Professional Documents
Culture Documents
Насловна
Одоцнела песма
Корен
Лажљива песма
Кмезава песма
Успаванка за малу птицу
Неповратна песма
Протестна песма
Басна
Највећа песма
Татина песма
Како сам убио једну птицу
Горка песма
Другарска песма
Песак
Дрхтава песма
Узнемирена песма
Ветар
Космонаутска песма
Чаробна песма
Буквар
Расејана песма
Најмушкија песма
Како сам убио једну рибу
Рођенданска песма
Бесмртна песма
Илустрације
МИЋА МИХАЈЛОВИЋ
Уредник
УГЉЕША КРСТИЋ
Уметничка опрема
ИВАН ХОРОВИЦ
МИРОСЛАВ
АНТИЋ
ША
ШАВА
КЊИ
ГА
ОДОЦНЕЛА ПЕСМА
Друкчији су родитељи
као клинци некад били
у времена она давна
кад се тапка,
кад се мили,
у сатену и муслину,
у сомоту и у свили,
по три бала у години...
фијакери...
сунцобрани...
један цветак кришом додат,
официри и мундири
и бркати кавалири
од валцера и од полки
ознојени...
Ноћи дуге сто година.
Сто година дуги дани.
1.
Постоји један мудрац. Док ово говорим, он чучи у великој
пустињи јужно од ових планина. Чучи не знам колико година у
песку и не подиже очи. Али све види. Шара ноктом нешто
неразумљиво и уплашено понавља: и ово сам већ створио . .. и
ово сам већ створио.
Ако му затражиш орла, он не посеже у висине, него га прстом
ископа из земље као корен. То је, каже он, орао из којег ничу
други орлови. После можеш да му затражиш алигатора или
мрава. И њих ископа прстом из земље као коштицу.
Он све може, јер његово. је стварање друкчије него наше. Од
њега сам научио то што ти данас казујем као тајну.
2.
Господине, кажем ја њему, видео сам народе који се много
љубе и братиме. Ако љубав постоји, чему је доказивати?
Он само ћути погнуте главе и дуго мрмља у себи. И тек у подне,
кад сунце као мач виси са зенита, говори гласом белим попут
згужване хартије. Из тога ће, каже, произићи велика невоља.
Народ који не престаје да пева несрећан је, сиромашан и
гладан.
3.
Господине, кажем му ја, видео сам човека који прескаче
невероватне висине. Како то чини кад није јачи од других, не
трчи брже од других, нити је умешнији и лукавији?
Тај човек, каже мудрац, узима залет као да ће прескочити
облаке. Стога и ие примећује то што му је под ногама. Треба
прескакати небо. Треба имати само највећу жељу, па ће све
друге саме од себе бити испуњене.
4.
Господине, кажем му ја, један мој пријатељ ископао је у башти
камен. Поклонио га је неком вајару да начини од њега скулптуру.
Био је то обичан камен, али ако га окренеш према светлости, у
њему се одсликавао цео свет. А вајар га је одбио.
Мудрац ми каже: и морао је да одбије, јер није га сам
пронашао.
5.
Господине, питам га ја, како то да моја глава, која испуњава
просторе, може да стане у једну обичну капу?
Затечени сасвим случајно, каже он, у истом низу година на овој
старој оронулој планети, ми се настављамо једни на друге, као
што се грана наставља на грану, а ипак живи свој век окренута
ка другој страни света, ка неким својим олујама и видицима.
Зато је твоја глава жуманце неког још неоткривеног сунца. Зато
засад стаје и у обичну љуску.
6.
Господине, кажем ја њему, имам невероватну снагу. Могу да
управљам бродовима, јер сам их покорио. Могу да зидам
небодере јер сам савладао бетон и челик. Могу да ријем кроз
планине и мењам лице континената. Али кад узмем у шаку
обичан мали шљунак, ма колико га стискао, никад га нећу
разбити. Како то?
