Anna&zdls

1
 Anna&zdls

Herman Hese

LJUBAVNE PRIČE

Prevod s nemačkog
Slobodan Đorđević

Pogovor priredio
Volker Mihels

Beograd
2009
DERETA

2
 Anna&zdls

Copyright © Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 2007

All rights reserved

© Ovog izdanja dela Grafički atelje DERETA
do 4. oktobra 2012. godine

Naslov originala
DIE LIEBESGESCHICHTEN
by Hermann Hesse

3
 Anna&zdls

MIRIS JASMINA

Iznad visokih krošnji drveća noćni oblaci su lako plovili dobroćudnim nebom, a iznad
njih je visio tih, bleštav i spokojan mesec.
U bašti u mračnom parku na blagom vetru lelujali su mnogobrojni mirisi i
sukobljavali se jedan s drugim. Plemeniti miris ruže mesečarke ljuljuškao se lagano i
smerno u vazduhu, a odmah pored promicao je i lepršao neukroćen, strastan miris
karanfila, jak i težak miris dragoljuba, bogat i miran miris jorgovana.
Ali bogatiji, jači, blistaviji i strastveniji od svih ostalih isticao se miris jasmina, onaj
presladak i lepljiv miris koji spada u najmoćnije nadražaje noći ranog leta. Proteže se u
širokim talasima skroz u dubinu starog parka, opijajući, topao i sanjarski kao plamteći
oblak ljubavne misli.
Iza osvetljenog prozora baštenske kuće dopirali su zvuci klavira. Muzika se razlivala
malo prigušeno kroz crvene zavese na otvorenom prozoru i lebdela lako i radosno
zajedno s toplim sjajem svetiljke preko širokih kamenih stepenica na ulazu u park, preko
ruža i jasminovog žbuna, dalje u dubinu parka. Potpuno lagana i nešto tiša, nežna muzika
je konačno kroz polutamu rondela i baštenske staze doticala pomrčinu bukovih stabala.
A tamo su se taktovi muzike raspršili i stopili sa poslednjim talasom mirisa cveća, tanano
se ljuljuškali jedan uz drugog i gubili se u crnilu gustog lišća, blagoj svetlosti meseca i
nebeskom plavetnilu, a onda tiho i nesmetano odlelujali u tišinu tople noći.
U rondelu kestenova koji su činili ulaz u park, mesec je oštro i jasno na zemlji ocrtao
oval od bele svetlosti. U senci kestenova, tamo gde je bilo potpuno mračno, stajala je
klupa od peščanog kamena.
Lepa mlada dama koja je u baštenskoj kući svirala na klaviru znala je da na kamenoj
klupi sedi pesnik prepun tuge zbog neostvarene ljubavi, znala je da je on voli kao
dečačić, a njegova ljubav joj je bila novo i dobrodošlo ogledalo sopstvene privlačnosti.
Svake večeri je u baštenskoj kući nalazila velike purpurne, mirisne ruže, njegovom
rukom položene na klavir između nemih belih i crnih dirki. Morala je da ih pomeri,
morala je njegove ruže da uzme u ruke i da pomisli na njega pre nego što bi počela da
svira. Svaki put je pri tome nalazila i stih na čistom belom listu, ispisan laganim i tečnim
rukopisom, i uvek s novim potpisom, koji je vazda imao novo značenje za pesnika i
njegovu ljubav. Na samoj karti sa stihom uvek je pisalo nešto o ružama i neka aluzija na
pojedinu od njih; crvene su bile simbol zanosa, a bele nežnosti i tananosti.
Sve ovo se potpuno slagalo s nazorima mlade dame, jer su joj poetičnost i romantika
bile veoma drage, naročito ako je to bilo prikladno i lako za razumevanje i laskalo njenoj
lepoti. I na same stihove je takođe vredelo obratiti pažnju, jer je pesnik ceo dan provodio
nad njima. Bili su veoma otmenog i tačno odmerenog oblika i blistali od nesvakidašnjih
reči i stihova, kao što blista zlatni nakit optočen dijamantima. Ovi stihovi su doživeli
zavidnu sudbinu da ih čitaju lepe i zadovoljne ženske oči i da ih tanki ružičasti ženski
prsti slažu u svilene korice.
Mlada dama je napravila dužu pauzu. Prvo se pozabavila ružama, a onda novim
stihom, što joj je posebno laskalo i činilo joj veliko zadovoljstvo. Neko vreme je prebirala
po notnim sveskama, konačno izvadila jednu i položila je pred sebe na iskošeni notni
pult u obliku gitare. Izdvojila je mali, graciozni Mocartov komad. Nežna muzika se
provlačila sigurnim i elegantnim koracima, povijajući se, ali bez naglih pokreta, uživajući

4
 Anna&zdls

u sopstvenoj milozvučnosti. Naročito se isticao bas, za koji se činilo da često zaboravlja

na pratnju varijacije i radosno svojim dubokim glasom ponavlja veselu glavnu temu kao
zadovoljan starac koji posmatra mlade igračice. Dok svira, mlada dama nagne ponekad
lepu zlatokosu glavu na stranu i pomisli s blagim osećajem opijenosti na svog pesnika.
Mogla je vrlo lako da ga zamisli kako sedi na polukružnoj kamenoj klupi ispod
kestenova, snenih očiju uprtih ka nebu, i kako s tihim uzdasima povremeno okreće
tamnokosu glavu ka baštenskoj kući i žudno osluškuje muziku koja otuda dopire. Bio je
bled, a lice mu je izgledalo tako ponosno i postojano, prikriveno uzbuđeno, malo
bespomoćno, s nešto dečačkih crta.
Odjednom je muzika prestala. Noćna tišina je prekrila nezavršenu melodiju kao
tamno jezero utopljenika.
Lepa mlada dama je tiho, zaboravivši da ponese šešir, napustila baštensku kuću i
krenula nazad ka zamku. Ali, na sredini cvetnog vrta, tamo gde se četiri široke staze
sastaju pred okruglom lejom s ružama, zastala je. Dobila je ideju, okrenula se i laganim
koracima pošla stazom koja vodi ka baštenskim stepenicama. Polako, uzdignute glave,
provlačila se između žbunja, lagano se popela uz četiri široka kamena stepenika i stupila
u polumračnu rondelu, gde je, sakriven u dubokoj kestenovoj senci, sedeo pesnik. Prešla
je preko granice senke I ušla nekoliko koraka u svetli oval, stavila obe ruke na potiljak,
zabacila glavu i stajala na svetlosti meseca uspravno i raskošno kao neka baštenska vila
koja svoju lepotu želi da okupa mesečevim sjajem. Duboko je uzdahnula. Njena lepota je
razmetljivo blistala u mračnom okruženju dostojanstvenih starih stabala. A odmah tu
pored, u pomrčini, povučen u kutak, bez glasa, od uzbuđenja je drhtao pesnik. To je bio
poseban trenutak.
Posle kratkog vremena, mlada dama se okrenula i brzim koracima se izgubila na
baštenskoj stazi.
U duši pesnika koji je s vatrom u očima pratio njene pokrete nicala je pesma o
neuslišenoj čežnji.
O toj istoj pesmi sanjala je i mlada dama u svojoj spavaćoj sobi i radoznalo se
radovala sledećoj večeri i sledećim stihovima. U isto vreme je ponovo i potpuno
proživela slast svakog blistavog trenutka u rondeli. Zaspala je sa čistim, nežnim i
drhtavim devojačkim osmehom na usnama.
(1900)

5
 Anna&zdls

PESNIK

Knjiga čežnje

6
Anna&zdls

Gde leži dolina?

Daleko, daleko ispod zlatne zvezde.
Tražio sam dugo, umoran i iznemogao
Išao sam na sever i jug
Ali dolinu nisam mogao da nađem.

Hans Betge

7
 Anna&zdls

USAMLJENIK

(Kao predgovor)

Postoje učenici jedne novije filozofije, koji se iz večeri u veče okupljaju u kućama za
svečanosti i po istim načelima se raduju svojoj spoznaji, oduševljeno se u grupama penju
na vrhove brda i s materinskom ljubavlju pozdravljaju izlazak sunca. Postoje zajednice u
kojima seljaci, obućari i nadničari zajednički žive, i bojažljivo, stisnuti u bednom sobičku,
čitaju Bibliju i produbljuju za dušu okrepljujuća jevrejska tumačenja proročanstava.
Postoje i lepo odgojene, rafinirane estete, koji dane i večeri provode zajedno na
kolenima pred lepotom, u sobama čiji su zidovi ukrašeni plemenitim i izabranim
tapiserijama, gde se čuju stihovi umetnika ili zvuci probrane muzike.
Svi oni, filozofi novih saznanja, pobožni i estete, izdigli su se iznad svakidašnjeg,
neguju vezu s večnim i znaju da je sudbina van ovog života velika ideja koju su prihvatili
kao sopstvenu.
Ali, pored njih i pored prostog naroda i onog svakodnevnog, postoji i veliki broj onih
koji ne pripadaju zajednicama, koji ćuteći i skriveno čine zajednicu usamljenih, a tek
retko neki glasan krik obaveštava o postojanju ovih neobičnih duša. U osnovi njihovog
života leži nezadovoljstvo, tuga i rezignacija. Ta osetljiva i tamna osnova oduzima
njihovoj predstavi sveta sjaj i jasne konture, vatru snažnih boja i stvarnu odlučnost
delovanja. Umesto toga, poklanja im se čarobnost neizvesnosti. Plava izmaglica, dah
daljine, prigušena muzika sumraka i divan duboki ton setnog raspoloženja.
Mogu se pomenuti mnoga imena čiji život i stvaranje počivaju na ovoj teškoj i tužnoj
osnovi i čije je pravo postojanje zagonetno i puno tajni. Moguće je pozvati se na mnoge
umne ljude, pesnike, umetnike, osobe plemenitog porekla, ljude oštrih crta,
veličanstvenih glava s ozbiljnim čelom i dubokim borama - ljude koji ceo svoj život žive
sami od sopstvenog srca i duše i kojima je uskraćen dar druželjublja i prijateljstva i beg
od sebe samog. Odbačeni prijatelji plaču zbog njihove smrti koja ih pogađa potpuno
same, a kasnija pokoljenja ih vole sa stidom i čuđenjem.
Nebrojene su grupe usamljenih čiji život prolazi bez sjaja i slave, oni su tuđinci na
ulicama svoga grada. Oni se ne uklapaju u harmoniju spoljašnjeg života i ne znaju da li su
isuviše dobri ili isuviše loši za taj život.
Na ovim stranicama želim da pozdravim ovu moju braću, sve one koji pripadaju
redu begunaca i redu ljudi bez domovine, onom bolom ulepšanom plemstvu, kojima
poklanjam viteštvo tuge i usamljenosti, i znam da će me pojedini među njima prihvatiti i
zavoleti.

Pesnik

S baštenskog stola, lampa je bacala krug od svetlosti u potpuno tihu baštu i tako one
koji su sedeli oko stola povezivala u prisnu zajednicu. Unaokolo je bio potpuni mrak,

8
 Anna&zdls

tako da je mala lampa u sredini zaslepljujuće svetlela, pa se činilo, ako se pogled uputi
nagore, da je i samo nebo potpuno crno. Samo ako se pogled duže drži ka nebu moglo se
osetiti duboko plavetnilo čistog nebeskog svoda i mogle su se videti zvezde kao naviruće
kapi svetlosti, kako izviru iz daleke kupole.
Nevidljivo je pričala zidom okružena bašta i obaveštavala o svom prisustvu. Miris
ljubičice, mladih listova jasmina i jela strujao je u nežnim talasima kroz mrak i mešao se
s tihim šuštanjem lišća i vrhova drveća, stvarajući pesmu čiji su taktovi, posvećeni
proleću, ljubičicama i posebnoj lepoti parka, neodoljivim žarom ispunjavali duše male
skupine za stolom.
Bili su potpuno svesni čarolije večeri i rado su se otvarali lepoti proleća i udaljenosti
gradske vreve, o kojoj je ova zidom okružena, tiha, zavidno vedra bašta pričala. Četiri
ljudska lika su iz večernjeg mraka stupila u osvetljeni krug. Glava domaćina, gruba ali
dobroćudna, glava naučnika, ozbiljnog čela i prodornih očiju istraživača. Pored njega,
svetio lice domaćice, punih usana, brižnog čela i ljubaznih očiju. Onda Elizabeta,
elegantna, umna i lepa glava, živih pokreta, visokog čela, pametnih očiju, s tankim
usnama na kojima se bore putenost i skepsa i prerafaelitskom bradom. I na kraju, pesnik
Martin, na čijem su se čelu senke kovrdžave kose mešale sa živahnim borama.
Pesnik je pročitao Ticijanovu smrt, a nežni i lelujavi stihovi kao da su se polako i
harmonično gubili u blagom mirisu ljubičica.
„Zvezde”, iznenada reče Elizabeta. „Pojavile su se za vreme čitanja, a mi ih nismo
videli. Lampa je tako svetla! Pogledajte, morate se nagnuti potpuno unazad i neko vreme
gledati gore i tek tada ćete ih ugledati...”
Svi su pogledali u plavo, zvezdama ukrašeno nebo. Samo se Martin ponovo vratio u
tamu i dopustio svom sjajnom pogledu da počiva na Elizabetinoj desnoj ruci, koja je
prstima lagano dodirivala okrugli sto. Prvi put je ugledao elegantnu lepotu te ruke i taj
prizor mu je omogućio novo razumevanje retke veštine lepe pijanistkinje. Za vreme dok
je tu sliku uobličavao, lepi prsti su se pokrenuli kao da udaraju po dirkama. Martin ih
dodirnu jednim cvetićem ljubičice, koji je među mnogim ubranim ležao na stolu.
Elizabeta ga upitno pogleda.
„Vaša leva ruka želi da svira, Elizabeta. Jedan nokturno.”
Ona se za trenutak zamislila, spustila pogled ne saginjući glavu. Bio je to gest koji
kod nje nije bio redak i koji ju je čudesno ukrašavao, pri čemu se u tom trenutku
zaustavila samostalna igra crta lica, a njegova otmena uska forma poprimila je izgled
slike.
„Dobro, ja ću da sviram, ali u mraku, a vi morate ovde ostati.”
Ustala je lagano i tiho. Klavir se nalazio u baštenskoj kućici. Obučena u svetloplavu
haljinu, vitkog stasa, koračala je skoro nečujno preko trave i nestala među mračnim
zidovima kuće. Kretanje figure u svetlom donelo je iznenadnu slabašnu svetlost u mračni
ugao bašte, ali njenim nestankom crni talas se ponovo nadvio nad baštom. Uskoro kroz
otvoreni prozor poteče kao da klizi, jednostavna muzika. Večernja pesma koja nijednom
od slušalaca nije bila poznata. Mogla je da bude Mocartova ili Hajdnova. Posle vrlo
kratke pauze, promenio se tonski rod i ista melodija s lakom i srećnijom promenom
ponovila se u malo dubljem tonu, a pratnja se brzo uprostila, tako da su se poslednje
note bez naznačenog kraja gubile u mraku. Sve troje slušalaca osećali su da ovaj
nokturno nije Hajdnov već Elizabetin, i da je sva muzika ove večeri stvorena potpuno i
samo za njih, pune razumevanja. Tako je lepa dama bez ijednog pitanja, već s nemom
zahvalnošću, dočekana kada se u tišini vratila u svetlost stola.

9
 Anna&zdls

„Treba li da krenemo?”, malo zatim upitala je domaćina.

„Ne još”, zamoli ovaj, „želim da vam ispričam još jednu malu priču, u stvari pesmu.”
S osmehom su se pripremili da saslušaju. Mali leptir je počeo da kruži oko lampe.
Doktor je zatvorio oči i počeo priču.
Jedne tople večeri ranog leta, radi odmora i uživanja u tišini bašte okupili su se i
mladi i stari. Jedan pesnik je pod svetiljkom skladno čitao stihove koji su slavili leto,
opušteno i bez nesuglasica vodili su se razgovori o stvarima spokojnim i prijateljskim.
Pesnik je skupio ubrane ljubičice, a prisutna muza je ćutke naučila prijatelje da preko
uskog kruga domaće svetiljke gledaju naviše u vedre zvezde. A kada se noć mirisima i
tamnim glasom umešala u razgovor, muza je iz dubine svoje umetnosti odgovorila
divnom sestrinskom pesmom. Stariji su ćutali i pružili muzi ruke, a pesnik je zahvalio
poklonivši joj mirisne ljubičice.
Doktor je ustao i pružio Elizabeti ruku, pesnik joj je predao buket ljubičica, a
domaćica je podigla lampu i ispratila oba gosta do vrata.
Martin je pratio muzu tihim ulicama staroga grada.
Elizabeta je započela razgovor.
„Šta mislite, koliko je ljudi u našem gradu koji shvataju i mogu da uživaju u ovakvoj
letnjoj noći kao naši domaćini.”
„Pre svega nas dvoje”, odgovorio je Martin. „Da, a osim toga?”
„Dvoje, možda troje.”
„Dvoje, troje. Znam na koga mislite. Inače nam Ticijanovu smrt ne biste čitali. Morate
mi pribaviti tu knjigu, hoćete li? A vi? Već mesecima od vas nisam čula nijedan stih...”
„Svakoga dana spalim po jedan list.”
„Čega?”
„Stiha. Pesme. Pišem, ali sam sobom nezadovoljan.”
„O čemu pišete?”
„Naslov je žensko ime. Sadržaj, žena, mlada devojka.”
Njena izuzetna lepota, njen glas, pokreti, njena neobična tanana duhovnost i nešto
od njene neobične duše, njena kosa, oči, način na koji se smeje, hoda, govori, njeno
omiljeno cveće. Ali stihovi mi se slamaju u ruci, a kada bi lepa dama to znala, ismejala bi
me.”
„Sigurni ste u to?”
„Ona je hladna i nemilosrdna. Niko ne bi trebalo da je voli.”
„I vi ste u tu zagonetku zaljubljeni. Zašto joj to ne kažete?”
„Ne volim ljubavne izjave.”
„Smešno. Da li se ta dama zove Helena?”
„Ne, vi ste na pogrešnom putu. Uostalom, znajte da od mene nećete izvući tajnu.
Nemojte se sada truditi.”
Ulični fenjer im je na trenutak osvetlio lica.
„Bledi ste”, rekla je Elizabeta. Martin je ćutao.
Iznenada se Elizabeta tiho nasmejala i još jednom zagledala pesniku u lice. „To je
vaša tragična maska”, rekla je. „Sada je prepoznajem. Izgledate ponekad onako kako sam

10
 Anna&zdls

ja kao dete zamišljala velike pesnike: neuredna frizura, naborano čelo, velike oči, usne
lagano stisnute, i veoma bled.”
Martin se nije nasmejao. „Zašto mi se rugate, Elizabeta?”, upitao je smireno.
„Uopšte se ne rugam. Štaviše, nalazim da vam to divno stoji. Zašto to ne smem da
kažem?”
„Zbog vas, Elizabeta. Jer vaš lik i glas su bili moja večerašnja muza, čija me je muzika
usrećila i kojoj sam predao ljubičice.” Zaćutali su nakratko i za to vreme su u uskoj ulici
odzvanjali samo njihovi koraci.
„Moram da priznam”, ponovo je počela vitka dama, „da ja subjektu vaše pesme ne
mogu baš da zavidim. Koliko bi me usrećilo da prepoznam sebe u ogledalu vaših
otmenih i dobrozvučećih stihova, tako bi me unesrećilo da budem ljubavnica jednog tako
strogog, senzibilnog i umnog čoveka.”
„Ali ako se ponašate prema meni kao što ona dama čini? Ona me ismeva. Zar vas ne
bi radovalo da kod svojih nogu vidite nekoga čije oči važe za probirljive, a ukus za
istančan?”
„Ah, da. A i saznanje da vas niko ne može oraspoložiti, da vas ne može izazvati da
pišete tužne stihove. Za nekoga dovoljno nemilosrdnog mora da je sjajno imati
ljubavnika za koga zna da njegovi fini nervi reaguju i na najmanje uzbuđenje.
„Jeste li bili dovoljno svirepi?”
,,Oh, da, ili me poznajete drugačiju?”
„Ne.”
„Zašto to kažete tako čudno?”
„Zato što još uvek žalim za muzom ove večeri. Zar to stvarno ne razumete? Ili želite
da kažete da je ta muza bila samo maska.”
„Ne. Ali raspoloženje jednog posebnog trenutka ne može se veštački zadržati. Ne
izigravajte preosetljivu osobu.”
„Ta uloga je već završena. Mi smo pred vašom kućom. Milostiva gospođice, smem li
da pozvonim?”
„Budite tako dobri. Vašoj pesmi i vama želim sve najbolje. Doviđenja!”
Martin nije želeo da se vrati kući, naprezao se da što više utisne u sećanje pojavu
lepe umetnice, koja je ove večeri kao ćutljiva muza u mračnom parku razvila svoje
duhovne draži. Njegove misli su hvatale svaki, i najmanji pokret, najtiši smeh, jer on je
voleo Elizabetu i znao je kako su retka tako čista i jasna kazivanja njenog bića. Voleo je
koliko je njegova nestalna duša, jednostrano usmerena ka umetničkom uživanju i
delovanju, bila sposobna da voli ženu. Nikada mu nije bilo dosta tih retkih kratkih
trenutaka kada ju je gledao i u kojima je „ona pronašla svoj stil”, kako se on izrazio.
Brižno se čuvao da obožavanje ostane tajno, nebrojeno puta je bez njenog htenja bio
povređen, a uprkos tome u njemu je i dalje gorela tiha vatra zagonetne naklonosti; i ne
priznajući samom sebi, uvek se nadao času kada će jasno, lično i otvoreno da se otkrije i
da mu se pruži prilika da na nju utiče. Jer uprkos njenom kolebljivom i često skoro
neljubaznom biću, bila je jedina žena u njegovoj okolini čije su telesna lepota i umnost
mogle da ga uzbude.
Martin je uskoro ostavio poslednje svetiljke iza sebe. Unutrašnji prsten gradskog
jezgra vrveo je od mnogobrojnih ljubavnih parova. Oborenog pogleda i s malo gnušanja
stupio je u ambijent služavki i prodavaca i produžio niže niz ulicu. S desne strane se

11
 Anna&zdls

protezala ivica parka negde nagore, a s leve se u blagom ritmu talasala površina praznog
polja. Na uzvišici prekrivenoj jovom pesnik je zastao i umorno se spustio na drvenu
klupu.
Neko vreme je mirno i rasejano gledao u daljinu, preko polja na kome je bez sjaja
ležala svetlost zvezda, a onda ga je polako obuzela velika opora seta. Njegova utrnula
čula se trgoše pri pogledu na ravnicu, zvezde, prolećno lišće drveća, i po prvi put posle
više godina ponovo ga dodirnu svež i tanan glas prirode, a zvuk vetra i grana mu ispuni
uši. S bolom se setio s kojom su silinom snage, čežnje, tuge, nade i čulnosti tada u
ovakvim majskim noćima gorele kroz njegove vene i misli. Od te elementarne snage i
osećanja ostala je danas samo poneka skoro ugašena iskrica i više ništa, baš ništa. Seta je
bila tako gorka, neplodna i hladna da od prijatne lepote prethodnog trenutka ne ostade
ništa.
Za usamljenog i umornog koji se odmarao među jovama nastupili su retki trenuci u
kojima je podsticaj spoljašnjeg sklada, elementarni potisnuti nadražaj u njegovoj hladnoj
i nepristupačnoj duši doveo do pobede. Do navale osećanja i unutrašnjeg potresa nije
došlo odmah. Napeto je s prekrštenim rukama stajao na ivici brda i razgledao okolinu.
Primorao je svoje oči umetnika da gledaju stvarnost i pokušao da pejzaž i raspodelu
svetlosti na travnatom polju jasno prihvati. Ali, s blagim prolećnim mirisima iz tek
ozelenele zemlje pokuljala je ponovo i ona sveobuhvatajuća seta, sve dok se nije
malaksalo i nemoćno ponovo vratio na klupu, blago se opirući mučnoj igri sećanja i misli.
Pored žalosti za izgubljenom čulnom svežinom prve mladosti, pesnika je preplavila i
svirepa gorčina protiv svega što je godinama unazad ispunjavalo njegov život. Ono što
mu je posle kraćeg raskošno započetog lutanja ostalo od zanosa i mladosti od tada je s
upornom samodisciplinom stavio u službu svojih umetničkih ambicija. Nikada nije težio
vulgarnoj slavi, ali je bolnom snagom u njemu gorela želja da u uskom krugu
poznavalaca i prijatelja sebi osigura neosporno zavidan položaj nenadmašnog umetnika.
Ne ulazeći u formalnost, navikao je da svoj unutrašnji život skoro potpuno drži u šaci i
svako nestalno duševno kretanje umetnički objektivizuje još u njegovom začetku. Mogao
je mnogo dana da provede da nekoj večeri poezije ili da nadmetanju da briljantni sjaj
koji mu je samo njegova suptilna i eksperimentalna tehnika mogla dati. Od velikog broja
njegovih ne tako obimnih pesama samo je na malom broju njih ponešto dopisivano, i
upravo te pesme, od kojih je svaka ličnim posvećenjem bila ukrašena, razlikovale su se
često jedna od druge u malim varijacijama kojima je pesnik pojedinim povlašćenim
čitaocima nudio nežnu zakletvu na vernost. Njegovo višestrano i brižno negovanje
poznavanja strane literature otkrilo mu je ključ zagonetke učinka govora. To znanje ga
nije promenilo, ali mu je govorilo da te srdačne, naivne i tople reči ne pripadaju njemu,
ili ne više samo njemu. Samo mali broj njegovih stihova bio je dirljiv i poticao iz dubine i
u njima je on govorio s prikrivenom tugom o praznini i nezadovoljstvu svoje bezbožne
duše.
Ta praznina i zlovolja mučile su ga danas i dovodile do beznađa. U ovom času mu se
činilo da poseduje redak, ali neupotrebljen dar. Činilo mu se i da je posedovao snagu i
veličinu, život zasićen obiljem naivne strasti, a njegova dela ogromnu svežinu bezbrižne
genijalnosti, ali kao da je tu snagu rasprodao i izdao. Bio je svestan da prolaznu i
nagriženu snagu njegova otupela sumnja više ne tretira kao neku igračku već da je to
zatrovano, nevoljno buđenje osećanja i snova. Za trenutak, ukazala mu se slika njegove
mladosti, ona divlja priroda pokretana strepnjama i nadanjima, vrela pulsirajuća
mladost od čijeg mu je neizmernog obilja još pre par godina srce lupalo u ljubavnom
ritmu. Pojedini sati, šetnje, ljubavne priče, pojedini poetski i folozofski sni ovoga časa

12
 Anna&zdls

prolazili su pred njim, a iza svih njih kao crveno osvetljen zamak od oblaka stajala je
željno očekivana budućnost. A sada je vreme kada je budućnost tu i smatrao je da je
postala manja, bedna i hladnija. Pesnik je jasno osećao da već stoji s one strane nabujale
vode s koje su još moguće nove odluke i novi ideali. S takvim osećanjem, uobičajeno
hladno samoposmatranje je odnelo prevagu i on se diže energičnim pokretom i s jasnom
odlukom da tim sumornim talasima podražavajući spoznaje i raspoloženja ni po koju
cenu ne dozvoli da narastu do samopreziranja. Uprkos slabosti od umora, ubrzao je
korake skoro do trka i posle ponoći ušao u svoj stan. Bled, besno stisnutih usnama,
premoren, ranjen i divlji izgledao je kao krupna divljač umakla hajci.
Dok je Martin na uzvišenju s jovinim žbunjem proživljavao tužnih četvrt sata, a u
zidom okruženom parku učeni doktor još uvek preživljavao nežno raspoloženje one
divne večernje pesme, Elizabeta je posle kratkog odmora u kući sela za klavir, i dok su joj
prsti prebirali po nepovezanim akordima i nesvesno ih uklapali u melodičnu fantaziju,
njene misli su se bavile pesnikom. Njegova tanka i nešto neobična figura sa skoro uvek
lako napred nagnutom glavom, ozbiljnog izgleda i danas bolesno bledog lica, često je
privlačila njene misli. Pokušala je da pronađe sliku u kojoj bi on, od idejnog sveta i
postavki života u svojoj glavi, mogao da bude izuzetan
Čovek, ali to joj nije uspelo. Sa izuzetkom skoro nasilnog slavoljublja, što njena
umetnička priroda razume, nije mogla da nade nijedan tipičan znak njegovog duševnog
života. Veoma ju je zagolicalo da sazna ime žene o kojoj je Martin pričao. Na sebe nije
nijednog trenutka pomislila, jer on nije ispoljio nijednu reč intimne naklonosti prema
njoj, nije osetila nešto takvo kod tog zatvorenog i pravolinijskog čoveka. Za nju je bio
previše miran, premalo sposoban za trenutno uzbuđenje i, da nije poznavala njegove
pesme, osporila bi mu sva duboka osećanja. Naslućivala je nešto skriveno ispod površine
njegovog bića, možda neku bolnu dubinu, ali nije osetila nikakvu bliskost Martinove i
svoje duše.
Ipak, bliskost je postojala u tome što su oboje osećali neobično jak otpor prema
uobičajenom načinu života, protiv svega bez stila i duha. Bliskost se odnosila i na večito
nezadovoljstvo, neumorno nastojanje da izbegnu bezobzirnost društvenog mnjenja i da
se izoluju u samostvoreni svet stila i harmonično iznijansirane okoline. Oboje su bili
nezadovoljni svojim životima, oboje su imali osećaj da su u pogrešno vreme i u
pogrešnoj zemlji rođeni, smatrali su da je život mučan i dosadan, a imali su tajnu i žarku
potrebu da crvenilo umetnosti i crvenilo strasti naslikaju na bledom nebu.
To sve Elizabeta nije znala, i pesnik joj je bio tuđ kao i svi ostali. Pri tome je bila
jedna od onih žena koje nisu čulne, ali ni nevine, a nedostatak topline srca štitio ju je od
ljubavi, ali je nije ostavio čistu iznutra. I tako ona, koliko je Martin znao, nikada stvarno
nije volela, i odbijala je mnogobrojne, često časne ponude, ali ipak je dobro poznavala
muškarce i imala u očima onaj hladni plamen koji ih je osvajao.
S prividnim nemarom, njeni tanki prsti klizili su po tastaturi klavira. Prekinula je
razmišljanje živahnim pokretom lepe glave, a pametne i pažljive oči usmerila na
klavijaturu i počela iznova da svira. Tog trenutka, kada su se začuli prvi akordi
Huberovog komada, iz njene tanane duše se izgubilo sve što je neplemenito. U časovima
kada prebira po dirkama celo njeno životom nezadovoljno biće odlazi u zemlju ugodnih
zvukova i čistih oblika. To nije bila ganutost ili opijenost nadahnućem već ono spokojno,
samo po sebi razumljivo: ostati kod kuće, u potpuno poznatom i naklonjenom okruženju.

13
 Anna&zdls

Martin je sedeo duboko zavaljen u jednoj od starih naslonjača baštenske kuće.

Ispred prozora blistao je skoro olistao park na junskom suncu. Nagnut nad stolom, pušio
je Burkard, Martinov prijatelj.
„Ti mi činiš posebno priznanje”, izgovorio je lagano i u isto vreme dunuo da raspiri
žar cigarete, a desnu ruku naslonio na ivicu stolu. ,,U stvari, to su sentimentalnosti, koje
upravo kod tebe...”
„Da, da”, prekinuo ga je Martin malo ljutito, „pevaš mi ponovo onu staru pesmu,
umesto da pokušaš da me razumeš.” Meki oblaci dima cigarete su u divnim talasastim
linijama blistali na suncu. Kroz širom otvorena vrata čulo se šuštanje vrhova drveća i
kucanje detlića. Martin se počešao po naboranom čelu.
,,E pa, još jednom”, započeo je iznova, „reci mi iskreno, zar nije tako kako sam rekao?
Ja sam jednostavno umetnik i šarlatan koji godinama mlati u prazno i...”
„U šta ni ti sam ne veruješ”, uzvratio je Burkard naprasno. „Ti si večiti glumac, a
danas ti se prohtelo da odigraš sopstvenu tragediju izgubljene ljubavi. Ne dajem ni pet
para za to. To je najjadniji sport na koji si spao.”
Muk. Baštovan je prošao pored prozora. Negde je pevušilo neko dete. U sobi s
mnogo prozora Burkart je ispuštao tanke dimove, šetao tamo-amo i krenuo konačno ka
vratima. Martin ga je lagano pratio, navukao beli letnji šešir dublje na čelo i dogegao s
prijateljem peščanom stazom do klupe u senci. Seli su. Burkart je tiho zviždao.
„Da li si ti ikada imao osamnaest ili dvadeset godina?”, upitao ga je Martin tiho.
„Naravno.”
„Dobro, seti se onda. Sve je bilo drugačije. Zar se nikada ne prisetiš tog izobilja, tog
neverovatnog izobilja! Žene -bilo je kao italijanska noćna svetkovina pod drvećem
perivoja, kao na novoj slici Hierl-Deronka, sve tako opojno, mirisno, meko, raskošno. I
one noći provedene nad ljubavnim knjigama. Bilo je pesnika od kojih mi je srce udaralo
samo na izgovaranje njihovog imena. Upravo takav pesnik sam hteo ja da postanem, onaj
od čijeg stiha žene gube san, a mladi studenti drhte od uzbuđenja i zanosa. A onda one
duge, mirne šetnje, čas kroz duge drvorede, čas preko brda, a onda, nešto malo ranije,
prva žena koju pratiš očima i bezumnim stihovima.”
„Upravo kažeš da su tadašnji stihovi bili bezumni.”
„Ali da, naravno da su bili bezumni. To je bilo baš to, čarolija, to slatko bezumlje koje
se kao uzavreli talas iz srca penje u oči i misli. Zar ne osećaš bol u srcu kada na to
pomisliš?”
„To stvarno ne možeš da zahtevaš, ni ti godinama nisi osećao nikakav bol u srcu.”
„Burkarde!”
,,E pa, izvini! Ali ti ponavljam, to su sentimentalnosti. Ti imaš potrebu da sebe bilo
kako opiješ, onda učini to, ali mene izostavi.”
„Imaš pravo. Bio sam pod uticajem mladalačke romantike i u nekom trenutku mi se
učinilo da te naivne stvari moraju da postoje i danas, nešto kao prijateljstvo. Pa, želim ti
lepo popodne!”
Martin brzo krenu ka kući. Iznenađen, Burkard pođe za njim. Stigao ga je kod
štalskih zgrada, gde je ovaj upravo hteo da pozvoni i pozove kočiju. Prijatelj ga prekinu u
toj nameri.

14
 Anna&zdls

„Kakva scena!”, prošaputao je. „Svi znaju da si ti danas ovde, uveče dolaze gosti iz
grada - a osim toga, nisam mislio ništa loše!”
Martin je oslobodio ruku i odgurnuo prijatelja uz neprijatno „Molim te”. Zazvonio je.
Onda se okrenuo Burkardu: „Preporuči me dobrim ljudima”, zamolio je hladno, „a ja
odlazim kući.”
„Ali, dobri moj! Žao mi je, da sam ti...”
„Žao je i meni što sam ti ispričao tako dosadne stvari. Drugi put će biti nešto
drugačije!”
Pojavio se kočijaš. „U grad”, naredi mu Martin. Dok je ovaj uprezao konje, Martin je s
Burkardom šetao gore-dole po dvorištu. Posle mučne pauze, Burkard zastade pored zida
prostranog dvorišta. „Možda u ovom momentu ne znaš”, rekao je tiho, „da si me
uvredio.”
Martin mu je odgovorio samo hladnim pogledom.
„Možda ćeš se pokajati”, nastavio je Burkard. „Izviniću te kod mojih gostiju, a ovo
neću smatrati za uvredu, jer uvrede ne primam. Uzrujan si i drugačiji nego obično.
Možda i bolestan. Prekosutra ću biti u gradu i posetiću te. Da li je to u redu?”
Martin se smirivao nekoliko trenutaka, a onda rekao: „Da”, brzo mu pružio ruku i
popeo se u kočiju.
Tokom cele vožnje preko tople i svetle livade, opsedala ga je slika jedre mladosti.
Prijatelja i ljutnju na njega je odmah zaboravio. Činilo mu se da ne postoji ništa o čemu bi
moglo da se razmišlja, ništa vredno pomena, privlačnije i životvornije od tugovanja za
izgubljenom mladošću, od tog zagonetno lepog, kao zvezda blistavog tamnozelenog
nabujalog rastinja, u kome vreli mladalački stihovi sanjaju o pobedama i lovorovom
vencu, pa se zato hladnokrvni autor, pisac „srebrnih pesama” i „kamenih bogova”,
zavalio zatvorenih očiju duboko u sedište kočije i počeo da pevuši prvi stih stare
Rikertove pesme.
„O mladosti, o mladosti...” Posle večeri provedene na brdu s jovom, unutrašnji nemir
i neka vrsta tuge za zavičajem nisu ga napuštali. Ono iznenadno osećanje prezasićenosti
životom dosade, bola i čežnje za mladošću nije doživeo samo mali broj ljudi. Ali, dok
većina ljudi veoma brzo savlada to osetljivo i bolno raspoloženje koje im u nekom
trenutku obuzima misli, ostaju pojedini usamljeni, naviknuti na neprijatno razmatranje
svojih osećanja, danima predani tome na milost i nemilost.
Unaokolo su se nizale čiste livade, puzavicama obrasli zidovi, staromodna velika
ulazna vrata gospodskih kuća. Kukuruzna polja i brežuljci s crveno gorućim ostrvcima
divljeg maka, mala seljačka imanja, u kojima su baštice šeboja, georgina i rezeda tesno i
raskošno stajale jedna do druge. Martin ih nije video, kao ni decu koja su skakala ispred
kućica, ni seljake koji su radili u polju, niti teniske kostime devojaka koje su okolo
tumarale. Sada se ponovo setio Burkarda. Ismejao ga je, pravio viceve, „Poštedi me tvojih
nevolja”, rekao je. A to mu je bio prijatelj, jedini koga je tako mogao da nazove. I sada,
kada ga je ovaj ostavio na cedilu, nije bilo nikoga kod koga bi mogao da ode. Nekoliko
veoma finih, lepo vaspitanih ljudi, grupa lakovernih zadivljenih guščica, manja grupa
sramežljivih mladih poštovalaca - to je bilo njegovo društvo. Najbolji ga je izneverio, bio
je isuviše samostalan da bi ga pratio u njegovom sebičnom i jednostranom načinu života.
Druge je jednog po jednog namerno udaljio od sebe kada je posle studija njegovo
slavoljublje poraslo, a otpor prema svemu diletantskom i neestetskom činio ga sve
usamljenijim i netolerantnijim. Sada su bili nepovratno izgubljeni. Sve ove godine, ovde,
nije imao potrebu za prijateljem, a sada je shvatio da ih i nema.

15
 Anna&zdls

Martin je u glavi prešao celu listu svojih poznanika. Među njima nije bilo nikoga ko
bi mogao da popravi njegovo današnje raspoloženje. Ali, odjednom, u mislima se pojavi
Elizabeta.
Elizabeta! Ona ima to što drugima nedostaje. Samo ona mu je duhom i odnosom
prema svetu bliska i samo ona može da razume dušu umetnika, stvaraoca. Imala je
dovoljno dubine da razume i njegova najsumornija osećanja, bila je dovoljno
nepoverljiva i iskvarena da se gorkim osmehom smeška njegovoj zloupotrebljenoj i
raščinjenoj duši. Pesnik je dugo vagao i posle dužeg oklevanja odlučio da joj pokloni
poverenje i da tu lepu ženu, za koju pričaju da nikoga nikad nije volela, osvoji. Dok su
kočije prolazile jednom popločanom ulicom, udarci konjskih kopita su mu prekinuli
misli i primetio je da su već u gradu. Posle par minuta se našao u svom stanu. Oprao je
lice i ruke, promenio kaput i ušao u radnu sobu, koja je jednim jedinim ali velikim
prozorom gledala na mirnu baštu. Blagi miris mladog kestenovog lišća ispunio je malu,
visoku i hladnu sobu. Na pisaćem stolu ležala je knjiga Drvo kleke od Bruna Vile, čiji su
mnogobrojni listovi bili kao posebni naznačeni. Martin je uzeo drugu knjigu, okretao već
pročitane strane i nastavio da čita. Ponovo se smejao, taj klasičar i fanatik forme, tom
svežem naivnom govoru filozofskog romana. „Knjiga kojoj bi se Novalis radovao”,
pomislio je. A onda se potpuno udubio, pokušavajući da isprati nepotpunu dijalektiku i
ispita logiku posmatranja stvarnosti u knjizi. Učinilo mu se da učenje o smrti nije
odgovorilo na najvažnija pitanja ili da ih je samo modifikovalo. Smatrao je da je veliki
broj primera dijaloga postavljen na
Sokratov način, a u nameri da se prikažu unapred zaključeni rezultati. U osnovi je
ovo prvo pesničko preobraženje monističkog gledanja na svet veoma malo doživeo kao
upoznavanje s nekom drugom filozofijom. Martinu je bila bliska komplikovanija
psihologija modernog čoveka, bio je isuviše nepostojan, isuviše promenljivog
raspoloženja i nimalo naivan da bi verovao u velika utešna dejstva filozofije na život
pojedinca. Njemu je odgovarao svaki filozofski pravac l'art pour l'art i nikada nije bio
daleko od njega, ali mu on takođe nije značio više od radosne vežbe umetničke duhovne
sposobnosti.
U pauzi, dok je nemarno listao stranice, pogled mu je pao na zabelešku s unutrašnje
strane, kojom je autor ispod svoje berlinske adrese pozivao sve zainteresovane čitaoce
na lična pismena objašnjenja. Martin nije mogao da se uzdrži da uz sarkastični osmeh ne
pomisli na ta pisma puna gluposti, nesporazuma i molbi za objašnjenja. Onda je uporedio
rad tog pesnika sa svojim. Dok se on zbog čistote svoje vizije i zaštite svoje kristalno
izbrušene umetnosti povukao u najuži krug i zazirao od objavljivanja svojih radova, ovaj
drugi je s očiglednim zadovoljstvom radio za mnoge i bez dvoumljenja pružio
nepoznatoj masi mogućnost da razgovara s njim o njegovom radu. Sa užasom je pesnik
sebi predstavljao posete studenata, učitelja, sveštenika i drugih nepoznatih ljudi ili
čitanje loše stilizovanih pisama. Uprkos tome, osećao je da svaki pisac, odvažan i pun
ljubavi, mora na neki način da nade zadovoljstvo koje mu sopstveni rad ne pruža. U
svakom pismu je mogao biti izliv strasti nekog genijalnog mladog čoveka, zahvalnost
nekog usamljenika ili priznanje dotadašnjeg protivnika. Martin je time uporedio i
priznanja koja su njemu odavali. Pisma pohvale puna duha, probrane želje za sreću,
cveće i umetnički pokloni puni smisla. To je bilo prefinjeno, otmeno, nežno i dopadljivo,
ali jedno jedino pismo je moglo beskonačno srećnijim da ga učini nego sve ovo zajedno.
Pisac je počeo sastavljaču knjige Drvo kleke da zavidi na ovoj mogućnosti.
Nešto pre večeri, na Burkardovom imanju su se pojavili gosti. Da je Martin znao da
će među njima biti i Elizabeta, bez dvoumljenja bi ostao.

16
 Anna&zdls

Burkard, lep, okretan bonvivan od jedva trideset godina, primio je svoje goste u onoj
istoj baštenskoj kući u kojoj je s Martinom proveo popodnevne sate. Kao neženja koji je
često putovao, retko je primao goste, ali to malo muzičkih večeri koje je na imanju
priređivao uživalo je izvrstan glas. Ove večeri je prva uloga bila namenjena Elizabeti.
Obedovaće se na otvorenom, u veličanstvenoj rondeli starih brestova, do koje je
vodila čvrsta i široka aleja. Za vreme večere, kada se spustio sumrak, svetlele su na
svakom drvetu, kroz olistale grane, električne svetiljke. U isto vreme upaljene su i
bronzane uljane lampe, koje su na crnim postoljima raspoređene preko stola. Bilo je
pozvano tridesetak gostiju. Većina je prikrila razočarenje zbog Martinovog izostanka.
Pošto je domaćin izrekao reči dobrodošlice, stari akademik se setio odsutnog pesnika i
odlučeno je da mu se uputi pozdrav. Buket prvih letnjih ruža s kartama gostiju predat je
glasniku. Obed nije trajao dugo. Posluga je svetiljkama ispratila goste kroz park, a
ponovo su se okupili u sali na spratu, gde ih je čekao vencem okićen klavir. Pošto je u
susednoj porostoriji poslužena kafa, na molbu skupa, Burkard je započeo koncert
Krojcerovom sonatom.Virtuozno je svirao na violini, a klavirsku pratnju je svirao
direktor konzervatorijuma. Za vreme trećeg dela sonate, svi pogledi se usmeriše ka
Elizabeti. Pojavila se na vratima malog salona pored sale i laganim i tihim koracima se
uputila ka klaviru, koji je stajao odmah pored prozora. Tamo se naslonila i ostala
nepokretna, bledog lica i spuštenog pogleda. Po njenom držanju i napregnutosti
plemenitog lica moglo je da se primeti da je umetnica pod snažnom vlašću muzičke misli.
U tom momentu, preko njenog zategnutog i nepokretnog lica preletela je umetnička
inspiracija jednim magličastim vizionarskim svetlom, preplavila je celu plemenitu
pojavu i udaljila je od sadašnjosti.
Kada je sonata bila gotova, Burkard se zahvali pratiocu na klaviru i uputi Elizabeti
upitan pogled. Ona podiže pogled i nasmeja se. Ne okrenuvši se nestrpljivim slušaocima,
sela je za klavir. Burkard se naže ka njoj s namerom da joj uputi nekoliko laskavih reči.
Elizabeta rastrojeno odmahnu.
„Jedna molba, maestro”, šaputala je. „Vi me ne smete gledati dok sviram. Klavir je
ipak jedan strašan instrument. Zatvorite oči i pomislite da je ovo na čemu sviram harfa.
Harfa.” Ućutala je iznenada i prepustila se najdražim mislima o izmamljivanju punoće
klavirskih tonova iz stojeće harfe ukrašene velikom zmajevom glavom. U međuvremenu
su pristigli i poslednji slušaoci, seli ili stajali pored stubova ili vrata. Elizabeta je povukla
stolicu i spustila bledo čelo. Pre nego što je počela da svira, skinula je buket ljubičica
pričvršćen na rame i zaronila lice u hladno, mirisno cveće. Odložila je Štrausa na stranu,
položila obe ruke na dirke i počela tihim, umirujućim akordima. To što je svirala od
mnogih je primljeno kao stara italijanska muzika, čvrsta, skoro oporo vođena melodija, s
takođe oporom, skoro okamenjenom pratnjom. Meki i tanki prsti umetnice, ali odsečnim
udarcima, stvarali su čaroliju i izvlačili nešto čudesno iz instrumenta. Kako je sanjala o
harfi, prsti su joj tako nežno i veoma prisno milovali dirke kao da su se umiljavali
strunama klavira, tako oprezno i sestrinski poverljivo da su te strune davale svoje
najčistije i najblaženije zvuke kao da odaju najdublje tajne. Svaki ton jednostavne,
staromodne melodije prostirao se salom kao da dolazi pravo iz grudi neke vrsne
pevačice. Tok melodije se pretvarao u srebrnu nit. Poslednji ton se gubio prigušeno
odsviranim taktom, šaputavim delirijumom u septima akordu, kojih kod Šumana možda
ima i previše. Taj talas tonova, neodređen i bez konture, narasta polako do nešto
prikrivenog i nemirnog penušanja, koje slušaoca stavlja na slatke muke i deluje kao
milovanje ženske ruke. To je uzbuđenim gostima oduzelo dah. Iz sale pune tonova,
iznenada kao u gužvi kakvog noćnog festivala, izleteše rakete, bleštavo svetle figure se

17
 Anna&zdls

digoše uvis višestruko upletene, u neravnomernim intervalima koji oduzimaju dah.

Briljantne figure su se gasile kao neki s velike visine bačeni sjajni snop, malo u neskladu,
i s bezbrojnim, sasvim malim treperavim prskalicama padale nazad u pomrčinu,
poluprikrivene, ljuljuškave i nabujale.
Elizabeta je napravila pauzu. Salom se prolomio glasan aplauz. Nije mu poklonila
nikakvu pažnju. Ponovo je prinela buket ljubičica licu, ispružila levu ruku, za trenutak
pogledala kroz prozor u crno-belu noć parka, lagano i elegantno odmahnula glavom i
odsvirala jedan snažan ton. Sala se utišala. Ali Elizabeta nije još počela ponovo da svira.
Neko vreme se smirivala, a onda je iznenada ponovo pokazala ono elementarno
vatrometom prekinuto raspoloženje. Zabacila je glavu unazad, lagano se nasmejala i
zasvirala fortisimo u besnom tempu frenetične divlje igre. Grozničavo brza muzika u
drhtavom, neujednačenom ritmu prodirala je kao munja kroz svečani hram muzike i
ispunila salu vrelim, iscrpljujućim čulnim mirisom i smehom.
Ovoga puta se Elizabeta nije odrekla aplauza. Potpuno se prepustila komplimentima
i ulagivanjima i žedno ispijala iz penušavog pehara trijumfa, jer njena lepota i njena
umetnost su zajedno slavile. Veličanstveni venac joj je položen kraj nogu, a ona s njega
otkide grančicu sa cvetićem i zakači je za pojas. Okružena oduševljenom gospodom,
otišla je do malog salona ukrašenog u njenu čast, gde je uz tiho zveckanje posuda za led i
šampanjskih čaša provela ostatak večeri u duhom bogatim šalama u granicama
pristojnosti. U Elizabetim očima tinjao je ponovo onaj hladni sjaj; njena duhovna,
renesansna lepota, koja je do pre jednog časa nosila ozarenost nadahnutog svetitelja,
sada je bila drska i zamamna kao glava kurtizane visokog roda, s crtama kao iz
Rosetijevog sna. Iz njenog tela je izvirao tanani izluđujući miris rafinirane žene, a na
njenim bledocrvenim usnama ležao je neodređeni osmeh, koji je od trenutka do trenutka
izražavao zavođenje, ironiju ili prezir.
Martin je istog popodneva primio ruže i pozdrave s Burkardove zabave. Među
ostalim kartama pronašao je i Elizabetinu. Pored imena, na njoj je olovkom bilo ispisano
„pozdravljam bledog pesnika”. Martin je lagano iscepao parče papira i pustio ga da
padne na pod. Zgrabio je jednu od ruža, besno je okretao među prstima, doticao meke
cvetiće pune latica i zdrobio ih tako da su se u komadićima rasuli po tepihu. A onda
drugu, pa još jednu, i još jednu, sve dok potpuno obeshrabren nije otišao do radnog stola
i upalio sveće. Izvukao je jednu od nižih fioka i izvadio mapu s naslovom Dante Gabrijel
Roseti. Odmah mu se pred očima ukazala gravira velikog formata, reprodukcija slike
Danteov san. Beatriče je na toj slici imala lice neverovatno slično lepoj Elizabeti.
Mučne misli opsedale su pesnika dok je pogledom dodirivao obrise ove lepe glave.
Verovao je da tačno zna da ga pobeda nad nepristupačnom umetnicom neće dugo činiti
srećnim. Dva bića, od kojih nijedno ne mari za naivna životna zadovoljstva i sve snage
svoje nemirne i nesređene duše podređuje neizmernom umetničkom egoizmu, ne mogu
ostati u vezi koja dugo traje. Ipak, osećao je i neminovnost takve veze, kao što se oseća
neminovnost poslednje ljubavi. Elizabeta je, kao i on, stajala na onoj granici umetničke
zrelosti koja nužno ili spokojno vodi ka miru i očekivanoj sreći ili je prvi korak ka
samouništenju i propasti. Sada je došao taj trenutak, verovao je Martin, da svoj život
kruniše odmerenom i prigušenom strašću, svejedno da li će mu ona značiti novu snagu
ili propast. Jer je tačno znao da posle Elizabete ne postoji nijedna žena koja može nešto
da mu daruje.
Ponovo je posmatrao sliku svog života kojoj je godinama snažno, častoljubivo i
nepopustljivo pridavao formu stroge, nezavisne i spokojne umetničke slike! Ponovo se
pitao da li je mudro toliko mnogo preseći i odbaciti, ali je bio svestan da ovo razmišljanje

18
 Anna&zdls

dolazi kasno i da je za njega jedini put onaj koji vodi napred, put nepokolebljivog
samovođstva, put osamljivanja, preziranja sveta i mučnog nezadovoljstva koje mu truje
dane. Da ga je u časovima bolesti i besanim noćima često mučila neodoljiva čežnja za
utehom, religijom, sujeverjem, ljubavlju i bogopoštovanjem, držao je čak i od sebe samog
u tajnosti. Ako popusti, ako stvarno za svoj život upotrebi oslonac koji se nalazi van
njega samog i to sebi prizna, pada sve što je vredno godinama gradio, ruši se njegova
jedina uzdanica, njegov slomljen i izgubljen život, njegova jedina uteha, neograničeno
samopoštovanje.

Pesma Elizabeta bila je potpuno završena. Njena forma je podsećala na pesme

vernosti koje su se pevale na dvorovima vladara u vreme renesanse. U stihovima koji su
pevali o usamljenosti, nezadovoljstvu, okrutnoj dami i o tome da nikada nije volela - u
tim stihovima je Martin koristio veoma vrednu umetnost svog savršeno čistog jezika.
Stihovi su govorili o neizmernoj pometnji, bolnom raspoloženju u usamljenim noćima
bez sna, u kojima vrela ruka pritiska slepoočnicu, a svaki pokret i svaka misao se prema
vrelim kricima nezadovoljstva, ljubavne čežnje i samomučenju odnosi isto. Drhtavi
nemir velike ali izgubljene i neutoljene čežnje umetničkog života munjevito prolazi kroz
misli.
Tog dana je Martin posetio umetnicu u njenom salonu. Pesmu je napisao majušnim
slovima na veoma malom formatu i gizdavu sveščicu udenuo u buket cveća. Buket je
predao Elizabeti.
Srdačno se zahvalila i počela da priča o svojim planovima za leto. Ona već godinama
običava da u letnjim mesecima nestane bez traga, putuje bez cilja i tamo gde je ni najveća
rastojanja ne ograničavaju. Neko je može sasvim neočekivano sresti u Engadinu, a onda
je izgubiti iz vida i nekoliko dana iza toga dobiti od nje pozdrav iz Norveške ili s nekog od
severnih ostrva.
,,A vi?”, upitala je iznenada. „Hoćete li ponovo posetiti vaš dosadni Lucern ili vaš
dragi Cermat?”
„Ne, Elizabeta.”
„Nije moguće! Možda Sent Moric?” Martin je oklevao trenutak.
„Da li se sećate”, upitao je onda, „bajke koju sam vam prošle godine kod Burkarda
pročitao?”
„Ah, ljubavni zamak u Severnom moru, gde vikinški gospodari organizuju mahnite
pljačkaške i razbojničke svečanosti. Da, dobro se sećam svega, kule koja plamti do
najviših otvora i crvenih brodova sa aždajama. Ali niste objasnili kako je nešto nemoguće
i bestidno u isti mah tako opojno. I kako ste došli do toga?”
„Imam nameru da potražim taj zamak u Severnom moru i sutra ujutru ću ženu koju
volim pozvati da putuje sa mnom.”
Na pesnikove bistre oči navukla se koprena, a njegov mutni pogled je pao na
plemenitu devojku. Samo upola ga je razumela. Ipak, bila je zatečena i nije mogla dugo
da izdrži taj pogled.
„Vi spisatelju bajki!”, uzviknula je uz zbunjeni osmeh. A onda je počela da je golica
nemilosrdna radoznalost.

19
 Anna&zdls

„Hoće li dama poći s vama?”

„To ne znam.”
,,A ako ona to ne želi?”
Martin je prebledeo i ubrzao disanje.
„Ipak hoće”, uzviknuo je uzbuđeno, „hoće i ako odgovori 'ne'. Verovatno će to i
odgovoriti. Ali onda ću je primorati, šapnuću joj magičnu formulu starih vikinga, od koje
se ženama krv opija te postaju pohlepne na smrt i ljubav.”
Pesnik je drhtao i naporno se borio sa iznenadnim plamtećim besom, od koga mu sa
usana izviru neočekivane strašne reči i koji mu zbunjuje misli besmislenim, bučnim
kovitlacima. Elizabeta je posmatrala to oštro i uzbuđeno lice, koje nikada nije drugačije
videla nego otvoreno, nasmejano i ćutljivo. Sva ukroćena strast i sav skriven jad finih
crta ležali su sada neskriveno u njegovim okrutnim borama.
Uzrujanost je polako napuštala Martina. Ponovo je vratio potpunu kontrolu nad
svojim glasom i ponovo se oglasio uobičajenim prijateljskim hladnim tonom.
„Kao što vidite, lepa muzo, ja sam kao kralj Saul, opsednut demonima. Vi doduše ne
poznajete lica iz Starog zaveta, možda samo poneka, iz poznatih slika. Ceo Stari zavet
ima malo tako dragih i blagih lica kao priča o dečaku Davidu i o njegovom umilnom
sviranju na harfi, čija je muzika u mučnim časovima skidala teške bore s kraljevog čela.
Želim da vas danas zamolim da mi učinite Davidovu uslugu. Pod vašim rukama
nezgrapni klavir postaje harfa i čini mi se da jedan od Boga pomilovan Jevrejin ne može
tako da vlada strunama kao vi svojim lepim, čudesnim prstima. Znate li da sam
proučavao vaše ruke? Nedavno, u bašti našeg sveznajućeg istoričara, dok nam je pričao o
zvezdama. Padale su mi na um sve lepe ženske ruke za koje priče i kazivanja znaju.
Posebno Beatričine, proslavljene ruke žene čiju su plemenitost i lepotu hiljade
pesnika i slikara s vatrenom čežnjom opisivale. O takvim rukama sanjali su oni vitki,
nežni Florentinci iz vremena Filipa Lipija, kao i eterični engleski primitivci koje je ona
tako volela. Smem li ove ruke da zamolim da mi pruže utehu i pričine radost?”
Elizabeta je taj nagli povratak na laskavi i pričljivi ton iznenađeno primila.
„Vi znate”, odgovorila je, „da je dotični Saul gađao kopljem svog utešitelja? To je
upravo muški način da se igraju lepotom i umetnošću dok ih ne uhvati dečačko
raspoloženje za uništavanje.”
„Na to neću ništa odgovoriti, Elizabeta. Vi ste kao dete kada govorite o muškarcima.
Ali ja ponavljam moju molbu vašim lepim čarobnim rukama.”
Elizabeta je izašla molbi u susret. Mahnula je pesniku da ostane da sedi i zamišljeno
odšetala do susedne sobe, gde je stajao klavir, i zasvirala rondo jedne Betovenove
sonate.
Kada se vratila a Martin želeo da se oprosti, još jednom je uzela u ruke njegov cvetni
buket. Kada ga je primakla licu, među cvetovima je ugledala ukrašenu sveščicu. Dok je
pokušavala da odveže traku kojom su bili vezani cvetovi i oslobodi sveščicu, Martin joj je
poljubio ruku i napustio stan.
Obradovana i radoznala, otvorila je sveščicu i kao naslov ugledala svoje ime.
Preplavilo ju je drhtavo uzbuđenje i odjednom je shvatila sve. Spustila se u fotelju i bez
ijedne dalje pročitane reči dugo gledala u to kitnjasto ispisano ime. Kao munjom
pogođenu iznenadila ju je važnost ove knjižice i ovoga časa. Taj dan je ipak tu, dan o
kome je tako često sanjala i u koji više nije verovala, u kome je po prvi put čula govor
strasti od čoveka koga nije prezirala i koji joj je izgleda bio ravan. Veliki teški crni talas

20
 Anna&zdls

preplavi joj svetle misli od malopre. Vrtlog pitanja, sumnji, nepoznanica, ponosa,
straha, radosti i bola u srcu je potpuno obora Kleknula je na jastuče, pritisnula čelo i
grudi silovito uza zid, bez rešenja; osećala je potrebu da glasno jeca, ali nije mogla da
pronađe suze. A onda se iznenada pojavila slika one nemilosrdne raspusne ljubavne
bajke od malopre, crveni zamak na Severnom moru, u kome se krici neutoljivog
ljubavnog bezumlja prodorno i očajnički mešaju s grmljavinom i večnim plamenom, i
činilo joj se kao da će protiv svoje volje, uz cerekanje nekog razbojnika, biti odvedena u
neku raskošnu salu, gde će se njenom strahu i suzama grohotom smejati.
Prošlo je više od jednog sata kada se uspravila i bila sposobna da čita Martinove
stihove. Povukla se u nišu okruženu mirisnim cvećem i lovorovim bobicama i čitala.
Ispunio ju je novi strah dok je poluglasno izgovarala te gipke slatke stihove. Pesnik je
govorio o stvarima čija je pozornica bila potajni spokoj njenih noći, poznavao je njena
najtananija osećanja i opisivao njeno telo kao da ga je video nago. Za vreme čitanja joj se
činilo kao da se tom čoveku već predala, kao da u njoj i njenoj umetnosti nema više
ničega što on već nije prozreo ili okusio. Uprkos tome, Elizabeta nije mogla da se odupre
toj čaroliji nežnog laskanja, jer kao da je iz svakog stiha izvirao lagani ali neizbežno
primamljiv miris. Pesnik je govorio o njenim snovima, tihom ječanju u snu, kao da je noći
provodio ležeći na njenom srcu, osluškujući ritam krvi i disanja. Govorio je o njoj kao o
kneginji, razumeo i delio njeno skriveno nezadovoljstvo, tugu za zavičajem i poglede na
svet, uživao u magiji njene i svoje umetnosti. Jednim potezom obuhvatio je i svoje
sopstvene čežnje, u kojima joj objašnjava zašto je samo ona dostojna njegove poezije i
strasti. Uvidela je da u doskora skrivenoj unutrašnjosti još plamte njene sopstvene, a
drugima nerazumljive želje, patnje i odricanja. Takođe joj je veoma laskalo što je upravo
taj neobičan, nepristupačan i sa svojim savršenstvom škrt pesnik stvorio samo za nju
jedan tako savršen i neprocenjiv poklon, kao za jedinog vlasnika i čitaoca.
Martin je proveo dan u strahovitoj groznici iščekivanja. Strahujući da Elizabeta
može iznenada da otputuje, satima je tumarao pred njenom kućom. Sumnja u dejstvo
poklona nesnosno ga je mučila. Bio je potpuno siguran da bi teško bilo ko mogao da piše
u tako do sitnice tačnoj savršenoj formi tako bezobzirnu i nesmotrenu intimu. Ipak je na
neki način nalazio zadovoljstvo u tome što je donošenje odluke postalo neophodno, a
njegova samovolja zaustavljena. Pokušao je sebi da predstavi kakve bi posledice po
njega imalo odbijanje ponude. To nije isto kao neko jednostavno neprihvatanje ljubavne
izjave; ako Elizabeta odgovori sa „ne”, svaki susret s njom bi bio zauvek zabranjen, a
time dotadašnji Martinov život prekinut kao kakva nit i krug u kome su Elizabeta i on bili
prva imena, za njega zatvoren. A šta onda? Ponovo je razmotrio sve ranije odbačene
planove: povratak sredini od koje se godinama nepokolebljivo i hladno otuđio, ili krajnje
ograničavanje sopstvenog društva. Bilo gde, možda u Firenci, iznajmiti stan ili izgraditi
kuću, putovati, svoja dela držati skrivena, ili ih predati nekom izdavaču. Treća
mogućnost je pištolj ili pukotina u glečeru na planini, ali Martin je misli o samoubistvu
uvek strogo držao daleko od sebe, možda u instinktivnom saznanju da u njegovom
ionako oskudnom životu takve zadnje misli kradu i poslednji sjaj nesalomivom ponosu.
Čak i sada takve misli nisu mogle da ga nadvladaju.
Tek predveče se malo smirio. Od Elizabete nije dobio nikakve vesti, nije bila
spremna za odluku, tako da mu je još ostala mogućnost da je pridobije u poslednjem
razgovoru. Zaključio je da mora tu mogućnost koliko god je moguće obazrivo da
upotrebi, pa je odmah uzeo jako sredstvo za spavanje i sledećeg dana se probudio
prilično kasno.

21
 Anna&zdls

Elizabeta je takođe odlučila da sve prepusti poslednjoj Martinovoj poseti. Probudila

se rano posle nemirnog sna i svim snagama se trudila da ostane hladnokrvna i savlada
napetost.
U istom satu kao i prethodnog dana, stigao je pesnik. Primila ga je opušteno i
nasmejano, u muzičkoj sobi. Razmenili su svakodnevna pitanja i odgovore. Borbu je prvi
započeo pesnik.
„Smem li da vas upitam, Elizabeta, da li ste moje delo već pročitali?”
„Tražite da vam na njemu zahvalim?”
„To nisam rekao. Ali ja sam napisao malu pesmu, s nesigurnom nadom da ćete je
razumeti. Sećate li se da sam vam jedne večeri pričao o tome?”
„Da, znam, i razmišljala sam o tome dok sam čitala vaše stihove. Takođe vam sa
zadovoljstvom kažem da bolje još nisam čitala. Vi se ophodite prema rečima i rimama
kao što se juvelir ophodi sa svojim dragocenim metalom.”
„Veoma ljubazno...”
„Da sam sadržajem vaših stihova zaprepašćena, mogli ste već da zaključite?”
„Da, shvatio sam, mada...”
„Bez mada! Nisam znala da je dozvoljeno više od samog razmišljanja o stvarima koje
ste vi napisali.”
,,A razmišljanje o njima je dozvoljeno?”
„Vi ste sofista! Ali što se mene tiče, da, dozvoljeno je razmišljati o svemu.”
A onda je nastala pauza. Elizabeta je nervozno preturala po gomili notnih listova,
Martin je polako ali uzbuđeno koračao po sobi tamo-amo, i na kraju se zaustavio kod
prozora. Glas mu je zvučao bojažljivo i napeto.
„Elizabeta, hoćete li mi dozvoliti jedno pitanje?”
„Pitajte!”
„Da li su stihovi istiniti?”
Umetnica je onda ustala s mesta i bez cilja koračala po velikoj sobi. Opet se začuo
Martinov glas.
„Niste mi odgovorili.”
„Ne, na to vam neću odgovoriti.”
„Onda - znate da mi neće biti moguće ponovo da vas vidim ukoliko ne dobijem
odgovor?”
„Da, to znam.”
,,I nećete mi odgovoriti?”
Ona je ćutala.
„Elizabeta!”
Počela je ponovo da šeta tamo-amo. On ju je pratio, pogledom primorao da stane, i
ostao u njenoj blizini.
„Mislim da mi nećete pretiti u mojoj kući, gospodine Martine.”
„Ne znam. Vi me tako divlje privlačite i nećete moći da se odbranite ako vas sada
zgrabim, pritisnem uz sebe i poljupcem...”
„Stanite! Treba da se stidite što mi pretite.”

22
 Anna&zdls

„Nisam želeo da vam pretim, prekinuli ste me. Želeo sam da vam uputim još jedno
pitanje. Znate li da u ovom momentu pred vama stoji jedini, jedini čovek koji može da
vas razume?”
„Da, u to verujem.”
„Pa, time ste odgovorili na moje prvo pitanje, a sada poslednje: igrate li sa mnom
komičnu predstavu, ili je to ozbiljno, da jedinog čoveka koji je kadar da razume vašu
umetnost i na svaki osmeh vaše duše odgovori, da takvog čoveka odbacujete od sebe?
Onoga koji se jedini usudio da vas podseti na bratsko zajedništvo retkih duša. A osim
toga: hoćete li takvog koji kroz sličnost i doraslost poznaje svaku vašu tajnu i razume je,
doživeti kao prijatelja ili neprijatelja?”
Martin se zaprepastio kada se u tom momentu Elizabeti oteo jedan kratak ali glasan
smeh. U isto vreme, sreo je u njenim očima onaj pogled kojem se mesecima nadao.
Pružio je ruke ka njoj, ali mu ona hitro uzmače i odgurnu ga obema rukama:
„Prestani, prestani!”, šaputala je dašćući. „Plašim te se. Prestani, naređujem ti!”
„Igraš se sa mnom Elizabeta!”
„Ne, ne, za ime boga, ne! Sada me ostavi samu! Pisaću ti sutra-danas...”

Još istog dana napisala je kartu. „Putujem sutra i do ponedeljka nisam nikome na
raspolaganju. Od ponedeljka, ako do tada ne umrem, popodne ću šetati po keju u
Lucernu.”
Martina je obradovalo što je odabrala Lucern. Reči „ako do tada ne umrem” su mu
delovale tipično ženski i smešno. Odlučio je da već sledećeg dana otputuje i počeo da
odvaja garderobu i knjige koje će poneti sa sobom.
Dok je time bio zauzet, najavili su Burkarda, i ovaj je ušao odmah iza sluge.
„Dobar dan, dolazim nešto kasnije nego što sam obećao.”
Martin je pozdravio prijatelja i seo s njim za sto za pušenje.
„Izgledaš veoma dobro”, pohvali ga Burkard, „i putuješ, kako se čini? Sam?”
„Sam. U Švajcarsku.”
„Lucern?”
„Još nisam siguran.”
„Šteta je što nisi bio one večeri kod mene. Vaša poluboginja je bila prisutna, ona
Elizabeta. Pitala je za tebe.”
„Da li je svirala?”
„Basnoslovno. Ja sam svaki put nanovo zapanjen. Stvarno basnoslovno. U ovom
momentu u Evropi ne postoji niko ko na klaviru tako divno svira. I tako je lepa. To ranije
nisam znao.”
„Znači da te je privukla.”
„I da i ne. Priča se da je ledeno hladna. Ali odsvirala je jedan valcer, divlja i vrela
muzika. Samo da si to mogao da čuješ! To je bio plamen, krik zadovoljstva kao da je naga
plesala kroz salu. Ja je stvarno ne razumem. Mora da joj je sva ženstvenost u vrhovima
prstiju.”

23
 Anna&zdls

,,I sada, crven u licu, pratiš njene tragove. Nažalost, isuviše kasno, dobri moj. Kako
mi je rekla, danas putuje, a, kao što znaš, onda je nema mesecima.”
„Prokletstvo! I danas mi to kažeš?”
„Danas. Ljuti li te to?”
„Još ne. Napraviću jedan pokušaj.”
„Mnogo zadovoljstva ti želim.”
„Treba li nešto o tebi da joj kažem?”
Martin se nasmejao. „Što se mene tiče, možeš joj reći da sam ti dao parolu: Bis dat
qui cito dat.”
Burkard se odvezao do Elizabetine kuće. Sve je bilo u vrtlogu priprema za put. Ipak
je bio primljen.
„Vi već putujete, milostiva gospođice? I to ostavljajući nas u neznanju o tome.”
„Gospodine Burkarde, želite li da mi izjavite ljubav ili da me angažujete za neki
koncert?”
„Oboje, i još mnogo više. Ja sam stvarno smeten vašim brzim zaključcima.”
„Mogu da ih ponovim ako se to isplati. Onda, prvo ljubavna izjava.”
„Ja vas, u stvari, još nisam proučio. Za tako nešto je potrebno vreme. Mislio sam da
vas od sada češće viđam kod mene.”
„Vi ste dražesni. I to treba da bude jedan Don Žuan. Ali ja nisam svirepa. U
ponedeljak popodne možemo jedan sat razgovarati u Lucernu, na terasi švajcarskog
hotela.”
„Doviđenja.”
Četvrt sata kasnije, Burkard je ponovo bio kod svog prijatelja.
„Čudesno, ta žena je potpuno šašava. Kod druge reči me je već upitala hoću li joj
izjaviti ljubav. Potpuno poslovno. Za dva minuta sam izgubio svoj stav, a već se oprostila
od mene i predložila mi randevu u Lucernu.”
„U Lucernu?”
„U ponedeljak popodne. Držala me je u ruci kao džepnu maramicu.”
„Naravno, ti ideš tamo?”
„Naravno.”
Martin je ustao i otišao u susednu sobu. Posle nekoliko minuta se vratio. Bio je bled
kao zid. Stajao je nekoliko trenutaka i razmišljao. Zatresao je ljutito glavom i stavio dva
pištolja na sto pored Burkarda.
„Pa, onda...?”, započe Burkard
Martin nije odgovorio ništa; nije bio siguran u svoj glas.
„Inače, ovo je krasno oružje”, rekao je Burkard. Martin se ponašao nasilno.
„Zar ne?”, rekao je. „Možeš da biraš. Pucaćemo u ovoj sobi jedan na drugoga ukoliko
mi ne daš časnu reč da u ponedeljak nećeš biti u Lucernu.”
„Do đavola!”, plaho uzvrati Burkard. Martin se gorko nasmejao: „Bilo bi mi prijatnije
da si se popustljivije i jasnije izrazio.”
„Mnogo zahtevaš”, sleže ramenima Burkard, „ali razmotrimo ovu situaciju! Uvek ima
vremena da isprljamo tapete, što bi bilo šteta. U mojoj zemlji postoje odgovarajuća

24
 Anna&zdls

mesta za ovakve šale. Možda možeš, dobri moj, da mi objasniš kao će se ova stvar
odvijati nadalje.”
„Naravno: polako i temeljno. Što se mene tiče, predlažem da se bez tvog
prijateljskog izveštaja u ponedeljak u isto vreme obojica pojavimo u Švajcarskoj. Ja, u
svakom slučaju, sa starijim i dalekosežnijim pravom.”
„Stvarno komična konkurencija. A ti nisi raspoložen da me velikodušno usrećiš?”
„Razume se da ne. Za te sate u Lucernu sam vezao svu svoju budućnost.”
„Ma nije moguće! Ženidba?”
„Ne. Važnije, ali ti to ne bi razumeo.”
„Hvala.”
„Vrlo sam ozbiljan.”
Burkard je ustao, prevrtao u ruci mali ukrasni mač i razmišljao. Nije mogao da
donese odluku.
„Ti sutra putuješ”, rekao je konačno.
„Imamo dovoljno vremena. Pucanje može da se obavi ovde napolju. Za večeras imaš
moj poziv na oružje ili pristanak na drugi predlog.”
Burkard bez pozdrava napusti stan.
Sledećeg jutra se Martin popeo u voz. Još jednom je pročitao Burkardovu kartu:
„Srećan put! Recite muzičarki: Bis dat qui cito dat. Pisma od vaše ruke ubuduće neću biti
u obavezi da otvaram.” Krah poslednjeg prijateljstva Martina nije mnogo pogodio.
U rastućem uzbuđenju gledao je predele kroz koje je putovao, dok posle beskrajno
teških sati nije u daljini ugledao magloviti vrh Pilatusa. Poslužitelj ga je sačekao na
železničkoj stanici. „Da li je sve nabavljeno?”
„Do kraja dana će sve biti obavljeno. Motorni čamac mora da se popravi.”
„Odlično. Izvestite me sutra u jedanaest.”
Pesnik se lagano pešice uputio ka hotelu. Dokovi i mostovi su vrveli od stranaca.
Veče je bilo jasno i toplo i video se kitnjasti svetli grad, sa šetalištima pored jezera koje
su krasile raznobojne svetiljke. Po tamnozelenoj površini jezera klizili su čamci različitih
boja i beli otmeni parobrodi, iza kupole železničke stanice uspravio se crni Pilatus, a s
druge strane zelena Rigi. Na mnogobrojnim gradskim tornjevima presijavalo se kasno
popodnevno sunce. Martin se zagledao u daljinu preko jezera. U Vicnau je iznajmio
bungalov za Elizabetu i sebe, i dok je gledao na zelenu površinu koja se u daljini
pretvarala u srebrnu, pred njegovim očima se stvarala bezazlena obojena slika. S
opipljivom jasnoćom video je more pred sobom, „Severno more” iz svoje bajke i
purpurno-plave talase koji su se razbijali o visoke stene.

Sledećeg dana se Martin s agentom odvezao do Vicnaua. Bungalov koji je iznajmio

nalazio se iznad sela tik uz more, daleko od saobraćajnica. Sa izuzetkom parobroda koji
su plovili pored njega, ovde nije bilo ničega od bučne vašarske gužve i letnjih događanja.
Levo, preko puta, nalazio se rt Buozer, desno Burgenštok, a između njih, u pozadini,
Štanzerhorn, dok se pozadi, skriven iza gustog lišća, uz strmu belu liticu protezao put
pored obale. Mala bašta u uglu je i sada, usred sezone, zadržala nešto od opore lepote i

25
 Anna&zdls

svežine koje u proleće i poznu jesen krase jezero i njegovu obalu. U tom jednostavnom,
skoro idiličnom okruženju, uz bistru vodu i svetlozelene voćnjake, probirljive oči
pesnika pronašle su zadovoljstvo koje je u visokim brdima i na jugu uzaludno tražio. Dok
su oblak i planina, vrsta i boje vegetacije čak i ovde pokazivali nedefinisanu alpsku snagu
i čistom, okolno zemljište je još uvek posedovalo nešto od idile nižih brda, još šuma,
drveća s voćem i jednostavne ljupkosti u odgajanju biljaka. Martin je za to imao oštro
oko; voleo je ovu okolinu jer ga je podsećala na njegov zavičaj i ono vreme kada su
priroda i slike predela imali moć nad njim. Nedelje u kojima se u ovakvu zelenu tišinu
povlačio pružale su mu svaki put onaj tihi, prijatan osećaj blagotvorne tuge, sličan
onome koji čovek posle dužeg odsustvovanja oseti kad ponovo stupi na mesto gde se
igrao kao dete. U zelenoj tišini se potpuno prepuštao snovima i osvrtu na sopstveni život,
ispunjavao je svoje fantazije prefinjenim, bajkovitim inspiracijama, koje je kasnije,
okrutnim radom tokom godina, vrednoćom i svojim izbirljivim ukusom, pokušavao da
utvrdi i dovede do srećne forme. U tom povlačenju je uobičavao da ga prate omiljeni
pesnici, mali skup uglavnom starijih izdanja grčkih pesnika idile, Longus, Ariosto i
nekoliko svezaka italijanskih soneta. Sa osobitim zadovoljstvom stupio je danas u ovaj
predeo i razmišljao o vremenu koje dolazi, a koje mu ovoga puta umesto sanjalačke,
primamljive tišine samotnog mesta nudi nezasitu strast.
S jezera je stari kapetan mahanjem šešira pozdravio Martina. „Adieu, gospodine
Cimermane”, uzviknuo je Martin i klimnuo glavom.
„Ponovo veslamo”, smejao se stari.
„Kakav čamac želite ove godine?”
„Trenutno, nijedan”, zahvalio je Martin. „Mislim da ću imati posetu. Možda kasnije,
gospodine Cimermane.”
Razočaran, kapetan je produžio dalje. Predveče je Martin u motornom čamcu plovio
lagano preko jezera koje je svetlucalo zlatnim iskricama, nazad ka Lucernu, s
osećanjem da danas poslednji put uživa u ovom komadiću zemlje koji mu je postao
veoma drag i u dotadašnjem spokoju i čistoti. U Lucernu ga je dočekala živost, puna
šetališta i bučni banjski promenadni orkestri na parobrodu koji je upravo isplovljavao.
Zapazio je lik mladog čoveka sa šeširom širokog oboda, u kratkom kaputu, na čijem licu
se videlo da je prvi put na jezeru. Možda neki nemački student ili slikar, koji putuje na
jug. Nepomično je gledao u sada potpuno mat zlatnu površinu jezera, a držanjem i licem
iskazivao je nepokolebljivu radoznalost prve mladosti i želju za putovanjem. Pesnik je
dugo gledao za parobrodom i putnikom, kome je u dubini duše zavideo.
Kratko zatim, dočekao ga je hotelski portir; tu se tiskalo i nekoliko poznanika i on je
konačno odvratio pogled s vode i seo za sto na terasi.
„Nešto ste zamišljeni”, upitao ga je neko od njih. „O čemu razmišljate?”
„Upravo sam video oči jednog čoveka kome veoma zavidim”, odgovorio je Martin.
Do kasno uveče još uvek je sam stajao ispred hotela i gledao preko jezera prema
Pilatusu. Upitao se kako je protokom godina došlo do toga da mu se životna zadovoljstva
jedno za drugim gase i potonu u sivo more ravnodušnosti i interesa bez ljubavi. Sam sebi
je objašnjavao da mu na raspolaganju u budućnosti stoji još ta poslednja draž, u kojoj,
kako mu se čini, može da uživa. Kao kraj - gubitak jedinog ženskog stvora čija ga je
umetnost i lepota zanela - iza toga nema ničega, tada je krug zatvoren, a jedini put ka
sreći izgubljen. Martin se čudio sam sebi što ga ni ove crne misli ne potresaju već ga
prekrivaju kao kakva ledena senka. O njima razmišlja s mirnom radoznalošću, kao o
tuđoj sudbini. Odmeravao je strogi sopstveni put, svoje samosavlađivanje i otmenost

26
 Anna&zdls

svoje neobične egzistencije s njenim odsustvom radosti, i smatrao da bi bilo nerazumno

da ga želi drugačijeg. To je bila nužna posledica njegovog ukupnog shvatanja stvari, da
mu se u osnovi svaka naivna radost činila kao čin diletantizma. Našao je poredenje da on
prema životu stoji kao što ispred umetničke slike stoji neki poznavalac koji je
zadovoljstvo prema materijalnom i neočekivanom odavno izgubio i koji u posmatranju
dela više uživanja nalazi u svom umeću gledanja kroz delo nego u njegovom očitom
ispoljavanju. Suvereno postavljanje sebe samog nasuprot ostalom, staloženo
samopoštovanje - moralo je da mu nadoknadi zadovoljstvo koje su drugi, možda srećniji,
nalazili na šarenoj površini života. U najmanju ruku je ostvario cilj: ljudi i događanja
nasuprot samom po sebi razumljivom osećanju nadmoći.
I dok su se misli nezadovoljstva i usamljenosti kao senka nadvile nad pesnikovu
dušu, počela je da se javlja neka tajanstvena snaga, koja je trenutne mračne slike, ovu
osetljivu konturu i pozadinu, prebacila u sferu umetničkog prikazivanja. U trenutku kada
se sumorno raspoloženje te večeri preobratilo u raspoloženje nekih budućih stihova,
izgubilo je težinu i nespokojne misli okrenulo na drugu stranu. Martin je znao da samo
malo ljudi može da razume tu nadmoćnu prevagu umetničke dimenzije u njegovoj duši.
Znao je takođe da malo pesnika ovoga doba, osobito njegovih zemljaka, poseduju tu
poništavajuću umetničku sposobnost. I ponovo se setio one jedine za koju je znao da mu
je po tome dorasla. Elizabeta je sledećeg dana pre podne stigla u Lucern. Martin ju je
susreo na stepenicama hotela.
Seli su za sto, jedno pored drugoga.
Nekolicini poznanika je klimnula glavom, jednoj šarolikoj grupi, uglavnom Engleza,
uputila osmeh, a Martinu prošaputala: „Znam šta sada misliš.”
„Šta?”
„Da mi pripadamo ovom društvu kao dve rajske ptice kokošinjcu.”
„Dobro pogođeno! Neko bi mogao da pomisli da je ova masa novca i tupoglavosti
stvarno jedan deo 'krem društva'. Možda je među njima samo troje-četvoro istaknutih
ljudi, ali i oni sami su još uvek tako prosti. I zamisli da moraš danas da sviraš pred tim
ljudima!”
„Očekujem još nekoga”, rekla je Elizabeta kada je posle podnevnog odmora srela
pesnika.
„Znam”, odgovorio je Martin. „Burkard neće doći.”
„Kako ti to znaš?”
„Sam mi je to rekao. Neće doći.”
„Kako je došlo do toga?”
„Ne pitaj. Odustao je.”
„Tek tako? To ne liči na njega.”
„Doduše nije to učinio rado.”
Martin je prekinuo ovaj razgovor i predložio Elizabeti vožnju čamcem. Ukrcali su se
u veoma lep mali čamac i Martin ga je lagano vozio po jezeru. Posle duže vožnje, kada su
bele vile Lucerna skoro nestale s vidika, Elizabeta je upitala: „Zašto tako daleko? Mislila
sam da ćemo ići u muzej.”
„Neki drugi put”, nasmejao se Martin i okrenuo čamac ka sredini jezera, između
Burgenštoga i Vegisa. U isto vreme je podesio da motor počne brže da radi, i čamac je
kao tanka strelica klizio preko sunčane površine jezera.

27
 Anna&zdls

„Ali kuda idemo?”, pitala je Elizabeta.

„Pravo u središte bajke”, odgovorio je pesnik šapatom. Njegov lako prigušeni glas
treperio je toplo i živahno. „Pravo u središte bajke”, ponovio je i raširenim rukama
pokazao na svetlozeleni zaliv pored Vicnaua. „Vidiš li tamo onu crvenu kuću?”
„Da, šta je to?”
„To je onaj crveni ljubavni zamak u koji ja vodim ženu koju volim.” Elizabeta je
prebledela. Ćuteći je nagnula na stranu svoju lepu glavu i spustila bele kapke preko
velikih očiju. Šum talasa i pogled čoveka koji je osećala na sebi ispunio ju je ponovo onim
nepojmljivim osećanjem straha, kao da je otima gusarski brod i vodi na divlje ostrvo
zadovoljstva i očajanja, gde se krici straha i krici zadovoljstva mešaju s hukom večite
vatre. Prepala se kad joj je Martin dodirnuo čelo i kosu, a u njenoj neukrotivoj duši borila
se želja za nasladom s gnušanjem prema potčinjavanju. Čamac se brzo kretao preko
svetlog i blistavog jezera skroz do Hametšvanda, u velikom luku izbegao blizinu sela,
hitro presekao širinu uvale i tiho se uputio ka zidanom mestu za pristajanje. Prozori
crvenog bungalova su blistali na svetlom suncu, a senovita bašta je mirisala na jasmin i
potočarku. Polako, oslonjena na pesnikovu ruku, pela se Elizabeta uz stepenice pred
kućom. Pred vratima se, pre nego što je ušla, okrenula ka bledom pesnikovom licu i
gledala ga dugo potpuno izmenjenim i prodornim pogledom.
A onda je s Martinom ušla u za ovu priliku ukrašenu sobu u prizemlju i osmehnula
se i zajecala u prvom, divljem zagrljaju voljenog čoveka.

Posle neobuzdane strasti prvih dana, pesnik je u svojoj ljubavi uživao s očigledno
nežnim obzirom. On, a takođe i Elizabeta, znali su od prvog dana da je trajanje njihovog
sladostrašća pod senkom zavisnosti od jednog trenutka, jedne reči, osmeha, i oboje su
imali želju da ovim danima daju sav sjaj svesne umetnički doživljene sreće i nizali su sate
kao stihove dragocene pesme.
Rano sutradan, dok je Elizabeta još spavala, Martin, koji se odvikao od dugog
jutranjeg sna, izvezao se na jezero do jedne divlje uvale, ubrao pune ruke šumskog cveća
i položio ga svojoj ljubljenoj na krevet. Pre podne provedeno u bašti Martin je upotrebio
isključivo za čitanje knjiga. U tim svetlim, svežim časovima, u čistoj, od sveta odvojenoj
tihoj bašti, o čije su zidove udarali mali jezerski talasi, čitao je uglavnom zbog Elizabete,
omiljene pesnike. Pojedine stihove Orlanda fon Ariosta ili jedno delo novolatinaca koje je
on preveo. Snažna elegancija ovih pesama zlatne ere prizivala je časove u kojima su obe
umetničke duše, kojima je stil njihovog vremena u dubini duše bio mrzak, osetile sjaj i
veličanstvenu slobodu jedne neuporedive kulture. Veliko zadovoljstvo zbog tih časova
davalo je njihovim razgovorima slobodu i plemenito dostojanstvo koje se u prostoti
temelja našeg života čini nemogućim, a zadržane uspomene iz doba renesanse zvuče kao
izgubljene besmrtne pesme.
Po prvi put je pesnik doživeo potpunu sreću da svojim mislima i govoru dopusti
onaj svečani zanos koji je inače u prisustvu drugih ljudi prigušivao u sebi. Elizabeta je
tada pričala malo, zavaljena u fotelju, dokona i tiha, odgovarala samo svojim prisustvom
ili igrom svojih velikih sveznajućih očiju. Ona se uzdizala u tim blistavim, mirnim
časovima do vrhunca svoje neobične ličnosti i dodavala velelepnoj tišini zrelost raskošne

28
 Anna&zdls

punoće postojanja. Istovremeno sazrela i produhovljena bila je obavljena kraljevskim

mirisom svoje rascvetale lepote. Martin joj je jednom govorio o tome.
„Kako si lepa danas!”, rekao je jednog dana. „Juče sam verovao da te nikada lepšu
nisam video i skoro strepeo da ćeš se preko noći promeniti. Ali danas si ponovo
prevazišla lepotu od juče. To je, čini mi se, kao s poslednjim danima kasnog leta, kada je
svakoga dana vazduh sve zlatniji, sunce bistrije, horizont mekši, plavlji i dublji, i kada
čovek svakodnevno veruje da je došao poslednji preobražaj, a svaki dan bude ponovo
dar, dok se jednog dana prvi bolni zvuk jeseni ne javi u vazduhu i na lišću.”
„Ne želimo o tome da pričamo”, rekla je Elizabeta, približila mu lice i nasmejala se.
„Poljubi me i čitaj mi još jednom sonet od juče.”
Oko večeri, Elizabeta je običavala da svira. Martin bi tada seo na prozor kroz koji su
provirivali listovi jasmina i slušao to ispoljavanje njene osobene umetnosti, kao što će
ona sutra slušati njegovu, predano, zahvalno, razumejući svaki i najmanji preokret.
Uglavnom je svirala svoje nezapisane kompozicije i ponekad improvizovala. Otuda je
među Martinovim prijateljima i potekla priča da ona misli samo na muziku i samo nju
razume, i da može u tri akorda da prikaže raspoloženje značajnih sati ili duh nekog
razgovora. U toj večernjoj muzici iskazivalo se ponekad njeno unutrašnje biće, tako
zanimljivo i tako čisto, kao da njena otkrivena duša leži na dlanu ljubavnika. Jedne takve
večeri se dogodilo da se nekoliko brodića za zabavu tiho okupilo oko baštenskog zida
koji se uzdizao direktno iz jezera, i da je na ulazu u baštu položeno nekoliko buketa
svežeg cveća.
Podnevne sate su provodili u razgovoru i milovanju. Ponekad su se zajedno kupali
pod svodom velike stene, ili sanjarili ćuteći u senci smokve, ponekad odmarali među
gustim lišćem na toplom suncu, nagi na tepihu, a Martin nikad nije propuštao da kosu i
blistavo, raskošno Elizabetino telo ukrasi vencima od lišća i cvećem. Noću, kada se sve
na vodi potpuno umiri, ponekad su tiho plovili čamcem kroz plavu lepotu jezera, ćuteći
ili sasvim tiho šapućući, oboje čudnovato dirnuti ćutljivom čarolijom moćne prirode.
„Kao ovu noć”, rekao je prilikom jedne takve vožnje pesnik, „kao ovu noć sam u
mladosti zamišljao sreću. To je bio moj omiljeni san: ploviti kroz tamnoplavu lepotu
sanjalački blage letnje noći, posmatrati svetlost na vrhovima brda i zvezde na crnom
nebeskom svodu, s neosporno plemenitom lepom damom na srcu, jedna ruka u ruci
prijateljice, a drugom dodirivati tamnu vodu. Pri tom, sanjao sam o srećom krunisanim
ambicijama, kako sam pisac kome se najviše zavidi i kako moja glava počiva na grudima
otmene žene kojoj svi zavide, na vrhuncu života i moje umetnosti. Do sada nisam
verovao da ću ostvariti mladalački san; ali ipak sam osetio te veličanstvene i zavidne sate
- kasno, Elizabeta! Zašto smo morali godinama da prolazimo jedno pored drugog, svako
žedan onoga što drugi može da mu pruži i što smo sada možda isuviše kasno dobili?”
„Ne govori tako!”, zamolila je Elizabeta. „Nije prekasno. Zašto bi bilo prekasno?”
„Zato što je za mene, prijateljice moja, već došlo vreme u kome se zavidi izgubljenoj
mladalačkoj čežnji i ona se više ceni nego najlepša sadašnjost. Ah, zašto nisam mogao
tada da te sretnem, u vreme tadašnjih snova i žudnje; noći su bile drugačije od ovih,
plavetnilo tako zanosno, a vatra potpuno tajanstvena, cveće jače obojeno, a oblaci puniji,
mekši i svetliji - i još nešto, Elizabeta, kad bi mi se sva moja mladost ponovo vratila, ali
bez tebe, ja je ne bih hteo.”
„Rastužim se kad tako govoriš.”
„Ne želim to, prijateljice moja. Pozvaćemo bogove da zaštite našu sreću. U kog boga
veruješ, Elizabeta?”

29
 Anna&zdls

„Ne rugaj se Martine! Ti znaš da sam bezbožna isto kao i ti.”

„A ja verujem u tebe i mene. I naša vera je neko drugo vreme, u kome će uživati oni
kasnije rođeni. Naši savremenici će propasti sa svojim bogovima! Naš ponos i naša
usamljenost leže u tome što pronosimo lepotu kroz pustoš i varvarsko vreme. U nama
još živi stari svet i ideali te bivše lepote. Umetnost bliže budućnosti već raste u Berlinu i
Rusiji, uz skut varvarstva i ognjišta ikonoboraca. Ako pročitaš neko Tolstojevo delo ili
pogledaš neku modernu predstavu, znaćeš kako izgledaju naši smrtni neprijatelji, loše
odgojeni, loše obučeni, prljavi i pre svega ukaljani gnusobnim običajima varvarstva. Oh,
kada bi samo znala koliko me umara da živim u tom vremenu! Pišem dela za dvadesetak
ljudi i ti za skoro isto tako malo ljudi stvaraš svoju muziku, zbog koje će te slaviti u
nekom drugom veku.”
„Mislim da nisi potpuno u pravu, Martine. Naše doba je neizmerno siromašno, a
provalija između umetnosti i života, kao između velikog i malog, uvek je ista. Sokrat, čije
si mi biće tako božanstveno opisao, bio je u najsjajnijem vremenu Atine verovatno tako
usamljen u duši kao što nijedna današnja veličina to nije. Ko ideale besmrtne lepote nosi
u duši, toga ne zadovoljava ni vreme ni život. Seti se Mikelanđela, čija je veličina u doba
neuporedivog vrhunca ostala u bezgraničnoj usamljenosti.”
„Zahvaljujem ti, Elizabeta! Ako slučajno moje ime bude ostalo drugom vremenu,
sigurno će ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naša prisno vezana slava biće
ovenčana oreolom bajkovite i raskošne ljubavi.”
Lepa žena podiže pogled ka pesniku i upita ga: „Reci mi, šta više voliš na meni, moju
lepotu ili moju umetnost?”
„Da li bez tvoje umetnosti tvoja lepota može da ostane ista? Ipak, ako želiš da ih
rastaviš, ovako ti odgovaram: volim tvoju lepotu strašću zaljubljenog, onom žestinom
koja sve snage trenutka okuplja u sebi, ali koja ipak, kao i sve strasti, mora da bude plen
godina. Tvoju umetnost volim isto kao i moju sopstvenu, urođenom ljubavlju dostojnom
poštovanja, bez koje ne bih mogao da živim. Ali ponavljam, to se ne može odvojiti. Tvoja
lepota je upravo u sopstvenoj i obmanjujućoj formi tvoje umetnosti. Na tvom čelu se vidi
da su ti misli čiste i devičanske, u tvojim očima se vidi da su naviknute da ispod
spuštenih kapaka ugledaju viziju, a na tvojim rukama se vidi da su sposobne da izazovu
najblaže treperenje žica i u najtananijim nijansama.”

Leto je već bilo poodmaklo. Među velikim listovima, smokve su se bojile u mrko, a
toplih kišnih dana je bilo sve više. Preko Vicnava i Rigi tekla je bujica turista. Jezero je
blistalo u vrelim satima, a boje su se prelivale kao da ulje pliva na njegovoj površini.
Godišnje doba se bližilo veličanstvenim danima izobilja, kada se uživanje već meša s
blagom tugom zbog bliskog kraja. Kasne večeri na jezeru odisale su mlakom nekom
lepotom i ovenčale udaljene bregove somotnim mirisnim plavetnilom, koje može da
proizvede samo avgust, tako sazreo i nenametljiv.
To je Bilo vreme u kome je Martin bio neprekidno i obilno inspirisan. Za njegova
svakako potpuno stasala, definisana, raskošna i pažljiva čula ovo je bilo vreme kratkog i
blagog užitka. Oči su mu se kupale u dubokim, zasićenim i bujnim postojećim bojama, a
celim bićem se prepustio laganom, slatkom umoru od jezerskog vazduha zasićenog
suncem. U tim danima je njegov odnos s Elizabetom bio još nežniji, lepši i mirniji, i dok
njena mladost ovakvu tihu, blagu i prefinjenu formu ljubavi nije razumela, u njenom
zrelom telu je rasla želja za neizmernim uživanjem. Počela je iznenadnim milovanjem da
iznenađuje svog prijatelja. Tražila ga je kroz mala izazivanja, mamila stavom i odećom, a

30
 Anna&zdls

njena muzika je umesto stroge klasične forme sada često odavala blagu čežnju ili
izazivala vragolaste podsticaje na zavođenje. Činilo se da Martin uopšte ne primećuje taj
preobražaj njenog skoro okrutnog, strogog bića, ali je ipak često podigao njenim čarima.
Elizabetu je razjedala nezajažljivost koju sebi nije mogla da objasni. Kasno
probuđena i lagano podsticana putenost buktala je kao dugo potiskivana vatra u njenoj
krvi; često je s tako žestokom snagom saletala voljenog da ga je to skoro plašilo. Spokojni
časovi čitanja plemenitih klasičnih dela postajali su sve kraći i izgubili su onaj blagi mir,
razgovori su lutali uprkos Martinovom ponovnom usmeravanju, uvek ograničeni kao
plamenom opčinjeni leptir oko uske oblasti ljubavnog zadovoljstva. Nekoliko puta su pri
vođenju takvih razgovora oboje u isto vreme odbacivali veo otmene konverzacije i
iznenada ućutali pred nekom bestidnom reči. Tada bi žena prsnula u smeh, dok bi je
pesnik užasnut gledao sa osećanjem bola, kao neko ko na velelepnoj kući ugleda prve
znake propadanja. Jasno je osećao da je taj divni vrhunac njegove ljubavi prekoračen.
Nekada taj raskalašni smeh nije prihvatao lepo, već kao prostački, ali ga je njena
pomahnitala strasnost zanela, i on se polusvesno prepustio mutnim talasima strasti, da
tu zapenušanu ljubav iskusi do poslednjeg krika požude i očaja.

Skoro svakodnevno su se nad brdima spuštale žestoke nepogode. Jezero je bilo tako
toplo da kupanje u njemu nije donosilo osveženje.
Nedelje u Victznau su Elizabetu promenile. Vitka forma njenih čarobnih udova
postala je punija, zrelija i uzbudljivija, vrat tamniji, a grudi isturenije. Neobična vatra
vidno se širila providnim žilicama preko cele kože, od čega joj je boja od hladnobele
postala zlatnobela i prozračna, a kraljevski stas raskošan, bujan i požudan. Velike
produhovljene oči su postale tople, sanjalačke, vične ljubavi, i blistale su novim, vlažnim
i malo prikrivenim sjajem. Crte lica i nežni, tanki obrazi postali su prirodniji i sladi,
skloni grehu već kroz promenjeni izraz i pojavu plavičastih podočnjaka. Celo lice, a
posebno vatrena požudna usta, izgledali su kao zapaljeni bahovskim pijanstvom.
Elizabeta je u svoju dotadašnju moć nad pesnikom bila sigurna. Nije ni pomišljala na
mogućnost da se bliži kraj i naslađivala se opijena neprestanim zanosom svoje lepote i
uspeha. Neumorno, kao da mora sav gubitak vremena u prethodnim godinama da
nadoknadi, crpela je uz smeh i drhteći od uzbuđernja sva zadovoljstva svakom porom, i
opet bila još više žedna strasnih poljubaca, snažnih zagrljaja i pohotnih igara. Dok je
pesnik patio zbog opadanja energije i sposobnosti za naslađivanje, dotle je ona,
podsticana neizrecivom potrebom, ispunjavala svoju fantaziju snovima o uživanju bez
granica.
Jednog dana zamolila je pesnika da joj pročita ljubavnu bajku. Dugo se nećkao i ipak
pristao. Čitao je jedne sparne večeri, dok je na potpuno oblačnom nebu neprekidno
sevalo. Vodena para, miris cveća i umorno grgotanje vode u zalivu ispunili su vazduh.
Čitao je, a slika zamka ljubavi im se ponovo ukazala: crveni zamak, u kome se
ječanje nezasite ljubavne požude vrelo i očajnički probija kroz večnu vatru i gde žrtva
iscrpljujući ljubavne čarolije guši svoju ubilačku požudu na vlažnom skerletnocrvenom
jastuku.
Ko može da kaže šta se prilikom čitanja događalo u pesnikovoj duši? Dok je čitao,
priljubljen uz njega drhtao je i dahtao vreli ženski stvor, čije su tamne užarene oči s

31
 Anna&zdls

njegovih usana čitale vrele bestidne reči požude. A kada je stigao do kraja, njoj se oteo
krik zapaljenog iscrpljenog tela, koje je grozničavo drhtalo u strasti moćne poezije. S
bolom u glavi i divljim sjajem u očima, i on je nju stisnuo uz sebe, a u crnoj, sparnoj
avgustovskoj noći, s otegnutim jecanjem vetra i isprekidanim grgotanjem vode mešalo
se roptavo dahtanje oba bića, iznad čijih tela se nesagledivo uzburkana strast obrušavala
kao mutni talasi nekog krvavo obojenog mora.
Od te večeri, tonula je ljubav žene neutoljivo rasplamsale strasti kao i od ideala
ozarenog pesnika brzo i sve dublje u divlju i prostu požudu. Vreme uživanja je prošlo,
umesto njega i dalje je buktala osramoćena strast, mutnim nesrećnim divljim drhtajima.
A onda se u Elizabeti začelo osećanje kajanja i očaja posle zanosnog sladostrašća.
One čarolijom umetnosti obasjane večeri muzike odavno su bile završene. Umesto toga,
često i dugo svirala je Šopena. Znala je da Martin u osnovi voli tu muziku, dok se on iz
straha prema njenom uticaju držao po strani. Ipak je groznica te divlje, podsticajne,
zlosrećno genijalne muzike koja oduzima dah danima remetila spokoj kuće. Martin, koji
je tu rafiniranu, samotnu umetnost i njen tužni učinak razumeo u njenoj potpunoj lepoti,
patio je neizmerno, ali ipak nije mogao da odoli njenoj čaroliji. Ti devičanski besni
taktovi, kombinacije raspleta, pune smisla, nestalne i bogate tonovima, one na sve strane
neumorne disonante koje dodiruju i najtananiji nerv, grozničava slabašna ljuljuškanja,
bezimeni setni taktovi, bili su i jedina muzika koja je u drhtavom i sparnom vazduhu
crvenog zamka ljubavi još bila moguća.
Jedanput, pošto je odsvirala jedan Berliozov vilinski nežan, prozračan, a ipak
tajnovito uzbudljiv komad, Elizabeta je iznenada prsnula u žestok smeh, a sledećeg
trenutka je bolno i potresno jecala. Bled, pesnik je stajao pored nje ugašenih očiju i
gledao kako ista nevolja koja mu je stezala grlo muči u dugim trzajima i skrhanu ženu
pored njega.
Kada se Elizabeta ponovo ispravila, obrisala je lice maramicom, uhvatila pesnika
pod ruku i izašla s njim u baštu.
„Blesava muzika”, izletelo joj je. „Mislim da sam stvarno plakala.” Uplela je ruže u
kosu, precvetale, žute ruže mesečarke, čiji su se listići odvajali i padali preko njene kose i
ramena na nabore haljine. Uzela je punu šaku ruža i bacila ih na pesnika. Tako su pod
tremom sedeli žena i muškarac, a sto i pod su bili prekriveni uvelim ružinim laticama,
čiji je miris već bio opor.
„Zapara je”, rekao je pesnik.
„Stvarno”, nasmejala se glasno. Martin je otišao i doneo svetiljku, voće i vino.
„Ne može se spavati”, rekao je. „Ostaćemo ovde u bašti.”
„Dobro, proslavićemo jednu letnju noć! To je ono divno lirsko veče kakvo ti voliš.”
„Da, Elizabeta. A sutra ili prekosutra, ili nekolio dana kasnije, stiže jesen.”
„To kažeš tako tragično.”
„Smatraš li i ti tako? I jeste tužno kada ruže venu.” Elizabeta se nasmejala. „Ah, jadne
ruže! Izrašće druge.”
„I ti ćeš naći drugog ljubavnika.”
„Martine!”
„Izvini, Elizabeta. Nisam hteo to da kažem.”
„Nisam sigurna.”

32
 Anna&zdls

„Stvarno nisam hteo, veruj mi! O, Elizabeta, kad bih mogao da razgovaram s tobom
kao na početku leta!”
„Ovo je ipak bilo divno leto.”
„Da, baš divno leto.” Martin je prigušio uzdah i promenio ton.
„Šopen je genijalan. Šta ti misliš?”
„Među pesnicima postoji jedan ravan njemu.”
„Na koga misliš?”
„Na tebe i tvoju ljubavnu bajku. Ti umeš tako nadareno, tako dobro kao i Šopen da
dotakneš najosetljiviji nerv.”
„Da li je to pohvala?”
„Naravno. Ali čekaj samo, vi erotičari i melanholičari, vi me ne možete tako lako
preobratiti! Ubuduće ću praviti muziku u kojoj će Don Žuan ličiti na zavedenu seosku
devojku.”
„Čekam na to.”
„Tako i treba, dragi moj. Pre dva meseca sam čvrsto verovala da sam potpuna
sotona, a sada uviđam da sam bila puko jagnje. Snežnobelo jagnje, s plavom ogrlicom i
zvoncem na njoj.”
„Izuzetno komično! A sada?”
„Sada se sve okrenulo. Tada je muzika bila moj gospod bog, a ja njena smerna
služavka. Sada sam ja gospod bog, a moja umetnost treba da igra... Ali ovo treba da bude
noćna svečanost?! Mi sedimo kao dva čuvara leša.”
„Čijeg leša?”
„Glupost! Priđi da stavim glavu u tvoje krilo i daj mi da popijem vino. Treba nešto i
da otpevamo.”
Kao što su u bašti po lejama ležali požuteli listići ruža, tako se gasila i venula ljubav
pesnika i umetnice. Došle su večeri kada su se vraćali posle odvojenih, samotnih šetnji,
satima s prikrivenom gorčinom sedeli jedan nasuprot drugom, Elizabeta ravnodušna i
nezadovoljna, a pesnik ogorčen i povređen do dubine svoje malaksale i oskrnavljene
duše.
„Ti bi u stvari mogao da napišeš priču o ovom veselom letu”, rekla je ona jednoga
dana.
„Ako si vešt, to će biti knjiga koju će ljudi gutati. Dozvoljavam ti da upotrebiš moje
ime, to će delovati. O, bože, čovek ipak želi da jednom postane slavan, a život je kratak.
Tada će ljudi na mene pokazivati i jedan drugom o meni pričati: to je čuvena ljubavnica
tog i tog pesnika, koju je golu kitio vencima crvene potočarke. A o njenom vratu ispevao
pesmu. Čitavih mesec dana ju je svojim rukama svlačio i oblačio.”
„Možda ću to i učiniti. Već sam dovoljno nisko pao za tako nešto, a i ti takođe.”
„Da baš tako! Inače, uskoro ću održati koncert u Baden-Badenu. Zvali su me ovih
dana. Ideš li sa mnom?”
„Nipošto! Kada je koncert?”
„Kroz osam dana.”
,,I ti ćeš stvarno tamo da ideš?”
„Danas sam potvrdila. Istina, ove dane ću morati da upotrebim za vežbanje. Jedan
dan do tamo, drugog dana sviram, a trećeg se vraćam, Preko Lucerna - Bazela...”

