Црквени грађевински програм Јустинијана Првог у престоници

1. Увод

1.1. Историјске околности Јустинијановог доласка на власт, одређење почетка

употребе архитектонског задужбинарства Јустинијана и Теодоре

Долазак младог Јустинијана на школовање у Цариград и његово уздизање до трона у својој

зрелој доби, једна је од оних животних путања које илуструју могућност продора
способних људи са маргина друштвених збивања у само средиште моћи и утицаја на
историјска кретања, чије последице претрајавају један људски животни век.
Непатрицијско порекло појединих царева класичног Рима је један од могућих моментума
за изузетно прегалаштво које су испољили у вођењу царства, где се недостатак племенитог
породичног стабла и уских, устаљених интересних патрицијских веза, морао надоместити
исправним избором људи у укупној административној хијерархији државе.
Најупечатљивији пример остварења успешне владарске каријере у уређеном
административном организму рâне Византије јесте троделна животна стаза коју је
Јустинијан превалио, од мирног одрастања у средишњем Илирику, стицања садржајног
корпуса знања и васпитања у Цариграду, до инсталације на сам престо и владарске
консекрације. Од тренутка када је понео когномен Јустинијанус, као усвојеник моћног
рођака Јустина који га је и довео у престоницу, Јустинијан је био укључен не само у систем
високошколског образовања Константинопоља него и подстакнут на стицање сазнања и
вештина неопходних за напредовање у сложеном друштвеном животу при двору.

Грађење друштвених веза у кругу Цариградске интелектуалне елите и административном

миљеу, сасвим сигурно је текло напоредо са напретком Јустинијановог образовања и
достигнутим прагом способности, које је имао прилике да искаже у служби код свог ујака,
необразованог али моћног заповедника Дворске страже (comes excubitorum). Тај процес је
очигледно увелико био довршен у време смрти цара Анастазија 518, када је Јустин
инаугурисан за наследника трона јер три године потом Јустинијан бива постављен за
конзула и касније заповедника Источне армије. До проглашења Јустинијана за цара 527.
сматра се да је свих девет година владе Јустина Првог Јустинијан, прикривено или
отворено, деловао као регент.

Са тог високог положаја Јустинијан се представљао као легитимни наследник свог

поочима Јустина Првог, док је употпуњење царске иконографије склапањем брака са
Теодором, морало да сачека тренутак смрти царице Еуфемије, 525. У неколико година до
смрти Јустина Првог у августу 527, и устоличења Јустинијана за цара, принчевски пар је по
свој прилици појачано деловао на уобличавању сопствене представе у јавности као
пуноправних царских кандидата, настављача новоуспостављене династије Куће
Јустинијана. Податак који налазимо у Хроници Малале о покровитељском пројекту обнове
Анатолијусове базилике у Антиохији који је Теодора спровела управо 527. године, речито
говори да су се планови о репрезентативним донацијским пројектима увелико
конкретизовали и пре званичне инаугурације Јустинијана за самосталног владара, августа
527. Исте године и опет у Антиохији, Теодора је основала и своју задужбинску цркву св
Михаила, можда као део шире акције у опорављању града након разорног земљотреса 526.
1.2. Цариградска опозиција Анастазију, Јустину и Јустинијану

1
Неодлучност цара Анастазија Првог да правовремено уведе у владање наследника
династије Леонида, дало је простора Јустину да уз подршку војске преузме упражњени
престо, јула 518. Анастазијев трон био је угрожен и током превирања 512, када је стихија
уличних немира у Цариграду замало успела да остарелог Анастазијевог генерала и конзула
Ариовиндуса изгласа за цара. Покушај је пропао можда и из разлога јер је генерал био
потомак германске струје у престоници, Гота и Алана, иако му је несумњиво легитимитет
претендента на престо највише доносио патрицијски углед супруге, принцезе Анићи
Јулиане. Без обзира на неуспех са одбеглим Ариовиндусом, аристократски кругови
окупљени око патрикие Јулиане, наставили су са опозиционим деловањем према
Анастазију у последњим годинама његове власти. Непопуларности цара Анастазија,
доприносили су једнако његово приклањање миафизитизму, као једном од видова
монофизитизма као и верски раскол са папом Хормисдасом у питањима око последица
Зеноовог Хенотикона и Акацијеве шизме. Преузимајући престо 518. Јустин као католик
бритко превазилази раскол са Римом већ 519, из чега се дâ наслутити да је Јустинијан већ
био припремио политичку платформу на којој је, на очиглед већинског халкедонског
Цариграда, патријарх Јован Други у катедрали престонице означио крај шизме, марта 519.

Можда је управо свечани чин измирења Рима и Цариграда 519 злоупотребљен као изговор
за уништење катедралне цркве св Софије у судбоносним немирима устанка Ника, 532.
Уговор на којем је превазилажење раскола почивало могао је да буде представљен као
велики уступак Цариграда папи Хормисдасу, иако је патријарх Јован нагласио
изједначеност два Рима, старог и новог и није анатемисао Акација. На крају, било да је
паљење две најважније цркве у престоници било последица макијевалистичке унутрашње
политике Јустинијана и Теодоре или безумни чин неконтролисане руље, фокалне тачке
будућег грађевинског сакралног програма Јустинијана у Цариграду су биле рашћишћене за
спектакуларни архитектонски подухват цара, чије спровођење је уследило одмах након
бруталне супресије немира у Граду.

2. Архитектура као интелектуални и политички манифест

Откако је била саграђена 527 у средишту Цариграда, у градској четврти Константианае,

црква св Полеукта је понела архитектонски примат у сакралној појавности престонице.
Изузетно кратак временски период у којем је ова несвакидашња грађевина саздана од свега
три године, убедљиво сведочи о брижљивости с којом се приступило планирању и
извођењу пројекта. Архитекти и механикои које је окупила патрикиа Јулиана око овог
подухвата, подигли су сасвим нову грађевину на темељима првобитне базилике, коју је
својевремено саградила царица Евдокија, племенити предак Јулиане Анићи. У
интерлудијуму два неславна покушаја представника њеног рода да преузму престо и у
време непосредно пред своју смрт, племенита Анићи Јулиана је оставила материјализовану
идеју стицања политичког престижа и јавног угледа, налажући изградњу сакралне
грађевине, монументалне по свом архитектонском склопу и одабраној форми а опет до
краја поетизованој у својој појавности и вернакуларној украшености. У Јулианиној цркви
св Полеукта налазимо јединство иновативне архитектуре и ликовности са писаним
изразом, када речи из стихова заветне поеме покровитељке постају пресудно важне колико
и зидови који их носе. Прецизно и стилски чисто исклесана слова епиграма Јулиане Анићи,
омотала су у непрекинутом фризу унутрашњост храма, призивајући упућену публику на
посматрање из близине и схватање политичке поруке, рашчлањене на седамдесетшест
стихова (*). Тако су и речи које исказују политички став и генеалошко преимућство рода
Анићи Јулиане постале сâма архитектура, уместо тек њен памфлетни део. Одабрани
архитектонски склоп је на широка врата увео куполну базилику у Цариград, где су куполна
засвођавана увелико била присутна на секуларним и палатијалним грађевинама али не и

