Kako reći pravu istinu

kad „ceo svet” misli i tvrdi suprotno

Dimitrije V. Ljotić
(Pogovor knjizi „Istina o SSSR”, Beograd, 1940)

Milutin Propadović

D. V. Ljotić, Zbor
i
Komunistička partija Jugoslavije
1935-1945

PRILOZI ZA ISTINU O JNP ZBOR

1990
 SADRŽAJ
PREDGOVOR

1. NEKOLIKO MOMENATA IZ ŽIVOTA D. LJOTIĆA.................................... 11

Uticaj Tolstoja ........................................................................................................... 11
Ljotić u vojsci i ratu .................................................................................................. 12
Uticaj Paskala ............................................................................................................ 14

2. POLITIČKE KONCEPCIJE ZBORA ................................................................. 17

Ljotićev nacrt ustava ................................................................................................. 17
Nekoliko karakteristika fašističkog korporativizma ................................................. 21
Nekoliko odlika zboraškog staleškog uređenja ......................................................... 22
Predratno političko partizanstvo i reakcija Zbora ..................................................... 26
Diktatura, totalitarizam, jednopartijski sistem i Zbor ............................................... 29
Rasizam i Zbor .......................................................................................................... 33

3. DUHOVNO - IDEJNE KONCEPCIJE ZBORA .................................................. 37

Fašizam i nacizam: država i rasa kao najveće vrednosti ........................................... 37
Verska ravnopravnost................................................................................................ 38
Ka beskrajnom i večnom ........................................................................................... 41
Kvalitet čoveka .......................................................................................................... 43

4. SPOLJNO - POLITIČKE KONCEPCIJE ZBORA .............................................. 46

Progon Zbora ............................................................................................................. 49
Ljotić ukazuje na dolazak rata................................................................................... 53
Zbor: za neutralan Balkan i jaku Jugoslaviju ............................................................ 55
Između stvarnosti i srca ............................................................................................. 59
Dve poruke: Ljotićeva i Titova ................................................................................. 64

5. KA SVETSKOJ REVOLUCIJI ............................................................................ 66

Narodni frontovi ........................................................................................................ 66
Pakt Ribentrop-Molotov............................................................................................ 69
Ljotić: „Do saveza London-Pariz-Moskva neće doći!“ ............................................ 70
Da li je Pakt omogućio rat? ....................................................................................... 72
Komunistička partija Jugoslavije i Pakt .................................................................... 75
 Komunisti ometaju Ljotićeve zborove ...................................................................... 76
Nekoliko istina o komunizmu i SSSR ....................................................................... 77
Narodni front i Komunistička partija Jugoslavije ..................................................... 78
Protiv trgovačkih i diplomatskih odnosa sa SSSR .................................................... 79
Mere protiv komunista .............................................................................................. 80

6. PRIČA O JEDNOM ČUVARU PRUGE............................................................. 83

7. POČETAK OKUPACIJE ....................................................................................... 85

Srbija u početku okupacije ........................................................................................ 85
Nemačka politika odmazde i osvete .......................................................................... 86
Ljotić i Nemci: prvi kontakt ...................................................................................... 89
Ljotić srpskom narodu: „Čuvaj se dobro!“ ............................................................... 90
Dolazak Milana Nedića ............................................................................................. 92
Reakcija KPJ na dolazak Nedića............................................................................... 93
Predlog za ostavku vladei formiranje dobrovoljačkih odreda .................................. 94
Nedić i srpski dobrovoljci ......................................................................................... 98

8. VLADA M. NEDIĆA U SUKOBU SA NEMCIMA ....................................... 100

Interes srpskog naroda i interes nemačke vojne sile ............................................... 100
Ljotićev izveštaj Kralju Petru II .............................................................................. 102
Između ludosti srpske i nemačkog nerazumevanja ................................................. 108
Pomoć ratnim zarobljenicima ................................................................................. 110
Briga o školstvu ....................................................................................................... 111
Selo ostaje izvor hrane ............................................................................................ 111
Pomoć izbeglicama ................................................................................................. 112
Pomaganje Srba van Srbije ..................................................................................... 114
Narodni sud i „narodni sud“ .................................................................................... 115

9. OBMANE NARODNO-OSLOBODILAČKE BORBE ....................................... 118

Moral ili nemoral komunističke revolucije ............................................................. 118
Socijalna i politička revolucija ................................................................................ 119
Doprinos NOV za oslobođenje Jugoslavije ............................................................ 122
Odnos prema neprijateljskim represalijama ............................................................ 126
Partizani ubijaju svoje političke protivnike............................................................. 128
 Bombardovanje Beograda i drugih gradova ........................................................... 129

10. VASPITNI ZAVOD U SMEDEREVSKOJ PALANCI ................................... 138

Obavezno učenje za sve .......................................................................................... 138
Politički program ..................................................................................................... 141
Fizički rad ................................................................................................................ 143
Zavod - neobična institucija .................................................................................... 144
Krstić demantuje samog sebe .................................................................................. 146
Pitomci - glavna briga uprave Zavoda .................................................................... 148
Epilog ...................................................................................................................... 151

