PEDAGOŠKI FAKULTET U SOMBORU

Priredio: Prof. dr Mile Nenadić

SOCIOLOGIJA DETINJSTVA
- HRESTOMATIJA –

SOMBOR, 2011.

1
SADRŽAJ

Poglavlje 1: Dete i detinjstvo /1/

Poglavlje 2: Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva /14/
Poglavlje 3: Staranje o deci i razvoj apatije /31/
Poglavlje 4: Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse /41/
Poglavlje 5: Detinjstvo i savremeno društvo: Paradoksalan odnos? /52/
Poglavlje 6: Dimenzije detinjstva /58/
Poglavlje 7: Postmoderno dete /72/
Poglavlje 8: Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo, obećanje i problemi /80/
Poglavlje 9: Dečja prava /95/
Poglavlje 10: Kod kuće je najbolje:Distinkcija javno/privatno u
dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti /103/
Poglavlje 11: Prijatelji i poznanici /114/

2
Poglavlje 1
Dete i detinjstvo
Anđelka Milić,
Sociologija porodice, Čigoja štampa, Beograd, 2001., str. 153-170
1. Pojam i razvoj koncepta
U najvećem delu dosadašnje istorije dete i
detinjstvo bili su u zasenku roditelja i
roditeljstva. Deca su bila u inferiornom društ-
enom statusu a dominacija roditelja nad decom
smatrana je očiglednom i po sebi razumljivom
činjenicom. O takvom univerzalno podčinjenom
položaju dece u prošlosti svedoče, između
ostalog, izrazi koji su upotrebljavani i koji su se
do danas održali za oslovljavanje mladih osoba,
a u kojima se jasno ističe njihova podčinjenost i
inferiorizacija od strane starijih. (J. H. Plumb,
1974:339).
Sve do početka 70-ih teško je bilo naći
posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu
u sociološkim priručnicima i uždbenicima. O
deci se govorilo isključivo u kontekstu odnosa
roditelji-deca, pri čemu je uvek u prvom planu
bilo izučavanje ponašanja i vrednosti roditelja,
njihove socijalizacijske prakse, dok bi se o
detetu govorilo tek u pokojem paragrafu i kao o
„zavisnoj" varijabli ili posledici. Pedagogija
koja je pledirala da ima prvenstvo u bavljenju
detetom, u stvari se najmanje bavila detetom,
stoje naročito bio slučaj u bivšim socijalističkim
zemljama.
U novije vreme pojavljuje se neka vrsta
podele rada i specijalizacije između društvenih
disciplina koje u svoj predmet istraživanja
uključuju dete i detinjstvo. Primećuje se da se
psihologija i pedagogija sve više orijentišu na
proučavanje deteta na mikro i eventualno mezo
nivou, baveći se konkretnim problemima ili po-
jedinim grupama dece. Za razliku od njih socio-
logija, istorija i antropologija nastoje da pro-
blemu priđu sa makro ravni ispitujući temeljne
uslove dečjeg odrastanja u prošlosti i savreme-
nosti. Naročito se insistira na komparativnim,
istraživanjima uslova detinjstva i odrastanja
dece (Jens Qvortrup, 1986).
Sve doskora dete je u sociologiji isklju-
čivo proučavano iz aspekta teorije socijalizacije
kao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih
brojnih agencija: „Deca su tretirana kao sirovi
materijal procesa socijalizacije" (Jens Qvortrup,
1986:132). U preokretu koji započinje sa ,,baby
boom"-om u poratnim generacijama u Americi,
u javnom i naučnom diskursu dolazi do jedne
vrste hipertrofiranog naglašavanja deteta i nje-
gove glorifikacije što nije moglo da prođe bez
racionalne osude i kritičkog komentara. Jedan
od pionira savremenog izučavanja generacijskih
3
odnosa morao je da konstatuje da „svaka dok-
trina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne,
a one organizovanog društva kao sekundarne
jeste sociološka anomalija" (Kingslev Daviš,
1940:217).
Druga novina koju donosi proučavanje
deteta i detinjstva izvan konceptualnog polja
socijalizacije jeste odustajanje da se o detetu
govori samo sa stanovišta budućnosti, tj.
Roditeljskih projekcija, očekivanja, ciljeva i
vrednosti koje nastoje da usade u detetovu
ličnost. Koncept detinjstva upućuje, međutim,
na proučavanje življene stvarnosti deteta u
svakodnevici savremenih društava. Detetu i
njegovoj praksi pristupa se, dakle, iz subjekt-
ivne perspektive deteta kao glavnog aktera
detinjstva.
Revoluciju u društvenim naukama po
pitanju deteta i detinjstva izvršio je francuski
istoričar Filip Arije (Philippe Aries) sa svojom
sada već klasičnom studijom ,,Vekovi detinj-
stva" (1962,1990) koji je na neobično imagina-
tivan način pristupio proučavanju socijalnih pre-
dstava o detetu.od ranog srednjeg veka pa do
modernog doba. Ustanovio je da se tokom čita-
vog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislu
njegove posebne organske i socio-kulturne or-
ganizacije, već se dete tretira kao „čovek u ma-
lom". U skladu sa takvim poimanjem, deca nisu
izdvajana iz sveta odraslih, već su tretirana kao
njegov integralni, ali nedorasli i inferiorni deo,
pa je tako prema njima postupano. Jedan psiho-
log prati od početka ljudske istorije stupnjeve
evolutivnog razvoja odnosa između roditelja i
dece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanji-
ma o specifičnostima deteta i njegovog razvoja.
On razlikuje sledeće stupnjeve tih odnosa: na
početku infanticid, pa zatim odbacivanje, ambi-
valentnost, dominacija, socijalizacijski uticaji i
današnja permisivnost (Lloyd de Mause, 1974).
Čime se objašnjava ovo dugo zanemari-
vanje i prećutkivanje deteta i posebnosti detinj-
stva u ljudskom životu i društvu? Svi autori koji
su se bavili ovim problemom slažu se da je u
pitanju bila, bar što se premodernih epoha tiče,
visoka smrtnost dece i mladih i sa druge strane
veoma visok fertilitet koji je trebalo da nado-
knadi ovu ranu smrtnost. U situaciji visokog
rizika za odrastanje deteta, ni roditelji a ni druš-
tvena zajednica nisu nalazili za potrebno niti
racionalno da troše mnogo energije, vremena i
osećanja ali i svih drugih resursa u decu, sve
dok ne budu sigurni da će se ta ulaganja isplatiti
u smislu preživljavanja dece. Tako je ostavljano
dobrim delom prirodnoj selekciji da izvrši
svoje, pa tek kada bi ona završila sa svojim,
roditelji su se prihvatali svoga dela posla u
dovršavanju budućeg člana zajednice.
Većina istoričara koji su se bavili
„otkrićem detinjstva" slažu se da novi pogled na
dete počinje da prodire u saznanje i svest ljudi
od kraja.XV veka. Jedan domaći autor ističe
tezu da prve jasne promene mogu da se prate
već u XIV veku u ranore-nesansnim italijan-
skim gradovima u okviru porodica istaknutih
zanatlija ili bogatih trgovaca gde roditelji
ispoljavaju gotovo moderan brižan i nežan
odnos prema svojoj deci. (Karei Turza, 1996).
Ali tek od XVI veka se pojavljuju prvi
znaci prepoznavanja i brige za ono što bi se
moglo nazvati „posebna dečja priroda", da bi
tokom XVIII veka takva orijentacija sasvim
prevagnula, te tako dete postalo centar pažnje u
svetu odraslih. To je vek poznat kao ,,vek
pedagogije" koja pokušava normativno ali i u
praksi da uspostavi principe odnošenja odraslih
prema posebnosti deteta i detinjstva.
Zanimljivo je, međutim, u ovom kretanju
to da kako dete dospeva u centar pažnje rodite-
lja, porodice i društva, tako postupak i odnos
prema deci postaje sve više uskogrud, gubi na
prirodnoj spontanosti, i svodi se na podvrga-
vanje dece raznim procedurama poučavanja i
disciplinovanja i lišavanja njihovog autentičnog
slobodnog iskaza u ponašanju i govoru. Tako
jedan od savremenih istraživača istorije detinj-
stva i porodice primećuje daje: „naša moderna
porodica izrasla na konceptima autonomije
domaćinstva i disciplinovanja dece..." (James
Casey, 1989: 147). Ovu tezu potkrepljuju i istra-
živanja nastanka i delovanja prvih školskih
institucija u kojima je često osnovni cilj bio
„slomiti" dečji otpor (J. Donzelo, 1980, Ph.
Aries, 1962). Ideološko obrazloženje za ovakav
pristup pružalo je protestantsko učenje o radnoj
askezi koje se suprotstavlja porocima lenjosti,
neurednosti, uživanja i razmetljivosti u ime
božanske predestinacije. (Ibid, str. 164).
Smenu opuštenog pristupa detetu srednje-
vekovne zajednice disciplinovanim obučava-
njem dece za uloge odraslih građanske zajedni-
ce u nastajanju veoma slikovito sumira Kurt
4
Dancinger (K. Danzinger) u jednom opsežnijem
pasusu koji ćemo citirati: „Dok je pre sredine
18. veka preporučavajući tretman za odojčad
nalagao permisivnost, pretežna orijentacija ka
strogosti i kontroli razvija se u potonjem peri-
odu i traje sve do u naš vek. Ranije su bebe hra-
njene kada su to one tražile, dojenje je trajalo do
dve godine, odbijanje od dojenja je išlo poste-
peno, dok treniranje za stolicu nije preduzimano
u prvim godinama života i nije se tražilo da dete
noću bude suvo sve do pete godine; nisu se
iskazivale niti spominjale ikakve zabrane u pog-
ledu dečije golotinje ili infantilnog iskazivanja
seksualne želje; deteje ostajalo uz majku u
krevetu sve dokje dojeno a uspavljivano je
ljuljuškanjem; ono je držano slobodno, maženo
od strane odraslih a njegovo plakanje nailazilo
je na brz odgojiteljski odgovor. Početkom 19.
veka slika je potpuno promenjena: vreme doje-
nja je skraćeno, uvedeni su striktni vremenski
razmaci u ishrani, treniranje za stolicu počinje
ranije i ranije se završava; infantilna seksualnost
se kažnjava (ovo postaje opšte mesto odgoja tek
pri kraju 19. veka), ljuljuškanje, cuclanje i
trenutni odgovor na bebino plakanje se ne
odobravaju. Sa druge strane, sada se ohrabruje
detetova sloboda u motornim aktivnostima,
stoje ranije bilo sprečavano. Nužno grubo,
poređenje podataka na osnovu posmatranja 75
različitih društava u svetu tokom 19. veka
pokazuje daje svirepost toga veka bila neobična
u odnosu na humanističku normu, dokje ranije
postupanje bilo mnogo više u skladu sa opštom
praksom čovečanstva" (1971: 140-141).
Jačanje strogosti i rigidnosti u odnosu
prema detetu što se više pimičemo savremeno-
sti, tj. što se moderno društveno uređenje sve
više utemeljuje, moglo bi naći svoje adekvatno
objašnjenje u Fukoovim analizama nastupanja
modernog saznajnog diskursa nauka o čoveku
koje preuzimaju sve snažniji nadzor nad
čovekom i njegovim nagonima.
U skladu sa ovim Fukoovski utemeljenim
pogledom otkriva se kako napredovanje u
određenim saznajnim praksama modelira pristu-
pe i odnos prema detetu i detinjstvu u modernoj
eri. Osnovna teza poznatog nemačkog sociologa
jeste da se specifičnost uloge deteta oblikuje u
zavisnosti od znanja o procesu socijalizacije
(Kurt Luscher, 1975: 360). U tom smislu on
razlikuje sledeće stupnjeve razvoja tih spoznaja
i njima odgovarajuće tumačenje deteta: ideolo-
ško saznanje koje se uglavnom zasnivalo na
hrišćansko-crkvenom tumačenju vrednosti živo-
ta i rođenja, potom dolazi era medicinskih saz-
nanja koja se obrazuju oko nekoliko oblasti
(ginekologija, pedijatrija), pri čemu naročito
veliki značaj imaju saznanja u domenu ishrane
deteta i odojčadi. Zatim, nastupa etapa saznanja
o sposobnostima i vrstama učenja kod dece pri
čemu se, sa jedne strane, forsira učenje kroz
praksu, tj. kroz rad i „šegrtovanje", a sa druge,
sistematsko sticanje znanja putem škole. Ovaj
niz završava se saznanjima o ličnosti i njenom
razvitku čime se konačno sredinom 20. veka
okončava ali i utemeljuje saznanje o detetu kao
ličnosti in nuce. Ukupnost ovih znanja grade
okvir za evoluciono shvatanje razvoja kompe-
tencija ljudskog roda, što naravno ne znači da će
ova znanja uvek biti i adekvatno iskorišćena u
praktičnom procesu odgajanja i socijalizovanja
dece. Ali o tome odlučuju drugi faktori a ne
samo znanje.
Sličnu zamisao o smenama pojedinih
saznajnih orijentacija u razumevanju deteta ali
sa jasnim kritičkim naglaskom iznosi jedna
savremenija autorka. Ona kritički ukazuje kako
svaki od saznajnih talasa razumevanja deteta
vodi zapravo ka njegovom postvarenju kao
objekta. Dete postaje sukcesivno „pacijent"
različlitih stručno-institucionalnih službi organi-
zovanih na novim saznajnim standardima. Ona
razlikuje prema redu nastanka obrazovni, medi-
cinski, psihološki i ekološki saznajni talas. Pri
tom ukazuje da što znanje više napreduje, to
dete biva njime sve dublje unazad obuhvaćeno;
tako danas kontrola počinje već od samog
fetusa. (E. Beck-Gernsheim, 1988). Ista autorka
primećuje da kako raste lista ovih saznanja koja
dete treba da zaštite od sve većeg broja opasno-
sti i da razviju njegove dispozicione potencijale
u istoj srazmeri raste i lista nemoći da se dete
odbarni u svojim elmentarnim potrebama od
narušavajućih i uništavajućih elementa moderne
civilizacije i društvenog poretka.
2. Dete i detinjstvo kao društveno
konstruisana praksa
Detinjstvo je ranije posmatrano kao
„prirodna" stvar i uparvo stoga je ostajalo izvan
naučne pažnje. Naprosto, detinjstvo je smatrano
5
za posledicu univerzalnih bioloških zakonitosti,
pa otuda neizbežno, ali privremeno i prolazno
stanje u ljudskom životu. Otuda i margina-
lizacija deteta i detinjstva, jer zapravo ono stoji
na ivici između prirode i društva.
„Nova paradigma detinjstva" nastoji da
ove zdravorazumske postavke preispita, odbaci
i konstruiše nov pogled na dete i detinjstvo.
Dominantno viđenje dece i mladih u društvenim
naukama definisalo ih je kao „bića u nastajanju
(becomings) a ne kao ljudska bića" (J. Qvrort-
rup, 1992:132). Sociologija detinjstva kao nova
institucio-nalizovana disciplina razvija pristup
detetu i detinjstvu kao tvorevini određenog
društveno-kulturnog i istorijskog konteksta,
odnosno kao socijalnoj strukturi koja je u inter-
akciji sa drugim strukturalnim segmentima. Pro-
ces odrastanja deteta nije isključivo automatski
proizvod internih bioloških i fizioloških procesa
već zavisi od specifičnih društveno-kulturnih
uslova, od saznanja i ideologija koje vladaju u
datoj društvenoj sredini. „Način artikulisanja
detinjstva u pojedinim društvima definiše dete-
tov društveni položaj čime je određen njegov
identitet" (Smiljka Tomanović-Mihajlović,
1997:10).
Detinjstvo može biti posmatrano u
statičnoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar
kojih se odvija život deteta i konstituiše njegova
socijalna pozicija. Ovde je naglasak na ukazi-
vanju na promenljive socio-kulturne aranžmane
i normiranje očekivanja od deteta, postavljanje
granica njegovom ponašanju i defmisanje nje-
govih potreba a sve iz perspektive odraslih. Od-
govor deteta na ova očekivanja, koja su manje
ili više sputavajuća ili otvorena proizvodi dete
kao aktera sui generis.
Drugi dinamičniji pristup prilazi detetu
kroz svakodnevicu doživljaja i iskustava koja
ono stiče u svetu koji ga okružuje. Ovaj pristup
želi da detinjstvo definiše iz detetovog vido-
kruga, iz autentičnog vidokruga njegove prakse.
Ali se taj pristup suočava sa preetabliranim
predstavama o detetu koje treba da razobliči
kako bi došao do autentičnog detetovog doživ-
ljaja sebe i svog sveta. To stvara ozbiljne episte-
mološke teškoće za koje sociologija detinjstva
nije uspelajoš uvek da nađe adekvatmja rešenja.
Moglo bi se utvrditi da sociologija detinjstva u
novom ključu polazi od sledećih postvaki:
1. Detinjstvo posmatra samo za sebe i
naročito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija
i ideologija budućnosti.
2. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prez-
entnu stvarnost koju dete živi i kroz koju for-
mira sopstveni identitet.
3. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i
objekta vlastite prakse odrastanja kojom konsti-
tuiše svoju subjektivnost i transformiše objekti-
vni svet relacija i značenja koje zatiče.
Nova paradigma sociologije detinjstva
ujedinjuje u sebi dve paradigme koje su do sada
opstajale nezavisno jedna od druge: stanovište
Žana Pijažea da „društvo ima odgojni karakter"
(1966:245) ali istovremeno nastoji da pokaže da
je dete „roditelj čoveka" (M. Mead), pa u tom
smislu dovoljno kompetentan akter koga bi
valjalo ozbiljno proučavati.
U novom ključu koncept detinjstva se
problematizuje u tri aspekta (Igor Kon, 1991):
1. Ideja detinjstva - simboličke predstave
o detetu, normativni modeli deteta i odrastanja i
stavovi o detetu i njegovim potrebama koje ga
razlikuju od odraslih.
2. Praksa detinjstva - stvarni položaj dete-
ta u porodici i društvu, odnosi dete-odrasli, pos-
tupci prema detetu u same aktivnosti deteta.
3. Kultura detinjstva - dete u dečjem
svetu, unutrašnji svet detetovog doživljaja i sli-
ka sveta samog detinjstva, kao i interaktivne
aktivnosti među samom decom.
Zahvaljujući pionirskom doprinosu Ph.
Ariesa, istraživanja koja pripadaju ovom novom
diskursu najviše su se koncentrisala na prvu
oblast - rasprave na idejnosimboličkom i ideo-
loškom planu u vezi sa „otkrićem detinjstva"
kao društvenog i kulturnog fenomena. Valja
upozoriti da u ovim studijama postoji realna
opasnost od ideologizacije deteta i detinjstva.
Umesto da služe otkrivanju istine o prošlosti, tj.
zabluda prošlosti, dešava se da ova istraživanja
služe davanju legitimiteta savremenim vladaju-
ćim ideološkim predstavama nudeći nam „navo-
dno proverene iskustvene istorijske činjenice"
(A. Milić, 1988:31). U tom smislu ideja o
modernoj društvenosti koja je detecentrična, a
koja mora biti ozbiljno proveravana, često se
legitimiše idejom o prošlosti koja je prema
detetu bila ravnodušna ili čak neprijateljska.
Na nivou prakse, sociolozi ukazuju na
prelaz od prakse „integrisanog" detinjstva u
difuznom i šarolikom svetu srednjevekovnih
6
domaćih zajednica u kome je dete stalno
prisutan ali istovremeni i nezapažen i sporedan
deo tog sveta u potpuno novu situaciju „segre-
gacije" deteta i njegovog sveta od sveta odraslih
i života zajednice. Ovaj proces izdvajanja deteta
koji istovremeno vodi ka „detecentričnom" dis-
kursu i organizaciji svakodnevnog života odvija
se uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja
moderne porodice, koja se i sama, sa jedne
strane povlači u svoju intimnu osobenost, a sa
druge odvaja od sveta javnih, privrednih i
političkih zbivanja i odnosa. Centar nove poro-
dičnosti koja je svedena na najuži reproduktivni
srodnički krug postaje dete kome se posvećuje
celokupna porodica: ukupnost porodičnog ži-
vota - ekonomske aktivnosti privređivanja vrše
se u ime zasnivanja nove buržoaske loze
nalsednika, koja se mora dokazati svojim radom
umesto aristokratske tradicije prenošenja privi-
legija; na drugoj strani, ukupan unutrašnji život
porodice organizuje se oko brige, rasta i razvoja
budućih naslednika. Pri tom žena dobija „pov-
lašćeni" zadatak da orgamzuje iznutra ovaj novi
porodični pogon orijentisan ka detetu.
Od kraja XVIII veka i početkom XIX
veka delom i kao posledica slabljenja religiozne
moralnosti dolazi do glorifikacije deteta u
okviru romantičarske vizije porodičnog doma,
žene posvećene materinstvu i deteta kao simbo-
la dobrote, nevinosti, neiskvarenosti i prirodno-
sti. Pri tom, naročito Arije insistira na prodoru
„nove osećajnosti", kao potpuno nove perspek-
tive kroz koju se odvijaju i doživljavaju odnosi
između deteta i njegove porodične okoline u
građanskoj klasi. Tu novu praksu odlikuju sve
snažniji izlivi nežnosti prema detetu, iskaziva-
nje topline i ljubavi prema njemu, u specifičnoj
vrsti govora koji odrasli neguju u odnosu prema
detetu (tepanje), ljubljenje i milovanje deteta,
zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje detetu
da se uključi u svakom momentu u komuni-
kaciju odraslih.
Međutim, dokazivanje promene u emo-
cionalnom odnosu i postupanju roditelja prema
deci u ovim istorijskim studijama predstavlja
izuzetno težak i ozbiljan metodološki problem.
Postavlja se pitanje da li su zaista roditelji u
srednjem veku bili neosećajni i ravnodušni pre-
ma svojoj deci, kakvim ih opisuju neki istraži-
vači (Lloyd de Mause), za razliku od novo-
vekovnih roditelja? Ili, pak, savremenim istra-
živačima koji polaze od gotovo „opsesivne"
potrebe za iskazivanjem ljubavi kod savremenih
roditelja, nekadašnji uzdržaniji stav roditelja iz-
gleda kao hladna bezosećajnost ili čak i surovo-
st prema deci? Drugo, postavlja se pitanje na
temelju kakvih saznanja, kakvih znakova se
može uopštavati o nastupanju „nove osećaj-
nosti", odnosno o postojanju „bezosećajnosti" u
odnosima prema deci i mladima u prošlosti.
Dokazivanje „osećajne klime" je veoma težak i
složen, a u nekim slučajevima i nemoguć zada-
tak i za savremena društva, a nekmoli za istraži-
vača prošlosti koji raspolaže sa veoma suženom
i fragmentarnom emprijskom evidencijom,
pogotovu u ovoj sferi društvenih odnosa.
Osim toga, istorijska istraživanja pate od
jednog ozbiljnog sociološkog nedostatka. Ona
se u prvom redu bave detetom i porodicama
viših i najviših društvenih slojeva u prošlosti iza
kojih je ostala bogata istoriografska građa. Po-
stoji opasnost da se na osnovu ove delimične
slike generalizuje za društvo u celini, da se na-
javljuje „novi", „moderni", „generalni" obrazac
prakse detinjstva i ponašanja prema detetu. Op-
štost tog novog obrasca upravo mora biti dove-
dena u pitanje iz jednog specifičnog ugla. Nai-
me, većina dosadašnjih studija detinjstva ne ba-
vi se očiglednim raskorakom u pristupu i shva-
tanju detinjstva i deteta koje postoji između
„osećajne" porodice i „brutalne" škole u eri
nastupanja modernosti. To se može pripisati
nedovoljnoj sociološkoj diferenciranosti pristu-
pa novom fenomenu detinjstva koji je očito
oblikovan od samog početka od različitih društ-
venih nosioca i sa različitim interesima i name-
rama u vidu.
Postavlja se pitanje koje su društvene
snage nosioci ovog društvenog prevrata u odno-
su prema deci i prema porodici u celini? U ime
kakvih i čijih interesa one nastupaju, kakva su
njihova shvatanja društva, čemu teže i nadaju se
u budućnosti? Dok Arijes ili Stoun (L. Stone,
1960) prve začetke promena lociraju u arist-
okratske krugove kasnog feudalizma, dotle dru-
gi autori isključivo ukazuju na buržoaziju kao
nosioca tih kretanja (Demos, 1970, Donzelo,
1979 i dr.) Podjednako ostaje nejasno koji se
procesi nalaze u osnovi ovih kretanja: da li su to
urbanizacija i industrijalizacija, migracije, nuk-
learizacija porodice, skolarizacija života dece,
religijske reformacije i transformacije?
7
 Najmanje je, ipak do sada, postignuto na
planu razumevanja „dečjeg sveta" ili „kulture
deteta" i zakonitosti na kojima se oni
konstituišu. Ovde u najvećoj meri nedostaju
saradnja sociologa, psiholga, pedagoga i antro-
ploga. Veoma malo su proučavane dečije pred-
stave o svetu, stavovi prema okolini koja ih
okružuje: porodici, vršnjacima, školi, nastavni-
cima. Ovde, takođe, spadaju proučavanja deči-
jeg vremenskog budžeta, kao i dečijeg prostora,
načina odmaranja, zabave, druženja, komunika-
cije, te naročito u savremenim društvima
ogromne mas-medijske produkcije namenjene
isključivo ili prvenstveno deci; ispitivanje deči-
jih „moda" i stilova života i načina kako ove
prakse bivaju proizvedene i prihvaćene od same
dece. (J. Zinnecker und R. Silberreisen, 1996).
Studije detinjstva bez obzira na teorijske
razlike dokazuju, međutim, značaj povezanosti
novog koncepta deteta i moderne nuklearne
porodice. Pokazuje se da već od proto industri-
jskih oblika porodične modernizacije, nuklearna
porodica predstavlja jedinstvenog idejno-ideolo-
škog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspo-
stavljanju, prihvatanju i širenju nove organi-
zacije i načina života koji sobom nosi procvat
kapitalizma na evropskom tlu a u okviru koga
dolazi i do širenja prostora i razumevanja za
potrebe deteta i detinjstva. Upravo tu tezu
nastojaćemo da preispitamo sa raznih strana u
narednom odeljku.
3. Porodica usredištena ka detetu.
Stvarnost i mit
Od početka 20 veka dete dospeva u centar
svih porodičnih zapleta. To se pre svega duguje
Frojdovom otkriću ranog seksualnog razvoja
dece i problema koji taj razvoj stvara za
stabilizaciju odrasle ličnosti. Sa druge strane,
sociološka teorija u svojim glavnim teorijskim
razmišljanjima stavlja proces socijalizacije u
središte društvene reprodukcije. Parsons će tako
u svom stanovištu koje sintetizuje uvide Frojda,
interakcionizma i funkcionalizma u jedinstven
poged, postaviti porodicu kao centralni agens
procesa socijalizacije dece u društvu. Pri tom je
taj proces osnovni za internalizaciju i afirmaciju
socio-kulturnih vrednosti društvenog sistema u
sistemu ličnosti pojedinaca, pa prema tome za
obnavljanje i učvršćivanje svakog savremenog
društvenog sistema. Porodica i dete tako postaju
u savremenom teorijskom diskursu osnovne ose
na kojima se gradi integracija i kohezija
društvenih zajednica.
Moderna porodica od početka 20. veka
biva postepeno rasterećivana od nekadašnjih
brojnih funkcija koje su članovima uzmale naj-
više energije i vremena (proizvodnja, odbrana,
zaštita, staranje) pa može objektivno da se
daleko više posveti svom najslabijem članu -
detetu. Ali ovaj preokret nije istovremeno nužan
i dovoljan uslov za prevrat u odnosu prema
detetu i njegovoj ukupnoj društvenoj poziciji.
Naprotiv, ima dovoljno suprotnih dokaza na
osnovu kojih se može tvrditi da bez obzira na
savremenu „detecentričnost" porodice i društve-
ne zajednice, moderno društvo i porodica pred-
stavljaju „neprijateljsku sredinu" za dete, više
nego što su to bila društva u prošlosti (L. Wilk,
1990). U stvari, kao što se moderna porodica i
roditelji u njoj nalaze razapeti između neuskla-
đenosti i protivurečnosti modernog društva,
tako isto se dešava i sa decom. Neke od tih
glavnih protivurečnosti ćemo ovde analizirati.
3.1. Dete kao vrednost: od „uspešnog
projekta" do „nostalgije"
Detecentričnost kao praksa porodica i
ponašanje i stav roditelj a u dobroj meri se
zasnivala, kao što smo već konstatovali, na
novoj proceni deteta kao vrednosti. Ali u čemu
se nalazila ta novootkrivena vrednost deteta u
građanskoj civilizaciji? Bilo bi brzopleto da se
ona isključivo traži i pronalazi iz ugla ekonom-
ske cene i isplativosti investicija u dete, kako se
u svetu preduzetništva posmatraju sve stvari i
odnosi. Ali sigurno daje taj aspekt bio snažno
prisutan ali u nešto modifikovanijoj i proširenoj
formi u odnosu na čisto ekonomističko proce-
njivanje. Dete je u modernoj porodici imalo
značenje „životnog projekta" roditelja: deca su
postala „naš ljudski kapital, naša budućnost"
(Chris Jenks, 1996:14), odnosno ekonomskim
jezikom rečeno naša „investicija u budućnost".
Ovakav koncept deteta na strani roditelja podra-
zumeva bezgranično podređivanje roditelja inte-
resima deteta, odnosno žrtvovanje za dete. Ali
isto tako na strani deteta ovakav koncept deteta
8
pretpostavlja zavisnost deteta od roditelja, več-
nu zahvalnost roditeljima, detetovu pasivnost i
prezaštićenost.
Takav stav i odnos prema deci proizvodio
je čitav niz protivurečnih posledica u društvu,
porodici i u položaju same dece u fazi zrelog
kapitalizma kao što su:
1. Suprotnost između visokih ekonomskih
troškova izdržavanja dece i njihove neodgo-
varajuće društvene cene, a stoje roditelje dovo-
dilo u situaciju raskoraka između mogućnosti i
očekivanja.
2. Suprotnost između detecentričnog sveta
porodice i segregacije deteta u društvenom sve-
tu odraslih, počevši od školskog sistema pa
nadalje.
3. Ambivalentan odnos između emociona-
lne zaštićenosti deteta i socijalne pasivnosti koja
je imala za posledicu ne tako retke situacije
radikalizacije mladih i omladine kao socijalnog
segmenta detinjstva i odrastanja deteta u mode-
rnim zapadnim društvima. Najspektakularnija i
višestruko posledična od tih pobuna jeste 1968.
godina sa kojom dolazi i do završnice u ovoj
etapi društvene konstrukcije deteta i detinjstva.
Od kraja 60-ih nastupa nova faza u
razvoju koncepta i vrednosti deteta koja umesto
roditeljskog i društvenog delovanja ,,u ime
deteta" nastoji da uspostavi dete kao subjekat
vlastitog činjenja. Naravno da je ovo lakše reći
nego učiniti, pa otuda teorije deteta i detinjstva
koje nastoje da se izgrade na takvoj paradigmi
pate od apstraktnosti i neodređenosti budući da
im nedostaje adekvatna konceptualizacija „sub-
jekta" koga promovišu. Naime, nauka još uvek
nije u stanju da dovoljno razumljivo protumači
Jezik" detinjstva
Uprkos ne malim preprekama na uspo-
stavljanju takvog gledišta, može se ipak utvrditi
da je osnovna konceptualna i stvarna promena
sadržana u „figurativnom ključu" (M. Mead,
1979) tj. kao partnerstvo dece i roditelja u
porodci, dece i odraslih uopšte. Ali dok izgleda
da se na partnerski odnos deca lako usmeravaju
jer to leži u „prirodi" njihovog statusa i potreba,
u slučaju roditelja ova nova orijentacija zahteva
mnogo više napora i samokontrole nego što su
oni na to navikli.
U ovom kontekstu svakako treba pome-
nuti zanimljivo gledište poznatog istraživača
detinjstva Krisa Dženksa (Chris Jenks) koji nov
odnos prema detetu postmodernom društvu
tumači kao „nostalgično" prizivanje prošlosti od
strane odraslih u kom stavu dete zapravo repre-
zentuje taj izgubljeni svet sigurnosti, ugodnosti i
topline.
U odnosu na moderno društvo, postmo-
demo društvo se predstavlja kao društvo „rizi-
ka" (Beck, 1992) koje traži stalnu refleksivnu
reprezentaciju sopstva koja nema više za svoje
utočište niti fiksirane prostore niti fiksirane
identitete. Otuda se dete u toj „nostalgičnoj"
potrazi fiksira „kao ljubavnik, supružnik, prijtelj
i drugar sa posla i najednom drugačijem nivou
kao simbolička reprezentacija samog društva"
(Ibid, 1996:20). Odrasli pokušavaju koz identi-
fikaciju sa detetom u sebi da prevaziđu strahove
i napetosti nesigurne današnjice.
Ali u tom „nostalgičnom" ključu, prema
ovom autoru leži i dvosekli mač odnosa prema
detetu u današnjici: sa jedne strane nastojanje da
se detetu omogući autentični i samostalni raz-
voj, ali sa druge strane i povećano iskorišća-
vanje, zloupotrebe i zlostavljanje deteta u situa-
ciji bespomoćnosti odraslih. Na ove aspekte
vratićemo se pri kraju ovog odeljka.
3.2. Deca kao društveno bogatstvo
i redukcija nataliteta
Dok u savremenim društvima preovlađuje
ideološka orijentacija usmerenosti ka deci,
istovremeno dolazi do stalnog i sve većeg
opadanja nataliteta i fertiliteta u razvijenim
zemljama. Demografi, ekonomisti, sociolozi i
svi ostali stručnjaci slažu se da je prvenstveni
uzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertiliteta
koje čak idu ispod nivoa potrebnog za obnav-
ljanje stanovništva u pojedinim zemljama, re-
zultat ogromno uvećanih troškova u podizanje
dece, tj. ulaganja koja su neophodna da bi se
dete izvelo na put samostalnosti. Često izrican
stav da su deca „najveće bogatstvo" nije samo
metafora, kojom se iskazuje promenjeni vredno-
sni sistem u savremenoj porodici i društvu koji
dete tretira kao vrhunsko dobro, već je reč o
stvarno visokoj ceni koštanja deteta. Troškovi
odgajanja deteta su u poslednjoj polovini veka
izuzetno porasli te sa ekonomskog stanovišta
dete zaista nosi u sebi veliku vrednost.
Kada je reč o individualnim porodicama
9
one ne očekuju, niti računaju sa fman-sijskim
povraćajem uloženih sredstava u podizanje i
odgajanje dece. Dobrim delom i zato što deca
više ne predstavljaju u porodici radni resurs.
Empririjska istraživanja pokazuju konstantno
opadanje učešća dece u obavaljanju kućnih
poslova unazad od II svetskog rata, sa tenden-
cijom da to opadanje postane još jače u meri u
kojoj dolazi do opadanja ruralnih porodica i
porasta obrazovanih žena. (F. Goldscheider and
L. J. Waita, 1991:169-170).
Ipak, optimizam u pogledu redukcije
radnog iskorišćavanja dece mora da splasne ako
se imaju u vidu činjenice iz celog sveta, a ne
samo iz njegovog najrazvijenijeg dela. Istraži-
vači danas upozoravaju na širinu problema eks-
ploatacije dečijeg rada naročito u polurazvi-
jenim periferijskim zemljama, mada ne samo u
njima. Tako se raspolaže sa podatkom o 60
miliona dece do 14 godina starosti koja su
registrovana kao radna snaga. Ali to je samo vrh
ledenog brega! Koliko ih još ima neregistro-
vanih? (J. Qvortrup, 1985:129).
No, uz pretpostvaku da se finansijski dug
dece prema roditeljima ili mlađih prema stari-
jima može bar delimično namiriti, postavlja se
pitanje jednog duga koji ostaje trajno neizmiren.
Reč je o afektivnom dugu deteta prema rodite-
ljima koji ostaje nepodmiren (F. Bimbi, 1992:
149). Na sličan način stvar argumentuje nešto
ranije jedna drugi istraživač koji ukazuje da se
deca na Zapadu doživljavaju kao emocionalno
neprocenjivo dobro što od roditelja traži veoma
visoka ulaganja i intenzivno emocionalno
uključivanje (V. A. Zelitzer, 1985).
Raskorak između ulaganja i troškova, bilo
daje reč o ekonomskom ili emocionalnom bu-
džetu roditelja vodi ka značajnom smanjenju
fertiliteta i nataliteta. No, to nisu i jedini uzroci.
Često se ističu i drugi kao zapošljavanje žena i
afektivno zasićenje roditelja sa jednim detetom.
Moglo bi se zaključiti da pad nataliteta ima za
posledicu veću brigu i bolji standard dece u
savremenom društvu. No, to je tačno samo do
izvesne mere i za isvestan deo porodica, ali
nikako za sve.
3.3. Ekonomsko blagostanje deteta naspram
ekonomske zavisnosti i siromaštva
Nema sumnje da u ekonomskom pogledu
i bar što se tiče razvijenih zemalja, deca danas
uživaju prave blagodeti. Ne samo da se roditelji
trude individualno da obzbede optimalne (ako
ne i maksimlane) materijalne uslove za njihovo
odrastanje (ishrana, stanovanje, oblačenje, ško-
lovanje, zabava) već tome u susret ide i moder-
na „država blagostanja" koja na različite načine,
direktno i indirektno nastoji da participira u tro-
škovima porodica oko izdržavanja dece. U sus-
ret dečjem „blagostanju" ne sumnjivo ide i
moderna potrošačka civilizacija koja u deci
nalazi i preko njih stvara obrasce masovne pot-
rošnje naročito u sferi dokolice i zabave. Deca i
omladina su danas postali najatraktivniji konzu-
menti masovne industrije potrošnih artikala oko
čije naklonosti se takmiče najmoćnije industrije
sveta. Kao masovni potrošači deca i mladi su
danas u stanju ne samo da zadovolje obogaćen i
proširen repertoar svojih osnovnih potreba već
im obilje omogućava da veoma rano počnu da
samostalno izgrađuju vlastiti ukus i identitet.
Ali to su samo prividno blagostanje i
sloboda izbora. Iza potrošačkog obilja za decu
stoji njihova potpuna finansijska i ekonomska
zavisnost koja se sve više produ-žava u meri u
kojoj se širi fenomen „produžene mladosti".
Tako se može reći da dečji i omladinski konzu-
merizam počiva na staklenim nogama dečije i
omladinske finan-sijske nesamostalnosti i finan-
sijske (ne) moći roditelja čije zarade i standarda
sve teže mogu da prate visoka potrošačka
očekivanja koje razvija podkultura mladih. U toj
situaciji jedan deo mladih čije finansijske mo-
gućnosti ne dozvoljavaju praćenje tog standarda
dolaze u sukob sa društvom pokušavajući da
nelegitimnim i nelegalnim sredstvima ostvare
ove potrošačke standarde. Otuda sve veći deo
mladih koji kreće stazama maloletničke delin-
kvencije, narkomanije, alkoholizma i drugih
devijatnih ponašanja.
Potrošačko obilje razvijenih društava pri-
kriva ozbiljnu egzistencijalnu ugroženost dece
koja se ogleda u sve rasprostranjenijem siroma-
štvu koje pogađa ne samo decu u većem delu
nerazvijenog sveta već i sve veće segmente dece
u najrazvijenijim društvima. Prema uporednoj
studiji životnog standarda dece u deset OECD
zemlaja došlo se do otkrića „novih i suptilnijih
formi deprivacije dece" (Kennnedv et ali.,
1996:145). Među tim zemljama Amerika poka-
10
zuje „zapanjujući" obim siromaštva dece (Ibid,
152)s tj. ona je zemlja koja prema svim poka-
zateljima ima nadprosečan broj dece ugrožene
siromaštvom u odnosu na ostale posmatrane
zemlje. Švedska prema istom posmatranju stoji
daleko ispred svih ostalih po visini standarda
koji uživaju najmlađi, dok se ostale zemlje
grupišu u sredini.
Veličina dečijeg standarda odnosno
siromaštva u značajnoj je korelaciji sa nenov-
čanim doprinosima koji dolaze od države blago-
stanja i njenih agencija u vidu različitih pro-
motivnih zaštitinih mera prema deci i porodi-
cama. Pa ipak, uprkos rastu državnih davanja i
ukupnom porastu životnog standarada, istraži-
vanje beleži kontinuirani porast dece ugrožne
siromaštvom. To se dovodi u vezu sa porastom
jednoroditeljskih porodica, sa jedne strane i
porastom nezaposlenosti, što najviše pogađa
majke upravo iz jednoroditelsjkih porodica.
Tako možemo da konstatujemo još jednom
kako se reprodukcioni krug siromaštva, bede i
eksploatacije zatvara u ženskoj podčinjenosti i
eksploataciji.
Napokon, ovde treba ukazati na još jedan
kontrast koji pogađa blagostanje dece u savre-
menom svetu. To je Činjenica koju su već 80-ih
godina uočili demografi (a koju sada ističu sve
više sociolozi i ekonomisti. Reč je o tome da
dolazi do kompeticije između najstarije i
najmlađe populacije u razvijenim društvima oko
podele značajnih budžetskih sredstava namenje-
nih socijalnoj sigurnosti i standardu stanov-
ništva. Kako, sa jedne strane, najstariji deo
popualcije ne samo da postaje brojčano sve veći
u odnosu na najmlađi i sa druge kako on još
uvek raspolaže većim uticajem i moći, to se
raspodela odvija tako da udeo potrošnje ovog
dela stanovništav postaje sve veći u odnosu na
udeo potrošnje namenjene deci i mladima.
(Kennedy et ali 1996).
3.4. Deca između porodične ljubavi i učene
U savremenoj porodici „okrenutoj deci"
roditelji žele da kroz decu ostvare svoje emo-
cionalno i ljudsko ispunjenje, dok sa druge
strane od dece očekuju da upravo zato što u njih
toliko ulažu zadovolje svoja unapred postav-
ljena očekivanja i ciljeve. Pri tom se ljubav,
emocije, nežnost, majčinska toplina, bliskost
često i nesvesno instrumentalizuju od strane
roditelja da bi se ostvarili određeni pozitivni
odgovori dece, tj. postignuća koja se od njih
očekuju. (Arnold. W. Green, 1960). Instrumen-
talizacija ljubavi kod dece proizvodi povratni
efekat otpora prema roditeljima, nepoverenje,
agresivnost ili povlačenje kao ponašajne simp-
tome nezadovoljstva. Neki savremeni istraživači
su skloni da govore o „familizaciji" deteta, u
smislu neke vrste porodične posesivnosti i eks-
kluzivizma kada su u pitanju deca i njihovo
osamostaljivanje.
Porodice su sklone da preuzimaju na sebe
sve više obaveza odgovornosti i troškova oko
dece, a deca sve više postaju zatvorena i vezana
za porodicu, te postaju nevidljiva za društvo, tj.
vidiljiva samo iz perspektive porodice i za
porodicu. Familističku praksu danas podstiču i
određene političke snage u savremenim razvi-
jenim društvima. Prema mišljenju britanske
naučnice, takva ideologija i politika, poznata
kao tačerizam, nastojala je da decu što više izo-
luje i zatvori u porodicu umesto da ih otvori
prema svetu i pripremi za njegovu složenost i
kontradiktornost. (J. Brannen, 1992).
3.5. Produžena nezrelost i pravna
individuacija
U modernim društvima pravna, formalna
zrelost i samostalnost mladih ljudi je skraćena u
odnosu na 19. vek, ali i premoderna društva,
ukoliko se ima u vidu da u tim društvima mladi
do smrti svojih roditelja nisu bili samostalni ili
nisu mogli da upražnjavaju neka pravna svoj-
stva (pravo raspolaganja imovinom i si.). U tom
pogledu mladi danas sa 18 godina stiču sva
prava pravnog subjekta, a neka prava im se
priznaju i pre napunjenih 18 godina. No, sa
druge strane, ovoj ranijoj pravnoj zrelosti mla-
dih objektivno se suprotstavlja situacija „produ-
žene mladosti", odnosno produžena ekonomska
i fmansijska zavisnost mladih ljudi zbog sve
dužeg školovanja koje mlade u pojedinim
profesijama onemogućava da do svojih srednjih
godina steknu nezavistan profesionalni status u
društvu (lekari, pravnici, inžinjeri itd.). Osim
toga, i kada završe školovanje sve je veći broj
mladih ljudi koji ne mogu da dobiju zaposlenje,
11
pa stoga njihova pravna sloboda i jednakost
ostaju nerealizovani.
Sa druge strane, savremeno društvo insi-
stira na pravnoj individuaciji pojedinaca od niji-
hovog najranijeg doba, tako da se danas uveliko
uvodi korpus normi dečjih prava u normativne
sisteme kako pojedinih društava, tako i među-
narodne zajednice. Pravna samooblikovanost
dece ne znači da su ona samo korisnici prava
koja idu u njihovu korist; deca sve češće postaju
predmet specifičnog normativnog uobličavanja
koje ide protiv njihove autonomnosti i
kreativnosti. Ako pogledamo vek unazad, onda
možemo da konstatujemo da moderno društvo
nije poznavalo toliko oblika krivično pravne
odgovornosti dece i maloletnika, kao stoje to
slučaj sa savremenim pravom. Ali još više od
pravnih normi decu danas ograničavaju, usme-
ravaju, disciplinuju i standardizuju razne vrste
nepravnih normi kao što su zdravstveni,
psihološko-psihijatriski, pedagoški i škoski pro-
pisi. Pod izgovorom brige za dečji razvoj, savre-
meno pravo i druge regulativne institucije fak-
tički sužavaju i osiromašuju razvojni pluralitet
dece i mladih uprkos povećanju materijalnog
standarda.
3.6. Kulturna segregacija i paternalizam
nasuprot autentičnosti
Škola je prvi i najsnažniji kulturni moder-
ator koji decu segregira u odnosu na odrasle i
socijalni svet uopšte. „Zaštićeni prostori i nad-
gledane aktivnosti" (Fuko) ograničavaju razvoj
komptencija kod dece, smanjuju složenost
interakcija sa socijalnim svetom na vršnjačke
grupe, fragmentiraju svet deteta i njegovu moć
da samo sebe vodi i kontroliše. (L. Qvortrup et
ali., 1994 Engelbert et ali.). Ali škola je samo
jedna u nizu kulturnih institucija koja kroz
legitimirani društveni paternalizam vodi formi-
ranju zasebnosti dečjeg sveta, njegovoj prakti-
čnoj izolaciji i segregaciji od sveta odraslih i
društvenog života. Neki pedagozi i psihilozi u
takvom dejstvu školske ustanove vide barijeru
za razvoj dečje kreativnosti ali i slobodnije
integracije u društvo te zahtevaju „ukidanje
škole" (Ivan Ilich), ili zamenu njenih rigidnih
didaktičkih obrazaca slobodnom samorazvoj-
nom igrom (Summer Hill projekat). Međutim,
ovakva shvatanja nisu naišla na veće društveno
razumevanje i odobravanje.
U poslednjem veku škola je učinjena
manje represivnom u odnosu na njenu 19-
vekovnu prethodnicu, ali njeni osnovni nedo-
staci nisu uklonjeni (izolacija mladih, rutinira-
nost, komformizam i si.). Otuda se medu mladi-
ma iz društvenih slojeva sa margina društva sve
češće ispoljava agresivnost prema školi, zato što
im ona ne nudi mogućnosti za integraciju u
društvo, a niti pruža mogućnosti da zadovolje
autentične mladalačke potrebe i interesovanja.
Sličan dvostruki efekat i uticaj imaju i
druge sve brojnije i raznovrsnije ustanove kultu-
rne potrošnje dece kao što su dečji film, knjiga,
pozorište, novine, mas mediji, televizija, video i
kompjuterski programi i igre. Sa jedne strane,
svi oni pomažu komercijalizaciju sveta mladih,
ali sa druge strane, otvaraju prostore dečje i
omladinske kreativnosti i autonomije. U
sličnom dvostrukom odnosu prema svetu mla-
dih nalazi se i svet sporta i sportskih aktivnosti,
pri čemu profesionalizacija i komercijalizacija
sporta ipak sve manje pomaže omasovljenju
sporta kod mladih.
4. Brakovi bez dece
Traumatizacija roditeljstva sa jedne
strane, ali i opšta tendencija segregiranja dece iz
društva odraslih, jasno je uočljiva kroz trend
porasta u drugoj polovini XX veka alternativ-
nog porodičnog oblika „brakova bez dece". Sa
njihovim porastom i sama institucija braka
definitivno menja svoj sadržaj i funkciju, o
čemu je već ranije bilo govora.
Trend rasta jasno je vidljiv u slučaju
Nemačke gde se od 8, 4% učešća ovih brakova
u 1899, njihovo učešće penje na 18, 0% u
periodu 1973-77, a pretpostavlja se da će se
krajem veka njihovo učešće ustaliti na čitavih
20,0%, tj. jednu petinu svih brakova. (R. Nave-
Herz, 1989:241). Prema istoričarima porodice,
masovnija pojava ovog oblika predstavlja veliko
istorijsko pomeranje budući daje „'brak bez
roditeljstva' u principu bio stran staro-
evropskom svetu" (Mitterauer, 1979:21). U tom
kontekstu treba imati u vidu da sam izraz „brak
bez. dece" ili „neroditeljstvo" sadrži značajan
stepen diksriminacije i negativnog etiketiranja,
12
ali nauka za sada ne raspolaže nekim
neutralnijim izrazom. S obzirom na potencijalne
mogućnosti promena u individualnim biogra-
fijama (razvodi, ponovno stupanje u brak, koha-
bitacija i si.) „brak bez dece" predstavlja u
dobrom delu životne istorije pojedinca samo
aktuelno stanje koje je podložno izmenama.
Otuda se u istraživanjima ovog fenomena post-
avlja značajno pitanje razgraničenja odnosno
definisanja pojave. Nemačka autorka predlaže
da se pod „brakom bez dece" tretiraju situacije
kada venčani partneri nemaju bračno priznatu
decu i ne žive zajedno sa decom u istom doma-
ćinstvu. Ova definicija ima u vidu socijalno
roditeljstvo, a ne i biološko (R. Nave-Herz und
Markefka, 1989:378).
Međutim, teškoće u definisanju ove poja-
ve proizilaze iz još jednog značajnog momenta:
utvrđivanje uzroka nastanka i opstanka ovih
brakova tek omogućava uspostavljanje stvarne
predstave i stanja u pogledu učešća i rasta ove
pojave u savremenim društvima. Već citirana
nemačka istraživačica ukazuje na pet tipova
„brakova bez dece" sobirom na način i uzroke
njihovog nastanka. To su:
A. Medicinski 1. organski uzroci
razlozi: (biološk
i sterilitet)
2. psihosomatski
uzroci
B. Svesno i planirano
3. doživotno bez
odbacivanje dece
roditeljstva: 4. odricanje na
određeni rok
C. Još neispunjena
želja za 5. prolazni,
decom privremeni brak
bez dece.
U ovom momentu zanemarićemo razloge
medicinski uzrokovanog steriliteta i njegove
savremene rasprostranjenosti. Samo ćemo
ukazati da prilikom ocene o udelu tih uzroka
treba imati u vidu izuzetno snažan porast
medicinskih saznanja i tehnoloških dostignuća
koja omogućavaju ukljanjanje organskih, pa čak
i psihosomatskih uzroka steriliteta partnera.
Za nas je svakako najinteresantnija
kategorija brakova koji svesno i planirano ili na
neodređeni rok odlažu roditeljstvo ili žele da ga
se potpuno liše. Prema istraživanju nemačke
autorke, osnovni razlog ili motiv za takvo
ponašanje leži u ambivalentnoj situaciji žena
koje se odlučuju na ovaj korak a koje žele da
ostvare karijeru i visoke zarade sa jedne strane, i
sa druge, koje smatraju da roditeljstvo odnosno
materinstvo podrazumeva potpuno posvećivanje
deci, tj. prestanak rada i zarađivanja. Odustaja-
nje od dece u situaciji ovih suprotnih vrednos-
nih orijentacija, prema ovoj autorki, znači u
stvari određenu vrstu strategije rešavanja inter-
nog konflikta (R. Nave-Herz und Markefka,
1989:383). Ista autorka, međutim, ukazuje da
postoji i obrnuta vrsta ustručavanja žena od
rađanja, a to je u situaciji nezaposlenosti i čeka-
nja na posao, što u svojoj ukupnosti ukazuje da
u slučaju žena još uvek nije prevaziđena ideo-
loška i stvarna suprotnost između rada i poro-
dice. Jedna američka autorka koja se takođe
dugotrajno bavila dobrovoljnim lišavanjem od
roditeljstva u braku konstatovala je na osnovu
više američkih istraživanja da je primarni motiv
(u 79% ispitivanih slučajeva) sloboda od
odgovornosti za brigu i staranje o detetu i odatle
više prilika za samoispunje-nje i spontanu mo-
bilnost pojedinca odnosno partnera. Sa mnogo
nižom učestanošću pojavljuju se motivi ostvari-
vanja većeg zadovoljstva i razumevanja u brač-
noj zajednici, ženina karijera, novčane predno-
sti, pa i do takvih motiva kao stoje mišljenje
daje savremeni svet uopšte nepovoljan za decu i
njihovo odrastanje. (Sh. Houseknecht, 1987).
Istraživanja i u Nemačkoj i u Americi
ukazuju, međutim, da „brakovi bez dece" u
svom bližem i daljem društvenom okruženju
nailaze i danas na dosta predrasuda, negativnog
etiketiranja, pa čak i diksriminacije. Tako, na
primer, u nekim nemačkim federalnim država-
ma supružnici bez dece plaćaju mnogo veće
poreze na svoje prihode, što predstavlja svakako
jedan vid društvenog i državnog sankcionisanja
takvog ponašanja. Ali ovakvom predrasudnom
stavu podležu i sami praktičari ove forme braka,
budući da pristaju da svoju situaciju sameravaju
„normalnom obrascu" braka sa decom, zbog
čega na svoj brak gledaju kao Još uvek nedo-
13
vršen" odnos, odnosno „ometenu porodicu", a
ne kao na alternativnu životnu formu i legitimni
individualni izbor. (Nave-Herz und Markefka,
1989:385).
5. Zlostavljanje dece u porodici
U ovoj raspravi oganičićemo se na pos-
matranje zlostavljanja dece u porodici, mada u
savremenom društvu izvan porodice postoji
čitav niz drugih oblika zloupotrebe dece, počev-
ši od eksploatacije u radu, preko dečje prosti-
tucije, prošnje, narkomanije, trgovine dečjim
organima itd. Za najveći deo dece na svetu
siromaštvo je osnovni problem koji determiniše
sve ostale oblike zapostvaljanja i zloupotrebe
dece izvan ali i u porodici.
Problem zlostavljanja dece u porodici je
delikatan problem sa kojim se teško hvata u
koštac jer je uglavnom nevidljiv. Otuda se
nauka sa njim suoučava sa velikim zakašnje-
njem. Prema pregledu koji je obavljen za vodeći
stručni časopis u sociologiji porodice u periodu
od 1939. do 1970. godine nije mogao da se
pronađe naslov koji je sadržavao reč nasilje u
porodici. (O 'Brien, 1971). Slobodno se može
tvrditi daje neosetljivosti nauke za ovaj problem
doprinela njena temeljna ideologiziranost koja
je proizvodila samo glorifikaciju pozitivnih
porodičnih vrednosti a odbacivala da sagleda
neprijatne strane života u savremenoj porodici.
U Americi je 1962 medicinski potvrđen
simptom „pretučenog deteta" (Kempe, C. H. et
ali), a tek 1970. godine se pojavljuje prva socio-
loška studija koja na nacionalnom uzorku ras-
pravlja o pojavi, nastoji da utvrdi uzroke, obim i
moguće poristupe sanaciji i terapiji pogođenih
porodica i dece (David E. Gil). Ovaj autor daje i
prvu definiciju zlostavljane dece u porodici koja
je široko prihvaćena a glasi: „fizičko zlostav-
ljanje dece je namerna upotreba fizičke snage ili
namerno propuštanje da se učine neke radnje od
strane roditelja ili drugog staratelja u toku inter-
akcije sa detetom u toku njegovog odgajanja
koji imaju za svrhu da se dete povredi, ozledi ili
uništi". (1973:115). Razlog što se toliko odugo-
vlačilo sa „otkrivanjem" pojave i raspravama o
njoj u akademskim krugovima i široj javnosti,
leži u postojanju još uvek snažne kontradikcije
u sameravanju odnosa privatnosti i javnosti u
modernoj porodici.
Uzorci ispitivanih porodica najčešće
potiču sa klinika ili iz sudske prakse, te prema
tome nisu reprezentativni za populaciju. Pošto
pre 1970. ne postoje nikakva pouzdanija sazna-
nja o pojavi, to je veoma teško njeno
hronološko praćenje i upoređivanje. Sve ovo
upozorava da postojeća saznanja o rasprorstra-
njenosti pojave u razvijenim društvima treba
uzeti sa krajnjom rezervom. Procene se kreću
od optimističkih 6000 slučajeva godišnje za
Ameriku (Gil, 1971), do realističnije ali i zapa-
njujuće cifre od 100. 000 slučajeva godišnje
(Lights, 1974) na bazi ponovljene ankete. Empi-
rijska ispitivanja roditelja da li i koliko upotre-
bljavaju batine u disciplinovanju dece donelo je
najpreciznije podatke za procenu, s tim što su iz
uzorka izostavljenje jednoroditeljske porodice.
Prema podacima iz jedne američke studije,
približno troje od 100 dece godišnje je tučeno,
udarano i šamarano od strane svojih roditelja
dok je osam od sto imalo bar jednom takvo
iskustvo u svom detinjstvu. Napokon, troje od
100 dece je odrastalo pod stalnim roditeljskim
pretnjama nožem ili pištoljem, a isti procenat je
imalo i prilike da oseti upotrebu ovih sredstava
na sebi. (S. K. Steinmetz: 1987:736). U Nemač-
koj, prema empirijskim istraživanjima u anke-
tama oko 8% nemačkih roditelja priznaje daje
tuklo svoju decu (L. de Mause, 1974: 42).
Nema mnogo teorijskih pokušaja da se
ova pojava objasni. Oni uglavnom počivaju na
teorijama koje naglasak stavljaju na indivi-
dualne činoce, sociopsihološke činioce i socio-
kulturne činioce. Prema jednom psihoanali-
tičkom uvidu u ovu pojavu konstatuje se daje
visoka brutalnost postupanja prema deci gotovo
civilizacijska odlika čoveka jer samo je druga
polovina ovog stoleća lišena izrazitijih oblika
ove vrste nasilja nad decom (Llozd de Mause,
1974). Ovaj autor smatra da se objašnjenje po-
jave nalazi i stalnom stavu neprijateljstva odras-
lih prema deci pošto im deca služe za projekciju
vlastitim strahova i neizvesnosti. To neprija-
teljstvo se ublažava ili počinje da nestaje kada
odrasli počinju da razumevaju vlastitete straho-
ve iz detinjstva i prestaju da ih projektuju na
svoju decu. U tom smislu psihoanaliza može da
posluži kao značajno preventivno sredstvo u
smanjivanju intenziteta i raširenosti ove pojave.
Ovo objašnjenje, bar što se tiče evropskog civi-
lizacijskog kruga, poziva se na ustanovljene
14
regularne prakse ritualnog žrtvovanja dece.
Takav slučaj je poslednji put zabeležen u
Evropi u Nemačkoj u 16. veku (Steinmetz,
1987:728). I u našoj kulturi zabeleženi su
primeri žrtvovanja dece, ali i rasprostranjeno
neprijateljsko držanje odraslih prema deci
(Žarko Trebješanin, 1991).
Najnovije objašnjenje porasta fizičkog
zlostavljanja dece nudi i teorija „nostalgičnog"
pristupa detetu od strane odraslih prema kojoj
dete simbolizuje prošlost koja nepovratno išče-
zava (Ch. Jenks, 1996). Ali ova teorija ipak više
objašnjava povećanu okrenutost društva i odras-
lih prema populaciji dece nego što objašnjava
pobude za njihovo masovno zlostavljanje.
Pretežnija su nastojanja da se ove pojave
objasne isključivo individualnom nepri-lagođe-
nošću ili nastranošću roditelja sa čim ne bi
smelo da se preteruje. Bez obzira koliko ovi
činioci bili stvarno prisutni u konkretnim poro-
dičnim situacijama, ne bi smeli da budu isk-
ljučeni širi društveni činioci koji omogućavaju
roditeljima takve zloupotrebe dece. Trebalo bi
voditi računa o empirijskim istraživanjima koja
upozoravaju daje zlostavljanje dece u porodici
„endemska pojava" (Gil, 1971: 127) jer se
upotreba sile u vaspitavanju tretira kao gotovo
normalno pedagoško sredstvo. Jedna druga
američka autorka podržava tezu da na poro-
dično nasilje utiče „socijalni okvir učenja agre-
sivnog ponašanja" (S. Steinmetz, 1987:. 750) te
smatra da za objašnjenje činjenice daje Amerika
jedna od zemalja sa najvećom zastupljenošću
zlostavljane dece u porodicama treba povezati
sa činjenicom daje to i zemlja sa najvećim
stopama kriminaliteta. Uopšte treba smatrati da
svi oblici društvene agresije koji su prisutni u
društvu utiču na povećavanje agresije u
porodici. O tome ubedljivo svedoče podaci iz
nesistematskih istraživanja u našoj zemlji koji
sasvim pouzdano ukazuju na povećavanje
intenziteta agresivnosti u porodicama u toku
ratova koji su se odvijali na bivšim jugoslo-
venskim teritorijama. (A. Milić, 1995, M.
Blagojević, 2000).
15
Poglavlje 2
Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva
Nenadić Mile
1. POJMOVNE DIMENZIJE DETINJSTVA
Sociologija najčešće polazi od stvarî koje na
prvi pogled izgledaju kao da su toliko jednostavne
da ne zavređuju da se pominju, da bi na kraju,
nasuprot svakom očekivanju, otkrila nešto što se
pokazalo veoma važnim i značajnim. Bolje reći,
za stvari koje na početku izgledaju kao da su
jednostavne, sociologija na kraju utvrdi da su
veoma složene ali da se naprosto radilo o
njihovom pojednostavljivanju. Gaston Bašelar
(Bachelard, Gaston) lepo kaže: „Ono što je
jednostavno uvek i isključivo je ono što je
pojedonostavljeno“.
Uključivanjem dobnih društvenih odnosa u
svoje analize sociologija postaje posebno moćan
oblik analize društva u celini. Ona je to pokazala i
u slučaju analiza rodnih odnosa. Epistemološku
distinkciju, koju je feministička teorija rodnih
odnosa uvela u sociološku analizu: da je pol
biološka, a rod društvena kategorija, možemo
primeniti i na dobnu perspektivu uzrasne
strukture, s tom razlikom da je uzrast biološka, a
dobnost društvena kategorija.
Između bioloških i društvenih činjenica
života ne može nužno stajati znak jednakosti, a
ipak se događa da se ove dve činjenice ujedinjuju.
Poput polnih društvenih odnosa i uzrasni odnosi
su veoma uobičajena stvarnost, i stoga se i oni
doživljavaju i predstavljaju kao da su prirodni.
„Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje
je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni
rad socijalizacije biološkog i biologizacije
društvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu
odnos između uzroka i posledice i čine da
naturalizovana društvena konstrukcija („rodovi“
kao polni habitus, /a mi bismo dodali i „doba“ kao
starosni habitus/) izgleda kao prirodna osnova
proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i
predstave o stvarnosti“ (Burdje, 2001:8). Dobnost
kao starosni habitus je nešto što je najprirodnije u
strukturi društva, prirodnije čak i od podele
između polova, a da i ne govorimo o podeli na
osnovu boje kože. Ukoliko podrazumeva borbu
protiv svih oblika vladavine, demokratija mora
uključiti i borbu protiv vladavine koja se
uspostavlja na osnovu dobnih društvenih odnosa.
Dobna perspektiva sociologije detinjstva je
uspela raskrinkati mehanizme i institucije koje su
odgovorne za pojednostavljivanje i vulgarizovanje
detinjstva kao biološke očiglednosti. Dobna
perspektiva kao novi pristup proučavanju
detinjstva polazi od epistemoloških pretpostavki
nove paradigme za sociologiju detinjstva, a koja
detinjstvo tumači kao kulturni proizvod određenih
društvenih uslova i odnosa (Prout and James,
2005:56-80). Ovom teorijskom pristupu je uspelo
da demontira procese koji su odgovorni za
pretvaranje istorije detinjstva u prirodu. Značenje
izraza „priroda“ ovde je izmenjeno. U ovom
slučaju izraz „priroda“ označava stav koji se ne
dovodi u pitanje, nešto o čemu se ne raspravlja,
što se uzima zdravo za gotovo. Sociologija je
uspela da se konstituiše kao naučna disciplina
upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti da svaki
stav o tome da su neki odnosi ili strukture
„prirodni“ dovede u pitanje. Paradigma o
detinjstvu kao društvenoj pojavi, instituciji kao
društvenom konstruktu ne znači da se njegovim
istorizovanjem treba obespriroditi dečji život.
Naprosto se radi o promeni pristupa, novoj
paradigmi koja polazi od pretpostavke da je
detinjstvo socijalni i kulturni konstrukt, a ne
biološka činjenica života.
Uvek postoji rizik da se određeni istorijski
mehanizmi i institucije – koji nisu prestajali u
toku istorije da biološke činjenice izvlače iz
istorije – uzimaju kao privilegovani predmeti i
tumače kao da su „prirodni“. Dečji vrtići, škole,
mediji, internet i druge hiper-organizovane i
kurikularne totalne ustanove su privilegovane
kulturne institucije koje kao dečje okruženje mogu
osnaživati faktore novog isčezavanja detinjstva.
Deca ne mogu poput odraslih definisati svoje
okruženje kao carstvo kojim oni gospodare. Ono
im se uvek spolja nameće kao diferencirana
stvarnost, i to uz aroganciju odraslih.
Diferencirano i artificijelno okruženje, koga uz
stalni rizik kontrolišu odrasli, neprijateljski se
postavlja prema deci. Artificijelno okruženje
ograničava i zakida decu za njihov integralni svet
i celovito iskustvo. Ekskomunicirana iz svog
integralnog sveta, deca i mladi sebe doživljavaju
na dezintegrisan način. U fragmentiranom
okruženju deca „uče“ da je svet nejedinstven,
nepovezan i nezavisan. Potreba za environmenta-
lističkim pristupom svetu primarno pripada deci,
jer je jedinstvena prirodna sredina osnovna
pretpostavka za njihov razvoj.
S druge strane, dobna perspektiva otkriva da
se uspostavljeni dobni poredak doživljava kao da
je naturalizovana društvena konstukcija, i da
upravo takva njegova predstava pomaže
njegovom održavanju. Nova dobna perspektiva ne
poriče da se dobni odnosi – koji su izuzetno
uobičajeni društveni odnosi – zasnivaju na
telesnim svojstvima mladosti i odraslosti, ali ističe
da to ne znači da se oni mogu izvesti iz
naturalističke činjenice života. Ovom važnom
saznanju Karl Manhajm daje veliki značaj u
definisanju generacije. Zaključak koji izvodi za
generaciju važi i za detinjstvo: u krajnjem slučaju
ne zasnivaju se na biološkom ritmu rođenja i
uzrasnim promenama. „Ako se nešto zasniva na
nekom faktoru ne znači da se ono obavezno može
izvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva u
njemu. Ako se neka pojava zasniva na drugoj,
ona ne može postojati bez te druge pojave;
međutim, ona poseduje određene karakteristike
specifične za nju samu, karakteristike koje ni u
kom slučaju nisu pozajmljene iz osnovne pojave“
(Horkhajmer, 2009:349-350). Naime, detinjstvo
ne postoji izvan društvenog konteksta i zato je
važno otkriti društveni i kulturni značaj bioloških
faktora.
Detinjstvo počinje u tački u kojoj se otkriva
društveni kontekst bioloških faktora, ili, kako stoji
kod antropologa Džejna La Fontena (Jean S. La
Fontaine): „Nezrelost dece je biološka činjenica
života, ali način na koji se ta nezrelost shvata i
dobija na značaju jeste činjenica kulture“ (La
Fontaine, 1979). Ontički gledano, opstanak
ljudskog roda se zasniva na biološkim faktorima,
ali ne zavisi pre svega od njih. Opstanak i razvoj
ljudi zavisi od kulturnih i istorijskih faktora: ako
ne uspemo da se snađemo u kulturnom okruženju
nije kriva kultura. Uzroke svemu što se događa u
ljudskom životu moramo tražiti u delatnosti samih
ljudi i njihovim promenama. Probabilističke
kataklizmičke mogućnosti se ne računaju.
Detinjstvo spada u ontičku dimenziju ljudskog
života. Dobna se perspektiva usmerava na
istraživanja načina na koja se uzrasnost shvata, a
to znači da se interesuje za dete kao „kulturno
otkriće“, a i kada se interesuje za biološke
činjenice života, ona ih istražuje sa stanovišta
načina na koji se one shvataju i dobijaju na
značaju (Manhajm, 2009:350; Praut i Džejms,
2004:51-52; Burdje, 2001:4-10).
Sve do 70-tih godina prošlog veka
sociologija nije otkrila značenje dobnih odnosa i
načina života dece. U ranom periodu moderna
društva nisu pridavala veću važnost staranju o
deci, a još manje njihovom delovanju.
Socijalizovanje putem obrazovanja je bio jedini
ideal za koga su vezivali decu i njihovo delovanje.
I ovaj se ideal raspršio poput ideologije, najpre
usled katastrofa XX veka, a kasnije kao posledica
procesa karakterističkih za „rizičko društvo“
kasne modernosti. Nove sociološke perspektive su
ponovo usredsređene na odraslost, a ne na
detinjstvo, tako da su deca i mladi od koleteralne
štete u vreme ekonomskih kriza i velikih ratova
XX veka „napredovala“ do koleteralne štete
procesa vlastite tranzicije u odraslost u liberalnoj
demokratiji XXI veka. Stoga i ne treba da se
čudimo da među uglednijim sociolozima nema
poznatijeg imena koje se posvetilo proučavanju
detinjstva i dobne strukture čiji je ono suštinski
deo (Ambert, Anne-Marie).
Nakon konstitusanja sociologije detinjstva,
život dece je postao značajna dimenzija njenih
17
istraživanja. Dobna perspektiva je doprinela da u
sociološkom diskursu o detinjstvu deca ne
figuriraju kao epifenomen odraslosti, a niti se
dobni društveni odnosi podvode pod istorijske
mehanizme koji su inherentni odraslosti. Društvo
je dobilo još jednu važnu dimenziju – detinjstvo, i
naprosto prestalo da funkcioniše kao
adultocentrična realnost. Dobna perspektiva je
takođe pomogla da univerzalne antropološke
kategorije – sloboda, jednakost, bogatstvo, ljudska
prava i slično – stvarno postanu univerzalne:
postale su potreba ili zahtev i dece i odraslih.
«Bez bavljenja detinjstvom ne može se adekvatno
objasniti društveno», kategorični su Dženks i
Praut (James, Jenks and Prout, 1998). Detinjstvu
je priznato da je homologno odraslosti.
Dete je ljudsko biće koje možemo
pretpostaviti svakom drugom ljudskom biću, a
detinjstvo društvena institucija koju možemo
pretpostaviti svakoj drugoj instituciji. Detinjstvo
je društvena kategorija koju nije moguće objasniti
ukoliko se držimo činjenice da se ono zasniva na
biološkom faktoru, a niti se može izvesti iz njega.
Uostalo, ni jedna se društvena pojava ne može
neposredno izvesti iz prirodnih činilaca, ma
koliko se na njima zasnivala. Uzmimo primer
prisnosti odraslih prema deci ili privrženost dece
roditeljima. Ovaj emotivni odnos se ne može
podvesti pod prirodnu reakciju odraslih odnosno
dece. Privrženost dece nije instinktivan proces,
iako se zbog njega pojavljaju razni oblici
frustriranosti (strah od nepoznate osobe, strah od
razdvajanja ili da će biti napuštena, strah od
nestajanja ili smrti) (Zlotovic, 1989). Ako se samo
letimično osvrnemo na probleme zapostavljanja,
zlostavljanja i iskorištavanja dece, teza o prisnosti
ili instinktivnoj privrženosti pada u vodu (Saton-
Smit, 1989:38-39).
Dobna sociološka perspektiva dodatno
radikalizuje odnose prema biološkoj očiglednosti
– boji kože, polu, životnoj sredini – posebno kada
uključuje probleme detinjstva. Detinjstvo se još
uvek u određenim slojevima društva doživljava
prevashodno kao biološka očiglednost, a tek
potom o njemu sude kao o društvenoj činjenici.
Istorijski gledano, detinjstvo je dugovečan i
inertan fenomen koji sporo i jednolično napreduje
kroz vreme, stoga ga i doživljavamo kao da se
radi o evolutivnoj promeni, a ne o društvenom i
kulturnom konstruktu.
Zbog takve svoje vremenske inertnosti ono
je, iako smešteno u samo središte društvenog
života, jedva primetno u odnosu na brze promena
svih drugih istorijskih mehanizama i institucija
oko sebe. Detinjstvo se ne doživljava kao aktivni
istorijski činilac, zato se i događa da se o dečjim
žrtvama (stradalim u ratu, umrlim od gladi u
ekonomskim i političkim krizama) moralizuje ili
ideologizuje, ali da se one ne računaju. U tom se
pogledu nije ništa promenilo do dana današnjeg.
U tradicionalno usmerenim društvima relativna
indiferentnost prema deci i dalje postoji: u njima
dečja prava ili potreba za priznanjem detinjstva
nisu na prvom mestu. Dobnim perspektivama se
prigovara da se zalaganjem za priznanje detinjstva
atakuje na prirodnu hijerarhiju porodičnih uloga,
pa čak i na svetu ulogu porodice, a ide se čak i
dotle da se optužuju za potkopavanje samih
temelja društva.
Ironija dobne sociološke perspektive je u
tome što ona način ponašanja dece stavlja u
kontekst kritike načina na koji odrasli vide način
na koji se deca ponašaju. Postojanje
Konvencionalnog shvatanja «deteta na svom
mestu» (engl. proper children) ne znači da postoji
jedan način na koji se deca trebaju ponašati, nego
ukazuje na činjenicu da postoji način ponašanja
dece. Sociologija kritikuje svako konvencionalno
shvatanje (navika i običaj), pa samim tim i
konvencionalno shvatanje detinjstva, zato što nas
ona sputavaju u priznavanju da je dečji život
jednako delatan i valjan kao i odraslost. Priznanje
detinjstva spada u «boemski ideal» sociologije, jer
predstavlja jedan od oblika lečenja sopstva.
Dobna sociološka perspektiva aktivno
doprinosi saznanju da detinjstvo nije izvor
ograničenja i uvreda, nego da je najvredniji deo
onoga što čovek u bitnom smislu jeste. Deca
zaslužuju da budu priznata kao deca, zaslužuju
„da se čuje njihov glas“. Budući da nema ni
jednog dobrog razloga da ne dođe do priznanja
detinjstva – uprkos činjenici da se o njemu i dalje
širi degradirajuća slika – dobna perspektiva ne
otkriva detinjstvo nego ga konstruiše. Nasuprot
civilizacijskom napretku, detinjstvo i predstave o
detinjstvu su i dalje u senci odraslosti. Proaktivna
uloga dece i mladih – aktivno se suočavaju sa
trajnim strukturalnim (stratifikacijskim i
sistemskim) ograničenjima kao i sa novim
izazovima i rizicima postindustrijskog društva –
dobni je kapital od velikog značaja. Priznanjem
detinjstva ovaj se kapital potpuno oslobađa. Da bi
došlo do toga, mladi moraju prvo sebe kulturno
pročistiti od potcenjivačkog samopredstavljanja.
Poslednjih decenija XX veka nominovano je
i priznanje detinjstva (Nenadić, 2010:265-283).
18
Politika priznanja detinjstva polazi od
pretpostavke da detinjstvo ima jednaku vrednost
kao i odraslost. Potrebu za njegovim priznanjem
treba izjednačiti sa sa zahtevom za priznanjem
kultura, rodnom jednakošću ili jednakošću svih
živih bića (specizmom). Kao što diskurs o rodnoj i
rasnoj nejednakosti, odnosno specizmu („propust
da se, s obzirom na pripadnost vrsti ili
karakteristike tipične za neku vrstu, bilo kojem
svjesnom biću prida jednak obzir i poštovanje'“ /J.
Dunayer/) nije odmah primljen s oduševljenjem,
tako se i diskurs o priznanju detinjstva prihvata s
nevericom i čuđenjem. Priznavanje detinjstva
dovodi u sumnju sva naturalistička i
esencijalistička gledišta koja su isčupala
detinjstvo iz društvenog i kulturnog konteksta.
Nasuprot svima koji misle da se sa idejom
jednakog priznanja ne postiže mnogo, ova ideja je
sve prisutnija u naučnoj zajednici (Gatman, 2003).
Potreba za priznanjem detinjstva nema ništa
zajedničko sa „sentimentalizacijom detinjstva“,
praksom populariziranja porodice kao
sentimentalne institucije. Sociologija na detinjstvo
ne gleda kao na životni put dece kojim upravljaju
sentimentalnost, uvažavanje, uljudnost i Istorijski gledano, školstvo je prožeto obrascem
humanost, nego kao na realnu poziciju koju deca
zauzimaju u konkretnom društvu. Njen predmet
čini splet socijalnih i kulturnih činjenica za koje
se može reći da detinjstvo čine društvenom
institucijom
Sociologija detinjstva je preokupirana
potrebom, odnosno zahtevom za jednakim
priznanjem dece. Slični zahtevi su se pojavili u
drugoj polovini XX veka, a odnosnili su se na
priznanje rasne, kulturne i rodne jednakost, ali i
na environmentalističke probleme. Dete je uvek
nešto više od „pasivnog objekata nesavršene
društvenosti“, a detinjstvo nešto više od
subalterne uzrasne grupe. Diskurs o detinjstvu kao
društvenom i kulturnom konstruktu kategorija
«pomak je od funkcije ka značenju» (Crick).
Nakon otkrivanja ideje i davanja značenja
detinjstvu o njemu se više ne razmišlja kao o
prirodnoj činjenici, a to znači iz pozicije
nezrelosti i zavisnosti. Sociologija detinjstva se
suprostavlja logici odrasle osobe koja decu
doživljava pre svega kao «mlade» ljude koji su
različiti, tj. kao nezrela, nesavršena, bespomoćna,
ranjiva i zavisna bića. Gledano iz perspektive
zapadnocentrične antropološke tradicije
„različitost“ je eufemizam za „drugost“, kulturno-
antropološki koncept po kome biti „drugačiji“
zapravo znači biti primitivan, divlji ili
necivilizovan. „Veza između detinjstva,
primitivizma i iracionalnosti, ili prelogizma,
obeležava naš savremeni doživljaj detinjstva. On
se rodio kod Rusoa, ali pripada istoriji XX veka.
On je tek nedavno prešao iz psiholoških,
pedagoških, psihijatrijskih i psihoanalitičkih
teorija u opšte mnjenje...“ (Arijes, 1989:166).
Zapadnocentrična antropologija počiva na
ideološkom gledištu po kome su narodi izvan
zapadnog kulturnog kruga primitivni i
necivilizovani, a upravo takva slika «divljaka»
preneta je i na decu: dete je «divljak» u našem
dvorištu ili našem domu.
Stvari su se vremenom promenile, ali ne do
kraja. Nažalost, lakše je prihvaćena činjenica da
se razlike mogu izjednačiti nego da ne postoje
potpuno drugačiji kada je reč o kulturi, rasi, polu
ili uzrastu. Deci je priznata jednakost, što
dokazuju i dečja prava, ali se i dalje s njima
postupa kao da su potpuno drugačija. Ni škola nije
učinila mnogo na tom planu iako se to od nje
očekivalo. Pedagozi (nastavnici) o deci i danas
sude iz pozicije da su deca „drugačija“, ne daju
„glasa deci“, ne puštaju ih da ona govore.
detinjstva kao tabulae rasae: dečji život pre
ulaska u školu se „briše“ Društveni život i kultura
dece za školu počinje od dana kada deca dođu u
dodir sa školskim životom i školskom kulturom.
Isterivanje ranog detinjstva iz škole ima svoj
potmuli zadatak da prikrije jedan paradoks –
paradoks da su deca pre nego su došla u školu
naučila više nego što se u školi može naučiti.
Naučila su govoriti, razlikovati dobro i zlo,
prihvatati svet kao jedinstvenu celinu i slično.
Brisanje svega toga, pa čak i sećanja na to, da bi
se „urezala“ školska kultura jeste paradoks
obrazovanja. U svojoj psihoanalizi Sigmund Frojd
je otkrio da je potiskivanje proživljenog
detinjstva, zapravo, traumatična stvar na čije se
razrešenje kad-tad mora vratiti. Institucionalno
nasilje nad detinjstvom dovelo je do krize
savremenog obrazovanja, koja se manifesuje pre
svega kroz sukob školske kulture i kulture mladih.
Po ko zna koji put se potvrđuje da su i najveći
kulturni i civilizacijski koraci odraslih tek mali
koraci za decu i mlade!
Školska ideologija, a na tragu tradicionalne
pedagogije i psihologije, i dalje gleda na
detinjstvo kao na nešto što je „unutrašnje
drugačije“. „Neophodno je uočiti razliku između
neposredno drugačijeg, odnosno drugačijeg u
našoj blizini, i drugačijeg koji je udaljen od nas,
19
tj. unutrašnje i spoljašnje drugačije...“ (Fabijati,
Maligati i Matera, 2002:15). „Drugačije koje je
udaljeno“, „spoljašnje drugačije“ često je bliže od
„naposrednog drugačijeg“, „drugačijeg u našoj
blizini“. Nisu samo kultura, religija, rasa i pol
„drugačije u našoj blizini“ (Mark Ože). I uzrast
(deca) su „drugačje“ koje počinje u našoj
neposrednoj blizini. Ovo blisko, unutrašnje
drugačiji ostalo je nevidljivo za pedagogiju. Veo
ćutanja o detinjstvu kao unutrašnjem drugačijem
naneo je ogromnu štetu i deci i pedagozima
(učiteljima). Dečji život trpi veliku štetu od strane
nepriznavanja detinjstva.
Biološka distanca između nejake i nezrele
osobe i odraslih uvek će postojati, ali zato
kulturna dinstanca između njih mora izgubiti
značenje nejednakosti. Bez te jednakosti
demokratija nema smisla. Staviti se u socijalnu ili
kulturnu poziciju deteta, posebno ako se radi o
sasvim malom detetu, čini se nemogućom
misijom čak i za učitelje. Sve do XIX veka mnogi
se učitelji nisu mogli staviti u poziciju deteta, iako
je pedagogija ranije pokazala da to nije nemoguća
misija. Nivo profesionalnosti učitelja i danas treba
meriti načinom pedagoškog pozicioniranja
nastavnika u odnosu na detinjstvo. Pedagoško
pozicioniranje učitelja stoji nasuprot infantilnoj
fiksaciji male dece na roditelje, a pre svega na
majku. Hipotetički gledano, fiksacija učenika na
učitelje samu nastavnu delatnost čini izlišnom,
naročito u nižim razredima. Infantilna fiksacija
ugrožava poziciju i delatnost učitelja, zato se on i
trudi da vaspitnim i didaktičkim merama
pomogne učeniku da se oslobodi takve fiksacije.
Ideal obrazovanja ne sme biti ni permisivna
fiksacija učitelja na svet deteta, ni fiksacija dece
na svet odraslog. Ono što školu čini mogućom
jeste otvoreni dijalog između učitelja i učenika:
deca svoj identitet formiraju dijalogu, a ne na
osnovu već definisanih socijalih uloga, stavova ili
mišljanja.
Stavljanje nastavnika u poziciju deteta za
pedagoge odavno nije nerešiv problem. Uzlazna
linija veze između obrazovanja i detinjstva,
ispoljena kroz uvažavanja iskustva deteta, uverila
je Džordža Mida da odrasli mogu da se postave u
poziciju deteta. Podsećajući na literaturu iz XVI,
XVII, pa i XVIII veka on kaže da u njoj možete
naići na decu s kojom se postupa kao s „malim
odraslima“. Pogrešno je na decu gledati – kako
objašnjava Dž. Mid – kao na „odrasle s
manjkavošću“ koje treba „disciplinirati“ kako bi
bila dovedena do uzornog držanja. Tradicionalni
model deteta kao „odraslog s manjkavošću“
učitelja stavlja u poziciju „da sve što se uči, deci
daje u onom obliku u kojem se odrasli njime
služe“. Najveća tajna modernog obrazovanja i
jeste u tome da se sve ono što se deci daje ne daje
u obliku u kome se odrasli njime služe, nego u
obliku u kome ga deca mogu prihvatiti i razumeti.
Stvari su se pomakle s mesta, ali još uvek ne
toliko da se nastavnici osećaju komotno da „uđu u
iskustvo deteta i uvaže ga s većim poštovanjem“
(Mead, 2003:302).
Fridrih Niče je živeo u uverenju da ideal
autentičnosti „mlade duše“ može postati imperativ
novovekovnog pojma obrazovanja. U isticanju
ovog ideala Niče se poziva na Pindarovu formulu:
„Postani onaj koji jesi!“. Diskurs o
novovekovnom pojmu obrazovanja polazi od toga
da „norma koja se priznaje kao sveta, uzor (Bild)
prema kome se obrazovanje (Bildung) orijentiše,
upravo nije neka večita ideja, već pre klica,
dispozicija, određenje koje tek treba ispuniti,
ostvariti“ (Asman, 2002:80). Ni pre ni posle Ničea
nije niko toliko insistirao na obrazovanju kao
produktivnom nemiru traganja. On upozorava
„mladu dušu“ da ne treba da živi sa svojim vreme-
nom i njegovim „ljudima s javnim mišljenjem“:
„Nekom dalekom pokolenju naša epoha može
izgledati najmračnija i najneizvesnija, zato što je
najnečovečniji deo istorije“. Niče upućuje «mladu
dušu» na to da «sledi glas svoje savesti, koja
govori: 'Budi ono što jesi! Sve ono što sada činiš,
misliš i čemu stremiš – to sve nisi ti'... Niko ne
može da sagradi most kojim ćeš upravo ti moći da
pređeš preko reke života, niko osim tebe samog“
(Niče, 1987:8-9).
Detinjstvo je „otkriveno“ kao društvena
reakcija detetovog procesa postajanja u svetu
odraslih. Detinjstvo treba izučavati – predlaže
Igor Sejmonovič Kon – ne samo kao produkt
socijalizacije, društvene akcije odraslih, već i kao
„autonomnu sociokulturnu realnost, svojevrsnu
supkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu,
funkciju, pa i tradiciju. Ako su do sada naučnici
gledali na detinjstvo očima odraslih, onda sada
oni žele da promene ugao gledanja i pogledaju na
svet odraslih kroz prizmu dečjeg doživljavanja“
(Kon, 1989, 100).
*
Istorijski gledano, nepriznanje detinjstva kao
i njegovo naopako priznanje obeležilo je skoro
celokupnu istoriju detinjstva. „Zahtev za
20
priznanjem dobija na značaju posredstvom
pretpostavljenih veza između priznanja i
identiteta. Identitet označava nešto kao
(samo)razumevanje osobe – naime, to ko je ona –
njene fundamentalno definišuće karakteristike kao
ljudskih bića“ (Tejlor, 2003:33). I identitet deteta
je kao i naš identitet delimično oblikovan
priznanjem ili njegovim odsustvom, a često i
naopakim priznanjem od strane drugih. Deca trpe
stvarnu štetu, stvarno izobličenje, ukoliko im ljudi
ili zajednica oko njih uzvraćaju slikom koja je
ograničavajuća, ponižavajuća ili prezriva.
„Nepriznavanje ili naopako priznavanje odista
može da nanese štetu, budući da predstavlja oblik
tlačenja tim što nekoga zatvara u lažan, iskrivljen
i redukovan način bivstvovanja“ (Ibid.). Burdije
ovaj oblik tlačenja naziva „simboličko nasilje“
(Burdije, 1998: 143-158; 2001). Nepriznavanje ili
naopako priznanje dece ostavlja iste posledice
koje nepriznanje ili naopako priznanje ostavlja, na
primer, na žene.
Istorijski gledano, „vekovi detinjstva“ su
vekovi u kojima su deca ponižavana, kažnjavna,
tučena, silovana i seksualno zlostavljana (De
Mause, 1931). Ideja o detinjstvu „priznata“ je tek
krajem XVIII veka. Koliko je dug put do njenog
priznanja svedoči i izraz childhood koga u engle-
skom jeziku nema pre XII vek (Merriam-
Webster). Filip Arijes insistira na činjenici da je
slikarima lik deteta bio nepoznat sve do XII veka:
„u tom svetu nema mesta za detinjstvo“. „U svetu
romanskih oblika, sve do kraja XIII veka nema
dece obeležene posebnim izrazom, već odraslih
ljudi, samo ʼsmanjenihʼ. To slepilo umetnosti za
dečju morfologiju uočljivo je, uostalom, u većini
starih civilizacija (Arijes, 1989:58-59). Detinjstvo
je umetnicima ostalo nevidljivo sve do XVIII
veka. Na svoje „Budi onaj koji jesi!“ deca su
morala čekati do druge polovine XX veka.
Kroz čitavu istoriju modernih društava, pose-
bno onih koja se nazivaju „zatvorena društva“, a
to su ona koja inkliniraju premodernosti, ljudi su
bili peokupirani pre svega javnom sferom,
društvenim prostorom odraslih; dok je privatnost,
zapravo jedini društveni prostor dece, ostala
nevidljiva. Smeštena u takvo okruženje i takve
situacijske dimenzije, deca su postala nevidljiva.
Društvena teorija je dugo bila slepa i gluva za
probleme dečje deprivacije u situacijama kakve
nameću uslovi „intimne tiranije“ i „prisnog
ugnjetavanja“ (Ch. Sennett) u porodici. Nevid-
ljivost detinjstva nije posledica stanja u kome su
odrasli zakinuti za iskustvo detinjstva, ali ne i zato
što njihov ukupni život u osnovi ne zavisi od
njihove indivudualne biografije iz doba detinjstva.
Detinjstvo je ostalo nevidljivo zato što je naizgled
previše obično, jednostavno, svakidašnje i
neproblematično. Područje javnog života – a to je
samo život odraslih – mnogo je složenije,
neobičnije, nesvakidašnje, tj. problematičnije od
sfere privatnosti, a posebno od depriviranog
detinjstva u njegovom središtu. Javni istup je
prikladan ako u njemu nastupa odrasla muška
osoba, ali ne i dete ili žena. Zabrana pristupa deci
i ženi na javnom mestu jedna je od najstarijih
kulturnih institucija. „Privatnost je spoljna strana
odnosa i odluka, okrenuta unutra i učinjena
privatnom“ (Bek, 2001:). Javni sud, a to uvek
znači moralni sud, o deci se donosi samo u slučaju
kršenja ili nepoštovanja javnih principa. Područje
privatnosti unutar građanske porodice – život
ograničen na svakodnevnicu, prisno ugnjetavanje
i tiranija intimnosti – pripada ženi i deci. Upravo
zato što dele isti ograničeni i deprivirani društveni
prostor žene su etiketirane kao nepouzdane,
nepoverljive i nesigurne. Decu (zajedno sa
ženama) kao nemarkiranu društvenu grupu –
grupa koja ne usmerava pažnju na sebe – odlikuje
receptivnost (sposobnost primanja ili osetljivosti
na nešto), izražena empatija i nesebičnost. Od
dece (i žena) se očekuje „da ime se ne čuje glas“,
„da nisu na oku“. Postoje mnoga javna mesta (trg,
posebne odaje u kućama, kafana, klubovi) na
kojima poželjna. Nakon što je moderna porodica
poprimila značenje privatnosti povučena je jasna
granica između javnog i privatnog. Smeštanjem
javne sfere u kafane i klubove stvoreni su uslovi
za nastajanje javnog mnjenja. Zabrana pristupa
javnim mestima posledica a ne uzrok njihove
apstinencije u javnom životu. Rizik, shvaćen kao
određena praksa ili iskustvo, deca najčešće vezuju
za fizički prostor izvan kuće. Zaštita dece velikim
delom podrazumeva regulisanje njihovog učešća u
javnom prostoru – gde idu, s kim, na koje vreme,
iz kojih razloga i slično – a ne u kući. Kuća,
shvaćena u prostornom i vremenskom smislu kao
privatna sfera, jedini je društveni prostor u kome
se deca osećaju sigurno (Harden, 2004:244). S
jedne strane, na pojavu distinkcije javno/privatno
reaguje se tako da se roditelj „stidi vlastite dece“
zato što ih je zatekao u kafani (Sennett,
1989:122), a s druge strane, sredinom XVIII veka
u Parizu i Londonu decu iz srednje i više klase
često prebacuju direktno od dadilja u „college“,
instituciju zaduženu za brigu o deci između sedam
i jedanaest ili dvanaest godina, pri čemu se
21
„briga“ uobičajno tumačila kao neprestano fizičko
kažnjavanje. Zapuštanje dojenčadi i dece ima
dugu tradiciju u zapadnoj Evropi. Danas sa
nevericom čitamo Ispovesti Žan-Žaka Rusoa
(Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), francuskog
filozofa i književnika, koji je, iako «osnivač»
ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta, svojih
petero dece dao u sirotište i dadiljama, ne
osećajući pri tome naročitu grižu savesti.
Detinjstvo se prvobitno konstruiše kao doba
bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti. „Zavisnost“,
„zahvalnost“, „ljubav“ su društvene konstrukcije,
a ne „prirodno“ stanje. Od kvaliteta odnosa
privatnog i javnog (porodice i društva) zavisiće i
kvalitet subalternog položaja dece. „Zavisnost“,
„zahvalnost“ i „ljubav“ dece prema roditeljima ne
mogu se objasniti biološkim faktorima, ne mogu
se izvesti iz nezavisnih prirodnih činjenica kao što
su nezrelost ili uzrast. Od načina na koji se oni
konstruišu zavisiće i način na koji se konstruiše
život dece. Da bi se on promenio, mora se
promeniti i način na koji se oblikuje detinjstvo, a
on se ne može promeniti ukoliko se ne promene
predstave o detinjstvu, ali i praktični postupci
kojima se ono stvara i održava.
Odrasli koji su „značajni drugi“ (significant
other) – roditelji, rodbina, prijatelji, značajni ljudi
iz društvenog okruženja – zbog simboličkog
kapitala (simboličke moći) kojim privilegovano
raspolažu nevoljno pristaju na promene
društvenog odnosa vladavine nad decom. Ovom
izuzetno uobičajenom društvenom odnosu je stalo
da opstane uz primenu simboličkog, a ne fizičkog
nasilja. Simboličko nasilje je, za razliku od
fizičkog nasilja, blago, neosetno, nevidljivo, a
svojstveno mu je da se vrši samo simboličkim
putevima komunikacije i znanja, ili tačnije,
neznanja, zahvalnosti, ili na kraju, ljubavi. Ono
daje legitimitet roditeljima i drugim značajnim
osobama iz dečjeg okruženja (učitelji, sveštenici i
važniji uglednici) da vladaju nad decom. Treba
istaći da simbolički princip vladavine „znaju i
priznaju i onaj koji vlada i onaj kojim se vlada“
(Burdije, 2001:5-6). Logiku vladavine u ime
simboličkog principa deca odobravaju roditeljima
uz znak „zahvalnosti“ i „ljubavi“, tako da se i
onima koji vladaju i onima koji su potčinjeni ona
čini kao da je „prirodna“. („Priroda“ je stav koji
se ne dovodi u pitanje). Simboličkom nasilju je
svojstveno da se vrši putem „zahvalnosti“ i
„ljubavi“ prema roditelju per se, a ne, na primer,
prema biološkom roditelju. Simbolička moć ne
isključuje značaj uticaja drugih instrumenata
moći, kao što su: bogatstvo, politička moć,
društveni ugled ili kulturni kapital. Ekonomski
kapital je osnovni instrument svake moći pa
samim tim i simboličkog principa vladavine nad
decom. Društveno blagostanje dece u krajnjoj
instanci zavisi od ekonomskog kapitala.
Dramatično smanjenje bogatstva (ekonomske
moći) dramatično smanjuje i simboličku moć.
Detinjstvo je deprivirana oblast društvenog
života: deca su u stanju permanentne
prikraćenosti, lišenosti ili zakinutosti. Kreću se u
ograničenom, često skučenom društvenom
prostoru, „ostrvima“ unutar javnog života,
izolovana u porodično-građanskoj privatnosti,
začaranom krugu intimne tiranije. Porodica je
jedini društveni prostor u kojem značajni drugi
mogu praktično delovati. Način povijanja,
dojenja, negovanja, hranjenja, odevanja,
obrazovanja i vaspitanja (posebno polna
socijalizacija) u celosti su podređeni javnim
zahtevima, interesima i potrebama. Javna sfera
kontroliše svaki oblik interakcije između osoba
koja se razvijaju i onih koji tome aktivno
doprinose. Juri Bronfenbrener (Urie Bronfenbre-
nner) ovu interakciju naziva «ekologija ljudskog
razvoja». «Ekološko okruženje smatramo setom
ugnježdenih struktura od kojih se svaka nalazi u
narednoj – poput seta ruskih babuški». Bronfen-
brener svim nivoima ekološkog okruženja pridaje
isti značaj. On ih deli na: (1) «neposredno
okruženje» na krajnjem unutašnjem nivou (dom,
učionica); (2) njihove «međusobne veze» (veza
između škole i kuće); (3) događaje koji se
dešavaju u okruženjima u kojima se osoba koja se
razvija čak i ne nalazi (na primer: uslovi
zaposlenja roditelja) i (4) fenomen koji se tiče sva
tri gore pomenuta nivoa ekološkog okruženja: u
okviru svake kulture ili supkulture, okruženja
određene vrste – kao što su domovi, ulice ili
kancelarije – teže da liče jedno na drugo, dok se
veoma razlikuju u različitim kulturama. Od
izuzetne važnosti za sociologiju detinjstva je
Bronfenbrenerova formulacija «da je za ponašanje
i razvoj bitna sredina onako kako je opažena pre
nego ona koja možda postoji u 'objektivnoj'
stvarnosti» (Bronfenbrener, 1997:14-15). Za
detinjstvo je važnije kako je ono doživljeno nego
kakvo ono «objektivno» izgleda. Ovo ističemo
zato što osobe u razvoju, putem interakcije sa
onima koji su im od značaja, postaju ljudski
delatnici (agenti) u pravom smislu. Tek kao agenti
oni su sposobni da razumeju sami sebe i da
definišu sopstveni identitet. Deca sa drugima
22
komuniciraju na različite načine, uključujući
pored govora i «jezik» pokreta, mimiku, ljubav i
tome slično. Svoje «jezike» za samodefinisanje,
osobe u razvoju ne stiču same; obrnuto, one se
upoznaju sa njima putem interakcije sa drugima
koji su im važni, a to su one osobe u njihovom
životu koje Dž. H. Mid naziva „značajni drugi“
(Mead, 2003).
„Svoj identitet deca definišu uvek u dijalogu,
ponekad u sukobu, sa onim što naši značajni drugi
žele da vide u nama. Čak i kada vremenom
izgubimo neke od ovih drugih, svoje roditelje, na
primer, i oni nestanu iz našeg života, razgovor s
njima se nastavlja kao interiorizovan dok god
živimo“ (Tejlor, 2003:39). Svi koji danas
proučavaju svet deteta shvataju činjenicu da se ne
radi prosto o objektu vaspitanja, socijalizacije i
drugih spoljašnjih uticaja, već o samosvesnom
aktivnom subjektu životne aktivnosti.
„Tradicionalna etnografija i istorija su proučavale
decu i detinjstvo pre svega, i skoro isključivo, kao
objekat i produkt delatnosti odraslih: kakvu
2. ISTORIJSKE DIMENZIJE DETINJSTVA
Filip Arijes (Ariés, Philippe) je autor knjige
Lʼenfant et la vie familiale sous LʼAncien Régime
(Dete i porodični život u Starom režimu) koja se
bavi istorijom detinjstva. Objavljena je 1960. g., a
prvi put prevedena na engleski 1962. (Centurius
of Childhood). Vremenom je postala referentna
tačka brojnih istraživanja u mnogim studijama o
detinjstvu. Arijesova teza je da detinjstvo u
srednjem veku nije postojalo, ni na koji način nije
bilo predstavljeno. Deca su prikazivana kao
„odrasli u minijaturi“. „U srednjem veku i
početkom modernog vremena, a još dugo u
narodnim slojevima, deca su poistovećivana sa
odraslim“ (Arijes 1989:306). Detinjstvo je
„otkriveno“ u XVIII veku.
Helenistička paideia (obrazovanje), a pre nje
i kultura neolita, podrazumevale su različitost
sveta dece i odraslih. Razlika se u srednjem veku
izgubila: “Deca su pripadala društvu odraslih, i u
njemu se nisu izdvajala“ (Arijes, 1989:176).
Moderno društvo je ponovo vratilo pojam deteta
ili ideju detinjstva, ali je ironično da se
„ukidanjem generacijske razlike između roditelja i
predstavu odrasli imaju o deci, kako ih
vaspitavaju, uče disciplini, uvode u kulturu i sl.
Sami pojmovi vaspitanja, socijalizacije itd....,
prećutno polaze od neravnopravnosti i
asimetričnosti odnosa „odrasli/dete“, gde se prvi
shvata kao subjekt, učitelj, rukovodilac, a drugi –
kao objekt (u najboljem slučaju agent), produkt i
rezultat te delatnosti... Da bi se došlo do novog
kruga problema, potrebno je izučiti svet detinjstva
ne samo kao produkt socijalizacije i učenja od
strane odraslih već i kao autonomnu sociokulturnu
realnost, svojevrsnu subkulturu koja ima svoj
vlastiti jezik, strukturu, funkcije, pa i tradicije.
Ako su do sada naučnici gledali na detinjstvo
očima odraslih, onda sada oni žele da promene
ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz
prizmu dečjeg doživljavanja“ (Kon, 1990:100).
Zadatak učitelja profesionalca je da iznutra oseti
svet deteta, jer deca žive u svetu odraslih ali po
svojim vlastitim zakonima, kao azilanti ili kao u
rezervatu.
dece po nalogu modernih, demokratskih,
pregovaračkih strategija, ponovo briše pojam
deteta kao deteta“ (Vederli, 2005:192; Postman,
1994). Ako ga izbrišemo, preti li nam pošast, pita
Rob Vederli. U knjizi Nestanak detinjstva (The
Disappearance of Childhood) Nil Postman iznosi
tezu da je istoriografija detinjsva jedan od
simptoma „smrti“ detinjstva, indikator njegovog
ponovnog nestanka: „Istorija detinjstva se javlja
tek kada je određeni događaj završen, kada je
razdoblje iscrpljeno, kada više nije verovatno da
sledi neka nova i još snažnija faza... Istoričari
obično stižu tek na sahranu“ (Postman, 1994:5).
Nepostojanje ideje detinjstva u srednjem
veku ne znači da su ljudi tada decu zapostaviljali,
odbacivali ili zlostavljali: oni su bili naklonjeni
deci ali nisu imali svest o posebnosti dece, nisu
primećivali po čemu se dete razlikuje od odraslog.
U feudalnoj i ranoj modernoj građanskoj porodici,
nisu se razvijala suštinska, duboka osećanja
između roditelja i dece. To ne znači da roditelji
nisu voleli svoju decu; oni su se njima bavili
manje radi njih samih, a više zbog učešća dece u
23
zajedničkom delu, u stvaranju porodice i
reprodukcije zajednice. Feudalna porodica je pre
bila moralna i društvena stvarnost nego plod
osećanja“ (Arijes, 1989:258-259). Građanska
porodica i škola su ozdvojile decu od društva,
isključili ih iz zajedničkog života i stvorili
pretpostavke da mogu pripadati sebi. Moralni
uticaj građanske porodice i briga škole za
obrazovanje i vaspitanje stvorili su pretpostavke
za nastanak detinjstva. Doživljaj detinjstva je
postao osnova novog duha porodice.
Arijes je detinjstvo uveo u društvenu teoriju
kao njeno novo područje. Na rezultate njegove
istorije detinjstva poziva se veliki broj autora.
Spomenućemo samo najpoznatije: Mišel Fuko
(Foucoult, Michel), Ivan Ilič (Illich, Ivan) i Ričard
Senet (Sennett, Richard) Igor S. Kon, Lorens
Stone (Lawrence Stone), Lojd Demoz (Lloyd de
Mause), Neil Postman (Nail Postman). I. S. Kon
ovako vrednuje Arijesov teorijski doprinos:
«Otkrivanje 'tajanstvenog plemena' dece, koje živi
u svetu odraslih po svojim vlastitim zakonima kao
u rezervatu, imalo je važne teorijske posledice“
(Kon, 1989, 102). Teze Filipa Arijesa
entuzijastički prihvataju mnogi istraživači i dan-
danas, a studenti rado čitaju Vekove detinjstva kao
obaveznu literaturu.
Arijes je pionir među istoričarima mentalité
pristupa društvenom životu u prošlosti. O
prošlosti se sudi polazeći od drugačijeg načina
mišljenja, razlika u shvatanjima ili sklonostima,
ali i na osnovu dubljeg duhovnog ustrojstva
zajednice. Tezu o nepostojanju ideje detinjstva u
srednjem veku Arijes nudi kao potvrdu
ispravnosti mentalité istorije. Arijes polazi od
pretpostavke da je detinjstvo dugovečan i inertan
fenomen. Fenomene ove vrste Entoni Gidens
svrstava u „okoštale institucije“. To su institucije
koje vremenom postaju neadekvatne onome što
treba da predstavljaju; isto se zovu ali im se
priroda iznutra promenila (Gidens, 2005:44 i 83).
I detinjstvo je takva institucija. Sve do XVII veka
odrasli su sebe smatrali, predstavljali i
doživljavali kao bića koja u osnovi nisu različita
od dece. Ljudi tog doba nisu imali ideju da su
deca različita, nisu ih doživljavali kao „posebnu
klasu bića“.
Filip Arijes sebi nije postavio zadatak da
ospori prethodno iznešene teze o detinjstvu. Ideja
detinjstva naprosto nije postojala. Arijes je pažnju
usmerio na detinjstvo, društveni život za koji se
mislilo da nije vredan pomena. U tome je njegov
genije. U srednjem veku deca su etiketirana kao
„odrasli u minijaturi“. Arijes je poseban po tome
što je otkrio smisao i značenje detinjstva. Dokaze
za svoje „otkriće detinjstva“ nalazio je u istoriji
umetnosti, posebno vizuelne umetnosti, u istoriji
igara i igrački, odevanja, zlostavljanja dece i
sličnim detaljima svakodnevnog života.
Srednjovekovni slikari nisu raspolagali likom
deteta, tako da se deca na njihovim slikama nisu
razlikovala od odraslih. Bili su to „odrasli u
minijaturi“, „smanjeni odrasli“, „ljudi u malom“.
Prvo dete koje je imalo lik deteta bio je „mali
Isus“. Realistički lik deteta nastao je tek u XVII
veku. Slepilo slikara za dečju morfologiju ne
zadire toliko u postojanje deteta, u njegovu
fizičku konstituciju, već se odnosi na prirodu
doživljaja detinjstva. „Dete se, znači, razlikovalo
od odraslog čoveka, ali samo stasom i snagom, a
ostale karakteristike su bile slične“ (Arijes,
1989:17). Dokaza o slepilu srednjovekovnih
slikara za dečju morfologiju ima na pretek. Dete
Isus je prikazivan poput mišićavog odraslog
muškarca. „Ljudi se u X, XI veku nisu zadržavali
na licu deteta, jer detinjstvo za njih nije imalo
nikakvog značaja, pa čak ni realnosti“. Na
ilustracijama u zbirci psalama svetog Luja iz
Lejdsa, s kraja XII i početka XIII veka, Ismail,
ubrzo po rođenju, ima trbušne i grudne mišiće
odraslog čoveka (Arijes, 1989:59-60).
Filip Arijes navodi primere iz
srednjovekovnog slikarstva iz kojih se vidi da
slikari sve do XII veka naprosto nisu umeli
likovno predstaviti lik deteta. Na freskama i mini-
jaturama pre tog perioda vidi se kako su umetnici
telo deteta izobličavali u telo odraslog čoveka.
Tako se na jednoj francuskoj minijaturi vidi kako
se oko Isusa okupilo osmoro zbilja odraslih ljudi
koji treba da predstavljaju decu koja prilaze Isusu.
Svi likovi su bez ijedne dečje crte. Na drugoj
minijaturi je nešto slično: lik Isusa bebe pred-
stavljen je sa trbušnim i grudnim mišićima odras-
log čoveka atlete. Isus beba u krilu Bogorodice
pre liči na čoveka koji bi Mariji mogao biti stric, a
ne sin. Na drugoj francuskoj minijaturi s kraja XI
veka troje dece, koje sveti Nikola diže iz mrtvih,
takođe su predstavljeni kao odrasli ljudi u
minijaturni, bez drugih razlika u izrazu ili crtama
(Arijes, 1989, 58-77).
Oskudnost dečjih likova u umetnosti
posledica je toga što se svet deteta poistovećivao
sa svetom odraslih, a takvo stanje se zadržalo sve
do kraja XVIII veka. U svesti ljudi nižih
društvenih slojeva, posebno ljudi u tradicionalnim
zajednicama, sve do početka XX veka jedva da
24
ljudi iz svih društvenih slojeva imaju ideju o tome
šta je detinjstvo. Književnost – takoreći ni jednim
stihom, dramskim dijalogom, a kamoli komplet-
nim delom – o svetu deteta ništa ne kazuje sve do
devetnaestog veka. Književnost za decu je nedav-
ni izum književnika, i njena starost se može meriti
decenijama, a ne vekovima. Slično je i sa
muzikom. Umetnost je tek nedavno otkrila puni
sjaj sveta detinjstva, što svedoči o posebnom i
novom doživljaju detinjstva (Arijes, 1989, 58-59).
S druge strane, sve do kasnog XVII veka nije
vršeno razgraničavanje igara na one koje
zabavljaju decu i na one kojim se igraju odrasli:
odrasli su igrali igre koje mi danas svrstavamo u
dečje. „Na jednoj tapiseriji s početka XVI veka,
seljaci i plemići... igraju trule kobile. Nema dece“
(Arijes, 1989:105-106). Veliki broj igrački je
namenjen svima jednako. Navodeći primer
guranja obruča, igračka koja je u početku bila
namenjena samo za odrasle, a kasnije prešla u
„vlasništvo“ dece, Arijes primećuje: „Izgleda,
naime, da igračka, da bi zadržala interesovanje
dece, mora ʼpodsećatiʼ na svet odraslih“ (135). I
Norbert Elijas iznosi pisana dokumenta u kojima
se vidi da su detinjasta zadovoljstva zanimala
odrasle kao i decu, čak njih i više. Elijas je
zaslužan za uvođenje izraza „dobna uravnilovka“
kojim se iskazuje jednoobraznost a ne različitost
odraslih i dece (Elijas, 2001). U to doba nije
postojalo oštro razgraničenje između odraslih i
dece: deca su se najčešće prikazivala zajedno sa
odraslima, a kada bi ih pak samostalno i
prikazivali, pazili su da se njihov portret uklopi u
zbirku portreta odraslih (Arijes, 1989; Senet,
1989; Elijas, 2001). Tek je krajem XVII i
početkom XVIII veka povučena oštrija linija
između detinjstva i zrelosti. Iznenađuje s kolikom
prirodnošću su odrasli i deca u srednjem veku
delili krevete. „Spavanje u istom krevetu bilo je
tada veoma rasprostranjena praksa, u svim
slojevima“ U XVII veku otpočinje prava
kampanja za iskorenjivanje takve navike (Arijes,
1989: 151, 162). Figurativno govoreći, zid između
odraslih i dece bio je veoma nizak, tako da su
deca stvarno živela sa odraslima.
I druge umetnosti, a ne samo slikarstvo, nisu
poznavale lik i svet deteta. Uostalom, da su deca
bila nezapažena nije karakteristično samo za svet
vizuelnog prikazivanja: i odeća dokazuje do koje
je mere dete bilo nezapaženo. U svojoj
neizdiferenciranoj društvenosti, srednji vek je
odevao sve starosne kategorije na isti način,
brinući da jedino kroz odeću mogu biti sačuvana
obeležja društvene hijerarhije. „Ništa na toj odeći
nije pokazivalo da se dete razlikuje od odraslog“
(Arijes, 1989:78). A kada se, krajem XVIII veka
prvi put pojavila odeća dece, pojavila se s
namerom da „da se deca obeleže, odvoje kroz
ʼuniformuʼ“. Odrasli su uživali da svoje dečake
oblače u odela slična mornarskim ili vojničkim
uniformama. „Tako je stvoren tip malog mornara,
koji se održao od kraja XVIII veka do današnjih
dana“. Balkanska etno-folkloristika i danas čuva
takvu idiličnu sliku etno-deteta. U folklorističkim
predstavama deca su predstavljena kao odrasli u
minijaturi, obučena kao odrasli. Ova slika deteta
posebno je negovana u vreme komunističkog
etno-nacionalizma: radilo se o instrumentalizaciji
lika deteta u ideološke svrhe.
Arijes ukazuje i na razlike u rodnom
odevanju dece. Promena u odevanju dece odnosila
se najpre na dečake: „Doživljaj detinjstva najpre
se razvijao u korist dečaka, dok su devojčice
ostale duže u svetu tradicionalnog života u kojem
su ih poistovećivali sa odraslima: bićemo
primorani da više no jednom primetimo da žene
sa zakašnjenjem prihvataju izražene oblike
moderne civilizacije, koja je prevashodno muška“
(Arijes, 1989:78-91).
*
Za razliku, na primer, od Lorensa Stonea i
Lojda Demoza, Filipa Arijesa nisu zanimali životi
dece, nego ideja detinjstva unutar porodične
zajednice i društva u celini. Arijes naglasak
stavlja na istorijske mene ideje detinjstva.
Njegova istorija detinjstva ima pravolinijsko
kretanje, kakvo je likovno predstavljeno u putanji
od „umanjenih odraslih“ u srednjevekovnom
slikarstvu, preko „malog Isusa“ i kupidonalnih
anđelčića pa do realističnih likova dece u XVII
veku. Lojd Demoz se u svojoj istoriji detinjstva
fokusira na odnose dece i roditelja: „istorija
detinjstva otkriva spor i jednoličan napredak kroz
vreme“. Istorija detinjstva – relativno dugotrajnog
i inertnog fenomena („okoštala institucija“) –
„evolucijski je proces uslovljen pre svega
psihodinamikom odnosa roditelja i deteta, a ne
ekonomskim faktorima“ (de Mause, 1974:3).
Demozova „psihogena“ interpretacija istorije
detinjstva predstavlja zanimljivo poglavlje u
interpretaciji detinjstva u prošlosti. Demozova
koncepcija detinjstva nije prihvaćena s
oduševljenjem. Stone se, na primer, zapitao kako
se „postaviti prema tako smionom, izazovnom,
dogmatičnom, entuzijastičkom, bolesnom, ali ipak
25
izvorima jako dobro potkrepljenom modelu“
(Stone, 1979:124). „Istorija detinjstva — to je
košmarni san iz koga smo tek nedavno počeli da
se budimo. Što dublje ideš u istoriju sve je niži
nivo brige o deci, sve češće decu ubijaju, bacaju,
terorišu, tuku i siluju» (Lloyd deMause, 1931).
Demoz je ovo napisao u uvodnom članku
zbornika The History of Childhood (1974), gde
još stoji i ovo: „Pre savremenog doba većina dece
je bila mučena: dadilje, sluge, pa čak i roditelji,
polno su zlostavljali malu decu; odrasli
preobučeni u ogromne (čudovišne) figure urlajući
i praveći se da će ih progutati prestravljivali su
odojčad. Većina odojčadi je svakodnevno
zaranjana u ledenu vodu kako bi ʼočvrslaʼ. Lenji-
nova majka je kao dete u krevet odlazila umotana
u hladne mokre peškire. Ubijanje novorođenčadi
je bilo veoma rasprostranjeno sve do devetnaestog
veka. Škole su običajile da vode đake da
posmatraju vešanje, a deca su šibana kako bi bolje
zapamtila ono što su videla. Postojala su posebna
sela za 'dadilje-ubice' kojima su roditelji plaćali da
bi glâđu ili otrovom umorili njihove bebe“.
Demozova koncepcija istorije detinjstva
predstavlja model jednoličnog kretanja istorije
prema sve savršenijim oblicima. Istoriju detinjstva
Demoz vidi kao napredak u odnosu na glavne
psihogene stilove, koje on deli na infanticidni,
odbacujući, ambivalentni, dominirajući,
socijalizirajući i permisivni. Njegov psihogeni
pristup prošlosti detinjstva shematski se može
prikazati na sledeći način:

