Stevan Stojanović Mokranjac

Slavni kompozitor i horski dirigent, radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj

beogradskoj gimnaziji i pojanja u Bogosloviji, sakupljao je i zapisivao narodne
melodije, i svetovne i crkvene, pisao prve folklorne studije o njima i postao
osnivač muzičke nauke kod nas, jedan je od osnivača prvog gudačkog kvarteta i
Saveza pevačkih društava, osnivač, profesor i direktor prve muzičke škole u
Srbiji...

Bio je veseljak, boem, leptir - priroda, koja je znala da se zanese balkanskim

karasev- dahom, bio je to umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva sav
posvećivao okolini, društvu u kome je živeo, bio je ličnost o kojoj niko, izuzev
profesionalnih zavidljivaca, nije izgovorio ružnu reč kada su u pitanju njegove
karakterne crte, ovako su Stevana Mokranjca opisivali njegovi savremenici. 
Linija njegovog života i stvaralaštva ide paralelno s usponom građanske klase i sa
velikim političkim vrenjima i dinastičkim promenama koje su tokom poslednjih
decenija XIX veka do Prvog svetskog rata ispunjavale političku istoriju Srbije. Kao
što je proces akumulacije kapitala kod nas imao sasvim drugačiji karakter nego u
zapadnim zemljama, tako je i stvaranje građanske duhovne kulture imalo svoja
specifična obeležja: umetnička muzika - kao i umetost i kultura uopšte, kao i
običaji i naravi - zadugo je još bila mešavina gradskog i seoskog, srpskog i
orijentalnog.

Svestrani stvaralac

Više nego ma koji muzičar tog doba, Mokranjac je srastao sa svojom

sredinom i njena osnovna stremljenja došla su do jasnog izraza u njegovom
umetničkom i društvenom delovanju. Slično prvim srpskim realističnim piscima,
Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću, koji daju sliku sprskog sela, Mokranjac se
svim srcem okreće narodu i njegovoj pesmi. Na taj način se u njegovom
stvaralaštvu susreće i odražava odumiranje romantizma i stvaranje realizma u
srpskoj muzici.
 Njegov značaj u našoj kulturi ogleda se kako na stvaralačkom, tako i na
izvođačkom polju, pri čemu ništa nije manja ni po kvalitetu ni po rezultatima
njegova delatnost organizatora, pokretača i aktivizatora muzičkog života.
Stevan Stojanović Mokranjac rodio se 9. januara 1856. godine u Negotinu.
Osnovnu školu i gimnaziju učio je naizmenično u rodnom gradu, Zaječaru i
Beogradu. Došavši u prestonicu 1870, on zatiče već stvorene, mada skromne
uslove za muzički rad: Beogradsko pevačko društvo je postojalo skoro 20 godina, a
Narodno pozorište je već ispunjavalo svoj repertoar muzikom, a bilo je i
nastavnika muzike. Takve učitelje je imao u Karlu Rešu za violinu, i Antoniju
Cimbriću za pevanje. Ali, njihova skromna znanja nisu mu bila dovoljna, pa je sam
počeo da istražuje sisteme za lestvice, intervale, tonske polove...

Na raskrsnici

Po završetku gimnazije, ponet socijalističkim idejama Svetozara Markovića,

pripadao je struji koja je, kako sam kaže, “tada obuhvatala skoro svu omladinu i
koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu“. Zato se upisao
na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i
član, pevač, Beogradskog pevačkog društva. 

Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija

stipendiju radi muzičkog usavršavanja u inostranstvu. Odlazi 1879. na
Konzervatorijum u Minhen, gde studira haromoniju i kompoziciju. 
Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u
racionalistička i materijalistička tumačenja Svetozara Markovića, pa iste godine, u
pismu Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a
tada studentu astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi
umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:
„Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u
muzici, te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda,
razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i haromoniju. Ja sam uveren da si
ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i
veruje u nju, i uveren sam da napredak ne shvataš olako, jednostrano, te po tome,
da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim,
odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova, prebacivaće mi
što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kaku, po njihovome,
„realniju“ struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne
znaju kako je pojam realnost veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne
znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je
merilo čovek; ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih
„prvih“ potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po
namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je
svakome narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom
pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko
u svim granama nauke i u svim granama umetnosti“.

