Norbert Elijas

'Proces civilizacije'

Od društvene prinude do samoprinude

Proces civilizacije sastoji se u preinačavanju ljudskog ponašanja i senzibilnosti u

određenom smeru. Naravno, taj prebražaj i promena ljudskog ponašanja ka drugom
smeru nisu proizvod ljudskog razuma, niti je ono smišljeno od strane jednog pojedinca,
kao što nije bilo ni unapred isplanirano. Iako promena nije planirana, to ne znači da ona
nije imala određeni red po kom se odvijala. Sam proces civilizacije podrazumeva da se
linija srama pomera, što znači da se određeni oblici ponašanja, koji su do nekog
momenta bili prihvatljivi i na njih se gledalo blagonaklono, prikazuju kao sramni,
nekulturni, te se teži da se isti potiskuju iza kulisa društvenog života. Na sam taj proces
utiče i regulisnje ljudskih nagona, usled stalne samokontrole. Kao što smo već pomenuli,
proces civilizacije nije bio ideja nekog pojedinca , koja se zatim kroz generacije prenosila
vaspitanjem , sve dok se nije nametnula kao društveno poželjno ponašanje. Na osnovu
toga postavlja se jedno logično pitanje- kako je moguće da u ljudskom svetu postoje
strukture koje ni jedan pojedinac nije izričito želeo, a koje nisu maglovite slike bez jasne
čvrstine i lika? ( Elijas, 2001: 494).

Planovi, porivi, postupci pojedinaca se međusobno prožimaju. Upravo ta međuprožetost