33
 Anna&zdls

Martin je znao da se neće vratiti. Dan pred njen odlazak ponovo ga je svladala
demonska lepota njenog tela, ljubio ju je i grlio. Još jedanput se razbuktala nekadašnja
vatra zanosa u njegovom izmučenom srcu, pa je kroz uživanje u njenom veličanstvenom
telu zaboravio na sve patnje. A onda je otputovala.
U novinama je čitao o koncertu: „Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su
sve poznavaoce muzike. Počevši od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova
pijanstkinja već ranije oduševljavala, dogodio se potpuno iznenađujući obrt u programu
i izvođenju. Dama je svirala drugi Šopenov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je
u oba komada jedan potpuno izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali
smo živo uzburkan i zavodljiv nastup. Čestitamo i želimo sreću velikoj umetnici na
početku nove, blistave epohe njenog umeća.”
Tako je svet pozdarvio beg velike umetnice od njenih ideala.
Martin je čekao četiri, pet dana. Elizabeta se nije vratila. Šestog i sedmog dana se
pesnik zatvorio u radnu sobu. U stalnoj borbi s nadirućim slikama svoje obolele mašte i
silnom potrebom za jecanjem, provodio je unutra sate, satirući se i očajavajući. Srce
puno čemera primoravao je starim okrutnim mislima na red i tražio je rešenje i
priključak na buduće vreme. S mukom je uspevao da odagna osećaj gađenja.
Nije nalazio ništa u svom životu, na svom telu i u svojim mislima što bi mu izgledalo
neoskrnavljeno, neokaljano i dostojno, a ukupna atmosfera mu je izgledala nečista od
dahtanja i znoja izopačenog ljubavnog užitka.
Ipak je došao dan od koga je mesecima strepeo. Jedina žena, dragulj njegovih
najnežnijih snova, oduzeta mu je, a plemeniti, prozračni, otmeni izgled i šarm gracije
ukradeni. Njena, a takođe i njegova sopstvena umetnost uprljane su i ponižene. Nikada
više neće moći da, uživajući u njenoj muzici, sanja san o idealu lepote, i nikada neće više
moći da uživa u svojim stihovima i opornoj, ćutljivoj, ponosom beskrajno oplemenjenoj
umetnosti.
Još mučniji su mu izgledali budući susreti s Elizabetom. Mesecima će prolaziti jedno
pored drugog, uvek s bledim, izveštačenim osmehom. Ponovo će se sresti i s
bezgraničnom tugom i gorčinom podsetiti na prošlost. U neko doba će podleći telesnoj
čari prizvanoj sećanjem, i još jednom tu celu igru dostojnu žaljenja odigrati do ponovnog
očaja i opet će se razići još poniženiji, još ogorčeniji i zatrovaniji nego prvi put.
Kada je Martin posle dana provedenih u očajnoj borbi ponovo napustio sobu,
prestravio je slugu koji ga je dočekao. I on sam se uplašio kada je ugledao svoj lik u
ogledalu, lice skrhanog i od demona obeleženog čoveka.
Sada je bio siguran u svoju odluku. Njegov obožavalac i obrazovani istoričar, u čijoj
je kući i bašti Često viđao Elizabetu, primio je tih dana pismo od njega. „Pet mojih velikih
i potpisanih pesama”, naznačeno je u pismu, „skoro sve u pojedinačnim ispravljenim
primercima, kao što znate, podeljene su u rukopisu. Učinićete mi veliku uslugu ako
uspete da ih pribavite. Prepustiće ih pre vama nego meni. Imena i adrese onih koji ih
poseduju naći ćete u priloženoj listi. Tražite, ukoliko je moguće, sve da ih dobijete, a
priložite i svoje primerke: od ogromne je važnosti da ih imam sve na broju.”
Naučnik se drage volje prihvatio ovog posla. Pretpostavio je da Martin jednostavno
želi da ih preda izdavaču da bi ih javno objavio. Danima su Martinu isporučivani pojedini
primerci, gizdavo ukrašeni perom koje je za tu priliku napravio, do sitnice isto ispisane
sveske od posebnog papira, pričvršćene širokom crnom trakom, i sve njegovim parafom
označene. Konačno, nedostajale su još tri sveske; dve od njih su vlasnici odlučno odbili
da predaju, a treća je izgleda bila nepovratno izgubljena. Veliki broj rukopisa je bio

34
 Anna&zdls

priložen u elegantnim kožnim ili somotskim mapama. Mali skup ukrašenih svezaka ležao
je rasprostrt pred pesnikom. To je bilo njegovo životno delo, dane i noći svojih najboljih
godina je njima posvetio, da tim besprekorno lepim stihovima podari briljantnu osnovu i
visprenu povezanost. Poštovaoci su ih godinama čuvali u skupocenim omotima i u
prigodnim prilikama čitali pažljivim, fino obrazovanim uživaocima.
Strogog lica i čvrsto stisnutih usana, pesnik je razgledao i prebrojavao rukopise. Nije
otvorio nijednu svesku, jer je dugo procenjivane, često ispitivane, bezbroj puta pročitane
i nanovo prerađivane stihove skoro sve sačuvao u svom pamćenju.
Kada je primio i poslednji, Martin je sve zajedno uvezao. Uveče, kod prvog sumraka,
doneo je težak paket na čamac i izvezao se na tamnu vodu. Na sredini jezera se zaustavio
i čitav sat malo pognut i nepomičan sedeo, s desnom rukom položenom na beli svežanj
koji je sadržao njegov životni rad. Neizdrživo oštar bol mu je u ovom mračnom i nemom
času razdirao dušu.
A onda se polako uspravio, podigao svežanj na ivicu nagnutog čamca, još jednom
prešao preko njega milujući ga rukom, i spustio ga lagano i tiho u vodu. Uz mali vrtlog i
tiho grgotanje, nad svežnjem se površina vode ponovo zatvorila.
Dan posle toga, u svoj primerak Ariosta, koga je jednog posebno srećnog jutra čitao
s Elizabetom, položio je crvenu traku i nekoliko ružinih latica i to dragoceno izdanje
poslao umetnici na poklon.
Istoričar je primio zagonetnu kartu: „Zahvaljujem vam se na trudu! Pri pogledu na
mnoštvo listova, ponovo dobijam snažne, stare bolove umetnika - ars longa vita brevis.
Ukoliko umrem pre vas, zaveštavam vam moju biblioteku, pod uslovom da moja
Aldinenova zbirka radova zauvek ostane sa mnom.”
Martin je otputovao za Grindenvald i bez traga nestao u planinama.
(1900/01)

35
 Anna&zdls

KAVALJER NA LEDU

Tada mi je svet izgledao sasvim drugačiji. Imao sam dvanaest i po godina i još uvek sam
bio obuzet šarenilom i bogatstvom sveta, dečačkim uživanjima i zanosom. Ali, prvi put se
u mojoj duši bojažljivo pojavilo požudno, daleko plavetnilo blage, iskrene mladosti. Bila
je to duga i žestoka zima i naša divna reka u Švarcvaldu je nedeljama bila okovana
ledom. Nisam mogao da zaboravim taj čudnovati, prekrasan osećaj uzbuđenja kada sam
prvog jutra te ljute zime stupio na reku. Led je bio tako proziran da se kao kroz neku
tanku staklenu ploču videla zelena voda, peščano dno s kamenjem, fantastično izuvijane
vodene biljke, a na časak i tamna leđa jedne ribe.
Pola dana sam s drugovima tumarao unaokolo po ledu, hladnih obraza i poplavelih
ruku, sa srcem koje je ubrzano lupalo od ritmičkih pokreta na klizaljkama, pun čudesnog
bezbrižnog potpunog užitka dečačkog doba. Takmičili smo se u trčanju, skoku udalj i
uvis, skrivali se, igrali šuge, a oni od nas koji su imali staromodne klizaljke od kosti,
kanapom pričvršćene za čizme, nisu bili i najlošiji trkači. Ali jedan među nama,
fabrikantov sin, imao je par „halifaks” klizaljki, koje su se pričvršćivale bez vrpce ili
kaiša, i za tren su se mogle navući ili skinuti. Reč „halifaks” je od tada godinama stajala
na mojoj božićnoj ceduljici želja, ali bezuspešno; a kada sam, dvanaest godina kasnije,
hteo da kupim par lepih i dobrih klizaljki i u radnji zatražio „halifaks”, tada je, na moju
žalost, jedan san, deo dečije iluzije, izgubljen, kada mi je kroz smeh rečeno da je
„halifaks” zastareo sistem i da već dugo ne spada u najbolje.
Najradije sam trčao sam, često sve do sumraka. Zujao sam tamo-amo, učio da u
najbržem trku na svakom proizvoljno odabranom mestu prikočim, ili da pravim okrete u
punoj brzini, da balansiram i širim ruke imitirajući avion. Mnogi od mojih drugova su
provodili vreme na ledu, klizajući s devojčicama i udvarajući se. Za mene devojčice nisu
postojale. Dok su im se drugi viteški stavljali na raspolaganje, čežnjivo i bojažljivo kružili
oko njih, ili su se smelo i veselo vozili u paru, ja sam potpuno sam uživao u slobodi.
Prema „šetačima devojčica” osećao sam sažaljenje ili podsmeh. Prema ispovestima nekih
od njih, zaključio sam da su im ljubavni uspesi prilično neuverljivi.
Tu negde, na izmaku zime, doprla mi je do ušiju đačka novost da je grmalj sa severa
nekoliko puta, prilikom skidanja klizaljki, poljubio Emu Majer. Od ove vesti mi je
iznenada pojurila krv u glavu. Poljubio! Svakako da je ovo bilo već nešto drugačije od
dosadnih razgovora, bojažljivog stiska ruke, što su inače šetači devojčica doživljavali kao
najveće uživanje. Poljubiti! To je bila reč iz nekog stranog, zatvorenog, bojažljivo
naslućivanog sveta, reč koja je imala slatkasti ukus zabranjenog voća i nešto tajanstveno,
poetično, neimenovano, što pripada onoj slatkoj tmini, zavodljivo primamljivom
području, od svih nas prećutkivanom, ali na tajanstven način poznatom i delimično
obelodanjenom iz priča 6 ljubavnim avanturama devojačkih heroja izbačenih iz škole.
„Grmalj sa severa” je bio četrnaestogodišnjak, a bogzna kako dospeo među nas, učenik iz
Hamburga koga sam veoma uvažavao i zbog čije slave, koja se pročula i van škole, često
nisam mogao da spavam. A Ema Majer je bila neprevazideno najlepša devojčica u školi,
plavokosa, živahna, ponosna, i istih godina kao i ja.
Od tog dana, planovi i brige su se kovitlali u mom umu. Poljubiti neku devojčicu
prevazilazilo je sve moje dotadašnje ideale, ne samo zbog mene već i zato što je to bez
sumnje i školskim pravilima bilo strogo zabranjeno. Brzo mi je postalo jasno da za
budući ljubavni događaj može da posluži jedino klizalište. Kao prvo, pokušavao sam da

36
 Anna&zdls

svoju spoljašnost doteram kao za prijem na dvoru. Posvetio sam vreme i brigu frizuri, do
sitnice sam brinuo o čistoći odeće, navukao sam krznenu kapu šeretski do pola čela i
izmolio sam od sestre crvenoružičasti svileni šal. U isto vreme sam počeo učtivo da
pozdravljam one devojčice koje dolaze u obzir, i verovao sam da primećujem da je ovo
neočekivano iskazivanje poštovanja prihvaćeno, doduše sa zaprepašćenjem, ali ne i bez
dopadanja.
Mnogo teži mi je bio taj prvi kontakt, jer u svom životu još nikada nisam „prišao”
nekoj devojčici. Vrebao sam ponašanje mojih prijatelja prilikom takvih susreta. Poneki
su činili samo naklon i pružali ruku, drugi su nerazumljivo mrmljali, a ostali su se
uglavnom služili elegantnom frazom: „Da li biste mi učinili čast?” Ovaj obrazac mi je vrlo
imponovao, uvežbavao sam ga i kod kuće u mojoj sobi i klanjao sam se ispred peći,
izgovarajući svečane reči.
Dan za težak prvi korak je došao. Još juče sam imao spreman plan za osvajanje, ali
sam se kukavički vratio kući ne usudivši se da bilo šta pokušam. A danas sam odlučio da
bezuslovno uradim to čega sam se veoma plašio, ali i željno iščekivao. Uz lupanje srca i
gušeći se kao kakav prestupnik otišao sam na klizalište i verujem da su mi ruke drhtale
dok sam vezivao klizaljke. A onda sam se u velikom luku sjurio u masu i potrudio se da
svom licu obezbedim uobičajenu sigurnost i ležernost. Dva puta sam klizao duž celog
dugačkog klizališta u žurnom tempu, a oštar vazduh i žestoki pokreti su mi veoma prijali.
Iznenada, tačno ispod mosta, svom silinom sam utrčao u nekoga i unezveren pao u
stranu. A na ledu je sedela lepa Ema, usnica stisnutih od bola, i gledala me s mnogo
prekora. Preda mnom se okretao svet.
„Pa pomozi mi da ustanem”, rekla je svojoj prijateljici. Tada sam, krvavocrven u licu,
skinuo kapu, spustio se na kolena i pomogao joj da ustane.
Stajali smo jedno prema drugom zaprepašćeni, zbunjeni, i niko nije izustio ni reč.
Ova blizina, bunda, lice i kosa lepe devojčice su me ošamutili. Uzaludno samo se
primoravao na neko izvinjenje, držeći još uvek kapu u stisnutoj pesnici. I iznenada,
gledajući kao kroz maglu, mehanički sam učinio duboki naklon i promucao: „Da li biste
mi učinili čast?”
Nije odgovorila, ali je moje ruke prihvatila svojim tananim prstima, čiju sam toplinu
osetio i kroz rukavice, i povela me odatle. Osećao sam se lagodno kao u nekom
čudnovatom snu. Osećaji sreće, stida, topline, veselja i smetenosti oduzimali su mi dah.
Punih četvrt sata klizali smo zajedno. Onda je na jednom odmorištu nežno oslobodila
svoje male ruke, rekla: „Mnogo vam hvala”, i otišla, a ja sam dosta kasnije skinuo svoju
krznenu kapu i još dugo ostao da stojim na istom mestu. Tek kasnije sam primetio da za
sve ono vreme nismo progovorili ni jednu jedinu reč.
Led se otopio i ovakav poduhvat više nisam mogao da ponovim. To je bila moja prva
ljubavna avantura. Ali prošlo je još mnogo godina pre nego što mi se ostvario san da
položim svoje usne na jedne rumene, devojačke.

37
 Anna&zdls

DVA POLJUPCA

Pjerova priča:
Te večeri smo više puta pričali o poljupcima i raspravljali koji način ljubljenja može
najviše da usreći. Odgovor na to je stvar za mlade; mi stari ljudi nismo više za pokušaje i
probe, i o toj važnoj stvari možemo samo da se pozovemo na mutna sećanja. Iz mog
skromnog sećanja, želim da vam ispričam priču o dva poljupca, od kojih mi je svaki bio
najslađi i najgori u životu.
Kada sam imao između šesnaest i sedamnaest godina, moj otac je još uvek
posedovao letnjikovac na bolonjskoj strani Apenina, u kome sam proveo najveći deo
dečačkih godina, pre svega vreme između dečačkog i mladalačkog doba, koje mi se danas
čini - mogli vi to da razumete ili ne - kao najlepše u celom životu. Odavno bih tu kuću
posetio ili kupio kad odem u penziju, da nije putem nesrećnog nasleđa pripala jednom
mom rođaku s kojim se od detinjstva nisam podnosio, a on uostalom i ima glavnu ulogu
u mojoj priči.
To je bilo lepo, ne suviše vrelo leto, i moj otac, ja i naš rođak, koji je pozvan u goste,
stanovali smo u malom letnjikovcu. U to doba, moja majka odavno već nije bila živa. Otac
je bio još u dobrim godinama, plemenit čovek koji je nama mladima u jahanju i lovu,
mačevanju i igrama u artibus vivendi et amandi služio kao uzor. Još uvek se lako kretao,
skoro kao mladić, bio je lep, snažno građen i kroz neko vreme je trebalo da se oženi po
drugi put.
Rođak se zvao Alvis, tada je imao dvadeset tri godine i, moram priznati, bio je veoma
lep mladi čovek. Ne samo što je bio vitak i dobro građen, imao lepe dugačke uvojke,
sveže lice s rumenim obrazima, već se kretao elegantno i uglađeno, bio veoma sposoban
za ćaskanje, lepo pevao i izvrsno igrao, i već tada je uživao zavidan glas ljubimca dama u
našoj okolini. Postojao je dobar razlog zbog koga jedan drugog nismo podnosili. Prema
meni se ophodio nadmeno ili nepodnošljivo ironično i, pošto je moj razum bio iznad
mojih godina, vređao me je taj potcenjivački način ophođenja. S druge strane, ja sam, kao
pažljivi posmatrač, otkrio nekoliko njegovih spletki i tajni, što, naravno, njemu nije bilo
drago. Nekoliko puta je pokušao da me pridobije licemerno prijateljskim pristupom, ali
ja na to nisam naseo. Da sam bio nešto stariji i mudriji, mogao sam ga pridobiti s više
ljubaznosti i, kada se pruži prilika, uhvatiti u zamku - uspešne i uobražene je tako lako
prevariti. Doduše, bio sam dovoljno odrastao da ga mrzim, ali još uvek detinjast da znam
i za neko drugo oružje osim ljutnje i inata, i umesto da mu vraćam njegove umilno
otrovne strelice, svojom nemoćnom srdžbom sam ih još dublje zabadao u sopstveno
meso. Moj otac, kome naša međusobna odbojnost, naravno, nije bila nepoznata,
zadirkivao nas je zbog toga. Njemu je lepi i elegantni Alvis bio veoma drag i moj
neprijateljski odnos ga nije sprečavao da ga srdačno poziva u goste.
I tako smo zajedno provodili leto. Naš letnjikovac je ležao na brdu, a pogled se
pružao preko brežuljaka s vinogradima skroz do daleke ravnice. Sagradio ga je, koliko ja
znam, u vreme vladavine Albicija, neki prognani Firentinac. Naokolo se nalazila lepa
bašta koju je moj otac ogradio novim zidom, a njegov grb je na svečanom ulazu bio
urezan u kamen, dok je na kućnim vratima još uvek visio grb prethodnog vlasnika,
urađen od sipkavog kamena i skoro neprepoznatljiv. Nešto dalje u brdima, nalazilo se
veoma lepo lovište; tamo sam išao ili jahao svakoga dana i lutao unaokolo sam ili s
mojim ocem, koji me je podučavao lovu sa sokolovima.

38
 Anna&zdls

Kao što rekoh, tada sam bio skoro momčić, tek na sredini tog kratkog posebnog
doba između izgubljene veselosti deteta i još neostvarene zrelosti mladića, kao kretanje
ulicom po vrelom danu između dva zatvorena parka, razdragan bez razloga, tužan bez
razloga. Naravno, pisao sam veliki broj pesmica od tri stiha, ali nikada nisam bio
zaljubljen u nešto drugo osim u poetske slike, iako sam mislio da ću umreti od žudnje za
pravom ljubavi. I tako sam u stalnoj groznici lutao naokolo, voleo samoću i bio
neizmerno tužan. Moju patnju je povećavalo to što sam morao brižljivo da krijem ovo
stanje. Tačno sam znao da me moj otac, a pogotovo omraženi Alvis, ne bi poštedeli
podsmeha. Svoje lepe stihove sam takođe brižno krio, kao kakva tvrdica dukate, a kada
mi se škrinja učinila nesigurnom, odneo sam kutijicu s papirima u šumu i zakopao je.
Svakog da.na sam proveravao da li je još tamo.
Prilikom jednog takvog obilaska blaga, ugledao sam sasvim slučajno svog rođaka
kako stoji na ivici šume. Odmah sam krenuo drugim pravcem dok me još nije ugledao, ali
sam ga ipak držao na oku, jer sam navikao da ga, i iz radoznalosti i iz neprijateljstva,
stalno posmatram. Posle nekog vremena, ugledao sam kako iz polja dolazi mlada
služavka iz našeg domaćinstva i približava se Alvisu. On ju je rukom obuhvatio oko
struka, privukao sebi i s njom nestao u šumi.
Tada me je obuzela nekakva groznica, a u isto vreme se rasplamsala zavist prema
starijem rođaku, koga sam video da bere voće koje je za mene bilo još suviše visoko. Za
vreme večere gledao sam ga oštro u oči, jer sam verovao da se u njegovim očima ili na
usnama mora primetiti da je ljubio i ljubav okusio. Ali on je izgledao kao i uvek i bio kao i
obično vedar i pričljiv. Od tada ni na služavki ni na Alvisu nisam mogao da otkrijem neki
znak požude, što me je u isto vreme i bolelo i prijalo mi. U to vreme - a radilo se o sredini
leta -do oca je stigla vest da smo dobili susede. Bogati gospodin iz Bolonje i njegova lepa
i mlada supruga, koje je Alvis već dugo poznavao, uselili su se u letnjikovac koji je bio
nepunih pola sata udaljen od našeg, a ležao je nešto dublje u brdima. Taj gospodin je
poznavao mog oca, a ja sam verovao da je on čak dalji rođak moje pokojne majke, koja je
bila poreklom iz porodice Pepoli; ali to nisam tačno znao. Njegova kuća u Bolonji nalazila
se u blizini Španskog koledža. Letnjikovac je bio svojina njegove supruge. I ona i on, kao i
njihovo troje dece, od kojih tada nijedno nije bilo rođeno, mrtvi su, a osim mene, od svih
tadašnjih na okupu, još je samo moj rođak Alvis živ i samo smo mi postali starci, ali to
naravno nije bilo dovoljno da postanemo i prisniji.
Već jednog od sledećih dana, dok smo jahali, sreli smo gospodina iz Bolonje.
Pozdravili smo ga, a moj otac ga je zamolio da nas sa svojom suprugom što pre poseti.
Činilo mi se da gospodin nije ništa stariji od mog oca; ali ova dva čoveka nisu mogla da se
porede: moj otac je bio visok, plemenitog izgleda, a ovaj nizak i bezobličan. Prema ocu se
ponašao vrlo ljubazno, nekoliko reči uputio i meni, i obećao da će nas sledećih dana
svakako posetiti, pri čemu ga je moj otac odmah najprijateljskije pozvao na obed. Sused
se zahvalio, pa smo se rastali uz mnogo komplimenata i veoma zadovoljni.
Dan pre posete, otac je naručio dobar obed i nepoznatoj dami u čast venac od cveća
na stolu. Veoma radosni i uzbuđeni očekivali smo naše goste, a kada su stigli, otac im je
pošao u susret sve do ulaznih vrata i lično pomogao dami da siđe s konja. Radosno smo
seli oko stola i za vreme obeda sam se Alvisu divio više nego mom ocu. Znao je da
gostima, a pre svega dami, ispriča toliko šaljivih, laskavih i zabavnih stvari, da smeh i
razgovor nisu ni za trenutak prestajali. Tim povodom sam sebi zadao da naučim i ovu
veoma vrednu veštinu.
Ali pre svega sam se bavio izgledom plemenite mlade dame. Bila je izuzetno lepa,
visoka i vitka, ukusno obučena, a pokreti su joj bili prirodni i ljupki. Tačno se sećam da je

39
 Anna&zdls

na levoj ruci imala tri zlatna prstena s velikim kamenovima, a oko vrata trostruki lančič s
pločom firentinske izrade. Kako se obed bližio kraju, a ja dovoljno osmotrio damu da
sam već bio smrtno u nju zaljubljen, po prvi put sam uistinu osetio tu slatku i razarajuću
vatru o kojoj sam tako mnogo sanjao i pisao pesme.
Po završetku obeda svi smo se neko vreme odmarali. Posle toga smo se okupili u
bašti, seli u hladovinu i zabavljali se različitim temama, pri čemu sam ja izgovorio jednu
latinsku odu i zato bio pohvaljen. Uveče smo obedovali u lođi, a kada je počelo da postaje
tamnije, gosti su se spremili za povratak. Odmah sam se ponudio da ih ispratim, ali je
Alvis već doveo svog konja. Oprostili smo se, tri konja su lagano krenula, a ja sam ih
pratio pogledom.
Te večeri i te noći prvi put sam imao mogućnost da iskusim nešto od prave prirode
ljubavi. Celoga dana sam bio veoma srećan pri pogledu na lepu damu, a tako tužan i
neutešan kada je napustila našu kuću. S bolom i zavidan, čuo sam posle nekog vremena
da se rođak vratio, zaključao kapiju i ušao u svoju sobu. Cele noći nisam mogao da
zaspim; ležao sam budan, uznemiren i uzdišući. Do najmanje sitnice sam se sećao
daminog izgleda, njenih očiju, kose i usana, njenih ruku i prstiju, svake reči koju je
izgovorila. Šaputao sam njeno ime, Izabela, više od stotinu puta, nežno i tužno, a bilo je
pravo čudo što sledećih dana niko nije primetio moj unezvereni izgled. Čitavog dana
nisam ništa drugo radio osim što sam smišljao lukavstvo i tražio način da ponovo vidim
lepu damu i po mogućstvu zadobijem njeno prijateljstvo. Naravno da sam sebe uzalud
mučio, jer nisam imao iskustva i nisam znao da svaka ljubav, pa i ona najsrećnija,
neizostavno počinje porazom. Jednoga dana sam odlučio da tajno odem do njihovog
letnjikovca. To nije bilo uopšte teško, jer se nalazio u blizini šume. Na ivici šume sam
proveo više sati, obazrivo i vrebajući, ali nisam ništa drugo video osim jednog lenjog
ugojenog pauna, raspevane služavke i kruženja belih golubova. I tako sam svakog božijeg
dana odlazio tamo, a samo dva ili tri puta sam imao zadovoljstvo da ugledam Izabelu u
šetnji po bašti ili kako stoji na prozoru. Postepeno sam postao sve odvažniji i dolazio čak
do ispred bašte, čija su vrata skoro uvek bila otvorena i opkoljena visokim grmljem. U
njemu sakriven, imao sam pregled na baštenske staze i bio u blizini malog paviljona, u
kome se Izabela pre podne često zadržavala. Pola dana sam tako provodio, ne osećajući
glad ili umor, i drhtao svaki put nanovo od radosti i straha kada bih ugledao lepu damu.
Jednoga dana sam u šumi sreo gospodina iz Bolonje i još radosniji sam otrčao do
mog skrovišta, jer sam znao da on sada nije u kući. Iz tog razloga odvažio sam se da još
dublje nego obično zađem u baštu i smestio sam se u lovorovo grmlje, odmah do
paviljona. Iznutra su se čuli nekakvi zvuci, pa sam zaključio da je Izabela već tamo.
Učinilo mi se da čujem i njen glas, doduše tako tiho, da u to nisam bio siguran. Strpljivo
sam čekao da joj ugledam lice, u mojoj s mnogo muke postavljenoj zasedi, u stalnom
strahu da će se njen suprug svakoga časa vratiti i slučajno me otkriti. Prozor od
paviljona, okrenut meni, imao je, na moju veliku žalost i bes, navučene plave svilene
zavese, tako da unutra nisam mogao da vidim ništa. Malo me je umirivalo to što na ovom
mestu iz vile nisu mogli da me primete. Posle jednog sata čekanja učinilo mi se da se
plava zavesa pomiče, kao da neko stoji iza nje i pokušava kroz razmak da potajno
osmatra unutrašnjost bašte. Čekao sam dobro sakriven i veoma uzbuđen šta će da se
dogodi, jer sam bio samo tri koraka udaljen od prozora. Znoj mi se slivao s čela, a srce mi
je lupalo tako jako da sam se plašio da to može neko da čuje.
Ono što se tada dogodilo pogodilo me je gore nego da je neko zabio strelu u moje
neiskusno srce. Jednim žestokim pokretom, zavesa je odletela na stranu, i brzinom
munje, ali sasvim tiho, jedan čovek je iskočio kroz prozor. Još se nisam oporavio od

40
 Anna&zdls

neopisive zaprepašćenosti, a već mi se dogodila nova; već sledećeg trenutka sam u tom
drskom čoveku prepoznao mog neprijatelja i rođaka. Kao udaren munjom, izgubio sam
razum. Drhtao sam od besa i ljubomore i bio vrlo blizu da iskočim iz skrovišta i nasrnem
na njega.
Alvis se uspravio, nasmejao i obazrivo osvrnuo oko sebe. Nešto iza toga se pojavila
Izabela, koja je paviljon napustila spreda, kroz vrata, i oko ugla se uputila ka njemu.
Smejala se i prošaputala tiho i umilno: „Idi sada, Alvise, idi! Adio!”
On joj je prišao, zagrlio je i pritisnuo svoje usne na njene. Poljubili su se jedan jedini
put, ali tako dugo, požudno i vatreno da je moje srce u tom minutu napravilo hiljadu
otkucaja. Nikada nisam iz ove blizine video takvu usplamtelu strast, koju sam doduše
poznavao samo iz stihova i priča, a pogled na moju damu, čije su usne žedno i žudno
upijale usne mog rođaka, doveo me je do ivice razuma.
Taj poljubac, moja gospodo, bio je u isto vreme najslađi i najgorči od svih koje sam ja
lično dao ili primio, uz izuzetak koji ću vam odmah ispričati.
Još istoga dana, dok mi je duša drhtala kao ranjena ptica, pozvani smo da sutradan
budemo gosti gospodina iz Bolonje. Ja nisam hteo da idem, ali mi je otac naredio.
Proveo sam još jednu noć bez sna i u mukama. Popeli smo se na konje i komotno dojahali
do njih, pa kroz kapiju i baštu, koju sam toliko puta tajno posećivao. Dok sam ja bio pun
strepnje i muke, Alvis je pored paviljona i lovorovog grmlja prošao sa osmehom, što me
je dovelo do besa.
Doduše, za stolom se i ovoga puta moje oči nisu odvajale od lepe Izabele, ali svaki
pogled mi je nanosio paklene muke, jer je preko puta nje sedeo mrski Alvis i lepu damu
nisam mogao da gledam, a da potpuno jasno ne vidim i scenu od juče. Pa ipak,
neprestano sam gledao u njene dražesne usne. Sto je bio prepun jela i vina, razgovor se
vodio živahno i vedro; ali meni nije prijao nijedan zalogaj, i u razonodi nisam učestvovao
ni jednom jedinom rečju.
To popodne mi se, za razliku od svih ostalih koja su bila tako vesela, činilo dugo i
rđavo kao služba pokore.
Za vreme večere, sluga je javio da u dvorištu stoji glasnik koji želi da razgovara s
domaćinom. Ovaj se izvinio, obećao da se uskoro vraća, i otišao. Moj otac je nadalje
održavao razgovor. Kako sam verovao, on je prozreo Izabelu i Alvisa i činilo mu je
zadovoljstvo da ih zadirkuje aluzijama i neobičnim pitanjima. Između ostalog, šaljivo je
upitao damu: „Recite mi, gospođo, kojem od nas trojice biste najradije poklonili
poljubac?”
Lepa dama se glasno nasmejala i žustro odgovorila: „Najradije ovom divnom
dečkiću!” Onda je ustala sa stolice, privukla me sebi i poljubila me - ali to nije bio onaj
jučerašnji dugačak i vatren poljubac, već površan i hladan.
I verujem da je to bio poljubac koji je meni doneo više radosti i patnje nego bilo koji
drugi, jer sam ga dobio od voljene žene.
(1902)

41
 Anna&zdls

HANS AMŠTAJN

U redu, mladići, ne mučite me. Ispričaću vam nešto iz mojih studentskih godina, o lepoj
Salome i mom dragom Hansu Amštajnu. Moram da vas zamolim da ostanete mirni i ne
smete u sve da verujete, ipak se radi o studentskom ljubakanju. Ali nije ni za ismevanje. I
donesite mi još jednu čašu vina! Ne, čašu belog. Da zatvorite prozor? Nikako, poštovani,
neka samo grmi, to se slaže s mojom pričom. Nevreme, gromovi, sparna noć, to je pravi
štimung. Vi, moderna gospoda, morate da vidite da smo mi, iz moga doba, takođe mnogo
toga doživeli, dobrog i lošeg, kako se već dešavalo, i toga nije bilo tako malo. Imate li i vi
dovoljno pića?
Vrlo rano sam ostao bez oba roditelja i skoro sve raspuste provodio sam kod ujaka
Ota, tamo gore u njegovom kamenom švarcvaldskom gnezdu, jedući voće, pričajući o
razbojnicima, pecajući pastrmke, učestvujući u svemu tome kao zahvalan nećak i
propisno uživajući. Dolazio sam u leto, u jesen, i za Božić, s malim rancem i praznom
torbom, jeo sam kao ala, tovio se, postajao crven u licu i svaki put se pomalo zaljubljivao
u dražesne rođake. I svaki put potpuno zaboravljao na Školu. Pušio sam s ujakom za
opkladu njegove italijanske cigare, išao s njim na pecanje, čitao mu njegove kriminalne
romane i odlazio s njim neki put na pivo. To nije bilo loše i činilo mi se dostojno hvale i
ljudski, iako je plavokosa rođaka ponekad upućivala poglede molećive ili pune
prebacivanja; a bila je baš blage prirode i bez smisla za svađu.
Poslednjeg letnjeg raspusta pre početka studija bio sam ponovo kod ujaka,
razmetljiv, ohol, ponosit i kao iz trave iždžigljao, baš kako maturant i mora da izgleda.
Jednoga dana je stigao novi šumski nadzornik. Bio je to dobar, tih čovek, ne mlad, ne
sasvim zdrav, koji je ovde pronašao svoje poslednje utočište.
Odmah se videlo da neće mnogo pričati o sebi. Sa sobom je doneo veoma lepo
pokućstvo, jer je bio bogat; osim toga, i čudesnog psa, dugorepo gizdavo konjče, sve
skupa ljupka pratnja, jednu divnu pušku i najmoderniju englesku opremu za pecanje, sve
to vrlo odgovarajuće čisto i veoma vredno. Sve to je bilo i lepo i prijatno. Ali ono što je još
doveo sa sobom bila je usvojena ćerka. Zvala se Salome i ona je, dakako, zasenila sve
ostalo. Sam bog zna kako je to divlje dete došlo baš do tog ozbiljnog i mirnog čoveka. Bila
je potpuno egzotična biljka, poreklom, preko nekog udaljenog rođaka, negde iz Brazila ili
iz Ognjene zemlje, lepa, čudnovatog izgleda i neobičnih manira. Naravno, želite da znate
kako je izgledala. To nije tako jednostavno opisati - izgledala je pre svega neobično i
egzotično. Prilično visoka, dvadesetih godina, besprekorne građe, tako da od glave do
pete sve izgleda zdravo i jedro. Naročito su joj vrat, ramena, mišice i ruke bili jaki,
popunjeni, a pri tom pokretljivi i otmeni. Kosa bujna, gusta, dugačka, nekako
tamnoplava, oko čela pomalo kovrdžava, a pozadi skupljena u veliku punđu probodenu
iglom. O licu neću mnogo da vam kažem, bilo je možda isuviše zaobljeno, a usta možda
malo veća, ali se pogled uvek zadržavao na njenim očima. One su bile prevelike,
zlatnobraon i malo buljave. Kad je, kao i obično, ukočeno gledala pred sebe i osmehivala
se širom otvorenih očiju, izgledala je kao slika. Ali ono što je zbunjivalo bio je njen
pogled. Gledala je tako bezbrižno, čas ispitivački, čas nezainteresovano, bez ijednog
znaka ustručavanja ili devojačkog stida. Ali nikako besramno, više kao neka lepa
životinja, bez licemerja i tajni.

42
 Anna&zdls

A tako se i ponašala. Šta joj se dopada ili ne sviđa nije sakrivala; ako joj je neki
razgovor bio dosadan, tvrdoglavo je ćutala i razgledala unaokolo ili nekoga gledala s
tolikom dosadom da bi se taj postideo.
Posledice su jasne. Žene su zaključile da je nemoguća, a muškarci su se raspalili. Da
sam se odmah u nju zaljubio, podrazumeva se eo ipso. Zaljubio se takođe i šumarev
pomoćnik, apotekar, mlađi učenici, zamenik upravnika, sinovi bogatog trgovca drvetom,
fabrikant i doktor. Lepa Salome se ovde kretala potpuno slobodno, išla sama u šetnje,
odlazila u brojne posete i u svojoj kitnjastoj kočiji provezla se kroz čitavu oblast uzduž i
popreko, a pošto joj zbližavanje nije padalo teško, u veoma kratkom vremenu je sakupila
lep broj ljubavnih izjava.
Jednom je došla da nas poseti. Ujak i njegova ćerka nisu bili kod kuće, pa smo seli na
baštensku klupu. Divlje trešnje su već bile crvene, bobičasto voće zrelo, i Salome je
udobno zavukla ruku u ribizle iza sebe. Usput smo i razgovarali, i otišli tako daleko da
sam joj vatrenocrvenog lica izjavio da sam se u nju mahnito zaljubio.
„O, to je veoma lepo”, odgovorila je. „Vi mi se baš dopadate.”
„Poznajete li starijeg Gribela?”
„Karla? Da, dobro ga poznajem. To je takođe drag mladi čovek i ima tako lepe oči. I
on je zaljubljen u mene.”
„Da li vam je on to rekao?”
„Svakako, prekjuče. Baš je bilo smešno.”
Smejala se glasno, i pri tome zabacila glavu unazad tako da sam na njenom
okruglom i belom vratu video kako se pomeraju žile. Hteo sam da joj dodirnem ruke, ali
se nisam usudio već sam joj samo upitno ispružio svoje. Položila mi je par ogrozda u
šaku, rekla adieu i otišla. Postepeno sam uvideo kako ona sa svim obožavaocima igra
svoju igru i koristi nas da se lepo zabavlja, pa sam od tada svoju zaljubljenost podnosio
kao groznicu ili morsku bolest koju delim s mnogo ostalih, a nadam se da će jednom
prestati i da ću ostati u životu. Pa ipak sam provodio mučne noći i dane... Ima li još vina?
Hvala. I tako su se odvijale stvari ne samo tog leta već tokom čitave godine. Tu i
tamo je poneki od zaljubljenih odustajao, doduše ne rado, ali su se s vremena na vreme
pojavljivali i neki novi, a pri tome je Salome ostajala nepromenjena, čas nestašna, čas
mirna, pa onda podrugljiva, i izgledalo je da je istinski zadovoljna i da se divno zabavlja. I
ja sam se navikao da se svakog raspusta ponovo vratim u stanje silne zaljubljenosti, kao
da dobijam sopstvenu groznicu, koju moram da izdržim. Jedan sapatnik mi je rekao u
poverenju da smo magarci što joj se udvaramo, jer je ona neskriveno ispoljavala želju da
svi muškarci budu u nju zaljubljeni, i zato je ono malo istrajnih s najvećim oprezom
izbegavala.

Između ostalog, u Tibingenu sam pristupio studentskom udruženju, pa sam u piću,

tučama i skitnji proveo dva vesela semestra. U to doba je Hans Amštajn postao moj
prisni prijatelj. Bili smo istih godina, obojica oduševljeni udruženjem studenata, a manje
studijama medicine, voleli smo da slušamo muziku i postepeno postali nerazdvojni,
uprkos povremenom trvenju.
Već za Božić Hans je, kao i ja, postao ujakov gost. I on je takođe već odavno izgubio
roditelje. Uprkos mom sigurnom očekivanju, njega nije privukla lepa Salome već ga je
zainteresovala moja plavokosa rođaka. Znao je način da se prikaže u prijatnom svetlu.
Bio je vaspitan i lep mladić, dobro je svirao, i nije bio brbljivac. S velikim zadovoljstvom

43
 Anna&zdls

sam primećivao kako se brine o mojoj rođaki i kako ona rado popušta i sprema se da
prestane s nestašnom borbom, a ja sam, kao i pre, trčao tamo gde sam se nadao da ću
sresti Salome.
Za Uskrs smo ponovo došli, i dok sam se ja držao ujaka i pecanja, moj prijatelj je
brzo napredovao kod moje rođake. Ovoga puta je Salome često svraćala kod nas,
pokušavala i uspevala da me zaludi i posmatrala igru između Hansa i Berte veoma
pažljivo i s prividnom naklonošću. Šetali smo po šumi, pecali, tražili anemone, i dok je
Salome meni potpuno pomutila glavu, ono drugo dvoje nikako nije ispuštala iz vida:
posmatrala ih je nadmoćno i podrugljivo, a meni iznosila primedbe o nepoštovanju
ljubavi i bračne sreće. Jednom sam je zgrabio za ruku i brzo poljubio. To ju je razbesnelo
i želela je da se osveti.
„Zbog ovoga ću vas ujesti za prst. Dajte mi ga!”
Ispružio sam prst i osetio njene velike, pravilne zube u mesu.
„Treba li da ugrizem još jače?”
Klimnuo sam potvrdno. Krv mi je potekla po ruci, a ona ju je, smejući se, pustila.
Grozno me je bolelo, a rana se još dugo videla.
Kad smo se vratili u Tibingen, Hans mi je poverio da se dogovorio s Bertom i da se
na leto nada veridbi. Tog semestra sam im omogućio da razmene par pisama, i u avgustu
smo ponovo obojica odseli kod mog ujaka. S ujakom Hans o tome još nije razgovarao, ali
se činilo da je on celu stvar već namirisao i nije bilo straha da će praviti teškoće.
A onda je jednog dana Salome ponovo svratila kod nas, oštro pogledala sve
unaokolo i došla do đavolske zamisli da napakosti blaženoj Berti. Bilo je ružno kako je
laskala bezazlenom Amštajnu, primoravala ga da bude u njenoj blizini i terala ga da se
zaljubi na silu. On je veoma hrabro prešao preko toga i bilo je čudo da mu takvi pogledi,
to umiljavanje i sigurne namere nisu potpalili strast. Ostao je čvrst i već je odredio
nedelju kao dan kada će iznenaditi ujaka i objaviti veridbu. Plavokosa rođaka je već
stidljivo blistala srećom neveste, onoliko koliko je to bilo moguće.
Hans i ja smo spavali jedan do drugog u prizemlju, u dva sobička s niskim
prozorima, kroz koje se lako ujutru moglo iskočiti u baštu.
Jednog popodneva je lepa Salome ponovo satima bila kod nas; Berta je pospremala
po kući, tako da je ona imala potpuno na raspolaganju mog prijatelja, a mene je na drzak
ali ipak osobito lukav način dovela skoro do pucanja, te sam na kraju izleteo i glupo je
ostavio samu s njim. Kada sam se uveče vratio, ona više nije bila tu, ali je moj jadni
prijatelj imao naborano čelo, mutne oči i govorio je o bolu u glavi.
„Da, boli te glava”, pomislio sam i odveo ga na stranu.
„Šta je s tobom?”, upitao sam ga ozbiljno. „Moram da znam.”
„Ništa, to je zbog vrućine”, procedio je.
Prečuo sam tu laž i upitao ga direktno da li mu je šumareva ćerka zavrtela mozak.
„Glupost, ostavi me”, rekao je i udaljio se od mene, a izgledao je užasno jadno.
Otprilike sam znao kako se oseća i bilo mi ga je veoma žao; njegovo lice se iskrivilo,
opustilo, a cela pojava mu je bila puna jada, razdražena i bolesna. I ja sam od Salominog
koketiranja nosio rane i bolove i rado sam hteo tu bolesnu zaljubljenost da iščupam iz
duše skupa s njenim krvavim korenjem. Moje uvažavanje Salome je
odavno nestalo, svaku služavku sam više poštovao od nje, ali to nije pomoglo, uvukla mi
se pod kožu, bila je isuviše lepa, isuviše izazovna da bih mogao da oslobodim misli.

44
 Anna&zdls

Oh, napolju ponovo grmi. Tada je bilo jedno slično veče, vrelo i olujno, a nas dvojica
smo sedeli sami pod tremom, ispijali vino i ništa nismo govorili.
Bio sam veoma žedan i neraspoložen i ispijao sam hladno belo vino, čašu za čašom.
Hans je bio žalostan, tužno i zabrinuto je zurio u vino, sasušeno lišće žbunja je širilo jak
miris, a topao i žestok vetar ga je bučno drmusao. Bilo je devet, pa deset sati, a razgovor
nismo počinjali. Čučali smo tu sa istim izrazima lica, punim briga, zahvatali vino iz
velikog staklenog bokala, a kada je u bašti postalo mračno, tiho smo se rastali, on ka
kućnim vratima, a ja kroz prozor u moj sobičak. Unutra je bilo vrelo. Seo sam samo u
košulji na stolicu, zapalio lulu i uzrujan i melanholičan bludeo u daljinu. Trebalo je da
bude mesečine, ali je nebo bilo prekriveno oblacima, a u daljini su dve munje zasvetlele
jedna za drugom.
Ulazi tako sparan vazduh - šta pomaže lepota opisa? Moram sada ipak da se vratim
na priču.
Ispušio sam lulu i legao u krevet, glave prepune neprijatnih misli. Odjednom sam
začuo nekakav šum na prozoru. Jedna prilika je stajala ispred i pažljivo gledala u
unutrašnjost sobe. Ni sam ne znam zašto sam ostao mirno da ležim i zašto ništa nisam
rekao. Prilika je nestala, otišla tri koraka dalje, do prozora Hansovog sobička. Razmakla
je zavesu, koja je malo zašuštala. A onda ponovo tišina.
Začulo se tiho: „Hanse Amštajne!” A meni se podigla kosa na glavi kada sam
prepoznao Salomin glas. Više nisam mogao da se pomerim, samo sam kao lovac napeto
osluškivao. Bože moj, bože moj, šta će se dogoditi! A onda ponovo glas: „Hanse
Amštajne!” Tiše, oštrije i prodornije. Niz Čelo mi se slivao znoj.
U sobičku mog prijatelja se čulo tiho šuštanje. On je ustao, obukao se na brzinu i
došao do prozora. Šaputalo se žestoko i vatreno, ali neverovatno tiho. Gospode bože,
gospode bože! Bolelo me je celo telo, hteo sam da ustanem ili da urlam, ali nastavio sam
mirno da ležim i bio zaprepašćen. Žeđ i gorak ukus u ustima posle popijenog vina skoro
su me oborili.
Začuo sam još tihih šumova, a odmah iza toga ugledao u bašti Hansa Amštajna pored
devojke. Razdvojeni u početku, a onda stisnuti jedno uz drugo, tiho i preplašeno kao da
su istim konopcem vezani. I tako stisnuti, da skoro nisu mogli noge da pomeraju, krenuli
su polako kroz baštu, pored trema i bunara, kroz kapiju, u pravcu šume. Gledao sam ih
naprežući oči, a dva puta mi je pomoglo sevanje munje... Zar vi niste žedni? Popijte
nešto! Da, to je ta priča. Ali slušajte dalje. Ona ga je pridobila, izvukla noću iz kreveta, i ja
sam znao da više nikada neće od nje otići i da će ga zarobiti slatkim recima i drskim
ljubavnim milovanjem, ali takođe sam znao da je Hans čovek od morala mnogo više od
mene i da tamo u šumi nijedan poljubac ne prima ili ne daje a da nije svestan da time
vara Bertu. Odmah sam pomislio i na to da imam ozbiljnu obavezu da se ujutru molim za
njega. Pri svemu tome, nekako mi je prijalo da znam da je moja obožavana s drugim
muškarcem u šumi. Skočio sam iz kreveta, popio gutljaj vode i ležao na hladnom podu
čitav sat, sve dok se moj prijatelj nije tiho vratio i ušao kroz prozor. Sve dok nisam
zaspao, čuo sam njegovo teško disanje i hodanje tamo-amo po sobičku.
Ujutru sam se probudio rano, pre pet sati, obukao se i otišao do Hansovog prozora.
Spavao je dubokim snom na izgužvanom krevetu, oznojenog čela i jadnog izgleda. Otišao
sam na livadu i u miru posmatrao gizdavu šumsku kućicu, livade, voćnjake, oranice,
šumu. Glava mi je bučala više nego posle povratka iz krčme i za to kratko vreme dok sam
hodao bez cilja ono što se dogodilo nestalo je kao da ničeg nije bilo.

45
 Anna&zdls

Kada sam se vratio u baštu, moj prijatelj je stajao na prozoru svog sobička, ali se
povukao čim me je ugledao. Taj kukavički gest, dokaz griže savesti, neopisivo me je
zaboleo. Međutim, sažaljevanje nije moglo da pomogne. Ušao sam u njegovu sobu. Kada
se okrenuo prema meni, iznenadio sam se. Lice mu je bilo sivo i preplašeno i s mukom se
održavao na nogama, kao predugo jahano kljuse.
„Šta je sa tobom, Hanse?”, upitao sam ga.
„Ma ništa. Nisam dobro spavao. Ubija me ova vrućina.”
Izbegavao je da me gleda u oči, pa sam ponovo osetio onaj isti strašni bol od
malopre, kada je pobegao s prozora. Seo sam na okvir prozora i gledao ga.
„Hanse”, rekao sam, „znam ko je bio kod tebe. Šta to Salome započinje s tobom?”
Pogledao me je bespomoćno i bolno kao ranjena divljač.
„Biće u redu”, rekao je. „Sve će biti u redu. Pusti to, samo pusti, i tako ništa ne
pomaže.”
„Ne”, morao sam da mu kažem, „dužan si da mi odgovoriš. Ne želim da pričam o
Berti i njenom ocu, u čijoj kući smo gosti. To nije glavna stvar. Ali šta će biti s nama, s
tobom, sa mnom i sa Salome? Hoćeš li i sledeću noć provesti s njom u šumi?”
Zaječao je. „Ne znam. Ne mogu ni reč da ti kažem. Kasnije, kasnije.” Nisam više
zapitkivao. Ušao sam u kuću, popio kafu i rekao da Hans još uvek spava. Uzeo sam svoje
štapove i nameravao da pecam u hladovini klisure. Ali nesvesno sam se našao pred
šumarevom kućom. Skrenuo sam s puta u lešnikov šumarak i čekao a da uopšte nisam
osećao vrelinu i vlagu jutra. Malo sam odspavao, a razbudili su me topot konjskih kopita
i razgovor. Lepa Salome se vozila svojim malim kolima sa šumarevim pomoćnikom kroz
šumu, nosila je pribor za pecanje i korpu za ribe i smejala se kao kad u rano jutro
cvrkuće ševa. Mladi šumar je iznad nje držao raširen suncobran dok je ona kočijašila, i
takođe se, mada malo smeteno, smejao. Bila je lagano obučena, u svetloj odeći, s
ogromnim tankim slamnatim šeširom, i izgledala je tako sveža, vesela i uredna, kao dete
prvog dana škole. Pomislio sam na Hansa i njegovo sivo mrtvačko lice. Bio sam pometen
i zaprepašćen i mnogo više bih voleo da sam je video neraspoloženu. Kola su se čilim
kaskanjem konja spustila niz dolinu i nestala s vidika.
Možda bi bilo bolje da sam se vratio kući i proverio kako je Hans. Ali ja sam krenuo
za kolima, dole ka klisuri. Verovao sam da to činim iz saosećanja s prijateljem i potrebe
za hladovinom i tišinom šume, ali je verovatnije da me je više privukla lepa i posebna
žena. Nešto dalje, bliže potoku, mimoišao sam se s njenim malim kolima koje je
pomoćnik šumara polako vozio nazad, i znao sam da ću je naći na potoku. Tada sam
osetio veliku zaparu iako sam dugo bio u senci šume, usporio sam korak i počeo da
brišem znoj s lica. Kada sam stigao do potoka, još nisam ugledao devojku, zastao sam da
se odmorim i zagnjurio glavu u brzu i hladnu vodu sve dok nisam počeo da drhtim. Tada
sam obazrivo krenuo preko kamenja uz potok. Voda je svuda penušala i hučala, a ja sam
se klizao na vlažnom kamenju, jer sam gledao daleko unapred ne bih li ugledao Salome.
A onda se iza jedne poveće stene obrasle mahovinom ona odjednom pojavila,
iznenađena, s podignutom haljinom i do kolena golim nogama. Zastao sam kao ukopan i
izgubio dah od zadovoljstva što je tako lepu, jedru i samu vidim pred sobom. Jedna noga
joj je bila u vodi i nestala u peni, a drugom belom i lepo oblikovanom stajala je na
mahovini.
„Dobro jutro, gospođice.”

46
 Anna&zdls

Klimnula je glavom umesto pozdrava, a ja sam prišao sasvim blizu, odmotao uzice sa
štapa i počeo da pecam. Nisam mogao da govorim, do pecanja mi nije bilo stalo, bio sam
potpuno iznuren i potpuno prazne glave. I zato što sam pomislio da Salome pravi
grimase i da se zabavlja na moj račun, sklonio sam štap za pecanje i seo na stenu obraslu
mahovinom. Posmatrao sam je iz hladovine kako posluje i gaca po vodi. Nije potrajalo
dugo, a ona je prestala da se trudi, poprskala me vodom i upitala: „Mogu li i ja da
dođem?”
Počela je da navlači čarape i cipele, i kada je završila s jednom nogom, upitala me je:
„Zašto mi niste pomogli?”
„To mi se čini nepristojnim”, odgovorio sam.
Naivno me je upitala: „Zašto?” Ali na to nisam znao odgovor. Za mene je ovo bilo
posebno, ali ne i prijatno vreme. Koliko god mi se devojka više sviđala i postajala sve
prisnija, utoliko sam više morao da mislim na mog prijatelja Hansa Amštajna i Bertu, i
osećao sam da u meni raste neki gnev protiv Salome, koja se sa svima nama igra i koja
zbog svoje zabave nas troje čini nesrećnim. Učinilo mi se da je sada vreme da se izborim
protiv svoje žalosne zaljubljenosti i da završim s ovom igrarijom.
Upitao sam je: „Smem li da vas otpratim do kuće?”
„Ja ostajem još ovde”, odgovorila je. „Zar vi nećete?”
„Ne, odlazim.”
„O, zar hoćete da me ostavite potpuno samu? Bilo bi tako prijatno još malo ovako
sedeti i ćaskati. Vi često čavrljate tako veselo.”
Ustao sam. „Gospođice Salome, to je veoma ljubazno od vas, ali sada moram da idem.
Vi raspolažete sa dovoljno ljudi kojima možete da se igrate.”
Zvonko se nasmejala: „Pa onda zbogom!” Uzviknula je raspoloženo, a ja sam se
udaljio kao prebijen. Od te devojke se nije mogla izvući nijedna ozbiljna reč. Usput mi je
pala na um pomisao da prihvatim sve kako je nekada bilo, da se vratim i iskoristim ovo
vreme. Ali njen način da sebe takoreći omalovažava bio je takav da sam se sttdeo da to
iskoristim. I kako bih onda mogao da razgovaram s Hansom?
Kada sam stigao kući, Hans me je očekivao i odmah me je odvukao u svoj sobičak. To
što mi je ispričao bilo je prilično jasno i razumljivo, ali me je ipak poremetilo. On je toliko
bio opsednut Salomom da o sirotoj Berti uopšte nije bilo pomena. Pa ipak je shvatio da
više ne može da bude gost u kući i najavio je za popodne svoj odlazak. To je bilo jasno i
shvatljivo, protiv toga nisam mogao ništa da kažem; samo sam mu iznudio obećanje da
će pre puta ozbiljno razgovarati s Bertom. A onda je sledila glavna stvar. Budući da je
Hans po prirodi osećao odvratnost prema nejasnim i dvosmislenim odnosima, želeo je u
isto vreme da ima Salome samo za sebe, ali mu je za to bila potrebna njena reč ili reč
njenog hranitelja, inače bi bez toga teško dobio dozvolu da poseti našu kuću.
Uzalud sam mu savetovao da pričeka. Bio je bolesno uzbuđen i tek kasnije je doprlo
do mene da iza toga verovatno stoji njegovo osetljivo shvatanje časti, koje mora da
opravda pred sobom i pred ljudima.
Uložio sam sav trud da ga urazumim. Iako sam i ja bio zaljubljen u Salome, tvrdio
sam da je loša osoba, nagoveštavao sam mu da njena strast za njim nije istinska, da je to
samo njena sujeta i da se možda svemu tome sada smeje.
Bilo je uzaludno, uopšte nije slušao. Onda me je preklinjući zamolio da s njim odem
do šumskog nadzornika. Već je obukao redengot. Bilo mi je dovoljno teško što je trebalo

47
 Anna&zdls

da mu pomognem da dođe do devojke u koju sam toliko semestara, doduše beznadežno,

bio zaljubljen.
To nije bila laka odluka. Ali konačno sam popustio jer je Hans bio u neobičnom i
plahovitom raspoloženju, kao da ga je obuzeo demon koga ne može da obuzda.
Obukao sam svoj crni kaput i krenuo s Hansom Amštajnom ka kući šumskog
nadzornika. Put je za obojicu bio mučenje. Bilo je pakleno vrelo negde oko podneva i ja u
zakopčanom svečanom kaputu nisam dolazio do vazduha. Moj zadatak je bio da pre
svega držim po strani šumara i omogućim Hansu razgovor sa Salomom.
Služavka nas je uvela u lepu primaću sobu; nadzornik i njegova ćerka su
istovremeno ušli i uskoro sam se ja s njim odvojio u susednu prostoriju da mi pokaže
nekoliko lovačkih pušaka. Ono dvoje je ostalo u primaćoj sobi.
Šumski nadzornik je na svoj fini i mirni način bio prijateljski raspoložen prema
meni, a ja sam svaku pušku razgledao detaljno koliko je to bilo moguće. Pri tome se
nisam silno zabavljao, jer sam stalno osluškivao, a događanja u susednoj sobi nisu mogla
da me umire.
U početku je to bio poluglasan razgovor, koji se uskoro pretvorio u šaputanje, i to je
trajalo neko vreme. Zatim su se pojedini uzvici glasno čuli, a onda se iznenada, posle
čega sam par minuta s paničnim strahom osluškivao i igrao komediju, veoma razgovetno
čuo uzbuđeni glas Hansa Amštajna, preglasan, skoro urlajući, ali čuo ga je i šumski
nadzornik.
„Šta se događa?”, povikao je i naglo otvorio vrata. Salome je ustala i mirnim glasom
rekla: „Gospodin Amštajn me je počastvovao jednim predlogom, tata. Mislim da ću
morati da ga odbijem...”
Hans je bio van sebe.
„Zar te nije stid!”, vikao je ljutito. „Prvo si me skoro na silu odvojila od druge, a
sada...”
Šumski nadzornik ga je prekinuo. Vrlo hladno i malo nadmeno, zamolio ga je da
objasni pređašnju scenu. Posle dužeg ćutanja, s naporom prigušujući od besa i
uzbuđenja drhtavi glas, Hans je počeo da objašnjava, zbunio se, zastajao. Pomislio sam
da moram da se umešam, i verovatno sam time celu stvar na kraju pokvario.
Zamolio sam šumskog nadzornika za kratak razgovor i ispričao mu sve što sam
znao. Nisam prećutao nijedan od malih poljubaca kojima je Salome pridobila mog
prijatelja. Nisam prećutao ni onu noć. Stari gospodin nije izustio ni reč, pažljivo je slušao,
zatvorio oči, a na licu mu se videla tuga.
Posle pet minuta smo ponovo bili u primaćoj sobi, gde smo zatekli samo Hansa.
„Čuo sam čudnovate stvari”, rekao je nadzornik izveštačeno čvrstog glasa. „Čini se
da vam je moja ćerka nešto učinila, ali zaboravili ste da je Salome još dete.”
„Dete”, rekao je Hans. „Dete.”
„Ja ću razgovarati s devojkom i očekujem vas sutra u isto vreme za dalja
objašnjenja.” Krutim pokretom nas je otpustio i mi smo tiho i obeshrabreno krenuli ka
kući. Iznenada smo bili primorani da požurimo. Počela je snažna oluja i uprkos svim
brigama koje smo nosili u duši trčali smo kao divlji psi da bismo spasli svoju svečanu
odeću.
Za vreme ručka, moj ujak je bio izrazito dobro raspoložen; a nas troje mladih nismo
imali volju ni za jelom ni za pričom. Berta je za sada samo naslućivala da se Hans nekako

48
 Anna&zdls

otuđio i zagledala je tužno i sa strahom čas mene, čas Amštajna, a taj pogled nam se
uvlačio u samu srž.
Posle jela smo sa cigarama u ruci izašli na drveni trem i slušali grmljavinu. Počela je
da pada kiša, usijana zemlja je zagušljivo isparavala, livade i bašte je ispunila magla, a
vazduh je postao vlažan i ispunjen mirisom trave. Nisam želeo da razgovaram s Hansom,
osećao sam neki bes i gorčinu prema njemu i kad god bih ga pogledao, pojavila bi mi se
ponovo slika od juče, kako on i Salome nemi i čvrsto stisnuti jedno uz drugo napuštaju
baštu. Veoma sam sebi prebacivao zato što sam šumaru odao tajnu noćne avanture i
iskusio sam koliko može da se žali za ženom koje si se odrekao i nikada više ne možeš da
je imaš. A onda su se vrata trema odjednom orvorila i neka visoka, tamna i pokisla
prilika je stupila na trem. Tek kada je skinula dugački mantil, prepoznao sam lepu
Salome i pre nego što je izgovorila ijednu reč progurao sam se pored nje kroz vrata i
odmah ih zatvorio. U dnevnoj sobi je s ručnim radom sedela zabrinuta Berta. Tog
trenutka mi je saosećanje s napuštenom devojkom nadvladalo sve ostale misli.
„Berta, na tremu je Salome, s Hansom Amštajnom”, rekao sam joj.
Ustala je, odložila u stranu ručni rad i potpuno prebledela. Video sam kako drhti i
pomislio da će joj istog trenutka provaliti suze. Ali ugrizla se za usne i ostala nepomična.
„Moram tamo da odem”, rekla je iznenada i otišla. Gledao sam za njom kako se
ukočeno i pravo drži, kako otvara vrata trema i zatvara ih za sobom. Neko vreme sam
gledao u ta vrata i pokušao da pretpostavim šta se sada tamo napolju dešava. Ali ja tu
nisam imao šta da tražim. Spustio sam se do svog sobička, pušio i osluškivao kišu.
Ponovo sam pokušao da zamislim šta se događa između ono troje, ali ovoga puta mi je
uglavnom bilo žao samo Berte.
Kiša je odavno prestala da pada, a topla zemlja je skoro svuda bila ponovo suva.
Popeo sam se do dnevne sobe i zatekao Bertu kako posluje oko stola.
„Da li je Salome otišla?”, upitao sam
„Odavno. A gde si ti bio?”
„Spavao sam. Gde je Hans?”
„Izašao je.”
„Šta ste vas troje uradili?”
„Ah, ostavi me!”
Ne, nisam je ostavio na miru; morala je da mi ispriča. Učinila je to tiho i mirno,
gledajući me čvrsto i odlučno. Ta blaga devojka je bila hrabrija nego što sam verovao,
možda hrabrija od nas dvojice.
Kada je Berta izašla na trem, Hans je klečao pred nadmenom Salome. Berta je s
mukom ostala mirna. Primorala je Amštajna da ustane i da joj sve kaže. Ispričao joj je
sve, a Salome je stajala pored njih, slušala, i ponekad se smejala. Kada je završio, svi su
dugo ćutali, sve dok Salome nije uzela svoj mantil i htela da ode. Tada je Berta rekla: „Ti
ostaješ ovde!” A onda se obratila Hansu: „Ona te je zarobila i sada mora i da te ima; a
između mene i tebe je sve završeno!”
Šta je Salome tačno na to odgovorila, ne mogu tačno da kažem. Ali to mora da je bilo
nešto zlo - „Ona nema srce u telu”, nastavila je Berta. - Kada je krenula ka vratima, niko je
nije zaustavljao, i bez pratnje je sišla niz stepenice. Hans je moju jadnu rođaku molio za
oproštaj. Još danas će otići, može da ga zaboravi, nije bio vredan nje i tome slično. I
otišao je.

49
 Anna&zdls

Kada mi je Berta to ispričala, želeo sam da joj kažem nešto utešno. Ali pre nego što
sam uspeo ijednu reč da izustim, bacila se preko stola, strašno zajecala i zadrhtala. Nije
želela ni dodir ni reči, i ja sam mogao samo da stojim pored nje i da čekam da ponovo
dođe sebi.
„Idi, idi, molim te!”, rekla je konačno i ja sam otišao.
Iako se Hans nije vratio do večere, a ni preko noći ga nije bilo, nisam bio mnogo
iznenađen. Verovatno je otputovao. Doduše njegov mali kofer je još uvek bio tu, ali to već
može kasnije da mu se pošalje. Njegov beg nije bio tako otmen, ali nipošto neshvatljiv.
Neugodno je bilo samo to što sam sada ja bio obavezan da ovaj žalosni događaj objasnim
ujaku. Počelo je snažno nevreme, pa sam se veoma rano povukao u svoj sobičak.
Sledećeg jutra probudio me je razgovor i buka pred kućom. Zazvonila su zvona na
vratima. Nije bilo još ni pet sati. Uskočio sam u pantalone i izašao napolje.
Na par omorikinih grana ležao je Hans Amštajn u svom sivom vunenom kaputu.
Doneli su ga čuvar šume i trojica drvodelja. Naravno, tu je bilo još posmatrača.
Dalje? Ne, dobri moji. Priča je gotova. U današnje vreme, samoubistva studenata
nisu više retkost, ali tada su se poštovali i život i smrt, a o mom Hansu se još dugo
pričalo. Ni ja takođe lakoumnoj Salome do dana današnjeg nisam oprostio.
Ona se dobrim delom zbog toga pokajala. Tada to nije primila tako teško, ali i za nju
je došlo vreme da život mora ozbiljnije da shvati. Ni ona nije išla mirno svojim putem,
niti je doživela starost. Ali to bi bila još jedna priča, i ne za danas. Hoćemo li da otvorimo
još jednu flašu?
(1903)

50
 Anna&zdls

RADIONICA ZA OBRADU MERMERA

To je bilo tako velelepno leto da je čovek mogao ne danima već nedeljama da računa s
lepim vremenom, a još je bio juni i upravo se unosilo seno.
Za neke ljude nije postojalo ništa lepše od takvog leta, gde se i u najvlažnijem ritu
osuši trska i kada vrelina dopire do kostiju. Takvi ljudi, čim dođe njihovo vreme, upijaju
mnogo toplote i u tome uživaju. I najčešće su u nemarnosti svog bitisanja toliko lenjo
zadovoljni kako se retko drugim ljudima dešava. Takvoj vrsti ljudi pripadam i ja; zato mi
je svakog početka leta bilo tako silno dobro, istina s pojedinim prekidima, o kojima ću
kasnije da pričam.
To je bio možda najraskošniji juni koji sam doživeo, a i bilo je vreme da takav jedan
dođe. Mala bašta pred kućom mog oca u ulici Dorf neobuzdano je mirisala i cvetala, a
georgine, sakrivene iza polomljene ograde, stajale su masivne i visoke i razvile su debele
i okrugle pupoljke, iz kojih su izvirivali žuti, crveni i ljubičasti listići. Žuti šeboj je
ushićeno plamteo i mirisao tako raskalašno i čežnjivo kao da je znao da se bliži vreme
kada će precvetati i kada će morati da ustupi mesto rezedi, koja je rasla odmah pored
njega. Mirno i zamišljeno stajao je „lepi čovek” pričvršćen za debele staklene šipke, tanka
i sanjiva perunika, radosni svetlocrveni žbun podivljale ruže. Nije se video više nijedan
pedalj zemlje, kao da je cela bašta veliki, šareni, veseli buket, smešten u uzanu vazu, po
čijem se obodu dragoljub i ruže skoro guše, a u sredini se razmetljivo razbuktao „petrov
cvet” sa svojim velikim zavodljivim cvetovima i širi se drsko i moćno.
Posebno mi se sviđalo što ova lepota ne dodiruje ni moje rođake ni ostale seljake.
Bašta im donosi tek malo zadovoljstva početkom jeseni i onda kada u lejama ostanu
poslednje pozne ruže, smilje i lepa kata. Sada u polju imaju pune ruke posla od ranog
jutra, pa uveče padaju u krevet umorni i teški kao olovni vojnici. Pa ipak, svake jeseni i
proleća bašte se ponovo brižno i revnosno uređuju, iako ne donose nikakav prinos niti
iko obraća pažnju na njihovu raskoš.
Već dve nedelje nad zemljom stoji plavo vrelo nebo, ujutru čisto i nasmejano, a
popodne uvek opkoljeno niskim balonima oblaka koji lagano rastu. Preko noći su bliže ili
dalje prolazile oluje, ali svakoga jutra - dok je grmljavina još tutnjala u ušima -
pojavljivalo se blistavo visoko sunčano plavetnilo i ponovo je sve bilo prožimano
svetlom i vrelinom. I tada sam na svoj način započinjao letnji život, radosno i bez žurbe:
kratke šetnje po usijanim, žednim i ispucalim stazama, kroz topla žuta visoka polja
klasja, iz kojih su se smešili mak i različak, grahorica, bele rade i ladolež, a zatim duga,
satima duga odmaranja u visokoj travi na ivici šume, a iznad mene treperenje zlatnih
buba, pesma pčela, bez vetra, mirno granje, a onda predveče ugodno tromo vraćanje
kući, kroz sunčanu prašinu i crvenkastozlatne njive, kroz vazduh pun vreline i umora i
čežnjivo mukanje krava. A na kraju dugi, mlaki, strastveni časovi do ponoći, pod javorom
i lipom, uz belo vino, zadovoljno opušteno ćaskanje do duboko u toplu noć, dok u daljini
ne počne grmljavina i uz zastrašujuće hučanje jezivog vetra prve kapi polako i razbludno
padnu iz vazduha, teško i meko, u debelu prašinu.
„Ne, ne znam nešto tako lenjo kao što si ti!”, govorio je moj dobri rođak i
bespomoćno odmahivao glavom. „Samo da ti ne otpadnu ruke!”

51
 Anna&zdls

„Ništa ne brini”, umirivao sam ga. A radovalo me je kako je on bio umoran, znojav i
ukočen. Znao sam da sam u pravu. Iza mene su ležali jedan ispit i dugi niz gorkih meseci
tokom kojih sam se dosta teško odricao svoje dnevne udobnosti i žrtvovao je.
Rođak Kilijan nije bio čovek koji bi mi uskratio zadovoljstvo. Moju učenost je
duboko poštovao. Ona me je u njegovim očima odavala borama na licu, koje sam u
njegovom prisustvu često nabirao.
Bilo mi je lepo kao nikada do tada. Mirno i polako tumarao sam poljima, livadama,
kroz kukuruze, preko sena i visokih đubrišta, ležao nepokretno kao zmija na prijatnoj
toploti i uživao u tim mirnim časovima.
A tek ti letnji zvuci, zvuci od kojih se osećaš srećno i setno, a koji su mi bili tako
dragi: to neprekidno oglašavanje zrikavaca koje traje do ponoći, od koga se potpuno
izgubiš kao kad ugledaš more - taj puni šum talasanja klasja - lstrajna daleka i tiha
grmljavina - a uveče zujanje komaraca i dovikivanje u daljini, topao vetar i iznenadni
plahoviti pljusak.
Kako u tim kratkim, gordim nedeljama sve plahovito cveta i diše, intenzivnije živi i
miriše, žudno i prisnije plamti! kako prebogati miris lipe ispunjava celu dolinu i kako
pored umornog sazrelog klasja lakomo živi i razmeće se raznobojno cveće, kako sve
duplo više blista i grozničavo žuri, sve dok nad njim ne zazuji srp!
Imao sam dvadeset četiri godine i bio zadovoljan svetom i samim sobom, a život
sam koristio kao ugodnu umetnost ljubavi, u kojoj je prevagu imala njegova estetska
strana. Zaljubljivanje je došlo i prošlo bez mog uticaja, po starinskim i uobičajenim
pravilima. Tada to niko nije smeo da mi kaže. U nužnim nedoumicama i kolebanjima
pridržavao sam se potvrđene životne filozofije, koju sam stekao posle više težih
iskustava. Osim toga, položio sam ispit, imao sasvim pristojan džeparac u džepu i dva
meseca raspusta pred sobom.
Verovatno u svačijem životu postoji takvo doba; nadaleko od tebe se pruža prav put,
nema prepreka, nema oblaka na nebu, nikakve barice na putu. I onda se tako divno
Ljuljuškaš u oblacima i veruješ da sve više prepoznaješ da ne postoji sreća i slučaj već da
sve to stvarno zaslužuješ i da si ga stekao, jednostavno si stvoren za to. Onda se raduješ i
potpuno prepustiš tom saznanju, jer te preplavi sreća i srećan si kao princ iz bajke, baš
kao što je srećan vrabac na đubrištu; ali to nikada ne traje dugo.
Od dva divna meseca raspusta, prvih nekoliko dana su mi prosto proleteli. Ugodno i
bez napora, kao raspoloženi mudrac, krstario sam dolinom tamo-amo, s cigarom u
ustima, kopčom na šeširu, pola kilograma višanja i dobrom knjižicom u džepu.
Razmenjivao sam mudre reči s vlasnicima poseda, prijateljski razgovarao tu i tamo s
ljudima u polju, prisustvovao svim malim i velikim proslavama, okupljanjima i gozbama,
bio pozivan na krštenja i večernja ispijanja piva, zgodnom prilikom u kasno popodne
gucnuo čašicu sa župnikom, odlazio s fabričkim radnicima i zakupcima na pecanje,
krstario potpuno srećan, pucao od zadovoljstva kada bi se neki odrastao, iskusan čovek
prema meni ophodio kao prema sebi ravnom, bez aluzija na moju mladost. Jer stvarno, ja
sam samo spolja izgledao tako smešno mlad. Pre izvesnog vremena sam otkrio da sam
odrastao i postao čovek, s mirnim uživanjem radovao se svakog časa svojoj zrelosti i
rado koristio frazu da je život konj, okretan i snažan, a jahač mora s njim da postupa
odvažno, ali i oprezno.
A tu je ležala zemlja u svojoj letnjoj lepoti, polja kukuruza su žutela, u vazduhu se još
osećao miris sena, a lišće je još imalo svetlu i punu boju. Deca su nosila hleb i voćno vino
u polje, seljaci su bili užurbani i radosni, a uveče su mlade devojke šetale u parovima

52
 Anna&zdls

sokacima, bez razloga se iznenadno kikotale, i bez ikakvog dogovora iznenada

započinjale svoje setne pesme. Na vrhuncu mog stasavanja u zrelog čoveka na to sam
prijateljski gledao, od sveg srca se radovao takvom raspoloženju dece, devojaka i seljaka,
i verovao da sve to potpuno razumem.
U hladnoj šumovitoj klisuri nabujalog potoka, gde je na svakih stotinu koraka mogla
da se okreće vodenica, ležala je upadljiva i čista radionica za obradu mermera: šupe,
prostorija s mašinskom testerom, kuća za stanovanje i bašta, sve jednostavno, kvalitetno
i prijatnog izgleda, skoro sve novo. Tu su blokovi mermera polako i besprekorno isecani
u ploče i kolutove, ispirani i glačani; bio je to spokojan i doteran pogon, koji svakom
posmatraču pričinjava zadovoljstvo. Čudnovato, ali bilo je prijatno i podnošljivo videti,
usred uzanog i vijugavog klanca, između jela i bukvi, uzanih tragova livada, dvorište
radionice prepuno velikih mermernih blokova, belih, plavosivih i prošaranih raznim
bojama, s gotovim pločama različitih veličina, mermernim otpacima i blistavom
mermernom prašinom. Prvi put sam ovo dvorište posetio iz puke radoznalosti i tada
sam poneo sa sobom mali komad belog mermera izglačanog samo s jedne strane; imao
sam ga godinama, a koristio sam ga kao pritiskivač hartije na pisaćem stolu.
Vlasnik radionice za obradu mermera zvao se Lampart. Rano je ostao udovac i
delom zbog svog usamljeničkog života, a delom i zbog neobičnog zanimanja, s okolinom i
ljudima u njoj nije imao kontakta, pa je imao i poseban tretman. Važio je za veoma
imućnog, ali to niko nije tačno znao, jer u daljoj okolini niko nije imao sličnu radionicu,
pa ni znanja o tom poslu i zaradi. Odatle je poticala njegova posebnost, iako je on nije
isticao. Bio je tu i bilo je nužno s gospodinom Lampartom se ophoditi drugačije nego s
drugim ljudima. Ko je došao k njemu bio je dobrodošao i nailazio je na prijateljski
prijem, ali da brusača mermera neko ponovo poseti nije se nikada dogodilo. Pojavljivao
se ponekad - događalo se retko - kod zajedničkih seoskih svečanosti, za vreme lova ili
prilikom neke porudžbine, i uvek su se prema njemu ophodili veoma učtivo. Posle prvog
pozdrava, uklanjali su se s puta, jer je on to tako mirno činio i gledao ih tako ravnodušno
i ozbiljno u lice kao kakav isposnik koji je upravo stigao iz šume u koju će se uskoro
vratiti.
Pitali su ga kako idu poslovi. „Hvala, radi se”, odgovorio bi, ali nikada nije uzvratio
pitanjem. Pitali su da li mu je poslednja poplava ili suša naškodila. „Hvala, ništa
posebno”, odgovorio bi, ali ne bi nastavio: ,,A vama?”
Osim takve spoljašnjosti, bio je čovek koji je imao ili još uvek ima mnogo problema,
ali koji je naviknut da ih ni sa kim ne deli.
Tog leta sam stekao naviku da vrlo često svraćam kod majstora za mermer. Često
sam u prolazu ulazio u dvorište i u hladni i tamni šlajferaj, samo na petnaest minuta. I
gledao kako se čelične trake u ritmu kreću gore-dole, zrnca peska škripe i otpadaju, a
ćutljivi ljudi u radionici ih pljuskaju vodom. Posmatrao sam par točkova i kaiševa, seo na
kameni blok, okretao nogom tamo-amo drvenu rolnu na podu i slušao kako se zrnca i
komadići mermera ispod nje drobe, osluškivao vodu, izvadio cigaretu, malo uživao u tom
miru i svežini i otišao dalje. Gospodina Lamparta nisam skoro nijednom sreo. Kada sam
želeo do njega, a želeo sam to često, odlazio sam u malu, uvek tihu i sanjivu kuću, brisao
čizme na ulazu i pri tome se uvek nakašljavao, dok ne siđe ili gospodin ili njegova ćerka,
otvore mi vrata dnevne sobe i prinesu mi stolicu i čašu vina.
Tada bih seo za veliki sto, srknuo iz čaše, malo vrteo prstima dok ne otpočne
razgovor, koji su započinjali ili gospodin ili njegova ćerka, a oboje su retko bili prisutni u
isto vreme i meni se činilo da za ove ljude u ovoj kući ne postoji nijedna tema za
razgovor. Posle dobrih pola sata, kada se razgovor bližio kraju i pored sve moje

53
 Anna&zdls

obazrivosti, vinska čaša bi mi bila prazna. Drugom nisam bio nuđen, da zamolim nisam
želeo, a da sedim ispred prazne bilo mi je mučno, pa sam ustajao, pružao ruku i stavljao
šešir na glavu.
Što se ćerke tiče, u početku nisam ništa osobito primećivao, osim da tako čudnovato
liči na oca. Bila je visoka, uspravna i tamnokosa kao i on, imala je crne oči bez sjaja,
njegov mali i oštro izvijen nos i lepa pravilna usta. I hodala je kao on, onoliko koliko žena
može da ima hod muškarca, i imala isti prijatan i ozbiljan glas. Stezala je ruku i opraštala
se kao i otac, čekala je, isto kao i on, da čovek nešto kaže, a na učtiva pitanja odgovarala
je ozbiljno, kratko i pomalo začuđeno.
Imala je lepotu koja se u alemanskim graničnim oblastima često sreće, a koja se u
svojoj suštini zasniva i prikazuje na srazmerno raspoređenoj snazi i građi, ali
nerazdvojnoj od krupnog i visokog stasa i smeđe boje lica. U početku sam se prema njoj
ophodio kao prema prijatnoj sagovornici, a onda je sigurnost i zrelost lepe devojke
počela sve više da me privlači. Tako je počela moja zaljubljenost, koja je uskoro prerasla
u vatrenu strast kakvu ja do tada nisam poznavao. To je uskoro postalo potpuno
primetno, jer sam od odmerenog ponašanja devojke i mirne, sveže atmosfere cele kuće,
kad god sam tamo bio osećao blagu oduzetost i pitomost.
Kad god sam sedeo s njom ili njenim ocem, sva moja vatra se istog trenutka
pretvarala u plašljivi plamičak, koji sam brižljivo sakrivao. Sobu nisam posmatrao kao
pozornicu na kojoj se mladi zaljubljeni vitez s uspehom baca na kolena, već više kao
mesto umerenosti i odanosti, gde deluju miroljubive sile i gde će se značajan deo života
tek doživeti i trpeti. Uprkos svemu, iza mirne spoljašnjosti devojke osećao sam tragove
mladalačke svežine i uzbuđenja, koji su se doduše retko ispoljavali, a i tada samo nekim
brzim gestom ili iznenadno blistavim pogledom kada se vodio življi razgovor.
Često sam razmišljao o tome kakvo je stvarno biće lepe i ozbiljne devojke. Mogla je u
osnovi da bude strasna ili melaholična, ili stvarno ravnodušna prema svemu. U svakom
slučaju, to što se od nje dobijalo gledajući je, nije bila njena prava priroda. Nad njom, za
koju se činilo da porpuno samostalno i slobodno rasuđuje, njen otac je imao apsolutnu
moć, i ja sam osećao da njena istinska priroda nije potisnuta samo roditeljskim uticajem
i ljubavlju već i drugim metodama prisile. Kada su oboje bili pored mene, što se zaista
vrlo retko događalo, verovao sam da i mene obuzima taj neželjeni despotski uticaj i imao
sam nejasan osećaj da su nekada vodili žilavu i smrtonosnu borbu. A kada bi mi padalo
na um da se sada možda borba vodi zbog mene, srce bi počelo jače da mi lupa, a lagani
užas nisam mogao da savladam.
Moje prijateljstvo s gospodinom Lampartom nije napredovalo, ali se uspešno i
prijateljski razvijao moj odnos s Gustavom Bekerom, upravnikom imanja Ripaher. Ubrzo,
posle višesatnih razgovora, ispili smo piće i pobratimili se, a ja sam na to bio veoma
ponosan uprkos sumnjičavosti mojih rođaka. Beker je bio obrazovan čovek, star
otprilike trideset dve godine, veoma vešt i lukav tip. Nisam smatrao uvredom to što je on
moje umne rečenice slušao uglavnom s ironičnim osmehom, jer sam video da isti osmeh
upućuje i mnogo starijim i cenjenijim ljudima. To je sebi mogao da dozvoli, jer on nije bio
samo samostalni upravitelj i možda budući kupac najvećeg imanja u okolini već je i
svojim unutrašnjim vrednostima bio nadmoćniji od većine ljudi u okruženju. Odavali su
mu priznanje kao veoma visprenom čoveku, ali ga nisu mnogo voleli. Po tome sam
zaključio da on oseća da ga ljudi izbegavaju i zato se tako mnogo bavi mnome.
Doduše, često me je dovodio u nedoumicu. Moja načela o životu i ljudima primao je
često bez komentara, samo sa izrazito ružnim kliberenjem, što mi je bilo sumnjivo, a
ponekad je svaku filozofiju direktno proglašavao smešnom.

54
 Anna&zdls

Jedne večeri sam sedeo s Gustavom Bekerom u bašti kod Orla i ispijao pivo. Sedeli
smo za stolom nasuprot livadi, neometani i potpuno sami. Bilo je to suvo, vrelo veče,
kada je sve prepuno zlatne prašine i kada miris lipe skoro opija, a svetlost nestaje, ali je
još ima.
„Poznaješ li onog obradivača mermera tamo preko potoka?”, upitao sam svog
prijatelja.
Punio je lulu i samo klimnuo glavom.
„Pa reci mi, onda, kakav je to čovek?”
Beker se nasmejao i gurnuo kamiš lule u džep na prsluku.
„To je razborit čovek”, rekao je konačno. „Zato i ne priča tako mnogo. A zašto te on
zanima?”
„Ništa, tek onako. Ostavlja poseban utisak.”
„Pametni ljudi uvek ostavljaju poseban utisak; nema ih tako mnogo.”
,,I ništa više? Znaš li još nešto o njemu?”
„Ima veoma lepu curicu.”
„Da. Ne mislim na to. Zašto nikada ne dođe među ljude?” ,,A šta će on tamo?”
„Ah, opet isto. Mislim, možda je doživeo nešto posebno ili tako nešto.”
„Aha, nešto romantično? Mlin u tihoj uvali? Mermer? Ćutljivi pustinjak? Izgubljena
ljubavna sreća?”
„Kako to znaš?”
„On je prefrigan, čovek pravi novac.”
A onda je morao da ode. Imao je posla. Platio je svoje pivo i krenuo direktno preko
pokvašene livade i, čak i izvesno vreme nakon što je nestao iza prvog brežuljka, još uvek
se za njim vio dugački trag dima iz lule, jer se kretao u susret vetru. U štalama su site
krave počele da muču, na seoskoj ulici su već počeli večernji izlasci, i dok sam malo
razgledao oko sebe, brda su već postala plavocrna, a nebo nije više bilo crveno već
zelenoplavo i činilo se da će u svakom trenutku da se pojave i zvezde.
Kratak razgovor s upraviteljem zadao je mom ponosu mislioca udarac, a pošto je
bilo tako lepo veče, iznenada sam se setio svoje ljubavi prema Lampardovoj ćerki i osetio
strast s kojom se ne bi smelo igrati. Popio sam još nekoliko piva i kada su se stvarno
pojavile zvezde, a iz uličice se začula narodna pesma koja u srce dira, ostavio sam svoju
mudrost i svoj šešir da leže na klupi, odšetao lagano do tamnog polja i u hodu pustio
suze da teku koliko god hoće.
Dok su mi suze lile, gledao sam pred sebe u letnju noć: moćni niz obrađene zemlje,
nabrekle na horizontu kao ogroman mekani talas na nebu, sa strane diše i spava u
daljinu ispružena šuma, iza mene leži selo skoro nestalo s vidika, sa slabim svetiljčicama
i malo tihih udaljenih zvukova. Nebo, obrađena polja, šuma i selo, zajedno s različitim
mirisom livada, pojedinačnom pesmom cvrčaka koja se još uvek čula, sve se to prepliće
jedno preko drugog i blago me osvaja i razgovara sa mnom kao da stvara neku lepu,
radosnu i setnu melodiju. Samo su zvezde počivale, jasne i nepokretne, u polutamnim
visinama.
Bojažljiva ali ipak plamteća želja i jedna čežnja borile su se u meni; nisam znao da li
je to težnja ka novom, nepoznatom uživanju i bolu ili priželjkivanje povratka u
detinjstvo, da se još jednom oslonim na očevu baštensku ogradu, čujem glasove mrtvih
roditelja i lajanje našeg psa, i da se tiho isplačem.

55
 Anna&zdls

Protiv svoje volje ušao sam u šumu i probijao se kroz sasušeno granje i tešku tamu,
dok iznenada ispred mene nije postalo svetio i prostrano, a onda sam dugo stajao
između visokih jela nad uzanim potokom i gledao dole na Lampardov posed s bledom
gomilom mermera i tamnom, uzanom radionicom. Sve dok, stideći se, nisam prečicom
preko polja krenuo kući.
Već sledećeg dana, Gustav Beker je bio upoznat s mojom tajnom.
„Mani se objašnjenja”, rekao je. „Ti si jednostavno zacopan u Lampardovu. Ali to nije
nikakva nesreća. Ti si u godinama kada će ti se slične stvari bez sumnje još često
događati.”
Moj ponos se ponovo snažno usprotivio.
„Ne, dragi moj”, rekao sam, „ti si me potcenio. S dečačkim ljubavisanjem sam
završio. O svemu sam dobro razmislio i nalazim da ne mogu bolje da se oženim.”
„Oženiti?”, smejao se Beker. „Mladiću, pa ti si sladak.”
To me je stvarno naljutilo, ali ga nisam napustio već sam se potrudio da mu ispričam
sva svoja razmišljanja i dalje planove u toj stvari.
„Ti zaboravljaš na glavnu stvar”, rekao je on ozbiljno i važno. „Lampardovi nisu za
tebe, to su ljudi većeg kalibra. Zaljubiti se može svako kad god mu je volja, ali oženiti se
smeš samo onom s kojom kasnije možeš da izađeš na kraj i da pratiš tempo.”
Kada sam se namrštio i poželeo da ga odlučno prekinem, iznenada se ponovo
nasmejao i rekao: „Pa onda pohitaj, sine moj, i želim ti mnogo sreće!”
Od tada sam satima pričao s njim o tome. Retko je mogao da se odvoji od letnjih
radova, pa smo razgovore često vodili usput na polju, u štali i ambaru. I što sam više
pričao o tome, cela stvar mi je postajala jasnija i određenija.
Jedino kada bih sedeo u radionici za mermer osećao sam se potišteno i ponovo
zapažao da sam još uvek daleko od cilja. Devojka je i dalje imala miran i prijateljski
pristup, uz dodatak zrelosti, što mi se veoma sviđalo, ali od čega sam ipak zazirao.
Ponekad mi se činilo da sam joj veoma drag i da me potajno voli. Umela je tako zaneseno
i ispitivački da me gleda, kao nekoga kome se čovek raduje. Sasvim ozbiljno je prihvatala
moja razmišljanja, ali mi se činilo da iza toga ipak stoji neosporno drugačije mišljenje.
Jednom mi je rekla: „Za žene, ili makar za mene, život je sasvim drugačiji. Mi
moramo mnogo toga da radimo i da istrpimo što muškarci ne moraju. Mi nismo tako
slobodne...”
Ja sam govorio o tome da svako raspolaže svojom sudbinom i da mora da stvori
život koji će biti njegovo delo i samo njemu pripadati.
„Muškarac to možda i može”, razmišljala je ona, „to ne znam. Ali kod nas je
drugačije. I mi možemo nešto uraditi od sopstvenog života, ali je to ovde više traganje za
racionalnim nego pružanje sopstvenih koraka.”
Kada sam joj se ponovo usprotivio i održao jednu prikladnu i mudru besedu,
obuzela ju je vatra i skoro jarosno mi je odgovorila:
„Držite se svog uverenja, a meni ostavite moje! Potražiti najlepše u životu kada
postoji izbor, nije velika veština. Ali ko može da bira? Ako danas ili sutra padnete pod
točkove kola i izgubite ruke i noge, šta možete da uradite s vašim kulama u vazduhu?
Bićete srećni ako uspete da izađete na kraj i s onim što je od vas preostalo.”
Nikada nije ispoljila toliko živosti. A onda se umirila, čudno se nasmejala i nije me
zadržavala kada sam ustao i oprostio se za taj dan. Njene reči su mi često obuzimale

56
 Anna&zdls

misli i uglavnom su mi prolazile kroz glavu u nezgodnim trenucima. Imao sam na umu
da o tome razgovaram sa svojim prijateljem; ali, kada bih ugledao Bekerove hladne oči i
drhtave usne spremne na ismevanje, prošla bi me volja. Uglavnom se svaki put događalo
tako da sam, što su moji razgovori s gospođicom Lampard bili intimniji i neobičniji,
manje o njima razgovarao s Bekerom. Izgledalo je da mu ova stvar nije više važna. U
najboljem slučaju upitao bi s vremena na vreme da li i dalje redovno odlazim u radionicu
mermera, malo me zadirkivao i ponovo bio dobar prema meni koliko je to njemu bilo
moguće.
Jednom sam ga, na moje veliko iznenađenje, zatekao u Lampardovom boravištu.
Kada sam ušao, sedeo je u dnevnoj sobi s gospodinom i uobičajenom čašom vina pred
sobom. Pošto ju je ispraznio, osetio sam neku vrstu zadovoljstva kada sam video da ni
njemu neće biti ponuđena druga. Uskoro je završio s posetom, Lampard je imao posla, a
ćerka mu nije bila tu, pa sam krenuo i ja.
„Šta te dovodi ovamo?”, upitao sam ga kada smo bili na drumu. „Izgleda da
Lamparda poznaješ veoma dobro.”
„Da, izgleda tako.”
„Imate zajedničke poslove?”
„Poslove oko novca, da. Jagnješce danas nije prisutno? Tvoja poseta je bila veoma
kratka.”
„Ostavi se toga.”
Ja sam s devojkom ostvario poverljiv prijateljski odnos, u kome ona nije znala o
mojoj stalno rastućoj ljubavi, i sada je protiv svih mojih očekivanja iznenada postala
drugo biće, što mi je u početku oduzelo svaku nadu. U stvari nije bila plašljiva, ali je
izgledalo da traži put do onog ranijeg, drugačijeg odnosa, i trudila se da naše razgovore
svede na spoljne i uopštene stvari, a da započeti srdačan odnos sa mnom ne prepusti
daljem napredovanju.
Mozgao sam o tome, lutao po šumi, dolazio do hiljadu glupih pretpostavki, postajao
još nesigurniji u svom odnosu prema njoj i upao u čemernu brigu i sumnju da je sve to
podsmevanje mojoj ukupnoj filozofiji sreće. Utom je prošla i polovina mog raspusta, pa
sam počeo da brojim uzaludno potrošene dane i za svakim protraćenim gledao sam sa
zavišću i očajanjem kao da je svaki od njih bio beskrajno važan i nepovratan.
U međuvremenu je došao dan u kome sam bez daha i zaprepašćen poverovao da
sam sve dobio i da u jednom trenutku stojim pred otvorenim vratima vrta sreće.
Prolazio sam pored radionice i u baštici između visokih dalija ugledao Helenu. Ušao sam,
pozdravio je i pomogao joj da jedan polegli bokor priveže za pritku. Tu sam proveo
najviše četvrt sata. Moj dolazak ju je iznenadio, bila je zbunjena i plašljivija nego obično,
a u njenom zaziranju je bilo nečega što sam verovao da mogu da pročitam kao otvorenu
knjigu. Ona me voli; to osećanje me je duboko potreslo. Iznenada sam postao siguran i
srećan; gledao sam tu visoku, veličanstvenu devojku nežno, skoro bolećivo, hteo da je
poštedim pometenosti i činio se kao da to ne primećujem; sam sam sebi izgledao kao
junak kada sam joj posle kraćeg vremena pružio ruku i otišao bez osvrtanja. Ona me voli,
primao sam svim čulima, a od sutra će sve krenuti na dobro.
Ponovo je osvanuo divan dan. Od briga i uzbuđenja sam neko vreme skoro izgubio
osećaj za lepotu leta i lutao unaokolo ne gledajući oko sebe. A sada je šuma ponovo
podrhtavala od sunčevih zraka, potok je bio crn, smeđ i srebrn, a horizont svetao i
gizdav, dok su se na poljskim stazama smešile crvene i plave suknje seljanki. Bio sam

57
 Anna&zdls

tako pobožno radostan da ne bih mogao ni leptira da oteram. Na gornjoj ivici šume,
posle napornog uspinjanja, legao sam na tlo.
Bilo je dobro da sam tog dana svim čulima uživao, sanjario i pevušio. Čak sam uveče
u bašti kod Orla popio pola litra najboljeg starog crnog vina.
Kada sam dan posle toga došao do radionice, osetio sam ponovo onaj stari hladni
stav. Pogled na dnevnu sobu, nameštaj i mirnu - ozbiljnu Helenu pretvorio je u prah
moju sigurnost i pobedničko osećanje; sedeo sam tu kao što siromašni putnik sedi na
stepenicama, i kasnije otišao kao pokisao pas, razočaran i prepun jada. Ništa se nije
dogodilo. Helena se čak prijateljski držala. Ali od onog jučerašnjeg ponašanja više nije
bilo ni traga.
Od tog dana je za mene započela gorka stvarnost. Razjedala me je žudnja kao glad
proždrljivca, izgubio sam san i duševni mir. Svet mi se preokrenuo, povukao sam se u
sebe i tišinu i ništa drugo nisam čuo osim tihih i jasnih krika moje strasti. Sanjao sam
kako mi ta visoka, lepa, ozbiljna devojka prilazi i naslanja glavu na moje grudi; pružao
sam ruke u prazno, uplakan i proklinjući, i prikradao se i danju i noću radionici
mermera, u koju se nisam više usuđivao da uđem.
Nije pomoglo ni to što me je Valter uveravao bez sukobljavanja i sarkastičnih
pridika. Nije pomoglo ni to što sam satima po brutalnoj vrelini trčao poljem ili ležao u
hladnom potoku sve dok zubi ne bi počeli da mi cvokoću. Nije vredelo ni što sam u
subotu uveče učestvovao u seoskoj tuči i zaradio modrice po ćelom telu.
A vreme je isticalo kao voda. Još četrnaest dana raspusta! Još dvanaest dana! Još
deset! Dva puta sam za to vreme otišao do radionice. Prvi put sam sreo samo oca, otišao
s njim do strugare i nemo posmatrao kako se pričvršćuje novi blok mermera. Gospodin
Lampard je otišao u stovarište preko puta da nešto donese i pošto se nije odmah vratio,
istrčao sam napolje i imao na umu da se više nikada ne vratim.
Ipak, posle dva dana sam bio opet tu. Helena me je primila kao i uvek, a ja nisam
mogao da skrenem pogled s nje. U svom nemirnom i nepostojanom raspoloženju
nepromišljeno sam petljao i izbacivao gomilu viceva, izreka i anegdota, što je nju vidno
ljutilo.
„Zašto ste danas takvi?”, konačno me je upitala i gledala me tako umilno i otvoreno
da je srce počelo jače da mi lupa.
,,A kakav sam to?”, upitao sam, a đavo je hteo da sam pri tome pokušao i da se
nasmejem.
Taj neuspeli smeh joj se nije dopao, slegla je ramenima i izgledala tužna. U momentu
mi se učinilo da sam joj ipak drag, da želi da izađe u susret mojim željama i da je samo
zato ucveljena. Samo jedan minut sam teško disao i ćutao, a onda se ponovo javio đavo,
vratio sam se u prethodno budalasto raspoloženje i nastavio s blebetanjem od koga je i
mene svaka reč bolela, a devojku veoma ljutila. Ali bio sam dovoljno mlad i glup da u boli
i svojoj besmislenoj budalaštini uživam kao kakav glumac i da dečačkim prkosom
pukotinu između mene i nje značajno povećam, umesto da sam se ugrizao za jezik ili
zamolio Helenu za oproštaj.
U žurbi sam iskapio vino, zakašljao se i napustio sobu i kuću bedniji nego ikad. Od
mog raspusta je preostalo još osam dana.
To je bilo tako lepo leto, koje je počelo tako obećavajuće i veselo. Sve moje uživanje
je prošlo - šta još mogu da uradim s preostalih osam dana? Odlučio sam da već sutradan
otputujem.

58
 Anna&zdls

Ali pre toga sam morao još jednom da odem u njenu kuću. Da odem još jednom, da
vidim njenu moćnu plemenitu lepotu i da joj kažem: „Ja sam te voleo, zašto si se igrala sa
mnom?”
Prvo sam otišao na Bekerovo gazdinstvo, jer sam ga odnedavno skoro zanemario.
Stajao je u svojoj velikoj, skoro praznoj sobi, za smešno malim pultom, i pisao pisma.
„Želim da ti kažem, zbogom”, rekao sam. „Verovatno ću već sutra otputovati. Znaš,
sada me ponovo čeka naporan rad.”
Na moje čuđenje, nije pravio viceve od toga. Lupio me je po ramenu, nasmejao se
skoro sažaljivo i rekao: „Znači tako. Da, idi onda uz božiju pomoć, mladiću!”
Kada sam bio skoro kod vrata, pozvao me je natrag u sobu i rekao: „Slušaj, žao mi je.
Ali da od toga s devojkom ništa neće biti, znao sam odmah. I ovako i onako si sve tvoje
mudre izreke raskrčmio - drži se dobro, ostani u sedlu iako ti u glavi sve bruji.”
To je bilo u podne.
Po podne sam sedeo na mahovini na obronku, gledajući niz potok na radionicu, ali i
na Lampardovu kuću. Ostavio sam sebi vreme da se oprostim, sanjarim i razmislim,
naročito o onome što mi je Beker rekao. S bolom sam gledao u klanac i par krovova koji
su dole ležali; potok je blistao, a s belog druma vetar je raznosio prašinu: zaključio sam
da će proći mnogo vremena pre nego što se ovde vratim, a ljudi, potok i radionica će
produžiti svojim neprekidnim tokom. Možda će Helena da odbaci rezignaciju i mirenje sa
sudbinom i svojim unutrašnjim željama, možda će snažno zgrabiti sreću ili tugu i time se
zadovoljiti? Možda, ko zna, možda će se moj sopstveni put još jednom probiti iz klanca i
zamršenih dolina i dovesti me u neku čistu, daleku zemlju mira. Ko zna?
U to nisam poverovao. Prvi put me je obuhvatila prava strast i znao sam da u meni
ne postoji moć dovoljno jaka i plemenita da je pobedi.
Palo mi je na um da je bolje da otputujem ne razgovarajući još jednom s Helenom.
Tako je bilo najbolje. Klimnuo sam glavom njenoj kući i vrtu, odlučio da je više ne vidim i
tako opraštajući se do večeri ležao na uzvišenju.
Kao u snu krenuo sam dalje, uz šumu, često se spoticao po vrletima i povratio se iz
oduzetosti u strašnom šoku tek kada sam pod nogama osetio parčad mermera i ugledao
ulazna vrata radionice, koju nisam hteo ni da vidim niti da dodirnem. Ali bilo je kasno.
Ne znajući kako sam ovde dospeo, ušao sam i sedeo za stolom u polumraku. Helena,
nasuprot mene, leđima okrenuta prozoru, ćutala je i gledala ispred sebe. Učinilo mi se da
veoma dugo tako sedim i da satima ćutim. Trgnuo sam se od straha, a onda postao
svestan da sam ovde poslednji put.
„Pa”, rekao sam, „ovde sam samo da vam kažem zbogom. Moj raspust je prošao.”
„Ah?”
I ponovo se sve umirilo. Čuli su se radnici kako posluju u šupama, putem su polako
prolazila natovarena kola, osluškivao sam ih dok se nisu izgubila iza krivine. Želeo sam
da ih slušam još dugo, dugo. Ustao sam sa stolice i hteo da odem.
Prišao sam prozoru. I ona je ustala i gledala me. Pogled joj je bio čvrst i ozbiljan i
dugo ga nije skrenula s mene. „Zar se ne sećate”, upitao sam, „onda u vrtu?”
„Da, sećam se.”
„Helena, tada sam mislio da me volite. A sada moram da idem.”
Uzela je moju ispruženu ruku i povukla me ka prozoru.

59
 Anna&zdls

„Dopustite da vas još jednom pogledam”, rekla je i podigla mi lice uvis. Približila se i
gledala me neobično svečano i hladno kao kamen. Lice joj je bilo tako blizu moga da
nisam mogao ništa drugo nego da pritisnem usne na njene. Zatvorila je oči, uzvratila mi
poljubac, a ja sam je obgrlio, snažno privukao uz sebe i tiho upitao: „Dušo moja, zašto tek
danas?”
„Ne govori ništa!”, rekla je. „Idi sada i vrati se kroz jedan sat. Moram u radionicu, da
se pobrinem za ljude. Otac danas nije tu.”
Otišao sam i koračao dolinom kroz nepoznatu i čudnovatu okolinu, kao u snu slušao
žuborenje potoka i mislio na potpuno odvojene, nebitne stvari - na male smešne ili
spokojne scene iz doba mog detinjstva i slične priče, koje su nejasno nastajale iz oblaka i
nestajale pre nego što bi ih potpuno prepoznao. U hodu sam i pevao neku običnu uličnu
pesmicu. Tako sam lutao po tom nepoznatom prostoru dok me ne obuze čudnovato
slatka toplina i velika, snažna Helenina prilika zauze moje misli. Tada sam došao sebi;
daleko dole u dolini počinjao je sumrak i ja sam žurno i veselo krenuo nazad.
Čekala me je, ušao sam u sobu, a onda smo seli na ivicu stola, držali se za ruke i
nismo izgovorili ni reč. Bilo je prijatno toplo i mračno, jedan prozor je bio otvoren, a u
visini nad šumom u brdu kao tanka traka svetlucao je bledunjavi oblak, ispresecan crnim
vrhovima jela. Milovali smo jedno drugom prste, a kod svakog laganog stiska kroz mene
su prolazili žmarci od sreće.
„Helena!”
„Da?”
,,Oh, dušo!”
Naši prsti su se dodirivali dok se nisu umirili, upleteni. Posmatrao sam bledo nebo, a
kada sam se osvrnuo, primetio sam da i ona tamo gleda i onda sam u mraku ugledao
slabašno svetio iz njenih očiju i dve velike nepokretne suze kako joj blistaju na kapcima.
Polako sam ih ljubio i čudio se kako su tako hladne i slane. Tada me je privukla, ljubila
dugo i snažno, a onda ustala!
„Vreme je. Sada moraš da ideš.”
Kada smo bili kod vrata, poljubila me je još jednom naglo i strasno, drhtala tako da
je i mene tresla i onda jedva čujnim glasom, gušeći se rekla:
„Idi, idi! Čuješ li, idi sada!” A kada sam napolju zastao, dodala je: „Zbogom, ne dolazi
više, ne dolazi nikada više! Zbogom!”
Pre nego što sam nešto uspeo da kažem, zatvorila je vrata. Osetio sam zebnju i
hladnoću oko srca, ali je prevagnuo osećaj ogromne sreće, pa sam na putu do kuće
lepršao kao na krilima, skinuo odeću i samo u košulji sedeo na prozoru.
Jednu takvu noć bih želeo ponovo da doživim. Blagi vetrić me je milovao kao
majčina ruka; pred visoko postavljenim prozorom šaputala su ohola, velika, okrugla
stabla kestenova, lagani miris polja provlačio se kroz noć, a u daljini je sevalo, zlatno i
drhtavo, kao da plovi preko teškog neba. Tiha udaljena grmljavina se povremeno
oglašavala, slabašna i čudnovatih tonova, kao da se daleko u šumi i brdu trza u snu i
muca umorne sanjive reči. Sve to sam gledao kao kralj iz svog visokog i srećnog zamka, i
kao da sve pripada meni i da postoji samo zato da mi pričini veliko zadovoljstvo i ulepša
mesto za odmor. Moje biće je odahnulo u zanosu i izgubilo se kao strujanje ljubavnih
stihova, neiscrpno, u noćnu daljinu, iznad usnule zemlje, dodirujući tamo svetle oblake.
To nije ništa kada se kaže rečima, ali leži i dalje sačuvano u meni i mogao sam, kada bi za
to postojali izrazi, da opišem svaki drhtaj mračne tavanske prostorije, svaku u tami

60
 Anna&zdls

zalutalu neravninu na tlu, svaki šum vrhova drveća, svaki trag udaljene munje i tajni
ritam grmljavine.
Ali ne, ja to ne mogu da opišem. Ono najlepše i najprisnije i najvrednije se ne može
reći. Ali bih voleo da mi se ta noć ponovo vrati.
Pošto se od Bekera nisam valjano oprostio, odlučio sam da sledećeg jutra odem do
njega. Umesto toga, lunjao sam unaokolo po selu, a onda napisao Heleni jedno dugačko
pismo. Najavio sam joj dolazak za uveče i ponudio veliki broj predloga. Izneo sam joj
tačno i ozbiljno moje stanje i poglede jedan za drugim i upitao sam je da li smatra
pametnim da odmah razgovaram s njenim ocem ili želi da s time još pričekamo dok ne
pronađem pristojno nameštenje i time osiguram našu budućnost. Uveče sam otišao do
nje. Otac joj ni ovoga puta nije bio kod kuće; nekoliko dana je već bio kod svojih
dobavljača, koji su to od njega zahtevali.
Poljubio sam moju lepu draganu, ušao s njom u sobu i upitao je za pismo. Da, primila
ga je. A šta o tome misli? Gutala je i gledala me molećivo, a kada sam insistirao, pokrila
mi je rukom usta, poljubila me u čelo i zaječala tako tužno da nisam znao kako da joj
pomognem. Na moja nežna pitanja samo je odmahivala glavom, a onda se i pored
ogromnog bola nasmejala čudno, blago i milo, obavila ruke oko mene i opet smo sedeli
kao i juče, ćuteći i gledajući u daljinu. Čvrsto se privila uz mene, stavila mi glavu na grudi,
a ja sam joj bez ikakvih misli lagano ljubio kosu, čelo, obraze i potiljak, dok mi se nije
zavrtelo u glavi. Ustao sam.
„Dakle, treba li sutra da razgovaram s tvojim ocem ili ne?”
„Ne”, rekla je, „molim te, ne.”
„Ali zašto? Plašiš se?”
Odmahnula je glavom.
„Pa zašto onda?”
„Pusti to, pusti to! Ne pričaj o tome. Imamo još četvrt sata.”
Sedeli smo zagrljeni i mirni, i dok je privijena uz mene kod svakog milovanja
zaustavljala dah i podrhtavala, njena potištenost i seta je prešla i na mene. Hteo sam da
se odbranim i govorio sam joj da veruje u mene i našu sreću. .
„Da, da”, klimala je potvrdno glavom, „ali ne pričaj o tome! Mi smo sada srećni.”
Poljubila me više puta snažno, vatreno, a onda malaksalo i umorno pala na moje
ruke. Kada sam morao da krenem, dok me je na vratima milovala po kosi, jedva čujnim
glasom je rekla: „Zbogom, zlato moje. Nemoj sutra da dođeš, nemoj nikada više da dođeš,
molim te! Zar ne vidiš da me to čini nesrećnom?”
S mukom i bolom u srcu sam se vratio kući i razmišljao do pola noći zašto ne veruje i
ne želi da bude srećna? Setio sam se onoga što mi je pre nekoliko nedelja rekla: „Mi žene
nismo tako slobodne kao vi; čovek mora da nauči da podnosi to što mu je sudbina
dodelila.” Ali šta je to njoj sudbina dodelila?
To sam morao u svakom slučaju da saznam i zato sam joj pre podne poslao pisamce
i čekao je uveče kad je radionica prestala s radom, a svi radnici otišli kućama, iza šupe
kod mermernih blokova. Stigla je sa zakašnjenjem i oklevajući.
„Zašto si došao? Ovo mora da se prekine. Otac je unutra.”
„Ne”, odgovorio sam. „Sada moraš da mi kažeš sve što ti leži na srcu, od početka do
kraja, pre toga ne odlazim odavde.”
Helena me je gledala mirno i pobledela kao kamene ploče ispred kojih smo stajali.

61
 Anna&zdls

„Ne muči me”, šaputala je s naporom, „ne mogu da ti kažem, ne želim. Mogu samo da
ti kažem - otputuj, još danas ili sutra, zaboravi sve. Ja ne mogu da ti pripadnem.”
Izgledalo je da joj je hladno ove mlake julske večeri, toliko je drhtala. Teško da sam
ikada osetio sličnu patnju kao tog trenutka. Ali bez objašnjenja nisam mogao da odem.
„Sada mi ispričaj sve”, ponovio sam. „Moram da znam.” Gledala me je tako da me je
sve bolelo. Ali nisam mogao ništa drugo.
„Govori”, rekao sam skoro ljutito, „inače ću ovog trenutka otići preko do tvog oca.”
Nevoljno se uspravila i tako bleda i tužna u rani sumrak izgledala veličanstveno
lepo. Govorila je bez strasti, ali glasnije nego pre.
„Pa evo. Ja nisam slobodna i ti ne možeš da me imaš, jedan drugi je već tu. Da li ti je
to dovoljno?”
„Ne”, rekao sam, „to nije dovoljno. Da li ti je taj drugi drag? Draži nego ja?”
„Ah!”, plaho je uzviknula. „Ne, ne, ja ga ne volim. Ali njemu sam obećana i to ne može
da se promeni.”
„Zašto da ne? Ako ti ne mariš za njega!”
„Tada te još nisam poznavala. Sviđao mi se; nisam ga volela, ali je bio pravi
muškarac, a ja nijednog drugog nisam upoznala. Tada sam dala svoj pristanak i sada je to
tako i tako mora i ostati.”
„Ne mora, Helena. Tako nešto se može opozvati.”
„Da, naravno. Ali ne radi se o njemu, već o mom ocu. Njega ne smem da izneverim.”
„Ja ću razgovarati s njim.”
,,Oh, ti dete ne razumeš ništa?”
Gledao sam je. Skoro da se smejala.
„Ja sam prodata, moj otac me je uz moj pristanak prodao, za novac. Na zimu je
venčanje.”
Okrenula se, udaljila nekoliko koraka i ponovo se vratila.
Onda je rekla: „Zlato moje, budi hrabar! Više ne smeš da dođeš, ne smeš više.”
,,I samo zbog novca?” Morao sam da upitam. Slegla je ramenima.
„Moj otac ne može nikako da odustane, ima čvrstu obavezu kao i ja. Ti ga ne
poznaješ! Ako ga izneverim, dogodiće se nesreća. Zato budi razuman i hrabar.”
A onda je iznenada provalilo iz nje: „Razumi me i ne ubijaj me! Za sada se još držim.
Ali ako me još jednom dodirneš
- to neću moći da podnesem. Ne mogu više ni da te poljubim, jer ćemo svi biti
izgubljeni.”
U jednom trenutku sve je postalo mirno, tako mirno da su se u kući preko puta čuli
koraci njenog oca.
„Ne mogu danas da odlučim”, bio je moj odgovor. „Još uvek ne želiš da mi kažeš - ko
je on?”
„Taj drugi? Ne, bolje je da to ne znaš. Oh, od sada ne dolazi više meni za ljubav!”
Ušla je kuću, a ja sam gledao za njom. Želeo sam da odem, ali sam to zaboravio, i
sedeo sam na belom hladnom kamenu, osluškivao šum vode i njeno proricanje. Činilo mi
se kao da ovde ispred mene prolazi moj život, Helenin, i druge bezbrojne sudbine, uz
klanac u mrak, ravnodušno i bez reči kao voda. Kao voda...

62
 Anna&zdls

Dockan i mrtav umoran stigao sam kući, zaspao, probudio se ujutru i odlučio da
pakujem kofer, ponovo na to zaboravio, i posle doručka tumarao po šumi. Nisam mogao
da zadržim nijednu misao, nadolazile su kao mehurići iz mirne vode, raspršivale se i iza
njih nije ostajalo ništa.
Znači sve je gotovo, pomislio bih s vremena na vreme, ali to nije bila slika i
predstava o tome; to je bila samo jedna reč, i ja bih samo uzdahnuo, klimnuo glavom, ali
pametniji nego pre nisam postao.
Tek u toku popodneva u meni su se razbudili ljubav i ponos, koji su pretili da
nadvladaju. I ovo stanje nije bilo čvrsta osnova za jasne i dobre misli i umesto da me
primoraju da izvesno razumno vreme sačekam, odložio sam put i u blizini radionice
motrio u zasedi sve dok nisam video gospodina Lamparda kako napušra kuću, preko
polja izlazi na put prema selu i nestaje u daljini.
Onda sam prešao do kuće.
Kada sam ušao u kuću, Helena je vrisnula i pogledala me vrlo povređena.
„Zašto?”, zaječala je. „Zašto ponovo?” Bio sam bespomoćan i posramljen i nikada se
nisam osećao tako jadno kao tada. Jedva sam pustio vrata i lagano krenuo ka njoj, a ona
me je gledala preplašeno i žalosno.
„Oprosti mi, Helena”, izustio sam najzad. Odmahivala je glavom, gledala u pod i
podigla pogled, ali je stalno ponavljala: „Zašto? Zašto?” Njeno lice i držanje je postalo
starije, zrelije i moćnije, pa sam sam sebi pored nje izgledao kao dečkić.
,,E pa onda”, rekla je konačno i pokušala da se nasmeši.
„Reci mi još nešto”, zamolio sam je, jedva dolazeći do daha, ,,a onda mogu da odem.”
Lice joj se zgrčilo, verovao sam da će da zaplače. Ali ona se neočekivano nasmejala, a
ja ne mogu da opišem s koliko nežnosti i bola je krenula ka meni i kroz šapat mi rekla:
„Hajde uđi, šta si se tu ukočio!” Napravio sam jedan korak i uzeo je u naručje. Stajali smo
čvrsto zagrljeni i dok se u meni zadovoljstvo mešalo sa zebnjom, užasom i jecajima, ona
je izgledala vedro, milovala me kao dete, iz milošte me zvala čudesnim imenima, grizla
me za ruku i bila veoma domišljata u ljubavnim ludorijama. U meni se borio duboki
osećaj straha protiv pokrenute strasti, nisam pronalazio reči i Helenu sam držao čvrsto
uz sebe dok me je ona raskalašno, s osmehom, milovala i zadirkivala.
„Budi malo vedriji, ti santo leda”, govorila je i vukla me za brkove.
Plašljivo sam upitao: „Veruješ li sada da će ipak sve biti dobro? Iako ne možeš da mi
pripadneš.”
Uhvatila mi je glavu obema rukama, unela mi se u lice i rekla: „Da, ipak će sve biti
dobro.”
„Onda smem da ostanem ovde i da sutra opet dođem i razgovaram s tvojim ocem?”
„Da, blesavi dečko, ti smeš sve. Smeš čak da dođeš i u redengotu ako ga imaš. Sutra
je ionako nedelja.”
„Naravno da ga imam”, nasmejao sam se i odjednom posrao radostan kao dete, pa
sam je privukao i nekoliko puta odigrao valcerske okrete po sobi. Onda smo seli na
ugaoni sto, popeo sam je na krilo, čelo je prislonila na moj obraz, a ja sam se igrao
njenom dugom i teškom kosom sve dok nije poskočila, povukla se unazad, ponovo
skupila kosu, pripretila mi prstom i rekla: „Svakog trenutka otac može da dođe.
Ponašamo se kao deca.”

