, zaljuljao se i stropoštao se na pod onesvešćen.“ 23
Izvesnost da bude sa svojim najbližima u tom trenutku njemu se činila gora od
robije i smrti. Njegov prijatelj Razumihin opaža ovu osobinu Dostojevskog i nje-
govoj sestri Avdotji Romanovnoj kaže: „Pa on nikoga ne voli; možda nikad neće
ni zavoleti…“  24 Drugom prilikom Raskoljnikov kaže sestri, majci i Razumihinu:
„Ma šta bilo sa mnom, propao ili ostao, hoću da budem sâm.“ 25 Na opelu Katari-
ne Ivanovne, supruge Marmeladova, pisac opisuje njegovu anksioznost na slede-
ći način: „Došlo mu je strašno teško. Kad bi mu bilo mogućno otići nekud u tom
trenutku i ostati sasvim sâm, makar za ceo život, on bi smatrao sebe srećnim.“ 26
Ili, nakon jednog razgovora sa Dunjom, Raskoljnikov odlazi i razmišlja: „Ali za-
što oni mene vole ako ja to ne zaslužujem? Eh, kad bih bio sâm, kad me niko ne
bi voleo, i da ja nikog nikad nisam voleo!“ 27 Ovaj „sindrom“ konačno kulminira
u opisu događanja na početku robije i progonstva. Raskoljnikova drugi zatvore-
nici mrze, jer osećaju njegov „aristokratski“ prezir; nazivaju ga gospodinom, čak
i bezbožnikom, iako se on nije izjašnjavao pred njima o religiji. Na kraju izazi-
va pomamni bes jednog od zatvorenika koji pokušava da ga ubije. Sa druge stra-
ne, Sonju, koja ga je redovno obilazila su zavoleli i poštovali je kao sveticu. Kao
da pisac želi da kaže da su oni na jedan nesvestan, gotovo instinktivan način os-
posobljeni da osete „pravoslavnu dušu“. O tome svedoči i ono što je doživeo dok
je bio bolestan. Dok je ležao u zatvorskoj bolnici priviđalo mu se da su ljudi za-
raženi nekim čudnim parazitima, koji su učinili da svako od njih smatra da je u
pravu, a da pri tom niko nikoga nije razumeo: „Svi su bili nemirni i nisu shvatali
jedan drugog, svaki je mislio da je samo u njemu istina i mučio se gledajući dru-
ge, busao se u grudi, plakao i lomio prste. Nisu znali koga i kako da osude, nisu
mogli da se slože šta da smatraju zlom a šta dobrom. Nisu znali koga da okrive a
koga da opravdaju.“ 28 Jednom rečju, vladavina prava koja nije zasnovana na hri-
šćanskim principima, a koja je svojstvena zapadnom liberalizmu, ili ateističkom
socijalizmu, nema u sebi snagu da suštinski odgovori na pitanje dobra i zla, krivi-
ce i kajanja. Niti u njoj može uopšte biti krivice. Prvih dana u zatvoru Raskoljni-

22 Fjodor M. Dostojevski, Zločin i kazna, op. cit str.182.

23 Ibidem, str. 224.
24 Ibidem, str. 247.
25 Ibidem, str. 346.
26 Ibidem, str.479.
27 Ibidem , str. 562.
28 Ibidem, str. 589.
318 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

kov ne može da se pomiri sa svojom sudbinom jer je smatra običnom „glupošću“

i „greškom“, a ne posledicom svoje krivice. Sve do momenta prosvetljenja koje
je doživeo kada je kroz prozor zatvorske bolnice i rešetke, ugledao Sonju u dalji-
ni: „Kao da mu je nešto probolo srce u tom trenutku…“ 29 Taj prizor ga je ganuo.
Od tada je počeo da je posmatra drugačije i da se raspituje za nju. Ranije su mu
njene posete bile neprijatne. Nakon događaja u bolnici, sreo ju je u šumi gde je
radio, i desilo se konačno obraćenje koje je pisac opisao na sledeći način: „Oči su
im bile pune suza. Oboje su bili bledi i mršavi; ali na tim bledim i bolešljivim li-
cima već je sijala zora obnovljene budućnosti, potpunog vaskrsenja u novi život.
Njih je vaskrsla ljubav…“ 30 Iste večeri Raskoljnikov je osetio kako ga svi robija-
ši gledaju na neki drugi način, ljubazno i prijateljski. Ispod jastuka, on mahinal-
no uzima jevanđelje. Na kraju, sâm Dostojevski zaključuje svoje delo na pomalo
bajkovit način, izlažući eksplicitno religijsku prirodu i svrhu svog romana: „Ali
ovde već počinje nova povest, povest postupnog obnavljanja čovekovog, povest
njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaska iz jednog sveta u drugi, upo-
znavanje sa novom, dosad potpuno nepoznatom stvarnošću.“ 31 Može se zaključi-
ti da glavni junak prevazilazi problem krivice kroz religijsku sabornost, kroz lju-
bav prema Bogu i ljudima. Za razliku od klasičnih liberala i egzistencijalista (po-
put Sartrovog junaka iz romana Mučnina) koji pokušavaju da svale krivicu na
malograđansko, neprosvećeno društveno okruženje. Krivica je u otuđenju, a smi-
renja nema u lavirintima psihoanalize, već u sabornosti.

Kafka u lavirintu psihoanalize

Biografske pretpostavke za krivicu

Franc Kafka (Franz Kafka) je rođen 3. juna 1883. u Pragu, kao sin Herma-
na i Julije Kafka. Prezime Kafka je uobičajeno među Jevrejima koji vode poreklo
iz Češke. Majka mu bila veoma inteligentna i tiha žena. Otac je proveo mladost u
teškom i mukotrpnom radu, pokazujući beskrajnu energiju i upornost. Po svedo-
čenju Maksa Broda (Max Brod): „Franz je cijelog života stajao u sjeni tog moć-
nog oca…“ 32 Herman Kafka je čak i fizički bio impozantan, krupan, širokih ra-
mena; Franc je često osećao stid poredeći svoje mršavo telo sa stamenom figurom
oca. I na poslovnom planu, Herman je bio pun uspeha; kao porodičan i patrijarha-
lan čovek ostavio je iza sebe veliku porodicu. Kafka je prema ovim činjenicama
uvek imao ambivalentan odnos: sa jedne strane ogromno poštovanje, a sa druge
kompleks zbog vlastite nesposobnosti da na tako neposredan način „prigrabi“ ži-