11. KRAGUJEVAC: 21. OKTOBAR 1941. .......................................................... 153

Hronologija događaja .............................................................................................. 153
Jedan od Stefanovićevih izvora ............................................................................... 154
Hapšenje građana .................................................................................................... 155
Verzija Marisava Petrovića ..................................................................................... 157
Protivurečnosti komunističke propagande .............................................................. 158
Marisav Petrović - prema jednom nemačkom dokumentu ..................................... 162
Marisav Petrović spasava taoce .............................................................................. 163
Opet: protivurečnosti komunističke propagande .................................................... 163
Broj streljanih .......................................................................................................... 166
Strahinja Janjić ........................................................................................................ 167
Šatobrijan i Kragujevac ........................................................................................... 168
„Sve je bilo teško i strašno!“ ................................................................................... 168

12. TEHNIČKA UNIJA............................................................................................ 170

Stefanovićeva argumentacija .................................................................................. 170
Stefanovićeva argumentacija pod lupom ................................................................ 173
Ko je dirigovao kampanjom protiv Zbora i Ljotića ................................................ 180
Priča o šećeru iliti gorka istina ................................................................................ 185
Neposredni povod za napad na Zbor i Ljotića ........................................................ 190
Zaključak ................................................................................................................. 192

13. OSVRT NA JOŠ NEKOLIKO NEISTINA ...................................................... 194

Osnovna načela i Smernice Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR.................. 194
 Osnovna načela ....................................................................................................... 196
Smernice .................................................................................................................. 197
Ljotić i vera ............................................................................................................. 200
Kralj Aleksandar i Ljotić ......................................................................................... 207
„Velika Srbija“ i Zbor ............................................................................................. 211
Ljotić - Stojadinović ................................................................................................ 215
Radnik i poslodavac ................................................................................................ 218
Članovi Belih orlova ............................................................................................... 219
Apel srpskom narodu .............................................................................................. 221
Dobrovoljački znak i kukasti krst - svastika ........................................................... 221
Svinja - svedok ........................................................................................................ 222
Još jedna slika.......................................................................................................... 223
Srbi i Istočni front ................................................................................................... 223
Boško Kostić ........................................................................................................... 224
Čačak: decembar 1941. godine ............................................................................... 226

14. TREĆI RAJH I DRUGI .................................................................................... 231

Vatikan .................................................................................................................... 231
Jevreji ...................................................................................................................... 231
Rajnska oblast i uvođenje vojne obaveze................................................................ 232
Jedan pomorski ugovor ........................................................................................... 233
Berlin 1936: Olimpijska takmičenja ....................................................................... 233
Anšlus ...................................................................................................................... 234
Okupacija Čehoslovačke ......................................................................................... 235
Nemačka objavljuje rat Americi ............................................................................. 237
Pakt Ribentrop - Molotov........................................................................................ 238
Jugoslavija prilazi Trojnom paktu ........................................................................... 239
Čehoslovačka .......................................................................................................... 239
Belgija ..................................................................................................................... 240
Danska ..................................................................................................................... 241
Holandija ................................................................................................................. 242
Norveška.................................................................................................................. 243
Francuska ................................................................................................................ 243
Kanalska Ostrva ...................................................................................................... 245
Komunističke partije Evrope................................................................................... 246
 Komunistička partija Jugoslavije ............................................................................ 247
Četnici ..................................................................................................................... 249
Nepoznavanje i strah od goreg ................................................................................ 257

15. GLAS RAZUMA ................................................................................................ 260

 PREDGOVOR

Članak „Da li smo za fašizam“, štampan u emigraciji u jednoj geštetnerskoj

ediciji koja se bavi ideološkim, političkim i nacionalnim problemima - a namenjena
samo zborašima - počinje sledećim recima:
„Najjača i najopasnija parola koju su komunisti protiv nas prvi upotrebili
i zatim je uporno pronosili bila je ona o našem ’fašizmu’.
Toj su obmani i podvali brzo naseli i njihovi ’narodno-frontovski’
prijatelji iz demokratskih krugova, koji su, gotovo ne razmišljajući ozbiljno o
tome, brzo prihvatili tu čisto komunističku i samo komunistima korisnu parolu.
Tokom vremena, zbog takve propagandne ofanzive protivnika, naša se zajednica
nikako nije mogla da oslobodi pritiska jedne planski vođene akcije, koja je na
silu Boga htela da od nas stvori fašiste. Još i danas mi možemo da vidimo kako
nas ’fašizmom’ bombarduju sa svih strana ne samo od strane komunista nego
gotovo i iz svih krugova i grupa naše emigracije.1 (podvukao M. P.)

Ovo je pisano oktobra 1946. godine. Za proteklih četrdeset i tri godine mnogi
su još uvek izjednačavali Zbor sa fašizmom. Neki su to samo ponavljali kao parolu bez
ikakvog truda da je dokažu. Nekoliko članaka, jedna brošura i jedna knjiga pokušali su
da „analiziraju„ Zbor u tome pravcu.
Jedno vreme prodavala se u Jugoslaviji kao best-seler knjiga Zbor Dimitrija
Ljotića od Mladena Stefanovića. Rukopis ove monografije, znatno sažet, odbranjen je
kao doktorska disertacija 2. jula 1981. godine na Filozofskom fakultetu u Prištini.2
Delovi ove knjige pojavili su se u Novostima juna i jula 1984. godine. Ova knjiga, koja
sadrži niz neistina, poluistina i zlonamernog manipulisanja Ljotićevog teksta je
neposredni povod za ovaj spis.
Cilj je ovoga spisa, koji pokriva, uglavnom, period od 1935. do 1945. godine,
da dokaže:
a) da su do 17. aprila 1941., dana kapitulacije Jugoslavije, Dimitrije Ljotić
i Jugoslovenski narodni pokret Zbor radili za interese Jugoslavije, a,
docnije, u okvirima i periodu vlade generala Nedića za interese
okupirane Srbije;
b) da je Komunistička partija Jugoslavije izdala interese Jugoslavije;
c) da je dr Mladen Stefanović stavio svoj poziv u službu organizovane
propagande Komunističke partije.
U ovom osvrtu prikazaćemo takođe ideološke postavke Zbora, upoređujući ih