2
црквеним, са изузетком Константинове ротонде маузолеја, св Апостоли. Док је фриз са
заветном поемом деловао у унутрашњости грађевине, њена форма базилике над
квадратном основом са централно постављеном, широком куполом на знатној висини,
истицала је изразиту споменичност појавности храма. Подигнута нешто испод
вододелнице дуж северног крака улице Месе, црква је доминирала самим саобраћајним и
световним средиштем Цариграда, у четврти Константианае. Посматрано из правца главне,
Теодосијеве луке града, купола цркве је била јасан хоризонтни репер на подужном гребену
Цариграда, чиме је за кратко време, св Полеукт преузео архитектонску репрезентацију
престонице од, до тада највеће, Теодосијеве Велике цркве св Софије. Патрикиа Јулијана је
стекла простране поседе уз кардо Месе, обједињујући својим наследним правом имања и
палате које су у Десетом дистрикту у Цариграду имали њени сродници још од времена
када је њен отац, Западни цар Олибрије, основао свој домус у четврти Константианае.
Династи Куће Теодосија развили су своје палате и резиденције дуж главне улице Месе,
надомак епископских палата око св Апостола. Најмање три имања, груписана у десетом
дистрикту а наслеђена од Аркадије, Еудокије и Пласидије, чинила су јединствен и
пространи палатијални посед на горњој Месе, који је преко имања Пулхерије могао да
залази и у једанаести дистрикт. Због пространих крипти у бочним лађама, могуће је да је
црква св Полеукта по својој намени била не само палатијална црква Анићи Јулиане него и
династички маузолеј, својеврсни генс полиандреон (*), иако сама покровитељка није
сахрањена у својој задужбини него у цркви св Стефана, такође у склопу поседа на
Константианае. Из свега што знамо из сведочења савременика, патрикиа Јулиана јесте
улазила у политичка сучељавања, делујући опозиционо према свој тројици царева са чијом
се политичком агендом није слагала. Опскурност њеног политичког делања огледа се у
доследности са којом је живела улогу жене племенитог порекла у касноантичком, рано-
византијском друштву. Исправније, идеал рано-хришћанске патрицијке која се не упушта у
непримерено вођење световне политике, за чије спровођење су задужене мушке главе
једног домуса, али зато сасвим смерно и у дискрецији демонстрира врлине духа и
интелекта, обједињених појмовима филантропија (philantrophia) и посвећеност (pius,
hosiotes). Исказивање великодушности кроз разноврсно и богато задужбинарство са
великим успехом практиковано је међу племкињама на царским дворовима у касној антици
још од времена Хелене, мајке Константина Првог. У томе је Јулиана следила посвећеност и
Хелене и Евдокије, наглашавајући чак и у свом чувеном манускрипту о биљу пре свега
своје покровитељство у архитектури. Индикативна је њена минијатура у октагону
уписаном у круг, прастаром симболу знања математике и геометрије, као језгру
архитектонског умећа. У прилог тачнијем представљању сопственог духа, Јулианина
портреитура је насликана између нових врлина – Великодушност (Мagnanimity) и
Разборитост (Prudentia). “Разборито великодушна“ патрикиа Јулиана, тиме је исказала
сопствени концепт покровитељства који се суштински разликује од Пулхеријиног а
најближи је управо помагању развоја образовања и науке, једнако као и цркве, како је то
Евдокија чинила у своје време. За разлику од девичанске Пулхерије, коју је пре свих
осталих мотива у исказивању филантропије водио снажни верски занос и потпуна
преданост цркви, ни Евдокија нити после ње Јулиана, нису искључивали из образовног
процеса још увек присутне мислиоце, реторе и граматике паганског опредељења. Још увек
шаролико по религијским концептима, научно тело у рâној Византији морало је да делује
јединствено када су умни напори улагани у велике, до тада незамисливе концепте у
архитектури пре свих осталих дисциплина, где сложени математички, геометријски и
филозофски концепти нису могли да буду спроведени само од учењака хришћана или
одвојено, од паганских научника. Престижни архитектонски концепти били су нужни не
само из разлога исправног и смерног „скућивања“ Бога и испуњења религијско-
литургијских захтева, него и као моћно средство политичког деловања и показивања

3
интелектуалне супремације било идеје, догме или политичког става наручиоца и власника
грађевинског програма.

2.1. Концепт куполне базилике – хронолошки осврт на увођење куполног језгра у

базиликама од Зеноа до Јулиане Анићи

Један од преломних тренутака у развоју црквене архитектуре уопште, био је период када је
устаљени базиликарни склоп надграђен централном куполом, концепт који је истински
условио правце развоја сакралне архитектуре у свим каснијим историјским периодима и у
укупном корпусу хришћанске цркве. Купола, било сакривена испод кровне дрвене
конструкције или откривена, примењивана је код изразито споменичних еклезијалних
здања попут маузолеја ротонди и октагона или баптистериума, који су били једно од
главних архитектонских поља за истраживање и унапређење, како подупирања куполе тако
и њеног што суптилнијег извођења. У одређеним историјским периодима архитектура
црквених здања се суштински мењала у својој појавности и уређењу захваћеног простора и
то не само услед мењања или надоградње литургијских захтева него и ограничења у
варирању форме, особена за дуго трајуће концепте, попут Константиновске – римске
базилике или октагона баптистеријума. Од времена подизања мемориала Светог гроба и
Анастазиса у Јерусалиму, парадигма развођења верника кроз базилику Светог гроба до
Голготе и затим у ротонду над „местом јединог васкрснућа“, остала је свеприсутна у
разматрању црквене архитектуре у свим временима. Купола Анастазиса над Христовим
гробом је јасна представа Небеске калоте, инаугурисана у споменичкој архитектури још у
класично доба, на монументалним ротондама различитих распона и техника извођења.
Снабдевене окулусом у свом темену ове су импресивне конструкције наткривале просторе
од посебне сакралне вредности. Изазовне са становишта потребног знања и умећа за
њихово грађење, куполе већих распона су по правилу градили царски архитекти, нарочито
када су у питању прворазредни архитектонски империјални пројекти. Тема засвођавања
простора обрађена је и сублимирана у неколико научних трактата у овом периоду и јасно
је да је познавање основних принципа и механике сводова било раширено међу
архитектима и грађевинарима касне антике. Такође, грађевинари у областима где је
доминирао камен као основни и најлакше доступни грађевински материјал, уложили су
напоре у изналажење техника подупирања купола и сводова које би олакшале или
појефтиниле остварење престижнијих архитектонских склопова, већ у петом веку.
Разбијајући пројектоване форме црквеног здања на велики број саставних делова, посебно
и прецизно исклесаних комада камена, каменорезачке дружине сиријског кречњачког
масива преиначиле су појам „зидања“ у „слагање зграде“. Не-модуларно осмишљени и
скулпторски исклесани конструктивни елементи, пандантифи, тромпе, кордонски венци и
импости, отежавали су поправке или исправне обнове грађевине у случају оштећења или
рушења. Једном прецизно исклесан везујући камен од тромпе до носећег зида на пример,
било је тешко поновити у каснијој генерацији клесара, нарочито ако су те тромпе носиле
куполу, тешку или лагану, изведену на исти, сложени начин као сферне слагалице. Зато су
неретко, једном састављени сложени архитектонски склопови остајали или оштећени или
преправљени у другачијем издању, у зависности од расположивог знања градитеља у
тренутку обнове. Илустративан је пример таванице над стубом св Симеона Столпника у
Сирији где је још у време Еузебија забележена откривеност октагона спољашњим
приликама услед оштећења крова, који је очигледно било тешко поновити на начин како је
била саграђена првобитна конструкција.

Управо на величанственом мартиријуму св Симеона срећу се две клесарске школе,

упослене на решавању конструктивног склопа и одвојено скулпторалне обрађености

4
архитектуре и појавности здања. Осмишљен највероватније у оближњој Антиохији, као
једном од водећих научних и првих христијанизованих центара, мартиријум је
помогнут од стране цара Зенона као империјални пројекат. Врло је вероватно да је цар
протежирао сународне клесарске дружине из Исаурије, укључујући их на решавању
најосетљивијих делова носеће конструкције мартиријума, у његовом октагону и у
мањој мери у баптистеријуму. Скулпторски обрађени делови конструкције који су
подупирали таваницу над стубом св Симеона, могу се препознати и у тамбуру источне
цркве у Алахану, манастиру у Киликији, савременом изградњи мартиријума св
Симеона (475). Раскошнија у свом скулпторском изразу клесарска школа „сиријског
кречњачког масива“ је сасвим сигурно предњачила и по обимности и дужини
традиције грађења у односу на каменоресце „кршевите Киликије“. Међутим, умеће
превођења квадратне или правоугаоне основе на кружну, ради засвођења простора
куполом или сводом и уз употребу камених архитрава, линтела или угаоних,
скулпторски обрађених тромпи, плени оштроумним решавањем проблема. Рафинирани
архитектонски елементи које су исауријски мајстори увели како би куполе и сводови
неприметно израсли из равни зидова, постали су саставни део скулпторске опреме
унутрашњег простора, неочекиване у својој појавности и крхке у односу на задатак
који јој је дат. Источна црква у Алахану је прво познато црквено здање базиликарног
склопа које у наосу има издигнут свод или куполу у високом тамбуру. Новија
истраживања указују на Алахан и киликијску групу куполних цркава као допринос
овог регионалног архитектонског израза настајању концепта куполне базилике у
престоници и касније, широм царства.