Glavni psihogeni modeli po Lojd deMozu su:

Modeli Karakteristike odgoja dece
Infanticidni Rani infanticidalni odgoj dece:
Visoka stopa infancidnosti, ritualnih žrtvovanja,
incesta, sakaćenja tela, silovanja i torture.
Kasni infanticidalni odgoj dece:
Dok mlađa deca nisu previše često napuštana od strane
majke, mnoga novo–rođenčad, posebno devojčice, su
ostavljana da umru.
Odbacujući Rani hrišćani smatraju da se deca rađaju sa dušom,
ali su obuzeti đavoljim zlim namerama. Rutinski
infanticid je zamanjen grupnom fantazijom o
prinošenju žrtve Hristu, koga je njegov otac poslao
da bude ubijen zbog grehova drugih. U manastirima i
na drugim mestima nastavlja se sa navikom pederas-
tije, a silovanje devojčica je opšta pojava.
Ambivalentni Roditelji praktikuju ambivalentni odnos – i ljubav i
mržnja – prema deci. U 12. veku se prvi put
pojavljuju uputstva za odgoj i osnovna dečjija prava
zaštite, mada najveći broj majki još emocionalno
odbacuje svoju decu. Deca su često tretirana kao
erotski objekti odraslih.
Dominirajući Tokom 16. veka, naročito u Engleskoj, roditelji se
prestrojavaju, i od naporne brige za rast dece prelaze
na kontrolu kako bi ih napravili poslušnim. Roditelji
postaju sve bliži detetu, ali uporedo s tim jako žele da
potpuno kontrolišu ne samo ponašanje, nego i misli,
volju, ljutnju, pobude dece i način na koji će voditi
svoj život.
Socijalizujući Početkom 19. veka, majke počinju stvarno uživati u
nezi deteta, a i očevi počinju participirati u razvoju
deteta. Namera je da roditelji svoje ciljeve usade u
dete pre nego što dođe do njegovog osamostaljivanja.
Psihološka manipulacija i udaranje po zadnjici su se
koristili da bi dete bilo poslušno. Moda
socijaliziranja je ostala kao veoma popularan metod
roditeljstva u SAD i Zapadnoj Evropi sve do danas.
Istorijske manifestacije
Žrtvovanje i infanticid, prekaljivanje, aveti i magije,
trgovina decom. Rano stanje žrtvovanja dece, rano
udovoljavanje majci-boginji kao introjekcija
zadovoljenja “majke aždaje” (Jungov termin)
Infanticid zamenjen napuštanjem. Dugačko povijanje,
davanje dece drugim roditeljima, dojenje napolju,
žrtvovanje muške dece slanjem u manastire a ženske
u samostane, kao i na šegrtovanje.
Krajem srednjeg veka napušta se praksa davanja dece
u manastire. Klistiranje, batinjanje dece ranog
uzrasta, kratko povijanje, plakanje za umrlim
detetom, prethodnica sažaljevanja.
Priprema dece ranog uzrasta za korišćenje toaleta,
suzbijanje dečje seksualnosti, kraj povijanja i
dojenja, uživljavanje u nove mogućnosti, porast
pedijatrije.
Korišćenje krivice, “mentalna disciplina”,
ponižavanje, podizanje obaveznog školovanja,
poveravanje roditeljima podsvesnih želja. Podizanje
deteta postaje manje usmereno na suzbijanje
detetove volje, a više usmereno na kontrolisanje te
volje. Ovaj socijalizirajući model je izgradio
moderan svet.

Permisivni Počinje sredinom 20. veka, kada roditelji prihvataju

permisivnu ulogu i podržavaju ambicije dece kako bi Pokret dečjih prava, raškolovanje (deschooling) i

26
 postigla ciljeve u životu koje oni žele, pre nego da ih sloboda školovanja, prirodni porođaj, uzimanje dece
“socijaliziraju” kako bi ispunjavali želje roditelja. ozbiljno.
Manje psiholoških manipulacija, više bezuslovne
ljubavi. Deca odgajana na ovaj način imaju daleko
više empatije prema drugima nego što je to bio slučaj
sa ranijim generacijama.