1
Smena, 15. oktobar 1946, Trst.
2
Dr Mladen Stefanović, Zbor Dimitrija Ljotića 1934-1945, Narodna knjiga, Beograd.
sa fašizmom i nacizmom. Osvrnućemo se na politički rad i na spoljno-političke
koncepcije Zbora. Dotaći ćemo se i izvesnih momenata iz Ljotićevog života.
Napravićemo opšti osvrt na rad Kominterne u Evropi, kao i na rad Komunističke
partije Jugoslavije pred rat i za vreme rata kao i na reakciju Zbora na takav njen rad.
Osvrnućemo se na političke i diplomatske mahinacije Moskve, koje su omogućile rat u
Evropi.
Posvetiće se više pažnje vladi generala Milana Nedića, koju su pripadnici
Zbora uvek pomagali. Osvrnućemo se na izvesne zemlje iz okupirane Evrope i
uporediti ih sa Srbijom. Teritorija okupirane Srbije iz ratnog perioda je, uglavnom,
predmet ovoga spisa pošto se i knjiga dr Mladena Stefanovića ograničila na ovaj
prostor.
Iz ovoga osvrta izostavljen je stav Zbora prema raznim grupama, partijama i
organizacijama koje su imale uticaj na razvoj situacije u Jugoslaviji. Uticaj vlada i
raznih obaveštajnih servisa Engleske i SAD kao i rad Jugoslovenske vlade u egzilu
biće samo pokatkad pomenuti, ali, uglavnom, izostavljeni; rad generala Dragoljuba-
Draže Mihailovića biće dotican više puta ali detaljniji osvrti takođe će biti izostavljeni.
Moram da priznam da se, kao jedan od savremenika mnogih događaja koji se
dodiruju, a koji su imali uticaja na moj život, nisam mogao da otrgnem subjektivnih
momenata koji su pratili ovo pisanje. Ovaj rad je motivisan političkim razlozima, ali je
zasnovan na istorijskim faktima čije sam izvore pažljivo navodio. Trudio sam se da
svoja zapažanja i interpretacije svedem na minimum. Ponekad, u nedostatku
dostupnosti fakata pravio sam pretpostavke, ali sam takve slučajeve nedvosmisleno
naglasio.

Zahvaljujem se svim prijateljima i mojoj supruzi koji su me na razne načine

pomogli pri ovome radu.
Milutin Propadović
 1. NEKOLIKO MOMENATA IZ ŽIVOTA D.
LJOTIĆA

U svojoj knjizi, na prostoru od dve i po stranice, Stefanović daje izvesne

biografske momente iz Života Dimitrija Ljotića. Ovom prilikom on se služio
Ljotićevom knjigom Iz moga života3.
Sa malim izuzetkom ceo ovaj prikaz je neveran: Stefanović ne preza čak ni od
manipulisanja Ljotićevog teksta.

Uticaj Tolstoja

Na strani 17. svoje knjige Stefanović neverno navodi delove Iz moga života. U
originalu na koga se Stefanović poziva tekst glasi:
„Tada se vraća ponovo onaj moj osnovni religiozni stav. Dolazim pod
uticaj Tolstoja i njegovog shvatanja hrišćanstva. Postajem vegetarijanac,
apstinent, odan svom dušom Hristovoj čistoj ličnosti. Kroz prizmu Tolstoja
odbacio sam svaki kult, predao se religiji ’neprotivljenja zlu’, ubeđen da ću otići
na robiju kad mi dođe vreme za vojsku, jer neću primiti pušku ni polagati
zakletvu - i rešavam da ostavim prava i pređem na koji drugi fakultet: filozofiju,
medicinu ili poljoprivredu...
Tolstojev uticaj, razume se, nije se mogao završiti samo na religiozno-
moralnom životu. On je morao preći i na moje shvatanje društva i države: protiv
prinudne veze društva i države, protiv države kao ’tvorca sviju zala’ - i ja sam
postao religiozni, tolstojevski anarhista“

Podvučene reči Stefanović je izostavio menjajući značenje Ljotićevog teksta.

Pisac ovih redova mora da prizna da nije mogao da pretpostavi ikakav razuman i
logičan razlog radi koga se Stefanović usudio da, izostavljanjem imena Tolstoja, ulazi
u ovakva jeftina manipulisanja.