može dovesti do oblika i promena koje ni jedan pojedinac nije planirano i namerno
stvorio. Tako se među ljudima javlja jedan specifičan poredak koji je snažan i deluje
prinudno, čak i više nego sama volja ili razum ljudi koji ga čine. Elijas je to objasnio kroz
pojam „lanci zavisnosti“. Lanci zavisnosti su upravo ta povezanost, to prožimanje
različitih ljudi i njihovih postupaka, koji lančano utiču jedan na drugi. Lanci zavisnosti
mogu biti kratki i dugi. Što je lanac zavisnosti kraći, to manje ljudi zavise jedni od drugih
i obratno.
Od davnina počinje, na Zapadu pogotovo, sve veća diferencijacija društvenih funkcija.
Ona donosi dodatno povećanje broja funkcija, broja ljudi koji ih izvršavaju, i bilo da su te
funkcije najobičnije ili najkomplikovanije, svejedno potpuno zavise jedni od drugih. U
takvim uslovima, ljudi moraju biti spremni da se prilagode drugim ljudima i pojedinci
moraju svoje ponašanje da uređuju na što diferenciraniji način. To zahteva i promenu
psihičkog ponašanja od ranog detinjstva, što se postiže usađivanjem sve složenijom i
stabilnijom kontrolom ponašanja, što deluje kao neka vrsta samoprinude. Na taj način se
putem ukorenjenih strahova pokušava sprečiti povreda društveno prihvatljivog ponašanja,
ali sa druge strane, to dovodi do sukoba sa društvenom stvarnošću. Autor vo objašnjava
na primeru puteva u manjim gradovima u starije doba, i puteva u velikim modernim
gradovima. Ranije, dok je prevladavala naturalna privreda, putevi su bili nezgrapni,
neuređeni, saobraćaj je bio redak i najveći strah koji je tada postojao je bio strah od
razbojnika, nasilnika, pljačkaša. Ljudi su tuda prolazili sa strahom, osvrtali su se i tek
nakon uverenja da su sigurni, ostavljali su prostora drugim putnicima. Sa druge strane,
putevi u velikim gradovima su veliki, saobraćaj je gust, dok je oprasnost od fizičkog
napada minimalna. Takođe, postoji regulativa od strane policajaca, ali ta spoljna
regulativa ima za pretpostavku da će svako sam da reguliše svoje ponašanje u skladu sa
međupovezanost da drugim ljudima. Glavni problem više nije da li će neko biti npadnut
od strane drugoga, već da li će neko izgubiti sopstvenu samokontrolu. Ovo je
najjednostavnija slika , dok je u društvima diferencijacija daleko veća i komplikovanija.
Ono što takođe deluje na proces civilizcije jeste monopol na nasiljem. Njegovo stvaranje
omogućuje stvaranje umirenog prostora u kome nasilje nije pravilo, već izuzetak. Društva
u kojima je monopol na nasilje slab su društva u kojima je slabo razvijena podela
funkcija, a lanci zavisnosti su relativno kratki. Društva koja imaju razvijeniji monopol na
nasije su organizovanija, diferenciranija, a lanci zavisnosti su daleko duži. U takvim
društvima su ljudi zaštićeniji i opasnost od napada je manja, ali su pojedinci prinuđeni da
potiskuju vlastite strasti i agresivne porive prema drugim ljudima. Čovek koji ima malu
kontrolu nad svojim nagonima i afektima je ugrožen, dok čovek koji ima veću kontrolu
nad sobom ima i veće prednosti. Samim tim se snažnije nameće obuzdavanje afekata, kao
i razmišljanje o uticaju našoh postupaka na druge ljude. Stvaranjem monopola na prinudu
pretnja koju jedan čovek predstavlja za drugog podleže strožoj kontroli i postaje
predvidljivija. Svakodnevni život je manje uslovljen iznenadnim obrtima sreće. Ali čak i
kao kontrola, fizičko nasilje i pretnja koja iz njega proizilazi imaju presudan značaj na
svakog člana društva, bio on svestan toga ili ne. Samo što ono sada ne unosi nesigurnost
već oblik sigurnosti( Elijas, 2001: 500). Monopolizacija fizičkog nasilja smanjuje strah
koji ljudi osećaju jedan pred drugim, ali smanjuje i mogućnost da se kod drugih izazove
strah, nanese im se patnja.
Sve navedeno podrazumeva stalno regulisanje i samoregulaciju ponašanja, nagona,
afekata , u skldu sa društvenim standardima. Međutim, to se ne odnosi samo na odrasle,
već se kroz sopstveno ponašanje i navike prenosi na decu i na taj način im se usađuju
društveno poželjni oblici ponašanja. Ova regulativa se ukorenjuje duboko, od najranijeg
detinjstva, što stvara u pojedincu organ automatskog nadzora njegovih potreba, stvara se
stabilniji i diferenciraniji superego.
U društvu u kome su lanci zavisnosti dugački i diferencirani, čovek živi u manjem strahu.
On je funkcionalno zavisan od mnoštvo drugih, što ga nagoni da obuzda nagone i strasti.
Na taj način pojedinac je daleko ograničeniji nego što je to bio njegov predak koji je
živeo u ratničkom društvu i koji je bio slobodan da iste ispoljava. Ono što nedostaje u
stvarnom životu nadoknađuje se knjigama, snovima i drugim vidovima indirektnog
ispoljavanja želja. Na neki način, bojno polje je premešteno u čovekovu svest ( Elijas,
2001: 503). Čovek razvija specifičan način života, navike, superego koji neprestano
kontroliše njegovo ponašanje. Ali se sada ti nagoni, koji se više ne ispoljavaju direktno,
ispoljavaju unutar samog pojedinca i bune se protiv njegovog ega koji vrši nadzor. Ova
borba nema uvek povoljan ishod. Samoprinude koje se usađuju u pojedinca su delom
svesna samokontrola a delom automatske navike. One mogu izazvati napetosti,
poremećaje, trajne nemire, osećaje dosade i usamljenosti.
Proces civilizovanja se odvija na slepo. Uvek mogu da se pojve učinci koji su neplanirani
i uglavnom nepoznati.U tom smisu neplanirani su oni rezultati koje obično smatramo
abnormalnima.
Procesu civilizovanje na Zapadu njegov jedinstveni karakter daje činjenica da je ovde
podela funkcija dostigl toliki nivo da su se poreski monopoli i monopoli na nasilje toliko
učvrstili da su međuzavisnoti i konkurencija obuhvatili veliki prostor i uključili ogroman
broj ljudi u taj proces, da takvog primera nema u čitavoj istoriji čovečanstva .Pojedinci su
učili kako da prilagode svoja ponašanja čak i ako su živeli veoma daleko jedni od drugih.
Ono što se stvara kroz konstantnu regulaciju ponašanja i nagona jeste stvaranje veze
između opsega i unutrašnjeg pritiska lanac zavisnosti sa jedne strne i psihičkog habitusa
pojedinaca, a sa druge strane jeste ono što nazivamo tempom našeg vremena( Elijas,
2001: 507). Dugački lanci zavisnosti zahtevaju i strog raspored vremena, i oni navikavaju
pojedince da svoje trenutne želje podrede međuzavisnosti. Na Zapadu je takva
reorganizacija i podređenost vremena , kao i odlaganje zadovoljstva zarad dugoročnog
interesa, prvenstveno bila izražena funkcijama gornjih i srednjh slojeva. Ali, čak i
funkcije trenutno nižih slojeva zahtevaju izvesno predviđanje budućnosti i dovode do
potrebe da se zaustave trenutačne želje zarad dugoročnih ciljeva.
Proces civilizovanja se odvija u kretanjima napred i nazad. Moguće je tvrditi da su
pripadnici nižih slojeva sposobniji da lakše podlegnu osećanjima i nagonima, te je
njihovo ponašanje manje regulisano nego kod pripadnik viših slojeva. Jedno od bitnih
beležja zapadnog društva jeste i to što se tokom njegovog razvoja smanjuje suprotnost
izneđu položaja i kodeksa ponašanja gornjih i donjih slojeva.