Gubitak stipendije

Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj

godini studija gubi državnu stipendiju, vraća se u Beograd i postaje horovođa
pevačkog društva. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i
Opela u g-mollu, omogućuju mu da se rehabilituje, te dobija stipendiju i odlazi u
Rim, gde 1884/85. izučava polifoni stil kod Parizotija. Studije nastavlja 1885/87.
na Konzervatorijumu u Lajpcigu, gde usavršava teoretske predmete i dirigovanje.
Po povratku u Beograd nastavlja rad na mestu horovođe Beograd- skog pevačkog
društva i ostaje vezan za taj hor i njegove velike umetničke uspehe gotovo do kraja
života.
Iako tvorac velikog opusa, Mokranjac je postao jedan od klasika
jugoslovenske muzike. Kao gotovo isključivo horski kompozitor, on je doprineo
stvaranju pojma i rađanju stila srpske nacionalne muzičke umetnosti. Vrednost
njegovog stvaralaštva prvenstveno je u njegovom odnosu prema folkloru kao
materiji od koje je stvarao umetničko delo. Zato se u njegovom kompozitorskom
radu izdvajaju dve grane: jedna kojoj pripada umetnička stilizacija folklora i druga
koja obuhvata originalne tvorevine. Na prvo mesto dolaze Rukoveti, kao primer
skladnosti i mere u spajanju raznolikih pesama, ravnoteže i ukusa uz sjajne
kontraste koje je Mokranjac doveo u jedinstvenu celinu. Tako je Mokranjac stvorio
originalan oblik kako po izboru tonskog materijala - narodnih melodija - tako i po
načinu njegove harmonijske obrade. Sve je to naročito izraženo u veličanstvenoj
poemi ljubavi, tuge i mladenačkog nestašluka u Desetoj rukoveti.

Odanost ideji

Ono što Mokranjca čini izrazito orginalnim tvorcem jesu njegove duhovne
kompozicije. I kao što je do majstorstva u obradi narodnog melosa došao
neposrednim kontaktom u samom narodu, tako je i crkvenim napevom ovladao
prvo pevajući kao dečak u crkvi, a zatim temeljnim proučavanjem, upoređivanjem
i slušanjem poznatih pojaca i znalaca crkvenog pojanja. Rezultat predstavljuju
zbornici zapisanih melodija Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914), koji nose
pečat naučnog melografskog rada. Mokranjac je tako izgradio monumentalne
tvorevine svoje orginalne duhovne kompozicije. Majstorsko vođenje glasova,
njihova plemenita lepota i i slivanje u harmonijski bogatu zvučnu arhitekturu
izvanredne stilske čistote, čine da se kompozicije kao što su Akatisti Bogorodici,
Herivumska pesma, Tebe boga hvalim, a naročito Opelo fis-moll.
Neobično aktivan duh, sposoban organizator, duboko odan ideji da u svojoj sredini
mora da radi na širenju i popularisanju muzike, Mokranjac se ne zaustavlja samo
na širenju muzike horskom pesmom. Godine 1889. osniva Gudački kvartet, sa
kojim sve do 1893. izvodi niz dela klasične i savremene kamerne literature.
Inicijator je i pokretač Saveza pevačkih društava (1903), kao i učesnik u radu i
stvaranju Udruženja srpskih muzičara (1907) i, najzad, 1889. Mokranjac sa
pijanistom Cvetkom Manojlovićem i kompozitorom Stanislavom Biničkim, osniva
Srpsku muzičku školu, u kojoj je vršio dužnost direktora i nastavnika teoretskih
predmeta. Godine 1906. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske
akademije.
O privatnom životu Stevana Mokranjaca, najvernije svedočanstvo
predstavljaju intimne zabeleške kompozitorove supruge Mice, koje se čuvaju u
Muzeju grada Beograda.