3
D. V. Ljotić, Iz moga života, Minhen 1952, 13.
 Ljotić u vojsci i ratu

Na istoj strani svoje knjige Stefanović piše:

„Neposredno pred balkanski rat Dimitrije Ljotić je bio regrutovan. Otišao
je na regrutaciju, ali rešen da odbije polaganje zakletve. Do zakletve, međutim,
nije došlo, jer njegovo godište nije ni mobilisano. Javio se u dobrovoljne
bolničare, gde je ostao sve do kraja Drugog balkanskog rata 1913. godine.“

Ovo je samo delimično tačno. Najvažnije iz ove Ljotićeve životne epizode on

izostavlja. Evo šta Ljotić kaže:
„Mene je bilo sramota što ništa ne radim... Tako sam pošao u
dobrovoljce-bolničare. Moja služba bila je u još neotvorenom sanatorijumu
’Vračar’. Proveo sam jedno dva meseca, dok je bilo ranjenika, ali tada se
odeljenje zatvara i moja služba prestade.
Ali kad dođe leto 1913. godine... umesto mira - planu rat... Ne htedoh
više da idem u bolničare. Činilo mi se da je to pod maskom tolstojevizma, samo
izbegavanje opasnosti pa odoh u sanitetsko odeljenje Vrhovne komande i prijavih
se za bolničara u koleričnom odeljenju. (Podvukao MP.)... U Kumanovu sam
ostao sve do zaključenja mira i demobilizacije. Bio sam docnije u ratu i
okršajima i borbama gde se zaista padalo. Ali takvog strašnog pakla kao što je
bila III poljska bolnica... zaista nisam video... Od 1-VII do 14-VIII umrlo je 927
ljudi i za to vreme, dok sam ja bio tamo, umrlo 600 ljudi. Scene koje sam tamo
video prevazilaze sve što sam do sada o ratu čitao. Naročito ’žuti šator’ u koji su
od zdravih ulazili samo komandir bolnice dr Jefremović, inspektor dr
Nikodijevič, jedan zarobljeni turski lekar, jedan stalni bolničar... i ja.“4

Istoričar Stefanović je u devet redova konstatovao da je Ljotić bio u vojsci od

1. septembra 1914. godine do 17. jula 1920. godine. O Ljotiću kao vojniku iz ovoga
perioda - ni reći. Osvrnućemo se na izvesne momente iz Ljotićevog vojničkog života
koje Stefanović nije pomenuo iako su mu informacije bile na raspolaganju. Jedan od
„hiljadu i trista kaplara“, Ljotić je već 10. novembra 1914. godine na položaju kod
Ljiga. Bio je desetar, ađutant bataljona, vodnik mitraljeskog odeljenja, vodnik
pešačkog voda i vršilac dužnosti komandira čete. Ranjen je na Ovčem Polju septembra
1918. Posle preležane rane i španske groznice našao se krajem rata u Bakru kao
komandir železničke stanice i obaveštajni oficir IV armijske oblasti za spoljnu službu.
Odlikovan je Belim orlom IV stepena sa mačevima, Zlatnom medaljom za hrabrost i
francuskim Zlatnim Krstom.
„Meni vojska nije bila teška“, kaže Ljotić. „Odista sam sve radio sa
voljom. I nije istina da u vojsci vlada ’glupa’ disciplina. Ja sam u sred rata, u
vojsci bio slobodan. Pisao sam raporte oštre, čak i zajedljive. Odbijao da izvršim

4
Isto, 6-7.
 naređenja. Parničio se sa pretpostavljenima... Kao ađutant samostalnog bataljona,
kome su za pola sata poginula dva komandanta bataljona, pisao sam relacije o
radu bataljona za vreme Kajmakčalanske bitke i najslobodnije davao mišljenje o
naređenjima i radu viših komandanata... Pred kraj rata doživeo sam da me
ispituje komisija od dva generala (fracuski i engleski) i jednog američkog
pukovnika - po tužbi italijanskog korpusnog komandanta.“

Ljotić je voleo i poštovao ono što bi se u našem čaršijskom žargonu nazvao

„mali čovek“:
„Nije mi žao što nisam dovršio još jedan fakultet u Parizu... Ne verujem
da bih više naučio ma na kom fakultetu i ma u kom gradu sveta, nego što sam
otvorenih očiju i otvorene duše uspeo da naučim, da primim u sebe među
pešacima, na frontu i u vojsci.5
Posmatrao sam Život na frontu. Bolji ljudi se teško mogu naći u tolikom
6
broju.“

Ljotić je voleo junake. Pozadinu nije trpeo. Dva puta je bio na bolovanju i
uvek je želeo da se što pre otkine od sredine pozadine i ponovo vrati među vojnike:
„Oba puta imao sam dve reakcije: jednu gađenja i preziranja prema
kukavicama, koji mojim jezikom govore, a imaju dušu podlu, pohotljivu,
kukavičku, gadnu - a drugu što pre pobeći od takve sredine i dohvatiti se
visokih planina makedonskih... i onih divnih ljudi: redova, kaplara, podoficira
i oficira sa kojima sam već toliko vremena proveo i sudbinu vezao, i cilj isti
imao, cilj svetao i visok, koji nam je ljubav prema rođenoj grudi i svest o
istorijskoj dužnosti jednog pokolenja pred oči postavila.“7