63
 Anna&zdls

Dobio sam jedan poljubac, i još jedan, a iz buketa na prozorskom simsu jednu
rezedu za šešir. Bilo je več veče, i to subotnje veče, kod Orla sam naišao na šaroliko
društvo, popio pola litra vina, bacio par kugli s njima i na vreme otišao kući. Izvadio sam
redengot iz ormana, okačio ga na naslon stolice i posmatrao ga s uživanjem. Izgledao je
veoma lepo, kao nov, svojevremeno kupljen za izlazak na ispit i od tada skoro nikada
nenošen. Crna blistava čoja je u meni probudila snažne svečane i plemenite misli.
Umesto da odem u krevet, seo sam i razmišljao šta sutra treba da kažem Heleninom ocu.
Tačno i jasno sam predstavio sebi kako ću izaći pred njega, smerno ali dostojanstveno,
pretpostavio njegove primedbe, moje odgovore, takođe njegove i moje misli i ponašanje.
Govorio sam zato glasno, kao učeni propovednik, i pri tome činio odgovarajuće pokrete i
kada sam već ležao u krevetu i bio blizu toga da zaspim, izgovarao sam pojedine rečenice
iz pretpostavljenog sutrašnjeg razgovora.
A onda je došlo nedeljno jutro. Ostao sam da ležim u krevetu i da još jednom u miru
razmislim, sve dok se nisu čula crkvena zvona. Dok je trajala služba, oblačio sam svoje
svečano odelo tako podrobno i precizno kao onda za ispit, obrijao se, popio jutarnju čašu
mleka, a srce je počelo jako da mi lupa. Uznemiren, čekao sam da se završi bogosluženje i
krenuo pre nego što su završne reči utihnule, polako, ozbiljnog držanja, izbegavajući
prašnjava mesta na putu, kroz već vrelo i sparno pre podne, preko livade, do potoka,
prema mom cilju. Uprkos opreznosti, malo sam se oznojio u svečanom odelu s visokom
kragnom.
Kada sam stigao do radionice, na moje iznenađenje i nelagodnost, na putu i u
dvorištu ljudi iz sela stajali su u grupama kao da nešto čekaju i tiho razgovarali kao na
nekoj javnoj prodaji.
Ipak nisam želeo nikoga da pitam šta se događa, prošao sam pored njih ka ulazu u
kuću, začuđen i stegnutog srca kao u nekom čudnovatom, nespokojnom snu. U hodniku
sam zatekao prijatelja Bekera, koga sam kratko i zbunjeno pozdravio. Bilo mi je
neprijatno što sam ga tu zatekao, jer je on sigurno verovao da sam odavno otputovao.
Ipak, izgleda da o tome nije ni razmišljao. Izgledao je napet, umoran i bled.
„Tako, i ti si došao?”, rekao je klimnuvši glavom i prilično zajedljivim glasom. „Bojim
se, dragi moj, da si ti danas ovde nepotreban.”
„Da li je gospodin Lampard ovde?”, uzvratio sam mu pitanjem.
„Naravno, a gde bi trebalo da bude?” ,,A gospođica?”
Očima mi je pokazao na sobna vrata. „Tu, unutra?”
Beker mi je klimnuo glavom. Hteo sam da pokucam, ali su se vrata otvorila i neko je
izašao. A onda sam ugledao veći broj posetilaca kako stoje unaokolo, a deo nameštaja je
bio drugačije razmešten.
Tada sam se prepao.
„Bekeru, šta se ovde događa? Šta traže ovde svi ovi ljudi? A ti, zašto si ti ovde?”
Beker se okrenuo i ispitivački me gledao.
„Ti o ovome ne znaš ništa?”, upitao me je izmenjenim glasom.
,,A šta to? Ne.”
Postavio se ispred mene i uneo mi se u lice.
„Onda se vrati kući, mladiću”, rekao mi je tiho, skoro nežno, i stavio mi ruku na
rame. Steglo me je u grlu, činilo mi se da ću se ugušiti, a nedefinisani strah mi je obuzeo
celo telo. Beker me je još jednom pogledao čudnovato i ispitivački. Tiho me je upitao:

64
 Anna&zdls

„Jesi li juče razgovarao s devojkom?” Kada sam pocrveneo, zakašljao se na silu, ali je to
zvučalo kao stenjanje.
„Šta je s Helenom? Gde je ona?”, povikao sam prestravljen.
Beker je koračao gore-dole i kao da je zaboravio na mene. Naslonio sam se na
stepenišni stub i osećao se pritešnjen nekim tuđim, stranim, beskrvnim pojavama. Onda
je Beker prošao pored mene, rekao mi: „Dođi!” i popeo se uz stepenice. Seo je na jedan
stepenik, mene povukao pored sebe i bezobzirno izgužvao moju svečanu odeću. U
jednom trenutku je u celoj kući zavladala mrtvačka tišina, a onda je Beker počeo da
priča.
„Stegni srce i stisni zube, mali. Helena Lampard je mrtva, jutros smo je našli kod
donjeg slapa, izvukli smo je iz potoka, ispod pokretnog dela brane. Budi miran, ne govori
ništa! I drži se! Nisi ti jedini koji se ne oseća dobro. Saberi se sada i budi muškarac. Ona
leži tamo u sobi i izgleda dovoljno dobro, ali kada smo je odande izvukli, bilo je grozno,
užasno je bilo...” Zastao je i zatresao glavom.
„Ćuti, ne govori ništa! Kasnije ćemo imati dovoljno vremena za razgovor. Ovo mene
više pogađa nego tebe. - Ili ne, ostavimo to; sutra ću ti sve objasniti.”
„Ne”, zamolio sam ga. „Bekeru, reci mi! Moram sve da znam.”
„Pa dobro. Za komentare i ostalo stojim ti u svako vreme na raspolaganju. Sada
mogu samo da ti kažem da sam imao najbolje namere kad sam ti dopustio da dolaziš
ovamo. Ali nikad se ne zna. Pa eto, Helena je bila moja verenica. Još ne zvanično, ali
ipak...”
U trenutku sam pomislio da moram da ustanem i da ga svom snagom tresnem u lice.
Izgleda da je on to primetio.
„Ne čini to!”, rekao je i mirno me gledao. „Kao što sam obećao, objašnjenja u neko
drugo vreme.”
Sedeli smo ćuteći. Kao utvara proletela mi je kroz glavu cela priča između Helene,
Bekera i mene, veoma jasno i brzo. Zašto to nisam ranije saznao, zašto nisam to sam
otkrio? Koliko mogućnosti bi tada postojalo! Samo jedna reč, jedna slutnja i ja bih mirno
otišao svojim putem, a ona ne bi tamo ležala.
Moj gnev se stišao. Bio sam potpuno siguran da Beker naslućuje istinu i shvatio sam
koliki teret leži na njemu, jer je tako sigurno dopustio moje mešanje u njihov odnos i
zbog toga veliki deo krivice leži na njegovoj duši. Morao sam da postavim još jedno
pitanje.
„Ti, Bekeru - da li si je voleo? Ali zaista voleo?”
Hteo je nešto da mi kaže, ali ga je izdao glas. Samo je klimnuo glavom, i drugi put, i
treći. Kada sam ga video pognute glave i čuo kako tom žilavom i čvrstom čoveku
otkazuje glas, kako na njegovom neispavanom licu mišići jasno i izražajno podrhtavaju,
tek tada sam osetio strašnu nesreću. Kada sam posle dužeg vremena pogledao kroz
osušene suze, on je stajao ispred mene, ispružene ruke. Prihvatio sam je i stisnuo, a on je
krenuo ispred mene nadole, strmim stepenicama, a zatim tiho otvorio vrata dnevne
sobe, u kojoj je ležala Helena i u koju sam ja tog jutra s dubokim užasom poslednji put
ušao.
(1903)

65
 Anna&zdls

UČENIK LATINSKOG

U sredini stešnjenog starog gradića leži fantastično velika kuća, s mnogo malih prozora,
trošnih stepenica koje vode na sprat, upola dostojanstvene, a upola smešne. Istog takvog
raspoloženja bio je i mladi Karl Bauer, šesnaestogodišnji učenik koji je svako jutro i
podne tamo odlazio sa svojom vrećom za knjige. Tu je uživao u latinskom jeziku, lepom,
jasnom i punom vrlina, i u staronemačkim pesnicima, a mučio se s teškim grčkim i
algebrom, koja mu ni u trećoj godini nije bila draga kao ni u prvoj, i radovao se nekolicini
sedobradih učitelja, a imao problema s nekoliko mladih.
Nedaleko od školske zgrade nalazila se prastara prodavnica, u koju je preko tamnih
i vlažnih stepenica kroz uvek otvorena vrata ulazio i izlazio svet, a u mrklom mračnom
hodniku mirisalo na špiritus, petrolej i sir. Karl se dobro snalazio u mraku, jer je skroz
gore u istoj kući imao svoju sobu, a tamo je odlazio na hranu i spavanje kod majke
vlasnika radnje. Tako turobno je bilo dole, a tako svetio i otvoreno tamo gore; tamo je
imao sunce, svetlost i pogled preko pola grada; skoro sve krovove je raspoznavao, a
pojedinima je čak i imena davao.
Od svih raznovrsnih lepih stvari kojih je u radnji bilo mnogo, mali broj je uzanim
stepenicama dolazio gore, a do Karla Bauera dospevalo je još manje, jer je sto za
obedovanje stare gospođe Kusterer uvek bio oskudno postavljen i nikad , ga nije zasitio.
Ako to zanemarimo, ona i on su imali potpuno prijateljske odnose, a svoju sobu je
posedovao kao knez svoj zamak. Niko mu nije smetao, mogao je da se bavi čime god je
hteo, i bavio se svim i svačim. Dve senice u kavezu bile su samo deo toga, ali on je na neki
način opremio i stolarsku radionicu, u peći je topio i lio olovo i cink, hvatao slepiće i
guštere i čuvao ih u kutiji - oni su posle kraćeg vremena stalno izlazili kroz uvek nove
rupe u žičanoj ogradi. Osim toga, imao je i violinu, i kada ništa nije čitao ili se bavio
stolarijom, savesno je gudio u bilo koje vreme dana ili noći.
Tako je mladi čovek uživao u svakom danu i nije dozvoljavao da mu vreme sporo
prolazi, naročito zato što mu nisu nedostajale knjige, koje je pozajmljivao kad god bi
neku video. Čitao je mnogo, ali mu, naravno, nisu sve bile podjednako drage već je
prednost davao bajkama, pričama, tragedijama i stihovima.
Sve to, iako je bilo veoma lepo, nije moglo da ga zasiti. Zato je, kada bi glad postala
moćna i nepodnošljiva, tiho kao lasica silazio crnim uzanim stepenicama do kamenog
hodnika, koji je osvetljavala samo slabašna svetlost iz radnje. Tamo se događalo, i to
neretko, da na visoko poređanim praznim kutijama leže ostaci ukusnog sira, ili da pored
vrata stoji polupuno burence haringi, a u dobrom danu ili kada Karl pod izgovorom da je
voljan da pomogne hrabro uđe u radnju, u njegovim džepovima našla bi se puna šaka
suvih šljiva, krušaka ili nečeg sličnog.
Te raznovrsne navike, uposlenost i sklonosti iz ljubavi su pored svemoćne škole bile
sasvim dovoljne da ispune njegovo vreme i misli. Ali Karl Bauer time još nije bio
potpuno zadovoljan. Delom po ugledu na pojedine školske drugove, delom kao rezultat
mnogobrojne lepe literature, ali i zaslugom potreba sopstvenog srca, stupio je u jednom
trenutku po prvi put u divni tajanstveni svet ljubavi prema ženama. Iako je tačno znao
da njegova težnja za pridobijanjem nema realnu podlogu i ne može da se ostvari, nije
odustao i svoje obožavanje je posvetio najlepšoj devojci u gradu, koja je poticala iz
bogate kuće i već u raskoši svoje odeće daleko prevazišla sve ostale devojke.
Karl je svakodnevno prolazio pored njene kuće i kada bi je sreo, napravio bi dubok

66
 Anna&zdls

naklon šeširom, kakav ni pred rektorom nije izvodio. Time je prilično bio obuzet sve dok
zahvaljujući nepredviđenom slučaju njegovo postojanje nije dobilo potpuno drugačiji
izgled i otvorilo mu novu mogućnost u životu.
Jedne večeri pred kraj jeseni, posle šolje tanke bele kafe koja nije mogla da ga zasiti,
glad ga je kidala. Skliznuo je nečujno niz stepenice i pretraživao po hodniku, gde je posle
kraćeg traganja ugledao zemljani tanjir, a na njemu dve kruške zimnjače, krasne veličine
i boje, naslonjene na kotur holandskog sira oivičenog crvenom trakom.
I tako gladan, lako je mogao da nasluti da je ova kolekcija namenjena stolu domaćina
i da ju je posluga samo na trenutak stavila na stranu; ali ushićenom iznenadnom
lepotom, bliža mu je bila pomisao da je to povoljna sudbinska prilika, te je primio dar s
osećanjem zahvalnosti i strpao ga u džepove.
Pre nego što je uspeo da nestane, kroz podrumska vrata je u mekim papučama, tiho
i sa svećom u ruci, ušla služavka Babet i otkrila prestravljenog prestupnika. Mladi lopov
je još uvek držao sir u ruci, stojeći nepomičan, pogleda uprtog u pod, potpuno van sebe, i
propadao u provaliju od stida. Oboje su stajali osvetljeni svećom, a život je odvažnom
mladiću do tada poklanjao mnogo bolnih trenuraka, ali sasvim sigurno nikada ovako
mučan.
„Ne, tako nešto!”, rekla je konačno Babet, gledajući u slomljenog prestupnika kao da
se dogodilo ubistvo. Ovaj nije govorio ništa. „Zar takva stvar!”, nasravljala je Babet. „Znaš
li ti da je to krađa?”
,,Oh, ne.”
„Gospode bože, kako si došao do toga?”
„To je ovde stajalo, Babet, i ja sam mislio...”
„Šta si ti mislio?”
„Pa pošto sam bio tako mnogo gladan...”
Kod ovog odgovora Babet je širom otvorila oči i pogledala sirotana s beskrajnim
razumevanjem, zaprepašćeno i sažaljivo.
„Ti si gladan? Pa zar ne dobijaš ništa da jedeš tamo gore?”
„Malo, Babet, vrlo malo.”
„Biće dobro, biće dobro. Zadrži to što imaš u džepovima, zadrži i sir, samo zadrži,
ima ga još dosta u kući. Ali sada brzo izađi, inače može još neko da dođe.”
Prilično začuđen, Karl se vratio u svoju sobu i posle kraćeg premišljanja pojeo prvo
holandski sir, a zatim kruške. Onda je osetio olakšanje, duboko uzdahnuo, i zbog toga
odsvirao na violini psalm zahvalnosti. Još ga nije priveo kraju kada se začulo tiho
kucanje, a kada je otvorio, pred vratima je stajala Babet i pružala mu ogroman, puterom
bogato namazan komad hleba.
To ga je veoma obradovalo, ali je hteo da ga dostojanstveno odbije, što Babet nije
dozvolila, pa je rado popustio.
„Veoma lepo sviraš na violini”, rekla je zadivljeno, „ja te često slušam. A što se tiče
jela, već ću ti nešto nabaviti. Svako veče mogu nešto dobro da ti donesem, ali to ne treba
niko da zna. Zašto da ti ne bude bolje kada tvoj otac stvarno dosta plaća za tvoju
ishranu?”
Još jednom je mladić pokušao bojažljivo i zahvalno da odbije, ali ona to nije htela ni
da čuje, i on se zadovoljno povukao.

67
 Anna&zdls

Na kraju su dogovorili da Karl u danu kada je veoma gladan na stepenicama odsvira

pesmu Zlatno večernje sunce. Tada će ona doći i doneti mu jelo. Ako svira nešto drugo ili
ne svira ništa, znači da nema preku potrebu. Skrušeno i zahvalno stavio je ruku u njenu
široku desnicu i jakim stiskom su potvrdili dogovor.
Od tog časa, gimnazijalac je osetio lagodnost i sa uživanjem prihvatio brigu ove
dobronamerne žene. Često se sećao godina provedenih kod kuće, jer ga je Babet pazila i
mazila potpuno isto kao majka, a bila je i sličnih godina kao ona. Imala je oko četrdeset i
u osnovi bila gvozdene, krute i energične prirode; ali prilika ju je naterala da krade za
njega, a to što je tako neočekivano u mladiću našla zahvalnog prijatelja, štićenika i
ptičicu za hranjenje doprinelo je da sve više iz njene dremljive osnove i očvrsle ali dobre
duše na svetio dana skoro bojažljivo izađe sklonost ka popuštanju i nesebičnom
dobročinstvu.
Ova promena je išla u prilog Karlu Baueru i brzo ga je razmazila, pa je prihvatao sve
što mu se nudi kao da na to ima pravo. Došlo je do toga da je već posle nekoliko dana
sramni prvi susret kod podrumskih vrata potpuno zaboravio i svake večeri je
stepenicama odjekivala pesma Zlatno večernje sunce. Kao da se ništa nije dogodilo.
Uprkos svoj zahvalnosti, možda Karlovo sećanje na Babet ne bi ostalo tako
postojano da se njeno dobročinstvo trajno ograničilo samo na poklone u hrani. Mladić je
bio gladan, ali u isto vreme i sanjar, a dobar odnos prema mladom čoveku se sirom i
šunkama, voćem i vinom iz podruma ne može na duže održati.
Babet nije samo u kući Kustererovih bila veoma cenjena i preko potrebna, već je u
celom komšiluku uživala glas besprekorne čestitosti. Tamo gde je ona bila prisutna uvek
je bilo pristojno, mudro i veselo. To su znale sve komšinice i veoma blagonaklono su
gledale kada bi se njihova posluga, posebno ona mlada, našla u njenom društvu. Onaj
koga bi ona preporučila i ko je uživao u srdačnom odnosu s njom imao je bolje
preporuke nego iz servisa za poslugu ili udruženja mladih žena.
Petkom uveče i nedeljom po podne Babet je retko bila sama, već uvek okružena
vencem mladih sluškinja, kojima je pomagala da provedu slobodno vreme i nalazila im
se pri ruci savetima svih vrsta. U tom prilikama su se igrale igre, pevale pesme,
postavljala šaljiva pitanja i zagonetke, a ako je neka imala verenika ili brata, mogla je
slobodno i da ga dovede. Uistinu, to se rede događalo, i verenici bi ubrzo napuštali
ovakvo društvo, jer mlade kalfe i sluge s Babet nisu bili u tako prijateljskim odnosima
kao devojke. Raspusne ljubavne priče nije trpela; kada bi neka od njenih štićenica
naginjala ka tome i posle ozbiljne opomene se ne bi popravila, bila bi isključena iz
društva.
U to živahno društvo mladih devojaka je učenik latinskog pozvan kao gost. I možda
je tamo naučio više nego u gimnaziji. Veče kada se prvi put pojavio u društvu nije nikada
zaboravio. Bilo je to u zadnjem dvorištvu, devojke su sedele na stepeništu i praznim
kutijama, bilo je tamno, a gore je četvrtasti isečak večernjeg neba svetleo blagim plavim
svetlom. Babet je sedela na burencetu ispred ulaza u podrum i Karl je sramežljivo stao
pored nje, naslonjen na stub kraj vrata, nije ništa govorio i pažljivo je kroz tminu
zagledao lica devojaka. Odmah je malo plašljivo pomislio na to šta će njegovi drugovi u
školi reći za ovaj večernji skup kada ih o tome bude izvestio.
Ah, ta devojačka lica! Skoro sve ih je već poznavao iz viđenja, ali sada su ru,
okupljene u polutami, potpuno drugačije, izgledale veoma zagonetno. Već je znao skoro
sva imena, likove, a o mnogima i njihove životne priče. I to kakve priče! Koliko sudbina,
dostojanstva, snage i ljupkosti u nekoliko malih života sluškinja.

68
 Anna&zdls

Tu je bila Ana iz Zelenog drveta; ona je kao veoma mlada u svojoj prvoj službi nešto
ukrala i bila mesec dana u zatvoru. Ali sada je godinama bila verna i ozbiljna i važila je za
pravo blago. Imala je velike smeđe oči i čvrsta usta, sedela je ćuteći i posmatrala mladića
hladno i radoznalo. Njen dragi, koji ju je tada kod te policijske priče izneverio, oženio se
u međuvremenu, ali ubrzo i obudoveo. Ponovo je pokušao da joj se približi, ali je ona
ostala čvrsta i odgovorila da ne želi ništa više o njemu da zna, iako ga je potajno volela
isto kao i pre.
Margareta iz bačvarske radnje je bila uvek vesela, hučna i bučna, i kao da je imala
sunce u riđoj kovrdžavoj kosi. Neprekidno je bila u čistoj odeći i uvek je imala nešto lepo
i vedro na sebi, neku plavu traku, par cverova, a novac uopšte nije trošila već je svaki
pfenig slala svom očuhu, koji bi to propio i nikada joj ni hvala nije rekao. Ona je kasnije
imala težak život, nesrećno se udala i doživela više nevolja i muka, ali i tada je bila
lepršava i slatka kao pre, čista, nosila nakit i smejala se, doduše ređe, ali zato mnogo
lepše.
I tako su skoro sve imale malo radosti i novca, ali mnogo prijateljskog ophođenja, uz
mnogo posla, briga i bola, pa ipak su se probile i ostale tu, s malim izuzecima, hrabre i
neuništive ratnice. I kako su se samo smejale u tih par slobodnih sati i znale da sebe
obraduju bez ičeg posebnog, jednim vicem, jednom pesmom, punom šakom oraha i
ostacima crvene trake. Kako su samo drhtale od uzbuđenja kada neka ispriča svirepu
priču o stradanju i kako su tužne pesme zajedno pevušile, uzdisale i jecale, s krupnim
suzama u tim dobrim očima.
Nekoliko njih bile su neprijatne i svađalice, uvek spremne na zanovetanje i
ogovaranje, ali su kada je to bilo potrebno dobijale svoje od Babet preko gubice. I one su
nosile svoj teret i nije im bilo lako. Naročito je bila nesrećna Greta iz Biskupije. Teško je
podnosila život u velikoj vrlini, čak joj ni udruženje mladih žena nije bilo dovoljno
pobožno i dovoljno strogo, a na svaku grublju reč koja bi joj bila upućena, duboko bi
uzdahnula i tiho rekla: „Pravednici moraju mnogo da pate.” Trpela je iz godine u godinu,
ali je uspevala da ostane tu, a kada bi se njena čarapa puna ušparanih talira prepunila,
uznemirila bi se i počela da plače. Dva puta je mogla da se uda za neke majstore, ali oba
puta je odustala; jedan je bio vetropir, a drugi je i sam bio tako pravičan i ponosan da bi
morala da se odrekne uzdisanja.
Sedele su u uglovima tamnog dvorišta, jedna drugoj pričale zgode i čekale šta će
dobro i veselo da im donese to veče. Njihove priče i ponašanje se učenom mladiću u
početku nisu učinili naročito pametni i dopadljivi, ali uskoro je njegova zbunjenost
popustila, oslobodio se, postalo mu je ugodno, pa je na devojke šćućurene u mraku
gledao kao na neobičnu, posebno lepu sliku.
„Da, ovo vam je gospodin učenik latinskog”, rekla je Babet i odmah je htela da ispriča
priču o njegovoj žalosnoj patnji i gladovanju, ali ju je on preklinjući povukao za rukav i
ona ga je dobroćudno poštedela.
„Mora da strašno mnogo učite?”, upitala je rida Margareta iz bačvarske radnje i
odmah nastavila dalje: ,,A šta želite posle da studirate?”
„Pa, to još nije sasvim sigurno. Možda za doktora.” To je probudilo interesovanje i
sve su ga pažljivo pogledale.
„Ali pre toga morate da pustite brkove”, dobacila je Lena iz apoteke, a onda su se
smejale, neke tihim kikotom, neke naglas, zadirkivale ga stotinama šala i teško da bi bez
Babetine pomoći to ubrzo prestalo. Na kraju su zatražile da im ispriča neku priču. Iako je
tako mnogo čitao, ništa mu drugo nije palo na pamet osim bajke koja će ih prestrašiti,

69
 Anna&zdls

kako je on mislio; ali nije čestito ni započeo, a one su počele da se smeju i dovikuju: „Tu
znamo već odavno.” Greta iz Biskupije je dodala podsmešljivo: „To je samo za decu.”
Kada je to čuo, postideo se, a Babet je umesto njega obećala: „Sledećeg puta ispričaće
nam nešto drugo, on ima toliko mnogo knjiga kod kuće!” To ga je umirilo, pa je odlučio
da sledeći put zablista.
U međuvremenu je nebo izgubilo i poslednji plavi tračak svetlosti, a na neprozirnom
crnilu se pojavila prva zvezda.
„A sada morate kući”, opomenula ih je Babet, a one su ustale, protresle i ispravile
kike i kecelje, pozdravile jedna drugu i neke krenule kroz zadnja mala dvorišna vrata, a
druge kroz hodnik do ulaznih vrata.
I Karl Bauer je poželeo laku noć, popeo se do svoje sobe, zadovoljan, ali nejasnih
osećanja. Iako je bio duboko u mladićkoj oholosti i ludosti učenika, ipak je primetio da
njegove nove poznanice vode neki drugi život i da su skoro sve te devojke vezane nekim
čvršćim vezama, žilavo, za miran svakodnevni život, a da u sebi nose snagu i znaju stvari
koje su njemu bile strane. Međutim, on u tome nije video opasnost, a večernja okupljanja
posluge su bivala sve ređa, jer se već duboko ušlo u zimu i svi su se trudili da iskoriste
svaki lep dan pre nego što ih uhvati prvi sneg. Pa ipak, Karl je našao priliku da ispriča
svoje priče. To su bile priče o Zundelfrideru i Zundelhajmeru, od pripovedača Hobela,
koje je on našao u svojoj riznici i time privukao veliku pažnju slušalaca. Pouku je na
kraju preskočio, ali ju je Babet izvlačila po sopstvenoj potrebi i mogućnostima. Devojke
su, osim Grete, hvalile zasluge pripovedača, naizmenično ponavljale glavni događaj i
usrdno ga molile da i sledeća priča bude tako vredna. On im je to obećao, ali već sledećeg
dana je bilo tako hladno da okupljanje u dvorištu više nije bilo moguće, a onda, kako se
bližio Božić, on se okrenuo drugim mislima i radostima.
Svake večeri je na kutiji za duvan za svog oca urezivao jedan stih na latinskom. Stih
nije trebalo da sadrži neko klasično dostojanstvo, a kako je bez toga latinski stih
neodrživ, na kraju je urezao samo: „Nazdravlje”, velikim izuvijanim ukrasnim slovima na
poklopcu, izglačao kutiju kamenom plovućcem i premazao je voskom. Tek tada je
potpuno zadovoljan otputovao na raspust.

Januar je bio hladan i vedar i Karl je, kad god je imao slobodnog vremena, odlazio na
klizalište. Tako je jednoga dana i zaboravio svoju malo umišljenu ljubav prema lepoj
gradskoj devojci. Njegovi drugovi su je obasipali stotinama malih kavaljerskih usluga, a
on je primetio da se ona sa svima ophodi hladno, zajedljivo, uglađeno i s koketiranjem.
Jednom se odvažio i pozvao je na vožnju, ne crveneći i ne zamuckujući, ali ipak s jakim
lupanjem srca. Položila je svoju malu levu ruku u mekim kožnim rukavicama na njegovu
od mraza crvenu desnu, klizala s njim unaokolo i nije prikrivala podsmeh njegovim
bespomoćnim pokušajima da započne otmenu konverzaciju. Na kraju ga je napustila uz
naklon glave i kratko „hvala”. Odmah zatim je čuo kako razgovara s prijateljicama, od
kojih su ga mnoge podsmešljivo gledale i tako vidno i zlobno se smejale, kako samo
mogu lepe i razmažene devojke.
To mu je bilo previše, pa je odlučio da se odrekne dotadašnje ionako ne prave
zanesenosti, i već je sebi načinio zadovoljstvo od toga da se ubuduće tom derištu, kako ju
je sada nazivao, ne javlja ni na klizalištu, a ni na ulici.
Svoju radost što se oslobodio tih nedostojnih okova i dosadne učtivosti pokušao je
da izrazi i da je po mogućstvu poveća time što je često u večernjim časovima s nekim
obesnim drugovima kretao u avanture. Šegačili su se sa žandarmom, kucali na osvetljene

70
 Anna&zdls

prozore u prizemlju, povlačili konopce zvona, zaglavljivali drvca u električne prekidače,

dražili vezane pse, prepadali devojčice i žene u zabačenim uličicama predgrađa
zviždanjem, praskavim bombicama i malim zapaljivim spravama.
Karl Bauer se u tim poduhvatima u zimskim tamnim večerima duže vreme osećao
veoma, veoma dobro; radosna razuzdanost i u isto vreme groznica doživljaja od koje se
steže grlo činila ga je divljim i odvažnim i izazivala osobite otkucaje srca koje nikada
ranije nije upoznao, a u kojima je opijeno uživao. Docnije je kod kuće i dalje svirao
violinu ili čitao uzbudljive knjige, a pri tome je sebi izgledao kao istrošeni razbojnik koji
se vratio kući, obrisao sablju, obesio je na zid i spokojno zapalio borovu luč.
Kako su se sva ta događanja u sumrak uglavnom svodila na iste putanje i zabave i
nikada se ništa od tajno očekivane prave avanture nije dogodilo, na njegovu veliku žalost
zadovoljstvo je počelo da mu opada, i on se od razuzdanih drugova razočarano sve više
udaljavao. I upravo te večeri kada je poslednji put učestvovao i samo sa pola srca bio
prisutan, ipak se nešto dogodilo.
Četvorica dečaka su trčkarala ulicama tamo-amo, igrala se malim štapovima za
šetnju i smišljala sramna dela. Jedan je imao limene naočare na nosu, a sva četvorica su
nosili šešire i kape, raskalašno, lagano zabačene na potiljak. Posle nekog vremena, žurno
ih je pretekla sluškinja s velikom korpom na ruci. Iz korpe je visila dugačka crna traka i
svojim već zaprljanim krajem dodirivala pločnik.
Bez ikakvog razmišljanja, Karl Bauer je bezobrazno podigao traku. Držao ju je
čvrsto. Dok se devojka bezazleno udaljavala, traka se izvlačila iz korpe, postajala sve
duža, a dečaci su prsnuli u radostan smeh. Devojka se okrenula i prišla im brzo kao
munja, lepa, mlada i plavokosa, opalila Karlu šamar, brzo pokupila traku i u žurbi otišla.
Mladići su zbijali šale s kažnjenim i ismevali ga, a on se ućutao i na sledećoj raskrsnici se
oprostio od njih.
Osećao se čudno. Lice devojke koje je samo na trenutak video u polutamnoj ulici bilo
mu je lepo i drago, a udarac od njene ruke, koga se doduše stideo, pružio mu je više
zadovoljstva nego bola. Ali kada bi pomislio na to da se s jednim dragim bićem ponašao
tako dečački budalasto, da je ljuta na njega i da ga smatra za nedotupavu ludu, obuzeo bi
ga stid i kajanje.
Stigao je do kuće, a uz strme stepenice ovoga puta nije zviždukao već se peo lagano i
potišteno. Oko pola sata je sedeo u mraku hladne sobice, čela oslonjenog na prozorsko
staklo. A onda je uzeo violinu i svirao zvonke i nežne melodije iz svog detinjstva, koje je
već četiri-pet godina neprekidno pevao ili svirao. Mislio je na svoju sestru i baštu kod
kuće, na kestenovo drvo i crvene cvetove dragoljuba na verandi, i na svoju majku.
Umoran i pometen legao je u krevet, ali nije mogao odmah da zaspi, pa se avanturisti i
uličnom heroju dogodilo da sasvim tiho i tužno počne da plače i da nastavi da proliva
suze sve dok nije zadremao.
Karl je kod svojih dotadašnjih drugova u večernjem krstarenju došao na glas
kukavice i dezertera, jer se više nikad nije pojavio u tom društvu. Umesto toga, čitao je
Don Karlosa, pesme Emanuela Gaj besa i Halika fon Birnačkog, počeo da vodi dnevnik i
više nije protivurečio mudrim savetima dobre Babet.
Međutim, ona je usled ovakvog ponašanja stekla utisak da s mladićem nešto nije u
redu, i pošto je preuzela brigu o njemu, pojavila se pred vratima sobe da se lično uveri.
Nije došla praznih ruku već je donela veliki komad lionske kobasice i zahtevala da je Karl
pojede odmah, pred njenim očima.
„Ali, Babet”, branio se on, „sada baš i nisam gladan.”

71
 Anna&zdls

Ona je smatrala da mladi mogu da jedu bilo kada i nije popuštala dok njena volja nije
bila ispunjena. Nekom prilikom je čula da su gimnazijalci preopterećeni i nije imala
pojma koliko se njen štićenik drži daleko od svakog naprezanja. U opadanju njegovog
raspoloženja za hranu ona je videla početak nekakve bolesti, savetovala ga ozbiljno po
svojoj savesti, raspitivala se o pojedinostima njegovog zdravstvenog stanja i na kraju mu
ponudila narodno preventivno sredstvo za pročišćavanje. Karl je morao da se nasmeje,
ali joj je objasnio da nešto manji apetit ima samo zbog lošeg raspoloženja i zlovolje. To je
odmah shvatila.
„Odavno te nismo čuli da zviždućeš”, rekla je živahno, ,,a niko ti nije umro. Reci mi,
da se ti nisi možda zaljubio?”
Malo crvenila na licu nije mogao da izbegne, ali je odbio tu sumnju s negodovanjem i
zaključkom da mu ne fali ništa, da je malo rastrojen i da mu je dosadno.
„Pa, onda ću ti odmah predložiti nešto”, uzviknula je radosno Babet. „Sutra se udaje
mala Lisa s donjeg ćoška. Ona je dovoljno dugo bila verena s jednim radnikom. Svi misle
da je mogla da nade i bolju priliku, ali ovaj čovek nije loš, a samo novac baš ne može da te
usreći. A na venčanje moraš da dođeš, i svi će se obradovati kada te vide i kada pokažeš
da nisi uobražen. Doći će Ana iz Zelenog drveta, Greta iz Biskupije, ja i još malo ljudi. Biće
to mala, mirna svadba, u kući, bez velike gozbe, plesa i sličnog. Ali i bez toga se može lepo
provesti.”
„Ali ja nisam pozvan”, rekao je Karl u nedoumici, jer mu se čitava stvar baš i nije
dopala. Ali Babet se samo nasmejala.
„Ah, koješta, za to ću se već pobrinuti, a radi se samo o sat-dva uveče. A sada mi je,
dragi moj, palo nešto na pamet. Ponesi i violinu. Zašto da ne? To će biti fina zabava i na
tome će ti biti zahvalni.” Nije prošlo mnogo vremena, a mladi gospodin je pristao.
Sledećeg dana svratio je uveče po Babet: nosila je potpuno očuvanu raskošnu
haljinu iz mladih dana, koja je bila prilično uzana, i bila je potpuno uzrujana, crvena, i
radovala se svečanosti. Nije dozvolila da se Karl presvuče već mu je rekla da samo
promeni kragnu, a čizme mu je očetkala na nogama uprkos svečanoj odeći. Onda su
zajedno krenuli do siromašne kuće u predgrađu, gde je mladi par iznajmio sobičak pored
kuhinje i ostave. Karl je nosio violinu.
Išli su polako i oprezno, jer je prethodnog bila jugovina, a oni su želeli da uđu čistih
čizama. Babet je nosila čudovišno veliki i težak kišobran pod rukom, a svoju
crvenobraon suknju držala podignutu obema rukama, što se Karlu nije dopalo, čak se
pomalo i stideo da ga s njom vide.
U vrlo skromnoj, belo sveže okrečenoj prostoriji, oko čisto prekrivenog stola od
jelovog drveta sedelo je sedam-osam ljudi, pored bračnog para, dva mladoženjina druga
i dve mladine rođake ili prijateljice. Posluženo je svinjsko pečenje sa salatom, na stolu je
stajao i kolač, a pored stola, na podu, dva velika pivska bokala. Kada su Babet i Karl stigli,
svi su ustali, domaćin se dva puta sramežljivo naklonio, a sretna mlada se primila
pozdravljanja i upoznavanja i svako od gostiju im je pružio ruku.
„Uzmite kolače”, rekla je domaćica, a čovek je ćuteći stavio dve nove čaše i usuo
pivo.
Dok se nisu upalile lampe, prilikom pozdravljanja Karl nije nikoga poznao osim
Grete iz Biskupije. Na Babetin znak, novac uvijen u papir, koji mu je za tu priliku unapred
dala, Karl je predao domaćici, poželevši im sreću. Onda mu je doneta stolica, pa je seo
ispred svoje čaše piva.

72
 Anna&zdls

U tom momentu je užasnut pored sebe ugledao mladu sluškinju koja mu je nedavno
prilepila šamar. Izgledalo je da ga ona ne prepoznaje. U svakom slučaju, gledala ga je
nezainteresovano, a kada je domaćin nazdravio, prijateljski je prema njemu pružila čašu.
Ovo ga je malo umirilo i Karl se odvažio da je otvorenije pogleda. Poslednjih dana je
veoma često mislio na to lice koje je tada samo na trenutak ugledao i od tada ga nikada
više nije video. I čudio se kako sasvim drugačije izgleda. Bila je blaža i nežnija, nešto
tanja i lakša od slike koju je nosio u sebi. Ali nije bila manje lepa već još zanosnija, i činilo
mu se da nije starija od njega.
Dok su ostali, posebno Babet i Ana, živahno ćaskali, Karl nije govorio ništa, sasvim
mirno je sedeo, čašu piva vrteo u ruci, a mladu plavušu nije ispuštao iz vida. Na pomisao
koliko žarko želi da poljubi njena usta skoro se užasnuo, jer mu se činilo da je to, što je
duže gleda, utoliko više teško, drsko i nemoguće.
Sedeo je obeshrabren, ćutljiv i neraspoložen. U tom momentu ga je pozvala Babet da
uzme violinu i odsvira nešto. Malo se branio i prenemagao, dohvatio kutiju, malo
naštimovao žice, i počeo da svira jednu popularnu pesmu, koju je celo društvo odmah
počelo da peva.
Led je bio probijen i za stolom je postalo bučno i veselo. Doneta je potpuno nova
lampa, pre toga napunjena uljem i upaljena, pesma za pesmom je odjekivala u sobičku,
donet je i novi bokal piva, a kada je Karl zasvirao muziku za ples, istog momenta su tri
para počela da se okreću po slobodnom delu uzane sobe.
Oko devet sati su se gosti razišli. Plavuša je dobar deo puta išla u istom pravcu kao
Babet i Karl, i on se ohrabrio da s devojkom započne razgovor.
„Kod koga ste u službi?”, upitao je snebivajući se.
„Kod trgovca Kolderera, u ulici nedaleko odavde, na uglu.”
„Ah, tako.”
„Da.”
„Naravno, tako...”
Onda je nastala pauza. Reskirao je i počeo još jednom.
„Jeste li već dugo ovde?”
„Oko pola godine.”
„Ja sam vas već jednom video.”
„Ja vas nisam.”
„Jedne večeri, u ulici Bril, zar ne?”
„Ne znam za to. Čovek ne može na ulici svakog pažljivo da zagleda.”
Odahnuo je srećan što ga nije prepoznala kao počinioca onog nedela, a već je bio
spreman da je zamoli za oproštaj.
Stigli su do ugla njene ulice i zastali da se oproste. Pružila je Babeti ruku a Karlu
rekla: „Pa zbogom, gospodine studente. I hvala vam lepo!”
„Na čemu?”
„Na divnoj muzici. Laku vam noć želim.”
Karl je pružio ruku baš kada se okretala i ona ga je za trenutak ovlaš dodirnula
svojom. Onda je otišla.
Kada je malo zatim na stepeništu Babet poželeo laku noć, upitala ga je: „Onda, da li
je bilo lepo ili ne?”

73
 Anna&zdls

„Bilo je lepo, prelepo, naravno”, rekao je srećan i radovalo ga je što je tako mračno,
jer je osetio da je potpuno crven u licu.
Dani su prolazili. Bilo je sve toplije i vedrije, u najzabačenijem jarku i uglu dvorišta
topili su se stari sivi komadi leda, a u svetlim popodnevima se u vazduhu nazirao
dolazak ranog proleća.
Babetin dvorišni kružok je ponovo otvoren i ona je ponovo sedela, koliko je to
vreme dopuštalo, ispred ulaza u podrum, s prijateljicama i štićenicama. Karl se od toga
držao po strani i zaljubljen je lebdeo u oblacima. Životinjice u svom sobičku je oslobodio,
urezivanje i stolarija ga nisu više zanimali. Nabavio je par gvozdenih tegova, velikih i
teških, i vežbao s njima, kada violina nije mogla da pomogne, do potpune iznemoglosti.
Tri ili četiri puta je lepu plavokosu sluškinju sreo na ulici i svaki put je
dostojanstveno i pristojno pozdravio. Ali s njom nije vodio nikakav razgovor i nije
nalazio način da ga započne.
Desilo se to jednog nedeljnog popodneva, prve nedelje u martu. Dok je izlazio iz
kuće, čuo je žamor sluškinja okupljenih u malom dvorištu i iznenada ga je obuzela
radoznalost. Približio se vratima i kroz prorez pogledao unutra. Ugledao je Gretu i uvek
veselu Margaretu kako sede, a iza njih svetloplavu glavu koja se tog momenta podigla.
Karl je prepoznao svoju devojku, plavokosu Tinu; hteo je da pukne od radosti, pa je prvo
uzdahnuo; povratio se pre nego što je otvorio vrata i krenuo ka okupljenima.
„Mi smo već pomislili da je gospodin možda postao suviše gord”, dobacila je
Margareta smejući se i prva mu pružila ruku. Babet mu je pripretila prstom, a u isto
vreme mu je napravila mesto i pozvala ga da sedne. Devojke su nastavile započete
razgovore. Karl je brzo koliko je to bilo moguće napustio svoje mesto, koračao neko
vreme uokolo i zaustavio se pored Tine.
„Vi ste takođe tu?”, upitao je tiho.
„Naravno, a zašto da ne? Ja sam se uvek nadala da ćete i vi jedanput doći, ali izgleda
da ste morali sve vreme da učite.”
„Nije baš tako loše s učenjem, to se može izdržati. Da sam samo znao da ste vi ovde,
sigurno bih stalno dolazio.”
„Ah, to je veliki kompliment!”
„Ali to je prava istina, sasvim sigurno. Znate, tamo na svadbi je bilo veoma lepo.”
„Da, veoma prijatno.”
„Zato što ste vi bili tamo, samo zato.”
„Nemojte govoriti takve stvari, vi se samo šalite.”
„Ne, ne. Ali se nemojte ljutiti na mene.”
„Zašto bi se ljutila?”
„Uplašio sam se da vas više nikada neću videti.”
„Tako, pa šta onda?”
„Onda - onda ne znam šta sam hteo da uradim. Možda bih skočio u vodu.”
,,Oh, bilo bi šteta za vašu kožu, mogla bi da se nakvasi.”
„Vi biste se, naravno, tome samo smejali.”
„Naravno da ne. Ali vi pričate o stvarima koje stvaraju metež u glavi. Pripazite,
mogla bih odjednom i da vam poverujem.”
„To slobodno možete da učinite, ne pomišljam ništa drugo.”

74
 Anna&zdls

Onda ga je opori Gretin glas nadjačao. Govorila je piskavo i plačljivo, dugačku

strašnu priču o zlom gospodaru koji je svoju sluškinju nemilosrdno iskorišćavao i
ponižavao, a kada se razbolela, jednostavno je otpustio. Skoro da i nije završila priču, a
čitav hor ostalih je ljutito galamio sve dok ih Babet nije pozvala na red. U žaru rasprave,
devojka do nje je Tinu obuhvatila oko struka i Karl je zaključio da za neko vreme mora
da se odrekne nastavka razgovora udvoje.
Do novog razgovora nije došlo. Čekao je i dalje, sve dok Babet nije dala znak za
razlaz. Bilo je već mračno i postalo je hladno. Kratko se oprostio i hitro ih napustio.
Kada se posle četvrt sata Tina u blizini svoje kuće oprostila s drugaricom i ostatak
puta hodala potpuno sama, ispred nje se iza javorovog drveta pojavio učenik latinskog i
pozdravio je sramežljivo i učtivo.
„To ste vi, šta hoćete?”
Onda je primetila da je mladić potpuno uplašen i bled, te ga je pogledala blažim
pogledom i s više obzira. „Šta je to s vama?”
Toliko je zamuckivao da je vrlo malo toga bilo jasno. Na kraju je ipak razumela šta
misli, a razumela je da on to i ozbiljno misli, osetila je da je potpuno u njenim rukama i
sažalila se na njega, ne ponoseći se i ne radujući se tom trijumfu.
„Ne budite budalasti”, blago je rekla. Ali kada mu je u glasu čula da se guši u suzama,
nastavila je: „Razgovaraćemo neki drugi put, sada moram kući. Ne smete toliko da se
uzbuđujete, zar ne? Zato doviđenja.”
Oprostila se pokretom glave, a on je krenuo polako, sasvim polako, dok je sumrak
prelazio u tamu i naginjao ka noći. Koračao je duž ulica, preko trgova, pored kuća,
zidova, bašta i blago šumećih česmi do polja ispred grada, a onda nazad do grada, prošao
je ispod lukova opštinske zgrade i preko pijace, ali sve je bilo izmenjeno i pretvoreno u
nepoznatu zemlju bajki. Zaljubio se i to rekao devojci, ona je to blagonaklono primila i
rekla mu: „Doviđenja!”
Još dugo je bez cilja hodao unaokolo, postalo je hladno, pa je ruke stavio u džepove
od pantalona, a kada je skrenuo u svoju ulicu prepoznao je to mesto, probudio se iz sna i
počeo je, ne obazirući se na kasne sate, glasno da zviždi. Orilo se i odjekivalo ulicama
kroz noć, a zvuci su se izgubili tek pred hladnim ulazom u kuću udovice Kusterer.
Tina je mnogo razmišljala o tome šta će od svega ispasti, u svakom slučaju mnogo
više od zaljubljenog, koji od groznice očekivanja i slatkog uzbuđenja nije ni stigao da
razmišlja. Što je duže razmatrala događaj i razmišljala o njemu, devojka je imala sve
manje zamerki za slatkog mladića; i njoj je bio nov i dragocen osećaj da se jedan fini,
obrazovani, a pri tom neiskvareni mladić u nju zaljubio. Pri tome ni na jedan trenutak
nije pomislila na ljubavni odnos koji bi joj samo pričinjavao teškoće, a možda i štetio, a u
svakom slučaju nije vodio ka nekom pouzdanom cilju. Ali bilo joj je mrsko da
sirotom dečku nanese bol okrutnim ili nikakvim odgovorom. Najradije bi ga
polusestrinski a polumajčinski dobroćudno i šaljivo ukorila. Devojke su u tim godinama
zrelije i sigurnije od dečaka; a pogotovu je jedna sluškinja koja sama zarađuje svoj hleb
daleko nadmoćnija u stvarima životne mudrosti od učenika ili studenta, naročito ako je
on zaljubljen i prepušten njenom slobodnom nahođenju.
Misli i odluke zbunjene devojke su se dva dana neprekidno menjale. Koliko god da je
često dolazila do zaključka da je strogo i jasno odbijanje ispravna stvar, toliko često mu
se i odupirala u srcu, znajući da, iako u mladića doduše nije zaljubljena, ipak mu je
samilosno, dobroćudno naklonjena.

75
 Anna&zdls

Na kraju je uradila ono što većina ljudi u njenoj situaciji radi: suprotstavljala je
rešenja jedno drugom toliko puta da su se u neku ruku istrošila, pa onda ponovo,
zajedno postavljala iste nedoumice kao i na početku. A kada je došlo vreme za delovanje,
nije uradila ništa, niti rekla ijednu reč o prethodno smišljenom i odlučenom, već se
potpuno prepustila trenutku, baš kao i Karl Bauer.
Sreli su se treće večeri, kada je on prilično kasno šetao u blizini njene kuće, a ona
nekud krenula poslom. Smerno ju je pozdravio i izgledao prilično obeshrabren. Stajali su
jedno pored drugog i nisu znali šta treba da kažu. Tina se uplašila da će je neko videti i
hitro ušla u tamnu senku otvorenih kolskih vrata, a Karl bojažljivo za njom. U štali pored
njih konj je udarao kopitama, a u susednom dvorištu ili bašti isprobavao je svoje
početničke zahvate neki neiskusan diletant na flauti.
„Kakvo je to sviranje!”, rekla je Tina tiho i usiljeno se nasmejala. „Tina!”
„Da, šta želite?”
„Ah, Tina...”
Bojažljivi mladić nije znao kakvu presudu da očekuje, ali mu se činilo da plavušina
ljutnja nije nepromenjiva.
„Ti si tako mila”, rekao je tiho i odmah se uplašio što ju je bez pitanja oslovio sa ti.
Malo je oklevala s odgovorom. On je uzeo njenu ruku dok mu se mutilo u glavi, a to
je učinio tako sramežljivo i držao je bez straha ali molećivo, da joj je bilo nemoguće da ga
za učinjeno delo prekori; naprotiv, nasmejala se i sirotog ljubavnika levom rukom lagano
pomilovala po kosi.
„Nisi ljuta na mene?”, upitao je zapanjen i blažen.
„Ne, momče”, nasmejala se Tina prijateljski, „ali sada moram da idem, kod kuće
čekaju na mene. Moram još kobasice da donesem.”
„Smem li s tobom?”
„Ne, šta zamišljaš! Idi ispred, idi kući, ne želim da nas neko vidi zajedno.”
„Dobro, onda laku noć, Tina.”
„Idi sada! Laku noć.”
Hteo je da postavi mnoga pitanja i ponude, ali sada nije ni pomišljao na to već je
otišao srećan, laganim mirnim korakom kao da je popločana gradska ulica meki travnjak,
i poluzatvorenih očiju, kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg, svetlog mesta. Skoro da nije
ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, držao je njenu ruku, a ona ga
je pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno, i posle mnogo godina, kad god
bi pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodan mir bi mu kao svetlucanje ispunio
dušu.
Kada je Tina kasnije razmišljala o ovom događaju, nije mogla nikako da razume
kako je do toga došlo. Sreću koju je Karl doživeo te večeri i njegovu zahvalnost za to nije
zaboravila, kao ni njegovu dečačku posramljenost, i konačno, u tom događanju nije našla
nikakvu veliku nedaću. Pametna devojka je ipak znala da je od sada odgovorna za
zanesenog mladića i obavezala se da ga blago i koliko je to moguće bez posledica izvuče
iz ove paukove mreže. Jer prva zaljubljenost čoveka, iako je sveta i dragocena, ipak je
samo ispomoć i stranputica, što je ona, ne pre dugog vremena, i sama bolno iskusila.
Sledeći susret se dogodio u nedelju, kod Babet. Gimnazijalac je prijateljski pozdravio
Tinu. Otpozdravila mu je sa svog mesta i jednom ili dva puta se osmehnula, više puta

76
 Anna&zdls

započela razgovor i radila sve ono što je činila i ranije. Ali za njega je svaki osmeh bio
neprocenjiv poklon, a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i žestinom.
Nekoliko dana kasnije je Tina konačno rešila da s mladićem otvoreno razgovara.
Bilo je popodne posle škole i Karl je ponovo vrebao u okolini njene kuće, što se njoj nije
dopadalo. Povela ga je kroz malu baštu u spremište za drva iza kuće, gde je mirisalo na
paljevinu i bukovinu. Postavila se ispred njega, pre svega mu zabranila da je prati i
uhodi, i stavila mu jasno do znanja šta jednom zaljubljenom mladiću njegovog soja
pripada.
„Viđaćeš me svaki put kod Babet i odande svaki put kad to želiš možeš da me
ispratiš, ali ne do kuće već samo dotle dok je s nama i neko drugi. Sam ne smeš sa mnom
da ideš i ukoliko ne budeš pazio na ostale i budeš neoprezan, neće se dobro završiti.
Ljudi sve opažaju, i kada negde vide dim, odmah viču: 'Vatra!'“
„Ali ja sam tvoj momak”, podsetio ju je Karl nekako plačljivo. Ona se nasmejala.
„Moj momak! Šta je opet s tobom! Reci to Babet ili tvom ocu kod kuće, ili učitelju. Ti
si mi veoma drag i ne želim da budem nepravedna, ali pre nego što budeš momak,
moraš da budeš sopstveni gospodar, da jedeš svoj hleb, a do toga si još veoma daleko.
Jednostavno, ti si zaljubljen školarac i kada ti ne bih mislila dobro, ne bih o tome s tobom
nikada pričala.
Ali nije potrebno da zbog toga razbijaš glavu, to neće ništa poboljšati stvar.”
„Šta onda da radim? Zar ti se ne dopadam?”
„O, mali moj! Stvar nije u tome. Treba samo da budeš razuman i da ne zahtevaš
stvari koje u tvojim godinama još ne možeš da imaš. Ostaćemo dobri prijatelji i čekati,
vreme će reširi sve kako treba.”
„To je tvoje mišljenje? Ali hteo bih još nešto da ti kažem...”
„Šta to?”
„Gledaj - u stvari...”
„Govori već!”
„Možda bi mogla da mi daš jedan poljubac.”
Posmatrala je njegovo naglo pocrvenelo, nesigurno upitno lice, njegova dečačka
slatka ustašca i u jednom trenutku je bila veoma blizu da mu ispuni želju. A odmah zatim
izgrdila je samu sebe i strogo odmahnula plavokosom glavom.
„Poljubac? A zbog čega?”
„Onako. Nemoj da se ljutiš.”
„Ne ljutim se. Ali ti ne smeš da budeš drzak. Kasnije ćemo o tome da pričamo. Skoro
da me ne poznaješ, a već hoćeš poljupce. Sa takvim stvarima se ne treba igrati. Sada se
ponašaj kako valja, u nedelju se ponovo vidimo, a mogao bi da poneseš i svoju violinu,
zar ne?”
„Da, rado.” Pustila ga je da ode i gledala za njim, kako se zamišljen i malo
neraspoložen udaljava. Smatrala je da je on valjan momak, kome ne sme ništa nažao da
učini.
Iako je Tinina opomena bila za njega gorka pilula, pridržavao se toga i nije se zato
osećao loše. Doduše, o pravoj ljubavi je imao donekle drugačiju predstavu i u početku je
bio prilično razočaran, ali je uskoro otkrio staru istinu: veća je sreća u davanju nego u
primanju i lepše je i srećniji si kad voliš nego kada si voljen. To što svoju ljubav nije
skrivao, niti je morao da je se stidi, nego ju je priznao iako nije bio nagrađen za to, dalo

77
 Anna&zdls

mu je osećaj zadovoljstva i slobode i izdiglo ga iz uskog kruga njegovog beznačajnog

bitisanja, u viši svet velikih osećanja i ideala.
Od tada je na okupljanjima služavki svaki put odsvirao ponešto.
„Ovo je samo za tebe, Tina”, rekao je kasnije, „jer ti ništa drugo ne mogu dati ili
učiniti tebi za ljubav.”
Proleće se naglo približilo i odjednom je bilo tu, sa zlatnim zvezdastim cvetovima na
nežnozelenim livadama, duboko plavim, toplim planinskim vetrom s udaljenih
šumovitih bregova, s finim velom mladog lišća na granama i povratkom ptica selica.
Domaćice su iznele saksije sa zumbulima i muškatlama na zeleno obojene police za
cveće pred prozorima. Muškarci su provodili popodneva u košuljama dugih rukama,
ispred kućnih vrata, a uveče su mogli da se kuglaju napolju. Mladi ljudi su bili
uznemireni, zaneseni i zaljubljeni.
Jedne nedelje koja je meko plava i nasmejana izronila iz zelene rečne doline, Tina je
pošla da prošeta s drugaricom. Htele su da posete sat hoda udaljeni Emanuelov zamak,
ruševinu u šumi. Kada su odmah na izlazu iz grada došle do kafanske bašte iz koje se
čula vesela muzika a na okruglom travnatom placu se igrao valcer, odolele su iskušenju i
prošle, ali polako i oklevajući. Ulica je iza kafane pravila luk i kada su na krivini još
jednom osetile slatke zvuke već udaljene muzike, koračale su još sporije i konačno se
uopšte nisu kretale već su se naslonile na ogradu livade na obodu puta i osluškivale.
Kada su konačno odlučile da krenu, radosna i čežnjiva muzika ih je savladala i povukla
nazad.
„Stari Emanuelov zamak nam neće pobeći”, rekla je prijateljica i time utešila obe, pa
su crvene u licu i oborenog pogleda ušle u baštu, u kojoj se kroz isprepletane grane,
smolu i kestenove pupoljke nebo modrije smejalo. Bilo je to krasno popodne i kada se
Tina uveče vraćala kući, nije bila sama već ju je učtivo pratio snažan i lep čovek.
Ovoga puta je Tina naišla na pravog. On je bio tesarski pomoćnik koji će uskoro
postati majstor, a i na ženidbu nije želeo dugo da čeka. Pričao je s malo zapinjanja
nagoveštavajući ljubav, a jasno i tečno o svom imovnom stanju i svojim nadanjima.
Pokazalo se da je na nepoznat način Tinu već nekoliko puta video, da mu je vrlo poželjna
i da mu to nije samo prolazno životno zadovoljstvo. Cele nedelje su se svakodnevno
viđali i svakog dana joj je bivao sve miliji, a istovremeno su razgovarali o svemu važnom.
Odmah su dogovorili sve neophodno, složili se, i od tada su i pred sobom i pred svojim
poznanicima smatrani za verenike.
Posle prvih uzbuđenja kao iz sna, kod Tine je nastupila mirna, skoro praznična
veselost, od koje je neko vreme na sve zaboravila, pa i na sirotog školarca Karla Bauera,
koji je sve to vreme na nju uzaludno čekao.
Kada se ponovo setila zanemarenog mladića, bilo joj ga je veoma žao, i u prvom
momentu je pomislila da mu još neko vreme ne saopšti novost. A onda joj se učinilo da to
nije dobra ideja i da ne bi smela to da radi, i što je više o tome razmišljala, sve je teže
dolazila do rešenja. Strahovala je da odmah sasvim otvoreno razgovara s
nepripremljenim mladićem, a ipak je shvatila da je to jedini ispravan način, i sada je tek
uvidela koliko je opasna bila njena dobronamerna igra s njim. U svakom slučaju, morala
je nešto da uradi pre nego što on o njenoj vezi sazna od drugih. Nije želela da ima loše
mišljenje o njoj. Osećala je, a da toga nije ni bila potpuno svesna, da je mladiću pružila
mogućnost da okusi i nasluti šta je ljubav, a da bi mu spoznaja prevare sigurno naškodila
i otrovala doživljeno. Nije nikada pomislila da će ova događanja s njim toliko da je
obuzmu.

78
 Anna&zdls

Na kraju je bez odluke otišla do Babet, koja, uistinu, za ljubavne odnose nije mogla
da bude najpozvaniji sudija. Znala je da je učenik latinskog Babeti veoma drag i da brine
o njegovoj sudbini, i zato je više volela da bude prekorena nego da zaljubljenog mladića
ostavi samog i nezaštićenog.
Prekor nije izostao. Pošto je celu priču veoma pažljivo i ćuteći saslušala, Babet udari
ljutito nogom u pod i s ozbiljnim negodovanjem se obruši na devojku.
„Nemoj da ulepšavaš”, žestoko je povikala. „Ti si ga jednostavno vukla za nos, a
bezbožno zadovoljstvo doživljavala si s onim seljakom.”
„Ovde grdnja ne pomaže mnogo, Babet. Treba da znaš - da mi je bilo samo do
zabave, ne bih došla kod tebe i sve ti priznala. Ovo mi nije bilo lako.”
„Tako? A sada, šta sada predlažeš? Ko treba da pokusa ovu čorbu, a? Možda ja? A
ipak se sve svalilo na jadnog dečaka.”
„Da, veoma mi je žao. Ali saslušaj me. Mislim da sada razgovaram s njim i da mu
lično sve objasnim, ne štedeći sebe. Htela sam da ti o tome sve znaš i da ga kasnije držiš
na oku u slučaju da bude isuviše nesrećan. Ako hoćeš.”
,,A šta drugo mogu? Ludo dete, možda ćeš od toga nešto naučiti. Sujeta i želja da se
izigrava Gospod bog! To nanosi mnogo štete!”
Rezultat razgovora bio je to da stara služavka još istoga dana omogući u dvorištu
sastanak ovo dvoje, ne obaveštavajući Karla o čemu će se razgovarati. Predveče je
komadić neba iznad malog dvorišta sijao bledim zlatnim sjajem. U uglu vrata je bilo
mračno i niko nije mogao da vidi dvoje mladih.
„Karle, moram nešto da ti kažem”, počela je devojka. „Danas moramo jedno drugom
da kažemo zbogom. Sve ima svoj kraj.”
„Ali kako... zašto?”
„Zato što sada imam verenika...”
„Verenika...”
„Smiri se i prvo me saslušaj. Gledaj, ti si mi veoma drag i ja nisam želela da te
napustim bez objašnjenja. Odmah sam ti rekla da na mene ne smeš da gledaš kao na
svoju devojku, zar ne?”
Karl je ćutao.
„Zar ne?”
„Da, tako je.”
„Sada moramo ovo da okončamo i ne smeš to tragično da primiš. Ulice su pune
devojaka, ja nisam jedina, a nisam ni prava za tebe, jer ti studiraš, kasnije ćeš postati
gospodin, a možda i doktor.”
„Ne, Tina, nemoj tako da govoriš!”
„To je baš tako i nikako drugačije. I još nešto hoću da ti kažem: kada se čovek prvi
put zaljubi, to nikada nije ono pravo. Mlad čovek još uvek ne zna šta tačno želi, od toga
nikada ništa ne bude, kasnije se na to gleda drugačije i uvidi se da nije bilo ono pravo.”
Karl je želeo nešto da odgovori, hteo je da kaže mnogo toga protiv, ali od tuge nije
mogao da izusti ni reč.
„Hteo si nešto da kažeš?”, upitala ga je Tina.
„Eh, ti uopšte ne znaš...”
„Šta, Karle?”

79
 Anna&zdls

„Ah, ništa. O Tina, šta sada da radim?”

„Ne radi ništa, samo ostani miran. Neće dugo potrajati, a posle ćeš se radovati što se
ovako završilo.”
„Ti to kažeš, ti to samo kažeš...”
„Ja samo kažem šta je ispravno, i videćeš da sam potpuno u pravu iako sada u to ne
možeš da veruješ. Žao mi je, stvarno mi je žao.”
„Stvarno, Tina, nemam šta da kažem, potpuno si u pravu... Ali da sve to tako
iznenada čujem, sve to...”
Nije izdržao dalje, a ona je položila ruke na njegova drhtava ramena i tiho čekala da
prestane da plače.
„Slušaj me”, rekla je nakon toga odlučno, „sada mi moraš obećati da ćeš biti hrabar i
razuman.”
„Ne želim da budem razuman. Želim da budem mrtav, radije mrtav nego tako...”
„Karle, ne pravi takvu pometnju! Gledaj, jednom, ranije, želeo si da dobiješ poljubac
od mene... sećaš li se?”
„Da, znam.”
„Pa sada, ako ćeš da se razumno ponašaš - gledaj, ne želim da kasnije o meni rđavo
misliš; veoma bih volela da se rastanemo na lep način. Ako ćeš se razumno ponašati,
dobićeš danas poljubac od mene. Želiš li to?”
Samo je klimnuo glavom i bespomoćno je pogledao. Prišla mu je sasvim blizu i
poljubila ga, mirno, bez požude; bio je to nevino dat i nevino primljen poljubac. Uhvatila
ga je za ruke, blago ih stisnula, otišla brzo kroz vrata u hodnik i nestala.
Karl Bauer je čuo njene korake kako lupkaju i odjekuju u hodniku; čuo je kako
napušta kuću i izlazi na ulicu. Čuo je, ali je mislio na drugu stvar.
Setio se zimske večeri kada mu je na ulici mlada plavokosa sluškinja zalepila šamar,
setio se večeri u rano proleće kada ga je u senci ulaznih vrata devojačka ruka pomilovala
po kosi, svet mu je bio čaroban, a ulice grada su postale lepe i spokojne. Setio se svih
melodija koje je svirao, i venčanja u predgrađu, piva i kolača. Pivo i kolači, učinilo mu se
da je to u stvari bio smešan skup, ali više nije mogao da razmišlja, jer je izgubio svoju
draganu, bio prevaren i napušten. Istina, poljubila ga je - poljubac... oh, Tina!
Umoran, seo je na jednu od mnogo praznih kutija koje su u dvorištu ležale unaokolo.
Malo četvrtasto parče neba iznad njega je postalo crveno, onda srebrno, a zatim se
ugasilo i dugo ostalo mrtvo i crno; posle nekog vremena obasjao ga je mesec, a Karl
Bauer je još uvek sedeo na praznoj kutiji i njegova skraćena senka je ležala crna i
izvitoperena pred njim na neravnom kamenom pločniku.

Seme koje je mladi kalfa posejao u zemlju ljubavi bilo je dovoljno da Karlu život bez
utehe i ženske ljubavi izgleda tužan i bezvredan. Preživljavao je prazne i setne dane,
odnosio se prema događajima i svakodnevnom životu ravnodušno kao neko ko tu više
ne pripada. Njegov učitelj grčkog je uzalud upućivao opomene, koje nisu koristile
nepažljivom sanjaru; ni divni zalogaji verne Babet ga nisu uzdrmali, niti su njene
dobronamerne primedbe i saved imali ikakvog dejstva.
Bila je potrebna oštra, vanredna opomena rektora i sramotna zatvorska kazna da
onoga koji je zastranio ponovo vrate radu i razumu. Uvideo je da je budalasto i mučno
upravo sada, pred poslednjom školskom godinom, ostati neaktivan, pa je počeo sve duže

80
 Anna&zdls

večeri ranog proleća da koristi za učenje, tako da se sve pušilo. To je bio početak
isceljenja.
Ponekad je ipak odlazio u ulicu u kojoj je Tina stanovala i nije razumeo zašto je
nijednom nije sreo. Za to je postojao dobar razlog. Devojka je ubrzo posle njihovog
poslednjeg razgovora otputovala s verenikom u svoj zavičaj da završi poslove oko
devojačke spreme. On je verovao da je ona tu, da ga izbegava, a nije hteo da se raspituje,
ponajmanje kod Babet. Posle tako promašenih izlazaka vraćao se kući s pritajenim
besom ili tugom, besno se hvatao violine ili dugo gledao kroz mali prozor na
mnogobrojne krovove.
Bilo mu je sve bolje, a velike zasluge za to su pripadale Babet. Kada bi primetila da
ima loš dan, popela bi se uveče do njegovog sobička i pokucala na vrata. Sela bi, iako to
njemu baš nije bilo po volji, govorila da zna razlog njegove tuge i tešila bi ga. Nisu
razgovarali o Tini, pričala mu je šaljive anegdote, donosila pola flaše šire ili vina i molila
ga da odsvira neku pesmu ili da joj pročita neki stih. Tako su večeri prolazile prijatno, a
kasnije, kad Babet ode, Karl je bio miran i mogao je da spava bez košmarnih snova. A
stara sluškinja mu je svaki put zahvaljivala za lepo provedeno veče. Njegova vesela narav
je pobedivala tugu, a nije znao da se Tina često u pismima raspituje kod Babet za njega.
Postao je nešto muževniji i zreliji, nadoknadio propušteno u školi i vodio prilično sličan
život kao godinu dana ranije, samo što više nije skupljao guštere i ptičice. Iz razgovora
učenika završnog razreda koji su bili pred poslednjim ispitom prodirale su mu u uho
primamljive reči o divoti akademskog života, osetio je da je tom raju prišao blizu i s
nestrpljenjem je očekivao letnji odmor. Tek tada je doznao od Babet da je Tina odavno
napustila grad, pa iako ga je rana još peckala i blago gorela, ipak je bila zalečena i skoro
zatvorena.
Iako se dalje nije ništa događalo, Karl je zgode svoje prve ljubavi zadržao u sećanju
kao nešto lepo i blagodatno i sigurno ih neće nikada zaboraviti. Međutim, ipak je došlo
do naknadnih događanja, koja će moći još manje da zaboravi. Osam dana pre početka
letnjeg raspusta, njegova radost zbog toga je nadjačala i potisnula sećanje na ljubavnu
tugu. Već je počeo da se pakuje i pali stare školske sveske. Planirane šetnje po šumi,
kupanja u reci i vožnja čamcem, borovnice i jabuke i neobavezna tumaranja toliko su ga
radovali da je bio raspoložen kako već odavno nije. Veoma srećan, koračao je vrelom
ulicom, a na Tinu već više dana nije uopšte mislio.
Zbog toga se i zaprepastio kada je, vraćajući se s časova gimnastike, na putu do kuće
neočekivano ugledao Tinu. Stao je, zbunjeno joj pružio ruku, i s naporom je pozdravio.
Uprkos sopstvenoj pometenosti, brzo je primetio da je tužna i unezverena.
„Kako si, Tina?”, upitao je snebivajući se, i nije znao da li treba da je oslovi sa „vi” ili
„ti”.
„Nisam dobro”, odgovorila je. „Hoćeš li da pođeš deo puta sa mnom?”
Okrenuo se i s njom koračao nazad niz ulicu. Morao je da se seti kako je ranije
odbijala da budu zajedno viđeni. Istina, razmišljao je, ona je sada verena i tek da nešto
kaže, upitao je nešto o vereniku. Tina se trgla i tako jadno zaridala da je i njega zabolelo.
„Znači da ti još ništa ne znaš?”, rekla je tiho. „On leži u bolnici i ne zna se da li će
preživeti. Pao je s građevine i od juče ne dolazi svesti.”
Ćuteći su išli dalje. Karl je uzalud razmišljao o rečima utehe i osećao se kao u nekom
obespokojavajućem snu. Išao je ulicom pored nje i morao s njom da pati i saoseća.
„Kuda sada ideš?”, upitao je kada ćutanje više nije moglo da se podnese.

81
 Anna&zdls

„Ponovo kod njega. U podne me nisu primili, jer se nisam osećala dobro.”
Ispratio ju je do velike, mirne bolnice, koja se smestila između visokog drveća i žive
ograde. Ušao je tiho, s lakom jezom, preko širokih stepenica, kroz očišćen hodnik prepun
bolničkih mirisa, koji su ga plašili i pritiskali.
Onda je Tina ušla sama kroz vrata s brojem. Mirno je čekao u hodniku; to je bio
njegov prvi boravak u jednom ovakvom zdanju i pomisao na mnoge strahote i patnje
koje se kriju iza ovih svetlosivo ofarbanih vrata oduzela mu je spokoj i spopao ga je užas.
Nije smeo da se pomeri sve dok Tina nije izašla.
„Malo mu je bolje, kažu, i možda će se u roku dana probuditi. Pa onda, zbogom Karle,
ja ću ostati unutra. Hvala ti.”
Tiho je ponovo ušla i zatvorila vrata, dok je Karl ispred njih po stoti put rasejano
čitao cifru sedamnaest. Neobično uzbuđen napustio je neprijatnu kuću. Prethodna
veselost je potpuno nestala, ali ono što se sada u njemu začinjalo nije bio nekadašnji
ljubavni bol, bio je opkoljen i obavijen mnogo širim i većim osećajem i doživljajem.
Shvatio je da je njegova sada već odbačena patnja sasvim mala i smešna pored nesreće
koja se dogodila i veoma ga iznenadila. Iznenada je shvatio da njegov mali skroman udes
nije ništa posebno, nikakav nemilosrdni izuzetak, već da pored takvih koje se mogu
smatrati srećnim, postoje i one neizbežne sudbine.
Ali tek je trebalo da nauči još više, još bolje i važnije. U sledećim danima u bolnici
stalno sretao s Tinom. Bolesniku je bilo bolje, pa je ponekad smeo i da ga vidi, i tako je
Karl još jednom doživeo nešto potpuno novo.
Naučio je da i neumoljiva sudbina nije vrhunac niti konačna, već da slabašna,
preplašena, duboka ljudska duša to može da savlada i potisne. Još se nije znalo da li će za
unesrećenog moći da se učini nešto više od održavanja bespomoćnog, jadnog daljeg
življenja, dugotrajnog bolovanja i oduzetosti. Ali i pored svih strahovanja i briga, Karl je
primetio kako se to dvoje sirotih raduju bogatstvu svoje ljubavi, gledao je izmorenu i od
briga istrošenu devojku kako oko sebe širi svetlost i radost, gledao je u bledo lice
skrhanog čoveka, koje se uprkos bolovima ozarilo radosnim sjajem nežne zahvalnosti.
Ostao je tu, iako je raspust odavno počeo, sve dok ga Tina nije primorala da
otputuje.
U hodniku bolnice ispred bolesničke sobe oprostio se od nje, drugačije i mnogo
lepše nego onda u dvorištu udovičine radnje. Samo ju je držao za ruku i zahvalio se bez
reči, a ona ga je pozdravila sa suzama u očima. Poželeo joj je svako dobro, a sebi nije
mogao ništa bolje da zaželi nego da i on jednom može na tako posvećen način da doživi
ljubav i život kao sirota devojka i njen verenik.
(1905)

82
 Anna&zdls

JUL

Letnjikovac Erlenhof nalazio se nedaleko od šume i brda, na visokoj zaravni.

Pred kućom se nalazio veliki prostor prekriven šljunkom, u koji se ulivao lokalni
put. Tu su se mogla zaustaviti kola kada dođu posetioci. Inače je četvorougaoni plac
ležao uvek prazan i spokojan i zbog toga izgledao još veći nego što je bio. Naročito leti,
kad ga ispuni zaslepljujuća svetlost sunca i vreli drhtavi vazduh, čovek i ne pomišlja da
može da pređe preko njega.
Šljunak i ulica razdvajali su kuću od bašte. „Bašta”, to je najmanje što se može reći,
jer to je više bio umereno veliki park, ne tako širok, ali dubok, s velelepnim brestovima,
javorima i platanima, krivudavim stazama za šetnju, mladom borovom šumicom i mnogo
klupa za odmor. Između svega toga prostirale su se osunčane svetle livadice, neke
prazne, neke s lejama cveća ili okićene ukrasnim šibljem, a u tom vedrom, toplom
travnatom prostoru stajala su, sama i neobična, dva izdvojena velika drveta.
Jedno je bilo žalosna vrba. Oko njenog stabla se nalazila klupa od letvi, a svuda
unaokolo su visile dugačke, kao svila nežne umorne grančice, tako duboko i gusto jedna
uz drugu da se iznutra činilo kao da je šator ili zamak, u kome je, uprkos večnoj senci i
prigušenom svetlu, neprekidno pritiskala teška vrelina.
Drugo drvo, odvojeno od vrbe, omeđeno livadom, bilo je moćna mrkocrvena bukva.
Izdaleka je izgledala tamno-braon, skoro crna. Kada se priđe bliže ili se stane ispod nje i
pažljivije zagleda, sve lišće koje se zbog sunca tiskalo iz grana, gorelo je tihom
purpurnom vatrom, koja je prigušeno i svečano svetlela kao crkveni prozori. Stara bukva
je bila najpoznatija i najčudnija lepotica velike bašte i mogla je odasvud da se vidi. Stajala
je sama i tamna u sredini svetlog travnjaka i bila dovoljno visoka da se iz bilo kog dela
parka vidi njena okrugla, čvrsta i lepo oblikovana krošnja u sredini plavog neba, i koliko
god da je plavetnilo bilo svetlije i sjajnije, toliko je tamnija i svečanija bila njena kruna.
Od vremenskih prilika i doba dana zavisio je njen spoljni izgled. Često je izgledalo da zna
kako je lepa i da ne stoji bez razloga ponosna i sama daleko od ostalog drveća. Razmetala
se i hladno preko svih gledala ka nebu. Takođe je često izgledalo da je potpuno svesna da
je jedina od svoje vrste u bašti i da nema sestara. Onda je upućivala pogled ostalom
udaljenom drveću i bila puna čežnje. Ujutru je bila najlepša, ali i uveče, dok je sunce još
crveno, a onda se iznenada gotovo ugasi, pa izgleda da na njenom mestu noć dolazi jedan
sat ranije nego svuda unaokolo. Naročito je u kišnim danima izgledala čudnovato i
turobno. Dok je ostalo drveće disalo, širilo se, radosno blistalo svetlozelenom bojom, ona
je stajala kao mrtva, usamljena, crna od vrha krošnje do korena. Iako nije drhtala, bilo je
očigledno da se smrzava, da je zlovoljna i postiđena i ostavljena nevremenu na milost i
nemilost.
Park je nekada bio uređen kao pravo umetničko delo, a onda su došla vremena u
kojima su ljudima mukotrpna nega, održavanje i orezivanje dojadili i više se niko nije
trudio oko sadnica, pa je drveće je bilo prepušteno samo sebi. Sklopilo je međusobna
prijateljstva, zaboravilo svoje uloge po umetničkim pravilima, u nuždi se setilo svog
šumskog zavičaja, oslanjalo se jedno na drugo, zagrlilo se i međusobno se podupiralo.
Puteve prave kao strela prekrilo je gomilom lišća, isprepletalo ih čvrstim korenjem i
pretvorilo u hranljivo zemljište, izukrštalo vrhove, razvijalo se i gledalo kako pod
njegovom zaštitom rastu mladice koje svojim glatkim stablima i svetlijom bojom lišća
popunjavaju praznine i osvajaju neobrađeno tle.

83
 Anna&zdls

Kada su kasnije ponovo došli ljudi i poželeli da nekadašnju baštu koriste za odmor i
zadovoljstvo, ona je već postala mala šuma. Počelo je skromno. Doduše, stari put između
redova platana je obnovljen, a inače su se zadovoljavali da prokrče uzane krivudave
staze kroz gustiš, prorede divlje rastinje, posade travu i na zgodnim mestima postave
klupe za odmor. Onda su ljudi čiji su dedovi posadili platane pravo kao po koncu,
podsecali i oblikovali ih po svom nahođenju, sada dolazili u posetu sa svojom decom i
radovali se zato što je posle duge zapuštenosti od aleja postala šuma u kojoj su se sunce i
vetrovi odmarali, ptice pevale, a ljudi predavali svojim mislima, snovima i zadovoljstvu.
Paul Abdereg je ležao u polusenci između drveća i livade i držao crveno-belu knjigu
u ruci. Malo je čitao, malo gledao preko trave u lelujavo plavetnilo. Upravo je stao kod
dela kada Fritjof plovi morem, voljeni Fritjof, pljačkaš hramova prognan iz zavičaja, koji
s besom i tugom u grudima stoji na krmi i jedri negostoljubivim morem; oluja i talasi
prete brodu sa zmajevom glavom na pramcu, a gorčina i bol za zavičajem pritiskaju
snažnog krmanoša.
Livadu je pritiskala toplota, prodorno i oštro su pevali cvrčci, a u unutrašnjosti
šumice mekše i slade su se oglašavale ptice. Bilo je prekrasno na ovom povučenom
mestu na kome se prepliću mirisi, zvuci i sunčeva svetlost, žmirkati u vrelo nebo ili
osluškivati iza sebe tamno drveće, ili se zatvorenih očiju protegnuti i kroz celo telo
osetiti dobro zdravlje i raspoloženje. Ali Fritjof plovi morem, a sutra dolaze posetioci, pa
ako Paul ne pročita knjigu još danas, verovatno je neće uopšte dovršiti, kao i prošle
jeseni. I tada je ležao ovde i počeo da čita sagu o Fritjofu, a onda su stigli gosti, i s
čitanjem je bilo završeno. Knjiga je ostala tu, a on je otišao u grad, u školu, i između
Homera i Tacita stalno razmišljao o započetoj knjizi i šta će u zamku da se dogodi s
prstenom i kipom.
Čitao je s novim žarom, a iznad njega slabašni vetar se provlačio kroz krošnje
brestova, ptičice su pevale, leteli su zavodljivi leptiri, bubice i pčele. Kada je pročitao do
kraja, sklopio knjigu i ustao, livada je bila u senci, a na svetlocrvenom nebu se navlačilo
veče. Jedna umorna pčela mu se spustila na rukav i dopustila da je nosi. Cvrčci su još
uvek pevali. Paul se brzo kretao kroz žbunje stazom između platana, preko ulice, do
tihog otvorenog prostora pred kućom. Izgledao je veoma lepo, vitko i snažno sa svojih
šesnaest godina, mirnih i zamišljenih očiju još uvek ispunjenih sudbinom nordijskog
junaka.
Letnja prostorija za obedovanje nalazila se iza kuće. To je u stvari bila sala odvojena
od bašte staklenim zidom i tako prostrana da je izgledala kao poseban deo kuće. Ovde je
u stvari ranije bila bašta koju su nazivali Na jezeru iako je umesto jezera postojala samo
mala, nešto duža bara između leja, zidova, stazica i voćnjaka. Stepenice koje su iz sale
vodile na otvoreno bile su oivičene palmama i oleanderom, a inače Na jezeru nije
izgledala gospodstveno već udobno, seljački prosto.
„E pa, sutra dolaze gosti”, rekao je otac. „Nadam se da te to raduje, Paule?”
„Da, naravno.”
„Ne raduješ se od srca? Ali, mladiću moj, tu ne može ništa da se uradi. Za nas par
ljudi kuća i bašta su prevelike, a ova divota bi trebalo da bude svima pristupačna.
Letnjikovac i park postoje zato da se ljudi provode u njemu i što ih je više, utoliko bolje.
Između ostalog, došao si s nedopuštenim zakašnjenjem. Supe više nema.”
Onda se obratio kućnom nastavniku.
„Poštovani, ne viđamo vas u bašti. Uvek sam mislio da vi sanjarite o životu u
prirodi.”

84
 Anna&zdls

Gospodin Homburger je nabrao čelo.

„Verovatno ste u pravu. Ali ja želim da vreme raspusta, koliko god je to moguće,
posvetim svojim privatnim studijama.”
„To veoma poštujem, gospodine Homburgere. Kada jednom dostignete svetsku
slavu, ispod vašeg prozora ću ugraditi tablu. Sa sigurnošću se nadam da ću to doživeti.”
Učitelj je iskrivio lice. Bio je vrlo nervozan.
„Vi precenjujete moje ambicije”, rekao je ledeno. „Meni je porpuno svejedno da li će
moje ime jednom biti poznato ili ne. A što se table tiče...”
„O, budite bez brige, dragi gospodine. Vi ste nesumnjivo skromni. Paule, molim te,
uzmi mustru.”
Tetka je stigla taman na vreme da spase „kandidata za ploču”. Ona je poznavala ovaj
način vođenja otmenih razgovora koji su domaćinu pričinjavali veliko zadovoljstvo i
plašila ih se. Kada im je ponudila vino, razgovor je skrenuo u drugom pravcu.
Uglavnom su razgovarali o očekivanim gostima. Paul to nije slušao. Jeo je na silu i
ponovo razmišljao o tome kako to da mladi učitelj i pored sede kose njegovog oca uvek
izgleda stariji od njega.
Ispred prozora i staklenog zida, bašta, šuma, bara i nebo počeli su da se menjaju
pred prvim dodirom nadolazeće noći. Grmlje je postalo crno i zajedno se povijalo u
tamnim talasima, drveće, čiji su vrhovi prelazili iznad linije dalekih brda, protezalo se u
nepoznatim, po danu nikad neviđenim oblicima, tamno i s nemom žestinom u vedro
nebo. Naborana, plodna zemlja izgubila je svoju prijateljsku raznovrsnu i zabavnu
suštinu i sve više postajala velika, čvrsto skupljena masa. Udaljene planine su se uzdizale
uvis neustrašivo i odlučno, a ravnica je ležala crna i raširena i još uvek dopuštala da je
prožima jako nadimanje tla. Pred prozorom se umorna dnevna svetlost još borila sa
slabašnim sjajem lampe.
Paul je stajao u otvorenom krilu vrata, gledajući unaokolo nezainteresovano i bez
misli. U stvari, nije mislio na to što vidi. Primetio je da pada noć, ali nije mogao da oseti
koliko je lepa. Bio je isuviše mlad i ispunjen životnom snagom da bi to osetio i posmatrao
i u tome našao zadovoljstvo. To o čemu je on razmišljao bila je noć na severnom moru.
Na plaži između crnog drveća buktao je zapaljeni hram, a varnice i dim su se protezali u
nebo, more se razbijalo o stene i sijalo crvenim svetlom, a u tmini je žurno isplovljavao
jedan vikinški brod.
„Mladiću”, obratio mu se otac, „kakvu si danas knjižurinu imao u bašti?”
„O, Fritjofa!”
„Tako, mladi ljudi to još uvek čitaju? Gospodine Homburgere, šta vi mislite o tome?
Kako stoje danas stvari sa starim Šveđaninom? Uživa li još uvek ugled?”
„Mislite na Esajasa Tegnera?”
„Da baš na Esajasa. Pa onda?”
„On je mrtav, gospodine Abdereže, potpuno mrtav.”
„To vam verujem. Taj čovek nije živeo ni u moje vreme, mislim onda kada sam ga
čitao. Hteo sam da pitam da li je još u modi.”
„Žao mi je, o modi i modernom ja nisam obavešten. Što se tiče naučno-estetske
vrednosti...”
„Da baš sam na to i mislio. Pa šta kaže nauka...?”

85
 Anna&zdls

„Istorija literature je tog Tegnera zabeležila samo kao ime. On je bio, kako ste vi
ispravno rekli, moda. Time je sve rečeno. Ono pravo i dobro nikada nije bilo u modi, ali
ono živi. A Tegner je, kako sam već rekao, mrtav. On za nas više ne postoji. Nama se čini
nestvaran, sladunjav, izveštačen...”
Paul se ljutite okrenuo.
„Ali to nije u redu, gospodine Homburgere!”
„Smem li da vas upitam, a zašto ne?”
„Zato što je on dobar pisac! Da, jednostavno dobar.”
„Tako? Ali to ipak nije razlog za uzrujavanje.”
„Ali vi ste rekli da je sladunjav i da nema nikakvu vrednost. A on je stvarno dobar.”
„Mislite? Ako je vaše znanje o tome šta je lepo čvrsto kao stena, trebalo bi vam
pripremiti učiteljsku stolicu. Ali kao što vidite, Paule - ovoga puta vaša ocena se ne slaže
s estetikom. Ovoga puta je upravo obrnuta od mišljenja o Tukididu. Za njega nauka tvrdi
da je izvrstan, a vi nalazite da je užasan. Ali Fritjof...”
„Ah, ovo nema nikakve veze s naukom.”
„Ne postoji ništa, apsolutno ništa na svetu, s čime nauka nije u vezi. Gospodine
Abdereže, dozvoljavate li da se povučem?”
„Zar već?”
„Imao bih nešto da pišem.”
„Šteta, tako smo lepo krenuli s razgovorom. Ali - sloboda iznad svega. Pa onda, laku
noć!”
Gospodin Homburger je učtivo napustio sobu i nečujno se izgubio u hodniku.
„Paule, sviđa ti se stari avanturista?”, smeškao se domaćin. „Nemoj dozvoliti bilo
kome učenjaku da ti pokvari zadovoljstvo. Nije te valjda ovo oneraspoložilo?”
„Ah, nije to ništa. Ali znaš, nadao sam se da gospodin Homburger neće doći s nama u
letnjikovac. Obećao si da za vreme raspusta ne moram da bubam.”
„Pa ako sam tako rekao, tako će i biti, i tome se možeš radovati. Ali gospodin učitelj
ipak ne ujeda.”
„Zašto je morao da pođe sa mnom?”
„Pa vidi, mladiću, gde bi onda trebalo da bude? Ovde, gde je kod kuće, ne oseća se
posebno lepo. Ali i ja hoću da imam svoja zadovoljstva! Družiti se s obaveštenim i
učenim ljudima je dobitak, zapamti to. I ne želim se tako rado lišiti našeg gospodina
Homburgera.”
„Ah, tata, kod tebe se nikada ne zna šta je šala, a šta istina!”
„Uči se da razlikuješ, sine moj, biće ti potrebno. Ali sada bismo mogli malo da
sviramo, zar ne?”
Paul je odmah radosno povukao oca u susednu sobu. Nije se događalo često da otac
bez moljakanja svira s njim. I to nije bilo čudno, bio je majstor na klaviru, a mladić je
mogao da se poredi s njim iako je malo falširao.
Tetka Greta je ostajala pozadi, sama. Otac i sin su pripadali muzičarima koji ne vole
da imaju slušaoce oko sebe, draži su im bili oni nevidljivi, za koje su znali da sede tu
negde blizu i slušaju. To je znala i tetka. A kako i ne bi znala? Kako je i mogao da joj bude
nepoznat i najmanji i najblaži pokret ove dvojice, o kojima se godinama s ljubavlju
brinula i koje je znala od detinjstva?

86
 Anna&zdls

Sedela je nepomična u stolici od trske i slušala. To što je slušala bila je uvertira

pisana za četiri ruke, koju su često svirali, a čije ime nije mogla da navede; muziku je
volela da sluša, ali je vrlo malo od toga razumela. Znala je da će je kasnije, kada završe,
stari ili dečak upitati: „Tetka, kako se zvao ovaj komad?” Ona bi odgovorila: „Od
Mocarta”, ili: „Iz Karmen”; i pri tome se nasmejala.
Slušala je zavaljena u stolicu i smejala se. Šteta što to niko nije mogao da vidi, jer
njen smeh je bio prava umetnost. Tu se nije radilo samo o usnama ili očima; celo lice,
čelo i obrazi su blistali iz duše i odavali ljubav i razumevanje.
Smejala se i slušala. Bila je to divna muzika i veoma joj se sviđala. Ipak, nije samo
slušala uvertiru, iako je pokušavala da je prati. Najpre je pokušala da odgonetne ko sedi
desno, a ko levo. Paul je sedeo levo, to je uskoro otkrila. Ne zbog toga što je zapinjao
nego zato što su gornji tonovi zvučali tako lagano i slobodno i pevajući dopirali iz sobe, a
tako jedan učenik ne bi mogao da svira. Tetka je mogla da stvori potpunu sliku. Njih
dvojica sede za klavirom. Na raskošnim delovima vidi oca s nežnim osmehom. Na takvim
mestima Paul se otvorenih usta i s vatrom u očima naglo ispravlja. Kod posebno veselih
preokreta otac motri da li se Paul smeje. Onda ponekad napravi grimasu ili načini
raskalašan pokret ramenom, pa mladom čoveku nije lako da ostane pribran.
Što je uvertira odmicala dalje, utoliko ih je gospođica jasnije videla pred sobom i
toliko prisnije je postajalo njeno od muzike uzbuđeno lice. S plahom muzikom, dobar
deo života, iskustva i ljubavi prolazio je ispred nje.

Bila je noć, već su jedno drugom rekli „lepo spavaj” i svako je bio u svojoj sobi. Tu i
tamo bi se još otvorila ili zatvorila neka vrata ili prozor. A onda se sve umirilo.
Ono što se na selu podrazumeva je tišina noći, što je za građane uvek čudo. Ko iz
grada dođe na kakvo seosko imanje ili u seosku kuću i prve večeri stoji na prozoru ili leži
u krevetu, doživljava ovu tišinu kao kućnu čaroliju i luku spokoja, kao da je bliži istini i
isceljenju i oseća dah večnosti.
Ali to nije potpuna tišina. Ona je prepuna zvukova, ali to su tamni prigušeni,
tajanstveni zvuci noći, dok se u gradu noćna buka nažalost veoma malo razlikuje od
dnevne. Ovde se čuje pesma žaba, šuštanje drveća, pljuskanje potoka, let noćne ptice ili
slepog miša. A kada ponekad prođu odocnele taljige ili nasrne dvorišni pas, to je željeni
pozdrav životu, koji će maestralno široki vazdušni prostor prigušiti i progutati.
Kod učitelja je još gorelo svetio, a on je uznemiren i umoran šetao tamo-amo po
sobi. Cele večeri, pa skoro do ponoći, je čitao. Mladi gospodin Homburger nije bio ono što
je izgledalo ili kako bi on voleo da izgleda. Nije bio mislilac. Nije posedovao glavu
naučnika. Imao je izvesnog dara i bio je mlad, ali u njegovom biću nije postojalo dovoljno
realnosti, nego samo ideali.
Trenutno je bio obuzet knjigama u kojima su čudno prilagodljivi mladići uobrazili da
od radova različitih pisaca mogu da izgrade novu kulturu.
Zato je Homburgovo čelo bilo namršteno, oči umorne kao da je premeravao
ogromna rastojanja, a koraci razdraženi i neravnomerni. Osećao je da su svuda oko njega
postavljeni dosadni zidovi svakidašnjice, a želeo je da se drži proroka i donosioca novog
zadovoljstva. Lepota i duh će prožimati njegov svet i svaki korak u tom svetu zasuće
poezija i mudrost.
Pred njegovim prozorom je ležalo i čekalo zvezdano nebo, lelujavi oblaci, sanjivi
park, teško disala uspavana polja i sva lepota noći. Svi su ga čekali da priđe prozoru i da

87
 Anna&zdls

ih pogleda. Čekali su da mu zaleče srce puno čežnje i bola, da mu oči isperu

svežinom i oslobode vezana krila njegove duše. Ali on je legao u krevet, povukao lampu
bliže sebi i ostao da leži.
Paul Abdereg nije ostavio upaljeno svetio, ali nije ni spavao, već je sedeo u okviru
prozora i gledao u pravcu mirnih krošnji drveća. Junaka Fritjofa je zaboravio. Nije
mislio ni na šta određeno, samo je uživao u kasnom satu, a osećaj sreće mu nije dopuštao
da spava. Kako su u crnilu lepo smeštene zvezde! I kako je samo otac danas svirao! Kako
je divno i bajkovito bašta izgledala u mraku!
Letnja noć je umilno obgrlila dečaka i čvrsto se pripila uz njega, došla je u tišini i
hladila u njemu ono što je još buktalo i bilo vrelo. Nežno je oduzimala ono suvišno od
njegove mladosti, dok mu se oči nisu smirile, a san postao dubok, a onda ga je sa
smeškom pogledala kao dobra majka. On više nije znao gde je, ležao je i slatko spavao na
ležaju.
Sada je i učiteljev prozor bio u tami. Ako bi neko noćno tumaralo ovuda prošlo,
videlo bi da kuća, plac ispred nje, park i bašta spavaju u mrtvoj tišini, javila bi mu se seta
za zavičajem i ovaj potpuni mir bi mu probudio zavist. Ako bi to bio neki siromašni
prosjak, bez krova nad glavom, mogao je bez brige da ude u otvoreni park, da potraži
najdužu klupu i upotrebi je kao ležaj.
Ujutru se, protivno svom običaju, učitelj prvi probudio. Vedar i raspoložen zbog toga
nije bio. Od dugog čitanja pri svetlosti lampe dobio je glavobolju, a kada je konačno
ugasio lampu, u krevetu mu je bilo pretopio i neudobno, pa je ustao neispavan, naježen i
bez sjaja u očima. Jasno je osećao da je neophodna nova renesansa, ali u ovom trenutku
nije bio raspoložen za nastavak studija već je osećao preku potrebu za svežim
vazduhom. Tiho je napustio kuću i lagano krenuo preko polja.
Svuda unaokolo, seljaci se već bavili svojim poslovima i površno zagledali u
prolaznika, a kako se njemu ponekad činilo, i podsmevali mu se. To ga je vredalo i
požurio je da se dočepa šume, gde ga je zapljusnula hladna i blaga polutama. Oko pola
sata je preko volje tumarao tamo-amo. A onda se osetio usamljeno i procenio da je
vreme da se popije kafa.
Okrenuo se i prošao preko od sunca već zagrejanog polja i pored neumornih seljaka,
putem ka kući.
Ispred ulaza u kuću odjednom mu se nije dopalo što tako naglo i nestrpljivo žuri na
doručak. Okrenuo se, savladao se i odlučio da prethodno odmerenim koracima još
jednom prođe stazama kroz park, a ne da se bez daha pojavi za kuhinjskim stolom.
Veštački podešenim nemarnim geganjem kretao se kroz aleju platana i želeo da na uglu
kod brestova okrene, kada se iznenađen prepao od onoga što je ugledao.
Na zadnjoj klupi, zaklonjenoj od pogleda zovinim žbunom, ležao je ispružen neki
čovek. Ležao je na stomaku, s licem oslonjenim na ruke i laktove. Šokiran, gospodin
Homburger je bio sklon pomisli na neko grozno delo, međutim urazumilo ga je čvrsto i
duboko disanje čoveka na klupi i shvatio je da stoji pred usnulim. Čovek je bio u
poderanoj odeći, a kada je učitelj uskoro razaznao da ima posla s veoma mladim i
slabašnim dečakom, ohrabrio se i obuzeo ga je bes. Savladala ga je nadmoć i muški
ponos kada je posle kraćeg oklevanja odlučio da priđe i razbudi dečaka.
„Ustanite, čoveče! Šta radite ovde?”
Mladi šegrt je ustao preplašen, zanoseći se i sa strahom, ne shvatajući situaciju.
Video je pred sobom čoveka u redengotu; neko vreme je razmišljao šta bi to trebalo da

88
 Anna&zdls

znači, dok se nije prisetio da je prošle noći ušao u otvorenu baštu i prenoćio. Hteo je u
svitanje da ode, ali je prespavao.
„Zar ne možete da odgovorite, šta tražite ovde?”
„Samo sam prespavao”, odgovorio je uzdahnuvši i potpuno se uspravio. Kad je
ustao, njegova slabašna građa je došla do izražaja, kao i skoro dečije lice. Mogao je da
ima najviše osamnaest godina.
„Pođite za mnom”, reče učitelj i povede zbunjenog stranca preko puta do kuće, gde
su odmah na vratima sreli gospodina Abderega.
„Dobro jutro, gospodine Homburgere, ustali ste tako rano! Kakvo to čudno društvo
dovodite?”
„Ovaj momak je vaš park upotrebio kao prenoćište. Ja sam o tome morao da vas
izvestim.”
Domaćin je odmah shvatio. Smeškao se.
„Zahvaljujem vam, dragi gospodine. Otvoreno govoreći, ja do sada nisam primetio
da imate tako meko srce. Ali u pravu ste, jasno je, siromašak mora da dobije makar kafu.
A možda biste mogli da kažete gospođici da mu napravi doručak? Ili, čekajte, odvešćemo
ga odmah u kuhinju. Pođite sa mnom, maleni, uvek nešto preostane.”
Za vreme dok su pili kafu za stolom, jedan od osnivača nove kulture obavio se
veličanstvenim oblakom ozbiljnosti i ćutanja, što je starog gospodina veoma radovalo.
Zadirkivanja nije bilo, jer su svi bili obuzeti mislima o gostima koje su tog dana očekivali.
Tetka je brižna i nasmejana skakutala iz jedne sobe u drugu, posluga je potpuno
učestvovala u ovom uzbuđenju ili blagonaklono gledala na to, a oko podne
domaćin i Paul su ušli u kola i odvezli se do najbliže železničke stanice.
Paul se plašio da će zbog gostiju morati da prekine svoj uobičajeni život za vreme
raspusta, ali će zato pokušati da upozna pridošlice sa svojim običajima, da posmatra
njihovo ponašanje i da im se nekako priključi. Tako je u skoro prepunim kolima mirno i
pažljivo posmatrao troje stranaca, prvo živahnog i pričljivog profesora, a onda bojažljivo
i obe devojke.
Profesor mu se svideo već zato što je znao da je on očev pobratim. Smatrao je da je
strog i staromodan, ali ne suviše, a u svakom slučaju veoma, veoma pametan. Mnogo teže
je bilo sporazumeti se s devojkama. Prva je bila jednostavno mlada devojka, devojčurak,
istih godina kao i on. Od toga da li je prkosna ili dobrodušna zavisiće rat ili mir među
njima. U osnovi su sve mlade devojke tih godina iste i sa svima je teško razgovarati i izaći
na kraj. Sviđalo mu se da je makar bila tiha i da nije odmah istresla pun džak pitanja.
Druga je bila veća zagonetka. Zaista nije računao s tim da ima dvadeset tri ili četiri
godine, a pripadala je damama one vrste koje su mu se doduše veoma dopadale, ali koje
je izdaleka posmatrao, jer se bližeg kontakta plašio i on ga je zbunjivao. Znao je i da je
svojstvenost ovakve prirodne lepote nerazdvojiva od elegantnog držanja i odevanja, ali
je smatrao da su njeni pokreti i njena frizura uglavnom usiljeni. Naslućivao je izvesnu
količinu nadmoćnog poznavanja stvari koje su za njega još uvek bile velika zagonetka.
Kada je malo bolje razmislio o tome, zaključio je da mrzi svu tu felu. Sve one
izgledaju lepo, ali i sve imaju istu skrušenost, ljupkost i sigurnost u ponašanju, iste
nadmene zahteve i istu potcenjivačku snishodljivost prema mladićima njegovih godina.
Kada su se osmehivale ili smejale, što one često čine, to je izgledalo nepodnošljivo
zamaskirano i lažno. Zbog toga su devojčurci ipak bili podnošljiviji.

89
 Anna&zdls

Osim oba muškarca, u razgovoru je učestvovala još samo starija i elegantnija

gospođica Tusnelda. Mlada plavokosa Berta je ćutala isto tako nedruželjubivo i
postojano kao Paul preko puta koga je sedela. Nosila je veliki, blago izvijen, neobojen
slamnat šešir s plavim trakama i bledoplavu tanku letnju haljinu s nevezanim kaišem i
tananim belim porubom. Izgledala je kao da se potpuno zadubila u pogled na sunčana
polja i vrele travnate livade.
Međutim, često bi brzo pogledom okrznula Paula. Volela je što ponovo dolazi u
Erlenhof, samo kad ovaj mladić ne bi bio tu. Izgledao je vrlo uredno i vispreno, ali
pametni su uglavnom neprijatni. Po svoj prilici će podmuklo da se služi stranim rečima,
da snishodljivo postavlja pitanja, na primer o imenu nekog poljskog cveta, a kada ona to
ne bude znala, besramno će se smejati. To je već iskusila od svoja dva rođaka, od kojih je
jedan studirao, a drugi bio gimnazijalac. Gimnazijalac je bio gori, jedanput dečački drzak,
a onda oper nepodnošljivo podsmešljivo kavaljerski uglađen, što je nju veoma plašilo.
Najmanje što je Berta iz toga naučila i odlučila da se toga drži u svakom slučaju bilo
je da ne sme da plače ni pod kakvim okolnostim. Ne sme da plače i ne sme da pokazuje
bes, inače će biti savladana. A to nije želela ni po koju cenu. Tešilo ju je što će i tetka da
bude tu i, u svakom slučaju, ako to bude neophodno, može da joj se obrati za zaštitu.
„Paule, jesi li ti nem?”, obratio mu se iznenada gospodin Abdereg.
„Ne, tata. Zašto?”
„Zato što si zaboravio da nisi sam u kolima. Mogao bi ljubazno Berti nešto da
pokažeš.”
Paul je nečujno uzdahnuo. Pa evo, počinje.
„Pogledajte, gospođice Berta, tamo iza je naša kuća.”
„Ali, deco, nećete se valjda jedno drugom obraćati sa vi!”
„Ne znam, tata - ali mislim da hoćemo.”
„Pa onda nastavite. Ali to je potpuno nepotrebno.”
Berta je pocrvenela i jedva da je gledala u Paula. Razgovor među njima je prestao i
oboje su se radovali što stariji to ne primećuju. Postalo im je neprijatno i s olakšanjem su
odahnuli kada su kola sa iznenadnim praskom skrenula na šljunak i uputila se ka kućnim
vratima.
„Dozvolite, gospođice”, rekao je Paul i pomogao Berti da izađe iz kola. Time se
oslobodio prve brige oko nje. Na vratima je već stajala tetka i činilo se da se cela kuća
smeje. Uvela ih je unutra i primila gostoljubivo, radosno i srdačno, pozdravljala i stiskala
ruke jednima i drugima, a onda svima još jedanput. Gosti su odvedeni do svojih soba i
zamoljeni da se vrlo brzo i vrlo gladni pojave za stolom. Na belom stolu stajala su dva
velika buketa, čiji su se mirisi mešali s mirisom hrane. Gospodin Abdereg je tranžirao
pečenje, tetka je budnim očima doterivala tanjire i činije. Profesor, dobro raspoložen,
svečan i u redengdotu sedeo je na počasnom mestu, upućivao blage poglede tetki i
ometao užurbanog domaćina bezbrojnim pitanjima i vicevima. Gospođica Tusnelda je
ljupko i s osmehom pomagala dodajući tanjire i usput primetila da njen sused za stolom,
učitelj, veoma malo jede, a još manje priča. Prisustvo staromodnog profesora i dve mlade
dame ga je skamenilo i stalno se plašio za svoje dostojanstvo; bio je spreman za
svakakve napade i uvrede i unapred se trudio da se odbrani ledenim pogledom i teškim
ćutanjem.
Berta je sedela pored tetke i osećala se sigurnom. Paul se potpuno posvetio jelu, nije
se uplitao u razgovore, a to mu je više prijalo nego sve drugo.

90
 Anna&zdls

Pred kraj obeda, posle žustre borbe sa svojim prijateljem, domaćin je preuzeo
glavnu reč i nije dozvolio da mu je oduzmu. Pobeđeni profesor je konačno počeo da jede.
Gospodin Homburger je najzad primetio da niko ne planira napad na njega, ali je kasno
uvideo da je njegovo ćutanje nepristojno i verovao je da mu se podsmevaju. Spustio je
glavu tako nisko da mu se naborala brada, izvio obrve nagore i počeo u glavi da kotrlja
probleme.
Pošto je učitelj izneverio, gospođica Tusnelda je započela ljupko ćaskanje s Bertom,
u kome je učestvovala i tetka.
Paul se u međuvremenu zasitio i odložio viljušku i nož. Podigao je glavu i pogled mu
je slučajno pao na profesora, koji se našao u komičnoj situaciji: upravo je među zubima
imao velelepan komad, a viljušku još nije sklonio kada ga je jedna jaka reč u priči
gospodina Abderega primorala na pažnju. U trenutku je zaboravio da skloni viljušku, pa
je otvorenih usta i razgoračenih očiju posmatrao svog prijatelja. Kod Paula je ovo
izazvalo smeh kome nije mogao da se odupre, ali je s velikom mukom uspeo da izbaci
samo prigušeni kikot.
Gospodin Abdereg je usred bujice reči imao samo toliko vremena da mu uputi jedan
ljutiti pogled. Učitelj je uspeo da se smeje u sebi, ali je morao da se ugrize za usne. Berta
se bez ustezanja naglas smejala. Radovalo ju je što se Paulu dogodio taj mangupluk. To je
značilo da nije od onih besprekornih.
„Šta vas je tako obradovalo?”, upitala je gospođica Tusnelda.
,,U stvari baš ništa.”
,,A tebe, Berta?”
„Ni mene ništa. Smejem se s njim.”
„Smem li da vas poslužim?”, prigušenim glasom je upitao gospodin Homburger.
„Hvala, ne.”
„Ali možete mene”, veselo je dobacila tetka i odložila nepopijenu čašu vina.
Sto je pospremljen i doneseni su kafa, konjak i cigarete.
Gospođica Tusnelda je upitala Paula da li puši.
„Ne”, odgovorio je, „uopšte mi ne prija.”
A onda je posle kraće pauze ozbiljno nastavio: „A nije mi ni dopušteno.”
Kada je to rekao, gospođica Tusnelda mu se šeretski nasmejala i pri tome malo
nagnula glavu u stranu. U tom trenutku je dečaku izgledala vrlo šarmantna i pokajao se
zbog ružnih misli u kolima. Mogla je da bude i vrlo prijatna osoba. Veče je bilo tako toplo
i prijatno da je i u jedanaest sati moglo da se sedi u bašti uz treperenje sveća u staklenim
kuglama. Niko nije razmišljao o tome da su gosti umorni od puta i da možda žele da odu
ranije u krevet. Topao, malo sparan vazduh lelujao se neravnomerno i pospano tamo-
amo, nebo je bilo jasno, prepuno zvezda i blistavo vlažno, a duboku tamu oko brda
presecalo je zlatno drhtavo sevanje. Grmlje je mirisalo sladunjavo i teško, a beli jasmin je
svetlucao iz tame, nesigurnim bledim sjajem.
„Dakle, vi verujete u to da reforma naše kulture ne može da dođe iz
samoosvešćivanja naroda već samo od jednog ili nekoliko genijalnih pojedinaca?”
Profesor je tonom u svom pitanju iskazao izvesnu dozu predusretljivosti.
„Da, mislim tako”, uzvratio je učitelj nekako kruto i započeo jednu dužu besedu, koju
osim profesora niko nije slušao.

91
 Anna&zdls

Gospodin Abdereg se šalio s malom Bertom, kojoj je tetka pružala pomoć. On je

uživao zavaljen u stolici i pio belo vino s kiselom vodom.
„Vi ste, znači, čitali i Ekeharda,” upitao je Paul gospođicu Tusneldu.
Ona je sedela u veoma niskoj stolici na rasklapanje, glave zabačene unazad, i upravo
gledala u zvezdano nebo.
„Naravno”, odgovorila je, ,,a vama u stvari ne bih preporučila takve knjige.”
„Tako, a zbog čega?”
„Zato što vi još ne možete sve da razumete.”
„Mislite?”
„Naravno.”
„Tamo ima delova koje možda razumem bolje od vas.”
„Stvarno? A koje to delove?”
„Latinski.”
„Mora da se šalite!”
Paul je bio vrlo živahan. Popio je te večeri malo vina i smatrao da je divno
razgovarati u ovakvoj blagoj i tamnoj noći i radoznalo se pitao da li će iz mirnog držanja
elegantne dame uspeti da izmami žestoko protivljenje ili glasniji smeh. Ali ona ga nije
gledala. Ležala je nepokretno, lica okrenutog nagore; jedna ruka joj se oslanjala na
stolicu, a druga visila do zemlje. Njen beli vrat i belo lice slabašno su svetlucali pod crnim
krošnjama drveća.
„Šta vam se najviše dopalo kod Ekeharda?, upitala ga je, ali opet nije gledala u njega.
„Zanos gospodina Spaca.”
„Ah?”
„Ne, kako je prognana stara šumska žena.”
„Tako?”
„Možda mi se ipak najviše sviđa kako Praksedis beži iz zatvora. To je divno.”
„Da, divno je. Šta je bilo dalje?”
„Posle je razbacao pepeo.”
„Ah, da, sad znam.”
„Ali sada vi morate reći meni šta vam se najviše svidelo.”
,,U Ekehardu?”
„Da, naravno.”
„Isti deo. Tamo gde je Praksedis pomogla kaluđeru da pobegne i kako ga je poljubila,
nasmešila se i vratila se u zamak.”
„Da - da”, polako je izgovorio Paul, ali poljupca nije mogao da se seti.
Profesorov razgovor s učiteljem se završio. Gospodin Abdereg je uzeo cigaru, a
Berta je radoznalo posmatrala kako njen dugački vrh okreće nad plamenom sveće.
Devojčica je desnom rukom zagrlila tetku pored koje je sedela i širom otvorenih očiju
slušala neverovatne doživljaje o kojima joj je stari gospodin pričao. Radilo se o
pustolovinama na putovanju, tačnije, radilo se o Nepalu.
„Da li se to stvarno dogodilo?”, odlučila je u jednom trenutku da upita.
Gospodin Abdereg se nasmejao.

92
 Anna&zdls

„To zavisi od vas, mala gospođice, istina u nekoj priči je uvek ono u šta slušalac
veruje.”
„Ma ne?! Moraću da upitam oca.”
„Uradite tako.”
Tetka je pomilovala Bertinu ruku, kojom joj je ova obgrlila struk.
„To je samo šala, dete.”
Ona je slušala ćaskanja, rasterivala vinske mušice sa čaše svog brata i svakom ko bi
je pogledao uzvraćala ljubazno pogled. Uživala je u starom gospodinu, Berti, živahnom
brbljivom Paulu, uživala je u lepoj Tusneldi koja zbog društva napolju gleda u noćno
plavetnilo, u učitelju koji se naslađuje pametnim razgovorima. Bila je dovoljno mlada da
ne zaboravi kako mladost u ovakvoj letnjoj noći u bašti može da bude topla i srećna.
Koliko još iskušenja čeka ove lepe mlade i pametne stare. I učitelja. Kako su svakom tako
važni sopstveni životi, misli i želje. I kako samo lepo izgleda gospođica Tusnelda! Prava
lepotica.
Dobrodušna dama je mazila Bertinu desnu ruku, smeškala se srdačno nešto
osamljenom učitelju i s vremena na vreme iza stolice domaćina opipavala da li njegova
vinska flaša još stoji u hladnom ledu.
„Pričajte mi nešto o vašoj školi!”, rekla je Tusnelda Paulu.
„Eh, škola! Pa sada je raspust.”
„Znači li to da ne idete rado u gimnaziju?”
,,A da li znate nekoga ko to rado čini?”
„Ali ipak želite da studirate?”
„To da. Želim.”
,,A šta bi vam bilo draže?”
„Draže? Ha, ha - više bi voleo da postanem gusar.”
„Gusar?”
„Naravno, gusar, pirat.”
„Onda ne biste morali toliko da učite.”
„Ne bi ni bilo potrebno. Umeo bih da ubijem vreme.”
„Verujete u to?”
„Sasvim sigurno. Ja bih...”
„Pa, šta biste?”
„Ja bih - ah, to ne može da se kaže.”
„Pa onda nemojte ništa reći.”
Postalo mu je dosadno. Došao je do Berte. Otac je bio nezamislivo zabavan. Jedino je
on govorio, svi su slušali i smejali se.
Gospođica Tusnelda je ustala i u lepršavoj, laganoj engleskoj haljini polako prišla
stolu.
„Hoću da vam poželim laku noć.”
Onda su svi skočili, pogledah na sat i nisu mogli da veruju da je stvarno ponoć.
Kratkom stazom do kuće Paul je išao pored Berte, koja mu se odjednom mnogo
svidela, pogotovo zbog toga što se očevim vicevima tako od srca smejala. Ispao je
magarac što se ljutio zbog ove posete. Bilo bi lepo da je večeras s njom ćaskao.

93
 Anna&zdls

Osećao se kao kavaljer i počeo da žali što se celo veče bavio onom drugom. A ona je
baš izveštačena. Berta mu je bila mnogo draža i veoma je žalio što se večeras nije držao
nje. Pokušao je to da joj objasni. Ona se kikotala.
,,Oh, vaš otac je tako zabavan! Bio je tako privlačan.”
Predložio joj je da sutra prošetaju do Ajhelberga. Nije daleko, a veoma je lepo. Počeo
je da opisuje, pričao o stazama, o pogledu odozgo i baš je pao u vatru. Upravo tada, kada
je najvatrenije govorio, pored njih je prošla gospođica Tusnelda. Okrenuli su se i
pogledali je. Činila se mirna i malo radoznala, ali on je to shvatio kao podsmevanje i
iznenada je zanemeo. Berta ga je iznenađeno pogledala; izgledao je neraspoložen, a nije
znala zašto.
Tada su već bili u kući. Berta mu je pružila ruku. Poželeo joj je laku noć. Ona ga je
pozdravila i otišla.
Tusnelda je ušla unutra i nije mu poželela laku noć. Gledao je za njom kako se s
lampom u ruci penje uz stepenice, i bio je ljut. Ležao je budan u krevetu i osećao tananu
vatru tople noći. Zapara je popustila. Svetlost munje je neprestano drhtala na zidovima.
Ponekad mu se činilo da negde u daljini čuje tihu grmljavinu. Pospani vetar je dolazio i
odlazio s dugim pauzama i nije mogao ni vrhove drveća da zanjiše.
Polusanjiv, dečak je razmišljao o protekloj večeri i osećao da je danas bilo drugačije
nego inače. Činilo mu se da odrasta i da je u toj ulozi danas imao više sreće nego kod
ranijih pokušaja. S gospođicom je potpuno slobodno razgovarao, a posle toga i s Bertom.
Mučilo ga je da li ga Tusnelda ozbiljno shvata. Možda se ipak samo poigravala s njim.
A to o Praksedisinom poljupcu moraće sutra da pročita. Da li to stvarno nije razumeo, ili
je samo zaboravio?
Nije mogao da odluči da li je gospođica Tusnelda zaista lepa, stvarno lepa. Činilo mu
se da je tako, ali ipak nije bio siguran. Kada je pri slabom svetlu upola sedela a upola
ležala u stolici, vitka i mirna s rukom na zemlji, svidela mu se. Kako je opušteno gledala
ka nebu, zadovoljna i umorna, i taj beli tanki vrat - u svetloj, dugačkoj haljini, kao da je
upravo izašla iz neke slike.
Istina, Berta mu je nesumnjivo bila draža. Možda je bila malo suviše naivna, ali blaga
i slatka, s njom je moglo da se razgovara bez podozrevanja, bila je prijatna i vesela. Da se
otpočetka potrudio oko nje, umesto sada u poslednjem trenutku, mogli su najverovatnije
da postanu dobri prijatelji. Uopšte, sada mu je bilo žao što gosti ostaju samo dva dana.
Ali zašto su ih ostali tako gledali kada se na povratku u kuću smejao s Bertom?
Ponovo ih je video kako prolaze pored njih, okreću glavu ka njima i gledaju ih. Imao je
potpuno jasnu predstavu o svemu, ali nije mogao da pređe preko toga - njihovi pogledi
su bili podsmešljivi, bez ikakve sumnje. Zašto? Zbog onog sa Ekehardom? Ili što se
smejao s Bertom?
Ljutnja zbog toga pratila ga je i u snu. Ujutru je celo nebo bilo prekriveno oblacima,
ali nije padala kiša. Svuda je mirisalo na seno i na toplu prašinu.
„Šteta”, požalila se Berta kada je sišla iz svoje sobe, „danas se ne može ići u šetnju.”
„Ah, neće celog dana biti ovako”, tešio ju je gospodin Abdereg.
„Ti ionako nisi pristalica šetnji”, dodala je gospođica Tusnelda.
„Ali kada smo već ovde tako kratko!”
„Imamo kuglanu na otvorenom”, predložio je Paul, „u bašti. Imamo i kriket. Ali
kriket je dosadan.”

94
 Anna&zdls

„Meni se kriket baš sviđa”, rekla je gospođica Tusnelda.

