Stevan Stojanović Mokranjac

Slavni kompozitor i horski dirigent, radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i pojanja u Bogosloviji, sakupljao je i zapisivao narodne melodije, i svetovne i crkvene, pisao prve folklorne studije o njima i postao osnivač muzičke nauke kod nas, jedan je od osnivača prvog gudačkog kvarteta i Saveza pevačkih društava, osnivač, profesor i direktor prve muzičke škole u Srbiji... Bio je veseljak, boem, leptir - priroda, koja je znala da se zanese balkanskim karasev- dahom, bio je to umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva sav posvećivao okolini, društvu u kome je živeo, bio je ličnost o kojoj niko, izuzev profesionalnih zavidljivaca, nije izgovorio ružnu reč kada su u pitanju njegove karakterne crte, ovako su Stevana Mokranjca opisivali njegovi savremenici. Linija njegovog života i stvaralaštva ide paralelno s usponom građanske klase i sa velikim političkim vrenjima i dinastičkim promenama koje su tokom poslednjih decenija XIX veka do Prvog svetskog rata ispunjavale političku istoriju Srbije. Kao što je proces akumulacije kapitala kod nas imao sasvim drugačiji karakter nego u zapadnim zemljama, tako je i stvaranje građanske duhovne kulture imalo svoja specifična obeležja: umetnička muzika - kao i umetost i kultura uopšte, kao i običaji i naravi - zadugo je još bila mešavina gradskog i seoskog, srpskog i orijentalnog. Svestrani stvaralac Više nego ma koji muzičar tog doba, Mokranjac je srastao sa svojom sredinom i njena osnovna stremljenja došla su do jasnog izraza u njegovom umetničkom i društvenom delovanju. Slično prvim srpskim realističnim piscima, Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću, koji daju sliku sprskog sela, Mokranjac se svim srcem okreće narodu i njegovoj pesmi. Na taj način se u njegovom stvaralaštvu susreće i odražava odumiranje romantizma i stvaranje realizma u srpskoj muzici.

pri čemu ništa nije manja ni po kvalitetu ni po rezultatima njegova delatnost organizatora. Na raskrsnici Po završetku gimnazije. a po preporukama Društva. da se usavršim u muzici. Zaječaru i Beogradu. za sklad i haromoniju. godine u Negotinu. Takve učitelje je imao u Karlu Rešu za violinu.. na Konzervatorijum u Minhen. Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici. ponet socijalističkim idejama Svetozara Markovića. Kao izuzetno muzikalan. Ali. Došavši u prestonicu 1870. Osnovnu školu i gimnaziju učio je naizmenično u rodnom gradu. a bilo je i nastavnika muzike. u pismu Milanu Nedeljkoviću. i Antoniju Cimbriću za pevanje.Njegov značaj u našoj kulturi ogleda se kako na stvaralačkom. tako i na izvođačkom polju. njihova skromna znanja nisu mu bila dovoljna. Zato se upisao na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. pa je sam počeo da istražuje sisteme za lestvice. razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno. a Narodno pozorište je već ispunjavalo svoj repertoar muzikom. Odlazi 1879. Beogradskog pevačkog društva. U to vreme postaje i član. tonske polove. nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a tada studentu astronomije u Parizu. “tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu“. pripadao je struji koja je. pa iste godine. gde studira haromoniju i kompoziciju. kako sam kaže. intervale. januara 1856. Stevan Stojanović Mokranjac rodio se 9. prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja Svetozara Markovića. pevač.. on zatiče već stvorene. pokretača i aktivizatora muzičkog života. te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda. mada skromne uslove za muzički rad: Beogradsko pevačko društvo je postojalo skoro 20 godina. Ja sam uveren da si . napušta studije i dobija stipendiju radi muzičkog usavršavanja u inostranstvu. izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda: „Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva.