Sa ovakvim shvatanjima Ljotiću nije bilo teško da odbije da se povuče sa

fronta u pozadinu, iako je to bila naredba Vrhovne komande, a i želja
prestolonaslednika Aleksandra. Odbio je takođe i ukaz kojim je Nikola Pašić hteo da
ga postavi za sekretara ministarstva Spoljnih poslova.8 Ljotić nije hteo da napusti rov i
pešaka u njemu.
Dok je bio na Hrvatskom Primorju Ljotić je pohapsio 36 železničara koji su
učestvovali u štrajku, koji je trebalo da pomogne boljševičku revoluciju predvođenu od
Bele Kuna u Mađarskoj, kao i pobunu među našim oficirima koji su došli iz
zarobljeništva.
Dvadeset redova Stefanović posvećuje ovom štrajku, koji je, kako Stefanović
tvrdi, izazvala Komunistička partija Jugoslavije. Devet redova o Ljotiću vojniku u
periodu od šest godina, dvadeset redova samo o jednom danu iz istog tog perioda. Već
5
Isto, 17-18.
6
Isto, 31.
7
Isto, 36.
8
Isto, 114; Ratko Parežanin. Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, „Iskra“, Minhen 1971, 115.
je napomenuto da je Stefanović upotrebio dve i po stranice da bi prikazao izvesne
biografske momente iz Ljotićevog života sve do njegovog napuštanja vojske. Sasvim
dovoljno da u tom prostoru prikaže karakteristične crte Ljotića. Iz dosadašnjeg
izlaganja se vidi da je najvažnije prećutao.

Uticaj Paskala

Ali ima jedan momenat na koji se Stefanović osvrće, a koji ne bi trebalo da se

propusti bez podrobnije analize. Reč je o francuskom matematičaru, filozofu i fizičaru
Blezu Paskalu.
Za Paskala Ljotić kaže sledeće:
„Ovaj izuzetni genije koji nikada nije bio dete, koji je učio matematiku
ne znajući da ona postoji, koji je u šesnaestoj godini bio član matematičkog
društva u Parizu i kome su tada dolazili na ocenu radovi iz Italije, u kojoj tada
življaše slavni Galileo Galileji, - Paskal, genijalni eksperimentator vazdušne
težine i pronalazač mehanike tečnosti, čovek koji je za noć, da bi olakšao sebi
bolove užasne zubobolje, pronašao jednu od prvih sprava za mehaničko
računanje, - Paskal u dvadeset četvrtoj godini svoga života beše rešio da prestane
da misli o brojevima, već o čoveku: odakle je došao, kakva je njegova prava
priroda, kakva krajnja sudbina njegova. I on otpoče na delićima papira da notira
glavne misli svog velikog dela u kome će, kao u geometriji, da dokaže istinitost
hrišćanske nauke. A u trideset devetoj godini on umre kao pravi hrišćanin, ali oni
listići ostadoše nepovezani. Docniji prijatelji ih skupiše i objaviše Misli Bleza
Paskala.
Paskal je na moje formiranje imao ogroman uticaj svojim hrišćanskim
životom, koji iako je bio bez mnogo vedrine, (jer je Paskal od detinjstva patio od
glavobolje i drugih bolova), on je pokazao kako i tako bedan život može,
ispunjen Hristovim mirom i radošću, da bude svetao i bogat.
Svojim velikim genijem on je svaku stvar na koju se bacio osvetlio i
pokazao je u neobičnoj svetlosti, da u svemu što među ljudima postoji ima istine
objektivne, te da nijednu ne treba odbaciti površno, već je dobro ispitati 1
zagledati. Svojom metodom on mi je pokazao kako se istina traži s ljubavlju,
koja čoveka čini nezavisnim prvo prema samom sebi. Paskal je uostalom za
mene bio i učitelj pravilnog mišljenja, i, naročito svojim nenadmašnim stilom,
uvek prisutni uzor, kako treba izražavati svoju misao da bude jasna i prodorna“9

Stefanović se osvrće na gornja Ljotićeva izlaganja sledećim rečima:

„Ovakvim Ljotićevim pogledima naročito je doprinelo i razmišljanje o

9
Iz moga života, 11.
 nekim spisima francuskog naučnika iz sedamnaestog veka Bleza Paskala,
nastalim dok je boravio u manastiru. Umno obeleo, Paskal je u dvadeset četvrtoj
godini stupio u manastir i prestao da misli o brojevima, već o čoveku, i to odakle
je došao, kakva je njegova prava priroda i kakva krajnja sudbina. On je na
delićima papira beležio glavne misli svoga dela u kome je dokazivao ’istinitost
hrišćanske nauke’„.