„Киликијска црква“, у архитектонском смислу, издвојена је тек у новије време у односу

на остале стилске групације и у складу са напретком сазнања о црквеној архитектури
ове регије. Пре свега, и базилике и цркве са куполом у Киликији одликује особено
уређење источног дела црквеног склопа, где би се по правилу уз олтарску апсиду
очекивали проскомидија и ђаконикон. У Киликији, простори северно и јужно од
средишње олтарске апсиде, уобличени у засебне одаје, готово капеле, јесу широко
раздвојени у односу на олтарску конху. Снабдевени су пролазима, улазима ка бочним
лађама и спољним излазима, било сасвим на источној страни или у заграђени простор
источно од олтарске апсиде. Такође, честа је и веза ових одаја са бемом и олтарским
простором. По свему, бочне одаје у овом типу црквеног градитељства имају
поливалентну намену. Свака од њих има подељен унутрашњи простор, нарочито ако је
присутна и веза са бемом, где би западни простор био у литургијској вези са наосом
цркве док су источнији делови бочних одаја имали вишезначну улогу, већ у складу са
карактером сâме цркве. У две куполне цркве евидентиране су крстионице у једној од
одајa, док су код других цркви у питању праве мале капеле за похрањивање реликвија
светаца. Сам концепт размакнутих бочних одаја – капела препознатљив је на местима
меморија, као на Синају, где је простор указивања Мојсијевог грма у прво време био
отворен а потом наткривен својом капелом. Такође и у Абу Мина, у првим фазама
мартиријске цркве, простор на истоку је прво заграђен а потом наткривен трећом
капелом. Оваква организација источног дела цркве није позната на неком примеру у
Цариграду, пре изградње цркве св Полеукта. У самој Киликији, тачније Исаурији,
монофизитизам је био увелико одомаћен у време царевања Зенона, па је највероватније
и сам Алахан саграђен од стране монашке заједнице овог опредељења. Вероватно
следећи Зенонов Хенотикон, хришћани Киликије су могли да уведу и неке локалне
литургијске особености, проистекле из сложеније схеме кретања и развођења дуж
подужне осе у њиховим црквама. Посматрајући збирно развој црквене форме у
„кршевитој Киликији“, може се лепо испратити стремљење сложенијем и велелепнијем
концепту куполних цркава, од мањих и већих базилика, попут Диокајсерие и св Текле,

5
 цркви са средишњим тамбурима у Алахану и Гуирме, до сасвим развијених куполних
базилика са амбулаторијем у Дагпазари и без истих у Корикусу. Свакако је
најспоменичнија куполна црква у Мериамлику, меморијалу св Текле, која је по плану
готово истоветна са црквом патрикие Јулијане у Цариграду, осим што је мања.
Највероватније је да су готово све куполне цркве у Киликији имале сакривену куполу
или свод испод пирамидалног крова док је једино можда, црква у Мериамлику имала
откривену куполу. У већинском халкедонском Цариграду било какав концепт
пристигао из доминантно монофизитске средине, макар то била и постојбина самог
цара, сигурно да није могао да буде популаран. Бирање архитектонског концепта за
своју задужбину Анићи Јулиана је засигурно темељила превасходно на иновативности
и споменичности форме која је сигурно морала бити тек кратко време пре тога
присутна и позната. Врло је могуће да је један део својих тежњи за никада досегнутим
статусом „басилие“ као и потврду привржености свог генса династији Леонида, којој
је и Зенон припадао, патрикиа Јулиана истакла прихватањем форме куполне базилике,
уведене са монофизитских територија цареве постојбине. Сличан компромис,
очигледно вођен снагом више важности, Јулиана је направила приликом одобрења
брака свог сина Олибриуса са нећаком цара Анастазија, са чијим миафизитским
опредељењем се изразито није слагала. У том смислу, црква св Полеукта је у свом
завршном издању изведена као киликијски концепт у цариградском руху и са особеним
ликовним и поетским печатом покровитељке.

2.2. Св Полеукт – интелектуални завет Јулиане Анићи и политичка парадигма

„басилиа“ (basileía)

Изградња цркве св Полеукта и убрзо потом спровођење Јустинијановог програма

реконструкције престоничке катедрале, указују на то да је извесно време пре тих делања
била присутна идеја обнове и преуређења црквених здања у Цариграду. Величанствени
империјални пројекти остварени у мандатима претходних царева, нарочито Зенона и
Анастазија, попут мартиријума св Симеона, неколико сиријских октагона градских
катедрала или равенског мартиријума св Виталиса, претекли су Цариградске цркве по
унапређеном архитектонском склопу али и филозофији која их је пратила. Изградњом
своје дивне цркве патрикиа Јулиана је показала престоничком политичком миљеу у ком
смеру би се кретао архитектурни препород Цариграда а онда и Царства у случају да се
круном овенча представник њеног рода, легитимног настављача Куће Леонида. У том
предузећу Анићи Јулиана је претекла Јустинијана, који је такође окупио велика имена
науке на разради идеја за темељну обнову Цариградских храмова и широки спектар
грађевинских програма широм царства. Подижући задужбину архитектонски неупоредиво
осмишљенију и у сваком смислу испред престоничке катедрале, Јулиана је јавно прозвала
на испит цареву способност за сличне подухвате, чиме је вероватно убрзала Јустинијанове
припреме за његов громогласни архитектонски одговор. Не можемо знати на који начин би
племенита Анићи Јулиана реаговала на изградњу Свете Софије, да је поживела довољно
дуго да дочека довршетак Јустинијанове прве куполе. Из свега што је чинила у свом
покровитељски богатом животу, највероватнији одговор би био указивање признања
интелекту који стоји иза филозофског концепта Велике цркве.

Управо упослени интелект, односно филозофски концепт престижних грађевинских

програма, јесте аспект који још увек измиче пажњи савремених проучавалаца историје
архитектуре. То је последица измењене перцепције архитектуре као слободне, уметничке
дисциплине, док се у време подизања чудесних грађевина Јустинијана, архитектура још
увек прихватала као изразито научна делатност, збир више научних категорија и спољног

6
израза у неколико уметничких видова: овладавање питагорејском математиком,
Еуклидовом геометријом и архео-астрономијом, чинило је основно научно тело
архитектуре док је у коначном уобличавању научних решења и поставки укључивано више
уметничких форми, од скулптуре до осликавања. Грађевинска конструкција је омогућавала
остварење архитектонске форме. Сâма архитектонска форма је изведена из математичко –
геометријске процедуре и важеће филозофије о поретку ствари, већ у зависности о каквом
се пројекту ради и која се тема обрађује. Филозофско – математичка решења добијена кроз
практиковање геометријске алгебре су изразити интелектуални напори усмерени на
изналажење престижних концепата на којима ће зграда или група зграда почивати и који
ће архитектуру, као дело људских руку, довести у склад са светом који окружује човека.
Од стваралаца окупљених око главног архитекте – по правилу математичара, овакви
здружени напори очекивани су у најважнијој и најзахтевнијој архитектонској тематици,
сакралној архитектури.

Иако сачуван у фрагментима каменог фриза, Јулианин епиграмски натпис у унутрашњости

цркве св Полеукта, заједно са пуним текстом поеме сабраним у Грчкој антологији
епиграма, пренео је до наших времена драгоцене податке о математичком залеђу плана
цркве и намери пројектаната да се управљају према описима древног Соломоновог храма,
у конципирању димензија и волумена здања као и у његовој декорацији. Парадигма
Соломоновог храма била је већ увелико митологизирана у научном свету касне антике, још
од времена последњег расапа Јерусалима и уништења Херодовог храма. Опет, како је
време изградње цркве св Полеукта много ближе постојању Херодовог сјајног храма него
наше, постоји стварна могућност да су извештаји о димензијама јеврејског храма били
доступни, не само кроз поједностављен преглед у Старом завету него и у извештајима са
терена Морије. У Јулианином заветном епиграму истакнуте су мере у којима је црква
осмишљена, тачније њена квадратна основа са страницом од стотину краљевских кубита.
Са централно пројектованом куполом, диаметра једнаког ширини средишње лађе,
добијамо јаснију геометријску поставку волумена зграде који се решавао у релацији ова
два елемента, квадрата и круга. Око куполе као средишње теме сабран је целокупни
волумен цркве који је, да би се постигла извесна сличност са храмом Соломона, издигнут
на моћан постамент, саграђен над криптама и ходницима испод наоса цркве. Неки од ових
сутеренских простора, као олтарска крипта, преостали су од Евдокијине цркве из петог
века, док су остали испланирани за више намена, приступ реликвији и могуће, моштима
свеца, или похрањивање осуариума у бочним криптама. Нејасно је да ли су бочне капеле на
истоку, ослоњене на сопствене крипте у сутерену, имале улогу баптистеријума или
мартиријума. Такође, у оваквим, знатним димензијама наоса и дужине стазе опхода током
литургије, ђаконикон и протезис су морали бити ближи беми. Та питања су уско везана за
реконструкцију уређења унутрашњости храма и битна су утолико што је за цркву св
Полеукта, можда као прву еклезијалну грађевину монументалних размера, литургијска
схема богослужења морала унеколико да се прилагоди пространим лађама и наосу. Управо
на овом месту је упутно назначити да хришћанска црква, нарочито зграда каква је црква св
Полеукта, никако није могла да буде решавана у волуменима временски удаљеног
Соломоновог храма, јер се богослужење и литургијски ритуал знатно разликује од
процесија које су обављали јеврејски свештеници у Храму. Нити технологија зидања касне
антике, нити религијски захтеви за осмишљавање цркве и Храма, нису исти, нити треба да
се разматрају у истој равни. Јединственост јеврејског Храма и свевремена легендарност
овог светилишта лежи више у нигде поновљеној урбаној монументалности и уређености
платоа на Морији, гигантског подеста за одвијање религиозних ритуала и процесија као и
за развођење верника са свом драматиком поступног кретања ка Храму. Сâм Храм је
једноставног архитектонског склопа, једноставне архитравне конструкције, без засвођêња
и сложених геометријских форми, али са планом који је такође изникао из