Micin dnevnik

Marija Mica Predić, rođena je 1876. u Banatskom Karlovcu (Karlsdorfu). Sa

ocem i maćehom, preselila se u Beograd, gde je široko obrazovanje dobila u tada
poznatom „Cermankinom zavodu“. Njen otac Stevan, koji je napustio oficirsku
karijeru i zaposlio se kao profesor nemačkog jezika, izvesno vreme je bio i na
mestu srekretara u Ministarstvu prosvete, stric Uroš Predić, najistaknutiji srpski
slikar svoga doba i braća koja su zauzela istaknuto mesto u našoj kulturi, činili su
bogatu duhovnu porodicu. Micin muzički talenat i divan sopranski glas bili su
zapaženi i tako je postala idealan kandidat za članicu hora Beogradskog pevačkog
društva kojim je rukovodio Stevan Mokranjac. Međutim, patrijarhalni nazori
njenog oca o učešću kćeri u mešovitom horu i to na javnim mestima, slomljena su
tek pošto je delegacija Društva uspela da ga privoli da dopusti Mici da im se
pridruži.
 „Steva, pošto su mu predstavljeni članovi od kojih je polovinu i više
poznavao, uzeo je pojedinačno da oproba glasove. Kad je došao na mene red, srce
mi je lupalo kao da mi život zavisi od tih otpevanih tonova. Sav trud i volju uložila
sam da što bolje upravljam glasom. Pogledao me je ispod cvikera ispitujući i
znalački, kao da je bio svestan utiska koji je činilo to prvo lično poznanstvo i
razgovor sa tim „Stevom Mokranjcem“. Pitao me dal sam učila pevati, ja rekoh u
zavodu kod Josifa Marinkovića. Kad smo se spremali da pođemo kući, a on još
sedeći za klavirom vikne me da se vratim i tiho mi reče:“Vi treba da dođete u
Beogradsko pevačko društvo, putovaće se u Dubrovnik, trebaće dobrih glasova,
mladih i svežih“. Ja mu rekoh, mama i tata me neće pustiti, i pobegoh“, zapisala je
Mica u svom dnevniku. 
Međutim, ipak je otputovala u pratnji maćehe. Svoje prvo inostranstvo je
doživela kao najlepši san, a ono je imalo i srećan nastavak, Rusija, Carigrad,
Solun... Idilična priča o članici hora i dirigenta, koji ju je uvek stavljao u prvi red,
ispred sebe, da bi je stalno gledao izbliza, završio se brakom.
„Ušla sam u nov život, sa najvećom željom da ti ugodim, da ti život bude mio, da
možeš sa još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci, svojim Rukovetima,
koje sam i ja toliko volela“.

Poslednje pevanje

U prvim godinam braka nizali su se mučni događaji. Micina dugotrajna

bolest koja je nastala posle porođaja 1889, od koje je zavisilo da li će ona i sin
Momčilo, ostati u životu, menice i dugovi, smrt brata Vase Mokranjca, bolest
samog Stevana, zbog koje je morao da ide u Beč na operaciju.
Tako je bilo prve tri godine braka, da bi posle nastala decenija pune sreće i
spokojstva i radosti sa sinom kojeg su zvali Aga, slava i trijumf sa Pevačkim
društvom...
Nažalost, nagrizan potmulom bolešću više godina, Mokranjac 1912. daje
svoje poslednje kompozicije, nastupajući te godine poslednji put kao dirigent.
Ratovi koji su zahvatili Srbiju, samo su ubrzali njegovu smrt. Bežeći od
bombardovanog Beograda, sklonio se sa porodicom u Skoplje, gde 1914. piše svoj
predsmrtni opus, horsku kompoziciju Zimnji dani, na stihove Jovana Jovanovića
Zmaja.
„Dva dana pre pre nego što je umro, terao me da pevamo „Radujsja
nevesto“ i tako smo (Aga alt, ja sopran a Stevan tenor) otpevali. To je bilo njegovo
poslednje pevanje“. 
Stevana Mokranjca smrt je zatekla 29. septembra 1914. godine. Njegova
Mica pridružila mu se 1949., a sin Momčilo Aga Mokranjac, doktor hemije, poznat
stručnjak za toksikološku hemiju i profesor na Farmaceutskom faklutetu, 1967.
godine. 
U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom
Negotinu, tradicionalno se održavaju horske muzičke svečanosti „Mokranjčevi
dani“.