Велики умови, каже он, били су у почетку незналице, као што је
река била поток или тајфун — тишина. Највеће хуље историје
биле су пре тога буцмасти и безазлени малишани. Хималаји су
били пара. Нешто чврсто и обло, као кипови Вавилона, било је у
свом вулканском детињству безоблично и меко. Зато је шљунак,
у ствари, једна огромна планина, ољуштена од голотиње свог
лепог
Чепрка затим по песку, прстом извади заметак Килиманџара;
стављам на леђа обично кристално зрнце, али падам под
теретом.
7.
Господине, кажем му ја, видео сам сликара који пролази кроз
платно као кроз светлост. Наслика себи воду и плива. Како то?
Наслика Алпе и пење се. Наслика даљину и изгуби се.
Мудрац ми ништа не говори. Само видим, у сумрак, како се
поистовећује са сивилом, расплињује и нестаје. Одлазим
замишљен и догађа се нешто чудно: за мном не остају стопе,
као да никад нисам ни пролазио овим крајем. Као да сам то
само пожелео у сновима.
И — измислио.
ЛАЖЉИВА ПЕСМА
Кажем: месец.
И гле — месец!
Кажем: трава.
Стварно — трава!
Ето зашто мени сева
ова моја смешна глава,
ова моја глава лева
што једино зна да снева.
Свашта умем.
Стварно умем.
Само — себе не разумем.
Ја чувао, људи, овце
тамо негде накрај света,
мојој деци кајмак смета,
лук им смета...
Све им смета.
Ја до школе пешачио
и по киши и по снегу,
моје кћери ко кнегиње,
ко да се у свили легу:
једном шмркну,
двапут кину
и беже у лимузину.
Свашта умем.
Стварно умем.
Само — себе не разумем.
Ја крчио с оцем шуму.
Плик до плика длан ми оспе.
Моме сину — господину
тешко и да ђубре проспе.
Кад му мати нешто режи,
мислим: женско па нек режи.
А он: одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.
Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.
Тражи новац, кука, моли,
— нема чиме стан да плати,
а ја шашав, па га пустим
да се мирно кући врати.
1.
Једва сам успео да начиним ту птицу. Како нисам имао ничег
сем песка, ја сам га поквасио у реци и поштено то обавио, јер
умем такве ствари. Дан, исувише погнут, залазио је за брда
натоварен обиљем љубичастог и сивог. Какво невероватно
слепило, размишљао сам, посматрајући одлазак боја.
И рекох: моја питома птицо, ова река је једном већ била и ја је
препознајем. Било је и то угасло сунце и онај предео према
северу омеђен обрисима шума и мостовима у даљини. Па и вас,
ево, правећи ту у песку, нисам створио хотимице, нити ми се
ваш изванредни облик изненада догодио. Ви сте моја далека
прошлост, лепа птицо, и враћате ми се сасвим природно, као
што су ми, кад сам рођен, враћени зуби, пршљенови,
радозналост или смисао за говор.
А уистину: једва сам успео да је начиним. Испразнио сам јој
небо, побио грабљивице и дао јој слободу. И махнуо сам за њом:
одлетите и живите у висинама, моја птицо од песка, јер ви
заслужујете такву праведну почаст!
2.
Много касније, кад је поново сретох — то беше једног јутра кад
се ветар пресвлачио из пурпурног у бело — била је сва у крви од
ноктију до кљуна. Кружила је над реком и подмукло ме вребала.
Испрва, нисам је препознао. А онда рекох уплашено: шта је то,
птицо неблагодарна? Она одговори рђавим гласом који је
мирисао на месо: небо без господара врло брзо претвара се у
блато.
Полако, рекао сам. Седимо и размотримо ствари. И заиста вам
кажем: не устремљујте се на мене и не покушавајте да ми
неопажено доспете кљуном до ока. Ја сам ваш творац и нисам
вас томе наменио.
А птица рече: јаки се не намењују.
3.
Човек сам и слабост ми је да будем заљубљен у своје дело. А
ипак сам јој каменом смрскао главу. Мојој јединој птици. Сигурно
непоновљивој, па зато и најдрагоценијој коју сам икада имао.
