Pjer Burdije

‘Društveni prostor i simbolička moć’

Rad Pjera Burdijea možemo ukratko opisati u dve reči : konsktruktivistički

strukturalizam, ili strukturalistički konstruktivizam .

Autor objašnjava da pod terminom strukturalizam želi da kaže da u samom društvenom

svetu postoje objektivne strukture koje su nezavisne od ljudske svesti, koje su sposobne
da mimo volje aktera utiču na njega, njegovo delanje i njegove predstave. Dok pod
terminom konstruktivizam on podrazumeva da postoji društvena geneza, obrasci
opažanja, razmišljanja , delanja i te stvari čine ono što Burdije naziva habitus i sa druge
strane, društvenih struktura, pogotovo onoga što on naziva poljem. Posebnu pažnju je
obratio na ono što uglavnom nazivamo društvenim klasama. ( Burdije,1998: 143).
Burdije pokušava da prevaziđe veštačku suprotnost između objektivizma i subjektivizma.
Subjektivizam i objektivizam su na prvi pogled dve suprotne, oprečne perspektive.
Subjektivizam podrazumeva da je svako čovekovo saznanje subektivno i u različitim
disciplinama ima svoje oblike i značenja ( u teoriji saznanja podrazumeva da nema
apsolutnih vrednosti, u psihologiji znači da psiholog ima skolonost da posmatra stvari iz
lične perspektive, figurativno , subjektivizam označava pristrasnost). Nasuprot tome,
objektivizam označava priznanje objektivnih i opštevažećih istina koje postoje nezavisno
od subjekta. Sa jedne strane, društvena nauka može da postupa sa društvenim
činjenicama kao sa stvarima ( o ovome je govorio Dirkem, koji je smatrao da društvene
činjenice mogu da se proučavaju i izmeriti kao i neki drugi fenomeni). Sa druge strane,
nauka da svede društveni svet na predstave koje o njemu imaju društveni akteri( Burdije.
1998: 144).
Kao što smo već rekli, Burdije želi da prevaziđe suprotnost između ove dve perspektive.
Kako bi se to zapravo ostvarilo, potrebno je da se prekine način razmišljanja koji se
naziva supstencijalistički i koji dovodi do nepriznavanja svake stvarnosti koja nije
dostupna neposrednoj instituciji u svakodnevnom životu, grupama i pojedincima
( Burdije,1998:146).

Autor zatim poredi društveni prostor sa geografskim prostorom. Specifično je to što je