29 Ibidem, str. 590.

30 Ibidem, str. 591-592.
31 Ibidem, str. 593.
32 Max Brod, Franz Kafka, Znanje, Zagreb, 1976, str. 9.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 319

vot. Njegovi uporni pokušaji da svojim potupcima od oca izmami prijateljski po-
gled ili reč priznanja bili su uzaludni. Tako se razvija kompleks prema ocu koji za-
uzima važno mesto u Kafkinom životu i stvaralaštvu. Zavisnost od oca, potčinja-
vanje, potreba za odobravanjem neodvojivi su deo njegove biografije, psihološkog
profila koji se koncentriše oko jedne tačke, koja se može označiti kao svest o krivi-
ci. U Pismu ocu Kafka piše: „…izgubio sam pred tobom samopouzdanje, a ume-
sto njega stekao bezgraničnu svest o krivici“. 33 Sve što bi Kafka ikada učinio ili
pomislio bilo je praćeno ironijom, omalovažavanjem i ismevanjem od strane oca.
U svetu „vrednog“ Hermana Kafke nije bilo mesta za unutrašnja previranja i „uni-
verzum“ jednog nadasve neobičnog pisca, isčašenog iz tradicije i porodičnog ži-
vota kakav je bio njegov sin. Taj svet je za njega bio nedostojan pažnje: „U svo-
joj naslonjači ti si vladao svetom. Tvoje mišljenje je bilo tačno, svako drugo je bi-
lo ludo, šašavo…“ 34 Metod vaspitanja Hermana Kafke bio je dakle, omalovažava-
nje, stvaranje osećaja krivice i pritajene osude. Veliki pisac navodi sledeće „tehni-
ke“ koje je otac primenjivao u njegovom vaspitanju, a to su grdnja, pretnja, ironi-
ja, pakostan smeh i jadanje nad samim sobom. Rezultat ovakvog vaspitanja je bio
„bekstvo u sebe“, kako Franca tako i njegovih sestara. Najslikovitiji izraz kom-
pleksa koji je Kafka imao prema ocu izložen je u kratkoj priči Presuda. Priča go-
vori o mladom trgovcu Georgu Bandemanu. On živi sa ocem i dopisuje se sa pri-
jateljem koji živi u Rusiji. Pritom, on pronalazi izvesno zadovoljstvo u činjenici
da je njegov život uspešan dok prijatelj propada u tuđini. Međutim, otac je proz-
reo Bandemana i on mu iznenada postavlja pitanje: „Imaš li ti zbilja tog prijatelja
u Petrogradu?“ 35 Dok Bandeman pokušava da se oporavi od iznenađenja, otac ga
obaveštava da on dobro poznaje njegovog prijatelja i kaže: „On bi bio sin kojem
bi se moje srce radovalo.“ 36 Pred preneraženim sinom otac izvodi čitavu predsta-
vu, saopštavajući mu da je on bio u kontaktu sa njegovim prijateljem i osuđuje ga
zato što je bio nemilosrdan prema njemu; posebno zato što ga je pozvao tek sada,
kada ga je potpuno potčinio svojim superiornim položajem. Otac mu takođe skre-
će pažnju i na činjenicu da je ceo njegov životni uspeh posledica njegove pomoći i
zalaganja, te na kraju zaključuje: „Nevino dete, to si ti istinski bio, ali još istinski-
je si bio paklen čovek! I zato znaj, osuđujem te sada na smrt davljenjem.“ 37 U pi-
smu od 11. februara 1913. sâm Kafka tumači Presudu navodeći da prijatelj iz pri-
če presdtavlja vezu oca i sina, ono što im je zajedničko. Georg Bandeman smatra
da preko tog zajedničkog, prijatelja, ima i oca. Ali u jednom trenutku otac iskače
pred njega dokazujući mu suprotno i tog trenutka on shvata da nema ništa: ni pri-
jatelja, ni oca, pa čak ni verenicu. Jer i verenica u priči postoji samo u odnosu pre-
ma prijatelju. Sve što ima je „nagomilano“ oko oca, i ako nema oca, on nema ni-
33 Franc Kafka, Pismo ocu, op. cit., st.242-243.
34 Ibidem, str. 217.
35 Franc Kafka, „Presuda“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo ocu, LOM Beograd, 2010, str. 88.
36 Ibidem, str. 91.
37 Ibidem, str. 94.
320 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