Јер уистину: једва сам успео да је начиним. Од песка, ако сте то
у стању да схватите. Од шаке обичног песка.
Но како сам по души достојанствен и благ, ја не дозволих да се
на мени чита никаква жалост. Довољно стрпљиво опрао сам
своје прљаве прсте и отишао обалом замишљен, па је тог јутра
било углавном нејасно да ли се ја то однекле враћам или тек
некуда полазим.
ГОРКА ПЕСМА
Мрштимо се на кћери,
исмевамо их јавно,
а срце нам се грчи
кад их очеви туку,
јер волеле смо и ми,
наивно,
ал' тако давно,
и биле ћуркасто дивне
и држале се за руку.
1.
Ево како је било то са двојицом стараца. Могу вам рећи да је
први од њих становао у џаку покрај путева и ништа га се није
тицало. Једино је разумео говор ветра.
Заменимо се, рече му једног дана други, надалеко чувени
старац, који је познавао тајну лепоте. Бићемо обојица богатији
за по једну мудрост. То ће нам помоћи да се двоструко
уздигнемо над људима.
Али старац из вреће само одмахну руком. Велики паметни
човече, рече му он, чему тежи твој дух? Риба која се уздигне над
водом, угушиће се у ваздуху. Вилин коњиц који се попне до
облака, постаће плен ласте. Па и ја, ево, могао бих да се испнем
до планинских врхова и, тако узвишен над људима, боравим у
светлости и ослушкујем ветар. Али ја морам да га чујем одоздо и
зато станујем у врећи, у долинама где ветар има густину, боју и
мирис, и где додирује препреке.
2.
И рекао је и ово: моја мудрост нема далеке путеве. Она је само
једна од обичних мудрости и ја је ослушкујем као свој део
радозналости читавог човечанства. Тако смо праведно
подељени: други ослушкују нешто друго за мене. Ти за мене
ослушкујеш шта је у овом тренутку лепо и ја сам ти зато
захвалан. Ако испустиш овај тренутак или се уздигнеш нада
мном, изгубићу део лепоте који ми дугујеш и он ће пропасти у
неповрат.
3.
И ево, велики паметни човече, осмехнуо се на крају, ја бих
могао нестрпљиво, сад одмах, да изиђем из своје вреће и да се
заменим са хиљаду мудраца. Са оним који познаје тајну кувања
јаја или оним који познаје тајну пливања. Могао бих да видам, да
градим храмове и читам прошлост из глинених таблица. Али ја
тада више не бих имао довољно времена да слушам ветар.
Умео бих од свега помало и тако постао узалудан.
4.
Они се затим разиђоше. Старац из вреће још пажљивије
наслони ухо на ветар. И тог дана је чуо безброј нових ствари.
Чуо је угибање траве. Шаренило тишине. Мекоту птичјег лета.
Био је то веома мудар старац, уверен да обогаћује земљу
служећи јој, и да је једино тако на крају може и надвисити.
А баш ту се и преварио. Јер земља о старцима и не мисли.
Земља мора да буде јака и вечна. Она се обраћа за мудрост
само младима, од којих црпи снагу, срце и године. Обраћа се за
мудрост још и рибама које се гуше у ваздуху. И опнокрилцима
полуделим за облацима.
Она, зато, и нехотице надвисује све паметне. И вреба.
КОСМОНАУТСКА ПЕСМА
Ударе ми чвргу.
Подметну ми ногу.
Ја одмахнем само и смешкам се меко.
Јер сваког тренутка заистински могу
да будем и овде и негде далеко.
1.
Деца имају обичај да кваре своје играчке, јер траже у њима
срце. Ја сам био сиромашан као дечак и сам сам себи правио
играчке, па сам у њих уносио највеће своје лепоте и снове што
трепере као звона. Али копкале су ме живе ствари. Тако сам
видео срце жабе и срце коња. Видео сам срце врапца. И срце
човека, јер је био рат. Једино никада нисам видео срце рибе.
