Naziv predmeta:

Broj dok.: 1.18.

POSTUPCI ZAVARIVANJA I OPREMA
ZA ZAVARIVANJE Datum:oktobar, 2004.
Autor: Revizija: 0
Postupci spajanja novih materijala

PROGRAM

Opšta informacija o materijalima (keramika i kompoziti) i uobičajeni postupci

spajanja; opšte proučavanje principa rada za svaki postupak; prednosti i
nedostaci; primene i posebni problemi
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 1 od 28

Kompozitni materijali predstavljaju kombinaciju dva ili vi{e materijala sa

razli~itim fizi~ko-mehani~kim svojstvima u mikro i/ili makroskopskoj razmeri.
Ovako dobijeni materijali pokazuju najbolja svojstva svojih komponenata, a
ponekad i svojstva koje komponente ne poseduju.
Kompozitni materijali mogu se svrstati u tri kategorije: ~esticama oja~ani,
vlaknasto oja~ani i laminatni kompozitni materijali (sl.13.1). Primer za č~esticama
oja~ani kompozitni materijal je beton, to je me{avina cementa i {ljunka-peska;
stakloplastika je primer za vlaknasto oja~ane kompozitne materijale, sa~injena od
staklenih vlakana koja su uba~ena u polimere; primer laminata su {per plo~e koje
se sastoje od unakrsno lepljenih furnira drveta.
^esticama oja~ani kompozitni materijal.
^esticama oja~ani kompozitni materijali sastoje se od ve}e koli~ine ~estica
: : : : : : : : :

koje su razli~itog geometrijskog oblika, ali su pribli`no istih dimenzija u svim

pravcima. Veli~ina ~estica ima uticaj na svojstva kompozitnih materijala. Za
uspe{no oja~avanje ~estice bi trebalo da budu malih dimenzija, manje od 1 µm u
pre~niku i ravnomerno raspore|enih unutar matrice. Sadr`aj ~estica -
koncentracija tako|e ima uticaja na svojstva, normalno je izme|u 30% do 40%
zapreminskog u~e{}a.

1.1.1 Vlaknasto oja~ani kompozitni materijali

Vlaknasto oja~ani kompozitni materijali dobijeni su sjedinjavanjem ~vrstih,

krutih i krtih vlakana (prekidna i disperzna faza) sa mekom i plasti~nom matricom
(neprekikna faza). Matrica slu`i da prenosi silu sa vlakna na vlakno, da obezbe|uje
plasti~nost i `ilavost i sposobnost oblikovanja, dok vlakna prenose optere}enje.
Oja~avaju}a vlakna u kompozitu mogu biti razli~ito raspore|ena i orijentisana
(slika 13.3).

Slika 13.3. Razli~iti oblici vlaknasto oja~anih kompozita: (a) neprekidna

jednosmerno orijentisana vlakna, (b) proizvoljno orijentisana isprekidana vlakna,
(c) upravno orijentisana neprekidna vlakna, (d) mnogostruko isprevijana
proizvoljno orijentisana vlakna
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 2 od 28

Staklena vlakna. Staklena vlakna se izra|uju izvla~enjem rastopljenog stakla kroz

male otvore u alatima od platine, i to od dve vrste stakla: (1) E-staklo (2) S-staklo.
E-staklo ima relativno dobru zateznu ~vrsto}u i modul elasti~nosti, najvi{e se
koriste za izradu dugih - neprekidnih vlakana. S-staklo ima ve}u vrednost
specifi~ne ~vrsto}e i krutosti od E-stakla, ali je znatno skuplje.
Ugljena vlakna. Ugljena vlakna izra|uju se procesom hemijskog razlaganja na
povi{enim temperaturama dugih vlakana poliakrilnitrida (PAN). Ugljena vlakna
sadr`e oko 93-95%C, dok grafitna vlakna sadr`e 99%C. Ugljena vlakna imaju
malu gustinu i visoke vrednosti specifi~ne ~vrsto}e i krutosti. U odnosu na staklena
vlakna znatno su skuplja.
Aramidna vlakna (KEVLAR). Aramidna vlakna su aromati~ni poliamidni
polimeri oja~ani benzolovim prstenom. Zbog svoje male gustine ova vlakna imaju
najve}u specifi~nu ~vrsto}u i krutost u odnosu na druga vlakna (sl.13.7). Pod
optere}enjem ona se pre kidanja prvo plasti~no deformi{u. Otporna su na zamor.
Svojstva aramidnih vlakana sa porastom temperature preko 100°C jako se
smanjuju.
Borna vlakna. Borna vlakna sastoje se od bora koji se nanosi (postupkom
naparavanja) na vlakna volframa, pre~nika 0.01mm. Obzirom da je osnova ovih
vlakana volfram, ona imaju veliku gustinu, ali visoke vrednosti zatezne i pritisne
~vrsto}e, modula elasti~nosti i otporna su na visoke temperature.
@ice kao vlakna relativno velikog pre~nika, tako|e se koriste za oja~avanje
kompozita. @ica kao oja~avaju}i materijal koristi se kod radijalnih automobilskih
guma. Materijali koji se koriste za `ice su: ~elik visoke ~vrsto}e, molibden i
volfram.
Tabela 13.2. Fizi~ko-mehani~ka svojstva oja~avaju}ih vlakana
Zatezna Modul Specifi~na Specifi~na Ta~ka
Zatezna
Gustina
Materijal ~vrsto}a elasti~nosti ~vrsto}a krutost topljenja
g/cm3
N/mm2 N/mm2x103 mx104 mx106 °C
E-staklo 2.55 3447 72.3 13.7 2.89 < 1725
S-staklo 2.50 4481 86.8 18.2 3.54 <1725
SiO2 2.19 5860 72.3 27.2 3.35 1728
Al2O3 3.95 2068 379.2 5.3 9.78 2015
Ugljenik, HS∗ 1.90 3000 241.3 16.0 12.9 3700
∗∗
Ugljenik,HM 1.90 2000 344.7 10.7 18.4 3700
BN 1.90 1380 89.6 7.3 4.8 2730
Bor 2.36 3448 379.2 14.8 16.3 2030
B4C 2.36 2275 482.6 9.8 20.8 2450
SiC 4.09 2068 482.6 5.1 12.0 2700
TiB2 4.48 103 510.2 0.23 11.6 2980
W 19.4 4000 406.8 2.1 2.1 3410
Polietilen 0.97 2585 117.2 27.1 12.3 147
Najlon 1.14 828 2.75 7.4 0.24 249
Kevlar 1.44 4480 124.1 19.8 8.7 500
∗Vlakna visoke ~vrsto}e ∗∗ Vlakna visokog modula
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 3 od 28

Matrica kod vlaknasto oja~anih kompozitnih materijala ima nekoliko funkcija.