Istorija antičkog doba prepuna je svedočenja
o probirljivosti antičkog čoveka u njegovoj brizi o
deci. Nalazimo ih u raspravama Hipokrata, oca
medicine, i Sorana Efeskog, oca ginekologije koji
piše o tome kakva treba da budu novorođenčad
koja zaslužuju da budu negovana. Drugačije nisu
mislili ni Aristotel, Ciceron i Seneka, koji su
smatrali da je potpuno pravičan i razuman zakon
koji traži da se nijedno nakazno dete ne hrani.
Sve do modernog društva dete je tretirano
kao niže biće; i bukvalno je pripadalo roditeljima
kao svojina. Dete je svrstavano u vernakularna
dobra domaćinstva, poput ždrebadi, jagnjadi ili
teladi. Pravo da punovlasno odlučuje o životu i
smrti deteta bilo je oduzeto očevima tek oko 390.
godine. Imperator Konstantin je infanticid
proglasio za zločin 318. godine, ali je trebalo
čekati skoro pola veka da se ubistvo deteta
izjednači sa ubistvom odraslog. Kodeksima iz tog
vremena prvi put su ograničavana prava pater
familias-a da odlučuje o životu i smrti
novorođenčeta, tzv. ius vitae ac necis. Kasnije i
Kuran zabranjuje ubijanja dece: «Ne ubijajte
svoju decu iz straha da ćete osiromaširi. Mi ćemo
nahraniti i njih i vas» (sura 17.) (Kon, 1989, 273).
Ni nakon Konstantinovog kodeksa koji
osuđuje čedomorstvo sa ovom praksom se nije
prestalo. „Položaj dece u antičkom dobu i
srednjem veku bio je strašan. Njih nemilosrdno
tuku, more glađu, prodaju. Vizantijski imperatori
izdaju specijalne zakone kojima zabranjuju
prodaju dece i njihovo kastriranje — mali evnusi
su bili tri puta skuplji” (Kon, 1989, 273). «Ko se
ne bi užasnuo pri pomisli da ponovo mora da
prođe kroz svoje detinjstvo i ko ne bi tome
pretpostavio smrt», reči su svetog Avgustina
(Augustinus, Aurelius, 354-430), hrišćanskog teo-
loga i filozofa. Većina srednjovekovnih pisaca
svoje detinjstvo pominju sa užasom. „Razmenjuju
ga, prodaju, napuštaju, ubijaju i tako dete srednjeg
veka nema vlastitog života sve do desete godine,
kada počinje raditi na polju ili u domaćinstvu. Pre
tog doba ono je tek opasnost, corpus delicti; dečja
se smrtnost toleriše, prihvata, a izaziva se
pobačajem i infanticidom – način na koji se
upravlja novim zlom: telo ubija telo“ (Attali,
1984, 62). Igor S. Kon navodi da su u starom
Japanu novorođenčad priznavali za punovredne
ljude tek pošto prođu kroz specijalne obrede.
Ubistvo novorođenčeta nije smatrano teškim
zločinom, i nije, čak, označavano rečju korosu —
“ubiti”, već rečima kaesu ili modosu — “poslati
natrag”, “vratiti”, što je značilo vratiti
novorođenče natrag u svet duhova, umesto da
bude primljeno u svet ljudi (Kon, 1989, 274).
Zbog indiferentnog odnosa prema deci
srednji vek je definisan kao «period demografske
pustoši”. Tako je srednjovekovne depopulacije
27
definisao Filip Arijes. Razloge nezapamćene
depopulacije ne treba tražiti samo strukturalnim
momentima kao što su materijalni činioci i kuga.
Indiferentnost prema detinjstvu važan je faktor
depopulacije srednjovekovnog društva.
Prekid sa praksom čedomorstva ne označava
i praksu u kojoj se deci priznaju pravo na autono-
mno postojanje i ponašanje. Ekologija detinjstva,
a posebno ekologija odojčadi vrvi od primera
kako se deca ubijaju, muče, siluju i plaše. Plašenje
dece od strane odraslih spada u najčešće
praktikovano ponašanje odraslih. Počelo se od
bogova, pa preko titana i heroja, divova, vampira i
veštica, a dospelo do bajki i zlih maćeha. Analiza
mitova, religioznih objava, legendi, bajki i basni
dali bi iste rezultate kao i horor filmovi
holivudske produkcije. Brajan Saton-Smit nas
obaveštava da su u zastrašivanju dece učestvovala
sva istorijska društva. Igor S. Kon (1991) navodi
da se u Bibliji na oko 2000 mesta pominju deca.
Među njima su mnogobrojne scene prinošenja
dece na žrtvu, kamenovanja, prebijanja; na
mnogim mestima se od dece traži ljubav i
poslušnost, ali nigde nema nagoveštaja o saose-
ćanju sa decom i razumevanju dečjeg doživljaja
sveta (Kon, 1989, 273).
Indiferentnost prema detinjstvu, piše Filip
Arijes, bliska je neosetljivosti društva prema deci.
U rimskom i kineskom društvu, ali ne samo u
njima, novorođenčad su izlagana vetru i kiši kako
bi se utvrdila njihova otpornost. “U toj neoset-
ljivosti nema ničega što bi trebalo da nas iznenadi:
to je bio jedini prirodan stav u uslovima tog vre-
mena” (Arijes, 1989, 176). U srednjem veku
doživljaj detinjstva nije postojao. Ljudi su bili do
te mere ravnodušni prema detinjstvu da svet dete-
ta nisu ni primećivali, samatrali su ga nečim što je
uobičajno toliko da nije zasluživalo pridavanje i
najmanje pažnje. Verovatno bi bilo interesantno
istražiti studije slučaja (sace studys) «negacije
doživljaja detinjstva».
Mišel de Montenja (de Montaigne, Michel,
1533–1592), francuski filozof, sin bogatog i
uglednog plemića i gradonačelnik Bordoa, u
Esejima piše: “Izgubio sam dvoje troje dece, ne
bez žaljenja, ali bez velikog bola”. Po njemu, deca
nemaju “ni umne delatnosti, a ni telo im još nije
dobilo nikakve karakteristike”. Njegov odnos pre-
ma deci treba shvatiti kao izrazitu negaciju do-
življaja detinjstva. On je smatrao da je nedopust-
ivo posvećivati veliku pažnju deci, kao što je ne-
dopustvo prema njima biti nežan i maziti ih. Ne
slaže se s tim ni da se deca vole, da se njima ljudi
bave, a posebno se grozio svakog zabavljanja s
decom «kao da su majmunčići».
Žan-Batist Molijer (Moliere, Jean-Baptiste,
1622-1673), koji se smarta najvećim francuskim
dramskim piscem svih vremena znao je reći:
«Premala deca, koja još nisu uključena u život
odraslih, ne računaju se» (Arijes, 1989, 177.).
Najviše bi nas ipak iznenadila i zbunila stu-
dija slučaja «negacije doživljaja detinjstva» Žan-
Žak Rusoa (Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778),
francuskog filozofa i književnika, koji je i sam
proživeo nesretno detinjstvo. Iako je bio «osni-
vač» ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta –
pedagozi ga poznaju kao pisac Emila – on je
svojih petero dece, koje je izrodio sa prijateljicom
Terezom, dao u sirotište, ne osećajući pri tome
naročitu grižu savesti. O tome je i sam u svojim
Ispovewstima zapisao:
„Iz naše veze je bilo rođeno petero dece, i
sva su bila smeštena u bolnicu za nahodčad uz
tako malo razmišljanja o njihovoj identifikaciji da
nisam zabeležio čak ni datume njihovog rođenja
(niti pol). Poslednjih nekoliko godina
samooptuživanje što ga je u meni pobudilo to
zapostavljanje unelo je nemir u moj um i uskoro
ću umreti a na majčinu i svoju veliku žalost nisam
u stanju tome da pronađem lek... Znam da nije
postojao čovek koji je više od mene voleo i
posmatrao dečicu šaleći se i igrajući se s njima...
Sigurno bi za Elojzu i Emila bilo najčudnije da
budu delo čoveka koji nije voleo vlastitu decu.
Mnogo lagodnije bi se osećao pred nekim
azijatskim vlastodršcem no pred detetom kome
treba tepati“ (navedeno prema: William Kessen,
Rouseau’s Children, Deadalus, 107, 3 (1978), 13-
26; Saton-Smit, 1989, 39; Kon, 1989, 279)
Ove «negacije doživljaja detinjstva» predsta-
vljaju specifično stanje duha kojim se izražavalo
protivljenje prvom artikulisanom doživljaju deti-
njstva nastalom sa nastankom moderne porodice.
On je neka vrsta pripreme za drugi artikulisani
doživljaj detinjstva koji dolazi izvan porodice.
Pripadnici crkve i sudstva 16. veka te brojni mora-
listi 17. veka nastoje da «kanališu», «disciplinuju i
kažnjavaju», odnosno «dresiraju» decu (Fuko,
1997, 196-201). U 17. veku obučavanje i vas-
pitanje dece stalno je upoređivano sa dresiranjem
konja, lovačkih ptica i pasa, pri čemu je sve to
bilo zasnovano na principu podređivanja volje.
Telesne kazne, surovo šibanje, široko su prime-
njivani, kako u porodici, tako i u školi, uključujući
i univerzitet. Nastavnik se, prosto, nije mogao
zamisliti bez pruta. Decu su fizički kažnjavali u
28
svim civilizacijama i svim vremenima, svuda u
svetu, ali je ova praksa bila naročito čuvena u
Engleskoj. «Engelski pedagozi i roditelji iz 16. i
17. veka bili su čuveni po svojoj surovosti prema
deci u celoj Evropi. Šibanje je doprinelo pojavi
mazohizma kod nekih dečaka, koji su u 18. veku
Evropljani nazivali ’engleskim porokom’» (Kon,
1998, 193, 208).
Možemo reći da se indiferentnost prema deci
zadržala i do doba klasicizma. Igor Sejmonovič
Kon navodi proračune Francuza F. Lebrena
sačinjene na osnovu statistike 18. veka. Od 1000
novorođenčadi prvu godinu doživi 720, petu —
574, a desetu godinu — 525 dece. U najtežem
položaju su bila dece koja su davana ili prosto
ostavljana «na vaspitavanje” u utočište kakva su
bila sirotišta, bolnice, lokalne dadilje. Broj ostav-
ljene dece posebno se uvećao u 18. veku. Prema
Zaključak
Modernosti je svojstveno da produžava
detinjstvo. Neki u tome nalaze dokaze
infantilizacije kulture. Period detinjstva odavno
prelazi 16-tu godinu života. U eseju Detinjstvo
Emil Dirkem o dužini trajanja detinjstva iznosi
sledeće: „Detinjstvo je, u strogo etimološkom
smislu, doba u kome ljudsko biće u nastajanju još
uvek ne može da govori (od lat. in-fans, ne
govori). Ali uobičajena praksa je bila više
naklonjena produžavanju perioda na koji se
odnosi ova reč; taj period bi trebao, kaže Emile
Littré (Dictionnaire de la langue française, 1844,
M.N.), da obuhvata vreme 'od rođenja do,
otprilike, sedme godine'; ali on dodaje da ona u
uobičajnoj upotrebi podrazumeva 'malo više od
toga, do trinaeste ili četrnaeste'. U Dictionnaire de
l'Academie stoji da je 'to doba do oko dvanaeste
godine'“ (Durkheim, 2005:25).
Školskim sistemima i produžavanje
obaveznog obrazovanja na srednjoškolski nivo
treba zahvaliti što je detinjstvo produženo čak iza
20-tih godina života. Informatička revolucija i
Internet u školsku kulturu unosi konfuziju:
tradicionalni nastavnici zahtevaju valjan rad,
posvećenost, saradnju i poštovanje autoriteta i
spremnost da se uči, a postmoderni nastavnici
imaju negativan stav prema autoritetu, kritički
stav prema sistemu, želju da se svest raskrinka
kao podmitljiv, korumpiran, kriminalan, rasistički,
seksistički i slično. „Čini se da ovakvi nastavnici,
podacima F. Lebrena, prosečan godišnji broj na-
puštene dece u periodu 177–1790. godine u Parizu
je iznosio oko 5800 dece (na 20-25 hiljada poro-
đaja!).
Tek kada je krajem 18. i počekom 19. veka
pobedeo «detocentrizam buržoaske porodice”, od-
nos prema deci se radikalno promenio. Od tada se,
naime, na decu se gleda kao na svojinu roditelja;
od tada su deca potrebna roditeljima, samoj poro-
dici. Deca su predstavljala jedan od glavnih oslo-
naca buržoaskog individualizma; boreći se protiv
svih, mlada i herojska liberalna buržoaska poro-
dica branila je svoje “prirodno”, «svetsko» pravo
— kako se tada govorilo — da se stara o svojoj
deci. Međutim, treba primetiti da je odnos prema
detetu i dalje ostao kao prema objektu, a ne kao
prema ličnosti. Još uvek se ne priznaje posebnost
sveta i kulture deteta.
zapravo kažu: ʼSlušajte! Kad je u pitanju rušenje
autoriteta, mi smo na vašoj strani. Zaboravite
potiskivanje, sublimaciju i uzdržanost. Budite
slobodni!ʼ“ (Vederli, 2005:240). Od svih
modernih ideoloških bojišta ostalo je samo
obrazovanje, pa nije ni čudno što su standardi
pali. Od škole se traži da neodložno reši sve
konflikte i sve probleme. Zbog krize školske
kulture, a ne zbog bizarnosti kulture mladih,
narasle su potrebe za posebnim naukama, odnosno
naučnim disciplinama o mladima. To više nije
posao koji može obavljati standardna generacija
učitelja; to je posao za novu generaciju. Pored
psihologije, koja se tradicionalno bavi
problemima razvoja dece, nastavnici moraju
dobro poznavati i druge discipline (istoriju,
sociologiju, antropologiju i, svakako, drugačiju
pedagogiju).
Tradicionalne predstave o detinjstvu najduže
su se zadržale upravo u školi. One polaze od
pretpostavke da je detinjstvo nešto što se
podrazumeva a ne objašnjava: detinjstvo je
biološki činjenica života ljudi i stoga nema
socijalno i kulturno značenje. A upravo je
obrnuto: detinjstvo je socijalni i kulturni konstrukt
čiji smisao tek treba otkriti. Predstave o odraslima
su sasvim drugačije. Odrasli o sebi imaju
predstavu kao o svom socijalnom, kulturnom i
istorijskom identitetu. Sliku o sebi oni ne grade na
osnovu bioloških činjenica starosti. Takva slika je
29
rezervisana za decu i žene. S druge strane, deca i
žene svoj identitet ne stvaraju na osnovu ili na
način na koji ga grade odrasli muškarci. U odnosu
na odraslog, deca su Drugo. Drugost je
naturalizovana društvena konstrukcija. Kao takva
ona izgleda kao prirodna, tj. podrazumeva se a ne
objašnjava. Uzrast je socijalizirana biološka
stvarnost, a predstave o njoj su biologizirana
društvena stvarnost. Kada se ove dve stvarnosti –
biologizacija društvenog i socijalizacija biološkog
– postanu prirodno-„prirodna“, tj. kada se ujedine
u zaveri da preokrenu odnos između uzroka i
posledice, pošast i haos su neminovni.
Detinjstvo se kao društvena kategorija ne
može objasniti na osnovu bioloških činjenica
(života, fizičkih promena), ali ni na osnovu
ideoloških predstava o institucionaliziranom
detinjstvu koje izgleda kao prirodno. Isti se
logički kod može primeniti i na polni habitus:
„Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje
je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni
rad socijalizacije biološkog i biologizacije
društvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu
odnos između uzroka i posledice i čine da
naturalizovana društvena konstrukcija (ʼrodoviʼ
kao polni habitus) izgleda kao prirodna osnova
proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i
predstave o stvarnosti i koja se nameće ponekad i
samom istraživanju“ (Burdje, „001:8). Deca i
žene su društvene kategorije koje se uzimaju
(koriste) kao da su prirodne. Kada o ženi i deci
govorimo, govorimo slobodno, na bizaran način,
neobavezujuće, a to znači nadugo i naširoko i
obavezno bez objašnjavanja. Ni jedan socijalni
fenomen nije zatrpan bagažom jednostavnosti kao
ove dve društvene grupe. Ali, kao što smo na
početku rekli: „Ono što je jednostavno uvek je i
isključivo ono što je pojedonstavljeno“ (Gaston
Bašelar).
* svakako opravdala koncept prirodnosti samog
Recentna stručna enciklopedija
(Encyclopedia of Historians and Historical
Writing) Filipa Arijesa svrtava među pionire
mentalité pristupa društvenom životu u prošlosti.
Upravo kao istoričar mentaliteta on je društvenu
teoriju obogatio dotad nezanimljivim područjem
(Hameršak, 2004, 1066). On je upozorio da u
mentalnoj strukturi ljudi srednjeg veka nije
postojala ideja detinjstva, da su ljudi tog vremena
dete videli samo kao «umanjenog odraslog», kao
«odraslog u minijaturi“. U glavama savremenih
ljudi doživljaj detinjstva je promenjen. A kada
tvrdi da je detinjstvo bilo nedirnuto područje
unutar društvene teorije, time se ne misli da do
tada nije bilo nikakvih istraživanja detinjstva.
Duže od dva veka dete je prisutno u diskursu
velikog broja teoretičara društvenih nauka,
posebno u dečjoj i pedagoškoj psihologiji,
pedagogiji, ali i u sociologiji porodice. Zapravo,
svaka od raspoloživih tehnologija znanja
primenjenih u društvenim istraživanjima – kao što
su psihološki eksperimenti, psihometrijsko
testiranje, sociometrijsko mapiranje, etnografsko
opisivanje i longitudinalni pregledi – dale su svoj
doprinos strukturisanju različitih teorijskih
predstava o detetu. Ali, upravo kada je savremeni
koncept deteta postao dominantan dogodilo se
veliko «otkriće» detinjstva: detinjstvo, a ne samo
«dete», konačno je postalo predmetom društvene
teorije. Kao što smo videli, sociologija na dete
počinje gledati kao na specifični društveni
konstrukt, odnosno dete se sagledava unutar
širokog kulturnog konteksta. Po tome se
sociologija detinjstva pre svega i razlikuje od
tradicionalne sociologije porodice, čiji tekstovi
spominju decu, ali samo uzgredno («podizanje
dece», «socijalizacija», «obrazovanje», «deca i
bračne uloge», «kažnjavanje dece», «važnost dece
za roditelje») (Milić, 2001, 153-170).
Nastupajuća paradigma (emergent paradigm)
ukazuje i na posledice tradicionalnog pristupa
detinjstvu, a ne samo na njegovu budućnost.
Tradicionanoj psihologiji je uspelo da
zapadnjačku konceptualizaciju detinjstva nametne
kao univerzalnu. Ona je istakla da su psihološka
objašnjenja dečjeg razvoja, koja i danas
dominiraju, «i podržavala i bila podržana
pravilima podizanja/vaspitanja dece, čime su
premošćavala jaz između teorije i prakse, roditelja
i deteta, učitelja i učenika, političara i narodnih
masa. Stoga je prevashodno razvojna psihologija
obezbedila okvir za objašnjenje dečje prirode, i
detinjstva» (Praut i Džejms, 2004, 53-54).
Univerzalistička psihološka predstava polazi od
nezrelosti kao biološke činjenice života, a
zanemaruje činjenice kulture. Ali, ne treba
zaboraviti da je nezrelost dece biološka činjenica,
a da je način na koji se ta nezrelost shvata i dobija
na značaju činjenica kulture (La Fontaine).
Sociologija detinjstva se pre svega interesuje za
činjenice kulture.
Društvene nauke su dugo trpele posledice
odsustva interesovanja za decu, ali se to ne može
reći za pedagogiju. Ona se interesovala za decu ali
30
na pogrešan način: deca su «nedorasla bića» koja
treba «poučavati» a ne i «proučavati» (Jenks).
Istorija i sociologija detinjstva su discipline koje
su deci „dale glas“ tako što su ih počele
„proučavati po njihovom vlastitom pravu, a ne
samo kao skladišta poučavanja odraslih»
(Hardman). Arijesova knjiga Vekovi detinjstva
ima veliku epistemološku važnost. „Ona nije
važna samo zato što je otvorila, a za neke i
obuhvatila, novo područje istraživanja, nego i
Literatra:
Allport, G., Personality. A Psychological Interretation,
Henry Holt&Co.,New York, 1957.
Arijes, F. Vekovi detinjstva, Zavod za izdavanje udžbenika i
nastavna sredstva, Beograd 1989.
Asman, A., Rad na nacionalnom pamćenju, Biblioteka XX
vek, Beograd, 2002
Beck, U. and Besk-Gernsheim, E., Individualisation, Sage,
London, 2000.
Beck, U., Moć protiv moći u doba globalizacije – Nova
svjetskopolitička ekonomija, Školska knjiga, Zagreb,
2004,
Beck, U., Pronalaženje političkog – Prilog teoriji refleksivne
modernizacije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001a.
Bek, U., Rizično društvo – U susret novoj moderni, «Filip
Višnjić», Beograd, 2001
Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Since
the 'Invention of Childhood': Some Issues in the
Eightics". Journal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3
Berger, P. L., Invitation to Sociology, New York, 1963.
B1um, A., Sumrak američkog uma, Prosveta, Beograd, 1990.
Bourdieu, P. & Passeron, Reproduction in Education, Society
and Culture, London, 1977.
Bourdieu, P., “Structures, Habitus and Practics” u Giddens,
E. et al. (ed.), The Polity Reader in Socijal Theory,
Polity Pres, Cambridge, 1994.
Bronfenbrener, J., Ekologija ljudskog razvoja – Prirodni i
dizajnirani eksperimenti, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 1997.
Bronowski, J., Porijeklo znanja i imaginacije, Stvarnost,
Zagreb, 1979.
Burdije, P., Vladavina muškaraca, CID&Univerzitet Crne
gore, Podgorica, 2001.
Burdije, P., „Društveni prostor i simbolička moć“ u Spasić,
Ivana (ed.), Interpretativna sociologija, Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1998.
Burdije, P., Nacrt za jednu teoriju prakse – Tri studije o
kabilskoj etnologiji, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd, 1999.
De Mause, L. (ed.), „The Evolugion of Childhood“ u The
History of Childhood, Psychohistory Press, New York,
1979.
Dirkem, E., “Solidarnost grupa zanimanja”, u Parsons, T.
(ed.), Teorije o društvu I, Vuk Karadžić, Beograd,
1969.
Dirkem, E., Vaspitanje i sociologija, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 1981.
Durkheim, E., «Childhood». U Jenks, C. ed. (2005)
Childhood Concept in Sociology, Routledge, New
York. 2005.
stoga što je interes tog područja usmerila prema
proučavanju detinjstva kao kulturne konstrukcije,
kao istorijski promenjive i rastresite kategorije“
(Hamršak, 2004:1078). Detinjstvo se više ne
može tretirati na monolitan, idealizovan način,
kao da se nije menjalo i kao da se, što je još
važnije, neće menjati tokom istorije. Dobni
identitet ili stadijum ljudskog razvoja u različitim
vremenima i društvima tema je koja obećava.
Elijas, N., Proces civilizacije – Sociogenetička i
psihogenetička istraživanja, Izdavačka knjižnica
Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001.
Foucault, M., Madness and Civilization, Blackwell, Oxford,
1967.
Frønes, I., «Dimensions of Childhood», u Quortrup, J. et al.
Eds., Chaildhood Matters: Social Theory, Practices
and Politics, Aldershot: Avebury, 1994:145-165. (vidi i
u: Tomanović, S., Sociologija detinjstva – Sociološka
hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 2004:96-110.
Fuko, M., Nadzirati i kažnjavati – Rođenje zatvora, Prosveta,
Beograd, 1997.
Gatman, E. (ed.), Ispitivanje politike priznanja, Centar za
multikulturalnost, Novi Sad
Giddens, A., The Constitution od Society: Outline of the
Theory of Structuration, University of California Press,
Berkley, 1984.
Gidens, E., Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd, 2005.
Gidens, E., Posledice modernosti, “Filip Višnjić”, Beograd,
1998.
Golubović, Z., Anrtropologija u personalističkom ključu,
Gutenbergova galaksija, Beorad-Valjevo, 1997.
Gouldner, W., A., The Coming Crisis of Western Sociology,
Basic Books, New York, 1970.
Gouldner, W., A., Za sociologiju, Globus, Zagreb, 1980.
Hameršak, M., «Desetljeće Arijèsove povijesti djetinjstva»,
Časopis za suvremenu povijest, N0 3. Zagreb, 2004.
Haralambos, M. i M. Holborn, Sociologija – Teme i
perspekitve, Golden marketing, Zagreb, 2002.
Harden, Dž. (2004): „Kod kuće je najbolje: Distinkcija
javno/privatno u dečjem teoretisanju o riziku i
bezbednosti, u Tomanović, S., Sociologija detinjstva –
Sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd
Horkhajmer, M., Esej o sociologiji znanja, Mediterran
publishing, Novi Sad, 2009.
James, A., Jenks, Ch. and Prout, A. (eds), «Theorizing
Childhood» u: Theorizing Childhood, Polity Press,
Oxford, 1998.
Janjić Komar, M., Prava deteta u porodičnim odnosima,
Centar za udžbenike i publikacije Pravnog fakulteta u
Beogradu, 1987.
Janjić, Komar, M. i Obreković, M., Prava deteta – prava
čoveka, Udruženje pravnika Srbije za socijalno pravo,
Beograd, 1996.
Jeneks, Ch., Inequality: A Reassessnzent of the Effeet of
Family and Schooling in America, Penguin Books,
Harmondsworth, 1996.
31
Jenks, C. ed. (2005) Childhood Concept in Sociology,
Routledge, New York, 2005
Kon, I.S., Dete i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd, 1991.
Kun, T., Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974.
La Fontaine, J.S. ed. (1979): Sex and Age as Prindiples od
Social Differentiation, Academic Press, London
Lasch, Ch., Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1986.
Liotar, Ž-F., Postmoderno stanje, Bratstvo-jedinstvo, Novi
Sad, 1988.
Lipovecki, Ž., Doba praznine – Ogledi o savremenom
individualizmu, Književna zajednica, Novi Sad, 1987.
Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: L
de Mauseed. The Histori of Childhood. New York:
Souvcnir Press
Mead, H. M., Um, osoba i društvo, Naklada Jesenski i Turk,
Zagreb, 2003.
Merton, R. K., O teorijskoj sociologiji, Plato, Beograd, 1998.
Milić, A. (ed.) Rađanje moderne porodice, Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988.
Milić, A., Sociologija porodice, Čigoja štampa, Beograd,
2001.
Nenadić, M., „Detinjstvo u diskursu politike jednakog
priznanja“, Sociologija, Vol. LII, No 3, Beograd
Nenadić, M., “Obrazovanje, tiranija trenutka i promene
besnom brzinom”, Pedagogija, No 1, Beograd.
Nenadić, M., Novi duh obrazovanja, Prosveta, Beograd,
1997.
Nenadić, M., Sociološki itinerer, Prosveta, Beograd, 1999.
Nikadinov, N. D., (1996), “Obrazovanje u Rusiji posle
prestrojke – potraga za novim vrednostima”, Norma,
No 3, Sombor
Olweus, D., Nasilje među decom u školi: Šta znamo i šta
možemo učiniti, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
Postman, N. (1994): The Disappearance of Childhood, New
York
Praut, A. and Džejms, A., «Nova paradigma za sociologiju
detinjstva – Poreklo, obećanje i problemi» u:
Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva –
sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd, 2004.
Prout, A. and James, A. (eds.), «A New Paradigm for the
Sociology of Childhood - Promise and Problems», u:
Constructing and Reconstructing Childhood:
Contemporary Issues in the Sociology of Childhood, the
Falmer Press, London, 1990.
Prout, A. and James, A., “A New Paradigm for the Sociology
of Childhood? Provenance, Promise and Problems” in
Jenks, C. (ed.), Childhood: Critical Concepts in
Socilogy, Routledge, New York, 2005.
Saton-Smith, B., Igračke i kultura, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 1989.
Senet, R., Nestanak javnog čoveka, Naprijed, Zagreb, 1989.
Senet, R., „Ulica i kancelarija: Dva izvora identiteta“, u
Hatin, V. i Gidens, E., Na ivici – Živeti sa globalnim
kapitalizmom, Plato, Beograd, 2003.
Tejlor, Č. «Politika priznanja». U Gatman, E. (ed.),
Multikulturalizam – Ispitivanje Politike priznanja,
Centar za multikulturalnost, Novi Sad, 2003.
Tomanović-Mihajlović, S., Detinjstvo u Rakovici.
Svakodnevni život dece u radničkoj porodici, ISI FF,
Beograd, 1997.
Tomanović, S. (ed), Sociologija detinjstva, Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.
Tomanović, S., “Detinjstvo u istoriji, između ideje i prakse”,
Sociologija, vol. XXXVIII, No. 3. 1996.
Zlotovoc, M. (1989): Strahovi kod dece, Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva, Beograd
32
Poglavlje 3.
Staranje o deci i razvoj apatije
Rob Vederli,
Kolaps kulture, Clio, Beograd, 2005, str. 162-185.
(Rob Weatherill, Cultural Collaps, London, 1994)
I. OD DREVNIH VREMENA DO MODERNOG DOBA
Naredna tri poglavlja posvetićemo
uglavnom strukturisanju detinjstva i predst-
avama o njemu tokom modernog doba. Poput
žena, i deca su nekada imala status lica u čije
ime govore drugi. Izvesno vreme decu niko
nije ni video, ni čuo (u srednjovekovnoj
umetnosti portreti dece pojavili su se tek u XII
veku, a njihove slike na kalendarima tek u
XVI veku), a sada ona zauzimaju mesto u
samom središtu slike, što će se dokazati kao
problematično. Nekada ih niko nije slikao,
odnosno prikazivali su ih samo kao male
odrasle osobe, ili male ljude. Danas deca
predstavljaju središte pažnje na razvijenom
Zapadu, dok su u siromašnijim delovima sveta
još marginalizovana.
Na početku navodimo pregled istorije
staranja o deci u Evropi. Neophodno je
detaljnije ispitati istoriju detinjstva da bi se
shvatio radikalni kontrast između starog i
modernog okruženjajjjkojem deca odrastaju
(videti Aries, 1960).
U srednjem veku vrlo mala deca
iznajmljivana su drugim porodicama da u
njima rade kao posluga. Ona su posluživala za
stolom, nameštala krevete, pravila društvo
svojim gospodarima i uglavnom imala status
šegrta. Sve obrazovanje sticala su tokom
šegrtovanja. Upravo tokom takvog služenja,
vlasnik domaćinstva prenosio je na dete – ne
svoje, već na tuđe – sve znanje, praktične
veštine, iskustvo i ljudske vrednosti koje sam
poseduje. Deca su započinjala svoj mladi život
u tuđoj porodici da bi naučila lepe viteške
manire ili neki zanat.
Prenošenje iskustva s generacije na
generaciju bilo je obezbeđeno svakodnevnim
učešćem dece u životu odraslih. Gde god je
bilo odraslih ljudi, bilo je i dece - u trgovini,
zanatima, radionicama, čak i u krčmama na
lošem glasu. Deca su spoznavala život u
bliskom kontaktu sa svakakvim ljudima. Tako
su izmicala vlastitim porodicama. Roditelji su
brinuli o njima tek da bi pružili svoj doprinos
ostvarivanju zajedničkog cilja šire zajednice -
sela, seoskog poseda, gazdinstva ili neke
velike kuće. Obrazovanje se sticalo iz knjiga
koje su sadržavale pravila o lepom ponašanju i
učtivosti i detaljna uputstva o tome kako se
treba ponašati u svakom aspektu života, i
praktičnom, i moralnom. Deca su upućivana u
život koji je tekao u društvenim kontaktima i
razgovorima rukovođenim najstrožim
pravilima ponašanja. Pravila ponašanja za
stolom, u kojima je svačija uloga bila precizno
definisana, imala su naročit značaj. Obroci su
predstavljali značajne društvene ceremonije
tokom kojih je svako morao posebno da obrati
pažnju na svoje ponašanje, jer je to bilo u
interesu svih ostalih. Sve asocijalne aktivnosti
bile su zabranjene; svako je morao korektno da
pozdravlja druge ljude, nije smeo da govori
grube reci, morao je da bude doteran i uredan i
da prikriva negativne emocije jer se u svakom
času nalazio usred velike i veoma zahtevne
društvene mreže. Pojam privatnosti nije ni
postojao, jer moralo je da se živ u društvenoj
sredini koja je poricala postojanje bilo kakvog
privatnog prostora. Prema tome, obučavanje
deteta šegrtovanjem tokom srednjeg veka i
njegovo uvođenje u društvene odnose bili su
veoma značajni zato što tada nije postojalo
redovno školovanje i zato što je isticano
zajdnišrvo. Knjige s pravilima o uljudnosti i
učtivosti bile su čuvari osnovnih društvenih
vrednosti i zauzimale su najznačajnije mesto u
obrazovanju, što predstavlja suštu suprotnost
današnjem manje-više perifernom priznavanju
lepog ponašanja.
Tokom XV i XVI veka odgajanje dece
počelo je sporo, ali postepeno da se menja:
naime, sistem šegrtovanja zamenjen je
školovanjem koje je bilo sve zastupljenije, ba-
rem kada je reč o obrazovanju srednjih i viših
slojeva društva. Škole su polako postajale
uobičajen instrument društvene inicijacije.
Pedagozi su nastojali da izoluju mlade ljude od
onoga što su smatrali iskvarenim svetom odra-
slih, i da im pruže više teorijskog obrazovanja
u zamenu za stare praktične oblike
šegrtovanja. Škole su i roditeljima donele
olakšanje, jer su oni sve više želeli da budu u
prisnijem kontaktu sa svojom decom. Najveća
promena koja je nastupila ogledala se u sve
većoj usedsređenosti porodice na dete. Kako
više nisu želeli da šalju decu van kuće, da bi
čitavo detinjstvo provela služeći u nekoj
porodici daleko od rodnog doma, roditelji su
nastojali da ostvare prisniji kontakt s njima i
počeli su više da se staraju o njihovoj opštoj
dobrobiti.
Najpre su porodice iz redova srednje
klase pokazale ovakvo razumevanje za potrebe
dece i njihovo obrazovanje. U radničkoj klasi
sistem šegrtovanja zadržaće se sve do novijeg
doba. Iz aristokratskih porodica, mladi plemići
putovali su u Italiju i Nemačku i odlazili na
inostrane dvorove ili u kuće u raznim
zemljama da bi učili jezike, lepe manire i
plemenite sportove. To je bio nastavak
tradicije šegrtovanja. Međutim, početkom
XVII veka ovaj običaj počeo je da ustupa
mesto akademskom školovanju koje je u većoj
meri bilo teorijsko i uskostručno.
Postepeno širenje školovanja u početku je
bilo dostupno samo dečacima srednje klase.
Devojčice tada nisu išle u školu, osim retkih
koje su pohađale male škole ili ženske
samostane. One su uglavnom bile odgajane
kod kuće, ili kod suseda ili nekog rođaka.
Moraće da čekaju do XVIII, ili do početka
XIX veka, jer tek tada će i njima biti dozvo-
ljeno da se školuju. Međutim, sticanje znanja u
školama bilo je veoma kritikovano. Vladalo je
mišljenje da se škole nalaze u rukama sitničara
i moralista i da je disciplina u njima prestroga.
Deca su se sada izdvajala iz svog prirodnog
društvenog okruženja i pretila im je opasnost
da upadnu u loše društvo ili da uče detinjarije.
Smatralo se da veliki broj učenika u svakom
odeljenju predstavlja prepreku i za učenje, i za
njihov moral. Preovladavalo je mišljenje da
život u heterogenoj društvenoj sredini može da
pruži mnogo više znanja nego teorijsko učenje
iz knjiga, bez obzira na vreme koje se na takvo
učenje utroši.
U XVII veku knjige s pravilima
ponašanja i dalje su zauzimale središnje mesto
u društvenom prilagođavanju, ali sada je u
njima bilo više uputstava o tome kako deca
treba da se ponašaju u školi i kako roditelji
treba da se ophode prema svojoj deci. Na
primer, roditeljima se savetuje u kojim
slučajevima da kažnjavaju decu, kada da
počnu da ih uče slova, kao i da na kraju
svakog dana treba da razgovaraju s njima o
tome šta se događalo u školi i da razmotre
prirodu svakog počinjenog prestupa. Ukoliko
su prestupi ozbiljni, kao, na primer, svetogrđe,
lopovluk ili laži, neka drska uvreda upućena
spremačici u školi ili domaru, ili tvrdoglava
neposlušnost, kazna treba da bude šibanje. Ro-
diteljima je zatim savetovano da se
prilagođavaju poteškoćama svoje dece u
učenju, da imaju puno razumevanja i da pruže
dobar primer, da vode računa o tome s kim se
njihova deca druže, te da im ne pričaju
izmišljotine koje truju dušu. Bilo je i saveta o
izboru škole i zanata. Jednom rečju, priznata je
priroda moderne porodice koja je lagano
nastajala i sve više se posvećivala detetu, i
priznata je brižnost za dobrobit i potrebe
deteta.
Sklonost rane moderne porodice da se
povlači u sebe bila je u raskoraku sa izuzetno
gustom društvenom mrežom i mnogobrojnim
obavezama prema društvu. Čak i krajem XVII
veka niko nikog ne ostavljao na miru. Povlače-
nje u osamu bilo je doslovno nemoguće. Usled
zahteva proisteklih iz čovekovih raznih veza s
drugim ljudima on više ne može da bude sam.
Ova tradicionalna društvenost i razvoj
moderne porodice kao izolovane jedinice neko
vreme trajali su uporedo. Ta kombinacija
naročito je bila karakteristična za kuće - velike
kuće - znamenitih ljudi i drugih uglednih
građana oko kojih se razvijao čitav složen
društveni svet.
Ovu društvenu matricu treba uporediti sa
današnjim vremenom i tako je podrobnije
ispitati. U bogatim kućama živele su porodica
i čitava populacija poslužitelja, radnika,
sveštenika, pisara, štićenika, šegrta i drugih.
Posetioci su tu neprestano dolazili, ne samo
zbog druženja, već i zbog posla, koji je vođen
u istim prostorijama u kojima se živelo
svakodnevnim životom. Osim kuhinje, ostale
prostorije u ovim kućama nisu imale
specijalizovane funkcije. Ljudi su spavali u
sobi u kojoj su obedovali, živeli i primali
goste. Krevete su po potrebi razmeštali, te
sklapali i uklanjali. Više ljudi spavalo je u
jednoj sobi, a sve sobe na jednom spratu bile
su prolazne. U tadašnjoj potpunoj društvenoj
pomešanosti, sinovi vlasnika kuće igrali su se
s poslužiteljima i radili zajedno s njima,
posluživali za stolom, sekli meso i točili vino.
Učili su ista pravila ponašanja i sticali istu
versku obuku. Ove kuće bile su prava mesta
društvenog okupljanja s gustom mrežom
uzajamno zavisnih međuljudskih odnosa koji
tada još nisu bili kategorisani. One su
predstavljale središta života u zajednici.
Osim velikih kuća bogatih i znamenitih
ljudi, postojale su i male, sa samo jednom ili
dve sobe, u kojima su živeli bračni par i
nekoliko njihove mlađe dece. Na selu, jedna
od možda dve sobe bila je rezervisana za
životinje. Ove kuće bile su zapravo kolibice u
kojima veoma siromašni nisu mogli da prežive
kao porodica. Njihova deca, još kao sasvim
mala, odlazila su da žive kao šegrti u kućama
bogatijih ljudi.
Početkom XVIII veka porodica je počela
da se distancira od društva. Mnogi aspekti
života polako su se odvajali od nje. Porodica je
sve više postajala privatna i posvećivala se
deci. Posetioci više nisu bili dobrodošli u bilo
koje doba dana ili noći kao ranije. Čoveku je
bilo lepo kad je kod kuće. Nova pravila
ponašanja isticala su potrebu da se ppštuje
privatnost drugih ljudi. Stari običaji i
svečanosti trajali su kraće, pa je čak i za
obroke trošeno manje vremena. Sve više se
ističu zdravlje i higijena, a naročito brižnost za
zdravlje dece. Davanje nadimaka deci postalo
je uobičajenije i odražavalo je prisniju vezu
između roditelja i dece. Ukoliko bi izgubili
dete, roditelji više nisu mogli da se uteše
rađanjem drugog deteta; deca su postala
dragocenija nego ranije i nezamenljiva.
Zdravlje i obrazovanje bili su osnovne
preokupacije modernih roditelja srednje i više
klase (Davidov i Hol, 1987). Porodica se sve
više odvajala od šire zajednice i postala joj je
oprečna. S pojavom moderne porodice,
pojavili su se moderni tipovi kuće sa
prostorijama koje su imale i posebnu namenu.
Više nije bilo kreveta po celoj kući, već su
postojale spavaće sobe, sobe u kojima se
obedovalo i one u kojima su se primali gosti.
Svaka soba imala je izlaz u hodnik i više se
nije prolazilo kroz jednu sobu da bi se ušlo u
drugu. Posluga je bila na odstojanju što je
obezbeđivalo veću privatnost.
Naravno, ove promene koje su vodile ka
modernoj porodici najpre su se desile
isključivo u najvišim slojevima društva -
većina ljudi i dalje je živela onako kako su
živele srednjovekovne porodice. Od XVIII
veka ideal moderne porodice postepeno je
prodirao i u niže društvene slojeve. Međutim,
mnogi faktori, kao što je stupanje u brak u
poznijim godinama, poteškoće u vezi sa
zaposlenjem, nužna pokretljivost najamnih
radnika i šegrtska tradicija, predstavljali su
prepreke za potpuno prihvatanje načina življe-
nja u modernoj porodici sve do novijeg doba.
U pokušaju da se rezimiraju promene u
okviru povezanih pojmova porodice, deteta i
odgajanja decefu periodu od srednjeg veka do
početka modernog doba, treba izdvojiti
izvesne ključne teme. Pre svega, iz potpune
tmine tokom srednjeg veka deca izlaze kao
ličnosti po sopstvenom pravu. Smatra se da
ona imaju specifične potrebe od kojih je
najznačajnija potreba da idu u školu i da se
obrazuju, često na najstrože i najmoralnije
načine i uz veoma mnogo kazni. Vodi se
računa i o njihovoj opštoj dobrobiti, zdravlju i
budućnosti. Detinjstvo se smatra prelaznim pe-
riodom od rođenja do zrelog doba, u kojem
suštinski značaj ima odvajanje od iskvarenog
sveta odrasrih. Moderna porodica srednje
klase odvaja se od uzavrelog društvenog
života, da bi se posvetila deci; postaje sve više
privatna, okreće se sebi i optužuju je da
uništava staru heterogenu druželjubivost
srednjovekovnog društva. U sve većoj meri
izolacionistička, ona postaje i sve više
materijalistička, klasno svesna i želi odvojeno
II. POPULARRIZOVANJE TEORIJE O ODGAJANJU DECE
Državino dete
Tek u XX veku postajemo svedoci
velikog popularizovanja psiholoških teorija o
odgajanju dece i žarke želje da se detetu pruži
ono što je najbolje. Početkom veka
posredničke institucije izvan porodice počele
su da preuzimaju funkcije koje su ranije
ostvarivane u okviru porodice. Pre Prvog
svetskog rata već je postojala obimna literatura
o staranju o deci, uglavnom medicinske
prirode. Ova literatura bavila se pre svega
fizičkim preživljavanjem, ali se već
raspravljalo i o društvenim i emotivnim
potrebama dece. Časopisi za žene počeli su da
objavljuju članke i korespondenciju o staranju
o deci. Sve veći broj proizvoda namenjen je
deci. S manjim brojem dece u jednoj porodici,
u porodičnom domu bilo je manje gužve, a
više vremena za nežnost i poklone. U Britaniji
deca su zaštićena Zakonom o deci iz 1890.
godine, a kazna zatvora za decu je ukinuta.
Država se sve više uključivala u
socijalizaciju mladih. Rastao je broj
organiznvanih omladinskih pokreta uz podršku
vlasti, dobrovoljnih društava i crkve.
Početkom XX veka čvrsto je ustanovljen
pojam adolescencije i uspostavljena je podela
između delinkventne i disciplinovane
omladine. Zbog potrebe da se slobodno vreme
deteta ispuni na konstruktivan način, sve
popularniji bili su Izviđački pokret i Ženski
izviđač, naročito u porodicama srednje klase.
U periodu između dva rata, loša disciplina i
izgredništvo bili su problem među velikim
brojem mladih ljudi koji su imali novac, ali ne
i porodične obaveze. Trebalo je kanalisati
njihovu energiju: pripadnici desnice brinuli su
o „nacionalnoj efikasnosti" i propadanju vlasti;
među levičarima, humanitarna i socijalna
brižnost dovela je do obrazovanja čitave mreže
klubova i organizacija za mlade.
Deca su sve više smatrana državnom
imovinom, a sve manje svojinom roditelja.
Vladalo je mišljenje da je socijalizacija deteta
previše značajna da bi se prešustila rodite-
ljima. Lekari, psihijatri, stručnjaci z
školovanje, odvojeno domaćinstvo i slobodu
da sledi individualističke ciljeve.
aodgajanje dece, bračni savtinici, lideri javnog
mnjenja i ostali koji su se bavili onim što
bismo danas mogli nazvati profeesijama
pružanja pomoći smatrali su da su roditelji
previše uskogrudi, previše sebični i previše
klasno ograničeni da bi mogli da olakšaju
optimalan razvoj svojih potomaka u građane
spremne na saradnju i naporan rad.
Nauka, a naročito psihološke i društvene
nauke, sticala je značajan autoritet. Stručno
mišljenje o odgajanju dece razvijalo se tokom
mnogih konfliktnih etapa u kojima je ono
upućivano roditeljima kao stroga opomena, pri
čemu je svaka nova moda zahtevala visoku
naučnu pozadinu.
Strogo kontrolisano dete
Tokom dvadesetih i tridesetih godina XX
veka vladao je bihejviorizam. Godine 1928.
Džon B. Votson objavio je značajnu knjigu
Psihološko staranje o odojčetu i detetu, u ko-
joj je energično tvrdio da roditelji treba
direktno i manipulativno da nadziru okružnje
svoje dece. Suprotno progresivnim teorijama
Džona Djuija koji je smatrao da treba dopustiti
da se u detetu razviju sve skrivene mogućnosti
i sposobnosti, Votson, je smatrao da u detetu
ne postoji ništa što bi trebalo da se razvije. U
svom pristupu on se radikalno pozivao na
okruženje u kojem dete raste: neophodno je
jedino da se nadzire okruženje u kojem se ono
nalazi da bi njegovi uslovni refleksi mogli
ispravno da se razviju. Neprikladne emotivne
reakcije trebalo bi da se svedu na najmanju
moguću meru: izbegavati glasne zvuke koji bi
prekomerno stimulisali reakcije straha,
dopustiti deci da nose komotnu odeću da bi se
na najmanju meru svele reakcije gneva i, što je
najznačajnije, ne treba stimulisati reakcije
ljubavi ako dete neprestano pokušava da bude
samostalno. Votson je zahtevao da se s decom
postupa kao da su ona mlade odrasle osobe.
Kontakti između roditelja i deteta treba da
budu propisani strogim pravilima. Možda je u
redu da se dete poljubi pred spavanje, ali
Votson se gnušao maženja dece kad se
spotaknu i povrede. Izražavanje roditeljske
nežnosti treba da se svede na „rukovanje s
njima ujutru", ili možda na „maženje po glavi
kad učine nešto izuzetno dobro ili obave neki
težak zadatak" (Watson, 1928, str. 82).
Tadašnji lekari naglašavali su potrebu da
se deca hrane prema strogo utvrđenom
vremenskom rasporedu i upozoravali su da je
prekomerno majčino zaštitništvo štetno.
Ubeđenje da postoje naučni dokazi da je
majčina ljubav sama po sebi opasna iz temelja
je uzdrmalo staru izreku da „majka najbolje
zna". Stručnjaci su ustanovili da čvrsta
uverenost mlade majke da prirodno zna šta
treba da učini za svoju decu proizlazi iz
neznanja i samodopadljivosti. Osim toga, novo
saznanje bilo je da ono što majka zaista učini
za svoju decu ima izuzetno veliki značaj za
razvoj njihove ličnosti i njihovo buduće
psihološko zdravlje. Nije teško zamisliti kako
majke tog vremena postaju veoma nesigurne,
osećajući strahopoštovanje pred novim
medicinskim i psihijatrijskim stanovištem koje
je bilo tek u začetku.
Tokom prvih godina XX veka,
majčinstvo je poprimilo status zanimanja.
Rađanje dece više nije predstavljalo samo
slepu biološku i društvenu neminovnost.
Pojava sredstava za kontracepciju značila je da
će se smanjiti broj neželjenih trudnoća, te da
će se stoga više vremena posvetiti manjem
broju dece. Prema tome, rađanje dece sada je
predstavljalo jednu manje automatsku, a više
samosvesnu i ozbiljnu aktivnost.
Međutim, kontrola nad decom, koja je
postojala u to vreme, pretvorila se u nešto
ekstremno tokom prvih decenija XX veka.
Posleidaca uspeha industrijske revolucije i
nauke i tehnologije bila je pošte uverenje da
progres može da se kreće samo napred i
naviše. Činilo se da nauka ima rešenje za sve,
pa je stoga i odgajanje dece moralo da se
zasniva na zdravim tehničkim načelima.
Industrijska proizvodnja zahtevala je
regularnost, ponavljanje i planiranje; roditelji
su morali da podvrgnu svoju decu istoj vrsti
sistematizacije kakvu su rukovodioci zahtevali
od svojih radnika na proizvodnoj liniji. Dete
mora da bude odgajano planski, jer će, inače,
biti upropašćeno. Roditeljima je savetovano:
„Nikada nemojte dati detetu ono za čim plaće;
pustite ga da se isplače i da se odvikne od
plakanja“. Sa bebama mlađim od šest meseci
roditelji nisu smeli da se igraju da one ne bi
postale nervozne i razdražljive.
Moglo bi se reći da nikada nije vođeno
toliko računa o čistoći. Podsticana je i
upotreba laksativnih sredstava i klistira da b se
pospešilo regularno funkcionisanje probavnih
organa dece svih uzrasta. Regularnost
probavne funkcije stekla je moralni status u
frazama poput: „Čistoća je pola zdravlja", a
neredovna stolica bila je znak nečistoće koja
podstiče masturbaciju. Zadržavanje fekalija
smatrano je za prkošenje majci i povlačenje u
sebe i trebalo je da bude kažnjeno sapunastim
rastvorom glicerina umesto čepića.
Regularnost probavne funkcije znači
regularnost i čistoću tokom celog života.
Međutim, moglo se učiniti i više od davanja
običnog klistira za pražnjenje creva i smatralo
se da je to dragocen tretman za uklanjanje
otrovnih materija. Naime, odojče se postavi na
plastičnu mušemu, a cev od dvanaest ili više
centimetara sa sapunastom vodom ubacuje se
u debelo crevo da bi se dete ispralo. Detaljna
uputstva, zajedno sa ilustracijama, navedena
su u knjizi Žozefine Bejker Zdrave bebe
(1920).
Loše navike takođe su bile podvrgnute
strogoj kontroli. Najveća pažnja bila je
posvećena kontroli grickanja noktiju,
masturbacije i sisanja palca, i izmišljene su
vrlo dosetljive strategije da bi se takve navike
iskorenile. Dečaci su obrezivani da bi se
sprečila masturbacija, a neki lekari smatrali su
da to može da bude lek i za druge lakše
bolesti. Da bi dete prestalo da sisa palac,
zašivali su mu rukave, mazali vrhove prstiju
nečim gorkim, vezivali ruku uz bok ili mu
navlačili aluminijumsku rukavicu izrađenu za
tu namenu. Ipak, smatralo se da je masturbarija
najlošija od svih, navika i ona je morala da se
iskoreni što pre. Za odojčad su preporučivane
mehaničke naprave za obuzdavanje, ali one ni-
su bile prikladne za stariju decu. Masturbacija
je dovođena u vezu sa nervozom, nedostatkom
samokontrole, narušenim zdravljem,
umanjenim osećajem moralnosti, nastranošću,
umobolnošću i sl. Ove tvrdnje nisu počivale na
naučnoj osnovi, a nije bilo ni nastojanja da se
takva osnova uspostavi, jer je psihološka
nauka u narednim decenijama počela da se
zanima za psihometriju.
Nevolja s takozvanim lošim navikama
male dece nije bila samo u tome što su one
primetno škodile samom detetu, već je još više
zabrinjavalo to što su one majci otkrivale
dokaz o svojevoljnom i prkosnom dečjem
duhu. Stoga je često naglašavano da treba
zatražiti lekarski savet. Majka više nije
uspevala sama da kod svog deteta kontroliše
seve što je potrebno i morala je da traži pomoć
stručnjaka.
Ideal deteta kod kojeg sve savršeno
funkcioniše, poput mašine koja besprekorno
radi i kojom su viktorijanci bili toliko očarani,
veličan je još više zahvaljujući Darvinovim
otkrićima koja su početkom ovog veka sricala
sve veću popularnost. Mlada nauka o genetici
takođe će imati uticaja. Stvaranje savršenog
deteta zahtevalo je spajanje savršenih roditelja.
Neki roditelji nikada ne bi treblo da imaju
decu ukoliko u sebi nose neke nasledne mane,
a u Priručniku za materinstvo, uticajnom
časopisu koji je izlazio u to vreme, bio je
naveden praktičan spisak „genetskih mana".
Roditelji su podsticani da pohađaju kurseve
obuke da bi bili u najbljoj fizičkoj i duhovnoj
kondiciji pre no što dobiju decu. (Lamarkov
pojam naslednosti stečenih osobina, koji je
tokom XIX veka podržavao ideje o
nasleđivanju osobina, još je imao uticaja i
ostao je nesporan sve do početka XX veka
(Donnelly, 1983). Prema tome, ako su roditelji
bili u dobroj fizičkoj, psihološkoj i moralnoj
kondiciji u vreme kada se začelo dete, to je
značilo da će te dobre osobine biti prenete i na
Nesputano dete
Votsonovi koncepti još su imali uticaja,
ali su tokom tridesetih i čerdesetih godina neki
teoretičari počeli da ističu dugu krajnost. Dela
Frojda i neofrojdista bila su pogrešno
shvaćena i pogrešno tumačena u javnosti kao
dela koje se zalažu za potpuno ukidanje spolja
nametnutih obraničenja u ponašanju.
Pojavljuju se liberalne i progresivne obrazovne
metode. Škola „Samerhil" koju je osnovao
Aleksander S. Nil počela je s radom 1921.
godine. „Dartington hol" osnovan je 1926.
Bila je to mešovita škola, i učenici su živeli u
sobama, a ne u spavaonicama. To je takođe
bila progresivna škola. Postojala je i
Bembrička škola (1919) na ostrvu Vajt, zatim
škola „Vinstouns i Majkl hol“, osnivača
Rudolfa Štajnera, a Bertrand Rasel i njegova
supruga vodili su „Frenšem Hajts" od 1927. do
1943. godine. Iako su ovi eksperimenti
predstavljali tek sićušni deo čak i privatnog
sektora obrazovanja u Britaniji, bili su Veoma
uticajni i zalagali su se za to da se deca
njihov podmladak. Ako je neko imao bilo
kakvu manu, to je značilo da će i njegova deca
imati problema, da će i čitavo njegovo
potomstvo imati problema, što nije bilo dobro
ni za naciju u celini). Ne samo društvo u celini
već iindividualna jedinica porodice, kao
funkcionalna jedinica društvenog i
ekonomskog darvinizma, biće na taj mačin
ojačani i usavršeni. Svaka porodica morala je
da se bori kao jedinica u konkurentnom svetu.
Prema tome, svako dete moralo je da bude
čisto, neiskvareno, moralnoj zdravo, da bi se
prirodno razvilo u savršenu odraslu osobu.
Samo društvo transforrnisaće se zahvaljujući
vlastitoj deci.
Ovaj u suštini bihejvioristički
eksperiment u društvenom inženjeringu bio je
prvi sistematični pokušaj da se deca tretiraju
kao objekti proučavanja i kontrole. Ako se
ozbiljno shvati - a takve metode bile su veoma
rasprostranjene - to je značilo da osnovne
ljudske potrebe dece treba namerno da se
zanemare. Unutrašnjost i spoljašnjost njihovih
tela trebalo je da budu podvrgnute strogoj
kontroli. Votsonova dogma, koja je bila van
svake pameti, nalagala je da „ne treba da se
igrate sa svojom bebom".
oslobode besmislene discipline i da im se
pruže sloboda i pravo izbora u svim oblastima.
Zastupali su mišljenje da treba pustiti da se
ličnost razvija iznutra i dozvoliti otvorenost u
vezi sa seksualnim pitanjima. Najzad, uticaj
masovnih stremljenja ka društvenom ugledu i
konformizmu kojima je vršen veliki pritisak na
omladinu radničke i srednje klase da stiču
oznake i simbole statusa - školska uniforma,
prvo odelo, odlikovanja, priznanja itd. - morao
je da izazove reakciju.
Ljubav, koja je do tada predstavljala
veliku opasnost, sada je poprimila apsolutno
suštinski značaj. Deca moraju da osećaju da su
željena. Sve mora da se prilagodi potrebama
deteta. Svi vremenski rasporedi ishrane
odbačeni su u korist „hranjenja na zahtev".
Srećno i slobodno dete moći će „samo da
reguliše sve što je potrebno". Kontrolisano
dete bilo je nesrećno, otuđeno, mrzelo je i
sebe i druge, nije bilo spontano, već
mehaničko, i bilo je nekreativno i neurotično.
Deci mora da se dopusti da pronađu vlastiti
put i da sve čine onda kad to žele, bez
roditeljskih ograničenja. Vladalo je osnovno
uverenje da će dete, ukoliko mu se pruži
sloboda, sazreti i odrasti sa dovoljno
samopouzdanja i bez unutrašnjeg konflikta i
anksioznosti. Nil je rekao: „Treba da
dozvolimo deci da budu ono što jesu. Zato
moramo da odbacimo svu disciplinu, svako
usmeravanje, sugestije, moralnu obuku,
religiozno upućivanje... Sve što je potrebno mi
smo imali i ranije; potpuno verovanje u
dobrotu deteta nikada nije pokolebano; ono se
samo pretvorilo u jednu krajnju veru“ (Nill,
1962, str. 20).
Nil je bio blizak lični prijatelj Vilhelma
Rajha koji je, prema mišljenju mnogih,
predskazao to novo oslobađanje. Rajh je
razvio jedinstvenu i ličnu teorijsku mešavinu
Frojda i Marksa, prema kojoj se moderna
civilizacija zasniva na seksualnoj represiji koja
počinje u ranom detinjstvu u autoritarnoj
buržoaskoj porodici. Represija izaziva blokadu
seksualne energije i sprečava mogućnost
doživljavanja orgazma. Tako nastala
odbrambena psihološka struktura manifestuje
se psihosomatski kao telesna napetost i kao
Reakcija - roditelji moraju da odrede
ograničenja
Međutim, iz brojnih razloga prekomerna
popustljivost ubrzo je izazvala reakciju. Pre
svega, bilo je nerealno očekivati da će roditelji
svu slobodu pružiti deci, i da nimalo od te
slobode neće sačuvati za sebe. Drugo, roditelje
je počela da uznemiruje činjenica da su svojoj
deci prestali da prenose tradicije i vrednosti
kojima su u detinjstvu i sami bili podučavani.
Osećali su da deca moraju da usvoje neke od
tih vrendosti. Treće, neka deca prekomerno
popustljivih roditelja izrasla su u prekomerno
zahtevne ljude, tirane i egocentrike. Neki
roditelji, pak, shvatili su da nisu dobro odgajali
decu, ali nisu znali gde su pogrešili, niti šta
dalje da rade.
Godine 1946. Bendžamin Spok objavio je
knjigu Staranje o odojčetu i detetu, koja
je"prodata u više od dvadeset miliona
primeraka. Pogrešno shvaćen kao neko ko se
zalaže za prekomernu popustljivost, Spok je
zapravo jedan od njenih kritičara. U pismu
nešto što je Rajh (1927-1933) nazvao „oklop
karaktera". Ovi antiseksualni pritisci
karakteristični su za patrijarhalnu porodicu
koju ne održava ljubav već očeva represivna
primena moći. Patrijarhalna društva okoriste tu
moć da bi stvorila pokorno stanovništvo koje
se može navesti na pobunu i revoluciju.
Rajh je razvio stanovište koje se odnosi
na ćčtav svet i u kojem se jasno tvrdi da bi se
uklanjanjem seksualne represije okončali
patnja i jad. Dozvolite da dete samo kontroliše
sve što je potrebno i ukinite frustriranje u vezi
sa seksom i mentalno zdravlje će prirodno
uslediti: osećaj dužnosti biće zamenjen
uživanjem u radu, a umesto otuđenost
ipostojaće jedinstvo prirode i kulture, ljubavi i
rada, seksualnosti i moralnosti.
Mali broj roditelja usuđivao se da sledi
rajhovce u pružanju slobode deci, ali
prekomerna popustljivost prema njima bila je
nešto što će ipak opstati. Tokom šezdesetih
godina više različitih autora, poput
Aleksandera Louena, Ronalda Lejnga i
Herberta Markuzea, popularizovalo je Rajha i
antiautoritarno raspoloženje, što je dodatno
podržavalo način odgajanja dece u kojem je
sve radikalno usredsređeno na dete.
upućenom čitaocima te knjige on ističe da
decu treba učiti kako da se uključe u društvo.
Pozivajući se mnogo stariju tradiciju, on kaže:
„Verujte vlastitim instinktima... ono što majke
i očevi instinktivno žele da učine za svoje bebe
obično je najbolje... Bolje je napraviti i
nekoliko grešaka ponašajući se prirodno nego
doslovno sve činiti iz osećanja zabrinutosti"
(Spock, 1946, str. 17). On govori o „umerenoj
strogosti" i kaže da roditelji treba da zahtevaju
od dece da se lepo ponašaju, da budu
neodložno poslušna i uredna. On govori o
izgrađivanju vlastitih uverenja i o očekivanju
da i drugi ispunjavaju svoje obaveze. On je,
takođe, svestan da i roditelji imaju svoje
potrebe, naročito pred prekomerno naglašenim
potrebama deteta. Postoji opasnost da roditelj
bude previše savestan i da pruži detetu sve od
sebe; posledica toga može da bude prezir
deteta prema roditeljskoj ulozi i prema sebi
samom, jer, konačno, dete i nije tražilo toliko
mnogo ljubavi. Stoga je neophodno da se
postigne uravnoteženjost potreba. Osim toga,
roditelji treba i da očekuju nešto od svoje
dece: „Ne izgovorene reči zahvalnosti zato što
su rođena i što se roditelji staraju o njima - to
je previše – već obzirnost, privrženost i
spremnost da prihvate standarde i ideale svojih
roditelja" (str. 31).
U to vreme mnogima je bilo jasno da je
samopouzdanje roditelja u svoju sposobnost da
podižu decu u velikoj meri uništeno i neki
stručnjaci zapazili su da su roditelji
neprijateljski raspoloženi prema stručnjacima
za porodicu i savetnicima. Zabrinuti i zbunjeni
roditelji kojima je ostalo malo autoriteta
postali su lak plen brzog razvoja industrije
reklama i potrošačkih proizvoda čiji je cilj bio
da uveri mlade majke da treba da „postupaju
ispravno" sa svojom decom. Biti dobra majka
značilo je imati čistu, svetlu, blistavu kuću,
odgovarajuću vrstu hrane, vitaminske dodatke,
paste za zube, sredstva za ispiranje usta, a da i
ne spominjemo odgovarajuće igračke i
edukativna pomagala i enciklopedije.
Mada su psiholozi i pedijatri sa
Iskreni roditelji i deca
Budući da kritika prekomerne
popustljivosti nije uspela da povrati roditeljsko
samopouzdanje, ona se ubrzo razvila u nov
način razmišljanja koji je nalagao da se pre-
mosti generacijski jaz i prema kojem roditelj
ne treba da bude ni prekomerno popustljiv niti
autoritaran, već efikasan. Nova metoda
izvedena iz načela „nedirektivnog
savetovanja" dobila je naziv obuka o
roditeljskoj efikasnosti (PET - Parent
Effectiveness Training) i najpre je uvedena u
Sjedinjenim Američkim Državama još tokom
pedesetih godina. Ona se zalaže za ko-
munikaciju između roditelja i dece u kojoj je
sve razjašnjeno - za komunikaciju osečanja.
Osećanja imaju primarni znača. Prekomerno
popustljiv roditelj smatrao je da mora da
prikriva negativna osećanja da ona ne bi
naškodila njegovom detetu u psihološkom
smislu, dok je autoritaran roditelj skrivao i
pozitivna i negativna osećanja pod plaštom
tiranije i kritikovanja. Potiskivanje svih
osećanja ograničavalo je efikasnu
komunikaciju. Od roditelja se sada zahteva da
budu autentični i spontani i da se više ne
skrivaju iza nekakve uloge. Uverenja da treba
„biti iskren" i „ponašati se u saglasnosti sa
zakašnjenjem ipak priznali da su izazvali
konfuziju, da je ideja da „dete ne može da
učini ništa pogrešno" otišla predaleko i da
roditelji moraju da budu u stanju da kažu „ne",
pored kompetentnosti roditelja ostao je da stoji
veliki znak pitanja. Od njih se sada traži da
počnu da nameću zabrane i da određuju
ograničenja, dok im se istovremeno upućuju
strašna upozorenja da se deci koja ne rastu
okružena ljubavlju i sigurnošću nanosi
nepopravljivo zlo. Roditeljski „impulsi koji
počivaju na neznanju" moraju da se „ispitaju
kritički" da bi se u njima otkrili skriveni
motivi koji podstiču na to da se postane
roditelj. Bilo je očigledno, sasvim očigledno,
da je zapravo roditeljima potrebna edukacija.
Loše izvedeni pokušaj psihijatrijskog
establišmenta da ojača roditeljsko
samopouzdanje ponovo se vratio do neiscrpne
teme o neadekvatnosti roditelja i njihovom
neznanju. Ovo je ipak Vek deteta (naslov
knjige o unapređenju društva koju je 1909.
objavila Elen Ki), i za roditelje bi najbolje bilo
da nauče kako da mu se prilagode.
svojim osećanjima" predstavljaju deo pokušaja
da se popularizuje ova nova moda i da se
izgrade slogani za nju. Ovo je u suštini terapija
samopomoći u korist klijenta, a protiv
medicinskih stručnja. To je više praksa nego
što je teorija. Ona je iz osnova demokratska –
porodica je postala jedna demokratija. Mi smo
svi jednaki.
Knjiga Tomasa Gordona Kako biti
efikasan roditelj (1970) bila je izdanak PET
škola za roditelje. U njoj on analizira način na
koji mi kodiramo poruke jedni drugima i tako
onemogućujemo pravu komunikaciju. Ako
dete nečim naljuti roditelja, on treba da pokaže
da se naljutio, a ne da održi detetu predavanje
o njegovom lošem ponašanju. Slično tome,
ukoliko dete izrazi svoje mišljenje o školana
primer, roditelj ne treba da pokuša da proceni
ispravnost dečjeg suda o školi, već samo da
mu pokaže da razume njegova osećanja.
Gordon podstiče roditelje da primenjuju
jednostavne i efikasne metode koje koriste
profesionalni savtnici s ciljem da izazovu
osećanja. Upućujte ,,ja-poruke“ umesto „ti-
poruka“. Na primer, neprihvatljivo ponašanje
deteta obično završava time što mu roditelj
upućuje „ti-poruku" kao: „Prestani; ti se
ponašaš kao beba; ti si napast" itd. Međutim,
kada roditelj saopšti detetu kako se sam oseća
zbog njegovog ponašanja, poruka postaje „ja-
poruka", kao na primer: ,Ja ne mogu da se
odmorim ako mi se neko neprestano uvlači u
krilo; ja se ljutim što mi je kuhinja opet
prljava" itd. ,,Ti-poruka" ne saopštava pravo
roditeljsko osećanje umora ili loše volje.
Razmotrimo još jedan primer koji navodi
Gordon. Porodica je krenula na dugi put a deca
se na zadnjem sedištu tuku, plaču i veoma
otežavaju putovanje. Na kraju, otac silazi s
druma i zaustavlja kola. Umesto da uputi deci
„ti-poruku" kojom bi im saopštio da moraju da
budu obzirniji, da mogu da izazovu
saobraćajnu nesreću ili da treba već jednom da
odrastu i ponašaju se pristojno, on im upućuje
„ja-poruku": „Ja jednostavno ne mogu više da
podnesem svu tu galamu i skakanje po kolima.
Hteo bih da uživam u svom odmoru, ali,
dođavola, kad vi tu nazad galamite, ja se
nerviram i ne vozi mi se" (Gordon, 1970, str.
140). Deca su se iznenadila i pomalo uplašila i
to mu i kažu. Mislili su da mu ne smeta!
Majka je kasnije izjavila da su deca potom bila
obzirnija i da se više nisu tako grubo igrala.
Pomoću „ja-poruke" i direktnog izražavanja
onoga što oseća otac je vrlo efikasno
uspostavio komunikaciju.
U drugom primeru, majka maloletne
devojke ostala je budna do pola dva posle
ponoći čekajući kćer da se vrati sa žurke.
Njihov prvobitni dogovor bio je da se vrati do
ponoći. Kad je kćer najzad stigla kući, majka
je, pokušavajući da komunicira na PET način,
kazala: ,Ja sam ljuta na tebe; zaista sam ljuta
što zbog tebe nisam mogla da zaspim... Toliko
sam brinula da sam se skoro razbolela." Njen
instruktor u PET školi bio je sasvim
zadovoljan, ali pitao ju je šta je zapravo prvo
osetila kad je ugledala kćer koja se vratila
kući. To bi, složili su se oni, moglo da se
saopšti na sledeći način: „O, Linda, hvala
Bogu, dobro si. Tako sam se uplašila da ti se
nešto desilo." Linda bi na to možda odgo-
vorila: „Hej, mama, pa ti se stvarno raduješ što
me vidiš, je 1' da?" Ovde Gordon iznosi vrlo
ispravno stanovište da roditelji često
propuštaju priliku da iskreno pokažu deci svo-
ja pozitivna i nežna osećanja. Osećanja kao što
su strah, zabrinutost i povređenost mogu brzo
da se pretvore u srdžbu. Mi više volimo da se
ljutimo nego da, osećajući se povređenima,
ostanemo u relativno ranjivoj poziciji. On
kaže: „Željni da naučimo svoju decu pameti,
propuštamo zlatne prilike da ih naučimo
bitnijim stvarima. Na primer, da ih mnogo
volimo i da bismo strahovito patili kad bi e oni
povredili ili kad bi poginuli" (str. 135).
Gordon obrađuje čitavu problematiku
roditeljske moći, autoriteta i uticaja. Sve to
funkcioniše samo dok je roditelj krupniji od
deteta, ili dok može da primenjuje efikasne
kazne. Čim dete postane manje zavisno od
roditeljske sigurnosti, roditeljsko uporište koje
počiva na moći je uzdrmano. Gordon kritikuje
roditelje koji smatraju da moraju da utiču na
svoju decu onako kako to želi društvo i koji
veruju da je to u najboljem interesu deteta. On
postavlja pitanje: „Ko treba_da odluči o tome
šta je u najboljem inteesu za društvo? Dete?
Roditelj? Ko zna šta je najbolje?... Opasno je
prepustiti roditelju da odredi šta je u
'najboljem interesu'" (str. 195). Osim toga, on
posmatra porodični dom kao jedan od
poslednjih bastiona moći i zahteva od roditelja
da „nastoje da pronađu nove kreativne metode
koje ne počivaju na moći", zato što se, na
kraju, primenom moći ne postiže ništa. Zatim
on govori o metodi „bez promašaja" koju treba
primeniti u rešavanju sukoba, a koja
podrazumeva pregovaranje s decom o
donošenju značajnih zajedničkih odluka.
Odnos roditelj-dete više se ne oblikuje prema
staroj strukturi moći, već prema odnosu
konsultant-klijent. Roditelj-konsultant deli
svoje znanje i iskustvo sa klijentom koji je
odgovoran za prihvatanje ili odbacivanje
dobijenih informacija. Konsultanti obično nu-
de informaciju samo jednom: oni ne navaljuju
na klijente da ih prihvate. Gordon upozorava:
„Današnja omladina oslobađa svoje roditelje
dužnosti dajući im do znanja da njihove usluge
više nisu potrebne jer je malo koji roditelj
efikasan konsultant svojoj deci... roditelji su
krivi zbog ‘agresivnog nametanja'. Nije čudo
što u većini porodica deca očajnički govore
roditeljima: 'Ostavite me na miru. Prestanite da
navaljujete'..." (str. 274).
PET očigledno, zahteva od roditelja da se
odreknu autoriteta nad decom iz dva razloga.
Pre svega zato što je autoritet kao moć, sila i
obuzdavanje nemoralan, a potom zato što se
njime ne postiže ništa. Ukoliko ne uspete da
uverite svoju decu da treba da prestanu da
puše, da se drogiraju, da se kreću u lošem
društvu itd., i ukoliko ona nastave to da rade
uprkos vašim savetima, „onda vam ne
preostaje ništa drugo nego da odustanete i da
prihvatite to kao nešto što ne možete da
promenite". Roditelji su svedeni na
informativne (i to samo ponekad!) pasivne
posmatrače koji se podstiču da ispolje svoj
nemoćni gnev prema onome što njihova deca
povremeno učine, ali čija je funkcija uglavnom
samo da pružaju informacije, izražavaju
mišljenje i da se ophode prema deci kao prema
sebi ravnima. Nestalo je zdravorazumsko
stanovište da deca moraju da se zaštite od
zapadanja u emotivne škripce - usled
zaokupljenosti jednom jedinom aktivnošću do
te mere da su sve druge isključene. Nestala je i
dužnost koju su roditelji oduvek osećali, a koja
se odnosi na prenošenje kulturnog nasleđa s
ciljem da se kod dece razvije želja da se
ukljući u život zajednice i da budu od koristi.
Da, roditelj može da prenese informaciju takve
vrste, ali ako dete iz svog emotivnog hira
odluči da ostane nezainteresovano, roditelj tu
više ništa ne može da učini. To ukazuje na
kolaps roditeljskog odlučivanja usled
uverenosti da je dete autonomno. Čini se da
roditelji više ne treba ni da se staraju o deci jer
to se, u najboljem slučaju, smatra primenom
dobronamerne moći da bi se nametnule
roditeljske želje. Roditelji, a verovatno ni dede
ni babe, više ne umeju da objasne detetu kako
svet funkcioniše, niti da ih uče etičkim
vrednostima koje prevazilaze moć poimanja i
roditelja i deteta. Roditelji ostaju nemoćni, a
ako su slučajno uporni u svojim nastojanjima,
upućuje im se upozorenje da mogu da postanu
suvišni.
Ne može se tvrditi, kao što ti čine neki
koji podržavaju PET, da PET nije ni
autoritaran ni prekomerno popustljiv, jer ova
metoda odgajanja dece (mada taj termin ne
znači mnogo u ovom kontekstu) jeste
prekomerno popustljiva i prema deci i prema
njihovim roditeljima. I jednima i drugima
dopušteno je da gledaju svoja posla i niko ni
prema kome nema obaveze. Prvi put roditelji
su oslobođeni obaveza. Ako u prava dece
spadaju i slobodan izbor i ravnopravnost s
roditeljima, kako onda da se očekuje od
roditelja da na bilo koji realan način budu
odgovorni za ono što čine? Naravno,
instruktori PET reći će vam da najveći otpor s
kojim se sreću u „ponovnom edukovanju"
roditelja predstavlja njihovo uporno nastojanje
da sačuvaju moć i odgovornost. Reci će vam
da je zaprepašćujuće kako se ove stare navike
bore za opstanak do poslednjeg daha. Svako je
oslobođen krivice i obaveza. Mi smo
autonomni, mi smo individue. Sve što činimo,
činimo zato što to želimo i zato što smo tako
odlučili, a ne zato što nam je neko naredio. To
važi i za decu i za roditelje. Neki roditelji
možda imaju više znanja i iskustva i možda su
realniji od dece, ali to je sporedno. U stvari, u
mnogim slučajevima roditelj treba da uči od
dece. I tako smo sada možda dospeli do
potpune konfuzije: ozakonili smo teoriju koja
je u nekom ranijem razdoblju mogla da
odgovara buntovnom adolescentu - svrgnite
roditelje i ono što oni predstavljaju; pomozite
sebi; izaberite sebe; budite slobodni i živite
ovde i sada...
Poglavlje 4.
Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse
Tomanović Smiljka
«Detinjstvo u istoriji – između idje i prakse», Sociologija, Vol.
XXXVIII, No. 2., B eograd 1996.
Uvod
Osnovni postulat na koje se zasniva nastajuća
nova paradigma sociologije detinjstva je da je
detinjstvo društvena tvorevina, socijalni konstrukt
(Tomanović, 1993). Nasuprot gledištu koje prois-
tiče iz prevelencije moderne ideje “rasta” ili “raz-
voja”, a koje detinjstvu pripisuje konotacije “pri-
rodnosti” i “univerzalnosti”, sociologija detinjstva
tumači kao specifičnu kulturnu i strukturalnu
karakteristiku različitih društava. Sa stanovišta
pojedinaca kao aktera u svakodnevnom životu
delinjstvo je tvorevina određenog društveno-
kulturnog i istorijskog konteksta, a sa stanovišta
teoretičara – određenog teorijskog gledišta. Po
mišljenju nekih autora, o detetu možemo govorili
kao o „kulturnom otkriću", s obzirom da su
različite kulture – gledano uporedno sinhronijski i
istorijski – „izmislile" različitu decu, kao što su to
učinili i razni društveni teoretičari, pre svega
filozofi i psiholozi (Kessen, 1983).
Različitost shvatanja i sadržaja detinjstva, kao
i shvatanja starosne klasifikacije kao principa
društvene diferencijacije i stratifikacije u raznim
kulturama, dokumentovali su brojnim istraži-
vanjima antropolozi i na taj način demantovali
tezu o međukulturnoj univerzalnosti detinjstva.
Istorijskom kontekstualnošću ideje i sadržaja
detinjslva u zapadnoj kulturi bavi se istorija
detinjstva. Od svojih početaka, koji se vezuju za
objavljivanje klasičnog Arijesovog dela «Dete i
porodični život pod starim režimom» 1960.
godine, problematika detinjstva u istoriji je ins-
pirisala brojna istraživanja, tako da se sa pravom
govori o novom polju proučavanja u okviru isto-
rije porodice, o novoj disciplini društvene istorije.
Kao i većina problematike koja se tiče različitih
aspekata društvene istorije, i istorija detinjstva je
područje u kojem su prisutne brojne polemike.
Neki autori smatraju da se u okviru istorije
detinjstva mogu razlikovati dva fokusa prouča-
vanja: deca kao predmet kulturnih definicija i deca
kao predmet formalnih institucija sistema
(Bellingham. 1988: 348). Drugim recima, detinj-
stvo se javlja dvostruko: kao kulturni konstrukt i
kao sadržaj različitih društvenih ustanova. Pošto
se potonje područje više bavi istorijom institucija
koje su posvećene deci nego samom decom u tim
institucijama, odlučili smo da analizu koncen-
trišemo na problematiku koja se tiče društveno-
kulturne konstrukije detinjstva.
Koncept detinjstva obuhvata tri osnovna
nivoa kojima korespondiraju tri pristupa njegovom
proučavanju. To su:
 ideja detinjstva - odnosno simboličke
predstave o detetu. normativni model deteta
i odrastanja, stavovi i sl.;
 praksa detinjstva - obuhvata stvarni
 položaj deleta u porodici i društvu, odnose,
postupke, aktivnosti i sl.;
 kultura detinjstva - odnosi se na unutrašnji
svet detela. njegov doživljaj i sliku sveta,
aktivnosti i interakcije među decom, i sl.
(Uporedi, Kon, 1991:37).
Drugim rečima, koncept i pristup detinjstvu
kao društvenoj tvorevini obuhvata tri različita
aspekta, odnosno definicije detinjstva:
 detinjstvo kao skup ideja i stavova;
 detinjstvo kao skup odnosa i aktivnosti
 detinjstvo kao dečiji svet.
Osnovni polemike vezane za istoriju de-
tinjstva proističu, po našem mišljenju, iz neraz-
lučivanja, nepovezivanja ili pogrešnog pove-
zivanja ovih sadržaja pojma detinjstva i njima
odgovarajućih nivoa analize. Ovaj rad predstavlja
pokušaj da se u opštim crtama prikažu osnovni
problemi istorije detinjstva i izvori polemika
unutar njih.
Naša analiza će se koncentrisati na probleme
ideje i prakse detinjstva i njihovog odnosa. S
obzirom da je problematika kulture detinjstva
malo proučavana u istorijskoj perspeklivi, o njoj
će manje biti reči.
Nastanak i razvoj moderne ideje detinjstva
Tezu o nastanku moderne ideje dctinjstva u novo-
vekovnoj Zapadnoj Evropi koja dominira
socijalnoistorijskim proučavanjima poslednje tri i
po decenije prvi je formulisao Filip Arijes u
pomenutom delu (Arijes. 1989). S obzirom da je
njegovo stanovište dobilo široku podršku u nauč-
nim krugovima i javnosti, postalo je uvreženo o
njemu govoriti kao o „Arijesovoj tezi".
Osnovni Arijesov stav je da detinjstvo kao
društvena činjenica kakvu danas poznajemo nije
oduvek postojalo: ono je proizvod novovekovnog
građanskog društva. Arijesova analiza francuskog
društva pokazuje da u Srednjem veku ne postoji
ideja o detinjstvu kao posebnoj fazi u ljudskom
životu. Nakon prvih godina života, kada je jedva
primećivano njihovo prisustvo, deca su automatski
prelazila u svet odraslih, što je obeleženo njihovim
učešćem u radnom procesu i životu domaćinstva.
U društvu koje se ne diferencira prema uzrasnim
već prema statusnim kategorijama, koncepti deteta
i odraslog ne postoje. Na osnovu analize
sekundarnih istorijskih izvora, kao šio su
ikonografija, književnost i pisani dokumenti.
Arijes nalazi dokaze za svoju tvrdnju o
nepostojanju lika deteta u srednjovekovnoj
ikoniografiji, u nepostojanju izdiferencirane dečje
odeće i igara, u odsustvu moralnih stega i
seksualnog zazora pred decom. u nepostojanju
termina za dete kao ni posebnog jezika obraćanja
deci i sličnom.
Formiranje koncepta detinjstva i promena
stava prema deci, pojava koju naziva «otkriće
detinjstva», odigravala se, prema Arijesu,
postepeno u periodu od XVI do XVIII veka. Dete
je u XVI veku otkriveno kao «izvor zabave i
opuštanja», «predmet maženja». Tokom XVII
veka postepeno prodire saznanje da su deca
različita od odraslih, pre nego njihove umanjene
replike. Moralisti decu počinju da posmatraju kao
nevina i nezaštićena Božija stvorenja kojima je
potrebna posebna briga, zaštita i disciplinovanje.
Ovim se konceptima u XVIII veku pridružuje i
briga za fizičku dobrobit deteta, tako da od tada
dete postaje centralna figura u porodici oko koje
se razvija nova porodična osećajnost. Arijesovo
osnovno stanovište je, sa određenim varijacijama,
podržano od strane mnogih autora koji su
istraživali druga zapadna društva. Tako, Džon
Demos (John Demos), u istraživanju puritanske
kolonije u Plimutu (Masačusets, SAD) iz 1630.
godine, pokušava da rekonstruiše stvarni život
deteta, istovremeno krilikujući Anjesa što to nije
činio (Demos, 1970). Svoje zaključke, međutim,
on zasniva na istraživanju fizičkih činjenica, kao
što su: veličina kuće, nameštaj, tip odevanja. i na
analizi dokumenata, kao što su testamenti i zva-
nični izvešlaji o koloniji. Demosovi zaključci se
slažu sa Arijesovim: detinjstvo se u ovoj koloniji
jedva opažalo kao poseban period, odnosno nije
postojao osećaj da deca mogu bili posebna grupa
sa vlastitim potrebama i interesima.
U istraživanju porodičnog života u Engleskoj,
Lorens Stoun iznosi tezu da su tokom Srednjeg
veka interesi pojedinca bili podređeni interesima
grupe, te su, stoga, deca bila zapostavljena (Stone.
1977). Edvard Šorter ide dalje tvrdeći da su se
deca nalazila toliko nisko na društvenoj lestvici,
bila tako malo cenjena, da nisu ni smatrana
ljudskim bićima (Shorter. 1976).
Značajna promena u stavu prema detinjstvu
odigrala se, prema autorima škole «istorije ose-
ćajnosti» (Anedersen, 1980), u XVIII i XIX veku.
Arijes ovu prometni povezuje sa prodorom
školstva i moralističke filozofije. Prema njegovom
mišljenju, «otkriće delinjstva». odnosno stvaranje
novovekovne ideje detinjstva i njoj odgovarajućih
stavova prema detetu, rađa i novi, do tada
nepoznat vid porodične osećajnosti. Drugim
recima, svojim afektivnim koncentrisanjem oko
deteta nuklearna porodica postaje ono što se danas
naziva «detecentrična porodica» («child-centered-
family»).
Drugi autori, međutim, smatraju da je otkriće
detinjstva proizvod obimnijih promena na planu
osećajnosti. Tako Stoun govori o prodoru
«afeklivnog individualizma», a Šorter o
«domestifikaciji» («sklonosti ka porodici»).
Moderno detinjstvo nastaje dok se buržoaska
porodica okuplja oko novootkrivenih porodičnih
vrednosti unutar nove bračne privatnosti
(Anderson, 1980).
Nastanak moderne ideje detinjstva je, prema
većini autora, proizvod modernosti i buržoaskog
etosa. Ova promena je kognitivne prirode, a vodi
promeni stavova i ponašanja roditelja i zajednice,
odnosno povećanju roditeljske ljubavi i društvene
brige za decu. Tako Somervil govori o
„detocentričnosti" kao proizvodu modernizacije,
odnosno orijentacije ka budućnosti kao njenog
sastavnog dela, što je obeležje razvoja modernih
društava zapadne civilizacije, a uslovilo je da se
na decu gleda kao na «budućnost društva»
(Somerville, 1982).
Nakon spoznaje o specifičnosti detinjstva kao
faze u životnom ciklusu, kao i posebne prirode i
potreba dece, razvoj naših stavova prema deci je
bio pod stalnim uticajem trenutno preovlađujućih
ideoloških paradigmi, a posebno teorija o
detinjstvu. Modeli detinjstva koji se šire kroz
teorije filozofa i psihologa, kroz knjige i
priručnike o nezi dece, kroz umetnosl i popularnu
kulturu, kroz biografije, usmena predanja i sl.,
oblikuju dominantnu praksu vaspitanja i obra-
zovanja.
U modernoj zapadnoj civilizaciji Kleverli i
Filips prepoznaju nekoliko takvih modela koje
nazivaju «vizijama detinjstva»:
 environmentalistički model - dete kao
„tabula rasa" (eng. environment, okolina,
sredina);
 puritanski - dete kao nosilac prvobitnog
greha čiju volju treba slomiti;
 rusoovski - slobodno dete;
 evolucionistički - ontogeneza ponavlja
filogenezu;
 frojdijanski - o ne-nevinosti detinjstva;
 socijalizujući - o društvu koje dominira
nad detetom;
 bihejvioristički - o uslovljenom detetu;
 razvojni - o stupnjevitom razvoju deteta
 tehnološki - o detetu kao mašini koja
misli (Cleverley J. & D. C. Philips. 1986).
Analizirajući dominantne trendove u vaspita-
nju dece od XVIII do XX veka – odnosno «široke
sociološke pokrete koji se mogu otkriti u praksi
vaspitanja dece u poslednjih dve stotine godina» –
Džon i Elizabet Njuson su izdvojili nekoliko
osnovnih skupova ideja koje su nazivali
«moralnostima» (Newson, J. & E., 1974: 80).
«Religijska moralnost» potekla od evange-
lista bila je dominantna u XVIII i XIX veku i njeni
zagovornici su institirali na tome da detetova volja
mora biti slomljena. Tokom dvadesetih godina XX
veka «medicinska moralnost» je propovedala da
dete mora razviti samokontrolu tako što će
formirati čvrste navike u najranijim godinama.
Nju je nasledila «moralnost prirodnog razvoja i
potreba» koja je uticala na razvijanje interesovanja
za prirodni intelektualni i društveni razvoj deta i
na više popustljivosti u vaspitanju.
«Moralnost zabave» je trend koji se razvio
četrdesetih godina u Americi, da bi se, šireći se na
druge prostore, zadržao i do danas. Deca nisu
predmet autoritarnog vaspitanja, već zabave i
uživanja. Zabava i igra nisu, međutim, postale
samo dozvoljene, već se postavljaju kao imperativ
pred roditelje (Wblfenstein, 1955). Promena u
praksi vaspitanja se može opisati kao kretanje od
potpune kontrole i obuzdavanja nagona kod beba i
male dece do potpune popustljivosti.
Vizije detinjstva o kojima govore Kleverli i
Filips još su jasnije u književnosti. Za prosvetitelje
detinjstvo ima samo instrumentalni značaj. Naime,
postoje dete «kandidat za čoveka» za njega postoji
interesovanje samo kao za objekat vaspitanja. U
romantizmu se, međutim, javlja «kult detinjstva»
u kojem deca nisu deca već simboli idealnog
sveta. Njihova nesposobnost i nevinost «srećnih
divljaka» se suprotstavlja hladnom i izopačenom
svetu koji simbolizuju odrasli (Kon, 1991).
U svojoj istoriji evolucije ideja o detinjstvu,
Somervil tvrdi da je ova romantičarska (rusoo-
vska) lažna glorifikacija nanela mnogo štete deci,
postoje skoro do XX veka sprečavala sagledavanje
detetovih stvarnih mogućnosti i potreba
(Somerville, 1982). Tek su naučna saznanja od
Darvina preko Frojda do savremene razvojne
psihologije «demitologizovala» decu ukazavši na
njihovu stvarnu prirodu koja nije nemoćna,
nevina, aseksualna i intrinistički (suštinski,
unutrašnji) dobra. Ovo skidanje dece sa pijedestala
anđeoskih bića je omogućilo da se, bez predrasuda
koje nameće gledište odraslih, sagleda stvarno
dete.
Sumirajući rezultate prethodne rasprave
možemo zaključiti da postoji velika saglasnost
autora da ideja detinjstva ima svoju istorijsku
kontekstualnost. Ranije neprepoznavano kao
posebna faza u razvoju čoveka, detinjstvo je
postepeno otkrivano sa razvojem građanskog
društva, da bi XVIII vek predstavljao prekretnicu
u njegovoj spoznaji. Proizvod modernosti i
buržoaskog etosa, ideja detinjstva nastavlja svoj
razvoj pod uticajem dominantnih ideoloških
paradigmi i trendova.
Praksa detinjstva u istorijskoj perspektivi
Sagledavanje razvoja moderne ideje detinj-
stva izgleda manje ili više neproblematično.
Problem nastaje prilikom prelaska sa ideje na
praksu detinjstva, odnosno sa analize ideoloških
obrazaca na analizu konkretnih postojećih postu-
paka i odnosa koji su činili svakodnevni život
dece ili sadržaj detinjstva u prošlosti.
Prvenstveni fokus Arijesovog dela kao i ra-
dova njegovih sledbenika su stavovi odraslih pre-
ma deci i detinjstvu, pre nego stvarni sadržaj
detinjstva u prošlosti (Meckel, 1984: 415). To,
međutim, ne znači da njihovi radovi ne sadrže tvr-
dnje i dokaze koji se tiču odnosa roditelja i dece,
kao i postupaka koji čine praksu socijalizacije.
Osnovno obeležje odnosa roditelja prema
deci u Srednjem veku, po ovim autorima, jeste
ravnodušnost (indiferentnost). Iako je postojao
bezlični emotivni odnos, odnosno naklonost,
odnos roditelja prema deci je bio distanciran i
formalan. Tako Arijes govori da ne treba mešati
osećanja prema deci sa idejom detinjstva: ,,U
srednjovekovnom društvu, koje smatramo
polaznom osnovom, doživljaj detinjslva nije
postojao: to ne znači da su decu tada zapostavljali,
odbacivali i zlostavljali" (Arijes, 1989: 176).
Ona samo nisu smatrana vrednim posebne
pažnje i investiranja posebnih osećanja, jer„čim bi
dete prevalilo period najveće opasnosti od smrti –
kada su izgledi da preživi mali – poistovećivalo se
sa odraslima" (Ibid.: 177)
Osnove indiferentnosti roditelja prema deci
Arijes nalazi u neizvesnosti ranog detinjstva -
usled velike smrtnosti beba i male dece – i u
njegovom kratkom trajanju. Iako u gore navede-
nom citatu iznosi stav da deca nisu bila zaposta-
vljana i odbacivana, u predgovoru za izdanje iz
1973. godine Arijes prihvata rezultate nekih istra-
živanja koji govore o uobičajenoj praksi „da se
deca koju roditelji ne žele da zadrže jednostavno
puste da umru ili da im se 'pomogne' u tome ...
Pomoći prirodi da se oslobodi bića koja su tako
malo sposobna da žive samostalno, nije se
odobravalo, ali se isto tako nije smatralo sramnim"
(isto: 20, 21)
Pored navedenih pojava infanticida, odbaci-
vanja i ravnodušnosti prema smrti male dece,
dokaze za nepostojanje posebne osećajnosti prema
deci autori vide u praksama povijanja, ostavljanja
dece same na duži period i slanja dece dojiljama.
U poslednjem Sorter vidi dokaz da «te majke nije
bilo briga» (Shorter, 1976: 204, kurziv u
originalu). U nedostatku majčinske brige neki
autori vide primarni uzrok visoke smrtnosti
odojčadi.
Dokumentovana navodno široko rasprostra-
njena praksa slanja dece na «šegrtovanje»
(apprenticeship) se tumači i kao izvor nepo-
stojanja bliskosti između roditelja i dece i kao
dokaz za to. Arijes u «šegrtovanju» vidi domi-
nantan oblik socijalizacije u Srednjem veku:
„Celokupno vaspitanje i obrazovanje odvijalo se
dakle u vidu šegrtovanja, učenja, a tom pojmu
davao se daleko širi značaj od onog koji je
poprimio kasnije. Deca se nisu zadržavala u
roditeljskim domovima, nego su odlazila u druge
porodice, uz ugovor ili bez njega, da tu borave i
upute se u život, ih da nauče viteške manire, ili
neko zanimanje, ili čak da idu u školu i nauče
latinska slova. 'Šegrtovanje' treba posmatrati kao
široko rasprostranjen običaj, i to u svim
slojevima"(Ibid.: 256)
Formiranje ideje o detinjstvu, «otkriće
detinjstva», iniciralo je i promenu odnosa prema
deci. Arijes tvrdi da je rastuće interesovanje za
decu dovelo do rastuće strogosti discipline i
stalnog nadzora:„Svest o jedinstvenosti detinjstva,
spoznaja da je ono različito od sveta odraslih,
nastaje kroz elementarni doživljaj o njegovoj
nejakosti, koji ga spušta na nivo najnižih
društvenih slojeva" (Ibid.: 205).
Represivno vaspitanje koje kao glavni metod
ima šibanje bilo je uobičajeno za tadašnji školski
sistem: „Porodica i škola, zajedno su odvojili dete
od društva odraslih... Zajedničko staranje
porodice, crkve, moralista i upravitelja lišili su
dete slobode koju je uživalo među odraslima. To
staranje upotrebilo je na detetu bič. zatvor, kazne
namenjene zatvorenicima najnižeg staleža" (isto:
309).
Slično mišljenje podržavaju i drugi autori.
Tako Stoun piše da su od XV veka deca podre-
đena strogoj disciplini koja krajem XVI i tokom
XVII veka postaje skoro varvarska. Brutalne
metode kažnjavanja su, po njegovom mišljenju,
uzgredni proizvod veće brige za moral i obrazo-
vanje dece. kao i doktrine „prvobitnog greha"
(Stone. 1977: 193). Sa druge strane, Džon Demos
piše o represivnom ali ne i zlostavljajućem odnosu
puritanaca prema deci. Iako se nakon najranijeg
perioda života, a sa početkom ispoljavanja
detetove volje koja je prepoznavana kao jasan
znak prvobitnog greha, primenjivana oštra
disciplina – puritanska zajednica u XVII veku ima
zakone koji sprečavaju roditelje u zlostavljanju
dece (Demos, 1970). I Plamb se slaže daje u XVII
veku stav prema deci bio autokratski, a odnos
skoro surov (Plumb, 1975).
Najekstremnije je gledište koje zastupa Lojd
De Moz u svojoj «psihogenoj teoriji istorije»
koja teži da otkrije psihogene promene roditelja
koje su uticale na promene interakcija između
roditelja i dece. Rekonstrukciju detinjstva De
Moz sprovodi putem analize evolucije roditelj-
stva koja se odvija kroz šest faza obeleženih
različitim stilovima vaspitanja:
1. infanticidni stil (do IV veka n.c);
2. odbacujući stil (od IV do XIII veka);
3. ambivalentni stil (od XIV do XVII veka);
4. dominirajući stil (XVIII vek);
5. socijalizujući stil (XIX vek i prva polovina
XX veka) i
6. permisivni stil (počinje polovinom XX
veka) (Mause, 1976: 51, 52).
Prema ovom autoru, veći deo istorije
detinjstva obeležavalo je nasilje i zapostavljenost
dece.
Većina autora se slaže da se najveća promena
u odnosu roditelja prema detetu i u praksi vaspi-
tanja odigrala tokom XVIII veka. Arijes smatra da
je strogost prethodnog perioda održavala drugačije
osećanje nego sto je srednjovekovna ravnodušnost
i da je bila priprema za novi period «opsesivne
ljubavi» koja će zavladali društvom počevši od
XVIII veka (nav. delo: 309). Po njegovom
mišljenju, slabljenje školske discipline išlo je
uporedo sa novim stavom prema detinjstvu i sa
novim osećanjem prema detetu: „koji više nije
usredsređen na 'slabosti' deteta i više ne priznaje
potrebu da se ono ponižava" (isto: 206). već se
dete priprema za život odraslog pažljivim i
postupnim formiranjem ličnosti. Ovde je
očigledan prelaz na moderni koncept socijalizacije
ili model «socijalizovanog deteta» koji je obeležio
XIX vek. Po mišljenju Anđelke Milić, misaoni
prelaz sa koncepta vaspilanja na koncept
socijalizacije se odvijao u drugoj polovini XIX i
početkom XX veka u delima Dirkema. Djuija, Dž.
H. Mida. Kulija i Frojda (Milić, 1982).
Slično kao i u slučaju prethodnih argumenata,
sledbenici «Arijesove teze" ga i ovde podržavaju.
Tako Plamb piše da se tokom XVIII veka za decu
otvara ceo «novi svet»: knjige, igre, posebna
dečija odeća, više zabave i mogućnosti za
obrazovanje (Plumb. 1975). On, takođe,
konstatuje da su deca bila na dobitku ali i na
gubitku, jer je njihov privatni život (naročito
polni) bio više pod kontrolom i disciplinom. Pro-
mena se može objasniti kao prelazak sa fizičkih na
više psihološke metode disciplinovanja, saglasno
prelasku sa puritanskog na socijalizatorski model
vaspitanja. U tome se. između ostalih, slažu i
Šorter, Stoun i De Moz.
Postoji nekoliko osnovnih determinanti koji-
ma se objašnjava opisana tranzicija u odnosu ro-
ditelja prema deci. Linda Polok navodi sledeće:
1. pojavu obrazovnog sistema;
2. promene u strukturi porodice;
3. nastanak kapitalizma;
4. rastuću zrelost roditelja i
5. pojavu duha dobročinstva (Pollock. 1983:
28, 29).
Prema Arijesovom mišljenju, mala grupa
moralnih reformatora svojim insistiranjem na
značaju obrazovanja bila je odgovorna za odva-
janje sveta detinjstva od sveta odraslih. Škole su i
odvajale decu od odraslih i produžavale period
delinjstva (Arijes, 1989). Obavezno obrazovanje
sa produženim trajanjem školovanja, po mišljenju
Milerauera i Zidera, uticalo je na homogenost
sastava porodice a time i na učvršćivanje
emocionalnih odnosa među njenim članovima
(Miteraucr M. i R. Zidcr, 1988: 203). O uticaju
prodora obrazovanja može se, po našem mišljenju,
više govoriti, ako ne i samo, u smislu promene
ideje klime, nego u smislu raširene prakse. Naime,
preterana težina koju Arijes daje obrazovanju kao
determinanti objašnjenja prelaza može se, po
našem mišljenju, opravdati samo ukoliko se razvoj
školskog sistema tumači kao pokazatelj ali i
promotor promene stava prema detinjstvu koji je
imao uticaj na širu populaciju. Imajući u vidu
veoma nizak i društveno segregisan obuhvat dece
formalnim obrazovanjem u zapadnoevropskim
društvima sve do kraja XIX veka, očigledno je da
se ne može o njemu govoriti kao o dominantnom
obrascu prakse vaspitanja koji je uticao na
promenu odnosa roditelja prema deci.
O promenama u strukturi porodice kao i u
njenoj osećajnosti, nastanku kapilalizma kao i
stava – koji Polokova naziva «duhom dobro-
činstva» – treba govoriti kao o spletu ulicaja koji
čine matricu za objašnjenje promene u praksi
detinjstva.
Promene u spoznavanju detinjstva Arijes
povezuje sa promenama u porodici – njenoj struk-
turi i njenom unutrašnjem životu, osećajnosti.
Srednjovekovna porodična zajednica je prema
ovom autoru, bila šira grupa uklopljena u
zajednicu preko svoje «društvenosti». Zajednički
život više generacija srodnika i nesrodnika,
«društvenost» u smislu otvorenosti prema široj
zajednici i nepostojanje doživljaja porodice kao
grupe bila su obeležja porodičnog života u
Srednjem veku: ,,U svetu osećanja i vrednosti,
porodica nije tako značajna kao rod (pol). Moglo
bi se reći da je pripadnost rodu (polu) jedini
doživljaj porodice u srednjem veku" (Arijes 1989:
240).
Promenu u doživljaju detinjstva koja je
karakteristična za period XVI i XVII veka Arijes
tumači kao poseban izraz jedne opštije promene –
doživljaja porodice (Isto: 237). Istovremeno,
novi doživljaj detinjstva, za koji je – insistira
Arijes – najzaslužnije širenje školstva, pomaže
razvoju nove porodične osećajnosti i modernog
doživljaja porodice koji je: «...neposredno vezan
za detinjstvo. On se sve više udaljava od brige o
očuvanju časti rada ili o nedeljivosti očevine, ili o
drevnosti i očuvanju imena: on izvire iz
neponovljivog zajedništva roditelja i dece» (isto:
251)
Napuštanje socijalizacijske prakse «šegrto-
vanja» i »povratak dece u porodicu» uslovio je
narastanje svesti o ravnopravnosti dece kao čla-
nova porodice. Po Arijesu, to svedoči o prelasku
porodice sa tradicionalne forme na modernu
porodicu zasnovanu na osećanjima: „Ljubavi
između dece i roditelja, staroj koliko i svet, ljudi
nastoje da daju novu vrednost, jer na njoj
zasnivaju celokupnu porodičnu realnost" (isto:
263)
Komplementarni ovim procesima nastajanja
nove osećajnosti sa novim doživljajem detinjstva i
oko njega, jesu procesi nuklearizacije porodice,
njenog zatvaranja u odnosu na društvenu zajed-
nicu i narastanja njene privatnosti: «Od XVII veka
porodica počinje da se udaljava od svog
dotadašnjeg društva, i počinje da ga istiskuje iz,
sve većeg, prostora namenjenog privatnom životu"
(isto: 295)
Privatizacija porodičnog života podrazumeva
i privatizaciju njenog životnog okruženja:
„Organizacija kuće odgovara novoj potrebi zaštite
od sveta. To je moderna kuća, u kojoj su prostorije
odvojene, i svaka izlazi na hodnik... Rekli smo da
se udobnost rađa u tom razdoblju: ona se javlja u
isto vreme kad i intimnost, diskrecija, izolovanost
- ona je njihov izraz" (Isto: 295).
Veća intimnost «podrazumeva smanjenu
porodicu, koju čine roditelji i deca, iz koje su
odstranjeni posluga, klijenti, prijatelji» (Isto: 297).
Jačanje afektivne povezanosti njenih članova i
unutrašnje kohezivnost porodice nije, po Arijesu,
kompatibilno sa «društvenošću» koja je bila
obeležje porodičnog život u Srednjem veku:
«Grupa roditelja i dece, srećna u svojoj samoći,
odvojena od ostalog dela društva – to više nije
porodica XVII veka, otvorena preplavljujućem
svetu prijatelja, klijenata, posluge – to je moderna
porodica» (isto: 300).
Porodica XVIII veka, međutim, još uvek ni
moderna jer se «ističe ogromnom društvenošću»
(isto: 301). Ona će to postati tek u XIX veku kada
se odvoji od sveta i društvu suprotstavi izolovanu
grupu roditelja i dece, koja: «celokupnu energiju
ulaže u podizanju dece, svakog posebno i bez
ikakve zajedničke ambicije: deca su iznad
porodice" (isto; 302).
Ni Arijes, ni njegovi sledbenici ne ulaze u
razmatranje uslova i uticaja pod kojima se odvija
promena u strukturi porodice. Proces nukleari-
zacije porodice Arijes konstatuje kao činjenicu i
sastavni element modernizacije. S druge strane,
mala, nuklearna porodica se proglašava moder-
nom i kao takva tumači kao osnov za rađanje
afektivne povezanosti i njene unutrašnje koheziv-
nosti. Odnos veličine i strukture porodice i
procesa industrijalizacije i modernizacije nije,
međutim, jednostavan i neproblematičan, već
predstavlja pitanje oko koga su se razvile izrazite
polemike unutar proučavanja porodice. Ne ulazeći
u problematiku širih društveno-ekonomskih
uslova i uticaja koji su pratili, ako ne i uslovili
pojavu moderne porodice, teoretičari škole «isto-
rije osećajnosti» su ostali jednostrani u objašnje-
nju promena u porodici, pa time i odnosa roditelja
i dece. Tako Stoun povezuje odnos prema deci sa
tipovima porodice («otvorena porodica loze»;
«ograničena patrijarhalna nuklearna porodica";
«zatvorena domestikovana nuklearna porodica")
ne objašnjavajući načine njihove promene kao ni
činioce prelaska sa jednog lipa na drugi (Stone.
1977). Šorter, na sličan način kao Arijes, vidi
tradicionalnu porodicu kao mehanizam prenošenja
imanja i statusa sa generacije na generaciju, dok
moderna porodica postaje manje zainteresovana za
finansijsle pozicije, slabi veze sa spoljnim svetom,
istovremeno ojačavajući unutrašnje (Shorter.
1976).
Ne umanjujući kritiku za neosetljivost nji-
hove analize na drušiveno-ekonomske činjenice,
možemo ipak utvrdili da su pomenuti teoretičari
ukazali na jedno značajno područje društvenosti
čime su poljuljali funkcionalističku tezu da je
moderna porodica pasivna posledica i odraz
industrijske revolucije. Ukazujući na promene na
idejnom i afetktivnom planu, ovi su teoretičari
ukazali na aktivnu ulogu porodice u procesu
modernizacije, pokazavši «da je porodica – kako
pre nastupa industrijalizacije, tako i posle njega –
predstavljala snažnog idejno-ideološkog i vred-
nosno-kulturnog posrednika u prihvatanju i
uspostavljanju nove organizacije i načina života
koji su doneli procvat kapitalizma i njegova
industrijska tehnološka organizacija» (Milić.
1988: 39).
I novi odnos roditelja prema deci je, prema
pomenutim autorima, posledica modernog bur-
žoaskog etosa koji se gaji u porodici. Sloun ga
naziva «afektivnim individuailizmom», a Šorter
ga opisuje kao «talas osećajnosti» čija je jedna od
odlika «sklonost prema porodici». On čak tvrdi da
je «nuklearna porodica stanje svesti, pre nego
posebna struktura, ili skup kultnih aranžmana.
Ono što posebno razlikuje nuklearnu porodicu od
drugih obrazaca života u zapadnom društvu jeste
poseban osećaj solidarnosti koji razdvaja domaću
jedinicu od okolne zajednice. To osećanjce se
naziva sklonošću ka porodici («domestieity»
S.T.M.)" (Shorter, 1976: 205).
Jedni od retkih autora koji povezuju promenu
u porodičnoj osećajnosti sa promenom u obras-
cima produkcije su Miterauer i Zider (nav. delo.
1988). Oni prelazak sa autarkičnog privređivanja u
okviru i za potrebe domaćinstva na industrijski
način privređivanja povezuju sa promenama u
životnom ciklusu porodice. Dok je premoderna
porodica zbog potreba održanja stalnog nivoa
radne snage često menjala veličinu i stav, dotle je
moderna porodica postojanija u svom sastavu. Za
razliku od onih autora koji se priklanjaju
ideacionom objašnjenju kao što je «otkriće
detinjstva», Miterauer i Zider tvrde da je
„verovatnije da bi sve veća rodbinska bliskost
unutar porodične grupe trebalo da se objasni
postepenim odvajanjem radnog mesta od doma,
što se izgleda dešavalo kod sve većeg dela stan-
ovništva. Ovo odvajanje ima iste korene kao i sve
postojanije porodično grupisanje, naime, ukidanje
kućne grupe kao osnove za proizvodnju. Činjenica
da manje jedinice sastavljene od roditelja i dece
sada žive zajedno duži vremenski period mora
produbiti emocionalne odnose"(isto: 204).
Materijal koji pomenutim autorima služi kao
dokaz za potkrepljivanje tvrdnje o promeni u
odnosima roditelja prema deci koja se odigrala u
XVIII veku prilično je oskudan. Većina autora se
služi sekundarnim istorijskim izvorima kao što su
ikonografija, književnost i dokumenti kako da
potkrepi tvrdnju o nepostojanju ideje detinjstva u
Srednjem i ranom Novom veku, tako i da doku-
mentuje promenu koja se kasnije odigrala.
Prvenstveno na osnovu analize likovnih izvora
Arijes, na primer, tvrdi da se promena u stavu i
odnosu prema detinjstvu i deci može videti u
pojavi posebne odeće za decu koja je različita od
one koju nose odrasli, u pojavi posebnih igara i
igračaka za decu, u iskazivanju posebne ličnosti
deteta u umetnosti, u razvoju posebnog diskursa
kada se govori o deci i sa decom i si. Slično
postupa Stoun kada dokaze za povećanu pažnju
koja je poklanjana detinjstvu vidi u pojavi zabav-
nih knjiga za decu i prodavnica igračaka, kao i
porodičnih portreta na kojima su deca prikazana
kako sede u majčinom krilu. Dokaze za mali
interes za decu i detinjstvo u plimutskoj
puritanskoj koloniji Demos nalazi, kao što smo
ranije naveli, na osnovu analize veličine kuće,
nameštaja, tipa odevanja, kao i analize dokumen-
ata kao što su dokumenti i zvanični izveštaji o
koloniji. Zastupnici teze da je visoka stopa
smrtnosti odojčadi posledica majčinskog nemara,
u njenom opadanju vide dokaz za promenu odnosa
prema deci (Pollock. 1983: 28).
Problem mogućnosti zaključivanja o praksi
detinjstva i dokazivanja na osnovu sekundarne (a
često i oskudne) istorijske građe dovodi nas do
jednog značajnog epistemološkog problema. On
se može izraziti putem pitanja: koliko je opra-
vdano na osnovu ideološke stvarnosti koja je
predstavljena u analiziranim izvorima zaključivati
o praktičnoj stvarnosti porodičnog života, posebno
o takvom njegovom aspektu kao što je osećajnosl.
Sa jedne strane, postoji opasnost na koju ukazuje
Anderson (nav. delo. 1980). da se neke pojave
tumače kao nove zato što su prvi put prikazane. Sa
druge strane, nepromišljeno prelaženje sa ideja na
praksu, njihovo nerazlučivanje, odnosno
poistovećivanje ideja o porodici sa stvarnošću
porodičnog života i odnosa u njoj sadrži – po
recima A. Milić – ozbiljnu opasnost od
„ideologizacije stvarnosti pri kojoj istorijsko
istraživanje umesto da služi otkrivanju istine,
zapravo daje legitimitet savremenim vladajućim
ideološkim predstavama jer ih snabdeva, navodno,
iskustvenom istorijskom podlogom" (Milić. 1988:
31).
Rešenje problema sklada ili nesklada između
dominantnih ideja i prakse ljudi, ova autorka vidi
u traganju za evidencijom koja bi pokazivala šta
se u svakodnevnom životu ljudi u prošlosti stvarno
dešavalo, kakvi su bili njihovi odnosi i osećanja, a
ne samo ideal i doživljaj tih odnosa. Tu se,
međutim, nanovo postavlja problem oskudnih
izvora evidencije o življenoj stvarnosti ljudi iz
prošlosti.
Upravo na osnovu analize preko četiri stotine
primarnih izvora: dnevnika, pisama. Autobiogra-
fija, Linda Polok tvrdi da je dominirajuća teza
(tzv. «Arijesova») – stereotip, nastao iz pogrešnog
tumačenja istorijskog materijala, sa ciljem da se
podrži unapred razvijena teza (Pollock. 1983:270).
Prema ovoj autorki, nikada nije postojao kulturni
diskontinuitet koji je obeležio «otkriće detinjstva».
Dokaz da je detinjstvo bilo prepoznavano u svojoj
posebnosti i u ranijim vekovima – tvrdi Polokova
– nalazi se u činjenici da je normativni model
ljubavi prema deci stalno opstojao: roditelji su se
uvek ponašali prema normama da su deca
emocionalno draga. S obzirom daje ustanovila da
su «mogle postojali promene u postupcima
hranjenja i neke male promene u stavovima, ali se
nije dogodila dramatična promena u praksi
podizanja dece u XVIII veku» – Linda Polok
predlaže da istoričari treba svoje napore da usmere
ka otkrivanju «upravo zašto je roditeljska briga
jedna promenljiva tako čudnovato otporna
promeni» (isto: 270). U potonjem stavu se,
međutim, upravo vidi ograničenost analize ove
autorke. Postavivši u centar analize roditeljsku
brigu, ona razvija u osnovi sociobiološki pristup
koji teži da dokaže da je ona univerzalna
činjenica, nepromenljiva u svim ljudskim
kulturama. Tragajući za izrazima bazične
afektivnosti. ponovnim čitanjem dnevnika i
autobiografija Linda Polok ispravlja neka
preterivanja, ali ne uspeva da porekne da je došlo
do značajne promene u odnosu prema deci i
uslovima njihovog života (Bellingham. 1988:
349).
Uključivanje, pored analize stavova, društ-
veno-ekonomskih činilaca proširuje saznanja o
tome kakvo je detinjstvo u prošlosti stvarno bilo i
neminovno ispravlja neke pogrešne (ideologi-
zovane) zaključke. Dobar primer za to je jedna od
najzasnovanijih analiza raširene i dugotrajne
prakse slanja dece dojiljama u Francuskoj koju
daje Sasman (Sussman. 1977: Sussman. 1982).
Suprotstavljajući se Šorterovoj tezi daje pomenuta
praksa izraz tradicionalne majčinske ravno-
dušnosti prema malom detetu. Sasman pokazuje
da pripadnici slojeva gradskih zanatlija i trgovaca
šalju decu dojiljama iz potrebe materijalnog
održanja porodice. Naime, u dugom periodu
prelaska sa predindustrijske na industrijsku
ekonomiju, koji je u Francuskoj trajao tokom
celog XVIII i XIX veka, učešće majke u radu
porodičnog preduzeća je bilo apsolutno neop-
hodno i zahlevalo je prihvatanje posebnih aranž-
mana brige o bebama, kao stoje njihovo slanje
dojiljama. Ovaj institucionalni aranžman, ili
porodična strategija, opstala je dugo u slojevima
sitne buržoazije uprkos tome što je bio suprotan
dominantnom ideološkom stavu, odnosno uprkos
stalnoj kritici od strane stručnjaka i društvenih
reformatora. Nestanak ove prakse početkom ovog
veka ne pokazuje, piše Sasman. da su
Francuskinje naglo postale dobre majke, već da je
opala potreba za njihovim masovnim uključiva-
njem u radni proces (Sussman. 19X2).
Osnovni problem analize u delima autora koji
se bave istorijom detinjstva, kao što smo
pomenuli, njena sociološka nesuptilnost, odnosno
društvena neizdiferenciranost. Pored toga što u
analizu ne uključuju društveno-ekonomke činioce
i uslove kojima bi objasnili pojavu i promenu
određenih obrazaca prakse detinjslva, većina
autora rezultate svoje analize, prećutno ili ne,
uopštava na sve društvene slojeve. Iako Arijes
tvrdi da je novi doživljaj porodice i odnos prema
deci (odnosno «buržoaski etos") ono čime je
porodica građanskog sloja u nastajanju težila da se
diferencira od aristokratije i širokih narodnih
slojeva polimorfnog društva (nav. delo, 1989:
310) – u njegovoj analizi je često nejasno na koje
se društvene grupe ona odnosi, kao što je prisutno
i nezasnovano pripisivanje nekih obrazaca
socijalizacije (kao što je «šegrtovanje" ili
formalno obrazovanje) širokim slojevima
stanovništva. Stoun, na primer, iako se većina
njegove analize odnosi na višu klasu, svoju studiju
naziva «Porodica, seks i brak u Engleskoj 1500-
1800» (Stone. 1977). Takvim naslovom,
pretpostavljamo, autor pledira na rekonstrukciju
porodičnog života u celokupnom engleskom
društvu određenog razdoblja. Osnovana je,
međutim, kritika koju mu upućuje Anderson da je
njegov pokušaj «dragocen za analizu viših klasa,
ali skoro beskoristan za ostatak društva"
(Anderson. 1980: 85).
Zaključivanje o svakodnevnom porodičnom
životu, pa time i praksi detinjstva tzv. «širokih
narodnih masa» skoro je potpuno onemogućeno
nepostojanjem evidencije. Ta činjenica, ipak, nije
sprečila izvesne autore da donose zaključke
zasnovane većim delom samo na projekciji ideo-
loških obrazaca. Tako je nastao stav da roditelji iz
radničke klase nisu voleli svoju decu i da su ljubav
naučili preuzimajući kulturne vrednosti srednje
klase (Belhngham. 1988). Iz činjenice o
eksploataciji rada dece iz radničkih porodica koji
se kosio sa ideologijom «detocentrične» porodice i
društva koja je dominirala u XIX veku, ovi autori
su zaključivali o ravnodušnosti roditelja radnika
prema vlastitom potomstvu.
Značajno objašnjenje promena u radničkoj
porodici u periodu od 1870. do 1930. godine koje
ne «boluje" od ideologizovanih pristrasnosti daje
Vivijen Zelicer (Zelizer. I985). Ova autorka
tumači prelazak sa kulturnog koncepta «ekonom-
ski korisnog» na konstrukt «emocionalno nepro-
cenjivog» deteta kao ključni za formiranje
savremenog detinjstva, njegove ideje i prakse. U
XIX veku se u slojevima buržoazije, a pod uti-
cajem filantropa i reformista, stvara koncept eko-
nomski bezvrednog ali emocionalno neproce-
njivog deteta. Istovremeno, gradska radnička klasa
prelazi sa privređivanja na gazdinstvu ili
porodične ekonomije, koja je uključivala i pomoć
dece, tzv. »dobar rad» (good work), na
industrijsku proizvodnju i ekonomiju porodičnog
dohotka. S obzirom da još nije uveden sistem plata
za glavu porodice, opstanak radničke porodice je
zavisio od dohotka svih članova stečenih na tržištu
rada, pa tako i od rada dece. Daleko pre nego što
je bio zakonski zabranjen, rad dece je bio moralno
prokažen, i otuda prezir moralista prema radničkoj
porodici koja dozvoljava «loš rad" (bad labour)
dece. Prema tumačenju Zelicerove, moralisti nisu
razumeli logiku porodičnog dohotka pa su decu
posmatrali kao radnu snagu pod ugovorom, a ne
kao deo domaće grupe. Poseban doprinos
istraživanja V. Zelicer je tumačenje procesa
nastanka pojma detinjstva kroz kulturni konflikt
dva različita porodična sistema: buržoaskog
sistema «domestikacije» i radničkog sistema
porodične ekonomije koji je trajao tokom celog
XIX veka (Bellingham, 1988: 352). Ova autorka
je pokazala kako mezonivo grupe posreduje
između individualnih osećanja i makroobeležja
kulture, oblikujući detinjstvo kao društveno-
istorijski proizvod.
Sumirajući rezultate pomenutih analiza koje
se odnose na praksu detinjstva u prošlosti možemo
zaključiti da je potvrđena teza o njenom isto-
rijskom diskontinuitetu koji se izražava kao prelaz
sa jednog na drugi obrazac socijalizacije. Nakon
nekoliko prvih godina života kada je jednostavno
bilo prisutno, dete je u razdoblju Srednjeg veka
automatski prelazilo u svet društvenosti zajednice.
Njegova socijalizacija se odvijala kroz učešće u
životu zajednice, u radnom procesu kroz
«šegrtovanje», u svetkovinama, igrama,
razgovorima i drugim aktivnostima koje čine
svakodnevnu praksu. Socijalizacija deteta u
zapadnim društvima u Srednjem veku je, prema
tome, bila kontinuiran proces, kao što je to slučaj
u većini premodernih društava (i tzv. «primi-
tivnih») (Benedict, 1955).
Široki „talas" modernizacije, sa promenama
koje je doneo na drušlveno-ekonomskom, idej-
nom, osećajnom i porodičnom planu koje generišu
novu ideju i doživljaj detinjstva, izmenio je i
njegovu praksu. Spoznaja jedinstvenosti i speci-
fičnosti delinjstva kao faze u čovekovom razvoju
usmerila je pažnju roditelja i društva na posebne
potrebe i interese dece. Posledica «otkrića
detinjstva» u idejnom smislu bio je diskontinuitet
u odrastanju, u praksi detinjstva. Deca sada
pripadaju «dečijem svetu» i potrebno je obezbediti
njihov prelaz u «svet odraslih». Oko ovih «obreda
prelaza» formiraju se, kao šio smo videli. različite
teorije i pristupi vaspitanju i/ili socijalizaciji.
Oko novog doživljaja i stava prema detetu
formira se u XIX i prvoj polovini XX veka čitav
«svet detinjstva». Pored stvaranja specijalizovanih
naučnih disciplina čija se saznanja i diskurs putem
masovnih komunikacija na popularan način
plasiraju (i nameću) širokoj javnosti, za njegovo
oblikovanje je zadužena čitava industrija čiji su
proizvod novi prostori (dečija soba. igralište),
nova odeća (posebna dečija), novi sadržaji i
aktivnosti (književnost, muzika, filmovi,
pozorište. televizijske i radio emisije, štampa, igre
i igračke) - za decu. Mnogi autori u ovoj pojavi
vide uzrok kontroverznog položaja dece u
modernom svetu. Neki autori govore o «dome-
stikaciji" dece, odnosno njihovom povlačenju u
zatvorene i segregisane prostore koji pored bolje
zaštite obezbeđuju i kontrolu nad njima (Zelizer.
1985; Donzelot. 1979) – prisutna je istovremeno i
kolonizacija dece na tržištu (Anderson, 1980), kao
i rastuća monetizacija i komercijalizacija dečijih
života (Zelizer. 1985: 15). Neki autori govore o
«ogoljavanju" detinjslva kroz institucionalizaciju
dece u «industriji brige o deci" sa njenom
strukturalnom rigidnošću (Suransky, 1982). Svi se
ovi autori slažu u mišljenju da se «otkriće
delinjstva" sada pretvara u svoju suprotnost: ono
naglašava negativne uslove egzistencije deteta u
savremenom svetu razotkrivajući ideološki
karakter «društva usredištenog na decu». Postoje
autori koji smatraju da detinjstvo «nestaje» pošto
mnogostruke odlike savremenog društva brišu
barijere i približavaju svetove dece i odraslih
(Postman, 1982). U ponovnoj neizdiferenciranosti
detinjstva iz sveta odraslih neki autori vide pojavu
«novog Srednjeg veka» u odnosu prema deci
(Winn, 1980).'"
Zaključak
Prethodna analiza problema i polemika u okviru
istorije dctinjstva navodi na nekoliko zaključaka.
Kao što smo izneli u pretpostavci, pokazalo se da
osnovni izvori polemika proističu iz neraz-
lučivanja i neopreznog povezivanja idejnog i
praktičnog aspekta detinjstva kao društvene tvo-
revine. Njihovo analitičko razlikovanje je osnovni
preduslov da se izbegne ideologizacija stvarnosti
od koje, kao što smo videli, trpe pojedina
tumačenja prakse detinjstva i šire svakodnevnog
života porodice. Sledeći preduslov može se izraziti
kroz zahtev da je u tumačenju pojava kakva je na
primer praksa detinjstva neophodno uključiti splet
(matrix) činilaca i uslova na različitim nivoima
društvene stvarnosti: društveno-ekonomskom,
kulturnom (idejnom i osećajnom), političkom
(institucionalnom), grupnom (porodičnom).
Pokazalo se kakve opasnosti krije tumačenje
prakse detinjstva samo kao refleksije
hipostaziranih kulturnih normi.
Za tumačenje prakse detinjslva u prošlosti –
kako je pokazala Zelicerova – neophodna je ana-
liza grupnog (ili mezo) nivoa stvarnosti domaće
grupe ili porodice. Umesto da se govori o
detinjstvu u jednini, kao prostoj refleksiji
dominantne norme i doživljaja delinjstva,
plodonosnije je i jedino ispravno govoriti o
detinjstvima u množini kao proizvodu specifičnih
uslova života dece u različitim društvenim
slojevima koji za njih definišu položaj i uloge
modifikujući aktuelni normativni model deteta.
Ako se detinjstvo tumači kao kulturni
proizvod posebnih društvenih uslova i odnosa,
onda se, kako je pokazala Zelicerova, ne može, na
primcr, govoriti o ljubavi prema deci kao o otkriću
buržoaske klase u nastajanju. Pitanje koje je u
centru polemike o istoriji dctinjstva: da li su ljudi
u prošlosti voleli ili nisu voleli svoju decu (ili
radnici u skorijoj prošlosti), pokazuje se kao
lažno. Nije, naime, reč o osećanju, kao stoje
bazična afektivnost koja je uvek postojala, već o
manjem ili većem investiranju u decu, što je stav
pa tako i sastavni deo porodičnih vrednosti. Iz
stava prema (ne)značajnosti investiranja u decu
generiše se socijalizacijska praksa i ostale aktiv-
nosti koje čine svakodnevni život deteta. S obzi-
rom da je investiranje u decu (u budućnost) sas-
LITERATURA:
Anderson, Michacl (1980): Approaches to the History of
Western Family, 1500-1914, London: Macmillan
Arijes, Filip (1989): Vekovi detinjstva, Beograd, Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva
Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Since
the 'Invention of Childhood': Some Issues in the
Eightics". Jomrnal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3
Benedict, Ruth (1955): «Continuities and Discontinuities in
Cultural Conditioning", u: M. Mead & M
Wolfwcnsitfin, eds. Childhood in Contemporary Cultures,
Chicago: University Press
Cleverley. J. & D. C. Philips (1986): Visions of Childhood.
Influental Models from Locke to Spock, New York:
Tcachers Collegc Press
Demos, John (1970): Family Life in a Plymouth Colony,
Oxford: Universily Press
Donzelo, Žak (1988): «Vladanje posredstvom porodice», u:
Milić. A., prir. Rađanje moderne porodice. Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Donzelot. Jaeques (1979): The Policing of the Families, New
York: Rondom House
Dorđević, Tihomir (1990): Deca u verovanjima i običajima
našeg naroda. Beograd: Idea. Niš: Prosvela
Erlich, Vera (1971): Jugnslmeiiska porodica u
transformaciji. Zagreb: Liber
Kessen, William (1983): «The Child and Othcr Cultural
Inventions». u: Kessen. F. S. & A. W. Siegcl. eds . The
Child and Othler Cultural Inventions. New York:
Praeger
Kon, Igor S. (1991): Dete i kultura. Beograd: Zavod za
udžbenike i ništavna sredstva
Lasch, Christopher(l986): Narcistička kultura. Zagreb:
Naprijed
Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: L
de Mauseed. The Histori of Childhood. Ncw York:
Souvcnir Press
Meckel. R. A. (1984): «Childhood and the Historians: A
Rcview Essay", Journal oj Famih Histon. Vol 9. No. 4
Milić, Anđelka (1982): «Ideja vaspitanja i istorijska stvarnost
porodice», u: Vaspitanje i porodica. Beograd: Institut
za pedagoška istraživanja
Milić, Anđelka (1988): «Porodica - dijalog sociologije i
islorije, u: A. Milić. prir.. Rađanje modeme
tavni deo porodičnih strategija socijalne repro-
dukcije, smatramo da je neophodno proučavanja
detinjstva redefinisati u tom pravcu.
porodice,Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva
Miterauer. M. i R. Zider(l988): «Nastanak ciklusa modeme
porodice», u A. Milić. prir. Rađanje moderne porodice.
Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Newson. John & Elisabcth (1974): «Cultural Aspects of Child
Rearing in ihe English-Speaking World», u: M.
Riehards. ed.. The Itleration of a Child into a Social
World, Cainbridge: Universilv Press
Plumb. J. (1975): «The New World of Children in Eiehteen
Century England». Past and Present. Vol. 67
Pollock, Linda (1983): Forgotten Children, Cambridge:
Universiijr Press
Polloek, Linda (1987): A Lasting Realationship, Parents and
Children over Three Centuires, London: Fourlh Estate
Postman, Neil (1982): The Disappereance of Childhood. Ncw
York:Laurel
Shorter, Edward (1976): The Making of the Modrn Family,
London: Wilham Collins
Somerville, John (1982): The Rise and Fall of Childhood, Los
Angeles: Sage Puhlications
Stone, Lawrence (1977): The Family, Sex and Marriage in
England. 1500-1800. London: Windefeld & Nieolson
Suransky, Valerie (1982): The Erosion of Childhood,
Chicago: Universitv Press
Sussman, G. (1977): «The End of Wet-Nursing Bussincss in
France. 1874-1914», Journal of Family History, Vol. 2
Sussman, G. (1982): Selling Mother's Milk: Wet-Nursing
Bussiness in France. 1715-1914. Urbana, Ill.:
Universitv of Illionois Press
Trebješanin, Žarko (1991): Predstava o detetu u srpskoj
kulturi. Beograd: SKZ
Turza, Karel (1995): Začeci modrnosti u porodičnom životu u
renesansnim gradovima, magistarski rad, Filozofski
fakultet, Beograd
Winn, Maric (1980): Children Without Childhood, New
York: Panlhcon Books
Wolfenstein, Marta (I955): «Fun Morality: An Analysis of
Recent Child-Training Literature», u: M. Mead & M.
Wolfenstein, eds., Childhood in Contemporary
Cultures, Chicago: University Press
Zelizer, Vivien (1985): Princing the Priceless Child: The
Changing Social Value of Children. New York: Basic
Books
Poglavlje 5.
Detinjstvo i savremeno društvo:
Paradoksalan odnos?
Jens Kvortrup «Childhood and modern society: A paradoxical relationship?“,
u Brannen, J. and M. O’Brien, eds. Childhood and Parenthood,
London, Institut of Education, 1995, str. 189/199.
UVOD
Već nekoliko godina uobičajeno je da se
govori o novom istraživanju o detinjstvu, pa čak
o bumu u tom novom istraživanju. Taj ogroman
porast interesovanja može se lako dokumento-
vati: još pre nekoliko godina - sredinom osamde-
setih - u jednom članku (Ambert, 1896) pokazano
je kako je iznenađujuće malo do sada napisano o
detinjstvu, od strane klasičnih ili severnoamer-
ičkih sociologa; deca jedva da su bila zastupljena
u specijalizovanim časopisima, dok su u časopi-
sima o porodici ili edukativnoj sociologiji, gde bi
se moglo očekivati da je nađen prostor za decu,
ona retko kad bila u središtu pažnje; na univerzi-
tetima nije postojao predmet iz sociologije detinj-
stva, a sociolozi detinjstva nisu imali nikakav or-
ganizacioni program za promovisanje svojih
zajedničkih interesa.
Danas je dosta toga makar počelo da se
menja: veliki projekti sprovode se na međunaro-
dnom nivou; počinju da se pojavljuju knjige iz
sociologije detinjstva i popriličan broj članaka
dospeva u časopise i knjige - čak izlazi nekoliko
časopisa posvećenih sociologiji detinjstva. Što se
tiče organizacije, mogu se uočiti nove aktivnosti:
sa zakašnjenjem od otprilike jednog veka, u pore-
đenju sa psihologijom, psihijatrijom, pedagogi-
jom itd., sociolozi su se po prvi put okupili 1990,
na svetskom kongresu sociologije i već na
kongresu 1994. postao je problem da se obezbedi
vreme za sve one koji žele da predstave svoju
disertaciju. Nacionalne organizacije pojavile su
se u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, nordijskim ze-
mljama i SAD, gde su za veoma kratko vreme
više od 450 ljudi postali članovi.
Dakle, bum je tu, ali da li je u pitanju novi
problem i zašto sada dolazi do buma? Uspeo sam
da pratim trag termina «sociologija detinjstva»
unazad sve do tridesetih godina XX veka, ali je
tokom polovine veka koja je usledila samo
nekoliko knjiga imalo te reci u svom naslovu.
Međutim, pitanje je da li bi one bile prihvaćene
od strane većine savremenih istraživača; u
svakom slučaju, veći deo njih ukazuje na
«socijalizaciju» kao na «glavni problem u
sociologiji detinjstva» (Furstenam, čak 1973) -
stanovište koje bi mnogi sociolozi današnjice sa
oklevanjem usvojili. Ipak, postojalo je
interesovanje za decu tokom nekih perioda pre
Drugog svet-skog rata. Na primer, zanimljivo je
primetiti da, iako u izdanju međunarodne
Enciklopedije društvenih nauka iz 1968
(Encvciopedia ofthe Social Sciences) nije bilo
pomena o društvenom životu dece (samo upući-
vanje na psihologiju i pedagogiju), izdanje iz
1930. imalo je 58 strana o «detetu» - podeljeno
na 12 odeljaka. Ipak, suština se nesumnjivo
odnosila na probleme socijalne politike u širem
smislu, mnogo više nego na traganje za spozna-
jom prirode dečjeg položaja u društvu. Smatram
da je opravdano reći isto to za popriličan broj
knjiga koje su se prvi put pojavile početkom veka
u Velikoj Britaniji, kao i za čuvenu knjigu Elen
Ki (Ellen Key), Vek deteta (The Century ofthe
Child), koja je izašla 1990.
Veći deo interesovanja koje vodi savremene
istraživače ne razlikuje se mnogo od tog pretho-
dnog interesovanja - stoga je pitanje otkud taj
bum novih istraživačkih interesovanja od, reci-
mo, sredine osamdesetih? Možda nema jedno-
stavnih odgovora na ovo pitanje; ukazuje se na
«neobičan razvoj podele rada u akademskim
disciplinama» (Furstenberg, 1985); na prethodno
slab renome te teme, koja otuda nije bila isplativa
u akademskom životu (Ambert, 1986; Wakster,
1986); na publikovanje nekoliko plodonosnih
radova - naročito knjige Filipa Arijesa o istoriji
detinjstva (Philippe Aries, 1962), a možda i
zbornika članaka Lojda de Moza o tom istom
problemu (Lloyd de Mause, 1974). Nijedna od
ovih sugestija nije mnogo uverljiva, već se samo
«vrti u krug». Jedini odgovor koji po meni ima
smisla - a Ambert ga se na kratko dotiče - jeste
da će se «sociolozi ozbiljno pozabaviti si-
stematskim proučavanjem interakcija između
detinjstva i društva tek kada samo detinjstvo
počne naširoko da se smatra nečim što je
društveni problem ili plodan izvor društvenih
problema» (parafraza Mertona, vidi Ambert,
1986; 13) ili, što je jednom rekao Adorno, «ono
što se projektuje na svet putem naučne podele ra-
da samo odražava ono što se zaista odigralo u
svetu» (Adorno, 1973; 10).
Ovaj odgovor na pitanje zašto sada dolazi
do buma potkrepljen je činjenicom da se nova
orijentacija u istraživanju detinjstva pojavila
manje-više istovremeno, mada nezavisno, u
različitim industrijskim zemljama koje u
globalizovanom svetu pokazuju uglavnom istu
vrstu društvenih odlika, Dakle, koje probleme de-
tinjstvo predstavlja za društvo ili delove društva?
Koje su poteškoće između detinjstva i društva
odraslih?
PARADOKSI
Suočeni smo sa većim brojem paradoksa u
odnosu između detinjstva i društva odraslih.
Nabrojaću neke od njih koje smatram naročito
relevantnim.