Чувао сам пачиће у шареној хладовини крај реке. Постоје рибе,
видео сам то, које се роде у реци, одрасту у реци, заљубе се под
мостом, ожене се под мостом, добију децу под мостом, одживе
свој век под мостом, оду у пензију под мостом, умру под мостом
и никуд даље од моста.
Постоје рибе које имају снаге и пливају против матице према
извору. Раздиру трбухе о камење, рију њушкама кроз муљ, ако
наиђу на слапове, оне се бацакају по обали, путују преко трња,
пузе по трави, даве се у ваздуху и најзад ипак стижу тамо куда
су кренуле. Унатраг. Никад их нисам питао чему све то, јер моја
је радозналост у детињству била од сасвим друге врсте.
Постоје рибе које немају снаге. Млитаве су, пљоснате, беле као
мој длан. Вода их однесе у море и удави у соли.
Али има једна риба, једна чудновата риба у шареној хладовини
под врбом. Сатима стоји у месту, само се мало згрчи понекад,
али не миче.
2.
Аха, рибо, рекао сам јој, ваше срце хоћу да видим. А она се
насмејала: не будите наивни, дечаче, рекла је. Па ја уопште
немам срце, јер одавно сам га поделила другим рекама, морима,
океанима, барама, ко зна каквим црвенперкама, ајкулама,
китовима или шаранима. Ово овде што куца у мени, то је друга
река, која тече против ове и не дозвољава јој да ме помакне.
Ви видите, каже ми она, ја се само мало згрчим понекад. Али
јача сам од свих матица на свету.
3.
Пружио сам руку. Није се опирала. Извадио сам је из воде.
Покидао сам јој мека уста, распарао сам јој шкољком трбух и
отворио је. Али нисам нашао ни срце ни реку у њој.
Шта је то, рибо лажљива, плакао сам, јер био сам дечак и све
ми је требало пет пута објашњавати да бих ствари до краја
разумео. Данас...
4.
...данас кад узалуд тражим своје срце, ја видим да га немам,
јер одавно сам га поделио некаквим морима, рекама, океанима
и барама, ко зна каквим китовима, црвенперкама, ајкулама и
сомовима. Ово овде што куца у мени није срце, него река, једна
жилава река што тече против ових и ником не дозвољава да ме
помакне.
Ви видите: ја се понекад само мало згрчим, али сад сам све
разумео.
5.
Трчим на обалу. Тражим шарену хладовину под врбама. И
замислите шта видим! Видим: ту риба, тамо риба, свуда безброј
риба што стоје у месту, само се понекад мало згрче, али матица
им ништа не може.
Сад знам: могу и да ме склоне. Могу да ме утуцају маљевима у
земљу или развеју ваздухом као маслачак. После мене ће увек
постојати бар једна риба која ће, непомична тако и напрегнута,
бити јача од свих.
РОЂЕНДАНСКА ПЕСМА
Свеједно да ли су облаци
јесењим небом тумарали,
или је кошава била,
или је мећава била,
— ја мислим они су видели
сва сунца кад су нас стварали.
Зато је коса бебама
мека и топла ко свила.
Ја мислим да су се волели
и мислим да су замишљали
најлепше усне за нас,
најлепше око
и длан.
И желели су да будемо
најбољи на овом свету.
Да ли се понекад упиташ:
личиш ли на њихов сан?
1.
Ако ти јаве: умро сам,
— а био сам ти драг,
онда ће и у теби
одједном нешто посивети.
На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си уопште некад
мислио шта значи живети?
И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.
Јер — најзад — све кратко траје,
одједном: насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.
Зато живи!
Ал' сасвим!
И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.
Признајем: помало луцкаст.
Понекад: наопако.
Ал' никад нисам стојао.
Вечно сам ишао...
Ишао...
Стварно, да ли си каткада
мислио шта значи умрети
и где то нестаје човек,
шта га то заувек иште?
Немој ићи на гробља
— ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и ружно позориште.