Podvučene reči nalaze se već u Ljotićevom tekstu. Stefanović ih ne stavlja pod

znak navoda. Zatim Stefanović produžuje:
„Taj umobolni teoretičar Paskal bio je jedan od faktora koji je uticao na ličnost
Dimitrija Ljotića. Sam Ljotić o tome piše: ’Paskal je na moje formiranje imao
ogroman uticaj: svojim hrišćanskim životom, koji je bio ispunjen Hristovim mirom i
radošću da bude svetao i bogat... A muzeji Pariza ..“10

Reči koje Stefanović pripisuje Ljotiću, kao što se lepo vidi iz prethodnog
teksta, nisu verno prenete. A rečenica „A muzeji Pariza“ itd... nije uzeta iz gornjeg
Ljotićevog teksta i nema ničeg zajedničkog sa Ljotićevim mišljenjem o Paskalu. Reči
su uzete sa sledeće strane, gde se Ljotić osvrće na značenje slobode, na demokratiju i
Francusku revoluciju. Stefanović epizodu sa Paskalom završava zaključkom koji nema
nikakve veze sa Ljotićevom autobiografijom na koju se Stefanović poziva:
„Sam Ljotić otkriva u svom biografskom spisu udaljenost i mržnju prema
svakom revolucionarnom pokretu i ostaje trajno dosledan shvatanju terora nad
narodnim masama u ime Hrišćanstva i umobolnih teorija svojih idola.“11

Ljotić je bio protivnik terora Francuske revolucije koji ju je pratio i izvesnih

ideja koje su se iznedrile iz nje; Ljotić je bio protivnik svake komunističke revolucije
koja je bez izuzetka nosila sa sobom teror i pustoš. Ne postoji nikakav spis Ljotićev
kojim on odobrava ma kakvu vrstu terora.
Nekoliko mišljenja o Paskalu objašnjava malo više ovu zaista neobičnu
ličnost:
Sveznanje kaže:
„...mislilac kod kojeg su skladno razvijeni i ujedinjeni jasan
matematično- naučni duh sa dubokom religioznošću“12

U knjizi Veliki svetski mislioci:

„...filozof i majstor stila poznat i poštovan kroz tri stoleća po

10
Stefanović, 18.
11
Isto, 18.
12
Sveznanje, Narodno delo, Beograd 1937, 1641.
 zabeleškama jednostavno nazvanim Misli“13

Čarls Rajt, profesor francuskog jezika i književnosti, kaže:

„Paskala su neki nazvali ludim, ali čak i najbezdušniji nisu mogli da mu
ospore veličinu njegove borbe protiv fizičkih i duševnih patnji, kao i
veličanstvenost njegove pobede.“

Za profesora Rajta Paskal je bio „jedan od najvećih i najraznovrsnijih genija

za koga je svet znao“.14
Vredno je napomenuti da je Paskal sa 478 strana svojih spisa - koje Stefanović
sa potcenjivanjem naziva „nekim spisima“ - ušao u poznatu zbirku „Velike knjige
zapadnog sveta“ (Great Books of the Western World).
Naučnik Stefanović toga Paskala koji je „poštovan kroz tri stoleća“ naziva i
„umobolnim teoretičarom„. Onda nije ni čudo što se Stefanović služi neistinama i
klevetama kada pod plastom nauke, „služeći“ se bogatom bibliografijom, pokušava da
kompromituje jednog istinskog i neobičnog rodoljuba, Ljotića, koji od svoje najranije
mladosti, pa do svoje smrti, nije prestao da misli i radi za dobro svoga naroda. Dr
Stefanović, u ovom slučaju, „izliva“ svoje zaključke u kalupima davno doteranim
prema „normama“ KPJ.

13
„The World’s Great Thinkers“, Man and Spirit, Random House, New York, 1947, 188.
14
The Encyclopedia Americana, knjiga 21, New York, 1953, 363.
 2. POLITIČKE KONCEPCIJE ZBORA

Ljotićev pokušaj da kralja Aleksandra pridobije za jedan svoj nacrt Ustava,

Stefanović je propratio neistinama i manipulisanjem Ljotićevog teksta.

Ljotićev nacrt ustava

Po svojoj želji i po pristanku kralja Aleksandra Ljotić je izradio projekat

Ustava. Kralju je taj nacrt predao 28. juna 1931. godine. (Treba zapaziti da je Ljotić
predao ovaj nacrt Ustava 40 meseci pre pojave Zbora i objavljivanja Osnovnih načela i
Smernica Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR. Ljotić je govorio i predlagao
kralju Aleksandru u ime svoje, a nikako u ime neke organizacije ili grupe ljudi.)
„U njemu sam’, kaže Ljotić, ’vodeći računa o konkretnim mogućnostima
pokušao da dam nacrt jedne organske, ustavne i nasledne monarhije,
nedemokratske i neparlamentarne zasnovane na aktivizaciji živih narodnih snaga,
organizovanih u ekonomska, staleška, kulturna i dobročina društva sa političkom
odgovornošću vlade samo pred Kraljem, a pravno i pred Kraljem i pred Saborom
sa decentralizovanom samoupravom“15

Podvučene reći je Stefanović izostavio, ozbiljno menjajući značenje teksta.

Dvadeset osam dana pre predaje ovog nacrta Ljotić je rekao Kralju:
„Kao što Vam je odavno poznato, ja sam uvek bio protiv partijsko-
demokratskog i partizanskog režima, smatrajući da upravo jedu državu. Na tim
osnovama naumio sam predložiti da izradim projekat novog Ustava, koji bi Vi
trebalo da razgledate i, ako odgovara Vašem gledištu, i usvojite..“

Kasnije, u razgovoru sa Kraljem, Ljotić nastavlja:

„Ja sam, Veličanstvo, za čist staleški parlament. Ali uviđam da ne bih
sam odmah mogao sa njim prodreti. Otuda bih pribegao jednom drugom
parlamentu, gde bi se poslanici birali opštim tajnim pravom glasa, ali samu
kandidaciju vršile bi sreske kolegije, u koje ulaze predstavnici profesionalnih,
staleških, kulturnih i dobročinih organizacija. Oduzmu li se kandidacije partijama

15
Iz moga života, 101. U tekstu stoji „privatnom“. Mi mislimo da je štamparska greška; treba da bude
„pravnom“.
 i da se pravo kandidacija ovim drugim prirodnim, da tako kažem,
organizacijama, partije će se ukinuti usled nedostatka hrane.
’Dobro, g. Ljotiću, ima li gde god u svetu takav sistem?’, upita Kralj.
’Nema, veličanstvo.“16
Kralj Aleksandar nije prihvatio ovaj predlog.