šta. 38 Sve ovo je bila posledica života u začaranom krugu naročite psihičke zavi-
snosti od Dominantnog oca. Razmatrajući ovaj odnos, opisan u Kafkinom Pismu
ocu M. Brod, opaža: „Na nekim mjestima može se, doduše, lako naći slaganje s
tezama psihoanalize, ali se to više proteže na gornji sloj činjenica nego na njihovu
dublju isprepletenost.“ 39 Sâm Kafka je ocu pripisao osobine snage i nadmoćnosti,
dok je majčinoj strani familije pripisao prkos, osetljivost, nemir i osećaj pravedno-
sti. Očigledan je frojdovski, psihoanalitički momenat u njegovom vaspitanju. Ne-
povoljni očevi sudovi o svim njegovim dečijim željama i nastojanjima pretvori-
li su ga u čoveka koji je počeo da prezire samog sebe. M. Brod navodi slučaj kada
je Kafka pripremio veče recitacija jednog siromašnog glumca u Jevrejskoj Skup-
štini. Tom prilikom je održao i sjajno predavanje, jedino predavanje koje je ikada
održao. Sve je spremio sa velikom mukom i brižjivo. Predavanje je bilo uspešno,
ali njegovi roditelji nisu bili prisutni. Ono što je zanimljivo, a u vezi sa Kafkinim
„preteranim“ kompleksom oca je da je kod njega došlo do obrnutog procesa psiho-
analize. Naime, psihoanaliza počinje od roditelja, kao prvog odnosa koji dete us-
postavlja, zatim su tu drugovi u školi, nastavnici, tajna suprotnog pola. Iz odnosa
sa ocem, često se izvodi kasniji religijski osećaj prema Bogu. Ali, kod Kafke, kao
da je bilo obrnuto: njegova kasnija religijska saznanja (u najvećoj meri zasnovana
na Talmudu i Starom zavetu), uticala su na „proširivanje“ zastrašujuće slike o ocu.
Kao da je obrnuta psihoanaliza imala za posledicu „oboženja oca“. U svakom slu-
čaju, istrajno nedobijeno poverenje od strane oca ima za posledicu da Kafka traži
poverenje u svim ljudskim odnosima; on ne želi da ga ispituju, kao junaka Proce-
sa, već da ga prihvate i razumeju. Poseban osećaj krivice koji se rađa iz nemoći da
se zadovolje očevi „standardi“ očituje se u njegovom književnom delu. U Procesu
Kafka traga za nedostižnim sudijom koji određuje njegovu sudbinu, bezuspešno,
do kraja. U Zamku, nešto slično se događa glavnom junaku koji bezuspešno poku-
šava da dobije odobrenje od meštana i nedostižnih službenika zamka.
1912. upoznao je Felisu Bauer i iskustva koja je kasnije imao sa njom samo su
pojačala osećaj krivice. Krajem maja 1914. sklopljena je verdiba u Berlinu, ali već
krajem jula dolazi do raskida. M. Brod smatra da je ovo direktan kontekst za roman
Proces. Jozef K. je osuđen, niko ne zna zašto. Prema građanskim merilima on je ne-
dužan, ali je istovremeno „đavolski u svojoj nevinosti“ jer nije udovoljo zakonima
ispravnog života. Zato, od nekog tajnog suda biva pozvan na odgovornost i konačno
smaknut, uoči svog trideset i prvog rođendana. Kafka je zaista imao trideset i jednu
godinu kad je počeo pisati roman. U romanu se više puta javlja devojka koju pisac
označava kao gospođicu Birstner, dok je u rukopisu ona označena najviše kao gđi-
ca. B ili F. B, čime postaje sasvim jasna veza.“ 40 U jednom periodu kasnije, Franc je
o Felisi napisao sledeće: „Meni se čini da je ona do krajnosti nesretna, u biti, mojom
38 vidi, Franc Kafka, „Pismo od 11. februara 1913“ u Flavio Rigonat, Pismo ocu, LOM,
Beograd, 2010, str. 96.
39 Max Brod, Franc Kafka, op, cit,. str.17-18.
40 vidi, ibidem, str. 128-129.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 321

krivnjom… Ja sam počinio to zlo zbog kojeg je ona na mukama, ja ravnam i spra-
vom za mučenje.“ 41 Gluščević krivicu iz Procesa, takođe dovodi u vezu sa krivi-
com prema F. Bauer i objašnjava da je uloga glavnog junaka da (nesvesno) nosi kri-
vicu svog tvorca Franaca Kafke prema bivšoj verenici Felisi. 42 Kafka je dakle svoju
veridbu je izjednačko sa hapšenjem i gubitkom slobode, dok je osuda Jozefa K. na
smrt „pranje“ od vlastitog osećanja krivice. Zanimljiva su opažanja koja daje Naum
Glazer (Nahum N. Glatzer) u svom delu Ljubavi Franca Kafke (The Loves of Franz
Kafka), gde je Kafka izneo sledeće mišljenje: „Ljubav uvek proizvodi rane koje ni-
kada ne zarastaju, jer ljubav uvek ide ruku pod ruku sa besramnošću (nečistoćom)“. 43
Veliki pisac je pravio razliku između istinske i lažne ljubavi, ali je izvesno da je for-
malni brak smatrao kao suprotnost svom stvaralaštvu. Snaga kojom je on voleo svo-
je izabranice, bila je beskompromisna, ali je nagon pisca da istraje u svojoj „slobo-
di“ bio izvor kontradikcije. Izlaz iz ove ambivaletnosti Kafka je pronašao u krivici.
Značajna inspiracija krivice i otuđenja nalazi se i u Kafkinom odnosu pre-
ma vlastitom jevrejskom poreklu. Komentarišući roman Preobražaj M. Brod na-
vodi: „Tu postaje razumljivo da Kafka, pored općeljudske tragike, kao nitko dru-
gi posebno opisuje patnju svog nesretnog židovskog naroda…“ 44 Sâm Kafka je
osećao poriv, ili neku vrstu „moralne obaveze“ da se pomiri sa ocem i da se od-
seli u Palestinu; da pronađe mesto u porodičnom stablu i jevrejskom narodu. Ro-
man Zamak je odlična ilustracije Kafkine želje da uhvati korene u životu porodi-
ce i svog naroda. Glavni junak, K., je čovek koji traži mesto u društvu, posao, po-
rodicu, ali mu to ne polazi za rukom. Službenici zamka su nedostižni, obični se-
ljaci mu zatvaraju vrata, ne može pronaći ni zadržati bilo kakav posao. Jedini lju-
di sa kojima uspeva da ostvari nekakav kontakt su članovi jedne porodice koja je
i sama omražena u celom selu. Kao što pripadnici jevrejskog naroda bezuspešno
pokušavaju da uhvate koren i ne uspevaju u tome, tako i glavni junak bezuspešno
traga za svojim mestom u Zamku. On je stranac i sav trud da shvati svoju situaci-
ju i da se prilagodi je uzaludan, kao da nosi žig. Iako nastoji da se ponaša odgo-
vorno i savesno, on naprekidno propada. Vredi navesti i tumačnje Branimira Do-
nata: „Njegov položaj Židova njemačkog jezika, koji živi u Češkoj zemlji pod au-
strougarskom vlašću, bolno je razvio u njemu osjećaj osamljenosti i iskorijenje-
nosti“. 45 Zanimljivo je da je godine 1923. Kafka na Baltiku stupio u kontakt sa
kolonijom Jevrejskog narodnog doma iz Berlina i tom prilikom upoznao Jevrejku
Doru Dijamant (Dora Dymant), koja će kasnije postati njegova životna saputinca.
Dužni smo navesti i neke druge činioce njegovog otuđenja. Dva Kafkina
brata su umrla (jedan od dve godine, drugi od pola godine). Šest godina kasnije ro-
41 Ibidem, str. 145.
42 vidi, Zoran Gluščević, Kafka: krivica i kazna, Slovo Ljubve, Beograd, 1980, str. 46.
43 Nahum N. Glatzer, The Loves of Franz Kafka, Schocken Books, New York, 1986, pp.3.
44 Max Brod, Franz Kafka, op. cit., str.117.
45 Branimir Donat, Kafka u procesu i drugi eseji, Radnički univerzitet “Radivoj Ćipra-
nov“, Novi Sad, 1977, str. 55.
322 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