7
контемплативних математичарских процедура. Драматика прилаза хришћанској цркви није
никада могла бити остварена на тај начин. Хијерархијско раслојавање верника на пагане,
катихумене, крштене и свештенство, условило је унутрашње стазе кретања у
предпросторима, уређеним у атријумска дворишта и егзонартексе, од чије дужине је
зависило постизање јаке драматичности приликом улаза у цркву. У тој чињеници лежи и
основна разлика у конципирању храмовних простора где су хришћани истицали
конгрегациони карактер својих богомоља, дакле када верници присуствују свештеничком
чинодејствовању у унутрашњости цркве док су у јеврејском Храму искључиво свештеници
имали права на улазак у Храм. Бирањем истоветних димензија старозаветног Храма,
краљевских кубита у којима је развијен план цркве св Полеукта и тек начелну волуменску
поделу цркве налик описима Соломонове задужбине, патрикиа Јулиана је истицала
легитимност њеног basileía, поредећи своју задужбину са остварењем легендарног
јеврејског краља. Фиктивно право на вршење империјалне власти, које јој је следовало
племенитим родом и пореклом, Анићи Јулиана је исказала подижући цркву у истим
краљевским мерама и односима који су красили краљевски јеврејски Храм али
једновремено, са нескривеним настојањем да га надмаши у појавности и концепту.
Претензија Јулианиног подухвата није се ограничавала само на архитектурни престиж и
засенивање друге, давно непостојеће владарске задужбине какав је био Соломонов храм.
Важнија порука, намењена укупној хришћанској екумени, била је да је време новог
Откровења најзад добило свој, хришћански Храм, као парадигму новог доба која увелико и
на сваки начин превазилази достигнућа епохе Старог завета, тако да се историја јеврејског
народа и његовог исконског односа према Богу налази уткана у учењу хришћана као што
су обриси Соломоновог Храма присутни у темељима св Полеукта али опет, високо
надвишени сјајном куполом ове цркве. Овакву врсту прогласа могао је да објави
искључиво владар, као покровитељ сопствене задужбине која доноси узор свим
хришћанима. Достигавши сопствени политички манифест исказан у цркви св Полеукта,
патрикиа Јулиана је морала наступати са великом сигурности у неколико политичких
потеза за које је још имала времена, непосредно пред крај свог живота. Осим што је
показала неприкривену подршку ставовима Столице св Петра у питањима шизме са
Цариградом, одржавајући живу кореспонденцију са папом Хормисдасом, патрикиа Јулиана
је свој католички дух испољила и у односу са његовим наследником, Јованом Првим.
Приликом посете Јована Првог Цариграду 523, папа је имао прилике да искуси
биполарност цариградског политичког миљеа, када је, иако превасходно у важној
дипломатској мисији на двору Јустина, услишио смерну молбу племените Јулиане и
заједно са њом обавио молитву у цркви св Полеукта. Тиме је остварен двоструки
политички циљ јер је уз цариградског патријарха, поглавар Столице св Петра био једини
духовни ауторитет који се непосредно осведочио у Јулианину оданост вери и економску
издашност у покровитељству. У исто време, одајући пажњу племкињи, папа Јован је њену
политичку групацију издигао у ранг елитних кругова на двору, где је Јустинијан увелико
одмакао у припремама за преузимање престола, 527.

3.“SACRA ARCHITECTURA JUSTINIANICA CONSTANTINOPOLITANUM” -

Јустинијанов архитектурни манифест у Цариграду

У сенци великих државничких питања и настојања за учвршћење доминације, Јустинијан

је сасвим сигурно окупио уски круг поверљивих и елитних људи и пре своје инсталације за
цара. Један део тих људи сигурно је стечен током Јустинијанових година службовања у
војној администрацији док су за прегнућа у задужбинарству Јустинијану, конзулу и цару,
била на располагању водећа имена Цариградске науке и из свих већих метропола царства.

8
За успех Јустинијанове борбе за престо у сложеном политичком окружењу престонице,
велики допринос је морала донети идеја препорода царства, renovatio imperii, која је у
својој амбициозности садржала студиозно разрађене политичко – економске и
културолошке државничке захвате. У оквиру идеје рестаурације, један део напора био је
усмерен на изналажење надмоћног архитектонског одговора за парирање оствареном
престижу политичке опозиције окупљене око патрикие Јулиане, нарочито након изградње
цркве св Полеукта. Изазов који је племенита патрицијка поставила пред Јустинијана,
управо у време пре него што је преузео скиптар од Јустина, довео је сасвим сигурно до
увећања интелектуалних напора и убрзања радова водећих архитеката Јустинијанове
канцеларије. Архитектура, као поливалентна дисциплина, нудила је довољно варијација
споменичних и сакралних архитектонских склопова, чије подизање по устаљеним
грађевинским обрасцима није представљало већи изазов Јустинијановим архитектима.
Обнављање и грађење цркви, оштећених у земљотресима или ратовима, или из разлога
испуњења политичких циљева, и Теодора и Јустинијан налагали су и пре 527, али је врло
брзо постало очигледно да у доменима филантропије и демонстративног покровитељства,
Теодора губи у надметању са Анићи Јулианом. Профилисање Теодориног покровитељства
било је усмерено на у сигурности политички исплативо подручје збрињавања најслабијих
слојева становништва, болесне, старе и сиромашне. По карактеру изразито социјална, ова
политика није доносила интелектуалне узлете и престижне споменичке пројекте које је
покретала патрикиа Јулиана, у својству последњег представника претходне царске
династије. Стога је и надвладавање Јулианиних архитектонских достигнућа у престоници,
по природи ствари могло да се догоди само достојним одговором самог цара. Међутим, тај
одговор није био ни брзоплет нити нестрпљив. Надметање два табора морало је отпочети у
тренутку започињања радова на изградњи св Полеукта, за коју знамо да је трајала свега три
године. То говори посредно о опскурности припрема планова и логистике за подизање ове
цркве, нарочито у питањима иновација у засвођавању и подупирању куполе, којих пре тога
у Цариграду није било у таквом издању. Овде се мора нагласити да према сачуваним
темељима цркве, та купола у свом унутрашњем распону није могла бити шира од 15м, што
је ставља у ред осредњих по димензијама али сигурно, до тада, прворазредних по решењу
носеће конструкције и издизања куполе на знатну висину. У сенци завршних радова на
куполи св Полеукта, у пројектантским тимовима Јустинијана засигурно су се увелико
разматрале могућности засвођавања већих распона.

3.1. Св Сергије и Бахус – архитектонски експеримент

Опус сакралних здања које је Јустинијан подигао у Цариграду пре него што је била
саграђена црква св Полеукта (524-527), ни на који начин није одавао преусмерења са
устаљене базиликарне форме на куполне цркве. Поједина здања која су набројана у прва
два поглавља Прокопијевог прегледа Јустинијановог задужбинарства у Цариграду, свакако
да су морала пленити својим изгледом, пре свега одабиром племенитих камена и
монументалношћу устаљене базиликарне конструкције. Драгоцена листа ових
Јустинијанових делања, од самих почетака службовања на двору Јустина, даје нам
могућност разумевања програма изградње и обнове црквених здања у престоници пре
царевања и повлачење паралела са Јустинијановим потпуним архитектонским препородом
у време царског мандата. Једна од првих цркви које је Јустинијан подигао јесте црква св
Апостола Петра и Павла (518-9), у простору палате Хормисдас, коју је користио пре
крунисања. Подизање ове базилике већ у првој години када је Јустин преузео трон од
Анастазија, упућује на закључак да је црква посвећена најзначајнијим свецима Рима била
део политичке акције Јустинијана за превазилажење раскола са Столицом св Петра. Као
Comes Domesticorum на двору Јустина, Јустинијан је подигао базилику св Петра и Павла на
терену домуса којим је непосредно располагао и који је касније прикључен укупном