Prvo, povezuje vlakna me|usobno i deluje kao posrednik koji spoljna optere}enja
prenosi i raspore|uje na vlakna; samo vrlo mali deo optere}enja prima matrica.
Druga funkcija matrice je da {titi vlakna od mehani~kih o{te}enja ili hemijskih
uticaja sredine. Kona~no matrica slu`i i da razdvoji vlakna i posredstvom njene
relativne meko}e i plasti~nosti spre~i {irenje krtog loma od vlakna do vlakna {to bi
dovelo kona~no do loma; drugim re~ima matrica slu`i kao barijera {irenju prslina.
Kao materijal matrice koriste se metalni i polimerni materijali, jer poseduju
potrebnu plasti~nost. Metali koji se naj~e{}e koriste kao matrica su: aluminijum,
aluminijum - litijum, magnezijum i titan. Nematlne matrice obi~no su: epoksidi,
poliestri, polietarsulfan, poliamidi i sililkon. Najvi{e ~ak i do 80% od svih polimera
se koriste epoksidne smole, zatim poliester koji je znatno jeftiniji od epoksidnih
smola.
ZAVARIVANJE KOMPOZITA
Spajanje topljenjem kompozita na bazi polimera se ostvaruje mehanizmom difuzije
i umre`avanja i predstavlja kriti~nu operaciju u izradu konstrukcija od kompozita.
Kompoziti na bazi polimera se dele (kao i polimeri) na termostabilne i
termoreaktivne. Termoreaktivni kompoziti ne mogu da se zavaruju zbog
popre~nih veza polimernih lanaca, koje ne mogu da se ponovo uspostave posle
kidanja na povi{enoj temperaturi, ve} mogu da se spajaju samo mehani~ki ili
lepljenjem. Termoplasti~ni kompoziti mogu da spajaju zavarivanjem, jer su kod
njih polimerni lanci povezani slabim sekundarnim vezama, posle ~ijeg kidanja lanci
mogu da se slobodno kre}u, tj. ostvare vezu difuzijom.
Termoplasti~ni kompoziti se dalje dele na amorfne i polukristalne. Kod amorfnih
termoplasti~nih kompozita lanci su raspore|eni slu~ajno, dok se kod polukristalnih
termoplasti~nih kompozita, osim slu~ajno raspore|enih lanaca, nalaze i pravilno
raspore|eni lanci, sli~no kristalima kod metala. Za amorfne termoplasti~ne
kompozite kriti~na temperatura za zavarivanje je temperatura prelaza u staklasto
stanje. Za polukristalne termoplasti~ne kompozite kriti~na temperatura za
zavarivanje je temperatura topljenja.
Ve}ina postupaka koji su pogodni za spajanje termoplastike tako|e su pogodni za
spajanje termopalsti~nih kompozita. Ovi postupci mogu da se podele u dve grupe:
• prva grupa koristi spoljni izvor toplote kao {to je vru} vazduh, vru}a plo~a,
indukcioni ili elektrootporni greja~i, infracrveni zraci ili laser.
• druga grupa koja koristi unutra{nji izvor toplote kao {to je dielektri~no ili
mikrotalasno zagrevanje, zagrevanje trenjem, vibraciono zavarivanje i
ultrazvu~no zavarivanje.
Zavarivanje termoplasti~nih kompozita topljenjem se odvija u pet faza:
1. Priprema (~i{}enje) povr{ine
2. Zagrevanje i topljenje termoplasti~ne matrice na povr{inama spajanja
3. Delovanje sile pritiska da bi se obezbedilo te~enja i kva{enje
4. Intermolekularna difuzija i umre`avanje polimernih lanaca
5. Hla|enje i ponovno o~vr{}avanje termoplasta.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 4 od 28

Priprema povr{ine je bitna kod zaprljanih povr{ina, a izvodi se mehani~ki ili

hemijski. Prljav{tina, ulje i masno}e mogu da se uklone standarnim metodama
~i{}enja, a problem predstavljaju eventualni ostaci kalupa na povr{ini kompozita.
Ovaj problem treba re{avati preventivno, odnosno koristiti kalupe koji ne
ostavljaju tragove na povr{ini kompozitnog proizvoda.
Zagrevanje mo`e da se ostvari na vi{e na~ina, a najpovoljnije su metode koje
zagrevaju i tope samo povr{inu u okolini spoja. Oja~anje kompozita mo`e bitno da
uti~e na njegovo zagrevanje. Kod vlaknasto-oja~anih kompozita provo|enje
toplote je anizotropno, kao {to je pokazano na sl. 1.19-4 u slu~aju kompozita
oja~anog grafitnim vlaknima u jednom pravcu, koja dobro provode toplotu. Takva
oja~anja tako|e br`e odvode toplote od polimerne matrice. Ako ova pojava
predstavlja problem, povr{ine za spajanje treba pripremiti tako da uticaj vlakna
bude {to manji.
Ako se pri zagrevanju ne bi primenio dodatni pritisak, termoplasti~ni kompozit bi
se dekonsolidovao, uz formiranje velikih {upljina, kao posledica elasti~ne energije
u vlaknima koja se osloba|a pri zagrevanju i hla|enju matrice.
Delovanjem pritiska na povr{ine spajanja ostaruje se kontakt, neophodan za
intermolekularnu difuziju. Mehanizam spajanja je veoma komplikovan i osim
intermolekuralne difuzije uklju~uje jo{ i te~enje polimerne matrice. Imaju}i u vidu
~injenicu da vlakna zna~ajno pove}avaju viskozitet polimerne matrice, i sa te ta~ke
gledi{ta povr{ine spajanja treba da bude sa {to manje vlakana. Intermolekularna
difuzija obezbe|uje ~vrsto}u spoja, zajedno sa umre`avanjem polimernih lanaca.
Zavarivanje zagrejanom plo~om. Ovaj potupak zavarivanja se zasniva na
zagrevanju pripremljenih povr{ina pomo}u plo~e koja se nalazi izme|u njih, sve
dok se ne dostigne potrebna temperatura, posle ~ega se plo~a sklanja, a delovi
spajaju dodatnim protiskom, sl. 1.19-5. Povr{ine plo~a se ~esto premazuju tankim
slojem teflona da se ne bi zalepile za porv{ine kompozita. Ovaj postupak je
naro~ito pogodan za masovnu proizvodnju malih delova jednostavnog oblika.
Po{to pri delovanju pritiska nema zagrevanja, ovaj postupak nije pogodan za
kompozite sa velikim udelom vlakana, koja bi u takvim uslovima brzo ohladila
povr{ine i uslovila njihovo o~vr{}avanje pre spajanja.
Zavarivanje zagrejanim vazduhom. Ovaj postupak zavarivanja se zasniva na
zagrevanju pripremljenih povr{ina pomo}u vru}eg vazduha koji topi dodatni i
osnovni materijal, sl. 1.19-6. Postupak se izvodi ru~no ili poluautomatski, pogodan
je za manje debljine, ali je i tada relativno spor. Osnovna primena je za jefitine
kompozite sa matricom niske temperature topljenja.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 5 od 28