Stefanović se osvrće na ove Ljotićeve primedbe Kralju sledećim rečima:

„U ovoj izjavi Dimitrija Ljotića sadržan je njegov program takozvanog
korporativnog sistema, koji su bili usvojili fašisti u Italiji i nacisti u Nemačkoj.
Kompilirajući poglede nemačkih i italijanskih fašističkih diktatora, Ljotić nije bio
ubedljiv pred kraljem Aleksandrom, koji je imao svoju koncepciju organizovanja
državnog i političkog života u Jugoslaviji.“17

Pisac doktorske disertacije na prostoru od otprilike pola strane rekao je više

neistina i opet zlonamerno izmanipulisao Ljotićev tekst.
Namera Stefanovića je očevidna: on hoće Zbor i Ljotića da prikaže u
fašističkim perspektivama, zato izostavlja deo rečenice da njegova, Ljotićeva,
zamišljena vlada odgovara „pravno i pred Kraljem i pred Saborom sa
decentralizovanom samoupravom“. (podvukao M. P.) Ovom manipulacijom
Stefanović totalno menja značenje Ljotićevih reči.
Ta manipulacija pokazaće se očiglednijom iz sledećih upoređenja.
Musolini nije bio odgovoran ni Kralju, ni ma kojem drugom telu. Hitler je
samo kratko vreme bio odgovoran predsedniku Hindenburgu, a potom nikome. I Italija
i Nemačka imale su centralizovanu upravu, a Ljotić se zalaže i u pomenutom nacrtu
Ustava i kasnije u zamišljenoj državi, za decentralizovano uređenje države. U
Nemačkoj pod Hitlerom Rajhstag je postojao gotovo za celo vreme trajanja Trećeg
rajha. Do 23. marta 1933. godine Rajhstag je imao izglede demokratske institucije.
Toga dana je Rajhstag (sastavljen od nacional-socijalista i izvesnih demokratskih
partija) izglasao specijalna ovlašćenja po kojima, između ostaloga, pravljenje zakona
prelazi u ruke vlade, stvarno u ruke Hitlera, s pravom da ti zakoni mogu da odstupe i
od ustava. Ovim aktom parlament je prestao da ima ikakve stvarne funkcije, njegove
članove je birala partija i više nije bilo pravih izbora. Ovakav Rajhstag je služio
Hitleru samo kao tribina za saopštavanje izvesnih njegovih odluka i namera.18 Ovim
aktom od 23. marta Rajhstag je stvarno dao „pravnu osnovu za Hitlerovu diktaturu“.19
Parlament u Italiji takođe je prestao da ima ikakve stvarne vlasti. Parlament je postao
kongres fašističke partije, a stvarno i izvršna i zakonodavna vlast prešla je u iste

16
Isto, 99-100.
17
Stefanović, 21.
18
William L. Shirer, The Rise and Fall of the Third Reich, New York 1960, 198-199.
19
Isto, 199.
ruke.20
Sistem u kome vlada odgovara Kralju, Parlamentu (Saboru), koji se bira
opštim tajnim glasanjem, ne može da se nazove fašističkim ili nacističkim. To
Stefanović zna i pošto hoće da napravi Ljotića fašistom i nacistom on izostavlja
ključne reči.
Potrebno je naglasiti da je Ljotić, kao što i Stefanović navodi, predlagao kralju
Aleksandru izbor poslanika „opštim tajnim pravom glasa“. Stefanović bi morao da zna
da ovakvog elementa nema niti u fašizmu, niti u nacizmu.
Stefanović kaže da je Ljotić „kompilirao poglede nemačkih i italijanskih
diktatora“ kad je pisao nacrt Ustava. „Kao što Vam je odavno poznato ja sam odavno
bio protiv partijsko-demokratskog i partizanskog režima“, kaže Ljotić Kralju. To
„odavno“ datira od 1913-1914. godine, kada je Ljotić bio u Parizu.
Sećajući se svog boravka u Parizu, Ljotić kaže:
„Razumedoh da najveće nesreće po društvo nastaju i od rđavih vlada, ali
još i više od lažnih pojmova koji, rašireni u masama, deluju kao istine i dovode
do preteških tragedija.
Tako razumedoh Hristovu reč: Istina će vas osloboditi. I videh da je
ljudska težnja ka slobodi i ostvarljiva i nije, prema tome koliko je čoveku
pristupačna istina, - jer izvan istine slobode nema...
Razumedoh da je u demokratiji istina manje pristupačna, jer nema
pogodnog organa za njeno shvatanje, - a isto tako shvatih da društvo nije prost
zbir pojedinaca, koji ga određenog trenutka sastavljaju i da ima svoje nezavisne
interese, nezavisne od interesa svojih članova, te zato mora imati i svoje organe,
što stabilnije i nezavisnije od fluktacije pojedinačnih interesa, ali zato ipak
vezane sa društvenim Životom prirodnim vezama interesa i nasleđa“21