9
корпусу Велике палате. Овај, од грађанства престонице заклоњени део палате, одабран је
за подизање ове цркве управо из погодности дискретног излажења у сусрет давно
израженој жељи Рима да Источна престоница коначно добије храм посвећен двојици
апостола и где су похрањене реликвије и св Лаурентија, како у свом писму из 519-те
наводи папа Хормисдас, откривајући и име цркве – св Апостоли. У неколико наредних
година под Јустином, Јустинијан је, унутар Цариградског агерума, наложио подизање
већег броја цркви различитих величина и намена али свих једнаких по свом
препознатљивом базиликарном склопу, било над правоугаоном или квадратном основом.
Стиче се утисак да је овај грађевински опус остварила иста група архитеката која је
пројектовала и Теодорине задужбине, односно да се није приступало разматрању планова
за знатније и изазовније архитектонске искораке. Тек од тренутка када је Анићи Јулиана
кренула у остварење своје заветне цркве 524, можемо разложно да претпоставимо да су и
Јустинијанови архитекти отпочели испитивања нове форме и конструктивног склопа који
би ту форму носио. На временској линији која обухвата време доласка Јустинијана на
власт и прву половину његовог мандата, кључна почетна година јесте година изградње
Јустинијанових св Апостола, 519. Од те године, поуздано потврђене Јустинијановом
преписком са папом Хормисдасом, у краћим временским интервалима, нижу се кључни
догађаји у Цариграду везани за појачану градитељску делатност на подизању задужбина и
од стране опозиције патрикие Јулиане и од стране Јустинијана и Теодоре. Крај изградње
цркве св Полеукта 527 преклапа се са претпостављеном годином полагања темеља за цркву
св Сергија и Баха, кључним спомеником пре изградње нове цркве св Софије, чије подизање
потписују и Јустинијан и Теодора. Споменична црква св Сергија и Баха, црква меморија,
посвећена је хришћанским мученицима за које је мартиријум саграђен у Сергиополису где
су и свете мошти сахрањене. У цркви св Сергија и Баха у Цариграду похрањене су крваве
одоре мученика пристигле из Сирије чиме је култ светаца добио на замаху у престоници,
нарочито у време када је Теодора у простору палате Хормисдас заклонила и велику групу
избеглица монофизита. Поновљени избор палате Хормисдас за изградњу још једне цркве
након подизања базилике св Апостола, сам по себи је индикативан јер нам говори да је и
даље овај простор, сад и физички у вези са Великом палатом, сматран безбедним
подручјем за спровођење политичких акција царског пара, било да се ради о збрињавању
прогнаника или испитивању архитектонских решења, чему је очигледно црква св Сергија и
Баха имала првенствено да послужи, одвојено од своје функционалне намене. Овакав
карактер градског дистрикта око палате Хормисдас могао се наслутити већ и приликом
подизања базилике св Апостола којом је Јустинијан изашао у сусрет жељи Рима за
црквеним здањем где ће његова посланства моћи да обављају чинодејство по латинском
начину, што се у каснијим временима пренело и на цркву св Сергија и Баха. Можда је
управо због тога базилика св Петра и Павла подигнута у самом углу градског периметра,
где се обални бедем састаје са зидом арсенала Јулианове луке, куда су и посланства са
запада могла да уђу у град са мора и врло лако да приђу базилици у непосредном
суседству. Пада у очи да је положај четврти Хормисдас ван сакрализованог подручја
Велике палате, омеђене својим зидом и хиподромом и могуће је да су и једна и друга црква
подигнуте ван Sacrum Palatium-а управо из разлога политичке неподобности базилике и
ризика неуспешности архитектонске конструкције куполне цркве, која је при том била
намењена чувању реликвија светаца изразито поштованих на истоку и у традиционалним
монофизитским срединама. Без обзира што су ове две цркве биле повезане заједничким
атријумом, како то и Прокопије извештава, никако се не могу прихватити као двојна црква.
Старија базилика и нова куполна мемориа не чине архитектонски склоп двојне цркве. Овде
сваки храм треба разматрати појединачно, јер је и идеја за њихово подизање различита као
и њихова намена. Са сигурношћу се не може рећи да ли је базилика св Апостола била
северно или јужно од цркве св Сергија и Баха. И квалитет извођења грађевинских радова
је солидан показатељ које партије куполне цркве су биле важне градитељима а које су

10
довршене било кроз импровизацију или у склопу ситуационог прилагођавања октагоналне
меморие затеченом окружењу у близини базилике св Апостола. На плану цркве св Сергија
и Баха очигледно је размимоилажење подужних оса (mêkos) унутрашњег осмостраног
језгра и спољашње квадратне структуре (tetrapleuron). Такође, зидарски, нарочито
каменорезачки радови су далеко квалитетније изведени на језгру цркве које је носило
куполу. Купола је почивала на снажном октагону, који је са олтарском конхом независно
оријентисан у односу на спољни квадрат. Бар по решењу носећег језгра, црква св Сергија и
Бахуса следи равенски октагон, без спољашњег осмостраног омотача. И Теодора и
Јустинијан, штедро су помагали довршетак и декорисање Равенског мартиријума св
Виталиса, чија консекрација пада у годину Јустинијановог преузимања престола, 527.
Веома блиске по свом распону (око 16м), куполе су другачије саграђене – равенска је
подупрта тромпама док је на цркви св Сергија и Баха прелаз са октагона на круг изведен
сложенијим и веома оштроумним сегментним зидањем куполе. Осам сегмената прати
курватуру свода куполе и у овим правилним кришкама су пробијени прозори, док су
других осам сегмената конкавно увучени ка преломним теменима октагона. Оваква
техника извођења навела је поједине истраживаче да постојећу куполу на цркви св Сергија
и Баха не сматрају оригиналном, већ реконструкцијом цркве из каснијих времена. И поред
недоумица у вези са оригиналности куполе систем преношења њене тежине на тле у овој
цркви је важнији јер открива неколико важних детаља. Када се уклоне конструктивне везе
са периметарним квадратом, остаје двоспратни октагон у виду торња и на угловима ојачан
контрафорима. Међутим, ти су контрафори расцепљени на два тако да сваком темену
октагона одговара по један пар контрафора. На крову, у зони тамбура куполе, присутни су
сви парови контрафора, док у приземљу само њих половина досеже до тла. Очигледна је
намера грађевинара да спроведу притисак куполе до тла применом ортогоналних парова
контрафора, систем идентичан оном који је реализован на Великој цркви св Софије али у
неупоредиво монументалнијем издању. Услови за овакво, крстообразно подупирање
куполе постојали су и у цркви св Полеукта, што може да буде значајна паралела у
одгонетању развојне путање система подупирања куполе на Јустинијановим куполним
црквама. Октагонални торањ који носи куполу увезан је у зони галерије изванредно
изведеним и снажним кордонским венцем, ојачаним и са ланцима, што се може тумачити и
зазирањем пројектанта од бочних сила под дејством тежине куполе. Међутим, ослањање
кардиналних контрафора октагона на спољни квадрат изведено је на све четири стране
различито, у складу са локалним условима на тим местима. То говори у прилог да је
архитекта имао пуно поверење у статичку стабилност носећег октагона и да присуство
спољних ослонаца за контрафоре није било пресудно па су и они изведени више лежерно
него брижљиво. Оваква поставка осмостраног језгра цркве св Сергија и Баха, умногоме
подсећа на централно пројектовану зграду баптистериума св Софије, чије зидање је такође
непосредно претходило грађењу Јустинијанове Велике цркве. Мања купола
баптистеријума (око 13м), ношена је пандантифима развијеним над октагоном са четири
дијагоналне екседре. Једновремено или временски блиско грађење ова два здања, цркве св
Сергија и Баха и баптистеријума св Софије, говори о пажњи коју су Јустинијанови
архитекти усмерили на питања засвођавања и, одвојено, подупирања купола различитих
распона. При томе, на осмостраном језгру св Сергија је обављено испитивање статички
рафиниранијег конструктивног система контрафора и угаоних екседри док је у
баптистеријуму примењен увелико познати и раширени концепт за мање распоне
централно пројициране куполе над дијагоналним екседрама, у омотачу од масивно
озиданог квадрата. Сасвим поједностављено речено, ова два система сједињена су на
Великој цркви Јустинијана у неочекиваној и монументалној форми без преседана, за шта је
било неопходно укључење не само инжињера него и научника, пре свега у области
математике и статике. Црква св Сергија и Баха нам стога даје тренутак када су у велика
испитивања архитектонског склопа за Јустинијанову цркву св Софије, укључена водећа

11
научна имена попут Антемија из Трала и Исидора Милећанина. Година завршетка ове
цркве није суштински важна за разматрање њене архитектонске важности. Са становишта
испитивања предложеног система контрафора и понашања зидова носећег октагона под
притиском куполе, од пресудне је важности довршетак језгра цркве и њене куполе како би
се оценила исправност грађевинске конструкције или уочиле њене мане. Стога је и време
зидања ових, централних партија цркве засигурно било сасвим кратко, имајући у виду
мали обим грађевинских радова у односу на цркву св Полеукта, на пример. Како је црква
св Полеукта, у свој својој раскоши, подигнута за свега три године, далеко мањи временски
распон треба предвидети за најсложеније радове на цркви св Сергија и Баха. Да је црква
довршена доста лежерније након изградње њеног поткуполног језгра, сведочи и много
мањи квалитет радова на спољном квадрату, који је и више пута преграђиван, вероватно у
прилагођавању оријентације укупног корпуса цркве прилазним стазама од Велике палате и
сâме палате Хормисдас.