Slika 1.19-5. Zavarivanje zagrejanom plo~om Slika1.19-6. Zavarivanje

zagrejanim vazduhom

Zavarivanje elektri~nim otporom. Ovaj postupak zavarivanja se zasniva na

zagrevanju pripremljenih povr{ina pomo}u toplote razvijene D`ulovim efektom, sl.
1.19-7. Greja~ (elektrootpornik) ostaje ugra|en u kompozit posle zavarivanja, tako
je njegova kompatibilnost sa kompozitom veoma bitna. Osnovna primena je za
kompozite koji imaju elektroprovodno oja~anje, dok je kod kompozita koji nisu
provodni ovaj postupak primenjiv samo ako provodni sloj u spoju ne smeta radu
kompozita.
Indukciono zavarivanje. Ovaj postupak zavarivanja se tako|e zasniva na
zagrevanju pripremljenih povr{ina pomo}u toplote razvijene D`ulovim efektom, sl.
1.19-8, s tim da se struja dobija indukcijom magnetnog polja. Greja~ (induktor)
tako|e ostaje ugra|en u kompozit posle zavarivanja, tako je njegova
kompatibilnost sa kompozitom veoma bitna. Osnovna primena je za kompozite
koji imaju elektroprovodno oja~anje, dok je kod kompozita koji nisu elektro
provodni ovaj postupak primenjiv samo ako se na povr{ine spoja nanesu
elektroprovodne ~estice, {to se preporu~uje i u prvom slu~aju, da bi se pove}ala
elektroprovodnost.

Slika 1.19-8. Zavarivanje induktorom

Slika 1.19-7. Zavarivanje elektri~nim

otporom
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 6 od 28

Zavarivanje zagrejanim umecima (zavrtnjima). Ovaj postupak zavarivanja se

zasniva na zagrevanju umetnutih delova, kao {to su zavrtnji, koji prvo mehani~ki
vezuju kompozitne plo~e, a zatim se kroz njih propu{ta struja pa se pomo}u
toplote razvijene D`ulovim efektom kompozit oko zavrtnjeva lokalno topi i
o~vr{}ava, sl. 1.19-9. Ovakva veza treba da ima ve}u ~vrsto}u ostalih varijanti, ali je
u praksi ~est slu~aj o{te}enja kompozita pri ubacivanju umetka. U novije vreme se
radi na razvoju minijaturnih umetaka koji bi funkcionisali na isti na~in, ali bi
izazivali manja o{te}enja.
Zavarivanje infracrvenim zracima i laserom.
laserom. Infracrveni ili laserski zraci se ~esto
koriste za zagrevanje pripremljenih povr{ina pre delovanja pritiska, sl. 1.19-10, pri
~emu se toplota razvija efektom elektromagnetnog zra~enja. Zraci treba da deluju
na povr{ine spoja sve dok ne po~ne njihovo topljenje, a zatim treba da po~ne
delovanje pritiska, uz istovrmeno hla|enje i o~vr{}avanje. Prema tome, ovaj
postupak je veoma sli~an zavarivanju zagrejanom plo~om.

Slika 1.19-10. Zavarivanje infracrvenim zracima i laserom

Slika 1.19-9. Zavarivanje

umecima

Zavarivanje dielektri~nim i mikrotaslanim zagrevanjem. Dielektri~na i

mikrotalasna (elektromagnetna) polja se ~esto koriste za zagrevanje i topljenje
termoplatike. Pri tome je pobuda molekula razli~ita zavisno od frekvencije
elektromagnetnog polja i prirode polimera, a njihovo kretanje uslovljava
(unutra{nje) zagrevanje materijala. Ovaj postupak nije mogu}e primeniti na
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 7 od 28

kompozite oja~ane elektroprovodnim vlaknima, jer bitno remeti opisani uticaj

elektromagnetnog polja.
Zavarivanje trenjem (spinom). Delovi koji se spajaju se zagrevaju trenjem izme|u
rotirajau}e i fiksne povr{ine, sl. 1.19-11. Postupak je isti kao kod zavarivanja
metala, zna~i uz dodatni pritisak (sila P, sl. 1.19-11). Pogodan je masovnu
proizvodnju malih cilindri~nih delova. Kod vlaknasto oja~anih kompozita te{ko je
podesiti da se vlakna nastave posle spajanja.
Vibraciono zavarivanje. Jo{ jedna vrsta zavarivanja unutra{njom energijom,
odnosno trenjem. Trenje nastaje pravolinijskim pomeranjem (napred-nazad)
jednog dela u odnosu na drugi, sl. 1.19-12. Korisit se za delove male i srednje
veli~ine, do 1 m du`ine, a primenjivo je na {irok spektar oblika. Tako}e postoje
problemi sa pravcem vlakana posel zavarivnja, kao u prethodnom slu~aju.
Ultrazvu~no zavarivanje.
zavarivanje. Ultrazvu~ne vibracaje se prenose preko povr{inskih
neravnina i uslovljavaju zagrevanje povr{ina u dorirnim ta~kama. ^esto se
namerno napravi ispup~enje na jednoj od pov{ina koje deluje kao upravlja~
energije.

Slika 1.19-11. Zavarivanje trenjem Slika 1.19-12. Vibraciono i ultrazvu~no zavarivanje

Kompoziti sa metalnom matricom (MMC)

Kod ve}ine postupaka zavarivanja topljenjem treba imati u vidu zna~ajne promene
u strukturi koje nastaju kao posledica topljenja i o~vr{}avanja dodatnog i osnovnog
materijala. Ovo je posebno zna~ajno za kompozite sa osnovom od Al legura 2xxx i
7xxx. U nekim slu~ajevima nivo primarnih legiraju}ih elemenata mo`e da bude
tako visok da izazove njihovu segregaciju po granicama zrna u fazi o~vr{}avanja.
Osim toga, talozi u ZUT mogu da porastu (okrupnu) usled dejstva toplote u
metalu {ava. Tokom zavarivanja topljenjem kompozita sa matricom od legure koja
oja~ava termi~om obradom treba imati u vidu pojavu omek{avanja ZUT na isti
na~in kao kod same legure (npr. durala). Drugi, ~esto jo{ bitniji problem, su
hemijske reakcije izme|u matrice i vlakna u metlanoj kupki koje mogu da budu
nepovratne, kao npr. u slu~aju MMC napavljenog od Al/SiC:
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 8 od 28