dile su se redom tri kćeri, koje su se držale podalje od brata. Bio je usamljen i pre-
pušten guvernantama i školi. Takođe, od rane mladosti sumnjao je u svoj izgled.
Smatrao je da je toliko ružan da odela spontano poprimaju ružan oblik kada ih on
obuče. O ovom fragmentu svoje mladosti on kaže: „Bojao sam se ogledala, jer mi
se činilo da neminovno pokazuju moju ružnoću.“ 46 U školi je imao osećaj da je
nesposoban i da će pre ili kasnije njegova nesposobnost isplivati na površinu. Zato
se čudio kako je ipak sa uspehom završavao svaku školsku godinu. Kasnije kada
je počeo da radi kompleks izopštenosti nije nestao, naprotiv, Franc je svoj posao
pravnika smatrao samo kao nužno zlo. U pismu od 21. avgusta 1913. Kafka kaže:
„Pošto ja nisam ništa drugo osim književnosti, i ništa drugo niti mogu niti hoću da
budem, to me moje zaposlenje nikada ne može vezati za sebe, ali može me potpu-
no upropastiti…“ 47 Sâm pisac otvoreno beleži misli o svom problemu da se uklopi
u socijalnu sredinu. U belešci od 29. januara 1922. Kafka navodi: „… nesposoban
da sklopim neko poznanstvo, nesposoban da podnesem poznanstva…“ 48
Može se zaključiti da je u slučaju Franca Kafke „krivica“ bila univerzalan
način da se reši problem ambivalencije. Kafka mrzi očev životni stil, principe, po-
sao, pragmatizam, ali istovremeno želi da ima njegovu „životnu snagu“, da mu do-
kaže da i on vredi. Kako je to nemoguće jer Kafka je pisac a ne trgovac, rešenje je u
osećaju krivice. Kafka želi da zasnuje porodicu, ali njegov život umetnika je nespo-
jiv sa porodičnim vrednostima. Zato on žrtvuje Felisu i prihvata krivicu. On prezi-
re svoj posao u osiguravajućem zavodu i smatra da je taj rad dijametralno suprotan
njegovom pozivu pisca, ali ga ipak radi odgovorno, jer želi da bude deo nečega. Sa
druge strane tvrdi kako bi najviše želeo da ga zatvore u daleki podrum gde bi mo-
gao potpuno da se posveti pisanju. Osećaj krivice rešava i ovu suprotnost.
Ipak, ne bi se smeo izvesti zaključak da je Kafka bio nekakav iskomplek-
sirani očajnik turobnog i nepodnošljivog karaktera, naprotiv. U društvu je bio ve-
dar i veoma zabavan, pouzdan prijatelj. Svoju turobnost, čuvao je za sebe. Nje-
gov karakter odlikovali su i istinoljubivost, savest, vrhunska odgovornost prema
poslu. Kafka je bio omiljen među kolegama na poslu. Iako je svoj posao smatrao
nužnim zlom, obaljvao ga je krajnje odgovorno i profesionalno.

Druge pretpostavke za krivicu: religijski perfekcionizam

Glušćević smatra da je Kafka bio moralno osetljiv, te da je moralno rasu-
đivanje pretvorio u filozofiju svog života. 49 Zaista, on je smatrao da je poziv pis-
ca nešto uzvišeno, što isključuje praktičnu primenu. Nešto kao posao monaha, ili
46 Max Brod, Franz Kafka, op. cit., str.13-14.
47 Franc Kafka „Pisma Felici“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo ocu, LOM, Beograd, 2010,
str.119.
48 Franc Kafka „Iz pisma Mileni (1920-21)“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo ocu, LOM, Be-
ograd, 2010, str.196.
49 Zoran Gluščević, Kafka, op. cit., str.50.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 323

sveštenika. Zato su u njegovom životu posao u Zavodu i književno stvaralaštvo

bili oštro odvojeni. U belešci od 28. marta Kafka navodi: „.Ali ta dva poziva ne
mogu se uzajamno podnositi, niti dozvoliti zajedničku sreću“. 50 Brod svedoči o
tome da se Kafka dok je pisao roman Zamak, razvijao religiozno i etički, inten-
zivno proučavajući Kjerkegora. 51 Na drugom mestu on opaža da Kafka „…ništa
ne voli toliko koliko plavo, neokaljano nebo nad sobom, koje donosi večni spas
i savršenstvo.“ 52 Iako je bio pisac „tame“ i sumorne strane stvarnosti one nikada
nisu bile njegov cilj, naprotiv, težio je savršenstvu u svakom, pa i u moralno-reli-
gijskom smislu. Bio je strog i samokritičan, tražio je ono što je dobro i pozitivno
čak i u svojim protivnicima, gajio je posebnu samilost prema čovečanstvu. Živeo
je asketski sa svojom malom penzijom, odbijajući pomoć od porodice. Njegova
smrt je bila gotovo monaška, trpeo je neviđene bolove i višemesečnu patnju; u
trenutku kada je umirao, upozorio je medicinsku sestru da mu ne prilazi preblizu,
da se ne bi zarazila. U sanatorijumu u Beču, Kierling kod Klosterneuburga, pro-
veo je poslednje dane. Pokopan je na jevrejskom groblju u Pragu.

Krivica kao nemoć socijalizacije

Gostioničarka Gospodskog konaka u romanu Zamak saopštava glavnom
junaku K-u: „Vaša dela će možda napolju, u snegu po dvorištu, ostaviti duboke
otiske, ali ništa više.“ 53 U uvodu romana Proces sâm autor uvodi glavnog juna-
ka u socijalni vakuum. Jozef K. je optužen i svi prisutni u tom trenutku prihva-
taju njegov proces kao nešto obično. Istina, svi su skandalizovani (na uobičajen
malograđanski način), ali samo on traga za uzrocima svoje krivice i kao da time
svoje krivicu čini još većom i upadljivijom. Čitalac oseća da je glavni junak, već
u prvom poglavlju, postavljen u bezizlazni kontekst, kao miš u kavezu. Kako to
objašnjava Branimir Donat o Procesu: „…postaje svakom čitaocu vrlo brzo jasno
da je riječ o zatvorenom prostoru u koji vodi samo jedan ulaz i kroz njega Kafkini
junaci ulaze samo jednom, jer izlaska iz tog svijeta nema.“ 54 U prvom poglavlju,
glavni junak je „socijalno iščašen“ i ta pozicija se neće promeniti do konačnog
izvršenja smrtne kazne. Njegova nada da će u poslednjem času dobiti objašnje-
nje svog procesa, umire zajedno sa njim. Interesantno je da pisac često koristi reč
„nikad“ kao osobenu stilsku figuru. Na početku romana Proces, u njegovu sobu
ulazi „…čovek koga on u svom stanu još nikad nije video“ 55 Tragajući za zgra-
dom suda koji je nadležan za njegov slučaj Jozef K. dolazi u jednu zabačenu uli-