3.2. Велика црква Божанске премудрости од Константина до Јустинијана – трагање за

пореклом концепта у контексту Јустинијановог програма за реконструкцију Цариградских
храмова

Да ли је заветна црква патрикие Јулиане заиста покренула надметање два политичка табора
у Цариграду на што престижнијем архитектонском решењу за увођење куполне цркве у
престоницу, остаће до краја нерасветљена историјска тема. Ако имамо у виду
интелектуалне напоре који су уложени у савладавање инжињеријских и техничких изазова
без преседана до изградње Јустинијанове Велике цркве, математичко – геометријски
концепт за подизање новог храма св Софије је морао да постоји још у време грађења цркве
св Сергија и Баха, 527. Трагање за статички исправним конструктивним склопом могло је
да се спроводи само у случају да је већ познато коју структуру ће тај конструктивни склоп
да носи. Очигледно је да је окосница пројекта Јустинијанових архитеката била купола, два
пута већег распона од оне на цркви св Полеукта. Међутим, разматрајући питање купôла у
античком свету, неопходно је да се нагласи да димензије ових конструкција нису увек биле
главни разлог за инжињерске подвиге. Куполе већих димензија постојале су и пре и након
подизања Јустинијанове цркве, купола ротонде Пантеона и даље је важила за
непревазиђену по свом распону (43м), Анастазис сигурно није много заостајао по концепту
и улазио је у групу здања засвођених куполама средњег распона од преко 20м, као и
Галеријева ротонда у Солуну. Надметање у величини здања па и куполе без претходног
постизања снажног мисаоног концепта, једноставно се морало сматрати хибрисом,
непримереним како за покровитеља пројекта тако и за његовог истинског интелектуалног
творца. Стиче се утисак да је средишња тема Јустинијановог пројекта за цркву св Софије
купола распона 31м, односно математичка вредност тог круга и њено значење у укупном
математичко – филозофском корпусу касне антике. Инжињерски изазов био је
осмишљавање начина за подизање и стабилно ношење овако масивне куполе односно,
равномерно и ефикасно спровођење њеног притиска преко конструктивног склопа на тле.
Другим речима, пространа купола цркве св Софије условила је њене огромне димензије
или калибрацију размере Јустинијанове цркве, слично као што је много мања купола цркве
св Полеукта директно одредила ширину наоса и бочних лађа задужбине патрикие Јулиане.
Без озбиљних продора савремених проучавалаца Теорије архитектуре у област мерних
система и филозофије грађења у старом добу, неће бити могуће да се декодира и
реконструише математичко – геометријска поставка архитектонског концепта
Јустинијанове велелепне цркве Божанске Премудрости и на тај начин сагледа филозофија
и порука овог здања. У настојању да поставе преседане у архитектонској филозофији,

12
осмишљавајући архитектонске склопове на основу дубоко контемплативних процеса,
неретко су наручиоци таквих остварења у антици постизали да њихове задужбине постану
узори кроз неколико генерација архитектоског делања. Хадријанова ротонда Пантеон, и
поред незграпне и непрактичне потпорне конструкције, поставила је архетип примене
сферне конструкције у сваком здању сакрализованог или дубоко интелектуалног
карактера. Овако масивно зидане зграде по правилу су намењене за маузолеје и гробнице
владара и то како у Италику тако и у хеленском, источном делу царства. Галеријева
ротонда је дериват Пантеона са својим масивним зидовима и куполом над 22м распона а
тој групи је сигурно припадао и Константинов маузолеј св Апостола у Цариграду. Управо
због своје масивне и статички предимензиониране конструкције, архетип Пантеона није
био никада поновљен у пуној размери у царству и у већем броју. Заветна црква св
Полеукта Анићи Јулиане, уколико је било претензија да буде прихваћена као архетип то
уистину није постала из једноставног разлога што је понуђена архитектонска форма и у
димензијама и у склопу могла да буде надмашена. Међу бројним варијацијама
архитектонске форме рâне цркве, различитих тêма и намена, црква св Полеукта доноси
ограничен ефекат. Уколико би се градиле цркве широм царства налик на ову цркву, једина
разлика или предност оригинала у односу на деривате била би у степену украшености што
у архитектонском свету никако не спада у интелектуалну дубину коју архетип, у својству
врхунског узора преноси следбеницима. На глобалном плану, по својим ефектима на
архитектонска кретања у хришћанској екумени, црква св Полеукта је поетски украшена
шкриња, која се дâ поновити у свом волумену. Јустинијанова св Софија јесте парагон,
непоновљиви узор којем ваља стремити и чију интелектуалну супремацију је једноставно
немогуће достићи. Ваљда нигде у свету религије архитектонски одговор није боље следио
консекративну тему– црква је посвећена Божанској Премудрости (Θεοῦ Σοφίας), Логосу,
другоме од Свете Тројице, што је, ценећи по резултујућој архитектури, било изванредно
надахнуће, пре свега научним именима, академицима међу Јустинијановим градитељима.
Која год да је научна парадигма достигнута од стране пројектаната Јустинијанове цркве,
она је остала сакривена од јавности у вековима који су уследили као изванредни израз
религијско – интелектуалне супремације византијског знања и хришћанског учења. Ти су
концепти, парадигматични у својој мисаоности, чувани у власништву наручилаца
пројеката да би додали политичку тежину њиховој друштвеној акцији или донели
преимућство читавој нацији у односу на друге народе и традиције. Стога се и у данашњим
разматрањима цркве св Софије не могу чути тумачења филозофије њеног концепта већ
само учене расправе о архитектонском склопу и техничким аспектима грађења цркве. У
архитектури цркве лако се распознају сви елементи који су већ дуго пре тога били у
употреби на другим грађевинама. Код одређења ком типу цркве припада Јустинијаново
остварење, већина стручњака се слаже да је у питању куполна базилика. Базиликарно
развијена подужна оса веома је прикривена у зони крова, где је засвођавање по
кардиналној оси зграде изведено једнако и на истоку и на западу. У намери да ипак
базилика на западној страни буде препознатљива, пробијен је велики лучни поткровни
прозор у западној екседри. Иако су на плану зграде јасно уочљиве угаоне екседре на
истоку и западу наоса, црква св Софије није варијетет октагона. Купола (sphairoeidês
tholos) је постављена на маркантом квадратном постољу па је прелаз од квадрата на круг
извршен огромним сферним троугловима (trigôna). Трочлане екседре на западу
(hêmikylindron mênoeides) и истоку подупиру гигантски квадрат док је та улога на северној
и јужној страни дата паровима моћних контрафора. Ингениозност овако моћног
архитектонског склопа лежи у избору конструктивног система који читаво здање држи на
окупу, користећи просторне конструкције трочланих екседри латерално и торњеве
контрафора (lôri - λῶρος) по трансверзалном правцу, за подупирање гигантског квадратног
тамбура. Инжињерски изазов био је темељење зграде и прецизност зидања доминантног

13
квадрата (lophoi) и његових примарних носећих стубаца (pessoi – пиони, пилониi) и лукова
(apsides), по димензијама без преседана у антици. Купола ниског профила била је храбро
разапета над распоном од 31м са очигледно ниском дубином лука, што је и кажњено
колапсом приликом снажног земљотреса 550. Обнову куполе у садашњем облику обавио је
Исидорус Млађи, нећак Исидоруса Милећанина, дакле човек који је у архитекту сазрео
посматрајући грађење и сервисирајући Велику цркву, иза чијег је плана стајао у највећој
мери и његов стриц. Изванредан податак доноси извештај Малале о овом подухвату, где
наводи Исауријце као извођаче радова на обнови друге куполе 558, наравно под надзором
Исидоруса Млађег. Након двадесет година постојања зграда се статички сасвим „слегла“,
тако да је дилатациона проширења, настала током овог рâда архитектонскох мâса горње
зоне, Исидорус Млађи имао као сасвим дефинисане приликом изградње нове, стрмије
куполе. Друга купола је остала на висини од око 55,6м али је теменом за око 6м била виша
у односу на првобитну. Бројни су технички и технолошки проблеми које су архитекти и
научници окупљени на грађењу Јустинијанове Велике цркве морали да решавају током
извођења грађевинских радова а које нису предвидели плановима. Највећи изазов и
највише страхова за све укључене у подухват било је подизање џиновског квадратног
постоља за куполу, његово фундирање и статичко осигурање. Ово монументално носеће
језгро Велике цркве, само по себи је било велики подвиг градитеља, и његовој
материјализацији је од самог почетка радова поклоњена велика пажња. За зидање стубаца
квадрата (lophoi) употребљени су гранитни тесани квадери великих димензија, слагани са
прецизно изведеним спојницама (harmonia), осигураним класичном техником уливања
олова (molibdos) у уклесане кламфе (telma). Јака динамика зидања остављала је мало
времена да се ове џиновске структуре статички „смире“ што је и условило велике
проблеме када су на њих додати огромни лукови, распона преко 25м. Лукови су
највероватније подигнути над ступцима тек пошто су сасвим озидане источне и западне
екседре које су подупрле и лук и квадрат по овом правцу док су, како Прокопије
извештава, торњеви контрафора и потпорних лукова тек потом саграђени, северно и јужно
од квадрата. Југоисточни контрафор (lôri) је попустио под латералним притиском квадрата
по целој висини сопствених пилона (pessoi) што је наводно натерало архитекте да обуставе
довршетак лука који је повезивао ступце овог контрафора у једну целину. На легендарно
Јустинијаново посредовање, овај лук је ипак довршен чиме је притисак на ступце
контрафора спроведен ка тлу. За срећан исход ове невоље међутим, вероватнија је
интервенција којом су ступци и лукови контрафора подзидани и ојачани пре довршавања
горњег, растеретног лука, технички детаљ који се и данас може видети у југоисточном
контрафору. Очигледно је да су Антемије и Исидорус Старији знали за статичку
ефикасност просторних конструкција, какве су и трочлане екседре на истоку и западу
наоса, када су у улози подупирача или растеретног елемента. Парови моћних контрафора
са северне и јужне стране квадрата, показали су се као мање издржљиво решење у погледу
стабилности на притисак куполе и тамбура, иако су сами контрафори осмишљени као
прави торњеви, са домишљато инсталираним степенишним трактом у његовом средишту
за сервисирање кровних равни и куполе. Ти су контрафори одабрани за статичку
стабилизацију цркве по трансверзалном правцу да би се нагласио или очувао подужни,
базиликарни утисак храма у целини. Тиме су северни и јужни лук квадрата остали
слободни за уређење тимпана (akra) са прозорским отворима, као једног од
најпрепознатљивијих стилских одлика каснијих Јустинијановских цркви. Овај
конструкцијски уступак ради добијања жељене форме цркве, такође је произвео невоље
градитељима и то у тренутку када су довршавали зид тимпане (клересторни зид), чиме су
практично подзидали велики носећи лук квадрата. Велики лук још није био у статичком
еквилибријуму и налегао је на управо довршени клересторни зид, гурајући стубове
(kiones ) колонаде тимпана у поље. Јустинијанова интервенција уредила је уклањање
саграђених партија тимпана које су у контакту са великим луковима и њихово поновљено

