[Bralić, Ž. (2007).

Visoko obrazovanje u ranom hrišćanstvu – Origen kao

učenik i kao učitelj. Zbornik radova 2007. Beograd: Univerzitet u Beogradu
– Fakultet bezbednosti, 239–257. Originalno objavljeno ćirilicom.]

[str. 239]

dr Željko Bralić, docent1

Visoko obrazovanje u ranom hrišćanstvu –

Origen kao učenik i kao učitelj

Sažetak
Ovaj tekst predstavlja pokušaj analize vaspitačko-učiteljske delatnosti Origena iz Aleksandrije, jednog od naj-
značajnijih grčkih crkvenih otaca rane hrišćanske crkve, koji je značajno unapredio filozofsko-teološke studije
u hrišćanskim krugovima Rimskog carstva. Delatnost Origena prikazana je u dve celine – u aleksandrijskom
periodu njegovog života on je delovao kao upravitelj Aleksandrijske katehetičke škole i postao slavan kao vero-
vatno najobrazovaniji hrišćanin, a možda i najveći filozof svoga vremena. U drugom periodu života poučavao je
u palestinskoj Cezareji. Iz toga perioda potiče pohvalna beseda (panegirik) koju je u čast Origenu izgovorio za-
hvalni učenik Grigorije sa Ponta. Pošto se Grigorijev tekst smatra najranijim prikazom visokoškolske nastave
među hrišćanima, panegirik je detaljnije prikazan i istorijsko-andragoški analiziran u drugom delu ovog rada.
Origen se, u celini, ocenjuje kao veliki mislilac, izvorni vaspitač i učitelj, koji je na izuzetno visokom
stvaralačkom nivou nastojao (i uspevao) da poveže najviše vrednosti klasične antičke (prvenstveno grčke i pa-
ganske) kulture i filozofije sa novom kulturnom i moralnom silom kakvu je predstavljalo rano hrišćanstvo.
Ključni pojmovi: rano hrišćanstvo, vaspitanje, visoko obrazovanje, katehetička škola, učenje,
poučavanje, filozofija.

Željko Bralić, Ph.D., Assistant Professor

University of Belgrade – Faculty of Security Studies, Belgrade, 50 Gospodara Vučića

Higher Education in Early Christianity –

Origen as a Student and as a Teacher

Abstract
The paper is an attempt at analysis of educational-instructional activity of Origen of Alexandria, one of the
most significant Greek fathers of the early Christian church, who has significantly improved the philosophical-
theological studies in the Christian circles of the Roman Empire. Origen’s activity has been presented in two
segments – in the Alexandrian period of his life he acted as the head of the Alexandrian catechetic school and
gained fame as probably the best educated Christian and, perhaps, even as the greatest philosopher of his time.
In the second period of his life, he taught in the Palestinian Caesarea. A panegyric spoken in honor of Origen
by his grateful student Gregory of Pontus comes from this period. Since the Gregory’s text is considered on of
the earliest portrayals of higher education among the Christians, the panegyric is discussed in more details
and analyzed from the point of view of history and andragogy in the second part of this paper.
Origen is in general assessed as a great thinker, an original educator and teacher who, at an exceptio-
nally high creative level, sought (and managed) to relate the highest values of the antique (primarily ancient
Greek and pagan) culture and philosophy with the new cultural and moral force of early Christianity.
Key words: early Christianity, upbringing, higher education, catechetic school, study, teaching, philosophy.

1 Univerzitet u Beogradu – Fakultet bezbednosti. 

 2
 

A ko je uopšte Platon,
ako ne Mojsije koji govori atičkim grčkim?
Numenije iz Apameje

Jer kažu da je Origenov način života bio kao njegovo učenje,

a njegovo učenje kao njegov život.
Eusebije iz Cezareje

Origen u Egiptu [185–231]

ORIGEN ADAMANCIJE [Origenus Adamantius, ili Adamantinus] rođen je (najvero-
vatnije) u egipatskoj Aleksandriji oko 185. godine; mada je poznato da je rođen u
porodici vernih hrišćana, te da je i sâm morao biti kršten u ranom detinjstvu,
njegovo ime upućuje na vezu sa velikim i značajnim staroegipatskim božan-
stvom (Hor ili Horus, zaštitnik samog faraona, sin Ozirisa i Izide). Njegovo „pre-
zime“ (ili dodatak [240] imenu, nadimak koji će steći kasnije tokom života – Ada-
mancije) ukazuje na jasnoću i snagu (naravno, radi se o moći uma, a ne tela). Sa-
svim je moguće (ili verovatno) da Origen potiče iz porodice koptsko-egipatskog
porekla, te da u tom smislu nije Grk po samom poreklu, već po nasleđenojkultu-
ri, jer je njegovo okruženje bilo izrazito i temeljno helenizovano generacijama
unatrag. Maternji jezik Origenov, kao i velike većine stanovnika Aleksandrije je-
ste, naravno, grčki i njegov rodni grad je još od osnivanja prvenstveno grčki
grad, pa je to ostao i kao deo velikog Rimskog carstva.
I u vreme Origenovog rođenja Aleksandrija je bila izvanredno značajno
kulturno središte, sa mnogim školama (Museum, Serapeum, Sebastion), koje su
imale i velike, pa čak i ogromne biblioteke (samo je biblioteka Museja imala, na-
vodno, 700.000 knjiga). Filozofi, pisci, naučnici, učitelji, radili su i predavali u
Aleksandriji, neki od najistaknutijih vodili su i obogaćivali velike biblioteke.
Aleksandrija je bila i mesto susreta različitih kultura i civilizacija pa je tu, uz
ostale, bilo i mnoštvo jevrejskih škola. Grad je bio pravi kosmopolis, i tu su se su-
sretale grčke, egipatske, jevrejske, istočnjačke ideje, učenja, religije.
Uz to što je, bez sumnje, bila središte kosmopolitske i klasične kulture, Alek-
sandrija je bila predodređena da postane i jedno od glavnih središta ranog hrišćan-
stva, uz Palestinu, Rim i Antiohiju, te će je s pravom nazvati majkom i gospodaricom
crkava, negovateljicom i učiteljicom hrišćanstva.2
Origenov otac bio je visoko obrazovani Leonid [Leonidas], uvaženi učitelj
književnosti i gramatike (verovatno i retorike), a takođe i veoma pobožan hrišća-
nin (to je spoj koji će u vremenima koja su sledila postajati redak, neobičan, pa i

2 Ante-Nicene Fathers (1885), p. 223. 

 3
 
nemoguć). Otac Leonid je, dakle, bio u prilici da i svoga sina široko obrazuje,
upućivao ga je u sve one nauke koje su se u helenskom i/ili helenizovanom svetu
toga vremena podrazumevale u najobrazovanijim porodicama. Radi se, bez sum-
nje, ne samo o elementarnom, već i o onom opštem ili liberalnom obrazovanju
visokog nivoa koje je već od klasičnih vremena stare Grčke podrazumevalo: gra-
matiku, retoriku, logiku (dijalektiku), aritmetiku, geometriju, astronomiju, muzi-
ku, a znamo da je Origen i u kasnijem životnom dobu jasno mogao da se seti
davno zapamćenih (velikih) delova Ilijade i Odiseje.
Međutim, ovoj klasično grčkoj obrazovanosti brižni otac je dodao i svako-
dnevno izučavanje Biblije. Svakoga dana sin je morao da čita, izučava i zapamću-
je određene delove Biblije, u čemu je od ranog detinjstva bio izvanredno uspe-
šan. Ovde možemo, makar i posredno, zaključiti da je otac sina poučavao i mne-
motehničkim umećima, koja su tradicionalno činila važan deo klasičnog retor-
skog obrazovanja. Već je kao dečak Origen pokazivao izvanrednu intelektualnu
radoznalost i izuzetne umne snage (koje se nisu iskazivale samo izuzetnim za-
pamćivanjem), te se nije zadovoljavao samo osnovnim i doslovnim značenjem
biblijskog teksta, već je tragao za dubljim i suštinskijim tumačenjima, i često je
brojnim i složenim pitanjima čak i veoma učenoga oca opterećivao, zbunjivao,
ako ne i dovodio u nepriliku. I mada je otac često i odbijao da odgovara na pita-
nja koja je smatrao previše složenim za Origenov mladi uzrast3, navodno je no-
ću, dok je dečak spavao, u molitvama zahvaljivao Bogu što mu je podario takvog
izuzetnog potomka. [241]
Oko četrnaeste godine Origen je počeo da pohađa i katehetičku školu, gde
mu je učitelj bio Klement (Aleksandrijski); ovu školu je posećivao verovatno oko
tri godine, sve dok učitelj Klement nije napustio Aleksandriju. I u katehetičkoj
školi Origen se isticao sjajnim sposobnostima i talentima, njegove umne sposob-
nosti, temeljna obrazovanost i hrišćanska smernost već su ga u dečačkom dobu
preporučivali i za budućeg katehetu.
Origen je pod očevim nadzorom još kao dečak očigledno dostigao veoma
visok nivo klasičnog i hrišćansko-biblijskog obrazovanja, koje je dalje unapredio
u katehetičkoj školi uz pomoć Klementa, a visoka obrazovanost se nadogradila
na rano vaspitanje dečaka Origena koji je ubrzano sazrevao kao veran, požrtvo-
van i gotovo fanatičan hrišćanin. To je postalo očigledno kada je njegovu porodi-
cu i njega zadesila užasna tragedija – 202. godine, kada Origen nije još napunio
ni sedamnaestu godinu, njegov otac Leonid je postao žrtva progona kojem su bi-
li izloženi brojni hrišćani pod vlašću cara Septimija Severa4. Kada je saznao da
mu je otac bačen u tamnicu, mladi Origen je čvrsto odlučio da mu se pridruži i
da sa ocem bude pogubljen (te da tako i sâm postane mučenik). Majka je pokuša-
vala da ga ubedi da to ne čini (preklinjući ga i pozivajući se na svoja majčinska
osećanja prema njemu) ali bez uspeha; tada je učinila i poslednji korak – mnogi
su pisali da je sakrila svu dečakovu odeću, i tako ga sprečila da napusti dom, što
mu je spasilo život. Ipak, Origen uspeva da voljenom ocu barem pošalje pismo
ohrabrenja (ohrabrenja specifične vrste); u pismu oca čvrsto moli (ili upozorava)