50 Franc Kafka „Iz dnevnika s putovanja u Fridland i Liberec“ u Flavio Rigonat (ur.), Pi-
smo ocu, LOM, Beograd, 2010, str. 25.
51 vidi, Max Brod, Franz Kafka, op. cit., str.144.
52 Ibidem, str. 116.
53 Franc Kafka, Zamak, LOGOS:OMEN, Beograd, 2008, str.94.
54 Branimir Donat, Kafka u Procesu i drugi eseji, op. cit., str.45-46.
55 Franc Kafka, Proces, Prosveta, Beograd, 1968, str.23.
324 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

cu predgrađa u kojoj „…još nikada nije bio.“ 56 Sa druge strane, u Zamku se jav-
lja reč „nemoguće“. Glavni junak K. bi da prenoći u gostionioci, ali mu gostioni-
čar decidno i veoma ozbiljno odgovara da je to „nemoguće“, jer „…Cela kuća je
namenjena isključivo gospodi iz zamka.“ 57 Kada K. želi da razgovara sa službe-
nikom zamka Klamom u vezi sa svojom planiranim venčanjem sa Fridom, dobi-
ja isti odgovor: „To je nemoguće…“ 58 Ovde može biti zanimljivo tumačenje ko-
je daje Zoran Gluščević, naglašavajući neku vrstu književnog, psihoanalitičkog
trika autora, koji se kroz kažnjavanje glavnog junaka iskupljuje za svoju krivicu.
Jozef K. je dakle, osuđen na krivicu još pre nego je pokrenuta istraga i ma šta ra-
dio biće žrtvovan da bi se njegov tvorac (pisac) iskupio. 59 Iako se ova krivica naj-
češće dovodi u vezu sa odgovornošću koju je imao prema svojoj verenici, ne mo-
že se smetnuti s uma da je i raskidanje zaruka F. Kafke i F. Bauer, bilo deo njego-
ve nemogućnosti da pomiri protivrečnosti u sebi i uključi se, kroz brak, u druš-
tveni život. Sam autor u jednoj belešci od 14. novembra objašnjava ovu poziciju:
„Izgleda tako strašno biti neženja… nikada ne moći zajedno sa svojom ženom hi-
tati uz stepenice… osećati otuđenost od svojih rođaka, sa kojima se možeš spri-
jateljiti jedino pomoću braka…“ 60 Sa druge strane, on je svestan da je ova otuđe-
nost posledica izbora, a ne nužde, pa tako u belešci od 25 oktobra piše: „…ja ni-
sam u pravu kad se žalim kako me matica života nikad nije zahvatila… ja bih ta-
kvu ponudu verovatno uvek odbio, isto ovako kao poziv na kartanje.“ 61 F. Kafka,
želi da ostavi trag u životu, da se pusti niz reku uobičajenog malograđanskog biv-
stvovanja, svesno razumevajući zašto je to važno, ali, budući da u njemu pobeđu-
je „egoizam pisca“ pribegava trećem rešenju. To treće rešenje na neki način trans-
cendira prva dva i manifestuje se kao „krivica“. Krivica je mehanizam da se pre-
mosti antagonizam socijalnog i egoističnog u duši pisca. Naizgled, Jozef K. je in-
tegrisan u društveni život. On je visoki funkcioner ugledne banke. U krugu nje-
govih prijatelja je čak i državni tužilac. Ali sve to nije dovoljno. On biva odbačen
i osuđen. Ovo otuđenje nazire se i u već navedenom romanu Zamak. K. pokuša-
va da dođe do zamka (fizički), međutim, to je gotovo nemoguće. Dok pokušava
da priđe zamku, preko glavne seoske ulice, sama ulica ga na neki „magičan“ na-
čin odbija. 62 Teško je uopšte odrediti gde završava, a gde počinje zamak. U nje-
ga je gotovo nemoguće otići. Istina, služebenici zamka rade u seoskoj gostionici
(Gospodski konak), ali su za obične ljude osetljivi i nedodirljivi. Kada K. poku-
ša da upozna jednog od njih, gospodina Klama, nailazi na odbojnost, šok, neve-

56 Ibidem, str. 42.

57 Franc Kafka, Zamak, op. cit., str.30-31.
58 Ibidem, str. 42.
59 vidi, Glušćević, Kafka: krivica i kazna, op. cit., str.140.
60 Franc Kafka „Iz dnevnika s putovanja Lugans-Paris-Erlenbah“ u Flavio Rigonat (ur.),
Pismo ocu, LOM, Beograd, 2010, str.54.
61 Franc Kafka „Iz pisma Mileni (1920-21)“, op, cit., str.187.
62 vidi, Franc Kafka, Zamak, op. cit., str.12.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 325

ricu svih seljana. On sam veruje da će mu se svi putevi otvoriti kada se prilagodi:
„… i kad se jednom ne bude razlikovao od Gerštekera ili Lazemana“ 63 Iako je K.
običan čovek koji se trudi da se uklopi, nešto mistično i neobjašnjivo ga odvaja
od žitelja sela; kao da nosi „Kainov žig“ koji svi meštani prepoznaju. Gostioničar
mu saopštava: „Vi niste iz zamka, vi niste iz sela, vi niste ništa. Ali, nažalost, vi
ste ipak nešto, tuđinac, neko ko je prekobrojan, i svuda na putu, neko zbog koga
se stalno dešavaju nezgode…“ 64 Sudbina glavnog junaka Zamka na neki prenese-
ni način je iskazana kroz sudbinu Amalijine porodice, koja je propala zbog bezna-
čajne uvrede nanešene jednom od službenika zamka. Amalija je pocepala bezna-
čajano pismo činovnika Sordinija što je za posledicu imalo propast cele porodice.
Njenog oca isključuju vatrogasnog društva, propada i njegov obućarski posao:
„O nama se više nije govorilo kao o ljudima, ime naše porodice nije više pomi-
njano…“ 65 Dirljiva je slika oca koji nakon toga počinje besmislena potucanja po
nadleštvima, sekretarima, advokatima, pisarima, koja su utoliko više besmislena
jer u Zamku on nikada nizašta nije ni okrivljen. 66 On dakle traži oproštaj ne zna-
jući šta je njegova krivica. Tako on polazi u potragu za svojom krivicom. Onom
istom krivicom za kojom je Kafka tragao kao za željenim utočištem. U svom naj-
boljem odelu on svakog jutra odlazi od kuće i u jednom povrtnjaku koji se nalazi
blizu Zamka sačekuje službenike.