4Al+3SiC
SiC=Al
SiC Al4C3+3Si
pri ~emu su kao bold ozna~ene komponente u ~vrstom stanju, dok je sam Al u
te~nom stanju, a Si je rastvoren u te~nom Al. Ova nepovratna reakcija se odigrava
na 730°C (ako je sadr`aj Si manji od 7%!) ne samo da tro{i SiC vlakna, nego
proizvodi acikularnu komponentu Al4C3. Stoga je zavarivanjem topljenjem mogu}e
jedino ako se temperatura metalne kupke odr`ava ispod 730°C ili ako je sadr`aj Si
ve}i od 7%, {to mo`e da se postigne i dodatnim materijalom. Postoje i druge
varijante da se ovaj problem re{i koje koriste modifikovane hemijske reakcije
uslovljene prisustvom npr. Ti.
Priprema `leba u slu~aju MMC je znatno te`a od pripreme `leba samog metala, jer
je oja~anje po pravilu veoma tvrda keramika. Obi~no se koriste alati sa radnim
delom od WC i brzinom rada manjom od 100 m/min, a u slu~aju potrebe za br`im
radom moraju da se koriste dijamatski alati. ^i{}enje povr{ina `leba je veoma
bitno, posebno kod MMC na osnovi Al legura, a izvodi se hemijski ili mehani~ki.
Kontrola unosa toplote je od su{tinske va`nosti jer bitno uti~e na strukturu
zavarenog spoja MMC. Ukoliko ova kontrola nije dovoljno efikasna, umesto
zavarivanja topljenjem mo`e da se koristi lemljenje ili zavarivanjem trenjem.
Naj~e{}e kori{}eni postupci zavarivanja MMC topljenjem su elektrolu~no
(posebno TIG i MIG/MAG), lasersko, elektronskim snopom, i elektrootporno
zavarivanje. Tako|e se ~esto koristi specijalna tehnika elektrolu~nog zavarivanja,
tzv. pra`njenje kondenzatora, tj. radnog komada koji treba da se zavari, a koji je
prethodno ″napunjen″. Postupci sa velikom gustinom snage (laser, snop) su na prvi
pogled veoma privla~ni jer proizvode veoma male ZUT, ali se retko koriste jer su
temperature u metalnoj kupki izuzetno visoke. Ipak u novije vreme su razvijeni
postupci sa preciznom kontorlom unosa toplote koji mogu da prevazi|u ovaj
problem. Kod konvencionalnih elektrolu~nih postupaka zavarivanja (TIG,
MIG/MAG) treba voditi ra~una o nepovoljnom dejstvu vlakana na luk, koji je
~esto veoma nestabilan. Ovaj problem se re{ava smanjenjem du`ine luka, odnosno
njegovog napona, a tako|e i njegovim uronjavanjem u metalnu kupku.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 9 od 28

KERAMI^KI MATERIJALI
Kerami~ki materijali su neorganski, nemetalni materijali koji se sastoje od
jedinjenja metalnih i nemetalnih elemenata povezanih jonskim i/ili kovalentnim
vezama. Svojstva razli~itih keramičkih materijala jako se razlikuju {to se pripisuje
razlikama u vezivanju atoma. Kerami~ki materijali su po pravilu veoma tvrdi i krti,
imaju malu plasti~nost, dobri su elektri~ni i termi~ki izolatori, otporni su na
habanje i koroziju, imaju visoku temperaturu topljenja.
Kerami~ki materijali mogu da se podele u dve grupe: tradicionalna i
industrijska keramika. Tradicionalna keramika na~injena je od tri osnovne
komponente: gline, silicijum dioksida (SiO2) i feldspata. Ova keramika se koristi za
opeke i plo~ice u gra|evinarstvu i za elektroizolacioni porcelan kod visokih
napona.
Industrijska keramika sastoji se iz čistih ili skoro čistih jedinjenja od kojih su
najva`niji Al2O3, ZrO2, WC, SiC i Si3N4, B4C i BN. Industrijska keramika se koristi
u oblasti visokih tehnologija kao {to je izrada delova gasnih turbina izlo`ženih
visokim temperaturama, sve}ica motora SUS, prevlaka na ~eonim povr{inama kli-
pa motora SUS i grana izduvnih cevi motora SUS.
Kako kerami~ki materijali imaju malu plasti~nost, delovi se izra|uju
presovanjem vla`nih ~estica ili praha (pudera) u `eljeni oblik, posle ~ega sledi
su{enje i pe~enje, ili livenjem.
Struktura keramič~kih materijala

Kristalna struktura i dijagrami stanja kerami~kih materijala su veoma

kompleksni, zato {to se kerami~ki materijali sastoje od najmanje dva elementa i to
razli~itih polupre~nika jona. Kao primeri mogu da se navedu strukture Al2O3 (2
elementa) i BTiO3 (3 elementa). Kod Al2O3 re{etka je heksagonalna, pri ~emu su
joni O2- na mestima koja odgovaraju HGP re{etci, a joni Al3+ u me|uravnima. Kod
BTiO3 re{etka je kubna, pri ~emu su joni Ba u }o{kovima re{etke, joni O na
mestima koja odgovaraju prostorno centriranoj kubnoj re{etci, a joni Ti na
mestima koja odgovaraju povr{inski centriranoj kubnoj re{etci.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 10 od 28

Tabela 12.3. Fizi~ka i mehani~ka svojstva nekih kerami~kih materijala

Materijal Gustina Zatezna Savojna Pritisna Modul Tvrdo}a @ilavost
gr/cm3 ~vrsto}a ~vrsto}a ~vrsto}a elasti~nosti HK loma
N/mm2 N/mm2 N/mm2 GPa N/mm3/2
Al2O3 3,98 207 552 2760 386 2000 170
SiC sinterovan 3,1 172 552 3864 414 2100 136
RBSN * 2,5 138 241 1035 207 2000 103
HPSN ** 3,2 552 897 3450 310 - 165
Sialon 3,24 414 966 3450 310 - 309
ZrO2 (PTZ) 5,8 448 690 1863 207 1100 351
ZrO2 (TTZ) 5,8 345 793 1725 201 - 391
WC 10-15 - 1030 4500 200 2000
TiC 5,5 - 1400 3100 310 1800
BN 3,4 - 725 7000 850 4000
Dijamant 3,5 - 1400 7000 830 8000
* RBSN - Si3N4 dobijen hemijskom reakcijom
** HPSN - Si3N4 dobijen presovanjem na toplo

Kerami~ki materijali imaju relativno malu gustinu od 3-5,8 gr/cm3. Ovako

niske vrednosti gustine uti~u na smanjenje mase delova, a manje su i inercijalne
sile pokretnih delova.
Ta~ka topljenja je vrlo visoka od 1900°C (Si3O4) do 3120°C (WC), {to
omogu}ava visoke radne temperature delova izra|enih od kerami~kih materijala.
Ve}ina kerami~kih materijala ima nisku toplotnu provodljivost, tako da su oni
dobri termi~ki izolatori. Veliki koeficijent linearnog {irenja i mala toplotna
provodljivost mogu prouzrokovati termi~ke napone. Sklonost ka pojavi prslina se
smanjuje sa smanjenjem koeficijenta linearnog {irenja i pove}anjem toplotne
provodljivosti. Osim toga relativni koeficijent linearnog {irenja izme|u kerami~kih
materijala i metala je veoma va`an razlog za kori{}enje kerami~kih materijala za
izradu komponenti toplotnih motora.
Jo{ jedna karakteristika kerami~kih materijala je anizotropija termi~kog
{irenja, tj. razli~čito termi~ko {irenje u razli~itim pravcima (do 50%). Ovo je
naro~ito izra`eno kod oksidnih keramika. Ovako pona{anje mo`e da uslovi
termi~ke napone i pojavu prslina kod kerami~kih komponenti.
Keramika mo`e da se spaja sa keramikom ili sa metalom difuzijom ili
tvrdim lemljenjem. Ovo podru~je je u fazi razvoja, pa jo{ ne postoje standardi ~ak
ni za odre|ivanje ~vrsto}e spoja, pa ni za ostale mehani~ke osobine.
Osnovni problem u primeni tvrdog lemljenje na kerami~ke materijale je da
se obezbedi dobro kva{enje, jer je keramika po prirodi stvari veoma stabilna
struktura koja se te{ko kvasi te~nim metalima. Tipi~ne vrddnoti ugla kva{enja za
Al2O3 i Si3N4 sa nekim uobi~ajenim lemovima su date u tab. 1, gde se vidi da je
uslov za kva{enje (ugao manji od 90) zadovoljen samo kod nekih kombinacija, a da
je uslov za dobro kva{enje (ugao manji od 45) zadovoljen samo u jednmom slu~aju.
Stoga je o~igledno da treba preduzeti neke mere da bi se popravilo kva{enje
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 11 od 28