„Pa onda možemo da igramo.”
„Fino, samo malo kasnije. Prvo ćemo popiti kafu.”
Posle doručka, mladi su otišli u baštu; učitelj im se pridružio. Zaključili su da je za
kriket trava suviše visoka i odlučili su se za drugu igru. Paul je hitro doneo kegle i
postavio ih.
„Ko želi da počne?”
„Uvek onaj ko pita.”
„Onda dobro. Ko će igrati sa mnom?”
Paul i Tusnelda su bili ekipa. Igrao je veoma dobro i očekivao je pohvalu od nje ili
makar neko zadirkivanje. Ona to uopšte nije primećivala i nikakav značaj nije pridavala
igri. Kada bi joj Paul dodao kuglu, nepažljivo bi je bacila i nikada nije brojala oborene
kegle. Umesto toga, razgovarala je s učiteljem o Turgenjevu. Gospodin Homburger se
danas ponašao vrlo učtivo. Izgledalo je da je samo Berta zainteresovana za igru. Stalno je
pomagala kod postavljanja kegli i dopuštala da joj Paul pokazuje kako da najbolje nacilja.
„Kralja iz sredine!”, vikao je Paul. „Gospođice, onda sigurno pobeđujemo. To donosi
dvanaest.”
Ona je samo klimnula glavom.
„U stvari, Turgenjev i nije pravi Rus”, rekao je učitelj i zaboravio da je on na redu da
odigra. Paul se razgnevio. „Gospodine Homburgere, sada vi igrate!”
„Ja?”
„Da, vi, a svi ostali vas čekamo.”
Berta je primetila njegovo neraspoloženje, uznemirila se i nije pogodila više ništa.
„Mogli bismo sada da prekinemo.”
Niko se nije protivio. Gospođica Tusnelda se lagano udaljila, a učitelj ju je pratio.
Paul je zlovoljno oborio nogom preostale kegle.
„Zar nećemo još da igramo?”, bojažljivo je upitala Berta.
„Udvoje nije tako zanimljivo. Pospremiću ovo.”
Smerno mu je pomagala. Kada su sve kegle bile u kutijama, potražio je pogledom
gospođicu Tusneldu. Nestala je negde u parku, naravno, on je za nju bio samo glupav
dečak.
,,I šta sad?”
„Mogli biste malo da mi pokažete park?”
Tako je brzo koračao stazama da je Berta ostajala bez daha i skoro morala da trči da
bi ga stigla. Pokazao joj je šumicu, aleju platana, crvene bukve i livadu. Dok se pomalo
stideo što je tako grub i škrt na rečima, u isto vreme se i iznenadio što se više uopšte ne
ustručava pred Bertom. Ponašao se kao da je ona dve godine mlađa od njega. A ona je
bila blaga, mirna, bojažljiva, nije progovarala ni reč i pogledala ga je tek ponekad, kao da
mu se zbog nečega izvinjava.
Kod žalosne vrbe sreli su drugo dvoje. Učitelj je i dalje pričao, gospođica se ućutala i
izgledala neraspoložena. Paul je iznenada postao govorljiviji. Skrenuo im je pažnju na
staro drvo, razgrnuo viseće grane i pokazao im klupu postavljenu oko stabla.
„Sešćemo ovde”, naredila je gospođica Tusnelda.

95
 Anna&zdls

Seli su na klupu jedan do drugog. Bilo je vrlo toplo i puno isparenja, a zelena
polutama je bila meka, sparna i uspavljujući Paul je sedeo desno od Tusnelde.
„Kako je ovde mirno!”, započeo je gospodin Homburger. Gospođica je samo klimnula
glavom.
,,I tako je vrelo”, rekla je nešto kasnije. „Neko vreme nećemo ništa govoriti.”
I tako su sve četvoro sedeli i ćutali. Pored Paula, na klupi je ležala šaka gospođice
Tusnelde, dugačka, uzana šaka dame, s vitkim prstima i divnim negovanim noktima koji
su blago svetlucali. Izlazila je iz širokog svetlosivog rukava; tako bela kao i deo ruke koji
se video iznad članka, malo izvijena, ležala je mirno kao da se umorila.
Svi su i dalje ćutali. Paul je razmišljao o prethodnoj večeri. Ta ista dugačka, mirna
ruka je spokojno visila, a čitava prilika je bez pokreta upola ležala, a upola sedela. To je
njoj priličilo, njenoj figuri, odeći, njenom prijatnom mekom ne baš opuštenom glasu,
priličilo je i njenom licu s mirnim očima da tako pametno, negovano i opušteno izgleda.
Gospodin Homburger je pogledao na sat.
„Izvinite, moje dame, ja sada moram na posao. Vi ostajete ovde, Paule?”
Poklonio se i otišao. Ostali su ćuteći sedeli. Paul je svoju levu ruku polako,
nespokojno i obazrivo kao neki prestupnik približavao ruci gospođice, a onda je ostavio
da leži sasvim uz njenu. Nije znao zašto to radi. To se događalo protiv njegove volje, a pri
tome mu je bilo tako vrelo i toliko je strepeo da mu je čelo bilo potpuno vlažno.
„Ni ja ne volim da igram kriket”, javila je tiho Berta, kao iz nekog sna. Posle
učiteljevog odlaska, između Paula i nje ostao je prazan prostor i ona je stalno razmišljala
da li da se približi ili ne. Što god je duže odugovlačila, postajalo je sve teže da to uradi, a
da se ne bi osećala potpuno sama, počela je da priča.
„To stvarno nije zabavna igra”, nastavila je posle duže pauze, nesigurnim glasom.
Niko joj nije odgovorio.
Opet je sve bilo tiho. Paul je verovao da se čuju otkucaji njegovog srca. Nešto ga je
teralo da ustane i da kaže nešto zabavno ili glupavo ili jednostavno da pobegne. Ali ostao
je da sedi, ostavio ruku na istom mestu i činilo mu se da mu polako nestaje vazduha i da
će se ugušiti. Ali bilo mu je i prijatno, na jedan tužan i mučan način prijatno.
Gospođica Tusnelda je svojim mirnim i nekako umornim pogledom gledala u
Paulovo lice. Primetila je da on netremice posmatra svoju levu ruku, koja je ležala tik uz
njenu desnu.
Pomerila je malo ruku, položila je čvrsto na Paulovu i ostavila tako da leži. Ruka joj
je bila meka, ali snažna i topla. Paul se prepao kao iznenađeni lopov i počeo da drhti, ali
ruku nije povukao. Skoro da nije mogao da diše, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je
gorelo i smrzavalo se u isto vreme. Polako je postao potpuno beo i gledao u gospođicu
ponizno i s puno straha.
„Vi ste preplašeni?”, nasmejala se tiho. ,,A ja sam poverovala da ste zaspali.”
Nije mogao ništa da izusti. Ona je sklonila svoju ruku, a njegova je ostala na klupi i
još uvek osećala njen dodir. Želeo je da je pomeri, ali bio je tako iznuren i pometen da
nije mogao da razmišlja niti da odlučuje, nije mogao ništa da radi, apsolutno ništa.
Odjednom, iznenadili su ih preplašeni zvuci grcanja, koje su čuli iza sebe. Paul se
odmah povratio i ustao duboko uzdahnuvši. Ustala je i Tusnelda.
Duboko povijena, Berta je sedela na svom mestu i jecala.
„Izađite”, rekla je Tusnelda Paulu. „Mi ćemo doći za vama.”

96
 Anna&zdls

A kada je Paul izašao, dodala je: „Dobila je glavobolju. Dođi, Berta. Ovde je isuviše
vrelo, ova zapara guši. Dođi, saberi se. Idemo kući.”
Berta nije odgovarala. Njen mršavi vrat je počivao na svetloplavom rukavu lagane
haljinice, iz koga je visila tanka, koščata ruka sa širokim člankom. Plakala je mirno i tiho
jecala, a posle nekog vremena je pocrvenela, začuđeno doterala haljinu, zabacila kosu
unazad i polako i mehanički počela da se smeje.
Paul nije mogao da se smiri. Zašto je Tusnelda stavila svoju ruku preko njegove? Da
li je to bila samo šala? Zna li ona kako to neobično boli? Koliko god bi se puta iznova na
to podsetio, uvek bi imao isti osećaj; gušenje, grč mnogih nerava i krvnih sudova,
pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, čudnovato
talasanje u srcu, kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako je bolelo.
Prošao je pored kuće do ribnjaka i šetao tamo-amo po voćnjaku. Omorina se
pojačavala. Nebo se potpuno prekrile oblacima i spremala se nepogoda. Nije bilo vetra,
samo tu i tamo u granju neko stidljivo drhtanje, od koga bi se i žućkasta kao ogledalo
ravna površina ribnjaka na trenutak naborala i zadrhtala.
Mali stari čamac koji je ležao privezan na travnatoj obali zapao je mladiću za oko.
Ušao je u njega i seo na jedinu preostalu klupu za veslanje. Ali nije odvezao čamac, jer
vesla već odavno nisu bila tu. Spustio je ruku u vodu; bila je neprijatno mlaka.
Neprimetno, obuzela ga je bezrazložna tuga koja mu je bila potpuno strana. Kao da
je bio u nekom nespokojnom snu, u kome ne može da se pomeri iako to želi. Bledunjavo
svetio, tamno oblačno nebo, mlako jezero s koga se dizala para i stari mahovinom
prekriven čamac bez vesala izgledali su mu neveselo, jadno i žalosno, povezani nitima
neutešnosti, što je i on, bez nekog objašnjivog razloga, osećao.
Iz kuće je čuo muziku klavira, nejasnu i tihu. Znači da su ostali u kući i da im otac
svira. Uskoro je prepoznao komad, bila je to Grigova muzika, Per Gint. Poželeo je da i on
ude, ali ostao je da sedi i gledao preko trome vode i kroz umorne, nepokretne grane voća
u oblačno nebo. Nikako nije mogao kao inače da se raduje nadolazećem nevremenu, iako
uskoro sigurno mora da se sruči prvo pravo ne vreme ovoga leta.
Onda je muzika prestala i neko vreme se sve utišalo dok se nisu ponovo zaljuljali
tonovi nežne, bojažljive i neobične muzike. A zatim i pesma. Ženski glas. Pesma je Paulu
bila nepoznata, nikada je nije čuo, takvog nečeg nije mogao da se seti. Ali prepoznao je
glas, nešto prigušen i malo umoran. Bila je to Tusnelda. Njeno pevanje verovatno nije
bilo ništa posebno, ali je pogodilo i uzrujalo dečaka, gušeći ga i mučeći ga isto kao i dodir
njene ruke. Slušao je nepomičan, i dok je tako napregnut sedeo, prve mlake i teške kapi
kiše su pale u ribnjak. Padale su mu na ruke i lice, a on ih nije primećivao. Osećao je
samo da se nešto potiskujuće, kipuće oko njega ili u njemu samom skuplja, nadima i traži
izlaz. U isto vreme pao mu je na pamet deo iz Ekerharda i u tom momentu ga je
iznenadilo i preplašilo sigurno saznanje. Znao je da je zaljubljen u Tusneldu. Takođe je
znao da je ona odrasla dama, a on školarac, i da će sutra otputovati.
Pesma je odavno prestala, oglasilo se zvono koje poziva na obed i Paul se laganim
korakom uputio ka kući. Pred vratima je obrisao kišne kapi s ruku, zagladio rukom kosu
unazad i udahnuo duboko kao da se nalazi pred teškim zadatkom.
„Ah, pa ipak već pada”, požalila se Berta, „znači nema ništa od onoga?”
,,A od čega?”, upitao je Paul, ne dižući pogled s tanjira.
„Pa mi smo se... vi ste obećali da danas prošetamo do brda,”
„Ah to. Ne, po ovakvom vremenu to je stvarno nemoguće.”

97
 Anna&zdls

Želeo je da je pogleda i upita kako se oseća, ali se i radovao što to nije učinio. Onaj
mučan trenutak kada je plakala ispod vrbe potpuno je zaboravio. Taj iznenadni izliv
nemoći je ionako malo uticao na njega i samo je potvrdio njegovo verovanje da je ona još
uvek prava devojčica. Umesto da na nju obrati pažnju, neprestano je gledao preko stola,
u gospođicu Tusneldu.
Ona je s učiteljem koji se stideo svoje jučerašnje šašave uloge vodila živahan
razgovor o sportu. Gospodin Homburger je ru postupao kao i mnogi drugi ljudi; govorio
je o stvarima u koje se uopšte nije razumeo, dopadljivije i s više lakoće nego kada priča o
onima koje su mu mnogo bliže i važnije. Glavnu reč je vodila dama, a on se zadovoljavao
pitanjima, pokretima glavom, potvrđivanjem i rečenicama s puno naglašenih pauza.
Pomalo koketan način ćaskanja mlade dame oslobodio ga je njegovog uobičajenog
načina govora koji je bio kitnjast, čak mu je uspelo i da se nasmeje kada je prosuo malo
vina i da sve prihvati s lake i smešne strane. Njegova lukavo uvijena molba da gospođici
posle obeda pročita jedan deo iz svoje omiljene knjige bila je ljupko odbijena.
„Tebe, dete, više ne boli glava?”, upitala je tetka Greta.
,,O ne, nimalo”, odgovorila je Berta poluglasno, ali i dalje je vrlo jadno izgledala.
„O, vi deco!”, naglas je razmišljala tetka, kojoj nije promakla ni Paulova uzrujanost i
nesigurnost. Nešto je naslućivala, ali je odlučila da ovo dvoje ljudi ne uznemirava bez
neizbežne potrebe, ali i da obrati punu pažnju kako bi mogla da spreči neugodnosti. Ovo
je Paulu bio prvi put, u to je bila sigurna. Još neko vreme i on će da preraste njenu brigu,
a njegovi putevi će biti skriveni njenom pogledu! O, deco!
Napolju je postalo mračnije. Počela je kiša i padala neravnomerno pod udarcima
vetra. Oluja je još oklevala i grmelo je negde daleko.
„Plašite li se nepogode?”, upitao je gospodin Homburger svoju damu.
„Naprotiv, ne znam ništa lepše. Otići ćemo do paviljona u bašti i posmatrati. Hoćeš li
sa mnom, Berta?”
„Ako to želiš, vrlo rado.”
,,A vi gospodine učitelju?”
„Divno, baš se radujem. Ove godine je ovo prva oluja, zar ne?”
Odmah posle obeda, ispod otvorenog kišobrana otišli su do najbližeg paviljona.
Berta je ponela knjigu sa sobom. „Hoćeš li im se i ti pridružiti, Paule?”, ohrabrivala ga
je tetka.
„Hvala ne, morao bih da vežbam.” U haosu osećanja koja su ga mučila otišao je u
sobu u kojoj je bio klavir. Još nije ni počeo da svira, a nije znao ni šta bi počeo, a u sobu je
ušao otac.
„Mladiću, zar ne bi mogao da se premestiš u neku drugu sobu? Lepo je od tebe što
želiš da vežbaš, ali sve u svoje vreme, mi stariji bismo kod ovakve omorine pokušali malo
da odspavamo. Doviđenja, dečko!”
Dečak je izašao kroz trpezariju, preko hodnika i stigao do ulaza. Upravo je uspeo da
ugleda ostale kako ulaze u paviljon. Kada je iza sebe začuo tihe tetkine korake, brzo je
izašao iz kuće i žurno se udaljio, pognute glave i s rukama u džepovima. Grmljavina je
učestala, a prva svetlost munje drhtavo je cepala natmureno crnilo. Prkosno je trpeo kišu
koja mu je natapala odeću. Još uvek ne okrepljujući, lelujavi vazduh ga je ugrejao, pa je
obe ruke podigao u susret teškim kapima kiše. Ostali su zadovoljno sedeli jedan pored
drugog u paviljonu, smejali se, brbljali, a na njega niko nije ni pomislio. Nešto ga je vuklo
tamo ka njima, ali njegov ponos je prevagnuo; nije hteo da pođe s njima, pa sada neće ni

98
 Anna&zdls

trčati za njima. Tusnelda ga uopšte nije pozvala. Bertu i gospodina Homburga jeste, ali
njega ne. Zašto njega nije pozvala?
Potpuno mokar, ne pazeći kuda vodi staza, stigao je do baštenske kućice. Munje su
sada skoro bez pauze krstarile nebom uzduž i popreko u fantastičnim vratolomnim
linijama, a kiša je šumila još jače. Ispod drvenih stepenica baštenske šupe nešto je
krenulo i odatle se uz prigušeno režanje pojavio veliki pas. Kada je prepoznao Paula,
prišao mu je, radosno se umiljavajući. U iznenadnoj provali nežnosti, Paul ga je obgrlio
oko vrata, privukao nazad u tamniji ugao stepeništa, pričao mu i mazio ga tako šćućuren,
ni sam više ne znajući koliko dugo.
U paviljonu je gospodin Homburger pomerio gvozdeni baštenski sto do zadnjeg
zida, na kome su bili nacrtani motivi italijanske morske obale. Vesele boje sa slike, plava,
bela i roze, nisu se uklapale u kišno sivilo i uprkos omorini izgledalo je kao da se
smrzavaju.
„Imate loše vreme za posetu Erlenhofu”, rekao je gospodin Homburger.
„Zašto? Mislim da je nevreme veličanstveno.”
„I vi takođe, gospođice Berta?”
„O, da, meni se veoma dopada.”
Bio je besan što je mala pošla s njima. Upravo sada, kada je počeo da se s lepom
Tusneldom bolje sporazumeva.
,,A sutra ćete stvarno otputovati?”
„Zašto to kažete tako tragično?”
„To me rastužuje.”
„Odista?”
„Ali, milostiva gospođice...”
Kiša je dobovala po tankom krovu i navirala u žestokim talasima iz cevi za odvod.
„Znate, gospodine, vi imate kao učenika jednog veoma dragog mladića. Mora da vam
pričinjava zadovoljstvo podučavati nekog takvog.”
„Mislite li to ozbiljno?”
„Naravno. On je divan mladić - zar ne, Berta?” ,,O, ja ne znam, skoro da ga i ne
viđam.”
„Zar ti se ne dopada?”
„Da, sviđa mi se. O, da.”
„Šta predstavlja u stvari ova slika na zidu, gospodine Homburger? Izgleda kao
rivijera.”
Paul je posle dva sata, potpuno mokar i mrtav umoran, ušao u kuću, okupao se
hladnom vodom i presvukao se. Čekao je da se ono troje vrate u kuću, a kada su stigli i
kada je u hodniku čuo Tusneldin glas, oduzeo se od straha i dobio lupanje srca. A onda je
odmah uradio nešto za šta malopre nije verovao da ima hrabrosti.
Kada se gospođica popela stepenicama, sačekao je na vrhu, izašao pred nju i predao
joj buket ruža. Bile su to divlje ruže puzavice, koje je isekao napolju po kiši.
„Da li je to za mene?”, upitala je Tusnelda.
„Da, za vas.”
„Čime sam ja to zaslužila? Ja sam se već uplašila da me ne podnosite.”

99
 Anna&zdls

,,Oh, vi se samo šalite.”

„Zasigurno ne, dragi Paule. Zahvaljujem vam na divnom cveću. Divlje ruže, zar ne?”
„Ruže puzavice.”
„Kasnije ću se jednom od njih zakititi.” A onda je otišla u svoju sobu.
Uveče su ovoga puta ostali u sali. Već je osvežilo, a napolju je još kapalo sa ispranih i
blistavih grana. Imali su u planu malo muziciranja, ali je profesor više voleo da provede
par sati u razgovoru s Abderegom. Svi su se udobno smestili u velikoj prosroriji, gospoda
su pušila, a mladi su pred sobom imali bokale s limunadom.
Tetka je s Bertom razgledala album i pričala joj stare događaje. Tusnelda je bila
raspoložena i mnogo se smejala. Učitelja je prilično uznemirio dugačak razgovor bez
rezultata koji su vodili u paviljonu, ponovo je bio nervozan i trzao mišiće na licu. To što
ona sada tako s dečačićem Paulom koketira smatrao je neukusnim i tražio je podesnu
formu da joj to kaže.
Paul je bio najživahniji od svih. To što je Tusnelda nosila njegovu ružu za pojasom i
što mu je rekla „dragi Paul” opilo ga je kao vino. Šalio se, pričao pričice, goreli su mu
obrazi i nije skidao pogled s dame koja mu je graciozno dozvolila da joj se udvara. Pri
tome je iz dubine svoje duše bez prestanka slušao: „Ona odlazi sutra! Ona odlazi sutra!” I
što je glas bio jači i bolniji, to se čežnjivije i grčevitije hvatao za ovaj divni trenutak i
toliko mu se radovao. Gospodin Abdereg, koji je u trenutku čuo priče preko stola, uz
smeh je dobacio: „Paule, rano si počeo.”
To ga nije pomelo. Za trenutak ga je obuzela čudna želja da izađe napolje, osloni
glavu na okvir od vrata i da jeca. Ali ne, ne!
Za to vreme Berta je s tetkom prešla na „ti” i bila zahvalna na njenoj zaštiti.
Pritiskalo ju je to što Paul samo nju ne primećuje. što joj čitav dan nije uputio ni jednu
jedinu reč, pa se umorna i nesrećna prepustila divnim nežnostima tetka Grete.
Oba stara gospodina su hrabrili jedan drugog u oživljavanju uspomena i nisu
primetili da se u mladiću pored njih kovitlaju i bore žestoke strasti.
Gospodinu Homburgeru je bilo sve teže. Da je tu i tamo u razgovor pomalo ubacivao
orrovne strelice skoro da i nije primećeno, i što je više u njemu rasla gorčina i što se više
protivio, utoliko mu je manje polazilo za rukom da pronađe odgovarajuće reči. Paulovo
ponašanje je smatrao detinjastim, a gospođicino reagovanje na to neoprostivim.
Najradije bi im poželeo laku noć i napustio ih. Ali to bi izgledalo kao priznanje da je
ispucao svoju municiju i da je nesposoban za borbu. Radije će ostati tu i prkositi. I ma
koliko mu je njeno večerašnje vragolasto, igri naklonjeno biće bilo neprijatno, ipak nije
mogao da skine pogled s njenih mekih pokreta i malo zarumenjenog lica.
Tusnelda ga je posmatrala i uopšte se nije trudila da sakrije zadovoljstvo koje je
osećala zbog Paulove usplamtele strasti, pogotovo kada je primetila da to učitelja ljuti. A
ovaj, koji ni u kom pogledu nije bio čovek obdaren snagom, polako je osetio da se
njegova srdžba pretvara u rezignaciju, kojom su svi njegovi ljubavni pokušaji završeni. O,
bio je dovoljno umešan da se čak i u razočaranju, bolu i usamljenosti može potpuno,
skrivenim zanosom naslađivati. Iako drhtavih usana, ipak je uživao; iako neshvaćen i
prezren, bio je ipak junak na sceni, bio je žrtva neme tragedije, s osmehom i nožem u
srcu.

Razišli su se veoma kasno. Kada je Paul ušao u svoju hladnu spavaću sobu, kroz
otvoreni prozor je ugledao spokojno nebo, prekriveno nepokretnim mlečnobelim

100
 Anna&zdls

paperjastim oblacima; kroz njihovu tanku koprenu probijala se mesečeva svetlost,

uzbudljiva i jaka, i hiljadu puta se ogledala u mokrom lišću drveća u parku. Daleko iznad
brda, nedaleko od tamnog horizonta, svetleo je kao neko ostrvo uzani i dugački komadić
čistog neba, vlažan i blag, a u njemu jedna jedina bleda zvezda.
Dečak je još dugo stajao na prozoru, ali nije video ništa osim belih oblaka, a u sebi je
osećao svež, ohlađen vazduh, potmule tonove hučanja udaljene oluje, i udisao blagi
vazduh nekog drugog sveta. Pognut, gledao je kroz prozor, ali nije video ništa, kao da je
zaslepljen, a pred njim se prostirala neizvesna i moćna zemlja života i strasti, drhtava od
vrelih oluja i zasenčena tamnim sparnim oblacima.
Tetka je poslednja otišla na spavanje. Pažljivo je proverila vrata i prostorije,
pregledala svetiljke, provirila u mračnu kuhinju i tek onda se popela stepenicama u
svoju sobu, upalila sveću i sela u staromodnu fotelju. Znala je kako stoji stvar s dečakom
i u sebi se radovala što gosti sutra odlaze. Iako je sve teklo u najboljem redu, znala je da
će joj dečakova duša izmaći i bilo joj je potpuno jasno da će biti sve veća zagonetka, i sa
zebnjom je posmatrala njegove prve dečačke ljubavne korake, od kojih je ona u svoje
vreme samo malo i skoro samo gorčinu osetila. Onda je pomislila na Bertu, uzdahnula,
malo se nasmejala, a onda dugo u fioci tražila nekakav oproštajni poklon za devojčicu. A
onda se odjednom zaprepastila kada je videla koliko je kasno.
Nad uspavanom kućom i tamnim vrtom mirno su stajali mlečnobeli, tanki, prozirni
oblaci, nebesko ostrvce na horizontu naraslo je u dugačko, čisto, tamno i jasno polje,
gizdavo nakićeno blistavim zvezdama, a preko najdaljih brda izvukla se blaga, tanka
srebrna linija, koja ih je odvajala od neba. U bašti je osveženo drveće disalo duboko i
odmaralo se. Na stazi u parku mešala se tanka nestvarna senka oblaka s crnom
okruglom senkom crvene bukve. Blagi vazduh, još uvek pun vlage, lagano je isparavao
put potpuno jasnog neba. Male vodene lokve su na placu sa šljunkom i na kolskom putu
bleskale zlatnom bojom ili se presijavale nežnoplavo. Uz škripanje, kola su stigla pred
kuću. Učitelj se više puta duboko poklonio, tetka se srdačno pozdravljala i svima stisla
još jednom ruku, služavke su u pozadini iz hodnika posmatrale odlazak.
Paul je u kolima sedeo preko puta Tusnelde i pravio se raspoložen. Hvalio je lepo
vreme, veličao dragocene izlete u planine i usisavao požudno svaku reč i svaki osmeh
lepe gospođice. Rano tog jutra se s grižom savesti odšunjao do bašte i u brižno odgajanoj
omiljenoj leji svog oca ubrao dražesnu poluotvorenu ružu mesečarku. Umotao ju je u
svileni papir, sakrio u unutrašnji džep na grudima i stalno se plašio da je ne prignječi.
Takođe je strahovao od mogućnosti da mu otac to sazna.
Mala Berta je bila potpuno mirna i držala je pred licem grančicu procvetalog
jasmina, koju joj je tetka dala na polasku. U suštini se potpuno radovala odlasku.
„Želite li da vam jednom pošaljem pisamce?”, upitala je veselo Tusnelda.
„O, da, nemojte zaboraviti. To će bin divno.”
A onda je nastavio: ,,A onda ga i vi morate potpisati, gospođice Berta.”
Bila je malo iznenađena, ali je potvrdila.
,,U redu, nadam se da ćemo se toga setiti”, rekla je Tusnelda.
„Ja ću te podsetiti”, kazala je Berta.
Utom su već stigli na železničku stanicu. Voz je trebalo da stigne tek kroz četvrt sata.
Tih četvrt sata Paul je osećao kao neprocenjivi milosni dar. Ali sve se čudno odvijalo;
otkada su izašli iz kola i šetali tamo-amo po stanici, više nije mogao da izusti ni reč, niti
da kaže išta veselo. Iznenada je bio potišten, skučenih misli, često je pogledao na sat i

101
 Anna&zdls

osluškivao da li voz već dolazi. U poslednjem trenutku je izvukao ružu iz džepa i na

stepenicama vagona gurnuo je gospođici u ruku. Veselo ga je pozdravila i ušla u vagon.
Voz je krenuo i otišao i sve se završilo.
Naježio se od pomisli na vožnju do kuće zajedno sa ocem i, kada je ovaj već ušao u
kola, Paul je zastao i rekao: „Meni bi u stvari pričinjavalo zadovoljstvo da se pešice
vratim kući.”
„Imaš neki teret na duši, dečkiću?”
„O, ne, oče, izaći ću ja s time na kraj.”
Gospodin Abdereg je veselo mahnuo i odvezao se.
„Treba samo to da proguta”, mrmljao je za sebe, „ubiti ga neće.” Posle više godina,
sada se prvi put setio svoje prve ljubavne avanture i začudio se kako sve tako tačno
pamti. A sada je već došao red na njegovog dečaka. Ali dopalo mu se što je dečko ukrao
ružu. Video ga je. Kod kuće je na trenutak zastao u dnevnoj sobi, pred ormanom s
knjigama. Izvukao je knjigu Jadi mladoga Vertera i stavio je u džep, a onda je odmah
ponovo izvadio, malo prelistavao, počeo da zviždi neku pesmicu i vratio knjižicu na
mesto.
Za to vreme, Paul je koračao vrelim kolskim putem ka kući i trudio se da sliku lepe
Tusnelde uvek ima pred sobom. Tek kada se vreo i malaksao dokopao parka, širom je
otvorio oči i razmišljao o tome šta bi sada trebalo da radi. Odjednom mu je sevnulo i
sećanje ga je neodoljivo odvuklo do žalosne vrbe. Sa žarkom željom, žestoko uzbuđen,
potražio je drvo, uvukao se kroz zavesu od grana, seo na isto mesto na klupi gde je juče
sedeo pored Tusnelde i gde je stavila svoju ruku na njegovu. Zatvorio je oči, ruku stavio
na klupu i osetio još jedanput unutrašnju buru koja ga je juče ščepala, opila i kinjila.
Plamenovi su palacali oko njega, more je šumilo, a vrele bujice su podrhtavale na
šuštećim, purpurnim krilima, i odlazile dalje.
Paul nije sedeo dugo na klupi kad su se začuli koraci i neko se provukao. Zbunjeno je
pogledao, otrgnut od svojih snova, a pred njim se stvorio gospodin Homburger. „Ah, vi
ste tu, Paule? Već dugo?”
„Ne, bio sam na železničkoj stanici i peške sam se vratio.”
„I sada tako melanholični sedite ovde.”
„Ne, nisam turoban.”
„Dobro onda. Ja sam vas doduše gledao i mnogo življeg.”
Paul nije ništa odgovorio. „Trudili ste se mnogo oko dama.”
„Tako vam se čini?”
„Posebno oko jedne. Ja bih pre pomislio da ćete prednost dati mladoj gospođici.”
„Tom devojčurku? Hram.”
„Tačno, tom devojčurku.”
Učitelj se neprijatno iskezio i bez ijedne izgovorene reči okrenuo se i otišao
sredinom livade.
U podne je za vreme obeda bilo veoma tiho.
„Izgleda da smo svi pomalo umorni”, kroz smeh je izgovorio gospodin Abdereg, ,,i ti,
Paule, takođe. A vi, gospodine Homburgere? Međutim, to je bila prijatna promena, zar
ne?”
„Naravno, gospodine Abdereže.”

102
 Anna&zdls

,,S gospođicama ste se veoma dobro zabavljali? Vi ste u to dobro upućeni.”

„O tome bi mogao Paul da vas izvesti. Ja sam nažalost imao to zadovoljstvo samo na
trenutak.”
„Šta ti na ovo kažeš, Paule?”
„Ja? A o kome vi to govorite?”
„O gospođici Tusneldi, ako nemaš ništa protiv. A nekako mi se činiš rasejan...”
„Ah, što bi se mladić toliko mnogo bavio damama”, dobacila je tetka.
Ponovo je postalo vrelo. Prostor ispred kuće isijavao je toplotu, a na ulici su se i
poslednje kapi kiše osušile. Na svojoj sunčanoj livadi stajala je stara crvena bukva,
prelivena toplim vazduhom, a na jednoj njenoj debeloj grani sedeo je
Paul Abdereg, naslonjen na stablo, potpuno prekriven crvenkastom tamnom
senkom lišća. To je bilo staro omiljeno dečakovo mesto, gde je bio siguran od svakog
iznenađenja. Tu, na bukovoj grani, u jesen tri godine ranije tajno je čitao Razbojnika, tu je
prvi put popušio pola cigare i tu je nekada napisao podrugljivu pesmicu o svom ranijem
kućnom učitelju, koja je strašno naljutila njegovu tetku. Razmišljao je o toj i drugim
ludorijama s nekakvim nadmoćnim, popustljivim osećanjem, kao da se to dogodilo pre
mnogo, mnogo vremena. Detinjarije, detinjarije!
Duboko je uzdahnuo, uspravio se, oprezno je sišao, izvadio džepni nožić i počeo da
urezuje na stablu. Hteo je da ureže srce, a u njemu slovo T, i odlučio je da to uradi lepo i
precizno, pa makar mu za to trebalo više dana.
Još iste večeri je otišao u baštu da naoštri nož. Sam je okretao brusni točak. Na
povratku je neko vreme sedeo u starom čamcu, lupkao rukom po vodi i pokušavao da se
prised melodije pesme koju je juče odavde slušao. Nebo je već bilo dopola prekriveno
oblacima i izgledalo je da će preko noći ponovo biti oluje.
(1905)

103
 Anna&zdls

PRONALAZAČ

Moj prijatelj Konstantin Silbernagel je bio u dobrim odnosima sa svim gospođicama u

komšiluku, ali devojku nije imao. Kada bi ugledao neku koja stoji ili nekud ide, poslužio
bi se ljubaznim pozdravom, nekom šalom, prijateljskim i poverljivim zadirkivanjima, one
bi zastale, gledale za njim i uživale; mogao je da ima svaku od njih. Ali on to nije hteo.
Kad god bi u radionici bilo priče o devojkama ili ljubavnim događajima, on bi samo
slegnuo ramenima, a kada bi ga neko od nas drugara upitao za mišljenje, smeškao se i
odgovarao:
„Samo napred, samo napred, vi žutokljunci. Doživeću da se svi redom oženite.”
„A zašto da ne”, dobacivali bi poneki, „zar je ženidba takva nesreća?”
„Možeš da probaš. Ali ja ne. Ja ne!”
Često smo mu se zbog toga smejali, naročito zato što nije bio ženomrzac. Devojku
stvarno nije imao, ali protiv prolaznog, kratkog ašikovanja, laganog zagrljaja ili na brzinu
ukradenog poljupca Silbernagel nije imao ništa. Pretpostavljali smo da on negde daleko
ima neku devojku i da će ipak biti prvi koji će se oženiti. Zarađivao je dobro i mogao je da
postane majstor kad god poželi, a takođe se zuckalo da ima debelu ušteđevinu. Sve u
svemu, Konstantin je bio čovek koji se svima dopadao. Nikada nije dopuštao da
primetimo koliko je veštiji i koliko više razume od nas; ako neko zatraži savet, on rado
pomogne i prihvati se posla. Inače, bio je kao dete, rado i brzo počne da se smeje, lako ga
je bilo ganuti, lako ga je bilo oneraspoložiti, ali je bio bezazlen i ja nikada nisam video da
je nekog učenika udario ili se nepravedno izvikao.
Tada sam još verovao da u mašinskoj radionici mogu da uradim pravu stvar, pa sam
se sve više vezivao za Silbernagela, jer je u obdarenosti i iskustvu daleko prevazilazio
ostale drugove. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga kako radi, tako lako, zadovoljno i
bez greške. Sve mu je išlo od ruke. Uvek je radio fine poslove kod kojih ne može da se
spava i dremucka, gde mora da se obrati sva pažnja, i nikada nije pokvario nijedan
komad. Veliko zadovoljstvo mu je pričinjavalo montiranje novih mašina; nove
konstrukcije koje do tada nije nikada radio sklapao je i pokretao kao u dečijoj igri, a pri
tome je izgledao tako plemenito i posebno da sam tada prvi put shvatio pravo značenje
izreke da duh vlada materijom i da je volja jača od mrtve mase.
Postepeno sam otkrio da se moj drug Konstantin ne zadovoljava samo postojećim
zanatskim poslovima. Primetio sam da on ponekad vikendom jednostavno nestane,
nigde ga nema, i uskoro sam otkrio da se tada nalazi u svom iznajmljenom sobičku, sedi i
crta. U početku sam mislio da ne želi da mu zarđaju veštine iz večernje škole, ali sam
jednom otišao kod njega i slučajno video da radi na rešavanju nekakve konstrukcije, a
kada sam dalje o tome zapitkivao, izvukao sam od njega da radi na jednom pronalasku.
Od kada sam to saznao, imali smo prisan prijateljski odnos, i posle kraćeg vremena znao
sam za sve njegove tajne. Do tada je konstruisao dve mašine, od kojih je jedna bila još na
papiru, a od druge je već napravljen model. Bilo mi je zadovoljstvo gledati njegove
crteže, izvedene besprekorno, čisto i precizno.
Moje večernje druženje s Konstantinom pretrpelo je prekid kada sam u jesen
upoznao France Brodbek i s njom započeo vezu. Tada sam počeo ponovo mnogo da
pišem, što sam posle škole latinskog zanemario, a slatka, lakomislena devojka koštala me
je vrše nego što je možda vredela, mada sam iz te veze izašao i s jednim plavim okom.

104
 Anna&zdls

Jedne večeri, posle dužeg odsustva, došao sam ponovo u Konstantinovu sobu na
mansardi i pozdravio ga sa „pomozi bože”. Gledao me je zamišljeno, a onda me tako
temeljno ribao zbog događaja s devojkom da sam skoro hteo da ga napustim. Ali ipak
sam ostao tu, jer su u njegovom ljutitom govoru bile činjenice koje su mojoj mladićkoj
sujeti veoma laskale.
„Ti si isuviše dobar za tu ženu”, rekao je, „i uopšte, isuviše vredan za vezu sa ženama.
Ukoliko to ne shvatiš, nećeš postati veliki mehaničar. Ali ima u tebi nešto što tek treba da
izađe na videlo, ukoliko ti to pre toga ne upropastiš svojim ljubavnim doživljajima.”
Onda sam ga upitao zašto je u stvari toliko gnevan na priče o ljubavi, na ženidbu.
Gledao me je neko vreme ozbiljno, a onda počeo:
„Mogu odmah da ti kažem. To baš i nije za priču, to je samo jedno iskustvo ili
epizoda, svejedno kako se zove. Ali ti ćeš razumeti ako pažljivo slušaš. Naime, jednom
sam bio sasvim blizu ženidbe, i od tada mi je svega toga dosta. Može da se oženi ko god
hoće, ali ja ne. Ja ne! Razumeš?
„U gradu Kamštatu sam proveo dve godine. Radio sam u livnici, u jednom sređenom
pogonu, gde je moglo mnogo da se nauči. Kratko pre toga konstruisao sam mašinicu za
obradu drveta, izradu čepova i sličnog, veoma elegantnu, ali ne naročito praktičnu.
Zahtevala je mnogo snage, tako da sam ipak celu spravu rasturio. Onda sam poželeo da
još nešto valjano naučim i to sam i radio, a posle par meseci sam počeo ponovo; odlučih -
malu veš-mašinu ću uraditi dobro! Stanovao sam kod ložačeve udovice, na maloj
mansardi, i tu bih svake večeri sedeo, crtao i računao. To je bio divan period. Dragi bože,
šta čovek inače ima od života nego da nešto stvori u svojoj glavi i podari svetu?
,,U istoj kući je stanovala i švalja. Zvala se Lena Kolderfinger, imala je lepu figuru,
nije bila baš visoka, ali je bila skladno građena i prijatna. Naravno, brzo smo se upoznali,
i kako je to u prirodi mladih bića da se osećaju prijatno u društvu devojaka, osmehivao
sam joj se, ponekad joj rekao nešto zabavno, smejali smo se zajedno i uskoro smo postali
dobri poznanici i imali prijatan odnos. Pošto je bila pristojna devojka i nije ništa
nepristojno dozvoljavala, još čvršće smo se vezali jedno za drugo. Petkom uveče smo
odlazili u šetnje, nedeljom u selo, u gostionicu ili na ples. Jednom, kod kišnog vremena,
došla je u moj sobičak; pokazao sam joj skice veš-mašine i sve joj objasnio, jer ona
naravno o tome nije imala pojma. Usred živog objašnjavanja i pokazivanja odjednom
sam primetio da ona od dosade zeva, da uopšte ne gleda u moje crteže već ispod stola u
svoje čizme. Odmah sam prekinuo, skupio crteže i strpao ih u fioku, a da ona to uopšte
nije primetila već je odmah počela sa zadirkivanjem i poljupcima.
„Kasnije sam razmišljao: a zašto bi se devojka bavila mojim crtežima ako ništa od
toga ne razume, zar ne? Zaključio sam da previše zahtevam. Tako je to prošlo bez
posledica, sve je bilo u najboljem redu. Ona me je volela i nije dugo potrajalo, a počeli
smo da pričamo o venčanju. Moji izgledi nisu bili tako loši, mogao sam uskoro da
postanem nadzornik, Lena je imala pristojan miraz i još plus par stotina ušteđenih
maraka. I kada smo to jedno drugom rekli i sve ozbiljnije mislili o venčanju, ona je
postajala sve nežnija, a ja nisam imao ništa drugo u glavi osim zaljubljenosti.
„Naravno, moju spravu nisam ni u crtežu završio, jer sam sve vreme provodio s
Lenom, a glava mi je bila ispunjena samo stvarima u vezi sa ženidbom. Bilo je stvarno
lepo i ja sam baš bio srećan, kako i pristoji jednom mladoženji. Tražio sam da mi se
pošalju isprave iz mesta rođenja, i konačno, čekali smo samo moje unapređenje na poslu;
na šta nije trebalo još dugo čekati, možda samo četiri ili šest nedelja.

105
 Anna&zdls

„Do tada je sve bilo u najboljem redu. Sve do otvaranja izložbe. O, svete zvezdane
tajne. Bila je to izložba zanatstva, prilično mala i otvorena u nedelju. Od fabrike sam
dobio jednu ulaznicu, a drugu, za Lenu, sam dokupio. Dobili smo popust. Bio je to veliki
rusvaj, možeš samo da zamisliš. Muzika, predstave, galama, puno ljudi, Leni sam kupio
suncobran od nekog svilenog materijala u svim mogućim bojama i tako smo šetali
unaokolo i bili veoma zadovoljni. Napolju je svirao vojni orkestar iz Ludvigsburga, vreme
je bilo divno i sve je bilo puno. Kasnije sam čuo da su napravili gubitak, ali u to nisam
mogao da poverujem. Išli smo svuda, zagledali svaku stvarčicu, a Lena je svaki put negde
zastajala, ali i ja. A onda smo došli do mašina. Kako sam ih ugledao, palo mi je na pamet
da se već mnogo nedelja nisam ni setio moje veš-mašine. Odjednom me je tako strašno
zabolelo da sam istoga trenutka poželeo da otrčim do kuće. Ne može se opisati koliko me
je ovo onespokojilo.
'Dođi, pusti te dosadne mašine', rekla je Lena i pokušala da me odvuče.
„I dok me je tako vukla za ruku, shvatio sam da treba da se stidim, jer me ona
odvlači od svega što mi je ranije bilo važno i drago. Kao u snu, ali potpuno jasno sam
primetio: ili ćeš se oženiti i propasti, ili ćeš se ponovo baviti svojom veš-mašinom. Tada
sam rekao Leni da želim još neko vreme da ostanem u hali s mašinama. Ona je gunđala i
onda sama otišla dalje.
„Da, tako je to bilo. Uveče sam pomamno radio na svojim crtežima, u ponedeljak
ujutru dao otkaz u fabrici, a četrnaest dana iza toga sam već bio veoma daleko. I sada
radim na mašinama, jednu već imam u glavi, a ovu ću sigurno patentirati, tako sigurno
kao što se zovem Silbernagel.”
(1905)

106
 Anna&zdls

PRVA AVANTURA

Čudno kako se neki doživljaj otuđi, postane dalek i izmakne iz sećanja! Čitave godine, sa
hiljade sećanja, mogu da se izgube. Gledao sam kako deca idu u školu i nisam pomislio na
svoje đačko doba, gledao sam gimnazijalce i skoro da nisam bio siguran da sam i ja to
jednom bio. Posmatrao sam konstruktore mašina u njihovim radionicama, nestalno
mnoštvo u kancelarijama, a potpuno sam zaboravio da sam i ja nekada činio isto, nosio
plavu bluzu i kaput s uglačanim podlakticama. U knjižarama sam nailazio na čudnovate
knjižice pesama osamnaestogodišnjaka, izdate od izdavača Pirsona iz Drezdena, i nikada
nisam pomislio na to da sam nekada i ja pisao slične stihove i od tih istih lovaca na pisce
bio prevaren.
Sve dok se jednom u šetnji, u vozu ili noćnim satima bez sna, celokupan zaboravljeni
deo života ne pojavi, bleštavo osvetljen i kao na pozornici, sa svim pojedinostima,
sitnicama, sa svim imenima i mestima, zvukovima i mirisima. To se meni dogodilo
prethodne noći. U sećanje mi se vratio doživljaj za koji sam svojevremeno bio siguran da
ga neću nikada zaboraviti, a na koji godinama nisam ni pomislio. Baš kao što čovek
zagubi neku knjigu ili džepni nožić, primeti da ih nema, a onda na njih zaboravi, sve dok
ih jednog dana ne ugleda u nekoj fioci među ostalim sitnicama i dok ponovo ne postanu
njegove.

Imao sam osamnaest godina i to je bio kraj mog šegrtovanja u mašinskoj radionici.
Shvatio sam da u ovoj struci neću daleko napredovati i odlučio da ponovo promenim
zanimanje. Dok sam tražio priliku da o tome obavestim oca, ostao sam još u pogonu i
radio delimično nerado, a delimično radosno, kao neko ko je već dao otkaz i zna da su
mu svi putevi otvoreni.
Tada smo imali i jednog volontera u radionici, čiji se ugled sastojao u tome što je bio
rođak bogate dame iz susednog gradića. Dama je bila mlada udovica fabrikama,
stanovala je u maloj vili, imala elegantna kola i konja za jahanje, važila za nadmenu i
ekscentričnu, zato što nije sedela u kafeima već je umesto toga jahala, pecala, gajila lale i
držala bernandinca. O njoj se govorilo iz zavisti, sa zlobom i ogorčenjem, posebno zato
što se znalo da je u Minhenu i Štutgartu, gde je inače često odlazila, bila vrlo društvena.
Od kada je njen sestrić ili rođak počeo da volontira kod nas, tri puta je dolazila u
radionicu, pozdravila ga i razgledala naše mašine. Svaki put je izgledala raskošno i
ostavljala dubok utisak na mene kada je u prefinjenoj toaleti, radoznalih očiju i sa
zanimljivim pitanjima prolazila kroz garavu radionicu, visoka svetlokosa žena, s licem
tako svežim i naivnim kao da je neka devojčica. Stajali smo unaokolo u svojim od ulja
zamazanim bluzama, crnih ruku i lica, i imali osećaj da nas je posetila princeza. A posle
posete smo svaki put primećivali da to baš i ne odgovara našem socijaldemokratskom
stavu.
Jednoga dana, u pauzi za užinu prišao mi je volonter i rekao: „Hoćeš li u nedelju sa
mnom kod moje tetke? Pozvala te je.”
„Pozvala me? Ne izvodi sa mnom glupe šale ili ću ti zabiti nos u valov sa vodom.” Ali
to je bila istina. Pozvala me je da dođem u nedelju uveče. Vozom u deset se možemo
vratiti kući, a ukoliko se duže zadržimo, vratiće nas kolima.
Imati kontakt s vlasnicom luksuznih kola, gazdaricom koja ima poslužitelja, dve
sluškinje, kočijaša i baštovana, bilo je po mom tadašnjem pogledu na svet jednostavno

107
 Anna&zdls

bezbožno, ali to mi je palo na pamet tek kada sam već pristao na posetu i zapitao se da li
je moje žuto nedeljno odelo dovoljno dobro.
Do subote sam bio veoma napet i radostan. A onda me je uhvatio strah. Šta treba
tamo da kažem, kako da se ponašam, kako s njom da razgovaram? Moje odelo, na koje
sam bio tako ponosan, odjednom je postalo izgužvano i flekavo, a kragna iskrzana po
ivicama. Osim toga, šešir mi je bio star i izlizan, a ni s moja tri najvrednija komada - par
šnala na plitkim cipelama, polusvilena crvena kravata i cvikeri s niklovanim okvirom -
nisam bio zadovoljan.
U nedelju uveče sam s volonterom pošao peške do Setlingena, bolestan od
uzbuđenja i zbunjenosti. Ugledali smo vilu i zastali pred rešetkama, ispred borova i
čempresa, dok se zvuk zvona na vratima mešao s lavežom pasa. Sluga nas je pustio
unutra ne izgovorivši ni reč, ophodio se s nama potcenjivački i uopšte se nije potrudio da
me zaštiti od ogromnog bernandinca koji je skakao na mene. Sa strahom sam gledao u
svoje ruke, koje mesecima nisu bile tako brižljivo oprane. Prethodne večeri sam ih pola
sata prao petrolejom i mekim sapunom.
Sama nas je primila u salonu, obučena u jednostavnu, svetloplavu haljinu. Pružila je
obojici ruku, zamolila nas da zauzmemo mesta, večera će odmah biti spremna.
„Vi ste kratkovidi?”, upitala me je.
„Da, nešto malo...”
„Naočare vam ne stoje nimalo lepo, znate li to?” Odmah sam ih sklopio, stavio u džep
i napravio prkosno lice. ,,A 'soci' ste, takođe?”, pitala je dalje. „Mislite socijaldemokrata?
Da, naravno.” ,,A zašto, pobogu?”
„Iz ubeđenja.”
„Ah, tako. Ali kravata je veoma lepa. A sada ćemo jesti. Valjda ste došli gladni?”
U susednoj sobi su bila postavljena tri pribora. Sa izuzetkom tri vrste čaša, suprotno
mojim očekivanjima, nije bilo ničega što bi moglo da me dovede u nepriliku. Supa od
mozga, pečenica, povrće, salata i kolač su bile jasne stvari, znao sam kako se jedu a da ne
zapadnem u teškoće. Vino je domaćica sama sipala. Za vreme obeda, razgovarala je skoro
isključivo s volonterom. A od dobrog jela, uz vino koje mi je prijalo, osećao sam se
ugodno i odvažno.
Posle večere, vinske čaše su nam donete u salon, a kada mi je ponuđena cigara i na
moje zaprepašćenje upaljena crvenom i zlatnom svećom, moje zadovoljstvo je preraslo u
uživanje. Odvažio sam se da gledam u damu. A ona je bila tako prefinjena i lepa da sam
se osetio ponosno prenet na prostranstva plemenitog sveta o kome sam imao čežnjivo
nesigurnu predstavu iz romana i feljtona.
Započeli smo živahan razgovor, a ja sam se osmelio da kažem da njenu primedbu o
socijaldemokratu! i crvenoj kravati primam kao šalu.
„Potpuno ste u pravu”, rekla je uz osmeh, „samo vi ostanite kod svojih ubeđenja. Ali
kravatu biste morali malo niže da vežete. Izgledate tako...”
Stala je pred mene, sagla se, dohvatila moju kravatu obema rukama i povlačila je
levo-desno. Pri tome sam sa silnim zaprepašćenjem osetio kako provlači dva prsta
između dugmadi na mojoj košulji i lagano mi dodiruje grudi. Pošto sam je užasnuto
pogledao, još jednom me je lagano pritisla s oba prsta i pri tome me nepomično gledala u
oči.

108
 Anna&zdls

O, gromovi i oluje, pomislio sam, a srce je počelo besomučno da mi lupa dok se ona
malo izmakla i nastavila da mi doteruje kravatu. Onda me je ponovo pogledala, ozbiljno i
značajno, i par puta lagano klimnula glavom.
„Možeš iz zadnje sobe da doneseš kutiju s igrama”, rekla je svom sestriću, koji je
listao novine. „Budi tako dobar.”
On je otišao, a ona mi je prišla široko otvorenih očiju.
,,Oh, ti!”, rekla je tiho i meko. „Ti si mi tako mio.”
Onda se približila mom licu, a usne su nam se spojile, nemo i vrelo, pa ponovo, i još
jednom. Zagrlio sam je i privukao sebi, tu veliku lepu damu, tako snažno da je verovatno
zabolelo. Ali ona je još jednom potražila moja usta i dok me je ljubila, oči su joj bile
vlažne i devičanski svetlucale.
Volonter se vratio s igrama, seli smo i sve troje bacali kockice. Ona je bila
razgovorljiva, šalila se pri svakom bacanju, a ja nisam mogao da izustim nijednu reč i
imao sam muke s disanjem. Ponekad bi spustila ruku ispod stola i igrala se mojom, ili bi
je položila na moje koleno.
Oko deset sati, volonter je izjavio da je vreme da nas dvojica krenemo kući.
„Zar i vi već idete?”, upitala me je smešeći se.
Nisam imao iskustva u ljubavnim stvarima, pa sam promucao: „Da, vreme je da
krenemo.” I ustao.
„Pa, kada je tako...”, dodala je, a volonter je ustao i krenuo. Pratio sam ga ka vratima,
ali upravo kada sam bio na pragu, ona me je povukla za ruku i privila se uz mene. U hodu
mi je šaputala: „Budi razuman, budi razuman!” Ni to nisam shvatio.
Oprostili smo se, a onda smo nas dvojica trčali do stanice. Kupili smo karte i
volonter je ušao u voz. Ali meni sada nije bilo potrebno društvo. Popeo sam se samo na
prvu stepenicu i, kada je voz zazviždao, iskočio sam i ostao na stanici. Bila je već tamna
noć.
Ošamućen i neraspoložen išao sam putem ka njenoj kući, do bašte, ograde, kao neki
provalnik. Ta otmena dama me voli. Preda mnom se otvorio raj, a kada sam u džepu
slučajno napipao naočare, izvadio sam ih i bacio u šanac pored puta.
Sledeće nedelje, volonter je ponovo pozvan na ručak, ali ne i ja. Ona više nikada nije
posetila našu radionicu.
Još tri dobra meseca iza toga, često sam odlazio u Setlingen, nedeljom ili kasno
uveče, osluškivao na ogradi, obilazio oko bašte, čuo bernandince kako laju, gledao jele i
čemprese kako se povijaju na vetru, viđao svetio u sobama i pomišljao: možda će me
jednom ugledati; ona me voli. Jednom sam iza kuće začuo muziku klavira, nežnu i
lelujavu. Naslonio sam se na zid i zaplakao.
Nikada više me poslužitelj nije uveo unutra ni štitio od nasrtljivih bernandinaca i
nikada više njena ruka nije dodirnula moju, niti njene usne pritisle moje. Samo u snu mi
se to dešavalo još nekoliko puta, samo u snu. U kasnu jesen napustio sam radionicu,
zauvek odbacio plavu bluzu i otišao daleko, u jedan drugi grad.
(1905)

109
 Anna&zdls

ŽRTVA LJUBAVI

Tri godine sam radio kao pomoćnik u knjižari. U početku sam primao osamdeset maraka
mesečno, onda devedeset, zatim devedeset pet, i bio sam srećan i ponosan što sam
zarađujem svoj hleb i ne moram nikoga da molim za pfenig. Moja ambicija je bila da
napredujem do antikvarnice. Tu se može među starim knjigama živeti kao bibliotekar,
datirati prve štampane knjige i bakrorezi, a u dobrim antikvarnicama je bilo poslova koji
su plaćani čak i dvesta pedeset, pa i više maraka. U stvari, do toga mi je put bio dugačak,
trebalo je još raditi i raditi.
Među mojim kolegama je bilo veoma čudnih osobenjaka. Često mi se činilo da je
knjižara azil za sve vrste ljudi koji su ispali iz koloseka. Paroh koji je prestao da veruje,
propali večiti studenti, doktori filozofije bez nameštenja, urednici koji su postali
neupotrebljivi, oficiri otpušteni iz službe, svi su oni stajali pored mene za prijemnim
pultom. Neki su imali ženu i decu, kretali se unaokolo neutešni u iznošenoj odeći, drugi
su živeli skoro udobno, a većina je u prvoj trećini meseca pirovala, a ostatak vremena se
zadovoljavala pivom, sirom i razmetljivim razgovorima. Ali svi su iz svog blistavog doba
zadržali lepe manire, vodili učene razgovore i bili ubeđeni da su samo zahvaljujući
nečuvenom baksuzluku dopali na ovako skromno mesto.
Posebni ljudi, kao što sam rekao. Ali čoveka kao što je Kolumban Hus nisam još
nikada video. Jednoga dana je kao prosjak došao u pisarnicu. Slučajno je mesto nižeg
pisara bilo slobodno i on ga je sa zahvalnošću prihvatio i zadržao duže od godinu dana. U
suštini, nije radio niti govorio ništa neobično i, spolja gledano, nije živeo ništa drugačije
od ostalih sirotih nameštenika. Ali na njemu se videlo da nije uvek tako živeo. Mogao je
imati nešto iznad pedeset i bio je visokog stasa kao kakav vojnik. Pokreti su mu bili
otmeni i otvoreni, a imao je pogled, tada sam tako mislio, kakav mora da ima pesnik.
Dogodilo se da je Hus otišao sa mnom u gostionicu, jer je osetio da mu se u potaji
divim i da sam ga zavoleo. Onda je promišljeno govorio o životu i dozvolio da platim i
njegov račun. Jedne večeri u julu ispričao mi je ovo što sledi. Bio mi je rođendan i otišli
smo na skromnu večeru, pili smo vino, a onda smo u toploj noći šetali alejom pored reke.
Ispod poslednje lipe nalazila se gvozdena klupa, on je na nju seo, a ja sam se ispružio na
travi. I tada je počeo da priča.
„Vi ste mladi jazavac i još ne znate ništa o životu na ovom svetu. A ja sam matora
volina, inače vam ne bih ispričao ovo što ću sada reći. Ako ste pristojan čovek, zadržite
ovo za sebe i ne brbljajte unaokolo o tome. Ali kako god hoćete.
„Kada me pogledate, vidite malog pisara s kvrgavim prstima i uflekanim
pantalonama. Ako biste hteli da me ubijete, ne bih imao ništa protiv. U meni je manje-
više sve već ubijeno. A ako vam kažem da je moj život bio olujni vetar i plamen,
smejaćete se. Ali možda se i nećete smejati, mladi jazavče, ako vam stari čovek ispriča, u
ovoj letnjoj noći, jednu bajku.
„Vi ste već bili zaljubljeni, zar ne? Nekoliko puta već, da li je tako? Da, da. Ali ipak još
ne znate šta je ljubav. Ne znate, ja vam kažem. Možda ste nekad plakali cele noći? I celog
meseca loše spavali? Možda ste pisali pesme i nekad o samoubistvu razmišljali? Da, to
već znam. Ali to nije ljubav. Ljubav je nešto drugo.
„loš do pre deset godina sam bio veoma poštovan čovek i pripadao najboljem
društvu. Bio sam činovnik uprave i rezervni oficir, imućan i nezavisan, držao jahaćeg
konja, slugu, stanovao udobno i živeo zadovoljno. Loža u pozorištu, letnja putovanja,

110
 Anna&zdls

mala umetnička zbirka, jahaći sport i jedrenje, vesele momačke večeri s belim i crvenim
bordoom i doručak uz šampanjac i šeri. Godinama sam na to bio naviknut, ali sam se tih
stvari lako lišio. Šta u stvari znače jelo i piće, jahanje i vožnja, zar ne? Nešto malo
filozofije i sve postaje izlišno i smešno. Društvo i dobar glas i ljudi koji pred tobom
skidaju šešir, sve to postaje nebitno ako je opredeljenje dobrodošlo.
„Hteli smo da pričamo o ljubavi? Pa šta je to ljubav? Umreti za voljenu ženu, do toga
u ovo vreme dolazi retko. To je, doduše, bilo nešto najlepše. - Ne prekidajte me! Ja ne
govorim o ljubavi udvoje, o poljupcima, spavanju jedno uz drugo i venčavanju. Govorim
o ljubavi koja je postala jedini životni osećaj. Ona ostaje usamljena, iako je, kako se već
kaže, uzvraćena. Sastoji se u tome da sve želje i sva sposobnost jednog čoveka svom
žestinom streme ka jednom jedinom cilju i da je on radi sladostrašća spreman na
svakakvu žrtvu. Taj način ispoljavanja ljubavi ne može biti srećan, ona će gored, patiti i
uništiti se, ona je plamen koji ne može umreti pre nego što i poslednje ikako dostupno
drvo bude istrošenoj
„O ženi koju sam voleo ne morate ništa da znate. Možda je bila čudesno lepa, a
možda samo slatka. Možda genije, možda uopšte ne. Zašto je to važno, dragi bože! Bila je
bezdan u koji sam hteo da upadnem, bila je božija ruka koja je jednog dana zahvatila moj
ništavni život. Od toga dana taj beznačajni život je postao plemenit i dostojanstven,
shvatate li, nije više bio život čoveka od položaja, već život Boga i deteta, pomahnitao i
nepromišljen, goreo je i plamteo.
„Od tada, sve što mi je pre toga bilo važno postalo je ništavno i dosadno.
Zanemarivao sam stvari koje nikada zanemario ne bih, služio sam se lukavstvom i
preduzimao putovanja samo da za trenutak vidim osmeh te žene. Za nju sam bio
spreman da uradim sve što ju je u tom trenutku veselilo, za nju sam bio radostan i
ozbiljan, razgovorljiv i tih, korektan i luckast, bogat i siromašan. Kada je primetila kako
stoje stvari sa mnom, stavljala me je na bezbrojne probe. Pričinjavalo mi je zadovoljstvo
da je služim, mogla je da izmišlja nemoguće, da poželi nezamislivo, a sve sam kao kakvu
sitnicu ispunjavao. Qnda je shvatila da je volim više od bilo kog drugog čoveka i tada su
nastala spokojna vremena u kojima me je razumela i prihvatila moju ljubav. Viđali smo
se hiljadama puta, putovali smo zajedno, radili nemoguće, i oboje želeli da promenimo
svet.
„Tada sam postao srećan, ona me je volela. I neko vreme sam stvarno bio srećan,
možda. Moja namera nije bila da samo osvojim srce te žene. Ali, pošto sam neko vreme
uživao u potpunoj sreći, više nisam morao da prinosim nikakvu žrtvu, pošto sam bez
truda od nje dobijao osmeh, poljubac ili ljubavnu noć, počeo sam polako da bivam
uznemiren. Nisam uopšte znao šta mi nedostaje, dosegao sam više nego što su moje
najsmelije misli ikada priželjkivale. Ali bio sam nespokojan. Kao što rekoh, moja namera
nije bila da je osvojim. Što se to dogodilo, bila je samo slučajnost. Moja sudbina je bila da
patim zbog ljubavi. A kada sam počeo da osvajam ljubavnicu, da te patnje lečim i hladim,
u meni je nastao neki nemir. Neko vreme sam uspevao da to odbijem od sebe, a onda,
iznenada me je ponovo obuzelo. Uzeo sam odsustvo i krenuo na veliki put. Moj imetak je
već tada bio značajno okrnjen, ali ko mari za to? Putovao sam, i posle godinu dana sam
se vratio. Bilo je to čudnovato putovanje. Tek sto sam krenuo, ponovo je počela da gori
pređašnja vatra. Što sam se više udaljavao i što sam duže bio odsutan, toliko bolnije se
vraćala i obuzimala me žestoka strast, radovala me, putovao sam dalje, uporno, čitavu
godinu, sve dok vatra nije postala nepodnošljiva i primorala me da se vratim u blizinu
moje voljene.

111
 Anna&zdls

„Opet sam bio kod kuće i našao sam je brižnu i teško bolesnu. Ništa čudno, ona mi se
predala, usrećila me, a ja sam je napustio! Ponovo je imala ljubavnika, ali sam video da
ga ne voli. Prihvatila ga je samo da bi se meni osvetila.
„Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta se dogodilo, da je napustim i da se
ponovo vratim. A da li sam i sam to znao? Tako sam počeo ponovo da je pridobijam i da
se borim za nju. Ponovo sam tražio načine. Opet sam išao na daleke puteve, propuštao
važne stvari i davao velike svote da bih čuo jednu reč od nje i da bih je video kako se
smeje. Prekinula je s ljubavnikom, ali je uskoro našla drugoga, jer meni više nije
verovala. Ipak, s vremena na vreme bi me umilno pogledala. Ponekad sedeći s društvom
za stolom ili u pozorištu, naglo bi se okrenula i pogledala me blago i upitno.
„Uvek je mislila da sam veoma, veoma bogat. To verovanje sam ja u njoj probudio i
održavao ga samo da bih mogao opet nešto da učinim za nju, što nekom siromašnom ne
bi dozvolila. Ranije sam joj činio poklone, ali s time je bilo završeno, morao sam da
pronalazim nove puteve da je obrađujem i prinesem joj žrtvu. Priređivao sam joj
koncerte u kojima su muzičari koje je veoma cenila svirali i pevali njene omiljene arije.
Kupovao sam ulaznice za lože da bih mogao da joj ponudim karte za premijere. Opet se
navikla da brigu o hiljadu stvari prepusti meni.
„Bio sam u neprestanom vrtlogu, obavljajući poslove za nju. Moj imetak je bio
potrošen i počeo sam s pozajmicama i finansijskim mahinacijama. Prodao sam svoje
slike, stari porcelan, svog jahaćeg konja, za te pare kupio automobil da joj stoji na
raspolaganju.
„Sve je otišlo tako daleko da sam osetio skori kraj. Dok sam se nadao da ću ponovo
da je pridobijem, iscrpeo sam svoje poslednje izvore. Ali nisam hteo da prestanem. Još
uvek sam imao svoju službu, uticaj, moj ugledan položaj. Ali, čemu to, kada njoj ne može
da posluži? Došlo je do toga da sam počeo da lažem, da sam proneverio novac, prestao
sam da se plašim sudskog izvršitelja, jer sam strahovao od najgoreg. I to nije bilo uzalud.
Ostavila je i drugog ljubavnika i sada sam znao, ili ih neće imati više, ili ću ja biti s njom.
„Da, primila me je. To je u stvari značilo da putuje u Švajcarsku, a meni je dozvoljeno
da je pratim. Sledećeg jutra, zahtevao sam odsustvo, a umesto odgovora sledilo je moje
hapšenje. Falsifikovanje dokumenata, pronevera državnog novca. Nemojte ništa reći,
nije potrebno. Već znam. Ali da li vi znate da su plamen i strast bili ljubavna nagrada za
to što sam bio osramoćen i kažnjen i izgubio i poslednju košulju s leđa. Razumete li to vi,
mladi, zaljubljeni čoveče?
„Ispričao sam vam bajku, mladi čoveče. Čovek koji je to doživeo nisam ja. Ja sam
siromašni pisar, koji je dopustio da ga ponudite flašom vina. Sada moram da krenem
kući. Ne, ostanite još tu, idem sam. Ostanite!”
(1906)

112
 Anna&zdls

LJUBAV

Moj prijatelj, gospodin Tomas Hepfner, od svih ljudi koje poznajem ima najviše iskustva
u ljubavi. Ili je bar imao najviše žena, savladao je veštinu udvaranja i može da se pohvali
mnogim osvajanjima. Kada mi priča o njima, osećam se kao đak. Ali ponekad pomislim
da nije razumeo pravu suštinu ljubavi. Ne verujem da je često provodio besane noći
plačući zbog žene koju voli. I mada je tačno da nije ni imao razloga za to, što mu rado
priznajem, uprkos svojim uspesima, on nije zadovoljan čovek. Često sam ga viđao
pomalo melanholičnog, a njegov ceo nastup je bio nekako rezigniran, miran, što nije
izgledalo samo kao zasićenost.
Slažem se, to su samo naslućivanja, možda pogrešna. O psihologiji se mogu napisati
knjige, ali ne i analizirati ljudi; uostalom, ja nisam psiholog. U svakom slučaju, ponekad
mi se čini da se moj prijatelj Tomas vesto igra ljubavi samo zato što nije sposoban za
ljubav, koja nije igra, i da je melanholičan upravo zato što zna za taj svoj nedostatak i
zbog njega pati. To su samo naslućivanja, možda pogrešna.
Ono što mi je nedavno ispričao o gospođi Foster izgledalo mi je čudno iako nije bilo
reči o pravom iskustvu, a još manje o avanturi, već se radilo samo o raspoloženju, o
jednoj lirskoj anegdoti.
Hepfnera sam sreo dok je izlazio iz Plave zvezde i nagovorio ga da sa mnom popije
bocu vina. Da bih ga motivisao da poruči neko bolje vino, tražio sam bocu običnog
„moda”, koji inače ne pijem. On je bezvoljno odmah ponovo pozvao kelnera.
„Nećemo 'mozel', sačekajte!”
Poručio je jednu poznatiju berbu. Ja sam se složio i uz bocu dobrog vina počeli smo
da ćaskamo. Pažljivo sam navodio razgovor na gospođu Foster, lepu mladu ženu od
nešto preko trideset godina, koja je nedavno stigla u naš grad i za koju se pričalo da je
imala mnogo ljubavnika.
Njen muž je bio beznačajan. Nedavno sam saznao da je moj prijatelj posećuje.
„Dakle, gospođa Foster”, konačno je popustio, „kad te već toliko interesuje. Šta da ti
kažem? S njom nisam imao ništa.”
„Baš ništa?”
„Pa dobro, ništa što bih mogao da ti pričam. Za to treba biti pesnik.”
Nasmejao sam se.
„Obično ne ceniš mnogo pesnike.”
„A zašto bih? Pesnici su, pre svega, osobe kojima se ništa ne dešava. Vidi, u mom
životu dogodilo se hiljadu stvari koje su zaslužile da se o njima piše. Uvek sam mislio da
je šteta što se ovako nešto nikada ne dogodi nekom pesniku, onda se ne bi zaboravilo.
Stalno dižete buku zbog običnih stvari, od svake gluposti napravite priču...”
„A gospođa Foster? Da li je to priča?”
„Ne. Tek jedna skica, jedna pesma, jedno raspoloženje”
,,E pa dobro, slušam te.”
„Dakle, ta žena me je zainteresovala. Zbog onoga što se priča o njoj, shvataš. Koliko
sam ja izdaleka primetio, imala je bogatu prošlost. Imao sam utisak da je volela i
poznavala sve vrste muškaraca i da nikoga nije mogla dugo da podnese. A uz to je i lepa.”
„Šta nazivaš lepim?”

113
 Anna&zdls

„Vrlo jednostavno, nema ničeg suvišnog, ničeg nepotrebnog. Njeno telo je uvežbano,
kontrolisano, podređeno njenoj volji. U njemu nema ničeg nedisciplinovanog, ničega
izdajničkog, ničeg tromog. Ne mogu da zamislim situaciju iz koje ne bi znalo da izvuče i
najmanje moguće lepo. Upravo to me je privuklo, jer je za mene bezazlenost obično
dosadna. Ja tražim lepotu svesnu sebe, vaspitanje, kulturu. Dobro, dosta teorije!”
„Dobro.”
„Dakle, upoznali smo se, i ja sam je posetio nekoliko puta. Tada nije imala
ljubavnika, to je bilo primetno. Muž joj je figurica od poredana. Počeo sam da joj se
približavam. Nekoliko pogleda preko stola, jedna reč provučena u nazdravljanju čašom
vina, jedan malo duži poljubac u ruku. Ona je sve prihvatala i čekala. Zatim sam je
posetio u vreme kada sam znao da je sama i ona me je primila.
„Seo sam preko puta nje i odmah shvatio da uobičajeni metodi ne prolaze. Zato sam
spustio karte na sto i jednostavno joj rekao da sam zaljubljen u nju i da joj stojim na
raspolaganju. Onda se vodio otprilike ovakav razgovor:
'Pričajmo o nečem interesantnijem.'
'Ništa me ne interesuje više od vas, gospođo. Došao sam da vam to kažem. Ako vam
dosađujem, otići ću.'
'Pa dobro, šta onda želite od mene?'
'Ljubav, milostiva gospođo!'
'Ljubav! Ja vas jedva poznajem i ne volim vas.'
'Videćete da se ne šalim. Nudim vam sve ono što jesam i što mogu da učinim, a mogu
da učinim mnogo, ako je za vas.'
'Da, to svi kažu. Nema ničeg novog u vašim izjavama ljubavi. Šta to vi možete da
učinite što bi mene zapanjilo? Da zaista volite, učinili biste to mnogo ranije.'
'Šta, na primer?'
To bi trebalo vi da znate. Mogli ste da gladujete osam dana, ili da se ubijete, ili bar da
pišete poeziju.' 'Ja nisam pesnik.'
'Zašto niste? Onaj ko voli onako kako jedino treba voleti postaje pesnik i junak zbog
jednog osmeha, zbog jednog pokreta, zbog jedne reči one koju voli. Ako njegove pesme i
nisu lepe, bar su vrele i pune ljubavi...'
'Imate pravo, milostiva gospođo. Ja nisam ni pesnik ni junak i nemam nameru da se
ubijem. Ako bih to i učinio, bilo bi to samo zato što moja ljubav nije tako snažna ni
vatrena kakvu vi želite. Ali zato ja imam jednu jedinu malu prednost u odnosu na tog
idealnog ljubavnika: ja vas razumem.'
'Šta razumete?'
'Da želite isto što i ja. Vi ne želite ljubavnika, vi želite da volite, bezumno i bez
ostatka. A niste za to sposobni.' 'Tako mislite?'
'Verujem u to. Vi tražite ljubav, kao što je i ja tražim. Zar nije tako?' 'Možda.'
'Zbog toga ja nisam za vas i više vam neću dosađivati. Ali možda biste mogli, pre
nego što odem, da mi kažete da li ste bar jednom upoznali pravu ljubav?'
'Jednom, možda. Kad je već tako, mogu i da vam ispričam. Bilo je to pre tri godine.
Prvi put sam imala osećaj da sam zaista voljena.'
'Mogu li da vas zamolim da nastavite?'

114
 Anna&zdls

'Ako želite. Jedan čovek je došao, upoznao me i zavoleo. Kad je video da ne volim
muža i da imam ljubavnika, predložio mi je da se razvedem. To nije bilo moguće i od tada
je taj čovek počeo da se brine o meni, da bdi nada mnom, da me čuva; postao mi je dobar
prijatelj i savetodavac. I kada sam zbog njega napustila ljubavnika i rekla da sam
spremna da ga prihvatim, on me je odbio i otišao. Više se nije vratio. Taj čovek me je
zaista voleo; niko drugi osim njega.' 'Razumem.'
'Dakle, vi odlazite? Možda smo jedno drugom suviše rekli.'
'Zbogom. Bolje je da više ne dolazim.'“
Moj prijatelj je zaćutao. Malo kasnije je ponovo pozvao kelnera, platio račun i izašao.
Iz njegove priče sam zaključio da nije sposoban za pravu ljubav. On mi je to sam
potvrdio. Ipak, ne treba verovati ljudima kada govore o svojim manama. Ima onih koji
sebe smatraju savršenima samo zato što od sebe ne očekuju mnogo. Moj prijatelj nije
takav i možda je baš zbog svog ideala prave ljubavi postao takav kakav je. Ali moguće je i
da se taj pametan čovek samo poigrao sa mnom i da je razgovor s gospođom Foster
njegova izmišljotina. Jer, on je skriveni pesnik iako se pretvara da ne podnosi pesnike.
To su samo nagađanja, možda pogrešna.
(1906)

115
 Anna&zdls

PISMO JEDNOG MLADIĆA

Poštovana milostiva gospođo!

Zamolili ste me da Vam ponekad napišem pismo. Mislili ste da je za mladog čoveka s
literarnim darom dragoceno da sme da piše pisma lepoj i slavnoj dami. Bili ste u pravu,
jeste dragoceno.
A osim toga, takođe ste primetili da mnogo bolje pišem nego što govorim. Pa evo,
pišem Vam. Ovo je za mene jedina mogućnost da Vam pričinim malo zadovoljstvo, i to
radim veoma rado. Jer ja Vas volim, milostiva gospođo. Dozvolite mi da budem opširan.
To je neophodno, inače ćete me pogrešno razumeti, a možda je i opravdano, jer ovo
pismo upućeno Vama će biti i jedino. Ovo je dovoljno kao uvod.
Kada sam imao šesnaest godina, primetio sam s čudnovatom i možda prerano
sazrelom setom da su mi radosti dečaštva strane i da sam ih izgubio. Posmatrao sam
mlađeg brata kako pravi kanale u pesku, baca koplje, hvata leptire, i zavideo mu na
zadovoljstvima koja pri tom doživljava, a kojih se moje strasno i duboko unutrašnje biće
još dobro seća. Izgubila su se, a ja nisam znao kada i zašto, a na njihovom mestu, kako u
zadovoljstvima starijih još nisam stvarno mogao da učestvujem, našli su se
nezadovoljstvo i čežnja.
Plahovito i revnosno, ali ne i istrajno, bavio sam se čas istorijom čas prirodnim
naukama, jedne cele nedelje, svakodnevno, do kasno u noć radio na botaničkim
preparatima, a onda četrnaest dana ništa drugo nego samo čitao Getea. Osećao sam se
usamljeno i u svakom pogledu, a protiv moje volje, otrgnut od života. Tu provaliju
između mene i života pokušao sam da premostim učenjem, znanjem i spoznajom. Po
prvi put sam doživeo našu baštu kao deo grada i doline, dolinu kao isečak u planinama, a
planine kao jasno ograničeni deo Zemljine površine.
Po prvi put sam razmišljao o zvezdama kao o nebeskim telima, o oblicima planina
kao nužnom produku Zemljine snage, i po prvi put sam shvatio poreklo oblaka kao deo
stvaranja Zemlje. Izričito i imenom da nazovem to što mi se dešavalo još nisam mogao,
ali to je bilo u meni i živelo je.
Ukratko, od tog časa sam počeo da razmišljam. Prepoznao sam svoj život kao nešto
uslovljeno i ograničeno, a time sam u sebi probudio onu želju za koju deca još ne znaju,
želju da moj život, koliko je to moguće, bude valjan i plemenit. Verovatno svi mladi ljudi
doživljavaju približno isto, ali ja o tome govorim kao o potpuno individualnom iskustvu,
što za mene u stvari i jeste.
Nezadovoljan i čežnjom za nedokučivim rastrzan, živeo sam nekoliko meseci,
vredno ali nepostojano, plamteći, a ipak za toplinom žudeći.
Međutim, priroda je bila pametnija od mene i razrešila bolnu zagonetku mog stanja.
Jednoga dana sam se zaljubio i nenadano opet uspostavio sve odnose sa životom, jače i
raznovrsnije nego pre.
Od tada sam provodio značajne i dragocene sate i dane, ali nikad više onakve
nedelje i mesece, tako tople i ispunjene neprekidnim strujanjem osećanja. O svojoj prvoj
ljubavi Vam neću pričati, ne radi se o tome, spoljašnje okolnosti su isto tako mogle i
drugačije da budu. Ali život koji sam tada živeo želeo bih da malo pokušam da objasnim,
iako znam da mi to baš neće poći za rukom. Grozničavom traganju je došao kraj.
Iznenada sam se našao u sredini životvornog sveta i bio kroz hiljade korenovih vlakana
spojen sa zemljom i ljudima. Moja čula su se promenila, postala su oštrija i živahnija.

116
 Anna&zdls

Posebno oči. Na sve sam gledao drugačije nego ranije. Sve mi je bilo svetlije i
raznobojnije, posmatrao sam kao umetnik i radovao se bistrom pogledu.
Bašta moga oca je blistala u letnjoj raskoši. Unaokolo je procvetalo šipražje, a drveće
s gustim letnjim listovima protezalo se ka nebu, bršljan je puzao uz visoke zaštitne
zidove, a preko puta je mirovala planina s crvenkastim padinama i plavocrnom jelovom
šumom. Ja sam stajao, gledao i bio potresen što je sve, svako za sebe, tako čudesno lepo,
živo, raznobojno i blistavo. Pojedini cvetovi su se ljuljuškali na svojim stabljikama tako
nežno i blistali iz svojih raznobojnih čašica tako mirno, prefinjeno i prisno, da sam ih
voleo i uživao u njima kao u pesmi nekog pesnika. Mnogi šumovi koji me ranije nisu
doticali, sada su mi govorili i obuzimali me: glas vetra u jelama i travi, cvrčanje cvrčaka
na livadi, grmljavina nevremena u daljini, žuborenje rečice i poj mnogobrojnih ptica.
Uveče sam gledao i osluškivao rojeve mušica na zlatnom kasnom suncu i slušao žabe u
bari. Hiljade ništavnih stvari su mi odjednom postale drage i važne, pogađale su me i bile
doživljaj. Na primer, kada bih ujutru, da prekratim vreme, zalio nekoliko leja u bašti, a
zemlja i korenje tako zahvalno i žudno popili vodu. Ili kada sam na bleštavom
podnevnom suncu ugledao plavog leptira kako se opijen zanosi. Gledao sam otvaranje
mlade ruže. Ili sam uveče iz čamca spuštao ruku u vodu i osećao meko i mlako
provlačenje vode kroz prste. Za vreme dok me je mučila patnja bespomoćne prve ljubavi
i dok su me muka koja nije bila razumljiva, svakodnevna čežnja i razočaranje uzbuđivali,
bio sam uprkos potištenosti, u dubini duše srećan. Voleo sam sve što je bilo oko mene i
što mi je govorilo da na svetu nema ničeg mrtvog i praznog. Nikada više se to u meni nije
izgubilo, ali takođe se nikada više nije tako jako i tako istrajno pojavljivalo. Da to još
jednom doživim, prisvojim i zadržim, to je sada moja predstava o sreći.
Želite li da čujete dalje? Od tog vremena do ovoga dana, ja sam u stvari uvek bio
zaljubljen. Pre svega mi se čini, koliko sam upoznat, da ništa nije tako plemenito, strasno
i zanosno kao ljubav prema ženi. Nisam uopšte imao nikakav odnos sa ženom ili
devojkom, takođe nisam svesno voleo neku poimence, ali je ljubav uvek okupirala moje
misli, i moje duboko poštovanje lepote bilo je u stvari postojano obožavanje žena.
Neću Vam ispričati ljubavnu priču. Jednom sam imao draganu, čitav jedan mesec,
požnjeo sam povremeno i poneki poljubac i pogled, samo upola želeći jednu ljubavnu
noć, ali kada sam stvarno voleo, bio sam uvek nesrećan. I ako se tačno sećam, to je bila
patnja ljubavi bez nade, strah i malodušnost, a besane noći su bile daleko lepše od malih
srećnih trenutaka i konačnog ishoda.
Znate li, milostiva gospođo, da sam veoma zaljubljen u Vas? Poznajem Vas skoro
godinu dana iako sam samo četiri puta bio u Vašoj kući. Kada sam Vas prvi put ugledao,
nosili ste svetlosivu bluzu i firentinski broš u obliku krina. Jednom sam Vas video na
železničkoj stanici kako ulazite u brzi voz za Pariz. Kupili ste kartu do Strazbura. Ali tada
me još niste poznavali.
A onda sam s prijateljem posetio Vašu kuću i odmah sam se zaljubio. Vi ste to
primetili tek prilikom moje treće posete, one večeri uz Šubertovu muziku. Čini mi se da
je bio Šubert. Prvo ste se šalili zbog moje ozbiljnosti, a onda zbog mog lirskog
izražavanja, ali prilikom opraštanja ste bili blagonakloni, uz malo majčinskih osećanja. A
poslednji put, kada ste mi dali svoju letnju adresu, dozvolili ste mi da vam pišem. I posle
dužeg premišljanja, to sam danas učinio.
Kako da završim pismo? Rekao sam Vam da će ovo prvo pismo biti i moje poslednje.
Primite ovu moju ispovest, iako je možda smešna, kao jedino što mogu da Vam pružim i
čime jedino mogu da Vam pokažem da Vas veoma cenim i volim. Budući da mislim na

117
 Anna&zdls

Vas i da otvoreno priznajem da sam ulogu zaljubljenog odigrao veoma loše, ipak osećam
nešto od onog čudesnog, koje sam Vam opisao.
Već je noć, cvrčci još cvrče pod mojim prozorom u vlažnom žbunju bašte, i sve je
ponovo kao u svakom bajkovitom letu. Mislim da možda sve to smem ponovo da imam i
da još jednom doživim ako ostanem veran ovim osećanjima u kojima Vam i pišem ovo
pismo. Želim da se odreknem toga što većinu mladih zaljubljenih ljudi prati, a što sam
lično više nego dovoljno upoznao - poluozbiljnih, poluveštačkih igara pogledima i
pokretima. Malog iskorišćavanja raspoloženja i okolnosti, doticanja nogu ispod stola i
zloupotrebe poljupca u ruku.
Mislim da mi ne uspeva da se baš tačno izrazim. Ali me uprkos tome verovatno
razumete. Ako ste takvi kakvu Vas ja sebi rado predstavljam, možete se mom konfuznom
pismu od srca nasmejati, ali me pri tome nećete manje ceniti. Moguće da ću se i sam
jednom tome smejati: danas to ne mogu i ne želim.
Uz iskreno obožavanje, Vaš odani B.
(1906)

118
 Anna&zdls

KAZANOVIN PREOBRAĆAJ

U Štutgartu, gde ga je privukao svetski glas luksuznog života na dvoru Karla Eugena,
pustolov Đakomo Kazanova nije dobro prošao. Doduše, odmah je kao i u svakom drugom
gradu sreo čitav niz starih poznanika, između ostalih Venecijanku Gardelu, tadašnju
Hercogovu favoritkinju, i par dana je u društvu igrača, igračica, muzičara i pozorišnih
dama s kojima se sprijateljio proveo lagodno i u raspoloženju. Činilo mu se da je kod
pripadnika austrijskog poslanstva, na dvoru, pa čak i kod samog Hercoga, osigurao
dobar prijem. Ali, još se ni zagrejao nije, a jedne večeri je nepromišljeno otišao s nekoliko
oficira u kupleraj, gde su se igrale karte i pilo ugarsko vino, a zadovoljstvo se završilo
time što je Kazanova prokockao četiri hiljade austrijskih zlatnika u markama; dragoceni
satovi i prstenje su takođe otišli, tako da je žalosnog raspoloženja i ojađen, otišao kući.
Na ovo se nadovezao i jedan nesrećni proces. Otišlo je tako daleko da se avanturista
osetio u opasnosti da izgubi celokupnu imovinu i da ga primoraju da bude vojnik u
Hercegovom puku. Smatrao je da je došlo vreme da nestane. On, koga je bekstvo iz
venecijanskih tamnica učinilo slavnim, pobegao je lukavo i iz štutgartskog zatvora i čak
spasao i svoj prtljag i preko Tibingena se sklonio na sigurno u Firstenbergu.
Konačio je u gostionicama. Hladnokrvnost je već tokom puta povratio, jer zla
sudbina bi ga uvek snažno otreznila. Izgubio je novac, reputacija mu je bila ugrožena,
izgubio je slepu veru u boginju sreće, nije znao gde bi otputovao i pripremao se da noć
provede na ulici. Izgledalo je tragično.
Pa ipak taj okretan čovek nije ostavljao utisak sudbinom pogođenog. U gostionici je
svojom odećom i nastupom odgovarao putniku koji mora biti prvoklasno ugošćen. Imao
je dragim kamenjem ukrašen zlatni sat, ušmrkivao je čas iz zlatne čas iz srebrne
burmutice, svuda se videlo prvoklasno rublje, gizdave svilene čarape, holandske igle, a
vrednost njegove odeće, dragog kamenja, igala i nakita bi neki poznavalac u Štutgartu
procenio na najmanje sto hiljada franaka. Nemački nije govorio, ali je zato njegov pariški
francuski bio besprekoran, a njegovo ponašanje je odavalo bogatog, razmaženog, ali
blagonaklonog putnika iz zadovoljstva. Prilično je zahtevao, a štedeo i kod plaćanja
računa i kod napojnica.
Stigao je uveče posle mučnog putovanja. Dok se prao i puderisao, po njegovoj
narudžbini spremljena mu je večera i flaša vina iz rajnske oblasti, koja mu je pomogla da
ostatak dana brže prođe i da bude prijatniji. Iza toga je rano otišao u sobu i čvrsto
spavao do jutra. I tek tada je namislio da svoje poslove dovede u red.
Posle doručka, dok se oblačio, pozvonio je da mu se donese mastilo, pribor za
pisanje i papir. Uskoro se pojavila lepa devojka, dobro vaspitana, i postavila poručeno na
sto. Kazanova se uljudno zahvalio, prvo na italijanskom, a onda na francuskom jeziku, i
ispostavilo se da slatka devojka ovaj drugi jezik razume.
„Vi ne možete biti sobarica”, rekao je ozbiljno, ali prijateljski, „vi ste sigurno ćerka
vlasnika hotela.”
„Pogodili ste, moj gospodine.”
„Jesam li? Zavidim vašem ocu, lepa gospođice. On je veoma srećan čovek.”

119
 Anna&zdls

„Zašto to mislite?”
„Bez sumnje. On može svakog jutra i večeri da poljubi najlepšu i najvoljeniju ćerku.”
„Ah, poštovani gospodine, on to uopšte ne radi.”
„Pa, on čini nepravdu i to je za žaljenje. Ja bih na njegovom mestu znao da poštujem
takvu sreću.”
„Vi hoćete samo da me zbunite.”
„Ali, dete! Izgledam li vam kao Don Žuan? Mogao bih odavno da vam budem otac.”
Pri tome ju je uhvatio za ruke i nastavio: „Očinski poljubiti jedno ovakvo čelo, mora
da uzbudi i usreći.”
Blago ju je poljubio u čelo.
„Dopustite to čoveku koji je i sam otac. Uostalom, moram da se divim vašim
rukama.”
„Mojim rukama?”
„Ljubio sam ruke princeza koje pored vaših ne bi smele da se pokazuju. Tako mi
časti!”
Onda joj je poljubio desnu ruku. Poljubio je isprva lagano i s puno pažnje njen dlan,
onda je okrenuo i ljubio mesto gde se oseća puls, a zatim je ljubio svaki prst pojedinačno.
Pocrvenela devojka se smejala, povukla se uz jedan malo podsmešljiv kniks i
napustila sobu.
Kazanova je s osmehom seo za sto. Uzeo je papir i lagano i elegantno ispisao:
Firstenberg, 6. april 1760. Onda je razmišljao. Sklonio je papir u stranu, izvadio iz džepa
elegantan nožić i neko vreme se bavio svojim noktima na ruci.
Iza toga je veoma brzo i glatko, s vrlo malo pauza, napisao pismo. Obratio se onim
oficirima u Štutgartu zbog kojih je zapao u tešku nevolju. Optužio ih je da su mu u
tokajac usuli neku tečnost koja ga je ošamutila, da su ga tada varali u igri, a da su ga
devojčure pokrale. Završio je odlučnim izazivanjem na dvoboj. U roku od tri dana treba
da se nadu u Firstenbergu, a on očekuje u prijatnoj nadi da će ih svu trojicu ustreliti u
dvoboju i time uvećati svoj ugled u Evropi. Ovo pismo je prepisao u tri primerka i
adresirao svako pojedinačno na Štutgart. Dok se bavio time, neko je zakucao na vrata.
Lepa gostioničareva ćerka je ponovo ušla. Zamolila je za izvinjenje što smeta, ali je
prethodno zaboravila da unese kutijicu za pesak.
„O kako je dobro što ste došli!”, uzviknuo je Kazanova i ustao sa stolice. ,,I ja sam
prethodno nešto zaboravio i sada želim to da ispravim.”
„Stvarno? Šta bi to bilo?”
„To je jedan prilog vašoj lepoti koji sam propustio, nisam vam poljubio usta. Ali ću
biti srećan što to sada mogu da nadoknadim.”
Pre nego što je devojka uspela da se pomeri, uhvatio ju je oko struka i privukao. Ona
je vrisnula i pružila otpor, ali je to učinila prilično mlako, tako da je iskusni ljubavnik bio
siguran u pobedu. S milim osmehom poljubio joj je usta, i ljubio je iznova. Seo je ponovo
u stolicu, držao je na kolenima i izgovarao hiljade nežnih i nestašnih reči, koje su mu u
svako vreme na tri jezika stajale na raspolaganju. Još par poljubaca, ljubavnih šala, tihog
smeha i onda je plavuša pomislila da je vreme da se povuče.
„Nemojte me izdati, dragi moj, doviđenja!”
Izašla je. Kazanova je zviždukao neku venecijansku melodiju, malo pospremio po
stolu i nastavio s poslom. Zatvorio je sva tri pisma i predao ih gostioničaru da ih pošalje

120
 Anna&zdls

brzom poštom. U isto vreme bacio je pogled u kuhinju, gde su mnogobrojni lonci visili
nad vatrom! Gostioničar ga je pratio.
„Šta se danas dobro sprema?”
„Mlade pastrmke, milostivi gospodine.”
„Pečene?”
„Naravno, pečene.”
„Koje ulje upotrebljavate za to?”
„Nema ulja, gospodine barone. Mi pečemo na puteru.”
„Ah, tako. A gde je puter?” Doneo ga je, Kazanova je pomirisao i odobrio. „Pobrinite
se da svakodnevno imate potpuno svež puter dok sam ja ovde. Naravno na moj račun!”
„Ne brinite za to.”
„Imate biser od ćerke, gospodine gostioničaru. Zdrava, lepa i smerna. I ja sam takođe
otac i imam izoštreno oko.”
„Imam ih dve, gospodine barone.”
„Kako, dve kćeri? I obe odrasle?”
„Naravno. Ona koja vas je uslužila je starija. Mladu ćete videti za vreme obeda.”
„Ne sumnjam da se njenim vaspitanjem ne ponosite ništa manje. Kod mladih
devojaka najviše cenim smernost i čednost. Samo onaj koji takođe ima porodicu može da
zna koliko to mnogo znači i kako brižno mladi moraju da se čuvaju.”
Vreme pre ručka Kazanova je posvetio svojoj toaleti. Obrijao se sam, jer sluga pri
begu iz Štutgarta nije mogao da ga prati. Natapkao se puderom, promenio kaput,
zamenio pantofne laganim lepim cipelama sa šnalom u obliku krina, izrađenom u Parizu.
Kako još nije bilo vreme za ručak, izvukao je iz svoje torbe svežanj ispisanog papira i s
olovkom u ruci počeo odmah da ga proučava.
Bile su to tabele brojeva i računi verovatnoće. Kazanova je u Parizu teško
poremećene kraljeve finansije doveo u red organizovanjem kraljevske lutrije i pri tome
zaradio veliko bogatstvo. Jedan od njegovih stotinu planova za budućnost bio je da
usavrši i uvede svoj sistem na dvorove kojima je novac bio nužno potreban, kao što su
berlinski i peterburški. Brzo i sigurno je preleteo pogledom preko redova brojeva,
podvlačeći ih prstom, a pred očima su mu već proletali milioni.
Kod obeda su posluživale obe sestre. Jelo je bilo prvoklasno, a vino dobro, i za vreme
ručka Kazanova je pronašao samo jednog gosta s kojim je vredelo razgovarati. Bio je to
skromno obučen čovek na pola studija, još mlad duhom, koji je prilično dobro govorio
italijanski. Tvrdio je da će obaviti studijsko putovanje kroz Evropu i za to vreme raditi na
kritici najnovije Volterove knjige.
„Nadam se da ćete mi poslati vaše delo čim bude štampano, zar ne? A ja imam čast
da vam se revanširam svojim radom iz časova dokolice.”
„To će meni biti čast. Smem li da znam naslov?”
„Molim. Radi se o italijanskom prevodu Odiseje, na kome radim već duže vreme.”
A onda je ćaskao tečno, s razumevanjem i s puno duha o vlasništvu, metrici, poetici
njegovog maternjeg jezika, o rimama i ritmu, o Homeru i Ariostu, božanstvenom Ariostu,
čijih je deset pesama znao napamet.

121
 Anna&zdls

I pored toga je ugrabio priliku da lepuškastim sestricama ponešto prijateljski kaže.

A kada su odlazili od stola, približio se mladoj i upitao je da li se razume i u friziranje.
Kada je potvrdila, zamolio je da ga sutra ujutru usluzi.
,,O, i ja to mogu veoma dobro da uradim”, dobacila je starija.
„Stvarno? Pa onda ćete se menjati.” A mladoj: „Onda sutra posle doručka. Zar ne?”
Popodne je napisao više pisama, posebno se obratio plesačici Bineti u Štutgartu,
koja mu je pomagala pri bekstvu, i zamolio je da se pobrine za njegovog slugu. Sluga se
zvao Leduk, izdavao se za Španca i nije bio naročito vredan, ali je bio od velikog
poverenja i Kazanovi je bilo veoma stalo do njega, više nego što bi čovek od njegove
lakomislenosti mogao da očekuje.
Sledeće pismo je napisao svom holandskom bankaru, a jedno nekoj bivšoj ljubavi u
London. Razmišljao je šta dalje da preduzme. Kao prvo, mora da sačeka ona tri oficira, a i
da stigne vest od njegovog sluge. Pri pomisli na predstojeći dvoboj pištoljima uozbiljio se
i odlučio da svoj testament još jednom prepravi. Ukoliko se sve bude dobro odvijalo,
razmišljao je da otputuje u Beč, za koji je već imao nekoliko preporuka.
Posle šetnje je večerao, zatim se povukao u sobu, čitao i ostao budan, jer je u
jedanaest očekivao posetu starije gostioničareve ćerke.
Topao južni vetar duvao je oko kuće i donosio kratke pljuskove. Nastupajuće dane je
provodio kao i one prošle, jedino što su mu sada dve devojke češće pravile društvo.
Pored čitanja knjiga i korespondencije trudio se da uživa u ljubavi i neprestanu pretnju
od iznenađenja i ljubomore između dve plavojke smotreno predupredi. Ravnomerno im
je naizmenično raspoređivao časove dana i noći, nije zaboravio ni na svoj testament, a
svoje lepe pištolje i pribor uz njih je održavao spremnim. Tri izazvana oficira se nisu
pojavila. Niti su došli, niti su šta napisali, ni trećeg ni sledećeg dana. Kazanova, koga je
prvi bes već napustio, u suštini i nije imao ništa protiv toga. Manje miran je bio u vezi sa
slugom Ledukom, koji je ostao u Štutgartu. Odlučio je da sačeka još jedan dan. U
međuvremenu su ga zaljubljene devojke obeštetile za njegove lekcije iz umetnosti
ljubavi tako što su beskrajno vrednog učitelja naučile malo nemački.
Četvrtog dana, Kazanovino strpljenje je bilo pri kraju. A onda se, prilično rano
ujutru, u trku na zadihanom konju, ceo uprskan blatom pojavio Leduk. Radostan i
umiren, gospodar mu je poželeo dobrodošlicu, a Leduk je pre nego što se pozabavio
hlebom, šunkom i vinom, počeo užurbano da ga izveštava.
„Pre svega, gospodine”, počeo je, „poručite konje i krenimo još danas preko
švajcarske granice. Doduše, oficiri neće doći na dvoboj s vama, ali zasigurno znam da će
ovde uskoro vrveti od špijuna, žandara i plaćenih ubojica, ukoliko i dalje ostanete. I sam
Hercog je negodovao protiv vas i uskratio vam svoju zaštitu. Zato, požurite!”
Za opraštanje mu je ostalo malo vremena. Platio je račun, starijoj sestri je za sećanje
poklonio češalj od kornjačevine, a mladoj se svečano obavezao da će se vratiti u
najskorije vreme, popakovao je kofere i nepuna tri sata po Ledukovom dolasku već je
sedeo u poštanskim kolima. Mahalo se maramicama, dovikivale reči opraštanja i
obećavanja, a onda je zaprega brzih kola okrenula u dvorištu, izašla na ulicu i otkotrljala
se mokrim drumom.

II

122
 Anna&zdls

Nije bilo prijatno, tako navrat-nanos, bez priprema, pobeći u neku potpuno
nepoznatu zemlju. Ucveljeni Leduk ga je izvestio da su njegova divna kola, kupljena pre
nekoliko meseci, zaplenjena u Štutgartu. Ipak je kod Šafhauzena bio ponovo dobro
raspoložen, a kada su prešli granicu i stigli do Rajne, mirno je primio vest da posebna
vožnja poštanskim kolima ne može da se naruči.
Za put do Ciriha je poručio konje za iznajmljivanje i dok su ih opremali, mogao je u
potpunom miru da obeduje.
Pri tome nije prenebregao svoje svetsko iskustvo u putovanju, da se na brzu ruku
donekle upozna o načinu života i okolnostima u stranoj zemlji. Veoma mu se dopalo što
gostioničar za kafanskim stolom predsedava, a njegov sin, iako je bio u rangu kapetana u
carskoj vojsci, ne stidi se da stoji na usluzi iza njegove stolice i menja mu tanjir.
Svetskom tumaralu koje brzo živi i koje mnogo polaže na prvi utisak, učinilo se da je
stigao u zemlju lepih manira, gde se neiskvareni ljudi raduju jednostavnom ali udobnom
životu. Ovde se osećao zbrinut od besa i tiranije Štutgarta i nanjušio je, posle dugog
boravka na dvoru u službi kneževa, požudan dah slobode.
Tačno na vreme stigla su naručena kola, njih dvojica su ušli i krenuli u susret
svetlom, zelenom večernjem sjaju, ka Cirihu.
Leduk je duže vreme gledao u svog zamišljenog gazdu, posle jela duboko zavaljenog
u sedište, očekujući da će izvoleti kakav razgovor, a onda je zaspao. Kazanova na njega
nije obraćao pažnju.
Delom zbog rastanka s devojkama, delom zbog dobrog jela i novih utisaka, bio je
potpuno pogođen događajima. Odmarajući se od mnogih napetih slučajeva proteklih
nedelja, osetio je uz blagu malaksalost da više nije tako mlad. Doduše, još uvek nije imao
osećaj da zvezda njegovog blistavog nomadskog života počinje da pada, pa se odao
razmišljanju koje čoveka bez domovine uvek pre obuzme nego druge ljude, razmišljanju
o neminovnom približavanju starosti i smrti. On je svoj život bez ograničenja poverio
nestalnoj boginji sreće i ona mu je povlađivala i razmazila ga, priuštila mu je više nego
hiljadama njegovih suparnika. Ali on je tačno znao da Fortuna voli mlade, a mladost je
prolazna i neponovljiva. Više u nju nije bio siguran i pitao se da li ga je možda već
napustila.
U stvari, on nije imao više od trideset i pet godina, ali je proživeo deset puta više. Ne
samo da je voleo stotine žena, već je ležao i u tamnicama, probdeo je mnoge mučne
besane noći, dane i nedelje proživeo u putujućim kolima, osetio strah, bio ugrožen i
praćen. Bavio se opasnim, satirućim poslovima, provodio iscrpljujuće noći za kartaškim
stolovima mnogih gradova, imovinu dobijao, gubio i ponovo vraćao. Imao je prijatelje i
neprijatelje slične sebi, odvažne, bez zavičaja, lovce na sreću koji su lutali svetom i
kojima je pomogao u opasnostima i bolestima, tamnici i užasu. U pedeset gradova i tri
države imao je prijatelje i žene kojima je pomagao, ali da li će hteti toga da se sete kada
jednom, star, bolestan i s molbom, dođe kod njih?
„Spavaš li, Leduče?”
Sluga se trgao.
„Šta izvoljevate?”
„Za jedan sat smo u Cirihu.”
„Može biti.”
„Poznaješ li Cirih?”

123
 Anna&zdls

„Ništa bolje nego oca, a njega nisam nikada video. Biće da je grad kao i ostali. Samo
što su ljudi pretežno plavokosi, kako sam ja načuo.”
„Meni je dosta plavokosih.”
„Nije valjda. Od Firstenberga? Nisu vam valjda nešto nažao učinile?”
„Samo su me frizirale, Leduče.”
„Frizirale?”
„Frizirale. I podučavale me nemačkom i ništa više.”
„To je bilo nedovoljno?”
„Bez viceva! Starim.”
„Već danas.”
„Budi razuman. I tebi je doduše već vreme.”
„Da ostarim, ne. Da postanem razuman da, ako je to uz vas moguće.”
„Leduče, ti si svinja.”
„S vašim dopuštenjem, to nije tačno. Srodnici ne jedu jedan drugog, a nemam ništa
protiv šunke, ona u Firstenbergu je bila presoljena.”
Ovakav razgovor nije bio ono što je Kazanova želeo. Ali ga nije izgrdio, za tako nešto
je bio isuviše umoran i dobro raspoložen. Prećutao je i odmahnuo rukom, osmehujući se.
Bio je pospan, nije mogao da sabere misli. I dok je lagano padao u dremež, potekla su mu
sećanja na prvu mladost. Sanjao je u svetlim i jasnim bojama i osećanjima o Grkinji koju
je kao kicoš, mlad kao rosa, upoznao u brodu za Ankonu, i o svom prvom fantastičnom
doživljaju u Konstantinopolju i na Krfu.
Za to vreme su se kola kotrljala preko kaldrme, što je probudilo spavača, a odmah
zatim preko mosta ispod koga je tekla tamna reka u kojoj su se ogledala crvenkasta
svetla. Stigli su u Cirih, pred gostionicu Kod mača.
Kazanova se za tili čas rasanio. Izašao je iz kola, a gostoljubivi gostioničar ga je
dočekao.
„Evo me u Cirihu”, rekao je više za sebe. Iako je još juče imao u vidu putovanje za
Beč, i uopšte nije imao pojma šta radi u Cirihu, radosno se osvrtao, ušao za
gostioničarem u kuću i zatražio udobnu sobu s predvorjem na prvom spratu.
Posle večere se vratio ranijim razmišljanjima. Koliko god se osećao zbrinuto i
ugodno, toliko teško su mu se vraćale i pritiskale ga misli o mukama od kojih je upravo
pobegao. Treba li svojevoljno da se ponovo izloži takvim opasnostima? Treba li, pošto ga
je olujno more, ne njegovom zaslugom, izbacilo na mirnu peščanu obalu, da se bez preke
potrebe još jednom prepusti talasima?
Ako je tačno obračunao, vrednost njegove imovine u novcu, kreditnim pismima i
pokretnom imetku iznosila je otprilike sto hiljada talira. To je omogućavalo čoveku bez
porodice da zauvek osigura miran i udoban život.
S takvim mislima legao je u krevet i u dugom i nesmetanom snu doživeo čitav niz
spokojnih i srećnih snova. Sebe je video kao vlasnika lepog letnjikovca, koji živi slobodno
i veselo, daleko od dvora, društva i intriga, i video je brojne slike prepune seoskih
ljupkosti i svežine.
Snovi su bili tako lepi i prepuni čistih osećaja sreće da se Kazanova ujutru probudio
skoro bolno razočaran. Odlučio je da prihvati ovaj poslednji znak svoje dobre boginje
sreće i da snove pretvori u stvarnost. Bilo da Živi ovde, u ovoj oblasti, bilo da se vrati u
Italiju, Francusku ili Holandiju, u svakom slučaju je želeo da se već od danas odrekne

124
 Anna&zdls

avantura, jurnjave za srećom, spoljašnjeg sjaja i što god je pre moguće započne miran,
bezbrižan i nezavistan život.
Odmah posle doručka, naredio je Leduku da pripazi na sobu, a on je sam, pešice,
napustio hotel. Već dugo neispunjena potreba vukla je Kazanovu u prirodu do livada i
šume. Uskoro je ostavio grad za sobom i bez žurbe šetao pored jezera. Blagi, nežni
prolećni vazduh drhtao je i ljuljao se preko sivozelene površine, prvi žuti cvetići su
ozareno blistali, a sa strane je živica nabrekla od crvenih listića i pupoljaka. Na vlažnom
plavom nebu plovile su bele meke grudve svetlih oblaka, a u daljini, iznad mat sive i
plavičaste jelove gore uzdizao se beli, svečani, izreckan polukrug Alpa.
Pojedini čamci na vesla i teretni brodići s velikim trouglastim jedrima prolazili su
blago ustalasanom površinom jezera, a duž obale se protezao lep, blistav put, kroz sela s
pretežno drvenim kućama. Ljudi u kolima i seljaci susretali su se sa šetačima i uglavnom
ih prijateljski pozdravljali. Sve mu se to veoma dopalo i pojačalo njegovu vrlu nameru.
Na kraju mirne seoske ulice uplakanom dečkiću poklonio je srebrni novčić, a u jednoj
gostionici, gde je posle skoro tri sata šetnje seo da se odmori i nešto prezalogaji, ljubazno
je ponudio gostioničaru da šmrkne iz njegove burmutice.
Kazanova nije imao pojma u kom kraju se nalazi, a ime potpuno nepoznatog sela
nije mu ništa značilo. Osećao se prijatno na vazduhu zasićenom suncem, odmorio se
dovoljno od napora prošlih dana, njegovo uvek zaljubljeno srce je bilo privremeno mirno
i trenutno slobodno, tako da ništa bolje nije znao u ovom trenutku nego da bezbrižno, iz
zadovoljstva, luta kroz ovu tuđu i lepu zemlju. Uvek je iznova sretao grupe seljaka i to što
se izgubio nije ga plašilo. Sada je uživao siguran u svoje odluke, sećajući se svog
skitalačkog života kao neke predstave, što ga je dirnulo i razveselilo, ne smetajući mu u
sadašnjem prijatnom miru. Živeo je opasno i često raskalašno, to je priznao sam sebi, ali
kada bi se na sve zajedno osvrnuo, bila je to bez sumnje slatka, raznolika, neskučena i
isplativa igra, u kojoj je nalazio zadovoljstvo.
Kretao se uzanom dolinom između visokih brda i počeo pomalo da oseća umor.
Ugledao je veliku, velelepnu crkvu, koja se naslanjala na dugačku građevinu. Iznenađen,
primetio je da to mora da je manastir i obradovao se pretpostavci da se nalazi u
katoličkom okruženju.
Gologlav je ušao u crkvu i s uvećanim čuđenjem posmatrao mermer, zlato i ostale
vredne predmete. Upravo je držana poslednja misa, koju je on predano saslušao.
Radoznalo je zavirio u crkvenu riznicu i ugledao nekoliko benediktinskih monaha.
Starešinu koji je bio tu prepoznao je po krstu na grudima, a ovaj mu se osmehnuo,
pozdravio stranca i uljudno ga upitao da li želi da obiđe zdanje.
Kazanova je rado prihvatio poziv i starešina ga je poveo lično, uz pratnju dva
monaha, i pokazivao mu dragocenosti i svetinje, pričao o istoriji i crkvenim legendama.
Kazanova je bio radoznao ali diskretan, i na kraju je zbunjeno upitao gde se u stvari
nalazi, kako se zove ovo mesto i manastir.
„Odakle ste se spustili ovde?”, konačno ga je upitao starešina.
„Ni od kuda, prečasni. Došao sam peške iz Ciriha i odmah nabasao na crkvu.”
Starešina, koga je oduševila pobožna revnost hodočasnika, pozvao ga je za sto, što je ovaj
rado prihvatio. Pošto ga je starešina smatrao putnikom grešnikom i pokajnikom koji je
na put krenuo da ovde nađe oprost i utehu, Kazanova nije hteo više da se raspituje gde
se zapravo nalazi. Uostalom, s duhovnikom je, pošto mu nemački nije bio dobar,
razgovarao na latinskom.

125
 Anna&zdls

„Ovo je za našu braću u vreme posta”, nastavio je starešina. „Pri tome sam ja dobio
privilegiju od svetog oca Benedikta XIV da svakodnevno, uz tri gosta, mogu na stolu da
imam i meso. Hoćete li da odmah iskoristimo ovu privilegiju ili ćete postiti?”
„Nemam nameru, poštovani oče, da zloupotrebim papinu dozvolu niti vaš ljubazni
poziv. Bilo bi to arogantno s moje strane.”
„Onda, idemo da jedemo!”
U trpezariji starešine je stvarno ispod stakla bilo papino pismo, na stolu su ležala
dva pribora za jelo, a poslužitelj u livreji je odmah doneo i treći.
„Ješćemo utroje, vi, ja i moj šef kancelarije. On upravo stiže.”
„Vi imate šefa kancelarije?”
„Da. Kao starešina Marijinih isposnika ja sam knez Rimskog carstva i kao takav
imam pripadajuće obaveze.”
Konačno, Kazanova je znao gde je zašao i radovao se što je svetski poznati manastir
upoznao pod tako posebnim okolnostima i potpuno nenadano.
„Vi ste stranac?”, upitao je starešina.
„Venecijanac, ali duže vreme na putu.” Nikako nije bilo potrebe da kaže da je
proteran.
,,I putujete dalje kroz Švajcarsku? Onda ću vam rado dati nekoliko saveta.”
„Primiču ih sa zahvalnošću. Ali pre nego što otputujem dalje, želja mi je da mi
dozvolite jedan poverljivi razgovor.
Želeo bih da se ispovedim i da me posavetujete o nečemu što mi leži na duši.”
„Kasnije ću vam stajati na raspolaganju. Božija je volja da vam otvori srce, a tada
ćete imati i mir u duši. Ljudski su putevi raznovrsni, ali je mali broj njih toliko skrenuo s
puta da ne može da mu se pomogne. Istinsko pokajanje je prvi zahtev preobraćaja,
naravno ukoliko je istinito, bogougodna skrušenost se ne ostvaruje u grehu nego nastaje
u milosrđu.”
Nastavio je i dalje da priča, dok se Kazanova služio jelom i pićem. Kada je starešina
zaćutao, on je uzeo reč.
„Izvinite na radoznalosti, visokopoštovani, ali kako ste uspeli da u ovo doba godine
imate tako izvrsnu divljač?”
„Zar ne? Ali za to ja imam recept. Sva ova divljač i ptice su ulovljeni pre šest meseci.”
„Da li je to moguće?”
„Imam uređaj u kome bez vazduha ovakve stvari mogu dugo da stoje.”
„Zavidim vam na tome.”
„Molim, ali zar ne želite da uzmete malo lososa?”
„Naravno, kad mi ga lično preporučujete.”
„To je pravo posno jelo!” Gost se nasmejao i uzeo parče lososa.