3 Preporučivao mu je da se privremeno zadovolji očiglednijim, površinskim i doslovnim tumačenjima. 

4 Car između 193. i 211. godine. 
 4
 
da ostane čvrst u veri i po cenu života, ne kolebajući se čak ni zbog sopstvene po-
rodice: (…) Pazi da se ne odrekneš svojih uverenja zbog nas!5
Nakon što je Leonidu odrubljena glava, te je postao mučenik za Hrista i cr-
kvu, sva njegova i porodična imovina je oduzeta i konfiskovana (u carski trezor),
a neodrasli mladić Origen ostao je u teškom siromaštvu, sa majkom i šestoricom
mlađe braće. Ali, izuzetne sposobnosti, učenost i znanje koje je posedovao hra-
bro je i uspešno počeo da koristi za izdržavanje porodice pa je, iako još veoma
mlad, postao učitelj gramatike i književnosti (gramaticos). Uz samostalnu učitelj-
sku delatnost, mladi Origen, kao verni hrišćanin ali istovremeno i naučnik, na-
stavlja uporno da izučava Bibliju, usavršavajući se istovremeno i vredno u obla-
sti jezika i književnosti, te se valjano mogao baviti jezičkom nastavom koja je
njemu i njegovoj porodici obezbeđivala i zaradu, tj. sredstva za život.
Hrišćanska zajednica u Aleksandriji je u progonima proređena, mnogi hri-
šćani su stradali, bili proterani ili pobegli iz grada, te je postojala potreba i za
versko-hrišćanskim, katehumenskim i katehetičkim poučavanjem. Origen je bio
već u tom ranom periodu života više nego spreman da se posveti misionarsko-
hrišćanskom vaspitanju (vaspitanju hrišćana, katehumena – kandidata za kršte-
nje, pa i pagana koji su bili spremni da slušaju pouke već izvanredno cenjenog i
učenog mladića). Tako je, između ostalog, Origen uspevao i da mnoge pagane
preobrati u hrišćanstvo, [242] počev od Plutarha (kasnije mučenika) i Herakla
[Heraclas], Plutarhovog brata, koji će kasnije postati Origenov pomoćnik u kate-
hetičkoj školi, a još kasnije čak i aleksandrijski episkop.
U to doba episkop aleksandrijski bio je Demetrije, koji je čuo za mladog,
mudrog i vernog učitelja, upoznao ga je, i kada je Origen imao samo osamnaest
godina, Demetrije ga je postavio za didaskalosa, upravitelja i učitelja tada veoma
značajne i čuvene katehetičke škole, koja je u pomenutim progonima ostala bez
Klementovog vođstva; naime, veliki filozof, učitelj i upravitelj Klement Aleksan-
drijski napustio je grad zbog opasnosti u kojoj se našla hrišćanska zajednica.
Origen se u novoj ulozi ponovo pokazao dostojnim najviših očekivanja, ali
ubrzo je osetio da se sâm nalazi u protivrečnom položaju – zaključio je da uloga
gramatikosa, učitelja jezika, gramatike i sekularne književnosti nije u skladu sa
položajem katehetičkog učitelja, te se bez žaljenja odrekao svetovnog učiteljstva
(pa i zarade koju je ta nastava donosila njemu i njegovoj porodici). U želji da se
potpuno posveti hrišćansko-religijskoj nastavi, odrekao se čak i svoje vredne bi-
blioteke koju je prodao, mada je ona sadržavala velik broj vrednih knjiga i ruko-
pisa (mnoge od njih pisao je, tj. svojom rukom prepisao, sâm Origen). Kupac bi-
blioteke mu je platio iznos od četiri obola na dan (novac jedva dovoljan za sa-
svim skromnu egzistenciju, ali za jednog Origena, požrtvovanog vernika i aske-
tu, materijalna i novčana vrednost bila je sasvim beznačajna). Kako je napisao je-
dan savremeni autor6, prodao je rukopise grčkih klasika, koje je sâm ispisao sa pa-
žnjom i ljubavlju, i to za bednu naknadu, da bi mogao da poučava besplatno.

5 Eusebius, VI, 2. 6. Odricanje od vere u ovakvim prilikama je mnogima moglo spasiti život, ali
pojam mučeništva je imao među ranim hrišćanima izuzetno snažan uticaj, i mnogi su bili
spremni da za svoju veru umru i u strašnim mukama. Zato i prvi istoričar crkve Eusebije za
ovaj događaj (i za Origenovo pismo ocu) kaže da se to može zabeležiti kao prvi dokaz Origenove
mladalačke mudrosti i njegove izvorne ljubavi prema veri.  
6 Čarls Bigs (Charles Biggs, navedeno prema; Malaty, 1995а). 
 5
 
Ipak, on nije na duže vreme prekinuo kontakt sa svetovnim naukama i kla-
sičnom grčkom kulturom i naukom, jer je uskoro osetio jasnu i snažnu potrebu
da i uz pomoć grčke kulture i filozofije izgradi podlogu nove, hrišćanske filozofije,
pa i sistematske teologije. Osim toga, pokazala su se najdublja saznanja klasične
nauke i kulture neophodnim i za dublje tumačenje sâme Biblije.
Mladi kateheta je bio, osim po neobičnoj učenosti i mudrosti, poznat i po
vatrenoj posvećenosti veri, pa je često dovodio sebe i u veliku opasnost prateći
hrišćanske mučenike pred pogubljenje, dajući im podršku do smrtnog časa,
zbog čega je mogao i sâm nastradati od strane rimskih vlasti ili od rulje neprija-
teljski nastrojene prema hrišćanima (gomila je pokušavala da ga kamenuje, po-
nekad je čak rimska vojska morala da čuva njegovu kuću, ili je morao da se skla-
nja u tuđe domove dok traje opasnost, itd.).
Bio je taj neobični mladić i čovek, kao (samo) najvatreniji hrišćani toga do-
ba, i krajnje asketski posvećen veri, išao je bos, imao je samo jedan ogrtač (po
ugledu na samoga Hrista), hranio se skromno, često i dugo je postio, nikada nije
pio vino, a izvanredno mnogo je radio tokom dana i tokom noći (danju se uglav-
nom posvećivao nastavi, a noću daljim izučavanjima Biblije, filozofije i mnogih
nauka). Spavao je vrlo malo, i to ne u postelji već na podu.
Nesvakidašnju i drastičnu potvrdu krajnjeg asketizma i samožrtovanja (sve
do žudnje za mučeništvom) Origen je dao čak i podvrgavanjem kastraciji, možda
delimično i zbog toga što se u katehumenskoj nastavi svakodnevno susretao i sa
devojkama i ženama-katehumenima, pa je želeo da spreči bilo kakve neprilične
[243] glasine o svojim susretima sa njima. Sa druge strane, odricanje od svega te-
lesnog, čulnog, materijalnog i svetovnog sasvim je u skladu sa Origenovim ka-
rakterom i uverenjima, mada su mnogi primetili koliko je neobično da takav mi-
slilac, više nego sjajan u alegorijskom tumačenju Biblije (princ alegorije, kako su
ga neki zvali), u ovom (i samo ovom) pogledu donese odluku da Biblijsku poruku
shvati potpuno doslovno (A ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili carstva ra-
di nebeskoga. Ko može primiti neka primi7). Kasnije će Origen i sâm, mada bez ka-
janja, istu biblijsku poruku tumačiti sasvim drugačije, naglašavajući da se istin-
ska čistota ne iskazuje nasiljem prema telu, već uzdržavanjem čula zbog kraljev-
stva Božjeg.
Neobično je i iznenađujuće da se i pored svojih ekstremno snažnih uvere-
nja i posvećenosti veri, Origen ipak nije odao slepom fanatizmu i netrpeljivosti
prema nehrišćanskom okruženju i kulturi, već je uspevao tokom celoga života
da na stvaralački način uporno i umno gradi duhovni most između starog i no-
vog u kulturi, filozofiji i religiji, a time i u vaspitanju i obrazovanju.
Kao upravitelj katehetičke škole Origen je bio uvažavan i od hrišćana i od
obrazovanih pagana, imao je velik broj učenika koji su ga poštovali kao mudrog
mislioca i velikog učitelja, i njegova slava se već širila i izvan Aleksandrije, ali
učitelj je imao potrebu da (praktično tokom celog svog života) bude i istraživač i
učenik, pa je tako uporedo sa nastavničkim radom i sâm u zrelim godinama (po
nekim autorima8, međutim, oko svoje dvadeset pete godine) pohađao nastavu fi-
lozofije kod Amonija Sakasa [Ammonius Saccas, 174–242], značajnog i uvaženog