Patadoksi u odnosu detinjstvo i društvo odraslih:

1. Odrasli žele i vole decu, ali ih rađaju sve manje, dok im društvo obezbeđuje sve
manje vremena i prostora.
2. Odrasli uveravaju da je dobro da deca i roditelji budu zajedno, ali u svakodnevnom
životu sve više žive odvojeno.
3. Odrasli visoko vrednuju spontanost dece, ali je dečji život sve organizovaniji.
4. Odrasli izjavljuju da deci treba dati prioritet, ali se većina ekonomskih i političkih
odluka donose a da se deca nemaju u vidu.
5. Većina odraslih misli da je za decu najbolje da roditelji preuzmu glavnu
odgovornost za njih, ali u strukturalnom smislu postepeno nestaju okolnosti u
kojima roditelji mogu preuzeti tu ulogu.
6. Odrasli su saglasni da deci treba pružiti najbolju polaznu tačku za život, ali deca
odrastaju u sve siromašnijim delovima društva.
7. Odrasli se slažu da decu treba odgajati u slobodi i demokratiji, ali se društvo stara o
njima pretežno u vidu kontrole, discipline i upravljanja.
8. Odrasli uglavnom smatraju školu važnom za društvo, ali ne priznaju vrednost
dečjeg doprinosa dolaženju do spoznaje.
9. Detinjstvo je dragoceno za društvo u materijalnom smislu – ali ne za roditelje;
uprkos tome, društvo prepušta masu toškova roditeljima i deci.

Ovom spisku se može dodati još toga, ali više pitanja, kao i da se predloži da istraživač - sa
dovoljno je dugačak da nagovesti da su društvo izvesnim čuđenjem - počnu da razmišljaju o tome
odraslih i detinjstvo jedno s dugim u neskladu po zašto je došlo do ovakvog razvoja. Njihova
proučavanja podstaknuta si popriličnom količin-
om javnih debata koje pokreću ili nastavljaju
političari, primorani da pronađu, rešenja svako-
dnevnih manifestacija ovih paradoksa. Ništa ma-
nije značajno je i to što su istraživači usmerili
pažnju na naizgled sve veći broj zlostavljane
dece i od njih se traži da bolje razjasne ovakav
razvoj. Osim toga porast stope razvoda i
neusklađenost između radnog vremena roditelja i
njihove želje da se staraju o svojoj deci, umesni
su problemi o kojima se mnogo raspravlja. Iipak,
izgleda da je u opštem smislu pravi paradoks
sledeći: zašt se mnoga deca još uvek muče u ze-
mljama koje su bogatije i imaju pristup većoj
količini znanja o deci, više nego ikada ranije?
METODOLOŠKE TENDENCIJE
Ovi paradoksi, pitanja i problemi povod su
pojavljivanja različitih teorija među istraživa-
čima, kao i različitih metoda za ispitivanje život-
nih uslova dece. No, ma koliko velike da su
razlike izeđu njih, te teorije i metode imaju i ne-
što zajedničko i to treba naglasiti. Po mom miš-
ljenju, zajednička osnova različitih niti onoga što
nazivamo novo društveno-naiučno razmišljanje o
deci i deinjstvu može se formulisati negativno i
pozitivno: negativno govoreći, to je udaljavanje
od tradicionalne preokupiranosti socijalizacijom;
u pozitivnom smislu, to je priznavanje neophod-
nosti direktnog usredsređivanja na dečju životnu
situaciju. Pored toga, po mom mišljenju je ume-
sno reći da je istraživanje koje predstavlja prekid
u poređenju s tradicionalnim istraživanjem o deci
sve više zainteresovano za tipične, normalne i
obične okolnosti većine dece, središte pažnje nisu
više samo deca u naročito kritičnom položaju.
Tako je, na primer, za veliki međunarodni
projekt «Detnjstvo kao društveni fenomen»
(Childhood as a Social Phenomenon, 1990-1994)
izabran makroorijentisan pristup, u kome je de-
tnjstvo shvaćeno kao deo društva (za razliku od
individualizovanih straživanja u kojima se o deci
govori kako »postaju» pripadnici društva). Opis i
objašnjenje detinjstva usled toga je izraženo po-
moću nekoliko strukturalnih promenljivih koje
imaju implikacije na društvo u celini, bilo da su u
pitanju ekonomske, političke, društvene, kultu-
rne, tehnološke ili demografske promenljive. Do-
kazano je da sve ove promenljive imaju odluču-
jući uticaj na uslove života svih pripadnika
društva. Prema tome, opravdana je sugestija da
one isto tako imaju presudnu ulogu u formiranju
onog dela društvene strukture koji nazivamo
detinjstvo. Ne želim navesti na pomisao da su
ove globalne sile jedino važne; treba takođe uzeti
u obzir uticaj činilaca na mezo- i mikronivoima;
na primer, uslovi života grupa dece (ili čak dece
pojedinačno), određeni su i društvenim statusom
roditelja ili naročitim porodičnim okolnostima.
Važno je spomenuti specifične okolnosti da bis-
mo obrazložili razlike između dece koja pripada-
ju različitim sektorima ili slojevima društva. U
ovom projektu razlike između grupa manje su
nas zanimale. Glavni fokus naše pažnje zapravo
su bile opšte odlike detinjstva, zato što nam takav
pristup omogućava pravljenje istorijskih i me-
đugeneracijskih poređenja: istorijski, to nam je
omogućilo da uočimo menjanje arhitekture i
parametara detinjstva kako se društvo uopšte me-
nja; međugeneracijski, možemo da pravimo pore-
đenja između uobičajenih životnih okolnosti dece
i opštih životnih prilika drugih starosnih grupa.
U principu, ne postoji protivrečnost između
razmatranja zajedničkih faktora i specifičnosti ži-
votnih okolnosti dece; u stvari, ta dva pristupa
moraju se dopunjavati. Zajedno, ta dva pristupa
nam omogućavaju da bolje uočimo i razumemo
protivrečnosti i paradokse između ličnog, poro-
dičnog i strukturalnog nivoa. Paradoksi koje smo
gore spomenuli u velikoj meri se tiču odnosa iz-
među ličnog ili privatnog i strukturalnog ili
društvenog aspekta ljudskog života.
OBJAŠNJENJE NEKIH
PARADOKSA
Hajde da pobliže pogledamo neke od para-
doksa, pošto ovde nema dovoljno prostora za raz-
matranje svakog od njih pojedinačno. Arijes i De
Moz, koje smo već spominjali, reprezentuju dva
naizgled suprotstavljena gledišta o razvoju detinj-
stva. Arijes je kritičan prema našoj savremenoj
civilizaciji dok kritikuje našu kulturu zbog
ograničavanja dečje slobode - i u vremenskom i u
prostornom smislu. De Moz, s druge strane,
veliča roditelje zbog toga što tokom istorije, na
kraju, usvajaju sve pozitivniji stav prema deci.
Uprkos više - svakako presudnih - razlika između
ova dva autora, mislim da se njihova suprotna
stanovišta mogu uskladiti u jednoj krucijalnoj
dodirnoj tački: zapravo se može argumentovati
da su strukture neprijateljske, dok su roditelji - i
uopšte odrasli - prijateljski nastrojeni prema deci.
Lično smatram da je od njih dvojice Arijes
uverljiviji, što je posledica činjenice da su - kako
ja to vidim - strukturalni uticaji mnogo snažniji
od ličnih želja. Zaista je paradoks savremenog
društva da je baš sada, kada je dostignut visok
nivo saosećanja i empatije prema deci (upor. de
Moz), broj dece, relativno uzevši, drastično sma-
njen. Od početka veka, proporcija dece ispod 15
godina opala je od jedne trećine na jednu petinu i
u većini industrijskih društava danas roditelji nisu
voljni da rađaju i podižu decu u broju koji bi bio
dovoljan da se održi populacija. Da bismo uskla-
dili Arijesa i de Moza po ovom pitanju, nema
nam druge do da sugerišemo da su roditelji isto
tako žrtve strukturalnih promena kao i deca; nai-
me, da bi roditelji pokazali svoj pozitivan stav
prema deci, oni su prinuđeni da smanje broj dece
- ne zato što to žele već zato što tako moraju da
bi živeli u skladu sa svojim sopstvenim idealima.
U stvari, pronalazimo svedočanstvo koje ukazuje
da bi veliki broj majki - ako ih neko pita - rekle
da bi želele bar još jedno dete, da su okolnosti za
to povoljnije. Prema tome, korišćenje kontracep-
tivnih sredstava nije uzrok opadanja stope rađa-
nja, već je sredstvo kojim se roditelji služe da bi
postigli onaj broj dece koji smatraju poželjnim
pod datim okolnostima.
Ali izgleda da su, kada se deca rode, rodi-
telji još uvek prinuđeni da prave kompromise u
pogledu svojih ideala. Tokom proteklog veka bili
smo svedoci brojnih dramatičnih promena u naš-
em društvu - urbanizacija, tehnološki razvoj,
nečuven ekonomski porast, revolucija u obrazo-
vanju, sekularizacija, individualizacija i, u naj-
skorije vreme, snažna tendencija ka ravnoprav-
nosti polova. Uprkos ovim fundamentalnim pro-
menama, jedan princip je ostao netaknut, naime
princip da su prevashodno roditelji odgovorni za
decu. Radi sažetosti, nazovimo ovaj princip
«ideologijom porodice». Čini se da se pridrža-
vamo nerevidirane ideologije porodice, neprome-
njenih odnosa između generacija - kao da se u
svetu oko nas ništa nije dogodilo. Izgleda da
insistiramo na svemogućnosti porodice kao da
revolucija u društvenom razvoju nema nikakve
veze s decom i njihovim životom. Ne moramo
negovati neka politička ili ideološka gledišta da
bismo shvatili da takav stav ima brojne posledice
po decu i formiranje detinjstva.
Jedna posledica je i sistematsko pogoršanje
relativnog materijalnog položaja dece u društvu.
Neću ulaziti u pojedinosti u vezi sa metodama
koje su korišćene pri dolaženju do ovog saznanja;
dovoljno je reći da je to jedna važna spoznaja
koja je postignuta usredsređivanjem direktno na
decu umesto na porodicu. To pogoršanje je
demonstrirao Kolmen (SAD) za period od stotinu
godina (Coleman, 1990). Što se tiče poslednjih
decenija, postoji obimno svedočanstvo koje
pokazuje da deca u proseku, i u pore-đenju sa
drugim starosnim grupama, pripadaju nižim
ekonomskim ešalonima (npr. O'Higgins, 1988;
Sgritta, 1994). Naravno, ovo je paradoks u smislu
da niko ne želi (niti je ikad planirao) da deca
budu relativno uskraćena, ali može se objasniti s
obzirom na dva glavna činioca: jedan činilac je
kolonizacija dečjeg vremena kroz društvo; drugi
činilac je insistiranje praktično svih odraslih,
uključujući i same roditelje na ideologiji porodice
- što je čudno, jer su roditelji zbog toga, istorijski
gledano, izgubili radnu snagu. Ako je nekada
dečja radna snaga bila pod vlašću roditelja, za
koje su deca, uopšteno uzevši, bila na kraju
krajeva ekonomska vrednost, danas se od dece
zahteva da obavljaju obavezni rad za društvo -
bez ikakve nadoknade bilo roditeljima ili deci. U
tom smislu porodica je bila prinuđena da preda
društvu - besplatno - dečju radnu snagu. Drugde
sam ekstenzivno obrazlagao ovu tezu, tvrdeći da
je ona uzročno povezana sa tri važne činjenice:
opadanjem stope rađanja, relativnom materijal-
nom uskraćenošću dece u poređenju sa drugim
starosnim grupama i gubitkom renomea dece kao
konstruktivnih aktera, dok se ideološki lišavaju
njihovih kompetencija (Qvortrup, 1995).
Druga posledica vladavine ideologije poro-
dice tiče se vremenskih i prostornih uslova za de-
cu. Te posledice je verovatno najobuhvatnije re-
zimirao Zineker (Zinnecker), pomoću koncepta
«Verhäuslichung» detinjstva - što je termin koji
se ne može prevesti, nešto više od pukog «od-
omaćivanja» detinjstva; doslovno znači nešto
poput «udomljivanja». Po njegovim recima, «Po-
dručje delovanja dece sve se više i kvalitativno
sužava. Svet dečjeg života sve se više uvodi u
zaštićene prostorije, zatvorene prema prirodnom
svetu i ograđene od sfera delovanja drugih staro-
snih grupa» (Zinnecker, 1990; 142). S obzirom
na uverenje da je važno da deca budu u kontaktu
s prirodom i na retoriku u vezi sa tim, kao i pro-
suđivanje da su ona spontana bića, zaista je para-
doksalno - i nešto što suštinski ne želimo - to što
se deca sve više sprečavaju da imaju spontan od-
nos sa onim što smatramo prirodnom okolinom.
Život dece se odvija u zatvorenom prostoru
ne samo u najopštijem smislu, već on takođe po-
prima specifični oblik institucionalizacije, na ko-
ju ovde ukazujemo kao na treću posledicu. To
podrazumeva novi način života za većinu dece;
deca su sve više podvrgnuta organizovanim i
rukovođenim vidovima postojanja; ona su izlo-
žena ovim režimima koji su podešeni prema vre-
menu i prostoru kao nikada dosad. Ona se sve
više sprečavaju da samostalno istražuju svet;
umesto toga, on im se objašnjava iz druge ruke.
To svakako ima prednosti utoliko što su deca
zaštićena više nego ikad pre i, ako slobodnije
protumačimo de Moza, društveno roditeljstvo je
zadobilo nova svojstva i unapređeno profesional-
nim i promišljenim staranjem. S druge strane,
Arijes možda dokazuje da svaka zaštita dece ide
ruku pod ruku sa kontrolom, koja je usmerena ne
samo na sprečavanje da im se dogodi nešto loše,
već i na obezbeđivanje boljeg kvaliteta života, što
možda na kraju može dovesti do boljeg «kvali-
teta» odraslih.
Ovaj razvoj obuhvata sve više dece sve
mlađeg uzrasta. Činjenica da se deca upisuju u
vrtiće i obdaništa u sve većem broju ukazuje da
se o njima staraju ne samo s obzirom na fiziolo-
ške i afektivne potrebe, već i da su zbrinuta unu-
tar nove društvene definicije ranog detinjstva, što
zahteva neko pedagoško i profesionalno obra-
zloženje - zašta se u Francuskoj zalažu
Šambordon i Prevo (Chamboredon & Prevot,
1975). Tako je čak i rano detinjstvo sve više
isplanirano - utoliko pre jer su i igra i spontanost
takođe postali deo nastavnog plana u obdani-
štima. Iz ove perspektive detinjstvo postaje sve
kraća faza u ljudskom životu: podvrgava se
formama i sadržajima koji izgledaju slični onim
vanporodičnim strukturama u kojima odrasli
provode svoj život.
Četvrta posledica je da roditelji i deca pro-
vode sve više vremena razdvojeni, iako se ugla-
vnom smatra preporučljivim da deca provode
vreme sa svojim roditeljima - ako ni zbog čega
drugog, onda zato što je to preduslov da bi rodi-
telji praktikovali odgovorno roditeljstvo. Ovo je
samo logička posledica institucionalizacije de-
tinjstva. Sve više odraslih se stara o tuđoj deci
umesto o svojoj vlastitoj. To znači da se i sama
deca donekle individualizuju - baš kao što su
individualizovani roditelji i drugi odrasli. Deca
provode sve više vremena predstavljajući sama
sebe, a ne svoju porodicu; imaju svoje identi-
fikacione kartice, svoje ključeve, svoj vlastiti no-
vac, a već su obavljeni i neki eksperimenti s plas-
tičnim karticama koje bi svakodnevno koristila
deca u vrtićima da bi se, iz ekonomskih razloga,
kontrolisalo kako ona provode vreme.
ZAKLJUČAK
Veći deo svega što je ovde rečeno može
zazvučati i žalosno i pesimistično. To nije nužno
slučaj; u pogledu mnogo toga deci je dobro u
dečjim vrtićima, na primer, i svakako da vrtići i
druge institucije često predstavljaju najbolju, ako
ne i jedinu, opciju u svakodnevnom životu dece.
Ono što ja zapravo želim da pokažem jeste stepen
podudarnosti između uobičajene i moćne retorike
o deci i stvarnosti. Te podudarnosti često nema,
ali nije nam potrebno moralističko kritikovanje,
već kritička moralnost. Prinuđeni smo da se
zapitamo - ne samo u vezi s dečjim razvojem - da
li se razvoj detinjstva odigrava onako kako zaista
želimo ili smo izgubili kontrolu nad nekim
činiocima koji imaju presudan uticaj na život
dece.
Moj pristup i moja perspektiva mogu se,
osim toga, optužiti da se ne samo deca, već i
roditelji, smatraju nekakvim žrtvama istorijskog i
društvenog razvoja. Svakako, ne treba preuve-
ličavati moć struktura i nema sumnje da svi
roditelji imaju do izvesne mere moć da donose
odluke u pogledu svakodnevnog života svoje
dece. Ali, samo u izvesnoj meri; dosta toga se
odlučuje u ime dece izvan porodice i mnogo toga
roditelji teško mogu izbeći: na primer, situacija
kada su oba roditelja zaposlena predstavlja impe-
rativ zbog novca, ukoliko nije posledica priličnih
materijalnih reperkusija.
Stoga se slažem sa Kaufmanom (Kaufmann,
1990) kada govori o strukturalnom zanemariva-
nju i strukturalnoj nezainteresovanosti vis-a-vis
dece i njihovih porodica. To je zapravo postala
jedna od posledica razvoja koju sam spomenuo,
da se odluke od dalekosežnog značaja za decu
donose bez uzimanja u obzir same dece i njihovih
porodica. Deca nemaju nikakve branioce ni ljude
koji lobiraju za njih ili, ako pravimo poređenje,
veoma slabe; dece je sve manje, a roditelji se
staraju o njima tokom mnogo kraćeg vremenskog
perioda nego ranije, tako da se postepeno sma-
njuje njihova zanimljivost kao predmet intereso-
vanja političara.
Nije lako reći kako bi se ova tendencija
mogla promeniti, mada se može doneti jedan
uopšten zaključak; pitanja u vezi s decom moraju
se uključiti u sferu političkog odlučivanja i, ako
je moguće, ojačati politički uticaj onih ljudi koji
nose svakodnevnu odgovornost za decu. Ukoliko
se to ne dogodi, oni koji snose tu odgovornost
sve će teže izlaziti u susret dečjim zahtevima.
Možda će doći vreme kada roditelji i budući
roditelji neće više prihvatati ono što se može
protumačiti kao iskorišćavanje roditeljstva od
strane društva; zapravo, taj preokret već može
biti uočen u našoj kulturi.
Poglavlje 6.
Dimenzije detinjstva