III

Posle obeda su se šef kancelarije, tih čovek, i starešina prihvatili da gostu pokažu
manastir. Kazanovi se sve veoma dopalo. Shvatio je da su ljudi u manastiru iz potrebe za

126
 Anna&zdls

mirom izabrali ovakav život i da su potpuno zadovoljni. Već je počeo da razmišlja o tome
da je možda na kraju krajeva i za njega ovo najbolji put za spokoj tela i duše.
Jedino mu se biblioteka nije dopala.
„Ovde vidim veliki broj knjiga, ali izgleda da je najnovija stara najmanje sto godina, i
sve su same biblije, psalmi, egzegeze, dogmatske i knjige o legendama. Sve je to bez
sumnje vredno...”
„Pretpostavljam da je tako”, nasmejao se starešina.
„Ali vaši monasi bi trebalo da poseduju i neke druge knjige, o istoriji, fizici, lepoj
umetnosti, putovanjima i slično.”
,,A čemu? Naša braća su bogobojažljivi, jednostavni ljudi. Oni obavljaju svoje
svakodnevne obaveze, zadovoljni su time.”
„To su krupne reči. Ali tamo je okačena, upravo je gledam, slika, portret kneza od
Kelna.”
„Ona na kojoj je u biskupskoj odeći, naravno.”
„Lice mu baš nije najbolje pogođeno, ja imam jednu njegovu bolju sliku. Pogledajte!”
Iz unutrašnjeg džepa je izvukao jednu lepu kutijicu, u čiji je poklopac bio utisnut
minijaturni portret. Predstavljao je kneza kao dostojanstvenika s ordenom.
„Divna je. Otkud vam?”
„Lično od kneza.”
„Zaista?”
„Imam tu čast da budem njegov prijatelj.”
Sa zadovoljstvom je primetio kako pažnja starešine raste i vratio kutijicu u džep.
„Vaši monasi su bogobojažljivi i zadovoljni, kako vi kažete. To bi nekoga možda
moglo da podstakne da vam se priključi.”
„To je upravo život u božijoj službi.”
„Naravno, i daleko od nepogoda spoljnog sveta.”
„Da, tako je.”
Zamišljen, pratio je starešinu i posle nekog vremena ga zamolio da se ispovedi, da bi
primio oprost i da bi sutra mogao da se pričesti.
Starešina ga je odveo u malo odeljenje, seo, a Kazanova je hteo da klekne, što ovaj
nije dozvolio.
„Uzmite stolicu i pričajte mi o svojim gresima.”
„To će duže potrajati.”
„Molim vas, samo počnite, a ja ću vas pažljivo slušati.”
Time dobri čovek nije mnogo obećao. Kazanovina ispovest, koliko god je bila sažeta i
brzo ispričana, trajala je puna tri sata. Duhovnik je u početku nekoliko puta odmahivao
glavom ili uzdisao, jer s ovakvim nizom grehova još niko do sada nije izašao pred njega, i
uložio je neverovatan trud da pojedinačne grehe tako na brzinu proceni, doda drugima i
zadrži ih u pamćenju. Vrlo brzo je odustao od toga i samo zapanjeno slušao tečno
kazivanje Venecijanca, koji je bez prinude, sasvim otvoreno, na skoro umetnički način
ispričao sav svoj život. Ponekad bi se nasmejao starešina, ponekad ispovedilac, bez
ikakvog uzdržavanja. Njegova ispovest se protezala kroz strane zemlje i gradove, ratove i
putovanja morem, kroz carstva, opasnosti, skakao je s dirljivih prizora na sumanute, s
bezazlenih na skandalozne, pričao je ne kao kakav roman, ali ne ni kao ispovest grešnika,

127
 Anna&zdls

već nepristrasno, ponekad veselo, s puno duha, ali uvek se sama od sebe podrazumevala
sigurnost onoga koji doživljeno priča, ne štedi se i može mnogo da podnese i nema
potrebu ništa ni da umanji ni da doda.
Nikada se starešina nije. lepše zabavio. Posebno kajanje u tonu grešnika nije osetio,
ali se uskoro prisetio da ovde sedi kao otac ispovednik, a ne kao posmatrač uzbudljivog
pozorišnog komada.
„Ja sam vam dosta dugo dosađivao”, zaključio je konačno Kazanova, „moguće je da
sam nešto i zaboravio, ali jedan događaj više ili manje ne menja stvar. Vi ste se umorili,
presvetli?”
„Apsolutno ne. Nisam propustio ni jednu jedinu reč.”
„Smem li sada da očekujem oproštaj?”
Još potpuno obuzet pređašnjom ispovešću, starešina je izgovarao svete reči kojima
su Kazanovi oprošteni gresi i proglasio ga dostojnim sakramenta.
Ponuđena mu je soba da može vreme do sutradan ujutru da provede u miru, kao
pobožan hrišćanin. Ostatak dana je proveo u razmišljanju da li treba da se zamonaši.
Koliko god da je bio čovek od raspoloženja i brz kad treba da kaže „da” ili „ne”, ipak je
poznavao sebe isuviše dobro i posedovao mnogo proračunate mudrosti da bi prebrzo
sebi vezao ruke i odrekao se prava na odlučivanje o svom životu.
Razmatrao je svoje pristupanje monasima u svim pojedinostima i stvarao plan kako
bi izbegao kajanje i razočaranje. Nekoliko puta ga je preispitivao, okretao i posmatrao sa
svih strana, dok mu se nije pojavio u prihvatljivom obliku, a onda ga je brižljivo preneo
na papir.
Pismeno se izjasnio da je spreman da kao iskušenik pristupi manastiru Marije
Isposnice. Da bi ostavio sebi vremena za samoispitivanje i eventualno povlačenje,
zamolio je za desetogodišnje iskušenje. Ako mu se dopusti ovako neobično dug period,
on će položiti kapital od deset hiljada franaka, koji bi posle njegove smrti ili izlaska iz
reda trebalo da pripadnu manastiru. Dalje je zamolio da o svom trošku pribavi knjige iz
svih oblasti i da mu budu pri ruci u njegovoj ćeliji; knjige, takođe, posle njegove smrti
treba da pripadnu manastiru.
Posle molitve zahvalnosti za svoj preobraćaj, legao je u krevet i spavao čvrsto i
dobro kao neko kome je savest čista kao sneg i lagana kao leptir. Sutradan ujutru se u
crkvi pričestio.
Starešina ga je pozvao na čokoladu. Kazanova je iskoristio ovu priliku da mu preda
napisano i da ga zamoli za povoljan odgovor.
Ovaj je to odmah pročitao, čestitao gostu na odluci i obećao da će posle obeda
odgovoriti.
„Smatrate li moju ponudu suviše sebičnom?”
„Oh ne, gospodine, mislim da ćemo se složiti. Mene lično će vaš pristup našem redu
radovati. Ali ipak vašu molbu moram da iznesem pred manastir.”
„To je više nego pošteno. Smem li da vas zamolim da podržite moju molbu?”
„Sa zadovoljstvom. Onda doviđenja, do ručka!”
Svetski putnik je još jednom obišao manastir, zagledao monahe, ispitivao pojedine
ćelije i našao da mu je sve potaman. Radostan i raspoložen obilazio je unutrašnjost
zdanja. Susretao se s hodočasnicima, strancima u iznajmljenim kolima, odslušao još
jednom misu i spustio talir u kutiju za milostinju.

128
 Anna&zdls

Za vreme ručka, koji mu se posebno svideo zbog izvrsnog vina, upitao je kako stoji s
njegovim poslom.
„Budite bez brige”, odgovorio je starešina, „iako vam u ovom trenutku ne mogu dati
konačan odgovor. Savet zahteva još neko vreme za razmišljanje.”
„Mislite li da ću biti primljen?”
„Bez ikakve dvojbe.”
„Šta treba da radim u međuvremenu?”
„Što god želite. Idite nazad u Cirih i tamo očekujte naš odgovor, koji ću vam ja lično
doneti. Od danas za četrnaest dana svakako moram poslom u grad, onda ću vas potražiti
i vi ćete verovatno odmah nazad, zajedno sa mnom. Da li vam to odgovara?”
„Izvrsno. Od danas za četrnaest dana. Stanujem Kod mača. Tamo se izvrsno jede.
Hoćete li tamo biti moj gost na ručku?”
„Vrlo rado.”
„Ali kako da se vratim u Cirih? Ima li negde kakvih kočija?”
„Posle ručka će vas odvesti mojom putničkom kočijom.”
„Vi ste predobri.”
„Ostavite to! Već je izdata naredba. Gledajte radije da se još malo ugojite. Možda još
malo parče telećeg pečenja?”
Tek što je ručak završen, stigla je kočija. Pre nego je ušao u kola, starešina mu je
predao dva presavijena pisma za dva veoma uticajna čoveka u Cirihu. Kazanova se
srdačno oprostio od gostoprimljivog domaćina i sa osećajem zahvalnosti krenuo
udobnom kočijom kroz lepe predele uz jezero, prema Cirihu.
Kada je stigao pred gostionicu, sačekao ga je sluga Leduk s neprikrivenim keženjem.
„Zašto se smeješ?”
„Samo se radujem što ste već u ovom nepoznatom gradu pronašli priliku da se
zabavite.”
„Glupost. Idi do gostioničara i reci mu da ovde ostajem četrnaest dana i da želim da
za to vreme imam na raspolaganju dobru kočiju i iznajmljenog slugu.
Gostioničar je lično došao i preporučio slugu za čiju čestitost garantuje. Pobrinuo se
i za otvorenu kočiju, jer drugih nije bilo.
Narednih dana je Kazanova lično odneo pisma gospodi Oreli i Pestaloci. Oni nisu bili
kod kuće, ali su ga obojica posetila po podne u hotelu i pozvala ga sutra i prekosutra na
ručak, a uveče na koncert. Pristao je i našli su se u zakazano vreme.
Koncert, za koji je ulaznicu platio jedan talir, nije mu se svideo. Posebno je bio
nezadovoljan izdvojenim okupljanjem muškaraca od žena u za to određenim delovima
sale. Njegovo izoštreno oko je već otkrilo među damama veći broj lepotica i nije razumeo
zašto mu običaj zabranjuje da im se udvara. Posle koncerta je predstavljen ženama i
ćerkama gospode, i primetio je kao posebno lepu i živahnu gospođicu Pestaloci. Ipak je
odbacio svako, čak i površno udvaranje.
Iako mu takvo ponašanje nije nimalo lako palo, laskalo mu je sujeti. Svojim novim
prijateljima je u pismu starešine predstavljen kao preobraćenik i pridruženi pokajnik i
primetio je da se prema njemu odnose s posebnim uvažavanjem, iako je uglavnom
opštio s protestantima. Ova pažnja mu je delom nadoknadila zadovoljstvo koga je na
prvom nastupu morao da se odrekne.

129
 Anna&zdls

Ovaj nastup mu je bio tako uspešan da je skoro i na ulici bio pozdravljan s dubokim
poštovanjem. Taj dobar glas isposništva i svetosti obuzeo je ovog čudnovatog čoveka, o
kome su glasine bile promenljive kao i njegov život.
Pa ipak nije mogao da se liši toga da, pre nego što se povuče iz svetovnog života,
napiše Hercogu od Virtemberga jedno drsko začinjeno pismo. Za to nije niko znao. Niko
nije znao i da ponekad, pod zaštitom noći, posećuje kuću u kojoj ne stanuju monasi i gde
se ne pevaju psalmi.

IV

Pre podne je smerni Kazanova uzimao časove nemačkog jezika. S ulice je pokupio
nekog ubogog siromaha iz Đenove. Zvao se Đustinijani. On je svakodnevno provodio
jutarnje sate kod Kazanove, podučavao ga nemačkom i za to dobijao šest franaka
honorara. Taj posrnuli čovek, zahvaljujući kome je njegov bogati učenik saznao adresu
one kuće, zabavljao je svog dobrotvora uglavnom time što je na svakojake načine grdio i
hulio monahe i manastirski život. Nije znao da se njegov učenik i sam sprema da postane
benediktinski monah, inače bi bez sumnje bio mnogo obazriviji. Kazanova mu to ipak
nije uzimao za zlo. Denovljanin je do pre nekog vremena pripadao redu kapucinskih
monaha, a onda je odbacio mantiju. Naš čudni preobraćenik je čak našao i neko
zadovoljstvo u tome kako taj siromašni čova izražava svoj neprijateljski stav.
„Ali i među monasima mora da ima dobrih ljudi”, pokušao je Kazanova jednom.
„Nemojte to ni da pomislite, ne postoje, ni jedan jedini. Svi su bez izuzetka dangube i
debele lenčuge.”
Učenik je to slušao, osmehivao se i smejao se momentu kada ga taj klevetnik bude
video u monaškoj odori.
Tu i tamo je vreme, kod tako mirnog načina života, počelo da mu se čini dužim i
brojao je dane do ugovorenog susreta sa starešinom. Kasnije, kada bude sedeo u
manastirskom spokoju i kada se u tišini bude bavio proučavanjem, dosada i nemir će ga
napustiti. Planirao je da radi na prevodu Homera, na jednoj veseloj predstavi i istoriji
Venecije. Iz najozbiljnijih namera prema tim stvarima, spremao se da kupi značajnu
količinu papira za pisanje.
I tako je provodio vreme, doduše usporeno i neveselo, ali prolazilo je, i ujutro 23.
aprila primetio je uzdahnuvši da ovo treba da bude poslednji dan čekanja, a sledećeg
dana će pred sobom imati starešinu. Pripremao se i još jednom ispitivao sve kako
svetovne tako i duhovne potrebe, spreman da popakuje svoje stvari, i radovao se što se
konačno nalazi tako blizu novom, spokojnom načinu života. Nije sumnjao u prijem među
Marijine iskušenike, a u slučaju potrebe bio je spreman da duplira obećani kapital. Šta u
tom slučaju uošte znači deset hiljada franaka?
Oko šest sati uveče, kada se sumrak već uvukao u sobu, otvorio je prozor i
posmatrao. S tog mesta je mogao da vidi prilaz hotelu i most.
Jedna kočija je upravo stigla i stala pred gostionicom. Kazanova je znatiželjno
posmatrao. Sluga je priskočio i otvorio vrata. Izašla je u mantil uvijena starija gospođa,
zatim još jedna, a iza nje i treća, pravog plemićkog držanja, ozbiljna i malo mrgodna
dama.

130
 Anna&zdls

„Ova je mogla i na nekom drugom mestu da izađe iz kočije”, razmišljao je Kazanova

na prozoru.
A onda je izašla i četvrta dama, jedna visoka lepa figura u kostimu kakav su tada
mnoge nosile i koji su nazivali „amazonska haljina”. Na crnoj kosi nosila je koketnu plavu
svilenu kapu sa srebrnom kićankom.
Da bolje vidi, Kazanova se izvio unapred. Uspelo mu je da joj vidi lice, mlado lepo
lice brinete, sa crnim očima ispod ponositih gustih obrva. Slučajno je podigla pogled da
osmotri kuću, ugledala ga je na prozoru i osetila njegov pogled usmeren ka njoj,
posmatrala ga je s pažnjom jedan trenutak - samo tren.
A onda je s ostalima ušla u kuću. Kazanova je požurio do predsoblja, kroz čija
staklena vrata je mogao da vidi hodnik. Njih četiri su upravo dolazile, a kao poslednja,
lepotica u pratnji gostioničara prošla je pored njegovih vrata, nagore, uz stepenice.
Crnokosa je primetila da je fiksira isti čovek koga je ugledala na prozoru, prigušeno je
kriknula, ali je brzo došla sebi i kikoćući se požurila s ostalima.
Kazanova je goreo. Godinama već nije imao priliku ništa slično da vidi.
„Amazonko, moja amazonko!”, pevušio je i razbacao sve u koferu da bi se što pre i
što lepše obukao. Jer danas mora dole u trpezariji da obeduje s novopridošlicama! Do
sada mu je bilo servirano u sobi da bi sačuvao svoj prezir prema spoljnom svetu. Žurno
je obukao somotske pantalone, nove bele svilene čarape, zlatom izvezeni prsluk, svečani
kaput, i stavio nove manžetne. A onda je pozvonio kelneru.
„Šta zapovedate?”
„Želim da obedujem dole u trpezariji.”
„Postaviću za vas.”
„Imate nove goste?”
„Četiri dame.”
„Odakle?”
„Iz Soloturna.”
„Da li se tamo govori francuski?”
„Ne svi. Ali ga dame poznaju.”
„Dobro. Čekajte, još nešto. Da li i dame obeduju dole?”
„Žalim. One su naručile večeru u sobi.”
„Ah, do trista đavola! Kada ćete im servirati?”
„Kroz pola sata.”
„Hvala. Možete da idete.”
„Pa, da li želite da jedete u trpezariji ili...?”
„Pobogu, ne. Neću uopšte da jedem. Idite.”
Ljutito je šetao tamo-amo po sobi. Morao bi još večeras nešto da preduzme. Ko zna,
možda crnokosa već sutra produži dalje. A osim toga, sutra stiže i starešina. A on želi da
postane monah. Kakva glupost! Kakva glupost!
Ali retko se dešavalo da taj životni umetnik ne pronađe put, nadu, sredstvo, izlaz,
sasvim malu mogućnost. Bes ga je držao samo minut. Onda je razmišljao. Posle nekog
vremena je ponovo pozvonio kelneru.
„Izvolite, šta želite?”

131
 Anna&zdls

„Daću vam priliku da zaradite zlatnik.”

„Stojim vam na raspolaganju, gospodine barone.”
„Dobro, dajte mi vašu zelenu kecelju.”
„Sa zadovoljstvom.”
„I prepustite meni da poslužim dame.”
„Rado. Molim vas, razgovarajte s Ledukom, pošto ja moram dole da serviram,
zamolio sam ga da preuzme posluženje na spratu.”
„Odmah mi ga pošaljite ovamo. Ostaju li dame duže?”
„Sutra ujutru odlaze do isposnice. One su katolikinje. Kad smo kod toga, najmlađa
me je pitala ko ste vi.”
„Pitala je? Pitala je ko sam? I šta ste joj rekli?”
„Samo da ste Italijan, ništa više...”
„Dobro. A sada nestanite!”
Kelner je otišao, a odmah zatim se pojavio Leduk, slatko se smejući.
„Čemu se smeješ, ovco?”
„Vama i kelneru.”
„Slušaj me dobro. Odmah prestani da se cerekaš inače nikada više nećeš videti ni
novčić od mene. Pomozi mi sada da namestim kecelju. Kasnije donesi poslužavnike gore,
a ja ću ih preuzeti ispred daminih vrata. Kreći.”
Nije čekao dugo. S keceljom omotanom preko zlatom izvezenog prsluka ušao je u
njihovu sobu.
„Dozvoljavate li, moje dame?”
Amazonka ga je prepoznala i gledala ga zapanjeno. Servirao je besprekorno i nalazio
mogućnost da je dobro zagleda i posebno uslužuje. Kada je ustrojenog petla umetnički
tranžirao, upitala ga je s osmehom: „Izvrsno uslužujete. Služite li ovde već dugo?”
„Ljubazno od vas što se o tome raspitujete. Ovde sam tek tri nedelje.”
Dok je posluživao, primetila je, doduše unazad povučene, ali još uvek vidljive
manžetne. Zaključila je da mora da je prava čipka, dodirnula mu je ruku i osetila finu
čipku. On je bio sav blažen.
„Ostavi se toga!”, podviknula je prekorno stara dama, a crnokosa je pocrvenela.
Kazanova se jedva uzdržavao.
Posle obeda je ostao u sobi koliko god je uspeo da nađe neki izgovor. Ostale, tri
starije, povukle su se u spavaću sobu, a lepotica je ostala, ponovo sela za sto i počela da
piše.
Kazanova je konačno sve pospremio i nevoljno je morao da ode. Ipak, na vratima je
oklevao.
„Šta još čekate?”, upitala ga je amazonka.
„Milostiva gospođo, još uvek imate čizme na nogama i teško ćete s njima u krevet.”
„Ah, tako, vi želite da ih skinete? Nemojte se toliko truditi oko mene!”
„Ali to je moj posao, milostiva gospođo.”
Kleknuo je na pod, povukao joj noge, primetno ih raširio, a onda lagano i brižljivo
odvezivao uzice.
„Dobro je, dovoljno, dovoljno! Hvala.”

132
 Anna&zdls

„Ja se vama mnogo više zahvaljujem.”

„Sutra uveče ćemo se ponovo videti, gospodine konobaru.”
„Opet ćete obedovati ovde?”
„Sigurno. Pre mraka ćemo se vratiti nazad iz isposnice.”
„Hvala vam, milostiva gospođo.”
„Pa onda, laku noć, konobaru.”
„Laku noć, gospođo. Želite li da vrata na stepeništu zatvorim ili ostavim otvorena?”
„Ja ću ih sama zaključati.”
Izašao je, a napolju ga je čekao Leduk sa čudnom grimasom na licu. „I, šta je?”
„Veličanstveno ste odigrali svoju ulogu. Dame će vam sutra dati dukat kao
napojnicu. Ako ga ne predate meni, odaću im celu priču.”
„Dobićeš ga već danas, gnusobo!”
Sledećeg jutra, pravovremeno, s uglancanim čizmama, potrudio se da je ponovo vidi.
Nije uspeo.
Dvoumio se da li da krene za njima do isposnice. U tom je dotrčao iznajmljeni sluga i
doneo vest. Gospodin starešina je u Cirihu i čast mu je da u dvanaest sati s gospodinom
Kazanovom ruča u njegovoj sobi.
Blagi bože, starešina! Na njega Kazanova uopšte više nije ni pomislio. Poručio je vrlo
luksuzan obed, pri čemu je lično u kuhinji dao nekoliko uputstava. A onda je legao u
krevet, jer se tog jutr rano probudio i osećao umor, i odspavao dva sata.
U podne je starešina stigao. Izmenjali su pozdrave i dobre želje i obojica seli za sto.
Starešina je bio oduševljen veličanstvenim izborom jela i kod tako divnog posluženja je
potpuno zaboravio na svoje poslove. Konačno se prisetio. „Izvinite”, rekao je iznenada,
„što vas tako nepristojno dugo držim u neizvesnosti! Ne znam kako sam to mogao tako
dugo da zaboravim.”
„Ah, molim vas.”
„Posle svega što sam u Cirihu čuo o vama, a iz razumljivih razloga sam se malo
raspitao, vi ste stvarno potpuno dostojni našeg bratstva. Ja vam želim dobrodošlicu,
dragi gospodine, od srca dobrodošli. Na vašim vratima možete napisati: Invent portum.
Spes et fortuna valete!”
„Na nemačkom: 'Zbogom, boginjo sreće. Ja sam u utočištu.' Ovo je Euripidov stih i
stvarno je veoma lep, iako u mom slučaju baš i ne odgovara.”
„Ne odgovara?”
„Ovaj stih, veoma poštovani, ne odnosi se na mene, jer ja neću poći s vama u
manastir! Ja sam juče svoju odluku promenio.”
„Da li je moguće?”
„Izgleda da je tako. Molim vas da mi to ne uzmete za zlo i da u prijateljstvu
ispraznimo ovu čašu šampanjca.”
„Pa onda, u vaše zdravlje! Verujem da se zbog ove odluke nećete nikada pokajati!
Svetovni život takođe ima svoje prednosti.”
„Da, ima ih.”
Ljubazni starešina se posle nekog vremena oprostio i s pratnjom napustio hotel.
Kazanova je napisao pismo za Pariz, dajući uputstva svom bankaru, a zatim je zahtevao
da mu se uveče dostavi račun i za ujutru poručio kočiju koja će ga voziti do Soloturna.

133
 Anna&zdls

IGRA SENKI

Široka čeona strana zamka bila je sagrađena od svetlog kamena i gledala je velikim
prozorima na Rajnu i na rit, a onda dalje na jasnu, od vode malo maglovitu oblast, trsku i
vrbe, a daleko na horizontu plavičasta šumovita brda stvarala su blagi lelujavi luk, iznad
koga su plovili oblaci, a zbog svetlosti iz zamka i zgrada na imanju su se samo za vreme
toplog južnog vetra mogli videti kako mali i beli svetlucaju u daljini. Čeona strana zamka
se ogledala u vodi koja je tromo protkala, gizdavo i zadovoljno kao mlada žena, njegovo
ukrasno šiblje je do vode spuštalo svetlozelene grane, a duž zida su se ljuljuškale belo
obojene gondole za zabavu. Ova vedra strana zamka nije bila nastanjena, sobe su posle
nestanka baronice ostale prazne, sve osim najmanje; u njoj je, kao i pre, stanovao pesnik
Floribert. Gospodarica je obeščastila svog muža i njegov zamak i od njihove vesele i
brojne svite nije ostalo ništa osim belih gondola i ćutljivog pesnika.
Gospodar zamka je, posle nesreće koja ga je zadesila, stanovao u zadnjem delu
zdanja. Tu je na uzano dvorište bacao tamnu senku toranj još iz vremena Rimljana,
zidovi su bili tamni i vlažni, prozori uzani i niski, a odmah uz osenčeno dvorište priljubio
se tamni park s brojnim starim stablima javora, topola i bukvi.
Pesnik je živeo neometan, u samoći, na sunčanoj strani. Jeo je u kuhinji i barona
često danima nije viđao.
„Mi živimo u tom zamku kao senke”, rekao je jednom prilikom svom mladom
prijatelju, koji ga je posetio i u negostoljubivim prostorijama mrtve kuće izdržao samo
jedan dan. Floribert je svojevremeno za baroničino društvo izmišljao i sastavljao
galantne stihove i posle gašenja kuće kao veselog domaćinstva tu i dalje bez pitanja
ostao, jer se njegova prilagodljiva duša više plašila gradskih uličica i borbe za parče
hleba nego usamljenosti ovog tužnog zamka. Već dugo više ne piše stihove. Kada pri
zapadnom vetru pogleda preko reke i zelene bare u daleki krug plavičastih planina koje
dodiruju oblake i kada uveče u starom parku osluškuje njihanje drveća, razmišlja često o
poeziji, ali o onoj koja ne sadrži reči i nikada ne može da bude napisana. Jedna takva
pesma se zove „Božiji dan” i peva o toplom južnom vetru, a jednoj je naziv „Uteha duše”,
a odnosi se na razmišljanje o šarenilu boja prolećnih livada. Floribert ove pesme nije
mogao da izgovara ili peva jer su bile bez reči, ali on ih je ponekad sanjao i osećao,
naročito uveče. Ostatak vremena je provodio u selu, gde se igrao s plavokosim
mališanima ili zasmejavao mlade devojčurke, devojčice, kada bi pred njima skidao šešir
kao pred pravim damama. Njegovi najsrećniji dani bi bili oni kada bi sreo gospođu
Agnesu, lepu gospođu Agnesu, čuvenu gospođu Agnesu sa uzanim devojačkim licem.
Pozdravio bi je i duboko se naklonio, a lepa gospođa bi otpozdravila i nasmejala se,
pogledala ga u smetene oči i otišla dalje kao zrak sunca.
Gospođa Agnesa je stanovala u kući koja se stisla uz podivljali park, a ranije je bila
boravište baronovih konjanika. Njen otac je bio šumar i kuću je za neke posebne usluge
dobio od barona na poklon. Udala se veoma mlada i kao mlada udovica se vratila kući, a
posle očeve smrti je u usamljenoj kući stanovala sa služavkom i šlepom tetkom.
Gospođa Agnesa je nosila jednostavne ali lepe i uvek nove haljine toplih boja, lice joj
izgledalo mladalačko, a njena tamnosmeđa kosa je u debelim kikama bila omotana oko
glave. Baron je u nju bio zaljubljen pre nego što ga je žena osramotila, a voleo ju je i sada.
Sastajali su se ujutru u šumi, a uveče su plovili čamcem niz reku, do kolibice od trske u
močvari. Tamo je ona svoje nasmejano devojačko lice naslanjala na njegovu prerano

134
 Anna&zdls

osedelu bradu i svojim nežnim prstima poigravala se s njegovom grubom i čvrstom

lovačkom rukom.
Gospođa Agnesa je svakog petka odlazila u crkvu, molila se i davala milostinju.
Odlazila je u selo kod sirotih i starih žena, poklanjala cipele, češljala im unučice,
pomagala kod šivenja i iza nje bi u njihovim kolibama ostao blagi sjaj mlade svetice.
Gospođu Agnesu su želeli svi muškarci, i ko joj se dopadao i ko bi došao u pravo vreme,
tome bi uz poljubac u ruku bio dopušten i poljubac u usta, a ko bi imao sreće i bio
dovoljno odrastao, moglo bi mu se dogoditi da noću uđe kroz njen prozor.
To su svi znali, i baron, a ipak je ta lepa žena išla svojim putem s osmehom na licu,
nevinog pogleda kao devojčica na koju ne utiču želje muškaraca. Ponekad bi se pojavio
neki novi ljubavnik, ponašao se prema njoj oprezno kao prema neprocenjivoj lepotici,
uživao pun ponosa zbog osvojenog srca i čudio se kako mu ljudi ne zavide i osmehuju
mu se. Kuća joj je ležala na ivici tamnog parka, obrasla ružama puzavicama, usamljena
kao u šumskoj bajci, a ona je u njoj stanovala, izlazila i vraćala se u nju sveža i umilna kao
ruža u letnje jutro, blistavog dečijeg lica, s teškim upletenim kikama oko glave. Stare
siromašne žene su je blagosiljale i ljubile joj ruke, muškarci su je s dubokim naklonom
pozdravljali i smeškali se iza nje, deca su joj trčala u susret, tražila milostinju i puštala da
ih pomiluje po obrazima.
„Zašto si takva?”, ponekad bi je upitao baron i preteći je gledao svojim tamnim
očima.
„Polažeš li ti kakva prava nada mnom?”, pitala ga je ona začuđeno i uplitala
tamnosmeđu kosu. Najviše ju je voleo Floribert, pesnik. Njemu bi srce počelo brže da
kuca kada bi je video. Kada bi čuo nešto loše o njoj, snuždio bi se, odmahivao glavom i ne
bi verovao. Kada su deca pričala o njoj, blistao bi i slušao kao pesmu. U njegovim
maštarijama najlepše je bilo snevanje o Agnesi. Tada je pozivao u pomoć sve što je voleo
i što mu se činilo lepim, zapadni vetar, plavi horizont, blistave prolećne livade, svu
žudnju i duboka osećanja svog uzaludnog dečačkog života smestio bi u tu sliku. Jedne
večeri ranog leta, posle dugog mirovanja, u mrtvom zamku se pojavilo malo života. U
dvorištu je zasvirao rog, ušla je kočija i zakloparala po kamenoj stazi. Brat gospodara
zamka je došao u posetu sam, u pratnji svog lakeja. Bio je to visok čovek sa špicastom
bradom i oštrim vojničkim očima. Plivao je u širokoj Rajni, pucao iz zabave na srebrne
galebove, često jahao do susednog grada i vraćao se pijan, šegačio se s dobroćudnim
pesnikom i svakih par dana galamio i svađao se s bratom. Prebacivao mu je za hiljadu
stvari, predlagao preseljenje i dogradnju, preporučivao promene i poboljšanja, hteo je da
sve dotera, jer on je zahvaljujući ženidbi postao bogat, a gospodar zamka je živeo u
siromaštvu, uglavnom nesrećan i pun muka.
Njegova poseta zamku bila je greška i on se već prve nedelje pokajao. Ipak je ostao
tu i nije ni pominjao odlazak, što je njegovom bratu bilo žao. Video je gospođu Agnesu i
počeo da je progoni.
Nije potrajalo dugo, a sluškinja lepe žene je donela haljinu koju joj je poklonio
baronov brat. Posle kraćeg vremena, pored zida parka sluškinji je lakej baronovog brata
predao cveće i pismo za gospođu. Samo par dana posle toga, baronov brat i gospođa
Agnesa su se u letnje podne sreli u šumskoj kućici i on joj je poljubio ruku, pa mala usta i
beli vrat. Ali kada bi se sreli u selu, on bi je pozdravio skidanjem šešira i dubokim
naklonom, a ona bi zahvalila kao devojka od sedamnaest godina.
Opet nije prošlo mnogo vremena, a baronov brat je na reci ugledao čamac, veslača i
ženu u svetloj odeći. Bio je radoznao, ali zbog sumraka nije sa sigurnošću mogao da

135
 Anna&zdls

prepozna osobe u čamcu. To što nije znao tada, saznao je posle nekoliko dana, i nije mu
bilo drago. Ona koja mu je u šumskoj kućici ležala na srcu i razbuktala vatru svojim
poljupcima, ona je uveče s njegovim bratom preko tamne Rajne nestala među trskama.
Baronov brat je postao mračan i snivao mučne snove. On gospođu Agnesu nije voleo
kao nešto zabavno i lako dostupno već kao retko i dragoceno otkriće. Pri svakom
poljupcu bio je od sreće i čuđenja uplašen što tako mnogo nežne čistoće podleže
njegovom udvaranju. Zato joj je davao mnogo više nego ostalim ženama, mislio je na
svoju mladost i tu ženu sa zahvalnošću, s obzirom i nežnošću grlio nju koja je noću
mračnim stazama išla s njegovim bratom.
Nedotaknut ničim od onoga što se događalo i neopterećen tajnom koja je teško
pritiskala zamak, pesnik Floribert je spokojno proživljavao svoje mirne dane. Nije ga
radovalo što se gost ponekad okomi na njega i zadirkuje ga, ali na slične stvari je već
ranije navikao. Izbegavao je gosta, provodio ceo dan u selu ili pecao na Rajni, a u toplo
mirišljavo veče puštao mašti na volju. Jednoga jutra je primetio da su na zidu zamka
procvetale prve ruže mesečarke. Tri prethodna leta je prvence ove retke ruže stavljao
pred njena vrata i radovao se što i četvrti put može da joj uruči smeran i bezimen
pozdrav.
U podne istoga dana, baronov brat se sastao s lepom Agnesom u bukovoj šumi. Nije
pitao gde je bila u kasnim večernjim satima juče i prekjuče. Posmatrao je sa skoro
divljim obožavanjem njene mirne bezazlene oči, a pre nego što je otišao, rekao joj je:
„Večeras, kada padne mrak, doći ću kod tebe. Ostavi otvoren prozor.”
„Ne danas”, rekla je blago, „ne danas.”
„Ali ja hoću danas.”
„Neki drugi put, da? Danas ne, ne mogu.”
„Doći ću večeras, danas uveče, ili nikada više. Učini kako god hoćeš.”
Ona se okrenula i otišla.
Uveče je baronov brat ležao na obali i vrebao sve dok nije pao mrak. Nije se pojavio
nijedan čamac. Onda je otišao do kuće svoje ljubavnice, sakrio se u šipražju i preko
kolena položio pušku.
Bilo je mirno i toplo, jasmin je širio jak miris, a iza oblačića koji su tumarali nebo se
punilo zvezdama. Jedna ptica je pevala u parku, jedna jedina ptica.
Kada je skoro postalo mračno, neko je tihim koracima, prikradajući se, išao ka kući.
Šešir je navukao duboko na čelo, iako zbog mraka to nije bilo potrebno. U desnoj ruci je
držao buket belih ruža koje su slabašno svetlucale. Čovek u busiji je zategao oroz.
Došljak s buketom u ruci je oprezno gledao u kuću u kojoj nigde nije bilo svetla.
Onda je došao do vrata, sagnuo se i poljubio gvozdenu ručku brave.
U tom momentu je blesnulo u žbunju; začuo se prasak, koji se tiho izgubio u parku.
Čovek s buketom ruža je pao na kolena, prevrnuo se unazad na šljunak i uz blage drhtaje
ostao da leži.
Čovek s puškom je dugo ostao u zaklonu; niko nije dotrčao, a u kući je sve bilo
mirno. Onda je polako prišao i nagnuo se nad pogođenim, kome je šešir pao s glave.
Ostao je bez daha kada je začuđen prepoznao pesnika Floriberta.
„Zar i on!”, zaječao je i otišao. Ruže mesečarke su ležale rasute po šljunku, neke od
njih i u krvi pogođenog. U selu su zvona označavala jedan sat po ponoći. Na nebo su se
navukli gušći beli oblaci, nasuprot kojih je čudovišna kula zamka izgledala kao džin koji

136
 Anna&zdls

stojeći spava. Rajna je blago pevušila i polagano tekla, a u unutrašnjosti crnog parka
usamljena ptica je pevala još dugo posle ponoći.
(1906)

137
 Anna&zdls

SLIKAR BRAM

Među obožavaocima lepe pevačice Lize bio je i Rajnhard Bram, poznati slikar, u svakom
slučaju i najčudniji.
Kada je upoznao Lizu imao je četrdeset i četiri godine i već više od deset je vodio
usamljenički život, potpuno odvojen od sveta. Posle nekoliko godina besciljnog
tumaranja i nespokojnog traženja zadovoljstva, zapao je u asketsku samotinju i u borbi
za svoju umetnost svaki odnos sa svakodnevnim životom činio mu se uzaludnim. U
grozničavom radu zaboravljao je na društvo i razgovore, preskakao obede, zanemario je
svoju spoljašnjost i uskoro je bio skoro potpuno zaboravljenu međuvremenu je očajnički
slikao. Nije slikao skoro ništa drugo do časove sumraka, nestajanje oblika, borbu kontura
s poništavajućom tamom.
Slikao je jedva vidljive rečne mostove na kojima se upravo pale prvi fenjeri. Slikao je
topolu koja nestaje u večernjem mraku i samo još svojim vrhom stoji na mutnom,
mrklom nebu. I, konačno, naslikao je ulicu u predgrađu pred nastupajuću jesenju noć,
jednu izvanredno jednostavnu sliku o strašnoj moći tame. S njom je postao poznat, od
tada je važio za majstora, ali se činilo da to njega mnogo ne dotiče.
Ponovo su ljudi počeli da ga posećuju, a kako nije bio neuljudan, polako je i
postepeno ušao u malo ali odabrano društvo, u kome je on uglavnom ćuteći učestvovao.
Njegov atelje nije nikome bio dostupan. Tako je nekoliko nedelja ranije sreo Lizu, i već
malo stariji usamljenik se u čudnovatu lepoticu zaljubio sa zakasnelom strašću. Ona je
imala oko dvadeset i pet godina, bila je vitka i besprekorne keltske lepote.
Pevačica je bila hladna, ohola i razmažena, ali je ipak osetila osobitost ove ljubavi i
znala je to da ceni. Čovek na glasu, koji važi za nedostupnog i skoro apatičnog, bio je u
nju zaljubljen.
Upitala ga je da li sme da pogleda njegov atelje. On ju je primio u prostoriju gde
deset godina osim njega i sluge niko drugi nije ušao. Skice, crteži, slike koje nikome nije
pokazivao, redali su se pred njenim pametnim, naročitim i ponosnim licem.
„Da li vam se sviđa nešto od ovoga?”, pitao je Bram. ,,Oh, sve.”
„Vi to razumete? Mislim, možete da shvatite o čemu se ovde radi? Konačno, to su
samo slike, ali s njima sam se toliko mnogo namučio...”
„Slike su čudesno lepe.”
„Možda samo par slika. Pri tome je pola života potrošeno na njih, pa ih je zapravo
malo. Polovina života! Ali svejedno...”
„Možete biti ponosni, gospodine Brame.”
„Ponosan? To je krupna reč. Biti zadovoljan je već dovoljno. Ali čovek nije nikada
zadovoljan. Umetnost nikada ne zadovoljava. Ali, kao što sam već pitao, sviđa li vam se
nešto od ovoga? Naime, ja želim da vam poklonim nešto.”
„Ali molim vas? Ja ne mogu...”
„Gospođice Liza, sve ove slike sam naslikao samo za sebe. Nije bilo nikoga koga sam
njima hteo da obrađujem. A sada ste tu vi, upravo vama bih hteo da pričinim malu
radost, prijateljski pozdrav - razumete li - jedan umetnik drugom. Zar stvarno to ne
smem? To bi bilo šteta.” Začuđena, pristala je, a još istog dana on joj je poslao sliku
topole, njegovu omiljenu.

138
 Anna&zdls

Od tada se viđao s njom. Posećivao ju je tu i tamo i ponekad bi je zamolio da mu

nešto otpeva. Jednom je došao i u navali strasti postao malo nametljiv. Ona je odglumila
negodovanje, a on je zbog toga postao skrušen i tužan i skoro u suzama je molio za
izvinjenje; ona je od tada dominirala i mučila ga ćudljivim prohtevima lepotice koja ima
stotine obožavalaca. A od tada je i on znao da ona koju voli nije slična njemu, nije
jednostavna i dobra priroda kao on, nije prava i nesalomiva umetnička duša kao on, već
žena prepuna rđave sujete, lakrdijašica. Ali, voleo ju je, i sa svakom manom koju je na
njoj opažao, njegov bol je bio jači, ali je jačala i njegova ljubav. Počeo je da je izbegava, ali
samo da bi je sačuvao, i odnosio se prema njoj s neveštim ali dirljivim obzirom i
blagošću. A ona ga je ostavljala da čeka. Dok ga je u ličnim odnosima držala podalje od
sebe i mučila, pred drugima se prema njemu ponašala kao prema blagonaklonom
obožavaocu, a on nije znao da li to radi iz sujete ili je u pitanju priznavanje naklonosti.
Dešavalo se da ga iznenada pred nekim društvom oslovi sa „dragi Brame”, uzme ga za
ruku i bude sasvim prisna. On se lomio između zahvalnosti i nepoverenja. Nekoliko puta
se veoma umilno ophodila i kod kuće pevala za njega. A on bi joj tada ljubio ruke i
zahvaljivao sa suzama u očima. Trajalo je tako par nedelja. A onda je Bramu bilo dosta.
Ta nedostojna uloga dekora mu se smučila. Od neraspoloženja nije mogao da slika, a
strast i uzbuđenje su mu oduzimali san. Jedne jesenje večeri spakovao je pribor za
slikanje i garderobu i sledećeg jutra otputovao. U selu u gornjoj Rajni smestio se u
gostionici. Preko dana je pešačio pored Rajne i okolnih brda, a uveče je sedeo za
kafanskim stolom uz čašu vina i pušio jednu cigaru za drugom.
I posle deset dana nije još započeo sa slikanjem. Onda je prisilio sebe i zategao
platno. Dve-tri započete skice je bacio. Nije išlo. Jedinstvena asketska predanost poslu,
napeto, samotno vrebanje linija koje nestaju, nestajanja svetlosti, gašenje formi, sve
isposničko odricanje mnogih godina zarad umetnosti, sada je bilo uzdrmano, prekinuto,
a možda i izgubljeno. Sada je postojalo nešto drugo što ga je zaokupilo, nešto o čemu je
sanjao, nešto za čim je žudeo. Ima ljudi koji mogu sebe da podele, čije su sposobnosti i
život mnogostrani, ali on je imao samo jednu dušu, jednu ljubav, jednu snagu.

Pevačica je slučajno bila sama kod kuće kada su najavili Rajnharda Brama.
Iznenadila se kada je ušao i pružio joj ruku. Izgledao je star i zapušten, a kada ju je
pogledao svojim paćeničkim, plamtećim pogledom, shvatila je da je opasno igrati se s tim
čovekom.
„Vratili ste se, gospodine Brame?”
„Da, došao sam da razgovaram s vama, gospođice Liza, hteo sam rado to da
izbegnem, ali ne preostaje ništa drugo. Moram da vas zamolim da me saslušate.”
„Pa ako već insistirate. Premda...”
„Hvala. Vi znate da vas ja volim. Ranije sam vam već rekao da bez vas više ne mogu
da živim. Sada znam da je to i tačno. U međuvremenu sam pokušao da živim bez vas.
Okrenuo sam se poslu. Deset godina pre nego što sam vas upoznao ja sam slikao, ništa
drugo nisam radio, samo slikao. Hteo bih to ponovo da radim, da živim u miru i da
slikam, bez misli, bez želja, samo da slikam. I to mi nije uspelo.”
„Nije vam uspelo?”
„Ne. Izbačen sam iz ravnoteže, razumete li? Ranije, slikanje mi je bilo sve, moj nemir
i moja ljubav, moja žudnja i moje zadovoljstvo. Činilo mi se da mi je život lep i dovoljno
bogat kada mi je uspelo da naslikam par slika na način koji nikome drugom nije uspeo.
Zato sam bio zadovoljan životom. Sada su moji zahtevi drugačiji. Sada ne želim ništa

139
 Anna&zdls

drugo osim vas i ne postoji ništa što za vas ne bih rado učinio. Zato sam i došao još
jednom, Liza. Ako želite da budete moji, to malo dosadašnjih slika će mi biti dovoljno.
Zato mi odgovorite! Ovako kako je sada, ne može ostati. Ja se molim u sebi da me vi
želite. Ako ne možete da se udate, onda bez braka. To ostaje na vama.”
„Znači, bračna ponuda!”
„Ako tako hoćete, da. Ja nisam tako mlad, ali do sada nisam nikoga voleo. To što
imam da dam od topline, brige i odanosti, pripada samo vama. Ja sam bogat.”
„O...”
„Izvinite. Mislio sam, ja ne moram da živim od slikanja. Liza, zar me stvarno ne
razumete? Zar ne vidite da moj život leži u vašim rukama? Recite mi makar jednu reč.”
Nastupila je neprijatna tišina. Ona se nije dvoumila, nije ga gledala, smatrala ga je za
upola bolesnog. Konačno je progovorila sa puno obzira i prijateljski. Ali on ju je razumeo
već kod prve reči. Pretvarala se da ju je veoma iznenadio, koliko je važno njegovo pitanje
za njen ceo život, govorila mu je kao neobuzdanom dečaku kome žarku želju ne odbijaju
jednom grubom reči. On se smejao.
„Vi ste tako dobronamerni”, rekao je, „zar ne, vi se plašite za mene, ali se pomalo
plašite i mene?”
Zbunjeno ga je gledala. Nastavio je.
„Zahvaljujem vam, gospođice Liza. Niste želeli da me direktno odbijete, ali ja sam
već razumeo. Hvala vam lepo i ostajte zbogom!«
Htela je da ga zadrži.
„Ne”, rekao je, „samo me pustite! Ne odlazim da bih se otrovao. Stvarno ne.
Zbogom:”
Pružila mu je ruku. Držao ju je čvrsto, privukao je usnama, bez saginjanja, ostao
nepomičan na trenutak, a onda se okrenuo i otišao. U hodniku je služavki dao napojnicu.
Za Brama je nastalo teško vreme. Tačno je znao da ga samo rad može vratiti u život,
ali je očajavao jer nije verovao da će ikada ponovo vratiti one samozaboravljene lepe
godine.
Ponovo je otišao u isto selo u gornjoj Rajni, krstario okolinom, posmatrao od jesenje
magle nestvarno obrisane linije obale, grupe drveća kao buduće slike, odsedeo bi mirno
par sati i pokušao da istisne ono što je hteo. Društvo nije imao, sa svojim čudnim
pustinjačkim navikama nije ni znao šta bi s njim počeo.
Jedne večeri, kada je u svojim neutešnim sumornim mislima popio uobičajenu flašu
vina, plašio se ranog odlaska u krevet i bez mnogo razmišljanja naručio je drugu flašu.
Teških udova, prilično pijan, legao je u krevet, spavao kao top, probudio se sutradan
iznuren i bezvoljan, s osećajem na koji nije navikao i zbog koga je proveo ceo dan u
sanjarenju.
Dva dana kasnije, kada mu je stara ucveljenost postala nesnosna, isprobao je isto
sredstvo, a onda nekoliko puta ponovo. Jednoga dana je uprkos vlagi i hladnoći postavio
platno. Uradio je niz skica. Iz Minhena i Karlsruea su počeli da stižu veliki paketi, drvene
ploče, boje. U sledećih šest nedelja je u blizini obale reke sagradio primitivni atelje. I
nešto iza Božića bila je gotova velika slika, „Drvo jove u magli”, koja i danas važi kao
jedan od najboljih slikarevih radova.
Posle tog uzburkanog, dragocenog i grozničavog perioda rada, nastao je jedan
iznenadni preokret. Danima je tumarao unaokolo, uz sneg i besne vetrove, i konačno bi

140
 Anna&zdls

se u bilo kojoj seoskoj krčmi umirio, čašćavao, i pijan odlazio u krevet. Dešavalo se da
danima, pokriven sa par prekrivača, leži u ateljeu, haotičnih misli, prepun jada i muka.
Ali u proleće je ponovo slikao.
Tako je provodio godinu za godinom. Često mu je uspevalo i da bude dokon i da
radi. A onda se ponovo dogodila nesreća. Potpuno pijan, jedne hladne martovske noći
pao je napolju, teško se prehladio i rđavo negovan umro potpuno sam. Skoro da je bio
već pokopan kada je na osnovu natpisa u novinama doputovao rođak da ga poslednji put
vidi. Među slikama koje su ostale iza njega nalazio se čudnovat autoportret iz njegovih
poslednjih dana. Jedna temeljno i realno proučena glava, ružno zapuštenih crta ostarelog
pijanca, malo iskeženo lice s nerešivo tužnim pogledom. Iz nepoznatog razloga, Bram je
preko završene slike, sigurno ne bez bolne lične ironije, četkicom povukao dve unakrsne,
debele crvene linije.
(1906)

141
 Anna&zdls

CHAGRIN D'AMOUR

Pre mnogo godina, ispred Kanvolea, glavnog grada države Valoa, bili su postavljeni
mnogobrojni raskošni šatori. Svakoga dana iznova su se održavale viteške borbe, a
nagrada je bila kraljica Hercelojda, mlada Kastisova udovica, lepa ćerka gral-kralja
Frimutela. Među učesnicima turnira su se mogla primetiti mnoga značajna gospoda, kralj
Pendragon od Engleske, norveški Lot, kralj od Aragona, hercog od Brabanta, čuveni
grofovi, vitezovi i junaci kao Morholt i Rivalen; u drugom spevu Volframa Parsifala su svi
odreda nabrojani. Jedni su se borili željni slave, drugi zbog lepih plavih očiju mlade
kraljice, ali većina je želela njenu bogatu i plodonosnu zemlju, njene gradove i
stanovnike.
Pored visoke gospode i poznatih junaka, tu se našla čitava rulja bezimenih vitezova,
od avanturista, razbojnika do ubogih sirotana. Neki od njih nisu imali čak ni sopstveni
šator, logorovali su tu i tamo, često na otvorenom polju, prekriveni ogrtačima. Konje su
puštali da pasu po okolnim livadama, pozvani ili nepozvani pili i jeli za tuđim trpezama,
a svaki od njih se nadao sreći ili slučaju, ukoliko su uopšte i želeli da učestvuju na
turniru. Njihove šanse su u osnovi bile vrlo male, jer su imali rđave konje; a na lošem
kljusetu i najodvažniji na turniru može veoma malo da učini.
Mnogi nisu ni pomišljali da se bore, već su samo želeli da prisustvuju i po mogućstvu
učestvuju u opštoj zabavi ili da iz nje izvuku korist. A događale su se baš prave dobre
stvari. Svakoga dana je bilo gozbi i proslava, čas u zamku kod kraljice, čas kod moćne i
bogate gospode u šatorskim logorima, i većina siromašnih vitezova se radovala što su se
turnirske borbe toliko otegle. Izlazilo se u šetnju na konjima, ćaskalo se, pilo i igralo,
posmatrao se turnir, lečili su se povređeni konji, odlazilo se na raskošne prijeme kod
značajnih ljudi, nije propuštano ništa i uživalo se u veselim danima.
Među siromašnim i nepoznatim vitezovima bio je i jedan po imenu Marsel, pastorak
beznačajnog barona s juga, lep, malo izgladneo mladi pustolov, skromno opremljen, sa
slabašnom starom kobilom koja se zvala Melisa. On je kao i svi ostali došao ovde da
zadovolji svoju radoznalost, oproba sreću i kod tog silnog sveta se malo razonodi i
provede s gostima. Među njemu sličnima, a i kod nekih viđenijih vitezova, Marsel je
stekao dobar glas, ali ne kao vitez već kao pevač i izvođač, jer je umeo da peva i njegove
romanse su bile veoma lepe za izvođenje uz lautu. On se veoma lepo osećao u ovoj
gunguli koja mu se činila kao kakav godišnji vašar i nije želeo ništa drugo već da to
veselo okupljanje gospode sa svim zadovoljstvima koja ga prate, potraje što duže. A onda
je zamoljen da pod pokroviteljstvom Hercoga od Brabanta, jedne večeri prisustvuje
obedu koji kraljica želi da organizuje za istaknute vitezove. Marsel je otišao u glavni grad
i ušao u zamak. Sala je prekrasno blistala, a u zdelama i peharima se nudilo divno
osveženje. Ali to sirotog mladića ove večeri nije moglo da obraduje. On je ugledao
kraljicu Hercelojdu, čuo njen jasni, treperavi glas i opijao se njenim slatkim izgledom.
Srce mu je ubrzano kucalo od ljubavi prema toj plemenitoj ženi, koja je izgledala tako
blago i bila smerna kao devojka, a ipak bila toliko nedostižna za njega.
Bio je spreman da se za nju bori odmah, s bilo kojim vitezom. Na raspolaganju mu je
bilo da okuša sreću na turniru. Ni njegov konj a ni oružje nisu bili baš u najboljem stanju,
a ni sebe nije baš smeo da nazove velikim junakom. Doduše, nije imao strah i svakog
trenutka bi od srca svoj život stavio na kocku u borbi za uvaženu kraljicu. Ali svoju snagu
nikako nije mogao da uporedi s Morholtovom ili snagom kralja Lota, čak ni s Rivalenom i
ostalim junacima; toga je bio svestan. Ipak, jedne probe nije želeo da se odrekne. Hranio

142
 Anna&zdls

je Melisu hlebom i prvoklasnim senom koje je morao da isprosi, brinuo se i o sebi tako
što je redovno jeo i spavao i veoma brižno čistio i doterivao svoju neuglednu opremu.
Posle nekoliko dana je poranio i prijavio se za turnir. Dobio je za protivnika španskog
viteza, pojurili su jedan na drugog s dugačkim kopljima u ruci i Marsel je oboren zajedno
s konjem. Tekla mu je krv iz usta, bolelo ga je čitavo telo, ali se bez ičije pomoći uspravio,
poveo svog konja koji je drhtao od straha, oprao se na ivici nekog potoka i tu proveo
ostatak dana, sam i ponižen.
Uveče, kada se vratio u šatorski logor, a tu i tamo su već gorele baklje, pozvao ga je
Hercog od Brabanta. „Danas si oprobao sreću s oružjem”, rekao je dobronamerno.
„Sledeći put, kada ponovo osetiš potrebu za tim, uzmi jednog mog konja, dragi moj, i ako
pobediš, zadrži ga! Ali da se sada pozabavimo lepim stvarima, otpevaj nam jednu
pesmu!” Malom vitezu nije bilo do pevanja i radovanja. Ipak, zbog obećanog konja je
popustio. Ušao je u Hercogov šator, popio pehar crvenog vina i uzeo lautu u ruke.
Otpevao je jednu pa još jednu pesmu, drugovi i gospoda su ga hvalili i nazdravljali mu.
„Bog te blagoslovio, pevaču!”, govorio je zadovoljni Hercog. „Ostavi da drugi lome
koplja i pođi sa mnom na moj dvor, tamo ćeš proživeti lepe dane.”
„Veoma ste ljubazni”, rekao je Marsel tiho, „ali obećali ste mi dobrog konja i pre
nego što o drugome razmislim, hteo bi još jednom da se borim. Šta mi znače bezbrižni
dani i lepe pesme kada se ostali vitezovi bore za slavu i ljubav!”
Neko se nasmejao: „Želite li da osvojite kraljicu, Marsele?”
A on je nastavio: ,,I ja želim to što želite i vi ostali, iako sam ja samo siromašni vitez. I
ako ne mogu da je dobijem, mogu za nju da se borim, mogu za nju da krvarim i
podnesem poraz i bol. Slade mi je da umrem za nju nego da bez borbe u miru živim. I ako
me neko zbog toga ismeva, za njega je moj mač naoštren.”
Hercog je zahtevao mir i uskoro je svako otišao na svoje mesto za spavanje. Pevača,
koji je takođe pošao, Hercog je pokretom ruke pozvao nazad. Gledao ga je u oči i
dobronamerno mu rekao: „U tebi je mlada, vrela krv, dečko. Želiš li da prođeš kroz
opasnosti, krv i bol samo zbog lika iz sna? Ti ne možeš postati kralj od Valoa i ne možeš
imati kraljicu Hercelojdu, to dobro znaš. Šta ti znači da dva ili tri slabašna viteza oboriš s
konja? Moraš takođe i kraljeve, Rivalena, mene i ostale junake oboriti da bi došao do
cilja! Zato ti kažem: Ako hoćeš da se boriš, počni od mene, i ako me ne pobediš, pusti
svoje slike i snove da nestanu i pođi sa mnom onako kako sam ti ponudio.”
Marsel je pocrveneo, ali je bez razmišljanja rekao: „Zahvaljujem gospodinu Hercogu,
ali sutra ću jahati protiv vas.” Izašao je i pogledao svoju kobilu. Ona je radosno frktala,
jela mu hleb iz ruke i stavila mu glavu na rame.
„Znam, Melisa”, rekao je tiho i pomilovao je po glavi, „ti me voliš, Melisa, konjče
moje.”
Rano ujutru sledećeg dana odjahao je u grad i kod jednog građanina zamenio Melisu
za novi šlem i čizme. Kada je odlazio, konjče je istezalo glavu na dugom vratu i gledalo za
njim, a on je išao dalje i nije se osvrnuo. Hercogov sluga mu je doveo crvenog pastuva,
mladu i snažnu životinju, a sat kasnije pojavio se i sam Hercog, spreman za dvoboj. Došlo
je mnogo ljudi da posmatra plemića. U prvom prolazu niko nije imao prevagu, jer je
Hercog od Brabanta poštedeo mladića. A onda se naljutio na budalastog dečaka i navalio
tako besno da je Marsel pao unazad, ostao da visi na uzengijama, a crveni ždrebac ga je
odvukao s bojišta.
Dok je avanturista u ranama i otocima ležao pokriven i dobro negovan u
Hercogovom šatoru, gradom i logorom se pronosio glas o dolasku Gašmureta, svetski

143
 Anna&zdls

poznatog junaka. Nastupao je svečano i raskošno, njegovo ime je blistalo kao zvezda,
značajni vitezovi su mrštili čela, siromašni i nepoznati su ga dočekivali s ovacijama, a
lepa Hercelojda ga je gledala crvena u licu. Dan iza toga, Gašmuret je bez žurbe dojahao
do bojnog polja, počeo sa izazivanjima i čarkama i izbacivao iz sedla jednog viteza za
drugim. Govorilo se samo o njemu, on je bio pobednik, njemu pripada kraljičina ruka i
zemlja. I bolesni Marsel je slušao priče koje su ispunjavale logor. Čuo je da je izgubio
Hercelojdu, slušao je o Gašmuretovoj slavi i nagradi, ćuteći se okrenuo ka zidu šatora i
poželeo da je mrtav. Ali čuo je još toga. Posetio ga je Hercog, poklonio mu novu odeću i
takođe pričao o pobedniku. Marsel je zaključio da je kraljica Hercelojda crvena od ljubavi
prema Gašmuretu. A o samom Gašmuretu je čuo da nije samo vitez kraljice Anflise od
Francuske, već da je u zemlji mnogobožaca ostavio crnačku kneginju, svoju suprugu.
Kada je Hercog otišao, Marsel je s mukom ustao, obukao se, i uprkos bolovima krenuo u
grad, da vidi Gašmureta. I video ga je. Bio je to jedan silan, tamni ratnik, gorostasan,
moćnog tela. Njemu je izgledao kao dželat. Uspelo mu je da se uvuče u dvor i da se
neprimetno pomeša s gostima. A onda je ugledao kraljicu, prefinjenu, devičanski blistavu
ženu, kako plamti od sreće i stida i svoje usne nudi tom strancu i junaku. Negde na kraju
svečanog obeda, ugledao ga je.njegov zaštitnik Hercog i pozvao ga sebi.
„Dozvolite”, rekao je Hercog kraljici, „da vam predstavim ovog mladog viteza. Zove
se Marsel i on je pevač čije nam je umeće tako često pričinjavalo veliko uživanje. Ako
želite, mogao bi da nas obraduje jednom pesmom.”
Kraljica je pozdravila Hercoga, a takođe prijateljski i mladića, i naredila da se donese
lauta. Mladi vitez je pobledeo, duboko se poklonio i bojažljivo uzeo lautu koju su mu
doneli. Brzo je prešao prstima par puta preko struna, netremice gledao u kraljicu i počeo
da peva pesmu koju je odavno spevao u svom zavičaju. Kao refren, posle svakog stiha je
provlačio dve jednostavne strofe, koje su zvučale tužno, a dolazile su iz njegovog
ranjenog srca. I te dve strofe, koje su se te večeri u zamku prvi put čule, uskoro su
postale svetski poznate i često pevane. One su ovako glasile:

Plasir d'amour ne dure qu'un moment, Chagrin d'amour dure toute la vie. 1

Kada je otpevao pesmu, Marsel je napustio zamak, s čijih ga je prozora pratila

svetlost sveća. Nije krenuo nazad ka šatorima već na suprotnu stranu, iz grada u noć,
oprostio se od viteških borbi i nastavio da živi bez domovine, kao pevač uz lautu.
Svečanosti više nema, šatori su istruleli, Hercog od Brabanta, junak Gašmuret i lepa
kraljica su već nekoliko stotina godina mrtvi, niko više ne zna za turnir u Kanvoleu i za
lepu Hercelojdu. Unazad stotinu godina ništa od toga nije ostalo, osim imena, pesme i
stihova mladog viteza, koji nam danas zvuče strano i prastaro. A pesma se još i danas
peva.
(1907)

1 francuski: „Sreća u ljubavi traje samo trenutak, a ljubavni jad celoga života”, print, prev.

144
 Anna&zdls

JEDNE LETNJE VEČERI

Naslonjen na otvoren prozor, posmatrao sam vodu kako teče u susret noći i daljinama,
nezaustavljivo kao i moji dani, u pravilnom ritmu i monotono; svaki od njih je mogao da
bude čudesno lep i nezaboravan, ali oni su odlazili ne ostavljajući za sobom ništa vredno
pamćenja.
Tako su prolazile nedelje, a ja nisam znao kako ni kada će se nešto promeniti. Imao
sam dvadeset tri godine i poput većine mojih vršnjaka provodio dan u kancelariji, na
dosadnom poslu od koga sam zarađivao dovoljno novca da bih mogao da iznajmim mali
stan na mansardi, da se prehranim i kupim ono najnužnije od odeće. Ali večeri, noći i
prve jutarnje sate, kao i nedelje, provodio sam zatvoren u svojoj sobi, čitajući ono malo
knjiga koje sam imao. Ponekad sam crtao i razmišljao o jednom izumu za koji sam
verovao da je ostvarljiv, ali koji je propadao pet, deset ili dvadeset puta...
Te lepe letnje večeri razmišljao sam da li da prihvatim poziv svog direktora Gelbkea,
koji je priređivao sedeljku u svojoj bašti. Nisam želeo društvo drugih ljudi: morao bih s
njima da razgovaram, da ih slušam i odgovaram na pitanja; bio sam suviše umoran i
bezvoljan za tako nešto. Opet bih bio prinuđen da lažem, da se pretvaram da sam
zadovoljan i da je sve u redu. S druge strane, ohrabrivalo me je i privlačilo to što sam
znao da će biti dobrog jela i pića, tamo u toj senovitoj bašti punoj cveća i mirisnog grmlja,
s tihim baštenskim stazama ispod starih krošnji koje se provlače kroz ukrasno šiblje.
Direktor Gelbke, ako ne računam dvojicu ili trojicu mojih saputnika na poslu, bio je jedini
čovek koga sam poznavao u tom gradu. Svojevremeno mu je moj otac učinio nekakvu
uslugu, ili je to možda bio moj deda, i na nagovor moje majke otišao sam da ga posetim
dve godine ranije. Sada me, eto, taj ljubazni gospodin s vremena na vreme poziva u svoju
kuću, ne izlažući me, međutim, društveno neprihvatljivim situacijama, kojima ja, sa
svojim obrazovanjem i odećom, nisam dorastao.
Pomisao na svež i čist vazduh u direktorovoj bašti učinila je da mi moja tesna i
zagušljiva soba postane nepodnošljiva i ja odlučih da pođem. Obukao sam najbolji sako,
očistio kragnu gumicom za brisanje, očetkao pantalone i čizme i po svom običaju
zaključao vrata za sobom, iako lopovi ne bi imali šta da iznesu iz moje kuće. Pomalo
umoran, kao i uvek tih dana, sišao sam uskom ulicom nad kojom se već spuštao sumrak,
prešao most na kome je još uvek bilo živo i ušao u tihe ulice najotmenijeg dela grada.
Direktorova kuća je bila na kraju grada, u lepoj zgradi poluseoskog stila, skromnoj i
starinskoj, pored koje je bila bašta opasana zidom. Kao i svaki put, s nostalgijom sam
gledao tu nisku i prostranu kuću, kapiju obavljenu ružama puzavicama i velike prozore
sa širokim simsom; blago sam povukao ručicu za zvono, prošao pored sluškinje i ušao u
polumračno predsoblje, uznemiren i zbunjen, kao i uvek kada je trebalo da se sretnem s
nepoznatim ljudima. Do poslednjeg trenutka sam gajio nadu da ću zateći gospodina
Gelbkea samo sa ženom ili decom, ali iz bašte su dopirali nepoznati glasovi. Malo
zabrinut, prošao sam kroz mali hodnik koji je vodio na baštensku stazu, slabo osvetljenu
s nekoliko japanskih svetiljki.
Domaćica mi je došla u susret, pružila mi ruku i povela me pored visokog šiblja
prema rondeli u kojoj su bila dva stola, za kojima su, uz svetlost lampi, sedeli gosti.
Direktor me je pozdravio uobičajeno srdačno i prijateljski, neki od kućnih prijatelja
klimnuše glavom, ostali ustadoše i rekoše svoja imena; promrmljao sam nešto nalik na
pozdrav i uputio se damama koje su blistale pri svetlosti lampe u svojim svetlim
haljinama i koje me za trenutak osmotriše. Ponuđena mi je stolica u dnu stola, s one

145
 Anna&zdls

kraće strane, između jedne starije gospođice i jedne vitke mlade devojke. Dame su
ljuštile pomorandže, a preda mnom je bio hleb namazan buterom, pršuta i čaša vina. Ona
starija gospođica me je neko vreme gledala, a onda me upitala da li sam filolog i da li me
je već negde srela. Rekao sam da nije i da sam komercijalista, u stvari, tehničar. Hteo sam
da joj pomognem da stvori neku sliku o meni, o tome kakav sam ja tip čoveka, ali pošto je
ona odmah skrenula pogled i nije se potrudila da me sasluša, zaćutao sam i počeo da
jedem ukusnu hranu. Niko me nije uznemiravao i ja sam se tome posvetio dobrih četvrt
sata, jer nisam često imao prilike da uživam u tako bogatoj i ukusnoj večeri. Posle sam
polako ispijao čašu dobrog belog vina, nemajući više šta da radim i čekajući da se nešto
dogodi.
Tada se mlada gospođica s moje desne strane, s kojom još nisam bio progovorio ni
reč, iznenada okrete prema meni i pruži mi svojom gipkom rukom polovinu oljuštene
pomorandže. Dok sam joj zahvaljivao i uzimao voće, pomislio sam kako je izabrala
simpatičan način da priđe nepoznatoj osobi, jednom tako jednostavnom i lepom
ponudom. Tek tada sam pažljivo pogledao svoju susetku i video vitku devojku, ljupku i
visoku, možda kao ja ili malo višu od mene; delovala je krhko i imala uzano i lepo lice
finih crta. Tako mi je bar izgledala u tom trenutku, jer sam kasnije zapazio da je uprkos
vitkim i gipkim udovima snažna, spretna i sigurna.
Čim bi ustala i počela da se kreće, gubio se utisak o njenoj krhkosti kojoj treba
zaštita, jer su njen način hoda i držanje odavali smirenu, gordu i samostalnu osobu.
S uživanjem sam pojeo pola pomorandže i potrudio se da kažem devojci nekoliko
ljubaznih reči i da joj se predstavim kao neko ko je vredan pažnje. Iznenada sam
posumnjao da me je posmatrala sve vreme dok sam ćutke jeo i da misli ili da sam
neotesanko koji nikoga ne primećuje dok jede ili da sam mrtav gladan: ovo poslednje za
mene bi bilo bolnije, jer je bilo beznadežno istinito. U tom slučaju, dragoceni dar bi
izgubio svoje jednostavno značenje i postao šala, a možda i podsmeh. Izgledalo je ipak da
su moje sumnje bez osnova. Gospođica se ponašala otvoreno i neusiljeno, slušala me sa
simpatijama i uopšte nije izgledalo da me smatra nevaspitanom izelicom.
Ali, razgovor mi nije išao od ruke. Mada sam imao mnogo više životnog iskustva od
većine mojih kolega, u komunikaciji sa spoljnim svetom mnogo sam zaostajao za njima.
Srdačna konverzacija s jednom mladom gospođicom rafiniranog ponašanja bila je za
mene vrlo rizičan poduhvat. Posle nekog vremena sam primetio da je lepa devojka
svesna moje inferiornosti iako mi to nije stavljala do znanja. Pojurila mi je krv u glavu, ali
to mi nije pomoglo da savladam svoju nespretnost i zbunjenost; naprotiv, još više sam
bio zbunjen time što je u meni, uprkos ohrabrujućem početku, nažalost preovladalo
stanje obeshrabrenosti i besa. Kada se ona nešto kasnije uključila u razgovor za drugim
stolom, nisam ni pokušao da je zadržim. Sedeo sam tako sam, ćutljiv i zamišljen, dok je
ona ćaskala, zabavljajući se sa ostalima. Neko me je ponudio cigarama, uzeo sam jednu i
popušio, zatvoren u sebe i neveseo u toj plavoj večeri. Malo kasnije mnogi su ustali da
prošetaju baštenskim stazama, ćaskajući među sobom; ustao sam polako i ja, ali sam
ostao po strani sa svojom cigarom, iza jednog drveta gde me niko nije uznemiravao i
odakle sam mogao izdaleka da posmatram kako se ostali zabavljaju.
Bio sam ljut i prebacivao sam sebi zbog onako budalastog i jogunastog ponašanja, ali
nisam uspevao da se savladam. Pošto niko nije obraćao pažnju na mene, a ja nisam znao
kako da se mirno vratim u društvo, ostao sam možda i čitavih pola sata nepotrebno
sakriven i izašao tek kada sam čuo da me domaćin zove. Direktor me pozva za svoj sto;
neodređeno sam odgovarao na njegova dobronamerna pitanja o mom životu i poslu i
polako se ponovo uključio u razgovor ostalih. Nisam ostao pošteđen male kazne zbog

146
 Anna&zdls

svog nerazumnog bekstva. Vitka devojka je sada sedela preko puta mene i, kako sam
mogao na miru da je posmatram, učinila mi se još privlačnijom; kajući se zbog onog
povlačenja, pokušao sam nekoliko puta da započnem razgovor. Ali sad je ona glumila
oholost i pretvarala se da ne čuje moje slabašne pokušaje. U jednom trenutku sam
uhvatio njen pogled i pomislio sam da je prezriv i ljutit, ali bio je samo hladan i
ravnodušan.
Ponovo sam osetio atmosferu svakidašnjice, sivu i ružnu, punu jada, skepse i
praznine. Gledao sam blago osvetljene baštenske staze i lepe tamne krošnje, stolove
prekrivene belim stolnjacima i lampe na njima, cveće, posude s voćem, kruške i
pomorandže, lepo odevenu gospodu, žene i devojke u ljupkim bluzama svetlih boja;
video sam bele ženske ruke kako se igraju sa cvećem, osećao sam miris voća i plavičasti
dim dobrih cigara, slušao sam uglađene i prijatne ljude kako zadovoljno i živahno
razgovaraju - i sve to mi je izgledalo beskrajno tuđe, kao da mi ne pripada i kao da je za
mene nedostižno, čak i zabranjenoj Bio sam uljez, gost koji je došao iz jednog manje
vrednog i jadnog sveta i koga su trpeli iz učtivosti ili iz sažaljenja. Bio sam anoniman,
siromašan mali službenik, koji je neko vreme možda gajio nadu da će postići nešto više,
da će steći pravo na bogatiji i slobodniji život, a onda ponovo utonuo u svoje beznađe.
Tako se lepo letnje veće u veselom društvu pretvorilo u teskobu bez utehe, koju sam
ja podgrevao glupo mučeći sebe umesto da uživam u tako prijatnom ambijentu. U
jedanaest, kada su otišli prvi gosti, kratko sam se oprostio i pošao kući najkraćim putem.
Već duže vreme sam bio toliko bezvoljan i drernljiv da sam i na poslu morao protiv toga
da se borim, ali u slobodno vreme sam se potpuno prepuštao i tonuo u apatijuj
Nekoliko dana je prošlo u uobičajenom ritmu. Nestala je svest o tome da je moje
jadno stanje samo privremeno; ravnodušno, pasivno i bez žaljenja sam gledao kako iza
mene ostaju sati i dani, a svaki tren je bio izgubljeni delić moje mladosti i mog života.
Kretao sam se kao automat, ustajao na vreme, odlazio u kancelariju, mehanički obavljao
to što se od mene tražilo, kupovao hleb i jedno jaje za ručak, vraćao se na posao, a uveče
posmatrao svet s prozora mansarde i tako bih često zaspao. Na veče u direktorovoj bašti
više nisam mislio. Dani su prolazili jedan za drugim, ne ostavljajući ništa za pamćenje, i
ako bih se ponekad, noću u snovima, vratio u prošlost, bila su to samo daleka sećanja na
detinjstvo, koja su mi izgledala kao eho jedne zaboravljene, bajkovite praegzistencije.
Konačno, usred jednog vrelog podneva, sudbina se ponovo setila mene. Jedan
Italijan odeven u belo vozio je ulicom kolica s ručnim zvonom i prodavao sladoled.
Vraćao sam se s posla i prvi put u tih nekoliko meseci nisam odoleo iskušenju. Zaboravio
sam na pravila stroge štednje, izvadio novčić i Italijan mi napuni kartonsku posudu
ružičastim voćnim sladoledom, koji sam pojeo još na stepenicama. Ovo osveženje mi je
bilo dragoceno: sećam se kako sam oblaporno lizao vlažni karton. Kod kuće sam pojeo
komad hleba kao i obično, odremao malo i vratio se na posao. Onda mi je pozlilo i uskoro
su počeli strašni bolovi u stomaku; sklupčao sam se uz ivicu stola i krišom ih trpeo
nekoliko sati. Čim sam završio s poslom, otrčao sam kod lekara. Pošto sam imao
zdravstveno osiguranje, uputili su me na jednog drugog doktora, ali je on bio na odmoru,
pa sam morao da potražim njegovog zamenika. Ovaj je bio kod kuće; bio je mlad i
prijatan i prema meni se ophodio kao prema sebi ravnom. Pošto sam prilično detaljno
opisao simptome i odgovorio na njegova pitanja o mom stanju i načinu života, savetovao
mi je da idem u bolnicu, gde ću imati bolju negu nego u mojoj jadnoj sobici. Nisam
uspevao da sakrijem koliko me boli i on me upita sa osmehom: „Niste nikada bili
bolesni?” Tačno, nisam bio bolestan od svoje desete ili jedanaeste godine. Onda je on
skoro ljutite dodao: „Ubićete se takvim načinom života. S tom ishranom, odavno biste se

147
 Anna&zdls

razboleli da niste tako jaki. Neka vam ovo bude lekcija.” Naravno, mislio sam da je ovom
čoveku s naočarima i zlatnim satom lako da to kaže, ali sam bar saznao da su za moje
jadno stanje u poslednje vreme postojali stvarni razlozi i to mi je na neki način poslužilo
kao moralno opravdanje. Ali jaki bolovi mi nisu ostavljali vremena za razmišljanje i
utehu. Uzeo sam nalaz od lekara, zahvalio mu se, obavestio koga je trebalo i otišao u
bolnicu. Poslednjim snagama sam povukao ručicu zvona i morao sam da sednem na
stepenice bolnice da se ne bih srušio.
Primili su me dosta neljubazno; ipak, videvši u kakvom sam stanju, okupali su me u
mlakoj vodi i stavili u postelju, gde sam ubrzo izgubio svest i utonuo u tamu u kojoj sam
zaboravio na bol. Tri dana sam imao osećaj da ću umreti i stalno sam se čudio što smrt
dolazi tako teško i sporo, uz tolike muke. Svaki sat mi je izgledao beskrajno dug i, kada
su prošla tri dana, činilo mi se da je prošlo nekoliko nedelja. Na kraju sam uspeo da
odspavam nekoliko sati i kada sam se probudio, ponovo sam dobio osećaj za vreme i bio
svestan svog stanja. Shvatio sam da sam vrlo slab, jer mi je svaki pokret predstavljao
napor: otvaranje i zatvaranje očiju je iziskivalo veliki trud. Kada je bolničarka došla da
me obiđe, obratio sam joj se verujući da govorim glasno kao i obično, a ona je morala da
se sagne i još uvek me nije razumela.
Pomirio sam se s tim da neću skoro ustati, i neko vreme, koje mi se činilo
beskonačnim, prepustio sam se zavisnosti od drugih, kao dete. Prošlo je dosta vremena
dok nisam počeo polako da se oporavljam, ali je i najmanji zalogaj hrane, čak i kašičica
bolničke supe, i dalje izazivao bolove i smetnje.
Na moje veliko čuđenje, u tom neobičnom periodu nisam bio ni tužan ni gnevan. Sve
jasnije sam uviđao koliko je bilo besmisleno što sam kukavički pustio da me život nosi
tih poslednjih meseci. Sa strahom sam pomišljao na to šta je sa mnom moglo da bude i
veoma me je radovalo što sam ponovo postao svestan sebe. Kao da sam dugo bio u
dubokom snu i probudio se da ponovo vratim život u svoj pogled i svoje misli. Onda mi
se dogodilo nešto neobično: od svih nebuloznih utisaka i iskustava iz tog turobnog i
mutnog perioda, neki za koje sam verovao da su zaboravljeni opet su mi se vratili,
neverovatno živi i jarkih boja. Među tim slikama u kojima sam sada uživao sam sa sobom
u bolničkoj sobi, isticala se slika vitke devojke koja je sedela pored mene u bašti
direktora Gelbkea i ponudila mi pomorandžu. Nisam joj znao ime, ali u najlucidnijim
trenucima uspevao sam da rekonstruišem celu sliku: njenu figuru i lice finih crta, način
na koji se kretala, glas i reči koje je izgovorila, s neverovatnom preciznošću kao da je u
pitanju stari poznanik. Tako sam sklopio sliku nežne lepote, pred kojom sam osećao onu
toplinu i prijatnost kakvu oseća dete u blizini majke. Činilo mi se da sam je već video i
upoznao u nekim prošlim vremenima i njena ljupka pojava postala je neka vrsta stalnog
pratioca u svim mojim sećanjima, čak i onim iz najranijeg detinjstva, prkoseći zakonima
vremena i otporna na protivurečnosti. Posmatrao sam uvek s novim zadovoljstvom ovu
ljupku figuru koja mi je neočekivano postala tako bliska i draga; s lakoćom i zahvalnošću
sam primio njeno ćutljivo prisustvo u svoj unutrašnji svet. Isto kao što prihvatamo
cvetove trešnje u proleće i miris pokošene trave u leto, bez čuđenja i bez uzbuđenja, ali s
dubokim zadovoljstvom.
Ovaj odnos s mojom lepom slikom iz snova, iskren i bez ikakvih interesa, trajao je
samo dok sam potpuno nemoćan bio isključen iz života. Čim sam se oporavio i mogao
ponešto da pojedem i da se okrenem u krevetu a da ne osetim nesvesticu, njen lik se
udaljio od mene i sada je nekadašnju simpatiju lišenu strasti zamenila žudnja. Sve češće
sam osećao živu, neobuzdanu želju da izgovorim njeno ime, da ga nežno šapućem i tiho
pevušim, i to što nisam znao kako se zove, za mene je bilo pravo mučenje.

148
Anna&zdls

(1907)

149
 Anna&zdls

ŠEGRTOVANJE HANSA DIRLAMA

Trgovac kožom Evald Dirlam, za koga se odavno nije smelo reći da je običan štavilac
kože, imao je sina Hansa, od koga je očekivao mnogo i koga je poslao u gimnaziju u
Štutgart. Međutim, robustan i živahan mladić je tamo provodio godine, ali nije sticao
znanje i poštovanje. Ponavljao je svaki razred i vodio ugodan život, posećujući pozorišta
i pivnice. Napunio je konačno osamnaest godina i postao krasan momak, dok su njegovi
drugovi iz klupe još uvek bili golobradi i nezreli dečaci. Hans nije uspeo da održi korak ni
poslednje školske godine i nastavio je da svoje želje i ambicije zadovoljava živeći
lagodnim životom; njegovom ocu su savetovali da ispiše iz škole neodgovornog đaka koji
je uništavao sebe i imao loš uticaj na druge. Tako se jednog lepog dana početkom proleća
Hans vratio u Gerberzau u pratnji ojađenog oca i sada se postavilo pitanje šta da se radi s
tim neuspešnim mladićem. Više nisu mogli da ga pošalju u vojsku, kako je predložio
porodični savet, za to je ovog proleća bilo kasno.
A onda je mladi Hans, na veliko iznenađenje svojih roditelja, rekao da želi da uči
zanat u mehaničarskoj radionici, jer namerava da postane inženjer. Zaista je mislio
ozbiljno, ali tu negde je ležala i skrivena nada da će ga poslati u veliki grad, gde su
najveće fabrike i gde će, pored zanata, imati i dosta prijatnih mogućnosti da provede
vreme i pronađe zabavu. Ali, preračunao se, pogrešno je procenio situaciju. Pošto je još
jednom konsultovao porodični savet, otac ga je obavestio da je spreman da udovolji
njegovoj želji, ali da smatra da ovaj treba da ostane u mestu gde možda nisu najbolje
radionice ni najbolji uslovi za učenje, ali zato nema mnogo iskušenja. To baš i nije bilo
sasvim tačno, kako će se kasnije videti, ali je tu odluku sigurno doneo u najboljoj nameri,
tako da je Hans Dirlam morao da počne novi život u rodnom kraju, pod nadzorom svog
oca. Majstor Hager je pristao da ga primi, pa je živahni momak, pomalo zbunjen, svakoga
dana u plavom radničkom kombinezonu kakav nose svi mehaničari iz Mincgase odlazio
do donjeg ostrvca na posao. To mu je u početku bilo mučno, jer je navikao da se pred
svojim meštanima pojavljuje lepo odeven. Ali ubrzo se navikao da radnu odeću prima
kao šalu, kao prerušavanje. Sam posao je za njega bio prijatna promena posle svih onih
godina koje je proveo u školi, grejući klupu bez ikakvih rezultata; štaviše, svideo mu se i
u početku je bio samo radoznao, a zatim ambiciozan: želeo je da nešto nauči i na kraju je
počeo da uživa u njemu.
Hagerova radionica je bila na samoj obali reke, pored jedne velike fabrike, čije su
mašine, instalacije i popravke bili glavni posao i izvor zarade mladog majstora Hagera.
Radionica je bila mala i zastarela: do pre nekoliko godina Hagerov otac, vredni zanatlija
bez ikakve škole, vodio je poslove i zarađivao velike pare. Njegov sin, koji je preuzeo
poslove i radionicu, imao je planove za proširenje i modernizaciju, ali, kao pravi sin
strogog zanatlije starog kova, počeo je od malih stvari; iako je rado govorio o pogonima
na paru, o motorima i mašinskim halama, i dalje je radio ručno, na stari način i, osim
jednog engleskog struga, nije nabavio nijednu novu mašinu. Imao je dva pomoćnika i
jednog šegrta i još samo jedno slobodno mesto za radnim pultom i jednu neiskorišćenu
stegu za novog volontera. U maloj prostoriji je bilo mesta samo za njih petoricu.

150
 Anna&zdls

Šegrt - da počnemo odozdo - bio je jedan plašljivi i dobroćudan momčić od četrnaest

godina, čije je prisustvo novi volonter jedva primetio. Jedan od majstorskih pomoćnika
zvao se Johan Šembek; bio je mršav, crne kose, štedljiv i ambiciozan tip. Drugi, Niklas
Trefc, lep, snažno građen muškarac od dvadeset osam godina, bio je školski drug mladog
majstora i oslovljavao ga sa ti. Prijateljski, kao da ne može biti drugačije, Niklas je vodio
posao zajedno s gazdom; nije bio samo jak i naočite pojave, već je bio sposoban i vredan
mehaničar koji je očigledno imao dara za majstora. Mladi Hager, koji se pred radnicima
uvek pojavljivao zabrinut i obuzet poslom, bio je vrlo zadovoljan; on je i s Hansom imao
svoju računicu, budući da mu je stari Dirlam dobro platio za šegrtovanje svog sina.
To su bili ljudi kojima je Hans Dirlam postao drug na poslu, ili su bar njemu tako
izgledali. U početku je bio više okupiran svojim novim poslom nego novim ljudima.
Naučio je da kuje listove za testere, da rukuje tocilom i stegom, da razlikuje metale, da
upali kovačku vatru i barata čekićem, a napravio je i prve grube poteze turpijom.
Polomio je burgiju i dleto, mučio se turpijajući loše gvožđe, bio je prljav od čađi, opiljaka
i mašinskog ulja, udario se po prstu čekićem i uštinula ga je stega, a sve to je bilo praćeno
podrugljivim ćutanjem kolega, koji su uživali gledajući odraslog bogataškog sina u
mukama šegrta početnika. Ali Hans je ostao miran, pažljivo je posmatrao šta rade ostali i
na pauzi zapitkivao gazdu, isprobavao je sve, trudio se i ubrzo je bio u stanju da bez
greške uradi najjednostavnije poslove, na veliko iznenađenje gospodina Hagera koji je
malo verovao u sposobnosti svog volontera.
„Mislio sam da hoćete malo da se igrate mehaničara”, rekao mu je jednom prilikom s
poštovanjem. „Ali ako ovako nastavite, biće od vas nešto.”
Hansu, kome su za vreme školovanja pohvale i prekori bili prazno naklapanje, sada
je prijalo ovo priznanje kao što izgladnelom prija dobar zalogaj. Kada su i radnici polako
počeli da ga prihvataju i prestali da u njega gledaju kao u klovna, postao je zadovoljniji i
nekako slobodniji, pa je i na svoju okolinu gledao drugačije, s više simpatija i
interesovanja.
Najviše mu se dopadao Niklas Trefc, najstariji pomoćnik, jedan mirni plavokosi džin
inteligentnih tamnoplavih očiju. Prošlo je međutim dosta vremena pre nego što je ovaj
stekao poverenje u novajliju. U početku je bio ćutljiv i prilično nepoverljiv prema tom
tatinom sinu. Mnogo pristupačnije je delovao drugi pomoćnik, Johan Šembek.
Povremeno je od Hansa uzimao ponuđenu cigaretu ili čašu piva, pomagao mu u poslu i
potrudio se da stekne Hansove simpatije, ne dovodeći u pitanje svoj autoritet starijeg
radnika.
Jednom ga je Hans pozvao da zajedno uveče izađu. Šembek je ljubazno prihvatio i
zakazao mu sastanak za osam uveče u maloj gostionici na srednjem mostu. Sedeli su i
pili vino dok je kroz otvorene prozore do njih dopirale žuborenje reke, a posle drugog
litra crvenog vina, kalfa se raspričao. Uz blago vino pušio je dobru cigaru i polako,
prigušenim glasom, uvodio Hansa u tajne radionice i kuće Hager. Sažaljevao je gazdu što
zazire od Niklasa Trefca. A ovaj je bio osion i nasilan i u jednoj svađi je bukvalno
pretukao Hagera, koji je u to vreme još uvek radio za svog oca. Bio je doduše dobar
radnik kad je hteo da radi, ali je maltretirao sve u radionici i ponašao se kao gazda iako
ništa nije bilo njegovo.
„Sigurno ima veliku platu”, rekao je Hans.
Šembek se nasmejao i udario se po kolenu. „Ne”, rekao je i namignuo, „ima samo
jednu marku više od mene. A za to postoji dobar razlog. Poznajete li Mariju Testolim?”
„To su oni Italijani iz ostrvskog kvarta?”

151
 Anna&zdls

„Da, to je ona žgadija. Marija i Trefc su u vezi već duže vreme, razumete. Ona radi u
tkačnici pored nas. Ne verujem da je baš zaljubljena u njega. Niklas jeste od onih visokih
i krupnih kakve sve devojke vole, ali njoj nije mnogo stalo do ljubavi.”
„Ali kakve to veze ima s platom?”
,,S platom? Naravno da ima. Niklas bi mogao da nađe bolji posao, ali neće da ode
zbog nje. Majstor ovo koristi, pa mu ne povećava platu, a Niklas ne daje otkaz jer neće da
se odvoji od Marije. U Gerberzau nema mnogo prilika za mehaničare, i ja ostajem ovde
još samo ovu godinu, ali Niklas ne namerava da ode.” Hans je dobio još neke, manje
zanimljive informacije. Šembek je mnogo znao o porodici mlade gospođe Hager, o
mirazu koji je donela i njenom ocu koji nije hteo da isplati ostatak, o bračnoj svađi do
koje je zbog toga došlo. Hans je sve strpljivo saslušao dok mu se nije učinilo da je vreme
da ustane i pođe kući. Ostavio je Šembeka da sedi uz preostalo vino i otišao.
Na putu kući, te blage majske večeri, razmišljao je o onome što je upravo saznao o
Niklasu Trefcu i uopšte ga nije smatrao budalom zato što, kako reče Šembek, zanemaruje
karijeru zbog ljubavi. Naprotiv, izgledalo mu je da je momak potpuno u pravu. Nije
poverovao u sve što mu je crnokosi pomoćnik rekao, ali u priču o devojci jeste, jer mu se
svidela i odgovarala je njegovim maštarijama. Više nije bio preokupiran samo novim
poslom kao prvih nedelja, i tih mirnih prolećnih večeri mučila ga je pritajena čežnja da
doživi ljubavnu avanturu. Dok je kao učenik stekao nešto iskustva na tom polju, koje je
uistinu bilo sasvim bezazleno, sada kada je nosio radnički kombinezon i našao se među
nižim slojevima društva, izgledalo mu je primamljivo i dovodilo ga je u iskušenje da bi i u
ljubavi mogao da se ponaša kao oni, tako jednostavno. Ali stvari se nisu odvijale onako
kako je želeo. Gradskim devojkama, koje je upoznao preko svoje sestre, mogao je da
priđe samo na igrankama ili na velikom balu, uvek pod nadzorom njihovih strogih majki.
A u krugu zanatlija i radnika Hans još uvek nije bio prihvaćen kao jedan od njihovih.
Pokušavao je da se seti Marije Testolini, ali mu nije polazilo za rukom. Testolini su
bili jedna komplikovana porodična zajednica, stanovali su zajedno s ostalim italijanskim
porodicama u neuglednom siromašnom kvartu, u bednoj kućici negde na ostrvu. Hans se
sećao da je tamo uvek bilo puno dece, koja su za Novu godinu i u sličnim prilikama
dolazila u kuću njegovog oca da traže milostinju. Jedno od te zapuštene dece svakako je
bila i Marija, i on ju je zamišljao kao tamnokosu vitku krupnooku Italijanku, pomalo
raščupanu i u ne naročito čistoj odeći. Ali među mladim radnicama koje su svakodnevno
prolazile pored radionice i od kojih su mu se neke učinile prilično zgodne, nije nalazio
takvu Mariju Testolini.
I zaista, ona je izgledala sasvim drugačije. Nisu prošle ni dve nedelje, a Hans je dobio
neočekivanu priliku da je upozna.
Jedna od pomoćnih prostorija radionice, potpuno oronula sa strane koja je gledala
prema reci, bila je i polumračna baraka koja je služila kao skladište za raznorazne stvari.
Jednog toplog junskog popodneva Hans je baš tamo radio. Trebalo je da izbroji nekoliko
stotina okruglih sipki i nije imao ništa protiv da tu u hladovini provede pola sata i više,
daleko od vrele radionice. Složio je šipke prema debljini prečnika i počeo da ih broji,
zapisujući povremeno zbir kredom na tamnom drvenom zidu. I dok je poluglasno
brojao: devedeset tri, devedeset četiri, začuo je dubok, prigušen glas, u kome je treperio
smeh: „Devedeset pet - sto - hiljadu.”
Zapanjen i ljutit, Hans se naglo okrenuo i video visoku plavokosu devojku kako mu
maše i smeje se, naslonjena na niski prozor bez stakla.
„Šta je bilo?”, upitao je glupavo Hans.

152
 Anna&zdls

„Ništa, lepo vreme”, uzviknu ona. „Ti si sigurno taj novi volonter?”
„Jesam. A ko ste vi?”
„Persiraš mi? Jesmo li uvek tako fini?”'
„O, ako dozvolite, reći ću i ja vama ti.”
Devojka ude, pogleda oko sebe, ovlaži kažiprst i obrisa brojeve napisane kredom.
„Stani!”, povika on. „Šta to radiš?”
„Zar ne možeš da zapamtiš?”
„A zašto bih ako imam kredu? Sad moram sve ponovo da brojim.”
„Tužno. Hoćeš da ti pomognem?”
„Da, vrlo rado.”
„Verujem ti, ali imam druga posla.”
„Ne bih rekao, a što to?”
„A tako? Sad postaješ grub. Zar ne možeš da budeš malo ljubazniji?”
„Mogu, ako mi pokažeš kako se to radi.”
Nasmešila se, prišla mu i provukla punačku i toplu ruku kroz njegovu kosu,
pomilovala mu lice i gledala ga u oči ne prestajući da se smeši. Nikada mu se nije
dogodilo nešto slično: bio je ošamućen, osećao je da se guši.
„Ti si zgodan i drag momak”, rekla je.
Želeo je da kaže: „I ti, takođe”, ali je bio toliko uzbuđen da nije mogao da izusti ni reč.
Uzeo je njenu ruku i stegao je.
„Ej, ne tako jako!”, uskliknula je tiho. „Zaboleli su me prsti.”
„Izvini”, uspeo je da promuca Hans. Za trenutak je položila glavu i gustu plavu kosu
na njegovo rame i digla pogled prema njemu, nežno i zavodnički. Ponovo se nasmejala
onim toplim, dubokim glasom, ljubazno mu mahnula i otrčala. Kada je Hans izašao na
vrata i pogledao za njom, ona je već bila nestala.
Još dugo je ostao među svojim šipkama. U početku je osećao nelagodnost, bio je
toliko zbunjen, vreo i uzbuđen da nije uspevao ni o čemu da misli, gledao je ukočeno
pred sebe i teško disao. Ali to ga je brzo prošlo, a onda ga je obuzela omamljujuća,
neobuzdana radost. Avantura je na pomolu! Jedna lepa devojka je došla kod njega, bila je
ljubazna prema njemu, rekla je da joj se sviđa! A on nije znao kako da se ponaša, nije joj
ništa rekao, nije znao ni njeno ime, nije je ni poljubio! Ta misao ga je mučila i zbog toga je
bio ljut celog dana. Ali u sebi je zaključio, besan i blažen u isto vreme, da će sledeći put
sve popraviti i da neće biti tako nespretan.
Više nije mislio na Italijanke koje je viđao. Neprekidno je mislio na „sledeći put”.
Sledećih dana je koristio svaku priliku da na trenutak izađe iz radionice i pogleda okolo.
Ali plavuša se nije pojavljivala. Tek predveče je s jednom od svojih drugarica nehajno i
nezainteresovano ušla u radionicu; donela je malu čeličnu šinu, jedan deo s tkačke
mašine, i zamolila da se isturpija. Pretvarala se da ne poznaje i ne vidi Hansa, malo se
našalila sa gazdom i prišla Niklasu Trefcu, koji je počeo s turpijanjem. Njih dvoje su tiho
razgovarali, a onda je ona svima rekla zbogom i tek kada je bila na vratima, okrenula se i
pogledala Hansa kratkim, toplim pogledom. Nabrala je čelo i spustila kapke, kao da je
htela da kaže da nije zaboravila njihovu tajnu i neka je i on dobro čuva. A onda je otišla.
U to je pored Hansa prošao Johan Šembek, podrugljivo iskrivio lice i šapnuo:
„To je bila Marija Testolini.”

153
 Anna&zdls

„Ona mala?”, upita Hans. „Ne, ona visoka, plava.”

Hans je prionuo na posao i počeo besomučno da turpija. Oko njega je sve škripalo i
od njegovog turpijanja se tresao ceo sto. To je dakle njegova avantura! Ko je tu prevaren,
prvi pomoćnik ili on? I šta sada da radi? Nije mogao ni da pretpostavi da jedna ljubavna
priča može tako da se zapetlja već na početku. Čitavo veče i do duboko u noć nije mogao
da misli ni o čemu drugom. Najpre je pomislio da treba da odustane. Ali već dvadeset
četiri sata upućivao je svoje ljubavne misli lepoj devojci i želja da je ljubi i da ga ona
miluje postala je silovita. Prvi put su ga tako milovale ruke žene i mamile njene usne.
Razum i savest su popustili pred mladalačkom željom. Kako bilo da bilo, Marija ga je
volela i on je želeo da joj uzvrati ljubav.
I dalje se osećao nelagodno. Kada je sledeći put sreo Mariju ispod stepenica
tkačnice, odmah je upitao: „Slušaj u kakvom ste odnosu ti i Niklas? Je li on zaista tvoj
momak?”
„Jeste”, odgovorila je ona smejući se. „Je l' to sve što si hteo da me pitaš?”
„Jeste, ali ako voliš njega, ne možeš voleti i mene.”
„Zašto da ne? Niklas i ja smo već dugo zajedno i to će tako i ostati. Ali ti mi se
dopadaš jer si mio i drag dečko. Niklas je strog i grub, razumeš, a tebe želim da ljubim i
mazim, mali moj dečko. Imaš nešto protiv?”
Ne, nije imao ništa protiv. Mirno i veoma nežno je prislonio usne na njena
rascvetana usta, a ona se, videći koliko je neiskusan, nasmejala, poštedela ga podsmeha i
time mu postala još draža.

II

Kao prvi pomoćnik i blizak prijatelj, Niklas Trefc je do tada bio u dobrim odnosima s
mladim majstorom, štaviše, uvek je imao poslednju reč u kući i u radionici. U poslednje
vreme izgledalo je da je nešto poremetilo taj odnos i, kako se približavalo leto, Hager je
postajao sve oštriji u odnosima s pomoćnikom. S vremena na vreme bi mu stavljao do
znanja ko je gazda, nije više tražio njegove savete i u svakoj prilici mu je pokazivao da ne
želi da nastavi nekadašnje prijateljstvo.
Trefca, koji se osećao nadmoćno, nije vredalo takvo gazdino ponašanje. U početku je
bio iznenađen tom hladnoćom, ali je verovao da je gazda samo neuobičajeno hirovit.
Primao je to mirno i s osmehom. Ali, kako je Hager postajao sve netrpeljiviji i ćudljiviji,
Trefc je počeo da ga posmatra i ubrzo je poverovao da je otkrio razlog takvog ponašanja.
Video je da između majstora i njegove žene nije sve u najboljem redu. Nije bilo
otvorenih sukoba, za to je njegova žena bila isuviše pametna, ali su bračni drugovi
izbegavali jedno drugo; ona nije dolazila više u radionicu, a njen suprug je uveče retko
bio kod kuće. Bilo da je do nesporazuma došlo zato što tast nije hteo da im da više novca,
kao što je mislio Johan Šembek, ili je u pitanju bilo nešto sasvim lično, atmosfera u kući je
bila neprijatna; žena je često bila ljutita ili uplakana, a i muža kao da su mučile
neprijatne misli.
Niklas je bio uveren da su nesuglasice u kući uzrok svemu, nije pokazivao da ga to
pogađa i nije uzvraćao grubosti. Ono što ga je potajno mučilo i ljutilo bio je podmukao
način na koji je njegov kolega koristio ovu situaciju. Videvši da Trefc pada u nemilost,
Šembek se zaista trudio da zadobije gazdine simpatije i bio je veoma uslužan i vredan.

154
 Anna&zdls

Hager je prihvatio igru i razmetljivo podržavao ovu servilnost, i to je najviše pogađalo

njegovog dojučerašnjeg prijatelja.
U tom preiodu, Hans Dirlam je odlučno stao uz Niklasa. S jedne strane, Niklas mu je
imponovao snagom i muževnošću, a prema licemernom Šembeku je bio sumnjičaviji i
odbojniji; osim toga, imao je osećaj da se na taj način iskupljuje za nepriznatu krivicu.
Iako njegov odnos s Marijom Testolini nije otišao dalje od kratkih poljubaca i milovanja,
Hans je znao da je krenuo zabranjenim putem i savest mu nije bila čista. Utoliko je
odlučnije prekinuo naklapanja s Johanom i stao na Niklasovu stranu, jer mu se divio isto
koliko ga je i žalio. Nije prošlo mnogo vremena, a ovaj je to primetio. Do tada skoro da
nije obraćao pažnju na novajliju, smatrajući ga razmaženim tatinim sinom. Sada je počeo
blagonaklono da ga gleda i s vremena na vreme bi mu uputio koju reč i dozvoljavao da za
vreme pauze Hans sedne pored njega.
Konačno, jedne večeri ga je pozvao da zajedno izađu: „Danas je moj rođendan”,
rekao je, „moram bar flašu vina s nekim da popijem. U gazdu kao da je ušao neki đavo, a
Šembek me ne zanima, on je nitkov! Ako želite, Dirlame, pođite danas sa mnom. Možemo
da se vidimo posle večere u glavnoj ulici. Hoćete li?”
Hans je bio vrlo zadovoljan i obećao je da će doći.
Bio je početak jula i veče je bilo toplo. Hans je na brzinu večerao kod kuće, umio se i
požurio do glavne ulice, gde ga je Trefc već čekao.
Ovaj je bio u svom svečanom odelu i kada je video Hansa u plavom kombinezonu,
upitao ga je s dobroćudnim prekorom u glasu.
„Kako, pa vi ste još uvek u radnom odelu?”
Hans se izvinio i rekao da je veoma žurio, a Niklas se nasmejao: „Nije bitno. To je
zato što ste volonter i zabavlja vas da nosite taj prljavi kombinezon jer znate da nećete
još dugo. Ali mi ih rado skidamo u slobodno vreme.”
Spustili su se zajedno mračnom Ulicom kestenova, koja je vodila van grada. Na kraju
drvoreda, ispred njih iznenada iskrsnu visoka ženska figura i baci se pomoćniku oko
vrata. Bila je to Marija. Trefc ne izusti ni reč u znak pozdrava, samo je mirno povede sa
sobom i Hans nije shvatio da li je on nju pozvao ili je sama odlučila da im se pridruži.
Srce mu je lupalo od straha.
„Ovo je mladi gospodin Dirlam”, reče Niklas.
„Ah, da,” uzviknu Marija smejući se, „volonter. Idete i vi s nama?”
„Da, Niklas me je pozvao.”
„Lepo od njega. A lepo i od vas što ste došli. Jedan tako fini mladi gospodin!”
„Gluposti!”, uzviknu Niklas. „Dirlam je moj kolega s posla. Proslavićemo zajedno
rođendan.”
Stigli su u gostionicu Kod tri gavrana, u malu baštu uz samu reku. Unutra su sedeli
kočijaši, glasno pričali i igrali karte, a napolju nije bilo nikoga. Trefc je s prozora pozvao
gostioničara da im donese svetiljku. Zatim je seo za jedan sto od neobrađenih dasaka.
Marija je sela pored njega, a Hans preko puta. Gostioničar je stigao s lampom koja je
slabo gorda i okačio je na gvozdenu žicu iznad stola.
Trefc je naručio litar najboljeg vina, hleb, sir i cigare.
„Kako je ovde ružno”, rekla je devojka razočarano. „Zašto ne uđemo unutra? Ovde
nema nikoga.”
„Dovoljno je što smo mi ovde”, odgovorio je Niklas nestrpljivo.

155
 Anna&zdls

Sipao je vino u debele bačvaste čaše, gurnuo sir i hleb pred Mariju, ponudio Hansa
cigarama i sam zapalio jednu. Nazdravili su, a onda je Trefc, kao da devojka ne postoji,
počeo s Hansom da priča o tehničkim stvarima. Nagnuo se prema njemu, laktom
oslonjen na sto, dok se Marija zavalila u svoju stolicu, prekrstila ruke na grudima i iz
tame neopaženo gledala u Hansa, vedro i spokojno. Ovome baš nije bilo najprijatnije i, da
bi prikrio zbunjenost, krio se iza gustog oblaka dima. Nije zamišljao da će njih troje
sedeti za istim stolom. Bio je zadovoljan što pred njim nisu razmenjivali nežnosti i s
mnogo žara se upustio u razgovor s Niklasom.
Iznad njih su bledi noćni oblaci klizili zvezdanim nebom. Iz gostionice su povremeno
dopirali delovi razgovora i smeh, a pored njih je blago šumeći proticala tamna reka.
Marija je sedela nepomično u polumraku, nije se uplitala u razgovor dvojice muškaraca i
nije skidala pogled s Hansa. On ga je osećao i kad nije gledao u nju, bio je čas zavodnički,
čas podrugljiv ili hladan i procenjivački.
Prošao je tako možda i čitav sat i razgovor je polako zamirao, postajao sve tromiji, a
onda je za trenutak sasvim utihnuo. Niko nije progovarao ni reč. Onda se Marija naglo
uspravila. Trefc je hteo da joj sipa vino, ali ona je povukla čašu i hladno rekla: „Nije
potrebno, Niklase.”
„Šta je bilo?”
„Rođendan ti je, a tvoja devojka sedi ovde i samo što nije zaspala. Nijednu reč, ni
poljubac, ništa osim čaše vina i komada hleba! Da mi je momak od kamena, bilo bi mi
lepše.”
„Ma, hajde”, nasmeja se Niklas nevoljno.
„Da, hajde! Naravno da ću otići. Na kraju, ima i drugih koji još uvek obraćaju pažnju
na mene.”
Niklas se trže: „Šta kažeš?”
„Kažem ono što je istina.”
„A, tako! Ako je istina, onda je reci do kraja. Hoću odmah da znam, ko je taj koji te
gleda?”
„Eh, pa ima ih više.”
„Hoću da znam ime. Ti pripadaš meni i onaj ko ti se približi ništarija je i imaće posla
sa mnom.”
„Kako god hoćeš. Ali ako ja pripadam tebi, onda i ti moraš da pripadaš meni, a ne da
budeš tako nepristojan. Nismo u braku.”
„Nismo, nažalost, Marija, i ja tu ništa ne mogu, znaš i sama.”
„Dobro, ali onda se potrudi da budeš ljubazniji. Bog zna šta se s tobom dešava u
poslednje vreme!”
„Imam neprilike, sve same neprilike. Ali popijmo sada još jednu čašu i budimo
veseli, inače će Dirlam pomisliti da se uvek ovako raspravljamo. Hej, gostioničaru!
Donesi još jednu bocu!”
Hans se uplašio, ali je shvatio da se svađa smirila i rado je prihvatio da popije
poslednju čašu u miru i veselju.
,,E, pa živeli!”, uskliknu Niklas, nazdravljajući oboma i isprazni svoju čašu u jednom
dugom gutljaju. Onda se kratko nasmeja i reče izmenjenim tonom: „U redu je, sve je u
redu. Ali pazite šta vam kažem: onog dana kad moja devojka ode s drugim, dogodiće se
nesreća.”

156
 Anna&zdls

„Blesane”, uzviknu Marija tihim glasom, „šta ti pada na pamet?”

„Samo kažem”, mirno odgovori Niklas. Udobno se zavalio i delovao je zadovoljno.
Otkopčao je prsluk i počeo da peva: „Imao bravar jednog kalfu...”
Hans mu se žurno pridružio, ali je odlučio da više neće imati nikakve veze s
Marijom. Bio je preplašen.
U povratku, devojka se zaustavila pod donjim mostom.
„Ja idem kući”, rekla je. „Ideš li sa mnom?”
„Naravno”, odgovorio je Niklas i pružio ruku Hansu.
Ovaj mu je poželeo laku noć i nastavio dalje sam, odahnuvši s olakšanjem. Te večeri,
strah ga je potpuno savladao. Neprestano je zamišljao šta bi mu se dogodilo da ga je
Niklas iznenadio s Marijom. Ta užasavajuća pomisao uticala je na njegovu odluku, posle
čega mu je bilo lakše da se podvrgne moralnom preispitivanju i da sebe vidi u lošem
svetlu. Već sledeće nedelje je bio ubeđen da je od avanture s Marijom odustao zbog svoje
plemenite duše i prijateljstva prema Niklasu. Sada je bilo važno da izbegava devojku.
Posle nekoliko dana, neočekivano ju je sreo samu i požurio da joj kaže da se više neće
viđati. Izgledalo je da se Marija rastužila, a i Hansu je bilo žao kad mu se ona bacila u
naručje i pokušala poljupcima da ga ubedi da promeni odluku. Nije joj uzvratio, naprotiv,
oslobodio se njenog zagrljaja, trudeći se da ostane miran. Ali ona ga nije pustila da ode
sve dok Hans, veoma uznemiren, nije zapretio da će reći Niklasu. Tada je vrisnula:
„Ne, ne čini to. To bi značilo moju smrt.”
„Znači li to da ga ti još uvek voliš?”, upitao je s gorčinom Hans.
„Ma kakvi!”, uzdahnula je ona. „Blesavko, znaš da tebe mnogo više volim. Ali Niklas
bi me ubio, on je takav. Obećaj da mu ništa nećeš reći!”
„U redu, ali ti moraš da mi obećaš da ćeš me ostaviti na miru.”
„Već si me se zasitio?”
„Oh, prestani! Ali ne mogu da te ljubim iza njegovih leđa; ne mogu, moraš da
razumeš. Hajde, obećaj mi.”
Marija mu je pružila ruku, a on nije smeo da je pogleda u oči. Otišao je bez reči.
Pratila ga je pogledom vrteći glavom, s nežnošću ali i malo ljutite „Kakav pajac”,
pomislila je.
Za Hansa su ponovo nastali teški dani. Njegova potreba za ljubavlju, koju je Marija
probudila i koja je samo u retkim trenucima nalazila smirenje, ponovo je prolazila isti
vreli put nezadovoljstva i dirljive čežnje i samo naporan rad mu je pomogao da izdrži. S
jačanjem letnjih žega, mnogo više se umarao. U radionici je bila nepodnošljiva sparina,
one teže poslove radili su goli do pojasa, a težak miris ulja mešao se s oštrim zadahom
znoja. Uveče se Hans kupao, ponekad zajedno s Niklasom, u hladnoj reci u gornjem delu
grada, a kasnije odlazio u krevet iscrpljen od umora i ujutru su jedva uspevali da ga
probude na vreme.
I za sve ostale, sa izuzetkom možda Johana Šembeka, život u radionici tih dana bio je
mučan. Šegrt je dobijao grdnje i šamare, majstor je bio stalno razdražljiv i naprasit, a
Trefc je s mukom podnosio njegovu nervozu. Malo-pomalo počeo je i sam da se žesti.
Ostavio je da neko vreme stvari idu svojim tokom, a kada je njegovom strpljenju došao
kraj, zaustavio je posle ručka majstora u dvorištu.
„Šta hoćeš?”, upitao je neljubazno Hager.

157
 Anna&zdls

„Hoću da konačno razgovaram s tobom. Ti znaš zašto. Ja svoj posao radim kako mi
kažeš, je li tako ili nije?”
„Da, tako je.”
„Lepo. A ti se prema meni odnosiš kao da sam šegrt. Mora da postoji neki razlog što
ti odjednom nisam više po volji. Uvek smo se dobro slagali, zar ne?”
„Gospode, šta hoćeš da ti kažem? Takav sam kakav sam, ne mogu sad da se menjam.
Imaš i ti tvoje mušice.”
„Svakako, Hagere, ali ne na poslu, u tome je razlika. Samo da znaš da zbog toga trpe
tvoji poslovi.”
„To su moje stvari, ne tvoje.”
„Ako je tako, onda te žalim. Neću više ništa da kažem. Možda će se stvari promeniti
same od sebe.”
Otišao je i na kapiji sreo Šembeka, koji je izgleda slušao razgovor i tiho se smeškao.
Dobio je želju da udari tog tipa, ali se uzdržao i prošao pored njega bez reči.
Sada je bio siguran da se između njega i Hagera isprečilo nešto više od obične
zlovolje i odlučio je da otkrije šta. Bilo bi naravno bolje da još istog dana da otkaz nego
da i dalje radi u tim uslovima, ali on nije mogao i nije želeo da napusti Gerberzau zbog
Marije. Izgledalo je da majstoru uopšte nije stalo da ga zadrži, iako bi njegovim odlaskom
trpeo posao.
Nervozan i tužan, sačekao je da otkuca jedan sat i ušao u radionicu.
To popodne trebalo je da uradi sitnu popravku u fabrici tekstila preko puta. To se
često dešavalo, jer je vlasnik fabrike, uz Hagerovu pomoć, pokušavao da održi u pogonu
stare i prepravljene mašine. Nekada je te prepravke i štelovanja gotovo uvek radio
Niklas Trefc, ali u poslednje vreme išao je uglavnom majstor lično, a ako mu je bila
potrebna pomoć, vodio je sa sobom Hansa ili Šembeka. Niklas se nije protivio, ali je to
shvatio kao znak nepoverenja i bio je povređen. U tim prilikama uvek je sretao i Mariju,
koja je radila baš u toj hali. Sada nije mogao da se pojavi, bilo bi očigledno da je došao
zbog nje.
I ovoga puta majstor je otišao u fabriku sa Šembekom, a Niklasa je zadužio da
nadgleda posao u radionici. Prošao je jedan sat, a onda se Šembek vratio s nekim
alatkama.
„Na kojoj mašini radite?”, upitao je Hans, koga su interesovali ti pokušaji.
„Na trećoj, pored prozora u ćošku”, reče Šembek gledajući prema Niklasu. „Morao
sam sve sam da radim, pošto se majstor tako lepo zapričao.”
Niklas je načuljio uši, jer je na toj mašini radila Marija. Nije želeo da se upušta u
razgovor s njim, ali pitanje mu je izletelo protiv njegove volje: „S kim? S Marijom?”
„Pogodio si”, nasmejao se Šembek. „Baš joj se udvara. Nije ni čudo kad je tako
zgodna.”
Trefc mu nije odgovorio. Nije želeo da čuje Marijino ime iz tih usta i tim tonom.
Energično je nastavio da turpija, odlagao turpiju, merio mikrometrom, pa je izgledalo da
se sav usredsredio na posao. Ali je i glavi imao nešto drugo. Mučila ga je gadna sumnja i,
ma koliko se trudio da je odagna, sve što se dešavalo samo je potvrđivalo njegove
sumnje. Majstor se udvarao Mariji, zbog toga već neko vreme odlazi sam u fabriku i ne
želi da on ide s njim. Zato se prema njemu ponašao onako grubo i netrpeljivo. Bio je
ljubomoran i hteo je da ga natera da napusti posao i da ode.

158
 Anna&zdls

Ali on nije želeo da ode, sada manje nego ikad.

Uveče je otišao kod Marije. Nije bila kod kuće.
Čekao je do deset sati, sedeći na ogradi sa ženama i mladima koji su tamo ubijali
vreme. Kada je Marija stigla, Niklas se popeo s njom.
„Čekao si me?”, upitala ga je na stepenicama.
Nije odgovorio. Pratio ju je bez reči do njene sobe i zaključao vrata za sobom.
Marija se okrenula i upitala: „Šta je, opet si loše volje? Šta sad nije u redu?”
On je gledao u nju. „Gde si bila?”
„Napolju, šetala s Linom i Kristinom.”
„Ah, tako.”
„A ti?”
„Čekao sam dole. Moram s tobom da razgovaram.”
„Opet! Onda pričaj.”
„Radi se o mom majstoru. Mislim da je bacio oko na tebe.”
„Onaj Hager? Gospode bože, pusti sad to.”
„Neću da pustim. Hoću da znam šta se dešava. Sad samo on dolazi kod vas kad ima
posla i danas je proveo celo popodne s tobom. Reci mi, šta se dešava?”
„Baš ništa. Priča sa mnom, ne možeš valjda da mu zabraniš. Kad bi od tebe zavisilo,
držao bi me pod staklenim zvonom.”
„Slušaj, ja se ne šalim. Hoću da znam šta ti kaže kad priča s tobom.”
Uzdahnula je s dosadom i sela na krevet.
„Ostavi sad Hagera!”, nestrpljivo je uzviknula. „Šta očekuješ da ti kažem? Pomalo je
zaljubljen u mene i udvara mi se.”
„Zašto ga nisi ošamarila?”
„Gospode bože, a zašto ga nisam odmah izbacila kroz prozor! Pustim ga da priča i
podsmevam mu se iza leđa. Danas je rekao da hoće da mi pokloni broš...”
„Šta? To je rekao? A šta si mu ti odgovorila?”
„Da meni ne treba nikakav broš i da se vrati kući svojoj ženi. A sada dosta. Kakva je
to ljubomora! Ni sam u to ozbiljno ne veruješ.”
„Da, da. Onda laku noć, moram da idem kući.”
Nije dopustio da ga zadrži. Nije mogao da se smiri, mada nije sumnjao u devojku.
Nije bio siguran, ali je naslućivao da mu je Marija verna, između ostalog i zato što ga se
plašila. Dok je bio tu, mogao je da bude miran. Ali kad bi nekim slučajem morao da
otputuje? Marija je sujetna, voli da joj laskaju, a i rano je počela da vodi ljubav. Hager je
bio majstor i imao je novca. Mogao je da joj ponudi broš iako je bio tvrdica.
Niklas je možda čitav sat hodao uskim ulicama; prozori su jedan po jedan ostajali u
mraku, na kraju je svetlelo samo u gostionicama. Pokušao je sebe da ubedi da se u suštini
ništa strašno nije dogodilo. Ali je strahovao od budućnosti, od sutrašnjice i svakog
narednog dana u kome će morati da stoji pored majstora i razgovara s njim znajući da
ovaj želi Mariju. Šta će od toga ispasti?
Umoran i zabrinut, ušao je u jednu gostionicu, naručio pivo i sa svakom popijenom
čašom osećao okrepljenje i olakšanje. Pio je retko, uglavnom kad je bio ljut ili neobično
veseo, i možda je prošla cela godina otkako se poslednji put napio. Sad se skoro

159
 Anna&zdls

nesvesno prepustio pivu i kad je izašao iz gostionice bio je veoma pijan. Ali uspeo je da
sačuva kontrolu nad sobom i ne ode u Hagerovu kuću. Znao je za jednu livadu ispod
glavnog puta, koja je prethodnog dana bila pokošena. Otišao je tamo, bacio se na gomilu
sena i odmah zaspao.