14
грађење након што се свеже саграђени лукови „осуше“ и стабилизују. Пространи бочни
бродови обухватили су знатно шири простор од оног омеђеног спољним зидовима старе
Теодосијеве, готово античке базилике. Овако пространа основа се преко нартекса и
егзонартекса на западу уливала у пространи тетрастоон атријум Гарсоностазион, а од њега
су се даље ка југу и улазу у Велику палату низали Аугустеон и зграде Сената и
Универзитета. На североистоку, Јустинијанова црква се наслањала на велике обновљене
блокове хоспициа и хостела, груписаних са јужне стране најстарије цркве Цариграда,
цркве Божанског Мира, св Ирене (Eirenê). Читава агломерација монументалних здања
обједињена је у јединствени урбани простор заједничким двориштем у велико светилиште
две најважније цркве града - ἡ Μεγάλη Ἐκκλησία. Окружена овим урбанистичким
постројењима, црква св Софије је својим масама постепено израстала у висину од преко
55м, доминирајући хоризонтима града из свих праваца.

3.3. Св Ирена

Црква Божанског Мира, св Ирене, јесте најстарија црква Цариграда, подигнута по предању
на месту епископске цркве старог Византа. По заузимању града и у складу са својим
програмом за унапређење Византиума у Константинопољ, Константин је из темеља
обновио и стару цркву, посветивши је Божанском Миру, у част предаха и олакшања које је
Римско царство искусило након завршетка 18 година дугог грађанског рата. До 360 када је
црква св Софије цара Констанцијуса инаугурисана, црква св Ирене је била катедрала
Цариграда, што објашњава њено помињање у историјским списима као Патријаршије, τὸ
πατριαρχεῖον. Црква св Ирене или Стара катедрала (Ecclesia Antiqua, ἡ παλαιά,), заједно са
новосаграђеном базиликом св Софије, чинила је јединствено еклезијално средиште
престонице, обухваћено именом Велика црква - ἡ Μεγάλη Ἐκκλησία. У време протеривања
Јована Хрисостома, када је базилика св Софије спаљена 404, црква св Ирене је поново
носила сâма улогу катедрале, у наредних 11 година. Током устанка Ника црква св Ирене је
задесила иста судбина као и Теодосијеву базилику св Софије, иако изгледа да се ватра
услед несрећних струјања ветра пренела са праеториума на ову цркву и оближње болнице
и прихватилишта за сиромашне, односно да црква није намерно запаљена. Већ приликом
обнове цркве св Ирене Јустинијанови архитекти су представили начин стилског
прилагођавања ранијих базиликарних црквених склопова новим архитектонским
премисама, тако снажно прокламованим на тек довршеној цркви св Софије. На остацима
Константинове базилике подигнута је куполна базилика са галеријом над бочним лађама,
нартексом и пространим атријумом. Снажни архитектонски потези, огромни
конструктивни елементи засвођавања, поједноставили су унутрашњност цркве до њене
перцепције као јединственог простора, засведене дворане. Управо то поједностављење
архитектонског склопа нове цркве св Ирене условило је њен појачани утицај у годинама
које су следиле на прихватање архитектонског израза и грађење сличних куполних
базилика ван престонице. Црква св Софије, недостижна у димензијама и недокучиве
архитектонске филозофије, остала је епитом црквене архитектуре Византије свих времена,
али није могла да допринесе расејању своје архитектонске форме у удаљеним
провинцијама царства, управо услед сложености елемената засвођавања који су захтевали
школоване градитеље. Црква св Ирене, са архитектонским склопом који је могао бити
адаптиран и скалиран на црквене планове свих димензија, је управо тај егземплар
Јустинијанове куполне базилике који је, примењив и јасан у изразу, био прихваћен и у
већој мери остварен и у другим срединама, ван Цариграда. Можда најлепша куполна
базилика, по концепту и складним пропорцијама, била би она у Филипима али и Каср ибн
Вардан или сасвим скромна у димензијама али изразито Јустинијановска, црква св Софије

15
у Визеу, не заостају по концепту колико се разликују по степену украшености и техници
извођења радова, које су, наравно локално обојене. На ова три примера може се испратити
и варијабилност форме и адаптабилност архитектонског склопа како на црквеним
плановима респектабилних димензија (Филипи) тако и сасвим малим здањима (Визе).
Црква св Ирине имала је још најмање две значајне обнове, прву након пожара 564 и другу
након рушења у серији тешких земљотреса у осмом веку, тачније 740, у време царевања
Леа Трећег Исауријца. Радове на цркви је највероватније спровео његов син и наследник
Константин Копронимус.

3.4. Св Апостоли – Царски полиандреион

Свој маузолеј цар Константин Први саградио је на највишем, Четвртом брегу Цариграда, у
каснијем једанаестом дистрикту, у близини места где Mese Odós пролази кроз бедеме које
је такође Константин саградио. Маузолеј у форми ротонде, у свему налик патрицијским
маузолејима Италика, Константин је наменио сахрањивању припадника његове династије а
консекративно посветио свим апостолима, иако су у ротонди св Апостола биле похрањене
мошти само њих тројице, Андреје, Луке и Тимотија. Крстообразна црква саграђена је у
време његовог сина, Констанција, када је највероватније и сам маузолеј обновљен, па је у
каснијим временима и изградња ротонде погрешно приписана Константиновом сину.
Крстообразна базилика је прикључена на маузолеј на његовом западном порталу, чиме је
укупни архитектонски склоп постао велики империјални полиандреион, царска гробница
за похрањивање тешких порфирних саркофага, не само императора него и њихове
најближе пратње. Сахрањивање је обављано од Константина Великог (†337.) до
Константина Осмог (†1028.), када је услед недостатка простора обустављено. Црква св
Апостола употпуњује тематско тројство Јустинијановог препорода сакралне архитектуре
Цариграда. Наредивши изградњу сасвим нове крстообразне куполне базилике на месту
старе Констанцијеве, Јустинијан је, заједно са Теодором, обезбедио континуитет царског
култа свим родовима који су понели скиптар, у многим вековима који су следили. Царска
мемориа или хероон јесу средства одржања империјалног односно државног култа и након
смрти владара, неретко и места ходочашћа. Стога је и значај Константиновог и
Констанцијевог полиандреиона, нарочито након грандиозне Јустинијанове обнове, морао
ову цркву сврстати одмах до катедралне св Софије. Форма „латинског“ крста, коју је
Констанцијева црква задала као тему, Јустинијанови градитељи су надградили не само
повећавајући површину под црквом него и додајући непрекинуту галерију, готово
амбулаторно овијену око кракова крста, трансепта и наоса и на крају крунисаним са пет
купола од којих је централна имала пробијене прозоре на тамбуру. Хроничари, попут
Константина Родоског, наводе Антемиуса и Исидоруса Млађег као архитекте
Јустинијанове цркве св Апостола, чија је свечана инаугурација обављена 28 јуна 550. Због
прикључења источног дела наоса на Константинову ротонду, бема крстообразне базилике
је инсталирана испод централне куполе, како то описује и Прокопије, док је Јустинијанов
хероон саграђен северно од источног крака крста базилике. Геометријски једноставна
поставка крста, рашчлањивањем на бочне лађе у хоризонталном плану и галерије и
сводове у вертикалном, постала је прототип за меморијске цркве и градске катедрале ван
Константинопоља. Крстообразна куполна базилика подигнута је над гробом Јована
Ефеског, у граду чија је економија доста трпела након гашења ходочасништва
Артемисиону. На овом величанственом сакралном здању сигурно је примењено готово све
што је пре тога демонстрирано на базилици св Апостола у престоници. Св Апостоли су
инспирисали архитекте и еклезијалне кругове и на западу и у каснијим временима – Св
Марко у Венецији или катедрала у Перижоу, неки су од успелих деривата Јустинијановог
оригинала. Без обзира на грандиозност новог царског полиандреиона, његови градитељи
нису имали већи архитектонски изазов пред собом. Куполе су мањег распона и црквени