keramike, kao {to su npr. prevla~enje povr{ina pre spajanja i legiranje lemova
materijama koje aktiviraju kva{enje.
Naj~e{}e kori{}en postupak lemljenja Al2O3 je Mo-Mn postupak ili
sinterovanje metalnog praha, {to je u su{tini prevla~enje povr{ine Al2O3 prahom
koji se sastoji od oksida i metala (Mo-Mn), posle ~ega se primenjuje sinterovanje
na visokim temperaturama (1500C) u atmosferi vodonika, sl. 1.19-??. Na tako
pripremljenu povr{inu se nanosi tanak sloj nikla (tj. boje na osnovi nikal oksida),
koja zna~ajnno popravlja kva{enje Mo-Mn prevlake lemovima kao {to su BAg-8
(72Ag-28Cu), BAu-1 (64Cu-36Au) ili BAu-4 (82 Au-18 Ni).
Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 12 od 28
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 13 od 28

LEMLJENJE KOMPOZITNIH MATERIJALA

OSNOVE PROCESA LEMLJENJA

Lemljenje je nastariji način termičkog spajanja materijala. Bronza i bakar su

spajani lemljenjem 2 500 godina pre nove ere. Značajna primena u industrijskoj
proizvodnji počinje od polovine dvadesetog veka i traje do danas. Primenjuje se u
kosmičkoj i avionskoj tehnici, elektronici, proizvodnji rashladnih uređaja u
klimatizaciji, u industriji široke potrošnje i juvelirstvu. Zbog ekonomičnosti i pogo-
dnosti za automatizaciju i mehanizaciju, značajno je primenjeno u visokoserijskoj
proizvodnji.
Lemljenje je termički postupak spajanja, prvenstveno metala ali i nemetala, uz pomoć
dodatnog materijala lema i topitelja. Pri tome je temperatura topljenja lema uvek niža
od temperature topljenja osnovnog materijala.

POSTUPCI LEMLJENJA

PREMA TEMPERATURI TOPLJENJA LEMA

Meko lemljenje
Postupak u kojem se upotrebljava lem čija je temperatura topljenja do 450 °C.
Primenjuje se za spojeve od kojih se zahteva zaptivnost i/ili električna provod-
ljivost. Ako se zahteva i čvrstoća (npr.cevovodi) ona se obezbeđuje odgovarajućim
konstruktivnim rešenjima spoja.

Tvrdo lemljenje
Postupak u kojem se upotrebljava lem čija je temperatura topljenja iznad 450 °C.
Primenjuje se za spojeve od kojih se zahteva određena čvrstoća, koja je u većini
slučajeva bliska čvrstoći osnovnog materijala. Postizanje zahtevane čvrstoće zavisi od
konstrukcije spoja, primenjenog postupka i vrste lema.

Visokotemperaturno lemljenje
Visokotemperaturno lemljenje je tvrdo lemljenje, u većini slučajeva bez topitelja i
bez prisustva vazduha (primena vakuuma ili zaštitnog gasa), sa lemom čija je
temperatura topljenja iznad 900 °C. Primenjuje se za lemljenje visokolegiranih
čelika i specijalnih metalnih materijala i njihovih legura.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 14 od 28

POSTUPCI LEMLJENJA

Podela u odnosu na zaštitu

za titu od oksidacije

Uklanjanje površinskog oksida sa osnovnog materijala i sprečavanje oksidacije

rastopljenog lema je moguće izborom sledećih postupaka lemljenja:
-lemljenje u okolnoj atmosferi (atmosfera vazduha) uz pomoć topitelja;
-lemljenje u okolnoj atmosferi uz pomoć mehaničkih postupaka za uklanjanje
oksidnog sloja (npr. ultrazvukom);
-lemljenje u atmosferi redukcionog zaštitnog gasa;
-lemljenje u atmosferi inertnog zaštitnog gasa;
-lemljenje u vakuumu.

Podela prema izvoru toplotne energije

Vrsta izvora toplotne energije, pa time i potrebna oprema, zavisi od temperature

topljenja lema. Meko lemljenje zahteva najmanju količinu toplote, pa i izvore male
snage, dok visokotemperaturno lemljenje zahteva najjače izvore energije. Prema
tome, izvori mogu da budu sledeći:

-zagrejano čvrsto telo (lemilo);

-tečni rastop lema;
-tečni rastop soli;
-gasni plamen i produkti sagorevanja gasa;
-električni luk;
-indukovana struja;
-električni otpor;
-zračenje (laser, elektronski snop);
-razne vrste peći.

LEMOVI

Lem je tehnički čist metal ili legura koja očvršćavanjem formira lemljeni spoj.
Može da bude u obliku pune i punjene žice, šipke, trake, oblikovanih delova,
praha, paste, prevlake.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 15 od 28

Meki lemovi

Legure na bazi Sn ili Pb sa dodacima Cd, Sb, Zn, Ga, In, Bi itd.

Tvrdi lemovi

Legure na bazi Cu, Ag, Ni, Al, Mn, Au sa dodacima raznih drugih metala i
nemetala.

TOPITELJI

Topitelji su nemetalni materijali koji imaju zadatak da uklone postojeći oksid sa

lemljenih površina i spreče njegovo ponovno stvaranje u procesu lemljenja. Pri
tome smanjuju površinski napon lema i pospešuju kvašenje osnovnog metala
rastopljenim lemom. Mogu da budu u obliku tečnosti, praška, paste, mešavine sa
lemom, u lemu od profilisane žice (žica punjena topiteljem).

Topitelji za meke lemove

To su organske i neorganske materije na bazi kalofonijuma, organskih kiselina,

halogenida, fluor - borata i dr. Širu primenu i veću aktivnost imaju topitelji na bazi
hloridnih soli, posebno cinka i amonijaka.