III

Sledećeg jutra, kad je Niklas stigao u radionicu, bled i umoran ali tačan, majstor je
već bio tamo sa Šembekom. Trefc je otišao na svoje mesto i odmah krenuo s poslom.
Majstor mu je dobacio:
„Dakle, konačno si stigao?”
„Došao sam tačno na vreme, kao i uvek”, odgovori Niklas, koji je s mukom glumio
ravnodušnost, „tamo je sat.”
„Gde si bi cele noći?”
„Ne tiče te se.”
„Tiče me se, i te kako. Ti stanuješ kod mene i ja hoću red u svojoj kući.”
Niklas se glasno nasmeja. Bilo mu je svejedno šta će se dogoditi. Bilo mu je dosta
Hagera i njegovih glupih zahteva, bio je sit svega.
„Zašto se smeješ?”, upitao je majstor ljutito.
„Uvek se smejem kad Čujem nešto smešno, Hagere.”
„Ništa nije smešno. Pazi šta govoriš.”
„Možda ipak jeste. Znaš, gospodine majstore, lepo si to rekao o redu: 'Hoću red u
svojoj kući!' Lepo si to rekao. Samo što je meni smešno kad neko priča o redu, a sam ne
zna šta je red.”
„Šta si rekao? Šta ja ne znam?”
„Da napraviš red u svojoj kući. Ovde se svađaš i besniš zbog gluposti. Ali kako stoje
stvari s tvojom ženom, na primer?”
„Ćuti! Pseto! Stvarno si pseto.”
Hager mu se približio u jednom skoku i preteći stao ispred svog pomoćnika. Ali
Trefc, koji je bio tri puta jači od njega, pogleda ga bez imalo gneva.
„Smiri se!”, reče polako. „Kad razgovaraš, moraš da budeš pristojan. Prvo, nisi me
pustio da završim. Naravno da me se ne tiče tvoja žena, iako je žalim...”
„Umukni ili...”
„Kasnije, kad budem završio. Dakle, tvoja žena me stvarno ne zanima niti me zanima
to što kao pohotljivi jarac trčiš za radnicama. Ali Marija me zanima, to znaš dobro. I ako
je samo dodirneš, loše ćeš proći, u to budi siguran... Eto, rekao sam šta sam imao da
kažem.”
Majstor je pobledeo od uzbuđenja, ali nije se usudio da nasrne na Niklasa.
Uto su stigli Hans, Dirlam i Šegrt i zaustavili se na vratima iznenađeni vikom i
ljutitim recima koje su poletele od ranog jutra. Majstor je mislio da je bolje izbeći
skandal. Borio se sa sobom i suzbijao gnev sve dok nije uspeo da ponovo kontroliše glas
koji je podrhtavao.

160
 Anna&zdls

Onda je glasno i mirno rekao: „A sada, dosta. Ti možeš da ideš sledeće nedelje, već
imam u vidu novog pomoćnika. Na posao, narode, napred!”
Niklas je samo klimnuo glavom, ali nije ništa odgovorio. Pažljivo je pritegao na strug
čeličnu osovinu, isprobao ga, ponovo ga odšrafio i otišao da brusi. I ostali su prionuli na
posao i celo jutro u radionici nije izmenjano ni deset reči. Tek na pauzi je Hans otišao do
Niklasa i tiho ga upitao da li stvarno namerava da ide.
„Razume se”, kratko odgovori Niklas i okrete se.
U podne se nije pojavio za stolom, zaspao je na jednoj vreći u magacinu. Ali je vest o
njegovom otpuštanju, zahvaljujući Šembeku, u podne stigla u fabriku tekstila i Marija je
za nju saznala isto popodne od jedne prijateljice.
„Znaš da Niklas odlazi? Dobio je otkaz.”
„Trefc? Ne!”
„Da, Šembek je crven u licu i svima priča. Šteta za njega, zar ne?”
„Jeste, u pravu si. Hager je jedna usijana glava. Znaš da već neko vreme pokušava sa
mnom?”
„Ja bih mu pljunula u lice. Sa oženjenima se ne treba petljati, od toga imaš samo
nevolje, i posle toga te niko neće.”
„To me ne brine. Mogla sam do sada deset puta da se udam, čak i za jednog
nadzornika. Samo da sam htela!”
Što se majstora tiče, još nije odlučila, on je za sada bio siguran. Ali je htela da ima
mladog Dirlama čim Trefc otputuje. Dirlam je bio tako zgodan i mlad, i tako lepih manira.
To što mu je otac bio bogat, Mariju nije zanimalo. Uvek je mogla da dobije novac od
Hagera ih na drugi način. Ali volonter joj se dopadao, bio je lep i snažan, iako još skoro
dečak. Niklasa joj je bilo žao i pribojavala se ovih dana pre njegovog odlaska. Volela ga je,
bio je stasit i lep, ali je imao čudna raspoloženja i nepotrebne brige; i dalje je sanjao o
braku i u poslednje vreme je postao tako ljubomoran da njegov odlazak nije doživljavala
kao veliki gubitak.
Uveče ga je sačekala pred Hagerovom kućom. Izašao je odmah posle večere,
pozdravila ga je i uhvatila pod ruku. U laganoj šetnji izašli su iz grada.
„Stvarno su te otpustili?”, upitala je, jer on to nije pomenuo.
„A, već i ti znaš.”
„Da. Šta misliš da radiš?”
„Idem u Eslingen, tamo su mi nudili posao. A ako od toga ništa ne bude, idem dalje.”
,,A na mene ne misliš?”
„I previše. Ne znam kako ću to podneti. Stalno mislim da bi trebalo da podeš sa
mnom.”
„Da, bilo bi lepo kad bi bilo moguće.”
„Zašto nije moguće?”
„Ali budi ozbiljan! Ne misliš valjda da sa ženom lutaš okolo kao skitnica.”
„To ne, ali kad budem dobio mesto.”
„Da kad ga budeš dobio. U tome je stvar. Kad polaziš?”
„U nedelju.”
„Onda odmah piši i javi im da dolaziš. A kad se smestiš i vidiš da je sve u redu,
javićeš mi, pa ćemo videti za dalje.”

161
 Anna&zdls

„Kada to sredim, moraš odmah da dođeš.”

„Ne, prvo moraš da vidiš da li je posao dobar i da li možeš da ostaneš. A posle bi
trebalo i meni da nađeš posao, zar ne? Onda ću doći da te utešim. Moramo samo biti
strpljivi.”
„Da, kao što kaže ona pesma: 'Šta preostaje mladom čoveku? Strpljenje, strpljenje,
strpljenje!' Neka ga đavo nosi! Ali u pravu si, istina je.”
Marija je uspela da ga umiri: nije štedela lepe reči. Naravno da nije ni pomišljala da
ide s njim, ni sada ni bilo kada, ali trebalo mu je dati nade, jer bi dani do njegovog
polaska bili nepodnošljivi. Iako je već digla ruke od njega i bila ubeđena da će u
Eslingenu, ili gde već bio, brzo zaboraviti na nju i naći neku drugu, bliski rastanak
raskravio je njeno nemirno srce i učinio da prema njemu bude toplija i nežnija nego ikad.
Na kraju je Trefc bio skoro zadovoljan.
Ali to stanje potrajalo je samo dok je Marija bila s njim. Čim je došao kući i seo na
ivicu kreveta, njegovo samopouzdanje je nestalo. Opet su ga mučile nemirne misli i
nepoverenje. Odjednom je shvatio da je vest o njegovom otkazu nije čak ni rastužila.
Primila je to olako i nije ni pokušala da ga ubedi da ostane. On svakako ne bi ostao, ali
ona je trebala da ga zamoli. Više mu ni njeni planovi za budućnost nisu delovali
ubedljivo.
Hteo je odmah da pošalje pismo u Eslingen. Ali glava mu je bila prazna i bio je
nesrećan; umor ga je tako naglo savladao da samo što nije zaspao odeven. Ustao je
bezvoljno, svukao odeću i legao. No nije imao mirnu noć. Vrelina koja je danima
pritiskala usku dolinu rasla je iz sata u sat; čuo je udaljenu grmljavinu s one strane brda,
na nebu bi svaki čas blesnula munja, ali nije bilo ni oluje ni pljuska da donesu malo
svežine.
Ujutru je Niklas bio umoran, neraspoložen, ali bistrog uma. Skoro da više nije bio ni
ljut. Sa žaljenjem je svuda oko sebe gledao majstore, pomoćnike, šegrte, radnike i
radnice, koji su spokojni odlazili na posao i uveče se vraćali, pritiskala ga je tuga i
nostalgija, izgledalo je da se i svaki pas raduje što ima pravo na svoj zavičaj i svoju kuću.
A on je, protiv svoje volje i bez ikakvog razloga, morao da ostavi posao koji je voleo i svoj
mali grad, i da na drugom mestu traži ono što je dugo i bez ikakvih problema imao.
Taj snažni čovek je iznenada omekšao. Ćutljivo i savesno radio je svoj posao.
Ljubazno je pozdravio majstora, čak i Šembeka, a kada je Hager prolazio pored njega,
gledao ga je gotovo molećivo i svakog trenutka bio spreman da poveruje da je gazdi žao i
da će povući otkaz kada vidi kako je krotak. Ali Hager je izbegavao njegov pogled i
ponašao se kao da ga već nema, kao da više ne pripada ni kući ni radionici. Samo je Hans
Dirlam bio uz njega i stavio mu do znanja čitavom jednom igrom gestova i mimike da ne
haje ni za majstora ni za Šembeka i da se uopšte ne slaže s njima. No nije to bilo ono što
je Niklasu bilo od pomoći.
Tužan i zabrinut, otišao je te večeri kod Marije, ali ni ona nije umela da ga uteši. Bilo
je, istina, mnogo zagrljaja i lepih reči, ali je i ona o njegovom odlasku govorila
ravnodušnim tonom, kao o nečemu što je već sasvim izvesno i neizbežno; kada je
ponovo počeo da govori o onome što ga je mučilo i planovima za budućnost koje je još
juče sama pravila, ona ga je pratila, ali je izgledalo da baš i ne misli ozbiljno i da je deo
toga već zaboravila. Niklas je želeo da ostane kod nje te noći, ali se predomislio i otišao.
Snužden, lutao je gradom bez cilja. Pogled na kućicu na periferiji u kojoj je odrastao
kod tuđih ljudi, bio je siroče, i u kojoj je sada stanovala druga porodica, podseti ga na
školske i šegrtske dane i na neke lepe trenutke, ali mu se učiniše beskrajno daleki i

162
 Anna&zdls

ganuli su ga samo zato što su bili tek sećanje na nešto što je izgubio, što mu je postalo
tuđe. Na kraju mu se smučilo to neuobičajeno prepuštanje osećanjima. Zapalio je
cigaretu i, trudeći se da izgleda vedro, ušao je u jednu gostionicu s baštom, gde su ga
odmah prepoznali i pozvali neki radnici iz fabrike tekstila.
„Ej, ti!”, povikao je jedan koji je već bio pripit. „Valjda ćeš se pozdraviti s nama i
platiti jedno piće?”
Niklas se nasmeja i pridruži se maloj grupi. Obeća svakom po dva piva i zauzvrat svi
mu rekoše da im je žao što odlazi, on, tako simpatičan i omiljen, zašto ipak ne razmisli?
Pretvarao se da je otkaz bio njegova ideja i hvalio se nekim dobrim mestima koja je imao
u izgledu. Otpevana je i jedna pesma, svi su nazdravili, galamili i smejali se, i Niklas se
prepustio bučnom, veštačkom veselju, koje mu nije priličilo i koga se u suštini stideo. Ali
bar jednom je hteo da bude društven, pa je ušao u gostionicu i kupio tuce cigara za svoje
drugare.
Vraćajući se u baštu, čuo je da neko pominje njegovo ime. Bili su pripiti, udarali su
rukama o sto i neobuzdano se smejali. Niklas je shvatio da govore o njemu, sakrio se iza
drveta i slušao. Čim je čuo kako se raskalašno smeju, njegovo raspoloženje je iščezlo.
Ostao je u senci, gorak i napet, osluškujući.
„Nema sumnje da je budala”, tvrdio je jedan od mirnijih, „ali možda je još gluplji
Hager. Trefc će se barem osloboditi Italijanke.”
„Slabo ga poznaješ”, reče drugi. „Zalepio se za nju kao pijavica. Koliko je tupav,
možda i ne zna šta se događa. Probaćemo posle da ga malo zagolicamo.”
„Ali, pripazi se! Niklas ume da bude neprijatan.”
„Možeš misliti! Rekao sam ti da taj ništa ne shvata. Sinoć je izašao s njom i čim je
otišao kući, stigao je Hager i ona je otišla s njim. Ona ide sa svima. Voleo bih da znam s
kim je večeras.”
„Zalepila se i za Dirlama, onog malog volontera. Izgleda da joj je važno da svi budu
mehaničari.”
„Ili da imaju para. Ali tu priču o malom Dirlamu nisam znao. Ti si ih video?”
„Nego šta. Jednom u prostoriji s vrećama i drugi put na stepenicama.Tako su se
ljubili da su me podilazili žmarci. Momak je rano počeo, baš kao i ona.”
Niklasu je bilo dosta. Naravno da je želeo da upadne među njih i da im svašta kaže.
Ali nije to uradio i bez reči se udaljio.
Ni Hans Dirlam nije dobro spavao tih noći. Ljubavne misli, neprijatna atmosfera u
radionici i neizdržljiva vrućina mučili su ga toliko da je ujutru često kasnio na posao.
Sledećeg dana, pošto je na brzinu popio kafu i sjurio se niz stepenice, s čuđenjem
ugleda Niklasa kako mu dolazi u susret.
„Zdravo”, rekao je, „šta ima novo?”
„Posao u pilani van grada, moraćeš da pođeš sa mnom.”
Hans se začudio, nešto zbog neobične ponude, nešto zbog toga što mu se Trefc
obratio sa ti. Video je da je ovaj poneo sa sobom čekić i malu kutiju s alatom. Hans uze
kutiju od njega, pa zajedno krenuše putem uz reku i izađoše iz grada. Prošli su pored
bašti, pa pored livada. Jutro je bilo oblačno i toplo; na uzvišici je izgledalo da duva
zapadni vetar, ali u dolini je sve bilo mirno.

163
 Anna&zdls

Niklas je bio zamišljen i delovao nekako smušeno, kao posle pijanstva. Hans je
pokušao da razgovara, ali nije dobijao odgovor. Vrlo mu je bilo žao Niklasa, ali nije se
više usudio da bilo šta kaže.
Na pola puta do pilane, gde je vijugava reka opasavala jedno malo poluostrvo
zasađeno mladim brestovima, Niklas iznenada stade. Sišao je do brestova, legao je na
travu i dao znak Hansu da mu se pridruži. Ovaj ga rado posluša i obojica se ispružiše
jedan pored drugog, bez reči.
Na kraju je Dirlam utonuo u san. Niklas ga je posmatrao i kada je video da je zaspao,
nadneo se nad njegovo lice i pažljivo i dugo ga posmatrao. Uzdahnuo je i promrmljao
nešto za sebe.
Najzad skoči na noge i šutnu spavača. Ošamućen i zbunjen, Hans ustade klateći se.
„Šta je bilo?”, upita nesigurno. „Dugo sam spavao?”
Niklas je gledao u njega kao da ga prvi put vidi, a pogled mu je bio čudno izmenjen.
Upita: „Jesi li budan?” Hans bojažljivo potvrdi.
„Onda, pazi sada! Tu pored mene je čekić. Vidiš li ga?”
„Da.”
„Znaš zašto sam ga poneo sa sobom?”
Hans ga pogleda u oči i neizrecivo se uplaši. Najgore slutnje se obistinjuju. Hteo je da
pobegne, ali ga Trefc zaustavi jednim čvrstim pokretom.
„Nećeš pobeći. Moraš da me slušaš. Dakle, čekić sam poneo jer - ovaj... čekić...”
Hans najednom shvati i užasnuto vrisnu. Niklas zavrte glavom.
„Nema potrebe da vičeš. Hoćeš li da me saslušaš?”
„Hoću.”
„Ti znaš o čemu govorim. E, pa dobro, čekićem sam hteo da te udarim u glavu. Budi
miran i slušaj! Ali nisam bio u stanju. Ne mogu. A ne bi bilo ni pošteno, u snu! Ali sad si
budan i čekić sam stavio tamo. Evo šta ćemo: borićemo se, i ti si jak. Borićemo se i onaj
ko obori ovog drugog može da uzme čekić i da ga udari. Ti ili ja, jedan od nas dvojice
mora da padne.”
Ali Hans zavrte glavom. Strah od smrti je prošao, osećao je samo gorku tugu i skoro
neizdržljivo sažaljenje.
„Čekajte”, reče tiho. „Prvo hoću da razgovaramo. Možemo da sednemo za trenutak,
zar ne?”
Niklas odluči da ga sasluša. Osećao je da Hans ima nešto da mu kaže i da nije sve
onako kako je čuo i zamišljao.
„To je zbog Marije?”, poče Hans i Trefc potvrdi. Onda mu je Hans sve ispričao. Ništa
nije prećutao i nije pokušavao da se opravda, međutim, nije štedeo ni devojku, jer je
naslutio da je važno da ga odvoji od nje. Pričao je o onoj večeri kada su slavili Niklasov
rođendan i o svom poslednjem sastanku s Marijom.
Kada je zaćutao, Niklas mu pruži ruku i reče:
„Znam da nisi lagao. Hoćemo li sada da se vratimo u radionicu?”
„Ne”, reče Hans, „ja ću se vratiti, ali vi ne. Treba odmah da otputujete, to će biti
najbolje.”
„Tako je. Ali treba mi radna knjižica i preporuka od majstora.”

164
 Anna&zdls

„Za to ću se ja pobrinuti. Dođite kod mene večeras, sve ću vam doneti. Vi možete
dotle da se spakujete, zar ne?”
Niklas razmisli malo. „Ne”, reče najzad, „to ne bi bilo pravo. Idem u radionicu i
tražiću od Hagera da me pusti da već danas odem. Hvala ti što hoćeš da mi pomogneš, ali
bolje je da to sam uradim.”
Vratili su se zajedno. Prošlo je više od pola prepodneva i Hager ih je dočekao
žestokim prekorima, ali ga je Niklas zamolio da poslednji put mirno i prijateljski
porazgovaraju i izveo ga napolje. Ubrzo su se vratili, svaki na svoj posao. Ali Niklas se to
popodne nije pojavio i majstor je sledeće nedelje zaposlio novog pomoćnika.
(1907)

165
 Anna&zdls

MLADOST JE LEPA

Letnja idila

Čak se i teča Mateus, doduše na svoj način, radovao što me ponovo vidi. Kada neki mladi
čovek godinama boravi u tuđini, jednoga dana se vrati, a pri tome i sasvim pristojno
izgleda, tada se i najoprezniji rođaci osmehuju i radosno mu protresaju ruku.
Mali smeđi kofer u kome sam držao svoj imetak bio je potpuno nov, s dobrom
bravom i blistavim kaiševima. U njega sam smestio dva čista odela, dovoljno veša, par
novih čizama, knjigu i fotografije, dve divne lule i džepni pištolj. Osim toga, nosio sam
kutiju s violinom i ranac prepun sitnica, dva šešira, jedan štap, kišobran, lagani mantil,
par gumenih cipela, sve novo i kvalitetno, a preko toga u unutrašnjem džepu sam nosio
ušivene dve stotine ušteđenih maraka i pismo u kome mi je najesen obećano dobro
mesto u inostranstvu. Tako opremljen, vratio sam se posle dugog lutanja u domovinu
koju sam napustio kao stidljivo dete koje je svima zadavalo brige.
Oprezno i polako, u velikim zavijucima oko brda, spuštao se voz, a sa svakom
okukom su kuće, uličice, rečica i bašte grada koji se prostirao u dolini, bile sve bliže i
jasnije. Uskoro sam mogao da razlikujem krovove i da tražim one poznate, uskoro sam
mogao da brojim prozore i prepoznajem rodina gnezda i dok su mi iz doline navirala
sećanja na detinjstvo i dečaštvo, istopili su se moj razuzdani osećaj povratka kući i moja
želja da impresioniram tamošnje ljude, i ustupili mesto toploj zahvalnosti. Nostalgija,
koja me je s protokom godina napustila, u poslednjih četvrt sata me je moćno pritisla i
svaki žbun na peronu i svaka prepoznata baštenska aleja bili su mi čudesno skupoceni, i
molio sam ih za izvinjenje što sam ih tako dugo zaboravio i mogao bez njih.
Dok je voz prolazio pored naše bašte, na gornjem prozoru stare kuće stajao je neko i
mahao velikom maramom; mora da je to bio moj otac. Na verandi je stajala majka i
sluškinja s maramicom, iz najvišeg odžaka se protezao lagani plavičasti dim u topao
vazduh prema gradiću. Sve to ponovo pripada meni, čekalo je na mene i pozdravlja me
dobrodošlicom.
Na stanici je stari brkati otpravnik sa istim uzbuđenjem trčao tamo-amo i odvraćao
ljude od šina, a među masom sam ugledao sestru i mlađeg brata kako me s mnogo
iščekivanja traže pogledom. Brat je za moje stvari dovukao ručna kolica, koja su tokom
svih dečačkih godina bila naš ponos. Na njih smo natovarili moj kofer i ruksak, Fric ih je
vukao, a sestra i ja smo išli iza njega. Prekorevala me je što sam toliko skratio kosu,
smatrala je da mi brkovi stoje veoma dobro i da je moj novi kofer vrlo lep. Smejali smo
se, zagledali jedno drugom u oči, s vremena na vreme se držali za ruke, mahali Fricu, koji
je ispred nas vukao kolica i često se osvrtao. On je bio visok kao ja, ali je postao širi od
mene. Dok je tako išao ispred nas, iznenada sam se setio da sam ga, dok smo bili dečaci,
posle svađe više puta izudarao, setio sam se i njegovih uvređenih i tužnih očiju i osetio
nešto od tog istog bolnog kajanja koje sam i onda osećao kada bi me prošao bes. Sada je
Fric krupan i odrastao i već mu se pojavljuje prva plava brada na licu.
Prošli smo alejom od trešanja i oskoruša, pa gornjim putem pored nove prodavnice i
mnogih starih, nepromenjenih kuća. A onda smo stigli do mosta, gde se kao i uvek
nalazila očeva kuća s otvorenim prozorima kroz koje se čulo kreštanje našeg papagaja, i

166
 Anna&zdls

srce mi je od uspomena i sreće počelo da kuca kao ludo. Ušao sam kroz hladovinu i tamu
ulaznih vrata, pa kroz veliki kameni hodnik, ustrčao uz stepenice i ugledao oca kako mi
dolazi u susret. Poljubio me je, smejao se i lupkao me po ramenu, a onda me je bez reči
uhvatio za ruku i odveo do gornjih vrata u hodniku, gde je stajala moja majka i zagrlila
me.
Utom je dotrčala i sluškinja Kristina i pružila mi ruku, a u dnevnoj sobi, gde se
nalazila pripremljena kafa, pozdravio sam papagaja Polija. Prepoznao me je odmah i iz
kaveza se spustio na moj prst i savio svoju lepu sivu glavicu da bih ga češkao. U sobi su
bile nove tapete, a sve drugo je ostalo isto, od slike babe i dede i staklenog ormara, do
staromodnog u lila obojenog zidnog sata; šoljice su stajale na prekrivenom stolu, a u
mojoj je bio buketić rezeda, koji sam gurnuo u rupicu na reveru.
Preko puta mene je sedela majka, gledala me i dodala mi mlečni hlepčić; opomenula
me je da ne govorim dok jedem, a postavljala je jedno pitanje za drugim, na koje sam
morao da odgovaram. Otac je ćuteći slušao i gladio svoju već osedelu bradu, i ispitivački i
prijateljski me zagledao kroz stakla naočara. I dok sam ih bez preterane skromnosti
izveštavao o svojim doživljajima, delima i rezultatima, sa zadovoljstvom sam osetio da za
sve dobro što mi se dešava moram njima da zahvalim.
Tog prvog dana nisam želeo ništa drugo da vidim osim stare očeve kuće, za sve
ostalo bilo je sutra ili kasnije sasvim dovoljno vremena. Posle kafe smo obišli sve sobe,
kuhinju, hodnike i ostave, i skoro sve je bilo isto kao nekada, a i kada bih otkrio ponešto
novo, ostalima bi to bilo staro i raspravljali bismo da li je to bilo tako i u moje vreme.
U maloj bašti koja je ležala između zidova obraslih bršljanom, na padini brega,
obasjavalo je popodnevno sunce čiste staze i oluke za kišu, poluprazno bure za vodu i
veličanstvene raznobojne leje; sve se osmehivalo. Seli smo na verandu u udobne stolice,
gde je kroz veliko providno lišće žbunja prolazilo prodorno sunčevo svetio, prigušeno i
toplo. Nekoliko pčela je jako zujalo i činilo se kao da su izgubile put.
Otac je gologlav čitao Očenaš povodom mog povratka kući, a mi smo stajali mirni,
držeći se za ruke. Iako me je taj neobični čin malo kosnuo, radosno sam slušao te stare
svete reči i sa zahvalnošću sa ostalima izgovorio amin.
Onda je otac otišao u radnu sobu, brat i sestra su izašli, sve je bilo mirno i za stolom
smo sedeli samo majka i ja. To je bio trenutak kome sam se dugo radovao i od koga sam
strahovao. Iako je moj povratak bio radostan i dobrodošao, moj život poslednjih godina
nije bio nimalo lak i idiličan.
Majka me je gledala svojim lepim i toplim očima, zadržala pogled na mome licu i
možda razmišljala o tome šta treba da kaže i šta treba da pita. Ostao sam miran,
prepletenih prstiju, spreman za ispit koji doduše neće proći potpuno neslavno, ali ću se u
pojedinostima baš postideti.
Gledala me je neko vreme mirno u oči, a onda je u svoje nežne male ruke uzela moju.
„Moliš li se ponekad?”, pitala je tiho.
„U poslednje vreme više ne”, morao sam da joj kažem, a ona me je pogledala malo
uznemireno.
„Navići ćeš se ponovo”, rekla je. A ja sam odgovorio: „Možda.”
Opet smo ćutali neko vreme, a onda je upitala: „Ali ipak, postaćeš častan čovek, zar
ne?”
Mogao sam potvrdno da odgovorim, ali me je ona, umesto da nastavi s brižnim
pitanjima, mazila po ruci, klimala glavom na način koji je značio da ima u mene

167
 Anna&zdls

poverenja i bez ispovedanja. A onda je pitala o mojoj odeći i vešu o kojima sam poslednje
dve godine sam brinuo i nisam ih slao kući na pranje i krpljenje.
„Sutra ćemo sve da pregledamo”, rekla je kad sam je o tome izvestio i time je ceo
ispit doveden do kraja.
Malo iza toga, sestra me je uvukla u kuću.
U sobi za „razvedravanje” sela je za klavir, donela note iz onog doba, koje nisam
dugo slušao niti pevao, ali ni zaboravio. Pevali smo Šubertove i Šumanove pesme, a onda
i Sliherove, nemačke i strane narodne pesme, sve dok nije došlo vreme za večeru. Sestra
je postavljala sto dok sam se ja zabavljao s papagajem, koga smo tretirali kao čoveka. On
je ponešto govorio, imitirao naše glasove i smeh i odnosio se prema svakome od nas
pojedinačno s tačno određenim stepenom prisnosti. Najprivrženiji je bio mom ocu, koji
mu je sve dopuštao, sledeći po rangu je bio moj brat, onda majka, a kao poslednja, sestra,
u koju nije imao poverenja.
Poli je bio jedina životinja u našoj kući, pripadao nam je već dvadeset godina i
tretiran je kao dete. Voleo je razgovore, smeh i muziku, ali ne iz neposredne okoline.
Kada bi bio sam i u susednoj sobi čuo živ razgovor, pažljivo je osluškivao, razgovarao i
smejao se na svoj dobrodušan ironičan način. Ponekada, kada je potpuno neopažen i
sam sedeo na ljuljašci u kavezu, kada bi sve utihnulo a toplo sunce osvetljavalo sobu,
počeo bi dubokim prijatnim tonovima da slavi život i zahvaljuje Bogu zvukovima sličnim
flauti; glasovi su bili svečani, topli i intimni kao samozaboravno pevanje deteta koje se
samo igra.
Posle večere, proveo sam pola sata zalivajući baštu, i kada sam mokar i prljav ušao u
kuću, čuo sam u hodniku polupoznat ženski glas. Brzo sam oprao ruke i ušao, a u sobi je
u ljubičastoj haljini i sa širokim slamnatim šeširom na glavi sedela krupna, lepa devojka.
Kada je ustala, pogledala me i ispružila ruku, prepoznao sam Helenu Kurc, prijateljicu
moje sestre, u koju sam ranije bio zaljubljen.
„Još uvek me prepoznajete?”, upitao sam zadovoljno.
„Lote mi je rekla da ste došli kući”, odgovorila mi je prijateljski. Ali više bi me
radovalo da je jednostavno odgovorila sa „da”. Porasla je, bila je visoka i lepa, a ja nisam
znao šta još da kažem, pa sam otišao do prozora kod cveća, a ona je nastavila razgovor s
majkom i Lote.
Moje oči su gledale na ulicu, moji prsti su se igrali listovima geranijuma, ali moje
misli nisu bile prisutne. Gledao sam sebe u plavo hladno zimsko veče, kako vozim
klizaljke na zaleđenoj rečici i provlačim se između visokog šiblja i iz daljine u opreznim
polukrugovima pratim žensku priliku koja još ne zna dobro da kliza i dopušta da joj
prijateljica pomaže.
Njen glas je sada postao puniji i dublji nego ranije, zvučao mi je blisko, ali skoro i
strano; ona je postala mlada dama, a ja sam se sebi činio kao da još uvek imam petnaest
godina. Kada je odlazila, ponovo sam joj pružio ruku, naklonio se duboko, ali preterano i
ironično, i rekao: „Laku noć, gospođice Kurc.”
„Je li ona ponovo kod kuće?”, upitao sam iza toga.
„Šta bi to trebalo da znači?”, odgovorila mi je Lote, a ja nisam više želeo o tome da
pričam.
Tačno u deset sati kuća je zatvorena i roditelji su pošli u krevet. Otac mi je poželeo
laku noć, stavio ruku na rame i tiho rekao: „Dobro je što si ponovo kod kuće. Raduješ li se
i ti?”

168
 Anna&zdls

Svi su otišli u svoje sobe. I služavka je poželela laku noć. Čulo se još otvaranje i
zatvaranje ponekih vrata, a onda je kuća utonula u duboku noćnu tišinu.
Ja sam pre toga doneo bokalčić piva i držao ga na hladnom. Sada sam ga stavio na
sto u svojoj sobi, a kako je u dnevnoj sobi bilo zabranjeno pušenje, napunio sam lulu
duvanom i zapalio je. Oba prozora moje sobe gledala su na mračno, mirno dvorište, iz
koga su široke stepenice vodile gore do bašte. Tamo iza, gledao sam u jele koje su
dodirivale crno nebo, a iznad njih su svetlucale zvezde. Bio sam budan duže od jednog
sata, gledao sam noćne leptiriće kako obleću oko moje lampe i lagano duvao dim iz lule
kroz otvoreni prozor. U dugim tihim povorkama preda mnom su prolazile bezbrojne
slike moga vremena u domovini i doba dečaštva, duge tihe povorke koje su se dizale,
sijale i ponovo nestajale kao talasi na morskoj površini.
Ujutru sam obukao najbolje odelo, da bih se dopao rodnom gradu i mnogobrojnim
poznanicima i da bih im pružio očigledan dokaz da mi ide dobro i da se nisam vratio kao
puki sirotan. Iznad naše uzane doline nebo je bilo sunčano i blistavoplavo, bele ulice su
bile pomalo prašnjave, pred poštom u blizini stajala su poštanska kola iz Valdorfa, a po
sokacima su se deca igrala klikerima i krpenim loptama.
Moj prvi izlazak je bio preko starog kamenog mosta, najstarije građevine u gradiću.
Ušao sam u malu gotsku kapelu na mostu, kraj koje sam ranije prošao hiljadu puta,
naslonio se na ogradu i gledao u zeleni tok brze rečice niz i uz vodu. Dopadljiva stara
vodenica na čijem je bočnom zidu bio nacrtan beli točak nestala je, a na njenom mestu se
nalazila velika građevina od opeke. Od ostalog se ništa nije promenilo i kao i ranije po
vodi i obali su tumarale nebrojene guske i patke.
S one strane mosta susreo sam se s prvim prolaznikom, mojim školskim drugom
koji je postao mašinista. Nosio je narandžastožutu kecelju i gledao me sumnjičavo i
ispitivački, ali me nije prepoznao. Zadovoljno sam ga pozdravio i polako se odgegao
dalje, dok je on gledao za mnom i još uvek razmišljao. Na prozoru njegove radionice
pozdravio sam kazandžiju s njegovom raskošnom bradom i odmah pogledao ka
strugaru, koji je pustio svoju mašinu da prede i ponudio mi malo burmuta. Stigao sam do
trga, gde se nalazio veliki izvor i prijatna gradska većnica. Tu je bila i knjižara i, mada me
je stari gospodin pre mnogo godina izneo na loš glas zato što sam kod njega naručio
Hajneova dela, ipak sam ušao unutra i kupio olovku i jednu razglednicu. Odatle nije bila
daleko školska zgrada, u prolazu sam razgledao stare udžerice, a na ulaznoj kapiji sam
osetio poznati uznemirujući školski miris i uzdahnuvši žurno se udaljio ka crkvi i
parohovoj kući.
Dok sam obišao još neke ulice i obrijao se kod berberina, već je bilo deset sati i
vreme da posetim teču Mateusa. Kroz krasno dvorište uputio sam se ka njegovoj lepoj
kući, otresao u hodniku prašinu s pantalona i pokucao na vrata. Zatekao sam tetku i obe
njene ćerke kako šiju, a teča je već bio na poslu. Sve je u toj kući odisalo čistim
staromodnim vrednim duhom, pomalo krutim i suviše orijentisanim ka praktičnom, ali
vedrim i pouzdanim. Ne može se iskazati šta se sve tamo stalno čistilo, premeštalo, pralo,
šilo, prelo i štrikalo, a ćerke su još nalazile vremena da se bave muzikom. Obe su svirale
klavir i pevale, doduše dela novih kompozitora nisu znale, ali su im Hendl, Bah, Hajdn i
Mocart bili veoma bliski.
Tetka je skočila i pošla mi u susret, ćerke su odložile vez i pružile mi ruke. Na moje
iznenađenje, ophodile su se sa mnom kao s počasnim gostom i uvele me u najbolju sobu.
Tetka Berta nije dozvolila nikakav izgovor i stavila je pred mene čašu vina i pecivo, a
onda je sela preko puta mene u jednu velelepnu stolicu. Ćerke su ostale tamo gde sam ih
zatekao i nastavile s radom.

169
 Anna&zdls

Juče sam bio pošteđen ispovedanja pred mojom dobrom majkom, ali to je bio samo
jedan deo onoga što me je još čekalo. Nisam želeo da tokom pripovedanja išta
ulepšavam. Tetka je pokazala živahan interes za crkve i propovedaonice svih gradova u
kojima sam živeo. Pošto smo dobrom voljom prevazišli nekoliko malih neprijatnosti,
zajednički smo ožalili odlazak jednog slavnog prelata, koga sam ja mogao, da je bio u
životu, da slušam u Štutgartu.
Onda je došao red da se priča o mojoj sudbini, doživljajima i izgledima, i zaključili
smo da smo imali sreće i da sam na dobrom putu.
„Ko bi na to pomislio pre šest godina!”, razmišljala je naglas.
„Zar sam onda bio toliko loš?”, morao sam da je upitam.
„Ne baš tako, ne to. Ali su tvoji roditelji tada imali mnogo briga.”
Hteo sam da kažem ,,i ja takođe”, ali u osnovi, bila je u pravu i nisam želeo da
ondašnju raspravu ponovo podgrevam.
„To je već prošlo”, samo sam odgovorio i ozbiljno klimnuo glavom.
„Probao si sva moguća zanimanja.”
„Istina je, tetka. I nijedno mi se nije dopalo. Ali i u ovom u kome sam sada, neću
zauvek ostati.”
„Ali ne! Govoriš li to ozbiljno? Sada kada imaš tako dobro nameštenje? Skoro dvesta
maraka mesečno, to je izvrsno za jednog mladog čoveka.”
„Ko zna koliko dugo će to trajati, tetka.”
„Ko to kaže! Trajaće ako se stvarno potrudiš.”
„Pa, nadajmo se. Ali sada moram tamo gore, da posetim tetka Lidiju, a posle toga i
teču u kancelariji. Onda, doviđenja, tetka Berta.”
„Dobro, zbogom. Baš si me obradovao. Svrati još neki put!”
„Naravno, rado.”
U dnevnoj sobi sam se pozdravio s obe devojke, a kod izlaznih vrata još jednom s
tetkom. Sišao sam svetlim, širokim stepenicama i, ako sam do tada imao utisak da
udišem starinski vazduh, sada sam išao ka jednom još starijem.
Gore u kući, u dvema sobicama stanovala je osamdesetogodišnja dedina sestra, koja
me je dočekala s finoćom i elegancijom prošlih vremena. Tu su se nalazili portreti
pradedova, prekrivači i torbice izvezeni staklenim perlama, preko njih buketi cveća,
pejzaži, ovalni ramovi sa slikama i miris sandalovog drveta i nežnog parfema. Tetka
Lidija je nosila violet tamnu haljinu veoma jednostavnog kroja i osim kratkovidosti i
laganog podrhtavanja glave, bila je iznenađujuće sveža i mladolika. Smestila me je na
uzani divan i nije počela da priča o starim vremenima već se raspitivala o mom životu i
idejama i sve pratila s pažnjom i interesovanjem. Bila je tako stara, a kod nje je tako malo
mirisalo i osećalo se na pretke. Još do pre dve godine je često putovala i imala je o
današnjem svetu, iako ga nije sasvim odobravala, jasnu i nezlonamernu predstavu, koju
je držala uvek svezu i dopunjavala je. Pri tome je posedovala veštinu ljubazne
konverzacije - kada se kod nje sedi, razgovor teče bez pauze i uvek je nekako prijatan.
Kada sam odlazio, poljubila me je i oprostila se sa mnom blagosiljajućim pokretom
koji kod nje nisam nikada primetio.
Teču Mateusa sam našao u njegovoj kancelariji nagnutog nad novinama i
katalozima. Olakšao mi je odluku da ne prihvatim ponuđenu stolicu i da što pre odem.
„Tako, opet si kod kuće?”, rekao je.

170
 Anna&zdls

„Da, dugo me nije bilo.”

„I sada ti dobro ide, priča se?”
„Veoma dobro, hvala.”
„Morao bi da pozdraviš moju suprugu.”
„Već sam bio kod nje.”
„Veoma lepo. Pa, onda je sve u redu.”
Ponovo je zaronio glavu u knjige, pružio mi ruku i pošto je približno pogodio pravac,
brzo sam je prihvatio i zadovoljno izašao.
Gradske posete su bile obavljene, krenuo sam kući na ručak, gde je u moju čast
spreman pirinač i teleće pečenje. Posle jela, moj brat Fric me je pozvao u svoj sobičak,
gde je mola stara zbirka leptira pod staklom stajala okačena o zid. I sestra je htela da
proćaska s nama, provukla je glavu kroz oškrinuta vrata, ali je Fric važno odmahnuo
rukom i rekao: „Ne može, mi imamo jednu tajnu.”
Gledao me je ispitivački i kada je na mom licu otkrio zadovoljavajući stepen
napetosti, izvukao je ispod kreveta kutiju prekrivenu plehom i pritisnutu popriličnim
komadima kamenja.
„Pogodi šta je unutra”, rekao je tiho i raspoloženo. Prisećao sam se naših ranijih
zadovoljstava i poduhvata i uzviknuo: „Gušteri.”
„Ne.”
„Belouška?”
„Nije.”
„Gusenice?”
„Ne, ništa živo.”
„Ništa živo? Zašto je kutija onda tako dobro zatvorena?”
„Postoje i opasnije stvari od gusenica.”
„Opasnije? Aha, barut?”
Umesto odgovora, skinuo je poklopac i ja sam ugledao u kutiji značajan arsenal
paketića baruta, različitih zrna, ćumura, upaljača fitilja, komada sumpora, kutijica sa
šalitrom i gvozdenim opiljcima.
„Pa, šta kažeš?”
Bio sam siguran da otac više ne bi mogao da spava kada bi znao da je u dečakovoj
sobi kutija s ovakvim sadržajem. Ali Fric je toliko blistao od uzbuđenja i radovao se
iznenađenju da sam svoje mišljenje obazrivo nagoveštavao i kod njegovog moljakanja se
potpuno umirio. Moralno sam i ja već postao saučesnik, ali sam se vatrometu radovao
kao učenik raspustu.
„Hoćeš li da učestvuješ sa mnom?”
„Hoću. Uveče ćemo ovo izneti odavde i napraviti vatromet u bašti, zar ne?”
„Naravno. Nedavno sam napolju na utrini napravio bombu od četvrt kilograma
baruta. Pukla je kao da je zemljotres. Ali sada više nemam novca, a trebaju nam
raznorazne stvarčice.”
„Ja ću dati jedan talir.”
„Odlično! Imaćemo rakete i velike žabe.”
„Ali obazrivo, u redu?”

171
 Anna&zdls

„Obazrivo! Meni se još nikada ništa nije dogodilo.”

To je bila aluzija na nesrećan događaj koji sam kao četrnaestogodišnjak doživeo
prilikom vatrometa i koji me je za dlaku mogao koštati života.
Pokazao mi je zalihe i skrivene komade, uputio me u svoje novije pokušaje i
pronalaske, probudio u meni radoznalost za ostalo, što će mi kasnije otkriti, ali će ga
privremeno držati u tajnosti.
U tome je prošla njegova pauza i morao je da se vrati na posao. Tek što sam nakon
njegovog odlaska sklonio tajanstvenu kutiju ispod kreveta, ušla je Lote i pozvala me u
šetnju s ocem.
„Šta misliš o Fricu?”, pitao je otac. „Odrastao je, zar ne?”
„Da, jeste.”
,,I prilično je ozbiljan, zar ne? Počinje da se izvlači iz detinjarija. Sada imam stvarno
odraslu decu.”
Samo tako izgleda, pomislio sam i malo se postideo. Popodne je bilo veličanstveno u
kukuruznom polju, plamteo je mak i smejale se bele rade, a mi smo lagano šetali i
razgovarali o lepim i prijatnim stvarima. Poznate staze, šumarci i voćnjaci pozdravljali su
me i mahali mi, a prošla vremena su mi se prikazivala tako ozareno i ljupko kao da je
tada sve bilo dobro i potaman.
„Sada moram nešto da te pitam”, počela je Lote. „Mislila sam da na par nedelja
pozovem svoju prijateljicu u goste.”
„Tako, a odakle je ona?”
„Iz Ulma. Starija je dve godine od mene. Šta misliš? Sada kada si tu, naravno da je to
najvažnije, pa mi reci ako bi ti njena poseta smetala.”
„A kakva ti je ta prijateljica?”
„Završila je ispit za učiteljicu.”
„Ma nemoj!”
„Stvarno. Ona je vrlo prijatna i ne pravi se da je učena glava, stvarno ne. Uostalom, i
nije postala učiteljica.”
„A zašto ne?”
„Moraćeš sam da je pitaš.”
„Pa onda, da li dolazi?”
„To zavisi od tebe. Ako želiš da budemo sami, doći će neki drugi put. Zato te i pitam.”
„Moram s dugmadi da odigram hoću-neću.”
„E onda odmah reci da.”
„Dobro, da.”
„Fino, već danas ću joj pisati.”
„Pozdravi je i s moje strane.”
„To je baš i neće obradovati.”
„A kako se zove?”
„Ana Amberg.”
„Amberg je lepo. Ana je sveto ime, ali malo dosadno, pogotovo ako ne može da se
skrati.”
„Da li je Anastasija lepše?”

172
 Anna&zdls

„Da, i od toga može da se napravi Stasi ili Stasel.”

U međuvremenu smo stigli na poslednju uzvišicu, koja je od jednog odmorišta ka
drugom izgledala prilično blizu, ali se odužila. Sada smo s jedne stene, preko čudno
skraćenih polja s kojih smo se popeli, ugledali kako u dubokoj uskoj dolini leži grad. Iza
nas, dokle god dopire pogled, prostirala se talasasta crna borova šuma, tu i tamo
prekinuta uzanom livadom ili pšeničnim poljem koje je u plavičastom crnilu svetlelo
svom žestinom.
„Nigde nije tako lepo kao ovde”, rekao sam zamišljeno.
„To ti je zavičaj, dete. I lep je, to je istina.”
„Da li je tvoj zavičaj lepši, tata?”
„Ne, ali tamo gde si bio, dete, sve je lepše i svetije. Zar nikada nisi osetio nostalgiju?”
„Da, tu i tamo.”
U blizini se nalazilo mesto u šumi gde sam kao dečkić lovio crvendaće. A nešto dalje
morale su da stoje ruševine kamene kule koju smo mi deca nekada sagradili. Ali otac se
umorio, pa smo posle kraće pauze počeli da se spuštamo drugim putem.
Rado sam hteo da doznam još nešto o Heleni Kurc, ali se nisam usudio da bilo šta
počnem, da me ne bi otkrili. U besposlenom miru kod kuće, s radosnim izgledima na više
besposlenih nedelja odmora, moja mladalačka narav je počela da čezne i pravi ljubavne
planove za koje je bila potrebna samo povoljna polazna tačka. Ali to mi je upravo
nedostajalo. Što god sam se više u sebi bavio slikom lepe devojke, to sam manje
hladnokrvno mogao da se raspitujem o njoj i njenim prilikama.
U laganoj šetnji ka kući, na obodu livada smo skupljali cveće i pravili velike bukete,
što je bila veština koju dugo nisam upražnjavao. U našoj kući je majka stvorila naviku da
u sobama ne držimo samo cveće u saksijama, već su i na svim stolovima i komodama
uvek stajali buketi svežeg cveća. Mnogobrojne jednostavne vaze, staklene posude i
bokale sakupljala je godinama i niko od nas se iz šetnje nije vraćao bez cveća, paprati ili
procvetale grančice.
A meni se činilo da godinama nisam video poljsko cveće. Jer ono izgleda sasvim
drugačije kad se posmatra očima slikara kao ostrvo boje u zelenoj zemlji nego kad se
klečeći vidi i bira najlepši cvet za branje. Otkrio sam male skrivene biljke čiji su me
cvetovi podsećali na dane školskih izleta, i druge, koje su se mojoj majci posebno sviđale
ili ih je nazivala posebnim imenima koja je sama izmišljala. Bilo ih je još mnogo, i sa
svakim od njih mi se vraćao delić sećanja i iz svake plave ili žute čašice radosno me je
posmatralo moje detinjstvo, neobično milo i pravo u oči. U takozvanoj sali u našoj kući,
stajale su mnoge visoke kutije od borovog drveta u kojima je u neredu ležalo blago od
knjiga još iz dedinog doba, nabacano i na neki način zanemareno. Tu sam kao dečak
među požutelim knjigama pronašao i pročitao Robinsona i Gulivera u reljefnim
koricama, a osim toga stare priče o moreplovcima i istraživačima, a kasnije i mnoge
knjige lepe književnosti kao što su Čuvar pobede, jedna priča iz manastira, Novi Amadis,
Reporterove patnje i Osijana, onda mnogo knjiga od Žan Pola, Stilinga, Valtera Skota,
Platena, Balzaka i Viktora Igoa, kao i malo Lavatersovo izdanje fiziognomije,
mnogobrojne ljupke godišnjake, džepne knjige i narodne kalendare, stare ilustrovane
bakroreze od Hodovika i kasnije od Ludviga Rihtera, kao i švajcarske ilustracije u
duborezu od Distelija.
Uveče, kad nismo muzicirali, ili kad se sa Fricom nisam bavio pripremanjem baruta,
iz kutije s blagom sam uzimao bilo koju knjigu i puštao dimove iz lule u požutele stranice

173
 Anna&zdls

o kojima su moji preci uzbuđeno pričali, uzdišući i razmišljajući. Jednu knjigu, Titana od
Žan Pola, moj brat je upotrebio za potrebe vatrometa. Kada sam prve dve knjige pročitao
i potražio treću, priznao je, ali je dodao da je ionako već bila oštećena.
Uopšte, večeri smo provodili veoma lepo i zabavno. Pevali smo, Lote je svirala na
klaviru, Fric na violini, mama nam je pričala priče iz njenog detinjstva, Poli je zviždukao
u kavezu i pripremao se za spavanje. Otac je mirovao kraj prozora ili lepio slike u
slikovnicu za male nećake.
Uopšte mi nije smetalo kada je jedne večeri svratila Helena Kurc. Ponovo sam je
gledao iznenađeno, kako je postala lepa i potpuna. Kada je stigla, još su gorele sveće na
klaviru, pa je otpevala sa mnom jednu pesmu za dva glasa. Ja sam pevao potpuno tiho da
bih čuo svaki ton njenog dubokog glasa. Stajao sam iza nje i kroz njenu smeđu kosu sam
video zlatne plamičke sveća i ramena koja se pri pevanju lagano pokreću i pomislio kako
bi bilo divno pomilovati je po kosi.
Neopravdano sam imao osećaj da sam s njom odranije bio povezan kroz određena
sećanja, zato što sam još u vreme prve pričesti bio u nju zaljubljen, pa je njeno
ravnodušno prijateljstvo za mene bilo razočaranje. A nisam znao da je taj odnos postojao
samo s moje strane i da je za nju bio potpuno nepoznat.
Kasnije, kada je krenula kući, uzeo sam šešir i krenuo s njom do staklenih vrata.
„Laku noć”, rekla je, ali ja nisam prihvatio njenu ruku već sam rekao: „Želeo bih da
vas otpratim do kuće.”
Nasmejala se.
,,Oh, to nije potrebno, hvala lepo. To ovde nije u modi.”
„Tako?”, rekao sam i propustio je ispred sebe. Ali tada je moja sestra uzela slamni
šešir s plavom trakom i doviknula: „Idem i ja s vama.”
Sve troje smo sišli niz stepenice. Usrdno sam otvorio teška dvorišna vrata, izašli smo
u mlaki sumrak i lagano krenuli kroz grad, preko mosta i gradskog trga, oko zgrade
uprave do kuće Heleninih roditelja. Devojke su brbljale kao dva čvorka, a ja sam se
radovao što sam prisutan i što sam deo te deteline s tri lista. Povremeno bih usporio i
činilo se kao da posmatram kakvo je vreme, zaostajao par koraka da bih mogao da vidim
kako ona ponosno i uspravno drži glavu na svetlom vratu i kako korača snažnim,
ujednačenim i kratkim koracima.
Pred njenom kućom, pružila nam je ruku i ušla. Pre nego što je zatvorila vrata, u
tamnom hodniku sam video odblesak njenog šešira.
„Ona je baš lepa devojka, zar ne? I veoma je mila”, rekla je Lote.
,,U pravu si. A kako stoji s tvojom prijateljicom, dolazi li uskoro?”
„Tek juče sam joj pisala.”
„Ah tako. Hoćemo li istim putem kući?”
„Mogli bismo da idemo i pored bašta?”
Išli smo uzanim stepenicama pored baštenskih ograda. Već je bilo mračno, trebalo je
biti oprezan, mnoge stepenice su propale, a trule daščice ograda su ležale po stazi.
Već smo bili blizu naše bašte i videla se svetlost lampe u dnevnoj sobi.
A onda smo čuli šaputavo: „Pst! Pst!” Sestra se uplašila. Pojavio se Fric, koji se tu
prikrio i očekivao nas.
„Ostanite tu i pazite!”, doviknuo je. Sumporovim drvcetom je upalio fitilj i prišao
nam.

174
 Anna&zdls

„Ponovo vatromet?”, dobacila je Lote.

„Neće biti nikakve pucnjave”, sigurno je obećao Fric. „Gledajte samo pažljivo, ovo je
moj pronalazak.”
Čekali smo da izgori fitilj. Tada je počelo nešto da pucketa i da izleću nevoljne,
slabašne varnice, kao kod mokrog baruta. Fric je goreo od zadovoljstva.
„Sada će da počne, evo odmah, prvo bela vatra, onda prasak, zatim crveni plamen, a
onda divna plava vatra.”
Međutim, nije se dogodilo to što je zamislio. Posle pojedinačnog sevanja i praskanja,
sva ta divotarija odlete s jednim snažnim prigušenim praskom kao beli oblak, u vazduh.
Lote se smejala, a Fric se rastužio. Dok sam ga tešio, debeli oblaci barutnog dima su
svečano i polako plovili preko tamne bašte.
„Plava vatra se ipak malo videla”, započeo je Fric, a ja sam to potvrdio. A onda mi je
skoro uz plač izložio čitavu konstrukciju njegove veličanstvene vatre i kako je to sve
trebalo da izgleda.
„Uradićemo to ponovo”, rekao sam.
„Sutra?”
„Ne, Fric. Sledeće nedelje.”
Mogao sam da pristanem i za sutradan. Ali glava mi je bila puna misli o Heleni Kurc i
upustio sam se u lude maštarije da sutra lako može nešto lepo da se dogodi, možda da
nas uveče opet poseti ili da ču joj se odjednom dopasti. Ukratko, sada sam se bavio
stvarima koje su mi bile važnije i uzbudljivije nego svi vatrometi sveta.
Ušli smo kroz baštu u kuću i u dnevnoj sobi zatekli roditelje kako igraju „dame”. Sve
je bilo jednostavno, sve se podrazumevalo i drugačije nije moglo biti. Ali je ipak bilo
drugačije, kako mi se čini danas, kada sam beskrajno daleko. Jer danas onog zavičaja više
nema. Stara kuća, bašta i veranda, sobice, nameštaj i slike, papagaj u njegovom velikom
kavezu, onaj dragi stari grad i cela dolina su mi postali strani i ne pripadaju mi više.
Majka i otac su umrli, mesto rođenja je ostalo samo u sećanju i tugovanju za njim; mene
tamo više ne vodi nijedan put.
Oko jedanaest sati uveče, dok sam sedeo nad debelom knjigom Žan Pola, moja mala
uljana lampa je počela da se gasi. Trzala se, ispuštala slabašne plašljive zvuke, plamen je
postao crven, a onda čađav, i kada sam je pogledao i odvrnuo fitilj, primetio sam da više
nema ulja. Bilo mije žao zanimljivog romana koji sam čitao, ali nije išlo da u mračnoj kući
tumaram unaokolo i tražim ulje.
Dunuo sam u lampu koja se dimila i zlovoljan legao u krevet. Napolju se podigao
topli vetar i blago duvao kroz jele i jorgovan. U žbunju u dvorištu pevao je cvrčak. Nisam
mogao da zaspim i ponovo sam mislio na Helenu. Činilo mi se potpuno beznadežno od te
nežne i drage devojke dobiti nešto drugo osim da je čežnjivo gledam, što me je u isto
vreme bolelo i pričinjavalo mi zadovoljstvo. Obuzela me je vrelina i patnja kada sam
zamislio njeno lice, zvuk njenog dubokog glasa i njen hod, sigurni i energični ritam
koraka od one večeri kada smo išli ulicama i preko gradskog trga.
Ustao sam iz kreveta, bilo je isuviše vruće, a ja uznemiren da bih mogao da spavam.
Došao sam do prozora i gledao. Između isprepletanih dremljivih oblaka plovio je bled
okrnjen mesec i cvrčak je još cvrčao u dvorištu. Najradije bih još neko vreme proveo
napolju, ali kućna vrata su se kod nas zatvarala u deset sati, i kada bi se nešto dogodilo
da bi posle tog vremena morala da budu otvorena i upotrebljena, to je u našoj kući uvek

175
 Anna&zdls

bilo neobičan, avanturistički i neprijatan događaj. A ja čak nisam ni znao gde se ključ
nalazi.
Setio sam se prethodnih godina, kada sam kao poluodrastao momak život u
roditeljskoj kući doživljavao kao ropstvo i noću se nečiste savesti ali avanturistički
raspoložen potajno iskradao iz kuće da bih u jednoj staroj krčmi popio flašu piva. Pri
tome sam koristio zadnja vrata, iza bašte, koja su se zatvarala samo rezom, onda bih
preskočio ogradu i uzanim stepenicama pored susedne bašte izašao na ulicu.
Navukao sam pantalone, uzeo cipele u ruku i bos se odšunjao iz kuće, prešao preko
baštenske ograde i lagano šetao kroz uspavani grad dolinom duž reke koja je prigušeno
šumela i igrala se sa drhtavim odsjajem meseca.
Biti noću napolju, pod nemim nebom, pored reke koja mirno protiče, uvek je vrlo
tajanstveno i dodiruje najdublja osećanja u duši. Tada smo bliži onom iskonskom,
osećamo srodstvo sa životinjama i rastinjem, i kao da se sećamo praistorijskog života
kad se još nisu gradili kuće i gradovi, kada je čovek bez stalnog mesta boravka mogao
šumu, reku, planinu, vuka i jastreba da smatra sebi ravnim, mogao je kao prijatelja ili
smrtnog neprijatelja da ih voli ili da ih mrzi. Noć odbacuje i uobičajeni osećaj
zajedničkog života; jer kada više nema svetlosti i kada se ne čuju ljudski glasovi, oseća se
probuđena usamljenost i odvojenost i prepuštenost samom sebi. Onaj strašan ljudski
osećaj da ne može izmaći samoći, da živi sam i da sam iskusi i podnosi bol, strah i smrt,
tiho odjekuje u svakoj misli, zdravima i mladima kao senka i opomena, a slabima i
starima kao jeza.
Nešto malo od toga sam i ja osećao, ali je barem zaćutala moja zlovolja i razbudile su
se prijatne misli. Bolelo me je kada bih pomislio da lepa i dostojna žudnje Helena
verovatno nikada neće s istim osećanjem pomisliti na mene kao što ja mislim na nju; ali
znao sam da neću propasti zbog bola neuzvraćene ljubavi i imao sam neodređeno
predosećanje o tome da tajanstveni život skriva mračnije ponore i ozbiljnije sudbine od
patnji jednog mladića na odmoru.
Ipak, moja krv je ostala vrela i donosila mi je, protiv moje volje, iz mlakog vetra ruke
koje miluju smeđu kosu, tako da ova kasna šetnja nije doprinela niti da se umorim niti da
postanem pospan. Spustio sam se preko izbledele livade do reke, skinuo odeću i skočio u
hladnu vodu, a moćna rečna struja me je odmah primorala da pružim snažan otpor.
Čitavih četvrt sata sam plivao uz reku, a sveža voda je odagnala potištenost i setu, i kada
sam rashlađen, pomalo umoran i mokar, navukao odeću, povratak kući je bio lak i
prijatan. Posle uzbuđenja koje su doneli prvi dani, postepeno sam ulazio u mirnu
svakodnevicu rodne kuće. Tamo, napolju, kretao sam se od grada do grada, među
mnogobrojnim ljudima, između poslova i snova, između studija i noćnih terevenki, neko
vreme živeo od hleba i mleka, a zatim od knjiga i cigareta, svaki mesec mi je bio
drugačiji. A ovde je sve bilo kao pre deset i kao pre dvadeset godina, ovde su dani i
nedelje prolazili vedro, mirno i u istom ritmu. I ja, koji sam postao stranac, naviknut na
nestalne i raznovrsne doživljaje, ponovo sam se u sve uklopio kao da nisam nikada ni
otišao, interesovao sam se za ljude i stvari koje sam potpuno zaboravio i nisam opazio
ništa što bi mi bilo strano.
Časovi i dani su mi tekli lagano i bez traga, kao letnji oblaci, svaki je bio slika
prepuna boja, svaki je izazivao različita osećanja. Zalivao sam baštu, pevao s Lote, pucao
s Fricom, ćaskao s majkom o nepoznatim gradovima a s ocem o novim svetskim
događanjima, čitao sam Getea i Jakobsena.

176
 Anna&zdls

Tada mi se činilo da je glavna stvar Helena Kurc i moja zadivljenost njome. Ali i to je
bilo kao i sve ostalo. Satima sam bio uzbuđen, a onda bih satima bio ravnodušan,
postojan je bio samo moj osećaj života koji je odisao radošću, osećaj plivača koji pliva po
mirnoj vodi, bez žurbe, bez cilja, bez napora i briga. U šumi su kreštale kreje, dozrevale
borovnice, u bašti su cvetale ruže i dragoljubi, a ja sam učestvovao u tome, smatrao sam
svet veličanstvenim i čudesnim, kao što i jeste, i pitao sam se kako će biti kada jednom
budem pravi muškarac, star i mudar.
Jednog popodneva do grada je doplovio veliki splav, ja sam skočio na njega, seo na
gomilu trupaca i plovio par sati niz reku pored sela i imanja i ispod mostova, a iznad
mene je podrhtavao topao vazduh i kovitlali se teški oblaci uz laku grmljavinu; ispod
mene je udarala, šumela i penušala sveza i hladna voda. Zamišljao sam kako bi bilo da je
Helena sa mnom, da sedimo s rukom u ruci, pokazujemo jedno drugom lepote sveta,
odavde pa sve do Holandije.
Kada sam daleko dole u dolini napuštao splav, nisam skočio dovoljno i upao sam do
grudi u vodu. Ali, u povratku kući, nakvašena odeća se na meni osušila. Kada sam
konačno posle dugog hodanja umoran i prašnjav stigao do grada, kod prvih kuća sam
sreo Helenu Kurc u crvenoj bluzi. Skinuo sam šešir, ona mi je uzvratila pozdrav, a ja sam
odmah počeo da maštam. Te večeri mi se ponovo činilo da je sve beznadežno, a sebi sam
ličio na nekoga ko sastavlja budalaste planove i zuri u zvezde. Pre spavanja sam pušio
moju divnu lulu na čijoj su glavi bila nacrtana dva srndaća, a onda do jedanaest sati čitao
Vilhelma Majstera.
Sledeće večeri smo se oko pola devet Fric i ja peli uz kamenito brdo. Imali smo težak
paket koji smo nosili na smenu, a u njemu se nalazilo tuce teških žabica, šest raketa i tri
velike eksplozivne sprave, uz mnogobrojnu sitnu opremu.
Bilo je mlako, a plavičasto nebo je bilo okićeno finim, tiho plovećim oblačićima, koji
su prelazili preko crkvenog tornja i vrhova brda i prilično sakrivali svetlost prvih zvezda.
S vrha brda gde smo najpre seli da se odmorimo gledao sam kako naša uska rečna dolina
sija na bledom večernjem svetlu. Dok sam pogledom prelazio preko grada do sledećeg
sela, mosta i vodenice i uske žbunjem stisnute reke, moje večernje raspoloženje su opet
obuzele misli na lepu devojku i najradije bih sam sanjario i čekao da se pojavi mesec. Ali
to nije bilo moguće, moj brat je već sve raspakovao i iza mojih leđa me iznenadio
praskom dve žabice, koje je spojio kanapom i uvezao na šipku.
Malo sam se naljutio. Ali Fric se od srca grohotom smejao i bio tako zadovoljan da
sam mu odmah oprostio i smejao se zajedno s njim. Brzo smo jedan za drugim zapalili tri
posebno snažne eksplozivne naprave i osluškivali gromoglasnu pucnjavu kako se
proteže uz i niz dolinu, višestruko i dugo odjekuje i gubi se negde u daljini. Onda su na
red došle žabice, pa lepršavi rojevi, onda veliki vatreni točak, a za kraj smo ispaljivali
polako, jednu za drugom, naše divne rakete u crno noćno nebo.
„Prava raketa je u stvari skoro kao božja služba”, rekao je moj brat, koji se u
poslednje vreme rado slikovito izražavao, „ili kao kad neko peva umilnu pesmu, zar ne?
To je tako svečano.”
Poslednje žabice smo bacili na povratku kući, među opasne dvorišne pse koji su
prestravljeno zavijali, a zatim još čitavih četvrt sata ljutito lajali. Opušteno i crnih prstiju
vratili smo se kući kao dva momka posle vesele lumperajke. Roditeljima smo se hvalili
lepom večernjom šetnjom, pogledom na dolinu i zvezdanim nebom.
Jednoga jutra, dok sam na prozoru hodnika pušio lulu, dotrčala je Lote vičući: „U
jedanaest sati stiže moja prijateljica.”

177
 Anna&zdls

„Ona Ana Amberg?”

„Naravno, hoćemo li je dočekati?”
„Možemo.”
Dolazak očekivanog gosta koga se do sada uopšte i nisam setio, nije me posebno
obradovao. Ali nije bilo druge, pre jedanaest krenuo sam sa sestrom na stanicu. Došli
smo dosta rano i šetkali tamo-amo po peronu.
„Možda se vozi drugom klasom” rekla je Lote.
Pogledao sam je ne verujući joj.
„Može biti. Ona je iz imućne kuće, ali ako je jednostavno...”
Zaprepastio sam se. Zamislio sam razmaženu damu s pozamašnim prtljagom koja
izlazi iz druge klase i koja udobnu očevu kuću i mene samog ne smatra dovoljno
pristojnim.
„Ako se doveze drugom klasom, neka radije nastavi da se vozi dalje.”
Lote je bila ljuta, želela je da me ukori, ali je u tom stigao voz i ona je brzo potrčala
napred. Pošao sam za njom bez žurbe i ugledao njenu prijateljicu kako izlazi iz vagona
treće klase, opremljena sivim svilenim kišobranom, velikom maramom i skromnim
ručnim koferom.
„Ana, ovo je moj brat.”
Rekao sam „pomozi Bože” i uprkos trećoj klasi nisam znao šta da mislim o njoj. Uzeo
sam joj kofer iz ruke; bio je veoma lak, ali nisam ga nosio sam već sam pozvao nosača i
predao mu ga. Koračao sam između dve gospođice ka gradu i čudio se koliko toga jedna
drugoj imaju da ispričaju. Ali gospođica Amber mi se dopala. Doduše, malo sam se
razočarao, jer nije bila posebno lepa, ali je zato imala nečeg prijatnog u licu i glasu što
budi blagorodnost i poverenje.
Posmatrao sam majku koja ih je čekala pred staklenim vratima. Ona je umela dobro
da oceni ljudska lica i koga bi posle prvih ispitivačkih pogleda prihvatila s osmehom
dobrodošlice, taj je kod nje mogao da računa na dobar prijem. Video sam kako je
gospođicu Amber gledala u oči, klimnula je glavom, pružila joj obe ruke i bez reči je
prihvatila kao domaću i od poverenja. Tako je nestala moja nepoverljivost prema
stranom biću, gošća je prihvatila ponuđene ruke i prijateljstvo, srdačno i bez mnogo
uobičajenih fraza, i od prvog trenutka je postala domaća.
U svojoj mladoj pameti i poznavanju života, istog dana sam sa sigurnošću zaključio
da prijatna mlada dama poseduje bezazlenu prirodnu vedrinu pa, iako bez životnog
iskustva, može da postane veoma dragoceni drugar.
Devojaka s kojima se moglo drugarski ophoditi i pričati o životu i literaturi, u mom
dotadašnjem okruženju je bilo veoma malo. Prijateljice moje sestre su mi do tada uvek
bile ili predmet zaljubljenosti ili sam prema njima bio ravnodušan. Tako da mi je bilo
novo i drago da joj se bez ustručavanja obraćam i da s njom kao sa sebi ravnim pričam o
raznim stvarima. Ali, uprkos jednoličnosti njenog glasa, govoru i načinu razmišljanja,
osećao sam ženstvenost koja me je toplo i umilno dodirivala.
Pored toga, malo postiđen primetio sam kako Ana mirno, prikladno i bez uzbuđenja
deli naš zajednički život i nalazi svoje mesto u takvom načinu življenja. Jer, svi moji
prijatelji koji su već ovde bili gosti za vreme raspusta, prilično su se ustručavali i sa
sobom su donosili mnogo neobičnih navika; i ja sam uvek u prvim danima posle
povratka kući bio bučniji i zahtevniji više nego što je to bilo potrebno.

178
 Anna&zdls

Ponekad sam bio iznenađen kako je Ana malo pažnje zahtevala od mene; u
razgovoru sam mogao da budem skoro neuljudan, a ona se ne bi uvredila, dok sam i u
najvatrenijem razgovoru s Helenom Kurc upotrebljavao samo obazrive reči pune
poštovanja.
Tih dana je Helena više puta dolazila kod nas i činilo se da joj se prijateljica moje
sestre dopada. Jednom smo svi zajedno bili pozvani u baštu kod teče Mateusa. Služeni su
kafa i kolači, a iza toga vino od ogrozda, igrali smo bezopasne dečje igre ili raspoloženo i
pristojno tumarali po bašti, čija je brižljiva čistoća sama po sebi tražila uljudno
ponašanje.
Posebno mi je bilo prijatno da Anu i Helenu posmatram zajedno i da razgovaram s
obe u isto vreme. S Helenom Kurc, koja je ponovo čudesno lepo izgledala, mogao sam da
pričam samo o površnim stvarima, i to sam radio jednim odmerenim tonom, dok sam s
Anom i o najinteresantnijem ćaskao bez uzbuđenja i ustezanja. I dok sam joj zbog toga
bio zahvalan i osećao se sigurnim, ipak sam stalno gledao prema lepotici čiji me je izgled
usrećivao, ali i uvek ostavljao nezasićenim.
Moj brat Fric se mučno dosađivao. Kada je pojeo dovoljno kolača, predložio je
nekoliko grubih igara, od kojih su neke bile zabranjene, a neke brzo napuštene. U
jednom momentu me je pozvao na stranu i gorko mi se požalio na popodnevni provod.
Kada sam slegnuo ramenima, prepao me je priznanjem da ima barut u džepovima i da
mu je namera da ga pri uobičajeno dugom opraštanju devojaka, upali. Tek uz najusrdnije
molbe sam ga odgovorio od te zamisli. Iza toga je otišao u najudaljeniji kutak bašte i
zavukao se pod žbunje ogrozda. Odao sam društvu njegove namere i nakon toga se s
ostalima smejao njegovoj dečačkoj zlovolji, iako sam ga dobro razumeo i bilo mi ga je
žao.
S obe rođake je bilo lako izaći na kraj. Nisu bile razmažene. Teča se povukao odmah
posle kafe. Tetka Berta se uglavnom držala Lote, a ja sam ispunio svoju obavezu, vodeći s
njom kratak razgovor o pripremi bobičastog voća za zimu. Tako sam ostao u blizini obe
devojke i u pauzi razgovora se bavio razmišljanjem o tome zašto se s devojkom u koju si
zaljubljen mnogo teže razgovara nego s nekom drugom. Veoma sam želeo da Heleni dam
bilo kakav znak blagonaklonosti, ali ništa mi nije padalo na pamet. Konačno sam od
mnoštva ruža ubrao dve i jednu dao Heleni, a drugu Ani.
To je bio poslednji bezbrižni dan moga raspusta. Sledećeg dana sam u gradu od
jednog uzgrednog poznanika čuo da Helena odlazi u tu i tu kuću i da će uskoro doći do
veridbe. On je to ispričao uzgred, između ostalih novosti, a ja sam se čuvao da se ne
odam. Iako je to bilo samo govorkanje i mada sam od Helene i tako malo očekivao, sada
sam se uverio da je za mene izgubljena. Unezveren sam se vratio kući i uleteo u sobu.
Po svoj prilici, moja prilagodljiva mladost ne bi mogla dugo da tuguje. Ipak me je
više dana bilo nemoguće oraspoložiti, lutao sam potpuno sam šumskim stazama,
rastrojen i tužan tumarao po kući i maštao, a uveče zatvarao prozore u sobi i svirao
violinu.
„Nešto nije u redu, mladiću moj?”, upitao me je otac i položio mi ruku na rame.
„Loše sam spavao”, odgovorio sam i nisam slagao. Više ništa nije izvukao od mene.
Tada mi je rekao nešto što mi je kasnije često padalo na pamet.
„Neprospavana noć”, rekao je, „uvek je neprijatna stvar. Ali je podnošljiva ako čovek
razmišlja o dobru. Kada legne i ne zaspi, naljuti se i razmišlja o mučnim stvarima. Ali uz
malo volje može se razmišljati i o lepom.”

179
 Anna&zdls

„Može li?”, upitao sam ga. „Onda sam ja poslednjih godina bez ikakve sumnje
upotrebljavao svoju slobodnu volju.”
„Da, može biti”, odgovorio mi je otac energično.
Čas kada sam posle više ćutljivih i gorkih dana prvi put zaboravio sebe i svoju
patnju, živeo s drugima i bio srećan, još uvek mi je jasno u sećanju. Sedeli smo uz
popodnevnu katu u dnevnoj sobi; nedostajao nam je Fric. Ostali su bili čili i razgovorljivi,
a ja nisam otvarao usta niti učestvovao u tome iako sam potajno već osećao potrebu za
razgovorom i druženjem. Kako to ide kod mladih ljudi, svoj bol sam ogradio zidom
ćutanja i branio ga prkosom, a ostali su me po dobrom običaju naše kuće ostavljali na
miru i poštovali moje neraspoloženje. Ja sam smatrao da još nije vreme da porušim
zidove, i dalje sam ozbiljno igrao onu ulogu koja je neophodna, iako mi je postala već
dosadna, a i stideo sam se tako kratkotrajnog mučenja.
A onda je naše mirno ispijanje kafe prekinulo treštanje trube, odvažno i agresivno
duvanje, red gromoglasnih drskih zvukova, koji nas je u trenutku sve podigao sa stolica.
„Nešto gori!”, uzviknula je užasnuto moja sestra.
„To je vrlo komičan signal za požar!”
„Pa onda je to razmeštanje vojnika po kućama.”
Uto smo se svi već nagnuli kroz prozore. Na ulici, upravo pred našom kućom,
ugledali smo buljuk dece, a u sredini jednu veliku belu bedeviju i na njoj u vatrenocrveno
obučenog svirača, čiji su se truba i odeća razmetljivo caklili na suncu. Dok je duvao u
trubu, čudnovati čovek je gledao gore ka svim prozorima i pri tome otkrivao svoje tamno
lice s ogromnom ugarskom bradom. I dalje je fanatično duvao, svirajući signale za
uzbunu i čitav niz veselih melodija, sve dok svi prozori u susedstvu nisu bili popunjeni
radoznalcima. Onda je odložio instrument, pogladio bradu, levu ruku stavio na bok,
desnom zauzdavao nemirnog konja i počeo da priča. Na proputovanju i samo ovoga
dana, njegova svetski poznata trupa će se zadržati u ovom gradiću, odazivajući se
mnogobrojnim i usrdnim molbama, večeras će prikazati gala predstavu s dresiranim
konjima, ekvilibristikom i velikim pantomimičarem. Odrasli ulaz plaćaju dvadeset
pfeniga, a deca polovinu te sume. Tek što smo sve čuli i primetili, konjanik je zgrabio
svoju blistavu trubu i odjahao praćen istim buljukom dece i prašinom.
To smešno i radosno uzbuđenje koje je konjanik sa svojom najavom probudio u
nama dobro mi je došlo, te sam ga u istom trenutku prihvatio da prekinem svoje turobno
čutanje i budem radostan među radosnima. Odmah sam pozvao obe devojke na večernju
predstavu. Otac je posle malo opiranja odobrio, i nas troje smo se odmah spustili do
Brila, da ovaj spektakl pogledamo i spolja. Zatekli smo dva čoveka zaposlena oko
postavljanja okrugle arene koju su ogradili debelim konopcem. Zatim su započeli
izgradnju tribina, a za to vreme, pored njih je na stepenicama zelene prikolice sedela
strašno debela stara žena i štrikala. Slatka bela pudlica joj je ležala kraj nogu. Dok smo to
posmatrali, crveni konjanik se vratio iz grada, vezao belca za kola, svukao svoju bleštavu
odeću i u košulji prišao da pomogne kolegama.
„Siroti momci”, reče Ana. Međutim, ja sam odbio njeno sažaljenje, bio sam na strani
umetnika i hvalio njihovu druželjubivost i lutalački život. „Najradije bih”, objasnio sam, „i
sam išao s njima, penjao se na visoko uže i posle predstave išao unaokolo s tanjirom,
skupljajući novac.”
„To bih volela da vidim”, raspoloženo se nasmejala ona.

180
 Anna&zdls

Umesto tanjira uzeo sam šešir, imitirao pokrete skupljača priloga i pokorno molio za
dodatak za klovna. Zavukla je ruku u džep, nekoliko trenutaka neodlučno tražila i ubacila
mi novčić u šešir, a ja sam ga uzeo, zahvalio se i stavio ga u džep prsluka.
Talas potiskivanog veselja me je preplavio i opio, svakog dana sam bio neobuzdan
kao dete, pri čemu je možda bila u igri i spoznaja sopstvene promene.
Uveče smo na predstavu poveli i Frica, koji je usput, uzbuđen i veseo, palio Žabice. U
Brilu se masa ljudi kretala u mraku, deca su stajala iščekujući širom otvorenih očiju,
mirna i blažena, nevaljala su zadirkivali svakoga i vrzmali se ljudima oko nogu, gledaoci
koji nisu kupili kartu smeštali su se na okolno drveće kestenova, a policijski službenik je
imao šlem na glavi. Oko arene su bili oformljeni redovi za sedenje, unutra u krugu se
nalazila vešalica sa četiri kraka i na svakom je visila kanta s uljem. Upalili su ih, svetina
se približavala, redovi za sedenje su se lagano popunjavali, a iznad mnogobrojnih glava
titralo je crveno i čađavo svetio uljanih buktinja.
Našli smo mesto na jednoj dasci za sedenje. Oglasio se vergl, u areni se pojavio
upravnik s malim crnim konjem. Stigao je i klovn i započeo razgovor s upravnikom,
prekidan brojnim šamarima, što je naišlo na opšte odobravanje. Odvijalo se tako da
klovn postavi neko bezobrazno pitanje, a upravnik mu uz šamar odgovori: „Smatraš li da
sam ja kamila?”
A onda će klovn: „Ne, gospodine upravniče. Ja znam tačno u čemu je razlika između
vas i kamile.”
„Je li? A u čemu je razlika?”
„Gospodine upravniče, kamila može da radi osam dana i da ne pije vodu. A vi možete
osam dana da pijete, a da pri tome ne radite ništa.”
Novi šamar, novi aplauz. I tako se to nastavilo. I dok sam se naivnosti viceva i
prostodušnosti zahvalnih slušalaca s podsmevanjem čudio, i sam sam se pri tome
smejao.
Konjić je skakutao, sedeo na klupi, brojao do dvanaest i pravio se mrtav. Onda je
došla pudlica, skakala kroz obruč, igrala na dve noge i marširala kao vojnik. Između toga,
uvek, klovn. Onda je nastupala koza, jedna prelepa životinja koja je balansirala na stolici.
Konačno su upitali klovna zna li išta drugo da radi osim da se vrzma unaokolo i da
priča viceve. Brzo je odbacio svoju klovnovsku odeću, ostao u crvenom trikou i uspuzao
se uz visoko postavljeno uže. Bio je to zgodan momak, koji je svoju tačku dobro izvodio. I
bez toga, bilo je lepo gledati sjajem plamena obasjanu crvenu priliku kako lebdi visoko
gore na tamnoplavom noćnom nebu.
Vreme za predstavu je isteklo, a pantomimičari se nisu ni pojavili. I mi smo ostali
duže od uobičajenog vremena, pa smo istog časa krenuli kući.
Za vreme predstave smo se neprekidno živo zabavljali. Ja sam sedeo pored Ane
Amberg, pa iako ništa drugo nismo razgovarali nego samo ono prigodno, dogodilo se da
mi je već sada pri povratku kući malo nedostajala njena topla blizina.
Dugo nisam mogao da zaspim, pa sam o tome razmišljao. Vrlo neprijatno i sramotno
je bilo moje saznanje o izdajstvu. Kako sam tako brzo mogao da se odreknem lepe
Helene Kurc? Ipak sam upotrebio malo sofistike te večeri i ušao u sledeći dan prečišćen,
u dobrom stanju i resio sve prividne protivurečnosti na zadovoljavajući način.
Još iste noći sam upalio svetio, u džepu od prsluka potražio novčić koji mi je Ana u
šali poklonila i nežno ga posmatrao. Na njemu je bila utisnuta 1877. godina, bio je star
koliko i ja. Uvio sam ga u beli papir, napisao početna slova A. A., dodao današnji datum i

181
 Anna&zdls

spakovao ga u unutrašnju pregradu kese za novac, kao srećni pfenig. Polovina mog
raspusta je odavno prošla, a kod raspusta je prva polovina uvek duža. Sunce je posle
nekoliko dana žestokog nevremena postalo nekako starije i zamišljenije. A ja sam ipak,
kao da ne postoji ništa važnije na ovom svetu, zaljubljen, s lepršavom zastavom krmanio
kroz jedva primetno skraćene dane, svaki natovaren nadom, i obesno gledao svaki od
njih kako dolazi, svetli i odlazi, ne želeći da ih zadržim i ne žaleći za njima.
U toj neobuzdanosti razdraganosti bilo je pre svega te neobjašnjive mladalačke
bezbrižnosti, ali jednim malim delom je bilo i krivice moje majke. Jer, iako o tome nije
izgovorila nijednu reč, primećivalo se da joj se moje prijateljstvo s Anom ne sviđa.
Druženje s razboritom i lepo vaspitanom devojkom mi je pričinjavalo zadovoljstvo, i
činilo mi se da će dublji i bliži odnos s Anom naići na odobravanje moje majke. Nisam ni
o čemu brinuo, niti sam išta iz potaje radio, jer sam se stvarno odnosio prema Ani kao
prema voljenoj sestri.
U stvari, iako to nije bila moja konačna želja, ovaj nepromenjeni drugarski odnos je
posle nekog vremena postao skoro bolan za mene, jer sam iz čiste i ograđene bašte
prijateljstva zašao u daleku, slobodnu zemlju ljubavi, a nisam znao način kako da
neprimećen privučem svoju bezazlenu prijateljicu. Ali, odatle je u poslednjim danima
mog odmora nastalo jedno divno, slobodno lebdeće stanje između zadovoljstva i zahteva
za više, koje mi je ostalo u sećanju kao velika sreća.
Tako smo u našoj srećnoj kući provodili lepe letnje dane. U međuvremenu sam s
majkom ponovo uspostavio onaj stari odnos iz dečjih dana i bez predrasuda joj pričao o
svom životu, ispovedao prošlost i raspravljao o kasnijim planovima. Sećam se kako smo
jedno prepodne sedeli na tremu i namotavali pamučni konac. Ja sam objašnjavao kakav
je moj odnos prema Bogu i veri i na kraju zaključio da bih ponovo postao vernik ukoliko
bi se pojavio neko kome bi uspelo da me ubedi u to.
Majka se tada nasmejala, gledala me i rekla mi posle kraćeg razmišljanja:
„Verovatno niko neće doći da ti to dokaže. Ali postepeno ćeš sam iskusiti da se bez vere
ne može živeti. Znanje ne vredi mnogo. Svakoga dana se događa da neko za koga misliš
da ga dobro poznaješ učini nešto što ti ukazuje da to s poznavanjem i pouzdanim
znanjem nema veze. Ljudima je ipak potrebno poverenje i sigurnost. Ali je uvek bolje
obratiti se Spasitelju, nego otići kod nekog profesora ili Bizmarka ili nekog takvog.”
„Zašto?”, upitao sam je. „O Spasitelju se ne zna baš mnogo.”
„O, zna se sasvim dovoljno. A zatim, u proteklom vremenu tek tu i tamo je bilo
pojedinih ljudi koji su umrli bez straha i puni samopouzdanja. Priča se o Sokratu i
nekoliko drugih; ali nije ih mnogo. Čak ih ima veoma malo, i ako su umrli mirno i
spokojno, to nije bilo zbog njihove pameti već zato što su im bili čisti srca i savest. Dobro,
tih par ljudi, svako za sebe, mogu da budu u pravu. Ali ko je od nas kao oni? Nasuprot
ovom malom broju, na drugoj strani vidiš hiljade i hiljade siromašnih i običnih ljudi, koji
uprkos tome mogu spokojno i mirno da umru, jer veruju u Svevišnjeg. Tvoj deda je
četrnaest meseci ležao u bolovima i patnji, i pre nego što je umro nije se žalio i jadikovao
već je bol i smrt radosno prihvatio, jer je u Svevišnjem našao utehu.”
Na kraju je dodala: „Znam dobro da te ne mogu ubediti. Vera ne dolazi kao moć
rasuđivanja, isto kao ni ljubav. Već ćeš iskusiti da razumevanje nije uvek dovoljno, i kada
budeš toliko daleko, u nevolji ćeš se mašiti za ono što ti izgleda kao uteha. Možda ćeš se
onda setiti ovoga o čemu danas govorim.”
Pomagao sam ocu oko bašte i često sam mu iz šetnje donosio džakčić sa šumskom
zemljom za njegovo saksijsko cveće. Sa Fricom sam eksperimentisao oko spravica za

182
 Anna&zdls

vatromet i pri tome izgoreo prste. S Lote i Anom sam provodio po pola dana u šumi i
pomagao kod branja bobica i traganja za cvećem, čitao knjige i otkrivao nove staze za
šetnju.
Divni letnji dani su prolazili jedan za drugim. Navikao sam da uvek budem blizu Ane
i kada bih pomislio da će tome uskoro doći kraj, teški oblaci bi se navukli na moje plavo
nebo raspusta.
I kako je sve što je lepo i dragoceno vremenski ograničeno i ima svoju zakonitost,
tako je projurio dan za danom i čitavo leto. Uskoro je počelo da se priča o mom skorom
odlasku. Majka je još jednom pregledala moj veš i odeću, zakrpila još ponešto i na dan
kada sam pakovao stvari poklonila mi dva para dobrih vunenih čarapa koje je sama
isplela, a ni jedno ni drugo nismo znali da je to poslednji poklon koji sam od nje primio.
Ipak, iznenada je došao taj poslednji dan, od koga sam dugo strepeo, svetloplavi dan
kasnoga leta, s ljupkim lepršavim špicastim oblačićima i blagim jugoistočnim vetrom koji
se u bašti igrao s još uvek brojnim cvetovima ruža, a onda u podne, prepunjen mirisima,
postajao umoran i padao u san. Kako sam odlučio da iskoristim ceo taj poslednji dan i
tek kasno uveče otputujem, mi mladi smo se dogovorili da popodne provedemo na
izletu. Tako sam celog jutra bio roditeljima na raspolaganju, pa sam sedeo između njih
na sofi u očevoj radnoj sobi. Otac mi je pripremio nekoliko oproštajnih darova, koje mi je
predao u veselom i šaljivom tonu, kako bi sakrio svoje uzbuđenje. Bila je to mala
staromodna kesica za novac s par talira, pera za pisanje u torbici i jedna lepo uvezana
sveščica, koju je sam opremio i u kojoj je pravilnim latinskim svojim preciznim
rukopisom ispisao tuce životnih poruka. Savetovao me je da štedim talire, ali da ne
škrtarim, da perima često pišem kući i kada čujem neku dobru izreku da je pridružim
onim mudrostima u sveščići koje je on u svom životu pronalazio i koristio.
Više od dva sata smo proveli zajedno, a roditelji su mi pričali pojedinosti iz mog
detinjstva, iz njihovog života i života njihovih roditelja, i sve mi je to bilo novo i važno.
Mnogo toga sam zaboravio, jer su moje misli u međuvremenu skrenule ponovo ka Ani,
pa je moguće da sam nešto ozbiljno i važno samo upola čuo i obraćao pažnju. Ali ostalo
mi je jako sećanje na to jutro u radnoj sobi i zadržao sam duboku zahvalnost i poštovanje
za oba moja roditelja, koje i danas vidim u čistom i blaženom svetlu koje u mojim očima
nijedno drugo ljudsko biće ne okružuje.
Tada mi je rastanak, koji je trebalo da se dogodi kasno popodne, bio još daleko.
Odmah posle ručka sam se s obe devojke uputio preko brda do divne klisure u šumi,
jednog krševitog bočnog dela naše reke.
Moja potištenost je uticala i na njih, pa su u početku bile ćutljive i zamišljene. Tek
gore, gde se između stabala borova videla uska krivudava dolina i zeleno pošumljeni
obronci, usklikom sam se otrgnuo iz tog stanja. Devojke su se nasmejale i odmah
započele pesmu koja se peva na izletima; bila je to pesma „O, daleke doline, o, visine”,
stara, omiljena pesma naše majke i dok sam pevao s njima setio sam se mnogih šumskih
izleta iz dečačkih dana i prošlih ferija. O tome i o majci smo odmah kao po dogovoru
počeli da pričamo čim smo završili sa zadnjim stihom. O tim vremenima smo pričali sa
zahvalnošću i ponosom, jer smo imali prekrasnu mladost i dom. S rukom u ruci sam išao
s Lote, dok nam se s osmehom na licu nije pridružila i Ana. Ceo put nizbrdo nas troje smo
klatili rukama i izvodili jednu vrstu plesa koji nam je pričinjavao radost.
Popeli smo se na strmi pešački put usečen u stranu jednog mračnog rečnog klanca iz
koga se još iz daljine čuo potok koji je grgotao preko šljunka i stena. Nešto dalje gore uz
potok, nalazila se letnja gostionica, u koju sam obe devojke pozvao na kafu, sladoled i

183
 Anna&zdls

kolače. Nizbrdo, pored potoka, morali smo ići jedno iza drugog, a ja sam koračao iza Ane,
posmatrao je i tražio mogućnost da s njom razgovaram nasamo.
Konačno sam se setio lukavstva. Bili smo nadomak cilja, na travnatoj obali prepunoj
karanfila. Zamolio sam Lote da ode ispred nas do gostionice, poruči kafu i naloži da nam
se pripremi i sto u bašti, a Ana i ja ćemo napraviti veliki buket od poljskog cveća, koje je
na ovom mestu bilo lepo i šareno. Predlog joj se dopao i otišla je prema gostionici. Ana je
sela na mahovinom obraslu stenu i počela da bere paprat.
„Pa eto, ovo je moj poslednji dan”, započeo sam razgovor.
„Da, baš šteta. Ali sigurno ćete ponovo doći kući, zar ne?”
„Ko zna? U svakom slučaju, sledeće godine ne, ali kada budem ponovo došao, ništa
neće biti isto kao sada.”
„A zašto ne?”
„Zato što ste sada vi ovde!”
„Ali to je nemoguće. Vi se niste vratili kući zbog mene.”
„Zato što vas još nisam poznavao, gospođice Ana.”
„Naravno. Ali vi mi uopšte ne pomažete! Dodajte mi par karanfila odande.”
Pribrano sam nastavio dalje.
„Kasnije ću vam ubrati koliko god želite. U ovom trenutku mi je nešto drugo važnije.
Vidite, čekao sam celoga dana da budem s vama nasamo par minuta. I zato, pošto danas
moram da otputujem, kao što znate, ukratko, želim nešto da vas pitam, Ana...”
Gledala me je, bila je ozbiljna i delovala je zabrinuto.
„Sačekajte!”, prekinula me je. „Ja verujem, u stvari znam šta želite da mi kažete. Ali
od srca vas molim, nemojte to reći!”
„Ne?”
„Ne, Hermane. Ja vam sada ne mogu ispričati zašto to ne sme da se dogodi, ali vi
zaslužujete da znate. Pitajte kasnije svoju sestru, ona zna sve. Sada nemamo vremena za
tužnu priču, a ovo jeste tužna priča, danas nam ne treba seta. Napravimo sada naš buket,
pre nego što se Lote vrati. Ostaćemo dobri prijatelji i radovati se jedno drugom. Hoćete
li?”
„Hteo bih, kada bih mogao.”
„Pa onda, saslušajte me. Meni se događa isto što i vama; ja nekoga volim, ali ga ne
mogu dobiti. I kada je već tako, sva prijateljstva, sve dobro i veselo što možemo dobiti,
moramo duplo više čuvati, zar ne? Zato vam kažem, treba da ostanemo dobri prijatelji i
da ovog poslednjeg dana jedno drugom pokažemo radosna lica. Hoćemo li?”
Tiho sam potvrdio i jedno drugom smo pružili ruke. Potok je razdragano hučao i
prskao nas sićušnim kapljicama, buket nam je postao veliki i šaren i nije potrajalo dugo a
začuli smo pesmu i dozivanje moje sestre. Kada je stigla do nas, klekao sam na ivicu
potoka kao da želim da pijem i zaronio čelo i oči u brzu i hladnu vodu. Tek onda sam
uzeo buket i sve troje smo krenuli ka gostionici.
Ispod javorovog drveta je bio postavljen sto za nas, gostioničarka nam je poželela
dobrodošlicu i donela sladoled, kafu i biskvite, a na sopstveno čuđenje, ja sam mogao da
odgovaram, razgovaram i jedem kao da je sve u najboljem redu. Bio sam skoro veseo,
ispričao priču i smejao se kada je nešto bilo smešno.
Ne mogu Ani zaboraviti kako mi je tog dana tako jednostavno, milo i utešno
pomogla da prevaziđem poniženje i tugu. Ne dozvolivši da se primeti da se između mene

184
 Anna&zdls

i nje nešto događalo, postupala je sa mnom prijateljski, što mi je pomoglo da sačuvam

svoj ugled i primoravalo me da njenu stariju i dublju patnju i način na koji ju je vedro
nosila veoma poštujem.
Kada smo zašli u usku šumsku dolinu, ona je bila prepuna ranih večernjih senki. Na
vrhu do koga smo se brzo popeli ponovo nas je dočekalo sunce na zalasku i čitav sat smo
koračali pod njegovim toplim svetlom dok ga s druge strane, kad smo silazili ka gradu,
nismo izgubili iz vida. Posmatrao sam kako lepo, veliko i okruglo stoji između crnih
vrhova jela i pomislio da ću ga sutra ujutru, daleko odavde, na nekom drugom mestu,
ponovo ugledati.
Uveče, pošto sam se oprostio od svih u kući, Lote i Ana su pošle sa mnom na
železničku stanicu i mahale mi kada je voz pošao, sve dok se nije izgubio u mračnoj noći.
Stajao sam na prozoru vagona i gledao ulične svetiljke i svetla na prozorima grada.
U blizini naše bašte pojavila se snažna, krvavocrvena svetlost. Tu je stajao moj brat Fric i
u svakoj ruci držao po jednu bengalsku baklju, a u momentu kada sam mahao i prolazio
pored njega, ispalio je uvis raketu. Nagnut kroz prozor gledao sam je kako se uzdiže,
zaustavlja, opisuje blagi luk i nestaje kao kiša crvenih iskrica.
(1907)

185
 Anna&zdls

TAEDIUM VITAE

Prvo veče

Početak je decembra. Zima još ne uzmiče, besne oluje, a već danima pada retka, plaha
kiša, koja se ponekad, kada sama sebi dosadi, na nekoliko sati pretvori u mokar sneg.
Ulice su neprohodne, a dan traje samo šest sati.
Moja kuća stoji usamljena na otvorenom polju, opkoljena bučnim zapadnim vetrom,
tamom i zapljuskivanjem kiše, baštom mrkog izgleda po kojoj ona kaplje i s koje curi, i
poplavljenim poljskim stazama koje više nikud ne vode. Niko ne dolazi, niko ne odlazi,
svet je negde daleko odavde, potonuo, sve je baš onako kako sam odavno i često
priželjkivao - samoća, potpuni mir, bez ljudi, bez životinja, samo ja sam u radnoj sobi u
kojoj kamin jadikuje zbog oluje, a prozorska okna zapljuskuje kiša.
Dani su prolazili ovako: ustajao sam kasno, pio mleko, pobrinuo se za peć. Onda sam
odlazio u radnu sobu, među tri hiljade knjiga, od kojih sam dve čitao naizmenično. Prva
je Tajna nauka od gospođe Blavacki, jedno jezivo delo. Druga je neki Balzakov roman.
Ponekad bih ustajao da iz fioke uzmem par cigara i da dva puta jedem. Tajna nauka je
debela knjiga, nikako da dođe kraj, ispratiće me i u grob. Balzak je tanji, svakoga dana se
smanjivao, iako uz njega nisam provodio mnogo vremena.
Kada bi me zabolele oči, zavalio bih se u fotelju i posmatrao kako oskudno dnevno
svetio zamire i nestaje sa zida prepunog knjiga. Ili bih stao pred taj zid i posmatrao
knjige otpozadi. To su moji prijatelji, samo su mi one preostale, one će me nadživeti; iako
je moje interesovanje za njih počelo da opada, morao sam ih se držati, jer nisam imao
ništa drugo. Gledao sam u te neme, prinudno verne preostale prijatelje i mislio o
njihovim pričama. Tu je jedna veličanstvena filozofska grčka knjiga, štampana u Lajdenu.
Nisam mogao da je čitam, već odavno ne znam više grčki. Kupio sam je u Veneciji zato
što je bila jeftina i što je antikvar bio potpuno ubeđen da ja tečno čitam na grčkom. Tako
sam je, zbog te zabune, i kupio, vukao je unaokolo po svetu u koferima ili kutijama,
brižljivo je zapakivao i raspakivao sve do sada, kada je konačno pronašla svoje mesto i
svoj mir.
Tako su prolazili dani, a večeri sam provodio uz svetlost lampe, knjige i cigare sve
do deset sati. Onda sam odlazio u hladnu spavaću sobu, ležao u krevetu, a nisam znao
zašto to radim kad tako malo spavam. Gledao sam okvir prozora, beli umivaonik, belu
sliku iznad kreveta po kojoj pliva noćno bledilo, slušao vetar kako udara po krovu i trese
prozore, osluškivao ječanje drveća, kišu koja je šibala kao bičem, svoje disanje i tihe
otkucaje srca. Otvorio bih oči, a onda ih ponovo zatvorio; pokušavao bih da mislim na
svoje knjige, ali mi nije uspevalo. Umesto toga, razmišljao sam o prošlim noćima, o deset,
dvadeset proteklih noći u kojima sam isto tako ležao, kada su bledi prozori isto nemoćno
svetlucali, a tihi otkucaji moga srca odbrojavali blede, bezoblične časove. Tako su
prolazile noći.
Bile su besmislene, isto koliko i dani. Ali tekle su, to im je bila namena. Dolaziće i
prolaziće dok ne dobiju kakav smisao ili dok ne stignu do kraja, kad udarci mog srca više
ne budu mogli da se broje. Onda dolazi kovčeg, grob, možda jednog svetloplavog

186
 Anna&zdls

septembarskog dana, možda uz vetar i sneg, možda u divnom junu, kad cvetaju
jorgovani.
Pa ipak, nisu svi moji sati bili takvi. Jedan, ili polovina jednog od stotinu istih je ipak
bila drugačija. Tada mi je iznenada padalo na pamet ono o čemu sam uvek želeo dalje da
razmišljam, a što su mi knjige, vetar, kiša i blede noći uvek sakrivali i uskraćivali. I tada
bih ponovo razmišljao: zašto je to tako? Zašto me je Bog napustio? Zašto mi je mladost
izbrisana? Zašto sam tako mrtav?
I to su bili moji lepi dani. Tada bi popustila magla koja pritiska, trpljenje i
ravnodušnost bi umakli, i ja bih probuđen gledao u odvratnu pustoš i mogao bih ponovo
da osećam. Osećam kako me usamljenost okružuje kao ledeno jezero, osećam sramotu i
ludost ovog života, osećam kako bol zbog izgubljene mladosti besno plamti u meni. Boli,
stvarno, ali bar osećam bol, osećam stid, osećam muku, bar živim, mislim, svestan sam.
Zašto me je Bog napustio? Gde mi je mladost? To ne znam i neću saznati. Ali to su
ipak pitanja, to je protivljenje, to nije više mrtvilo.
A umesto odgovora, koje, uostalom, i ne očekujem, nalazim nova pitanja. Na primer:
Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?
Razmišljam i sleđeno sećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otvara
svoje sanjive oči i otkriva jasne slike, koje nisu bile izgubljene, samo su spavale dubokim,
mrtvim snom.
U početku mi se činilo da su slike neizmerno stare, najmanje deset godina. Otupeli
osećaj za vreme čini nas sve primetno opreznijim, ima ulogu zaboravljenog merila,
utvrđuje istinu i meri. Iskusio sam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što
sam verovao, da i uspavana svest o sebi otvara s ponosom svoje oči i potvrđuje, smelo
potvrđuje i najneverovatnije stvari. Ide od slike do slike i kaže: „Da, to sam bio ja”, i tako
svaka slika napušta svoje stanje hladnog posmatrača i postaje deo života, deo mog
života. Svest o identitetu je zanosan osećaj, ispunjava nas i zadovoljstvom i nemirom.
Čovek je poseduje, ali može da živi i bez nje, i često je tako, ali ne i uvek. Ona je
veličanstvena jer uništava vreme; i opaka, jer negira napredak.
Probuđena čula mi funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj
mladosti i da se to dogodilo pre samo godinu dana. To iskustvo je bilo beznačajno, suviše
malo da bi senka u kojoj živim već deset godina pripadala njemu. Ali to je bio doživljaj, i
pošto sam nedeljama, možda i mesecima, bio lišen ikakvog iskustva, ovo mi se činilo
fantastičnim, doživljavam ga kao mali raj i pridajem mu mnogo veći značaj nego što je
neophodno. Ali pričinjava mi zadovoljstvo i beskrajno sam mu zahvalan. Osećam se
dobro. Redovi knjiga na polici, radna soba, peć, kiša, spavaća soba, usamljenost, sve se
rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo. Čitav sat pokrećem oslobođene udove.
Bilo je to pre godinu dana, krajem novembra; vreme je bilo slično kao sada, samo je
bilo radosnije i imalo je nekog smisla. Kiša je mnogo padala, ali melodično i lepo, i ja
nisam želeo da je slušam za pisaćim stolom, već sam u kaputu i cipelama s gumenim
donom izašao napolje da posmatram grad. Poput kiše, ni moj korak, moji pokreti i moje
disanje nisu bili mehanički, već lagani, slobodni i ispunjeni smislom. Ni dani više nisu
izgledali kao da su mrtvi rođeni, proticali su određenim ritmom, s dizanjem i spuštanjem
glasa, a noći su bile smešno kratke i okrepljujuće, pauze za odmor između dva dana,
merene jedino časovnicima. Divno je tako provoditi noći, proživeti spokojno trećinu
života, umesto ležati i brojati minute od kojih nijedan nema nikakvu vrednost.
To se dešavalo u Minhenu. Doputovao sam zbog posla koji sam kasnije pismom
otkazao jer sam sreo mnogo prijatelja, čuo i video toliko toga što mi je pričinjavalo

187
 Anna&zdls

zadovoljstvo, da mi zbilja nije bilo do toga da mislim na poslove. Jedne večeri sedeo sam
u lepoj, čudesno osvetljenoj sali i slušao sitnog Francuza širokih ramena, zvao se Lamon,
kako svira dela Betovena. Svetio je blistalo, a lepe haljine dama su radosno svetlucale.
Nad visokom salom leteli su veliki beli anđeli, najavljujući strašni sud i blagovesti,
prosipajući veselje i dobro raspoloženje iz rogova izobilja, jecajući i pokrivajući lice
prozirnim rukama.
Jednog jutra bio sam s prijateljima u Engleskom vrtu, posle jedne pijanke, pevao i
pio u čuvenom kafeu Aumajster. Čitavo jedno popodne proveo sam okružen slikama -
portretima, pošumljenim livadama i morskim obalama - od kojih su mnoge delovale tako
uzvišeno i oplemenjujuće, odišući rajskom atmosferom jedne nove, savršene kreacije.
Uveče sam razgledao bleštave izloge, koji su za ljude sa sela beskrajno privlačni i opasni;
gledao sam izložene fotografije i knjige, vaze pune neobičnog cveća, skupe cigare u
srebrnom papiru i fine stvari od kože, neupadljive elegancije. Gledao sam odsjaj
električnih svetiljki na mokrim ulicama i vrhove starih zvonika kako nestaju u
zamagljenom sutonu.
Uz sve to, vreme je prolazilo brzo i lako, kao kada se ispija Čaša pića od koje svaki
gutljaj u svakom trenutku pruža zadovoljstvo. Bilo je veče, već sam bio spakovao kofere i
trebalo je sutradan da otputujem. Nije mi bilo žao. Radosno sam iščekivao da još jednom
putujem vozom kroz sela, šume i planine pokrivene snegom i da se vratim kući.
Te večeri sam bio pozvan u jednu lepu novu kuću u otmenoj ulici Švabinger, gde
sam uživao sam u zanimljivim razgovorima i ukusnim jelima. Bilo je prisutno i nekoliko
žena, ali sam u odnosu s njima uvek bio stidljiv i trapav i zato sam radije ostajao u
muškom društvu. Pili smo belo vino iz tankih kupastih staklenih čaša i pušili dobre
cigare otresajući pepeo u srebrne posude s pozlaćenim dnom. Razgovarali smo o gradu i
zemlji, o lovu i pozorištu, o kulturi i sličnim stvarima. Govorili smo glasno, gizdavim
jezikom, vatreno i ironično, ozbiljno i duhovito, gledali jedan drugog u oči, trudeći se da
budemo pametni i zabavni.
Tek kasnije, kada se veče približilo kraju i muškarci se posvetili razgovoru o politici,
u koju se ne razumem, osmotrio sam prisutne dame. Bile su u društvu nekih mladih
slikara i vajara, puke sirotinje, ali veoma elegantno odevenih, tako da prema njima nisam
mogao da osetim sažaljenje već samo poštovanje i uvažavanje. Prijateljski su me
prihvatili i kao gosta iz provincije ljubazno me ohrabrivali, tako da se moja stidljivost
postepeno povukla, pa sam mogao s njima lepo bratski da razgovaram. Istovremeno sam
bacao radoznale poglede prema mladim damama.
Otkrio sam među njima jednu veoma mladu devojku, mogla je imati devetnaest
godina, svetloplave kose, dečije očešljane, i plavih očiju, uskog devojačkog lica. Nosila je
svetlu haljinu opšivenu plavim paspulom i sedela je zadovoljna u svojoj fotelji, prateći
šta se oko nje dešava. Nisam je još dobro ni video a već me je osvojila; ispunila mi je srce
svojom elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da čujem
melodiju svakog njenog pokreta. Tiha, uzbudljiva radost ubrzala je otkucaje mog srca;
hteo sam da joj kažem nešto, ali se nisam setio ničeg valjanog. I ona je malo govorila,
samo se smešila, odobravala i skoro pevušila kratke odgovore laganim, ljupkim i
treperavim glasom. Čipkaste manžetne pokrivale su jednu lepu ruku nežnih dečijih
prstiju. Nehajno je klatila nogom u elegantnoj čizmi od smeđe kože, čiji su oblik i
veličina, kao i njene ruke, bili u prijatnom skladu s ćelom njenom figurom.
„Ah, ti!”, gledao sam je i razmišljao. „Ti dete, ti lepa ptičice! Raduje me što mogu da
te gledam u ovom prolećnom danu.”

188
 Anna&zdls

Bilo je i drugih žena, koje su bile blistavije i pune obećanja u svojoj zreloj raskoši,
inteligentnije i pronicljive, ali nijedna nije imala onaj miris i nijedna nije u sebi nosila
onu umilnu muziku. Pričale su i smejale se i prosto ratovale izazovnim pogledima. I sa
mnom su se ljubazno šalile i uključivale me u razgovor, ali ja sam odgovarao kao u snu,
srce mi je bilo kod plavokose; zatvorio sam duboko u sebi njenu sliku i nisam želeo da je
izgubim.
Nisam ni primetio da je već kasno. Najednom su svi ustali, nekako uznemireno, i
počeli da se opraštaju. Požurih da učinim to isto, i dok smo oblačili kapute, čuh kako
jedan od slikara kaže lepoj plavuši: „Mogu li da vas ispratim?”
„Da, ali to vam uopšte nije usput, ja mogu da uzmem i kočiju.”
Tada sam ja prišao i brzo rekao: „Dopustite da ja pođem s vama, idemo istim
putem.”
Nasmešila se: „Dobro, mnogo vam hvala.” Slikar se ljubazno pozdravio, začuđeno me
pogledao i otišao.
Koračao sam pored tog lepog bića kroz noćne ulice. Na jednom uglu stajao je
zakasneli fijaker i umorno nas posmatrao u svetlosti svojih fenjera. „Zar nije bolje da
uzmem kočiju?”, rekla je ona. „Trebaće nam pola sata pešice.” Zamolio sam je da to ne
čini, a ona me iznenada upita: „Ali kako znate gde stanujem?”
„Ah, nije važno. Uostalom, ne znam.”
„Ali zar niste rekli da idete istim putem?”
„Naravno da idem. Ionako sam imao nameru da prošetam pola sata.”
Pogledali smo u nebo, bilo je svetio i puno zvezda, a kroz mirne dugačke ulice duvao
je svež, hladan vetar.
U početku sam se osećao nelagodno, nisam znao o čemu da razgovaram s njom. Ona
je hodala pored mene tako slobodna i opuštena, sa uživanjem i duboko udišući svež
noćni vazduh; tek s vremena na vreme bi ponešto rekla i upitala, a ja sam davao precizne
odgovore. Postepeno sam se oslobodio napetosti i u ritmu naših koraka tekao je sasvim
običan razgovor, ali se ja više ne sećam nijedne reći.
Ali tačno se sećam boje njenog glasa; bio je čist, blag kao pesma neke ptice i topao.
Smejala se opušteno i zvonko. Njen korak, usklađen s mojim, kao da me je nosio, nisam
nikad hodao tako lako i zadovoljno, a pored nas je promicao uspavani grad sa svojim
palatama, kapijama, vrtovima i spomenicima, tih i tajnovit.
Sreli smo jednog loše odevenog starca koji se jedva držao na nogama. Hteo je da nas
zaobiđe, ali mu nismo dozvolili; napravili smo mu mesto, odmičući se svako na svoju
stranu. Začuđen, okrenuo se da nas pogleda.
„Samo gledaj!”, doviknuo sam mu, a devojka se veselo nasmejala.
S visokih crkvenih tornjeva otkucavali su sati, a ti razdragani zvuči preletali su grad,
odzvanjali nošeni hladnim zimskim vetrom i u daljini se slivali u jedan odjek. Trgom je
prošla kočija, ali točkovi su bili nečujni jer su bili od gume.
Pored mene je koračalo, vedro i čilo, to lepo biće. Draž njenog bića bila je svuda oko
mene, moje srce kucalo je u istom ritmu s njenim, moje oči videle su što i njene. Ona me
nije poznavala i ja nisam znao njeno ime, ali oboje smo bili bezbrižni i mladi, bili smo
združeni kao dve zvezde i kao dva oblaka, dvoje koji idu istim putem, udišu isti vazduh i
osećaju se savršeno dobro i bez reči. Ponovo sam imao devetnaest godina i moje srce je
bilo nepovređeno.

189
 Anna&zdls

Činilo mi se da treba da nastavimo tu šetnju bez cilja, beskonačno. Izgledalo mi je da

hodamo jedno uz drugo čitavu večnost i da to nikada neće da se završi. Vreme se
zaustavilo iako su satovi otkucavali.
Ali ona neočekivano stade, nasmeši se, pruži mi ruku i nestade u jednoj kapiji.