Iver Frenes, “Dimensions of Childhood”,

u: Qvortrup, J. et al. eds. Childhood Matters: Social Theory, Prctice and Politics,
Aldershot: Avebury, 1994: 145-165.
INTERPRETACIJE DETINJSTVA
Naziv glavnog projekta, «Detinjstvo kao
društveni fenomen», stavlja naglasak na
činjenicu da detinjstvo nije samo jedna faza ži-
vota već i kulturni, ekonomski i društveni kon-
strukt. Od kada se pojavila Arijesova knjiga
Vekovi detinjstva (Aries, Centuries of Child-
hood, 1982), objavljeni su mnogi članci o
društvenom i kulturnom formiranju detinjstva i
njegovom istorijskom razvoju. Oni reprezentuju
sve veće interesovanje za ovu temu i veliku
raznovrsnost perspektiva u odnosu na tumačenje
detinjstva. Detinjstvo je proučavano unutar kon-
teksta životnog ciklusa, porodice, medija i obra-
zovnog sistema i klasifikovano je kao život i
učenje dece, kao psihološki koncept u odnosu na
prva iskustva koja utiču na ličnost i ponašanje i
kao određeni kulturni konstrukt, skup ideja o
deci i njihovim običajima.
Postmenov postulat o «ščezavanju detinj-
stva» (Postman, 1982) rasvetljava jednu dimen-
ziju ovog konstrukta, kojim se kulturni i druš-
tveni odnosi između odraslih i dece smatraju
jednom od temeljnih osovina kulturnog konstrui-
sanja detinjstva.
Postmen definiše detinjstvo kao naročito
zaštićeno i odvojeno carstvo, koje je istorijski
stvoreno obrazovnim sistemom i buržoaskom
porodicom; otuda se iščezavanje detinjstva
podudara sa razaranjem ovog carstva od strane
savremenih medija i savremenih metoda
podizanja dece.
Postulat da detinjstvo iščezava može podsta-
knuti debatu između sociologa kulture, ali po
svoj prilici neće uticati na rad razvojnih psiho-
loga. Neće imati neki naročit uticaj ni na socio-
loge blagostanja, preokupirane životnim standar-
dom današnje dece i raspodelom blagostanja
između društvenih klasa i generacija. Kada se
posmatra iz jedne perspektive, društvena prome-
na je možda fundamentalna; iz druge perspekti-
ve, ona obuhvata samo oreuređivanje određenih,
prilično perifernih faktora.
Kada se razmatraju kao deo stanovništva,
deca se mogu klasifikovati kao starosna grupa
koja se na izvestan način razlikuje od drugih
starosnih grupa ili kao jedna generacija u prvoj
fazi svog životnog ciklusa. Manhajmova konce-
ptualizacija generacije (Mannheim, 1952) inspi-
risana je konceptom društvenih klasa. Na osnovu
svoje pozicije u životnom ciklusu i svojih istori-
jskih korena, generacije se smatraju nosiocima
kulture, vrednosti i interesovanja. Starosna gru-
pa je društveni entitet sasvim različit i od gene-
racije i od klase. Ima zajedničke elemente i sa
jednim i sa drugim, ali se karakteriše neprekid-
nom smenom svojih pripadnika.
U savremenom društvu, starosne grupe su
organizovane kao životne faze. U nekima od
njih, kao što je detinjstvo, godine su činilac koji
određuje pripadništvo nekoj životnoj fazi. Druge
životne faze karakteriše kombinacija godine
života i drugih činilaca, kao što je „mladi bračni
parovi s malom decom". Starosni sastav ove ži-
votne faze varira, a samo njeno postojanje ukore-
njeno je u savremenom odnosu između braka,
plodnosti i godina života.
Ideja o deci kao društvenoj kategoriji
suprotstavljena je ideji o deci iz perspektive
socijalizacije, koja stavlja naglasak na proces
odrastanja i budući status dece kao odraslih. Ova
perspektiva socijalizacije često se podrazumeva
u raspravama o detinjstvu; na primer, prosu-
đivanje vrednosti obrazovnog sistema kao dela
dečjeg životnog standarda zapravo se odnosi na
dečju budućnost.
Promene u obrazovnom sistemu takođe utiču
na društvenu i kulturnu sredinu dece. Koncepti
kao što je «institucionalizacija» detinjstva, koji
se odnose na sve veći uticaj obrazovnih institu-
cija ili organizacija slobodnih aktivnosti, ili
«feminizacije» detinjstva, koji ukazuje na
preovlađivanje žena u obrazovnim ustanovama
za decu, ilustruju kako se ovi institucionalni raz-
voji mogu posmatrati iz različitih perspektiva.
Nove generacije, u Manhajmovom smislu
reci, predstavljaju «svež kontakt», utirući put
društvenim promenama i, u isto vreme,
proizvodeći potrebu za kulturnim transferom i
društvenom kontrolom. Često se smatra da se
prenošenje tradicije odigrava sa jedne generacije
na drugu, to jest sa odraslih na decu. Ali de-
tinjstvo se, kao starosna grupa, sastoji od niza
starosnih skupova. Tradicije se prenose ne samo
sa odraslih na decu, već sa dvanaestogodišnjaka
na desetogodišnjake, pa na šestogodišnjake i
tako dalje. To čini međusobno delovanje kultura
mnogo kompleksnijim nego što se često pretpo-
stavlja u teorijama socijalizacije, u kojima su
kulturne norme i vrednosti često prikazane kao
da se naprosto prenose sa roditelja, ili nekih dru-
gih odraslih, na decu.
Detinjstvo se može analizirati iz više razli-
čitih perspektiva i svaka će perspektiva dovesti
do drugačijeg tumačenja, a ponekad čak i do
drugačijih zaključaka o istoj temi. Ako jedan
teoretičar društvenih nauka tvrdi da pozicija
porodice slabi, a drugi da porodica postaje
važnija, oboje mogu biti u pravu. Potpun prikaz
detinjstva mora biti zasnovan na nizu perspe-
ktiva koje reprezentuju različite načine interpre-
tiranja tog fenomena.
MODERNIZACIJA DETINJSTVA
Tumačenje promena koje se odigravaju u
detinjstvu zahteva konceptualizaciju koja obu-
hvata relevantne procese i, u isto vreme, raz-
matra modernizaciju detinjstva isprepletanu sa
opštijim procesom kulturne modernizacije. Raz-
ličite teorije o modernosti mahom naglašavaju
pojavljivanje individue iz tradicionalnog okvira
predindustrijskog društva. Ovaj proces obuhvata
dve različite razvojne dimenzije: «individuaciju»
i ono što ću nazvati «individualizacijom».
Individuacija se u ovom kontekstu ne odnosi
prevashodno na zahtevanje individualnih politi-
čkih prava, što je povezano sa protivljenjem bur-
žoazije vladanju aristokratije, mada je to traženje
svojih prava istorijska osnova i individuacije i
individualizacije. Individuacija se odnosi pre
svega na tendenciju savremene države i organi-
zacionog sistema da tretiraju individuu kao osno-
vnu jedinicu. Zakonska prava i obaveze, opore-
zivanje i dodeIjivanje beneficija socijalnog stara-
nja u sve većoj meri se primenjuju na individue,
a ne na domaćinstvo.
Ovaj proces individuacije razvija se kao sis-
tem klasifikacija sa individuom kao jedinicom i
temelj je birokratskog sistema na kome se zasni-
vaju društvena kontrola i individualna prava. Sv-
rha pojačane individuacije nije naglašavanje je-
dinstvenosti svake pojedine individue, njegove-
/njene «individualnosti», već osiguravanje da svi
imaju jednaka prava i dužnosti i da se kontro-
lisanje i potpomaganje učine delotvornijim. To,
za uzvrat, stvara potrebu za diferenciranjem, da
je pravda izvršena u smislu da bi prema svakom
pripadniku određene kategorije trebalo postupati
na isti način. Razvoj profesija koje se tiču ras-
podele blagostanja i tehnička osposobljenost ru-
kovanja sve većim dotokom informacija proiz-
veli su sve razrađenije i iscrpnije šeme klasifi-
kovanja koje se zasnivaju na individui kao jedi-
nici, a ipak stavljaju isti pečat na sve individue.
Birokratizacija u Veberovom smislu (Weber)
dovodi do individuacije, a ne individualizacije.
Individualizacija, naglasak na individui kao
psihološkoj ličnosti, nije odgovor na birokratske
potrebe. U sociološkim teorijama o modernosti,
individualizacija se može pratiti unatrag sve do
rušenja institucionalnog i normativnog reda.
Ovaj su proces opisali modernisti kao što je
Habermas (u svojim ranim radovima i, određe-
nije, u svom poslednjem radu), neokonzervativci
kao što su Berger i Lakman (Berger and
Luckmann; vidi Društveno konstruisanje stvar-
nosti (The Social Construction of Reality, 1972) i
postmodernisti kao što je Cihe (Ziehe, u svojim
poznijim radovima, kao i u Plädoyer fur
ungewohnliche Lernprozesse, 1982) i to je druga
glavna tema, pored individuacije, u analizama o
razvoju modernosti. Proces individualizacije je
istorijski proces pomoću kojeg se «sve što je
čvrsto rastapa u ništavilo», što je možda najbolje
ilustrovao Arnold Gelen (Arnold Gehlen) svojim
prikazom nestajanja «arhaične» karakteristike in-
stitucija, ostavljajući čoveka lišenog svog «dru-
štvenog karaktera» i sa problemom da se
utemelji kao «ličnost». Potreba za samo-kon-
struisanjem javlja se kada popusti institucionalni
okvir. Zamisao «postmodernog» društva podra-
zumeva, pored drugih stvari, novo ubrzavanje
procesa individualizacije.
Prilično kontradiktorna tumačenja moderno-
sti, s jedne strane kao «gvozdenog kaveza», a s
druge kao okruženja u kome je individua oslo-
bođena tradicije i kulturne kontrole, mogu se do
izvesne mere pratiti unazad sve do pomanjkanja
pravljenja razlike između individuacije i indi-
vidualizacije. Individuacija je u nekim periodima
izraženija, a individualizacija u nekim drugim,
ali obe su deo istog istorijskog razvoja moder-
nizacije. U Habermasovom konceptualnom okvi-
ru, individuacija se uglavnom dovodi u vezu sa
sistemom, dok je individualizacija jedan aspekt
životnog sveta (1984).
 Proces modernizacije delovao je na deti-
njstvo prvo premeštanjem dece iz radne snage u
sistem obrazovanja, ali je kulturna modernizacija
detinjstva uglavnom posleratni fenomen. Proces
individualizacije prvobitno je bio ograničen na
period adolescencije, ali danas zahvata i mlađe
starosne grupe. Razvoj savremenog detinjstva je
ilustracija i individuacije i individualizacije, a i
paradoksalnih i kompleksnih obrazaca savreme-
nog društva.
DIMENZIJE U PROUČAVANJU
DETINJSTVA
Detinjstvo se može definisati kao period
života tokom kojeg se ljudsko biće smatra
detetom, kao i kulturne, društvene i ekonomske
karakteristike tog perioda. Ovde ću obrazlagati
da se veći deo istraživanja o detinjstvu usred-
sređuje na aspekte koji spadaju u jednu od četiri
glavne kategorije: odnosi između generacija, od-
nosi između dece, njihovo odgajanje i njihovo
obrazovanje. Činioci iz jedne kategorije mogu,
naravno, imati značaja i u drugoj, kao što je
institucionalni aparat koji se bavi decom
značajan u analizi dečje kulture ili odnosa izme-
đu dece i roditelja.
Ove četiri perspektive u odnosu na detinjst-
vo zvaću dimenzijama detinjstva. Svaka dimen-
zija reprezentuje jednu sferu ili opštu perspe-
ktivu, koja mora biti obuhvaćena da bismo došli
do potpunog razumevanja detinjstva i njegovog
istorijskog razvoja. Neke od ovih dimenzija sas-
vim su dovoljno zastupljene u istraživanju o de-
ci, dok je drugima, kao što je dimenzija dece kao
jedne starosne grupe, posvećeno malo pažnje.
Analize o odnosima između generacija foku-
sirane su na kulturne i društvene odnose između
generacija. One se mogu baviti odnosima izme-
đu generacija u porodici ili između onih koje
ćemo zvati istorijskim generacijama. Studije o
istoriji i konstruisanju detinjstva često su usred-
sređene na ovu dimenziju.
Proučavanje odnosa između dece fokusira se
na odnose između vršnjaka, dečju kulturu ili deč-
je aktivnosti i način provođenja vremena. Ova
dimenzija obuhvata neka od proučavanja ukore-
njena u teorijama o dečjem razvoju i antropološ-
kim i etnografskim bavljenjima dečjom kultu-
rom.
Istraživanja o institucionalnom uređenju
detinjstva bave se biroima i institucijama koji se
tiču dece. Analiza institucionalnih uređenja i
njihovog sadržaja, oblika i razvoja sama po sebi
sačinjava oblast za istraživanje, koja se proteže
od istraživanja o pojedinačnim institucijama do
proučavanja opšteg okvira institucionalnog raz-
voja. Institucionalni okvir utiče na opštu stru-
kturu detinjstva i otuda deluje i na sve aspekte
dečjeg života.
Perspektiva detinjstva kao starosne grupe
zasniva se na pojmovima društvene klase i ge-
neracije, s obzirom na to da nastoji da identi-
fikuje položaj dece kao društvene grupe u struk-
turi moći i u kontekstu raspodele bogatstva. U
savremenim studijama koje primenjuju ovu per-
spektivu preovlađuju istraživanja o raspodeli
blagostanja, fokusirajući se na porodice sa ma-
lom decom. Kompleksan pojmovni okvir koji je
neophodan za analiziranje položaja dece u odno-
su na društvo u celini do sada je bio razvijen
samo u ograničenoj meri i doveo je do nekoliko
empirijskih proučavanja.
Demografske studije mogu predstavljati deo
dimenzije starosne grupe. Ovde se demografske
promene upotrebljavaju kao osnova hipoteza o
položaju dece u društvu i o odnosima između
generacija. Demografski činioci, kao što su uku-
pan broj dece, broj braće/sestara, starost rodite-
lja, stopa razvoda i tako dalje, snažno utiču na
sve dimenzije detinjstva i stoga su neophodan
deo svake njegove analize.
Modeli istorijskog razvoja detinjstva i
karakteristike savremenog detinjstva razlikuju se
u zavisnosti od dimenzije i analitičke perspektive
koja je izabrana. Na primer, može postojati
prilična razlika između analize mladih kao staro-
sne grupe i fokusiranja na kulturne i društvene
odnose između generacija. Ako se posmatra iz
perspektive generacijskih odnosa, površinska
sličnost u izgledima modernog tridesetogodiš-
njaka i nekog tinejdžera može dovesti do zak-
ljučka da mladost kao takva više ne predstavlja
plodan koncept pošto kulturni simboli više ne
izgledaju tako izdiferencirani. S druge strane,
usredsređivanje na položaj mladih ljudi u
pogledu raspodele bogatstva pokazuje da se po-
ložaj mladih pogoršao u sedamdesetim i osam-
desetim; prema tome, još uvek postoji potreba za
perspektivom koja konceptualizuje mladost i
konflikte između generacija. Ti konflikti još
uvek postoje, ali poprimaju oblik klasičnih
konflikta između mlađih i starijih oko ekonom-
ske raspodele, što je zamenilo konflikte oko
kulturnih simbola.
Kulturni konflikti između tinejdžera i rodi-
telja, koji su isticani u izvesnim istorijskim peri-
odima, imaju manji značaj u nekim drugim
periodima, a slabljenje ekonomskog položaja
mladih ljudi kao starosne grupe pripisuje sve
veću važnost ekonomskom aspektu porodičnih
odnosa. Slabljenje pozicije starosne grupe jača
značaj društvene klase ili društvenog porekla.
Savremeni masovni mediji smatraju se sre-
dišnjom dimenzijom u konstruisanju savremenog
detinjstva, a njihov mogući uticaj povod je
strepnji roditelja i sveopšte javnosti. Masovni
mediji utiču na uobličavanje detinjstva duž svih
dimenzija koje su ovde predstavljene. To poka-
zuje Postmenov model, u kome je prikazano ka-
ko se televizija nameće zaštićenom carstvu deti-
njstva i menja kulturne odnose između genera-
cija, a i istraživanja koja pokazuju kako gledanje
televizije utiče na dečje interakcije između
vršnjaka i na sadržaj njihovih igara.
Istorijski i društveni razvoj detinjstva treba
protumačiti unutar konteksta različitih anali-
tičkih perspektiva. Termin dimenzije detinjstva
način je klasifikovanja ovog skupa perspektiva.
Različite perspektive povlače sobom različite
interpretacije istorijskog razvoja i, kao posledica
toga, različite interpretacije modernosti.
INSTITUCIONALIZACIJA
DETINJSTVA
Institucionalizacija detinjstva odnosi se na
proces putem kojeg organizovana uređenja, ug-
lavnom školski sistem, utiču na život dece i
organizuju ih. Savremene institucije ili organiza-
cije ukore-njene su, istorijski govoreći, u hetero-
geno tlo. To se često odražava na njihove oblike
i metode. Obrazovni sistem je povezan s po-
trebom za osposobljavanjem, za društvenim kon-
trolisanjem i za nadziranjem i aktiviranjem
mladih ljudi koji su isključeni iz tržišta rada.
Obrazovni sistem sastoji se od velikog broja
aktera koji međusobno deluju jedni na druge da
bi proizveli rezultat.
Institucije za staranje o deci potrebne su
kada se majke odreknu vođenja domaćinstva.
No, pored obezbeđivanja obrazovnog sistema u
kome se dete obučava za njegovu/njenu buduć-
nost u školi, ustanove za staranje o deci
zadovoljavaju potrebu za igrom i drugarstvima
među vršnjacima, koju su zadovoljavale lokalne
zajednice u doba domaćica. Umnožavanje orga-
nizacija za slobodne aktivnosti kao što su spor-
tski klubovi odražava, s jedne strane, povećanje
prosperiteta i specijalizovanih slobodnih aktiv-
nosti a, s druge strane, potrebu roditelja da
kontrolišu svoju decu i da im pomognu da se
bave prikladnim aktivnostima. Pored toga, insti-
tucije, naravno, obezbeđuju arenu gde individue
mogu slediti vlastite ciljeve i interesovanja.
Institucionalizacija zahteva individuaciju,
formalno članstvo, registrovanje i raspored časo-
va, dok se lokalna zajednica zasniva na nefor-
malnim pravilima. Starosno doba je osnovni
činilac u institucionalnoj šemi klasifikacije, a ta-
kođe se proteže i na društveni i normativni nivo,
kao kada deca koriste godine starosti i poziciju u
školi kao kriterijum društvenog klasifikovanja.
S jedne tačke gledišta, institucionalizacija
predstavlja kolonizaciju životnog sveta, u
Habermasovom smislu reci. Detinjstvo je prepla-
vljeno pravilima i šemama klasifikacije ukore-
njenim u potrebi za obrazovanjem, profesiona-
lnom negom i društvenom kontrolom. Ali,
uprkos činjenici da institucije organizuju decu u
skladu s principom sličnosti (sličan uzrast, inte-
resovanja i postulirane obrazovne potrebe), insti-
tucionalizacija može dovesti i do indivi-
dualizacije. Savremene teorije psihologije i edu-
kativne metode naglašavaju individualnost uče-
nika. Predškolsko dete ne samo što je deo kate-
gorije «deca u određenoj starosnoj grupi»;
on/ona je jedna individualna, jedinstvena ličnost
i treba je tako i tretirati.
Ekspanzija obrazovnog sistema, sve veći
broj institucija za staranje o deci i organizacija
koje obezbeđuju slobodne aktivnosti za decu,
kao i pojava profesija i poluprofesija koje se tiču
različitih aspekata socijalizacije dece, često se
smatraju znakom da državni organi vlasti i in-
stitucije preuzimaju funkcije i sfere koje su ne-
kada pripadale porodici. No, razvoj obrazovnih
institucija i njihove profesionalne kulture, te sve
veći značaj obrazovanja takođe uzrokuju odgo-
varajuće ponovno stavljanje naglaska na poro-
dično okruženje i ulogu roditelja kao stimulatora
i nadzornika razvoja njihove dece. Instituciona-
lizacija dečjeg slobodnog vremena, na šta uka-
zuje ravnomeran porast broja dece koja učes-
tvuju u slobodnim aktivnostima koje organizuju
odrasli, stvorila je generaciju dece koja više nego
ikad ranije zavise od ekonomskih i kulturnih
resursa svoje porodice i od spremnosti roditelja
da troše vreme i novac na njihove aktivnosti.
Pojam institucionalizacije obuhvata veoma
heterogenu selekciju aktivnosti za koje se obično
ne smatra da su povezane s institucijama, koje
variraju od izviđača do baleta i fudbala. Postoje
varijacije i u okviru svake aktivnosti; na primer,
organizacija, kultura i aktivnosti izviđača mogu
se razlikovati od jedne do druge čete.
Obrazovni sistem varira u zavisnosti od nast-
avnog plana, grupisanja dece prema godinama,
karaktera sistema i načina poučavanja. Škole se
veoma razlikuju po veličini, po svom okruženju i
svojoj ideologiji. Posledice institucionalizacije
mogu biti otkrivene samo pomoću empirijske
analize stvarnog organizovanja određene obrazo-
vne sredine.
DETINJSTVO I ODNOSI IZMEĐU
ISTORIJSKIH GENERACIJA
Postmen implicitno definiše detinjstvo u od-
nosu na zaštićeno kulturno carstvo buržoaske de-
ce, koje je bilo uticajno tokom određenog isto-
rijskog perioda. To kulturno carstvo podrazume-
valo je kontrolu kao i zaštitu, što nagoveštava
Džon Holt naslovom svoje knjige Bekstvo iz de-
tinjstva (John Holt, Escape from Childhood,
1975).
Postmen naglašava iščezavanje simbola ono-
ga što bismo mogli nazvati «klasično» detinjstvo
i povratak uniformnijem izgledu, zajedničkom za
sve generacije. No, postoji mnogo mogućih in-
terpretacija i posledica jedne takve promene.
Uprkos sličnostima u stilu i stanovištu, pomniji
pogled na životne stilove različitih generacija iz
osamdesetih po svoj prilici će razotkriti da
njihovi simboli nisu identični. Ono što se izgu-
bilo je tradicionalno oštra podela između detinj-
stva i odraslog doba ili između detinjstva i mla-
dosti, i homogenost simbola u svakoj starosnoj
fazi. Može se tvrditi da je karakteristika savre-
menog detinjstva to da starosno doba naznača-
vaju skupovi upletenih kulturnih pojedinosti koji
se razlikuju ne samo između generacija, već i
između dece različitog doba.
Čak je i starosno doba u izvesnoj meri stvar
individualnog izbora i simboličkog konstruisa-
nja. To je najočiglednije u društvenim etapama
koje karakteriše tranzicija: jedan trinaestogodiš-
njak mora da bira između više kulturnih rečnika,
koji ukazuju i na društveno doba. Savremeni
mediji obezbeđuju predstave za obavljanje
samokonstruisanja i njihov simbolički rečnik
dalje se razrađuje i pridaju mu se lokalna zna-
čenja putem interakcije između vršnjaka. Pop
zvezde, koje su naročito popularne u starosnoj
grupi od 10 do 14 godina, odražavaju ovu fun-
kciju. Umetnici kao što je Madona (Madonna) ili
zloglasna panorama hevi-metal grupa prikazuju
jednostavne i veoma uočljive simboličke kodove
koji su sasvim prikladni za eksperimentisanje sa
identitetom. U dečjoj kulturi ili kulturi mladih,
simboli pop kulture često se koriste kao gradivni
elementi u konstruisanju društvenog doba, kao
što napredovanje od 12 do 14 godina podra-
zumeva promenu od obožavanja jedne pop grupe
ili zvezde do neke druge.
Predstave i kulturni konstrukti povezani su
jedni s drugima. Naše ideje o svetu odraslih boje
našu predstavu o detinjstvu. Prikazivanje mla-
dosti kao perioda «previranja i nemira» («Sturm
und Drang») i kao glavnog prelaznog perioda
možda je doprinelo predstavi o detinjstvu kao
suprotnosti: periodu stabilnosti.
Predindustrijsko evropsko društvo
posmatralo je brak kao pristupanje društvu odra-
slih sa potpunim članstvom. Brak je podrazume-
vao sposobnost ekonomskog izdržavanja poro-
dice, ne samo srećan izbor muža ili žene; opšte
uzev, ljudi su se venčavali u prilično poznom
dobu. Pedesetih godina, rano venčavanje (omo-
gućeno stambenim subvencijama i podizanjem
životnog standarda) i ograničena dostupnost
seksualnih odnosa stvorili su situaciju u kojoj su
se (za muškarce) zapošljavanje, brak i potpun
seksualni život dešavali u kratkom vremenskom
periodu, ukazujući na nekakvo «prirodno doba»
za prelazak u pravi svet odraslih.
Danas potreba za dugim periodom forma-
lnog osposobljavanja dovodi do situacije u kojoj
iščezavaju jasne podele između detinjstva,
mladosti i odraslog doba. «Dete» može biti u
izvesnom smislu zrelo, na primer seksualno, a
još uvek biti školski učenik. Slabljenje kulturnih
tradicija i stavljanje većeg naglaska na identitet
kao individualni konstrukt jača ovu tendenciju
ka raznolikosti. Pretpostavka ovog rada jeste da
su se kulturni odnosi između generacija prome-
nili, a sa njima i simboličko izražavanje detinj-
stva u pravcu složenijeg diferenciranja društve-
no-kulturnog doba i kulturnog identiteta. Ovaj
razvoj je isprepletan sa promenama drugih
odnosa između generacija. Sveopšti slom tradi-
cionalnih hijerarhija obuhvata i odnose između
generacija. To je uočljivo u odnosima između
učenika i nastavnika i odnosu roditelj - dete.
ODNOSI IZMEĐU GENERACIJA U
PORODICI: Deca i roditelji
U literaturi o porodičnom razvoju javljaju se
dve protivrečne slike razvoja porodice. Jedna
prikazuje porodicu kako gubi svoje tradicionalne
funkcije i kako su je zamenili stručnjaci i insti-
tucije. Druga slika je još paradoksalnija: lično
bogatstvo jača porodične odnose time što
povećava značaj privatnih ekonomskih tokova.
Obrazovne institucije naglašavaju ulogu roditelja
kao stimulatora razvoja svoje dece, dok pristu-
pačnost organizacija slobodnih aktivnosti zavisi
od novčanih sredstava porodice. To znači da će
se deca iz porodica koje nisu u mogućnosti da
ispune svoje funkcije zateći u teškoj situaciji,
uprkos mešanja javnosti u njihovo podizanje.
Dakle, imajući u vidu socijalizaciju, može se
smatrati da je porodica stekla novi značaj, ali je,
u isto vreme, izgubila svoje nekadašnje funkcije.
Širenje ideja iz psihologije u popularnoj kulturi
podstaklo je rađanje ideje o deci kao tvorevini
roditelja, čime je roditeljima pripisana odgovor-
nost i za njihove uspehe i neuspehe. To po svoj
prilici ojačava kulturnu poziciju roditelja.
Proces individuacije proizvodi porodicu koja
se sastoji od individua, ali takođe naglašava
odgovornost roditelja za te mlade individue.
Proces individualizacije ističe da su deca jedin-
stvene ličnosti, ali u isto vreme pripisuje rodi-
teljima odgovornost za razvoj tih ličnosti. To do-
vodi do paradoksa koji se ne mogu zanemariti
kada se porodica razmatra kao institucija i kao
društvena organizacija.
Razvoj savremene porodice najčešće se
prikazuje kao proces koji vodi od institucije
zasnovane na opstanku, tesno povezane sa zajed-
nicom i tradicijom i integrisane u patrijarhalnu
strukturu moći, ka jedinici koja je osnovana iz
emocionalnih razloga i koju u sve većoj meri
karakterišu i individuacija i individualizacija.
Savremeni brak se smatra ugovorom između
autonomnih individua, što ilustruje način na koji
bračni savetnici ističu individualnost bračnih
partnera i njihovog odnosa umesto institucio-
nalni aspekt braka i njegovu ulogu u ispunja-
vanju socijetalnih funkcija i društvenih normi.
Način na koji ovaj proces individualizacije utiče
na odnos između dece i roditelja jeste pitanje
kome je posvećeno manje pažnje nego odnosu
između bračnih partnera.
«Klasično» detinjstvo u srednjoj klasi XIX
veka ističe društvenu kontrolu i roditeljski
autoritet, što je najočiglednije ilustrovano
dugotrajnim detinjstvom devojčica iz viših klasa.
Na savremenu individuaciju deteta ukazuje novo
naglašavanje dečjih formalnih prava, slabljenje
roditeljskog ili porodičnog autoriteta i razvoj in-
stitucionalnog aparata koji zahteva individuaciju.
Proces individualizacije, ilustrovan naglaskom
na deci kao individualnim ličnostima, izvršio je
uticaj čak i na fizičku i kulturnu sredinu doma.
Vlastita soba, za dete, nije samo privatna
prostorna sfera koju je omogućilo uvećanje
porodičnog imetka; ona je, takođe, i privatna
simbolička sfera koja ističe poziciju deteta kao
individue i ličnosti. Individualizacija detinjstva
pomiče uobičajene kategorije «dece» i
«roditelja» dalje u pozadinu i naglašava intencije
i ličnost individualnog deteta ili roditelja.
Kulturni i društveni rečnici dece kao individua
se uvećavaju, a raznolikost oblačenja dece,
dečjih časopisa i aktivnosti odražava
individualizaciju detinjstva.
Princip individuacije znači da svako ima
demokratsko pravo na svoje mišljenje, a to važi i
za porodicu. Individualizacija ističe ideju o deci
kao ličnostima, a to zahteva psihološku
pronicljivost roditelja. Zahtevi koje procesi
individuacije i individualizacije stavljaju pred
porodicu deluju na porodičnu kulturu na sasvim
određen način. Kulturu savremene,
«demokratske» porodice karakteriše
pregovaranje, putem kojeg se odigrava
donošenje odluka i društveno kontrolisanje.
Pregovaranje osigurava učestvovanje dece,
naglašava poziciju individualnog aktera i, u isto
vreme, ističe demokratski autoritet roditelja.
Kultura pregovaranja podrazumeva
otvorenost i individualna prava, ali isto tako i
kontrolu i podršku od strane roditelja, zato što
može uspeti samo ako su ugovori o autoritetu i
ponašanju sastavljeni i ispoštovani. Čini se da je
proizvod ovog stila roditelj-stva u skladu sa
jednim od ciljeva savremenog podizanja dece:
autonomno i samopouzdano dete. Nekoliko
studija pokazuju da ovaj tip porodičnog života
podstiče autonomnost, samopouzdanost,
sposobnost odlučivanja i preuzimanje standarda
ponašanja odraslih (vidi Coleman and Hendry,
1980).
Mobilnost mladih ljudi i popuštanje kontrole
u lokalnoj zajednici ono je što čini rano tinej-
džersko doba naročito opasnom fazom. Roditelji
često osećaju potrebu da kontrolišu svoju decu
za vreme te starosne faze; međutim, u isto vre-
me, njihove metode podizanja i atmosfera unutar
porodice doveli su do određene slobode dece,
koja mogu poželeti primenu svoje autonomije u
sferama aktivnosti koje njihovi roditelji nekad ne
odobravaju. S druge strane, veći broj studija uka-
zuje da u demokratskoj porodici postoji manje
konflikata nego u porodicama koje karakterišu
bilo autoritarno upravljanje ili liberalni stavovi,
bez naglašavanja dečje autonomije, pregovaranja
i roditeljske podrške i nadgledanja (vidi Baum-
grind, 1973, na primer; Dornbusch, 1978).
Rešenje dileme u pogledu dečje autonomije
nasuprot roditeljskoj društvenoj kontroli često je
korišćenje nekih drugih mera demokratske kon-
trole od strane roditelja, kojima se umanjuju pot-
encijalne opasnosti koje okružuju tinejdžere or-
ganzovanjem njihovog društvenog života i akti-
vnosti. Motivacija roditelja za pomaganje dečjih
organizovanih aktivnosti često nije sama aktiv-
nost, već potreba da se deca sklone sa ulice i
drže podalje od drugih područja koja se smatraju
opasnim (Grue, 1984).
DECA KAO STAROSNA GRUPA
Ekonomski resursi dece usmeravaju se ka
njima iz dva izvora – porodice i javnih službi.
Deca više nego druge starosne grupe zavise od
kvaliteta lokalnog okruženja, koje oblikuju pri-
vatni resursi kao i državna politika.
Naravno, odnos između privatnih i državnih
kanala razlikuje se od zemlje do zemlje i od de-
teta do deteta, u zavisnosti od porodičnih prihoda
i sastava domaćinstva. Povećanje porodičnih pri-
hoda tokom proteklih dvadeset godina pre je
uzrokovano povećanjem broja zaposlenih žena i
promenama u sastavu domaćinstva nego prome-
nama u visini neto prihoda.
Porodica s dva prihoda je komercijalizovana
porodica i promene u ceni dnevnog boravka,
prevoza, hrane i tome slično pogodi-će tu poro-
dicu više nego porodicu sa dva roditelja a jednim
prihodom. Povećanje ličnih prihoda koje su
obezbedile zaposlene žene stvara paradoks poro-
dice koja postaje sve bogatija, a u isto vreme sve
više zavisi od javnih službi i na nju sve više utiče
državna politika.
Društvo u kome obrazovanje igra ključnu
ulogu ima tendenciju pomeranja perioda najve-
ćih prihoda ka poznijem delu životnog ciklusa.
Demografski činioci i usporavanje ekonomskog
rasta pojačali su ovu tendenciju tokom proteklih
dvadeset godina, dok su drugi činioci prouz-
rokovali nagli porast troškova stanovanja i za-
snivanja porodice. Ova promena u distributiv-
nom obrascu prihoda i rashoda između genera-
cija imala je izraziti učinak kod porodica s de-
com (Frønes, 1985; 1990).
Današnja raspodela bogatstva između gene-
racija ide naruku sredovečnima. To može biti
jedan od činilaca koji doprinose povećanju pro-
sečne starosti roditelja, a u Norveškoj je to ne-
sumnjivo glavni razlog što roditelji s malom
decom imaju najduže radno vreme. (Skoro po-
lovina norveških očeva s malom decom radili su
više od 45 sati nedeljno u 1987.) To ukazuje na
jedan drugi paradoks u vezi sa blagostanjem:
blagostanje dece je bio najčešći argument u
borbi za skraćenje radnog vremena, a ipak je
radno vreme roditelja s decom produženo. Kraće
radno vreme može predstavljati preraspodelu te-
reta posla, koja ne ide naruku porodicama s de-
com već starijim generacijama, čiji članovi mo-
gu sebi priuštiti više slobodnog vremena. Raspo-
dela bogatstva između generacija ukazuje da su
određene skupine ljudi sve vreme imale korist od
ovakvog razvoja: oni su bili mladi kada je to bilo
profitabilno i sačuvali su poziciju generacije
kojoj je ekonomski razvoj najviše naklonjen
(Frønes, 1986).
Generacije nisu strogo razdvojene jedinice;
one su povezane porodičnim sponama i novčana
sredstva se usmeravaju preko porodičnih veza.
Male porodice, sve veća imućnost među sredo-
večnima i starijima i povećanje nasledstva koje
će dobiti manji broj dece kao posledica toga što
je praćeno opadanjem socijalne pomoći, dovode
do stanja u kome dečji životni standard zavisi ne
samo od životnog standarda njihovih roditelja
već, u sve većoj meri, i od životnog standarda
njihovih baka i deka (Frønes, 1986; 0verbye,
1987). U okviru sistema države blagostanja
povećava se značaj ekonomskog prenošenja
između članova porodice, stariji mlađima.
Deca nemaju moć formulisanja svojih inte-
resa i stoga su upućena na to da ih zastupaju
druge starosne grupe. One se uglavnom sastoje
od njihovih roditelja i političkih predstavnika za
dečja pitanja. Uticaj koji deca vrše preko svojih
roditelja zavisi od političke moći roditelja i od
stepena do kojeg se poklapaju interesi dece i
roditelja. U socijetalnoj strukturi moći, u kojoj
veština postizanja da se tvoje mišljenje sasluša
zavisi od toga kako su tvoji interesi organizo-
vani, interesi neke životne faze, kao što je biti
roditelj male dece, verovatno će zauzeti slabiju
poziciju nego interesi koji su postojani tokom
dužeg vremenskog perioda. Manje je verovatno
da će interesi neke životne etape biti organizo-
vano ispoljeni, pošto političko investiranje vero-
vatno neće doneti rezultate dok politički aktivisti
imaju interese koji su ih i naveli da se politički
aktiviraju. Prirodno je što je poslednja životna
faza najbolje organizovana, ne samo zbog logike
životnog ciklusa, već i zbog ekonomske pozicije
penzionera koji primaju svoje prihode iz malog
broja jasno određenih izvora i stoga imaju
izrazito uočljive, zajedničke političke interese.
Politička pozicija dece varira u zavisnosti od
ukupnog broja roditelja među stanovništvom, tj.
prema broju glasača. Manje porodice i manji
razmak između dece utiču na političku moć
roditelja. Jedna karakteristika savremenog život-
nog toka jeste da period ro-diteljstva s malom
decom zauzima mnogo kraći vremenski raspon
odraslog životnog doba nego što je bio slučaj
nekoliko generacija ranije. Ovaj činilac utiče na
kulturu savremene porodice i položaj dece i u
porodici i u društvu.
Interesi roditelja i dece ne poklapaju se
uvek, čak ni u pogledu raspodele blagostanja.
Deca će verovatno imati koristi od boljih uslova
stanovanja, ali da li će moći ili ne da upotrebe
svoj novi zatvoreni prostor u vlastite svrhe zavisi
od kulturnih činilaca. Poboljšanje opšteg
životnog standarda može se pokazati sasvim dru-
gačije za decu, kao kada se dečja igrališta pret-
vore u parking-mesta da bi se izašlo u susret
porodicama sa dva automobila. Visoka stopa ne-
srećnih slučajeva među decom, kao u Norveškoj,
može ukazati na rizičnu okolinu; no, isto tako
može nagovestiti da postoji visok stepen slobode
- penjanje po drveću je rizičan poduhvat.
Opadanje učestalosti nesrećnih slučajeva među
decom može značiti da su uslovi za decu bolji,
ali to može biti i posledica strože društvene
kontrole koja je usledila nakon propadanja lokal-
nog okruženja.
Deca kao starosna grupa mogu imati interese
koji su sukobljeni s njihovim interesima kao ge-
neracije, koji pokrivaju celokupan raspon života,
i sa interesima drugih starosnih grupa i njihov ži-
votni standard mora se zasebno analizirati.
Istorijski, pozicija dece kao starosne grupe pro-
menila se sa razvojem edukativnog društva, koje
je decu izdvojilo iz radne snage. Učinak među-
sobnog delovanja kulturnih i ekonomskih odnosa
moći na položaj dece u društvu tek treba
analizirati na sistematski način. Ekonomska situ-
acija porodica s decom samo je jedan pokazatelj
kvaliteta dečjeg života, koji najverovatnije nije
uvek tako pouzdan.
DEČJA KULTURA I ODNOSI IZMEĐU
VRŠNJAKA
Sa etnografske tačke gledišta, dečja kultura,
sa zagonetkama i pesmicama, igrama i igračka-
ma, smatra se konstruktom koji se prenosi sa
jedne generacije dece na sledeću; mnoge igre,
kao što su «dečje školice», potiču od davnina.
Sociološki, proučavanje igre može staviti
naglasak na funkcije igre i odnose između vr-
šnjaka u procesu socijalizacije, Sociolog kulture
može se usredsrediti na simboličko značenje
kulturnog rečnika i ta se pespektiva često prime-
njuje na kulturu mladih, ali rede na dečju
kulturu. Jedan od razloga može biti i to što smo
o detinjstvu skloni da razmišljamo kao statičnom
u svom simboličkom ispoljavanju. Nove simbo-
ličke forme naprosto su protumačene kao
funkcionalni ekvivalenti nekih drugih formi i
tako je, manje ili više, zanemareno da su poka-
zatelji detinjstva koje se menja. Suprotan slučaj
preo-vlađuje u analizama mladosti, u kojima su
čak i neznatne prome-ne u simboličkom rečniku
često protumačene kao pokazatelji promene i
nepostojanosti. Vrlo je verovatno da kulture
mladih predstavljaju nestalniji simbolički rečnik
nego dečje kulture, ali logično je pretpostaviti da
rečnik dečjih kultura prolazi kroz promene u
pravcu većeg variranja i diferenciranja.
Dečja kultura može se smatrati i
protivkulturom podređene starosne grupe koja se
temelji na mehaničkoj solidarnosti, sličnosti u
godinama i položaju i suprotstavljenosti svetu
odraslih. Kao što su jasno određene kulturne
podele između generacija zamagljene razvojem
složenijih individualizovanih odnosa, distinkcije
između «nas» i «njih» postaju kompleksnije i
nejasne i doprinose sve većoj heterogenosti dru-
štvenog i kulturnog sveta dece. Promene u
međugeneracijskim odnosima utiču na odnose
između vršnjaka i na dečju kulturu.
U proučavanju kulture mladih, tradicionalne
ideje o „adole-scentskom društvu" i tipičnom
tinejdžeru zamenjene su svešću o potkulturama i
podgrupama i stil života služi kao pojmovni
most između društva i pojedinca, između ličnosti
i kulturnog okvira. Taj isti proces individu-
alizacije po svoj prilici će biti otkriven i u odno-
su na dečju kulturu, da školska deca mogu čak i
u istom okruženju predstavljati različite stilove
života, mada, u isto vreme, imaju zajedničke
društveno-kulturne simbole.
Tradicija koja dominira u proučavanju
odnosa između vršnjaka i svakodnevnog života
dece usredsređena je na dečje društveno konstru-
isanje stvarnosti. Analize dečjih razgovora i in-
terakcija nastoje da pokažu pozadinsko konstrui-
sanje značenja razotkrivanjem procesa komuni-
kacije. Ta proučavanja se fokusiraju na teme
koje variraju od lingvistike do dečje kulture i
podrazumevaju perspektivu u kojoj se dete
smatra društvenim akterom.
Jedna druga tradicija u proučavanju
svakodnevnog života dece fokusira se na dečje
obrasce aktivnosti, a često i na uređenja koja su
organizovana za decu. No, ista ta tradicija
obuhvata proučavanje opštijih obrazaca društve-
nog okruženja dece, koje se obično bavi odno-
sima između vršnjaka i, uopšte, njihovim aktiv-
nostima, lako se mogu identifikovati opšte ten-
dencije, obrasci dečjih društvenih interakcija
variraju ne samo u zavisnosti od opštih kulturnih
konfiguracija, već i s obzirom na lokalne zaje-
dnice i druge lokalne faktore. Društvena sredina
pojedinačne dece u njihovoj vlastitoj zajednici
može se prikazati samo putem naročite analize
nekog određenog okruženja.
Opšta pretpostavka u teoriji igre jeste da je
igra osnovno sredstvo za razvijanje sposobnosti
neophodne za hvatanje u koštac sa komplek-
snošću i da su vršnjaci glavni partneri za inter-
akciju u igranju. Sve veće diferenciranje društve-
nog i simboličkog okruženja drugova u igri
proizvodi kompleksniju društvenu sredinu, koja
je prikladna za učenje kako da se izađe na kraj s
društvenom kompleksnošću. Međutim, ova pret-
postavka ne postulira funkcionalni odnos, koji bi
predstavljao proces diferenciranja u odnosima
između vršnjaka kakvim ga uzrokuju potrebe
društva. Može vrlo lako biti slučaj da se u nekim
okolnostima savremena deca suočavaju sa poje-
dnostavljenjem njihovog okruženja vršnjaka, s
posledicama po društveni razvoj.
KOMPARATIVNE PERSPEKTIVE NA
DETINJSTVO I KOMPLEKSNO
MEĐUSOBNO DELOVANJE
FAKTORA
Sprovedeno je nekoliko poređenja detinjstva
u različitim zemljama i moja namera ovom prili-
kom jeste da pre svega pokažem kako će prete-
rana simplifikacija naići na empirijsko opiranje.
Dimenzije detinjstva deo su opšteg društvenog i
kulturnog okvira. Na primer, institucionalizacija
detinjstva može poprimiti različite vidove, čak i
kada je jednak broj časova u školi ili dečjem
vrtiću. Odnos između države i porodice razlikuje
se od jedne zemlje do druge. Aktivna uloga koju
igra država u Izraelu i Švedskoj ukore-njena je u
različitim istorijskim tradicijama, a škole u
Norveškoj, Francuskoj i Nemačkoj proizvod su
drugačijih kultura i obrazovnih tradicija.
Javni statistički podaci, koji se tiču broja
zaposlenih žena i žena s visokim obrazovanjem
ili onih koje se obrazuju ili obučavaju, te stopa
razvoda, stopa zajedničkog života i broj dece
pokazatelji su tradicionalizma ili modernizma u
porodičnim ulogama. Mera institucionalizacije
može se donekle pokazati brojem dece u dečjim
vrtićima i brojem školskih časova u sedmici.
Struktura dečje kulturne i društvene sredine van
njihovog institucionalnog života može se izvesti
iz proučavanja vremena koje provode u razli-
čitim aktivnostima i različitim okruženjima; na
primer, vreme provedeno u igri ili broj sati is-
pred televizijskog ekrana i gde deca provode
svoje slobodno vreme i s kim.
Ovi prilično grubi pokazatelji moraju se
protumačiti u odnosu na različite društvene,
ekonomske i kulturne kontekste. Ta ista
kompleksna slika odnosi se i na poziciju dece
kao jedne starosne grupe. Investiranje u obrazo-
vanje može se shvatiti kao ulaganje u dečji
razvoj, ali i kao ulaganje u društvenu kontrolu.
Može se protumačiti kao podrška dece ili kao
kapitalizacija detinjstva, odnosno organizovanje
dečjeg života u skladu s određenim socijetalnim
potrebama. Na isti način, politika porodice pove-
zana je i sa dečjim blagostanjem i sa političkim
ciljevima koji se tiču porodice i polnih uloga.
Potpomaganje komplementarne porodice najve-
rovatnije će poprimiti oblik odbijanja od poreza,
dok smanjivanje troškova za decu u savremenoj
simetričnoj porodici zahteva razvijanje
rasprostranjenih obrazovnih institucija i ustanova
za dnevno staranje.
Razmatranje zakonskih prava dece kao
starosne grupe može dovesti do nekih paradoksa.
Na primer, u ideologiji društvenog demokrat-
skog blagostanja nordijskih zemalja deca su
ovlašćena određenim pravima i na zaštitu. To se
može ilustrovati činjenicom da je, s jedne strane,
spuštena starosna granica za glasanje (18 godi-
na), dok je, s druge, podignuta starosna granica
punoletnosti (15 godina), lako norveške porodice
i sistem školstva naglašavaju demokratsko vaspi-
tanje i autonomiju, pravo na kupovinu alkohola,
na primer, stiče se tek sa 20 godina. Ovakva
situacija ilustruje paradoks savremenog detinj-
stva u obrazovno orijentisanom, ne-tradicional-
nom društvu blagostanja: spoj produžene zavi-
snosti i ranog sazrevanja. Roditelji i društvo žele
da pruže deci autonomiju, ali da ih istovremeno
kontrolišu i štite.
Proporcija dece u društvu utiče na njihovu
poziciju kao starosne grupe. Na primer, može se
pretpostaviti da će mali broj dece povećati
njihovu „vrednost" i tako privući pažnju društva.
Broj dece ne samo da nam govori koliko je dece
u porodičnoj sredini, već je isto tako pokazatelj
kulture porodice i odnosa između roditelja i
dece. Veliki broj dece u porodici često podstiče
neku vrstu njihove autonomije, ali je kultura
individualizacije, opšte uzev, ve-rovatno vezana
za male porodice.
Podaci iz Norveške pokazuju da su preo-
vlađujuće aktivnosti dece društveni kontakti s
drugovima, koji se obično događaju napolju ili
kod kuće, u dečjim sobama (Fr0nes, Jensen and
Solberg, 1990). Ovde televizija zaokuplja mnogo
manje dečjeg vremena nego društvene aktivno-
sti. U Čehoslovačkoj, vreme provedeno ispred
TV ekrana skoro je dvostruko duže od vremena
koje se provodi u društvenim aktivnostima
(Kovarik, 1992). U američkim prikazima dečjeg
provođenja vremena, televizija zauzima otprilike
2,5 sati dnevno kod dece od devet do jedanaest
godina, a igra zaokuplja samo 1,1 sat (Hevnes,
1990). Kategorija «ostalo» verovat-no obuhvata
izvestan broj nespecifikovanih društvenih aktiv-
nosti. U svakom slučaju, odnosi između televi-
zije i igre s vršnjacima sasvim su drugačiji od
raspodele u Norveškoj, što ukazuje na drugačiju
društvenu i kulturnu sredinu.
Gledanje televizije treba razmatrati ne samo
kao fenomen sam po sebi, već i u odnosu na šire
društveno i kulturno okruženje. Struktura lokalne
zajednice utiče i na broj sati provedenih u gle-
danju televizije i na interpretaciju poruka koje taj
medij prenosi. Kulturna i društvena struktura u
kojoj deca treba da provode svoje slobodno
vreme kod kuće podstiče gledanje televizije, u
poređenju sa situacijom u kojoj se od dece
očekuje da se igraju napolju bez nadzora
odraslih.
Stopa razvoda ukazuje ne samo na učestalost
razvoda, već i na prisustvo razvoda u kulturi kao
mogućeg društvenog čina. Simetrična porodica
zasniva se na ideji da se partneri sjedinjuju na
ravnopravan način radi zadovoljavanja emocio-
nalnih i društvenih potreba putem konstruisanja
svoje verzije porodice. Ovaj tip porodice podra-
zumeva razvod kao mogući kulturni, društveni i
ekonomski izlaz i svaki partner prima na znanje
da onaj drugi može otići. Savremeni zajednički
život, koji u Norveškoj funkcioniše kao «probni
brak», daje mladim ljudima priliku da isprobaju
kako se slažu; on takođe naglašava aspekt braka
kao privatnog ugovora.
Tip simetrične porodice pretpostavlja ne
samo da udate žene rade, već i da imaju odre-
đenu profesiju. Pregovarački način upravljanja
porodicom i vaspitavanja najverovatnije će biti
dominantan u zemljama s relativno visokom
stopom razvoda, visokim stepenom obrazovanja
žena i, verovatno, prilično poznim stupanjem u
prvi brak. Rano stupanje u brak i snažna
zakonska i kulturna ograničenja razvoda ukazuju
na drugačiju strukturu porodice. Prema ovom
načinu rasuđivanja, procesi individualizacije i
individua-cije u ovoj sferi života biće u znatno
većoj meri razvijeni u nordijskim zemljama
nego, na primer, u Irskoj, Švajcarskoj ili Italiji.
Odnos između porodice i obrazovnog
sistema jedan je primer variranja koji ukazuje na
kompleksnost kulturnih i istorijskih razvoja. Ako
uporedimo Švajcarsku i Švedsku, nailazimo, s
jedne strane, na očekivani obrazac tradicionalne
zemlje s relativno malim brojem zaposlenih maj-
ki, a s druge strane na individualizova-no društ-
vo, u kome su zaposlene majke pravilo, i statisti-
čki i kulturalno. U Švajcarskoj odnos između
obdaništa, škole i porodice ističe dominirajuću
poziciju žene domaćice i odgovara tradicionalnoj
porodičnoj kulturi (Engstler and Luscher, 1991).
Investiranje Šveđana u dnevne boravke za
predškolsku decu i za decu tokom prvih nekoliko
godina školovanja saglasno je s onim što bi se
moglo očekivati od švedske kulturne ideologije i
porodičnih obrazaca, sa njihovim naglašavanjem
slobode žena da rade. Ali ako uporedimo Nor-
vešku i Francusku, pronalazimo da se moderni i
tradicionalni porodični obrasci više ne
odražavaju na odnos između porodice i škole.
Francuska tradicija ecole maternelle, koja je
pristupačna skoro svakom detetu od tri godine i
koja je besplatna, i norveško društvo blagostanja
u kome je 1989. oko 14% predškolske dece
imalo pristup celodnevnom boravku i u kome je
samo neznatan deo (2%) bio u dodiru sa dečjim
vrtićem u 1970., nagoveštava da je politička i
kulturna slika kompleksna. Ecole maternelle nije
prevashodno proizvod modernizacije porodičnog
života, a modernizacija porodičnog života u
Norveškoj je samo u ograničenoj meri bila
propraćena ulaganjem u dnevno staranje i
institucionalizaciju kao posledicu toga.
Demografske cifre pričaju istu priču o
kompleksnosti kulturnih obrazaca. Dramatično
opadanje stope rađanja u Italiji i porast stope
rađanja u Švedskoj ukazuju da jedna krajnje
niska stopa rađanja može biti privremen kulturni
fenomen prouzrokovan naročitom kombinacijom
činilaca. Različiti kulturni obrasci mogu imati
iste posledice, kao što Nordijke i Japanke imaju
vrlo različite pol-ne uloge, a ipak i jedne i druge
imaju veoma male porodice.
Ekstenzivna poređenja statističkih pokaza-
telja na makronivou mogu biti plodna i najvero-
vatnije će biti deo budućih istraživanja o detinj-
stvu. Ali komparativne analize u ovoj oblasti
zahtevaju informacije o različitim društvenim i
kulturnim okruženjima, koja daju značenje stati-
stičkim pokazateljima.
DETINJSTVO I SOCIJALIZACIJA
Sociološke teorije socijalizacije ne usredsre-
đuju se na proces socijalizacije «kao takav», već
konceptualizuju taj proces na osnovu rezultata.
Mnogi sociolozi (na primer, Parsons, 1952; Ber-
ger and Luckmann, 1972) skloni su da ograni-
čavaju primarnu socijalizaciju na porodicu, naro-
čito majku, u prvim godinama života. Socijali-
zacija koja se odigrava nakon toga pripisuje se
obrazovnim institucijama, medijima, organiza-
cijama za slobodne aktivnosti i tako dalje i sma-
tra se da je više površinskog karaktera.
Teorija socijalizacije zahteva konceptualni
okvir koji prikazuje strukturu područja delovanja
u savremenom društvu. Habermas (1984) tumači
racionalnost savremenog društva kao područje
komunikativno zajedničke intersubjektivnosti,
koja proizvodi potencijal za izvestan oblik «ko-
munikativnog delovanja». On opisuje socijetalnu
evoluciju kao homolognu sa kognitivnom evo-
lucijom, kao što prikazuju Pijaže (Piaget) i Koel-
berg (Koehlberg). Pretpostavka da načini moral-
nog učenja u savremenom društvu odgovaraju
najvišem nivou moralnog razvoja po Koelber-
govoj šemi, nagoveštava da proces socijalizacije
u tom društvu sadrži neke kvalitete ili poten-
cijale koji su svojstveni tom tipu društva. No,
uprkos pozivanju na Pijažea i Koelberga, Haber-
masovo ambiciozno delo nije usredsređeno na
proces socijalizacije «kao takav».
Konceptualizacija individualnog razvoja
nužno se mora snažno oslanjati na teorije o druš-
tvenom razvoju. Ali Pijaže, Erikson (Erikson) i
Frojd (Freud) ne pružaju teoriju socijalizacije,
čak iako je društveni razvoj neophodan deo
jedne takve teorije. Tradicija razvojne psiho-
logije ne nastoji da poveže društveni razvoj sa
razvojem individue. Definicija društvenih odno-
sa postala je obuhvatni-ja u savremenijim studi-
jama, kao kada se jezik i kultura smatraju usa-
đenima u društvene odnose (Bruner, 1987), ali
čak i tada proučavanje društvenih interakcija i
društvenog razvoja nije fokusira-no na detinjstvo
kao društveni i kulturni konstrukt.
Većina teorija o društvenom razvoju tretira
detinjstvo kao specifičan psihološki proces koji
utiče na ličnost odraslog čoveka. Po ovom gle-
dištu, na detinjstvo kao fazu društvenog razvoja
utiču kulturni i društveni činioci. Detinjstvo,
kako smo ga definisali u ovom članku, retko kad
je obuhvaćeno teorijama o društvenom razvoju.
Čak i opšte sociološke teorije socijalizacije ne
sadrže specifičnu kulturnu, društvenu i ekonom-
sku konfiguraciju za koju tvrdim da predstavlja
detinjstvo.
Struktura i forma društva utiču na socija-
lizaciju time što oblikuju društveni i kulturni
okvir detinjstva. Tako detinjstvo funkcioniše kao
konceptualni most između društvenog i indivi-
dualnog razvoja. Potreba za tim konceptualnim
mostom može se ilustrovati odnosom strukture
detinjstva i stupnjeva društvenog razvoja. Empi-
rijsko istraživanje pokazuje da ne postoje jasno
određene podele između stupnjeva kognitivnog
razvoja, iako postoji korelacija između kogni-
tivne šeme i starosnog doba (Gelman and Bail-
largeon, 1983; Schweder, 1982). Međutim, stup-
njevi razvoja mogu se takođe definisati pomoću
socioloških termina. U tom kontekstu, konfi-
guracija detinjstva će onda uticati na formu i
sadržaj društvenih faza i na to kada se i kako
razvijaju kognitivne faze. Društveno i kulturno
strukturisanje ili uobličavanje dečjeg života u
određenom starosnom periodu presudno je za
različite vrste razvoja i učenja i, naravno, za
društveno-kulturno definisanje deteta. Ono što
ovde želim da pokažem u vezi sa sociologijom
detinjstva jeste da društvene promene proizvode
odgovarajuće promene ne samo u detinjstvu kao
kulturnom fenomenu, već takođe po osi soci-
jalizacije i društvenog razvoja.
U vigotskijanskoj perspektivi kritičnih peri-
oda, strukturisanje društvenog razvoja putem
društvenih sila deo je teorije, ali naročito preko
odnosa između stupnjeva i institucionalnih ure-
đenja, kao što su prelasci iz predškolskog u
školu, iz školskog doba u mladost i tako dalje.
Eriksonova razvojna teorija nastoji da spoji
analizu društvene strukture i psihoanalizu. No,
kultura je predstavljena prevashodno kao sred-
stvo za kanalisanje psiholoških sila.
Time što deluju na konfiguraciju detinjstva,
društvene promene utiču ne samo na sadržinu
društvenih interakcija već i na sadr-žinu i na
odnose između društvenih stupnjeva individual-
nog razvoja. Jedna teorija je da su faze koje su u
poslednje vreme najviše otvorene za promene
kasno detinjstvo i rana adolescencija (11-14, 15
godina), koje su se stopile u jednu novu fazu
zbog promena u kulturnoj konfiguraciji detinj-
stva (Frønes, 1988; 1990). Jedna od posledica
ove teorije, pored razvoja nove faze u kojoj su
procesi individualizacije u svom najvećem
intenzitetu, jeste da starosni period pre ovog
«novog» puberteta, koji se donekle poklapa s
periodom latentnosti, postaje presudno značajan
za društveni razvoj zato što se određene vrste
sposobnosti moraju steći tokom ove faze. To
znači da se koncept Montesori (Montessori)
„osetljivih faza", prvobitno ukorenjen u biolo-
giji, danas shvata kao društveni konstrukt u
izvesnoj meri (Fr0nes, 1991b).
Formiranje društvenih stupnjeva i starosno
doba u kome dete prelazi iz jednog stupnja u
drugi variraće ne samo prema opštem razvoju u
društvu, već i u zavisnosti od lokalne kulture, t.j.
lokalne konfiguracije detinjstva. Proučavanja
lokalnih zajednica u Norveškoj pokazuju da čak
i u homogenom društvu lokalne razlike u indu-
strijskim i kulturnim obrascima imaju ogroman
uticaj ne samo na kulturu porodice, već i na
kulturu vršnjaka. Različiti obrasci kulture vršnja-
ka, odnosa između generacija, i institucionaliza-
cija detinjstva stvaraju različite konfiguracije
detinjstva i tako utiču na društveni razvoj.
No, čak ni lokalna kultura ne proizvodi
jednake obrasce. Interakcija između lokalne kul-
ture, položaja u zajednici, individualnih faktora i
međusobno delovanje ovih i šireg kulturnog i
društvenog konteksta mogu stvoriti kontekst koji
nosi različite puteve za individualni razvoj. Ovaj
odnos ilustruje jedna studija o dečjoj kulturi u
norveškom selu. Izgleda da u toj tradicionalnoj
ruralnoj zajednici devojčice od 13 godina moraju
da izaberu između toga da postanu «mlada
osoba» ili da i dalje budu «dete», a taj su izbor
one same opisale kao izbor između «modernog»
i «tradicionalnog». Lokalni kulturni kontekst
obezbeđuje prelazak iz «detinjstva» u «mladost»
u tom dobu u vidu kulturnog skoka, od uloge
devojčice u tradicionalnoj zajednici (pravo na
zadnje sedište automobila) do odgovarajuće
uloge mlade osobe. Kulturna napetost između
tradicionalnih normi i modemosti, ekonomska i
kulturna struktura s malim brojem povoljnih pri-
lika i izrazito promenljiva kultura mladih proiz-
veli su dva odvojena puta kulturnog i društvenog
razvoja za devojčice (i sasvim drugačiju situaciju
za dečake). Ovaj razvoj ukazuje da starosno
doba stupanja u fazu društvenog puberteta može
varirati kao posledica međusobnog dejstva
društva i kulture, čak i u maloj zajednici. Rano
ili kasno javljanje društvenog puberteta utiče na
sadržaj i formu prethodnih faza, te stoga i na
društveni razvoj (za dalju diskusiju o ovome,
Frønes, 1991 b).
Ta ista studija (Frønes, 1987) pokazala je da
se društveno najzrelije i najpromišljenije grupe
trinaestogodišnjaka mogu naći u gradskim
područjima, što ukazuje da savremena gradska
okruženja, sa svojom društvenom i kulturnom
kompleksnošću i dvosmislenostima, društveno
kompleksnim sistemima vršnjaka i autonomnom
ulogom mladih u odnosu na njihove roditelje,
stvaraju mlade ljude koji su društveno promi-
šljeni, što je u skladu sa otkrićima savremenih
društveno-kognitivnih studija i sa klasičnim pro-
učavanjem Lurije (Luria, 1976). Društveni i
kulturni kontekst detinjstva utiče na razvoj
društvene i kulturne kompetentnosti.
Odnos između detinjstva i socijalizacije
može se ilustrovati i iz drugačijeg ugla. Deca
razvijaju sposobnost hvatanja u koštac s komu-
nikativnom kompleksnošću doživljavanjem ove
vrste kompleksnosti. Do tog iskustva dolazi se,
pre svega, u grupi vršnjaka i kroz igru. Sve veća
institucionalizacija dečjih aktivnosti može uma-
njiti društvenu i komunikativnu kompleksnost
igranja, a time i sposobnost igre da podstakne
učenje. Usled odnosa između interakcije vršnja-
ka i razvoja, pojavio se jedan mogući paradoks
savremene socijalizacije - strogo organizovanje
dečjih aktivnosti i okruženja radi unapređivanja
dečje osposobljenosti, koji može imati suprotan
efekat time što smanjuje kompleksnost interak-
cije između vršnjaka i njihove komunikacije.
Koncept detinjstva koji je ovde prikazan me-
nja koncept odnosa između detinjstva i društve-
nog razvoja. Detinjstvo se shvata ne kao proces
na koji deluju drugi činioci, već kao skup stru-
ktura koje utiču na društveni razvoj individue.
Tako detinjstvo sačinjava analitički i konceptua-
lni most između društva i individualnog razvoja i
socijalizacije. Taj most će biti od presudnog
značaja u društvima koja karakterišu promene.
STRAUKTURISANJE I RAZVOJ
DETINJSTVA
Proučavanje detinjstva, dečje kulture, dece i
socijalizacije stecište je različitih teorija i disciplina.
Detinjstvo se tumači i proučava iz mnoštva perspe-
ktiva, iz kojih izgleda da izranja skup njegovih
osnovnih dimenzija ili sfera. Jedna od njih tiče se
odnosa među generacijama, druga društvenih i kult-
urnih odnosa između dece, treća institucionalnog
okvira detinjstva, a četvrta dece kao starosne grupe.
Pretpostavka ovog rada jeste da svaka od
središnjih dimenzija savremenog detinjstva prolazi
kroz proces diferenciranja, koji se zasniva na indi-
vidualizaciji i individuaciji. Taj proces je paradok-
salan i obuhvata, s jedne strane, sve veću institucio-
nalizaciju i društveno kontrolisanje, a s druge,
raznolikost životnih stilova i sve veću autonomiju i
individualizaciju. Taj isti paradoks uočava se i u
porodici, koja istovremeno gubi funkcije i dobija na
značaju. Među decom kao starosnom grupom, ovaj
paradoks poprima oblik tendencija ka marginali-
zaciji, u okviru opšte tendencije ka povećanom
bogatstvu, t.j. pojačanoj nejednakosti koju naglaša-
vaju savremene ekonomske i društvene okolnosti.
Među decom kao i vršnjacima postoji sve veće raz-
likovanje prema životnim stilovima. Odnosi između
generacija karakterišu se slabljenjem prethodno
jasno određenih distinkcija i više individualizova-
nim odnosima u okviru produžene ekonomske za-
visnosti i ranog sazrevanja.
Detinjstvo se tumači kao skup društvenih,
kulturnih i ekonomskih struktura pomoću kojih se
može shvatiti njegovo uobličenje. U isto vreme,
ovaj koncept funkcioniše kao most između makro-
nivoa i mikronivoa, između društva i individualnog
razvoja.
Poglavlje 7:
Postmoderno dete
Kris Dženks, "The Postmodern child",
u Brannen, J and M. O'Brien eds. Chil-dren in Families: Research and Policy,
London: The Falmer Press, 1996: 12-26.