veoma raznostruke. a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnost veoma rastegljiv. Njegovi uspesi. zanesen mišlju da svojoj domovini koristim. Jadnici. ravnoteže i ukusa uz sjajne kontraste koje je Mokranjac doveo u jedinstvenu celinu. Studije nastavlja 1885/87.narodnih melodija . a realnosti je merilo čovek. malenog kola. koje misli na budućnost našeg naroda i veruje u nju. Gubitak stipendije Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma. Kao gotovo isključivo horski kompozitor. gde 1884/85. i uveren sam da napredak ne shvataš olako. Što se mene tiče. te po tome. „realniju“ struku. prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju. jednostrano. Vrednost njegovog stvaralaštva prvenstveno je u njegovom odnosu prema folkloru kao materiji od koje je stvarao umetničko delo. realnost im se tako lepi za usta. I kao što je do majstorstva u obradi narodnog melosa došao . kako se ne da lako ukalupiti. ja sam tvrdo ubeđen da je svakome narodu. nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala). tuge i mladenačkog nestašluka u Desetoj rukoveti. na žalost. po njihovome. vraća se u Beograd i postaje horovođa pevačkog društva. te dobija stipendiju i odlazi u Rim. Zato se u njegovom kompozitorskom radu izdvajaju dve grane: jedna kojoj pripada umetnička stilizacija folklora i druga koja obuhvata originalne tvorevine. Iako tvorac velikog opusa. on je doprineo stvaranju pojma i rađanju stila srpske nacionalne muzičke umetnosti. ako hoće da je narod.tako i po načinu njegove harmonijske obrade. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova. ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive. već i po nečem drugom. po nečem. i što nisam uzeo kaku. kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u g-mollu. omogućuju mu da se rehabilituje. Odanost ideji Ono što Mokranjca čini izrazito orginalnim tvorcem jesu njegove duhovne kompozicije. Mokranjac u trećoj godini studija gubi državnu stipendiju. na Konzervatorijumu u Lajpcigu. Tako je Mokranjac stvorio originalan oblik kako po izboru tonskog materijala . kao primer skladnosti i mere u spajanju raznolikih pesama. već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti“. izučava polifoni stil kod Parizotija. odao baš na tu struku. što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših.ti jedan od onog. gde usavršava teoretske predmete i dirigovanje. Sve je to naročito izraženo u veličanstvenoj poemi ljubavi. Mokranjac je postao jedan od klasika jugoslovenske muzike. da ćeš mi odobriti što sam se i ja. Na prvo mesto dolaze Rukoveti.skog pevačkog društva i ostaje vezan za taj hor i njegove velike umetničke uspehe gotovo do kraja života. Po povratku u Beograd nastavlja rad na mestu horovođe Beograd. ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih „prvih“ potreba.

sposoban organizator. O privatnom životu Stevana Mokranjaca. duboko odan ideji da u svojoj sredini mora da radi na širenju i popularisanju muzike. upoređivanjem i slušanjem poznatih pojaca i znalaca crkvenog pojanja. najistaknutiji srpski slikar svoga doba i braća koja su zauzela istaknuto mesto u našoj kulturi. preselila se u Beograd. koji nose pečat naučnog melografskog rada. izvodi niz dela klasične i savremene kamerne literature. u Banatskom Karlovcu (Karlsdorfu). Tebe boga hvalim. stric Uroš Predić. slomljena su tek pošto je delegacija Društva uspela da ga privoli da dopusti Mici da im se pridruži. gde je široko obrazovanje dobila u tada poznatom „Cermankinom zavodu“. Njen otac Stevan. Godine 1889. njihova plemenita lepota i i slivanje u harmonijski bogatu zvučnu arhitekturu izvanredne stilske čistote. rođena je 1876. a naročito Opelo fis-moll. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Micin muzički talenat i divan sopranski glas bili su zapaženi i tako je postala idealan kandidat za članicu hora Beogradskog pevačkog društva kojim je rukovodio Stevan Mokranjac. u kojoj je vršio dužnost direktora i nastavnika teoretskih predmeta. Godine 1906. osniva Gudački kvartet. sa kojim sve do 1893. Neobično aktivan duh. Međutim. koje se čuvaju u Muzeju grada Beograda. najvernije svedočanstvo predstavljaju intimne zabeleške kompozitorove supruge Mice. Mokranjac se ne zaustavlja samo na širenju muzike horskom pesmom. patrijarhalni nazori njenog oca o učešću kćeri u mešovitom horu i to na javnim mestima. koji je napustio oficirsku karijeru i zaposlio se kao profesor nemačkog jezika. Mokranjac sa pijanistom Cvetkom Manojlovićem i kompozitorom Stanislavom Biničkim. Micin dnevnik Marija Mica Predić. Mokranjac je tako izgradio monumentalne tvorevine svoje orginalne duhovne kompozicije. činili su bogatu duhovnu porodicu. Rezultat predstavljuju zbornici zapisanih melodija Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914). tako je i crkvenim napevom ovladao prvo pevajući kao dečak u crkvi.neposrednim kontaktom u samom narodu. osniva Srpsku muzičku školu. najzad. kao i učesnik u radu i stvaranju Udruženja srpskih muzičara (1907) i. čine da se kompozicije kao što su Akatisti Bogorodici. Majstorsko vođenje glasova. Inicijator je i pokretač Saveza pevačkih društava (1903). a zatim temeljnim proučavanjem. . 1889. Sa ocem i maćehom. Herivumska pesma. izvesno vreme je bio i na mestu srekretara u Ministarstvu prosvete.