Drugo veće

Celog dana sam čitao. Bolele su me oči, a nisam znao zašto ih u stvari naprežem.
Ipak, na neki način sam morao da utrošim vreme. Ponovo je veče i kada sam pročitao to
što sam juče napisao, pojavilo se ponovo ono prošlo vreme, bledunjavo i udaljeno, ali
ipak prepoznatljivo. Video sam dane i nedelje, događaje i želje, zamišljene i doživljene,
već povezane i u potpuno smislenom redu jedan iza drugog poredane, jedan stvarni
život s kontinuitetom i ritmom, interesom i ciljem i sa čudnovatim opravdanjem i
podrazumevanjem uobičajenog, zdravog života, što mi se od tada tako potpuno izgubilo.
Dan posle te lepe večernje šetnje s nepoznatom devojkom, otputovao sam kući.
Sedeo sam skoro sasvim sam u vagonu, prijala mi je brza vožnja i pogled na Alpe u
daljini, koje sam jedno vreme mogao jasno i blistavo da vidim. U Kemptenu sam pojeo
kobasicu u bifeu i ćaskao s kondukterom koga sam častio cigarom. Nešto kasnije vreme
se pomutilo i Bodensko jezero je postalo sivo, veliko kao more nad kojim se spustila
magla i počeo da pada lagani sneg.
Kod kuće, u istoj sobi u kojoj i sad sedim, zapalio sam vatru u peći i žurno počeo s
poslom. Stigla su pisma i paketi knjiga kojima je trebalo da se pozabavim. Jednom
nedel]no silazio sam u grad preko puta, obavljao kupovinu, popio čašu vina i odigrao
partiju bilijara.
Ali, malo-pomalo, primetih da ona živost, zadovoljstvo i radost s kojom sam
donedavno lutao Minhenom polako nestaju i odlivaju se kroz malu glupu pukotinu i da
zapadam u manje euforično i učmalo stanje. U početku sam mislio da je u pitanju
prolazna slabost, pa sam otišao u grad i posetio parno kupatilo, što mi, naravno, nije
pomoglo. Uskoro sam shvatio da moj problem nije ni u kostima ni u krvi, a onda sam
počeo, protiv svoje volje, ili bar ne želeći to, svakog dana da mislim na Minhen s nekom
vrstom jogunaste želje, kao da sam u tom prijatnom gradu izgubio nešto što je za mene
bilo veoma značajno. I potpuno postupno to nešto je počelo da se oblikuje u mojoj svesti
kao privlačna, vitka figura devetnaestogodišnje devojke. Postadoh svestan da njena slika
i ona zajednička večernja šetnja, tako neobično vesela, nisu u meni ostale kao mirno
sećanje; postale su deo mene koji je počeo da me muči i boli.
Približilo se proleće i moja osećanja su sazrela, rasplamsala se; nisam uspevao da ih
potisnem. Sada sam znao da pre nego što počnem da mislim na bilo šta drugo, moram
ponovo da vidim nežnu devojku. Ako sve bude išlo kako treba, ne treba da me plaši
pomisao da kažem zbogom svom mirnom životu i da svoju bezazlenu sudbinu usmerim
prema vrtlogu. Iako sam do tada nameravao da sam idem svojim putem, više kao
posmatrač nego učesnik, izgledalo je da će jedna ozbiljnija potreba zahtevati drugačije.
Savesno sam razmislio o svemu neophodnom i zaključio da sam imao pravo, a i
mogućnosti, da zatražim ruku jedne devojke, ako do toga treba da dođe. Imao sam nešto
više od trideset godina, bio sam zdrav i dobrog izgleda i dovoljno imućan da jednoj ne
suviše razmaženoj ženi pružim sve što je potrebno. Krajem marta vratio sam se, dakle, u
Minhen, i ovoga puta imao sam o mnogo čemu da razmišljam putujući vozom. Odlučio

190
 Anna&zdls

sam da prvo bolje upoznam devojku, jer nije bilo potpuno nemoguće da moja želja za
njom nije tako vatrena, da nije sudbinska. Možda će biti dovoljno samo da je ponovo
vidim, možda ću utoliti svoju žeđ i povratiti ravnotežu.
Naravno, to je bila budalasta pretpostavka neiskusnog muškarca. Sećam se dobro s
koliko sam uživanja i lukavstva kovao velike planove, dok je moje srce već bilo
ustreptalo zbog blizine Minhena i plavokose devojke.
Čim sam zakoračio na poznatu kaldrmu, osetio sam onu prijatnost koja mi je
nedeljama nedostajala. Ono što sam video nije bilo oslobođeno čežnje i prikrivenog
nemira, a ispunjavalo me je zadovoljstvom kao i prošli put. Radovao sam se svemu što
sam video, sve je imalo neobičan sjaj: poznate ulice, crkveni tornjevi, ljudi u tramvaju i
njihov dijalekt, visoke zgrade i ćutljivi spomenici. Davao sam napojnicu svakom
kondukteru, dopustio sam da me zavedu lepi izlozi i kupio jedan elegantan kišobran; čak
sam i u prodavnici cigareta kupio neku bolju vrstu, što je i odgovaralo mom položaju i
imovnom stanju. I zaista, na svežem martovskom vazduhu osećao sam se vrlo aktivno i
preduzimljivo.
Dva dana sam se diskretno i na miru raspitivao o devojci i sve što sam saznao bilo je
otprilike ono što sam očekivao. Bila je dete bez roditelja, iz dobre ali siromašne kuće, i
pohađala je školu za primenjene umetnosti. Bila je dalja rođaka mog poznanika iz ulice
Leopold, u čijoj kući sam je prvi put video one večeri.
Tamo sam je ponovo sreo. I te večeri su se kod njega okupili prijatelji, video sam
skoro ista lica kao prošli put, neki od njih su me prepoznali i ljubazno se rukovali sa
mnom, ali ja sam se ipak osećao nelagodno i bio prilično uznemiren, sve dok se konačno
nije pojavila i ona. Opet sam bio spokojan i zadovoljan, a kada mi je dala znak da me je
prepoznala, u meni je odmah oživelo sećanje na ono zimsko veče. Uspeo sam da
povratim samopouzdanje i da s njom razgovaram, da je gledam u oči kao da od onda nije
prošlo vreme i kao da oko nas duva isti zimski vetar. Ipak, nismo imali mnogo da kažemo
jedno drugom; pitala me je samo kako sam i da li sam proveo u selu sve ovo vreme. Kada
je i to bilo rečeno, za trenutak je zaćutala, pogledala me smešeći se i okrenula se svojim
prijateljima, dok sam ja ostao da je posmatram izdaleka i sa uživanjem: učinilo mi se da
se malo promenila, ali nisam znao kako ni u kom smislu; tek kasnije, kada se udaljila i ja
osetio kako se u meni bore dve slike o njoj koje sam mogao da uporedim, otkrio sam da
je bila drugačije očešljana i da su joj obrazi postali nešto puniji. Mirno sam je posmatrao i
pri tome osetio istu radost i ushićenje pri pomisli da postoji nešto tako lepo i tako mlado
u duši i što mi je bilo dopušteno da sretnem ovo proleće u ljudskom liku i gledam u te
blistave oči.
Za večerom i kasnije, ispijajući „mozel”, učestvovao sam u razgovoru koji su vodili
muškarci i, mada se pričalo o različitim stvarima nego kod moje prethodne posete,
izgledalo mi je da je to samo nastavak konverzacije koju su vodili one večeri i s izvesnim
zadovoljstvom sam primetio da su ti živahni i razmaženi građani, uprkos svim divotama
i novotarijama koje su ih okruživale, bili zatvoreni u krugu u kome se kretao njihov duh i
život, u obruču koji je čak i ovde, u velikom gradu, bio neprobojan i relativno tesan. Iako
sam se u toj sredini osećao prijatno, primećivao sam da me moje dugo odsustvo nije
lišilo ničega, kao da su sva ta gospoda sedela za stolom od one večeri i vodila iste
razgovore. Bio sam svakako nepravedan, ali to je bilo zato što moja pažnja i učešće ovoga
puta nisu bili usredsređeni na razgovor.
Čim sam dobio priliku, preselio sam se u drugu prostoriju, gde su ćaskale dame i
mlađi svet. Nije mi promaklo da su mladi umetnici bili privučeni lepotom mlade
gospođice; jedni su se prema njoj ophodili drugarski, a drugi s poštovanjem. Samo se

191
 Anna&zdls

jedan među njima, portretista Cindl, držao hladno i pravio društvo zrelijim damama,
gledajući s blagim prezirom na naše oduševljenje. Razgovarao je ležerno, više slušajući
nego govoreći, s jednom lepom gospođom tamnih očiju za koju se pričalo da je veoma
opasna žena i da je imala, i još uvek ima, mnogo ljubavnih avantura.
Sve sam to uzgred zapažao, ne razmišljajući. Devojka je potpuno okupirala moju
pažnju iako nisam učestvovao u razgovoru. Osećao sam kao da živi i kreće se utkana u
divnu muziku, skrivena draž njenog unutrašnjeg bića obuzela me je tako prisno, slatko i
snažno kao miris nekog cveta. To je bio izuzetno prijatan osećaj i naslućivao sam, bez
senke sumnje, da to što sam je video ne može da me umiri i zadovolji i da će moja žalost,
ako budem ponovo odvojen od nje, postati još mučnija. Činilo mi se da ću, ako uspem da
je ugrabim i zadržim za sebe, u toj ljupkoj osobi naći svoju sreću i cvetno proleće svog
života, koje inače više nikada neće doći. Bilo je to više od puti, potrebe da je ljubim i s
njom provedem jednu noć ljubavi, kakvu je ponekad u meni zakratko budila neka lepa
žena, i koja me isto tako kratko mučila. Bilo je to mnogo više od vere da mi se u tom
lepom biću nudi sreća, da su naše duše bliske i srodne i da bi moja sreća trebalo da bude
i njena.
Zato sam odlučio da ostanem u njenoj blizini i da joj u pravom trenutku kažem to što
sam želeo.

Treće veče

Ovo mora da bude ispričano, pa zato nastavljam dalje.

U Minhenu sam živeo veoma lepo. Moj stan se nalazio nedaleko od Engleskog parka,
koji sam posećivao svakog jutra. Često sam odlazio u galerije slika i kada bih ugledao
nešto posebno lepo, bilo je to uvek kao susret spoljnog sveta sa blaženom slikom koju
sam u sebi čuvao.
Jedne večeri sam ušao u malu antikvarnicu da kupim nešto za čitanje. Preturao sam
po prašnjavim policama i pronašao lepo, gizdavo opremljeno izdanje Herodota. Zbog te
knjige sam i stupio u razgovor s knjižarom koji me je usluživao. Bio je to upadljivo
prijateljski raspoložen, miran i učtiv čovek, uzdržanog ali diskretno prosvetljenog lica, a
u ćelom njegovom biću je ležala blaga, mirna dobrota koju čovek odmah oseti i koju na
njegovom licu može da pročita. Ispostavilo se da je veoma upućen i kako mi je bio od
pomoći, više puta sam dolazio da nešto kupim ili da proćaskam s njim petnaestak
minuta. Iako mi nije ispričao ništa o svom životu, stekao sam utisak da je u pitanju čovek
koji je mrak i oluju života zaboravio ili preboleo i da sada vodi potpuno miran i
zadovoljan život.
Dan sam provodio kod prijatelja ili na skupovima, a uveče sam, pre spavanja, uvek
ostajao još par sati u svom iznajmljenom stanu, uvijen u vuneno ćebe, čitao Herodota ili
dozvolio da mi misli odlutaju ka lepoj devojci o kojoj sam znao samo da se zove Marija.
Kada sam je sledeći put sreo, uspeo sam da s njom provedem malo više vremena;
ćaskali smo otvoreno i saznao sam mnogo o njenom životu. Dopustila mi je da je
otpratim do kuće i činilo mi se da sanjam kad smo ponovo pošli istim putem, onim istim
tihim ulicama. Rekoh joj da sam se često u mislima vraćao na onu šetnju i da sam želeo
da se ponovi. Nasmejala se zadovoljno i još me ponešto zapitkivala. Na kraju, pošto sam
već počeo da joj se poveravam, pogledah je i rekoh: „Došao sam u Minhen samo zbog vas,
gospođice Marija.”

192
 Anna&zdls

Odmah sam se uplašio da je to suviše smelo i osetih se nelagodno. Ali, ona ništa nije
odgovorila, samo me je radoznalo i mirno posmatrala. Posle nekog vremena je rekla:
„Sledećeg četvrtka jedan moj kolega sa studija priređuje zabavu u svom ateljeu. Hoćete li
da pođete sa mnom? - Dobro, onda dođite po mene u osam.”
Bili smo pred njenom kapijom. Zahvalio sam joj se i oprostio se od nje.
Znači, Marija me poziva na zabavu. Bio sam ushićen. Ne očekujući ništa posebno od
te zabave, zanosio sam se slatkim mislima o tome kako da joj zahvalim na pozivu.
Razmišljao sam i odlučio da joj u četvrtak odnesem lep buket cveća.
Sledeća tri dana, koliko je još trebalo da čekam, nisam uspevao da pronađem mir i
vedrinu koji su me ispunjavali u poslednje vreme. Pošto sam joj rekao da sam došao
samo zbog nje, izgubio sam opuštenost i mir. U stvari, to je bila neka vrsta priznanja i
sada sam bio prinuđen da mislim o tome kako ona zna šta ja osećam i kako možda i
razmišlja šta da mi odgovori. Proveo sam te dane uglavnom praveći izlete van grada u
velike parkove Nimfenburga i Šlajshajma, ili u šume u dolini Izara.
U četvrtak, kada je palo veče, obukao sam se, kupio veliki buket crvenih ruža i
fijakerom otišao po Mariju. Odmah je sišla, ja sam joj pomogao da se popne u kola i
predao joj cveće, ali ona je bila uzbuđena i konfuzna: to sam odmah primetio iako sam i
sam bio zbunjen. Ostavio sam je na miru; dopadalo mi se da je gledam tako devičanski
uzbuđenu i obuzetu grozničavom radošću pred odlazak na zabavu. Prolazeći u
otvorenim kolima kroz grad, malo-pomalo i mene je obuzela ista radost; činilo mi se da
takvim ponašanjem Marija priznaje da smo na neki način prijatelji i istomišljenici. Za
mene je bila velika čast što ću te večeri biti njen pratilac i brinuti o njoj, znajući da ima
mnogo prijatelja koji to priželjkuju.
Kočija se zaustavila pred jednom velikom i neuglednom kućom za iznajmljivanje.
Prošli smo kroz predvorje i s dvorišne strane popeli se beskonačnim stepenicama do
poslednjeg sprata, gde nas je već u hodniku zapljusnuo talas svetlosti i mnoštvo glasova.
Ostavili smo kapute u susednoj sobici, u kojoj su jedan gvozdeni krevet i nekoliko
kovčega već bili prekriveni mantilima i šeširima, i ušli u atelje, jarko osvetljen i pun
sveta. Troje ili četvoro sam znao iz viđenja, ali su mi svi ostali, pa i sam domaćin, bili
nepoznati.
Marija me je predstavila domaćinu i rekla: „Ovo je moj prijatelj. Nemaš ništa protiv,
zar ne?”
Bio sam pomalo zbunjen, jer sam verovao da me je ranije najavila. Ali slikar mi
ravnodušno pruži ruku i reče ne zbunivši se: „Sve je u redu.”
U ateljeu je atmosfera bila vrlo opuštena i zabavna. Svako je sedeo tamo gde je
našao mesto, bez obzira da li je tu nekog poznavao ili ne. Svako je uzimao hladno
posluženje koga je bilo tu i tamo i pio vino i pivo; dok su jedni tek ulazili ili jeli, drugi su
već palili cigaru, čiji se dim gubio prema visokoj tavanici.
Pošto niko nije obraćao pažnju na nas, doneo sam za Mariju i sebe malo hrane, koju
smo na miru pojeli za niskim stolom za crtanje, zajedno s jednim velikim momkom s
crvenom bradom, koga nismo poznavali, ali koji je bio vrlo živahan i simpatičan.
Povremeno bi neko od zakasnelih gostiju koji su ostali bez mesta za stolom zgrabio
sendvič s pršutom preko naših ramena, a kada je hrane nestalo, mnogi su se žalili da su
gladni. Onda su dvoje od gostiju skupili pare od svojih drugova i otišli da nešto kupe.
Domaćin je potpuno mirno posmatrao ovaj veseli žamor, šetajući sa sendvičem i
čašom vina u ruci i ćaskajući usput s gostima. Nisam bio skandalizovan ovolikom
neformalnošću, ali potajno sam patio videći da se Marija oseća sasvim prirodno u ovom

193
 Anna&zdls

ambijentu. Znao sam da su mladi umetnici njene kolege i na neki način osobe vredne
poštovanja, i da nemam nikakvo pravo da poželim nešto drugo. Ipak, malo me je
zabolelo i bio sam pomalo razočaran videći kako zadovoljno prihvata ovo ne baš otmeno
društvo. Posle kraćeg obeda ostao sam sam, jer je Marija ustala da pozdravi svoje
prijatelje.
Prvoj dvojici me je predstavila i pokušala da me uključi u razgovor, ali ja se
očigledno nisam snašao. Onda se pridružila ostalim poznanicima, jednoj pa drugoj grupi,
i pošto nije izgledalo da joj nedostajem, povukao sam se u jedan ćošak, naslonio se na zid
i na miru posmatrao veselo društvo. Nisam očekivao da Marija ostane uz mene čitavo
veče, bio sam zadovoljan da je gledam, da mogu ponekad da joj kažem koju reč i da je na
kraju opet otpratim do kuće. Ipak, kako je vreme odmicalo, sve mi je manje bilo prijatno;
gosti su bili sve veseliji, a ja sam se sve više osećao beskorisno i otuđeno u svom ćošku,
gde bi mi se tek poneko u prolazu obratio.
Među gostima sam ponovo primetio portretistu Cindla i lepu ženu tamnih očiju za
koju mi je rečeno da je opasna i na lošem glasu. Izgledalo je da je u tom krugu svi
poznaju; većina ju je posmatrala s osmehom koji je otkrivao bliskost, ali i s divljenjem,
jer je bila izuzetno lepa. I Cindl je bio lep čovek: visok i snažan, prodornih crnih očiju,
ponosnog i nadmoćnog držanja, delovao je kao čovek navikao da mu ugađaju i siguran u
svoju privlačnost. Posmatrao sam ga pažljivo jer me je priroda takvih ljudi interesovala
na jedan čudnovat način, s dozom humora pomešanom s nešto zavisti. Pokušao je da se
podsmehne domaćinu zbog lošeg posluženja.
„Nemaš čak ni dovoljno stolica”, dobacio je prezrivo, ali domaćina to nije uznemirilo.
Slegnuo je ramenima i rekao: „Kada ja počnem da pravim portrete, moja kuća će postati
vrlo otmena.” Onda se Cindl okomio na čaše: „Vino ne može da se pije iz bačvica? Zar ti
niko nije rekao da su za vino potrebne fine staklene čaše?” Domaćin mu je spremno
replicirao: „Ti se možda razumeš u čaše, ali o vinu ne znaš ništa. Više cenim dobro vino
nego dobru čašu.”
Lepa gospođa je slušala smešeći se i njeno lice je bilo zadovoljno i blaženo, svakako
ne zbog ovih dosetki. Video sam pod stolom kako uvlači ruku u Cindlov levi rukav, dok se
njegovo stopalo nehajno poigravalo njenim. On je delovao pre ljubazno nego nežno, ali
ona se tako neprijatnom žestinom bacila na njega da više nisam mogao da je gledam.
Cindl se uskoro oslobodio njenog zagrljaja i ustao. Sada je atelje bio pun dima, jer su
i žene i devojke pušile cigarete. Razgovaralo se glasno i još glasnije smejalo, svi su se
neprestano šetkali, sedeli na stolicama, škrinjama, na kutijama za boje ili na podu. Neko
je svirao na pikolu, a usred te buke jedan mladić, malo pripit, odrecitovao je ozbiljnu
pesmu pred grupom ljudi koja se valjala od smeha.
Posmatrao sam Cindla koji je išao gore-dole odmerenim korakom i ostao savršeno
miran i priseban. Ponovo sam pogledom pratio Mariju: sedela je na divanu s još dve
devojke i razgovarala s dvojicom mladića koji su pored njih stajali s čašama vina u ruci.
Kako je zabava odmicala, postajao sam sve potišteniji i tužniji. Izgledalo mi je da sam s
mojom devojkom iz bajke dospeo na neko grešno mesto i čekao sam da mi da znak da
želi da pođemo.
Sada je Cindl stajao sa strane i zapalio cigaru. Posmatrao je i ostale, ali je gledao i
prema divanu. Marija je podigla pogled, to mi nije promaklo, i nekoliko trenutaka gledala
ga pravo u oči. Cindl se nasmešio, a ona ga je i dalje čvrsto i napeto gledala; video sam
kako joj namiguje i upitno podiže glavu, na šta je ona samo klimnula u znak pristanka.

194
 Anna&zdls

Osetio sam potištenost i crnilo. Nisam bio siguran, mogla je to da bude šala,
slučajnost, jedan nevoljni gest. Ali ta pomisao me nije utešila. Dobro sam video da među
njima postoji nešto, iako do tada nisu progovorili nijednu reč i skoro upadljivo su
izbegavali jedno drugo.
U tom trenutku, od moje sreće i moje detinjaste nade nije ostalo ni traga, nije ostala
ni prava i iskrena tuga - koju bih rado podneo - već samo stid i razočaranje, gađenje i
mučnina. Da sam Mariju video s verenikom ili srećno zaljubljenu, zavideo bih mu, ali bih
se radovao. Ali Cindl je bio običan zavodnik i ženskaroš, čija se noga samo pola sata
ranije igrala nogom one žene s tamnim očima.
Nekako sam se ipak pribrao. Mogao sam i da se prevarim, morao sam da joj dam
priliku da razbije moje opake sumnje.
Otišao sam do nje i snuždeno pogledao u njeno drago, sveže lice. Upitao sam: „Kasno
je, gospođice Marija, hoćete li da vas otpratim kući?”
Prvi put sam je video zbunjenu, izveštačenu. Njeno lice izgubi svoju božansku auru i
njen glas postade pritvoran i neiskren. Nasmeja se i glasno reče: „Ah, oprostite, potpuno
sam zaboravila. Doći će neko po mene. Vi već idete?”
„Da, ja idem. Zbogom, gospođice Marija.”
Nisam se pozdravio ni sa kim i niko me nije zadržavao. Sišao sam polako niz sve one
stepenice, prošao kroz dvorište i drugu zgradu. Pitao sam se šta da radim. Odlučih da se
vratim nazad i da se sakrijem u dvorištu iza prazne kočije. Dugo sam čekao, skoro čitav
sat. Onda je stigao Cindl, bacio opušak cigare, zakopčao kaput, izašao iz kapije, ali ubrzo
se vratio i zastao pred ulazom.
Prošlo je pet, deset minuta, i za sve to vreme želeo sam da mu priđem, da ga
oslovim, da mu kažem da je pas i da ga zgrabim za vrat. Ali nisam to uradio, ostao sam u
svom skrovištu i čekao. Ponovo sam čuo korake na stepenicama i ugledao Mariju kako
izlazi iz kapije. Pogledala je levo i desno, pošla prema izlazu i ćutke uzela slikara pod
ruku. Brzo su se udaljili... Nešto je bilo izgubljeno, nešto što je jednom postojalo, izvestan
miris, draž nevinosti, i ne znam da li će moći da se vrati. A ja sam gledao za njima i vratio
se kući.
Kod kuće, legao sam u krevet, ali nisam mogao da se smirim. Ustao sam i otišao u
Engleski park. Do pola noći sam šetao po parku, a onda se ponovo vratio u sobu i čvrsto
zaspao.
U toku noći sam odlučio da odmah otputujem. Međutim, probudio sam se kasno i
imao još jedan dan na raspolaganju. Spakovao sam se i platio, pismom se oprostio s
prijateljima, jeo u gradu i seo u kafe-restoran. Imao sam dosta vremena, pa sam
razmišljao kako da provedem popodne. Odjednom, počeo sam da se osećam bedno. Već
godinama nisam bio u toliko strašnom i nedostojnom stanju da sam se plašio vremena i
bio u neprilici kako da ga ubijem. Šetnja, gledanje slika, slušanje muzike, izlet, partija
bilijara, čitanje, ništa me nije privlačilo, sve mi je bilo glupo, plitko, besmisleno. I kada
sam na ulici gledao oko sebe, video sam kuće, drveće, ljude, konje, pse, kočije, sve
beskrajno dosadno, bez draži i neosetljivo.
Dok sam ispijao kafu i razmišljao kako da mi prođe vreme, palo mi je na um da se
ubijem. Bio sam radostan što sam pronašao rešenje i stvarno sam mislio na tu
neminovnost. Ali moje misli su bile nepostojane i nisu duže od minuta mogle ovo da
zadrže u sebi. Tako rastrojen, upalio sam cigaretu, a onda je odmah odbacio, naručio sam
drugu, pa i treću šolju kafe, listao jedan časopis i konačno odlutao dalje. Ponovo sam
podsetio sebe da sam odlučio da otputujem i da to moram sutra da uradim. Misli su mi

195
 Anna&zdls

se iznenada okrenule zavičaju i u trenutku sam, umesto odvratne patnje, osetio pravu i
čistu tugu. Setio sam se kako je u zavičaju lepo, kako zelena i plava brda blago izranjaju
iz mora, kako vetar huji među topolama, a galebovi lete slobodno i sa uživanjem. Onda
mi se učinilo da samo moram da izađem iz ovog prokletog grada i da se vratim u zavičaj i
da ću time uništiti opaku čaroliju i ponovo videti svet u punom sjaju, moći da ga
razumem i da ga volim.
U tumaranju i razmišljanju zalutao sam u ulicama starog dela grada i nisam tačno
znao gde sam dok nisam opazio antikvarnicu. U izlogu je bio izložen bakrorez, lik jednog
naučnika iz sedamnaestog veka, a oko njega su stajale stare knjige u povezima od kože,
drveta i pergamenta. To je u mojoj izmučenoj glavi probudilo nove površne nizove
pretpostavki, u kojima sam marljivo tražio utehu i zaborav. Bile su to prijatne, malo
trome predstave o studijama i monaškom životu, o jednom tihom, rezigniranom i nešto
prašnjavom kutku sreće, pri lampi za čitanje i policama s knjigama. Da još neko vreme
zadržim tu prolaznu utehu, ušao sam u radnju, gde mi je odmah prišao onaj prijateljski
raspoložen knjižar. Poveo me je spiralnim stepenicama na gornji sprat, gde je nekoliko
velikih prostorija do tavanice bilo napunjeno knjigama. Naučnici i pisci raznih doba
posmatrali su me tužno kroz slepe oči knjiga, a ćutljivi antikvar je stajao po strani, čekao
i zadovoljno gledao.
A onda sam došao na pomisao da od ovog mirnog čoveka zatražim utehu. Gledao
sam u njegovo dobro i otvoreno lice i rekao: „Molim vas, preporučite mi nešto za čitanje.
Vi verovatno znate gde može da se nađe nešto utešno i isceliteljsko.”
„Bolesni ste?”, upitao je tiho. „Da, malo”, odgovorio sam. „Da li je to opaka bolest?”
„Ne znam. To je taedium vitae.” Njegovo jednostavno lice je postalo veoma ozbiljno.
Rekao je dostojanstveno i uverljivo: „Znam dobro rešenje za vas.”
Kada sam ga upitno pogledao, počeo je da priča o zajednici teozofa kojoj je pripadao.
Mnogo toga mi je bilo nepoznato, ali nisam bio sposoban da ga pažljivo saslušam. Do
mene je dopirao samo blagi, dobronamerni, srdačan glas, rečenice o karmi, ponovnom
rođenju, a kada je završio i pri tome zbunjeno zaćutao, nisam znao šta da mu odgovorim.
Konačno sam ga upitao da li može da me uputi na knjigu u kojoj bih celu tu stvar mogao
da proučim. Odmah mi je pružio mali katalog sa spiskom teozofskih knjiga.
„Koju bi trebalo da pročitam?”, nesigurno sam upitao. „Osnovna knjiga o ovom
učenju je od madam Blavacki”, odgovorio je odlučno. „Dajte mi je!”
Opet se zbunio. „Nemam je ovde, morao bih da je naručim. U stvari... ona se sastoji iz
dve debele knjige i potrebno je strpljenje da bi se pročitala. Nažalost, vrlo je skupa, košta
preko pedeset maraka. Želite li možda da je iznajmite?”
„Ne, hvala, poručite je za mene!”
Napisao sam mu svoju adresu i zamolio ga da mi knjigu pošalje pouzećem, oprostio
sam se od njega i otišao.
Već tada sam znao da Tajna nauka ne može da mi pomogne. Hteo sam samo da
pričinim antikvaru malu radost. A zašto i da ne odsedim par meseci sa knjigom Blavacke
u ruci?
Takode, predosećam i da moja druga nadanja neće biti održiva. Naslućujem i da će u
mom zavičaju sve stvari biti sive i bez sjaja i da će to biti tako gde god da odem.
Ovo saznanje me nije razočaralo. Izgubljeno je nešto čega je ranije bilo na svetu,
izvestan bezazleni miris i draž, i ja ne znam da li će to ikada više moći da se vrati.
(1908)

196
 Anna&zdls

VERIDBA

U Jelenovoj ulici postojala je skromna prodavnica pozamanterije, koja je kao i njeni

susedi stajala nedodirnuta promenama novog doba i bila veoma dobro posećena. Tamo
se svakoj mušteriji, iako već dvadeset godina redovno dolazi, na rastanku govorilo:
„Učinite mi čast i dođite ponovo”, a sada tu i tamo svraćaju tek dve-tri starije mušterije
zbog svojih potreba za trakama, gajtanima i vrpcama i zahtevaju da se meri na lakat i u
toj meri i dobijaju.
Posluživala je neudata gazdina ćerka i jedna zaposlena prodavačica, dok je vlasnik,
uvek zaposlen, bio od jutra do mraka u radnji, ali nije progovarao ni jednu jedinu reč.
Mogao je da ima oko sedamdeset godina, bio je veoma niskog rasta, imao ružičaste
obraze, kratku sedu bradu i bio potpuno ćelav, ali je uvek nosio okruglu krutu kapu sa
izvezenim cvetićima i ukrasnim vrpcama. Zvao se Andreas Ongelt i pripadao je pravim,
starim, cenjenim stanovnicima grada.
Ćutljivi prodavac nikada nije izgledao naročito, već deset godina je bio potpuno isti i
činilo se da je isto toliko malo ostario koliko je tada izgledao mlađi. Ali ipak, i Andreas
Ongelt je nekada bio dečak i mladić, i kada neko upita starije ljude za njega, doznače da
su ga nekad zvali „mali Ongelt” i da je protiv svoje volje bio na izvesnom glasu. Jednom,
pre trideset i pet godina, doživeo je čak i jednu „zgodu”, koja je svima bila poznata iako
niko više neće da priča o njoj. Bila je to zgoda o njegovoj veridbi.
Mladi Andreas je već u školi imao odvratnost prema svim razgovorima i druženju,
svuda se osećao suvišnim, smetao je svaki njegov korak i bio je dovoljno plašljiv i
smeran da je svakome popuštao i sklanjao se s puta, a prema drugarima osećao strah
pomešan s divljenjem.
Nikada ga nisu viđali na ulici ili na igralištu, tek ponekad na reci na kupanju, a zimi
bi se skupio i pognuo glavu čim bi u ruci nekog dečaka ugledao sneg. Ali zato se kod kuće
zadovoljno i nežno igrao preostalim lutkama njegove starije sestre i zamišljenom
prodavnicom u kojoj je merio brašno, so i pesak, pakovao ih u male kese, a onda ih
praznio i prepakivao, pa opet merio. Rado je pomagao majci u kućnim poslovima, išao u
kupovinu umesto nje ili u baštici sklanjao puževe sa salate.
Školski drugovi su ga često zadirkivali i ismevali, ali kako se on nikada nije ljutio niti
im to uzimao za zlo, sve u svemu imao je lagodan i zadovoljan život. Prijateljstvo i
nežnost koje nije dobijao od sebi sličnih niti je smeo da takvima pruži, upućivao je
svojim lutkama. Oca je izgubio veoma rano, bio je pozno dete, majka je želela da bude
drugačiji, ali mu je dozvoljavala da se igra lutkama i volela ga zbog njegove poslušne
privrženosti.
Ovako žalosne prilike su trajale sve dok mali Andreas nije završio školu i obuku u
Dirlamovoj radnji. U to vreme, negde oko svoje sedamnaeste godine, počela je njegova
duša željna nežnosti da se kreće drugačijim putevima.
Nizak rastom i još uvek sramežljivi mladić, počeo je da sve većim očima posmatra
devojke i stvorio u svom srcu oltar ljubavi čiji je plamen utoliko više buktao koliko je
tužnije prolazio u svojoj zaljubljenosti.
Za upoznavanje i posmatranje devojaka svih uzrasta pružila mu se divna prilika.
Mladi Andreas je po završetku šegrtovanja počeo da radi u prodavnici pozamanterije
svoje tetke, čiju je radnju trebalo kasnije da preuzme. Tu su dolazila deca, učenice, mlade
gospođice, neudate i starije gospođe, služavke i žene, iz dana u dan preturale po trakama

197
 Anna&zdls

i platnu, birale ukrase i mustre, hvalile i žalile se, cenkale se, tražile savet koji nisu
uvažavale, kupovale i kupljeno zamenjivale. Mladić se ponašao učtivo i bojažljivo, peo se
i silazio s merdevina, otvarao fioke, pokazivao i ponovo pakovao, beležio narudžbine,
davao informacije o cenama i svakih osam dana se zaljubljivao u jednu od svojih
mušterija. Crven u licu hvalio je vrpce i vunu, drhtao je dok je ispisivao račune, lupalo
mu je srce dok je pridržavao vrata i izgovarao rečenicu o časti i ponovnoj poseti kada bi
neka mlada lepa dama dostojanstveno izlazila iz radnje. Da bi izgledao lepo, dopadljivo i
prijatno, ponašao se odmereno i brižljivo. Svetloplavu kosu je pedantno doterivao
svakog jutra, odeću i veš je držao vrlo čisto i s nestrpljenjem posmatrao postepeno
pojavljivanje brčića. Naučio je da se elegantno nakloni mušterijama, naučio je da se
prilikom pokazivanja robe levom rukom osloni o tezgu i da stoji samo na jednoj nozi i
doveo do majstorstva smeškanje, koje se kretalo od diskretnog smejuljenja do srdačno
srećnog blistanja. Osim toga, stalno je bio u potrazi za novim, lepim frazama, koje su se
uglavnom sastojale od formalnih rečenica koje je smatrao dragocenim. Dok je ranije kod
kuće bio nespretan i plašljiv u razgovoru i pre toga samo retko mogao da sastavi
rečenicu s podmetom i prirokom, pronašao je pomoć u posebnom bogatstvu reči i
navikao se na to da se odricanjem od smisla i razumljivosti osposobi za poseban način
razgovora.
Ako bi neko rekao: „Danas je divno vreme”, mladi Andreas bi odgovorio: „Naravno -
onda, onda, s vašim dopuštenjem, razume se...” Ako bi neka mušterija upitala da li je
laneno platno izdržljivo, odgovorio bi: „O, molim vas, da, bez sumnje, takoreći potpuno
pouzdano.” Ako se neko raspitivao o njegovom zdravlju, uzvraćao je: „Hvala
najpokornije - dakako, izvrsno - vrlo ljubazno.” Posebno je smatrao važnim i bio ponosan
na izraze kao „pored svega toga”, ali nikako „naprotiv”. Pri tome mu je celo telo, od
nakrivljene glave do ukočenih prstiju, bilo potpuno predusretljivo, uglađeno i izražajno.
Najizražajniji je bio njegov nesrazmerno dugačak vrat, tanak i prepun žila, sa
zaprepašćujuće velikom i pokretljivom Adamovom jabučicom.
Priroda ne deli svoje darove bez ikakvog smisla, pa ako je upadljiv i veliki
Andreasov vrat bio u nesrazmeri s njegovim govornim mogućnostima, utoliko je više to
vlasništvo označavalo jednog strasnog pevača. Andreas je veoma voleo pesmu. Ni
najdopadljiviji komplimenti, ni najfiniji trgovački pokreti, ni izgovaranje čuvenih reči
„ako tako želite” i „neka bude tako”, nisu mogli unutrašnjost njegove duše da raskrave
tako kao pevanje. Ovaj talenat je u školskom dobu ostao prikriven, jer plašljivom i
nedruželjubivom Andreasu nije odgovaralo da u svom tajnom zadovoljstvu i umetnosti
uživa na nekom drugom mestu osim tamo gde je siguran i skriven.
Uveče, posle obeda, pre nego što bi otišao na spavanje, provodio je vreme u svojoj
sobi, pevao svoje pesme u mraku i naslađivao se lirskim zanosom. Glas mu je bio prilično
visoki tenor i to što nije kroz školu dobio, pokušao je da nadoknadi temperamentom. Oči
su mu se kupale u slabom sjaju spoljne svetlosti, svoju razboritu glavu bi zabacio unazad,
a jabučica bi mu u zavisnosti od tonova šetala gore-dole. Njegova omiljena pesma je bila
„Kad se lastavice kući vrate”, a kod stiha „rastanak, ah rastanak tako boli” dugo je
protezao tonove drhtavim glasom, a poneki put bi mu se pojavile i suze u očima.
Na poslu je napredovao brzim koracima. Postojao je plan da ga posle nekog
vremena pošalju u neki veći grad. Međutim, uskoro se pokazao nezamenjivim u tetkinoj
radnji, pa ova više nije želela da ga pusti, i kako je radnju kasnije trebalo da nasledi,
njegov napredak je za sva vremena bio osiguran. Drugačije je bilo sa čežnjom u
njegovom srcu. Za sve devojke njegovog uzrasta, a posebno za one lepe, uprkos njegovim
pogledima i naklonima, bio je samo komična figura. Bio je u sve njih zaljubljen i uzeo bi

198
 Anna&zdls

svaku koja bi mu dala kakav znak. Ali, iako je neprestano izgovarao učtive fraze,
doterivao odeću, okružio se vrednim stvarima, nikakav znak ni od koje nije dobio.
Postojao je jedan izuzetak, ali ga on nije primećivao. Gospođica Paula Kirher se uvek
milo ophodila prema njemu i činilo se da ga uzima za ozbiljno. Istinu govoreći, nije bila
ni tako mlada ni lepa, nekoliko godina je bila starija od njega i prilično neupadljiva. A
inače, jedna vredna i poštovana devojka iz imućne zanatlijske porodice. Kada bi je
Andreas pozdravio na ulici, prijatno i ozbiljno bi mu zahvalila, a kada bi došla u radnju,
bila bi prijateljski raspoložena, jednostavna i skromna. Lako je bilo poslužiti je, a njegove
savete je prihvatala kao dragocene. Zbog toga ju je rado posluživao i imao poverenja u
nju, ali je bio potpuno ravnodušan prema njoj, jer je pripadala onom malom broju
slobodnih devojaka o kojima, osim u radnji, uopšte nije razmišljao.
Svoja nadanja je polagao čas u lepe nove cipele, čas u divnu maramu oko vrata, da
ne pomenemo brkove koji su postepeno rasli i koje je on negovao kao oči u glavi.
Konačno je od putujućeg trgovca kupio i zlatan prsten s ugrađenim velikim opalom. Tada
je imao dvadeset i šest godina.
Ali, kada je napunio tridesetu a ka bračnoj luci plovio još uvek samo u dalekoj čežnji,
majka i tetka su smatrale za preko potrebno da nešto preduzmu. Tetka, koja je već zašla
u duboke godine, započela je prva s predlogom. Želi još za života da mu prepusti posao,
ali samo na dan njegovog venčanja sa čestitom ćerkom štavioca kože. To je i za majku bio
signal za napad. Posle dobrog razmišljanja, došla je do zaključka da njen sin mora da
postane član nekog udruženja, da bude više s ljudima i da nauči da se ophodi sa ženama.
Kako je znala za njegovu ljubav prema pevanju, pomislila je da ga tako upeca i predložila
mu da se prijavi za članstvo u pevačko društvo.
Uprkos zaziranju od društva, Andreas se složio s ovim predlogom. Ali, odlučio je da
pristupi crkvenom pevačkom društvu, jer mu se njihova ozbiljnija muzika više dopadala.
Pravi razlog tome je bio da je crkvenom horu pripadala i Margret Dirlam. Ona je bila
ćerka ranijeg Andreasovog upravnika dok je šegrtovao, jedna veoma lepa i vesela
devojka od dvadesetak godina. Andreas je odskora bio u nju zaljubljen, jer već duže
vreme za njega nije bilo neudatih lepih devojaka njegovog doba.
Protiv crkvenog hora majka nije mogla da pronađe ubedljiv razlog. Doduše, ovo
udruženje nije imalo ni polovinu tako veselih večeri i svečanosti kao pevačko društvo, ali
je članstvo u crkvenom horu bilo jeftinije, devojke su bile iz dobrih kuća, Andreas će ih
sretati na probama i izvođenjima i to je za sada bilo dovoljno. I tako je bez oklevanja s
gospodinom sinom otišla u upravu do sedog školskog učitelja, koji ih je prijateljski
primio.
„Tako, gospodine Ongelte”, rekao je, „vi želite da pevate s nama?”
„Da, naravno, molim...”
„Da li ste ranije već pevali?”
„O da, takoreći sasvim pouzdano.”
„Dobro, napravićemo probu. Otpevajte bilo koju pesmu koju znate napamet.”
Andreas je pocrveneo kao dečkić i želeo je sve da napusti. Ali učitelj je insistirao i
konačno se skoro naljutio, tako da je Andreas ipak savladao tremu, rezignirano pogledao
u majku koja je mirno sedela i pripremio se za svoju omiljenu pesmu. Otpevao je prvi
stih bez zastajanja.
Dirigent je dao znak da je dovoljno. Ponovo je postao srdačan i rekao da uopšteno
govoreći veoma lepo peva i primećuje se da mu „Njena ljubav” ide veoma dobro, ali da

199
 Anna&zdls

možda ipak više odgovara svetovnoj muzici, te da bi trebalo da proba kod pevačkog
društva. Andreas je već hteo da zbunjeno promuca nekakav odgovor, ali se onda majka
zauzela za njega. Ona misli da on veoma lepo peva i da je sada samo malo pometen, a njoj
bi bilo veoma drago kada bi ga primili, jer pevačko društvo je nešto sasvim drugo i nije
tako prikladno kao crkveni hor i ona svake godine daruje crkvu i ukratko ako bi
gospodin učitelj bio tako dobar da ga primi na neko vreme na probu, onda će se već
videti šta posle toga. Stari čovek je još dva puta dobronamerno pokušao da objasni da
crkveni hor nije za zabavu, da je podijum gde su hor i orgulje potpuno popunjen, ali
nagovori majke su na kraju pobedili. Stari dirigent nije mogao da shvati kako čovek od
trideset godina dolazi da se priključi crkvenom horu i dovodi majku kao pratioca. Iako je
ovaj dodatak njegovom horu bio neobičan, ipak ga je ta stvar potajno veselila. Pozvao je
Andreasa na sledeću probu i oboje ispratio sa osmehom.
U sredu uveče, tačno u zakazano vreme, mladi Ongelt je bio u školskoj prostoriji, gde
je trebalo da se održi proba. Uvežbavali su jedan koral za uskršnje svečanosti. Pristigli
pevači i pevačice pozdravili su veoma prijateljski novog člana, držali se raspoloženo i
vedro, tako da se Ongelt blaženo osećao.
Bila je prisutna i Margret Dirlam, koja ga je takođe pozdravila i prijateljski se
nasmešila. Ipak, ponekad bi iza sebe čuo prigušeni smeh, ali na to je već navikao i nije ga
bilo briga. Ono što ga je iznenadilo bilo je skromno ponašanje Kirherove, koja je takođe
bila prisutna i ubrzo je primetio da je i cenjena pevačica. Ona se inače prema njemu uvek
prijateljski ponašala, a sada je bila neobično hladna i izgledalo je kao da negoduje što se
on tu nalazi. Ali koga briga za Kirherovu?
Prilikom pevanja, Andreas je svuda oprezno držao. U školi je veoma malo naučio o
čitanju nota, tako da je pojedine taktove pevao tiše od ostalih i sve u svemu bio je
nesiguran u svoje umeće, strahovao i sumnjao da neće uspeti. Njegova smetenost je
nasmejala i ganula dirigenta, ohrabrivao ga je i na rastanku mu je čak rekao: ,,S
vremenom će biti sve bolje ako ostanete s nama.” Cele večeri je Andreas imao
zadovoljstvo da bude u blizini Margret i da je posmatra bez straha. Razmišljao je kako se
kod javnih nastupa, pre i posle božije službe, tenori nalaze odmah iza devojaka. Uživao je
u tome što će tokom uskršnjih svečanosti i svih budućih nastupa biti tako blizu
gospođice Dirlam da će moći bez straha da je posmatra. A onda je bolno zaključio da
onako sitan i mali rastom, među ostalim pevačima neće moći da je vidi. S dosta muke i
mnogo zamuckivanja objasnio je kolegi pevaču svoj žalosni budući položaj, naravno ne
navodeći pravi razlog svoje brige. Kolega se nasmejao i umirio ga, obećavši da će se
pobrinuti da mu nađe pogodno mesto.
Na kraju probe su se svi veoma brzo razišli, skoro ne pozdravivši jedan drugog.
Neka od gospode su pratila dame do kuća, neki su u grupi otišli u gostionicu na čašu
piva. Andreas je ostao sam i tužan da stoji ispred mračne školske zgrade, potišteno
gledajući u druge, a posebno u Margret. Na licu mu se videlo da je razočaran, ali je uto
pored njega prošla Kirherova. I kada je on skinuo šešir, rekla mu je: „Idete li kući? Pošto
nam je isti put, mogli bismo da idemo zajedno.” Zahvalan, pošao je pored nje kroz vlažne
i hladne ulice ka svojoj kući, a osim pozdrava „laku noć” nisu izgovorili više nijednu reč.
Sledećeg dana je Margret Dirlam došla u radnju i on ju je posluživao. Dodirivao je
štofove kao da su od skupe svile, baratao metrom kao da je gudalo, uložio je osećanja i
uglađenost u sve što je radio i potajno se nadao da će ona reći neku reč o onome juče, o
horu ili probi. I naravno, ona je to i učinila. Tačno na izlazu, kod vrata, upitala je: „Bilo mi
je potpuno nepoznato da vi i pevate, gospodine Ongelte. Pevate li već dugo?” A on je uz

200
 Anna&zdls

strahovito lupanje srca izbacio iz sebe: „Da - upravo tako - s vašim dopuštenjem”, a ona
je, skoro neprimetno klimnuvši glavom, nestala u ulici.
„Vidi, vidi!”, razmišljao je i već počeo da plete buduće snove, i tada je prvi put u
svom životu pomešao poluvunene gajtane s onima od čiste vune.
Bližio se Uskrs, a pošto je crkveni hor trebalo da peva i na Veliki petak i na Svetu
nedelju, probe su se održavale nekoliko puta nedeljno. Ongelt je dolazio uvek tačno na
vreme, svim silama se trudio da nešto ne pokvari, i svi su ga blagonaklono prihvatili.
Činilo se da samo Kirherova nije njime potpuno zadovoljna i da joj nije drag, iako je
konačno ona bila jedina dama u koju je imao potpuno poverenje. Takođe se pomirio s
tim da redovno ide s njom kući, jer nikada nije imao hrabrosti da svoju pratnju ponudi
lepoj Margret. Tako se to odvijalo s Paulom. Prvi put na tom putu do kuće nisu prozborili
ni reč. Sledeći put ga je gospođica Kirher upitala zašto je tako težak na recima, da se
možda ne plaši nje.
„Ne”, promucao je užasnut, „to ne - upravo tako - sasvim pouzdano ne - suprotno.”
Ona se tiho nasmejala i upitala dalje: „A kako stoji stvar s pevanjem? Da li vas to
raduje?”
„U stvari, da - vrlo - naravno.”
Ona je odmahnula glavom i tiho mu rekla: ,,S vama čovek stvarno ne može da
razgovara, gospodine Ongelte. Vi izbegavate svaki odgovor.”
Gledao ju je, bespomoćno i nemo. „Ja vam želim dobro”, nastavila je ona. „Zar ne
verujete u to?”
On je žustro klimnuo glavom. „Pa onda! Zar ne možete ništa drugo da kažete osim
'naravno, ako tako želite, s vašim dopuštenjem' i slične gluposti?”
„Da, upravo, mogu, premda - u stvari.”
„Da, premda, u stvari. Recite mi, da li uveče s vašom majkom i tetkom razgovarate
na nemačkom ili ne? Pa onda radite to i sa mnom i sa ostalim ljudima. Onda se može
voditi jedan razuman razgovor. Želite li to?”
„Pa da, želim - naravno.”
„Dobro, to je pametno od vas. Sada mogu s vama da razgovaram. U stvari, imam
nešto da vam kažem.”
I onda je razgovarala s njim na način na koji on nije bio navikao. Pitala ga je šta traži
u crkvenom pevačkom društvu kada ipak ne ume da peva, i gde su svi mlađi od njega. I
zar nije primetio da ponekada prave šale na njegov račun. Ali, što god ga je više sadržaj
njene priče obeshrabrivao, utoliko je dublje osećao blagonaklonost i dobronameran
način njenog kazivanja. Nekako plačljivo se kolebao između hladnog odbijanja i prijatne
zahvalnosti. Uto su stigli i do Pauline kuće. Pružila mu je ruku i ozbiljno rekla:
„Laku noć, gospodine Ongelte, i ne zamerite mi. Sledeći put ćemo o tome dalje
razgovarati, zar ne?”
Pometen je otišao kući, i mada ga je bolelo kada bi pomislio na njeno otkriće, bilo
mu je novo i utešno da neko tako prijateljski, ozbiljno i dobronamerno razgovara s njim.
Već na povratku kući sa sledeće probe, uspelo mu je da prilično tečno razgovara,
otprilike kao kod kuće s majkom i tetkom, a taj uspeh ga je ohrabrio i povratio mu
samopouzdanje. Sledeće večeri je već otišao tako daleko da je pokušao da prizna, bio je
čak napola odlučan da Dirlamovu nazove imenom, jer je sebi dopustio i nemoguće uz
pomoć Paulinog poverenja i pomoći. Ali ona nije dozvolila da do toga dođe. Iznenada je

201
 Anna&zdls

prekinula njegovo priznanje i rekla: „Vi želite da se oženite, zar ne? To je i najpametnije
što možete da uradite. Godine za ženidbu već imate.”
„Da, godina imam dovoljno”, rekao je tužno. Ali ona se samo nasmejala i spokojno
otišla kući. Sledećeg puta je počeo ponovo da priča o istoj stvari. Paula je odgovorila da
on mora da zna koga hoće, a sigurno je samo da uloga koju ima u pevačkom društvu ne
može da mu pomogne, jer mlade devojke kod svojih udvarača sve lakše podnose od
podsmeha.
Duševni nemir koji je osećao posle ovih reči izbrisalo je uzbuđenje i pripreme
povodom Velikog petka, kada je Ongelt trebalo prvi put da se pojavi u horu, na bini
pored orgulja. Tog jutra se posebno brižljivo obukao i s izglancanim cilindrom se
pravovremeno pojavio u crkvi. Potražio je kolegu koji je obećao da će mu pomoći
prilikom nastupa. I stvarno, ovaj nije zaboravio na obećanje, mahnuo je orguljašu, a ovaj
je smeškajući se doneo malu kutiju na koju Andreas treba da stane i s koje može sve da
vidi i bude viđen, te da uživa sve prednosti kao i najviši od tenora. Međutim stajanje na
kutiji je bilo mučno i opasno, morao je strogo da pazi na ravnotežu, pojavile su se i kapi
znoja od pomisli da bi mogao da padne i da se polomljenih nogu sruči na ogradu ispred
koje su stajale devojke. Ali, zbog toga je imao zadovoljstvo da lepu Margret Dirlam gleda
iz neposredne blizine u potiljak. Kada su pevanje i celokupna božija služba bili završeni,
osećao se veoma iscrpljeno i duboko je uzdahnuo kada su se vrata na crkvi otvorila i
počela da zvone zvona.
Sledećeg dana Paula mu je prebacila da ne bi trebalo da se ponosi kutijom na kojoj
stoji i da ga to čini smešnim. Obećao joj je da se više neće stideti svog kratkog tela, ali da
ipak želi sutra, na Uskrs, da poslednji put upotrebi kutiju, mada samo zato da ne bi
razočarao kolegu koji mu je ponudio. Ona se nije usudila da mu kaže da bi trebao da zna
da mu je kolega ponudio kutiju samo da bi se našalio na njegov račun. Posmatrala ga je i
odmahivala glavom, i bila toliko besna zbog njegove gluposti koliko i dirnuta njegovom
bezazlenošću.
Za Uskrs je crkveni hor bio svečaniji nego obično. Pevale su se teže pesme, a Ongelt
je odvažno balansirao na svojoj kutiji. Negde pred završetak korala sa užasom je
primetio da se kutija na kojoj stoji klati pod njegovim nogama i da više nije čvrsta. Nije
mogao ništa da učini nego da se ne pometa i po mogućstvu izbegne pad preko ograde. I
to mu je uspelo; umesto skandala i nesreće, dogodilo se samo to da se tenor Ongelt uz
tiho krckanje polako smanjio i lica ispunjenog strahom potonuo unazad i nestao s vidika.
Dirigenta, crkveni hor i lepi potiljak plavokose Margret je jedno za drugim gubio iz vida,
ali se ipak zdrav i čitav našao na podu. U crkvi je osim pevačke braće koja se cerila, ovaj
događaj primetio još samo mali broj školskih dečaka koji su najbliže sedeli. Preko svetog
mesta njegovog poniženja slavio je i likovao umetnički uskršnji koral.
Dok je narod napuštao crkvu, hor je još ostao na bini i ćaskao, jer sutra, kao i svake
godine na uskršnji ponedeljak, organizovao se svečani izlet udruženja. Od tog izleta je
Ongelt od samog početka očekivao veoma mnogo. Čak je skupio hrabrost i upitao
gospođicu Dirlam da li će i ona da im se pridruži, a to je izustio bez mnogo ustezanja.
„Da i ja ću ići na izlet”, mirno je odgovorila lepa devojka, a onda nastavila: „A inače,
zar vas pad od malopre nije zaboleo?” A onda iz nje provali do tada prigušivani smeh.
Nije sačekala odgovor već se okrenula i otišla. U istom trenutku, Paula ga je
pogledala saosećajnim i ozbiljnim pogledom, koji je Ongeltovu zabunu još više povećao.
Njegova površno probuđena hrabrost se brzo preokrenula i da nije razgovarao sa

202
 Anna&zdls

svojom mamom i da ona nije rekla da mora da ide s drugima, on bi se najradije odrekao
izleta, udruženja i pre svega svojih nadanja.
Uskršnji ponedeljak je bio vedar i sunčan, i u dva sata su se svi članovi hora s
nekoliko gostiju i rođaka okupili iznad grada u Aleji ariša. Ongelt je sa sobom doveo
majku. Prošle večeri joj je priznao da je zaljubljen u Margret i da ne gaji mnogo nade, ali
da u majčinsku pomoć na popodnevnom izletu ipak može da ima poverenja. Ona je želela
sve najbolje za svoga sina, ali ipak joj se činilo da je Margret isuviše mlada i isuviše lepa
za njega. Mada, mogla je da proba; najvažnije je da Andreas uskoro dobije ženu, makar
samo zbog radnje.
Pošli su, ali bez pesme, jer je šumski put vodio strmo uzbrdo i bio težak. Gospođa
Ongelt je uprkos prisutnima našla dovoljno daha da ozbiljno svom sinu preporuči
pravila ponašanja za dolazeće sate i nakon toga počela energičan razgovor s gospođom
Dirlam. Margretina majka je čula čitav niz prijatnih i zanimljivih stvari, a kako joj je put
uzbrdo pričinjavao teškoću, imala je samo toliko viška vazduha da odgovori na
najneophodnije. Gospođa Ongelt je započela s divnim vremenom, prešla na dostojanstvo
crkvene muzike, hvalila krepki izgled gospođe Dirlam i izrazila ushićenje Margretinom
prolećnom haljinom. Zadržala se na temi mode i na kraju dala izveštaj o iznenađujućem
napretku radnje s pozamanterijom do koga je došlo u poslednje vreme. Gospođi Dirlam
nije preostalo ništa drugo nego da pomene i pohvali mladog Ongelta, kako ima puno
ukusa i pokazuje trgovačke sposobnosti, što je njen muž još pre nekoliko godina
primetio i priznao, dok je Andreas kod njega šegrtovao. Na ovakvo laskanje, očarana
majka je odgovorila jednim kratkim uzdahom. Istina, Andreas je vredan i daleko će
dogurati i ta divna radnja je skoro njegovo vlasništvo, ali jedina nevolja je njegova
zaziranje od žena i devojaka. Njemu ne nedostaje želja i sposobnost za brak, nego
poverenje i hrabrost za taj poduhvat.
Gospođa Dirlam je počela da teši brižnu majku, pa iako je bila daleko od pomisli na
svoju ćerku, sa sigurnošću je tvrdila da veza s Andreasom svakoj neudatoj devojci u
gradu može da bude samo dobrodošla. Ove reči su gospođi Ongelt pale kao melem na
ranu.
U to vreme, Margret i ostali mladi ljudi u društvu su požurili napred, i tom malom
krugu najmlađih i najveselijih se priključio i Andreas, iako je imao muku da ih dostigne
svojim kratkim nogama.
Ponovo su se svi bez izuzetka ponašali prijateljski prema njemu, ali za šavljivdžije je
ovaj mali plašljivac sa zaljubljenim očima bio lak zalogaj. I lepa Margret je učestvovala u
tome i svog obožavaoca uvlačila tu i tamo u tobož ozbiljne razgovore, tako da je on od
sreće, uzbuđenja i progutanih delova rečenica bio potpuno zapaljen.
Ali zadovoljstvo nije trajalo dugo. Postepeno je jadničak ipak uvideo da mu se
podsmevaju iza leđa, pa iako je na to već navikao, to ga je porazilo i ponovo je izgubio
svaku nadu. Pa ipak je i dalje pokušavao da to što manje primećuje. Razuzdanost mladih
ljudi je rasla iz minuta u minut, i on se s naporom smejao, utoliko više ukoliko je jasnije
prepoznavao da su sve šale upućene njemu. Zadirkivanje je završio najbezobrazniji od
mladića, jedan kao drvo visoki apotekarski pomoćnik, i to jednom veoma grubom šalom.
Upravo su prolazili pored jednog divnog starog hrasta i apotekar je pokušao da
dohvati rukama najnižu granu visokog drveta. Više puta je pokušavao i skakao uvis, ali
mu nije uspevalo, pa su posmatrači počeli da ga ismevaju. A onda se dosetio kako da
jednom šalom ponovo povrati poštovanje, a da drugoga dovede u položaj za ismevanje.
Odjednom je zgrabio malog Ongelta oko struka, podigao ga uvis i primorao ga da se

203
 Anna&zdls

uhvati i drži za granu. Iznenađeni Andreas je negodovao i sigurno ne bi na to pristao da

nije u tom lebdećem položaju imao strah da će pasti. Zato se čvrsto uhvatio i zakačio, a
kada je apotekarski pomoćnik to primetio, pustio ga je, pa je Ongelt visio bespomoćno na
grani, izložen smehu mladih, koprcajući se i ispuštajući ljutite krike.
„Spustite me!”, žestoko je vikao, „odmah me spustite!”
Glas mu je onemoćao, osećao se potpuno uništenim i osramoćenim za sva vremena.
Apotekar je zahtevao da se otkupi, a drugi su to burno pozdravili.
„Morate se otkupiti”, dobacivala je i Margret Dirlam. Tu nije mogao da se odupre.
„Da, da”, povikao je, „ali brzo, molim vas!”
Njegov mučitelj je ukratko objasnio da je gospodin Ongelt već tri nedelje član
pevačkog društva, a niko ga nije čuo kako peva. Te visine i opasnog položaja neće se
osloboditi pre nego što ovom skupu ne otpeva neku pesmu.
Još to nije ni izgovorio do kraja, a Andreas je već počeo da peva, jer je snaga počela
da ga napušta. Upola jecajući započeo je: „Sećaš li se onih sati”, i još nije završio ni prvu
strofu, a morao je da se pusti, i s krikom je pao na zemlju. Svi su bili užasnuti, i da je
slomio nogu, svi bi se sigurno pokajali iz dna duše. Ali, on je ustao, doduše veoma bled,
ali zdrav i čitav, zgrabio je šešir koji je ležao pored njega u mahovini, brižno ga stavio na
glavu i otišao ćuteći - nazad, istim putem kojim su i došli. Na prvom sledećem zavijutku
seo je u stranu staze i pokušavao da se povrati.
Tu ga je pronašao apotekar, koji je zbog griže savesti pošao za njim. Molio ga je za
izvinjenje, ali nije dobio odgovor.
„Stvarno mi je veoma žao”, pokušao je molećivo još jednom, „stvarno nisam imao zle
namere. Molim vas, oprostite mi i dođite ponovo s nama.”
„Sve je u redu”, rekao je Ongelt i odmahnuo rukom, a apotekar je otišao
nezadovoljan.
Nešto kasnije, pristigao je drugi deo društva, sa starijim ljudima, među kojima su i
obe majke lagano napredovale. Ongelt je prišao svojoj majci i rekao joj:
„Hoću kući.”
„Kući? Ali zašto? Šta se dogodilo?”
„Ništa. Ali ne vredi se truditi, sada to sigurno znam.”
„Tako? Jesi li dobio korpu?”
„Ne, ali ipak znam...”
Prekinula ga je i povela sa sobom.
„Sad, bez ludorija! Pođi sa mnom i biće sve u redu. Kad budemo pili kafu, sedi pored
Margret, pripazi na to.”
Snuždeno je odmahivao glavom, ali je poslušao i pošao s njom. Paula je pokušala da
s njim započne razgovor, ali je odmah odustala, jer je on ćutke i ukočeno gledao ispred
sebe i imao tako razdražen i ogorčen izraz na licu kakav do tada niko na njemu nije
video.
Oko pola sata kasnije, društvo je stiglo na krajnji cilj izleta, malo šumsko selo čija je
gostionica bila poznata po dobroj kafi, a u čijoj blizini su se nalazili ostaci zamka vitezova
pljačkaša. U bašti gostionice, mladi koji su već odavno došli, već su započeli živahne igre.
Izneli su iz gostionice stolove i spojili ih jedan do drugog, postavili stolice i klupe, prekrili
čistim stolnjacima i postavili tacne sa šoljama, krčage, tanjire, i poručili pecivo i kolače.
Gospođi Ongelt je uspelo da smesti sina do Margret. Ali on nije uvideo svoju prednost

204
 Anna&zdls

već je neutešno, smrknuto gledao pred sebe, ne razmišljajući mešao ohlađenu kafu i
tvrdoglavo ćutao uprkos svim pogledima koje mu je slala majka.
Posle druge šolje kafe, predvodnik družine je predložio da odu do zidina staroga
grada i da se tamo zabavljaju. Uz veliku graju, mladići i devojke su poskakali sa stolica.
Ustala je i Margret Dirlam i obeshrabrenom Ongeltu predala svoju lepu tašnicu ukrašenu
perlama, rekavši:
„Molim vas, čuvajte je dobro, gospodine Ongelte, mi idemo da se zabavljamo.”
On je potvrdno klimnuo glavom i uzeo tašnicu. To što se svirepo samo po sebi
podrazumevalo da će on ostati među starijima a ne učestvovati u igri, više ga nije čudilo.
Čudilo ga je kako to nije uspeo odmah, na početku, da primeti, to čudnovato iskazivanje
prijateljstva na probama, pa taj događaj s kutijom na kojoj je stajao i sve ostalo.
Kada su mladi otišli, a ostali i dalje ispijali kafu i raspredali razgovore, Ongelt se
neprimećen iskrao sa svog mesta i otišao iza bašte preko polja ka šumi. Lepa tašnica
koju je još držao u ruci radosno je svetlucala na suncu. Zastao je pred panjem skoro
odsečenog drveta. Izvukao je maramicu, prekrio njome još svetio i vlažno drvo i seo na
nju. Spustio je glavu među ruke i bavio se svojim tužnim mislima, a kada mu je pogled
pao na šarenu tašnicu, a u isto vreme jedan dašak vetra doneo radosne zvuke i
dovikivanja skupine kod ruševina, spustio je svoju otežalu glavu još niže i počeo bez
glasa da plače kao dete.
Čitav sat je ostao tako sedeći. Oči su mu bile ponovo suve, uzrujanost ga je napustila,
ali bedno stanje u kome se nalazio i beznadežnost njegovih stremljenja postali su mu još
jasniji nego pre toga. A onda je u blizini začuo lagano koračanje i šuštanje haljine i pre
nego što je ustao s panja, pred njim je stajala Paula Kirher.
„Potpuno sami?”, upitala ga je malo šaljivo. A kada nije odgovorio, pogledala ga je
bolje, iznenada se uozbiljila i upitala ga ženski nežno: „Nije vam dobro? Da li vam se
dogodila neka nesreća?”
„Ne”, tiho je odgovorio Ongelt i nastavio bez upotreba fraza, „samo sam primetio da
ja ne pristajem uz ljude. I da sam ispao glupi avgust.”
„E pa, neće biti da je toliko loše...”
„Da, da, upravo tako. Ja sam bio njihov glupi avgust, a posebno devojkama. Samo
zato što sam bio dobrodušan i s poštenim namerama. Imali ste pravo, nije trebalo da
dođem u crkveni hor.”
„Ali možete da istupite i onda će sve biti dobro.”
„Mogu da istupim, i to ću odmah i učiniti. Ali time se ništa neće popraviti.”
„A zašto da ne?”
„Zato što sam postao predmet ismevanja. I zato što niko više neće hteti...”
Skoro da je počeo da jeca. Ona ga prijateljski upita: „... I zato što niko više neće...?”
Drhtavim glasom, Andreas je nastavio: „Zato što više nijedna devojka neće na mene
da obrati pažnju niti da me uzme za ozbiljno...”
„Gospodine Ongelte”, rekla je Paula polako, „zar niste sada nepravični? Ili mislite da
ne obraćam pažnju na vas i da vas ne shvatam ozbiljno?”
„Da, potpuno je tačno. Siguran sam da me vi cenite, ali ne radi se samo o tome.”
„Nego šta je onda u pitanju?”

205
 Anna&zdls

„Oh, bože, ne bi trebalo o ovome da pričam. Ali ja sam potpuno pometen. Kada
pomislim da su svi drugi bolji od mene, a i ja sam čovek, zar ne? Mene - mene niko - za
mene niko neće hteti da se uda.”
Napravili su dužu pauzu, a onda je Paula ponovo započela:
„Jeste li već neku pitali da li vas želi ili ne?”
„Pitao! Ne, to ne. A i zašto bih? Ja unapred znam da nijedna neće.”
„Pa vi onda zahtevate da neka devojka dođe i kaže vam: 'Ah, gospodine Ongelte,
izvinite, ali ja tako strašno želim da se oženite sa mnom!' Da, na tako nešto ćete stvarno
dugo čekati.”
„Ja sam toga potpuno svestan”, mucao je Andreas. „Ali vi već znate na šta mislim,
gospođice Paula. Kada bih znao da neka ima lepo mišljenje o meni i da može malo da me
voli, onda...”
„A onda ćete možda biti toliko milostivi i namignuli joj ili je dozvati prstom! Dragi
bože, vi ste...vi ste...”
Paula je to rekla i otrčala, ali ne sa osmehom na licu, već sa suzama u očima. Ongelt
to nije mogao da vidi, ali je primetio nešto posebno u njenom glasu i načinu na koji ga je
napustila, i zato je potrčao za njom. Kada ju je sustigao, nisu pronašli odgovarajuće reči,
samo su se iznenada zagrlili i poljubili. I to je bila veridba maloga Ongelta.
Kada se sa svojom verenicom sramežjivo ali odvažno, s rukom u ruci vratio u baštu
gostionice, sve je bilo spremno za povratak i samo su čekali na njih dvoje. U opštem
metežu, zaprepašćenju i čestitanju, lepa Margret je prišla Ongeltu i upitala:
„Lepo, ali gde ste ostavili moju tašnicu?”
Mladoženja je zbunjeno nešto odgovorio i požurio u šumu, a Paula ga je pratila u
stopu. Na mestu gde je dugo sedeo i plakao, među tamnim lišćem, ležala je svetlucava
torbica, a mlada je rekla: „Baš je dobro što smo ponovo ovde. Tu je i tvoja maramica.”
(1908)

206
 Anna&zdls

VERISBUHEL

Havang je malo selo, za koje niko nije čuo dok nedavno nije izgrađena velika parna
ciglana. Njena zasluga je i u tome što je lokalna pruga od Bitroflingena do Kempflishajma
konačno produžena do Havanga. Kako sam ranije imao naročitu naklonost prema tom
malom mestu koje je ležalo na kraju nepoznate lokalne pruge, jednoga dana sam došao,
iznajmio od seljaka sobu i odlučio da tu i ostanem. Hteo sam da napišem knjigu, a to sam
mogao da uradim samo u miru i neometan, za vreme boravka na takvom mestu, a
početni rukopis knjige još uvek čuvam kao uspomenu na mlade dane.
Naravno, uskoro se pokazalo da ni Havang nije mesto na kome ću moći da završim
svoje delo. Inače, okolina mi se svidela, i pošto se nikada nisam radovao pakovanju,
preseljenju i rastancima, za početak sam ostao tu gde jesam i odlučio da u Havangu
postanem stariji za jedno lepo leto. Provodio sam dosta vremena na ivici šume,
posmatrao seljake na junskim poslovima, potajno pecao u potoku u dolini, posmatrao
pogon ciglane, a uveče umornim domaćinima pričao o svojim putovanjima i planovima,
dok se nisu zasitili i prestali da me slušaju.
A onda je nastupio period dosađivanja. Probudio bih se u sedam sati, lutao po selu i
dugo premišljao kojim putem da krenem. Nekad sam išao u šumu uzbrdo, nekada levo
niz dolinu pored ciglane, drugi put uz dolinu do potoka na pecanje, a poneki put bih
okrenuo na kraju sela, vratio se kući, seo u voćnjak i posmatrao kako u krošnjama
dozrevaju male zelene jabuke i slušao kako u kupusu zuje pčele i bumbari. Odlazio sam i
do železničke stanice, oko tri metra dugačkog zdanja od talasastog lima, gledao dolazak i
odlazak jedinog voza na dan, neko bi izašao, ili niko ne bi izašao, kako bi se već pogodilo,
ali upravo ovde na železničkoj stanici sam uglavnom postajao svestan dosade. Nekada
sam započinjao razgovor sa šefom stanice, obaveštavao se o putnoj tarifi i udaljenosti
svake stanice u kilometrima i konačno ga upitao da li za ovaj voz postoje i pretplatne
karte. Šef stanice mi je dao precizna obaveštenja. Postoje karte odavde do Bitroflingena,
koje važe za dvadeset i četiri vožnje i koštaju toliko i toliko. Kako mi je šef izračunao,
popust u odnosu na običnu kartu je bio značajan i svako ko ovde stanuje a ponekad mora
da obavi poslove u Bitroflingenu, imao je takvu kartu. Ne znam tačno kako je do toga
došlo, možda zato što sam ljubaznog šefa stanice tako dugo zadržao u razgovoru, ali
osetio sam obavezu da i ja kupim takvu kartu. I tako sam mogao svakog dana po volji da
se odvezem do Bitroflingena, samo naravno ne i tog dana, jer je voz već otišao.
Sledećeg podneva sam na železničkoj stanici čekao na dolazak voza s prijatnim
sećajem da ću nešto uraditi i da imam cilj pred sobom. Osim mene nije bilo drugih
putnika, ali su bila zakačena dva vagona puna cigala. Moj vagon se prilično zagrejao od
podnevnog sunca i uz tutnjavu smo krenuli. Odmah mi je prišao kondukter i izbušio prvu
rupu u mojoj žutoj pretplatnoj karti, a kako sam bio stalni putnik, stupio je sa mnom u
razgovor da mi do Kempflishajma lakše prođe vreme. Tu smo se malo zadržali i primili
dva putnika. Jedan je odmah zaspao u uglu. Drugi, koga sam procenio kao trgovca
stokom, odmah je zaokupio konduktera, tako da je ovaj sa starijim stalnim putnikom
stupio u tako žustar razgovor da više nije bilo nade da će na mene obraćati pažnju, pa
sam se posvetio gledanju kroz prozor.
Tu sam naučio ponešto novo. Imena stanica do Bitroflingena, kojih i nije tako malo,
mogao bih i sada napamet da nabrojim. Železničke stanice su uglavnom bile sagrađene
od talasastog lima, ali postojale su i tri kamene, a posebno stanica Verisbuhel, o kojoj će
biti još reči. Vagon se postepeno napunio, ali do mene niko nije seo, jer sam im bio stran,

207
 Anna&zdls

tako da sam nastavio da gledam polja, šume i naselja. U svakoj stanici je postojala i
gostionica, a na svakoj je stajao isti natpis, Železnička kafana. Na svakoj stanici je stajao
šef sa crvenom kapom, a iza malog prašnjavog prozorskog okna se mogao videti
telegrafski aparat, jedan mesingani točkić s veoma uzanom papirnom trakom preko
njega.
Video sam još mnogo toga na tom putu, ali ne mogu sve da opišem. Nešto od toga
sam već zaboravio, nešto se još veoma labavo drži i s vremenom se razleće kao prah i
nestaje. Ali nešto nisam i nikada neću zaboraviti. To je železnička stanica Verisbuhel.
Ova stanica se izdvaja već time što je bila građena od kamena i nije bila prizemna
kao ostale, već je imala i sprat sa četiri prozora. Ispod je stajao šef i glancao tajanstveni
mali mesingani točak, pored vrata je visilo poštansko sanduče, a ispod njega, na podu je
sedeo dečkić sa belim vučjakom. To sam sve obuhvatio jednim brzim pogledom, a onda
sam pogledao nagore, gde su se smešila četiri prozora. Bilo je uživanje gledati ih. Na
svakom simsu je stajalo šest zelenih saksija, a iz njih je izbijalo i protezalo se nadole
bezbroj divljih karanfila, u svim bojama, ali najviše belih i crvenih. Čak se činilo da se
kroz teški i prašnjavi vazduh stanice probija njihov opojni miris.
To je bilo najlepše što sam video na ćelom putu. Posle nekoliko stanica zahvatila me
je izvesna nelagodnost i mora koja me je veoma podsećala na čamotinju koju sam
ostavio u Havangu, tako da sam se mučno osećao kod pomisli da imam još dvadeset i tri
karte za vožnju. Pri pogledu na naočitu stanicu i prozore okićene karanfilima ponovo su
mi radost i životno raspoloženje ispunili dušu, zgrabio sam blagonaklone maštarije i
nisam dozvoljavao da se izgube.
I kako jedna radost retko dolazi sama, pored čudesnih karanfila pojavilo se još nešto
čarobnije. Iako je potrajalo dok ga nisam otkrio, u ovoj prelepoj stanici smo se srećom
zadržali čitavih četvrt sata, i dok sam skoro bio primoran da gledam u raskošno cveće,
iznenada mi je pažnju privuklo nešto još lepše. Naime, na trećem prozoru, u tamnoj sobi,
povijena nad cvećem stajala je lepa devojka crne kose, belih obraza, pažljivo i radoznalo
gledala je dole, prema nama. Razmišljao sam da ta lepa devojka možda tako stoji i
posmatra svaki voz, dosađuje se i traži nova lica i neku kratku iskru spolja da bi se
kasnije, ceo dugi i miran dan, toga sećala i o nečemu mogla da razmišlja. Dopala mi se i
bilo mi je žao, iako o njoj ništa nisam znao i nekako sam uživao u tome kako nas iza svoje
viseće baštice posmatra.
Kad me je ugledala, ja sam svoj pogled skromno spustio, ali sam se posle malo
usudio da ponovo pogledam, a ona je još uvek tamo stajala nepomično i netremice me
gledala, tako da sam se ja prvi pomerio i skrenuo pogled. A onda je voz čilo i žurno
krenuo dalje, a ja se mirno zavalio u klupicu i razmišljao samo o lepim stvarima. Taj dan,
vožnja i pretplata su me ponovo radovali. Prisećao sam se, da li joj je kosa baš crna ili
možda ipak samo smeđa, razmišljao šta sada može da radi, možda zaliva cveće ili pravi
buket i stavlja na svoj stočič na kome drži pribor za šivenje i lične stvari, neku knjigu, par
fotografija, kutiju s iglama za pletenje od slonove kosti i neko kučence ili lavića od
mermera.
Prolazile su stanice, a ja nisam primećivao kako voz brzo ide. Na kraju smo stigli u
Bitroflingen i svi smo morali da izađemo. Imao sam tri sata da razgledam grad, popijem
pivo i utvrdim da je crkvena riznica s bakrorezima zatvorena, a da crkvenjak nije kod
kuće. Ne mari ništa, ionako ću uskoro ponovo doći. Pivo sam popio u gostionici pod
okruglom krošnjom kestena i, da ne propustim vreme za povratak, vratio sam se na
stanicu i kroz prozorče gledao službenika kako telegrafije. Šef stanice mi je nekoliko puta
upućivao nevoljne poglede, ljutilo ga je što gledam kroz prozor, a pošto sam i dalje tu

208
 Anna&zdls

stajao, otvorio je prozor i upitao me je: „Želite li nešto? Hoćete li kartu? Voz polazi tek
kroz pola sata!”
Skinuo sam šešir i rekao mu: „Ne, hvala. Ja sam abonent.” Tada je postao uljudniji i
trpeo je da i dalje stojim kraj prozora dok je on beležio po uzanoj papirnoj traci. Vreme
je isteklo i mogli smo da uđemo u voz. Bilo je već predveče kada smo krenuli, ali su
junski dani duži i kada smo stali u Verisbuhel, sunce se još držalo na nebu i zlatnim
sjajem bleštalo u prozore železničke stanice i šareni sprat s karanfilima. Ovoga puta sam
odmah, bez gubljenja vremena, pogledom potražio devojku, ali nje nije bilo, pa mi se sva
ova blistavost učinila suvišna i rasipnička. Ali upravo kada se napred ponovo začulo
brektanje i šištanje, a kondukter zbog približavanja vikenda s većom žurbom zatvarao
vrata, na trećem prozoru se pojavila krupna i lepa tamnokosa devojka i s osmehom na
licu gledala dole prema vozu koji je ispuštao paru. Postojeći plamičak radosti u meni se
pretvorio u vatru. Ovoga puta mi se učinilo da joj kosa nije potpuno crna, već da ima
prikriven neki svetli, skoro zlatni odsjaj, ili je to možda bio samo privid zbog večernjeg
sunca.
Zadovoljan svojim putovanjem i načinom na koji sam proveo pola dana, stigao sam
u Havang, gde sam ponovo bio jedini putnik. Šef stanice me je pozdravio na veseo
kolegijalan način, kao da sam pretplatnom kartom postao mnogo bliži železničkoj
organizaciji. Kod kuće, u mojoj sobici, izgledalo mi je sve neutešno, kao da sam bio dugo
odsutan, i pre nego što sam zaspao, odlučio sam da sledećeg dana ponovo otputujem u
Bitroflingen. Onda će verovatno crkvena riznica sa istorijskim umetničkim delima biti
otvorena, pivo će mi ispod senke kestena ponovo izvrsno prijati, tamnošnji železnički
službenik će u meni prepoznati stalnog gosta, ponašaće se prijateljski i možda će mi
pokazati kako radi telegraf, što me već dugo interesuje. Možda će u Veribuhelu crnokosa
gospođica ponovo stajati iza karanfila, ali u svakom slučaju karan fili će biti tu, a na neki
način me vožnja više ne košta ništa.
Ipak, sledećeg dana sam ostao u Havangu. Palo mi je na um da ona gospođica može
na kraju da zaključi da ja zbog nje ponovo dolazim, mogla bi se uvrediti ili me
pogrešno shvatiti, tako da nisam otputovao, već sam posetio ciglanu, a popodne s
knjižicom u ruci ležao u senu sve dok me glad nije poterala u selo.
Sledećeg jutra sam ocenio da treba da putujem. Ukoliko se lepoj devojci ne bude
dopalo što me vidi, mogu se povući s prozora i krišom je posmatrati. Takođe sam želeo
da konačno pogledam starine Bitroflingena i uopšte da iskoristim priliku da s
pretplatnom kartom dobro upoznam ovu oblast i uradim nekoliko ispitivanja i studija.
Zato sam mirne savesti krenuo na put, video spavača, trgovca stokom i još nekoliko
putnika od prekjuče kako ponovo ulaze u voz, po- služio sam konduktera cigarom i
osećao sam se u vozu kao da sam ovde rođen i da tu pripadam. Nešto pred Verisbuhelom
počeo sam da vrebam i ubrzo sam ugledao kako izranja kamena zgrada, poštansko
sanduče i prozori sa cvećem, od čega sam u srcu stvorio zamišljeno sklonište. Još se
nisam pomerio sa sedišta, a na svom starom mestu se pojavila devojka i gledala u voz.
Prvo je pogledala u mali kupe prednjeg vagona, koji je bio prazan, a onda u naše prozore.
I onda me je stvarno otkrila, pogledala me u lice, a meni se učinilo da joj se pojavio
sasvim mali osmeh, što nisam nikako mogao da pripišem sebi, ali sam to proslavio u
tišini i slobodno kao jedan lep i radostan događaj. Bila je malo više uvučena u
unutrašnjost sobe, tako da nisam mogao da je vidim, a kosa joj je ovoga puta izgledala
potpuno crna, kao i oči na svetlom, bledom licu. U odlasku sam još uvek gledao u nju, a
ona je i dalje stajala na prozoru. Gledao sam sve dok nije postala potpuno mala i nejasna.

209
 Anna&zdls

Palo mi je na um da se tako razdragano i srdačno osmehuje baš meni, ali to je više bila
igra moje mašte nego prava istina.
Nisam znao kako se zove, a nisam se usudio da ikoga pitam. Za vreme vožnje sam se
zabavljao time da joj izmislim neko lepo ime. Za početak mi se ime Hedviga učinilo pravo
i najlepše, ali sam ubrzo odustao jer je više odgovaralo i bilo mnogo lepše, Gertruda. I
tako je ona za mene bila Gertruda i kada bih se osvrnuo na događaj od prekjuče, na
današnje osmehivanje i ime koje sam joj dao, o nepoznatoj devojci sam stvorio pravu,
dobru sliku.
U Bitroflingenu sam u crkvenoj riznici video izrezbarene naslonjače, isklesane
nadgrobne ploče prošlih vladara i duhovnika, ali nisam dugo izdržao unutra, već sam se
ponovo vratio na stanicu, gde je naša lokomotiva podmazivana i punjena vodom. Šef
stanice mi je srdačno otpozdravio i čak me je upitao da li sam doputovao iz Verisbuhela.
Kada sam mu odgovorio da dolazim iz Havanga, pohvalno se izrazio o gradnji ciglane i
izrazio pretpostavku da sam u njoj zaposlen. Ostavio sam ga u takvom uverenju, jer mi je
koristilo da izgleda kao da se po stoti put vozim vozom i da stvarno na ovoj lokalnoj
pruzi i okolini imam šta da tražim.
Kada smo stigli u Verisbuhel, večernje sunce je zlatnim sjajem obasjavalo polja i
crvene krovove, dečak je opet bio tu, ali ovog puta bez psa. Gore u prozoru je već čekala
devojka. Jedan zrak sunca joj se upleo u kosu i obasjavao lice, tako da sam veoma jasno
mogao da je vidim. Procenio sam da ima oko dvadeset godina. Kada je voz krenuo, na
njenim jarkocrvenim usnama zablistao je srdačan osmeh i pri tome me je gledala u oči,
tako da mi je srce zadrhtalo od sreće. Ovoga puta to nije bila samo igra moje mašte.
Prepoznala me je, razmišljao sam, i ništa mi ne prebacuje. Bilo mi je prijatno u duši što
sam samo smeo da pretpostavim da možda misli na mene kao što ja mislim na nju, i da
razmišlja o nepoznatom mladom čoveku.
I tako sam bio zaljubljen, doduše ne prvi put, a ovo stanje mi se posebno sviđalo.
Dosada je potpuno nestala i stideo sam se samoga sebe što sam u tako lepom kraju još
do pre kratkog vremena bio gluv i lenj za okolinu. Ujutru se iza blistave ravnice tako
dostojanstveno i spokojno raširila šuma, kako ni najslavniji pesnik ne bi mogao da je
opiše, a u daljini iznad nje su se videle mirne i zamišljene planine. Pogled i misli su mi
neprestano bili nečim zaokupljeni, pa mi je dan prošao tako lako i brzo, kao nikome u
selu. Svuda se osećala božija stvaralačka ruka, sve je blistalo od svetlosti i životnog
zanosa.
Ipak, ta raskoš mi nije bila dovoljna, i već posle dva dana sam ponovo bio u vozu. Da,
ponovo je stajala na prozoru i ako sam bio u pravu, očekivala me je i radovala se što me
ponovo vidi. Mirno i prijateljski me je gledala svojim crnim očima na takav način da sam
se naježio kao da me je poljubila. Tek što sam to pomislio, a već me je probola želja i u
srcu sam odlučio da pre ili kasnije od tog divnog bića dobijem poljubac, što mi je
izgledalo blaženo i ne previše smelo. Da me poljubi neka lepa i dostojanstvena žena je
već odavno kao čarobni san ležalo na mojoj duši, ali se nikad nije ostvarilo. Sada mi se
činilo da je sve moguće, da se stvari odvijaju tako da ovo može da postane prava i divna
avantura. Naravno, mogao sam joj odmah otpozdraviti klimanjem glave ili joj potajno
mahnuti, ali mi se to ipak činilo isuviše neodmereno, pa sam odlučio da sačekam do
povratka, a do tada da razmislim o sledećem potezu.
Za vreme vožnje do Bitroflingena, boravka u njemu i povratka, imao sam dovoljno
vremena za razmišljanje i na kraju sam doneo odluku da je danas ipak nekakvim znakom
ili mahanjem pozdravim. Ako mi odgovori, to će biti divno i videću šta dalje da

210
 Anna&zdls

preduzmem, a ako ne, to me neće mnogo rastužiti. Mogu još neku godinu da provedem
nepoljubljen.
Uspeo sam svoju odluku da sprovedem u delo. Skoro da je nisam stvarno ni ugledao,
a već sam klimnuo glavom Gertrudi i mahnuo joj rukom u znak pozdrava. Sve to sam
uradio veoma oprezno i nejasno, ali to njoj nije promaklo, pa je na moju veliku radost
odgovorila dva puta klimnuvši glavom i širokim osmehom.
Najradije bih odmah izašao iz voza i kroz vrata uz stepenice doleteo do nje. Još
jednom sam je upitno pogledao u lice, a ona je ponovo pokazala svoj blistavi osmeh kao
praznični i veseli barjak. Tako je moju dušu ispunilo saznanje kao srdačno jutarnje svetio
da joj se stvarno sviđam i da moje obožavanje rado podnosi i bio sam spreman da na
njenu želju legnem i pod točkove. U tome je voz ponovo krenuo, mirno i bez pokreta sam
se oprostio i u prekrasno veče putovao kući kroz preobraženi predeo. To su bili divni
sati, neki od najlepših za koje znam. Osmehivali su se u svom zlatnom prividu, zagrevali
moje mlado srce i mojim mislima podarili ružičasta krila da bih lak i blažen odleteo u
mladalački raj.
Nestali su a da to nisam opazio, prošli su pre nego što sam to želeo, kao i svaka
sreća.
Avantura me je zapalila i posle tihog osećanja sreće i ispunjenosti sledilo je
pravljenje planova za narasle želje, a istovremeno i strah i klonulost, jer u ljubavnim
stvarima nisam imao nikakvog iskustva. Dva dana sam proveo u jalovom razmišljanju.
Želeo sam da se odvezem do Verisbuhela, tamo izađem iz voza i na bilo koji način se s
njom sretnem. Bez suviše smelih nadanja, ipak sam očekivao da će me lepa devojka
ljubazno primiti i da će me poljubiti. A onda sam počeo da razmišljam šta će se dogoditi
kada budem stajao na stanici, kako da dođem do nje, šta da joj kažem, možda će joj otac i
majka biti prisutni. Sve se to kao breg isprečilo preda mnom i celu stvar činilo
nemogućom. Ponovo sam postao potpuno nesiguran. Pa dobro, jeste mi ljubazno
klimnula glavom i nasmejala se, ali šta bi to trebalo da znači? Na kraju, to isto je više puta
potpuno bezazleno učinila mnogobrojnim putnicima na proputovanju i sada kada ja
dođem i zahtevam više, na šta će to ličiti? Ona ne zna ništa o meni, još manje ja znam o
njoj. Da li je onda odgovorna za moje drske snove? Ah, ona mi je dala ono što rado daje,
srdačan pozdrav i odblesak svog umilnog bića, a ja sada želim tamo da odem i da
postavljam zahteve.
Trećeg dana nisam pronašao bolje rešenje nego da opet otputujem. Tada uvek mogu
da izađem u Verisbuhelu ili da produžim dalje, već u zavisnosti od okolnosti. Uznemiren,
otišao sam na železničku stanicu i čekao voz. Kondukter me je prisno pozdravio i
napravio novu rupicu u mojoj pretplatnoj karti, trgovac stokom je takođe došao i pred
prozorom su prolazile potpuno poznate slike, od kojih su mi se neke činile donosiocima
sreće a neke sudbonosnim.
Put do Verisbuhela mi je ovoga puta trajao veoma dugo. Srce mi se steglo, htelo je da
stane kada sam ugledao Gertrudu kako stoji na stanici odevena u crnu haljinu, s velikom
torbom u ruci, a pored nje, šefa stanice i dečaka i malu mršavu ženu koja je mogla da joj
bude majka. Majka i ćerka su bile u odeći za put, a devojčine oči su bile crvene od suza
koje su se još videle na obrazima.
Poljubila je šefa stanice u sedu bradu i s majkom ušla u voz. Ušle su u moj vagon i
sele odmah blizu mene. Nisam se usudio da je pogledam, dok je odmahivala kada je voz
krenuo. A onda sam je osmotrio i video da je doista čudesno lepa. Imala je tamnosmeđi
kosu, a oči su joj bile iste boje. Posle oproštajnih suza, ponovo se osmehivala istim

211
 Anna&zdls

svetlocrvenim usnama kojima se i meni onda osmehivala. Sedela je i pričala s majkom;

mene nije pogledala ili se činilo da me i ne poznaje. Čuo sam nešto od njihovog
razgovora, stvarno su bile majka i ćerka. Onda su govorile o nekom Robertu, a onda o
njenom mužu, i ja sam postepeno shvatio da je ona udata, a da su kod upravnika bile u
gostima.
U Bitrolfingenu je s majkom ušla u čekaonicu, i to u čekaonicu druge klase, iako je
putovala trećom. Palo mi je na um kako često sam se ljutio zbog toga što putnike treće
klase vidim da sede u čekaonici druge. Istina, bila je ćerka železničkog službenika.
Kada sam posle toga sledeći put prošao istim putem, nosio sam svoj kofer sa sobom
i putovao dalje u neki drugi kraj. Pretplatnu kartu sam poklonio domaćinu kod koga sam
stanovao. I došla su neka druga vremena, mnogo toga sam zaboravio, ali ne i imena
stanica i balkon s karanfilima. I dalje sam ostao nepoljubljen, iako se to u međuvremenu
promenilo, ali lepu Gertrudu i moju šašavu putnu fantaziju nisam želeo da potpuno
izbrišem iz duše, već sam ih ostavio da skrivene žive unutra i još i danas u ponekim
satima vidim, ih kao stvarnu mladalačku ljubav i stvarnu mladalačku sreću.
(1909)

212
 Anna&zdls

LEP SAN

Kada je gimnazijalac Martin Haberland u sedamnaestoj godini umro od zapaljenja pluća,

svi su sa žaljenjem govorili o njemu i njegovom velikom talentu i smatrali da baš nije
imao sreće što je umro pre nego što je s takvim talentom postigao uspeh i zaradio kakvu
dobit i gotov novac. Zaista, smrt zgodnog nadarenog mladića je i mene rastužila i
pomislio sam sa izvesnim žaljenjem da na svetu sigurno postoji mnogo talenata kad
priroda može tako jednostavno da ih se odrekne. Ali prirodi je svejedno šta mi o njoj
mislimo, a što se talentovanih tiče, činjenica je da umetnici više nemaju publiku, već
samo kolege.
Međutim, smrt tog mladog čoveka ne mogu baš u tom smislu da žalim, jer je njemu
lično naneta šteta i okrutno mu je oduzeto sve što je najbolje i najlepše što mu je bilo
predodređeno.
Ko srećno i zdravo napuni sedamnaest godina i ima dobre roditelje, taj je bez
sumnje u mnogim slučajevima proživeo lepši deo života, iako mu se život tako rano
završio i zbog nedoživljenog velikog bola i sjajnih doživljaja kao i divljeg života nije
postao deo Betovenove simfonije nego samo mala Hajdnova kamerna muzika. A to se za
mnoge druge ljudske živote ne bi moglo reći.
U Haberlandovom slučaju, potpuno sam siguran. Taj mladi čovek je stvarno doživeo
najlepše što je mogao da doživi, srknuo je nekoliko taktova muzike s nekog drugog sveta,
tako da je njegova smrt bila neminovna, jer život posle toga ne može ništa drugo da
pruži osim nekoliko pogrešnih tonova. To što je učenik svoju sreću doživeo sam i u snu,
nije nikakva slabost, jer većina ljudi doživljava svoje snove mnogo snažnije nego sam
život.
Drugoga dana njegove bolesti, tri dana pre smrti, kada je groznica već počela da ga
trese, gimnazijalac je snevao sledeći san:
Otac mu je stavio ruku na rame i rekao: „Ja dobro razumem da od nas ne možeš da
naučiš više ništa. Moraš da postaneš veliki i dobar čovek i da zaslužiš posebnu sreću, a to
u porodičnom gnezdu ne može da se nađe. Slušaj me pažljivo: prvo se moraš popeti na
breg spoznaje. Onda moraš da učiniš određena dela, pa tek onda treba da pronađeš
ljubav i da budeš srećan.”
Dok je otac izgovarao poslednje reći, činilo se da mu je brada postala duža, a oči
krupnije, i u jednom trenutku je izgledao kao neki ostareli kralj. Poljubio je sina u čelo i
pustio ga da ode. Sin je izašao lepim uzanim stepenicama, kao iz kakve palate, i dok je
koračao ulicom i upravo napuštao grad, presrela ga je majka i rekla mu: „Martine, zar ćeš
otići a da mi ne kažeš zbogom?” Gledao ju je zaprepašćeno, stideo se da joj kaže da je
mislio da je već dugo mrtva, jer sada je vidi pred sobom živu, a bila je mlađa i lepša nego
što mu je bila u sećanju. Izgledala je skoro kao devojka, tako da je pocrveneo kada ga je
poljubila i nije se usudio da joj uzvrati poljubac. Gledala ga je u oči blistavim, modrim
pogledom koji ga je kao svetlost obasjao i mahnula mu kada je potpuno pometen žurno
otišao.
Ne začudivši se, pred gradom je umesto druma i doline s alejom jasenova ugledao
morsku luku i veliki staromodni brod s tamnim jedrima koja su se uzdizala do zlatnoga
neba, kao na njegovoj omiljenoj slici od Kloda Lorena i tu se on odmah ukrcao na brod
spoznaje.

213
 Anna&zdls

Brod i zlatno nebo su neprimetno nestali s vidika, a posle nekog vremena se učenik
Haberland kao probuđen našao kako pešači drumom, veoma daleko od kuće, a onda se
penje uzbrdo, gde u daljini svetluca večernje crvenilo i činilo mu se da koliko god dugo
hoda nije ništa bliži vrhu. Na sreću, pored njega je koračao i profesor Sajdler, koji mu je
očinski rekao: „Ovde nema drugačije konstruisanog prostora osim ablativus absolutus,
samo pomoću njega doći ćete iznenada in medias res.” Martin je odmah poslušao, jer je
znao da apsolutni ablativ obuhvata njega samoga i sav svet i temeljno se obračunava sa
svakom vrstom prošlosti, da bi sve postalo svetio i puno sadašnjosti i budućnosti. Tako
se iznenada našao na brdu, a pored njega i profesor Sajdler, koji mu se odjednom obratio
sa ti, a i poverio mu da je on u stvari njegov otac, i dok je to govorio, postajao je sve
sličniji ocu, a ljubav prema ocu i ljubav prema znanju su postale jedno, i obe sve jače i
lepše. Dok je sedeo i razmišljao, obuzet suštim predosećanjem i divljenjem, otac mu je
rekao: „Tako, a sada pogledaj oko sebe!”
Sve unaokolo je bilo neizmerno jasno, i sve na svetu je bilo u najboljem redu i
ozareno suncem; on je potpuno shvatio zašto mu je majka umrla i zašto je ipak živa,
shvatio je suštinu, zašto su ljudi različiti po izgledu, potrebama i govoru, tako različiti, a
u svom biću ipak najbliža braća; razumeo je i muku i nepravdu i mržnju kao veoma
neophodne i od Boga željene ili primorane i da su sada postale lepe i svetle i govore o
redu i radosti sveta. I pre nego što mu je postalo potpuno jasno da je bio na brdu
spoznaje i da je postao mudar, osetio je potrebu da se osposobi za kakav posao, a kako je
poslednje dve godine razmišljao o raznoraznim zanimanjima i ni za jedno nije mogao da
se odluči, sada je tačno znao i čvrsto odlučio da postane neimar, to je želeo od srca i bez i
najmanje sumnje.
Odmah se oko njega stvorilo belo i sivo kamenje, drvna grada i razne mašine, a
pored njih je stajalo mnogo ljudi koji nisu znali šta da rade; a on ih je upućivao rukama,
objašnjavao i naređivao, razgledao planove i bilo je potrebno samo da mahne rukom ili
da pokaže i ljudi su već trčali i bili srećni što rade jedan razumljiv posao, donose
kamenje, guraju kolica, pobadaju šipke, dletom obrađuju blokove i u svakoj ruci i u
svakom oku se osećala volja majstora. Kuća je izrasla u palatu s ukrasima na vratima i
predvorjima, dvorištima i lučnim prozorima, bila je to potpuna, sama po sebi razumljiva,
jednostavna i radosna lepota, koja je propovedala da je potrebno izgraditi još nekoliko
takvih građevina pa da nepravda, nesreća, nezadovoljstvo i zlovolja nestanu s ovoga
sveta.
S potpunim završetkom građevine, Martin je postao sanjiv i više ni na šta nije
obraćao pažnju, čuo je nekakvu muziku i slavlje koje buči u njemu i s posebnim
zadovoljstvom se predao dubokoj i lepoj sustalosti. Iz toga se njegova samosvest izvukla
tek tada kada se pred njim ponovo pojavila majka i uzela ga za ruku. Znao je da će ga
sada odvesti u zemlju ljubavi, bio je miran i pun iščekivanja i zaboravio sve što je na putu
već doživeo i radio; samo mu je s brda spoznaje i s njegove palate sijala svetlost i
temeljno pročišćena savest.
Majka se smejala, držala ga za ruku i povela uzbrdo u predeo gde je vladalo veče.
Imala je haljinu plave boje koja je nestala dok su koračali, i to što je nekada bila njena
plava haljina sada je postalo plavetnilo neke duboke i daleke doline, a on više nije mogao
da razazna da li je majka stvarno bila s njim ili ne. Obuzela ga je tuga, seo je na livadu i
počeo da plače, a bol nije osećao, i to je bilo slično onome kada je bio pospan i kada ga je
savladao umor. Sav u suzama, osećao je da sada treba da sretne ono najslađe što čovek
može da doživi i kad je razmislio o tome, znao je dobro da je to ljubav, ali nije mogao to

214
 Anna&zdls

sebi da predstavi i završio je s osećanjem da je ljubav kao smrt, ona je ispunjenje i suton,
ono posle čega nema ničega.
Još nije ni završio s mislima, a već je sve postalo drugačije. Dole u plavoj dolini iz
daljine se čula divna muzika, a preko livade je prolazila gospođica Fosler, ćerka
predsednika gradske opštine, i on je odjednom znao da je u nju zaljubljen. Bila je ista u
licu kao i uvek, ali je nosila potpuno jednostavnu otmenu haljinu kao neka Grkinja i tek
što je stigla, pala je noć i osim ogromnog neba prepunog zvezda, više se ništa drugo nije
videlo.
Devojka je stala pred Martina i nasmejala se. „Tako, stigao si?”, rekla je ljubazno, kao
da ga je očekivala.
„Da”, odgovorio je Martin, „majka mi je pokazala put. Sada sam obavio sve poslove,
završio sam i veliku kuću koju sam morao da sagradim. U njoj moraš ti da stanuješ.”
Ona se nasmejala, ali zamišljeno, pomalo tužno, skoro majčinski, kao odrasla osoba.
„Šta sada treba da uradim?”, upitao je Martin i stavio ruke devojci na ramena. Ona
mu se približila i gledala ga u oči iz neposredne blizine, što ga je malo prestravilo, i sada
nije postojalo ništa drugo osim njenih mirnih krupnih očiju, a iznad njih, u zlatnoj magli,
bezbroj zvezda. Srce ga je zabolelo i počelo užurbano da kuca.
Lepa devojka je pritisla svoje usne na Martinove i uto se njegovo biće istopilo, a sva
volja ga napustila, a gore u plavoj pomrčini zvezde su počele tiho da se oglašavaju.
Osećao je da je doživeo sve što jedan čovek može da doživi, da je okusio ljubav, smrt i
slast života, svet oko njega se pokretao i zvučao kao da je u najboljem redu, nije sklanjao
usne s devojčinih, ništa više nije želeo niti tražio od sveta, osetio je da je sebe, nju i sve
ostalo doveo u red, zatvorio je oči i poleteo uz blagu vrtoglavicu, zvučnim, odvajkada
unapred određenim putem, na kome ga više nije očekivalo nikakvo znanje, nikakvi
poslovi niti vremenska ograničenja.
(1912)

215
 Anna&zdls

NEVESTA

Sinjora Ričoti, koja je pre kratkog vremena stigla sa ćerkom Margeritom u banju
Valdšteterhof, pripadala je onim plavokosim, nežnim, nešto nemarnim Italijankama koje
se često sreću u oblasti Venecije i Lombardije. Nosila je mnogo lepog prstenja na
punačkim prstićima, a njen veoma karakteristični hod, koji se neko vreme mogao
smatrati razbludnim ljuljuškanjem, prelazilo je sve više u onaj tip kretanja koji se
karakterne kao geganje. Elegantna i očigledno u prošlosti navikla na počasti, imala je
reprezentativnu figuru, nosila je prikladnu odeću, ponekada uveče pevala uz klavir
školovanim, malo sladunjavim glasom, pri čemu je punačkim rukama s ručnim
zglobovima jako izvijenim u stranu, držala note. Dolazila je iz Padove, gde je njen pokojni
muž bio poznati poslovni čovek i političar. Kod njega je živela u atmosferi rascvetale
boemštine i iznad svojih mogućnosti, što je posle njegove smrti s očajničkom hrabrošću i
nastavila.
I pored svega toga, ona nam uopšte ne bi bila zanimljiva da sa sobom nije povela
svoju mladu ćerku, Margeritu, devojčurka koji je imao problema s malokrvnošću i
apetitom. Bilo je to zanosno, vitko, mirno i bledo stvorenje s tamnoplavom gustom
kosom, i kada bi u svojoj jednostavnoj beloj ili bledoplavoj letnjoj odeći šetala po bašti ili
hodala ulicama, svako bi je pogledao blagonaklono i sa simpatijama. Ovo je bila prva
godina da je gospođa Ričoti povela devojku sa sobom u svet - u Padovi je živela prilično
povučeno - a dobro joj je stajala i iskra rezigniranosti, zato što je primetila da je pred
ljudima u hotelu bila u senci svoje ćerke. Gospođa Ričoti je do sada bila dobra majka,
iako ne bez pretenzija za sopstvenu sudbinu i budućnost; ali sada je odbacila ta skrivena
nadanja i počela da ulepšava svoje dete onako kako to rade dobre majke, skidajući s
vrata nakit sa sopstvenog venčanja i kiteći za to doraslu ćerku.
U početku, smatrala je da muškarcima koji su se interesovali za vitku, plavokosu
devojku iz Padove ništa ne nedostaje. Ali stražarila je i okružila se zidom poštovanja i
čvrstih zahteva, koji su odbili mnoge avanturiste. Njenoj ćerki je bio potreban muškarac
kod koga bi joj bilo dobro, i pošto je lepota bila njen jedini miraz, valjalo je biti duplo na
oprezu.
Posle kraćeg vremena, u banji se pojavio budući heroj ove priče i sve se odvijalo
brže i jednostavnije nego što je zabrinuta majka mogla da zamisli. Jedan mladi Nemac se
na prvi pogled zaljubio u Margeritu i svoje namere izneo onako odlučno kako to čine
ljudi koji nemaju mnogo vremena i ne znaju da okolišaju. Gospodin Štatenfos je u stvari
imao vrlo malo vremena. Bio je upravnik jedne plantaže čaja na Cejlonu i provodio je
odmor u Evropi. Kroz dva meseca imao je da se vrati na Cejlon, a Evropu ponovo može
da poseti najranije kroz dve ili tri godine.
Taj mršavi, preplanuli mladi čovek odlučnog nastupa nije se naročito svideo gospođi
Ričoti, ali se dopao lepoj Margenti, kojoj se od prvoga sata uporno udvarao. On uopšte
nije loše izgledao, nastupao je bezbrižno, gospodski, na način koji su Evropejci i u
tropima gajili, i imao je dvadeset i šest godina. To što je dolazio s Cejlona, te čudesne
zemlje, bio je samo jedan romantičan dodatak, a njegova prekookeanska osetljivost
donosila mu je veliku nadmočnost nad prošekom ovdašnjeg svakodnevnog života.
Oblačio se kao Englez; od smokinga do odeće za tenis, od fraka do opreme za
planinarenje, sve stvari su bile prvoklasnog kvaliteta, a iako je bio momak, nosio je sa
sobom iznenađujuće mnogo velikih kofera i videlo se da je u svakom pogledu navikao na
prvoklasan život. Poslovima i zadovoljstvima se posvećivao s mirnom predanošću, radio

216
 Anna&zdls

je temeljno i dobro to što se moralo uraditi, ali se činilo da nigde nije prisutna strast, ni
kod planinarenja, ni kod veslanja, tenisa, niti kod vista, već je izgledalo da je tu samo
neko vreme, kao gost u prolazu, negde iz dalekog, neverovatnog sveta gde ima palmi i
krokodila, gde ljudi njegovog kova žive u belim čistim letnjikovcima i gde ih
mnogobrojne i vredne sluge hlade velikim lepezama i poslužuju ledenim napicima.
Jedino je u odnosima s Margeritom napuštao svoju uzdržanost i egzotičnu smotrenost i
razgovarao s njom vatrenom mešavinom nemačkog, italijanskog, francuskog i engleskog,
bavio se damama Ričoti od jutra do večeri, čitao im novine, nosio ležaljke za plažu i
uopšte se nije trudio da svoje obožavanje Margerite sakrije od drugih ljudi, tako da su
uskoro svi radoznalo posmatrali njegov trud oko lepe Italijanke. Neki su ovu romansu
posmatrali i sa sportskim interesovanjem, tako da su ovom zgodom sklapali i opklade.
Sve ovo se nije sviđalo majci Ričoti i bilo je dana kada se ona durila kao uvređeno
veličanstvo, dok je Margerita izgledala uplakano, a gospodin Štatenfos namrgođenog
izraza lica pio viski s ledom na verandi. Međutim, uskoro su se devojka i on složili da ih
više ništa neće rastaviti, pa kada je gospođa Ričoti jednog sparnog jutra ćerki ljutito
iznela svoj stav da njen prisan odnos s mladim odgajivačem čaja nanosi štetu njenom
dobrom glasu i da za nju čovek bez velikog imetka uopšte ne dolazi u obzir, očajna
Margerita se zaključala u svoju sobu i ispila flašicu nekakve mutne vode za koju je mislila
da je otrovna, čime je samo pokvarila svoj i onako slab apetit, a lice joj je postalo za
nijansu bleđe.
Tog dana je Margerita uporno, satima patila na divanu, dok je njena mama na
iznajmljenom čamcu na vesla isto tako dugo razgovarala s gospodinom Štatenfosom, a
posle toga, istog dana objavljena je veridba, i već sledećeg dana je energični prekomorac
doručkovao za stolom s obe dame. Margerita je bila srećna, a njena majka je nasuprot
tome smatrala ovu veridbu doduše neophodnom, ali po svoj prilici i prolaznom
nevoljom. „Na kraju krajeva”, razmišljala je, „kod kuće o ovome niko ništa ne zna, i ako se
ubuduće pruži neka bolja prilika, mladoženja je veoma daleko, na Cejlonu, i nema
potrebe da bude pitan.” Tako je ona zahtevala da Štatenfos ne odlaže svoj povratak i
pretila je odlaskom i prekidom kada je verenik izrazio želju da se venčaju još toga leta i
da svoju mladu ženu odmah povede sa sobom u Indiju.
Morao se povinovati, ali je bio veoma besan, jer od dana objave veridbe dame Ričoti
kao da su srasle jedna uz drugu, pa je morao da se služi raznoraznim lukavstvima da bi
makar minut bio nasamo sa svojom verenicom. U Lucernu joj je kupio najlepše svadbene
poklone, ali su ga uskoro telegramom pozvali u Englesku zbog poslova, tako da je svoju
lepu verenicu ponovo video tek kad ga je u pratnji majke sačekala na železničkoj stanici
u Ženevi, da bi proveli još jedno veče zajedno, a već sledećeg jutra su ga ispratile do
pristaništa.
„Vraćam se najdalje kroz tri godine, i onda ćemo se venčati”, vikao je s brodskih
stepenica, koje su posle njega bile uklonjene. Onda je zasvirao brodski orkestar i
parobrod je polako isplovio iz pristaništa.
Dve dame su mirno otputovale nazad u Padovu i nastavile uobičajeni život. Gospođa
Ričoti se nije predavala: „Sledeće godine”, razmišljala je, „sve će izgledati drugačije,
ponovo ću pronaći neko fino banjsko lečilište i tada će se bez sumnje ukazati nove i
sjajnije prilike.” U međuvremenu je verenik iz daleka često pisao dugačka pisma i
Margerita je bila srećna. Potpuno se oporavila od napetosti u kojoj je provela nemirno
leto, primetno je „procvetala”, a o malokrvnosti i lošem apetitu više nije bilo govora.
Njeno srce je bilo osvojeno, sudbina izvesna i zadovoljna lagodnim i mirnim životom

217
 Anna&zdls

snevala je prijatne snove, pomalo učila engleski jezik i oformila lep album s divnim
slikama palmi, građevina i slonova, koje joj je slao mladoženja.
Narednog leta nisu putovale u inostranstvo, već su izabrale da provedu nekoliko
nedelja boravka u skromnom letovalištu u brdima, i majka je počela postepeno da pravi
planove o srećnoj budućnosti svoje nepokolebljive ćerke. Iz Indije su s vremena na
vreme stizale pošiljke s finim muslinima, lepim čipkama, kutijama od čekinja bodljikavog
praseta, figuricama od slonovače; one su to pokazivale poznanicima i uskoro napunile
pola sobe, a kada su primile vest da Štatenfos leži bolestan i da ga zbog oporavka moraju
transportovati u planine, majka i ćerka su se zajedno molile za ozdravljenje dragoga u
daljini, što se srećom i ispunilo.
Za obe dame, ovo mirno zadovoljstvo je bilo neobično stanje. Gospođa nije više
boemski živela, malo je ostarila, ali se toliko ugojila da joj je i pevanje teško padalo. Više
nije bilo razloga da se prikazuje privid imućnosti, manje se trošilo na garderobu, bez
preke potrebe se nije izlazilo iz kuće, više se nije štedelo za skupocena putovanja, ali se
zato više činilo za svakodnevna zadovoljstva.
Pri tome se otkrilo, a da učesnice to nisu posebno primetile, koliko je Margerita
ćerka svoje majke. Posle ispijanja one mutne vode i rastanka u Ženevi, više nije imala
nikakvih muka, raskrupnjala se i kako joj razvoj nisu ometali ni duševni poremećaji ni
telesni napori - tenis je takođe davno ostavila - s njenog bledog ljupkog lica su se izgubili
ne samo potištenost ili oduševljenje već joj se i vitak stas promenio i sve više razvio u
mirnu jedrinu, što ranije niko ne bi mogao da poveruje. Još uvek se činilo da je ono što
kod majke izgleda smešno i preterano kod mlade dame još uvek krepko i mladalački
ublaženo, ali nije bilo sumnje, naginjala je gojaznosti i bilo je lako shvatiti da će se
pretvoriti u pozamašnu, ogromnu damu.
Prošle su tri godine i očajni mladoženja je napisao da mu je te godine nemoguće da
dobije godišnji odmor, ali da su zato njegova primanja povećana, pa zato predlaže, ako
mu i sledeće godine ne bude moguće da poseti Evropu, da onda njegova draga devojka
dođe kod njega i useli se kao gospodarica u divan letnjikovac koji upravo gradi.
Prebolele su razočaranje i prihvatile predlog. Gospođa Ričoti nije mogla sebi da
prikrije da je njena ćerka izgubila nešto od telesnih draži i da bi bilo besmisleno
prigovorima dovesti u opasnost njenu sigurnu budućnost.
Dovde mi je ova priča kasnije ispričana; a ostatku sam slučajno lično prisustvovao
kao svedok.
Jednoga dana, u Ženevi sam se ukrcao na brod Severnonemačke kompanije, koji je
plovio za istočnu Aziju. Među malobrojnim putnicima prve klase nalazila se i mlada
Italijanka, koja se sa mnom u Ženevi ukrcala na brod i koja je kao nevesta putovala u
Kolombo. Vrlo slabo je govorila engleski, a kako je na brodu bilo još nevesta koje su
putovale u Penang, Šangaj i Manilu, te mlade i odvažne devojke su obrazovale prijatnu i
omiljenu grupu, u kojoj su svi bezbrižno uživali. Pre nego što smo prošli Suecki kanal, mi
mladi ljudi smo se sprijateljili i družili i često proveravali svoje znanje italijanskog jezika
s krupnom devojkom iz Padove, koju smo zvali Kolos.
Nažalost, iza Rta Guardafui more se uzburkalo i ona je dobila morsku bolest. Ta
devojka koju smo smatrali komičnom igrom prirode, danima je očajna i nemoćna ležala
u ležaljci na palubi, a mi svi smo se iz milosrđa odnosili prema njoj s puno obzira, iako
ponekad nismo uspevali da potisnemo poneki osmeh zbog njene zaprepašćujuće težine.
Donosili smo joj čaj i supu, obraćali joj se na italijanskom, što bi je poneki put nasmejalo,
i svakog jutra i podneva nosili smo je u stolici od trske na mirnije i senovitije mesto na

218
 Anna&zdls

palubi. Nešto pre Kolomba donekle se oporavila, ali i tada je ležala ravnodušno i
malaksalo, s dečijim izrazom patnje i nemoći na debelom i dobroćudnom licu.
Dok smo se približavali Cejlonu, svi smo pomogli da spakujemo Kolosove kofere.
Stajali smo na sredini palube spremni za izlazak i posle četrnaest dana plovidbe ceo brod
je obuzeo divlji nemir kojim smo očekivali prvu značajnu luku.
Svi su se uželeli kopna, raspakivali su tropske šlemove i suncobrane, držali u
rukama turističke mape i vodiče, dvogledima razgledali obližnja ostrva i potpuno
zaboravili na ljude s kojima su se pre kratkog vremena srdačno oprostili, iako su oni još
bili tu. Niko nije mislio ni na šta drugo osim kako izaći na kopno, što je brže moguće izaći
na kopno, što je značilo vratiti se kući i poslu posle dugog putovanja, radoznalo uledati
prvu tropsku obalu, prvu palmu kokosa i tamnopute urođenike, a takođe i napustiti brod
koji je u tom trenutku postao potpuno nezanimljiv, i na čvrstom kopnu u nekom
komfornom hotelu popiti viski. Svi su bili užurbani i zaposleni zaključavanjem svojih
kabina, plaćanjem računa u salonima, raspitivanjem o pošti koja je upravo stigla na brod,
razmenjivanjem važnih vesti iz sveta i politike.
U sredini te sebične gungule ležala je na svom mestu debela Italijanka, primetno
nezainteresovana, još uvek bolesnog izgleda, onemoćala od posne hrane, upalih obraza i
pospanih očiju. S vremena na vreme, kako bi ga gužva nanela, prišao bi joj još neko od
onih s kojima se odavno oprostila, još neko bi joj pružio ruku i poželeo dobrodošlicu. A
onda je snažno zagrmela muzika, drugi oficir je započeo komande oko pokretnih silaznih
stepenica, pojavio se kapetan, čudno stran i drugačiji u civilnom odelu s krutim šeširom.
Ukrcao se u čamac poslovnog zastupnika, kao i manji broj gostiju kojima je data
prednost, dok su se ostali gurali za njima prema motornim i čamcima na vesla koji su bili
ponuđeni za prevoz do obale.
U tom trenutku, s kopna je stigao se gospodin u belom tropskom odelu s srebrnom
dugmadi.
Izgledao je veoma privlačno, preplanulo mlado lice ispod tropskog šlema odavalo je
mirnu čvrstinu i samostalnost koja se tako često sreće kod ljudi preko mora. Čovek je u
ruci držao ogroman buket raskošnog indijskog cveća. Kretao se kroz gomilu korakom
čoveka koji se snalazi na brodu, uzbuđeno, i tražeći pogledom. Kada je prošao pored
mene, istog trenutka sam bez ikakve sumnje znao da je to Kolosov mladoženja. Koračao
je žurno, napred i nazad, dva puta je prošao pored svoje neveste, ulazio u salon za
pušenje, vraćao se zadihan nazad, pozivao rukovodioca prtljaga i konačno naleteo na
glavnog stjuarda.Video sam ga kako daje napojnicu i vatreno mu šapatom objašnjava, a
stjuard se smeje, raspoloženo klima glavom i pokazuje na ležaljku gde naša Italijanka
leži ispružena s još uvek poluotvorenim očima. Stranac joj se približio, zagledao tu
ležeću priliku, ponovo otišao do stjuarda, koji je ponovo potvrdno klimao glavom, opet
se vratio do ležaljke, i još jednom s bliskog odstojanja ispitivački zagledao debelu
devojku. A onda je stegao zube, polako se okrenuo i neodlučno se udaljio.
Ušao je u salon za pušenje, koji je upravo trebalo da se zatvori. Stjuardu u salonu je
dao napojnicu, zatražio veliku čašu viskija, seo i brzo je ispio, odsutan i zamišljen.
Stjuard ga je ljubazno zamolio da izađe i zaključao salon.
Stranac je, bled i potpuno poremećenog izraza na licu koračao po prednjoj palubi,
gde je duvački orkestar pakovao svoje instrumente. Došao je do ograde i lagano pustio
svoj veliki buket cveća da padne u prljavu vodu, a onda se nagnuo i pljunuo za njim.
A onda je doneo konačnu odluku. Laganim korakom je ponovo prešao preko palube
i došao do mesta gde je prvi put ugledao Italijanku. Ova je u međuvremenu ustala i

219
 Anna&zdls

umorno i pomalo plašljivo gledala u njega. Približio joj se, skinuo šlem s glave i pružio
Kolosu ruku.
Ona ga je jecajući obgrila oko vrata i neko vreme ga tako zadržala, dok je on, napet i
turoban, preko njenih širokih ramena ukočeno gledao prema ostrvima. Onda je došao do
ograde i nekome dole vičući besno izdao čitavu bujicu naređenja na grlenom
singaleskom jeziku, ćuteći uzeo nevestu za ruku i poveo je stepenicama naniže ka čamcu.
Kako im sada ide, ne znam. Ali da je venčanje obavljeno doznao sam pri povratku, u
konzulatu u Kolombu.
(1913)

220
 Anna&zdls

ODELJAK ZA NEPUŠAČE

U starijim vagonima železnice Gotard, za koju se ne može reći da je uzor udobnosti,

postojalo je jedno divno rešenje, koje mi se uvek sviđalo i za koje sam smatrao da može
da služi za ugled. Naime, odeljci za pušače i nepušače nisu odvojeni drvenim već
staklenim pregradama, i kada putnik odluči da se na jedno četvrt sata odvoji od svoje
supruge i popuši cigaretu, može nju, a i ona njega, tom prilikom da posmatra ili da mu
mahne kroz staklenu pregradu.
U jednom takvom vagonu vozio sam se s mojim prijateljem Otmarom prema jugu i
obojica smo bili uzbuđeni zbog predstojećeg blaženstva na raspustu i radosnih zebnji
koje pripadaju mladosti kada prođemo kroz poznati tunel i počnemo da se spuštamo ka
Italiji. Snežne vode su tekle niz strme obronke, zapenjena voda je iskrila među
gvozdenim šipkama ograde mosta, naš voz je ispunio tunel i klance dimom, a ako bi se
čovek nagnuo kroz prozor i pogledao nagore, mogao je visoko, visoko gore preko sivih
stena, snežnih i tihih, da vidi usku traku neba.
Moj prijatelj je sedeo leđima okrenut srednjem zidu vagona, a ja sam sedeo preko
puta njega i mogao sam kroz staklenu pregradu da motrim na nepušače. Pušili smo
dobre, dugačke cigare iz Brisaga i naizmenično pili iz jedne flaše odlično vino iz Ivorna,
koje danas može da se kupi samo u Gešenu. Nikada do tada se nisam kroz Tesin vozio
nadole. Bilo je lepo vreme, bili smo na raspustu i imali dovoljno novca, i nismo imali
nikakvih drugih namera osim želje za provodom, zajedno ili svako za sebe, već u
zavisnosti od raspoloženja i okolnosti.
Tesin nas je zasenio blistavim crvenkastim stenama, belim selima u visokim brdima
i plavetnilom u pozadini. Upravo smo prošli kroz dugačak tunel i po kotrljanju točkova
voza osećalo se da se spuštamo niz planinu. Jedan drugom smo pokazivali divne
vodopade i potočiće, jasno vidljive vrhove planina, crkvene tornjeve, seljačke kuće s
divnim raskošnim cvećem veselih boja i italijanske nazive gostionica, što nam je sve
pričalo o jugu.
Ali, kroz staklo sam pažljivo zagledao i šta se događa među nepušačima. Preko puta,
blizu mene, sedelo je malo društvo, verovatno sa severa Nemačke: jedan veoma mlad par
i nešto stariji zabavan gospodin, prijatelj ili rođak ili samo saputnik s kojim su se
upoznali. Mladić, za koga nisam znao da li je oženjen devojkom ili su samo u srodstvu,
pokazivao je očiglednu kontrolu i potpunu ozbiljnost kako u razgovoru koji ja nisam
mogao da čujem, tako i prema predelu kroz koji smo putovali, i ja sam ga uskoro ocenio
kao mladog energičnog činovnika, kome, ukoliko se sme poverovati njegovom
zatvorenom izrazu lica, nemačka država može da zahvali na sadašnjem procvatu.
Prijatelj, rođak ili saputnik koji je sedeo s njima izgledao je kao bezbrižan i čestit čovek i
koliko je njegovom susedu nedostajalo humora, kod ovoga ga je imalo na pretek. Bilo je
zanimljivo posmatrati te dve osobe, jednu pored druge, i porediti ih: zadovoljni rođak
predstavlja osmeh rastanka jednog prohujalog vremena i vrste ljudi punih
blagonaklonosti i ugodnog raspoloženja, a onaj drugi novu, dolazeću vrstu hladne,
svesne energije, dobro vaspitanu i bezdušno usmerenu na određeni cilj.
Da, bilo je zanimljivo i sve više sam se time bavio. Međutim, moj radoznali pogled se
sve češće zadržavao na licu mlade žene ili devojke, koja mi se činila skoro savršene
lepote. Na jednom devičanskom, potpuno mladom, glatkom licu, blistala su lepa,
svetlocrvena, malo dečija usta, a iza dugih, crnih trepavica nalazile su se tamnoplave,
velike oči. Tamne obrve i kosa su se jako isticali na nežnoj, čisto beloj koži. Bila je bez

221
 Anna&zdls

sumnje veoma lepo i prikladno obučena, a glavu je povezala tankim belim putnim šalom,
da bi zaštitila kosu od prašine.
Uvek sam iznova osećao zadovoljstvo kada bih bez skrivanja na trenutak pogledao
to dražesne devojčino lice i postepeno s njom postajao prisniji. Činilo se da je primetila
moje divljenje i da pristaje na to, u svakom slučaju nije se trudila da izbegne moj pogled,
što je vrlo lako mogla da učini da se malo dublje zavalila na sedištu ili jednostavno
zamenila mesto sa svojim pratiocem. Ovaj, koji je možda bio njen muž, tek s vremena na
vreme mi je bio na vidiku i kada bih se između ostalog u mislima i njime pozabavio, činio
sam to nemilosrdno i kritički. Možda je bio pametan i vredan, da, ali sve u svemu bio je
to jedan beživotni uobraženko koji nikako nije zasluživao onakvu ženu.
Pre nego što smo stigli u Belinzonu, moj prijatelj Otmar je primetio da odgovaram
nepovezano i da moje oči ne videći prate njegov prst kojim mi ukazuje na prelepu
okolinu. I još pre nego što je izrekao svoju sumnju, ustao je i upitnim pogledom pogledao
kroz staklenu pregradu, a kada je otkrio lepu devojku, seo je na naslon klupe i isto tako
revnosno gledao u nju. Nismo ništa govorili, ali Otmarovo lice je bilo smrknuto kao da
sam ga u nečemu izdao. Tek kod Lugana me je upitao: „Otkada je u stvari ono društvo u
našem vagonu?”
„Čini mi se od Fluelena”, odgovorio sam i to je donekle bilo tačno, jer se od tada
prisustva ovoga društva u vagonu dobro sećam. I dalje smo ćutali, a Otmar je gledao
unazad. Bilo mu je vrlo neudobno, sedeo je iskrivljenog vrata, ali lepoticu nije ispuštao iz
vida.
„Hoćeš li putovati skroz do Milana?”, upitao je posle duže pauze.
„Ne znam. Svejedno mi je.”
Što smo duže ćutali i što smo se više divili lepotici preko puta, tim smo više mislili
da je u stvari naporno putovati s bilo kim. Želeli smo da svako ima slobodu bez
ograničenja i bilo je dogovoreno da svako od nas, ne obazirući se na onog drugog,
ispunjava svoje prohteve i vlada se po svom raspoloženju; ali se sada činilo da je ipak
prisutan neki način prinude i ograničenja. Obojica bismo voleli da smo sami, da bacimo
svoje dugačke cigare kroz prozor, potkrešemo brkove i na neko vreme se zbog čistijeg
vazduha premestimo u deo za nepušače. Ali to nismo učinili i nijedan nije onome
drugom priuštio priznanje i svaki se ljutio na onog drugog što sedi tu i smeta. Na kraju je
postalo neugodno i, da bih povratio spokoj, ponovo sam zapalio ugašenu cigaru i rekao s
odglumljenom dosadom: „Znaš, ja ću izaći u Komu. Ova dugačka vožnja me izluđuje.”
On se prijateljski nasmejao.
„Zar ti se tako čini? Ja sam potpuno čio, samo mi 'ivorn' malo smeta, uvek ista priča s
tim zapadnošvajcarskim vinom: pitko je kao voda, a pri tome udara u glavu. Ali ne
ustručavaj se! U Milanu ćemo se sigurno ponovo sastati.”
„Da, naravno. Divno je ponovo doći u Milano i uveče posetiti Skalu, i ponovo čuti
veselu Verdijevu muziku.”
Odjednom smo počeli ponovo da ćaskamo i Otmar je izgledao veoma raspoložen,
tako da sam se zbog svoje odluke skoro pokajao i potajno pomislio da ipak izađem u
Komu, ali i da odmah uđem u drugi vagon i nastavim vožnju. To se ne tiče nikoga, i
uopšte...
Ostavili smo za sobom Lugano i granicu i ušli u Komo; ta stara selendra se lenjo
ispružila na večernjem suncu, a s okolnih brda su se kezile besmislene reklamne table.
Pružio sam Otmaru ruku i uzeo svoj ranac.