7 Jevanđelje po Mateju, 19, 12, prevod V. S. Karadžića. 

8 Tixeront (1920), p. 90. 
 6
 
filozofa, koji se smatra pokretačem ili osnivačem neoplatonizma. Izučavanje filo-
zofije kod Amonija Origen započinje nakon što je njegov pomoćnik (i kasnije na-
slednik) Herakle već pet godina učio kod Sakasa9.
Znamo da je Origen poznavao i dvadesetak godina mlađeg Plotina [Ploti-
nus, 205–270], takođe Amonijevog učenika, koji će postati veliki filozof svoga vre-
mena, i verovatno jedini Origenove veličine i značaja. Plotin i Origen su veoma
poštovali jedan drugoga, pa se prepričavalo da je jednom prilikom, kada se Ori-
gen pojavio na Plotinovom predavanju, mlađi filozof postiđen rekao da nije pri-
mereno da poučavamo u prisustvu onih od kojih bismo mogli učiti.10
Sasvim je sigurno, takođe, da je Origen dobro poznavao filozofiju Numeni-
ja Apamejskog, platonističkog filozofa iz II veka koji je na Origena svakako uti-
cao u izvesnoj meri, počev od toga da je i Numenije bio dobar poznavalac Biblije
(i Starog i Novog Zaveta), te da je bio sklon da Bibliju tumači alegorijski.11
[244]
Izučavanje grčke (dakle, paganske) filozofije Origen je onima koji su mu to
zamerali opravdavao sledećim rečima:
Kada sam se potpuno posvetio izučavanju svetih spisa, i kada se dobar glas o
mojoj umešnosti raširio, dolazili su mi ponekad jeretici i oni upoznati sa grč-
kim naukama, a posebno filozofi; činilo mi se neophodnim da temeljno ispi-
tam učenja jeretika, kao i ono za šta filozofi tvrde da je istina. U tome smo se
ugledali na Pantenusa12 koji je, pre našeg vremena, mnogima dobro učinio
svojim temeljnim poznavanjem takvih stvari…13
Dakle, pokušavao je mudri Origen da se sa obrazovanim i mudrim nehri-
šćanima intelektualno nadmeće njihovim oružjem, i imao je u toj borbi mnogo
uspeha, i uspevao je često da ostvari svoj vaspitačko-misionarski cilj – pridobija-
nje novih hrišćanskih vernika među svojim paganskim slušaocima/vaspitanici-
ma. No, i sâm je bio svestan opasnosti koje su se krile u zavodljivim filozofskim
idejama i sistemima paganskih filozofa klasične antike (a i njegovih savremeni-
ka), na te opasnosti je uvek spremno ukazivao svojim učenicima14, ali možda se
(barem sa stanovišta crkvenih tumača) sâm nije sačuvao od nekih za hrišćanstvo
(ili barem za crkvu) neprihvatljivih ideja. Zbog svega se njegova manja ili veća
odstupanja od pravoverja među crkvenim ocima tradicionalno pripisuju upravo

9 Amonije Sakas je osoben i značajan filozof o kojem, nažalost, nema dovoljno sačuvanih podataka,
ali se u nekim izvorima pominje da je rođen u hrišćanskoj porodici, ali je postao otpadnik od
hrišćanstva kada se posvetio filozofiji. Poučavao je filozofiju više od pola veka, a pre toga je bio
čak i nosač, fizički radnik na aleksandrijskim dokovima (otud mu „ime“ Sakas; saccas je džak,
vreća, što znači da su Amonija označavali kao Džakonosca). Navodno ništa nije pisao, a zabranji-
vao je i učenicima da beleže njegove pouke i tumačenja. 
10 Ono što vezuje dvojicu velikih filozofa (najvećih u tom dobu) jeste i to što je njihova najveća te-
žnja i cilj njihove misli – konačni povratak duše, i to putem znanja, jedinstvu sa njenim božanskim
izvorom. (Malaty, 1995a)  
11 Slično tome, Filon i Sv. Klement su posegnuli za platonizmom da bi shvatili dublje značenje
Biblije. (v. Malaty, op. cit)  
12 Pantenus [Пантæнус] – stoički filozof i upravitelj Aleksandrijske katehetičke škole pre
Klementa, a neki ga smatraju i osnivačem škole (v. Bralić, 2006a).
13 Eusebius, VI, 19, 12–13.  
14 Smatra se da, u krajnjoj liniji, nije voleo filozofiju zbog nje sâme, već ju je prvenstveno
koristio kao oruđe misionarskog rada i kao sredstvo za bolje razumevanje Biblije. 
 7
 
previše bliskom kontaktu sa nehrišćanskim filozofijama, koje je želeo da iskori-
sti u izgradnji prve sveobuhvatne i sistematske hrišćanske teologije koja će pari-
rati snažnim suparničkim idejnim sistemima koji su postojali unutar tadašnjeg
hrišćanstva, a prvenstveno u raznolikim i duhovno izazovnim oblicima hrišćan-
skog gnosticizma.
Tačke srodnosti između platonizma i potreba hrišćanske teologije u njenoj
borbi sa gnosticizmom pomažu da se objasni neobična moć koju je platoni-
zam imao na Origenovu misao, moć snažniju no što je i on sâm bio svestan.
Postao je ubeđen da je lažno učenje rđava filozofija, da je istinito učenje
istinita filozofija, i da je dobra filozofija platonizam.15
To je bio jedan od aspekata njegovog učiteljskog rada. Osim toga, a naročito
u početku, nakon postavljenja na mesto upravitelja katehetičke škole, Origen se
primarno bavio i katehumenskom nastavom, pripremom novih/budućih hrišćana
za prijem u novu veru, što se obeležavalo obredom krštenja. Katehumenska nasta-
va je za njega podrazumevala religijsko poučavanje/obrazovanje ali i, ne manje
važno, usvajanje hrišćanskih vrlina i načina života, što znači da se pre svega nagla-
šava moralno vaspitanje. Za Origena je nastava uvek bila čvrsto isprepletena sa
propovedanjem, on u sopstvenim delima i ne koristi reč propovednik, već propo-
vednika uvek naziva didaskalosom, dakle učiteljem, vaspitačem. Katehumeni [245]
su (ako su želeli da budu kršteni i da time postanu hrišćani) pre svega morali, go-
vorio im je učitelj, upoznati božju reč, u korenu saseći svoje poroke, preurediti svoj
divlji varvarski život i ispoljavati blagost i smernost. Sâm učitelj Origen u tom po-
gledu je poučavao i nastavom i sopstvenim primerom krajnje skromnosti i aske-
tizma, gotovo do granice mučeništva i samožrtvovanja.
Ubrzo je uvideo da se, zbog velikog broja učenika, izlaže prevelikim napo-
rima, te da nije u stanju da se uporedo sa katehumenskim poučavanjem bavi i
katehetičkom nastavom, i sopstvenim usavršavanjem (obrazovanjem i samoo-
brazovanjem), i istraživanjem i tumačenjem Biblije, i pisanjem sopstvenih dela.
Zato je katehumensko poučavanje prepustio mladom, sposobnom, učenom i ta-
lentovanom (ranije pomenutom) Heraklu, a sâm se u školi bavi pretežno radom
sa naprednijim učenicima. Taj nastavnički rad bismo, uslovno, mogli podeliti na
sledeće celine ili vrste nastave:
] opšte-obrazovna nastava – klasično liberalno obrazovanje karakteristično
za antičko doba (neophodna priprema za dalje studije filozofije, nauke,
teologije);
] katehetička nastava višeg nivoa – nastavni rad sa umno sposobnijim i
obrazovanijim hrišćanima (filozofsko, teološko, biblijsko obrazovanje);
] misionarsko-vaspitačka nastava – namenjena obrazovanim paganima, jere-
ticima, gnosticima i drugima (osnovni cilj bilo je preobraćanje vaspitani-
ka u hrišćanstvo ili, kako je Origen najiskrenije verovao, borba za spas
njihovih duša).