UVOD
U ovom poglavlju bavim se složenim dru-
štvenim konstruktima detinjstva koji su nastali u
toku moderne, a koji danas pucaju i reformišu se
u različitim smerovima na tragu modernosti.
Jedno od obeležja našeg doba jeste porast prijav-
ljenih slučajeva zlostavljanja dece u zapadnim
društvima tokom poslednjih trideset godina, koji
je detaljno dokumentovan; učestalost se nesu-
mnjivo povećala. Iako ovde ne nastojim da
pružim uzročnu analizu ili, pak, morfologiju
ovog fenomena, zaista smatram da su njegovo
prepoznavanje i izbor pokazatelji ne samo
promene prirode odnosa koji postoji između
odraslih i dece, već i stanja šireg društva. Iz te
polazne tačke istražujem prelazak sa stanja
modernosti na stanje postmodernosti i razvijam
dva modela ili «vizije» detinjstva koji odgova-
raju tim strukturalnim oblicima. To su vizije
«budućnosti», odnosno «nostalgije». Završavam
time što se vraćam na problem zlostavljanja dece
i ukazujem da je naše današnje povećano
uočavanje ovog problema razumljivo s obzirom
na gubitak ličnog identiteta koji je svojstven
postmodernom stanju.
DETE U MODERNOSTI: „BUDUĆNOST"
Odakle je poteklo moderno dete? Upravo
je Ruso (Rousseau) u Emilu [Emile, 1762)
objavio manifest deteta u moderni, sa njegovim
imanentnim, idealističkim, racionalnim osobina-
ma. Uglavnom se pretpostavlja da se od tog vre-
mena zapadno društvo nije osvrtalo unazad.
Ruso je iskovao neosporivu sponu između našeg
razumevanja deteta i duševnih emocija. On je
proglasio da je čovečanstvo po prirodi dobro i da
ga samo ograničenja koja su implicitna u
izvesnim društvenim strukturama ili iskvarenost
nekih formi društvenih institucija čine lošim.
Decu, koju je Ruso smatrao nosiocima ove
«dobrote» u prvobitnom stanju, treba vaspitavati
i socijalizovati u skladu sa «prirodnim»
načelima. Rusoov «divljak» (biće koje je u
potpunosti bez antropoloških konotacija primi-
tivnosti) jeste dete izrazito obdareno dispozi-
cijama da voli i da uči, opremljeno sklonošću da
postane dobar supružnik, roditelj i građanin.
Ovakvo idealno biće, slika i prilika deteta mo-
derne, ne poznaje pohlepu i nadahnuto je urođe-
nim altruizmom i dobrodušnošću. I više od toga,
ovo Rusoovo već preopterećeno stvorenje isto-
vremeno poseduje i svu neophodnu mudrost. To
dete otelotvoruje afektivnu sigurnost koja ne mo-
ra ispunjavati spoljašnje, objektivne kriterijume i
koja se, nadalje, izoluje od pomnog ispitivanja
Rusoovim prećutnim relativizmom i otuda pri-
vatizacijom uverenja. Ovde smo svedoci pročiš-
ćavanja načela staranja koje upravlja savreme-
nim odnosom između odraslih i dece; no, i više
od toga, uočavamo početak izrazitog posveći-
vanja detinjstvu u zapadnim društvima, što je
jedan vid «obećanja». To je «obećanje» neslu-
ćenog delovanja, ali i proširenje naših planova i
ograda oko našeg vlastitog delovanja kao još
uvek nedovršenog. Ta posvećenost nam je tokom
nekoliko generacija omogućila da se prepustimo
ugodnom sanjarenju u pogledu sutrašnjice.
Pretpostavlja se da smo nekada bili neo-
pisivo surovi prema deci (DeMause, 1976), da
jedno vreme nismo uopšte vodili računa o nji-
hovoj posebnosti i različitosti (Aries, 1966) i da
smo ih tokom čitavih epoha rutinski ostavljali na
cedilu (Boswell, 1988). No, vodeći se optimis-
tičnim prosvećenjem doba prosvetiteljstva, deca
su postala naša glavna preokupacija, mi smo
postali njihovi zaštitnici i hranitelji, a ona glavni
predmeti naše ljubavi, naš kapital u ljudstvu i
naša budućnost.
Sve neoprosvetiteljske povesti o ranom
detinjstvu i sazrevanju svedoče o ovoj ogromnoj
taštini i ta proučavanja podstiču naše savremeno
samodopadanje time što se arheologija podizanja
dece posmatra prezrivim pogledom unazad. Mi
zamišljamo da su kratkotrajnost, neupućenost,
okrutnost i opšta ružnoća drevnog roditeljstva
bili istisnuti vizijom i stavom koji se iskristalisao
u obliku razumne mašine za othranjivanje poro-
dice i njenog makroko-zma, države. Savremena
porodica postala je mesto sticanja politike i
individualne psihologije, ali i više od toga, ona
se pojavila kao osnovna jedinica za državno
upravljanje, a takođe i njegovo mesto (Donzelot,
1980; Rose, 1989), to jest, ona i apsorbuje i, za
uzvrat, distribuira društvenu vlast.
Tokom moderne, detinjstvo je postepeno
plenilo iskustvo odraslih, polažući pravo na duže
trajanje u okviru celokupnog životnog iskustva,
uzurpirajući i zauzimajući sve više segmenata
rada odraslih: kognitivni, afektivni i manuelni.
Osim toga, detinjstvo je progutalo povećano ma-
terijalno opskrbljivanje i takav obrazac sticanja
ustanovljen je kao «prirodno» pravo vođeno
ideologijom staranja i nepokolebljivo utemeljeno
u emocijama. Odrasli, doduše pre svega majke,
«žrtvuju sve» za svoju decu i od njih, za uzvrat,
očekuju da dožive «najlepše doba u svom
životu». Odrasli su se odrekli tog prostora i te
moći s obzirom na strogo moralnu dimenziju
koja je oličena u konceptu «zavisnosti», ali time
se možda prikriva motivacija optimizma,
ulaganja i čak savremene obrade Veberove «tes-
kobe spašavanja». Ovde nisu sporni roditeljska
ljubav i blagonakloni paternalizam odraslih u
opštem smislu, već forme društvenih struktura
koje pojačavaju njihov intenzitet i proširuju
njihovo važenje. Nije veliki skok da se uoči
apsolutna neophodnost i središnji položaj savre-
mene nuklearne porodice kao stožernog društ-
venog prostora u ovom sistemu socijalizacije.
Naravno, organizacija ovakvog obrasca
odnosa i pojavljivanje kvazisuperiornosti u
afektivnom stavu nije se dogodilo izolovano, niti
naprosto usled silne nadahnutosti Rusoovom
romantičnom vizijom. Rekonstruisanje ljudskih
odnosa u arhitekturi savremene porodice bilo je
prepoznatljivo upotpunjavanje podele rada pu-
tem industrijalizacije, koje nije cinično isplani-
rano, ali se nije ni «prirodno» razvilo.
Savremena porodica postala je osnovna jedinica
društvene kohezije u razvijenom kapitalizmu i
kroz predstavu o sebi kao punoj ljubavi i podrške
postala je pravo oličenje poduhvata
racionalnosti. Porodice su ćelijske, mobilne,
njima se može upravljati i pristupačne su
nastupajućim sredstvima masovne komunikacije,
za razliku od proširenih porodica koje su im
prethodile. One su, osim toga, samoodržive,
samoupravne, odvojene, a ipak potpuno javne po
svom usmerenju, a i biološki i kulturno
reproduktivne (Bourdieu, 1971; Donald, 1992;
Jenks, 1993). One su glavna komponenta u
primeni savremenih načela prilagođavanja i
integrisanja; one pomažu svojom racionalnošću
time što olakšavaju promene, dok istovremeno
svojim članovima demonstriraju postojanost.
Savremena porodica omogućila je savre-
menoj državi da investira u «budućnosti». Ideo-
logija staranja je istovremeno «podmazala» i
ozakonila ulaganje ekonomskog i kulturnog
kapitala u «obećanje» detinjstva. Detinjstvo je
transformisano u jedan vid ljudskog kapitala koji
je u moderni bio posvećen budućnosti! Me-
taforičnost pomoću koje je izražeji diskurs deti-
njstva izriče se zbog odsutnosti željene sutraš-
njice, sa «rastom», «sazrevanjem» i «razvojem»
koji su ispisani velikim slovima na nivou indi-
vidualne socijalizacije, i «prognoze sposobnosti»
i zabrinutosti zbog «traćenja talenta» na nivou
formalne državne socijalizacije. Kao deca i preko
dece, tokom moderne smo maštali o budućnosti i
time opravdavali i tražili opravdanje za insis-
tiranje pristalica ekspanzionizma moderne na
postdarvinovskom stapanju rasta i napretka.
Postojeća vizija detinjstva postala je
tokorn XIX i XX veka vizija «budućnosti» i
toliko hvaljeni prirast načina odgajanja putem
«staranja», «pomaganja», «omogućavanja»,
«olakšavanja», primer je i eksplicitnog buđenja
kolektivnog stava veće osetljivosti prema potre-
bama dece, ali i implicitnog priznavanja njihove
vrednosti, a otuda i prikladnog postupanja. Oči-
gledno postepeno smanjivanje zlostavljanja dece
tokom XIX veka i dalje, u XX veku, može se
shvatiti kao promišljen prelazak sa neposrednog
na odloženo zadovoljenje od strane sve prosve-
ćenijeg društva odraslih.
DETE U POSTMODERNOSTI:
«OSTALGIJA»
Baš kao što su obrasci potrošnje moderne
nadmašili ekonomiju XIX veka, podela rada u
kasnoj moderni i prateće društvene strukture
promenile su se prekoračivši zajednice i solidar-
nosti koje je opisivala klasična sociologija. Tako
su svakodnevni načini odnošenja kasne moderne
prevazišli nuklearnu porodicu od sredine XX
veka. Stvari nisu onakve kakve su bile i to nije
posledica razaranja porodice, mada se to često
sugeriše retorikom savremene politike, u nasto-
janju da se na različite načine prebaci problema-
tika sa globalnog i nacionalnog nivoa na lokalni
i, svakako, lični. Porodice su se promenile, kao i
priroda odnosa koje su nekad obuhvatale a, spo-
menimo i to, i koji su njih nekada obuhvatali
(Wllerstein & Blakeslee, 1989; Giddens, 1991;
Beck, 1992; Stacey, 1990; Lasch, 1980).
Međutim, ta promena nije uzročna već je deo
skupa nastupajućih okolnosti koje su počele da
se ocenjuju kao kasna - ili post - moderna
(Lytard, 1986; Bauman, 19.92; Smart 1993).
Upravo u tom kontekstu se pojavila nova vizija
detinjstva i jedan od putokaza ka toj novoj viziji
je naizgled nečuven porast zlostavljanja dece
poslednjih godina XX veka. Ta je vizija mnogo
drugačija od «budućnosti» moderne.
Bel (Bell, 1973) i kasnije Turen (Touraine,
1984, 1989) verovatno su prvi pobudili našu paž-
nju prema menjanju tradicionalnog tkiva odnosa
koji su sačinjavali modernu. Oba ova liberalna
(ili svakako neokonzervativna) teoretičara obelo-
danili su da više ne preovlađuju tradicionalna
sekularna uverenja i kategorije pripadnosti zaje-
dnici koje su uzimane zdravo za gotovo. Disku-
tabilno je da li je Bel, proglasivši kraj ideologije,
podstakao doba «post» svojom tezom koja
opisuje promenu i u načinu i u odnosima pro-
izvodnje. Baza proizvodnje, obaveštavaju nas
Bel i Turen, preobrazila se putem tržišnih sila i
napretka tehnologije u «postindustrijsku», a
sistem društvene stratifikacije, koji se već
odavno ne može razumeti u smislu polarizacije,
«proširio se u struku» kroz niz društvenih
pokreta da bi obuhvatio srednju uslužnu klasu,
tako da se uobičajeni antagonizam između klasa
rasuo i preobrazio u «postkapitalizam». Ova dva
koncepta, iznosi Bauman:
«Dobro su poslužili svrsi: izoštrili su
našu pažnju prema onome što je novo i u
diskontinuitetu i pružili nam tačku oslonca za
pro-tivargumente u prilog kontinuiteta»
(Bauman, 1992, str. 217).
Primećuje se da mesta povezanosti
pojedinca sa kolektivnim životom koja su nekada
zauzimana, kao što su društvena klasa, radna
grupa, lokalna zajednica i porodica, danas gube
svoju moć spajanja, u skladu sa zahtevima post-
fordističkog načina proizvodnje, globalne eko-
nomije i mreže komunikacija, i eksponencijalnim
prodiranjem koje tehnološke nauke i dalje vrše u
prethodno lociranim središtima znanja i vlasti.
Pojedinci su danas mnogo prepoznatljiviji po
njihovom neposrednom mestu boravka i projekt-
ima nego po pripadništvu grupi ili prethodno
ustanovljenom identitetu. Novi doživljaj istorije i
na idividualnom nivou, kao i nivou institucija,
iskustvo je diskontinuiteta, a ne kontinuiteta.
Istrajavanje modernosti, prakse koja potiče
od čvrstog verovanja u prosvećenost i eman-
cipaciju, dovelo je do čvrstog kulturnog uverenja
da je sve , »u našoj vlasti». Ta se vlast zasnivala
na mogućnosti objektivnog saznanja putem pro-
cesa rasuđivanja, prvenstvu centralizovanog,
komunicirajućeg «ja» i uverenju da se različitost
može uskladiti pomoću analize i diskursa. Ova-
kva osnova osiguravala je da rezultirajući stav
bude i održiv i udoban. Takav stav je bio duboko
ukorenjen u nužnosti, održivosti i moralnoj izve-
snosti «napretka». Napredak čovečanstva obave-
zao je društveno delovanje na beskonačnu borbu
za više oblike života. Kontingentnost, stanje koje
je vladalo pre moderne («divljak» pre Rusoa),
sada je postalo deo strateškog proračuna koji je
čekao na homo sapiensa, prema garancijama
koje nam pružaju primenjene nauke.
Uzbuđenje i svrha društvenog bića, snovi i
obećanja usađeni našoj deci - sve se odnosilo na
posezanje za zvezdama, sve veće kontrolisanje
neobuzdanosti svemira i stvaranje ljudske
kulture kao trijumfa konačnosti nad beskonač-
nošću. Ono što se ne može ostvariti danas, može
se započeti za sutra. Patnje, nemaština i neznanje
naših roditelja svakako neće snaći sledeću gene-
raciju, našu budućnost, našu decu. Holokaust se
neće ponoviti, već će umesto toga doći do
masovnog obrazovanja i masovne potrošnje.
To što je sve prirodno u toku modernosti
obuzdano obezbeđuje da sve pojave postanu
društvene i istorijske. U tom smislu premoderna
kontingentnost se preokreće i sve pojave počinju
da zavise od ljudskog postupanja, uključujući i
načine njihove spoznaje i postupke interpre-
tiranja. Uprkos činjenici da priroda s vremena na
vreme uzvraća udarac, a primer je zemljotres u
Los Anđelesu, njen karakter se anticipira i njen
učinak smanjuje na najmanju moguću meru.
Nova svemogućnost preneta je na ljudski stav,
što je možda primer «drugog umiranja» božan-
stva: prvo je obeležio Ničeov iracionalizam;
drugo je urezala Hirošima u pamćenje ljudi.
Međutim, Hejvud (Heywood) je izneo sledeće:
«To se ne odnosi samo na probleme koji
prate prirodu savreme-nog naoružanja i
ratovanja, globalne industrijalizacije,
revolucionarnog, 'dekonstruktivnog'
delovanja kapitalističkih tržišnih sistema na
sve aspekte ljudskih odnosa... Na jednom
dubljem nivou, to je povezano sa okon-
čavanjem prirode i tradicije u kasnoj moder-
nosti...»
i nastavlja o tome da je to izraženo:
«... u vidu pojavljivanja potpuno
socijalizovane prirode, što označava
nastupanje ljudske vlasti kao globalno
odlučujuće i neosporene, koja nema premca
ni granice, ograničavajući oblik ili telos, sada
 kada su njeni stari protivnici – priroda i
'druga priroda' tradicionalnih kultura –
pobeđene. Mogućnost, zapravo nužnost,
radikalnog samoformiranja nalazi se pred
pojedincima, institucijama i čitavim
društvima. Prilike za ostvarenje emancipacije
kao obećanja prosvetiteljstva uravnotežuju se
mogućnostima društvenih, ekoloških,
političkih i kulturnih neprilika u nečuvenim
razmerama»
(Heywood, 1995, str. 6).
Ova zapažanja pozivaju se na Bekov kon-
cept «rizičnog društva» (Beck, 1992) i služe kao
primer Gidensove (Giddens, 1991) «zategnute
žice» između «ontološke izvesnosti i egzisten-
cijalne teskobe». U okviru ovih tendencija kasne
modernosti, lično delovanje i lične težnje
preuzimaju različite vidove. Prethodno centra-
lizovano, trajno «ja» modernosti postaje pre
jedan refleksivni projekat koji obuhvata dispa-
ratne ravni interakcije, a one su načinjene kohe-
rentnim pomoću naracije o sopstvenom iden-
titetu koja se može revidirati. I na isti način na
koji se institucije drže zajedno pomoću dobro
smišljene prakse «ovladavanja krizom», tako se i
refleksivni projekt «ja» održava putem strategije
autobiografskih priča koje se domišljato mogu
obnoviti. Kasna moderna poziva na neprestano,
refleksivno, ponovno predstavljanje sebe
(Goffman, 1971). Naravno, to je presudno za
doživljaj bivanja detetom, ali, što je još zna-
čajnije, presudno je s obzirom na to kako odrasli
danas razumeju decu i odnose se prema njima.
Društveni prostori koje zauzimaju odrasli i
deca su se promenili, ne samo kao mesta, već i
po svom karakteru, i prostori koji su nekada bili
namenjeni za fiksne identitete odraslih, dece i
porodica su se preobrazili. Ali ova prostorna
dimenzija društvenog iskustva nije jedina u nje-
govoj novootkrivenoj raznovrsnosti, njegov tem-
po se takođe promenio. Nakon stabilnog perioda
istorijske neminovnosti, danas smo takođe
svedoci uvođenja novina u rečnik o vremenu,
koje drastično menjaju naš odnos prema čitavom
skupu kulturnih konfiguracija, uspostavljenih
prema motivu moderne – «napretku». Kao što je
to formulisao Virilio (Virilio, 1986):
«Gubitak materijalnog prostora vodi
vladanju samo vremena ... U ovoj neizvesnoj
fikciji, brzina može iznenada postati sudbina,
jedan vid napretka; drugim recima,
'civilizacija' u kojoj je svaka brzina nešto
poput 'područja' vremena, (str. 141)...
Nasilnost brzine postala je i mesto i zakon,
sudbina sveta i njegovo odredište»
(Virilio, 1986, str. 151).
To ima neposredni učinak na našu viziju o
detetu. Tokom moderne, samo vreme je mereno i
obuhvatano, izražavano u minutima, danima,
nedeljama, godinama i kategorijama kao što su
generacije. Označavali smo svoju vlastitu spo-
sobnost, odgovornost, funkcionalnost, smrtnost i
opšta očekivanja od sebe i drugih pomoću tih
podela. Odabrali smo periodni sistem unutar
kojeg možemo okupiti nepovezane događaje i
pripisati im status postignuća ili «napretka». Na
taj način su okupljane generacije i akumulisanje
društvenog delovanja koje se s tim poklapalo
podvođeno je pod posebni naziv određenog doba
(Chanev, 1994) kao, na primer, «poletne šezde-
sete», lako su formalni podeoci na satu i u kalen-
daru ostali isti, naša kolektivna očekivanja
primerenog hronolo-škog napredovanja su se
promenila: ljudi počinju kasnije da se obrazuju;
brak nije nužno vremenski određen cilj, a osim
toga, to se iskustvo može ponoviti; porodice se
zasnivaju na samoj granici plodnosti žene i kad
su muškarci u godinama koje im garantuju da
neće doživeti adolescenciju svoje dece;
profesionalne karijere se prekidaju i ljudi se
odlučuju za rano penzionisanje; ogroman broj
ljudi proživljava nezaposlenost tokom celog
svog života. Nekada neizbrisivi, normativni
pokazatelji društvenog iskustva (u vidu «posti-
gnuća» i «statusa») postaju relativizovani, nekad
usled pritiska materijalnih okolnosti, ali isto tako
i zbog ispoljavanja proliferacije novih i druga-
čijih značenja «svrhe». Zaista, «svrha» se više ne
vezuje za «napredak». Viši oblici života, ka
čemu je težila moderna od prosvetiteljstva, bile
su utopije slobode, jednakosti, dobronamernosti,
mira i prosperiteta, za koje je još odavno pri-
znato da su nedostižne i da imaju ideološki
sadržaj. Takve utopije danas se smatraju pukim
šiframa, maglovitim predstavama koje potiču od
sanjarenja o «budućnosti», od snova koji su
sanjani preko dece i preko njihovog obećanja
detinjstva. Kada se vratimo stvarnim, aktivnim
ljudima, ne uočavamo snove niti, pak, ostvarenje
noćnih mora, već pragmatično stanje gubitka
iluzija. Umesto života provedenog u potrazi za
utopijama, stanje kasne moderne je stanje
izbegavanja ili minimiziranja distopija (dystopia,
suprotno od utopije). Koriste se horizontalne
strategije za ukidanje konvencija, odvija se
proces detradicionalizacije. Alternativni životni
stilovi su tako uobičajeni i rasprostranjeni da je
teško pokazati u odnosu na šta su oni
alternativni. Na primer, sirov finansijski
materijalizam postoji rame uz rame sa
holističkom medicinom, zdravom hranom,
kulturom tela, astrologijom, zavisnošću od
narkotika i dilerima, tajanstvenim sistemom
verovanja New Age, masovnim ubicama i jedno-
roditeljskim porodicama. Ovo nije spisak pato-
logija, već samo letimičan pogled na mnoge
aspekte kasnomodernog iskustva, od kojih su
neka bizarna i zločinačka, a druga dobroćudna ili
naprosto zabavna. Svi ovi načini izražavanja, kao
i mnogi drugi, sreću se na ulici i svi su danas
senke mejnstrima.
U kontekstu ovog opadanja kolektivnih
aspiracija ili «demistifikacije» (Bek, 2001) u
pogledu osećaja svrhe koji je nekada pred-
stavljao koncept «napretka» [na šta Liotar
(Lyotard, 1986) ukazuje kao na smrt meta-
naracije], ljudi su domišljati u svojoj potrazi za
alternativnim razlozima postojanja, kao i za
novim mestima povezanosti s kolektivnim život-
om, lako je, kao što uverava Gidens (Giddens,
1991), pojedinac kasne moderne možda manje
zadojen snažnim osećajem postojanosti unutraš-
njosti i kulturnog nasleđa, te je stoga možda raz-
vio snažnu strategiju prilagođivanja putem poga-
đanja i pregovaranja sa spoljašnjim svetom,
situacija je ipak takva da pripadnici kasnomode-
rnog društva i dalje teže koherentnosti samoiden-
titeta i kontinuiteta sa prošlošću.
Klasični sociološki akteri koji su nasta-
njivali Dirkemovu (Durkheim) «organsku soli-
darnost», nastalu krajem XIX veka, bili su ne-
prestano nesigurni s obzirom na potencijalno
destruktivne «anomične» (gr. anomia, beza-
konje; a – ne i nomos – zakon) sile koje su inhe-
rentne u načinu podele rada u moderni. Njihov
spoljni odgovor bio je razvijanje sekularnog
kreda međusobne zavisnosti, ali njihov unutraš-
nji odgovor predstavljao je ponovno uspostavlja-
nje mozaika podrške «mehaničkih solidarnosti»
u vidu radnih grupa, profesionalnih esnafa, crkvi
i porodica. Ova unutrašnja težnja za koheren-
tnošću i kontinuitetom održala se u kasnoj
modernosti, ali, kao što sam obrazlagao, ovi
izvori integrisanja u XIX veku nisu tako lako
pristupačni. Međutim, postoje dva očigledna
pokazatelja održavanja unutarnjeg hodočašća u
kasnoj moderni. Smatram da je prvi pokazatelj
evidentan razvoj i, u isto vreme, ukidanje
stigmatizovanja psihoterapije u zapadnim društ-
vima. Psihijatrijski i psihoterapeutski režimi
uglavnom se sprovode putem regresivnog pripo-
vedanja, pri čemu individue «pronalaze svoj put»
pronalaženjem uzroka i vezanosti u prošlosti –
«unutrašnje dete». Drugi pokazatelj je stvarno
dete, odnosno naša nova vizija o detetu i naš
praktičan odnos s njim.
Društvo kasne modernosti ponovo je pri-
grlilo dete. Dete u okruženju onoga što se danas
konceptualizuje kao postmoderna kulturna konfi-
guracija postalo je teren preusmeravanja diskursa
koji se tiču postojanosti, integrisanja i društvenih
spona. Danas se dete predočava kao jedan vid
«nostalgije», žudnje za prošlim vremenima, a ne
za «budućnošću». Deca se danas shvataju ne to-
liko kao «obećanje», koliko kao glavni i nesum-
njivi izvori ljubavi, ali i kao partneri u najfun-
damentalnijem vidu odnosa koji se ne bira niti
pregovara. Poverenje koje se nekad očekivalo u
braku, partnerstvu, prijateljstvu, klasnoj solidar-
nosti i tako dalje, danas se u većini slučajeva
investira u dete. To se može empirijski posve-
dočiti na više načina: preko afektivnog produ-
ženja adolescencije; borbe roditelja oko deteta
tokom razvoda; podizanja položaja deteta na viši
nivo putem savremenog unapređivanja dečjih
prava (kao što je Zakon o detetu iz 1989. u
Velikoj Britaniji, Children's Act); savremene
ikonografije deteta u politici pomoći u Trećem
svetskom ratu i u zapadnjačkim kampanjama
protiv bolesti zavisnosti i kriminaliteta; u pove-
ćanom interesovanju za odnos muškaraca prema
deci i muškaraca za decu – i taj razvoj obeležava
porast sociološkog istraživanja o maskulinitetu i
očinstvu sve od osamdesetih godina XX veka.
Nepostojanost i neophodna fleksibilnost
svih vidova odnosa, osim odnosa između odras-
lih i dece, činilo ih je tokom kasne moderne
nepouzdanim skladištima za «unutrašnjost», bilo
u obliku osećanja, altruizma ili same društve-
nosti. Bek je to izložio ovako:
«Dete postaje poslednji, preostali,
neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos.
Partneri dolaze i odlaze. Dete ostaje. Na njega
se usmerava sve ono što se priželjkuje, a ne
 može da se ostvari u partnerstvu. Dete sve
većom fragilnošću odnosa između polova stiče
monopol na praktičan život udvoje, na
izražavanje osećanja u biološkom davanju i
uzimanju, što inače postaje sve rede i pro-
blematičnije. U njemu se kultiviše i slavi jedno
anahrono socijalno iskustvo, koje procesom
individualizacije postaje upravo ne-verovatno
i koje se priželjkuje. Prekomerna nežnost
prema deci, 'insceniranje detinjstva' koje se
pruža - ovim jadnim, nadasve voljenim
bićima - i ljuta borba oko dece tokom i posle
razvoda jesu neki simptomi ovoga. Dete
postaje poslednja alternativa usamljenosti koju
ljudi mogu da izgrade protiv ljubavnih
mogućnosti, koje im izmiču. To je privatan
oblik 'ponovne mistifikacije', koja dobija svoj
značaj demistifikacijom i iz demistifikacije»
(Bek, 2001, str. 206).
Začudo, deca se shvataju kao pouzdana i
postojana, kako nijedna druga osoba ili osobe
nipošto ne mogu biti. Vrtlog koji je stvoren
ubrzanjem društvenih promena i menjanjem naše
percepcije tih promena znači da, dok su se
nekada deca držala nas, u toku modernosti, da
bismo ih vodili ka njihovoj/našoj «budućnosti»,
danas se mi, tokom kasne modernosti, držimo
njih radi «nostalgičnog» utemeljenja jer su te
promene za nas nepodnošljive i dezorijentišu
nas. Dete je partner, supružnik, prijatelj, kolega i,
na jednom drugom nivou, simbolička
reprezentacija samog društva. Kao što je izneo
Skater (Scutter) u svojoj analizi literature za
decu:
«... karakteristično je da se dete dovodi
u vezu sa vrednostima koje izgledaju suprotne
onima koje se pripisuju odraslima, baš kao što
izgleda da je Petar Pan postavljen kao
antiteza svetu odraslih i odrastanja. Ali
savremeno dete i adolescent ... stalno se iznova
potvrđuju kao superiorniji skup onih
vrednosti koje im pripisuje svet odraslih, a
koje njima nedostaju. Dete je bolji odrastao»
(Scutter, 1993, str. 12).
Iako ovo delo pripada literarno-tekstual-
nom svetu, veoma je poučno. Zemlja Nedođija
Petra Pana nije više jogunasta zemlja u kojoj
decu treba zarobiti da bi nastavila sa svojom
«budućnošću»; ona je ono što je i bila: ljubav i
briga, uzajamnost i društvenost. Skater nastavlja:
«... zemlja Nedođija zapravo nije dečje carstvo
već carstvo odraslih» (Scutter, 1993, str. 12).
Deca su nam potrebna kao održiva, pouz-
dana, dostojna poverenja, danas staromodna riz-
nica društvenih osećanja koja su počela da repre-
zentuju. Naša «nostalgija» za njihovom suštinom
deo je složenog, kasnomodernog, zaštitničkog
pokušaja razrešenja protivrečnih zahteva nepre-
stanog prevrednovanja vrednosti sa proglaša-
vanjem društvenog identiteta.
Pošto su nam deca potrebna, mi ih pazimo
i razvijamo institucije i programe da bismo ih
pazili i nadgledali očuvanje onoga što ona, i
samo ona, danas čuvaju. Mi smo oduvek pazili
na decu, ali nekada kao čuvari njihove/naše bu-
dućnosti, a danas zato što se taj odnos na suptilan
način preokrenuo i ona su postala čuvari, sta-
ratelji «dobrog» u našem odnosu. Izlišno je reći
da je naše povećano nadziranje obelodanilo više
ometanja njihovog stanja dobrobiti. Zlostavljanje
dece, u svim svojim manifestacijama koje obuh-
vataju fizičko (Kempe et al; 1962), seksualno
(Finkelhor, 1979) i psihološko (Garbarino &
Gilliam, 1980), nesumnjivo se «umnožilo» usled
povećanja opsega našeg nadgledanja krajem XX
veka. To se može pokazati na osnovu dva izvora.
Pre svega, što se tiče promene u pers-
pektivi Kempeovih (Kempe & Kempe, 1978),
izgleda da se «izum» zlostavljanja dece u šezde-
setim preobražava u «otkriće» zlostavljanja dece
u sedamdesetim. Uzimanje maha zlostavljanja
dece kao društvene prakse daleko od toga da se
ponovo spontano pojavilo u drugoj polovini XX
veka. Ono je zapravo bilo relativno postojano,
što se može posvedočiti ponovnim intereso-
vanjem Kempeovih za istorijsku dimenziju ovog
fenomena. Međutim, učestalost zlostavljanja de-
ce tokom tog perioda, s obzirom na prijavljene i
zabeležene slučajeve, trebalo je tretirati kao novi
fenomen, fenomen koji se širi i koji sam po sebi
zaslužuje dalje objašnjenje.
Drugo, kod Dingvola et al. (Dingvvall et
al; 1983), koji u suštini stavljaju naglasak na
etnometodologiju u pogledu rutinskih praksi
službi koje daju procene, ispituju se psihološki i
društveni procesi putem kojih socijalni radnici
donose odluku o tome da li je dete bilo zlostav-
ljano ili nije. Dingvol et al. razvijaju koncept
profesionalnih strategija i iznose dva modela,
«pesimistički» i «optimistički». Sugeriše se da
prvi model usvajaju socijalni radnici zbog pri-
tiska države, medija, lokalne zajednice i javnosti
(na primer, za vreme moralne panike koja je
stvorena «aferom» Klivlend (Cleveland) 1987. u
Velikoj Britaniji) i sastoji se od pristupa «što je
sigurno – sigurno»; to podrazumeva da se svako
dete posmatra kao da je potencijalno zlostav-
ljano, što za uzvrat vodi neverovatnom poveća-
nju prijavljenih slučajeva. «Optimistička» strate-
gija koja potiče od drugačije atmosfere očeki-
vanja ili, što je ironija, nastaje kao reakcija na
zazor koji je često izazvan prethodnom strategi-
jom, podrazumeva da se stvarno zlostavljanje
smatra najmanje verovatnom dijagnozom poro-
dičnih problema od strane socijalnih radnika.
Ipak, dramatičan porast prijavljenih sluča-
jeva zlostavljanja dece tokom kasne moderne ne
može se svesti isključivo na poboljšanje tehnike
našeg ispitivanja, niti samo na našu marljivost,
ma koliko da su se ovi pojačali. Razlog tome je
intenzitet naše kolektivne reakcije na same kas-
nomoderne okolnosti. Ono što se tako ljubo-
morno čuva uz pomoć nove, «nostalgične» vizije
o detetu jeste metanaracija samog društva. Priča
o postmodernom detetu i njegovom zlostavljanju
sačinjavaju jedan palimpsest.
Zlostavljati dete danas znači zadati udarac
preostalom, otelotvorenom tragu društvene spo-
ne, te je razumljivo što je posledica toga kolek-
tivna reakcija koja odzvanja i puna je prekora.
Glasan povik na «zlostavljanje» je povik našeg
vlastitog kolektivnog bola zbog gubitka društve-
nog identiteta. Poreklo krivice za ovo zlostav-
ljanje, bilo da se projektuje u vidu psihopata,
perverznjaka, obožavatelja đavola, majki u dos-
luhu s njima, muškaraca ili čak nekompetentnih
socijalnih radnika, treba zapravo potražiti u
načinu na koji smo, vremenom, počeli da organi-
zujemo naše društvene odnose.
ZAKLJUČAK
Ubrzanjem tempa društvenih promena pri
kraju XX veka, ljudi prisustvuju nestajanju
tačaka njihove povezanosti s kolektivnim život-
om ili, u najboljem slučaju, priznavanju sasvim
prolazne prirode tih tačaka povezivanja. Sa
rasipanjem, fragmentacijom i detradicionaliza-
cijom etabliranih izvora rasuđivanja, kao što su
kognitivni, etički i estetički, individua doživljava
sve veći diskontinuitet između nekadašnjih inte-
resovanja, uverenja i obaveza i onih ma koje
koherentne grupe. Politika postaje isposredovana
brzinom, a vlast rizikom. Dok je klasična socio-
logija ukazivala da lek za dezintegraciju počiva u
uspostavljanju etike međusobne zavisnosti, da-
nas takav pozitivni altruizam ili pragmatički reci-
procitet nisu mogućnosti na raspolaganju. Aktu-
elni doživljaj subjektivnosti je žestoka tenzija
između zavisnosti i nezavisnosti.
«Veza između starosnog doba i
zavisnosti uspostavljena je naročito u
buržoaskom društvu. Oslobođeno od
neophodnosti rada, a ipak isključeno iz
društvenog sveta odraslih, detinjstvo je sve
više postalo zbunjujući fenomen. Njegovo
odvajanje je opravdavano na osnovu dečje
'nezrelosti' i 'bespomoćnosti', na osnovu
njihove očigledne potrebe da se neko brine o
njima» (Ferguson, 1990, str. 11).
Međutim, zavisnost nije više odlika odnosa
između odraslih i dece, koja se uzima zdravo za
gotovo. Šta je sa zahtevima povelje o dečjim
pravima, šta sa decom koja se „rastavljaju" od
roditelja i sve ciničnijim okolnostima «zlostav-
ljanja», što je predmet ovog rada, koje upravlja
primenom sve i svake kontrole između odraslih i
dece. Pri tom je svakako slučaj da zavisnost više
nije cenjena odlika ma kog odnosa između
odraslih. Čini se da je nezavisnost postala
dislocirana oznaka ličnosti (u originalu:
personhood, «ličnosnost») u postmodernom
životu, kriterijum koji oslobađa «ja» od
zastarelih ograničenja starog poretka, ali koji
predupređuje analiziranje uspešnih mehanizama
kulturnog reprodukovanja koje je inherentno
unutar tog strukturalnog poretka, kao što je to
formulisao Kauard (Coward, 1993):
«Primenjujemo termin 'zlostavljanje'
tako široko da smo u opasnosti da pogrešno
prikažemo savremene odnose društvene
moći... Preterano usredsređivanje na
zlostavljanje stavlja zavisnost pod znak
pitanja, ali nam ne omogućava da razumemo
ili kritikujemo moć. Umesto toga, kritikuju se
tipovi karaktera – onaj koji zlostavlja i
zlostavljani, zločinac i žrtva – i njihov se
odnos smatra patološkim. Danas se ljudi koji
zlostavljaju smatraju najgorim podlacima,
podmuklijima i od onih koji se okorišćavaju
stvarnim nejednakostima u društvu»
(Coward, 1993).
Zavisnost počiva na potrebi i autoritetu
radi zadovoljavanja te potrebe – zlostavljanje
zahteva zloupotrebu ili korumpiranost tog autori-
teta. Postmoderno rasipanje autoriteta nije dove-
lo do demokratije, već do doživljaja nedostatka
moći; to nije potencijalni izvor identiteta, već re-
cept za viktimizaciju (žrtva, zlostavljanje, strada-
laštvo, proganjanje). Ja ukazujem na to da deca u
velikoj meri figuriraju kao simboličke reprezen-
tacije ove zbrke neizvesnosti, i bukvalno i meta-
forično.
Politička korektnost, još jedan postmoder-
ni regulator iskustva, predstavlja opštu strategiju
za opiranje nametanju ma kog vida autoriteta
(prevashodno u lingvističkom smislu) i aktuelna
«atmosfera zlostavljanja» proizlazi iz kontinuira-
ne pometnje između moći i njenog ozakonjenja.
Deca su postala probni poligon za neop-
hodnost nezavisnosti u konstituisanju ljudske
subjektivnosti, ali isto tako i simboličko utočište
poželjnosti poverenja, zavisnosti i brige u među-
ljudskim odnosima. U ovoj drugoj ulozi, «detinj-
stvo» održava samu «metanaraciju» društva i
zlostavljanje, i stvarno i pretpostavljeno,
izražava našu današnju ambivalentnost prema - i
nemoć nasuprot - strukturalnim okolnostima koje
neprestano nastaju. Budući da uočavamo manje
doslednosti i trajnijeg značenja u doživljaju naše
vlastite subjektivnosti i u našim odnosima s dru-
gima, svedoci smo sve većeg simboličkog zlosta-
vljanja dece.
«Prinuđeni smo da se staramo o
dobrobiti i izgledima tuđe dece jer je to uslov
očuvanja naše nacije. Ako se izgubi vrednost
koja se pridaje nacionalnom životu i istisne
duhom autonomije i razdvojenosti, naši
odnosi sa decom i drugim ljudima se iz
temelja menjaju. Deca gube svoj kolektivni
status i više ne predstavljaju vezu sa precima i
pradedovima, sponu nacionalnog
kontinuiteta. Umesto toga, ona postaju lična
prisustva čije je stupanje u svet uzrokovano
težnjom za vlastitim ispunjenjem. Dete izbora
postaje odgovornost odraslih koji biraju.
Kvalitet života i životne šanse dece sve više
odražavaju proizvoljne slučajnosti
porodičnog porekla i genetske obdarenosti»
Poglavlje 8.
Nova paradigma za sociologiju detinjstva:
Poreklo, obećanje i problemi
Alan Praut i Alison Džejms,
«A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems» u
A. James and A. Prout , (eds.) Constructing and Reconstructing Childhood:
Contemporary Issues in the Sociology of Childhood, London, the Falmer Press, 1990: 7-35
UVOD: PRIRODA DETINJSTVA
Naslov knjige, Konstruisanje i rekonstru-
isanje detinjstva, zahvata ideju u okviru koje je i
osmišljena. Pre svega, u uvodu smo raspravljali o
onome što smo tamo nazvali „nastupajuća pa-
radigma". U ovom poglavlju prikazujemo je
upravo u tom svetlu – pristup proučavanju detinj-
stva koji nastaje i koji još nije dovršen. Drugo,
naslov jezgrovito izražava ono što smatramo
prirodom društvene institucije detinjstva: skup
društvenih odnosa o kojima se aktivno pregovara
i u okviru kojeg se konstituišu prve godine
ljudskog života. Nezrelost dece je biološka
činjenica života, ali načini na koje se ta nezrelost
shvata i dobija na značaju jeste činjenica kulture
(La Fontaine, 1979). Upravo te „činjenice
kulture" mogu se razlikovati i za njih se može
reći da detinjstvo čine društvenom institucijom.
U tom smislu se, dakle, može govoriti o druš-
tvenom konstruisanju detinjstva, a isto tako, kao
što se pokazuje u ovoj knjizi, i o njegovom
rekonstruisanju i dekonstruisanju. U tom dvo-
strukom smislu detinjstvo se i konstruiše i rekon-
struiše i za decu i od strane dece.
Nastojeći da opišu i analiziraju kvalitet tog
iskustva, istraživači su tokom godina počeli da
razvijaju nove pristupe proučavanju detinjstva.
Jedan od prethodnika ove «nastupajuće
paradigme», Sarlot Hardmen (Charlotte
Hardman) upoređivala je 1973. svoje bavljenje
antropologijom dece sa proučavanjem žena,
tvrdeći da se «i žene i deca možda mogu nazvati
'prigušenim grupama', t.j. grupama koje se ne
primećuju ili koje nam izmiču (s obzirom na
nekoga ko proučava društvo)» (1973;85). U ovoj
raspravi ukazujemo da je termin «prigušen»
zaista primeren. Istorija proučavanja detinjstva u
društvenim naukama nije obelezena odsustvom
interesovanja za decu – kao što ćemo videti, to je
daleko od istine – već njihovim ćutanjem. Ono
što nastupajuća paradigma nastoji jeste da deci
da glas tako što, kao što je sugerisala Hardmen,
shvata „decu kao ljude koje treba proučavati po
njihovom vlastitom pravu, a ne samo kao
skladišta poučavanja odraslih" (ibid. 87).
U onome što sledi tragamo za poreklom
ovog pristupa, analiziramo njegove prednosti i
naznačavamo neka pitanja na koja se nailazi u
njegovom daljem razvoju. Pokazujemo načine na
koje je društveno-politički kontekst omogućio
alternativne pristupe u proučavanju detinjstva
kako se doživljaj detinjstva za decu menjao.
Lociramo te promene u odnosu na nove teorijske
pravce kojih su se poduhvatile društvene nauke,
stoje Krik (Crick) opisao kao «pomak od fun-
kcije ka značenju», koji je omogućio proučava-
nje društvenih kategorija umesto grupa (1976;2).
Konačno, ukazujemo na potencijal koji «nastupa-
juća paradigma» ima za budući razvoj u socio-
logiji detinjstva.
Prema tome, koristiće nam da na ovom
mestu ponovimo šta smatramo ključnim obele-
žjima ove paradigme.
1. Detinjstvo se smatra društvenim kon-
struktom. Kao takvo, ono obezbeđuje interpre-
tativni okvir za kontekstualizovanje prvih godina
ljudskog života. Detinjstvo, različito od biološke
nezrelosti, nije ni prirodno ni univerzalno svoj-
stvo ljudskih grupa, već se pojavljuje kao
specifična strukturalna i kulturalna komponenta
mnogih društava.
2. Detinjstvo je promenljiva društvene
analize. Ona se nikada ne može u potpunosti raz-
dvojiti od drugih promenljivih kao što su klasa,
rod ili etnicitet. Komparativne analize i analize
više kultura pokazuju raznolikost detinjstva, a ne
jedan jedini i univerzalni fenomen.
3. Dečji društveni odnosi i kulture vredni
su proučavanja po svom vlastitom pravu, neza-
visno od perspektive i interesovanja odraslih.
4. Deca jesu, i treba ih posmatrati kao
aktivne u konstruisanju i određivanju svog vlas-
titog društvenog života, života ljudi oko njih i
društva u kome žive.
5. Etnografija je naročito korisna metodo-
logija za proučavanje detinjstva. Ona omogućava
deci direktnije izražavanje i učešće u dolaženju
do socioloških podataka nego što je to obično
moguće putem ekperimentalnih ili anketnih
načina istraživanja.
6. Detinjstvo je fenomen u odnosu na koji
je dvostruka hermeneutika društvenih nauka
izrazito prisutna (Giddens, 1976). Naime, pro-
glasiti novu paradigmu sociologije detinjstva
znači isto tako pozabaviti se procesom rekonstru-
isanja detinjstva u društvu i odgovoriti na njega.
Očigledno je da ovih šest tačaka predstav-
ljaju samo grubu skicu potencijala koji «nastupa-
juća paradigma» može imati u proučavanju
detinjstva. Potrebno je još mnogo rada na upot-
punjavanju, teoretskom razvijanju i empirijskoj
razradi ovih parametara. Nije izvesno da li oni
predstavljaju radikalni prekid s prošlošću, kao
što to ponekad tvrde oni koji se možda malo
previše zalažu da proučavanje detinjstva stekne
priznanje i status u okviru mejn-strim sociologi-
je, lako svakako jeste tačno da su sociolozi nedo-
voljno pažnje posvetili detinjstvu kao predmetu
interesovanja samom po sebi i da su mnogi od
ključnih pojmova koji se koriste za razmatranje
detinjstva problematični, na pogrešnu pomisao
navodi sugestija da detinjstvo nije prisutno u
diskursu teoretičara društvenih nauka. Naprotiv,
«vek deteta» može se tako okarakterisati upravo
zbog ogromnog korpusa znanja koje su nagomi-
lali psiholozi i drugi teoretičari društvenih nauka
sistematičnim proučavanjem dece. Ako se
koncept detinjstva kao posebne etape u čovek-
ovom životnom ciklusu iskristalisao u zapadnoj
misli XIX veka, onda je XX vek omogućio
razrađivanje teoretskog prostora i njegovo
ispunjavanje iscrpnim empirijskim otkrićima.
Tehnologija znanja, kao što su psihološki
eksperiment, psihometričko testiranje, sociome-
tričko mapiranje, etnografsko opisivanje i longi-
tudinalni pregledi, sve je to bilo primenjeno na
detinjstvo i strukturisalo naše razmišljanje o deci.
To je takođe dovelo do, što je i ključno za
preokupaciju ove knjige, sve jačeg nametanja
specifično zapadnjačke konceptualizacije detinjs-
tva na svu decu, što efektivno prikriva činjenicu
da je institucija detinjstva jedan društveni kon-
strukt. Stoga je naš zadatak ovde da ono što je
novo smestimo u kontekst onoga što je prošlo, da
bismo prosudili koliko je to delotvorno za savre-
mene koncepte detinjstva.
Kompleksnost pozadine nastajanja «nove»
paradigme čini neophodnim da prihvatimo u suš-
tini tematski umesto istorijskog prikaza razvoja
koji je omogućio, a povremeno i predupredio,
promene u razmišljanju o detinjstvu. Nema
sumnje da su psihološka objašnjenja dečjeg raz-
voja, koja su obznanjena početkom XX veka, do
nedavno preovladavala u proučavanju detinjstva.
Ona su i podržavala i bila podržana pravilima
podizanja dece / vaspitanja, čime su premošći-
vala jaz između teorije i prakse, roditelja i dete-
ta, učitelja i učenika, političara i narodnih masa.
Stoga je prevashodno razvojna psihologija obez-
bedila okvir za objašnjenje dečje prirode i
svakako je opravdala koncept prirodnosti samog
detinjstva. Međutim, tokom ovog perioda pojav-
ila su se drugačija mišljenja u ideologijama po-
pulističkih pokreta i iz paradigmi koje su se
menjale u okviru društvenih nauka. Ali, dugo su
ona bila nezapažena i nepoznata ili su, svakako,
bila ućutkivana. Sada se postavlja pitanje njihove
istaknutosti u devedesetim godinama, kada je
rekonstituisana sociologija detinjstva zaista po
prvi put postala nešto više od obećanja jedne
mogućnosti. Da bismo otpočeli sa rasplitanjem
niti ovih debata, počećemo od početka, od domi-
nantnih eksplanativnih okvira.
DOMINANTNA I DOMINIRAJUĆA
OBJAŠNJENJA
Ključni koncept u dominantnom okviru
koji okružuje proučavanje dece i detinjstva jeste
razvoj i tri teme preovlađuju u vezi sa tim:
«racionalnost», «prirodnost» i «univerzalnost».
Ove teme su strukturisale način mišljenja koji se
proteže preko disciplinarnih granica psihologije,
vršeći uticaj ne samo na sociološke pristupe
proučavanju dece, već i na sam društveno-
politički kontekst detinjstva. Koncept «razvoja»
nerazmrsivo povezuje biološke činjenice nezre-
losti, kao što je zavisnost, sa društvenim
aspektima detinjstva. Kao posledica toga, univer-
zalnost društvenih praksi koje okružuju detinj-
stvo, što predstavlja središte pažnje savremenih
kritika, smatrala se relativno neproblematičnom
sve do kasnih sedamdesetih. Oslanjanje na pret-
postavljenu prirodnost detinjstva zapravo je
ostavilo malo teorijskog prostora unutar kojeg bi
se mogle ispitati alternativne mogućnosti.
Ovaj dominantan razvojni pristup detinj-
stvu koji je obezbedila psihologija zasniva se na
ideji prirodnog razvoja (Jenks, 1982). U pitanju
je samoodrživ model čije se odlike mogu grubo
skicirati na sledeći način: racionalnost je univer-
zalno obeležje odraslog doba, dok detinjstvo pre-
dstavlja period obučavanja za njegovo razvijanje.
Stoga je važno proučiti detinjstvo kao pred-
socijalni period različitosti, kao biološki određen
stupanj na putu ka punom statusu ljudskog bića,
tj. odraslom dobu. Prirodnošću dece upravlja (i
ona upravlja) njihova univerzalnost. To je u
suštini evolucijski model: dete koje se razvija u
odraslog čoveka predstavlja napredovanje od
jednostavnosti ka kompleksnosti mišljenja, od
nerazumnog do razumnog ponašanja. Kao
eksplanativni okvir, on dobija svoje nadahnuće iz
jednog ranijeg doba, doba buđenja naučnog
interesovanja za društvo. Za vreme XIX veka,
zapadni teoretičari sociologije, samoizabrani
predstavnici racionalnosti, u drugim kulturama
su videli primitivne oblike ljudskog stanja.
Smatrali su ih detinjastima u njihovoj jednostav-
nosti i nerazumnima u njihovim uverenjima.
Povodeći se Kontovom (Comte) teorijom druš-
tvene evolucije, «divljak» je shvaćen kao preteča
civilizo-vanog čoveka, što se može porediti sa
načinom na koji dete nagoveštava život odraslog
čoveka. Na primer, Tajlor (Tvlor) je tvrdio da je
«često pravljeno poređenje divljaka s decom
podjednako prikladno na njihovo moralno, kao i
na intelektualno stanje» (1871; 31). Bliska veza
divljaka s prirodnim svetom učinila je Ru-soovo
dete prirode zgodnom metaforom za društvenu
evoluciju tokom XIX i početkom XX veka.
Model dečjeg razvoja koji je počeo da
preovladava u zapadnoj misli dovodi na sličan
način u vezu biološki i društveni razvoj: dečje
aktivnosti – jezik, igra i interakcije – značajni su
kao simbolički pokazatelji napredovanja u raz-
voju. Smatra se da one kao aktivnosti nagovešta-
vaju buduće učestvovanje dece u svetu odraslih.
Nedovoljno pažnje je posvećeno njihovom zna-
čaju u dečjem društvenom životu ili variranju
koje pokazuju u društvenom kontekstu detinj-
stva. Smanjivanje «iracionalnosti» dečje igre sa
sazrevanjem uzima se za merilo evoluirajuće
«racionalnosti» mišljenja, prateći načine na koje
«primitivni» koncepti bivaju zamenjeni sofi-
sticiranim idejama. Snažan i postojan uticaj ovog
eksplanativnog okvira može se ilustrovati razma-
tranjem učinka dela Zana Pijažea (Jean Piaget)
na dečji razvoj. U tom pogledu, značajno je to
što Pijaže priznaje da ga je Levi Brilovo (Levv-
Bruhl) bavljenje „primitivnim" mišljenjem inspi-
risalo za razvijanje njegovih vlastitih ideja. Kao
što primećuje Pol Lajt (Paul Light), upravo
pristupi nalik Pijažeovom dominiraju istraživa-
njem spoznaje za vreme poslednjeg kvartala
ovog veka, u potpunosti zasenivši „prethodne
teoretske pozicije koje su nastojale da objašnje-
nje kognitivnog razvoja utemelje u dečjim druš-
tvenim iskustvima" (1986; 170). Po mišljenju
Pijažea, dečji razvoj ima naročitu strukturu i
sastoji se od niza unapred određenih stupnjeva,
koji vode do konačnog postizanja logičke
kompetentnosti. To je obeležje racionalnosti
odraslih. Unutar takve konceptualne šeme, deca
su marginalizovana bića koja, preko sticanja
kognitivnih umeća, iščekuju vremenski prelazak
u društveni svet odraslih.
Jednina termina «dete», koja se stalno
pojavljuje i u naslovu i u tekstu Pijažeovih spisa,
osmišljena je u vezi s dve srodne pretpostavke o
prirodnosti i univerzalnosti detinjstva. Deca se ne
moraju javljati: «dete», kao telesno ispoljavanje
kognitivnog razvoja od ranog detinjstva do
odraslog doba, može predstavljati svu decu. Kao
naslednici zapadne intelektualne tradicije usred-
sređene na naučnu racionalnost, «dete» je
predstavljalo laboratorijski prime-rak za prouča-
vanje primitivnih vidova spoznaje; i zaista, decu
su dovodili u laboratorije da bi ih proučavali.
Deca različitih starosnih doba, kao reprezenti
predracionalnih faza, služila su za otkrivanje
sekvencijalnog procesa nastajuće racionalnosti
«deteta». Takav pristup je konzistentan sa
evolucijskom perspektivom koja je svojstvena
onome što Boaz (Boas, 1966) opisuje kao
kulturni primitivizam XIX veka.
Delo Pijažea predstavljalo je inspiraciju
mnogim drugim objašnjenjima detinjstva i,
svakako, mnogim društvenim praksama u vezi s
decom. Na primer, upravo njegov prikaz razvoj-
nih stupnjeva u spoznaji i dalje podstiče savre-
mena zapadna ortodoksna mišljenja o pravilima
podizanja dece (Urvvin, 1985) i, kao što
pokazuje Vokerdajnova (VValkerdine, 1984),
takođe se nalazi u srži savremenih edukativnih
teorija i praksi. Zaista, ta perspektiva je toliko in-
korporirana u uobičajeno shvatanje dece u
zapadnim društvima da je teško razmišljati van
nje. Na primer, uobičajeno jadikovanje roditelja
«to je samo faza kroz koju prolazi» snažno se
oslanja na implicitni pijažeovski model dečjeg
razvoja, pružajući biološko objašnjenje krize u
društvenim odnosima. Osporavanje ovog or-
todoksnog mišljenja od strane savremenih
pristupa detinjstvu tim je izuzetnije s obzirom na
pretežnu dominantnost razvojnih psiholoških
modela u svakodnevnom životu.
Naučno konstruisanje «iracionalnosti»,
«prirodnosti» i «univerzalnosti» detinjstva kroz
psihološke diskurse preneto je pravo u sociološka
objašnjenja detinjstva u vidu teorija socijalizacije
tokom pedesetih godina. U vreme kada je
pozitivizam snažno uticao na društvene nauke,
pružao je „naučno" objašnjenje procesa putem
kojeg deca uče da učestvuju u društvu. U okviru
strukturalno funkcionalističkih prikaza društva,
«individua» je ubačena u jedan ograničen broj
društvenih uloga. Prema tome, socijalizacija je
predstavljala mehanizam preko kojeg se te
društvene uloge reprodukuju u uzastopnim
generacijama. Ta teorija imala je za cilj da
objasni načine na koje deca postepeno stiču
saznanje o tim ulogama. Međutim, ona često nije
uspevala u tome; to «kako» se socijalizacija
zbiva često je ignorisano ili ulepšavano onim što
Rafki (Rafkv) opisuje kao «neodređeno, donekle
zbrkano ... preterano 'psihologizovanje'» (1973;
44). Zaista, ima tako mnogo teorijskih pogreški u
pogledu ovog pitanja o procesu: reci kao što su
«asimilacija», «indukcija» i «prirast» sprečavaju
razmatranje određenih načina na koje deca
postaju spoznajući subjekti.
Svojim promišljanjem o teoriji socijaliza-
cije, Tonkin (Tonkin, 1982) pokazuje da tra-
dicionalni model sadrži jednu fundamentalnu
zabunu koja je odgovorna za ovakve sofizme i
zapravo je prepoznavanje toga prokrčilo put
savremenim pristupima. Uvođenje psihološkog
modela direktno u sociološku teoriju istovreme-
no je urušilo dve definicije o tome šta konstituiše
subjekat - individua kao primerak vrste i osoba
kao primerak društva. Kao što primećuje Tonkin,
individua je središte pažnje u klasičnoj psiho-
logiji i to je razlog što se, kako ona ironično
komentariše, «varijacije u ponašanju malog broja
univerzitetskih studenata mogu smatrati pri-
merima variranja uopšte u svetu» (1982; 245).
Nasuprot tome, prevashodni fokus pažnje u
okviru sociologije su društveni aspekti ličnosti*
(u originalu: presnonhood, ločnosnost, stanje
«biti ličnost»). Upravo o njima se pregovara i
njima se manipuliše u društvenim odnosima; psi-
hološki aspekti individue suvišni su u socio-
loškom objašnjenju. Tradicionalni funkcionalisti-
čki prikazi socijalizacije stapaju ove distinkcije i
na kraju ne uspevaju da objasne proces putem
kojeg «individua postaje ličnost» [ibid.: 245).
Dženks to formuliše ovako: «društvena transfor-
macija deteta u odraslog čoveka ne proizlazi
direktno iz fizičkog razvoja», kao što je nužno
slučaj u tradicionalnim objašnjenjima socija-
lizacije (1982; 12).
Implicitna binarnost psihološkog modela
nekritično je preneta u klasičnu teoriju socija-
lizacije. U jednom takvom prikazu, deca se
smatraju «nezrelima, nerazumnima, nesposobni-
ma, nedruštvenima (i) nekulturnima», dok su
odrasli «zreli, razumni, sposobni, društveni i
autonomni» (Mackav, 1973; 289). Zapravo,
postoje dva primerka vrste. Socijalizacija je
proces koji magično preobražava jedan u drugi,
ključ koji pretvara nedruštveno dete u odraslog
društvenog čoveka. Prema tome, pretpostavlja se
da je dečja priroda drugačija; da bi taj model
funkcionisao, to stvarno mora biti slučaj. Dete je
prikazano kao laboratorijski pacov, kao da je na
milosti i nemilosti spoljašnjih nadražaja; pasivno
i povodljivo. Ono je izgubljeno u društvenom
lavirintu, a odrasli su ti koji pokazuju put. Dete,
kao i pacov, reaguje u skladu sa tim i na kraju je
nagrađeno time što postaje «društveno», postaje
odrastao čovek. Budući da je dete iskonstruisano
kao nesposobno da započne interakciju, njegova
priroda je zamišljena kao fundamentalno druga-
čija od prirode odraslih. Elkinov (Elkin) prikaz iz
šezdesetih godina pokazuje kako bi ovaj model
trebalo da funkcioniše: «Akteri socijalizovanja
poučavaju, služe kao modeli, i pozivaju na
učestvovanje. Svojom sposobnošću da daju
nagradu i da je uskrate, oni navode na saradnju i
učenje i sprečavaju razornu devijantnost» (1960;
101). Kao i totalitarni režim upravljanja, i ovaj
model socijalizacije održavao je teoretsku
stabilnost funkcionalističkog objašnjenja društva
i svakako je doprineo opstajanju funkcionalistič-
kog pogleda na svet. Na taj način je proizveo
novi skup problema povezanih sa navodnim
neuspehom socijalizacije u svakodnevnom
iskustvu neke dece.
Delimičan uzrok ove neusklađenosti izme-
đu teorije i prakse jeste taj što su perspektive za
proučavanje detinjstva, izvedene iz teorije
socijalizacije, bile zasnovane prevashodno na
zainteresovanosti odraslih za reprodukovanje
društvenog poretka. Deca nisu bila od nekog
značaja osim kao pasivni predstavnici buduće
generacije, što je, kao što se ispostavilo, teorijski
bila ogromna odgovornost. Prikazujući ukratko
tradicionalne pristupe teoriji socijalizacije,
Šildkraut (Shildkrout) objašnjava da se:
«... dečja kultura smatra probom za odrasli
život; socijalizacija se sastoji od procesa pomoću
kojih se, jednom ili drugom metodom, deca
navode na prilagođavanje u slučajevima «uspe-
šne» socijalizacije, ili postaju devijantni u
slučajevima «neuspele» socijalizacije» (1978;
109-10).
Ovo zanemarivanje procesa socijalizacije,
sa stavljanjem preteranog naglaska na njen ishod,
iznedrilo je čitav niz rasprava i moralne panike u
vezi sa detinjstvom. One su se usredsredile na
ulogu porodice i škole kao aktera socijalizovanja,
dok je malo značaja pridato razmatranju učinka
ili značenja tih institucija u životu dece. Kao
važna obeležja u društvenoj sredini odraslih, za
njih se, od strane odraslih, pretpostavljalo da su
presudni za razvojni napredak njihove dece.
Nedovoljno pažnje je posvećeno mogućnosti
protivrečnosti ili svakako konflikta u procesu
socijalizacije. Vezan za implicitni psihološki
model dečjeg razvoja, sociološki prikaz odrasta-
nja zasnovan je na inherentnom individualisti-
čkom naturalizmu. Sva deca za koju je izgledalo
da se spotiču u procesu socijalizacije poten-
cijalno su obuhvaćena novim skupom kategorija
«deteta»: neuspešna u školi, devijantna i
zapostavljena deca. Neuspešan pokušaj skladnog
socijalizovanja u funkcionisanje društva značilo
je, zapravo, neuspeh da se bude čovek.
DRUGAČIJA MIŠLJENJA:
Osporavanje ortodoksnih uverenja
Ustrajavanje psiholoških objašnjenja
društvenosti dece i pothranjivano je i podržavano
njihovom sveprisutnošću. Na gotovo jednak
način kao što se kategorija «žene» smatrala u
predfeminističkoj misli «nekom vrstom
univerzalije», kategorija «deca» je u okviru tra-
dicionalnih objašnjenja povezivana sa onim što
je Hastrap (Hastrup) zvao «semantika biologije»
(1978; 49). Biološke činjenice o životu, rođenju i
ranom detinjstvu neprestano su korišćene za
objašnjavanje društvenih činjenica o detinjstvu,
dok nijedna kulturna komponenta nije dovoljno
uzeta u obzir. No, postepeni porast svesti da se
značenja koja se pripisuju kategorijama «dete» i
«detinjstvo» mogu razlikovati u vremenu i
prostoru počelo je da destabilizuje tradicionalne
modele dečjeg razvoja i socijalizacije. Kako
primećuje Denzidžer (Danziger, 1970), tradici-
onalni model socijalizacije razvijen na zapadu
sadržavao je implicitnu kulturnu pristrasnost, što
ga je činilo slabo upotrebljivim u komparativne
svrhe. Nasuprot tome, nastupajuća paradigma
polazi od pretpostavke da se dete socijalizuje
tako što pripada «određenoj kulturi na određe-
nom stupnju njene istorije» (Danziger, 1970; 18).
Nema sumnje da je razvoj interpretativnih
perspektiva u društvenim naukama, naročito
simboličkog interakcionizma i socijalne fenome-
nologije, pružio podsticaj novim pravcima u
proučavanju detinjstva. Naročito je podsticano
interesovanje za decu kao društvene aktere i
detinjstvo kao određenu vrstu društvene stvar-
nosti. Na primer, preokupiranost društvenim
aktivnostima u svakodnevnom životu – intereso-
vanje koje je postalo središnje u interakci-
onističkoj sociologiji - dopuštalo je mogućnost
preispitivanja onoga što je pre toga smatrano
neproblematičnim. U okviru interpretativne
tradicije, aspekti svakodnevnog života koji su
uzimani zdravo za gotovo ispitivani su «stav-
ljanjem van zagrade». Namera je da se procesom
iscrpnog i kritičkog promišljanja učine kulturno
neobičnima, čime bi se uveli u sferu sociološke
analize. Jedna druga i krucijalna perspektiva je
da društvena stvarnost nije fiksirana, konstantna
ili jedinstvena. Zapravo, društveni život se shvata
kao da se neprestano stvara aktivnostima druš-
tvenih aktera. On je postignuće ljudskih bića i
ostvaruje se na osnovu uverenja, perspektiva i
tipizacija koje uzrokuju smisleno i intencionalno
delovanje. Objašnjenje društvenog života zahte-
va razumevanje značenja koje ima za učesnike u
kontekstu njegovog specifičnog događanja. Ova
dva obeležja interpretativne sociologije sjedi-
njena su da bi se stvorilo naročito interesovanje
za perspektive grupa s niskim statusom u druš-
tvenim organizacijama i okruženjima. Jedna od
tih grupa s niskim statusom su, naravno, i deca.
Dakle, pedesetih i šezdesetih godina XX
veka interpretativne sociologije bile su moćan
izvor kritikovanja tada dominantne paradigme
strukturalnog funkcionalizma, iz kojih su potekla
shvatanja dečje socijalizacije. Ta opšta kritika
preokrenula je strukturalno-funkcionalistički
odnos između strukture i delanja, dok su inter-
pretativisti naglasili ulogu kreativne individualne
aktivnosti u konstituisanju ljudskog društva.
Napad na preovlađujuće zamisli socijalizacije
bio je sastavni deo toga, što je možda rezimirano
u Vrongovoj (Wrong, 1961) nezaboravnoj
optužbi da je Parsons (Parsons) zastupao
«preterano socijalizovano shvatanje čoveka».
Dati su obrisi fenomenološke (Rafky, 1973) i
interakcionističke (MacKav, 1973) alternative,
koje su deci pridale aktivniju ulogu. Odatle do
sugerisanja da je sam koncept detinjstva unutar
teorije socijalizacije pogrešan bio je mali korak.
Mekej je ovo stanovište izložio ukratko:
«Ako su obe tvrdnje tačne, da su deca
kompetentni tumači društvenog sveta i da pose-
duju zasebnu(e) kulturu(e), onda proučavanje
interakcije odrasli-deca (nekada socijalizacija)
postaje proučavanje kulturne asimilacije ili, što
je teoretski važnije, proučavanje smislene druš-
tvene interakcije» (1973; 31).
Drugi i noviji podsticaj novim pravcima
koji su preduzeti u proučavanju detinjstva potiče
od strukturalizma u mnogim njegovim vidovima
i od naviranja interesovanja za semiologiju.
Sledeći urušavanje tradicionalnih modela socija-
lizacije i kritike dečjeg razvoja, što su do tog
vremena bili glavni putevi kojih se držalo pro-
učavanje detinjstva, ove intelektualne tendencije
usredsredile su pomniju pažnju na načine na koje
procesi društvenog klasifikovanja strukturišu ne
samo institucionalna uređenja društvenog života,
već i sam način njihovog razumevanja. Moguć-
nosti alternativnih pogleda na svet, razilaženja u
mišljenju i osporavanja hegemonije koje su ove
intelektualne rasprave razotkrile, utrlo je put
nagoveštaju da neke društvene grupe mogu imati
drugačije shvatanje društvenog sveta od većine.
Semiologija je počela da se smatra sve važnijom
za razumevanje ekspresivnih značenja u svako-
dnevnom životu i proizvela je plodan stil sim-
boličkih analiza. Mnoge od njih bile su usredsre-
đene na upotrebu neverbalnih vidova simbolič-
kog izražavanja od strane grupa s niskim status-
om (Hebdige, 1979), kao i na moć jezika u obli-
kovanju društvene stvarnosti (Ricoeur, 1978).
Promene u opštoj intelektualnoj klimi
tokom sedamdesetih godina pokrenule su nove
pravce u proučavanju detinjstva unutar mnogih
disciplina, ali su početni koraci možda preduzeti
baš u istoriji. Delo francuskog istoričara Filipa
Arijesa (Phillip Aries) izvršilo je veliki uticaj na
društvene nauke, mada on nipošto nije bio prvi
istoričar koji je predložio radikalnu kritiku kon-
cepta detinjstva. Sociolozi su se nestrpljivo
pozabavili njegovom dramatičnom i smelo
izloženom tvrdnjom da «u srednjovekovnom
društvu nije postojala ideja o detinjstvu» (1962;
125). Ona je vrlo brzo bila prihvaćena kao pri-
mer promenljivosti ljudskog društva, tim kori-
snija jer se nije odnosila na «egzotično» ili
«primitivno», već na prošlost zapadne Evrope
koju dobro poznajemo.
Arijesovo osporavanje ortodoksnog
uverenja počivalo je u njegovoj sugestiji da se
koncept detinjstva pojavio u Evropi između XV i
XVIII veka, otvorivši time ogromnu rupu u
tradicionalnim pretpostavkama o univerzalnosti
detinjstva. Služeći se u velikoj meri
srednjovekovnim ikonama, on je tvrdio da deca
nisu na njima prikazivana, osim u zavisnoj fazi
ranog detinjstva. Ona su tu samo kao minijaturni
odrasli. Međutim, od XV veka naovamo, deca
počinju da se pojavljuju kao deca, što odražava
njihovo postepeno sklanjanje iz svakodnevnog
života društva odraslih. Prema Arijesu, to je prvo
podsticano razvojem novih stavova «tetošenja»
dece, čime su naglašeni njihova posebna priroda
i potrebe. Drugo je pojava formalnog
obrazovanja i dug period školovanja, što je za
decu predstavljao preduslov preuzimanja
odgovornosti odraslih. Prvobitno izvodljivo
ekonomski i praktično samo za više klase, koje
su jedine imale vremena i novca za «detinjstvo»,
ove tendencije su se širile nadole kroz društvo.
Detinjstvo je za sve postalo institucionalizovano.
Arijesovo delo izazvalo je nalet istorijskih
proučavanja u vezi s decom i porodicom. Neka
od njih pružala su potkrepu Arijesovoj ideji
«otkrića detinjstva», dok drugi radovi nisu
priznavali to osporavanje. Na primer, Lojd de
Moz (Lloyd de Mause, 1976) čvrsto se držao
zamisli o detinjstvu kao ljudskoj univerzaliji,
radije karakterišući davnašnje običaje podizanja
dece kao tako brutalne i izrabljivačke da malo
nalikuju na one u savremenim zapadnim društvi-
ma. Detinjstvo je, tvrdi on, isto; roditelji su ti
koji su se promenili. Arijesova teza je takođe bila
predmet pomnog kritičkog ispitivanja od strane
drugih istoričara u pogledu njegove istorijske
metode, dokaznog svedočanstva i interpretacije.
Rasprava traje i dalje, ali se jedna od
interesantnijih kritika može naći kod Polokove
(Pol-lock, 1983). Koristeći 415 primarnih izvora
između 1500 i 1900, ona komentariše:
«Mnogi istoričari su se saglasili s
pogrešnim uverenjem da, ako neko društvo u
prošlosti nije imalo savremen zapadnjački kon-
cept detinjstva, onda to društvo nije ni imalo taj
koncept. Takvo stanovište je potpuno
neodbranjivo - zašto bi nekadašnja društva
posmatrala decu na isti način kao današnje
zapadno društvo? Povrh toga, čak i ako se na
decu gledalo drugačije u prošlosti, to ne znači da
nisu smatrana decom» (1983; 263).
Ovo nije nipošto senzacionalno kao Arije-
sovo originalno delo i završava se umerenijom
tvrdnjom da, iako i nekadašnja i današnja za-
padna društva prave razliku između dece i odras-
lih te pripisuju deci karakteristike i tretman dru-
gučije nego kod odraslih, osobeni oblik savre-
menog detinjstva je ipak istorijski specifičan.
Mada ta spona nije potvrđena, ova manje
grandiozna formulacija tvrdnje da je detinjstvo
društveno konstruisano potkrepljena je pretho-
dnim proučavanjima društvenih antropologa koja
su se ticala kulture i ličnosti. Ta proučavanja,
namenjena ilustrovanju neizmerne plastičnosti
kulture i kulturne relativnosti, usredsredila su se
na običaje podizanja dece kao lokusa različitosti.
Benediktova (Benedict, 1935) pružila je opšte
poznat primer. Upoređujući detinjstvo kod Zu-
nija (Zuni), Dobua (Dobu) i Kvakijutla (Kwaki-
utl), ona je otkrila izrazite razlike u pogledu
preuzimanja odgovornosti koje je bilo dopušteno
deci, njihovog stepena podređenosti odraslima i
načina na koji su raspodeljene karakteristike ro-
da. Još pre toga, Margaret Mid (Margaret Mead,
1928) kao glavna predstavnica škole «kultura-
ličnost», nastojala je da se svojim istraživanjem
ostrvlja Samoa (Samoa) suprotstavi sugestiji
Stenlija Hola (Stanlev Hali) da je adolescencija
period prirodnog buntovništva, pokazujući da na
Samoi to ne postoji. Međutim, uprkos tom
naglašavanju varijabilnosti detinjstva, ovi pisci
su zadržali konvencionalno shvatanje socijaliza-
cije kao procesa oblikovanja koji obavljaju
odrasli. Oni koji su istraživali unutar okvira
kultura-ličnost, obraćali su naročitu pažnju na
običaje podizanja dece jer su oni, po njihovom
tvrđenju, glavni načini prenošenja kulturnih obe-
ležja. Nedovoljno pažnje je posvećeno detinjstvu
kao fenomenu za sebe ili deci kao aktivnim
učesnicima u procesu vlastitog podizanja.
Antropološko zanimanje za starosno doba
kao princip društvenog diferenciranja i stratifika-
cije manje je poznato. No, moglo bi se pokazati
da je mnoštvo teorija i etnografskog materijala
prikupljenih pod ovom rubrikom (o čemu se ras-
pravlja u ovoj knjizi u James & Prout) imalo
postojaniji učinak na novo aktuelno promišljanje
o detinjstvu nego očiglednije relevantno prouča-
vanje pisaca u okvirima kultura-ličnost. Danas
klasično delo Ajzenštada (Eisenstadt, 1956) o
generacijskoj tranziciji u savremenim društvima
podseća na potencijal koji to poseduje. Pišući iz
perspektive parsonijanskog strukturalnog fun-
kcionalizma, uz bogato pozajmljivanje iz antro-
pologije, Ajzenštad ukazuje da je izraženo odelji-
vanje po starosti funkcionalno za društvenu sta-
bilnost savremenih društava. On posebno identi-
fikuje potkulture mladih kao način na koji se
buduće porodične i profesionalne uloge mogu i
«držati po strani» i vežbati na sigurnom. Ta
zamisao da snažno udruživanje starosnih grupa
među mladima čini prelaznu fazu u kojoj su
delimično odvojeni od društva odraslih, odražava
antropološko bavljenje starosnim sistemima u
različitim kulturama.
Od tih početaka proizašlo je mnoštvo
proučavanja potkulture. Teoretičari funkcionali-
zma, kao što je Mazgrouv (Musgrove, 1964),
dalje su razvili Ajzenštadovu sugestiju, obrazla-
žući da su mladi potrošački određena klasa izvan
strukturisanih diferencijacija kapitalističkog
društva. Ovo gledište je kasnije odbačeno u ana-
lizama koje su potekle iz Centra za savremene
studije kulture (Centre for Contemporary
Cultural Studies; vidi Hali & Jefferson, 1976).
Kombinujući marksizam i semiologiju, pisci u
okviru ove tradicije su, naprotiv, smatrali da pot-
kulture mladih izražavaju protivrečnosti i kon-
flikte klasne strukture. Najslavniji primer je Koe-
nova (Cohen, 1972) analiza skinhedsa. Koen opi-
suje kako skin-hedsi, svojim čizmama, pojasima,
majicama bez okovratnika i kratko podšišanom
kosom, pokušavaju da na magičan način obnove
tradicionalni život zajednice engleske radničke
klase koji je počeo naglo da iščezava s urbanim
rekonstruisanjem u šezdesetim godinama.
Pojavljivanje i kasnije analiziranje potkult-
ura mladih iz radničke klase kao društvenih gru-
pa sa specifičnim ideologijama podstaklo je
sociološko zanimanje za «starosno doba» kao
princip društvenog klasifikovanja u zapadnim
društvima. Neke druge «starosne» kategorije,
kao što su «deca» i «stariji», poprimile su novi
status kao «društveni problemi» u društveno-
političkom kontekstu stanovništva koje «stari» i
društava sve više «usredsređenih na decu». Pre-
ma tome, paralelno sa proučavanjem pogleda na
svet potkultura nagovešteno je da bi i mlađa deca
mogla takođe nastanjivati poluautonomne društ-
vene svetove sa čijim značenjima svet odraslih
tek treba da se sporazume. Na primer, Hardmen
je 1973. opisala svoje istraživanje u smislu
pokušaja «otkrivanja da li u detinjstvu postoji
jedan samoupravljački, autonomni svet koji ne
odražava nužno prvobitni razvoj kulture odras-
lih» (1973; 87). Semiološki pristupi napipali su
dragocenu žicu u jeziku i pojmovima koje upo-
trebljavaju deca: kad više nije bilo neophodno da
se ponašanje ili jezik dece opisuju kao pred-
društveni i predracionalni, postalo je moguće
staviti ih u kontekst kao izražavanje njihovog
društvenog sveta (James, 1979a; 1979b).
Iako je neposredan učinak ovih novih teo-
rijskih perspektiva na empirijsko proučavanje bio
uglavnom razočaravajući, jedna oblast, socio-
logija školovanja, odskače od tog generalnog
pravila. Na primer, pionirska proučavanja Har-
grivza (Hargreaves, 1967) i Lejsija (Lacev, 1970)
o značenju i procesu društvenog diferenciranja u
potkulturama učenika srednje škole dalo je
snažan podsticaj interesovanju za dečja mišljenja
o njihovom svakodnevnom životu. Takvo prou-
čavanje je izraženo teorijski u (tada) «novim
perspektivama» u sociologiji obrazovanja (You-
ng, 1971). Jang se u suštini zalagao za korišćenje
interpretativnih perspektiva radi pomeranja
sociologije obrazovanja od njenih tradicionalnih
preokupacija strukturalnim svojstvima obrazo-
vnih sistema, ka preispitivanju samog procesa
školovanja. To je podrazumevalo kritičko ispiti-
vanje pojmova kao što su «postignuće», «sposo-
bnost» i «znanje», s obzirom na njihovo značenje
za one koji su uključeni u proces školovanja.
Središte proučavanja postale su interakcije
između aktera (uglavnom nastavnika i učenika) u
konkretnom obrazovnom okruženju, što su u
početku bile učionice, ali se to uskoro proširilo
na druge kontekste u životu učenika. U tom
okviru, deca su kao školski učenici transformisa-
ni od predmeta obrazovnih sistema do aktivnih
učesnika, pararelno s transformacijama dečje
subjektivnosti u preoblikovanim perspektivama
na socijalizaciju, lako ova perspektiva nije nipo-
što bila nesporna, jedan pozitivan ishod bilo je
stvaranje potpuno novog žanra empirijskog prou-
čavanja kojim su opisivane i analizirane kulture i
doživljaji učenika (Woods, 1980).
U okviru psihologije, koja je, kao što smo
već pokazali, u društvenim naukama oduvek bila
glavno područje istraživanja o detinjstvu, tokom
kasnih šezdesetih počele su takođe da se izraža-
vaju sumnje. Ovde su se interpretativne perspe-
ktive ponovo udružile sa svešću o kulturnom i
istorijskom relativizmu da bi prouzrokovale radi-
kalnu kritiku. U Britaniji se izdavanje zbornika
1974, koji je priredio Martin Ričards (Martin
Richards), i jednog sličnog severnoameričkog
koji su priredili Kesel i Zigel (Kessell &c Siegel,
1984), uglavnom smatraju znamenjima novog
pristupa. Ričards je kasnije opisao njegovo upo-
rište kao:
«... kritikovanje psihologije koja se zasniva
na univerzalnim zakonima koji bi trebalo da važe
u svim društvima i svim istorijskim vremenima.
Tvrdi se da termini kao što su 'majka' i 'dete' ne
samo što izražavaju opštost bez značenja, već
takođe pogrešno predstavljaju odnos između
pojedinca i društvenih svetova i prikazuju
društvena uređenja kao da su utvrđena zakonima
prirode» (1986; 3).
Iako je individua ostala u središtu pažnje,
prepoznavanje da je detinjstvo društveno
iskontruisano dovelo je do pojačane svesti o
društvenom kontekstu unutar kojeg se odvijaju
psihološki procesi.
Istraživački program koji su proizvele ove
nove perspektive bio je izvanredno plodan. Dva
pravca ispitivanja, oba podstaknuta, a sačinjavala
su nove perspektive, ilustruju učinak interpreta-
tivne metodologije. Prvi je usredsređen na
eksperimentalnu srž klasičnog pijaženizma. «Ob-
jektivnost» «eksperimenta» dovedena je u sum-
nju istraživanjem Mekgerigla i Donaldsona
(McGarrigle & Donaldson, opisano u Donaldson,
1978), koje je, zamenjivanjem odraslog eksperi-
mentatora «nevaljalim medom», pokazalo da de-
ca ostvaruju naizgled «prerano zrele» rezultate
na testu. Sugeriše se da se takvi rezultati mogu
obrazložiti činjenicom da je ekperi-ment, putem
aktivnosti nevaljalog plišanog mede, postao
daleko «smisleniji» za decu. Preispitivanje Pija-
žea, do čega je dovelo ovakvo istraživanje, još
nije dovršeno a ni razrešeno, ali je Lajt (1986)
nedavno sugerisao da i društveni kontekst odnosa
odrasli-deca, i simbolička značenja koju deca
unose u ekperiment s obzirom na društvena pra-
vila i predmete koji se upotrebljavaju, mogu
uticati na «rezultate».
Razjašnjenje pravila i značenja u svako-
dnevnom životu bio je glavni cilj drugog udara
interpretativizma u psihologiji. Herova (Harre,
1979) zamisao «etogenske metode» može se
shvatiti kao davanje primera svojih glavnih
načela: fokusiranje na sistem značenja unutar
kojeg se odigrava društveno delovanje; bavljenje
načinom na koji se subjektivnost i intersubje-
ktivnost konstituišu unutar jezika i svrha kori-
šćenja zdravorazumskih shvatanja u okviru istra-
živačkih procesa. U principu, ovaj metod nije
ograničen starosnim dobom društvenih aktera
koji se proučavaju, ali se u praksi veći deo istra-
živanja koja se sprovode u okviru ove perspe-
ktive bavi decom i mladima. Ona su dovela do
proučavanja koja imaju puno zajedničkog s obra-
zovnim i potkulturnim istraživanjima koja smo
razmatrali ranije (Marsh, et al., 1978).
Dakle, ovo su neke od intelektualnih ten-
dencija koje su stvorile teorijski uverljiv prostor
pod imenom „društveno konstruisanje detinj-
stva". Bilo bi, međutim, naivno podrazumevati
da je uspostavljanje takvog prostora omogućilo
samo zajedništvo teoretičara društvenih nauka.
Na primer, nema sumnje da je uticaj interpre-
tativne filozofije unutar društvenih nauka potpo-
mognut političkim mogućnostima koje je izgle-
dalo da pruža. Ako su društvene (i psihološke)
stvarnosti konstrukti ljudskog razuma i intenci-
onalne aktivnosti, onda one mogu biti poništene
kao što su i stvorene. Optimističnije verzije ovog
voluntarizma preplavile su radikalne političke
pokrete šezdesetih i sedamdesetih godina i podr-
žale veliki deo njihovog «kontrakulturnog» miš-
ljenja. Pokreti antikolonijalizma za građanska
prava, antipsihijatrijski i ženski pokreti - svi su
ukazivali da društveni odnosi nisu utvrđeni
društvenim i psihološkim zakonima, već da se
mogu iznova uspostaviti (putem raznih oblika
društvene i političke borbe) na drugačijoj osnovi,
lako je optimizam u pogledu društvenih promena
možda oslabio tokom protekle decenije, kada je
bio najsnažniji, počelo je preispitivanje čak i
društvenih odnosa koji su najviše uzimani zdravo
za gotovo. Deca i detinjstvo, mada nemaju sre-
dišnje mesto u ovom preispitivanju, imali su spo-
rednu ulogu u, na primer, naviranju interesova-
nja za dečja prava (nedavno pretresano u
Franklin, 1986).
 Razmatrajući pitanje odnosa između društ-
venih nauka i društva, već smo pokazali način na
koji je pijažeanska razvojna psihologija obliko-
vala praksu poučavanja u osnovnoj školi. Opšte
uzev, dok sociologija i psihologija pokušavaju
samo da razumeju svet kakav jeste, njihovi
proizvodi, otkrića, terminologija i načini objaš-
njavanja sveta ipak se apsorbuju natrag u njih i
postaju sastavni deo društva koje se istražuje. U
tom smislu ne mogu postojati koncepti detinjstva
koji su društveno i politički bezazleni. Dok je
radikalizam šezdesetih godina smatrao da oslo-
bađa decu od ugnjetavanja, danas uočavamo ka-
ko praktičari društvenih nauka opreznije priznaju
ulogu njihovih disciplina u proizvođenju de-
tinjstva u svom današnjem obliku.
PREPREKE I IZGLEDI ZA
KONSTRUISAIMJE NOVE PARADIGME
Poreklo nove paradigme za proučavanje
detinjstva praćeno je vijugavom stazom; za sada
je još uvek prilično fluidna i neuobličena i ima
još mnogo prepreka koje treba savladati pre no
što bi se moglo reći da sociologija detinjstva ima
čvrsto teoretsko uporište. U ovom poslednjem
odeljku ukazaćemo na neke od njih.
Pre svega, treba znati da su još uvek
dominantni koncepti „razvoja" i „socijalizacije"
izuzetno otporni na kritikovanje. Oni opstaju
uprkos svemu što je navedeno protiv njih. Na
primer, Ričards (1986; 3) žali što uprkos široko
rasprostranjenom raspravljanju o neophodnosti
da se kognitivna i razvojna psihologija lociraju u
okviru društvenog i kulturnog konteksta, samo
manji deo empirijskih istraživanja obavljenih u
poslednje vreme razmatra tu mogućnost, makar i
neznatno. Slično tome, u sociologiji koncept so-
cijalizacije i dalje dominira teorijom i
istraživanjima o deci. Nedostatak promena ovde
je istaknut naročito upadljivo u sociologiji poro-
dice, na primer. Iako je feministička kritika radi-
kalno izmenila promišljanje o ženama i porodici,
razmišljanje o deci ostalo je prilično statično, kao
nepokretna tačka u središtu oluje. Na primer, po-
stoje ogromne razlike u obrađivanju većine tema
između Morganove izvanredne knjige Društvena
teorija i porodica (Social Theory and the Family,
1975) i njegovog objavljivanja (podjednako dob-
re) knjige Porodica, politika i društvena teorija
(Familv, Politics and Social Theory, 1985), dece-
niju nakon toga. Međutim, detinjstvo ostaje ma-
nje-više nepromenjeno i, ako ništa drugo, još je
marginalnije u drugom nego u prvom radu.
Treba što pre priznati da ovakvo stanje
stvari proizlazi delom iz produktivnosti domi-
nantne pozicije. Ona je bila, uprkos kritikovanju
koje smo naveli ranije, izuzetno plodna u stva-
ranju saznanja o detinjstvu i svaki dalji razvoj
oslanjaće se na taj temelj. Zaista, utoliko što se
nastupajuća paradigma razvija u odnosu na stare
ideje, one se mogu smatrati delom njenog izvora.
Ipak, danas je očigledno da te ideje više nisu
odgovarajuće. Njihova kontinuirana prevlast je
delimično odgovornost onih koji su (kao i mi)
mnogo pričali o sociologiji detinjstva, a malo
toga objavili. Ova knjiga je delimično isprav-
ljanje te greške, ali treba takođe priznati da po-
stoje neki duboko ukorenjeni izvori opiranja po-
novnom konceptualizovanju detinjstva unutar
sociologije. Ambertova (Ambert, 1986) razotkri-
va neke od njih u svom razmatranju detinjstva u
severno-američkoj sociologiji. Ona ukazuje da je
relativno odsustvo dece ukorenjeno u istim činio-
cima koji su sprečili posvećivanje pažnje ženama
(i rodu), odnosno sociologiji kojom dominiraju
muškarci, koja ne pridaje važnost staranju o deci,
a još manje aktivnostima same dece. Udruženo s
konzervativizmom i strukturom karijere orijenti-
sane na muškarce, to znači da „... čuvari disci-
pline... i dalje pripisuju visoku vrednost odre-
đenim tipovima znanja, podataka i istraživačkih
metoda ... Ne postaje se poznato ime u socio-
logiji proučavanjem dece" (Ambert, 1986: 16).
Opiranje novim načinima razmišljanja o
detinjstvu proteže se izvan granica sociologije.
Postoji podudaranje između koncepta društvenih
nauka i načina na koje se detinjstvo društveno
konstruiše. Na primer, pojmovi kao što je
socijalizacija urezani su u način postupanja
prosvetnih i socijalnih radnika i to osigurava da
se njihovo kritikovanje proteže na (i suočava sa)
opštim opiranjem. To nije naprosto stvar navike,
udobnosti, lažne svesti ili uloženih interesa, već
onoga našta Fuko upućuje kao na „režime istine"
(Fo-ucault, 1977). On ukazuje da oni funkcionišu
kao samoispunjavajuća proročanstva: načini raz-
mišljanja o detinjstvu stapaju se sa institu-
cionalizovanim praksama da bi proizveli samo-
svesne subjekte (nastavnici, roditelji i deca) koji
razmišljaju (i osećaju) o sebi pomoću tih načina
razmišljanja. Stoga se „istina" o njima i njihovoj
situaciji samopotvrđuje. Zato se može pokazati
teškim prodiranje u to nekom drugom „istinom"
(proizvedenom drugačijim načinom razmišljanja
o detinjstvu). Na primer, otpornost socijalizacije
kao dominantnog koncepta počiva delom u
načinu na koji su zamisli o detinjstvu usađene
unutar čvrsto strukturisane matrice značenja koja
povezuje detinjstvo sa porodicom i situira ga u
odnosu na nju, kao što primećuje Lena Alanen
(Leena Alanen):
„Pokazuje se da je trougao detinjstva, po-
rodice i socijalizacije uobličen iz jednog komada
koji se ne može rastaviti na sastavne delove da bi
se oni zasebno razmotrili... čime se sprečava mo-
gućnost da se makar zamisle drugačiji odnosi
između tih komponenti" (1988; 54).
Razotkrivanje tih odnosa jedan je od
osnovnih teoretskih zadataka u razvoju alterna-
tivnog okvira.
Kako se tome može najbolje pristupiti? U
jednom smislu, paradigma koja je ovde skicirana
predstavlja početak tog procesa. Kritika pretho-
dnih hegemonijskih koncepata olabavila je neke
veze i omogućila nešto „kreativnog zamišljanja"
o kome govori Alanenova. Već je izvesno vreme
moguće razmišljati o teorijskom prostoru u kome
se deca, na primer, mogu posmatrati kao aktivna
društvena bića koja konstruišu i stvaraju druš-
tvene odnose, a ne kao „kulturni tupani" teorije
socijalizacije. Slično tome, moguće je postaviti
odnose između starosnih doba kao ozbiljnu
dimenziju za analiziranje, pored dimenzija klase,
roda i etniciteta i rad na tome je već započet.
Ipak, verujemo da bi bilo pogrešno misliti
da teoretisanje o detinjstvu treba ili da se može
odvijati van teorijskih rasprava mejn-strim socio-
logije. Naprotiv, ono bi trebalo da se nadovezuje
na rasprave u društvenim naukama uopšte - i da
im doprinese - da ne bi postalo odvojena i ezo-
terična specijalizacija. Takav ishod bi bio skoro
isto tako štetan kao da uopšte nema sociologije
detinjstva, pošto bi druge grane sociologije
razrešio obaveze promišljanja implikacija po
njihovo vlastito razmatranje detinjstva. Cilj, za-
pravo, mora biti sociologija detinjstva koja je
dovoljno koherentna da bude nezavisna, ali i da
istovremeno vrši c iljan uticaj na druge grane
discipline. Da bi se to postiglo, njene preoku-
pacije moraju biti saglasne i povezane sa širim
sociološkim raspravama.
Paradoksalno je to što je jedna od najzna-
čajnijih niti teorijskog mišljenja koju treba uzeti
u obzir imala najveći uticaj među psiholozima
zainteresovanima za detinjstvo. To se odnosi na
pokušaj smeštanja dečjeg razvoja u društveni
kontekst, što je dovelo do onoga što je Her
(1986) nazvao „korak ka socijalnom konstruk-
cionizmu". Ispostavilo se da je projekat inte-
grisanja društvenih i psiholoških perspektiva
kompleksan zadatak. Uviđa se da otvoreni poku-
šaji pridavanja većeg značaja „društvenom
kontekstu" ponavljaju fundamentalnu binarnost
pojedinac-društvo koju smo već kritikovali. Kao
što je Indžilbi (Ingelby, 1986) uverljivo obrazla-
gao, «razvoj-u-društvenom-kontekstu» samo zdr-
užuje psihološke procese i društveni kontekst, a
ne specifikuje njihove veze. Naime, teorije o
razvoju-u-društvenom-kontekstu pretpostavljaju
individualnog subjekta koji postoji zasebno od
društva i koji unapred sebi predočava društvo.
Ova Indžilbijeva glavna misao pozajmljena je iz
poststrukturalističke perspektive Henrika et al.
(Henriques et al., 1984), koji i sami duguju
zahvalnost idejama Fukoa. Ovde se sugeriše da
je zamisao o subjektu koji postoji izvan društ-
venih odnosa nasleđe kartezijanskog dualizma,
koji tek treba prevazići u društvenim naukama.
Dok je strukturalizam razrešio taj dualizam (ili
binarizam, kako mi to zovemo) „ukidanjem"
subjekta, smatrajući individue pukim nosiocima
društvenih odnosa, poststrukturalistička misao
zadržava subjekte smatrajući ih efektima „dis-
kursa". Taj koncept diskursa premašuje De Sosi-
rovu (De Saussure, 1983) distinkciju
parole/langue time što postavlja „diskurs" kao
skupove pojmova i jezik pomoću kojeg se
pomišljaju kao neodvojive od društvene prakse i
institucija i stopljene sa njima. Ideje, pojmovi,
znanje, načini govora itd. kodifikuju društvene
prakse i redom ih konstituišu.
U okviru tih diskursa stvaraju se pozicije
subjekta (kao što je „dete"). Dakle, kada se
posmatra sa te tačke gledišta, različiti dis-kursi o
detinjstvu konstituišu detinjstvo (i decu) na
različite načine - ne samo kao skupove akadem-
skog znanja, već isto tako i u društvenim pra-
ksama i institucijama. Indžilbi ilustruje obećanje
teorije diskursa u razumevanju detinjstva kao
društvenog konstrukta pozivanjem na bavljenje
Vokerdajnove dečjim vrtićima. Ona pokazuje
kako aktivnosti u učionici kao što je „imitiranje
bolnice", ubacuju decu u diskurzivno konsti-
tuisane pozicije subjekta („doktor", „bolničarka",
„pacijent"), koje su već prožete odnosima moći i
roda. Uprkos tome, deca su sposobna da se pre-
bacuju iz jednog diskursa u drugi i Vokerdajn
upadljivom ilustracijom prikazuje kako jedna
devojčica pretvara „Vendinu kuću" od bolnice u
porodicu, preobražavajući pozicije subjekta tako
da ona kao „majka" može da naredi doktoru da
„pojede svoj ručak".
Mada ne u mejnstrimu discipline kojom se
bave, neki psiholozi su dalje nastavili Fukoovo
delo kao način prevladavanja binarnosti poje-
dinac-društvo razumevanjem kako se subjekti
stvaraju unutar i putem diskurzivnih praksi. Ne-
ma sumnje da je zanimanje za individualnu svest
ostala važna preokupacija psihologije čak i u
ovom radikalno transformisanom stanju i bav-
ljenje psihologa kao što je Urvin (Urwin, 1985)
konstruisanjem moći i želje u detinjem psihi-
čkom razvoju pokazuje koliko to može biti
plodno. No, pitanja koja su uključena u rasprav-
ljanje o subjektivnosti i društvenim odnosima
isto tako su značajna za sociologe. Da je to tako
ilustruje mera u kojoj se postojeće akademske
distinkcije (kao stoje ona između sociologije i
psihologije) poništavaju socijalnim konstrukci-
onizmom. Zaista, zbog toga što se diskurs
konceptualizuje tako da prolazi kroz društvene
institucije, prakse, svakodnevni život i subjekti-
vnost, on deluje tako što čini neodrživim mnoge
tradicionalne sociološke distinkcije - na primer,
one između makro- i mikrosociologije (Silver-
man, 1985). Uprkos tome, sociolozi i socijalni
antropolozi mogu zadržati svoje osobene
preokupacije naglašavanjem dejstva diskursa u
konstituisanju praksi i institucija umesto subje-
ktivnosti i psihičkih procesa. Na primer, Arms-
trong (Armstrong, 1983) pokazuje kako u okviru
pedijatrijske medicine promene u diskursu od
patologije do nadgledanja normalnog razvoja
rekonstituišu telo deteta u medicinskoj praksi. Na
taj način on prikazuje kako je jedna izrazito
važna verzija detinjstva u XX veku iskonstrui-
sana. Nekoliko autora se u ovoj knjizi, u jednom
delu svoje analize, implicitno poziva na pojam
detinjstva kao diskurzivnog uobličenja (ili
uobličenja) u okviru kojeg se konstituišu različiti
tipovi dece i detinjstva: u Hendrikovom (Hen-
drick) osvrtu na istorijski pregled konstruisanja i
rekonstruisanja detinjstva; Gloserovom (Glauser)
dekonstruisanju koncepta „deteta sa ulice" u
kontekstu Paragvaja i Kvortrupovoj (Qvortrup)
analizi konstituisanja detinjstva u društvenoj
statistici.
Međutim, primena teorije diskursa na
detinjstvo nije pošteđena problema. Pre svega,
postoji pitanje bioloških i socijalnih činilaća u
konstruisanju detinjstva; mera u kojoj se može
razumeti detinjstvo kao tekst, nezavisno od de-
tinjstva kao jednog stupnja biološkog razvoja i
sazrevanja. Ako je, kao što nagoveštava Arm-
strong, telo deteta rekonstituisano menjanjem
diskurzivnih praksi medicine, da li onda treba da
shvatimo telo samo kao društveni konstrukt
(Bury, 1986)? Ako je tako, onda uzimanje u
obzir drugačije fizičke veličine dece, na primer, i
njihove relativne mišićne slabašnosti u poređenju
sa odraslima (oba pola) nije relevantno za socio-
loška objašnjenja, na primer, nejednakosti u moći
između dece i odraslih. Ovo, međutim, izgleda
kao apsurdni primer onoga što Timparano (Tim-
parano, 1975) zove „kulturnim determinizmom",
odnosno izuzimanjem ljudskih bića od ostatka
životinjskog sveta time što se poriču ma kakve
posledice našeg biološkog i fizičkog postojanja.
No, da bismo shvatili detinjstvo kao ujedno
biološko i društveno, kao što smo uveravali na
početku ovog poglavlja, kakav značaj treba
pridati svakom činiocu? U nekim društvima, na
primer, od dece se očekuje da obavljaju mnogo
zahtevniji fizički rad nego što je to slučaj u
Evropi i Severnoj Americi. Da li da to obra-
zložimo kao deo kulturne varijabilnosti detinj-
stva ili da prihvatimo da biološke činjenice u
nekom trenutku sprečavaju argumentisanje i pri-
moravaju nas da se pozovemo na etičke i poli-
tičke kategorije kao što su zloupotreba i eks-
ploatacija?
Drugo pitanje potiče od primene striktne
logike na zamisao da je detinjstvo društveno
iskonstruisano i da se konstituiše u diskursu. Ako
je to tako, onda ne može postojati neki predmet
kao što je „pravo dete" (ili ma koja varijanta na
tu temu, kao što je „autentični doživljaj
detinjstva"). Umesto toga, moramo se zadovoljiti
analiziranjem toga kako različite diskurzivne
prakse proizvode različita detinjstva, od kojih je
svako „pravo" u okviru svog vlastitog režima
istine. Mnogima koji su aktivni u sociologiji
detinjstva ovo je teško prihvatljivo. Postoji
snažna sklonost da se zadatak sociologije shvati
kao raskrinkavanje, demistifikovanje i oslobađa-
nje detinjstva od ideološkog izopačenja domi-
nantnim društvenim teorijama i praksama. Naro-
čito se preporučuju etnografske metode kao sred-
stvo približavanja „istini" o tome kakvo je
detinjstvo (Gubrium & Silverman, 1989). Među-
tim, savremena etnografska metodologija slaže
se sa teorijom diskursa, makar u tome što
odbacuje naturalističko shvatanje etnografskih
podataka. Sav etnografski materijal treba razu-
meti refleksivno, odnosno kao proizvod istraži-
vačkog procesa u kome posmatrač daje određeno
tumačenje s obzirom na okruženja u kome su
obavljena posmatranja. Ali, nije li moguće da
etnografija polaže pravo na slabije značenje
verodostojnosti, čime su prethodno neistraženi ili
neprikazani aspekti detinjstva stavljeni na raspo-
laganje i deci koja su pre toga bila bez glasa dato
pravo da govore? Na primer, veći deo prouča-
vanja dečjih iskustava školovanja izgleda da
spada u tu kategoriju, lako (obično) ne tvrde da
pružaju privilegovane prikaze života školske
dece, ta proučavanja su, u okviru granica ma kog
situiranog tumačenja, dala pravo glasa onima
koji ga prethodno nisu imali.
Ova pitanja društvenog konstruisanja, sub-
jektivnosti i verodostojnosti tesno su povezana u
glavnoj teorijskoj raspravi savre-mene sociologi-
je, odnosno problemu odnosa između delanja (u
originalu stoji agency, što se može prevesti i kao
«dejstvenost» ili «delovanje») i strukture u druš-
tvenom životu. Ta rasprava ima naročito istaknu-
to mesto u sociologiji detinjstva, pošto je od
inter-pretativne sociologije potekao veliki deo
podsticaja da se preispita uloga dece kao aktivnih
bića koja proizvode značenja. Interpreta-tivna
sociologija stavlja naglasak na kreativno proiz-
vođenje (,,delanje") društvenog života umesto na
determinisanost socijalnog ponašanja sistemima
društvenog organizovanja. U izvesnom vremen-
skom periodu, u šezdesetim i sedamdesetim
godinama, izgledalo je da postoje dve rivalske
vrste sociologije: jedna je isticala sistem druš-
tvenih odnosa u društvu (način proizvodnje, moć
i vladanje, sistemi uverenja i ideologija, itd.);
druga je naglašavala kreativnu aktivnost, svrhe i
pregovaračke interakcije između individualnih
aktera. Nastojanja da se ove alternativne verzije
sociologije ujedine bio je glavni cilj teoretičara
kao što je Gidens (Giddens) u njegovoj teoriji
„strukturisanja". Gidens tvrdi da sociolozi
moraju shvatiti i delanje i strukturu jer su oni
zapravo različite strane jednog istog novčića:
„Svaki čin koji doprinosi reproduko-vanju
strukture je isto tako čin proizvođenja i kao takav
može pokrenuti promene menjajući strukturu
istovremeno dok je reprodukuje" (1979; 69).
lako je Gidensov pokušaj razrešenja ove
rasprave kritikovan (Clegg, 1989), jedno takvo
shvatanje, kako struktura i delanje upotpunjavaju
jedno drugo, čini se neophodnom komponentom
u svakoj novoj sociologiji detinjstva. Važno je
ponovo uvesti decu kao društvene aktere (i
njihovu aktivnost kao povod društvenih prome-
na); kao što su interpretativisti uporno isticali, to
samo po sebi nije dovoljno. Moramo, ipak, da
shvatimo detinjstvo kao društvenu instituciju
koja postoji izvan aktivnosti ma kog pojedinač-
nog deteta ili odraslog. Mora postojati teoretski
prostor i za kon-struisanje detinjstva kao insti-
tucije i aktivnosti dece u okviru (i na osnovu)
ograničenja i mogućnosti koje stvara institucio-
nalni nivo. To svakako izgleda moguće; na
primer, Kicingerova (Kitzinger) analiza seksual-
nog zlostavljanja dece zadržava i strukturu i
delanje. Istraživanjem odnosa između ova dva
nivoa možemo početi da razjašnjavamo veze
između datih društvenih institucija (uglavnom
definisanih od strane odraslih) i kultura koje deca
konstruišu za sebe i među sobom. To je važno
barem iz dva razloga: prvo, ukoliko mi to ne
uradimo, prikazi dečjih kultura uvek će biti u
opasnosti da se smeste na margine i društvenog i
sociološkog interesovanja. To je u značajnoj
meri bila sudbina pionira kao što su Opijevi
(Opie & Opie, 1977, 1984) koji, uprkos obilatosti
etnografske arhive koju su sakupili, prikazuju
sliku detinjstva kao jednog odvojenog sveta. On
je povezan sa dominantnom kulturom odraslih
samo kao nekakav anahronisticki tavan koji sa-
drži ostavljenu starudiju iz prošlih vremena (vidi
James & Prout u ovoj knjizi). Drugo, ako poku-
šamo da obrazložimo kako su deca i ograničena
strukturom i akteri koji delaju u strukturi i na
strukturu, možemo izneti uverljivu tvrdnju da su
takvi prikazi, ako su rigorozni, „vero-dostojni".
Ne u smislu da otkrivaju neku do sada bezvreme-
nu „suštinu" detinjstva, već pre da tačno prika-
zuju aspekte detinjstva kako se konstituiše u
određenom trenutku vremena i tački u prostoru.
U stvari, temporalnost je svojstvo detinj-
stva kome je posvećeno nedovoljno pažnje, lako
je, naravno, nerazdvojivo od zamisli psihološkog
razvoja, tu se pojavljuje samo kao prirodna kon-
stanta, pozadinski tok teleološkog razvijanja
deteta. U sociologiji, pojam socijalizacije služi
kao neka vrsta potiskivača sadašnjosti detinjstva,
usmeravajući analizu ili ka prošlosti (šta je pošlo
naopako u socijalizaciji) ili budućnosti (šta bi
trebalo da budu ciljevi socijalizacije). To zane-
marivanje sadašnjosti je neobično pošto su
sociolozi skloni da obavljaju sinhrone analize,
radije prepuštajući istoričarima bavljenje sledom
događaja u vremenu. Jedno rešenje bilo bi stapa-
nje istorijskih i socioloških poduhvata, lako bi to
moglo biti plodonosno, rezultirajuća sinteza bi
verovatno takođe tretirala vreme kao da je napro-
sto prirodna stvar, u okviru koje se zbivaju doga-
đaji. Ono što je potrebno jeste potpunije analizi-
ranje vremena kao društvenog konstrukta za
vreme detinjstva. U zaključku ove knjige (James
&c Prout) započinjemo jednu takvu analizu.
POLITIKA I ETIKA U ISTRAŽIVANJU O
DETINJSTVU
Konačno, pozabavimo se značajem empi-
rijskog proučavanja detinjstva jer uprkos nagla-
sku u ovom poglavlju mislimo da bi bilo pogre-
šno posmatrati put unapred samo u odnosu na
teorijski razvoj. Dobro obavljena empirijska pro-
učavanja, kao što su ona Solbergove (Solberg),
Kicingera i Glosera iz ove knjige, neophodna su
dopuna teorijskom radu. Ipak, sasvim nezavisno
od ove simbioze između teorije i empirijskog
istraživanja, verujemo da je naročito sociologiji
detinjstva potrebno još mnogo proučavanja koja
bi otvorila do sada zanemarene teme - deca i rad,
politika, zdravlje i tako dalje. One bi same po
sebi mogle početi da skreću pažnju sociologiji
detinjstva od stereotipnih tema kao što su po-
rodica i školovanje.
Kroz celo ovo poglavlje isticali smo da
društvene nauke nisu neutralna objašnjenja
detinjstva već aktivni činioci u njegovom kons-
truisanju i rekonstruisanju. Kompleksni su pro-
cesi putem kojih se to događa (Giddens, 1984) i
samo su delimično u nadležnosti svesnog dela-
nja. Ipak, čini se da prepoznavanje društveno
konstitutivne uloge društvenih nauka zahteva
obraćanje pažnje na društvene implikacije socio-
loškog proučavanja. Međutim, nije nimalo oči-
gledno kako bi se ova pitanja mogla najbolje
obraditi. Tradicionalna zamisao o nepristrasnom
naučniku pala je u vodu, ali šta će je zameniti?
Ovo pitanje nije vezano isključivo za sociologiju
detinjstva, već je problem o kome se trenutno ra-
spravlja širom društvenih nauka (Silverman,
1985). Finčova (Finch, 1985), na primer, u svojoj
raspravi o odnosu između kvalitativnog
istraživanja i socijalne politike sugeriše da bi
sociolozi trebalo sebe da vide kao one koji
pružaju „prosvećenje" u okviru širih debata o
politici, umesto određenih „društveno podešenih"
rešenja socijalnih problema. Ona skreće pažnju
da odnos društvenih nauka prema socijalnoj
politici (i, možemo dodati, drugim procesima
putem kojih se konstituiše društvo) nije neposre-
dan. Odluke se donose (ili izbegavaju) komple-
ksnim političkim procesima u okviru kojih socio-
lozi mogu (ili ne mogu) imati uticajnu, ali retko
(ako ikada) odlučujuću ulogu. Ona se zalaže za
„demokratski" pristup u kojem bi sociolozi
obezbeđivali uvide učesnicima na svim nivoima
u institucijama i društvu. Ona naročito zagovara
da bi sociolozi trebalo da se pozabave i zainte-
resuju za „široke mase" organizacija, odnosno za
one koji imaju najmanje formalne moći i uticaja,
umesto što naprosto usmeravaju svoju pažnju ka
„vrhovnim" kreatorima političkih smernica.
Iako je uglavnom primamljiva, primena
ove perspektive na detinjstvo uvodi neke naročite
probleme. Uprkos našem priznavanju da su deca
aktivna društvena bića još uvek je tačno da
njihove živote u velikoj meri određuju i/ili ogra-
ničavaju odrasli i malo je slučajeva da se deca
organizuju na nivou „širokih masa" da bi sama
sebe nezavisno zastupala. Nasuprot tome, skoro
svi politički, obrazovni, zakonski i admini-
strativni procesi imaju temeljne posledice po
decu, ali ona imaju neznatan ili nikakav uticaj na
njih. Na primer, sudski procesi u vezi sa stara-
njem o deci trebalo bi da se sprovode «u najbo-
ljim interesima deteta», ali deca koja su u pitanju
često se uopšte ne konsultuju. Slično tome, ne-
davne promene u odredbama o socijalnom osigu-
ranju u Engleskoj i Velsu veoma su mnogo
otežale mladim ljudima da nakon uzrasta od še-
snaest godina žive nezavisno od svojih porodica,
podstičući ih da ostanu u domaćinstvima koja
možda smatraju neprikladnim, neprijatnim ili
sasvim opasnim, lako postoje primeri nezavisnog
političkog delovanja dece (na primer, štrajk u
Barston školi, Burston school, 1914. ili uloga
dece u pobuni u Sovetu, (Soweto, 1976.),
njegova povest se često prikriva ili potiskuje. To
ne samo što otežava da budu obuhvaćeni
deca koja su pod starateljstvom države
počinju da formiraju svoje vlastite organizacije, a
projekti kao što su ,,Dečji pravni centar"
(Children's Legal Centre) i usluge savetovanja
putem telefona za decu koja misle da im je
potrebna pomoć koraci su koje preduzimaju
dobronamerni odrasli koji su takođe na tom
tragu.
Sociolozi moraju ustanoviti odnos i prema
dečjim vlastitim aktivnostima i spram društvenih
procesa koji oblikuju i ograničavaju dečji život,
ali u koje oni sami nisu nužno uključeni. Taj
odnos morao bi dopuštati izvestan stepen
analitičke nepristrasnosti - da bi se izbegla
zamka pukog artikulisanja interesa određenih
grupa - dok u isto vreme ne bi poricao odgo-
vornost za posledice koje može imati. To nije
jednostavna pozicija ni za uspostavljanje, ni
akademskim prikazima, već i osujećuje ma
kakav kontinuitet političkog organizovanja dece.
Ipak, nastojanja dece da „govore u svoje ime" i
dalje opstaju. Na primer, trenutno u Britaniji
zauzimanje i uvodi neke teške dileme. Na pri-
mer, aktuelna preokupiranost seksualnim zlo-
stavljanjem dece usredsređena je na potrebu da
se deca zaštite od seksualnog iskorišćavanja. Ali,
kao što uverava Kicinger u ovoj knjizi, mnogi
postupci putem kojih se ta zaštita uspostavlja i
sami onesposobljavaju i onemogućavaju decu
time što potvrđuju tradicionalno shvatanje dece
kao pasivnih žrtava. Dakle, kako možemo dopri-
neti suzbijanju zlostavljanja dece dok istovre-
meno dovodimo u sumnju ove pretpostavke? Još
uopštenije, kako se sociologija detinjstva može
praktikovati na način koji je otvoren prema
političkim i etičkim problemima koje neminovno
nosi sobom? Stavljamo na raspolaganje ovaj
zbornik eseja kao način pokretanja tih problema,
podsticanja debate i davanja izvesnog doprinosa
njihovom rešavanju.
Poglavlje 9.
Dečja prava
Gerison Lensdaun, „Children's Rights" u
Berry Mayall: Children's Child-hoods: Observed and Experienced,
London: The Falmer Press, 1994: 45-63.
 U našem društvu, kao i u većini društava,
ako ne i u svim ostalim, deca se tradicionalno
posmatraju kao svojina njihovih roditelja, koji
su nosioci prava koja se smatraju neophodnima
da bi izvršili svoju dužnost. Međutim, tokom
ovog veka postali smo svedoci fundamentalnih
proea u stavovima vezanim za odnos između
roditelja i dece. Prva promena tiče se sve
izraženijeg priznanja da prava roditelja u
odnosu na njihovu decu nisu nepovrediva i da
država ima pravo da interveniše radi zaštite
dečjih interesa. Britansko zakonodavstvo
registruje te promene. Sve do reforme zakona o
razvodu u 1970-im presude o deci zasnivale su
se na krivici roditelja ili nečemu sličnom:
partner koji je bio kriv gubio je starateljstvo bez
obzira na učinak na dete. Danas, međutim, do-
brobit deteta je najvažniji momenat koji treba
uzeti u obzir u presudama koje donosi sud
prema Zakonu o deci (Children Act, prim.
prev.) iz 1989.
Isto tako, sve više se uviđa da su roditelji
u stanju da naškode svojoj deci i da ih zlos-
avljaju. To saznanje je danas toliko uobičajeno
da je teško shvatiti zgražavanje koje je izazvao
slučaj Marije Kolvel (Maria Colwell) kada je po
prvi put dospeo na naslovne strane, remeteći
pretpostavke o prirodi porodičnog života. Danas
je nesumnjivo prihvaćeno da deca imaju pravo
da budu zaštićena od takvog zla i da država
snosi odgovornost u pogledu intervenisanja radi
obezbeđivanja te zaštite. Druga velika promena
je priznanje da nisu samo roditelji odgovorni za
svoju decu. Sada se potvrđuje da država igra
ključnu ulogu u pružanju podrške roditeljima.
Uvođenje opštih dečjih beneficija i redovnog
obrazovanja od pete godine, besplatna zdravs-
vena nega, a naročito obezbeđivanje redovnih
zdravstvenih pregleda dece, školska zdravstvena
služba, zubna i očna nega, sve to svedoci o
stepenu brige za opštu dobrobit i zaštitu dece u
našem društvu. Da li je taj stepen brige dovojan,
pitanje je za političku debatu, čime se ovde neću
baviti. Ali, suština je u tome da postoji opšta
saglasnost da ni prava a ni odgovornosti rodi-
eljstva nisu sveuobuhvatna ni apsolutna, mada
postoje fundamentalne razlike u uverenjima u
pogledu toga gde treba povući crtu.
Takođe je važno shvatiti da naše percepije
detinjstva prolaze kroz neprestane promene i da
su ambivalentne i protivrečne u pogledu mnogo
čega. Mnogi odrasli shvataju detinjstvo prožeto
prilično romantizovanom predstavom o bezazle-
osti - kao period bez odgovornosti ili konflikta,
kojim dominiraju fantazija, igra i mogućnosti.
Pa ipak, za mnogu decu raznih kultura i klasa,
dominantno obeležje detinjstva je nedostatak
moći i kontrole nad onim što im se dešava. Neki
odrasli decu vide kao suštinski iracionalnu, neo-
ovornu i nesposobnu da donose pametne odluke
o stvarima koje ih se tiču, a naše zakonodavstvo
još uvek u priličnoj meri odražava to shvatanje -
Zakon o deci je častan izuzetak.
Veoma su raznolika mišljenja o sposob-
osti dece da budu zaposlena, da budu sama, da
se igraju bez nadzora, da učestvuju u potpunosti
u demokratskim procesima, da izaberu svoju
veroispo-vest. A ta gledišta nisu statična. Na
prier, 1971. godine, 80 odsto dece uzrasta od
sedam do osam godina imalo je dopuštenje da
idu sama u školu, ali je do 1990. ta cifra opala
na devet odsto (HiIIman et al., 1990). Barem u
vreme kad sam ja odrastala, u 1950-im godi-
ama, bilo je uobičajeno da se mlađoj deci dopu-
ta mnogo više aktivnosti bez nadzora nego što
je to prihvatljivo danas. Slično je i sa zaposl-
njem: naše aktuelno zakonodavstvo koje potiče
iz 1920-ih odredilo je da 13 godina bude donja
starosna granica za poslove sa skraćenim radim
vremenom, ali sada Evropska zajednica vrši
pritisak da se ta granica pomeri na 15 ili čak 16
godina. Dakle, koncept o tome šta je dete raz-
ikuje se unutar različitih kultura, različitih druš-
venih grupa i u raznim istorijskim trenucima.
Ipak, postoji izvestan stepen konzisten-
nosti svojstvene i tradicionalnom shvatanju pra-
va roditelja i aktuelnom priznavanju mere par-
tnerstva između roditelja i države: deca su
percipirana kao ranjiva kategorija kojoj je pot-
ebna zaštita. Koje god da se postave granice
detinjstva, deca su kao grupa ljudi ranjivija od
odraslih i stoga su potrebne specijalne mere za-
tite i unapređivanja njihovih potreba. No, ono
što suštinski nedostaje u svim debatama je neko
istinsko priznanje da deca imaju i prava, a ne
samo potrebe.
Želela bih da započnem ispitivanjem
implikacija zaštitničkog modela odnosa odraslih
prema deci, pri čemu ću obrazložiti da je važno
razviti analizu o pravima unutar koje bi se
stvorio neophodan okvir za promene radi uma-
njivanja štetnih posledica ranjivosti.
Deca su ranjiva. Šta to znači? Htela bih da
pokažem da je njihova ranjivost dvostruka.
Sama činjenica njihove fizičke slabosti,
nezrelosti, nedostatka znanja i iskustva, čini
decu zavisnom od odraslih iz njihove okoline.
Kad su u pitanju veoma mala deca, njihov
opstanak zavisi od kvaliteta nege i posvećenosti
koje im pružaju odrasli koji za njih snose odgo-
vornost. Njima je potreban krov nad glavom,
hrana, obrazovanje, zdravstvena nega, ljubav i
zaštita, a njihov opstanak zavisi od dobre volje i
sposobnosti odraslih da zadovolje njihove
potrebe. Stepen ranjivosti se svakako ubrzano
smanjuje kako postaju starija i sposobnija da
preuzmu odgovornost na sebe.
STRUKTURALNA RANJIVOST
Deca su, uz to, ranjiva i usled potpunog
nedostatka političke i ekonomske moći i građa-
nskih prava u našem društvu. Ovaj aspekt deti-
njstva potiče od istorijskih stavova i pretpos-
tavki o prirodi detinjstva. To je društveni i poli-
tički konstrukt, a ne inherentna ili neminovna
posledica samog detinjstva. Deca, po pravilu,
nemaju pristup novcu, nemaju pravo glasa,
nemaju pravo da izraze svoje mišljenje ili da
budu shvaćena ozbiljno, nemaju pristup su-
dovima, nemaju prava - osim u okviru Zakona o
deci - da dovedu u pitanje odluke donesene u
njihovo ime, nemaju prava da odlučuju o svom
obrazovanju, u okviru porodice nemaju zakon-
sko pravo na telesni integritet - roditelji mogu
slobodno da ih udare ako je to u okvirima
„razumnog kažnjavanja" - i uopšte nemaju ni-
kakvo formalno pravo glasa u društvu.
Odnos između inherentne i strukturalne
ranjivosti očigledno je izrazito determinisan ku-
lturnim uverenjima. Želim da pokažem da post-
oji sklonost ka suviše snažnom oslanjanju na
pretpostavke o dečjoj biološkoj i psihološkoj ra-
njivosti pri razradi našeg zakona, politike i pra-
kse, a nedovoljno usredsređivanja na to u kojoj
meri nedostatak građanskog statusa doprinosi
ranjivosti.
Koristiće nam da razmotrimo položaj
žena kao analogiju. Žene i deca su tradicionalno
svrstavani zajedno u slabe i ranjive pripadnike
našeg društva. Žene su percipirane kao da im je
potrebna muška zaštita u liku oca ili muža, i
zbog nedostatka fizičke snage i zbog toga što su
intelektualno i emocionalno nesposobne da u
potpunosti preuzmu odgovornost za sebe. Ovak-
vo shvatanje služilo je dugo vremena za oprav-
davanje očuvanja društvenog položaja žena kao
svojine muškaraca.
Drugim recima, njihova pretpostavljena
inherentna ranjivost bila je izgovor da se
izbegne bavljenje njihovom strukturalnom ranji-
vošću. Kada je otpočela borba za otklanjanje tih
strukturalnih činilaca - za dobijanje prava glasa,
prava na sopstvenu imovinu, prava na starate-
ljstvo nad decom, prava na odbijanje seksa u
braku, prava na telesni integritet i prava na
nenapadanje, prava na jednaku platu, prava na
nediskriminaciju, prava na privatnost - počelo je
da bledi shvatanje žena po kojem im je suštinski
potrebna nečija zaštita. Pred ženama je dug put
pre nego što postignu potpunu ravnopravnost sa
muškarcima, ali su se naši stavovi u pogledu
građanskih prava žena, na osnovu principa
jednakosti, izrazito promenili u toku proteklih
sto godina.
Da bismo unapredili položaj dece u druš-
tvu, neophodno je da ostvarimo promene upore-
dive sa onima koje su postignute kad su u
pitanju žene. Ostvarivanje takvih krupnih pro-
mena naših temeljnih uverenja u pogledu dece
učinilo bi nužnim promene u zakonu, politici i
praksi u javnoj i privatnoj sferi. U tom konte-
kstu od ogromnog je značaja ratifikacija Kon-
vencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija.
Konvencija o pravima deteta UN, koja je
usvojena na Generalnoj skupštini UN 1989,
predstavlja prekretnicu u međunarodnom pokre-
tu za dečja prava, i to u dva smisla. Prvo, ona
obezbeđuje obuhvatan okvir za priznavanje
prava koja se odnose ne samo na dečju potrebu
za negom, zaštitom i adekvatnim obezbeđiva-
njem već takođe i na potrebu učestvovanja.
Drugo, Konvencija je obavezujuća i zahteva da
države članice aktivno donesu odluku da je
ratifikuju. Dok nije bila usvojena Konvencija o
pravima deteta, nije postojao obavezujući
međunarodni instrument koji bi obuhvatao
obaveze država prema deci.
Konvenciju je do danas ratifikovalo 156
zemalja (mart 1994). Ratifikovanjem vlada
obznanjuje svoju spremnost da postupa prema
odredbama Konvencije, i pošto je pristala da
bude njome obavezana, od nje se zahteva da
podnosi izveštaj Komitetu za prava deteta UN o
napretku u sprovođenju tih odredaba, prvo u
roku od dve godine, a zatim svakih pet godina.
Vlada Velike Britanije je ratifikovala
Konvenciju 16. decembra 1991, i sada se od nje
zahteva da svoj deci osigura zadovoljavanje
standarda koje Konvencija otelotvoruje. Vlada
je podnela izveštaj Komitetu za prava deteta UN
o postignutom napretku u januaru 1994.
Konvencija je ugovor veoma širokog
opsega i primenjuje se na svu decu mlađu od 18
godina. Principi koje sadrži mogu se razvrstati u
tri glavne kategorije - obezbeđivanje, zaštita i
učestvovanje.
Članovi o obezbeđivanju priznaju
društvena prava dece na minimalne standarde
zdravlja, obrazovanja, na socijalno osiguranje,
telesnu negu, porodični život, igru, rekreaciju,
kulturu i slobodno vreme.
Članovi o zaštiti ustanovljavaju prava
dece da budu zaštićena od diskriminacije,
fizičkog i seksualnog zlostavljanja, eksploatisa-
nja, zloupotrebe štetnih supstanci, nepravde i
konflikta. Članovi o učestvovanju tiču se
građanskih i političkih prava. Oni priznaju
prava dece na ime i identitet, da se pitaju i da se
uzmu u obzir njihova mišljenja, prava na telesni
integritet, na pristup informacijama, na slobodu
govora i mišljenja, kao i pravo da opozovu
odluke koje su donesene u njihovo ime.
Upravo bi ova treća grupa principa, ako
se u potpunosti sprovede, predstavljala značajnu
promenu time što priznaje decu kao učesnike u
društvu; ona postavlja stvarnu pretnju tradicio-
nalnim granicama između odraslih i dece.
Ovde ću razmotriti dva ključna člana
Konvencije koji na iz-vestan način razotkrivaju
inherentnu napetost između, s jedne strane,
shvatanja dece kao zavisnih od zaštite odraslih i
nesposobnih da preuzmu odgovornost za svoje
sopstveno odlučivanje, a s druge strane, kao
ljudi sa osnovnim građanskim pravima, uključu-
jući i pravo da u potpunosti učestvuju u dono-
šenju odluka koje se tiču njihovog života.
Prvi je član 12, koji nalaže:
Države ugovornice će obezbediti detetu
koje je sposobno da formira svoje sopstveno
mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog
mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s
tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna
pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću
deteta.
U tom cilju detetu će posebno biti pružena
mogućnost da bude saslušano u svim sudskim i
administrativnim postupcima koji se tiču
deteta.*
Ovaj je princip fundamentalan i za
Konvenciju i za svako priznavanje dece kao
ljudi sa pravom da budu saslušani. To samo po
sebi zvuči razumljivo i prilično bezazleno, ali
ako se shvati ozbiljno, ima temeljne implikacije.
Danas smo vrlo daleko od potpunog pridrža-
vanja ovog principa.
Zakon o deci u Engleskoj i Velsu
otelotvoruje taj princip, zahte-vajući da se dečje
želje i osećanja uzimaju u obzir pri donošenju
odluka koje ih se tiču. Nedavni slučajevi
obraćanja dece sudu radi prosuđivanja o tome
gde žive i sa kim pozitivni su primeri pri-
menjivanja ovog prava.
Interesantno je pratiti odjeke ovih
slučajeva u medijima. Zakon o deci je etiketiran
kao „Povelja derišta" koja najavljuje raspad po-
rodice. Mnogi su se osetili temeljno ugroženi
idejom da deca imaju formalna prava da budu
saslušana u sudskom sistemu. Ipak, ta prava
postoje u zakonu i danas ih deca sve više
koriste.
No, sasvim je drugačija situacija kada
razmotrimo obrazovni sistem u kojem ne postoji
nikakva obaveza da se dete sasluša ili njegovo
mišljenje shvati ozbiljno. Interesantno je
primetiti da su pre ratifikacije u našoj zemlji u
Ministarstvu za obrazovanje i nauku tvrdili da
se u potpunosti pridržavaju Konvencije te da
stoga nema potrebe za nekim merama radi
usaglašavanja. Pa ipak, ne postoji obaveza da se
sasluša mišljenje deteta pri odlučivanju o izboru
škole, i dete nema pravo da bude saslušano kada
ga izbacuju iz škole. Poslednjih meseci
poprilično je raspravljano, naročito u vezi sa
odredbama Zakona o obrazovanju iz 1993, da li
da se dalje napreduje ka sistemu subvencionisa-
nog školstva, u vezi sa polemikama oko
testiranja, povelje roditelja, roditeljskog izbora,
predloženog redukovanja stepena obrazovanja
za učitelje u obdaništu i osnovnoj školi. Ni u
jednom trenutku u toku tih rasprava nije
saslušan glas dece - o njihovom pravu na
obrazovanje, njihovom pravu da budu sasluša-
na, da učestvuju u diskusijama u vezi sa testi-
ranjem i nacionalnim nastavnim programom,
maltretiranju u školskim dvorištima i o tome
kako se upravlja školama. Malobrojne su škole
koje imaju školska veća, a još manji broj njih
funkcioniše na osnovu uzajamnog uvažavanja
učenika i nastavnika. Deca imaju pravo da se
smatraju potrošačima a ne samo produktima
obrazovanja. Vlada dosledno odbija da razmotri
ovaj problem. Oni nas, s jedne strane, uveravaju
da su ova prava obuhvaćena Zakonom o deci, a
očigledno je da nisu, a sa druge, da su takva
prava neprikladna i potencijalno opasna, a takvo
stanovište je nečuveno kršenje Konvencije na
koju ih obavezuje međunarodno pravo.
U zdravstveno zakonodavstvo nije unese-
na obaveza da se dete sasluša i da se uzme u
obzir njegovo mišljenje. Princip Gilik (Gillick)
utvrdio je pravo „kompetentnog" deteta da
donosi odluke u svoje ime u pogledu lekarskog
tretmana (Gillick v. West Norfolk & Wisbech
AHA 3 AU ER 402, 1985). Ta presuda jasno
ukazuje da se pitanje uključivanja dece u
odlučivanje o njihovoj medicinskoj nezi odnosi
na svu dovoljno razumnu decu, bez obzira na
uzrast. Međutim, ovaj je princip ozbiljno ugro-
žen presudom Apela-cionog suda u slučaju
šesnaestogodišnje anorekticne devojke (re W.A.
Minor: Consent to Treatment 1 FLR1, 1993). Ta
presuda je takođe dovela u pitanje statutarno
pravo, obuhvaćeno aktom o reformi Zakona o
porodici iz 1969, na potpuno samoopredeljenje
šesnaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka u
Engleskoj i Velsu u pogledu lečenja. Dato
objašnjenje je da pravo na pristanak ne obuh-
vata pravo odbijanja pristanka. Kada mlada
osoba želi da odbije lečenje, njegove/njene želje
mogu se odbaciti bez obzira na kompetentnost
te mlade osobe. Ova odluka ima temeljne im-
plikacije u pogledu prava svih mladih ljudi na
autonomiju i samoopredeljivanje. Naravno, u
ovom slučaju je postojala bojazan da život
mlade žene može biti doveden u opasnost, ali bi
se s tim, s obzirom na specifične okolnosti,
prikladnije izašlo na kraj da je primenjen Zakon
o mentalnom zdravlju.
U Britaniji ne postoji čak ni zahtev da se
unutar porodice uzima u obzir mišljenje deteta.
U Finskoj je, u njihov ekvivalent Zakona o deci
unesen zahtev da se roditelji moraju konsult-
ovati sa decom pri donošenju svih važnih
odluka koje se odnose na njih, što je uslovljeno
uzrastom i razumnošću deteta. Slične odredbe
postoje i u Nemačkoj, Švedskoj i Norveškoj. U
Škotskoj je Zakonodavna komisija prilikom
nedavnog savetovanja o predlozima za zakon o
porodici uočila da postoji široko rasprostranjena
podrška za neke slične odredbe kod nas.
Međutim, do danas takvog zahteva nema u
zakonu.
Dug je put pred nama u Britaniji pre nego
što budemo mogli da tvrdimo da ispunjavamo
standarde koje zahteva član 12. U Jedinici za
unapređivanje dečjih prava u poslednjih neko-
liko meseci preduzeli smo seriju konsultacija sa
mladima u pogledu njihovog utiska o tome u
kojoj se meri poštuju njihova prava na učestvo-
vanje. Mišljenje na koje nailazimo sa izuzetnom
doslednošću je da nemaju utisak da ih
uvažavaju, slušaju, niti ozbiljno shvataju. Upr-
kos zahtevima Zakona o deci, očigledno je i to
da deca o kojoj se staraju lokalni organi vlasti i
dalje imaju osećaj nemoći i otuđenja od sistema
i da se malo toga poboljšalo od kada je spro-
veden ovaj zakonski akt. Mi nemamo kulturu
slušanja dece. Ozbiljna primena ovog principa
zahtevala bi da:
• osiguramo da deca imaju pristup
odgovarajućim informacijama primerenim
njihovom uzrastu, pomoću kojih bi mogli da'
formiraju svoja uverenja. Na primer, deca u
bolničkom okruženju moraju biti obaveštena o
tome ko je odgovoran da im sa-opšti šta se
dešava, koje su implikacije lekarskog tretmana,
koje su uzgredne pojave, koje su im opcije na
raspolaganju, koje su implikacije ako se ne
podvrgnu lečenju, da li će to boleti, koliko dugo
će trajati (videti Oldersonov članak u ovoj
knjizi);
• deci pružimo stvarnu mogućnost da
izraze svoje mišljenje i ispitaju opcije koje su
im na raspolaganju. To zahteva ozbiljno
obavezivanje na poštovanje dece i njihovog
prava da učestvuju u svemu što je od značaja za
njih, bilo da se nalaze u školi, pod
starateljstvom ili u bolnici. Nužno je odvojiti
potrebno vreme da bi se obezbedilo da deca
imaju dovoljno mogućnosti da istraže probleme
sa kojima se susreću. Da bi bila efektivno
uključena, moraju se pozabaviti svojim
sumnjama, strepnjama i nedoumicama. Pri
procenjivanju kompetentnosti mlade osobe da
učestvuje u odlučivanju, važno je uzeti u obzir
mišljenje same mlade osobe o sopstvenoj
kompetentnosti. Sposobnost deteta da donosi
odluke u svoje ime zavisi od samog deteta, ali i
od toga koliko je obavešteno i koliko ga ostali
učesnici uvažavaju;
• saslušamo mišljenja dece i razmotrimo
ih sa uvažavanjem i ozbiljnošću, kao i da im
saopštimo kako će njihova mišljenja biti
razmotrena. Očigledno je da nema svrhe slušati
dečje mišljenje ukoliko nemamo nameru da ga
shvatimo ozbiljno. Neophodno je biti jasan u
pogledu toga u koje se aspekte dečje nege, ili
obrazovanja, ili zdravstva, ili igre, on/ona može
uključiti. Da bismo dopustili deci da učestvuju u
donošenju odluka koje ih se tiču, odrasli moraju
biti spremni da ih saslušaju i uvažavaju i da
govore u saradnji sa njima a ne kao njihovi
zastupnici;
• obavestimo decu o ishodu svake odluke
i, ako je ta odluka suprotna njihovim željama,
obezbedimo da se u potpunosti objasne razlozi
takvog ishoda;
• obezbedimo deci koja koriste javne
službe delotvorne, pristupačne i prave puteve za
pritužbe, uz pristup nezavisnom zastupništvu u
situacijama kada dete smatra da se sa njim loše
postupalo, da je bilo zapostavljeno ili na bilo
koji način zlostavljano. U Lotianu (Lothian) su
se udružili upravni organi za socijalni rad,
obrazovanje i zdravstvo radi donošenja dečje
povelje (Children's Charter), koja ustanovljava
zajedničku deklaraciju principa, podržanu
pojedinostima o ovlašćenjima unutar svake od
njihovih službi. Svako dete se obaveštava o
Povelji, koja, osim toga, uvodi i nezavisnog
sudiju kojem se mogu obratiti ako misle da nisu
ispoštovani principi ili ovlašćenja.
Dakle, Konvencija nalaže da je dužnost
osoba koje imaju roditeljsku odgovornost da
uključe decu u donošenje odluka koje se tiču
njihovog života, u skladu sa njihovim uzrastom
i razumnošću. Prema tome, ona uspostavlja
model učestvovanja i, osim toga, nalaže obave-
zu delanja u najboljem interesu deteta.
Drugi ključni član koji želim da
razmotrim je član 3:
,,U svim aktivnostima koje se tiču dece,
bez obzira da li ih predu-zimaju javne ili
privatne institucije socijalnog staranja, sudovi,
administrativni organi ili zakonodavna tela,
najbolji interesi deteta biće od prvenstvenog
značaja."
Navedeni princip nedvosmisleno locira
odrasle kao one koji snose odgovornost za
dobrobit dece. Htela bih, pre svega, da ispitam
ovaj član da bih videla u kojoj je meri u
britanskom zakonu priznat kao princip kojim se
rukovodi pri odlučivanju koje se tiče deteta, a
zatim da razmotrim implikacije samog principa.
To je glavni princip u Zakonu o deci u
Engleskoj i Velsu, sa svojim zahtevom da
dobrobit dece mora biti od najvećeg značaja.
Međutim, Zakon o deci i prevashodan značaj
dobrobiti deteta pri-menjuju se samo u sudo-
vima koji razmatraju pitanja u vezi sa po-
dizanjem deteta. Nisu svi sudovi u Britaniji
podređeni tom principu. Primeri za to su tribu-
nali koji saslušavaju imigrante i njihove molbe
za dobijanje državljanstva, kao i svi tribunali
koji deluju u okviru obrazovnog sistema i koji
se bave pitanjima u vezi sa izborom škole,
specijalnim potrebama, izbacivanjem iz škole.
Prošlogodišnji slučaj majke koja je bila
uhapšena dok je iščekivala deportaciju, a njeno
troje dece - od kojih je jedno bilo beba, svi sa
britanskim državljanstvom - povereno staratelj-
ima, razotkriva surovu realnost zakonodavstva
koje ne vodi računa o dobrobiti deteta. Izvan
suda, koncept najboljih interesa deteta takođe je
primetno odsutan. U zakonu o obrazovanju ne
postoji princip najboljeg interesa. Od škola,
lokalnih vlasti ili upravnih tela ne zahteva se da
uzimaju u obzir bilo dobrobit pojedinačnog
deteta kada donose odluke u vezi sa tim dete-
tom, bilo dece kao grupe. To znači da odluke da
se izbaci dete, da se obustavi specijalna pomoć,
da se zatvori škola, da se promeni kriterijum za
prijem, da se uvede obavezno nošenje uniforme,
da se pravi razlika između učenica, da se ne
primaju deca sa specijalnim potrebama, da se
započne disciplinski postupak protiv deteta ili
da se objavljuju rang-liste dece, ne moraju biti
donete s obzirom na najbolji interes deteta ili
dece. Prvenstvo mogu preuzeti drugi razlozi,
kao što su ekonomičnost, roditeljski izbor,
ugled škole ili efikasnost.
Slično tome, principom najboljeg interesa
se ne rukovodi u oblasti zdravstvenih usluga ili
zdravstvene nege. Ne postoji niko sa nekom
statutarnom odgovornošću ko bi osiguravao
zaštitu posebnih interesa dece pri donošenju
takvih odluka, ili ko bi vodio računa da zdravlje
deteta ima prioritet u odnosu na „efikasnost" ili
„ekonomičnost".
Isto tako, ako razmotrimo pitanja urbani-
stičkog planiranja i zaštite životne sredine,
uočićemo da obziri prema deci uopšte nisu na
dnevnom redu. Kada bismo ozbiljno shvatili
dužnost navedenu u članu 3, bilo bi neophodno
da povedemo računa o implikacijama za decu
kada se predlaže izgradnja novog puta - koje bi
implikacije po njihovo zdravlje proizašle iz
zagađenja bukom i olovom, težeg pristupa igra-
lištima, smanjene mobilnosti i mogućnosti kre-
tanja unutar lokalne zajednice. Koliko se dečji
najbolji interesi uzimaju u obzir pri izgradnji
stambenih naselja koje vidimo svuda oko naših
gradova - kojima nedostaju igrališta i trotoari,
sa opasnim pešačkim prelazima i tome slično.
Treba obratiti pažnju na dve stvari. Prvo,
očigledno je da, osim Zakona o deci, koncept
dobrobiti deteta ne postoji u našem zako-
nodavstvu. Dobrobit deteta nije najvažnija stvar
u donošenju odluka širom društva. Nema
sumnje da bi mnogi stručnjaci koji rade sa
decom tvrdili, i to opravdano, da u njihovom
svakodnevnom radu taj princip zauzima centra-
lno mesto. Ipak, zbog toga što nemaju status
građana, sama deca nisu u mogućnosti da
osiguraju da se njihovi interesi poštuju, i stoga,
bez principijelnog zakonodavnog sistema koji bi
to podržao, nema garancija da će njihovi
interesi biti uzeti u obzir ili da će im na neki
način biti nadoknađena šteta.
Drugo, pogrešno je misliti da je izvrš-
avanje principa najboljih interesa inherentno
korisno za decu. Naprotiv, to može biti moćan
instrument u rukama odraslih, koji ga mogu
upotrebiti za opravdavanje nekih svojih aktiv-
nosti i za nadglasavanje želja i osećanja dece.
Izuzetno je teško svakoj odrasloj osobi da
ustanovi šta je to najbolji interes deteta. Većina
roditelja je bar nekada došla u konflikt sa
partnerom u vezi sa tim šta je najbolje za
njihovo dete - na primer, u pogledu svakodne-
vnog odlučivanja o tome kada je vre-me da ide
na spavanje, koliko da ostane napolju, o
disciplini i tako dalje. Prema tome, iako je
neophodno da odrasli, kojima se pridaje odgo-
vornost za decu ili aspekte njihovog života, pri
donošenju tih odluka vode računa o dobrobiti
dece, isto tako je nužno da postoje jasni,
eksplicitni i formalni putevi pomoću kojih bi
deci bilo omogućeno da dovedu u pitanje
izvršavanje principa dobrobiti kada smatraju da
je bio pogrešno primenjen ili da njihovo mi-
šljenje nije uzeto u obzir.
Još je važnije priznanje da deca imaju
osnovna građanska prava - pravo da budu saslu-
šana i shvaćena ozbiljno, pravo na slobodu
izražavanja, pravo na slobodu savesti, pravo na
telesni integritet. Ako se ovi principi prihvate
kao dati, oni obrazuju principijelan okvir u
odnosu na koji se može testirati koncept
najboljih interesa. Bez toga, prava deteta mogu
biti podvrgnuta ličnim predrasudama, nedostat-
ku želje da se konflikt razreši, pomanjkanju
razmatranja dečje perspektive ili, naprosto, bor-
bi za moć, u kojoj su odrasli uvek jači.
Razmotrimo odluke donesene u kontekstu
usvajanja, što nam može poslužiti kao korisna
ilustracija. U praksi se model dobrobiti koristi
za odlučivanje u pogledu trajnog smeštaja dece.
Drugačiji pristup bio bi sastavljanje skupa
principa na osnovu prava iz Konvencije UN, što
bi sačinjavalo okvir unutar kojeg bi se odluke
testirale. Na primer, svako dete ima pravo na
svoj identitet, pravo na ime, državljanstvo,
pravo da poznaje svoje roditelje i da se oni
staraju o njemu, pravo na sopstvenu kulturu,
jezik i veroispovest, pravo da ne bude odvojeno
od svojih roditelja, osim ako je to neophodno u
najboljem interesu deteta, a ako je odvojeno,
pravo da ostane sa njima u kontaktu, pravo da
učestvuje u donošenju svih odluka i da njegovo
mišljenje bude ozbiljno shvaćeno. Kada bi
socijalni radnici ispitivali okolnosti zahteva za
smeštaj nekog deteta, taj bi okvir pružao kohe-
rentnu strukturu u odnosu na koju bi se moglo
prosuđivati šta je dobrobit tog deteta. Bez toga
se mnoge odluke donose u ime neodređenog
koncepta najboljih interesa, te se ne mogu
proveriti niti kontrolisati. S druge strane, uko-
liko bi se ti principi priznali, dete bi bilo u
prilici da ospori odluke ako smatra da njego-
va/njena prava nisu bila sasvim uzeta u obzir ili
poštovana.
Poslednjih godina stručnjaci koji se bave
dečjom negom, advokati i policija u priličnoj
meri su se fokusirali na pitanja zaštite i
dobrobiti dece. Primena principa dobrobiti
kojom se ne ostvaruje pravo dece da učestvuju u
donošenju odluka koje ih se tiču, potkopava
njihovu mogućnost samoopredeljivanja. Princip
dobrobiti služi da se održi strukturalna ranjivost
umesto da teži da im pruži više mogućnosti da
preuzmu kontrolu nad svojim životima. Na
primer, zlostavljanje dece tokom više godina u
domu u Lesterširu (Kirkwood, 1993) i
Stafordširu (Lewy & Kaahan, 1991) slikovito
nam ilustruje nemoć i ranjivost dece kada se ne
poštuju ova fundamentalna građanska prava. Da
su ta strukturalna prava bila ostvarena, poten-
cijal za zlostavljanje dece koji potiče od njihove
inherentne ranjivosti bio bi znatno umanjen.
Ukoliko se u našem zakonodavstvu, politici i
praksi koja iz nje proizlazi, ne prizna da su deca
ljudi te da imaju prava koja se moraju poštovati
i podržati, njihova inherentna ranjivost nasta-
viće da se uvećava zbog toga što nemaju gra-
đanski status.
Međutim, razlozi koji idu u prilog dečjim
pravima nisu nesporni. Ove godine smo bili
svedoci izrazitog protivljenja ideji da deca
imaju prava na veći stepen učestvovanja. Argu-
mentuje se da nije prikladno davati prava deci,
već da treba da se fokusiramo da ih naučimo da
budu odgovorna. Deca su prikazana kao da
nemaju moralnost, da su van kontrole i da im
nedostaje iskustvo na koje bi se pozvala da bi
delotvorno učestvovala. Na tragu ratifikacije
Konvencije i povodom sprovođenja Zakona o
deci, poprilično se raspravljalo o ravnoteži
između prava roditelja i prava dece. Neki, na
primer, tvrde da Zakon o deci ide suviše u
pravcu promovisa-nja prava roditelja na štetu
dečjih prava. Drugi, sve glasniji lobi, tvrde da
unapređivanje dečjih prava ugrožava prava
roditelja i porodični život.
Da bismo analizirali konflikt između
roditeljskih i dečjih prava, možda bi nam
koristilo da ispitamo poreklo prava koja su u
pitanju. Prava roditelja, kako ih je definisao lord
Skarmen (Scarman) u Gilik presudi, proizlaze iz
njihove odgovornosti da unapređuju dobrobit
deteta, pri čemu ih ta odgovornost ograničava.
U članu 5 Konvencije opisuju se prava i
odgovornosti roditelja s obzirom na obezbe-
đivanje odgovarajućeg usmeravanja i savetova-
nja deteta u ostvarivanju njegovih prava na
način koji je u skladu sa razvojnim moguć-
nostima deteta. Prema tome, i Konvencija i
Gilik presuda nameću veoma jasna ograničenja
u pogledu prava roditelja. Ona postoje samo
onoliko koliko je neophodno za zaštitu, dobrobit
i unapređivanje dečjih prava. Čim dete zadobije
mogućnost da ta prava nezavisno ostvaruje,
nestaje pravo roditelja da ostvaruju svoju odgo-
vornost. Tamo gde postoji konflikt, to zapravo
nije konflikt između prava roditelja i prava
dece. To se možda može prikladnije opisati kao
konflikt između odgovornosti odraslih da zaštite
dete i dečje težnje za pravom na učestvovanje i
sa-moopredeljenje, pravo da bude saslušano i
shvaćeno ozbiljno. Drugim recima, to je kon-
flikt između, s jedne strane, dečjeg prava da
bude zaštićeno i, s druge strane, dečjeg prava na
izražavanje.
Ovakva konstrukcija nipošto ne otklanja
dileme i poteškoće svojstvene pokušaju rešava-
nja konflikta između odraslih i dece, ali
obezbeđuje valjaniji okvir unutar kojeg se taj
konflikt može razumeti. Ona takođe locira raz-
rešenje konflikta kao neophodnost iznalaženja
rešenja koje je za dete najbolje.
U poslednje vreme smo svedoci ponov-
nog bučnog započinjanja ove rasprave u pole-
mikama vezanim za pravo osobe koja čuva dete
da ga sa dopuštenjem roditelja, udari [The
Guardian, 12. februar 1994). To može da bude
dobra ilustracija pomenutog konflikta. Ako se
prihvati da su deca ljudi sa društvenim i
građanskim pravima koja se mogu porediti sa
pravima odraslih, onda bi trebalo da su im data
ista prava na telesni integritet kao i odraslima.
Drugim recima, trebalo bi da imaju pravo, koje
odrasli u našem društvu uzimaju zdravo za
gotovo, da ih niko ne dodiruje bez njihovog
pristanka, da ih ne zlostavlja ili povređuje.
Međutim, ova rasprava je, bez razlike, uobli-
čena u kontekstu prava roditelja da disciplinuju
dete na način koji oni smatraju neophodnim ili
prikladnim, a ne s obzirom na pravo deteta da
ga niko ne udara. Ovo pitanje je važno osmisliti
s obzirom na građanska prava deteta, a ne samo
s obzirom na njegovu zaštitu ili dobrobit.
Zaštita nameće dužnost odraslima da postupaju
prema deci na određeni način, ali mnogi
roditelji pravdaju primenu telesnog kažnjavanja
u ime zaštite deteta. Ako se argument oblikuje s
obzirom na dečje pravo na telesni integritet,
pitanje počinje od deteta i postaje jasna stvar
principa. Društveno i zakonsko odobrenje uda-
ranja dece je jedna od najsimboličnijih indi-
kacija njihovog niskog statusa u našem društvu,
i sve dok ne prestanemo da to odobravamo kao
opravdano kažnjavanje, nastavićemo da kršimo
Konvenciju i da održavamo ranjivost dece
prema zlostavljanju odraslih.
Kad su u pitanju deca, skloni smo da
koristimo model u kojem se polazi od pretpo-
stavke zaštite na rođenju, sa postepenim po-
makom ka samoodređivanju deteta, kako ona ili
on pokazuje sposobnost da donosi odluke po
sopstvenom pravu. Drugim recima, dete treba
da „zasluži" pravo na samoodređivanje. Postoji
i alternativni pristup, i taj je model usvojen za
odrasle u demokratskim i participativnim društ-
vima - to je da pođemo od pretpostavke samo-
određivanja i da je samo kada to očigledno nije
u najboljem interesu deteta ili kada bi to ugro-
zilo prava nekog drugog, opravdano da se
odbaci ili uskrati detetu to građansko pravo.
Ovakvim pristupom na odraslima je teret da
opravdaju intervenisanje, umesto da se dete bori
za pravo učestvovanja u donošenju odluka koje
se tiču njegovog života. Svakako, što je dete
manje, veća je potreba da se interveniše. Čak i u
tom slučaju postoji svedočanstvo o primeni ove
filozofije na male bebe; pomak od rutine
davanja obroka na četiri sata ka hranjenju koje
se ravna prema zahtevima deteta, primer je
dopuštanja detetu da odredi i kontro-liše
zadovoljavanje svojih potreba.
Odrasli ipak imaju očiglednu odgovornost
u pogledu zaštite i dobrobiti dece. U oblasti
dečje nege ta je odgovornost vezana za zahtev
da se deluje u najboljem interesu deteta. U
drugim sferama, i privatnim i javnim, ne postoji
čak ni ograničenje u pogledu postupanja ili
delovanja. Ipak, ono što treba priznati jeste da
deca imaju građanska prava koja moraju
obrazovati okvir u odnosu na koji se donose
odluke i presude. Pri tome bi trebalo da
prevlada pretpostavka kompetentnosti, a tamo
gde je ona odbačena, celokupno delovanje bi
trebalo testirati u odnosu na unapređivanje i
poštovanje tih prava.