Topitelji za tvrde lemove

Ovi topitelji sadrže spojeve bora, fluora, kao i hloride alkalnih i zemnoalkalnih
metala. U primeni lemova na bazi Ag i Cu najširu upotrebu imaju topitelji na bazi
jedinjenja bora: boraks i smeša boraksa i borne kiseline.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 16 od 28

LEMLJENJE TVRDIH METALA

Vrste materijala i njihova priprema za lemljenje

Tvrdi metali su materijali dobijeni metalurgijom praha, satavljenog od metalnih

karbida (uglavnom volframkarbid, često titan- i tantalkarbid, ponekad
molibdenkarbid) kao nosioca tvrdoće u matrici od kobalta ili nikla. U zavisnosti od
sastava karbida, razlikuju se tri glavna tipa tvrdih metala (DIN 4990):
-tip P – volframkarbid sa dosta titan- i tantalkarbida; otporan na visoke
temperature; koristi se za obradu čelika i čeličnog liva, materijala sa
dugačkom strugotinom,
-tip K – samo volframkarbid; manje otporan na visoke temperature; za
obradu materijala sa kratkom strugotinom, kao što su sivi liv i mesing za
automate,
-tip M – volframkarbid sa manjim procentom titan- i tantalkarbida; osobine
su mu između dva prethodna tipa i koristi se kao univerzalni tvrdi metal.
Što je veći udeo karbida u nosećem materijalu (matrici), povećava se tvrdoća i
otpornost na habanje tvrdog metala. Međutim, time se smanjuje njegova žilavost, a
isto tako i lemljivost.
Pored uticaja masenog odnosa karbidi/noseći materijal na lemljivost, uticaj ima i
postupak izrade tvrdog metala (sinterovanje korunda u prahu u vodoničnoj
atmosferi ili u vakuumu). Skramu, koja se stvara tokom sinterovanja na površini
tvrdih pločica, topitelj nije u stanju da odstrani. Ona se mora odstraniti (vidi tabelu
1) sa mesta spajanja sve do metalnog sjaja kako bi lem mogao da reaguje sa
matricom.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 17 od 28

Tabela 1: Postupci pripreme površine za lemljenje tvrdih pločica

________________________________________________________________________
____________________________

1.1.1.1.1 Postupak broj Termička priprema Mehanička priprema

Hemijska priprema

1 Žarenje na ≈ 9000C Šmirglanje ili peskiranje

Nagrizanje u pari KOH
korundom
3
(gustina 1,45 g/cm ) na
120...1400C;
vreme 0,5h;
pranje u vodi
________________________________________________________________________
____________________________
2 Žarenje na 10000C u egzo-gasu;
vreme 1h
________________________________________________________________________
____________________________
3 Žarenje na 700...9000C u vodoniku;
vreme 0,5h
________________________________________________________________________
____________________________
4 Šmirglanje
Odmašćivanje u org.

rastvaračima
________________________________________________________________________
____________________________
5 Peskiranje korundom
________________________________________________________________________
____________________________
6 Poliranje u bubnju
________________________________________________________________________
____________________________
7 Bakarisanje,
niklovanje

ili posrebrivanje
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 18 od 28

Meko lemljenje

Meko lemljenje tvrdog metala se izvodi prethodnim nanošenjem galvanskih

prevlaka bakra, nikla ili srebra na lemnoj površini. Upotrebljavaju se lemovi koji
odgovaraju prevlaci i to su pre svega L-Sn50Pb do L-Sn63Pb sa topiteljima tipa F-
SW11 do F-SW13.

Tvrdo lemljenje
lemljenje

Prilikom tvrdog lemljenja, pored poteškoća vezanih za kvašenje, javljaju se i

problemi vezani za veliku razliku u toplotnom izduženju između delova karbida i
čelika za koji se tvrdi metal lemi. Prilikom hlađenja lema na sobnu temperaturu,
dolazi do stvaranja napona usled skupljanja koji može izazvati stvaranje prslina u
tvrdom metalu ili u prelaznoj zoni tvrdi metal/lem. Ovi naponi su direktno

proporcionalni solidus temperaturi lema i veličini lemne površine. Radi postizanja

kvalitetnih zalemljenih spojeva neophodni su sledeći uslovi:
-povećana žilavost nosećeg metala,
-male lemne površine,
-veliki zazor u spoju,
-korišćenje niskotopivih i duktilnih lemova,
-lagano hlađenje na sobnu temperaturu nakon lemljenja.
Kod malih lemnih površina (< 100 mm2) preporučuju se zazori između 0,1 i 0,2
mm. Ukoliko su zazori veći od 0,3 mm (popunjavanje zazora ne teče kapilarno, što
ne garantuje homogenost spoja) i ukoliko su lemne površine veće, a sastav tvrdog
metala uslovljava veće napone u spoju, treba učiniti sledeće:
-postaviti trake ili žice po celoj površini spoja od materijala čija je duktilnost
veća od lema koji će se upotrebiti za spajanje (neka vrsta »armiranja«
spoja),
-upotrebiti lem sastavljen od višeslojnih traka, gde su uključene i trake za
»armiranje«, kao na primer lem u kombinaciji L-Ag49/Cu/L-Ag49 (slika 1).
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 19 od 28

Slika 1.
Troslojni lem u obliku
trake
L-Ag49/Cu/L-Ag49

U oba slučaja, ubačeni duktilni materijal prilikom lemljenja ostaje u čvrstom stanju
i sa neizmenjenom debljinom učestvuje u spoju. Time se smanjuje veliki zazor i
omogućuje kapilarno lemljenje koje garantuje homogenost spoja.
Za lemljenje tvrdog metala na raspolaganju su lemovi:
-srebrni lemovi legirani manganom i niklom kao L-Ag27 i L-Ag49,
-mesingani lemovi kao L-CuZn40,
-lemovi na bazi novog srebra kao L-CuNi10Zn42,
-specijalni lemovi na bazi bakra kao CuMn12Ni2, CuMn10Co3 ili
CuNi2,5Si0,5,
-lemovi na bazi bakra.
Izbor nekog od navedenih lemova odrediće konstruktivni i ekonomski zahtevi, kao
i izbor postupka spajanja.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 20 od 28

Slika 2.
Lemljenje tvrde pločice
indukcijom struje, na
vazduhu, uz pomoć
topitelja

Lemljenje se po pravilu obavlja na vazduhu uz upotrebu odgovarajućeg topitelja.

U posebnim
slučajevima lemljenje se obavlja u zaštitnom gasu (vodonik, disocirani amonijak)
ili u vakuumu. Dobri
rezultati se postižu, zadnjih godina lemljenjem u kontejnerima (kontejner u peći).
Prilikom lemljenja moguća je termička obrada nosača pločica od tvrdog metala
toplotom potrebnom za dostizanje temperature lemljenja.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 21 od 28

LEMLJENJE
LEMLJENJE NEMETALNIH MATERIJALA

Mnogo nemetalnih materijala spaja se lemljenjem međusobno ili sa drugim

metalnim materijalima. Lemljenje se primenjuje kada drugi postupci spajanja, na
pr. lepljenje, nisu izvodljivi sa stanovišta namene ili ekonomičnosti. Načini spajanja
prema različitim otpornostima na temperaturu dati su na
slici 3.