15 Malaty (1995а, podvukao Ž. B.). Isti autor takođe slikovito rezimira: His purpose was to recover
Plato for Platonism, and then Platonism for Christianity. Kasnije osude koje iz redova crkvene
hijerarhije sustižu Origena dolaze, međutim, i otuda što on kao čovek crkve veruje u crkvenu
tradiciju kao izvor hrišćanskih dogmi i doktrina, ali u slobodoumlju i otvorenosti srca, jer on ve-
ruje da je ljudski um božji dar, i da je po sebi slika i prilika božanstva. Slično spoznaje slično; um
razumeva Um. (Op. cit.)  
 8
 
Da bi postigao misionarski cilj, Origen je koristio sva svoja ogromna znanja
iz najrazličitijih oblasti, pružajući intelektualno radoznalim slušaocima mnoge iza-
zove za koje su, možda, prvenstveno bili zainteresovani, da bi tek potom pokuša-
vao da radi na njihovom religijskom preobraćenju.
Ne propuštam, ipak, da pomenem njegovu besmrtnu genijalnost, kako je raz-
umevao dijalektiku, kao i geometriju, aritmetiku, muziku, gramatiku, i retori-
ku, i poučavao sve škole filozofa tako mudro da je takođe imao i marljive uče-
nike svetovne književnosti, kojima je svakodnevno predavao, i gomile koje su
ka njemu hrlile bile su čudesne. Njih je primao u nadi da će posredstvom ove
svetovne književnosti moći da ih utvrdi u veri Hristovoj.16
Važno je napomenuti da je i pre i posle Origena Aleksandrijska katehetič-
ka škola uporedo nudila i sekularno i religijsko poučavanje i hrišćanima i pagani-
ma, i bila je namenjena i muškim i ženskim polaznicima svih uzrasta17, s tim što
se podrazumeva da su zbog visokog nivoa nastavnih sadržaja bili u pitanju uče-
nici-studenti u odraslom dobu (makar ne retko i relativno mladi). Oni su već ste-
kli tada dostupno obrazovanje koje je nudilo rimsko školstvo (u elementarnim,
gramatičkim, retorskim školama), i smatrani su odraslim ljudima koji traže još
viša znanja filozofske, književne, naučne, pa i teološke prirode. Tako i na prime-
ru Herakla, kasnije Origenovog pomoćnika i naslednika, vidimo da je on bio
[246] u nešto starijem uzrastu u odnosu na uobičajene učenike, što opet potvrđuje
da se u antici svako visoko obrazovanje može smatrati primarno andragoškom
pojavom, obrazovanjem odraslih ljudi.
U aleksandrijskom periodu svoga života, Origen je preduzeo još jedan zna-
čajan korak u pravcu sopstvenog usavršavanja i samo/obrazovanja. Naime, shva-
tio je da mu je za zaista temeljnu kritičku analizu i tumačenje Starog zaveta (he-
brejske Biblije) neophodno poznavanje originalnog hebrejskog teksta, pa se zato, i
pored svih drugih uporednih obaveza i napora, ozbiljno i predano posvetio i uče-
nju hebrejskog jezika. Nije poznato kako ga je, koliko dugo i od koga učio, ali zna-
mo da je hebrejski savladao, mada nikada do savršenstva i u potpunosti. Origen
je, najverovatnije, prvi i jedini crkveni otac ranog hrišćanstva koji je učio i naučio
hebrejski jezik, i komunicirao je sa rabinskim učenjacima i teolozima pokušavaju-
ći da i uz njihovu pomoć ostvari temeljniji uvid i razumevanje teksta i značenja
Starog zaveta.
Ima li koga ko takođe ne zna da je bio toliko temeljan u izučavanju svetih
spisa da je, u suprotnosti sa duhom svoga vremena i svoga naroda, naučio
hebrejski jezik.18
Iako nesavršeno, ovo znanje mu je omogućilo da se upusti u veliki misaoni
i spisateljski, stvaralački poduhvat poznat pod naslovom Hexapla [u doslovnom
značenju Šestostruka, ili Šestostubačna], što je bio pravi podvig za Origenovo do-
ba, jer je to bio jedan od prvih pokušaja da se omogući i ostvari uporedni i kri-
tički uvid u izvorni tekst/tekstove Biblije, što je trebalo da obezbedi i najizvorni-
je moguće tumačenje (tumačenja) biblijskog teksta i njegovih brojnih aspekata,
značenja i poruka.

16 Origena tako opisuje veoma značajan crkveni otac, teolog, pisac (i svetac) Jeronim (oko 340–
420) [Jerome, De Viris Illustribus / On Illustrious Men, 54]. 
17 Boyd (1947), p. 84. 
18 Jerome, op. cit. (podvukao Ž. B.).  
 9
 
Hexapla je dobila naziv po tome što je imala šest uporednih stubaca ili ko-
lona teksta: hebrejski original, potom hebrejski tekst u grčkoj transliteraciji (is-
pisan grčkim pismom), i četiri grčka prevoda do kojih se tada moglo doći (pre-
vod Akvile, Simaha, Septuaginta i Teodotionov prevod). Stvaranjem ovakve celi-
ne, omogućavajući, u najvećoj tada mogućoj meri, kritičko upoređivanje i anali-
zu različitih verzija/prevoda biblijskih tekstova, Origen je zasnovao naučnu i kri-
tičku analizu Biblije. Mada je Origenovo monumentalno delo nestalo u kasnijim
vekovima (verovatno u sedmom), ono je ostvarilo uticaj na mnoge značajne cr-
kvene oce, istoričare crkve, pisce i kritičke istraživače kojima je Hexapla bila do-
stupna i poznata, te su je koristili, citirali, prepisivali neke delove, ili su je barem
pominjali i komentarisali (Eusebije, Jeronim, Pamfil, i drugi).
Ovom delu Origen je posvetio dvadeset osam godina rada19, ogromne istra-
živačke napore i veliki rad na prikupljanju, analizi, redakciji, usklađivanju, obra-
di, prepisivanju i prezentaciji tekstova. Najzad, bio je to i u organizacionom smi-
slu izvanredno složen rad, i Origen je, koliko je poznato, koristio usluge sedmo-
rice pisara20 (imali su ulogu prepisivača i stenografa, koji su beležili ono što im je
Origen diktirao). Sve to bilo je, svakako, i veoma skupo, i verovatno je i to omo-
gućio Origenov bogati prijatelj Ambrozije, kojeg je Origen zadužio time što ga je
spasao [247] od jeresi kojom je bio u ranijem periodu zaveden (radi se o tzv. mar-
kionitskoj, ili pak valentinijanskoj jeresi), te mu je zahvalni Ambrozije decenija-
ma pomagao pružajući mu svu tehničku i materijalnu pomoć koja je vrednom i
plodnom autoru bila neophodna.
Aleksandrijskom periodu Origenovog stvaralaštva, najverovatnije, pripada
i još jedno njegovo izuzetno i originalno (takođe i vrlo obimno) autorsko delo,
poznato pod latinskim nazivom De Principiis (O načelima, ili O prvim principi-
ma). Radi se, bez sumnje, o monumentalnom pokušaju (prvom takve vrste) da se
hrišćanstvu (i crkvi) obezbedi sistematska teologija, duboko zasnovana i potkre-
pljena filozofsko-teorijsko-teološka osnova kojom će pravoverno hrišćanstvo va-
ljano moći da odgovori suparničkim hrišćanskim strujama koje su već tada bile,
ili će tek biti proglašene za jeretičke (a koje su okupljale ne mali broj ljudi sa vi-
sokim liberalnim, književnim i filozofskim obrazovanjem). U izvesnom smislu,
većinska crkva je izgleda doživljavala da se nalazi u podređenom položaju, te da
je povremeno ili potencijalno ugrožena od različitih pokreta koji su se, osim na
hrišćanstvo, oslanjali i na brojne snažno ukorenjene filozofske ideje (platonistič-
ke, stoičke, pitagorejske i druge). Origen je i zbog ovog dela zabeležen kao izvan-
redno značajan crkveni otac, a znamo da se njegova književna produkcija ni tu
nije zaustavila, i da se vekovima pominjalo da je napisao nekoliko hiljada „knji-
ga“21, itd. Veći deo njegovih dela je vremenom izgubljen, ali i ono što je u bilo
kom obliku sačuvano svedoči o izvanrednoj veličini i produktivnosti velikog mi-
slioca i pisca.22

19 Po nekim izvorima samo dvadeset godina, mada se podatak o dvadeset osam godina rada mo-
že smatrati verovatnijim. 
20 Eusebije (VI, 23, 2) kaže da je bilo čak više od sedam pisara (zapisivača, „stenografa“), i ne manji
broj prepisivača, i pored toga devojaka veštih u krasnopisu (kaligrafiji).  
21 Jeronim će kasnije o Origenu napisati: A koji od nas može pročitati sve što je on napisao? 
22 Tekst dela De Principiis poznat nam je većim delom preko latinskog prevoda Rufina [Rufinus]
iz druge polovine IV veka, a manji deo je sačuvan u originalnom (grčkom) prepisu; Rufin je
kao prevodilac pomno i sa uvažavanjem pokušavao da prenese izvornu Origenovu misao ali,
 10
 