16
склоп, издељен колонадама стубова и јаким носећим луковима, могао се без већих
проблема пропорционисати у складу са важећим начелима архитектонске филозофије. На
цркви св Апостола, архитекти су могли да доведу у склад сведени али и ефектни
архитектонски склоп са пропорцијама и мерама много ближим поимању човека. Црква је
успела да преживи страхотан цивилизацијски суноврат крсташког пљачкања Цариграда
1204 али је, већ у првој деценији по Мехмедовом заузимању града, до темеља порушена да
би уступила место отоманској џамији Мехмеда Другог.

4. Закључак - Последице и ефекти оствареног Јустинијановог грађевинског програма

у Цариграду

Међу грађанством Цариграда, након бруталног гушења устанка Ника, морала је да влада
пренераженост током пет година зидања Јустинијанове Велике цркве. Велики намети и
обавезе расписане након демолирања катедралног средишта града, праћених сталним
радовима на рашћишћавању градилишта и допреми материјала, морали су деловати
репресивно највећем делу престоничке популације, до тренутка када су из зидне масе
озиданих бочних лађа и галерија, иза скела и оплата, почели да се појављују гигантски
лукови носећег квадрата. Тада је морало да постане јасно и Јустинијановим највећим
противницима, нарочито опозицији окупљене око Анићи Јулиане (†527.), да се цар са
својим архитектима суочио са архитектонским изазовом без преседана, пуним научних
непознаница и са крајње неизвесним исходом подухвата. Две крупне невоље током зидања
које подробно описује Прокопије, сигурно су тек мали део тешкоћа које су цар и
градитељи имали да савладају, често се ослањајући у неизвесности и на Божанску
интервенцију. Нека најсвежија истраживања конструктивног склопа Јустинијанове цркве
св Софије спроведена данас, готово миленијум и по од тренутка када је грађевина
довршена, указују на исправно статичко димензионирање свих кључних елемената
примарне конструкције и да су се технички проблеми, које је Прокопије описао, јавили
услед неравномерне носивости стене на којој су контрафори и цела црква били утемељени.
Грађење тако сложеног и великог здања, само по себи је морало да покрене унапређење
технологије зидања и теоријског знања у области грађевинарства која се данас назива
статиком конструкције и механика. У оквиру технологије грађења, већи део научних
радова о засвођавању је примењен и проверен и у пракси, што је сигурно довело до
обучавања великог броја мајстора у техници зидања сводова и купола. Без дисперзије ових
знања не бисмо у толиком броју сретали куполне грађевине у другим провинцијама и у
каснијим временима. Припрема грађевинског материјала, попут прављења опека за
различите намене и улоге у конструкцији, где се достигло врхунско умеће у олакшавању
озидане зидне масе у опеци додавањем пловућца или анкеровања и темељења масивних
зидова од тесаног камена, армираних металним анкерима и ланцима, или оловним
кламфама, довела су до разрешења статичког осигурања зграда и размишљања о њиховом
укрућењу током зидања. Та мала револуција грађевинске технологије и архитектонски
процват нагло су заустављени већ у време велике епидемије бубоничке куге 540-1.
Престижни грађевински програми као полигони за даља испитивања форми и знања више
нису покретани као у првој половини Јустинијанове владе а нарочито не у царским
мандатима који су следили. Међутим, научни искорак направљен у време Јустинијанових
велелепних пројеката, уобличен у корпус архитектонских и грађевинских начела, сачуван
је у потоњим временима када његову маестралну примену срећемо у црквеним формама
сведених израза у средњем и позно-византијском периоду. У погледу форме црква св
Софије није ни у једном тренутку могла ни требала да постане прототип нове црквене
архитектуре. Јустинијанова црква Божанске Премудрости је пре замишљена и остварена
као пронагон – узор којем ваља стремити али који је немогуће достићи. На њој су
демонстрирана сва архитектонска начела новог стилског реда и сви елементи конструкције

17
који ће се користити у другим, мањим црквеним здањима, широм хришћанске екумене.
Међутим, Јустинијанови архитекти јесу поставили два архитектонска типа који су утицали
на даља кретања у црквеној архитектури, и чији деривати се срећу широм царства. То су
крстообразна или трансептална куполна црква попут св Апостола и куполна базилика типа
цркве св Ирене. Ова два егземплара постали су уистину прототипови за градске катедрале
или црквене меморије и њихово правилно перцептуирање своди се на поједностављени
архитектонски вокабулар у односу на епитом црквене архитектуре, оличен у Великој
цркви. Крстообразна куполна базилика у свему налик на св Апостоле, поновљена је као
директна империјална задужбина у Ефесу док је на западу Венеција своју катедралу
изградила доследно следећи архитектонски израз Јустинијанових св Апостола. Куполна
базилика какав је црква св Ирене, такође је наишла на прихватање у другим срединама,
попут базилике Б у Филипима, Каср ибн Вардану у Сирији, катедрале на Паросу, итд. Из
свих ових кретања и испитивања форми изродиће се од седмог века надаље сублимирани
архитектонски израз централно пројектованих куполних крусиформа и куполних цркава
уопште, попут св Софије у Солуну, Атини, Никеји и Трапезунту. Губитак хришћанског
Цариграда са еклезијалним пронагоном истока 1453, условила је изградњу куполне
базилике св Петра у Риму али и у другим градовима Италика и запада. Можда је управо та
улога цркве Божанске Премудрости, никада достигнутог узора у хришћанском
градитељству, са никада схваћеном поруком њене архитектонске филозофије, најбољи
израз црквеног учења Источне цркве, где је управо Мистерија пратила веровање и
посвећеност.

6. ЛИТЕРАТУРА:

1) Ričard Krauthajmer, Slobodan Ćurćić, Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura,

Građevinska knjiga, Beograd 2008.
2) Procopius Caesarensis, De Aedificiis, 550; H. B. Dewing, Buildings, Vol. VII of the Loeb
Classical Library edition of Procopius, 1940.
3) Rowland J. Mainstone, HAGIA SOPHIA Architecture, Structure and Liturgy of Justinian’s
Great Church, Thames & Hudson, London 1988/2001.
4) Marina Vicelja Matijašić, Istra i Bizant, Matica Hrvatska – Ogranak u Rijeci, Rijeka 2007.
5) Rudolf H.W.Stichel, Helge Svenshon, ULB, Einblicke in den virtuellen Himmel – Neue und
alte Bilder vom Inneren der Hagia Sophia in Istanbul, Universitäts – und Landesbibliothek
Darmstadt, 2008.
6) Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Narodna Knjiga Alfa, Beograd, 1998.
7) David Talbot Rice, Umetnost Vizantijskog doba, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd,
1968.
8) Ur. David Talbot Rice, Rani srednji vek – Uobličavanje evropske kulture, Izdavački zavod
„Jugoslavija“, Beograd, 1976.
9) June H. McCash, The Cultural Patronage of Medieval Women, Georgia USA, Athens, 1996.
10) William Richard Lethaby, W. R. Lethaby Harold Swainson, The Church of Sancta Sophia,
Constantinople, a Study of Byzantine Building, Kessinger Publishing, LLC (September 20,
2004).
11) Alexander Van Millingen, Ramsay Traquair, W. S. George, A. E. Henderson, Byzantine
Churches in Constantinople Their History and Architecture, MACMILLAN AND CO.,
LIMITED ST. MARTIN'S STREET, LONDON, 1912.
12) June H. McCash, The Cultural Patronage of Medieval Women, University of Georgia Press,
Athens, Georgia, 1996.
13) Pol Magdalino, Srednjovekovni Carigrad – Studija o razvoju urbanih struktura, CLIO,
2001.

18
19