Krivica i birokratija
Kako to slikovito predstavlja B. Donat Proces je metafora sveta u kojem
je čovek samo igračka u rukama monstruoznog sistema. 67 Prvi intelektualni „re-
fleks“, tj. doživljaj najvećeg broja čitalaca koji se suočavaju sa književnim de-
lom Kafke je negativna utopija, ili „zlo birokratije“ kao zla kob svakog, pa čak i
demokratskog političkog poretka. Vladavina prava pored izabranih predstavnika
uvek potrebuje i činovnike, stručnjake čije znanje nadilazi obične građane, čineći
tako demokratiju skrivenom i nedovoljno „javnom stvari“. Za razliku od Orvelo-
ve (George Orvel) 1984 u kojoj je birokratija samo produžena ruka ogoljene mo-
ći partije, kod Kafke ona ima autonomnu, „magijsku“ skrivenu moć. Njena volja
je slepa, bezlična i po prirodi maliciozna. Njom ne rukovodi politički ideolog, već
unutrašnja i neobjašnjiva inercija. Kao takva, potpuno je iracionalna i nepobedi-
va. Kafkini junaci ne samo da nemaju priliku da se sa njom bore, već i bilo kakvu
nadu protiv nje. Ovde se otkriva mehanizam krivice u stidu i nemoći, kao što pi-
sac izgovara kroz poslednje reči svog junaka u Procesu: „Kao pseto! – reče on, i

63 Ibidem, str. 23.

64 Ibidem, str. 43.
65 Ibidem, str. 173.
66 Ibidem, str. 174.
67 vidi, Branimir Donat, Kafka u Procesu i drugi eseji, op, cit., str.47-48.
326 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

činilo se da će ga stid nadživeti.“ 68 U strahu pred moćnim i nezaustavljivim druš-

tvenim procesima i promenama, građani doživljavaju svoju nemoć kao krivicu.
Niko ne želi da prizna da je „gubitnik“ tranzicije. Glušćević smatra da je to prvi,
površinski sloj romana Proces: „…Kafka slika mehanizam jednog imaginarnog
društvenog poretka totalitarnog tipa, koji nije verna kopija nijednog totalitarnog
sistema, ail pogađa i iznosi suštinu svakog totalitarizma“. 69 Kao što demokratsko
društvo nije moguće bez „građana“, tako i vladavina birokratije potrebuje malo-
građanski socijalni kontekst. Ono što je birokratija kao deo državnih institucija,
to je „malograđanština“ kao deo socijalnog života takvih društava. Svest pojedi-
naca u birokratskom društvu je bezlična, površna, sklona da stvarnost tumači na
iracionalan, „magijski“, a ne na odgovoran i kritički način. Lukavstvo, mimikrija,
laž, skrivenost i nemoral su obeležje atmosfere u kojoj živi malograđanština i na
kojoj počiva totalitarni politički poredak. Događaji u koje upadaju Kafkini juna-
ci liče ponekad na scenario jeftinih televizijskih novela. Čini se da su takvi doga-
đaji nemogući u realnosti, ali da li je tako? Gospođa Grubah, stanodavka Jozefa
K. doživljava njegovo hapšenje na sledeći način: „Kad čoveka hapse kao lopo-
va, onda je to zlo, ali ovo hapšenje – ono mi se čini kao nešto učeno, oprostite mi
ako kažem nešto glupo, ono mi se čini kao nešto učeno što, istina, ne razumem,
ali što se i ne mora razumeti.“ 70 Proces koji se vodi protiv Jozefa K. je ilegalan,
skriven od očiju javnosti, protivan svim građanskim pravima i demokratskim te-
kovinama, ali to nikoga ne zanima. Čak i sâm sadržaj procesa koji se vodi protiv
Jozefa. K nikoga ne zanima. Postoji samo jedna situacija u kojoj njegov ujak ne-
hajno pita glavnog junaka da li se kojim slučajem radi o nečemu što se desilo u
banci, ali odmah potom nezainteresovano prelazi na drugu temu: „Radi se o ban-
ci, je l’ tako?“ 71 Jedan od klijenata Jozefa K. fabrikant koji je načuo o postupku
koji se protiv njega vodi, pita sa religioznim strahom: „Vi imate proces, zar ne?“ 72
Proces je nešto samo po sebi, mističko zlo koje dolazi po one koji nisu sposobni
da se adaptiraju. A oni koji nisu sposobni da se adaptiraju i obezbede sebi i svojoj
porodici (materijalno) dostojanstvo, osećaju krivicu. Pitanje morala u Procesu se
nigde ne postavlja: da li je glavni junak uradio nešto nemoralno? Da li je možda
prekršio zakon? Ne, njegov proces više liči na njegovu bolest i u značajnoj meri
se tako doživljava u javnosti. I opet je glavni junak ambivalentan: on prezire pro-
ces i njegovu malograđansku pozadinu, ali istovremeno oseća stid i krivicu jer ne
može da se uklopi u njegov mehanizam.
Fatalnost „suda“ koji je nadležan za slučaj Jozefa K. se oseća na svakom
koraku Procesa. Način na koji funkcioniše institucija suda i tužilaštva, za običnog
čoveka je neshvatljiv i nedostižan. Nepoznati slikar koji živi u neuglednom ate-
68 Franc Kafka, Proces, op. cit., str.163.
69 Zoran Gluščević, Kafka: krivica i kazna, op. cit., str.113.
70 Franc Kafka, Proces, op. cit., str.34.
71 Ibidem, str. 81.
72 Ibidem, str. 106.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 327