Valja napomenuti da je tokom perioda u kojem je vodio katehetičku školu
Origen u nekoliko navrata preduzimao i značajna putovanja, sa različitim povodi-
ma i u različitim okolnostima, ali i te prilike je sigurno koristio i za određena is-
traživanja, prikupljanje rukopisne građe, konsultacije i rasprave sa mnogim uče-
nim i značajnim ljudima, crkvenim i svetovnim velikodostojnicima, itd. Tako je
posećivao Rim (verovatno 213. godine), Arabiju, Palestinu (215. ili 216.), Antiohiju
(oko 218.), mnogo kasnije i Grčku (i putovao, ne slučajno, preko Palestine, mada to
sigurno nije bio kraći i lakši put). O velikom uvažavanju (i slavi) koje je uživao Ori-
gen još za života čak i u najvišim (nehrišćanskim) društvenim krugovima rimskog
carstva svedoči, između ostalog, i pomenuto putovanje u Antiohiju, gde je došao
na lični poziv Mameje [Mammæa], majke cara Aleksandra Severa.
Majka careva, imenom Mameja, beše najpobožnija žena, ako je ikada takve
bilo, i pobožnoga života. Kada se slava Origenova svuda raširi, i dospe čak i
do njenih ušiju, požele ona silno da vidi toga čoveka, i iznad svega da oproba
njegovo slavljeno tumačenje stvari božanskih.23
Posebno su značajne Origenove veze sa Palestinom, gde su ga sa uvažava-
njem primali njegovi prijatelji Teoktit (episkop Cezareje Palestinske) i Aleksan-
dar [248] (jerusalimski episkop); u prvom boravku ova dva značajna i uvažena
velikodostojnika zamolila su Origena, koga su visoko cenili i inače sa njim to-
kom decenija vodili redovnu prepisku, da u njihovom prisustvu održi propoved.
To je izazvalo snažno negodovanje Origenovog episkopa Demetrija, koji je sma-
trao da takav postupak predstavlja kršenje pravila utvrđenih unutar crkve (Ori-
genu se, kao svetovnom licu, smatrao je on, nije smelo dozvoliti da propoveda u
prisustvu crkvenih zvaničnika episkopskog, biskupskog ranga). Origen se vratio
u Aleksandriju, nastavio rad u školi naizgled bez posledica, ali sledeći (mnogo
kasniji) boravak u Palestini doneo mu je i mnogo veće nevolje.
Oko 230. godine, tokom boravka u Cezareji, Origen je (od strane dvojice
episkopa, pomenutih Teoktita i Aleksandra) zaređen za sveštenika (prezvitera;
presbyteros = stariji); možda su njegovi palestinski episkopski prijatelji želeli ti-
me da izbegnu ponovno negodovanje Demetrija koji je, iz nekog razloga, kao
nadležni episkop dopustio da njegov proslavljeni kateheta decenijama bude bez
svešteničkog čina. Međutim, dogodilo se upravo suprotno, aleksandrijski epi-
skop je ovaj čin shvatio kao tešku uvredu i kao nedopustivo zadiranje u njegovu
jurisdikciju, čak je sazvao dva sabora (sinoda) u okviru svog episkopata; na jed-
nom je Origenu oduzeto svešteničko zvanje, a na drugom je iz episkopije prote-
ran.24 Motivi Demetrijevi nisu sasvim jasni, ali verovatno je uticajni i veoma

sa druge strane, i sâm priznaje da je menjao i prilagođavao neka značenja i tumačenja (sa iz-
govorom da su drugi, prethodni tumači i prepisivači Origenu pripisali ono što nije u skladu sa
njegovim idejama), a sve u nameri da tekst približi pravovernoj, većinsko-crkvenoj hrišćan-
skoj doktrini koja se kao takva utvrdila (ili nametnula) u intervalu između nastanka original-
nog Origenovog dela i Rufinovog prevoda.
23 Eusebius, VI, 21, 3. 
24 U ovom progonu učestvuje, nažalost, i dugogodišnji Origenov učenik, saradnik i naslednik
Herakle, koji će uskoro (samo godinu kasnije), nakon Demetrijeve smrti, postati novi episkop
aleksandrijski, ali neće svoga učitelja pozvati da se vrati u Egipat, niti će pokušati da opovrgne
ili poništi tešku presudu donetu protiv Origena. 
 11
 
moćni episkop zaista bio barem donekle zavidan u odnosu na skromnog ali svu-
da uvažavanog i slavnog Origena25.
U svakom slučaju, Origen se tada morao zauvek oprostiti sa svojim rodnim
gradom, sa mnogobrojnim učenicima i saradnicima, i sa katehetičkom školom
koju je vodio skoro pune tri decenije.

Origen u Palestini [232–253/4]

Aleksandrijska episkopija (približno nivoa nadbiskupije) bila je u ranoj crkvi toliko
značajna i uticajna da su Demetrijevu presudu priznale brojne episkopije, sve do
same Rimske nadbiskupije; međutim, ipak se neke (istina manje brojne) cr-
kve/episkopije nisu složile sa ovim činom, uključujući crkve u Arabiji, Fenikiji,
Ahaji i, što je najvažnije, u Palestini. Zato se Origen u drugom periodu svoga plod-
nog života nastanio u palestinskoj Cezareji, pod okriljem i zaštitom starog prijate-
lja Teoktita i, takođe vernog poštovaoca, jerusalimskog episkopa Aleksandra.
U Cezareju je doputovao u pratnji svoje kancelarije/kabineta, barem sa iz-
vesnim brojem pisara i prepisivača koje je i dalje plaćao i izdržavao verni Am-
brozije; ubrzo je Origen nastavio sa svojim spisateljskim radom, sa pisanjem bi-
blijskih tumačenja (Tumačenja Jevanđelja po Jovanu, kasnije i Jevanđelja po Ma-
teju), a kao posvećeni [249] vaspitač i učitelj pokrenuo je i u Cezareji sopstvenu
katehetičko-teološku školu, didascaleion, i uskoro je već ponovo imao brojne
učenike iz raznih krajeva.
Na molbu cezarejskog episkopa, Origen je imao nov propovedničko-na-
stavnički zadatak – najmanje dvaput nedeljno, sredom i petkom, pred mno-
štvom vernika je u cezarejskoj katedrali javno tumačio i komentarisao Bibliju.
Tako je veći broj slušalaca mogao da čuje najvećeg hrišćanskog mislioca, propo-
vednika i vaspitača toga vremena. Ovaj detalj ukazuje da je njegova uvek prisut-
na učiteljsko-andragoška delatnost u Palestini dobila novu dimenziju, širu osno-
vu i masovniju recepciju.
I tokom dve cezarejske decenije života Origen je preduzimao neka značaj-
na putovanja (u Atinu, Nikomediju, Kapadokiju, Arabiju), obilazio je povremeno
i sveta mesta, koja su mu sada bila dostupnija nego ranije, itd. U Arabiju je puto-
vao kao misionar i rečiti borac protiv jeretika: u prvoj prilici je vratio na pravi
put Berila, episkopa Bostre, koji je zapao u jeres zastupajući tzv. unitarijansku
hristologiju; Uverivši ga argumentima, i ubedivši ga dokazima, doveo ga je natrag
istinitom učenju, i vratio ga sopstvenom prethodnom mišljenju.26 Drugi put je u
Arabiju putovao da bi suzbijao jeres koja se tamo u to doba javljala (tanatopsihiti
su smatrali da je ljudska duša smrtna). Tu je tada na posebno sazvanom sinodu
javno govorio o toj stvari sa takvim ishodom da su se preobratila mnenja onih koji
su prethodno pali.27

25 I Eusebije pominje ljubomoru kao glavni motiv. Neki autori navode da se Demetrije u optužbi
protiv Origena (sa dugogodišnjim zakašnjenjem) pozivao i na Origenovu samokastraciju kao
nedozvoljen čin (kada se to dogodilo, ponašao se kao da to čak prećutno odobrava). Kastracija
je u to doba bila tretirana kao građanski prestup (civilnim zakonom je bila zabranjena), a ni
crkva je nije odobravala, mada će je tek dosta kasnije zaista zabranjivati i jasno osuđivati. 
26 Eusebius, VI, 33, 2. 
27 Eusebius, VI, 37. 
 12
 
Pod Origenovim vođstvom, škola u Cezareji je postala veoma značajno kul-
turno i obrazovno središte, sa mnoštvom posetilaca, slušalaca i učenika koji su
dolazili i iz najudaljenijih krajeva.
... Smatramo da je škola u Cezareji bila neka vrsta misionarske škole, name-
njena mladim paganima koji su pokazivali zanimanje za hrišćanstvo ali još
nisu, nužno, bili spremni da zatraže krštenje: Origen ih je, dakle, upućivao u
hrišćansko učenje kroz filozofski tečaj, pretežno nadahnut Srednjim platoni-
zmom, čiju je hrišćansku verziju nudio. Ako bi njegovi učenici kasnije zatražili
da postanu hrišćani, morali su potom usvojiti katehetičko poučavanje u stro-
žem/užem smislu.28
Ovo, u stvari, znači da je i u Cezareji (slično kao i u Aleksandriji, u prvim
godinama nakon preuzimanja položaja upravitelja katehetičke škole) Origenov
vaspitno-obrazovni rad obuhvatao opšte-obrazovne sadržaje, kao i filozofsku, ka-
tehumensku i katehetičku nastavu.
Ovde je Origen oko 248. godine, nakon svoje šezdesete godine, napisao i
značajnu (srećom posredno sačuvanu) raspravu Protiv Kelza (Contra Celsus). U
ovom spisu (u osam knjiga) Origen brani hrišćanstvo od napada obrazovanog i
skeptičnog intelektualca i mislioca (verovatno epikurejskog, a možda platonistič-
kog filozofa) Kelza, koji je o hrišćanstvu i hrišćanima pisao podrugljivo i negativ-
no ali učeno, sa obrazloženim argumentima i sa solidnim poznavanjem hrišćan-
skog učenja i načina života u tadašnjoj crkvi. Između ostalog, Kelz tvrdi da su
hrišćani spremni da se odreknu razuma u korist vere, da privlače i prizivaju sa-
mo ljude prostog porekla, neumne i neobrazovane, sluge i neznalice, i da svesno
preziru i odbacuju učene, razumne i mudre. Kao da je hrišćanstvo grubo i na-
merno odbacivalo [250] svu dotadašnju kulturu, obrazovanje, filozofiju i nauku,
kao i sve one koji su učeni i vaspitani na najboljim temeljima klasičnog, grčkog i
rimskog sveta. Oni žele i mogu da pridobiju samo budalaste i zle, i glupe, i žene i
decu.29 Kelz potkrepljenje svojih argumenata nalazi i u biblijskim spisima, npr.:
Jer je pisano: pogubiću premudrost premudrijeh, i razum razumnijeh odbaci-
ću. Gdje je premudri? Gdje je književnik? Gdje je prepirač ovoga vijeka? Ne
pretvori li Bog mudrost ovoga svijeta u ludost? (...) Nego što je ludo pred svije-
tom ono izabra Bog da posrami premudre; i ono što je slabo pred svijetom
ono izabra Bog da posrami jako…30
Ove argumente koji dokazuju da je u ranom hrišćanstvu bilo izvesnog anti-
intelektualizma Origen donekle prihvata i priznaje, ali ih, korak po korak, stav
po stav, preokreće u korist hrišćanstva (na četiri Kelzove knjige odgovara ispisu-
jući dvostruko veći broj knjiga, citirajući tačno i detaljno gotovo ceo spis svoga
protivnika u raspravi, uglavnom argument za argumentom, precizno i podrobno
analizirajući i dajući odgovor na svaku tvrdnju); tako je Origen oblikovao jedno
od najznačajnijih hrišćansko-apologetskih dela toga vremena.
I u ovoj apologiji, odbrani hrišćanstva (napisanoj na nagovor starog prija-
telja Ambrozija) pokazuje se da jedan od glavnih ciljeva njegove ogromne knji-
ževne produkcije verovatno i jeste bilo stvaranje jedne nove i sveobuhvatne, si-