Slika 3.
Podela postupaka spajanja
različitih materijala prema
otpornosti na temperaturu

Kvašenje nemetalnih materijala lemovima je u osnovi loše, što se prevazilazi

nanošenjem metalnih prevlaka. Poslednjih godina, razvijeni su postupci i aktivni
lemovi koji omogućavaju direktno lemljenje mnogih neorganskih, nemetalnih,
materijala. Razlike u fizičkim osobinama, najčešće u toplotnom izduženju, između
raznih materijala, pogotovu između nemetala i metala, rešava se izborom osnovnih
materijala i konstruktivnim rešenjima.
Površina nemetala može se metalizirati na više načina:
-zatapanjem paste koja sadrži metalne čestice,
-elektrolitičkim ili hemijskim postupcima,
-katodnim raspršivanjem metalnih čestica (vrsta katodne metalizacije),
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 22 od 28

-naparavanjem u vakuumu.
Ponekad se primenjuju i po dva od navedenih postupaka.

Lemljenje grafita i dijamanata

Grafit se ne može meko lemiti na konvencionalan način. On se mora impregnirati,

pre lemljenja, obično bakrom ili niklom, ili se ovi metali nanose u vidu prevlake.
Prevlake se primenjuju i u slučajevima spajanja sa lemovima na bazi specijalnih
metala, čije su temperature lemljenja relativno visoke
( > 4500C).
Tvrdo lemljenje grafita se uspešno izvodi sa:
-lemovima na bazi karbida titana, cirkonijuma, tantala i niobijuma u
vakuumu ili inertnom gasu, na temperaturi od 13000C,
-lemovima na bazi zlata (na pr. 20 do 30% Au, 20 do 50% Ni, 15 do 45%
Mo) u vakuumu ili inertnom gasu, na temperaturi od 1250 do 13000C,
-lemovima na bazi bakra ili srebra na vazduhu, uz primenu topitelja koji
omogućava prodiranje lema u grafit.
Izbor lema i postupka lemljenja zavisi, između ostalog, od vrste materijala koji se
lemi i od namene spojenih komada. U tabeli 2 dati su izbor lemova i parametri
lemljenja za kombinaciju spajanja grafita sa niskougljeničnim čelikom.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 23 od 28

Tabela 2: Lemovi, parametri procesa lemljenja i čvrstoća spojeva na različitim

ispitnim temperaturama, kombinacije grafita sa čelikom (St 33)
________________________________________________________________________
_______________________________
Br. Sastav lema [%] ili Parametri lemljenja Pritisak
[MPa]1) Zatezna čvrstoća Ispitna
postupak lemljenja Temp. [0C] Vreme [min] ili satav
sredine spoja [MPa] temp. [0C]
________________________________________________________________________
_______________________________

1 kontaktno-reaktivno 1150 5 17 11
20
lemljenje 5
600
3
1000
2 80 Cu; 10 Sn; 10 Ti; 1150 5 17 11
20
7,5
600
3 90 Cu; 9 Si; 1 Ti 1150 5 17 4,5
20
4 56 Cu; 37 Zn; 5,5 Ti; 1 Sb; 0,5 Si 950 5 17 5,5
600
5 59 Cu; 9,5 Zn; 4,5 Ti; 0,5 Sn; 0,5 Si 950 5 17 4,5
600
6 52 Cu; 28 Zn;, 9,5 Mn; 5,5 Ti; 4 Ni; 950 5 17 3,5
600 0,5 Sn; 0,5 Al
7 52 Pb; 36 Sn; 10,5 Ti; 1,5 Sb 1150 5 17 11
20
5,5
600
8 L-PbSn40 + 10 Cu 650 30 helijum
1) pritisak prilikom lemljenja na međusobno uprte komade

Jedna od tehnologija međusobnog spajanja grafitnih delova satoji se od nanošenja,

na očišćenu površinu, suspenzije metalnog praha (cirkonijum, titan ili njihove
legure) u 10% -nom rastvoru polistirola u benzolu (10 gr praha na 100 ml
rastvora). Ovako pripremljeni komadi se unose u peć sa vakuumom (10-4 do 10-6
mbar) ili sa čistim argonom i zagrevaju na temperaturu lemljenja od 1200 do
13000C.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 24 od 28

U kombinaciji materijala grafit / bakar i grafit / čelik moguće je rektivno-

kontaktno lemljenje. Između komada se postavlja rektivni lem .Na primer, za
spajanje grafita sa čelikom, lem je na bazi karbida železa eventualno legiranih sa
nekim drugim elementima koji se nalaze u čeliku, i zagreva na temperaturu
lemljenja od 1150 do 13000C (zavisno od vrste čelika). Vreme lemljenja je od 2 do
10 min u vakuumu veličine od 1 do 10 mbar ili u inertnoj atmosferi.
Prilikom spajanja materijala sa izrazito različitim toplotnim izduženjima, na pr.
spajanje grafita sa bakrom, nastaju prsline u zoni spoja. Da bi se ova pojava
neutralisala, spajanje se izvodi sa jednom vrstom višeslojnog lema: između dva
komada se postavlja traka, debljine 0,5 mm, sastavljena od sloja legure titana ili
sloja legure cirkonijuma sa obostrano nanešenim slojem lema.
Oblaganje grafita silikatima i borsilikatima vrši se u svrhu pojednostavljenja
postupka lemljenja. Na površinu grafita nanosi se sloj silikata ( ili se grafit
impregnira njima) debljine 0,1 do 0,2 mm, pa se tako obložen grafit tretira :
- na temperaturi od 1850 do 21000C,
-trajanje postupka 15 do 40 min,
-visina vakuma 25 do 100 mbar.
Tako impregniran grafit se dodatno, indukcijom, na vazduhu zagreva do
temperature od 1600 do 18000C i 20 do 40 min drži na toj temperaturi. Sada se
grafit može lemiti standardnim lemovima na bazi bakra, gvožđa, olova ili kalaja.
Dijamant se može lemiti na vazduhu lemovima na bazi srebra (L-Ag40Cd, L-
Ag30Cd, L-Ag20Si) na temperaturi i uz pomoć topitelja koji odgovaraju nosećem
materijalu (obično čelik).
Zbog zahteva da se prilikom lemljenja ne promeni tvrdoća čelika, najčešće se
upotrebljavaju lemovi sa niskom tačkom topljenja. Mešavina prahova dijamanta,
tvrdog metala, vezivnog metala i niskotopivog lema, nanosi se u vidu paste na već
pripremljena mesta na čeliku. Pod pritiskom i na odgovarajućoj temperaturi dolazi
do topljenja lema i do sinterovanja čestica. Ova tehnologija se koristi u proizvodnji
reznog alata.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 25 od 28