ljeu postaje „guru“ koji Jozefu K. objašnjava principe istražnog suda. On objaš-
njava glavnom junaku da je svaka optužba posledica čvrstog ubeđenja suda da je
optuženi sigurno kriv i kaže: „Sud se nikada ne može razuveriti.“ 73 Moguće je po
njegovom mišljenju postići neku vrstu prividnog oslobođenja i odugovlačenja,
ali pravo oslobođenje može dati samo najviši sud koji je neshvatljiv i nedostižan
za smrtnike. Sa značajnom sigurnošću se može tvrditi da se u ovom slučaju radi
o sudu nad Kafkom zbog raskinute veridbe, ali ne izostaje ni ona dimenzija bi-
rokratskog i malograđanskog sadržana u ovom kontekstu. Naime, ovaj sud nema
nikakve veze sa vladavinom prava i građanskim slobodama, on je malograđanski,
zasnovan na sujeverjima; on nije zasnovan na vladavini prava, već na privatnim
„vezama“ i slepoj birokratiji. Problem neće rešiti advokat u redovnom postupku,
već anonimni slikar (ili neko njemu sličan), koji je u dobrim privatnim vezama
sa sudijama. Nemoć pred dominatnim ocem u romanu se pretvara u nemoć pred
birokratskim državnim sistemom, neumoljivom socijalnom silom. Nemoć prema
sudskoj birokratiji je nemoć prema ocu. Proces je malograđanski ritual u kojem
Jozef K. jednostavno „ne ume“ da učestvuje i to je njegova osnovna krivica. Ona
nije ni pravne ni moralne prirode. Glavni junak Procesa je ambivalentan i neod-
lučan; on se buni protiv ovog iracionalnog sistema, zatim pokušava da se u njega
uklopi, ali sve je uzalud. I ovde se opet oseća priča o putniku koji nigde ne mo-
že pronaći svoj dom. U Zamku, ovaj birokratsko-malograđanski kontekst se ma-
nifestuje na još eksplicitniji, ponekad i komičan način. Kada je Švarceru, mladi-
ću (inače sinu jednog od podupravitelja) koji je probudio K-a u gostionici, potvr-
đeno da je K. zemljomer, svi beže od njega sa strahopoštovanjem, jer ga percipi-
raju kao onoga koji je deo državne birokratije: „…što se tiče gostionice, nije mo-
rao čak ni da traži da se ona isprazni, jer svi navališe na vrata, okrećući glave od
njega da ih ujutru ne bi poznao.“ 74 Inače i ta skromna seoska gostionica ima te-
lefonsku liniju i službenike zamka koji kontrolišu zbivanja u njoj u svako doba
dana i noći. Zamak je simbol birokratske moći i to kao ne građevina – naprotiv,
to je obična varošica sačinjena od uglavnom niskih jednospratnih zgrada, pribi-
jenih jedna uz drugu, već kao predstava koju seljani imaju o instituciji zamka. Iz
razgovora sa delovođom K. saznaje da je njegovo postavljenje za zemljomera re-
zultat birokratske greške u kojoj je učestvovao savesni činovnik Sordini. 75 Jed-
nom rečju, njegova sudbina je obična birokratska zbrka. K. u razgovoru sa delo-
vođom opisuje ovu okolnost na sledeći način: „Samo mi se čini da ovde treba ra-
zlikovati dve stvari: naime, prvo je to šta se dešava u samim nadleštvima… i dru-
go, moja stvarna ličnost, ja koji stojim izvan nadleštva i kome od strane nadleš-
tva može da bude nanesena šteta…“ 76 Visoki službenik Klam javlja se u romanu

73 Ibidem, str. 115.

74 Franc Kafka, Zamak, op. cit., str.7.
75 Ibidem, str.54.
76 Ibidem, str. 56.
328 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog

kao božanska ličnost, tabu, nedodirljivi simbol moći zamka. Druženje sa običnim
ljudima za njega je nezamislivo, u očima seljaka to je svetogrđe. Gostioničarka
iz Gospodskog konaka objašnjava K-u: „Svakako, ako Klam neće da govori s ne-
kim, onda on nikad s njim neće govoriti, ma koliko se taj neko trudio i nepodno-
šljivo nametao…“ 77 Čovek se ne može osloboditi moći zamka, niti može uticati
na svoju sudbinu bilo kojim postupkom.

Zaključak
Aktuelni politički kontekst prepoznaje nacionalne i nadnacionalne „grupe“
kao subjekte prava, kao aktere ili krivce. Liberalna ideja o državi sastavljenoj „od
pojedinaca“ i o individualnom moralu i krivici kao izvorištu demokratskog poli-
tičkog poretka je u drugom planu. Čini se da u sociologiji strukturalne i funkcio-
nalističke paradigme dominiraju nad individualističkim. Gde se može ponovo pro-
naći izvorište političkog morala i utopijski nastrojenih socijalnih ideologija? Onih
koje će vrednost ljudske ličnosti i borbu za ljudska prava ponovo staviti na pije-
destal političke teorije. Odgovor na to pitanje je složen i gotovo nedostižan za na-
učno zasnovano predviđanje. Ipak, ono što lagano „iščezava“ u političkoj teoriji
ima večito izvorište u književnom i duhovnom stvaralaštvu. Socijalna misao Do-
stojevskog i Kafke nije na dnevnom redu međunarodne politike, ali to ne umanju-
je njenu vrednost i značaj. Već gotovo deceniju i po u školama u Srbiji izvodi se
nastava predmeta Građansko vaspitanje. Ali, do danas niko nije postavio pitanje:
šta je pedagoški i saznajni cilj ovog predmeta? Usvajanje liberalne ideja građan-
skih prava zasnovane na teorijama Društvenog ugovora, ili prihvatanje realnosti
zasnovane na poliarhiji nacionalnih i nadnacionalnih „grupa“; prihvatanje indivi-
dualne ili kolektivne krivice i odgovornosti. U ovom značenju Dostojevski pred-
stavlja ideju hrišćanskog socijalizma. Hrišćanski socijalizam je zasnovan na ideji
vrednosti ljudske ličnosti. Društvo se može prosvetiti i preobraziti samo kroz indi-
vidualnu katarzu pojedinca, tj. prihvatanje krivice, pokajanje i preobraženje. Zato,
umesto društva kao prostog skupa individua (svojstveno naučnom pozitivizmu),
on nudi društvo zasnovana na hrišćanskoj sabornosti. Kada čovek prihvati svoju
krivicu i pokajanje, poput starca Zosime i Raskoljnikova, to je prvi korak u preo-
braženju društva. Za razliku od tadašnjih liberala i socijalista koji su smatrali da je
prvi korak uništenje religije, Kafka, sa druge strane, predstavlja pesimističku sliku
političkog i društvenog poretka. Njegovi junaci su fatalno, „magijski“ i neizleči-
vo krivi. Jozef K. ulazi u lavirint krivice i psihoanalize iz kojeg je nemoguće izaći.
Njegovi junaci tonu i čitav sve tone. On želi da pronađe izlaz iz tame, ali ne mo-
že da se oslobodi vlastite zavisnosti od dominantnog oca. Ovaj psihoanalitički ko-
ren pojačan otuđenjem koje Kafka oseća kao pripadnik Jevrejskog naroda, postaje
obrazac za sve odnose u njegovom životu. Nemogućnost da formira bračnu zajed-