Poslednje pevanje U prvim godinam braka nizali su se mučni događaji. putovaće se u Dubrovnik. koje sam i ja toliko volela“. nagrizan potmulom bolešću više godina. Carigrad. pošto su mu predstavljeni članovi od kojih je polovinu i više poznavao. horsku kompoziciju Zimnji dani. da bi je stalno gledao izbliza. samo su ubrzali njegovu smrt. koji ju je uvek stavljao u prvi red. Sav trud i volju uložila sam da što bolje upravljam glasom. Međutim. „Ušla sam u nov život. Stevana Mokranjca smrt je zatekla 29. Kad je došao na mene red. trebaće dobrih glasova. Micina dugotrajna bolest koja je nastala posle porođaja 1889.. sklonio se sa porodicom u Skoplje. Njegova Mica pridružila mu se 1949. U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca. menice i dugovi. Pitao me dal sam učila pevati. slava i trijumf sa Pevačkim društvom. mama i tata me neće pustiti. Solun. godine.. uzeo je pojedinačno da oproba glasove. ispred sebe. a ono je imalo i srećan nastavak... Ja mu rekoh. sa najvećom željom da ti ugodim. od koje je zavisilo da li će ona i sin Momčilo. gde 1914. zapisala je Mica u svom dnevniku. da bi posle nastala decenija pune sreće i spokojstva i radosti sa sinom kojeg su zvali Aga. doktor hemije. Idilična priča o članici hora i dirigenta. u njegovom rodnom Negotinu. piše svoj predsmrtni opus. Mokranjac 1912. poznat stručnjak za toksikološku hemiju i profesor na Farmaceutskom faklutetu. terao me da pevamo „Radujsja nevesto“ i tako smo (Aga alt. Ratovi koji su zahvatili Srbiju. ipak je otputovala u pratnji maćehe. „Dva dana pre pre nego što je umro. 1967. Nažalost. bolest samog Stevana. a on još sedeći za klavirom vikne me da se vratim i tiho mi reče:“Vi treba da dođete u Beogradsko pevačko društvo. tradicionalno se održavaju horske muzičke svečanosti „Mokranjčevi dani“. septembra 1914. godine. a sin Momčilo Aga Mokranjac. ja rekoh u zavodu kod Josifa Marinkovića. ostati u životu. nastupajući te godine poslednji put kao dirigent. Pogledao me je ispod cvikera ispitujući i znalački. na stihove Jovana Jovanovića Zmaja. Bežeći od bombardovanog Beograda. Svoje prvo inostranstvo je doživela kao najlepši san. kao da je bio svestan utiska koji je činilo to prvo lično poznanstvo i razgovor sa tim „Stevom Mokranjcem“. Tako je bilo prve tri godine braka. Rusija. smrt brata Vase Mokranjca. zbog koje je morao da ide u Beč na operaciju. završio se brakom. svojim Rukovetima. . srce mi je lupalo kao da mi život zavisi od tih otpevanih tonova. da možeš sa još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci. mladih i svežih“. daje svoje poslednje kompozicije. Kad smo se spremali da pođemo kući.„Steva.. da ti život bude mio. ja sopran a Stevan tenor) otpevali. i pobegoh“. To je bilo njegovo poslednje pevanje“.