28 Malaty, op. cit. 

29 Contra Celsus, 3, 44, ovde navedeno prema: Barklay (1977), p. 198. 
30 Korinćanima, I, 19–20, 27. 
 13
 
stematske hrišćanske teologije i filozofije, čvrsto ukorenjene i povezane i sa naj-
boljim klasičnim tekovinama – nasleđem klasičnog, pre-hrišćanskog, grčko-rim-
skog sveta, a takođe i judaizma. To je hrišćanstvu i crkvi prvih vekova bilo zaista
neophodno, jer javljali su se u prvim vekovima i relativno uspešni pokušaji za-
snivanja hrišćanske teologije izvan ortodoksije (u hrišćanskom gnosticizmu i
drugde, u različitim jeretičkim strujama).
On je uvideo da se odgovor na gnosticizam ne može dati deo po deo, uzimajući
pojedine stavove izdvojeno, već samo obezbeđivanjem koherentnog i sveobu-
hvatnog uvida u prirodu hrišćanske doktrine, unutar koje bi središnja pitanja
gnosticizma (problem zla, mesto materije u božanskoj promisli, slobodna volja,
božanska pravda) mogla naći odgovor viđena u široj i dubljoj perspektivi.31
Neki od tih pokušaja bili su, za razliku od pravoverja, okrenuti u mnogo
većoj meri ljudima više obrazovanosti i visoke (klasične) kulture i učenosti, u ve-
ćoj meri su se oslanjali na klasičnu filozofiju i podrazumevali dublju i višu opštu,
književnu, naučnu, filozofsku obrazovanost; upravo zato, te struje i pokreti nisu
bili dovoljno prijemčivi za mase prosečno ili slabije obrazovanih vernika, te su
vremenom potisnuti u drugi plan od strane crkve koja je postepeno postajala (i
najzad postala) zvanični tumač hrišćanske doktrine, a uz to nužno i (samo)ovla-
šćeni posrednik između pastve i Biblije, između vernika i vere.
U Origenovoj cezarejskoj školi ponovo je među učenicima postojao veći
broj tada i kasnije značajnih ljudi, crkvenih velikodostojnika i intelektualno ra-
doznalih Origenovih sledbenika. Pojavila su se tu i dvojica braće, Teodor [oko
213–270?] [251] i Atenodor sa Ponta u Maloj Aziji, koji su se uputili u Bejrut
(Berytus) sa namerom da studiraju pravne nauke (u Bejrutu je postojala čuvena
škola prava, jedna od svega pet takvih visokih škola u to vreme). Braća su potica-
la iz paganske porodice, a Teodor je imao četrnaest godina kada je, nakon očeve
smrti, postao hrišćanin. Sticajem okolnosti dva brata su kasnije dospela u Ceza-
reju i upoznala velikog učitelja Origena, i bili su očarani njegovim besedništvom,
učenošću, mudrošću i poučavanjem. Tako su se, kao njegovi verni učenici, zadr-
žali u Cezareji punih pet godina32, a za Bejrut i pravne nauke više nisu marili. Te-
odor je kasnije postao poznat kao Grigorije, nakon boravka u Origenovoj školi
imenovan je za episkopa Cezareje Pontske (ili Nove Cezareje, Neocæsarea); crkva
ga pamti kao Svetog Grigorija Čudotvorca (Thaumatourgos).33
Zanimljivo je da se u nekim izvorima (s ove ili s one strane granice legende)
pominje da je tada, kada Grigorije postaje episkop, u Neocezareji bilo svega se-
damnaestoro hrišćana, a nakon godina i decenija Grigorijevog predanog misio-
narskog i propovedničkog, evangelizatorskog rada (a i podviga i čuda o kojima
detalji nisu zabeleženi) navodno je u gradu ostalo sedamnaestoro stanovnika ko-
ji nisu bili hrišćani.34
Grigorije je značajan i zbog toga što nam je ostavio izvanredno zanimljiv tekst
poznat pod nazivom Panegirička beseda upućena Origenu [Oratio Panegyrica]; u

31 Chadwick (1988), p. 104. Autor nastavlja: Upravo da bi obezbedio ovako široko tumačenje hri-
šćanske teologije Origen je i napisao svoje kontroverzno delo O prvim načelima (De principiis). 
32 Neki autori, pak, govore o sedam godina njihovog školovanja u Cezareji.  
33 Atenodor je takođe dobio sopstvenu episkopiju (u drugom gradu na dalekom Pontu).
34 U nekim (naročito zabačenim i udaljenim) krajevima carstva bilo je dovoljno samo desetoro
hrišćana da se osnuje episkopija/biskupija i imenuje episkop/biskup. 
 14
 
pitanju je govor koji je, po svemu sudeći, Grigorije održao u prisustvu samog Ori-
gena (i brojnih drugih slušalaca) pred napuštanje cezarejske škole. Značaj ovoga
teksta je višestruk, a sada ćemo samo napomenuti da je reč o prvom istorijskom iz-
voru koji nam pruža detaljniji prikaz visokog hrišćanskog obrazovanja35.
Grigorije nam u Panegiriku pruža dovoljno podrobne informacije o tome
kako se visoka hrišćanska nastava izvodila, kakav je bio njen sadržaj i, najzad,
kakav (didaktičko-metodički i vaspitački) pristup je imao Origen. Sve ove infor-
macije (i to je značajno napomenuti) izražene su klasičnom književno-retorsko-
filozofskom formom36, što dokazuje da se i u vrhunski učenim hrišćanima još i u
trećem veku jasno prepoznaju ljudi klasične kulture, te da je klasična kultura i
obrazovanost za njih, još uvek, bila neizostavni deo vaspitanja i karaktera – deo
koji su uspevali da pomire sa hrišćanskim žarom i uverenjima.
Učenik nam prikazuje kako je učitelj postupao sa mladim i radoznalim
umovima, kako ih je postepeno pripitomljavao i prilagođavao, kako je koristio
izvanrednu privlačnost svoga uma, učenosti i rečitosti da učenike navede na izu-
čavanje filozofije i nauke, koje su dalje vodile do Biblije i teologije. Susret sa Ori-
genom Grigorije doživljava kao sudbinski događaj, koji je imao za cilj spasenje
duša [252] (njegove i bratove), jer to behu pravi razlozi koji su ovamo doveli nas,
slepce i neznalice, kakvi jesmo bili, kao na put koji nas vodi u spasenje. Sebe i brata
Grigorije poredi sa divljim životinjama, ribama i pticama, kaže da su želeli da
ubrzo odu u Bejrut, ali ih je Origen zadržavao gotovo protiv njihove volje, koristio
je sve vrste argumenata i ubeđivanja, postepeno ih je zainteresovao i oni su se za
njega vezivali. Učitelj im je govorio da život dostojan razumnih bića vode samo
oni koji žude da spoznaju prvenstveno sebe same, potom ono što jeste zaista dobro
i za čim treba težiti, a potom i ono što je stvarno zlo i čega se treba kloniti. Govorio
im je o neznanju i ljudima koji su umno slepi, kao da su lišeni razuma, ne znajući
sami ni šta je dobro niti šta je zlo, a ne žele ni da od drugih uče, već žude za sla-
vom i bogatstvom, i telesnim uživanjima, kao da je to stvarno dobro.37
Origen je potom navodio mladiće da se posvete izučavanju filozofije i sva-
kodnevno im je, tokom mnogih dana, iznosio argumente kojima su oni od sa-
mog početka bili kao strelom probodeni, jer je posedovao redak spoj slatke milosti i
ubedljivosti, uporedo sa neobičnim moćima sputavanja. Uskoro su učenici bili neo-
doljivo privučeni i stalno obuzeti Origenovim izlaganjima, kao silom neke superi-
orne nužnosti. Objašnjavao im je da istinske pobožnosti ne može biti u čoveka
koji prezire filozofiju, dar kojim je počastvovano jedino ljudsko biće među svim
drugim stvorenjima. Učiteljski prijateljski podsticaj doprineo je da učenici steknu
naviku i da u sebi razviju potrebu za filozofijom, da se u njima zapali iskra ljubavi
prema mudrosti, filozofiji i prema Božjoj reči, ali se uporedo javljala i zahvalna
ljubav prema učitelju koji je tu iskru zapalio. Ubrzo je, zbog svega toga, Grigorije