222
 Anna&zdls

Posle prelaska granice sedeli smo u italijanskom vagonu, staklene pregrade više nije
bilo, a s njima je nestala i severnonemačka lepotica, ali smo znali da je ostala u vozu.
Kada sam izašao iz voza i u nedoumici se saplitao o šine, iznenada sam ugledao rođaka,
lepoticu i sudskog pisara, kako natovareni prtljagom izlaze iz voza i na lošem
italijanskom dozivaju nosača. Odmah sam im ponudio pomoć, stigao je nosač, ušli su u
fijaker i krenuli ka gradiću. Bio sam siguran da ću ih ponovo sresti jer sam čuo ime
hotela u kome će odsesti.
U tom je i voz zazviždao i krenuo iz stanice, okrenuo sam se i mahnuo prijatelju, ali
njega više nije bilo na prozoru. Raspoložen, otišao sam u Komo, iznajmio sobu, okupao
se i na gradskom trgu naručio vermut. Nisam imao u vidu neku veliku avanturu, ali sam
poželeo da ono troje večeras ponovo vidim. Ono dvoje mladih su stvarno bili bračni par,
koliko sam to mogao da primetim na stanici, i moje interesovanje za suprugu budućeg
državnog tužioca je od tada bilo čisto estetske prirode. Bila je lepa, začuđujuće lepa.
Posle večere, lepo obučen, sveže obrijan, s karanfilom u reveru i prvoklasnom
italijanskom cigaretom u ustima, bez žurbe sam se uputio ka hotelu.
Sala za ručavanje je bila prazna, svi gosti su sedeli ili šetali u parku iza hotela, gde su
još uvek stajali razapeti belo-crveni suncobrani. Na maloj terasi na jezeru stajali su
dečaci s priborom za pecanje, za pojedinim stolovima se ispijala kafa. Lepotica, suprug i
rođak su šetali po parku, ona je očigledno prvi put bila na jugu, pa je začuđeno, kao
devojčurak, dodirivala kožnate listove.
Na moje zaprepašćenje, iza njih je bezbrižno i raspoloženo koračao moj prijatelj
Otmar. Povukao sam se nazad i potražio portira, koji mi je potvrdio da Otmar stanuje u
hotelu. Mora da je potajno, posle mene, i on izašao iz voza. Bio sam prevaren.
Cela stvar mi je sada izgledala više smešna nego bolna; moja opčinjenost je time
nestala. Od mlade žene na svadbenom putovanju se ne može ništa očekivati. Prepustiću
teren Otmaru, a ja ću se povući pre nego što me primeti. Spolja, kroz ogradu sam ga
ponovo ugledao baš kada je prolazio pored stranaca i blistavim očima gledao u ženu. Još
jednom sam na trenutak ugledao i njeno lice, ali moje zaljubljenosti je nestalo, a te divne
crte lica kao da su izgubile nešto od svoje raskoši, pa su mi izgledale nekako prazne i
neubedljive.
Kada sam sledećeg jutra ušao u voz za Milano, Otmar je takođe bio tu. Ušao je iza
mene, bezbrižno kao da je sve u najboljem redu.
„Dobro jutro”, mirno je rekao.
„Dobro jutro”, odgovorio sam mu. „Jesi li video? Večeras se u Skali izvodi Aida.”
„Da, već znam, divno!”
„Inače”, započeo sam ponovo razgovor, „ona lepa pisareva žena ima nečeg lutkastog
u sebi. Ja sam se na kraju razočarao. Ona u stvari i nije lepa. Samo je lepuškasta.”
Otmar je potvrdno klimao glavom.
„On nije pisar”, rekao je. „Trgovac je i rezervni poručnik. Da. U pravu si. Ta žena je
karikatura. Bio sam zaprepašćen kada sam to iznenada otkrio. Zar nisi primetio, ima
veliku manu za jedno tako lepo lice. Nisi? Ta osoba ima isuviše mala usta. To je odvratno,
na to obično bez greške reagujem.”
„A pokušava pomalo i da koketira”, nastavio sam.
„Koketira? I te kako! Mogu ti reći da je od njih troje veseli rođak jedini prijatan. Znaš,
juče je nisam baš jednostavno prepustio malom majmunu. On će se još čuditi. Ali možda
će biti srećan s njom. Možda nikad neće primetiti.” ,,A šta to?”

223
 Anna&zdls

„Da je ona samo zamka! Ništa drugo nego lepuškasta maska, fino lakirana, a iza toga
ne postoji ništa, baš ništa.”
„Ja baš ne mislim da je šupljoglava.”
„Ne misliš? Pa onda izađi ponovo i vrati se u Komo, oni ostaju tamo osam dana. Ja
sam nažalost razgovarao s njom. Pa onda, o tome nećemo više pričati! Dobro je što smo
došli u Italiju! Čovek ponovo nauči da lepotu posmatra kao nešto što je samo po sebi
razumljivo.”
To je stvarno bilo dobro i dva sata kasnije špartali smo ulicama Milana, natenane i
zadovoljni i sa uživanjem i bez ikakve ljubomore posmatrali žene ovog blagoslovenog
grada kako kao kraljice prolaze pored nas.
(1913)

224
 Anna&zdls

OLUJA

Bilo je to sredinom devedesetih godina: ja sam onda radio kao volonter u jednoj maloj
fabrici u svom rodnom gradu, koji sam još iste godine zauvek napustio. Imao sam
otprilike osamnaest godina, i nisam imao pojma o tome koliko je moja mladost lepa, iako
sam u njoj svakog dana uživao i osećao je oko sebe kao ptica vazduh. Starije ljude, koji
nekih proteklih godina ne mogu da se sete, treba samo da podsetim da je te godine o
kojoj pričam našu okolinu zadesila oluja, ili buran vihor, kakav u našem kraju ni pre ni
posle toga nije viđen. To je bilo te godine. Ja sam dva ili tri dana pre toga čeličnim dletom
povredio levu šaku. Bila je to velika rana, ruka mi je otekla, morao sam da je previjem i
nisam smeo da idem u radionicu.
Sećam se da je tokom celog onog poznog leta našu uzanu dolinu pritiskivala
nezapamćena omorina i da su se ponekad danima smenjivala nevremena. Prirodom je
vladao neki vreli nemir, koji se mene doduše samo ograničeno i nesvesno doticao, ali
koji mi je ipak ostao u sećanju. Uveče, na primer, kad sam išao na pecanje, zaticao sam
ribe neobično uzbuđene zbog zapare u vazduhu; komešale su se u neredu, često su
iskakale iz mlake vode i slepo navaljivale na udicu. Onda je najzad postalo malo svežije i
mirnije, nepogode su rede nailazile, a rano ujutru je već pomalo mirisalo na jesen.
Jednog jutra sam izašao iz kuće i pošao da potražim malo zabave, sa knjigama i sa
komadom hleba u džepu. Kako sam navikao u dečačkim danima, prvo sam otišao iza
kuće u baštu, koja je još ležala u senci. Jele, koje je moj otac zasadio i kojih sam se sećao
dok su još bile sasvim mlade i tanke, bile su sad visoke i snažnih stabala. Pod njima su
ležale gomile svetlosmeđih iglica i već godinama ovde nije raslo ništa sem zelenike. A
pored njih, u jednoj dugačkoj, uzanoj ivičnoj leji bokorilo se cveće koje je negovala moja
majka, blistavo, raskošno i veselo, i svake nedelje smo ga brali u velikim buketima. Tu je
rasla i jedna biljka sa ružičastim grozdovima sitnih cvetova, koja se zvala „plamteća
ljubav”, a na jednoj nežnoj stabljici su u tankim peteljkama visili mnogi srcoliki crveni i
beli cvetovi, koje su nazivali ženskim srcima, dok se drugi jedan žbun zvao „smrdljiva
gordost”. U blizini su rasli visoki strukovi hrizantema koje, međutim, još nisu imale
cvetove, a između njih je puzala po tlu debela čuvarkuća s mekim bodljama, kao i veseli
prkos, i ta dugačka uzana leja bila je naš miljenik i naš vrt snova, jer je tu jedno uz drugo
stajalo toliko različitog neobičnog cveća, koje je za nas bilo zanimljivo i draže od svih
ruža u dvema kružnim lejama. Kad bi je obasjalo sunce ili kad bi zablistalo po zidu
obraslom bršljanom, svaka stabljika bi stekla poseban izgled i lepotu, gladiole bi se
raskošno šepurile jarkim bojama, dragoljub bi stajao siv i kao opčinjen, zagnjuren u svoj
bolni miris, lišće „lisičjeg repa” opustilo bi se pokorno sparušeno, dok bi se kandilka
propela na prste i zazvonila svojim četvorostrukim letnjim zvončićima. Oko zaštitnica i
po plavom floksu zujali su rojevi pčela, a preko gustog bršljana živahno su trčkarali
tamo-amo mali smeđi pauci; nad šebojem su u vazduhu treperili i ćudljivo vrludali oni
hitri leptiri debelih trupova i staklastih krila koje zovu vešticama ili golubićima.
Praznično raspoložen, išao sam od cveta do cveta, udisao ovde-onde sladak miris
nekog cveta ili pažljivo prstom rastvorio koju cvetnu čašicu, da pogledam unutra i da
posmatram tajanstvene blede ponore i spokojan poredak žilica i tučkova, svilastih
vlakanaca i kristalnih žlebova. U međuvremenu sam bacao pogled na oblačno jutarnje
nebo na kome su se neobično komešali i mrsili duguljasti pramenovi izmaglice i vunasti
pahuljasti oblačci. Činilo mi se da će danas sigurno opet biti nepogode, pa sam odlučio da
po podne nekoliko časova pecam. Revnosno sam okrenuo nekoliko teških kamenova koji

225
 Anna&zdls

su ivičili stazu, nadajući se da ću naći gliste, ali odande jedino izmileše gomile
pepeljastih, suvih bubica, koje se odmah mudro razbežaše na sve strane.
Razmišljao sam šta da preduzmem i ništa mi tog trenutka nije palo na pamet.
Prethodne godine, kad sam poslednji put imao raspust, još uvek sam bio dečak. Sve čime
sam se tada najradije bavio: da leskovim lukom gađam u metu, da puštam zmajeve i da
barutom dižem u vazduh mišje rupe po njivama - sve to više nije imalo ondašnju
privlačnost ni čar, kao da se jedan deo moje duše umorio pa se više ne odaziva glasovima
koji su joj nekada bili dragi i donosili joj radost.
Začuđen i pritisnut lakom potištenošću, osvrnuo sam se po dobro poznatom
poprištu svojih dečjih radosti. Mala bašta, cvećem ukrašena terasa i vlažno neosunčano
dvorište sa pločnikom zelenim od mahovine posmatrali su me izmenjenim licem, pa je
čak i cveće izgubilo nešto od svoje neiscrpne draži. U uglu bašte je, neugledno i sa
dosadom, stajalo staro bure za vodu ispod cevi sa slavinom; tu sam jedanput, na bes
svoga oca, po pola dana puštao vodu da teče i okreće moje vodenične točkove, gradio na
stazi nasipe i kanale i priređivao ogromne poplave. Trošno bure za vodu bilo mi je draga
i omiljena igračka kojom sam prekraćivao vreme, i kad ga sada gledam, u meni čak
zatreperi pozni odjek onog detinjeg blaženstva, samo što mu je ukus tužan i što bure nije
više izvor, ni reka, ni Nijagara.
Zamišljen, preskočio sam preko plota, jedan plavi ladolež mi je okrznuo lice i ja sam
ga ubrao i stavio među usne. Odlučio sam da prošetam i da sa brda pogledam naš grad.
Eto, i šetnja je spadala u one tek delimično vesele poduhvate kakvi mi ranije nikad ne bi
pali na pamet. Dečaci se ne šetaju. Oni idu u šumu kao razbojnici, kao vitezovi ili
Indijanci, idu na reku kao splavari i ribari ili graditelji vodenica, trče na livade da love
leptire i guštere. I tako mi se ta moja šetnja učinila kao dostojanstven i pomalo dosadan
postupak odraslog čoveka koji ne zna tačno šta da počne sa sobom.
Moj plavi ladolež upravo je svenuo, pa sam ga bacio i sad sam grickao jednu
grančicu šimšira koju sam odlomio, a bila je gorka i ljutkasta. Kraj železničkog nasipa,
gde je rasla visoka žutilovka, jedan zeleni gušter mi pobeže ispred nogu, i tad se dečaštvo
ipak ponovo probudi u meni pa potrčah, stadoh se šunjati i vrebati, i ne smirih se sve
dok se plašljiva životinjica, topla od sunca, ne nađe u mojoj ruci. Gledao sam joj u
svetlucave male oči nalik na drago kamenje, i sa nekadašnjim lovačkim blaženstvom
osećao kako se vitko i snažno telo i čvrste noge brane i odupiru o moje prste. Ali onda mi
je uživanje u tome prošlo pa više nisam znao šta da radim sa uhvaćenom životinjom. Nije
bila nimalo zanimljiva, u tome se više nije nalazila nikakva sreća. Sagnuo sam se i otvorio
šaku, gušter je za trenutak začuđeno zastao, bokova ustreptalih od burnog disanja, pa
onda hitro iščeznuo u travi. Jedan voz naiđe po sjajnim šinama i projuri pored mene, ja
ga otpratili pogledom i za trenutak sasvim jasno osetih da ovde ne mogu više naći
nikakvo istinsko uživanje, pa strasno poželeh da ovim vozom otputujem u svet.
Osvrnuo sam se da vidim da li je čuvar pruge u blizini, pa kad ništa ne primetih i ne
čuh, brzo pretrčah preko koloseka i na drugoj strani se počeh verati uz visoku crvenu
stenu od peščara na kojoj su se još ovde-onde videle pocrnele rupe od eksplozija, koje su
poticale iz vremena kada se gradila pruga. Znao sam kuda treba da se provučem da bih
stigao do gore i čvrsto sam se pridržavao za žilave, već precvetale stabljike žutilovke.
Osunčano crveno kamenje zračilo je suvom jarom, vreli pesak mi je prilikom veranja
sipio u rukave, a kad bih digao pogled, video bih nad okomitom liticom toplo blistavo
nebo, začudo blisko i čvrsto. I najednom sam se našao gore, odupreo se o ivicu stene,
privukao kolena, prihvatio se za jedan tanušan, trnovit bagremčić i našao se na zabitom
proplanku obraslom travom, koji se strmo propinjao naviše.

226
 Anna&zdls

Ranije sam voleo da boravim na ovom tihom i divljem malom mestu, ispod koga su,
duboko dole, prolazili vozovi. Osim žilave, podivljale trave, koju je bilo nemoguće kositi,
rasli su ovde maleno ružino grmlje tananog trnja i nekoliko zakržljalih bagremčića čije je
seme nekada ovamo naneo vetar i kroz čije je tanko, providno lišće sijalo sunce. Na ovom
travnatom ostrvu, koje je i s gornje strane bilo odsečeno crvenim vencem stena, boravio
sam nekada kao Robinzon. To usamljeno parče nije pripadalo nikome osim onome ko bi
imao hrabrosti i pustolovnog raspoloženja da ga osvoji verući se uz strminu. Tu sam kao
dvanaestogodišnjak dletom urezao svoje ime u stenu, tu sam nekad čitao Kozu od
Tanenburga i sročio jednu detinjastu dramu u kojoj se govorilo o hrabrom poglavici
nekog indijanskog plemena koje se nalazilo pred propašću.
Bledi, beličasti pramenovi suncem spržene trave visili su po strmom obronku,
pregrejano lišće žutilovke snažno je i gorko mirisalo pod nepomičnom jarom. Ispružio
sam se po sasušenom tlu, gledajući tanano bagremovo lišće kako se, gotovo neprijatno
pravilno i ljupko raspoređeno i prosvetljeno jarkim suncem, mirno ocrtava prema
tamnoplavom nebu, i razmišljao sam. Činilo mi se da je ovo pogodan čas da razmotrim
svoj život i svoju budućnost.
Ali nisam bio kadar da otkrijem nešto novo. Video sam jedino neobično siromaštvo
koje mi je pretilo sa svih strana, neprijatno bledilo i propadanje isprobanih radosti i
dragih zamisli. Za ono što sam protiv volje morao ostaviti, za sve izgubljeno dečačko
blaženstvo, za sve to mi moj poziv nije pružao nadoknadu, nisam ga mnogo voleo, a
nisam mu ni dugo ostao veran. To je za mene bio samo put u svet gde ću, bez sumnje,
negde moći da nađem nova zadovoljstva. Kakva li bi ona mogla biti?
Može se videti svet i zaraditi novac, neće biti potrebno pitati oca i majku pre nego
što se nešto učini i preduzme, može se nedeljom ići na kuglanje i piti pivo. Ali dobro sam
znao da su sve to sporedne stvari i da ni u kom slučaju ne predstavljaju smisao novog
života koji me očekuje. Pravi smisao se nalazi drugde, dublje, lepši je i tajanstveniji,
osećao sam da je u vezi sa devojkama i ljubavlju. Tu se mora kriti neko dublje uživanje i
zadovoljenje, inače bi žrtvovanje dečačkih radosti ostalo bez smisla.
Znao sam, naravno, da postoji ljubav; video sam mnoge ljubavne parove i čitao
ljubavne pesme koje su čudesno opijale. A i sam sam se već nekoliko puta zaljubljivao i u
snovima osećao ponešto od one slasti zbog koje muškarac rizikuje svoj život i koja je
smisao njegovog delanja i stremljenja. Imao sam školske drugove koji su već sada išli s
devojkama i imao sam u radionici kolege koji su bez ustručavanja umeli da pričaju o
nedeljnim igrankama i o prozorima sobičaka kroz koje su se noću uvlačili. Ali za mene je
ljubav još bila zatvoreni vrt, pred čijim sam vratnicama čekao s bojažljivom čežnjom.
Tek poslednje nedelje, neposredno pred onu nezgodu sa dletom, dostigao me je prvi
jasan poziv, i odonda sam se nalazio u ovom nemirnom zamišljenom stanju čoveka koji
se oprašta, od onda mi se moj dotadašnji život pretvorio u prošlost i postao jasan smisao
budućnosti. Naš drugi šegrt me je jedne večeri pozvao sa sobom i, dok smo se vraćali
kući, ispričao mi je da zna jednu lepu curu za mene, koja još nije imala momka i ne želi
nikog drugog do mene, a isplela mi je jedan svilen novčanik koji želi da mi pokloni. Njeno
ime nije hteo da kaže, jer ja ću, kako je rekao, već i sam moći da pogodim. Kad sam ja
počeo da navaljujem i zapitkujem i kad sam najzad s nipodaštavanjem odbio njegove
reči, on zastade - nalazili smo se baš nad rekom, na Vodeničkom mostu - i tiho reče: „Ona
upravo ide iza nas.” Ja se zbunjeno osvrnuh, upola se nadajući a upola strepeći da sve to
ipak ne bude samo neka glupa šala. I gle, iza nas se penjala uza stepenice mosta jedna
mlada devojka iz predionice pamuka, Berta Fegtlin, koju sam poznavao još sa časova

227
 Anna&zdls

veronauke. Zastala je, pogledala me i osmehnula se, a onda se polako zarumenela, dok joj
se celo lice nije zažarilo. Brzo sam se udaljio i krenuo kući.
Otada mi se dvaput obratila, jednom u predionici, gde smo imali nešto da uradimo, a
jednom uveče dok sam išao kući, ali samo me je pozdravila i onda upitala: „Već si završio
posao?” To je značilo da je bila voljna da zapodene razgovor; ja sam, međutim, samo
klimnuo glavom, potvrdno odgovorio i zbunjeno otišao.
U mislima sam se sad uporno bavio tom zgodom i nisam mogao da se snađem. Vrlo
često sam s dubokom čežnjom sanjao o tome da volim neku lepu devojku. I eto, našla se
jedna, lepuškasta i plavokosa i nešto viša od mene, koja je želela da je poljubim i da je
držim u naručju. Bila je visokog rasta i snažna, lice joj je bilo prijatno, belo i rumeno, na
vratu su joj poigravali lepršavi pramenovi kose, a pogled joj je bio prepun iščekivanja i
ljubavi. Ali ja nikad nisam mislio na nju, nikad nisam u nju bio zaljubljen, nikad je nisam
nežno sanjao niti sam ikada, drhteći i s licem zagnjurenim u jastuk, šaputao njeno ime.
Da sam hteo, mogao sam je milovati i prisvojiti, ali mi nije bilo moguće da je poštujem
niti da pred njom klečim i molim je. Pa, šta će od toga ispasti? Šta da činim?
Nezadovoljan, ustadoh sa trave. Ah, proživljavao sam teške dane. Što Bog ne da da
se moja godina u fabrici već sutra svrši, pa da otputujem nekud daleko odavde, da
počnem iz početka i da sve ovo zaboravim!
Željan da makar nešto učinim i da osetim kako sam živ, odlučio sam da se popnem
na vrh brda, ma koliko to odavde bilo teško. Onde gore se čovek nalazi visoko nad
gradićem i vidik se pruža nadaleko. Pojurio sam uz obronak do gornje stene, počeo da se
penjem opirući se i nekako se izvukao do visokog proplanka, gde se negostoljubivo brdo
završavalo u žbunju i rasutom stenju. Oznojen i zadihan prispeo sam gore, i onde, pod
slabim povetarcem na osunčanoj uzvišici, počeo mirnije da dišem. Divlje ruže su se još
jedva držale o rašljikama, precvetavajući, a umorne izbledele latice su im otpadale kad
bih u prolazu koju okrznuo. Sitne zelene kupine su rasle posvuda, a bobice im je sa
osunčane strane tek počeo da obuzima prvi slabi nagoveštaj metalnosmeđe boje. Čičkovi
leptiri su mirno leteli kroz tihu vrelinu i pronosili boje po vazduhu, po hajdučkoj travi,
na čudnom i nemom okupu se nalazilo bezbroj buba poprskanih crvenim i crnim
tačkicama, koje su kao automati micale dugačkim, mršavim nožicama. S neba je već
odavno nestao i najmanji oblačak, sve se kupalo u čistom plavetnilu, oštro presecano
crnim vrhovima jela sa obližnjih šumovitih brda.
Na najvišoj steni, gde smo u jesen kao đaci uvek palili vatre, zastao sam i osvrnuo se.
Duboko dole, u dolini koja je bila do pola u senci, video sam reku kako blista i kako
zapenjena voda iskri pred vodeničnim točkom, video sam, pritešnjen u dubini naš stari
grad i njegove mrke krovove, iznad kojih se mirno i okomito peo u vazduh plavičasti
podnevni dim sa ognjišta. Tamo se nalazio dom mog oca i stari most, tamo se nalazila
radionica odakle je jedva dopirao crvenkasti odsev vatre sa vignja, a dalje nizvodno bila
je predionica, na čijem je javnom krovu rasla trava i iza čijih je svetlih okana i Berta
Fegtlin, zajedno s mnogim drugim, radila svoj posao. Ah, opet ona! Nisam želeo da
mislim na nju.
Zavičajni grad, koji sam dobro poznavao, osmehivao mi se prisno kao i uvek, a s
njim i sve bašte, igrališta i skroviti kutovi, zlatne brojke na crkvenom satu veselo su se
caklile pod suncem, a u svežoj tmini senovitog vodeničkog kanala jasno su se ogledali
kuće i drveće. Jedino sam se ja promenio, i samo je do mene bila krivica što se između
mene i te slike razapela neka avetinjska koprena otuđenosti. Moj život se nije više
bezbedno zadovoljavao tim malenim krugom zidova, reke i šume; on je, istina, još bio
snažnim nitima vezan za ta mesta, ali nije više bio ukorenjen i zaustavljen, nego je u

228
 Anna&zdls

talasima čežnje svuda zapljuskivao uzane granice i stremio ka daljini. Dok sam, obuzet
nekom neobičnom tugom, gledao u dubinu, u duši mi svečano iskrsnuše sve moje
skrivene životne nade, reči mog oca i reči voljenih pesnika zajedno s mojim sopstvenim
tajnim zavetima, i činilo mi se da je ozbiljno, ali prekrasno što ću postati čovek i svesno
držati u rukama vlastitu sudbinu. I ta misao kao da odmah obasja one sumnje koje su me
morile zbog Berte Fegtlin. Neka je ona i lepuškasta, neka me i voli, to nije moja stvar; ne
smem dozvoliti da mi sreća tako dolazi na poklon iz devojačkih ruku, pripremljena i
stečena bez napora.
Podne je već bilo blizu. Uživanje u veranju beše me prošlo, pa sam zamišljeno sišao
u grad pešačkom stazom, ispod malog železničkog mosta, gde sam ranijih godina svakog
leta u gustim koprivama hvatao tamne maljave gusenice paunovca, pa pored
grobljanskog zida, pred čijim je vratnicama jedan mahovinom obrasli orah bacao debelu
senku. Kapija je bila otvorena i ja iznutra začuh žuborenje česme. U neposrednoj blizini
nalazilo se gradsko igralište i mesto gde se o svetkovini proleća i o proslavi bitke kod
Sedana jelo i pilo, govorilo i igralo. Sad je to mesto ležalo tiho i zaboravljeno pod senkom
prastarih, moćnih kestenova, kroz koje su jarki sunčevi zraci padali na crvenkasti pesak.
Ovde dole, na osunčanoj ulici uz reku, nemilosrdno je pekla podnevna žega, tu su,
duž reke a naspram jarko ofarbanih kuća, rasli tanušni jasenovi i javorovi, proređena
lišća i već zažuteli od poznog leta. Po navici, pošao sam pored vode, trudeći se da
ugledam neku ribu. U kristalnoj prozirnoj reci se, dugačka i lelujava, tamo-amo povijala
gusta dlakava vodena trava, a ovde-onde, po tamnim obraslim mestima koja su mi bila
dobro poznata, videla se usamljena poneka krupna riba, lenja i nepomična, okrenuta
prema matici, dok bi iznad nje ponekad preletelo malo tamno jato belih riba. Bilo je
dobro što ovog jutra nisam otišao na pecanje, ali vazduh i voda i način na koji se jedna
tamna stara mrena odmarala u prozirnoj vodi između dva velika okrugla kamena, sve mi
je to obećavalo da ću danas po podne verovatno moći nešto da ulovim. Zapamtio sam to i
pošao dalje, duboko odahnuvši kad sam sa bleštave ulice ušao kroz glavna vrata u
predsoblje naše kuće, gde je bilo sveže kao u podrumu.
„Čini mi se da će danas opet oluja”, reče za ručkom moj otac, koji je imao prefinjen
osećaj za vreme. Primetio sam da na nebu nema ni oblačka i da se ne oseća ni dašak
zapadnog vetra, ali se on osmehnuo i rekao: „Zar ne osećaš napetost u vazduhu? Ali,
videćemo.”
Svakako, bilo je prilično sparno, a kanal kojim je oticala prljava voda mirisao je
snažno kao u proleće kad počne da duva južni vetar. Od veranja i od udahnute žege
polako me je počeo hvatati umor, pa sedoh na verandu, licem prema bašti. Ne naročito
pažljivo i često prekidan lakim dremežom, čitao sam povest generala Gordona,
kartumskog junaka, a sad se i meni sve više činilo da uskoro mora naići nepogoda. Nebo
se i dalje kupalo u najčistijem plavetnilu, ali vazduh je postajao sve teži, kao da je sunce,
koje je još uvek jasno sijalo u visini, zastrto prožarenim slojevima oblaka. U dva sata
vratio sam se u kuću i počeo da spremam pribor za pecanje. Dok sam pregledao kanape i
udice, unapred sam počeo osećati prisno uzbuđenje koje pruža lov i bio sam u duši
zahvalan što mi je ostalo bar ovo jedno, duboko, strasno zadovoljstvo.
Čudnovato sparna, pritisnuta tišina onoga popodneva ostala mi je zauvek u sećanju.
Odneo sam koficu za ribe niz reku do donjeg mostića koji je već dopola bio prekriven
senkom visokih kuća. Iz obližnje predionice čulo se jednolično, uspavljujuće zujanje
mašina, nalik na pčelinji let, a od gornje vodenice svakog minuta bi zazvrjalo neprijatno i
neravnomerno škripanje kružne testere. Inače je bilo sasvim tiho, zanatlije su se povukle
u hladovinu radionice, i na ulici nije bilo ni žive duše. Na vodeničnoj adi, neki goli švrća

229
 Anna&zdls

je gacao između vlažnog kamenja. Pred kolarevom radionicom stajale su sirove daske
prislonjene uza zid i pod suncem ispuštale izvanredno snažan miris na suvotu, koji je
dopirao do mene i razgovetno se preplitao s mirisom vode koji se pomalo osećao na ribu.
I ribe su primetile ovo neobično vreme i ponašale su se ćudljivo. Nekoliko
crvenperki je prvih petnaest minuta stalno navaljivalo na udicu, a jedna mi je, teška i
krupna, prekinula kanap baš kada sam hteo da je uhvatim u šake. Odmah potom u ribe
ude neki nemir, crvenperke se zavukoše duboko u mulj i ne osvrćući se više na mamac, a
pri površini se ukazaše rojevi ovogodišnjeg ribljeg mlada, koji su u sve novim jatima
jurili uz reku kao da beže od nečega. Sve je ukazivalo na to da predstoji promena
vremena, ali vazduh je bio miran i proziran kao staklo, a na nebu nije bilo ni oblačka.
Učinilo mi se da je svakako neka loša otpadna voda oterala ribe, pa pošto nisam bio
voljan da popustim, setio sam se jednog novog mesta za pecanje i krenuo prema
predioničkom kanalu. Tek što sam tamo kraj šupe našao zgodno mesto i razastro svoje
stvari, a na jednom stepenišnom prozoru fabričke zgrade pojavi se Berta, pogleda ovamo
i mahnu mi. Napravio sam se da je ne vidim i nagao se na svoju pecaljku.
Voda koja je tekla ozidanim kanalom bila je tamna, video sam kako se u njoj talasavo
ogledaju treptavi obrisi moje prilike u sedećem položaju, s glavom među stopalima.
Devojka koja je još stajala gore na prozoru, pozvala me je, ali ja sam nepomično zurio u
vodu i nisam okretao glavu.
Od pecanja nije bilo nikakve vajde; i ovde su ribe žurno tumarale okolo kao da ih
gone neki hitni poslovi. Zamoren olovnom toplotom, ostao sam da sedim na niskom zidu,
ništa više ne očekujući od ovoga dana i želeći da je već veče. Iza mene se u dvoranama
predionice čulo večito zujanje mašina, voda u kanalu je tiho šumeći pljuskala vlažne
zidove obrasle mahovinom. Bio sam obuzet nekom pospanom ravnodušnošću i ostao
sam da sedim samo zato što sam bio odviše trom da smotam kanap.
Iz tog lenjeg dremeža prenuo sam se posle oko četvrt sata, najednom obuzet
osećanjem brige i duboke nelagodnosti. Neki nemirni pramen vetra zbijeno se i protiv
volje vrteo oko sebe, vazduh je bio gust i imao otužan ukus, nekoliko lasta je uplašeno
letelo nad samom vodom. Zavrte mi se u glavi, pa pomislih da me je možda uhvatila
sunčanica; voda kao da je snažnije mirisala i neko neprijatno osećanje, kao da dolazi iz
stomaka, poče da mi obuzima glavu i da mi nateruje znoj na čelo. Izvukoh kanap da bih
osvežio šake vodenim kapljicama i počeh da skupljam svoj pribor.
Kad sam ustao, video sam kako se ispred predionice prašina kovitla u malim
razigranim oblačcima, pa onda iznenada polete uvis i skupi se u jedan jedini oblak;
visoko gore u nemirnom vazduhu ptice su bežale kao sumanute, a odmah potom sam
video kako je nad dolinom nizvodno vazduh pobeleo kao od neke guste vejavice.
Najednom zahladne, vetar se na prepad sruči na mene, istrže mi kanap iz ruke, ponese
mi kapu i stade me udarati u lice kao pesnicama.
Beli vazduh, koji je još od maločas stajao nad dalekim krovovima, najednom me
okruži, hladan i nanoseći bol, voda u kanalu zaprška uvis kao pod brzim udarcima
vodeničkog točka, kanap potonu i nestade, i oko mene, hučno i rušilački, zatopta i zaurla
neki beli haos, udarci mi stadoše pogađati glavu i ruke, zemlja zaprška po meni, pesak i
parčad drveta uskovitlaše se po vazduhu.
Sve je to bilo nerazumljivo za mene; jedino sam osećao da se zbiva nešto strašno i da
mi preti opasnost. Jednim skokom sam se našao pred šupom i uleteo u nju slep od
iznenađenja i straha. Uhvatih se za jedan gvozdeni nosač pa nekoliko časaka prestajah
ošamućen i bez daha, obuzet vrtoglavicom i životinjskim strahom, dok malo-pomalo ne

230
 Anna&zdls

počeh da shvatam. Bila je to neka paklena oluja kakvu nikada nisam video niti smatrao
mogućom, a u visini se razlegalo čas bojažljivo čas divlje hujanje, na ravan krov nada
mnom i na zemlju pred ulazom počeo je u gustim gomilama da pada beo i krupan grad,
debela zrna leđa stadoše ulaziti i kotrljati se sve do mojih nogu. Huka grada i vetra bila je
strahovita, kanal se mahnito penušao dok su mu se nemirni talasi propinjali i survavali
niz zidove.
Video sam u istom minutu kako kroz vazduh lete daske, šindra s krova i granje, kako
padaju kamenje i parčad maltera, i kako ih smesta zasipa i prekriva gustiš ledenih zrna;
čuo sam nešro nalik na brzo čekićanje od koga su se crepovi lomili i stropoštavali, staklo
prskalo, oluci se rušili.
U tom trenutku, pojavio se neko u lepršavoj haljini, trčeći iz fabrike preko dvorišta
pokrivenog ledom, nagnut prema oluji. Ta prilika se borila i teturala, približavajući mi se,
iskrsavajući iz strašnog potopskog komešanja. Ušla je u šupu, potrčala prema meni, i
pred samim mojim očima, bolno se osmehujući, zatreperilo je jedno smireno, strano a
poznato lice s krupnim očima punim ljubavi, tihe tople usne potražiše moje i stadoše me
ljubiti dugo, bez daha, nezasito, ruke se obaviše oko mog vrata, a plava vlažna kosa se
pripi uz moje obraze, i dok je svud okolo gradobitna bura potresala svet, mene još jače i
strasnije obuhvati nema bura ljubavi, puna strepnje.
Sedeli smo na gomili dasaka, ne govoreći, zagrljeni; ja sam bojažljivo i začuđeno
milovao Bertinu kosu i pripijao usne uz njena snažna, krupna usta, njena toplina me je
slatko i bolno obuzimala. Sklopio sam oči, a ona mi je privila glavu na svoje uzburkane
grudi, u svoje krilo, i blago mi i bojažljivo milovala lice i kosu.
Kad sam otvorio oči, prenuvši se od blage nesvestice, ugledao sam nad sobom njeno
ozbiljno, snažno lice kako zrači setnom lepotom, a njene oči su me zaneseno posmatrale.
Sa njenog svetlog čela je, polazeći od zamršene kose, tekla uzana pruga svetlocrvene krvi
preko celog lica, pa sve do vrata.
„Šta je? Šta se desilo?”, uzviknuo sam uplašeno.
Ona mi se još više unese u lice i slabo se osmehnu.
„Čini mi se da je došao smak sveta”, rekla je tiho, a tutnjanje i huka nepogode
zaglušiše njene reči.
„Teče ti krv”, rekoh.
„To je od grada. Ništa opasno! Plašiš li se?”
„Ne. A ti?”
„Ja se ne plašim. Ali, slušaj, sad će se ceo grad srušiti. Reci, zar me nimalo ne voliš?”
Ćutao sam i opčinjeno gledao u njene krupne, jasne oči pune tužne ljubavi, i dok sam
je gledao i dok su joj usne otežalo i neutolivo počivale na mojima, video sam i tanušan
mlaz svetlocrvene krvi koji je tekao niz belu, svežu kožu. Iako su mi čula bila ošamućena
od opijenosti, moje srce je težilo da pobegne i očajno se opiralo da bude oteto ovako na
prepad i protiv moje volje. Uspravih se i ona u mom pogledu pročita da je sažaljevam.
Izmakla se i pogledala me kao da se ljuti, a kad joj ja, popustivši navali saučešća i
zabrinutosti, pružih ruku, ona je ščepa obema šakama, zagnjuri lice u nju, klonu na
kolena i poče da plače, a preko moje uzdrhtale ruke potekoše njene tople suze. Zbunjeno
sam oborio pogled ka njoj: glava joj je, tresući se od jecanja, ležala na mojoj šaci, a na
ramenu su joj nemirno i meko poigravali pramenovi kose. Oh, da je to neka druga, prođe
mi žestoko kroz glavu, neka koju bih zaista voleo i kojoj bih mogao predati svoju dušu,
kako bih onda rado uronio zaljubljenim prstima u tu slatku kosu, kako bih ljubio ovaj

231
 Anna&zdls

beli vrat. Ali krv mi se beše smirila, i pekao me je i mučio stid što tu pred mojim nogama
kleči devojka kojoj nisam bio voljan da predam svoju mladost i svoju gordost.
Sve što sam doživeo kao celu začaranu godinu i što mi i danas još, sa stotinom malih
poriva i pokreta, živi u sećanju kao neki veliki vremenski razmak, sve to je u stvarnosti
trajalo svega nekoliko minuta. Svetlost iznenada provali, komadići plavoga neba vlažno
zasijaše s nevinom pomirljivošću, i najednom, kao da je nožem odrezano, tutnjanje oluje
se prekide i okruži nas čudna, neverovatna tišina.
Kao iz neke fantastične pećine iz snova, izađoh iz šupe u dan koji se vratio, čudeći se
što sam još živ. Pusto dvorište je gadno izgledalo, zemlja je bila razrovana kao da su je
izgazili konji, svuda su ležale gomile krupnog ledenog zrnevlja, moj pribor za pecanje je
nestao, a ni kofice za ribe nije više bilo. U fabrici je sve zamorilo od ljudi, kroz bezbroj
razbijenih okana video sam komešanje po dvoranama, a u tom trenutku su i na sva vrata
nagrnuli radnici. Tle je bilo zasuto srčom i izlomljenim crepovima, jedan dugačak limeni
oluk se otrgao i koso ulubljeno visio do pola zgrade.
Tog trenutka zaboravih sve što je tek bilo prošlo i obuze me jedino divlja i plašljiva
radoznalost da vidim šta se to u stvari desilo i koliko je zla nanela nepogoda. Svi oni
razbijeni prozori i crepovi sa fabrike u prvi mah su izgledali strašno i neutešno, ali na
kraju krajeva sve to ipak nije bilo toliko užasno i nije bilo sasvim u skladu sa strahovitim
utiskom koji je oluja ostavila na mene. Odahnuo sam sa olakšanjem, a i donekle čudno
razočaran i otrežnjen: kuće su stajale kao i pre, i sa obe strane doline još su se dizali
bregovi. Ne, svet nije propao.
Međutim, kad sam izašao iz fabričkog dvorišta, prešao preko mosta i ušao u prvu
ulicu, nesreća je ipak počela dobijati gori izgled. Uličica je bila pokrivena srčom i
slomljenim prozorskim kapcima, dimnjaci su se porušili i povukli za sobom čitave delove
krovova, pred svim kapijama su stajali ljudi, preneraženi i jadikujući, baš kao što sam
viđao na slikama opsednutih i opljačkanih gradova. Nanosi kamenja i granja zakrčavali
su put, svi prozori su zjapili zasuti krhotinama i rbinama, baštenske ograde su ležale na
tlu ili su lupkarajući visile preko zidova. Roditelji su tražili izgubljenu decu, pričalo se
kako je grad poubijao ljude na njivama. Pokazivali su komade grada velike kao talire i još
veće.
Još sam bio suviše uzrujan da bih pošao kući i pogledao štetu u sopstvenom domu i
bašti, a nije mi padalo na pamet da bi me moji mogli tražiti, jer mi se ništa nije desilo.
Rešio sam da još malo prošetam van grada, umesto da se saplićem o ove olupine, i
primamljivo mi se javi u svesti moje omiljeno mesto, stara poljana kraj groblja na kojoj
su se održavale svečanosti i pod čijim sam drvećem slavio sve velike svetkovine svojih
dečačkih godina. Začuđeno sam se setio da sam pre jedva četiri ili pet sati prošao onuda,
vraćajući se kući sa stenja; činilo mi se da je otada prošlo ko zna koliko vremena.
I tako sam krenuo natrag niz ulicu, pa preko donjeg mosta; uz put sam kroz jednu
baštu između kuća video naš crkveni toranj od crvenog peščara kako stoji neokrnjen, a i
gimnastički dom je bio gotovo neoštećen. Malo dalje je usamljena stajala jedna stara
gostionica, čiji sam krov još izdaleka prepoznao. Stajala je kao i obično, ali je izgledala
čudno promenjena, i ja nisam odmah shvatio zašto. Tek kad sam se napregao da se tačno
setim, došlo mi je do svesti da su pred gostionicom uvek rasle dve visoke topole. Tih
topola više nije bilo. Jedan odvajkada prisan prizor bio je razoren, jedno drago mesto
oskrnavljeno.
U meni tad iskrsnu gadna slutnja da je propalo i mnogo više, nešto još plemenitije.
Najednom sam, stegnuta grla od tog otkrića, osetio koliko volim zavičaj, koliko moje srce

232
 Anna&zdls

i moje blagostanje zavise od svih tih krovova i tornjeva, mostova i uličica, od drveća,
bašta i šuma. Obuzet novim uzbuđenjem i zabrinutošću, pošao sam brže i najzad se
našao preko, pred prostorom na kome su se održavale svečanosti.
Tu sam zastao i video kako mesto mojih najdražih uspomena leži neizrecivo
opustošeno i potpuno upropašćeno. Stari kestenovi, pod čijom smo senkom slavili i čija
je stabla jedva moglo da obuhvati nas troje ili četvoro đaka, ležali su polomljeni, naprsli,
iščupani zajedno s korenjem i povaljeni, tako da su u zemlji zjapile jame velike kao kuća.
Ni jedan jedini nije više stajao na svom mestu i to je izgledalo kao neko strahovito
razbojište; a i lipe i javori behu popadali, drvo uz drvo. Ceo prostrani šumarak pretvorio
se u ogromnu gomilu polomljenog granja, prosutih stabala, korenja i busenova zemlje,
poneka snažna debla su još stajala, ali bez krošnje, prelomljena i zavinuta, pokazujući
tisuće belih, golih ocepaka.
Bilo je nemoguće krenuti dalje: i livada i put bili su u visini kuće zakrčeni spletom
stabala i ostataka drveća, a onde gde sam od najranijih dečačkih dana znao samo guste
svete senke i visoka krošnjata svetilišta - onde je iznad pustoši zurilo prazno nebo.
Činilo mi se da sam i sam sa svim tajnim korenima iščupan i izbljuvan na neumoljivu
svetlost dana. Danima sam tumarao okolo i nisam više našao nijednu šumsku stazu,
nijedan prisni kut pod hladovinom oraha, nijedan hrast po kome sam se verao kao
dečak, oko grada su nadaleko i naširoko ležale samo krhotine, jame, čitavi delovi šuma
oboreni, pokošeni poput trave, leševi drveća sa golim korenjem optužujići okrenutim
prema suncu. Između mene i moga detinjstva otvorila se neka provalija, i moj zavičaj nije
više bio onaj stari. Ljupkost i nerazumnost minulih godina spadoše sa mene, i ja ubrzo
potom napustih grad, da postanem čovek i da se uhvatim u koštac sa životom čije su me
prve senke okrznule onih dana.
(1913)

233
 Anna&zdls

PIKTOROV PREOBRAŽAJ

Tek što je stupio u raj, Piktor je zastao pred jednim drvetom koje je istovremeno bilo i
čovek i žena. Pozdravio ga je sa dubokim poštovanjem i upitao: „Da li si ti drvo života?”
Ali kada je umesto drveta htela da mu odgovori zmija, okrenuo se i nastavio dalje. Sav se
pretvorio u oko i sve mu se veoma dopadalo. Sasvim jasno je primetio da se nalazi u
zavičaju i na izvoru života.
I ponovo je ugledao drvo, koje je istovremeno bilo i Sunce i Mesec.
Opet je upitao: „Jesi li ti drvo života?”
Sunce mu je klimnulo glavom i nasmejalo se, Mesec je klimnuo glavom i osmehnuo
se.
Najčarobnije cveće, raznovrsnih boja i svetlosti, posmatralo ga je mnogobrojnim
očima i licima. Neko ga je pozdravljalo i smejalo se, neko ga je pozdravljalo i smeškalo se,
drugo ga nije pozdravilo i nije se nasmejalo; ćutalo je zaneseno, povučeno u sebe,
opijeno sopstvenim mirisom. Neki cvetovi su pevali ljubičastu pesmu, drugi su pevušili
tamnoplavu uspavanku, neki su imali velike plave oči, a drugi su ga podsećali na prvu
ljubav. Jedno cveće je mirisalo na baštu iz detinjstva i njegov slatki miris je bio umilan
kao glas njegove majke, a jedno drugo mu se osmehivalo i pružalo mu svoj dugački
savijeni crveni jezik.
Liznuo ga je, imao je jak i divlji ukus, ukus smole i meda, ali i ukus poljupca žene.
Među svim tim cvećem, stajao je Piktor prepun čežnje i radosne zebnje. Srce mu je
udaralo teško, udaralo jako kao da je zvono i čežnjivo gorelo za nepoznatim u čudesnom
predosećanju svoje želje.
Piktor je video i pticu kako sedi u travi i blešti od boja, izgledalo je da lepa ptica
poseduje sve boje koje postoje. Upitao je lepu šarenu pticu: „O ptico, gde se nalazi
sreća?”
„Sreća”, govorila je lepa ptica i smejala se svojim zlatnim kljunom, „sreća je, o
prijatelju, svuda, na planini i u dolini, u cveću i kristalu.”
Posle ovih reči, priča radosno protrese svoja pera, istegnu vrat, zamahnu repom,
zatrepta očima, nasmeja se još jednom i osta da leži nepokretna, u travi se sve umiri, ali
gledaj: ptica je sada postala veliki šareni cvet, pera listovi, a kandže korenje. U blistavom
sjaju boja, usred plesa, postala je biljka. Piktor je ovo zadivljeno gledao.
Odmah za tim pokrenula je ptica-cvet svoje listove i prašnike, nestalo je korenja,
lagano je zadrhtala, lagano se izvijala nagore i postala je blistavi leptir koji je lebdeo i
ljuljuškao se, bez težine i bez svetla, ozarenog lica. Piktor je širom otvorio oči.
Taj novi leptir, taj radosni ptica-cvet-leptirić ozarenog obojenog lica, leteo je ukrug
oko zadivljenog Piktora, svetlucao na suncu, nežno kao pahuljica se spustio na zemlju i
ostao da leži pored Piktorovih nogu, malo podrhtavao blistavim krilima, a uskoro se
preobratio u obojeni kristal sa čijih ivica je sijalo crveno svetio. Čudesno lepo je svetleo
iz trave i bilja, sjajno kao svečana zvona, taj plemeniti kamen. Ali činilo se da ga zavičaj
zove, unutrašnjost zemlje; brzo se smanjivao i pretio da se zarije u nju.
Savladan nadmoćnom željom, Piktor je posegao za kamenom koji je nestajao, i
privio ga uz sebe. Drhtao je i gledao njegov magični sjaj i činilo mu se da mu slutnju
blaženstva isijava direktno u srce.

234
 Anna&zdls

Iznenada, jedna zmija, uvijena oko grane jednog izumrlog drveta, prošištala mu je
direktno u uvo: „Kamen može da te pretvori u šta god želiš. Brzo mu reci želju pre nego
što bude kasno.”
Piktor se zaprepastio i uplašio da će propustiti sreću. Brzo je izrekao želju i
pretvorio se u drvo. Odavno je želeo da bude drvo, jer ono mu se činilo potpuno
spokojno, snažno i plemenito.
I Piktor je postao drvo. Rastao je sa korenjem u zemlji, istezao se u visinu, iz
njegovog tela su izbijale grane i lišće. Bio je veoma zadovoljan. Usisavao je svojim
tananim žednim žilicama snagu iz dubine hladne zemlje i prenosio je preko lišća u
visoko plavetnilo. U njegovoj kori su boravile bubice, pod njegovim nogama su ležali zec
i jež, a grane su bile prepune ptica.
Drvo Piktor je bilo srećno i nije brojalo godine koje su prolazile. Prošlo je mnogo,
godina pre nego što je primetilo da njegova sreća nije potpuna. Postepeno je učio da
drvo - očima gleda. Konačno je progledao i postao tužan.
Naime, primetilo je da se oko njega u raju skoro sva bića često preobražavaju, kao
da sve plovi u čarobnoj reci preobraženja. Videlo je kako drvo postaje dragi kamen ili
odleće kao blistava cvrkutava ptica. Gledalo je kako pored njega drveće iznenada
jednostavno nestaje: jedno je videlo kako ističe kao izvor, drugo je postalo krokodil, a
jedno je radosno i mirno, potpuno zadovoljno, počelo da pliva kao riba i da u novom
obliku traži novu igru. Slonovi su zamenjivali svoje odore sa stenama, žirafe svoje obličje
sa cvećem.
A ono samo, drvo Piktor, ostajalo je uvek isto, više nije moglo da se preobrazi.
Otkada je to saznalo, sreća je lagano iščezavala; počelo je da stari, postajalo sve
umornije, izgledalo ozbiljnije i zabrinutije, baš kao što se i primećuje kod mnogo starog
drveća. Ali i kod konja, kod ptica, kod ljudu i kod svih bića, svakodnevno se može
primetiti: ako ne poseduju dar za preobražaj, s vremenom zapadaju u setu i učmalost i
njihova lepota biva izgubljena.
Jednog dana u tom delu raja se našla mlada devojka u plavoj haljini. Prolazila je
ispod drveća, pevala i igrala i do sada nije nikada razmišljala da sebi poželi dar za
preobražaj.
Poneki pametni majmun bi se nasmejao, poneki žbun bi je pomilovao svojim
izdankom, poneko drvo bi joj dobacilo cvet, orah ili jabuku, ali ona na to nije obraćala
pažnju.
Kada je drvo Piktor ugledalo devojku, obuzela ga je ogromna čežnja, potreba za
srećom kakvu do tada još nije osetilo, a istovremeno ga je zaokupilo duboko
razmišljanje, jer mu se činilo da mu vlastita krv dovikuje: „Seti se. Seti se u ovom času
celog svog života, nadi smisao inače će biri prekasno i sreća ti više nikada neće doći.”
Podsetilo se na svoj dolazak, na godine koje je provelo kao ljudsko biće, na postupke po
dolasku u raj i posebno na trenutak pre nego što je postalo drvo, taj čudesni trenutak
kada je imalo u rukama čarobni kamen. Tada, kada nije svaki preobražaj bio moguć,
život je u njemu plamteo kao nikada do tada. Mislilo je na pticu koja se tada smejala, na
drvo koje je bilo i Sunce i Mesec; obuzela ga je slutnja da je tada nešto propustio, nešto
zaboravio i da zmijin savet nije bio dobar.
Devojka je čula šuštanje lišća drveta Piktora, pogledala je nagore i osetila sa
iznenadnim bolom u srcu da se u najskrivenijoj unutrašnjosti njenog bića nešto budi,
neke nove misli, nove žudnje, novi snovi. Privučena nepoznatom snagom, sela je ispod
drveta. Činilo joj se usamljeno, usamljeno i tužno; a pri tome lepo, uzbudljivo i plemenito

235
 Anna&zdls

u svojoj ucveljenosti, a pesma njegove tiho šumeće krošnje zvučala je omamljujuće.

Naslonila se na veliko hrapavo stablo, osetila njegove drhtaje, i iste te drhtaje osetila u
svom srcu; na nebu njene duše pojavili su se oblaci, a iz očiju su polako padale teške
suze. Šta sve to znači? Zašto se mora toliko patiti? Zašto srce želi da raznese grudi i da se
pretopi u njega, u tog lepog usamljenika?
Drvo je nečujno drhtalo do korenja i svom silom skupljalo životnu snagu u žarkoj
želji da se sjedini sa devojkom. Ah, zašto je dozvolio da ga zmija prevari i da sebe zauvek
odredi kao drvo? Kako je samo bio slep i nepromišljen! Je li moguće da toliko ništa nije
znao, da li mu je tako strana bila tajna života? Ne, verovatno je nekada nejasno osećao i
predosećao - ah, i sa tugom i dubokim razumevanjem mislio sada o drvetu koje se
sastojalo od žene i muškarca.
Preletela je ptica, crvena i zelena ptica, lepa i slobodna ptica, preletela je u luku.
Devojka je videla pticu, videla je i da joj je nešto ispalo iz kljuna, svetlelo je crveno kao
krv, crveno kao oganj, palo je među zeleno bilje, bleštalo med biljem duboko prisno,
njegova crvena svetlost je glasno mamila, devojka se sagla i podigla „crveno”. Bio je to
kristal, mrkocrveni alem-kamen, a gde je on, tu tame ne može biti.
Kratko je devojka držala kamen u svojoj beloj ruci i već joj se ostvarila želja kojom je
ispunila svoje srce. Lepotica se odmakla, spustila se na zemlju i sjedinila sa drvetom, iz
njegovog debla je pokrenula svoje jake i mlade grane i brzo rasla, nagore, ka njemu.
I sada je sve bilo dobro, svet je ponovo bio savršen i tek sada je pronađen raj. Piktor
više nije bio staro ucveljeno drvo, sada je glasno pevao Piktoria, Viktoria.
Bio je preobražen. Kako je ovoga puta doživeo pravi, večiti preobražaj, i kako je od
jedne polovine postao celina, od tog časa je mogao da se preobražava koliko ga je volja.
Reka postanka stalno je tekla njegovom krvi, čarobna reka preobraćanja, svakoga sata je
imao udela u izboru stvaranja.
Bio je srndać, bio je riba, bio je čovek i zmija, oblak i ptica. Ali u svakom obličiju je
bio potpun, bio je par, imao je Mesec i Sunce, muškarca i ženu u sebi, proticao je kao reka
blizanac kroz zemlje i stajao kao dvostruka zvezda na nebu.
(1922)

236
 Anna&zdls

ŠTA JE PESNIK VIDEO JEDNE VEČERI

U smiraj jednog žarkog julskog dana, negde na jugu, u plavetnilu letnjih isparenja činilo
se da plešu ružičasti vrhovi planina, na poljima su od zapare ključali zreli plodovi,
uspravan i ohol razmetao se kukuruz svojim velikim klipovima, pšenica je na većini polja
već bila požnjevena, a na gustu brašnjavu prašinu na glavnom putu sa polja i iz bašta
spustio se sladak miris mnogobrojnih cvetova. U gustom zelenilu zemlja je vraćala
dnevnu vrelinu. Seoski krovovi su isijavali toplotu zlatnim sjajem u početak sumraka.
Užarenim putem, ljubavni par je hodao iz jednog sela u drugo, koračali su sporo i
bez cilja, odlažući rastanak, čas razdvojeni, s rukom u ruci, čas zagrljeni, rame uz rame.
Bezbrižno i skoro lebdeći, blistali su u laganoj letnjoj odeći, u belim cipelama, gologlavi,
prepušteni ljubavi i laganoj večernjoj groznici. Devojčino lice je bilo belo, kao i vrat,
muškarac je bio preplanuo od sunca, oboje su bili vitki i uspravni, oboje lepi, i oboje su u
ovom trenutku osećali kao da ih pokreće i vodi samo jedno srce, a bili su tako različiti i
daleki. Bio je to čas kada bi prijateljstvo da se pretvori u ljubav, kada jedna igra hoće da
postane sudbina. Oboje su se smešili, oboje su bili ozbiljni, skoro tužni.
U ovo vreme nikoga nije bilo na putu između dva sela, seljaci su odavno završili
radove na polju. U blizini jedne seoske kuće koja je blistala između drveća kao da se još
naziralo sunce, zaljubljeni se zaustaviše i zagrliše. Čovek je nežno poveo devojku ka ivici
puta, ka jednom niskom zidu, na koji su seli da bi ostali još malo jedno uz drugo, da ne bi
ušli u selo među ljude, da bi odložili taj poslednji komad zajedničkog puta. Nepokretno i
ćuteći sedeli su ispod jedne loze, među karanfilima; kroz prašinu i mirise do njih su
dopirali žamor iz sela, igra dece, poziv neke majke, muški smeh, čak i jedan stari klavir,
udaljen i bojažljiv. Sedeli su bez reči, naslonjeni jedno na drugo, zajedno su osećali
krošnju koja je tamnela iznad njihovih glava, mirise koji su lutali oko njih i topli vazduh
koji je podrhtavao u prvoj slutnji rose i svežine.
Devojka je bila mlada, veoma mlada, lepa, vitka i otmena, gipkog vrata koji se izvijao
iz lagane haljine; ruke su joj bile duge i graciozne, a šake nežne i bele. Volela je svog
prijatelja, verovala je da ga mnogo voli. Znala je puno o njemu i dobro ga je poznavala,
bili su prijatelji dugo vreme. Često bi se za trenutak setili svoje lepote i svog pola i ljubili
se kratko, kao u igri, nežno se držeći za ruke. On je bio njen prijatelj, ali i njen
savetodavac i čovek od poverenja, bio je stariji i mudriji i samo bi povremeno nad.
njihovim prijateljstvom zaiskrilo nešto kao slabašna munja na nebu njihovog
prijateljstva, podsećajući ih da među njima ne postoji samo poverenje i drugarstvo nego
i sujeta, želja za osvajanjem, blago slatko neprijateljstvo i uzajamna seksualna
privlačnost. Sada je sve to sazrelo, buknuo je novi plamen.
I muškarac je bio lep, ali nije imao njenu mladost i svežinu. Bio je dosta stariji od nje,
iskusio je ljubav i sudbinu, doživeo je brodolom i ponovnu plovidbu otvorenim morem.
Na njegovom tamnom mršavom licu bili su ispisani ozbiljnost i samopouzdanje, a
sudbina mu je borama obeležila čelo i obraze. Ali te večeri je njegov pogled bio nežan i
posvećen. Njegova ruka igrala se devojčinom rukom, lagano i blago je milovala njene
mišice i potiljak, preko ramena i grudi, kratkim i titravo nežnim dodirima. I dok su mu u
tihom sumraku njena usta dolazila u susret sa skrivenim iščekivanjem i dok se nežnost
pretvarala u gladnu strast, on se sećao da su i mnoge druge ovako zaljubljene koračale
uz njega u letnje veče i da su na drugim rukama, na drugoj kosi, oko drugih ramena i
bokova njegovi prsti prešli iste nežne staze, znao je da u ovome ima veliko iskustvo i da
je veoma vešt, da ponavlja već doživljena iskustva, znao je da to što oseća u ovom

237
 Anna&zdls

trenutku nije bilo ono što je osećala devojka; bilo je lepo i nežno, ali više nije bilo novo ni
nepoznato, nije bilo prvo doživljeno i neprikosnoveno.
Mogu da okusim i ovo piće, razmišljao je, i ono je slatko, i ono je čudesno, možda
umem bolje da volim ovaj mladi cvet, mnogo lepše, više znalački i nežnije od nekog
mladića i nego što sam i sam mogao pre deset ili petnaest godina. Mogu da je povedem
preko praga prvog iskustva s više nežnosti, znanja i radosti, mogu da uživam u ovom
blistavom, plemenitom vinu s više otmenosti i zahvalnosti nego bilo koji mladić. Ali neću
moći da sakrijem da posle opijenosti dolazi zasićenje i posle prvog zanosa neću moći da
glumim ljubavnika kakvog ona sanja, večno opijenog. Gledaću je kako drhti i plače, biću
hladan i potajno nestrpljiv. Bojaću se trenutka, već se bojim trenutka kad će otvoriti oči i
shvatiti da je čarolija prošla, da njeno lice nije više cvet, i tada će se naglo izobličiti u
užasu svog izgubljenog devičanstva.
Ćutali su, sedeći na zidu okruženi procvetalim raslinjem, priljubljeni jedno uz drugo,
osećajući na trenutke slatku jezu i želju da se ponovo zagrle. Izgovarali su tek poneku
reč, detinjasto tepajući; ljubavi - zlato - devojčice - da li me voliš?
Tada je iz kuće čiji je odsjaj u tami krošnje počeo da bledi izašla jedna devojčica od
možda deset godina, bosa, vitkih preplanulih nogu, u tamnoj haljinici i tamne duge kose
oko bledog lica. Stidljivo i neodlučno im se približila, kao da se igra, s konopcem za
preskakanje u ruci, dok su mala stopala nečujno prelazila put. Usporavajući korak, opet
kao da se igra, išla je pravo ka zaljubljenom paru. Kad je stigla do njih, izgledalo je da nije
voljna da produži, da je nešto privlači da ostane baš na tom mestu, kao što „lepa kata”
privlači noćnog leptira. Tiho je otpevala svoj pozdrav: „Dobro veče.” Sa zida je devojka
veselo otpozdravila, a muškarac ljubazno doviknuo: „Ćao, draga moja.”
Devojčica je prošla polako, nevoljno i neodlučno, a nakon pedesetak koraka je stala,
okrenula se i vratila, ponovo prošla pored zaljubljenog para, pogledala stidljivo prema
njima i, smešeći se, nestala u bašti svoje kuće.
„Kako je ljupka!”, rekao je muškarac.
Prošlo je neko vreme, sumrak je lagano prelazio u polumrak i devojčica je ponovo
izašla iz baštenske kapije. Zaustavila se za trenutak, krišom osmotrila put, zid, lišće loze i
zaljubljeni par. Onda je potrčala uzbrdo hitrim bosim nogama, prošla pored para i opet
se trčeći vratila, stigla do baštenske kapije, zaustavila se za trenutak i još jednom, dva
puta, tri puta, ponovila svoju usamljenu trku.
Zaljubljeni su je ćutke posmatrali kako trči gore-dole, kako joj kratka tamna suknja
leprša oko vitkih nogu. Osećali su da je ova trka namenjena njima, da iz njih izbija
čarolija i da je devojčica u svom detinjem snu naslutila ljubav i nemu opijenost čula.
Sada se trka pretvorila u ples. Devojčica se približavala njišući se i menjajući korak.
Usamljena mala figura igrala je te večeri na beloj stazi. Njen ples je bio zakletva, taj
detinji ples je bio pesma i molitva za budućnost i za ljubav. Ozbiljna i posvećena igri
priložila je svoju Žrtvu, približavajući se i udaljavajući se lagano, da bi se na kraju
ponovo izgubila u tami vrta.
„Mi smo je opčinili”, rekla je zaljubljena devojka. Osetila je ljubav.”
Njen prijatelj je ćutao. Razmišljao je: u bezazlenom zanosu svoje igre ta devojčica je
možda uživala u lepoti potpunije nego što će joj ikada biti omogućeno da doživi; možda
smo i nas dvoje već osetili najlepši deo i najintimnije dubine naše ljubavi, a ono što tek
treba da dođe samo je bezukusni talog.
Ustao je i pomogao svojoj prijateljici da siđe sa zida.

238
 Anna&zdls

„Treba da kreneš”, rekao je, „već je kasno. Otpratiću te do raskrsnice.”

Hodali su zagrljeni do raskrsnice. Na rastanku su se strasno ljubili, nisu mogli da se
odvoje, polazili su i vraćali se, ponovo se grlili i opet se ljubili, ali im ti poljupci nisu
donosili radost nego samo sve jaču žeđ. Devojka se udaljavala hitrim korakom, njen
prijatelj ju je dugo pratio pogledom. I u tom trenutku prošlost se pojavila pred njim,
suočio se sa onim što je već proživeo: neki drugi rastanci i večernji poljupci, druge usne i
druga imena. Obuzela ga je tuga i lagano je krenuo nazad. Iznad drveća su se već pojavile
zvezde.
Te noći u kojoj nije zaspao, dugo je razmišljao:
Uzaludno je ponavljati proživljeno. Mogao bih da volim još mnogo žena, možda još
mnogo godina; moje oči bi bile sjajne, moje ruke nežne i moj poljubac uzvraćen. Ali posle
toga se treba rastati. Danas bi se rastanak dogodio mojom voljom, sutra ću to učiniti
poražen i očajan. I odricanje koje je danas pobeda biće samo sramota. Zato moram da se
odreknem odmah i odmah da se oprostim.
Danas sam mnogo naučio, ali ima još mnogo toga da učim. Moram da učim od one
devojčice koja nas je raznežila svojom igrom. Kada je jedne večeri videla zaljubljeni par,
u njoj se probudila ljubav. Jedan talas koji je stigao pre vremena, jedan uzdrhtali i
radosni predosećaj zadovoljstva razlio se njenim venama i ona je počela da igra jer još
uvek ne zna da voli. Ja moram da naučim da igram, da žudnju za zadovoljstvom pretočim
u muziku, čulnost u molitvu. Tada ću moći zauvek da volim, neću morati uzaludno da
ponavljam ono što sam već proživeo. To je put kojim želim da idem.
(1924)

239
 Anna&zdls

Volker Mihels

ŽIVI SAMO ONAJ KOJI VOLI

Ljubavne priče Hermana Hesea

Petina svih priča Hermana Hesea su ljubavne, a skoro desetinu ukupne njegove lirike
sačinjavaju ljubavne pesme. Ono što je karakteristično za ove priče jeste da su sve
nastale u prvoj polovini piščevog života i često predstavljaju autobiografske uspomene i
okolnosti.
„Heseove prikaze”, pisao je Valter Ratenau 1904. godine, „prožima ton istinskih
osećanja i misli, poznatije i veštije obnovljenih i oplemenjenih.” Ovo zapažanje je bila
recenzija knjige koju je budući ministar spoljnih poslova Vajmarske Republike napisao
tokom svog života, a koja se odnosi na Heseov prvi roman, Peter Kamencind, i može se na
poseban način preneti i na njegove ljubavne priče. Jer, kako je sve pozitivno u životu, a
posebno poimanje ljubavi, do neprepoznavanja zloupotrebljeno, tako moramo ovde, kao
i svuda gde naša osećanja, njihove padove i uspon na autentičan način želimo da ponovo
pronađemo, prepustiti reč umetniku koji će vođenje sadržaja regenerisati kroz
prikazivanje, opisivanje iz prve ruke, a pri tome će prividni poznavaoci na neki način reći
da to još nikada nije rečeno i time njegovu prvobitnu snagu i dostojanstvo ponovo učiniti
verodostojnim.
Za pisca kao što je Herman Hese, kome mašta i mogućnost doživljavanja nisu bili
ništa drugo do uobličavanje ljubavi, spektar toga šta sve može da znači ljubav je naravno
mnogo veći od onoga šta se obično pod tim podrazumeva. Njegov celokupni rad nastao
je iz takvih impulsa: njegovi romani, priče, pesme, razmatranja, liste sećanja, takođe i
hiljade književnih rasprava, odgovori na pisma čitalaca, ali i njegovi akvareli, koje je kao
izjave ljubavi prikazao u Tesinu, svojoj domovini po izboru, i još konkretnije: njegovo
višedecenijsko staranje o emigrantima, kolegama izbeglicama, kako za vreme, tako i
nakon oba svetska rata.
„Život ima smisao jedino kroz ljubav”, napisao je 1956. jednoj čitateljki, ,,a to znači:
ukoliko je veća naša sposobnost da pružamo ljubav, toliko više smisla će imati naš život.”
Pored ovog socijalnog načina ispoljavanja ljubavi, postoji i onaj lični i partnerski, čiji
su uspeh ili stradanje po pravilu vrlo usko povezani s nečim drugim. Što su lični odnosi
ispunjeniji, to se manje mora kompenzovati i sublimirati na neki drugi način. Ipak,
ostvarenje želja i sreća po pravilu ostaju u domenu samodovoljnosti i nemi, dok su
neuspeh i nesreća skloni objavljivanju. Svetska literatura je prepuna prikaza propalih
ljubavnih odnosa, dok su opisi onoga što doprinosi našoj sreći previše oskudni.
Ni Heseove ljubavne priče nisu izuzetak. Još ranije mu je bilo poznato iskustvo iz
Tortija Kregera Tomasa Mana, da je onaj koji voli slab i osuđen na patnju. Posebno se
time bave pripovedanja koja potiču iz prvih petnaest godina njegovog bavljenja
pisanjem, a takođe i romani nastali u tom periodu, kao Peter Kamencind, Ispod točka,

240
 Anna&zdls

Gertruda i Rosbalde, dok se radovi iz druge polovine njegovog života, Klingsornovo

poslednje leto, Sidarta, Stepski vuk, Narcis i Zlatousti, zadovoljavaju drugim temama.
Samo u Heseovom starijem delu, Igra staklenih perli, ljubav među polovima više ne igra
nikakvu ulogu.
U jednoj svojoj ranijoj priči, Hese kaže: „U ljubavi svako počinje, makar bio i
najsrećniji, nužno s porazom.” Iskustva prve ljubavi Hese nije nikada napuštao i uvek ih
se vrlo nadahnuto držao. Prototip toga je Učenik latinskog, Karl Bauer, koji posle susreta
s plavokosom Tinom iznenada napušta svoju „bandu”, obeshrabren se povlači,
„zaljubljen je lebdeo u oblacima”, počinje ponovo da svira dugo zanemarivanu violinu,
razmetljiva obest odjednom se gasi, a jedan devojački osmeh mu je „neprocenjiv poklon,
a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i žestinom”.
U ovom slučaju draž opisa nije žalostan kraj nego način na koji je pripovedač uspeo
živo da predoči izloženost ljubavnika i uskomešanu nestabilnost njihovog odnosa, pri
čemu je sve što je ranije izgledalo u snošljivoj ravnoteži odjednom dospelo u polje
uticaja druge osobe, ne znajući da li će sopstveno zračenje da održi odmeravanje snaga i
da li deluje privlačno ili odbojno.
Kako zaljubljeni u mnogima od ovih priča izbegavaju sve koketno i nametljivo ne bi
li sprečili svoju uzbuđenost i pometenost, pokazuju neobičnu sklonost da svoje simpatije
drugačije ispoljavaju nego onako kako ih osećaju i zbog toga se izlažu opasnosti da ih
njihovi voljeni ne primete. Jer razgovor s devojkom u koju su zaljubljeni pada im mnogo
teže nego razgovor s bilo kim drugim.
Da tako otvoreno mišljenje o spoljašnjoj i unutrašnjoj lepoti ponekada može da
prevari - nada da ono bolje Ja i naklonost prema sebi sada mora da odgovori onom
boljem Ja ljubavnice, pripada Heseovim najrealnijim lekcijama mladim ljudima koji ni od
čega ne bivaju pošteđeni (kao što je Hans Amštajn). Pa ipak, kao i uvek, izlivi strasti
pometenog dovode do raskida ili ponovnog ispitivanja, ubrzavaju i naginju ka kolebanju
i izgovorima. Ljubav podstiče unutrašnje odrastanje i završava se pod uticajem različitih
okolnosti, ali nikada sa razočaravajučim iskustvima: „Nije sreća biti voljen... ali voleti, to
jeste sreća. Za njega kao umetnika s karakterističnom doslednošću: „Kreativan čovek
mora da bude sposoban 'ljubav držati slobodnu koliko god je to moguće, umeti pokloniti
je u svako doba'.”
U pričama kao što je Taedium vitae, Hese je tako neposredno predstavio čaroliju
zaljubljenosti: „Nisam je još dobro ni video, a već me je osvojila, ispunila mi je srce
svojom elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da čujem
melodiju svakog njenog pokreta... bilo je i drugih žena koje su bile blistavije i pune
obećanja u svojoj zreloj raskoši, inteligentnije i pronicljivije, ali nijedna nije imala onaj
miris i nijedna nije u sebi nosila onu umilnu muziku.” Nezaboravno je u ovom opisivanju
kako se uverljivo izrazio, na koji način je pre toga potpuno ravnodušan čovek, kada se
našao u magnetnom polju naklonosti, odjednom postao sposoban da se raduje i da pati.
U priči Jul Hese to opisuje upravo fiziološkom preciznošću, a na to nas upućuje:
„Imao je osećaj da mu polako nestaje vazduha i da će se uskoro ugušiti. Ali bilo je
prijatno, na jedan tužan i mučan način, prijatno... Skoro da nije mogao da diše, srce mu je
jako lupalo, a celo telo mu je gorelo i smrzavalo se u isto vreme... Gušenje, grč mnogih
nerava i krvnih sudova, pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna
utrnulost, čudnovato talasanje u srcu kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno,
a tako bolelo.”

241
 Anna&zdls

U priči Učenik latinskog dolazi do bojažljivog dodirivanja, ali čije posledice nisu
kratkotrajne: „Otišao je srećan, laganim, mirnim korakom kao da je popločana gradska
ulica meki travnjak i s poluzatvorenim očima kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg
svetlog mesta. Skoro da nije ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu,
držao je njenu ruku, a ona ga je pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno i
posle mnogo godina, kad god bi pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodni mir bi
mu kao svetlucanje ispunio dušu.”
U većini ovih priča, pripovedač ili mladi čovek o kome se priča ima od dvanaest do
dvadeset i četiri godine. Polovina priča se događa u poslednjoj deceniji devetnaestog
veka, u južnonemačkom alemanskom miljeu maloga grada čija svakidašnjica i aroma
takođe oslikavaju tadašnje običaje i naravi. Ono što je provincijsko gnezdo Ilije bilo za
Marsela Prusta, ili šta su metropole kao Dablin i Prag značile Džemsu Džojsu i Francu
Kafki, to je za Hermana Hesea bio švapski ljubljeni gradić Kalv, čijih se tadašnjih tri
hiljade stanovnika hranilo preradom sukna i drveta i koji je, zbog svog položaja na reci
Nagold, imao mnogo vodenica i štavionica kože.
To penušavo stanje zaljubljenosti, to teskobno napredovanje u jedan potpuno
drugačiji, pa ipak priželjkivani svet željenog partnera, ta silna žudnja za blizinom, ne
može se životvornije predstaviti. Ispunjene koje nam daje seksualna sloboda ostaje
bezlično u poređenju s onim što se kod ljubavnog sastanka dešava. Napetost, osećanu
sreću, pojačanje svih čulnih utisaka pre spajanja polova, sve to jedva da može da
nadmaši opojnost ispunjenja. Ne fizička nego psihička dimenzija je ona koja izaziva meru
potrošene energije pripovedača. To čini Heseove opise manje ljubavnim, a više pričama
o zaljubljenosti. Posebno dubok osećaj ostavljaju one priče koje prenose sopstvene
doživljaje. Njima, na primer, pripadaju Kavaljer na ledu, Prva avantura, Jedne letnje
večeri, Šegrtovanje Hansa Dirlama, Mladost je lepa, Taedium vitae, Verisbuhel, Odeljak za
nepušače, Oluja i Šta je pesnik video jedne večeri, ali i do sada nepoznata ljubavna priča,
koja se nalazi i u ovoj knjizi, Pesnik, Knjiga čežnje, koja počinje autobiografskim
događanjima, a onda se pretvara u bajkoviti san želja koji ne želi da izbriše stvarnost.
Kako je ova priča u kontekstu njegovih radova u mladosti tek nedavno obelodanjena i još
uvek neistražena, njoj će se na ovom mestu obratiti više pažnje nego ostalima.
Hese je imao 23 godine kada je počeo da je piše i poslao ju je kao svoj prvi rukopis u
Berlin, marta 1902. godine, poznatoj izdavačkoj kući S. Fišera, godinu dana pre Vetera
Kamencinda, ali je nije ponudio izdavaču direktno već ondašnjim naprednim novinama
„Novi nemački osvrt”, čiji ga je tadašnji urednik Oskar Bi ipak odbio. Za razliku od drugih
ranijih rukopisa, nastalih pre njegovog prvog romana koji je doživeo uspeh, Petera
Kamencinda, ovu priču Hese kasnije nije nikada objavio. On tu opisuje iskustva koja je
doživeo posle preseljenja iz Tibingena u Bazel, gde je od 1899. do 1903. nastavio
školovanje za izdavača i knjižara.
Kratko po dolasku u graničnu metropolu na Rajni, tada star dvadeset i dve godine,
ostvario je kontakt s gradskim arhivarom i istoričarem dr Rudolfom Vakernagelom
(1855-1925) i njegovom ženom, gospođom Betli (1859-1931), u čijoj je gostoljubivoj
kući i na seoskom imanju Venkenhof uvek mogao da očekuje razumevanje i podršku i
gde je provodio mnoga nedeljna popodneva. Tu je Hese na kućnom koncertu ponovo
video Elizabetu Laroš (1876-1965), koja je svirala Betovenovu Krojcerovu sonatu. Ona
je bila ćerka paroha s kojim su njegovi roditelji prijateljevali i koju je prvi put video na
porodičnom izletu kada je imao šest godina. U međuvremenu je izrasla u
dvadesettrogodišnju „vitku botičelijevsku lepoticu”, u koju se odmah zaljubio. Ipak,

242
 Anna&zdls

naklonost bojažljivog mladog pesnika morala je da ostane neuzvraćena, jer je

pijanistkinja u to vreme pripadala violinisti dr Karlu Kristofu
Bernuliju. To je biografska pozadina prve dve ljubavne priče iz ove knjige, čija
srodnost teme i sadržaja sve do pojedinačnih formulacija, ne može da se previdi.
Što realnost autoru nije dopuštala, ostvario je maštom u Knjizi čežnje. To je učinio na
tako fantastično neobuzdan način da je shvatljivo zašto to nije nikad objavljeno. Ipak je
ovaj mali roman za kulturna strujanja krajem veka i za razvoj Heseovih pričanja
dokument vredan pomena, što jasnije pokazuje njegova prva knjižica, Jedan sat posle
ponoči (1899), gde je samostalno prihvatio novu estetiku koja se pojavila u Engleskoj
kao struja suprotna puritanizmu. On sam, koji potiče iz protestantske parohijske kuće i
koji je odrastao u okruženju zabrana čulnosti i švapskog bogopoštovanja, hteo je time
njemu srodne po duševnim osobinama da uputi na žestok reformski pokret.
U saglasnosti s idealima renesanse i kasne romantike, pesnik Martin je pokušao da
ostvari san u kome će pomiriti duhovno u umetnosti s telesnom lepotom i sakralnu
estetiku sa svetovnom veštinom vođenja ljubavi. Banalna realnost je pri tome
zamagljena ili harmonizovana. Tako se čini da violinski virtuoz, istorijski Elizabetin
pratilac kod izvođenja Krojcerove sonate, nije nesavladivi konkurent, jer čim je pokušao
da se približi fiktivnoj Elizabeti, bio je pod pritiskom dvoboja primoran da se drži
podalje od pesnikove ljubljene. Time je bio otvoren put za predviđeni odnos u kome „sve
blista umetnički ostvarenom srećom”, gde je zanos povezan i očekuje i elementarne
čulne radosti.
Pesnik Martin nije puki siromašak kao njegov autor, koji kao pomoćnik knjižara
mora da izlazi na kraj s platom od 110 franaka mesečno, već imućan mladi esteta koji
ima poslugu, sličan Hugu von Hofmanstalu, autoru Tiajanove smrti. To je bio najbolji
način da se osvoji mlada kultivisana pijanistkinja, utoliko više što je s njim delila
nadmenu pripadnost eliti i osećala „i snažno gnušanje prema uobičajenom načinu
života”, za koji su oboje smatrali da je siv i dosadan. Čak i na tako ekskluzivnom mestu
okupljanja kakav je hotel Švajcerhofu Lucernu primećuje se averzija prema svemu od
stila, ali bez duhovnosti, i čemu pijanistkinja i pesnik pripadaju „kao dve rajske price u
kokošinjcu”.
Da bi izbegao tu gomilu „novca i otupelih čula”, Martin je za sebe i Elizabetu
iznajmio bungalov na obali jezera kod Vicnaua. Iako je Elizabeta u početku bila hladna, a
pesnik stidljiv, ubrzo se pokazalo da povučenost i prepreke ne isključuju strast nego da
se, naprotiv, emocije utoliko više produbljuju ukoliko se više skrivaju. Kada je led
razbijen, srećno su u usamljenom bungalovu provodili fantastične letnje nedelje. Živeli
su životom iz sna, kome su se njihova čula radovala, on joj je čitao izabrane i sopstvene
stihove, a ona je improvizovala na klaviru. Ostvarili su svoj ideal da erotiku i duhovni let
u visine spoje najprisnijim vezama sa savršenstvom svoje umetnosti, a moto toga je bio
„čulno mora duhovno, a duhovno čulno postati”.
S letnjom vrelinom rasla je i grozničavost ovoga odnosa, sve dok u jesen nije počela
sve više da se gubi, dok se nije potpuno ugasila. Jer vrlo brzo je u Elizabeti, koja je bila
erotski probuđena, došlo do značajne prekretnice. Seksualnost je u ovoj promeni
prevagnula, balans prema produktivnoj kreativnosti se potpuno gubio. „Nekada je
muzika bila moj Gospod Bog, a ja njegova smerna sluškinja. Sada sam ja Gospod Bog, a
moja muzika će igrati preda mnom”, rekla je razočaranom pesniku. Kada je kratko iza
toga saznao da je iznenada prihvatila poziv da održi koncert i pozvala ga da prisustvuje, i
kada je tražila da doživljeno tokom zajednički provedenog leta iznese u javnost, napiše,
publikuje i unovči, doživeo je to kao izdaju njihovih ideala. Novine su naprotiv

243
 Anna&zdls

oduševljeno pozdravile Elizabetin iznenadni povratak ekstrovernom predstavljanju i

njen nastup su komentarisali: „Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su sve
poznavaoce muzike. Počevši od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova
pijanistkinja već ranije oduševila, dogodio se potpuno iznenađujući obrt u programu i
izvođenju. Dama je svirala drugi Šopenov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je
u oba komada jedan potpuno izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali
smo živo uzburkan i zavodljiv nastup. Čestitamo i želimo sreću velikoj umetnici na
početku nove, blistave epohe njenog umeća...” Zadovoljna što je osvojila publiku,
Elizabeta se nije vratila Martinu. A on, smrvljen propašću njihovih zajedničkih ambicija,
uništio je svoje rukopise i bez traga nestao u planini.
Pesnik Martin je odbio da objavi priču o doživljenom s Elizabetom, ali to je
dvadesetčetvorogodišnji Hese uradio u svojoj kasnije dopuštenoj Knjizi čežnje. To se
slagalo na iznenađujući način s takođe tek posmrtno nađenim pismima Elizabeti, koja
nikada nisu objavljena, a koja su pokazivala kako je mnogostrana ljubav prema Elizabeti
Laroš ušla u njegovo rano delo, čiji trag može da se sledi i u knjigama Herman Laušer
(1900) i Peter Kamencind (1903), pa sve do tri obrade muzičkog romana Gertruda
(1906-1909). Godine 1907, iako već duže vreme oženjen, ovako zvuči Hese u jednoj od
svojih poslednjih pesama, posvećenoj Elizabeti.

Prošle su godine,
iako su bile dobrodošle
bile su to godine bez tebe.
Uživao sam u časovima
ljubeći usne brojnih žena,
ali samo kad ih nisam poredio s tvojima.
Taj blaženi ljubavni vrt,
gorčina čekanja,
za kojim moj život tako strasno žudi
leži preda mnom zatvorenih vrata
ah, sve reči ljubavi si okrutnim pogledom zabranjivala.
Ali možda će se ipak desiti
da mi se kao prolećni vetrovi
u tom obličju mladost približi.

Priča karakteristično govori o njegovom odnosu prema drugom polu, kao i o

njegovoj bojazni od konflikta između kreativnosti i partnerske predanosti.
Skoro ništa od toga što je u Knjizi čežnje opisano mladi spisatelj nije stvarno
doživeo, ali to ipak deluje veoma vitalno i uverljivo. Stvarna Elizabeta Laroš (1876-1965)
je u ovom kontekstu bila potpuno nepoznata. Tek se 1927. godine, u Heseovoj biografiji
koju je napisao Hugo Bal, saznaje nešto o njenom identitetu u Peteru Kamencindu. Ona je
ovo smatrala indiskrecijom, ali ga nije mogla optužiti, jer je Hugo Bal umro neposredno
posle objavljivanja knjige. Zbog afere sa oženjenim violinistom C. C. Bernulijem,
Elizabetu je krajem 1901. godine njena majka poslala u jedan engleski pansion, da tamo
predaje muziku. Time ju je odvojila od violiniste, ali je i sklonila iz vidokruga mladog
Hesea. Elizabeta se nije nikada udala, a posle povratka iz Engleske radila je pedeset

244
 Anna&zdls

godina kao pedagog plesa i koreograf u Minhenu, Florencu i Bazelu. Kasnije su se ona i
Hese tri puta slučajno susreli, on je već bio oženjen, i stupili u kratak prijatni dijalog, koji
je nastavljan sporadičnom korespondencijom. U svojim još neobjavljenim sećanjima,
koje je u svojoj 87. godini diktirala godinu dana nakon Heseove smrti, zabeleženo je o
njenom ranijem boravku u Bazelu: „Postojala je onda jedna gostoljubiva kuća u Bazelu,
koje danas više nema, kuća dr Rudolfa Vakernagela, arhivara - nije bilo ogovaranja, niti
površnih razgovora, ali se mnogo muziciralo. Mnogo pažnje i razumevanja se ukazivalo
mladim talentima, ohrabrivani su da čitaju ili sviraju svoja dela... To je bilo u ono vreme,
kada sam se ponovo srela s Hermanom Heseom, o čemu se u porodici Vakernagel već
dosta govorilo. Ali meni su tada glava i misli bili još uvek na nekom drugom mestu, tako
da nisam bila zainteresovana za bazelska upoznavanja.”
Dok je Elizabeta zapisivala svoja sećanja u martu 1963. godine, u isto vreme je
sastavila i Pismo mrtvom prijatelju, a kratko iza toga i dve setne pesme. U njenom pismu
stoji: „Ono što me je primoralo da pišem je jedna sasvim mala vaša slika, koja je izašla
pre nekog vremena u jednom ilustrovanom časopisu i koju sam isekla zato što mi se od
svih vaših slika koje posedujem na ovoj najviše dopao vaš izraz lica, jer verujem da bih,
da sam taj izraz videla nekada, kada smo - bili mladi, mogla da odgovorim na vašu
naklonost.” Okolnostima u kojima je tada odbila njegove težnje možemo da zahvalimo na
velikom broju njegovih ranih radova. Konačno, to što je pesnik u Knjizi čežnje primetio, u
stvarnosti se i ispunilo: „Ako slučajno moje ime bude ostalo drugom vremenu, sigurno će
ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naša prisno vezana slava biće ovenčana
oreolom bajkovite i raskošne ljubavi.”

Dok je erotska ljubavna igra u Knjizi čežnje samo plod mašte dvadesettrogodišnjaka,
dve decenije kasnije Hese u indijskoj legendi Sidarta opisuje opšta pravila ljubavne igre.
Sidarta je preko Hetere Kamal uveden u umetnost telesnog davanja. „Mnogo su ga
naučila njena crvena umešna usta. Mnogo ga je naučila njena tanana gipka ruka. Njega,
koji je u ljubavi bio još dečkić i zbog toga bio sklon da nasumice i nezajažljivo utone u
čulna zadovoljstva kao u bezdan, naučila je osnovnom, da se zadovoljstvo ne može
primiti ukoliko se i ne daje i da svaki pokret, svako milovanje, svaki dodir i pogled, i
najmanja tačka na telu ima svoju tajnu, koja će poznavaocu, ukoliko je probudi, pričiniti
veliko zadovoljstvo. Naučila ga je i da oni koji se vole, posle ljubavne vatre nikako ne
smeju da se rastave a da jedno drugom ne izraze divljenje, i da nema pobednika i
pobeđenog, tako da se nijedno ne oseti prezasićeno ili napušteno, da nema osećaj da je
zloupotrebilo ili bilo zloupotrebljeno.”
U Heseovim pričama susrećemo različite okolnosti i razvojne stupnje ljubavi.
Većina od njih obuhvata stvarne događaje (kako je Zigfrid Grajner prikazao u svojoj
dokumentaciji o Mladosti Hermana Hesea) kao i sopstvene doživljaje koji pod lako
prozirnom maskom pokazuju s jedne strane poseban slučaj autora, ali istovremeno, kao i
uvek kod Hesea, principijelno istu mustru doživljaja i ponašanja koje mnogi prepoznaju.
One prikazuju mučnu nestrpljivost i naklonost zaljubljenih da sanjaju o otmici i junačkim
delima, koja su utoliko smelija ukoliko udvaranje ima manje izgleda na uspeh. Opisuju
idealističku spremnost na preuzimanje svakog rizika u cilju ostavljanja utiska na
ljubljenu i dokazivanja ozbiljnosti i odlučnosti, kao Peter Kamencind, koji svojoj devojci s
najvišeg vrha planine, izlažući se životnoj opasnosti, donosi gorsku ružu, ili kao muzičar
Kun u romanu Gertruda, koji, da bi zadovoljio Lidijin prohtev, izlaže sebe vratolomnom
testu hrabrosti, od koga celoga života oseća posledice. Ostale priče ukazuju na
mladalačke potrebe za sanjarenjem, ,,u svom srcu postaviti oltar na kome će plamen

245
 Anna&zdls

utoliko više plamteti ukoliko se zaljubljenost tragičnije razvija”, na težnju da se čistota

njegove sklonosti „smeškajući se sa bodežom u srcu” shvati kao prilika za mučeništvo i
stavljanje ljubljene u čistom obožavanju na pijedestal dok pre ili kasnije ne raspozna
svoju neprijatnu, komičnu ulogu. Ali pojavljuju se i suprotnosti, kao u Oluji, gde se mladić
protivi „da mu sreća dolazi gotova, stečena bez napora, na poklon od devojke u koju nije
stvarno zaljubljen i kojoj ne može predati svoju mladost i ponos”.
Neke priče (kao O dva poljupca, Žrtva ljubavi, Šegrtovanje Hansa Dirlama) opisuju
pakao ljubomore i anarhičnu komponentu potčinjenosti na koju ga voljena primorava, a
time i gubljenje kontrole nad sobom, „da napusti svoj zanat i da počini svako dobro ili zlo
delo”. Prodana ljubav (Radionica mermera), ljubav iz sažaljenja ili strast bez naklonosti
(Oluja), koketiranje s ljubavlju iz taštine ili sadističke razonode (Hans Amštajn), sledeće
su varijante na ovu temu. Ali u pričama koje ne sadrže biografske elemente, susrećemo
se i s tipom Don Žuana, galantnog virtuoza osećanja. To je u priči Kazanovin preobraćaj,
gde je jedna epizoda iz memoara ovog prepredenog praktičara u umetnosti zavođenja
bogata dosetkama, ali ispričana s tačnim podacima. Mnogo od toga je po nahođenju
izmišljeno, kao na primer flert s gostioničarevim ćerkama u Firstenbergu, i zabavnije je
od originala, jer s jednim za Hesea sasvim neobičnim bestežinskim stanjem nailazimo na
čoveka rutiniranog u ljubavnoj igri, „kome u ljubavi koja nije više igra nešto fali”, i na
slučajno ironičan način okarakterisanu životnu radost crkvenog velikodostojnika iz
manastira, koji ni u kom slučaju ne uživa samo u lososu i danima posta.
Slične varijacije istorijske građe su romantične priče i legende, kao Igra senki i
Chagrin d'Amour, trubadurska priča o nadmetanju oko Hercelojde, buduće majke viteza
Svetog grala Parsivala, i nastanku francuske narodne pesme Plaisir d'amour, koju je
sedamdesetih godina prošlog veka ponovo otkrila folklorna pevačica Džoan Baez. To što
od herojskog nadmetanja oko lepe kraljice Hercelojde posle stotina godina nije ostalo
ništa osim pesme tugovanke razočaranog pevača ljubavnih pesama Marsela, moglo je za
poetu kakav je bio Hese da bude utešan motiv zbog srodnih duševnih osobina.
Postoji i još nekoliko ljubavnih konstelacija, kao što je tragikomična sudbina
smetenog trgovca mešovitom robom, Ongelta u priči Veridba, kome se tek posle gorkih
poniženja otvore oči za ono što mu se nalazi u neposrednoj blizini: naklonost jedne
neupadljive devojke, čija mu je praktična životna razboritost više koristila nego
neskromne želje njegovih snova.
Poseban način na koji dva prijatelja prikrivaju jedan od drugog svoju slabost prema
lepoj putnici iz odeljka za nepušače, odnosi se na jedan raniji autentičan događaj, koji je
Hese početkom aprila 1913. godine doživeo s kompozitorom Otmarom Šoekom i više
puta potvrdio svoj iskaz kako je lako i često mogao da se zaljubi a da dotična žena o tome
ne zna ništa.
Jedan drugačiji doživljaj na putovanju pruža nam priča Nevesta, ona pokazuje
razočaranje koje jednoj usplamteloj strasti posle dugog razdvajanja može da se dogodi.
Njen tragikomičan kraj je Hese 23. 11. 1911, na povratku s putovanja kroz Indoneziju u
luci u Kolombu lično doživeo. Među mnogobrojnim ljubavnim pričama prepunim nežnih
osećanja, ova drastično oslikana burleska nije svakidašnji događaj i zato nije obuhvaćena
nijednom njegovom zbirkom.
Bračni odnosi nisu tema njegovih ljubavnih priča. Poznavaoce njegove biografije
nimalo ne čudi što se toga odrekao, jer sam Hese se zakletve „dok nas smrt ne rastavi” u
sva svoja tri braka, sasvim odrekao. Nijedan od tri braka, koji su za njega predstavljali
teško „prilagođavanje na građanski način života”, nije zasnovan na njegovu inicijativu.
Svaki put su žene bile te koje su ga na to naterale i umetnika u njemu pomoću ljubavi

246
 Anna&zdls

pokušale da privežu i ograniče. Ovo je bio rezime u pismu sinu Brunu, novembra 1929.
godine: „Za umetnika, i uopšte za ljude nadarene maštom, brak je gotovo uvek
razočaranje. U najboljem slučaju, on je lagan i podnošljiv, čovek se oseća zadovoljno, ali
mu pri tome bez mnogo bola umire jedan deo duše i životne snage i nakon toga
postajemo siromašniji, dok posle doživljenog pravog velikog bola postajemo bogatiji.”
Takav produktivan bol je pisac, naročito u godinama svoga prvog braka, potpuno
oformio. Takvo posmatranje je preneto u Taedium vitae, priču koja se odvija u švapskom
umetničkom okruženju, gde je Hese često kao saradnik i pisac gostovao u časopisima
„Simplicismus” i „Mart”, od 1907. do 1912. godine. „Zašto si tako mrtav? Koliko vremena
je prošlo od kada si poslednji put bio mlad?”, pita se tridesetogodišnji pripovedač, koga
je pritiskala predvidljiva rutina njegove građanske egzistencije kao oca porodice. Tek mu
susret s minhenskom učenicom umetničkog zanatstva vraća osećaj „imati ponovo
devetnaest godina i biti neokrnjen”, stajati na sopstvenim nogama i nadu da svojim
životom ponovo možeš upravljati sredinom reke.
„Suprugu”, pisao je Hese već 1904. godine, neposredno pred svoje prvo venčanje,
„pripadaju talenti koje ja nemam. Čovek je ipak sputan, iako samo moralno.” Ta moralna
prinuda je tema njegovog romana Rosalda, jedine knjige u kojoj se pisac bavio brakom
da bi raščistio s tim, „da li umetnik, koji život ne proživljava samo instinktivno, već pre
svega želi njegovo objektivno posmatranje i predstavljanje, da li je kao takav uopšte
podoban za brak”. Ništa nije Hesea u njegovom prvom, dvadesetogodišnjem braku toliko
plašilo kao flegmatična obamrlost i otupelost čula. Iz tog razloga želi Hari Haler u
Stepskom vuku „da radije u sebi oseti kako gori pravi đavolski bol, nego pogodnu sobnu
temperaturu.” Ali njegov glavni problem je bio njegova potpuna nesposobnost da se
emocionalno i životnim navikama veže za drugoga, bilo za ženu, bilo za prijatelja i
pretpostavljene.
„Moj spoljašnji način života”, pisao je Hese 1922. godine Olgi Diner, „služi jednoj
jedinoj svrsi, a to je da mi bezuslovno omogući slobodu za rad. Zato sam usamljen,
nepoželjan i plaćam mnogim spoljašnim žrtvovanjima... Ono što mi je kod razmišljanja i
u umetnosti prednost, često mi u životu, a posebno u odnosima sa ženama, pričinjava
teškoću: moju ljubav ne mogu da fiksiram, ne mogu samo jednog ili jednu da volim, već
moram da volim život i ljubav uopšte.” Suprotno običnom građaninu, njemu nije uspelo
da svoju ljubav „neguje i obogati”. Cilj njegovog nastojanja nije žena, već njena
pokretačka snaga i najvitalnije produktivno sredstvo. „Sklon sam”, pisao je u svom
dnevniku jula 1933, „da se divim svakoj sposobnosti za jaku ljubav, kao što sam se
ženama koje su me volele uvek s nečistom savešću divio, jer mi se uvek činilo da je
njihova sposobnost za predanost nešto jako i lepo, što meni nedostaje i što ne mogu da
oponašam.” On smatra da skoro svaka kreativna priroda često biva vatreni ljubavnik, ali
retko dobar supružnik. Jer umetnik pre svega živi za svoju umetnost. Ne samo da ne
može da pokloni više ljubavi od nekog drugog, već daruje mnogo manje, jer rad na
njegovoj umetnosti zahteva veći deo te ljubavi. Ovaj konflikt je obrađen u njegovom
romanu Narcis i Zlatousti, što je autoru donelo bezbroj pisama, delom negodujućih, a
delom lišenih razumevanja. U aprilu 1931. Hese piše Kristofu Šrempeu: ,,I ja imam
prema ženama jedan naivno-čulni odnos kao Zlatousti, i živeću bez izbora kao i Zlatousti
ako me ne obuzda neko urođeno ili vaspitanjem nametnuto poštovanje žena i stečena
plašljivost. Čulno zadovoljstvo za (vajara) Zlatoustog nije put ka duševnom prisvajanju i
posedovanju ili nekakvom odnosu u kome se čovek i žena uzdižu u veoma vredan
persoralitet, već ono doživljava sublimaciju ljubavi tek u umetnosti, tek na zaobilaznom
putu, tek kroz dopunu. To moram sebi da priznam. Ne želim da živim život zbog samog

247
 Anna&zdls

života, ne želim da volim ženu samo zato da bih voleo, meni su potrebni zaobilazni
putevi, preko umetnosti, meni je potrebno usamljeno, uvrnuto zadovoljstvo umetnika da
bih bio zadovoljan životom i da bih ga mogao podneti. To je život pun mana, ni u kom
slučaju ne može poslužiti kao primer, niti mu se može pridati značaj, toga sam potpuno
svestan, ali to je moj način... Kada se Zlatousti... uvek nanovo okreće ženama, za mene je
to kao kada pčela uvek i iznova leti do cveta, uvek privučena istim porivima, pokupi
kapljicu polena, svoj odnos sa cvećem nikada ne produbljuje niti oduhovi, zato u košnici
brzo zaboravlja na cveće i pravi svoj med... Tako Zlatousti ne služi ženi, ne služi
duševnosti svoje ljubavi, već pije kod žene kao da je to za njega najdelotvorniji prirodni
izbor, pije kapi doživljaja, kapi zadovoljstva i muke, od čega, kad dođe vreme, pravi svoja
dela, svoj med.”
Čulna zadovoljstva i patnje su sadržaj Heseovih ljubavnih priča, i to što je njegovim
ženama i njemu samom pri tome promaklo u stabilizovanju života, čitaoci širom sveta na
jasan način dobijaju kao nagradu. Jer, ono što čini umetnika nije zadovoljstvo nasladom i
neskromno uživanje u iskustvima, već njihovo prikazivanje.
Jedino delo u kome su potpuno ravnomerno zastupljena oba pola je lirska bajka
Piktorov preobražaj i nije slučajno što se ona ne odigrava u stvarnom životu kao sve
ostale priče, već je radnja smeštena u raj, gde se priziva na željeni san, viziju s utopijskim
elementima. Napisana (i pesnikovom rukom na očaravajući način ilustrovana), ova bajka
je poslužila kao ljubavna izjava Ruti Venger (1897-1994), ćerki spisateljice Lize Venger
(1858-1941) i švajcarskog industrijalca Tea Vengera (1868-1928), na čije nagovaranje
se posle dužeg otpora, 1924. godine po drugi put oženio. Njoj, kao i svakoj od tri svoje
životne saputnice, pesnik je posvetio jednu takvu bajku: svojoj prvoj ženi Mii, priču Iris
(1918), trećoj supruzi,
Ninon, veseli autoportret Ptica (1932), ali prava ljubavna priča je bajka Piktorov
preobražaj, nastala 1922.
Neposredno posle preseljenja u Švajcarsku, 1919, pesnik je upoznao tada
dvadesettrogodišnju pevačicu Rut, prilikom jednog izleta u Tesiner, selo u brdu Karoni
(ovaj susret je opisan u glavi „Karenodan”, priče Klingorsovo poslednje leto) i zaljubio se
na prvi pogled. Tako spontano potekla zaljubljenost, koliko je poznato iz svedočanstava
o njegovom životu, nije se javila ni kod susreta s prvom ženom Miom, niti kasnije, kod
susreta s Ninon Dolbin. Tako da se korespondencija između Hesea i Rut Venger odvijala
u nekim potpuno drugačijim tonovima od onih ranije upućivanih Mii i Ninon. To su
dirljive poslanice čoveka koji je uzbuđen („moći voleti, kakvo izbavljenje”), čoveka u
temeljnoj promeni i prelazu ka novim metamorfozama koje se kao jasan prelom
ocrtavaju u Heseovim delima nastalim 1919. godine.
Kao što ptica u bajci Piktorov preobražaj uzima uvek nova obličja i po slobodnoj volji
se pretvara u cvet, leptira ili kristal, tako se menja i Piktor, zahvaljujući svojoj ljubljenoj.
Ona ga je izvukla iz ćorsokaka u koji je po savetu zmije sam sebe uvukao. Samo zajedno s
voljenom, uspelo mu je da se oslobodi izolacije i zaostajanja i da ponovo pronađe
„čarobnu reku preobražaja”, dok se konačno nije pronašao u ravnoteži „kao potpun, kao
par” i mogao da doživi „mesec i sunce, čoveka i ženu”, da kao „blizanac reka teče preko
zemlje i da kao dvostruka zvezda stoji na nebu”. Uzvraćena ljubav žene u koju se na prvi
pogled zaljubio omogućila je to čudo. Da će se to pokazati kao želja snova, kao čežnjivi
pogled i nedostižni raj, o tome Hese u svom uskoro nastalom posmatranju Šta je pesnik
video jedne večeri nije imao iluzija, jer na duže vreme nije mogao ljubavnici koja ga je sve
više ograničavala „da sakrije da posle opijenosti dolazi sitost”, „da ne može bez pauze da
izigrava zaljubljenog, kako je to ona sanjala, nekoga ko se nikada ne otrezni”.

248
 Anna&zdls

Desetogodišnja devojčica koja je opazila zaljubljeni par i privučena čarolijom

njihove privrženosti nehotice počinje da pleše, podseća pripovedača na njegovu
opredeljenost: „I ja moram da naučim da igram, da žudnju za zadovoljstvom pretočim u
muziku, a čulnost u molitvu. Tada ću moći zauvek da volim i neću morati uzaludno da
ponavljam ono što sam već proživeo.”
Prateći ovakvo opredeljenje, Hese će u svojim sledećim delima, a vrlo brzo zatim i u
životu, kao stepski vuk pokušavati ovakve plesne korake sve dok nije, posle pedesete
godine života, u svojoj trećoj ženi Ninon ipak pronašao saputnicu koja je bila osetljiva na
probleme, jaka i dovoljno nesebična da ga na njegovom putu, na kome je on bio
orijentisan ka ljubavnim delima i ljubavi prema drugim ljudima duže od trideset godina,
do kraja prati. Njoj je uspelo da mu omogući jednu formu zajedništva u kojoj se
usaglasila s njegovim ličnim zadatkom, jer je vrlo brzo razumela da je za Hesea početak
svake umetnosti ljubav i, kako on sam kaže, „vrednost i obim svake umetnosti, pre svega
će biti i određena je umetnikovom sposobnošću da voli”, to je poklon koji obuhvata sve
što je vredno ljubavi.
„Svi odgovori svode se na isto: život ima smisao jedino kroz ljubav. To znači: što više
volimo i što smo više sposobni za predavanje time je smisaoniji naš život. S verovanjem
u to 'što Sidarta naziva ljubav' može se živeti.”
Herman Hese

Očigledno je da je ljubav opsesivno osečanje koj presudno uticalo na čitavo delo

kultnog pisca mnogih generacija, nobelovca i autora velikih romana svetske
književnosti; Igra dinduvama, Sidarta I Stepski vuk... U ovoj knjizi, antologijskom i
najobimnijem izboru ljubavnih priča Hermana Hesea, otkrivamo sasvim novo lice pisca
koji je otvorio mnoge tamne lagume ljudske duše ali i otkrio nova obasjanja. Ove priče su
upravo posledica takvog putovanja; do ljubavi i natrag, putovanja koje vodi kroz samo
središte duše.

249