77 Ibidem, str. 91.

Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015. 329

nicu, a sam tim i ozbiljna prijateljstva, dvostruki život pisca i službenika zavoda
za osiguranje; sve to se kristališe se u osećaj večitog putnika koji nigde ne nalazi
svoj dom. On nema snage da se poput Dostojevskog uzdigne iznad sebe i oprosti
sebi. Zato je krivica njegova formula za opstanak, preživljavanje i golo bitisanje.
Ipak, Kafkin konačni cilj nije stvaralaštvo tame. Iako se njegovi junaci koprcaju
u živom blatu, njihova uzaludna borba ima smisao, jer otkriva vrednost autentič-
ne ljudske ličnosti. Predstavljanjem zastrašujuće slepe mašine birokratije, on po-
ziva na intelektualni i svaki drugi otpor. Tama je prisutna u njegovom delu, glavni
junaci su kao veverice u točku, ali upravo zato čitalac je motivisan da se bori. Da
ustane protiv totalitarizma koji i danas ima istu metodoligiju, a to su krivica i stid;
dve reči koje dominiraju kao objašnjenje socijalnih neprilika i u tranzicionoj Srbi-
ji. Građani treba da prihvate apstraktnu, magijsku i neobjašnjivu krivicu za sve. I
ne samo krivicu, već i stid „gubitnika tranzicije“; poput junaka Procesa koji umire
„kao pseto“, i dok mu se sjaj gasi u očima oseća da će ga stid nadživeti.

Literatura
Barkan Elazar, Krivica nacija, Stylos, Novi Sad, 2007.
Berđajev Nikolaj, Nova religijska svest i društvena realnost: pogled na svet F. M. Dosto-
jevskog, IRO „Partizanska knjiga“ Ljubljana; OOUR Izdavačko publicistička de-
latnost, Beograd, 1982.
Berđajev Nikolaj, Tragedija i svakodnevica, LOGOS, Beograd, 1997.
Brod Max, Franz Kafka, Znanje, Zagreb, 1976.
Donat Branimir, Kafka u procesu i drugi eseji, Radnički univerzitet „Radivoj Ćipranov“,
1977.
Dostojevski M. Fjodor, Braća Karamazovi 1, RAD, Beograd, 1975.
Dostojevski M. Fjodor, Zločin i kazna, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beo-
grad, 1998.
Glatzer N. Nahum, The Loves of Franz Kafka, Schocken Books, New York, 1986.
Gluščević Zoran, Kafka: krivica i kazna, Beograd, Slovo Ljubve, 1980.
Kafka Franc, „Iz dnevnika s putovanja u Fridland i Liberec“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo
ocu, LOM, Beograd, 2010, str.21-25.
Kafka Franc, „Iz dnevnika s putovanja Lugans-Paris-Erlenbah“ u Flavio Rigonat (ur.),
Pismo ocu, LOM, Beograd, 2010, str.26-74.
Kafka Franc, „Iz pisma Mileni“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo ocu, LOM, Beograd, 2010,
str.182-207.
Kafka Franc, „Pisma Felici“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo ocu, LOM, Beograd, 2010,
str.99-181.
Kafka Franc, „Pismo od 11. februara 1913.“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo ocu, LOM, Be-
ograd, 2010, str.96-97.
Kafka Franc, „Pismo ocu“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo ocu, LOM, Beograd, 2010,
str.208-267.
Kafka Franc, „Presuda“ u Flavio Rigonat (ur.), Pismo ocu, LOM, Beograd, 2010, str.82-94.
330 Bo­ri­ša Apr­co­vić: Pojam krivice kod Kafke i Dostojevskog
Kafka Franc, Proces, Prosveta, Beograd, 1968.
Kafka Franc, Zamak, LOGOS:OMEN, Beograd, 2008.
Kjerkegor Seren, Pojam strepnje, Srpska književna zadruga, Beograd, 1970.
Loski Nikolaj, Dostojevski i njegovo hrišćansko shvatanje sveta, IRO „Partizanska knji-
ga“ Ljubljana; OOUR Izdavačko publicistička delatnost, Beograd, 1982.
Simeunović Dragan, Srpska kolektivna krivica, Nolit, Beograd, 2007.

Dr Bo­ri­ša Apr­co­vić
CEIR, Centar for Empirical Research
on Religion, Novi Sad
ci­ti­zen­@be­otel.net

THE CONCEPT OF GUILT IN KAFKA

AND DOSTOJEVSKI
Abstract
The introductory section discusses the concept of guilt in the context of contem-
porary political theory. It is established that the subjects of policy on the eve of the 21st
century have become powerful countries and international institutions, "groups" and not
individuals. Guilt of nations and other collective identities have been replaced the con-
cept of individual guilt based on morality and the principles of liberal rule of law. Indivi-
dal freedom, individual responsibility and individual guilt that can be «atone» again nee-
ded in a modern democratic discourse and they may find deeply rooted in literature and
social thought of Dostoyevsky and Franz Kafka. The second part presents the concept of
guilt, as well as social theory of Dostoevsky based on the principles of Christian Ortho-
dox collectivity. It is established that guilt – is guilt of the individual, sin in the Christian
sense. So, a just society called christian socialism is based on personal repentance, ad-
mission of guilt and personal transformation. Finally, the understanding of guilt in the
context of literary works of Franz Kafka is presented. His understanding of guilt is essen-
tially autobiographical and psychoanalytic, based on a negative experience with his fat-
her. Guilt is his formula for survival and bare existence. However, his work goes beyond
the maze of biographical experience. For, although his heroes roam the endless maze of
their struggle, they reveals the value of authentic human personality. Although hopele-
ss, they unconsciously rising against totalitarianism which still has the same metodology,
such as guilt and shame.
Key words: guilt, personalism, positivism, Christian socialism, alienation, psyc-
hoanalysis, bureaucracy.