35 Neki, opet, smatraju da je to (i) prva autobiografija u hrišćanskoj književnosti. 

36 Na primer, retorsko-književna odora Grigorijevog spisa ne dozvoljava autoru čak ni da uopšte
pomene ime onoga kome besedu upućuje i u čiju čast je izgovara (označava ga ovako: ovaj čo-
vek ovde; taj čovek; onaj o kome govorim; čovek kome se dive i koji dolazi iz Egipta, iz Aleksandri-
je; taj učitelj filozofije, ovaj nadahnuti čovek; ovaj divni čovek, prijatelj i zastupnik vrlina, i sl.).
Ton i forma klasične učene rečitosti zamagljuju donekle i sam sadržaj besede, ako ne i njen
osnovni cilj – izražavanje zahvalnosti učitelju i tuge zbog neizbežnog rastanka s njim.  
37 Gregory Thaumaturgus, 6. 
 15
 
bio spreman da se odrekne i svojih pravnih studija, i domovine, i prijatelja, i da se
posveti studijama kroz koje ga je vodio Origen.
Grigorije prikazuje Origenovo nastavničko umeće sa kojim priprema dvoji-
cu mladića za filozofske studije, počevši od logičkih sadržaja, uporedo sa suzbija-
njem negativnih sklonosti učenika pobijanjem i zabranama, a ponekad napada-
jući nas na izvorni sokratski način, tako da je to u početku za nas bio neprijatan
položaj, i nimalo bezbolan, jer se bavio onima koji su bili nenaviknuti i još neobuče-
ni da se pokoravaju razumu, dok nas je zasipao argumentacijama. Tako je posti-
zao da ta sposobnost našeg uma koja se kritički bavi rečima i rezonovanjem bude
obrazovana na razuman način.38
Potom je Origen prelazio na nastavu fizike, geometrije i astronomije.
Fiziku Grigorije označava kao nauku o prirodi, prirodnu nauku, filozofiju pri-
rode, čije izučavanje je Origen sprovodio kroz ilustracije i razlikovanje različitih
delića stvorenih predmeta, i sa zadivljujućom jasnoćom svodio ih je na netaknute
elemente, raspravljao je o sveobličnoj revoluciji i mutaciji svetskih stvari. Učenik
naglašava da je saznanja o fizici Origen delimično stekao učeći od drugih, a delom
ih je otkrio sâm; tim znanjima je učitelj ispunio umove učenika racionalnim,
umesto iracionalnim čuđenjem u odnosu na sveto bogatstvo vaseljene, na nenaru-
šivu uređenost pojava. To je, dakle, divno i nebesko izučavanje kojem poučava pri-
rodna filozofija – nauka najprivlačnija svima.39 [253]
Sledeća disciplina u Origenovom nastavnom planu bila je sveta matemati-
ka, tj. geometrija, tako dragocena svakome i iznad svakog sporenja; smatrao je
Origen geometriju nepromenljivom osnovom i sigurnim temeljom svega. Astrono-
mijom je Origen mladiće okretao onom što je u najvećim visinama, i pomoću
ovih nauka učinio je nebo dostupnim učenicima, kao da su one lestvice koje dosežu
sâma nebesa.
Etika je predstavljala naročito značajan, ako ne i najznačajniji deo Orige-
novog kurikuluma, i on je učenike poučavao moralnosti značajnim govorima
(usmenim izlaganjem, predavanjima, objašnjavanjem) upoznajući ih sa samim
počecima i korenima zla, poučavajući ih kako da se odupiru strastima i požuda-
ma, bolu i strahovima koji iz zla proističu. Origen polazi od temeljnih vrlina i
osobina na kojima se u antici tradicionalno grade etički sistemi, a to su: praved-
nost, razboritost (znanje o dobru i zlu, i o tome šta treba činiti, a šta ne), mudrost
(znanje kojim dosežemo ono što je izvan nas, bilo da je dobro ili da je zlo), umere-
nost, hrabrost (odlučnost, vrlina koja je čuvar svih vrlina), ali on im dodaje još i
pobožnost (odanost veri) i trpeljivost (strpljivost). I naravno, ni Origen (kao ni bilo
koji pravi, izvorni vaspitač i učitelj) ne poučava etiku samo rečima, već prvenstve-
no sopstvenim primerom i ponašanjem jer, kako kaže Grigorije, to bi bilo uzalud-
no i nekorisno izučavanje, ukoliko bi bilo samo učenje bez delanja.
Niti je s nama, uostalom, samo rečima učitelj prelazio preko istina koje se
vrlina tiču, već nas je mnogo više pobuđivao na upražnjavanje (uvežbava-
nje) vrline, i podsticao nas je delima koja je činio više no učenjima koja nam
je prenosio.40

38 Op. cit., 7. 

39 Op. cit., 8. 
40 Op. cit., 9. 
 16
 
Učenik, dalje, objašnjava da je Origen bio prvi (i jedini) čovek koga je znao
a koji ga je uputio na izučavanje filozofije (filozofije Grka), s tim što je (takođe je-
dini) Origen išao dalje od reči, te je filozofiju povezivao sa svakodnevnim živo-
tom i moralnim vladanjem, sopstvenim primerom pokazujući kako se temeljne
vrline iskazuju povezane sa filozofijom i verom. U krajnjoj liniji, Origen je sma-
trao da ni stvarna vera (pobožnost, roditeljka svih vrlina) nije moguća bez filozo-
fije (filozofskog mišljenja, filozofiranja).
Osobenost i odvažnost Origenovog poučavanja ogleda se, konačno, i u (mo-
žda naizgled neočekivanoj, ako znamo njegovu vatrenu pobožnost i asketizam)
širini filozofskih sadržaja koje je poznavao, uvažavao i predavao. Naučno-filozof-
ska kritičnost i objektivnost, i lična trpeljivost, dozvolili su mu da bez zazora sa
učenicima analizira gotovo sve filozofske pravce njihovog vremena i antike uop-
šte, dakle smatrao je da bi trebalo krajnje marljivo da čitamo sve što su napisali
bilo filozofi bilo pesnici starine, ne odbacujući ništa i ne zaobilazeći ništa; jedini iz-
uzetak bila su dela ateista, koji negiraju postojanje Boga i proviđenja, i time od-
stupaju od opšteg ljudskog razuma.41
To znači da je Origenov kurikulum obuhvatao celokupnu antičku književ-
nost i filozofiju, sa izuzetkom epikurejstva koje on označava kao ateizam. Epikurej-
ska filozofija je za njega na samom dnu lestvice među svim znanim filozofijama,
ona je za njega sramota filozofije zbog hedonističkog morala, negiranja božjeg pro-
viđenja, zbog zastupanja atomističke fizike, što sve označava potpuni ateizam.
[254]
Sa ovim (u svetlu Origenove hrišćansko-etičko-teološke argumentacije ra-
zumljivim) izuzetkom, smerni i verni učitelj podrobno sa svojim učenicima i
sledbenicima izučava brojne i raznovrsne spise koji potiču iz paganske kulture,
budeći i podstičući u njima ljubav prema filozofiji, bez straha da će mladići biti
zavedeni privlačnošću bilo koje filozofske škole. Jer, uporedo ih je posvećeno, i
spretno, i uspešno poučavao i vaspitavao u hrišćanskom duhu, ne smatrajući da
se hrišćanstvo (i vera uopšte) mora sukobljavati sa mudrošću i sa filozofijom.
Dakle, nije za nas bilo ničega o čemu je zabranjeno govoriti; jer nije za nas
bilo skrivenog ili nedostupnog sadržaja znanja, već nam je bilo omogućeno
da učimo svaku vrstu govora, i stranog i grčkog, i duhovnog i političkog, i bo-
žanskog i ljudskog; i bilo nam je dozvoljeno da u punoj slobodi pređemo čitav
krug znanja, i da ga istražimo, i da se zadovoljimo svim vrstama učenja, i da
uživamo u divotama uma.42
Sve to podrazumeva da je Origen vladao platonskim i neoplatonističkim
idejama, peripatetičkom, pitagorejskom, stoičkom filozofijom, i sve ove filozofije je
i poučavao, združene sa (ranije pomenutim) naukama i književnošću, dok je vrhu-
nac njegovog interesovanja ipak bio u biblijskim studijama i tumačenjima, dakle
u filozofsko-teološkim sadržajima. O tim biblijsko-teološkim nastavnim sadržaji-
ma, međutim, Grigorije govori sasvim uopšteno i između redova, jer njegov pane-
girik u završnim poglavljima sve više poprima religiozno-svečani ton molitve i ale-
gorije (besedničko-književno-biblijske jadikovke kojima učenik oslikava svoju tu-