Lemljenje keramike

Tradicionalna tehnologija bazira se na metalizaciji oksidne keramike (uglavnom

Al2O3) pre lemljenja. Postupak metalizacije se sastoji od zatapanja prethodno
nanesenog sloja metalnog praha u vidu paste ili suspenzije. Materijali koji se
koriste za prahove su:
-platina,
-mangan-molibden,
-mangan-molibden-titanhidrid,
-manganoksid-titanoksid,
-manganoksid-titanoksid-molibden.
Zatapanje se izvodi na visokoj temperaturi (najviše 14000C, u zavisnosti od vrste
keramike) u reduktivnoj atmosferi (vodonik, razloženi amonijak, formir gas) ili u
vakuumu. Ovako dobijene prevlake na keramici se dalje bakarišu ili nikluju, čime
se obezbeđuje dobro kvašenje lema, na pr. L-Ag72 ili lemova na bazi paladijuma.
Problemi mogu da nastanu usled različitog linearnog koeficijenta izduženja
keramike i metala koji su već u spoju, što se izbegava različitim konstruktivnim
rešenjima (metal spolja, keramika iznutra).
Na slici 3 prikazani su različiti primerci spoja metala sa keramikom.
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 26 od 28

Slika 3.Metal i keramika spojeni lemljenjem

Uobičajen postupak za lemljenje metalizirane keramike je postupak lemljenja u

vakuumu.
U novije vreme razvijeni su aktivni lemovi kojima se jednostavnije mogu spajati ne
samo oksidne keramike (Al2O3, ZrO2, BeO), već i, teške za lemljenje, neoksidne
keramike (Si3N4, AlN, SiC, B4C, WC i druge). Mehanizam direktne reakcije
između lema i keramike bazira se na difuziji titana iz tečnog lema u keramiku i
stvaranju aktivnog, tankog, sloja titanijum-oxida i subooksida na površini, odnosno
titanijum nitrida ili titanijum silikata. Na ovaj način eliminiše se potreba za
prethodnim postupkom metalizacije.
Tvrdi lemovi su u osnovi legure Ti-Ag-Cu ili Zr-Ag-Cu, a meki lemovi legure Ti-
Sn-Ag ili Ti-Pb-In.

Slika 4.

Mikrografija spoja keramike

ZrO2-Y2O3 i niskougljeničnog
čelika uz pomoć aktivnog lema
(72,5%Ag, 19,5%Cu, 5%In, 3%
Ti)
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 27 od 28

Pored poznatih lemova na bazi srebra sa dodatkom titana, tu si i lemovi sa

dodacima reaktivnih metala kao na pr. AuNi3Ti0,6, CoTi10, NiHf30 i PdNi40Ti2,
ili bez dodataka reaktivnih metala kao CuSi12,2.

Lemljenje stakla

Problemi lemljenja stakla, uključujući kvarcno staklo (SiO2), jednaki su kao kod
lemljenja keramike.
Meko lemljenje se može primeniti direktno, uz pomoć pastoznog lema na bazi
galijuma (na pr. 56% Cu, 4,4% Sn, ostalo Ga), ili upotrebom indijuma kao lema.
Ipak se, u najvećem broju slučajeva, galvanskim putem staklo metalizira slojem
srebra, zlata, bakra, nikla ili titana (najčešće slojem titanhidrida). Tada se lemljenje
obavlja konvencionalnim postupcima.

Kvarcno staklo se može lemiti direktno u kombinaciji metalne prevlake i aktivnog

lema i u kombinaciji prevlake titana i lema L-Ag72.
Kombinacija staklo/metal zahteva nakon lemljenja lagano i kontrolisano hlađenje,
da ne bi došlo do pojave unutrašnjih napona.

Lemljenje sitala, ferita i safira

Sitali su staklokeramike koje prolaze kroz jednu ili više faza kristalizacije, pri čemu
su kristali ravnomerno raspoređeni u staklenoj masi. Sitali su mešavina oksida i
soli, a na bazi MgO-Al2O3-SiO2 ili LiO2- Al2O3- SiO2.
Meko lemljenje staklokeramike međusobno ili sa nekim metalom (Cu, FeNi, itd.)
je moguće bez prethodne metalizacije primenom lema na bazi galijuma (na pr.
56% Cu, 4,4% Sn, ostalo Ga; temperatura lemljenja 1000C), ili prethodnom
metalizacijom slojem srebra debljine 10 do 15 µm, a zatim primenom lema na bazi
kalaja L-SnAg3.
Tvrdo lemljenje se mora izvesti na temperaturama nižim od 9000C i to posle ili bez
prethodne metalizacije primenom lemova za staklo, odnosno posle metalizacije
primenom lema L-Ag72 u vakuumu.

Feriti su magnetični materijali satavljeni od oksida metala i gvožđa. Mogu se lemiti

direktno primenom lemova za staklo (lemovi na bazi titana i lemljenje u vakuumu
 Naziv dokumenta:
Broj dok.: 1.18.
Postupci spajanja novih materijala
Strana 28 od 28

visine do 10-2 mbar ili čistom argonu) ili indirektno posle metalizacije (na pr.
niklom) uobičajenim postupcima i primenom na pr. L-Ag72. Porast temperature
prilikom zagrevanja, kao i pad prilikom hlađenja, ne sme da bude veći od
200C/min. U protivnom, dolazi do razaranja ferita.

Safir je mineral na bazi Al2O3. Može se lemiti nakon metalizacije uobičajenim

postupcima ili aktivnim lemovima bez prethodne metalizacije. Ukoliko se safir
lemi za titan kao osnovni materijal, nije neophodna predhodna metalizacija.
Primenjuje se lem L-Ag72, a lemljenje se izvodi u vakuumu
(10-3 mbar) na temperaturi od 8400C u trajanju od 5 min. Posle lemljenja, spoj se
veštački stari u vakuumu (10-2 mbar) na temperaturi od 4500C u trajanju od 3h.

Lemljenje plastičnih
plasti nih masa

Delovi od plastike se retko leme. Galvanskom metaliziranju površine prethodi

nanošenje podloge tankog elektroprovodljivog sloja, koji može da se izvede
premazom sa elektroprovodljivim lakom ili grafitnom suspenzijom. Delovi
obrađeni grafitnom suspenzijom se suše na temperaturi 70-80 °C, a zatim glačaju
četkanjem. Noviji postupak izrade podloge za galvansko metaliziranje nekih vrsta
plastike je hemijskom metalizacijom sa više tankih slojeva. Za galvansku
metalizaciju pogodni su: penoplasti sa grafitom, poliester, epoksi smole. Manje su
pogodni poliamidi i polietilen. Metalizacija u vakuumu pri 10-1 do10-2 mbar se može
primeniti kod onih vrsta plastike koje imaju relativno niži pritisak pare, kao:
polistirol, epoksi smole, najlon. Kod vakuum metalizacije onih vrsta plastike koje
imaju viši pritisak pare, za sprečavanje isparavanja gasa iz plastike koristi se
prethodno lakiranje. Posle naparivanja tankog metalnog sloja moguće je naknadno
pojačanje sloja galvanskom ili hemijskom metalizacijom. U izboru mekog lema i
uslova lemljenja mora se voditi računa da se tanki metalni sloj ne rastvori i da
plastika ne bude suviše izložena toploti.