Poglavlje 10.
Kod kuće je najbolje:
Distinkcija javno/privatno u
dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti

Dženi Harden, „There's no place like home: the public/private distinction in

children's theorizing of riskand safety"
u: Childhood, Vol. 7. No. 1, 2000: 43-59.
 UVOD
Savremeno sociološko istraživanje bavi se
rizikom kao društvenom konstrukcijom (Gidd-
ens, 1991). Dokazuje se da laičko teoretisanje o
riziku mora biti društveno situirano i kontekst-
ualizovano s obzirom na javne diskurse i socio-
ekonomske strukture koji oblikuju naše živote
(Green, 1997; Scott et al., 1998). To je na više
načina relevantno za raspravu o deci i riziku.
Prvo, javni diskursi o deci i riziku zasnivaju se
na savremenim zapadnjačkim idejama o detinj-
stvu (Jackson & Scott, 1999). Detinjstvo se
konstruiše kao doba bezazlenosti, ranjivosti i
zavisnosti (Jenks, 1996). Drugo, rasprava o rizi-
cima po decu fokusira se selektivno na određene
rizike (Roberts et al., 1995). Treće, u tim dis-
kursima su rizici sa kojima se deca suočavaju
locirani uglavnom u javnoj sferi, a ne u pri-
vatnoj sferi porodice.
Savremene kampanje organizacija za
decu nastoje da skrenu pažnju na rizike sa
kojima se deca suočavaju u pogledu nasilja u
porodici, a ipak se veći deo javnog diskursa o
deci i dalje usredsređuje na rizike locirane u
javnom životu. Osim toga, postoji tendencija
fokusiranja na posebne tipove rizika po decu.
Prilična medijska pažnja posvećena je slučajevi-
ma otmice dece, umiranja od droge među de-
com i siledžijstva, a manje interesovanja se po-
kazuje za slučajeve povređivanja dece u kući.
Tvrdi se da se to odražava na zabrinutost samih
roditelja kada je u pitanju bezbednost njihove
dece. Procenjuje se da „opasnost od nepoznatih
ljudi" predstavlja najveću bojazan za 98 odsto
roditelja, iako je u Velikoj Britaniji između
1984. i 1994. bilo ubijeno manje od šestoro
dece ispod 14 godina godišnje (Moran et al.,
1997). To se može uporediti sa otprilike 600
dece koja godišnje stradaju u nezgodama u kući
(Harker & Moore, 1996).
Primećuje se da učestvovanje dece u
javnom životu nosi određene rizike. Zato se
smatra da to učestvovanje treba da kontrolišu i
ograničavaju odrasli. Zaštita dece obuhvata
regulisanje njihovog učešća u javnom životu -
gde idu, s kim, na koliko dugo, iz kojih razloga.
U tom pogledu je zaštita dece takođe izvor
kontrolisanja dece (Valentine, 1997a). Granice
delokruga dečje autonomije koje postavljaju
roditelji i zakonodavstvo tesno su povezane sa
idejom o deci kao društvenoj grupi koja je nez-
rela, naivna, ranjiva i opasna po samu sebe
(Pilcher, 1996). Ipak, pravi se razlika s obzirom
na opaženu dečju sposobnost da savladaju rizi-
ke, a i između dece u pogledu uzrasta. Na pri-
mer, Nacionalno društvo za prevenciju okrutno-
sti prema deci (National Societyfor the Pre-
vention of Cruelty to Children, NSPCC) daje
smernice o tome u kojem se uzrastu deci mogu
dozvoliti određeni stepeni autonomije. Na pri-
mer, primećuje se da su deca sa osam godina
suviše mala da idu sama u školu [The Observer,
rubrika Life, 10. mart 1996).
U ovom članku se ispituju dečje konstru-
kcije o riziku i bezbednosti u njihovom svako-
dnevnom životu u odnosu na dihotomiju jav-
no/privatno, lako je u okviru feminističkog
istraživanja bilo poprilično rasprava u pogledu
implikacija koje distinkcija javno/privatno pred-
stavlja za žene (Gamarnikovv, 1983), manje su
poznate implikacije vezane za decu, odnosno
kako sama deca konstruišu svoj život s obzirom
na tu distinkciju.
U članku se prvo prikazuje kontekst ovog
proučavanja iz kojeg su izvučeni prikazani po-
daci. Drugo, u glavnim crtama naznačena su
ključna pitanja u raspravama vezanim za distin-
kciju javno/privatno unutar sociologije, kao i
primerenost tih pitanja za raspravljanje o deci i
riziku. Ta su pitanja, zatim, dalje istražena s
obzirom na podatke dobijene intervjuisanjem
dece. Deca su bila promišljena u svom koncep-
tualizovanju rizika u javnom životu i naprosto
nisu prihvatala zvanične diskurse o deci i riziku.
Argu-mentuje se da deca konstruišu svoja
rizična i bezbedna okruženja s obzirom na poj-
move privatnog, lokalnog i javnog. Pokazano je
da, dok je privatna sfera porodice opisana s
obzirom na bezbednost i sigurnosti, deca
izražavaju zabrinutost u pogledu svoje ranjivosti
u javnom životu. Dečji prikazi takođe definišu
posrednu sferu između privatne i javne - sferu
lokalnog, koja je identifikovana u pogledu
blizine kuće i dobrog poznavanja mesta i ljudi.
POZADINA STUDIJE