41 Op. cit., 13. 

42 Op. cit., 15. 
 17
 
gu zbog rastanka sa voljenim učiteljem, poredeći sebe sa Adamom izgnanim iz
Raja, zabludelim sinom koji se oprašta od oca, Jevrejima prognanim iz Vavilona).
Dakle, Origenov kurikulum se može predstaviti i znatno pojednostavljenim
prikazom jednog savremenog autora.43
Tečaj studija za naprednije studente, koji je pokrivao period od neke četiri
godine, jasno pokazuje Platonov uticaj u redosledu izučavanja. Izučavanje
je započinjalo obučavanjem u gramatici i logici, praćenim iscrpnim uteme-
ljenjem u geometriji, fizici i astronomiji, što je dalje vodilo do komparativ-
nog bavljenja filozofijom, a naročito etikom sa hrišćanskog stanovišta, do
najviše tačke u podrobnom studiju Biblije.
Nakon što je temeljno zaokružio celokupan prikazani Origenov studijski te-
čaj, žalosni i verni učenik Grigorije napokon je napustio palestinsku Cezareju i
uputio se ka dalekoj Novoj Cezareji, gde ga je čekala sudbina sveca i čudotvorca, a
njegov učitelj se narednih godina ponovo suočava sa progonima i još većim opa-
snostima. Život mu je, kao već starom čoveku, oko sredine sedme decenije bio naj-
ozbiljnije ugrožen, jer je u progonima hrišćana pod carem Decijem44 bio bačen u
tamnicu i surovo zlostavljan, te ga je samo smrt Decijeva spasila mučeničke smrti.
Mada je iz tamnice oslobođen, zdravlje mu je bilo ozbiljno narušeno zlostavlja-
njem (ali verovatno i poluvekovnim, ekstremno asketskim načinom života), i na-
kon par godina je umro u Tiru (Liban), gde je dospeo iz nama nepoznatih razloga.
Doživeo je, [255] ako je verovati njegovom poštovaocu i prvom crkvenom istoriča-
ru Eusebiju, oko šezdeset i devet godina, što znači da je umro 253. ili 254. godine.

]
Origen je bio izdanak jedne osobene struje mislilaca i učitelja koji su pokušavali,
a donekle i uspevali, da misaono i stvaralački pomire i povežu klasičnu antičku
kulturu, književnost i filozofiju sa novim hrišćanskim duhom. Paganska antika
za Origena nije bila nepomirljivo suprotstavljena Bibliji i Jevanđeljima, i on je
ceo svoj život, kao veran hrišćanin i predani učitelj, potrošio izučavajući i pouča-
vajući dve kulture koje su za njega mogle biti (i koje jesu bile) jedno. No, veliki
Origen, sin mučenika, sin koji je samo pukim slučajem izbegao da i sâm postane
mučenik, verovatno najmudriji hrišćanin (ako ne i najveći filozof) svoga vreme-
na, nakon smrti je dočekao sudbinu jeretika.
Na Petom ekumenskom (Drugom konstantinopoljskom) saboru 553. godine
crkva je osudila Origena i tzv. origenstvo kao jeres, zbog nekoliko pogrešnih ili
grešnih ideja, tumačenja i učenja (u 15 tačaka).
Ako bi neko rekao da će život duhova biti sličan životu koji je u početku bio,
dok duhovi još nisu bili sišli ili pali, tako da će kraj i početak biti slični, i da će
kraj biti prava mera početka: na njega anatema.45

43 Boyd (1947), p. 84. 

44 Vladao između 249. i 251. godine.  
45 The Anathemas Against Origen, XV. Razloge i povode za osudu predstavlja veći broj njegovih teolo-
ško-filozofskih tumačenja i ideja, koje se u ovom radu ne mogu detaljnije obrazlagati niti analizira-
ti, ali treba barem još jednom napomenuti da se mnogi (uglavnom kasniji) crkveni oci opredeljuju
da za Origenovu jeres razloge traže upravo u njegovim bliskim kontaktima sa grčkom filozofijom,
Amonijem Sakasom i drugim neo/platonistima, čijim idejama je Origen navodno bio zaveden, i sl.
 18
 
Veliki mislilac i učitelj (i hrišćanin) tako je, nakon sopstvenog zemaljskog
kraja, navodno postao grešni jeretik; možda je hrišćanstvo moglo, barem u svo-
jim ranim vekovima, podneti Origenov radoznali um, ali nije ga, na kraju kraje-
va, mogla prihvatiti i zvanična crkva.

Literatura
(...), Ante-Nicene Fathers (1885), The Writings of the Fathers Down to A.D. 325 – Volume
4: Tertullian, Part Fourth; Minucius Felix; Commodian; Origen, Parts First and Second;
Edinburgh, T&T Clark. http://www.ccel.org/print/schaff/anf04/vi.v.ii.v
Barclay, William (1977), Educational Ideals in the Ancient World; Grand Rapids /
Michigan, Baker Book House.
Biblija ili Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta (1981); Beograd: Britansko i inostrano
Biblijsko društvo.
Bowen, James (1972), A History of Western Education, Volume One, The Ancient World:
Orient and Mediterranean 2000 B. C. – A. D. 1054; London, Methuen & Co Ltd.
Boyd, William (1947), The History of Western Education; London, Adam & Charles Black,
fourth edition.
Bralić, Željko (2006), Antička Atina kao društvo učenja; Beograd, Univerzitet u
Beogradu – Fakultet bezbednosti.
——— (2006a), O školama ranih hrišćana; Beograd, Zbornik Fakulteta bezbednosti,
str. 307-316.
——— (2007), PAIDEIA antičkih Grka kao rani oblik koncepcije doživotnog učenja;
Zbornik: Andragogija na početku trećeg milenijuma, Beograd, Institut za pedagogiju
i andragogiju / Filozofski fakultet, 2007, str. 27–36.
Chadwick, Henry (1988), The Early Church; London, Penguin Books.
——— (2001), Philosophical Tradition and the Self, in Bowersock, G. W., Clarke, M. L.
(1971), Higher Education in the Ancient World; London, Routledge & Kegan Paul.
Djurant, Vil (2004), Cezar i Hrist / Istorija rimske civilizacije i hrišćanstva od njihovih
početaka do 325. godine nove ere; Beograd, Vojnoizdavački zavod / Narodna knjiga.
(...), The Early Christian Fathers [A selection from the writings of the Fathers from St.
Clement of Rome to St. Athanasius] (1978); Oxford, Oxford University Press.
(...), The Anathemas Against Origen, The Fifth Ecumenical Council/The Second Council
of Constantinople, A. D. 553.
Freeman, Charles (1996), Egypt, Greece and Rome / Civilizations of the ancient
Mediterranean; Oxford, Oxford University Press.
Gibon, Edvard D. (2003), Opadanje i propast Rimskog carstva; Beograd, Službeni list
SCG / Dosije.
Good, H. G. (1965), A History of Western Education; New York, The Macmillan Company,
second edition (first 1947), sixth printing (first 1960).

Između ostalog, osuđen je i zbog učenja da će se uskrsnuće odnositi samo na duh (da će se dogoditi
samo u duhu), a ne na telo; takođe, iz Origenovog učenja sledi da niko nije izvan mogućnosti spase-
nja, te da će uskrsnuće obuhvatiti (moći da obuhvati) sve duše, a to uključuje čak i samog Satanu
– ovo učenje protivi se utvrđenom učenju o paklu kao večnoj kazni na koju su osuđeni oni koji
ne mogu biti spaseni, itd.
 19
 
Grattan, C. Hartley (1955), In Quest of Knowledge / A Historical Perspective on
Adult Education; New York, Association Press.
Gregory Thaumaturgus [Gregory of Neocæsarea] (), Oration and Panegyric
Addressed to Origen; http://www.newadvent.org/fathers/0604.htm
Hegel, Georg W. F. (1975), Istorija filozofije 1–3 ; Beograd, BIGZ.
Eusebius of Cæsarea (), Church History [Historia ecclesiastica];
http://www.newadvent.org/fathers/2501.htm
Jerome (), On Illustrious Men [De viris illustribus];
http://www.newadvent.org/fathers/2708.htm
——— (), Letter 92; http://www.newadvent.org/fathers/3001092.htm
Killen, William Dool (1859), The Ancient Church: Its History, Doctrine, Worship,
and Constitution, Traced for the First Three Hundred Years;
http://www.gutenberg.org/1/6/7/0/16700/
Malaty, Fr. Tadros Y. (1995), The School of Alexandria – Before Origen;
http://www.copticchurch.net/topics/patrology/schoolofalex/index.html
——— (1995a), The School of Alexandria – Origen;
http://www.copticchurch.net/topics/patrology/schoolofalex2/index.html
Marrou, Henri Irenee (1964), A History of Education in Antiquity; New York,
A Mentor Book, The New American Library.
Monroe, Paul (1905), A Text-Book in the History of Education; London, MacMillan
& Co, Ltd.
Morgan, Teresa (1998), Literate Education in the Hellenistic and Roman Worlds;
Cambridge, Cambridge University Press.
Lim, Richard (2001), Christian Triumph and Controversy, in Bowersock, G. W.,
Brown, Peter, Grabar, Oleg [editors]: Interpreting Late Antiquity / Essays on the
postclassical world; Cambridge (Mass.)/London, The Belknap Press of Harvard
University Press, pp. 196–218.
Tixeront, Rev. J., D. D, (1920), A Handbook of Patrology; St. Louis, MO, B. Herder Book Co.
http://www.earlychristianwritings.com/tixeront/index.html