prostor tako konstituisan da ljudi koji su u njemu, akteri i njihove predstave , imaju više
zajedničkih osobina ukoliko su bliže u tom prostoru. U određenom društvu, ljudi
zauzimaju određene položaje na hijerarhijskoj lestvici. To se postiže prisvajanjem
različite količine kapitala. Glavni izvor društvene moći jeste prisvajnje ekonomskog
kapitala u svojim različitim oblicima, zatim prisvajanjem kulturnog kapitala, ali i
simboličkog kapitala. Ti oblici kapitala su spoznate i priznate kao legitimne. Na taj način
dolazi do različite raspodele aktera u jednom društvu, horizontalno prema globalnom
obimu kapitala koji poseduju i vertikalno prema relativnoj zastupljenosti različitih vrsta
kapitala, ekonomskog i kulturnog, u ukupnom obimu njihovog kapitala ( Burdije, 1998:
147). Društveni prostor je konstruisan tako da akteri u sličnim uslovima zauzimaju slične
položaje i slično su uslovljeni. Takođe, postoji velika mogućnost da imaju slične
sklonosti, slične interese i da reaguju i delaju na sličan način. Te sklonosti koje su stečene
na osnovu položaja koji zauzimaju, podrazumevaju i da se akteri prilgode svojim
položajima. O tom položaju je pisao Gofman i nazvao ga je smisao za svoje mesto.
Smisao za svoje mesto je ono što nagoni ljude da se drže svog mesta u društvu, da se
ponašaju u skladu sa njim. Ukoliko to primenimo na razlike između ljudi, to bi značilo da
ljudi koji su „skromni”, odnosno na nižem položaju, treba da se drže svog mesta, dok
ljudi koji su na višem položaju treba da budu na distanci i da se ne mešaju sa njima.
Ako pretpostavimo da se smisao za svoje mesto i sklonosti koje su vezane za habitus,
nalaze u osnovi svih oblika zajedničkog odlučivanja, jasno je da sve navodi na pomisao
da su klase na papiru stvarno postojeće grupe, a još stvarnije su ukoliko je prostor bolje
konstruisan ( Burdije, 1998: 148). Autor smatra da je to najveća teorijska greška u
Marksovim radovima, upravo to što on tretira klase na papiru kao stvarne klase.
U fazi objektivizma se govori o tome kako klase treba stvarati. Tako je, recimo,
napravljena klasa koju danas zovemo radničkom klasom, jer je ona jedan istorijski
proizvod.
Predstave aktera se menjaju i to zavisi od njihovog položaja i njihovog habitusa, kao
sistema obrazaca opažanja i vrednovanja, kao strukture spoznavanja i procenjivanja koje
akteri stiču putem trajnog iskustva zauzimanja određenog položaja u društvenom svetu
( Burdije, 1998: 150). Karakteristično za habitus jeste to što je on u isto vreme sistem
obrazaca (iz kojih potiču prakse) i sistem opažanja i vrednovanja prakse. To znači da
njegovo dejstvo pokazuje, odražava položaj iz kojeg je proistekao. Upravo iz habitusa
proizilaze predstave i praksa i oni se mogu klasifikovati, s tim što ih kao takve mogu
opažati samo akteri koji poseduju obrasce klasifikacije koji su neophodni kako bi se
njihov društveni smisao shvatio. Sam habitus sadrži u sebi i osećaj za svoje mesto, ali
istovremeno sadrži i osećaj za mesto drugoga. Akteri zapravo sami sebe klasifikuju, jer
oni biraju stvari i zasnivaju svoj ukus na taj način da on odgovara njihovom položaju.
Drugim rečima, akter bira ona dobra i usluge čiji položaj u prostoru odgovara položaju
koji zauzima i sam akter. Na taj način aktera niko ne klasifikuje, već on sam sebe
klasifikuje. Razlike služe kao znaci raspoznavanja. Društveni prostor teži da funskiconiše
kao simbolički prostor u kome se nalaze stilovi života i statusne grupe koje karakterišu
različiti stilovi života ( Burdije, 1998: 152).
Objektivni odnosi moći teže da se reprodukuju u odnosima simboličke moći. Simbolički
kapital, koji su stekli u simboličkim borbama, akteri ulažu u borbi za monopol nad
pravom imenovanja. Simbolička moć je, u ovom smislu, moć stvaranja sveta. Ono što je
potrebno da bi se svet promenio jeste promeniti način na koji se pravi svet, odnosno način
na koji se svet vidi i postupci pomoću kojih se konstituišu i održavaju grupe. Simbolička
moć o kojoj autor govori zasniva se na dva uslova. Prvo i očigledno, da bi neko imao
simboličku moć, potrebno je da poseduje simbolički kapital. Da bi mogli da nekome
nametnemo određeno mišljenje, potrebno je da imamo društvni autoritet koji smo stekli u
prethodnim borbama. Drugi uslov je to što simbolička delotvornost zavisi od toga koliko
je predložena perspektiva utemeljena u stvarnosti( Burdije, 1998: 156). Najbitnija
društvena moć jeste da se nametne jedno viđenje podele, moć da se društvene podele
učine vidljivim, eksplicitnim.
Glavni problem koji je autor pokušao da reši je saznanje o tome kako je moguće od reči
praviti određene stvari( misli se na grupe). Vođa jedne partije ili jednog sindikata, ili bilo
koje službeno lice kojem je dodeljen državni autoritet, oličenje je jedne društvene fikcije
čije postojanje omogućava sopstvenim postojanjem i od koje zauzvrat dobija svoju moć
( Burdije, 1998: 157). Ta osoba je zamenik grupe, a grupa postoji kroz to izaslanstvo i
grupa govori kroz njega. Na taj način se grupa pretvara u jednog čoveka. Drugim rečima,
narod, klasa, nacija, bilo koja društvena stvrnost, postoji samo ako ljudi mogu da kažu za
sebe da su klasa i samim tim što govore javno, u njeno ime, zvanično i što imaju priznato
pravo da to rade od ljudi koji prepoznaju sebe time kao članove tog istog naroda, klase ili
nacije.
Burdije na samom kraju naglašava da je složenost u samoj društvenoj stvrnosti, a ne u
želji da se govori o složenim stvarima. U svim društvenim naukama se nameće sklonost
da se zadovoljimo i prihvatimo očigledne stvari, ali zapravo nauka napreduje samo onda
kada jednostavne ideje dovodi u pitanje ( Burdije, 1998: 158).