Ovaj članak se zasniva na podacima iz
istraživanja kojim je ispitivano kako deca i
roditelji izlaze na kraj sa rizicima, bezbednošću
i opasnošću. Fokus istraživanja stavljen je na
rizik i strepnju zbog rizika uopšte, kao i na
njihove posledice na svakodnevni život dece, a
posebno na seksualizaciju rizika u odnosu na
decu. U intervjuima je korišćen tematski vodič
za ispitivanje svakodnevnih bojazni i briga
dece, dečjih stavova o ograničenjima koja im
postavljaju roditelji, dečjim strategijama za
savladavanje rizika i pregovaranje o rodite-
ljskim ograničenjima. Primenjeni su i raznovr-
sni postupci u vidu zadataka, uključujući dopu-
njavanje rečenica, mrežne dijagrame i vežbe
grupisanja.
Obavljeni su individualni intervjui sa 51
detetom iz 30 porodica. Od 51 deteta, njih 34
imala su između 9 i 13 godina i u vreme inter-
vjuisanja bila su u osnovnoj školi. Da bi se
ispitala prisutnost rizika unutar domaćinstva,
intervjuisan je i stariji brat/sestra kada je to bilo
moguće: 17 dece bilo je uzrasta 12-15 godina i
u srednjoj školi u vreme intervjuisanja. U obe
starosne grupe bilo je podjednako devojčica i
dečaka.
Za uzorak su odabrane jedna škola u
urbanom području i četiri škole u ruralnim pod-
ručjima u Škotskoj da bi se istražila prostorna
distribucija rizika između urbanih i ruralnih
lokacija (Valentine, 1997b). Korišćenje škola za
pravljenje uzorka omogućilo je istraživačima da
intervjuisu decu koja su potencijalno bila među-
sobno povezana i delila zajednička lokalna
iskustva. Deca iz ovog istraživanja potiču pre-
težno iz više radničke klase i niže srednje klase i
sva su, osim dvoje dece, belci, što odražava
etnički sastav proučavanih područja.
Iako se uočava da deca ne predstavljaju
homogenu društvenu grupu i da njihova iskus-
tva i stavovi variraju, centar interesovanja ovog
članka nije izvođenje sistematskog poređenja
zasnovanog na strukturalnim razlikama. Umesto
toga, pažnja je usmerena na to da se istaknu
značajne tačke koje razlikuju decu na osnovu
uzrasta, roda i mesta boravka.
DISTINKCIJA JAVNO/PRIVATNO
I RIZIK
Razlikovanje između javnog i privatnog
primenjivali su sociolozi na više različitih nači-
na i više različitih konteksta. Povlačene su dis-
tinkcije između javnog i privatnog u pogledu:
državne administracije/tržišne ekonomije; ko-
lektivnih/individualnih interesa; porodične/tr-
žišne ekonomije. Kao što primećuje Vajntraub
(Weintraub), „distinkcija javno/privatno... nije
jedinstvena već protejska (poprima različite
oblike, poput grčkog boga Proteja). Sastoji se ne
samo od jednog para suprotnosti već od slože-
nog skupa suprotnosti, koje se ne mogu svesti
jedna na drugu, kao što nisu ni sasvim nes-
rodne" (Weintraub, 1995, 284). Pored toga, na-
čin upotrebe tih pojmova može da varira. Rib-
ens Mekarti i Edvards (Ribbens McCarthv &
Edwards, 1999) ukazuju na različite upotrebe, s
jedne strane identifikovanja javnog i privatnog
sa posebnim fizičkim prostorima, a s druge,
njihove identifikacije sa određenim društvenim
praksama i iskustvima. Kao što primećuje Sle-
jter (Slater, 1998), „javno i privatno se posma-
traju kao različite oblasti iskustva i vrednosti, u
prostornom i vremenskom smislu, koje su odvo-
jene i oličene različitim vrstama ljudi i uloga
(Slater, 1998, 144).
U pitanje se dovodi i stepen u kojem se
oštro razlikuje javno i privatno. Novi vidovi za-
poslenja, na primer, slobodne profesije, zama-
glile su razliku između javne sfere radnog mesta
i privatne sfere kuće (Slater, 1998). Bek (Beck)
primećuje:
„Privatna sfera nije ono što izgleda da
jeste: sfera koja je odvojena od okruženja. Ona
je spoljna strana odnosa i odluka, okrenuta
unutra i učinjena privatnom, koje se donose
negde drugde, u televizijskim stanicama, u
obrazovnom sistemu, u firmama, na tržištu rada,
u sistemu saobraćaja itd., uz veliku dozu neoba-
ziranja na privatno-biografske posledice" (Beck,
2001). Tvrdi se da postoji jedna posredna sfera
između javne i privatne. Ribens Mekarti i Ed-
vards (1999) ukazuju na „druženje" kao sferu
potpore između države i pojedinca dajući pri-
mer prijateljstva. Slično tome, Hanter (Hunter,
1995) uverava da između javne i privatne sfere
postoji „malograđanski društveni poredak", koji
se odnosi na komunalno i lokalno.
Distinkcija javno/privatno suštinska je za
teoretisanje o riziku, s obzirom na fizičke pros-
tore kao i načine doživljavanja. Pre svega, Gof-
man (Goffman, 1971, 385) ukazuje na sve veću
ranjivost koja se dovodi u vezu sa javnim živo-
tom. Gofman je razvio koncept Umwelt (okru-
ženje, sredina, okolina) radi ukazivanja na
„sferu oko individue unutar koje se nalaze
potencijalni izvori uzbune" (Goffman, 1971,
297). Gofman konceptualizuje Umwelt prevas-
hodno u prostornom smislu. Zaista, on ukazuje
na „kritično rastojanje" oko individue u kojem
se može osetiti poziv na uzbunu (Goffman,
1971:299). On primećuje strukture Umwelta,
aspekte našeg svakodnevnog života koji mogu
izazvati uzbunu - uređen okvir koji se odnosi na
sigurnost povezanu sa unutrašnjim, ograđenim
prostorima; skrovite putanje i tačke pristupa
koje se tiču prostornih tačaka ranjivosti i dru-
štvena mreža koja se tiče naše brige za druge
ljude u javnim prostorima (Goffman, 1971, 335-
337).
Drugo, raspravljanje o riziku i strepnji zb-
og rizika usredsređeno je na individualnost i ko-
lektivnost. Gidens (Giddens) obrazlaže da, iako
javne rasprave mogu oblikovati strepnje zbog
rizika, mi se sa tom neizvesnošću hvatamo u
koštac kao individue, pri čemu središnje mesto
zauzima individualno promišljeno praćenje
rizika.
„Stvar je u tome... ne da je svakodnevni
život inherentno rizičniji nego što je to bio u
prethodnim epohama. Pre je u pitanju to da je, u
uslovima modernosti, za nestručne aktere, kao i
za eksperte u određenim oblastima, razmišljanje
s obzirom na rizik i procenjivanje rizika manje-
više stalno prisutan zadatak, delimično nepro-
cenljive prirode" (Giddens, 1991: 123-124).
Uprkos tome, kritikuje se značaj koji je se
pridaje individualnom promišljanju pri razume-
vanju rizika i strepnji zbog rizika. Furlong i
Kartmel (Furlong & Cartmel) uveravaju da je
individualizacija, iako istovremeno i realna i
retorička odlika kasne modernosti, obuzdana
protivdejstvenim pritiscima na standardizaciju i
individualno odlučivanje odigrava se unutar
konteksta „društva koje karakteri-še međusobna
zavisnost" (Furlong & Cartmel, 1997, 113).
Pored toga, može se dovesti u pitanje, u odnosu
na decu, da li se svi pojedinci smatraju podjed-
nako promišljenim. Javne debate o riziku retko
kada obuhvataju mišljenja same dece. Umesto
toga, rizike po decu definišu i njima upravljaju
odrasli u ime dece. Izgleda da se deci uskraćuju
elementi izbora, odgovornosti i promišljanja
koji se pripisuju odraslima u pogledu rizika.
RAZUMEVAIMJE DEČJEG
TEORETISAIMJA O RIZIKU I
BEZBEDIMOSTI
Podaci iz ovog istraživanja pokazuju da
su dečji Umwelten kompleksni i uslovljeni
mnogim različitim, ali međusobno povezanim
činiocima, koji obuhvataju prostor, vreme, ljude
i ponašanje. Zajednička nit koja povezuje te
različite strukture je eksternalizacija rizika i
dovođenje u vezu javnog života, dece i rizika. U
odeljcima koji slede dalje su istraženi načini na
koje deca definišu određene prostore i svoj
doživljaj tih prostora s obzirom na rizik i
bezbednost. Pri tome ćemo se takođe pozabaviti
time u kojoj se meri deca upuštaju u promiš-
ljeno praćenje rizika.
DOM KAO SIGURNA LUKA
Idealizovanje privatne sfere porodice cen-
tralno je obeležje modernosti (Slater, 1998).
Ključni element toga idealizovanja je segre-
gacija dece i detinjstva u privatnu sferu: poro-
dica se smatra mestom prikladnim za podizanje
dece, čime se olakšava njihova zaštita, fizička i
moralna, od spoljašnjeg sveta. To se odražava
na dečje konstruisanje rizika i bezbednosti. Hud
i saradnici (Hood et al., 1996) ispitivali su
pregovore između dece i roditelja u vezi sa pita-
njima rizika i bezbednosti u kući. Uvideli su da
i deca i roditelji imaju sklonost ka eksternalizo-
vanju rizika, odnosno rizik je lociran kao da se
nalazi van kuće. U našem istraživanju veoma
mali broj intervjuisane dece spomenuo je rizik u
kući. Zaista, mnogi su označili svoju porodicu i
kuću kao bezbedne. Na primer, u vežbi dopu-
njavanja rečenice jedna devojčica je napisala:
„Osećam se bezbedno kada uveče sedim u kući
pored vatre sa svojom porodicom" (Džil, 10); to
je slika koja prikazuje osećanja vezana za sigur-
nost koju, kako se misli, porodica reprezentuje.
Privatni fizički prostor kuće je važan ele-
ment da se kuća dovede u vezu sa bezbednošću.
Gofman obrazlaže da „zidovi, plafon i pod služe
za postavljanje spoljašnjih granica okruženja, uz
pretpostavku da su te barijere dovoljno čvrste da
drže podalje stvari koje su potencijalni izvor
uzbune. One uspostavljaju 'unutrašnjost' i 'spo-
ljašnjost'" (Goffman, 1971, 334). Dakle, fizički
prostor kuće omogućava kontrolu nad svima
koji tu stanuju i koji stupaju u taj prostor.
Ta kontrola, međutim, može biti istisnuta
kroz izvesne „tačke pristupa" (Goffman, 1971,
336). lako su deca bila sklona da opisuju kuću
kao bezbednu, ona su takođe pokazala zabri-
nutost da bi ta bezbednost mogla biti narušena.
– Ja i Karolina smo svake subote ujutro
pretrčavale u pižamama da gledamo TV. Mrzelo
nas je da se oblačimo, a mama bi samo trknula
do prodavnice iza ćoška. Osećale bismo se tako
nesigurno. Ne otvaramo vrata, samo sedimo
tako i svaki put kad čujemo da se nešto poma-
kne na šljunku, recimo ptica ili tako nešto, od-
mah uh, oh! (Kristina, 12).
Prema dečjim prikazima, izgleda da je
često taj doživljaj nesigurnosti najsnažniji noću,
što je opisao jedan dečak:
„Pa, iz nekih razloga plašim se samo noću
i tada mi se uvek čini da neko može provaliti po
noći i, kao, ubiti me ili šta god. Tek ti, kao,
rasturiti kuću ili tako nešto" (Vil, 11).
Bezbednost i sigurnost, koje su deca
vezivala za boravak u kući, odražava njihovo
uverenje da su ljudi unutar kuće poznati –poro-
dica i prijatelji - te da su bezbedni. Jedan dečak
je objasnio da se oseća bezbedno u svojoj kući
zato što „tu nema nikog neobičnog" (Oven, 10).
Mada se argumentuje da često pokušavamo da
„pobegnemo" od rutine, poznatih i očekivanih
staza našeg svakodnevnog života (Cohen &
Tavlor, 1992), poznato i blisko se takođe
dovode u vezu sa bezbednošću. U privatnoj sfe-
ri porodice deca znaju sve ljude koji ih okružuju
i kako se oni ponašaju, a poznaju i mesto, bilo
svoju kuću bilo kuću svojih drugova. Međutim,
kako tvrdi Čil (Cheal, 1991), baš ta privatnost i
zatvoreni prostor kuće i porodice koje ova deca
povezuju sa sigurnošću može služiti prikrivanju
porodičnog nasilja (Cheal, 1991, 82). lako se
stvarnost porodičnog života mnoge dece veoma
razlikuje od slike koja je ovde prikazana, deca u
našem istraživanju su konstruisala svoje pejzaže
rizika oko sopstvenog doživljaja sigurnosti. Ako
je njihov dom i bio rizičan i nesiguran, oni su
izabrali da to ne obelodane u intervjuima.
Iako bi stvarni fizički prostor kuće mogao
biti narušen sferom javnog, možda je najoči-
gledniji način na koji spoljašnji svet prodire u
sferu privatnog putem medija, naročito tele-
vizije. Već poprilično dugo traje akademska i
javna rasprava u vezi sa učinkom koji gledanje
„neprikladnog" sadržaja na televiziji može imati
na decu (Buckingham, 1994). Taj diskurs o rizi-
ku pojavljuje se u dečjim prikazima. Gledanje
programa koji sadrže nasilje opisano je kao opa-
sno za razvoj dece. Jedan dečak je primetio da
takvi programi „mogu kod dece izazvati noćne
more i mogu takođe uticati na njihov razvoj
tako da postanu prilično opasni kada porastu"
(Luis, 10).
Deca su pravila razliku između različitih
uzrasta s obzirom na sposobnost dece da podne-
su psovanje ili nasilje na televiziji, a da to na
njih ne utiče (Kellev et al., 1999):
- Pa sa 12 se ne uplašiš tako lako. A sa 9 i
10 imaš, kao, noćne more mesecima ako vidiš
nešto kao da nekoga ubijaju ili da čudovišta
izlaze iz nečije glave. Ja sam u fazonu 'o ne'.
Posle toga ne možeš da spavaš (Karolina, 10).
Starija deca su često sebe stavljala nasu-
prot svog mlađeg brata/sestre:
- Ali film nije stvaran, on je kobajagi.
Sada kad sam starija, znam šta je stvarno, a šta
baš i nije, pa zapravo i nije tako strašno. Alj
Džil misli da je sve što je na TV-u... ona misli,
o, to svi rade, i zato je u fazonu, zašto ne bih
mogla i ja? (Dženet, 15).
Ipak, dečji prikazi nisu naprosto reprodu-
kovali razvojnu teoriju svojstvenu ovom diskur-
su. Umesto toga, deca su konstruisala sopstvene
diskurse o riziku na osnovu svojih ličnih oso-
bina. Deca su u više slučajeva ukazivala na
takve karakteristike, kao što su razumnost, zre-
lost ili odgovornost, kao na ključni činilac u
njihovom procenjivanju rizika. Kao rezultat
toga, često su pravljene distinkcije između ono-
ga što se smatra rizičnim za decu uopšte i onoga
što dete smatra da je rizično za njega/nju lično:
„Ne bih to uradila zato što sam prilično, suviše
sam pametna da bih to uradila, da odem i
uzmem drogu zato što to neko na TV-u radi.
Pretpostavljam da neki ljudi to urade" (Džil,
10).
Pri rasuđivanju o tome šta je prikladno da
gledaju, deca su takođe pravila razliku između
nasilnog i seksualnog sadržaja. Mnogi od njih
su istakli da su psovanje i nasilje deo njihovog
svakodnevnog života, ali ne i seks. Jednog
dečaka smo pitali šta je, po njegovom mišljenju,
lošije za decu da gledaju:
- Može da bude strašno da ima ružnih
reci, ali ne bih mogao da gledam ništa sa puno
seksa i golotinje. To je, kao, malo previše. Pa,
mislim, šta je zabavno u tome da se gledaju dve
osobe kako se svlače i vode ljubav? Pre bih
gledao 5 minuta horora nego sat vremena toga
(Tim, 13).
Deca su definisala opasnost od televizije s
obzirom na ono što je relevantno za njihov
život. Pravila su razliku između sebe i druge
dece u pogledu godina i karaktera, i razlikovala
su različite vidove rizika s obzirom na sopstve-
na iskustva.
Pretresanje cfečjih stavova o opasnosti od
televizije ilustruje način na koji se sfera javnog
može nametnuti privatnoj sferi porodice. Kao
što primećuju Hud i saradnici, „granice privat-
nog i javnog se tako prelaze ka unutra; spoljaš-
nje opasnosti dospevaju u kuću i treba ih kon-
trolisati, savladati i, sve u svemu, stupiti u in-
terakciju sa njima" (Hood et al., 1996, 106).
Uprkos ovom prepoznavanju javnih rizika u pri-
vatnoj sferi, dečji izveštaji pokazuju da ona pri-
vatnu sferu porodice pretežno dovode u vezu sa
sigurnošću. Pored toga što su locirani u javnoj
sferi, smatra se da rizici postoje „spolja", nasu-
prot „unutrašnjosti" kuće.
IZMEĐU JAVNE I PRIVATNE:
LOKALNA SFERA
Za razliku od kuće, deca su često odre-
đivala javni prostor s obzirom na rizik. Ipak,
deca su pravila razliku između susedstva i pro-
stora izvan granica njihove ulice/sela/mreže
kuća drugova. Na taj način deca su označila
posrednu, „lokalnu" sferu između javne j priv-
atne. Upravo u toj sferi su deca svih uzrasta pro-
vodila najveći deo svog vremena i, kao rezultat
toga, ta mesta i ti ljudi su im postali poznati i
bliski.
Lokalno se delimicno odnosilo na podru-
čje u neposrednoj blizini kuće: „Jer ovo je stvar-
no malo mesto pa gde god da pođem... ne mo-
ram da se puno udaljavam da bih videia svoje
drugove" (Šeril, 9). Dečje konstruisanje rizika i
bezbednosti je, u izvesnom pogledu, zavisilo od
udaljenosti od kuće:
- Jer, što si dalje, sve je, kao, više stvari
koje ti se mogu desiti, kao, na putu... Ali ako si
u kraju, tu negde u bloku i neko te povredi,
možeš prosto da odeš do svoje kuće. Ali ako si
negde daleko, tu ne bi znao mnogo ljudi (Nil,
13).
Ali, lokalno se odnosi i na ljude koji žive
u toj posrednoj sferi. Hanter (Hunter, 1995:
216) opisuje posrednu sferu između javne i
privatne kao kvalitativno različitu od javnog
uređenja. To nije svet nepoznatih građana. Ovo
se može videti iz komentara jedne devojčice u
vezi sa brigom njene majke za njenu bezbe-
dnost: „Pa, ona se ne brine mnogo jer zna da
mogu nekako da se staram o sebi u ovom kraju
jer znam puno ljudi naokolo" (Pem, 10). To je
bilo najuočljivije kod dece iz ruralnih područja,
jer se selo u izvesnom smislu doživljava kao
proširena porodica ili zajednica ljudi koji paze
jedni na druge: „Pa to je, kao, nikad ne znaš šta
se dešava dole u gradu i tako to. A na selu, kao,
svi te nekako drže na oku, ali ne i u gradu"
(Stiv, 11). Međutim, jedna devojčica je opisala
kako takvo motrenje može biti i ograničavajuće:
- Naročito pošto radim u prodavnici, a
moja mama radi u selu, i svi znaju ko sam. Tako
ako me neko vidi da idem ulicom sa nekim ko
puši, do moje mame će doći informacija da ja
pušim. iako ne pušim (Seli, 15).
Ipak, lokalna sfera se ne povezuje sa istim
stepenom bezbednosti kao privatna sfera kuće.
Uvekje bilo nekih lokalnih područja koja su
deca opisivala kao rizična: „Pa pruga nije tako
sigurna kao park jer nekad neki čudni ljudi idu
tamo" (Liam, 10). Osim toga, lokalna sfera nije
fizički ograničena na isti način i otuda je
izloženija opasnostima iz javne sfere. Bezbed-
nost koja se dovodi u vezu sa lokalnim obla-
stima, kao što su parkovi, prema tome je nesi-
gurna za decu. Određeni incidenti mogu prome-
niti dečji doživljaj lokalnog područja. To je
očigledno iz priče koju nam je ispričalo ne-
koliko dece iz jednog kraja, o čoveku za kojeg
se govorilo da je uznemiravao decu u lokalnom
parku:
- U Grin park moraš da ideš sa nekim
odraslim... Jer je tamo jednog dečka iz moje
škole neko podigao i spustio mu pantalone Tako
mi sada nije dozvoljeno da tamo idem bez
nekog odraslon dok ga ne uhvate (Džim, 9).
Uz to, mlađa deca su prikazivala da
bezbednost tog parka zavisi od doba dana. Dok
je preko dana igralište puno dece, uveče tu
dolaze tinejdžeri: „Jer, kao, svi tinejdžeri i
takvi, svi oni idu tamo da piju i da se drogiraju,
i tako to" (Stiv, 11). To je, iz dečje perspektive,
promenilo prirodu tog okruženja - od bezbedne
do rizične.
Dečji pejzaži rizika iskonstruisali su
lokalnu sferu na osnovu blizine kuće, pozna-
vanja i bliskosti sa okolinom i ljudima, u okviru
koje su imali osećaj relativne bezbednosti. To je
veoma odudaralo od njihovih stavova u odnosu
na javnu sferu.
DECA I RIZIK U JAVNOJ SFERI
Predstave detinjstva kao doba ranjivosti,
zavisnosti i nesposobnosti uticale su na obliko-
vanje identiteta dece u javnom životu. Deca su
opisivala osećaj nezaštićenosti u javnom životu
u vezi sa njihovom zabrinutošću u pogledu
nepoznatih prostora i ljudi.
Mnoga deca su opisala svoja strahovanja
vezana za mogućnost da se izgube. To je bilo
najočiglednije kada su mlađa deca govorila o
mogućnosti da po prvi put odu u centar grada sa
društvom. Često su prikazivala tržni centar
zatvorenog tipa van grada kao jedan korak ka
tom cilju, lako se moglo očekivati da će gradska
deca, s obzirom na to da su navikla na život u
gradu, pokazati više samopouzdanja u vezi sa
tim pitanjem, ona su zapravo izrazila istu zabri-
nutost kao i seoska deca. Prema tome, izgleda
da su iskustva dece bila čvrsto situirana u pri-
vatnim i lokalnim sferama i da je izlaženje iz
njih bilo istovremeno i izazovno i zastrašujuće.
Starija deca, koja su imala više pristupa
javnom životu, diskutovala su o načinima na
koje su procenjivala javni prostor s obzirom na
rizik i bezbednost. Jedan dečak je opisao kako
je on određivao da je neko područje rizično:
„Svuda izlomljeno staklo, to ti uglavnom da
neku sliku o tom mestu, pretpostavljam i zidovi
skroz išarani sprejom" (Piter, 13). Fizička svoj-
stva, često dovođena u vezu sa rizičnim pros-
torima, bila su zasnivana na klasnim razlikama.
Na primer, postojala je tendencija da se
vizuelne predstave rizičnog okruženja dovode u
vezu sa određenim izgledom stambenog naselja:
- Pogledaš niz ulicu i shvatiš da možda
ipak ne želiš da ideš tamo, i to samo na osnovu
toga kako izgleda, recimo stambeni blok, pa
pomisliš kako izgleda pomalo grubo. Zato ja ne
idem na takva mesta, jer ako mene pitate, tako
sam tražiš nevolju (Pol, 14).
Najnaglašenije je bilo dečje ispoljavanje
zabrinutosti vezano za ljude iz njihove blizine u
javnom životu. Javni prostor sačinjavaju tela
unutar njega (Sennett, 1994, 370); u dečjim
prikazima izgleda da je javni život opasan zbog
ljudi, tela unutar njega. Mi egzistiramo u društ-
venom svetu često okruženi drugim ljudima. Da
bismo funkcionisali, moramo verovati da ti ljudi
ne nameravaju da nam naškode (Goffman,
1971, 384). Pa ipak, poverenje se često prika-
zuje kao opasna osobina kod dece zato što se
ona smatraju inherentno ranjivom grupom (Ja-
ckson & Scott, 1999). Zaista, s obzirom na to da
se naglasak u obrazovanju dece o bezbednosti
stavlja na nepoznate ljude, nije čudno da su
deca bila obazriva u odnosu na druge ljude u
javnom prostoru. Jedan dečak je ispričao šta ga
plaši: „Drugi ljudi i sve što ne poznajem... kada
hodam ulicom i neko me tek tako pogleda i ja
pomislim 'zašto li me gleda?' i sve tako" (Dru,
10).
Uprkos tome što su često bila okružena
drugima, deca su često ukazivala da je prisustvo
poznatih ljudi jedan vid zaštite i osnovni način
savladavanja rizika. Jedna devojčica je, disku-
tujući o opasnosti od seksualnog napada, pri-
metila:
- U stvari, skoro sva deca kojima se to do-
godilo, oni su bili uvek, kao, sami, ili ih je bilo
tek nekolicina. Mislim, kad idemo u diskoteku
idemo u velikoj grupi i ne izlažemo se opasnosti
tako što idemo po dvoje ili troje (Keri, 13).
Valentajn (Valentine, 1997a) uočila je da
naročito devojčice stiču osećaj samopouzdanja i
zaštićenosti kada imaju podršku drugova. Me-
đutim, u istraživanju smo otkrili da su i dečaci i
devojčice primetili da postoji rizik „kad si sam"
u javnom prostoru. Razlozi njihove zabrinutosti
su varirali - dok je za dečake podrška drugova
bila potrebna u slučaju tuče, devojčice su je
smatrale zaštitom od seksualnih napada.
Deca se uče kome da veruju, a kome ne,
naročito putem vaspitanja o „opasnosti od nepo-
znatih". To vaspitanje je analizirano kao deo
ovog istraživanja i uočeno je da ono ima
tendenciju pojačavanja dihotomije javno/priva-
tno u odnosu na rizik - nepoznati su oni koji se
muvaju po parkovima, voze duž ulica u kojima
se igraju deca, vrebaju iza školskih kapija. Ne-
poznati ljudi se, po definiciji, nalaze u javnim, a
ne u privatnim prostorima. Zaista, veliki broj
dece je izrazio zabrinutost da ih mogu „odvesti"
nepoznate osobe jer su deca:
„Pa verovatno će nepoznata osoba pre
pokupiti dete nego nekog odraslog zato što...
neko odrastao neće naići i pokupiti drugog
odraslog i reći mu 'hej, ti ideš sa mnom'"
(Rebeka, 11). Takvim vidom obrazovanja o
bezbednosti deca stiču standardi-zovana znanja
pomoću kojih se mogu snaći u javnom životu,
lako su deca ponavljala zvanični diskurs o nepo-
znatima u svojim prikazima, na primer, „ne
razgovaraj sa nepoznatima", u intervjuima je
bilo očigledno da su mnogi od njih taj diskurs
protumačili na svoj način. Veliki broj dece je
prikazao sopstvenu procenu određenih situacija
u koje su bili upleteni „nepoznati". Oni su bili
svesni da se naziv „nepoznati" odnosi skoro na
svakoga u javnom životu, i stoga je pravilo „ne
razgovaraj sa nepoznatima" doživljeno kao
problematično u interakcijskom smislu:
- Recimo, ljudi u radnji, oni su nepoznati,
a možda treba da ih nešto pitaš. I ti si isto tako
nepoznat drugim ljudima i može se desiti da
upitaš nekoga da ti pokaže put i da taj neko
pomisli to isto za tebe (Amanda, 11).
- Ako vidim da je neko u nevolji, recimo
da je ispao iz invalidskih kolica... tada bih zast-
ao i pomogao mu. Ali ne bih stao da pomognem
čoveku koji pokušava da napumpa gumu ili
nekome ko pere kola (Piter, 13).
Mada decu uče da ne veruju nepoznatim
osobama, takođe ih uče da postoje „bezbedni
nepoznati", te da su opasnosti neizve-sne. Dečji
prikazi pokazuju da su ona bez sumnje donosila
svoj sud o nepoznatima na osnovu kriterijuma u
koje spadaju njihov izgled; njihov rod; njihovo
držanje i ponašanje; vrsta pitanja koja postav-
ljaju i njihova relativna ranjivost.
Pored toga, iz intervjua je očigledno da su
deca, iako su mnoga izrazila zabrinutost u pog-
ledu „nepoznatih", često izveštavala da su upra-
vo starija deca ili tinejdžeri, a ne odrasli nepo-
znati ljudi, izvor rizika:
- Odrasli su pametniji. Tinejdžeri samo
idu naokolo sa noževima i drogama i uništavaju
stvari (Karolina, 10).
- Mladi, znaš, oni petnaestogodišnjaci koji
te stalno nešto uznemiravaju, mislim da su oni
tip ljudi koji bi trebalo da te zabrinjava... kad
bih video dva, recimo petnaestogodišnjaka ili
šesnaestogodišnjaka koji, znaš, idu ulicom, više
bih se zabrinuo nego zbog dva četrdesetpeto-
godišnjaka (Deren, 15).
Deca svih uzrasta su govorila o tinej-
džerima po parkovima koji se drogiraju, previše
piju i muvaju se naokolo. Možda je veća vero-
vatnoća da će tinejdžeri, a ne mlađa deca,
dovesti u pitanje monopol odraslih na koriš-
ćenje javnog prostora (Percy-Smith, 1998), i
deca su njihovo prisustvo doživljavala pretećim.
Jedna devojčica je opisala kako se osećala u
autobusu u prisustvu tinejdžera:
-Ja i Rebeka smo, kao, sedele na istom se-
dištu i samo smo tako sedele jer su oni, oni su,
kao, svi bili pijani pozadi i pevali su i sve tako, i
to je bilo stvarno stravično. Plašile smo se da
progovorimo ili bilo šta drugo (Rozmari, 10).
Starija deca, sami tinejdžeri, imali su
pomešana osećanja o ovom pitanju, lako su i
oni, kao i mlađa deca, izražavali zabrinutost u
vezi sa svojim vršnjacima, oni su takođe disku-
tovali o svojim iskustvima tinejdžera, o tome da
ih drugi vide kao izvor pretnje:
- Ja mislim da sam ja prilično bezopasna
osoba, samo odajem takav utisak, znate, veliki, i
još tinejdžer. To je samo, to je stvar stereotipa,
ljudi me samo vide i kažu: o, on je opasan, on je
tinejdžer i spreman je na sve (Deren, 15).
Dečje opisivanje njihove ranjivosti i
nedostatka poverenja prema nepoznatima, što je
posledica toga - i prema odraslima i prema deci
- odnosilo se na njihove percepcije i doživljaje
sopstvenog tela u javnom prostoru. Javni pros-
tor je osmišljen prevashodno za odrasle, zbog
čega fizička veličina dece otežava njihovo uče-
stvovanje u javnom životu. To, opet, pojačava
osećaj da je javni prostor - prostor odraslih.
Zaista, veliki broj mlađe dece opisao je sebe ka-
ko su u opasnosti u javnim prostorima zbog
svoje fizičke veličine:
- Jer kao odrasli, ako je pored tebe neko
od odraslih, jer oni imaju više šansi kada se
potuku sa nekim jer su veliki. Dok god si sa oko
sedam svojih drugova, to ti dođe na isto kao
neko odrastao (Tom, 12).
Neka deca su takođe opisivala fizičke raz-
like između dečaka i devojčica koje čine da
devojčice izgledaju ranjivije: „Devojčice su
fizički slabije od dečaka. A dečaci, žene uglav-
nom ne prilaze dečacima, i dečaci su pomalo
obazrivi" (Rebeka, 11). Izvesni rizici su pone-
kad takođe smatrani kao rodno određeni. Dečak
koji je pričao o seksualnoj opasnosti objasnio je
zašto on nije zabrinut zbog toga:
- Mislim da me to ne brine stvarno...
devojčice se verovatno nešto više brinu o tome.
Kao, OK si sa muškarcima, osim ako im se
sviđaju dečaci. Ali teško da će, kao, žene kre-
nuti da traže de-čake tinejdžere ili šta god.
Verovatnije je da će muškarci tražiti privlačne
devojčice (Džon, 13).
Iako su deca bila svesna svoje telesnosti u
javnim prostorima ona su takođe diskutovala o
svojoj ranjivosti u vezi sa svojim nedostatkom
znanja i/ili iskustva. Deca su bila sklona da sebe
opisuju kao manje upućene i stoga manje kom-
petentne u javnom životu od odraslih:
- Jer ponekad roditelji mogu izgledati
pomalo nepravedni prema tebi, ali oni su obično
u pravu. Recimo, oni mogu da ti kažu da ne bi
trebalo da izađeš i nešto uradiš, i onda bi ti,
onda bi ti verovatno trebalo to i da uradiš jer su
oni obično u pravu zato što oni znaju. Jer oni su,
kao, obično stariji, pa pretpostavljam da više
znaju o tome (Džozi, 12).
Izgleda da su deca dovodila u direktnu
vezu znanje i savladavanje rizika. Tako su razli-
čite vidove znanja o rizicima smatrala priklad-
nima za određene uzraste:
- Pa još nas nisu učili o tome jer se o
drogama priča u srednjoj školi. U osnovnoj ško-
li učiš sve dečje stvari, a u srednjoj školi sve o
drogama... Jer bi inače mlađa deca mogla početi
da ih uzimaju. A starija deca su pametnija pa to
neće uraditi... Jer oni uče sve pametne stvari,
kao šta da rade u požaru i tako to. Mi radimo
samo projekte kao „vikinzi" (Džim, 9).
Prema tome, na osnovu nekih dečjih pri-
kaza, čini se da znanje u izvesnoj meri nado-
knađuje potrebu za učenjem putem iskustva. To
se odnosi na korelaciju koju su deca povukla
između rizika i nepoznatog i korelaciju
nepoznatog sa rizikom i opasnošću. Međutim,
kao što obrazlaže Gofman, svakodnevni život se
ne proživljava u stanju neprestane strepnje, pre
je u pitanju to da učimo da osetimo opasnost i
kako da s tim izađemo na kraj. Mi „ne upo-
znajemo toliko svet oko nas", koliko „posta-
jemo iskusni i uvežba-ni u hvatanju u koštac s
njim" (Goffman, 1971: 294). Ipak, mera u kojoj
se deca upuštaju u taj proces postajanja „iskus-
nima i uvežbanima" u hvatanju u koštac sa
javnim životom određena je njihovim podre-
đenim položajem u odnosima odrasli - deca.
GRANICE UČESTVOVANJA DECE U
JAVNOM ŽIVOTU
U svojoj studiji Kahil iznosi argumente u
prilog tome da je ,,poznata priča o istoriji de-
tinjstva u zapadnim društvima povest odvajanja
mladih zbog toga što sve veći broj starijih
smatra da je to za dobro mladih" (Cahill, 1990:
392). Zaista, javni prostor postaje određen kao
prostor odraslih u kojem se deca posmatraju ili
kao da su u opasnosti ili kao da su sama izvor
opasnosti (Valentine, 1996). Dečje učestvovanje
u javnom prostoru kontroliše se i ograničava na
više načina. Prvo, postoje formalna, često
zakonska ograničenja u pogledu toga gde je deci
dopušteno da se kreću.
Najekstremniji primer za to je interesova-
nje koje su britanska vlada i policija pokazale za
primenu policijskog časa na decu u SAD
(Drakeford & Butler, 1998). Policijski čas za
decu ispod 16 godina sproveden je u probnom
periodu između oktobra 1997. i aprila 1998. u
Hamiltonu u Škotskoj, kojim je pristup dece u
javni prostor zakonski ograničen. Komentari-
šući policijski čas u Hamiltonu, policijski
narednik je izjavio:
- Ovo nije slučaj nametanja sile zakona. U
pitanju je upozoravanje ljudi na opasnosti sa ko-
jima se deca suočavaju. Deca su izložena opas-
nosti od preprodavača droge i pedofila, a u ne-
kim oblastima ljudi se žale da ih mladići ugro-
žavaju i uznemiravaju. Pobuda je bezbednost
dece i dobro ćele zajednice, i to ne smemo izgu-
biti iz vida („The Observer", 12. april 1998).
Drugo, postoje roditeljska ograničenja u
pogledu učestvovanja dece u javnom životu i
pristupa njemu (Hood et al., 1996). Granice
koje postavljaju roditelji ograničavaju iskustva
dece u pogledu toga ko, šta, gde, kada i zašto
deca učestvuju u javnom životu. Često su ta
ograničenja zasnovana na pretpostavkama da
deci nedostaju sposobnosti za savladavanje rizi-
ka kojim bi se zaštitila, lako je ta pretpostavka
dovedena u pitanje (Hutchbv & Moran-EI-lis,
1997), pretpostavljeni dečji nedostatak kompe-
tencije je uprkos tome uticajan u oblikovanju
roditeljskih ograničenja u pogledu učestvovanja
dece u javnom životu (Valentine, 1997a). Na
primer, savet za bezbednost na putu u Lidsu
(Leeds), daje na znanje:
„Deca SVIH uzrasta su nezrela,
impulsivna, nepredvidiva, nedostaju im veštine i
iskustvo, nisu sposobna da procene brzinu i
udaljenost, ne rade uvek ono što im se kaže...
Ma koliko razumno vaše dete izgledalo, čak i sa
15 on ili ona je još uvek dete" (Hillmanetal.,
1990).
Treće, postoje ograničenja u pogledu
ponašanja dece u javnim prostorima. Očekuje se
da su mala deca u pratnji odraslih, u toj Tieri da
decu koja su sama odrasli često pitaju gde su im
roditelji (Cahill, 1990). Moguće je da su
tinejdžeri grupa koju najčešće kri-tikuju zbog
njihovog ponašanja u javnom prostoru, i,
„muvanje naokolo" se najprimetnije doživljava
kao pretnja društvenom redu (Cahill, 1990).
Najzad, mnoge javne pogodnosti su podešene z a
upotrebu odraslih s obzirom na njihovu fizičku
veličinu, na prj. mer, visina javnih govornica
(Cahill, 1990).
Uprkos tome, deca ne prihvataju naprosto
ograničavanja njihovog učešća u javnom životu.
Neka deca su kritikovala formalna ograničenja:
„Jer smo mali i nije nam dozvoljeno da idemo u
radnje bez odraslih, a to baš nervira. Moraš da
budeš u pratnji odraslih u većini radnji... To je
pomalo dosadno" (Holi, 10). Druga su se žalila
na ograničenja njihovog učestvovanja koja im
nameće njihova manja fizička veličina:
- Volim bioskop, jedino što mrzim u vezi
sa tim, ima samo dve stvari koje mi se ne svi-
đaju kod bioskopa, to je sedište, i to su ljudi.
Mislim, ako su visoki, a ja idem u šesti razred
osnovne škole i dosta sam mali, prilično sam
mali za svoje godine, a obično neko odrastao sa
nekim mlađim, oni obično sednu ispred mene i
obično ja moram da promenim sedište (Luis,
10).
Pored toga, deca koriste razne strategije
za izigravanje zakonskih i roditeljskih ograni-
čenja. Jedna dvanaestogodišnja devojčica je
opisala svoju strategiju da bi ušla da gleda film
za koji je minimalni uzrast bilo 15 godina:
- Prilično sam sitna i nisam, ne izgledam
stvarno kao da imam 15 godina. Zato su mi dru-
govi rekli, sve što treba da uradiš je samo da se
puno našminkaš i da se ponašaš kao da ti je 15
godina i kada ulaziš, kada, kao, prolaziš pored
tih ljudi, samo se pravi kao da se saginješ jer ti
je kao, nešto ispalo, i oni će misliti da se samo
saginješ... Pitala sam svoj drugaricu: „Kako se
ponašaš kad imaš 15 godina?", a ona mi je rekla
„Pa, samo se ne smeješ puno, recimo, kada neko
nešto kaže, ne smeješ se sve vreme. Ne grizeš
nokte", jer ja stalno grizem nokte... Pokušala
sam da uđem unutra i da hodam što usprav-
ljenije, jer ljudi nekad misle da izgledaš starije
ako si viši... Nosila sam cipele sa visokim
štiklama i pokušavala sam da izgledam viša
(Džozi, 12).
Na sličan način deca su aktivno prego-
varala o tim granicama sa svojim roditeljima.
Deca su primenjivala više različitih strategija u
neposrednim i posrednim vidovima pregovara-
nja: laganje; uskraćivanje informacija svojim
roditeljima; kršenje pravila; tajno dogovaranje
sa sestrama/braćom radi obmanjivanja rodite-
lja; upornost u moljenju roditelja; mrzovolja
prema roditeljima; dobijanje prava za izlazak
pokazivanjem svoje odgovornosti; okretanje
jednog roditelja protiv drugog.
lako su uočene male razlike među decom
u pogledu korišćenih strategija, ono na šta su te
strategije bile usmerene često se razlikovalo. Na
primer, dok je Džil (10) opisala kako je
prekršila pravilo time što je gledala program na
televiziji u svojoj sobi iako joj je rečeno da to
ne radi, Sali (15) je ispričala kako je pila alko-
holna pića sa svojim društvom. Osim toga,
starija deca su možda bila veštija u umeću
pregovaranja sa svojim roditeljima:
- Jer sam se ranije, u početku, ulagivala i
radila svašta, ali sam onda shvatila da oni to, u
stvari, znaju. Tako sada kažem: u redu, ako to
hoće, onda u redu. A onda ih ponovo pitam i ne
padam u vatru... i onda oni na kraju kažu da
mogu to da uradim (Sali, 15).
Takve strategije ne samo da demonstriraju
dečje razumevanje porodice i svog mesta unutar
nje, već pokazuju i njihovu kompetentnost u
procenjivanju i savladavanju izvesnih rizika.
Ipak, Keli i saradnici (Kellev et al., 1997) uočili
su da je veća verovatnoća da će se deca uspro-
tiviti roditeljskom ograničavanju njihovih aktiv-
nosti kada nije očigledna povezanost između tih
ograničenja i zaštite. To je bilo jasno i u našem
istraživanju. U mnogim slučajevima deca su
opisala roditeljska i zakonska ograničenja kao
nešto što je „za njihovo dobro": „Naša mama je
dobra. Previše naš štiti, ali bolje je da imaš
mamu koja puno brine o tebi nego neku koja ti
dozvoljava da divljaš i da upadneš u nevolju"
(Piter, 13).
Osim toga, proces pregovaranja između
dece i roditelja ograničen je dečjim doživljajem
granica u pogledu njihovog učestvovanja u
javnom životu:
- Uvek kažem sebi, čak pre nego što se
gnjavim da pitam mamu, to je pomalo glupo.
Recimo, ako bih poželeo da odem do Edinburga
usred noći, poznajući sebe verovatno ne bih
želeo da idem kad bih razmislio o opasnostima i
tim stvarima (Džon, 13).
Prema tome, iako su deca očekivala da
mogu donekle da pregovaraju sa svojim rodite-
ljima, ona su isto tako očekivala da ih njihovi
roditelji zaštite ograničavanjem njihovog pris-
tupa javnom prostoru i učestvovanja u njemu.
iskustva. Pored toga, deca su pregovarala
i o roditeljskim i zakonskim ograničenjima u
pogledu njihovog učestvovanja u javnom
životu. U tom pogledu deca su demonstrirala
svoju kompetentnost u procenjivanju i
savladavanju rizika.
Ipak, mera u kojoj se deca upuštaju u
individualno promišljeno praćenje rizika mora
se kontekstualizovati. Prvo, opseg i priroda
dečjeg učestvovanja u javnom životu određene
su na isti način kao i kod odraslih, klasom,
rodom i tako dalje. Na primer, društvena klasa
može odrediti meru u kojoj su deca izložena
riziku po zdravlje ili nesrećnim slučajevima
(Roberts et al., 1995). Drugo, dečje individual-
izovane predstave rizika stvaraju se u kontekstu
diskursa o njihovoj bezbednosti i riziku, na pri-
ZAKLJUČAK
Teoretisanje dece o riziku, bezbednosti i
opasnosti može biti situirano u okviru distinkci-
je javno/privatno. Deca su definisala fizičke
lokacije s obzirom na bezbednost i rizik. Ona su
pravila razliku između bezbednosti privatne
„unutrašnje" sfere kuće i rizične prirode
„spoljašnjosti" - lokalnog susedstva i širih jav-
nih prostora. Deca su takođe opisala svoje
odnose sa drugima na tim lokacijama. Najzna-
čajnije je to što su d^ca izrazila zabrinutost zbon
svog učestvovanja u javnom životu 3 obzirom
na ugroženost od drugih ljudi. To je naročito
odražavalo nedostatak poverenja za koje Gidens
(1991) uverava da je r agriženo. Kao rezultat
toga strepnja od rizika postala je odlika sva-
kodnevnog života.
Dakle, iako se čini da su deca odražavala
javne diskurse o deci i riziku, ona su takođe
promišljeno konceptualizovala rizik. Ona nisu
naprosto prihvatala zvanične diskurse o deci i
riziku, već su zapravo, konstruisala svoj identi-
tet unutar javnog prostora na osnovu sopstvenog
mer, školskog obrazovanja o bezbednosti. Ti
standardizovani diskursi prikazuju sliku deteta u
opasnosti koja daje oblik njihovoj „individu-
alnoj" proceni rizika. Treće, životi dece su stan-
dardizovani njihovim podređenim položajem u
odnosu na odrasle (Hood-Williams, 1990). lako
Bihner i saradnici (Buchner et al., 1994) argu-
mentuju da je život dece danas više individu-
alizovan, što je posledica njihovog ranijeg sti-
canja nezavisnosti, roditeljske percepcije rizika
još uvek su uticajne u oblikovanju svakodnev-
nog život.i dece (Hood et al., 1996). Prema
tome, iako su deca promišljeno konstruisala i
pratila rizik i bezbednost, to se mora locirati
unutar šireg konteksta društvenih odnosa koji
sačinjavaju svakodnevni život dece.
Poglavlje 11.
Prijatelji i poznanici

Alison Džejms,
„Friends and Acquaintances",
u A. James: Childhood Identities, Edinburgh University Press, 1993.
DEFINISANJE PRIJATELJSTVA
Kompleksan i često nepostojan obrazac
dečjih međuljudskih odnosa koji je opisan u
ovoj knjizi razotkriva kaleidoskop subjektivnih
razmišljanja o Ja i Drugom pomoću kojih se
društveni identiteti stvaraju i unapređuju,
umanjuje im se vrednost ili se uništavaju tokom
detinjstva. Svakom pojedinom detetu učestvo-
vanje u toj zamršenoj mreži društvenih odnosa
potpomaže u oblikovanju identiteta i doživljaja
svog Ja koji se usvaja kako on(a) napreduje ka
odraslom dobu i postaje ličnost u društvu. Ali,
iako u tom smislu socijalizovano dete može kao
odrastao čovek konačno posvedočiti o sferi
delovanja i efektivnosti socijalizacije, sam taj
proces može se dokumentovati samo
nepotpuno. U prethodnim poglavljima izdvojeni
su neki od raznolikih aspekata ovog prelaska na
ličnost (personhood) dece ubritanskom društvu i
putem niza kameja koje se jedna za drugom
otkrivaju, postepeno se rasvetljavaju dinamika i
značaj međusobnih društvenih odnosa dece
Jedna implicitna tema koja se stalno
ponavlja u ovom prikazu dečjeg društvenog
života i u njihovim komentarima o tome jeste
učinak koji različiti načini ponašanja, stilovi
interakcije i lična prezentacija mogu imati na
izbor drugova i obrasce drugarstva. Jedna impli-
kacija koja se iz toga može izvući je, dakle, da
dečje iskustvo imanja drugova i bivanja drugom
igra presudnu ulogu u njihovom sticanju
društvenog identiteta i Jastva. Drugi zaključak
je da iskustvo drugarstva predstavlja stožer u
nastajanju osećaja pripadnosti. Ona deca koja
imaju poteškoća u sklapanju drugarstva izlažu
se opasnosti da postanu društveno marginalizo-
vana pri svakodnevnom druženju u učionici i
školskom druželjubivosti ili za koju se misli da
se na neki način značajno razlikuju, mogu vrlo
lako ostati bez drugova. Iako to naizgled nije
predstavljalo neki problem za osmogodišnjeg
Kristijana koji je tumarao sam po školskom
dvorištu, druga deca su mnogo teže podnosila
takvo javno obelodanjivanje njihove društvene
izolova-nosti. Držanje nastavnika za ruku u
vreme razonode, muvanje oko drugih grupa
dece koja se igraju ili uspinjanje na sprave može
odavati utisak kao da su ona uz drugarske grupe
ostale dece, ako ne i da im pripadaju (Putallaz
& Gottman, 1981). To da sama deca spremno
priznaju važnost drugarstva kao društvenog
odnosa naznačeno je priličnom lakoćom kojom
počinju da upotrebljavaju terminologiju drugar-
skih odnosa. U školi Hiltop (Hilltop School),
iako su ih četvorogodišnjaci samo povremeno
izgovarali, reci „drug/arica", ,,najbolji/a drug/a-
rica", „sviđati se" i „mrzeti" veoma su brzo
počele da obogaćuju dečje razgovore kada se
polaskom u školu proširilo njihovo društveno
iskustvo. Takve reci postaju korisne za prav-
ljenje razlike između pojedinaca u dijapazonu
društvenih susreta: ona mi je drugarica, Džoniju
se sviđam, meni se on ne sviđa i tako dalje. Na
taj način, dok postanu deveto- ili desetogodi-
šnjaci, biti drug/arica ili imati drugove/dru-
garice postaće glavno obeležje dečjih društvenih
odnosa: strepnje zbog promene škole pogor-
šavale su se zbog budućeg odsustva drugo-
va/drugarica ili ublažavale saznanjem da su oni
i dalje prisutni, a pretnja uskraćivanjem drugar-
stva korišćena je kao moćna društvena sankcija
za uticanje na ponašanje druga/rice i njego-
vo/njeno obuzdavanje.
Međutim, prividna dečja verbalna i
praktična kompetentnost u međuljudskim odno-
sima koje drugarstvo obuhvata u isto vreme je
naizgled opovrgnuta krhkošću tih odnosa. Česte
bučne svađe, prepirke i „posvađanost" - to je
model mnogih drugarstava mlađe dece, što je
navelo Bigiloua i La Gapa (Bigelow & La
Gaipa) da primete da „postojanost baš i nije
karakteristika dečjih drugarstava sve do uzrasta
od otprilike 16 godina" (1980; 38). Te nesu-
glasice odraslima deluju dosadno jer, ako su ti
odnosi stvarno prijateljstvo, zar ne bi trebalo da
se prevaziđu razilaženja u uverenjima i promene
raspoloženja? Pozivajući se na kulturni ideal
„pravog" prijateljstva (Allan, 1989), odrasli
mogu trivijalizovati ili iritantno uzimati sa re-
zervom prekid odnosa, prelazeći preko suza,
znajući da će se sledećeg dana taj drugarski
odnos najverovatnije obnoviti. Istovremeno, što
je donekle paradoksalno, baš ta nepostoja-nost
dečjih drugarstava izaziva strepnje u pogledu
sreće i dobrobiti dece u svetu odraslih. Ta je
bojazan, na primer, činila kontekst popriličnom
delu psiholoških istraživanja preduzetih radi
pronalaženja činilaca koji doprinose ili ometaju
popularnost i marginalnost u dečjim društvenim
odnosima (Putallaz & Gottman, 1981) i to
podupire veći deo savremenog interesovanja za
istraživanje siledžijstva (Tattum & Lane, 1989).
Mislim da paradoks koji uokvirava
ovakvo rasuđivanje odraslih o obrascu i kva-
litetu dečjeg prijateljstva potiče od pretpostavke
da dečja prijateljstva karakteriše ista forma
prisnosti, poverenja i uzajamnosti, za koje se
smatra da idejno oblikuju prijateljstva odraslih u
zapadnim kulturama (Allan, 1989). Ali, da li je
takav koncept „prijateljstva" prirodan, nepro-
menljiv, instinktivan aspekt svih ljudskih od-
nosa, fundamentalan za ljudsku društvenost? Ili
je, kao što uverava Pejn (Paine, 1974) kulturno
specifičan, iz određenih društvenih svetova i
vezan za njih?
Naspram tih opštijih pitanja o prirodi
prijateljstva, ovo poglavlje je usredsređeno na
dva naročita pitanja. Prvo, koji oblik imaju
dečja prijateljstva i koji smisao deca pridaju
spektru afektivnih odnosa među sobom? Drugo,
posmatrajući prijateljstva određena rodom, u
ovom poglavlju se postavlja pitanje - kakav
značaj imaju te afektivne veze u svakodnevnim
društvenim odnosima dece? Odnosno, da li je
koncept prijateljstva kao zajedničkog, prisnog i
dobrovoljnog odnosa odgovarajući okvir unutar
koga se mogu istražiti i razumeti afektivni
odnosi dece svih uzrasta ili kulturna spe-
cifičnost tog prijateljskog odnosa znači da deca
tek postepeno i sa oklevanjem uče da učestvuju
u njegovim suptilnim složenostima, polagano
razumevajući njegov tačan semantički opseg?
Prema tome, ako deca moraju da nauče da
započnu i uzmu učešće u kulturno specifičnim
odnosima prijateljstva, zar to ne bi moglo da
objasni krhku prirodu njihovih prvih pokušaja
da se sprijatelje?
Sledeća dva razgovora između dece
različitih uzrasta nagove-štavaju pre širok nego
uzak dijapazon značenja koja deca pripisuju
pojmu drugarstva. Oni takođe ukazuju na značaj
kontekstuali-zovanja tih značenja, jer iako deca
u oba razgovora upotrebljavaju reč „drug/arica"
gramatički ispravno, postoji prilično semantičko
razilaženje između ta dva navoda. Osim toga,
različiti diskursi u okviru kojih se javlja termin
„drug/arica" uobličeni su sasvim različitim
emocijama i stavovima koji menjaju kontekst-
ualno značenje naizgled jednostavnog termina
drug/arica. U prvom razgovoru, tri četvorogo-
dišnjaka pričaju u učionici:
RODŽER: Jesi li mi drug?
TONI: Jesam.
RODŽER: Možeš da dođeš na moju
žurku. (Pauza)
RODŽER: Jesi li mi ti drug?
SOL: Ne.
RODŽER: Udariću te posred lica.
Ova konverzacijska razmena je sažeta i
primerena. Izgleda da za ove četvorogodišnjake
niz kratkih i direktnih pitanja i odgovora na
zadovoljavajući način definiše šta je drugarstvo.
U suštini, to je odnos razmene. Drugarstvo je
prikazano krajnje ekstremno, kao da obuhvata
otvoreno trgovanje naklonostima, a emocio-
nalno investiranje je minimalno. Tek Rodžerova
reakcija na Solovo odbijanje da ga svrsta u
druga - njegova pretnja udarcem - nagoveštava
da ovi dečaci možda počinju da shvataju drugar-
stvo kao odnos koji je više zajednički i partici-
pativni nego što je u pitanju puka funkcionalna
razmena.
Međutim, izgleda da već kod devetogo-
dišnjaka „drugarstvo" postaje mnogo komple-
ksniji društveni odnos. Sasvim suprotno od
nedvosmislenog razgovora malih dečaka, Emili
mi se poverila da njenu vezanost za jednu
devojčicu kvari stalna ambivalentnost nabijena
emocijama. Otuda u navodu koji sledi drugar-
stvo nije prikazano kao odnos koji se može brzo
i nedvosmisleno uspostaviti iskazivanjem
naklonosti ili pretnji, niti je naprosto odnos ra-
zmene. Granice drugarstva su neizvesne, oslo-
bađa se dijapazon emocija koje je teško
uskladiti, a unutrašnja dinamika je takva da se
ne može obuzdati:
„Kada se njoj (njenoj drugarici) neko ne
sviđa a tebi se sviđa, ona kaže. Pa, jel' ti se ona
sviđa, a ja kažem Da, a ona će na to, E pa, onda
se ti meni ne sviđaš, a ja kažem, Pa i nisi neka
drugarica jer bi drugarici trebalo da se sviđaš
sve vreme."
Vratiću se ovim kratkim odlomcima
razgovora sa određenim razlogom. Trenutno je
ipak dovoljno da obratimo pažnju na veoma
različita značenja drugarstva. Suptilnost emo-
cionalnih veza drugarstva koje je opisala
devojcica uopšte ne postoji u razgovoru dečaka.
Dok se u ovom slučaju kontrast nesumnjivo
može pripisati razlikama između dece u pogledu
godina i roda, u ovom poglavlju istražićemo
druge činioce koji takođe oblikuju obrazac i tok
dečjeg drugarstva. Time ćemo pokazati da su
afektivni odnosi prevashodno kulturni odnosi
koji se stiču društveno i kontekstualno tokom
vremena, onako kako deca razvijaju svoje efek-
tivno učestvovanje u kulturi detinjstva.
IMATI DRUGOVE/DRUGARICE
I BITI DRUG/ARICA
Za neku decu drugarstvo je stvar čiste
koristi, posledica njihove zajedničke izolova-
nosti ili društvene isključenosti iz glavnog sku-
pa dece. To je nemi izraz solidarnosti koji nas-
taje iz zajedničkog iskustva da te ostala deca
identifikuju kao na neki način „značajno razli-
čitog". Kao što su pokazala druga istraživanja,
iako se ta deca mogu udružiti da bi se zajedno
igrala - te da ne bi sama lutala naokolo u vreme
razonode koja predstavlja javnu demonstraciju
društvenosti - to vidljivo zajedništvo malo
govori o kvalitetu njihovog odnosa (Gottlieb &
Levser, 1981; Putallaz & Gottman, 1981). Da li
je to odnos koji sadrži poverenje i prisnost ili je
samo udruživanje? Na drugom kraju, drugarstvo
se može karakterisati znatnim emocionalnim
investiranjem i ispoljavanjem posvećenosti.
Razumevanje tih različitih vrsta drugarsta-va
iziskuje potanko opisivanje pojedinosti kontek-
sta u kojima se može razlučiti doživljaj bivanja
drugom/drugaricom od doživljaja imanja
druga/rice.
Na primer, poznato je da roditelji često
vrše uticaj na drugarstva mlađe dece, podstičući
svog sina ili ćerku da pozove neko dete, pre
nego neko drugo, kući na čaj. Slično tome, pret-
hodno uspostavljeno prijateljstvo između majki
može vremenom podstaći razvoj drugarstva
između dece. Tako, iako su šestogodišnje Eni i
Fibi poricale da im se sviđaju dečaci, Eni mi je
priznala da joj je Juan drag zato što se „(njenoj)
mami sviđa njegova mama". Do promisljenijeg
uređivanja interakcija između određene dece
može doći u školi. Na primer, osoblje Hiltop
škole procenilo je da jedna šestogodišnja devoj-
čica postaje suviše zavisna od jedne druge, te su
je u godišnjem pregrupisavanju odvojili od nje-
ne najbolje drugarice. Sledeće godine devojčice
su morale da budu u različitim odeljenjima i taj
je korak preduzet radi podsticanja njihovog
oslanjanja na sopstvene snage. Isto tako, razdor
i neprilike izazvani ličnim sukobima i konflik-
tima između određene dece umanjeni su njiho-
vim fizičkim razdvajanjem. U tom smislu,
dakle, puka blizina i obrasci svakodnevne inter-
akcije u učionici mogu, isto kao i bihejvioralni i
društveni faktori identifikovani u prethodnim
poglavljima, doprineti oblikovanju ukupnog
sastava dečjih drugarskih grupa. Zaista, time se
može delimično objasniti tesna podudarnost
koja često postoji između rasporeda sedenja u
učionici i obrasca dečjih drugarstava.
Međutim, mnogo je teže proceniti kvalitet
tih iskustava drugarstva. U svojoj analizi razgo-
vora mlađe dece Garvi (Garyev), na primer,
napominje da „zajedničko igranje, izbegavanje
ozbiljnih tuča i deljenje stvari i aktivnosti...
takvu definiciju drugarstva daju deca predškol-
skog uzrasta ako ih pitate" (1984; 171). Tokom
mog istraživanja na terenu takvo eksplicitno i
apstraktno razmišljanje o prirodi drugarstva bilo
je mnogo češće među starijom decom. Mlađa
deca su retko kad dobrovoljno definisala ovaj ili
neki drugi društveni odnos. Umesto toga, mo-
rala sam da zaključujem o njihovom shvatanju
prirode drugarstva na osnovu načina njihovog
upotrebljavanja te terminologije, usputnih
komentara i posmatranjem njihovih susreta.
Neverbalni znaci mogu odati njihovu naklonost
prema drugome: uzvraćen osmeh, uznemiren
pogled, udarac šakom ili podmuklo štipanje,
držanje za ruke, igranje jedno pored drugog,
približavanje ili udaljavanje od neke grupe dece.
Može se videti kako neki od principa prija-
teljstva - ljubaznost i uzajamnost, na primer-
nastaju u tim susretima, kao što prime-ćuje
Garvi. Ali mislim da za samu decu oni ostaju
uglavnom implicitni i da ih ne prepoznaju kao
okvire odnošenja jer izgleda da je mnoge
četvorogodišnjake više zanimao njihov status
nekoga ko ima drugove/drugarice a ne iskustvo
bivanja drugom/drugaricom. Zaista, kao što ću
pokazati, ovo prvo logički prethodi drugome.
U predškolskom odeljenju, kome sam se
priključila kada su se deca već skoro devet
meseci igrala i učila jedno pored drugog, često
se mogao čuti termin „drug/arica". Stoga se
površnom posmatraču moglo učiniti da su
drugarstva u grupi već nesumnjivo uspostav-
ljena. Međutim, obraćanje pomnije pažnje na
strukturu dečjih razgovora otkrilo bi da se
termin „drug/arica" najčešće koristi u upitnim
iskazima. U tom smislu, postavljana su pre pita-
nja nego što su iznošena čvrsta uverenja o
prirodi drugarstva: „Jesi li mi drug/arica" ili „Ti
si mi drug/arica, zar ne?" Nešto rede su izricane
pozitivne i negativne izjave: „Ja sam tvoj/a
drug/arica"; „Nisam ti drug/arica". Još rede su
deca izjavljivala nešto o trećoj osobi: „Džoze-
fina je moja drugarica". Ali koja su značenja
deca pripisivala toj reci? Šta su razumela kada
je čuju i upotrebe i koje su bile društvene
posledice njene upotrebe?
Prvo tumačenje može biti da četvorogo-
dišnja deca upotrebljavaju termin „drug/arica"
samo kao sredstvo klasifikovanja. Ipak, katego-
rično svrstavanje nekog deteta u „druga/ricu"
nekog drugog može biti privremeno, a ne stalno.
Može trajati samo nekoliko trenutaka, onoliko
vremena koliko je potrebno da se pređe neka
prostorija zajedno; može trajati dok traje neka
igra ili jedno jutro, dan, sedmicu. U tom smislu
se ne može reći da termin ,,drug/arica" nužno
označava neki kontinuitet naklonosti ili pože-
ljnost međusobnih drugarskih veza kada ga
koriste cetvorogodisnja deca. Izgleda da njego-
va upotreba, umesto toga, služi za registrovanje
aktuelnog društvenog pozicioniranja Drugih u
odnosu na Ja.
„Jesi li mi drug/arica" i „Ti si moj/a
drug/arica, zar ne?" bila su dva tipična početna
pitanja u nekoj sekvenci interakcije između
dece (Corsaro, 1979). Ta pitanja su često
postavljali četvoro- i pe-togodišnjaci ubrzo na-
kon započinjanja zajedničkog igranja. Ali, iako
se pitanje naizgled tiče svrstavanja Drugog -
tebe, u stvari je usredsređeno na „ja". Da li „ja"
imam drugove/drugarice? Da li je ova osoba
moj/a drug/arica? U tom smislu može se reći da
„imati druga/ricu" nagoveštava sopstveni status
deteta i identitet toga „biti drug/arica". Ovo
drugo iskustvo obuhvata mnogo komplek-sniji
proces interakcije i povezanosti sa drugima, o
čemu ću raspravljati kasnije. Stoga, kada je
Piter upitao Robina „Jesi li mi drug?", on je
zapravo pitao Robina da potvrdi da on - Piter -
ima druga, da je on - Piter društveno prihvatljiv
da bude ili postane drug. Ovakvi primeri
potkrepljuju Pejnovu (Paine, 1974) provizornu
sugestiju da se prijateljstvo u zapadnjačkim
kulturama pre sastoji od „čina pronalaženja ruke
koja će stisnuti tvoju" nego, kao što se obično
pretpostavlja, „čina pružanja ruke" (1974: 119).
To je proces klasifikovanja Ja a ne Drugog,
traganje za ličnim identitetom pre nego za
obostranim odnosima.
Ali kako prepoznati da je ruka tu? Garvi
ukazuje da se među mlađom decom „termin
drug/arica obično odnosi na ono što shvataju
kao drugarsko ponašanje" (1984; 171). Obrnuto
je takođe tačno: deca mogu odbaciti kao drugo-
ve one čije je ponašanje protumačeno i klasifi-
kovano kao nedrugarsko. Još jedanput, potanko
opisivanje konteksta u kojima deca upotre-
bljavaju termin „drug/arica" pokazuje načine na
koje deca počinju pojmovno da popunjavaju
različite nijanse njegovog značenja. Tumačenje
susreta kao „prijateljskih" a ne „neprijateljskih"
prvi je korak u tome, što se može videti iz ove
beleške sa terena:
„Tobi i Džoel sede jedan pored drugog i
sastavljaju slagalicu na stolu. Oni se obično ne
druže jedan s drugim. Nakon nekog vremena
Džoel podigne pogled i kaže Tobiju: 'Haj'mo do
dole.' On misli na 'neuredni' deo prostorije gde
se slika i obavljaju aktivnosti sa vodom. Tobi
deluje zadovoljno, smeši se i kaže: 'Aha... mi
smo drugovi, zar ne?'"
Tobi tumači Džoelov poziv da se preme-
ste na drugo mesto kao znak njegove sopstvene
prihvatljivosti. On pita Džoela da potvrdi da on
- Tobi - ima druga, te da se stoga može
kategorizovati kao nečiji drug. Ali formulisanje
njegovog pitanja - „zar ne?" - takođe nagove-
štava njegovu svesnost da je obeležje toga „biti
drug" obo-stranost. On zna da i taj uslov mora
biti zadovoljen pre nego što se može formulisati
samoreferencijalni iskaz - „Tobi je moj drug",
lako je kratko trajao - vreme koje je bilo potre-
bno da se prostorija pređe - kroz ovaj susret
dečaci su počeli da sastavljaju upotrebljiv kon-
cept drugarstva. Kao što primećuje Fajn (Fine),
„deca uče kroz reakcije drugih da njihovo
ponašanje ima posledice" (1981; 32).
Prema tome, drugarstvo može biti prilično
dinamično i fluidno, naročito među mlađom
decom, i privrženosti se mogu menjati za vreme
kratkotrajnih interakcija. Implicitnim poređe-
njem sa modelom postojanog i dugotrajnog pri-
jateljstva odraslih, ovakav obrazac društvenih
odnosa neminovno vodi patološkom tumačenju
dečjih međuljudskih odnosa. Postoji jedno neiz-
govoreno ali jasno uverenje da bi „nekako bilo
'bolje' kada deca ne bi tako često menjala dru-
gove" (Bigelow & La Gaipa, 1980; 39). Među-
tim, čini se da te strepnje slabo dotiču shvatanje
drugarstva kod četvorogodišnje dece; tek
kasnije trajnost kao svojstvo počinje da poprima
značaj.
(...)
Dosad izneti primeri pokazuju da deca
teže saznanju svoje sopstvene klasifikacije i
društveno pozicioniranog identiteta u okviru
grupe. Oni potvrđuju da „biti drug/arica" znači
pre svega „imati drugove/drugarice". Stoga su
starija deca, razmišljajući o svom prelasku u
udaljenu srednju školu, najpre govorila o svojoj
bojazni da tamo neće imati drugove/drugarice,
pre nego što su žalila zbog gubitka određenog
drugarstva.
Ali u predškolskom odeljenju Hiltop
škole neka deca su delo-vala sigurnije u pogledu
svog položaja vis-a-vis drugih. Ona su Počela
da uzimaju učešće u trajnijim odnosima - onima
biti drug/arica - koji su svojstveniji starijoj deci
(Bigelovv & La Gaipa, 1980). Određeno grupi-
sanje i sparivanje postalo je očigledno dok su se
deca između aktivnosti slobodno kretala po
učionici za predškolski uzrast i ta su deca
davala različite izjave o drugarstvu Sigurnija u
svoju poziciju, ona su sebi dopuštala komentare
i mišljenja o društvenom položaju druge dece.
Tako je jednog dana Rut, koja se uvek igrala sa
Elspet, upitala Timija: „Je li Džozef još uvek
tvoj drug?" Ubacivanjem priloga „još uvek" ona
je potvrdila da je trajnost za nju već važno
obeležje drugarskog odnosa. Postojanje ovak-
vog suptilnijeg razumevanja prirode drugarstva,
pored upotrebe termina „drug/arica" kao ele-
mentarnog sredstva za klasifikovanje četvo-
rogodišnjaka iz istog odeljenja, razlog je zbog
kojeg su razvojni modeli prijateljstva, povezani
sa hronološkim uzrastom, u krajnjoj liniji
nezadovoljavajući. Upravo je društveno iskus-
tvo, a ne naprosto prolaženje vremena ono što je
presudno. To omogućava sticanje neophodnih
društvenih veština da možeš da se sprijateljiš i
održiš prijateljstvo.
Neka četvorogodišnja deca počela su da
shvataju kvalitativne, a ne klasifikatorske as-
pekte termina „drug/arica". Tako, iako je ret-ko
kad pravljena razlika između „neko ti se sviđa"
(afektivni odnos drugarstva) i „nečiji/a si
drug/arica" i rede je upotrebljavano, deca su,
uprkos tome, ponekad izražavala mišljenje o
društvenosti nekog drugog s obzirom na granice
drugarstva.
(Konrad prilazi da mi nešto kaže).
KONRAD: Artur mi više nije drug. Ugrabio je
trotinet.
Ovaj primer pokazuje da, iako je dotada
pravo sankcionisanja u prijateljstvu, koje je
karakteristično za odnose starije dece, retko ko-
rišćeno, neka deca su ga ipak primenjivala.
Tako mi je Džimi rekao: „Oliver mi nije drug
jer me prati unaokolo", a Tomi je opisao kako
se „Pirs potukao sa mnom kad mi nije bio
drug". U predškolskom odeljenju sam retko kad
čula da četvorogodišnjaci postavljaju pitanje,
„Da li ti se sviđam?" ili da kažu o nekom
drugom „On mi se ne sviđa". Samo je jednom
prilikom dete upotrebilo reč „mrzim" za nekog
drugog. Umesto toga, ono što se može smatrati
nedopadanjem - afektivni odnos drugarstva –
najverovatnije se ispoljavalo prosto kao ravno-
dušnost i sprovodilo u skladu sa tim: četvoro-
godišnja deca bi naprosto ignorisala prisustvo
onog drugog. Stoga mi je sledeća razmena
između tri četvorogodišnjaka upala u oči kao
prilično neobična zbog diskusije o naklonosti:
KONRAD: Deni, tebi se sviđam, zar ne?
NIL: Je I' ti se sviđa Adam?
KONRAD: (Deniju) Meni se sviđate Nil i
ti.
NIL: (Konradu) Video sam te u mom
autobusu.
KONRAD: (smeši se i izgleda
zadovoljno): Aha, video si me.
Ovde Konrad, koji je često pokušavao da
proceni svoj relativni društveni položaj, još
jednom zabrinuto nastoji da preispita svoj iden-
titet i svoju ličnost. Deni odbija da odgovori, pa
Konrad prilično hrabro pruža svoju ruku,
izjavljujući da se njemu sviđaju i on i Nil. Ali - i
Konrad je iznenađen - Nil, a ne Deni, je onaj
koji oduševljeno odgovara na njegovu izjavu,
pokazujući spremnost da se sprijatelji time što
spominje da je video Konrada u autobusu. Kon-
rad je veoma zadovoljan što se on toga seća; to
mu potvrđuje da on ima priznat društveni
identitet, prepoznatljivu ličnost: „Aha, video si
me", kaže on ponosno.
U ovom navodu uvodi se još jedna tema u
dečja drugarstva: njegov performativni aspekt.
Drugarstvo nije samo kognitivni odnos
naklonosti; ono se mora utvrditi, potvrditi i
ponovo potvrditi društvenim delovanjem. To
objašnjava kako se isticanjem „isto-vetnosti" i
podudarnosti u dečjim društvenim odnosima -
nošenje iste odeće, konzumiranje iste hrane,
navijanje za iste fudbal-ske timove - postiže
ublažavanje značaja koji može imati različitost.
To predstavlja jednu očiglednu demonstraciju
drugarstva, jer upravo putem tog javnog ispolja-
vanja deca vrednuju i priznaju svoje međusobno
drugarstvo: biti drug ne može se samo doživeti,
već mora biti primećeno da se doživljava. Kroz
svoje svakodnevne društvene interakcije sa dru-
gima, deca uviđaju granice drugarstva i stepen
posvećenosti koji određeni odnos iziskuje. To je
proces finog podešavanja afektivnih odnosa
među decom, koji se javno ispoljavaju.
Međutim, stil tog ispoljavanja varira u
zavisnosti od uzrasta. Kako deca rastu, počinju
da se menjaju značenja koja ona pripisuju dru-
garstvu i očekivanja koja imaju u pogledu nje-
govog dramatskog ispoljavanja. Već sam nago-
vestila neke od načina na koje se to odigrava,
ali, na čemu takođe insistiram, to ne znači da
uzrast ima uvek isti učinak, lako postoji više
različitih etapa kroz koje drugarstvo logički
napreduje, vrste drugarstva nisu uslovljene uz-
rastom. Tako, iako se dokazuje da deca tek sa
osam godina mogu kognitivno da saosecaju sa
drugima (što znači da pre tog uzrasta uzajam-
nost u drugarstvu nije moguća), ne može se
potkrepiti jednostavan hijerarhijski razvojni
model drugarstva (Bigelovv & La Gaipa, 1980).
Kategorije „drug/arica" mogu biti prilično
nejasne i svako pojedino dete može biti u razli-
čitim etapama drugarstva sa različitom decom.
Prema tome, deca uče o prijateljstvu i doživlja-
vaju ga kroz njegova posebna ispoljavanja, što
znači da društveni kontekst u kome se deca
zatiču, a ne samo njihove godine, ima važniju
ulogu u oblikovanju dečjeg shvatanja tog
pojma. Stoga su devetogodišnjaci Bobi i Semju-
el, razmislivši o tome, mogli da klasifikuju
svoje poznanstvo iz prethodnih godina kao dru-
garstvo Iz perspektive njihovog sadašnjeg iskus-
tva druženja, oni uviđaju da je trajnost važna
odlika:
ELISON: Znači vas dvojica ste najbolji
drugovi. Da li ste to odu-vek bili?
SEMJUEL: Počeli smo da se družimo u
drugom -
BOBI: Ne, već u trećem razredu.
ELISON: Znači drugovi ste dve godine?
SEMJUEL: On je imao jednog drugog
druga, ali on se odselio.
Stoga, iako uzrast može minimalno
oblikovati opštu putanju po kojoj se razvijaju
koncepti prijateljstva, njegova značenja mogu
poprilično varirati. Kao što su primetili Bigilou
i La Gaipa, „Još uvek se malo zna o tome šta
deca očekuju od svojih drugova/drugarica, kako
se ta očekivanja menjaju tokom vremena i koji
je učinak te društvene spoznaje na izbor
drugarstva" (1981; 15).
DRUGARSTVA ODREĐENA RODOM:
DOŽIVLJAJ DRUGARSTVA
Moć uključivanja ili odbacivanja, imeno-
vanja ili neimenovanja, obznanjivanja drugar-
stva ili ignorisanja onog drugog ključna je u
dečjim društvenim odnosima. Deca mogu
upravljati ponašanjem onog drugog izricanjem
pretnje - „Kažem ti" - ili, kao alternativa, privre-
meno prekinuti drugarstvo - „Kazao sam ti". Taj
proces bukvalnog poistovećivanja deluje i na
diferencijalni pristup moći -pomoću koje deca
sprovode promene ili obnavljanje u svojim
društvenim odnosima - i na performativnu
demonstraciju drugarstva, koja omogućava deci
da dodele identitete, da personifikuju jedno
drugo. Na taj način određeni odnosi postaju
nabijeni popriličnim emocijama. Ali način
korišćenja prava poistovećivanja i personifiko-
vanja u drugarstvu razlikuje se kod dečaka i
devojčica i u sledećem poglavlju se ispituje
priroda drugarstva određena rodom.
lako sam rod postavlja neznatna ograni-
čenja društvenim odnosima male dece, dopuš-
tajući relativno neproblematično učestvovanje
dečaka i devojčica od četiri i pet godina u
zajedničkim igrama, prelazak dece na (i kroz)
kulturu detinjstva svedoči o sve većoj svesnosti
o rodnim razlikama počev od uzrasta od šest ili
sedam godina. Model strogog odvajanja rodova
koji se u kontekstu škole razvija u dečjim igra-
ma, preslikava se na njihove drugarske veze. U
tom smislu, rod za decu ima dvostruki značaj.
Njegov potencijal za pravljenje razlike istovre-
meno pojačava (i pojačan je) određenim forma-
ma igre i obrascima drugarstva, koje, opet,
stvara kulturne modele određenih rodnih identi-
teta i za određene rodne identitete. Stoga nije
iznenađujuće to što kruto ograničena i određena
forma igara devojčica odražava i prelama izra-
zito dvojni obrazac njihovih drugarskih veza.
Slično tome, labavija ali takmičarska ekipna
struktura igara dečaka obično svedoči o njiho-
vom usvajanju manje prisnih formi drugarstva. I
baš kao što učestvovanje devojčica u igrama
može biti i zatvorenog tipa i isključujuće, tako
su i njihova drugarstva obavezujuće duševne
veze koje sadrže priličnu emocionalnu poveza-
nost, dok u javnoj sferi kolektivni duh koji se
širi u igrama tipičnim za dečake od sedam,
osam i devet godina skida naglasak sa ličnog.
Stoga, iako to nipošto nije isključivo isku-
stvo devojčica, bliske veze naklonosti koje se
smatraju ključnima za zapadnjački koncept pri-
jateljstva, češće artikulišu devojčice nego
dečaci. Ova razlika se može protumačiti napros-
to kao funkcija rastuće socijalizovane svesti de-
ce o implicitnoj binarnoj klasifikaciji koja pove-
zuje ispoljavanje emocija sa stereotipima o rodu
i kojom se i dalje proglašava da u zapadnim
kulturama dečaci ne plaču i da su devojčice one
koje se brinu. Međutim, mada se to nesumnjivo
dešava, devojčice stiču drugačija iskustva na
osnovu svog učestvovanja u takvim oblicima
drugarstva: one počinju da spoznaju i upotreb-
ljavaju kompleksnost moći. To je značajno
kulturno iskustvo koje im je često uskraćeno u
drugim sferama života.
(...)
Kao kod devojčica, njihov (dečaka, prim.
prev.) dijadni odnos bio je zatvorenog tipa; oni
su retko kad dopuštali da im se priključi neko
drugi i imali su vremena da razmišljaju o svom
iskustvu bivanja drugom. Ostali dečaci retko su
pričali o drugarstvu na ovaj način, radije su u
razgovoru pružali prikaz u kome su naglašavali
njegove instrumentalne pre nego afektivne
aspekte. Za njih su drugovi bili ljudi sa kojima
se igraju ili tuku, članovi svakodnevne fudbal-
ske ekipe koja se okupljala u školskom dvorištu.
To ne znači da dečaci nisu imali posebna i blis-
ka drugarstva. Sigurna sam da mnogi jesu.
Nekoliko dečaka je imenovalo svog „najboljeg
druga" u nešto privatnijim razgovorima sa
mnom. Zapravo se time sugeriše da su oni
naučili da o tome ne govore ili da ne pokazuju
svoj odnos sa drugima u javnom kontekstu
učionice ili školskog dvorišta. Oni su shvatali
da „deca koja suviše spremno priznaju svoju
naklonost postaju predmet zadirkivanja i ruga-
nja" (Fine, 1981; 35). Možda je to bilo u osnovi
Metjuove dileme j uzrok njegove društvene
izolovanosti. Dakle, klasifikacijski status imanja
drugova, čemu su četvoro- i petogodišnji dečaci
nestrpljj. vo težili otvorenim ispitivanjem jedan
drugog: ,,Jel' ti se sviđam?", „Jesi li mi drug?",
osmo- i devetogodišnjaci pretvaraju u predsta-
vu. Biti drug mora se javno odigrati zajed-
ničkim učestvovanjem u bučnim i grubim igra-
ma. I upravo su takve igre Semjuel i Bobi, mirni
i pažljivi u svom drugarstvu, izbegavali. Među-
tim, što se tiče devojčica, status „imanja druga-
rica" očigledno je manje kodiran u njihovom
ponašanju na igralištu. Stoga može biti slučaj da
klasifikacijska moć drugarstva za njih počiva u
privatni-jem i prisnijem iskustvu „biti
drug/arica".
Ta zatvorenost dijadnih odnosa devojčica
dovoljno je doku-mentovana (Lever, 1976;
Steedman, 1982). Manje je bilo reci o tome
kako oni nastaju i o odnosima moći koji struk-
turišu njihovo ispoljavanje. To je ključ za razu-
mevanje iskustvenog aspekta drugarstva devoj-
čica, koja su uobličena i čine kontekst za brigu-
kontrolu koju one, kao svoju buduću ulogu
odrasle žene - briga za druge koji od njih zavise,
usvajaju putem socijalizacije na nekom drugom
mestu (Hockev & James, 1993). Naime, sposob-
nost brige za druge može se istovremeno protu-
mačiti kao vid upravljanja i tu dvostruku odliku
brige devojčice doživljavaju i postaje im očig-
ledna kroz njihova dijadna drugarstva. U drami
nezgode u školskom dvorištu devojčice su te
koje preuzimaju kontrolu putem čina brige:
Kad god neka devojčica ili dečak iz prvog
razreda padnu u školskom dvorištu, starije
devojčice ih odmah okruže, dajući savete i
objavljujući uzbunu. Danas se dogodila jedna
takva drama. Rečeno mi je da je Sindi pala i, sa
većom uzrujanošću, da je „neko vreme ležala
mirno". Sama Sindi uzdržava se od komentara.
Kao i u svim takvim slučajevima, povređeno
dete ostaje pasivno, dok stariji, koji ih neguju,
govore u njihovo ime.
Socijalizovani identiteti devojčica kao
negovateijica dolaze do izražaja u drugarstvima
(i kroz njih), koja one sklapaju. Vremenom, to
pomaže u formiranju same zatvorenosti tih
drugarstava putem snažnih restrikcija koje
brižnost sobom donosi. Stoga se „drugovi/dru-
garice" za koje su mi mnoge četvorogodišnje
devojčice rekle da imaju među malom – odnos-
no mlađom - decorri/ mogu shvatiti u tom smi-
slu. Sa tačke gledišta šestogodišnje devojčice,
sigurne u prestiž koji godine i veličina donose,
na šta sam već ukazala, ta mala (mlađa) deca
mogu se paziti i maziti istovremeno sa obzna-
njivanjem „veličine" same devojčice. Što se njih
tiče, mala deca pozdravljaju takvu pažnju s
obzirom na njihov interes da najpre imaju
drugove/drugarice, da bi kasnije mogli da budu
drugovi/drugarice. To što su načinjena predme-
tima bavljenja starijih devojčica, njima može
dati znak da su njihov društveni identitet,
njihova ličnost, javno priznati.
(...)
Dakle, ukratko, drugarstva devojčica
sačinjavaju promenljivi obrasci bliskih i emo-
cionalnih veza, koje su zauzvrat oblikovane
suptilnim promenama u odnosima moći. Nasu-
prot tome, pri većem grupisanju „nas" kod de-
čaka - fudbaleri, buldog (Bulldog) igrači ili
karate poklonici - što se razlikuje od sasvim
drugačijih „njih", drugarstvo manje obavezuje u
javnosti iako se iskustvo od-bačenosti ništa
slabije ne doživljava.
(...)
Utoliko što su odnosi dečaka manje
zatvoreni, i biti drug se često poklapa s njiho-
vim učestvovanjem u većem grupisanju „nas"
nasuprot „njih", pa su promene u sastavu grupe
manje primetne. To odudara od sparivanja de-
vojčica u manja drugarstva, pri čemu svaki ras-
kid može neposredno ubrzati ponovno udruživa-
nje u druge dijadne odnose. Pošto su manje ve-
zani jedni za druge, dečaci lakše prelaze iz
jedne grupe u drugu i njihovi odlasci i dolasci
smatraju se manje dramatičnima. Nasuprot
tome, za devojčice je gubitak drugarice uvek
događaj.