Za vreme Ljotićevog boravka u Parizu, Hitler je lutao ulicama Minhena, tek

što je pristigao iz Beča, potpuno nepoznat, a Musolini je još plivao u marksističkim
vodama i uređivao socijalistički list Avanti.
Da je Ljotić bio samostalan i samosvojan u formiranju svojih političkih
stavova vidi se i iz sledećeg detalja iz njegovog života.
Po izlasku iz vojske 1920. godine Ljotić nije imao nameru da se bavi
politikom. U vezi s tim on kaže:
„Nisam nikada hteo da ulazim u partijski život. Za moje tadašnje
pojmove partijska politika je tako neznačajna bila da mi u njoj mesta nije moglo
biti.“22

20
Ernst Nolte, Three Faces of Fascism, Mentor Book, New York 1969, 282.
21
Iz moga života, 13.
22
Isto, 70.
 Živojin Tajsić, prijatelj Ljotićevog oca i njegov, inače jedan od prvaka
Radikalne stranke i lični prijatelj Nikole Pašića, pokušavao je da ga nagovori da uđe u
Radikalnu stranku. Taj pokušaj Tajsićev Ljotić ovako objašnjava:
„Ja mu tada kažem, da to (ulazak u Radikalnu stranku - primedba M. P.)
ne mislim iz dva razloga: prvo, zato što sam protivan načelima Radikalne
stranke, jer nisam za demokratiju, parlamentarizam, ’narodnu suverenost’, a
drugo, ne dopada mi se partizanstvo“

Tajsićevo rezonovanje je bilo sledeće:

„Stranka je kao organizam. Nekada je to bio njen program, ali sad se
može i menjati. I ako budu u njoj ljudi od vrednosti, koji znaju šta hoće i umeju
braniti svoje gledište, onda će oni stranci moći dati i nova načela i nov pravac...
Znaš, ti si bio dobar i hrabar vojnik. I delo onih što su izginuli i vas što ste ostali
u životu je ogromno. Sad ti meni reci, hoćeš li pustiti ti, da sad tom Otadžbinom,
za koju je toliko žrtava podneto, upravljaju najgori, a vi, borci, radite za tezgama
ili u kancelarijama ili po poljima, ili držite predavanje bogomoljcima i
bogomoljkama. Ja mislim da si ti dužan da uđeš aktivno u politiku.“

Ljotić, za koga je služenje narodu bila prva i najvažnija dužnost, bio je

„savladan“ ovakvim rezonovanjem i već sutradan bio je predsednik mesne omladinske
organizacije Radikalne stranke. Ljotić je tom prilikom održao govor u kome je rekao
da ulazi u organizaciju Radikalne stranke „po tradiciji i iz nacionalne nužnosti“. Ovo
se, izgleda, dogodilo 1923. godine.
Tri godine kasnije Ljotić stvarno kida sa partizanskim životom, a za sledeće tri
godine on sebe smatra disidentom Radikalne stranke.
Za ovih šest godina - prvo kao disciplinovan član Radikalne stranke, a kasnije
kao disident - Ljotić je bio aktivan u njegovoj samoupravnoj oblasti, izlazio je na
izbore i bio biran za oblasnog poslanika. Ljotićevo nezadovoljstvo partizanskim
životom najbolje se vidi iz njegovih sledećih reći:
„Iskustvo koje sam tih šest godina stekao, pokazivalo mi je sve više i
više da je nemoguće od stranke, ma kako se zvala, ma ko je vodio, tražiti da ona
ima pred očima opštenarodni interes i opstedržavni u svakom momentu...
Kad sad posmatram taj period svog rada, onda mi izgleda ovako: ušao
sam u partijski život, uveren da ću moći da mu upravim puteve onamo kuda
mislim da treba da se ide; s druge strane, partija me dočekala oberučke, uverena
da ću se već ja saviti po njenim uslovima. Oboje smo se prevarili: niti sam ja bio
u stanju ispraviti partijski život, niti je ona uspela mene napraviti partizanom.“23

Ni Hitler, ni Musolini nisu mogli da imaju uticaja na ovakva Ljotićeva

shvatanja i odluke. Hitler još nije imao izrađen svoj politički program. Prva knjiga
23
Isto, 71-72.
Hitlerovog Mein Kampf izašla je u jesen 1925, a druga tek krajem 1926. godine.24 Nije
verovatno da je Ljotić mogao da čita ovu knjigu pre raskida sa Radikalnom strankom
1926. godine. On nije znao nemački, a srpski ili francuski prevod teško da je tada
postojao.
Ljotić je predao svoj nacrt Ustava kralju Aleksandru 28. juna 1931. Hitler je
došao za kancelara 30. januara 1933. U vreme kada je Ljotić radio na nacrtu Ustava
Hitlerova partija je išla u političku kampanju i izbore, ponašajući se kao i ostale
demokratske partije Vajmarske republike. Kako je onda Stefanović mogao da
Ljotićevo planiranje pomenutog ustavnog nacrta proprati primedbom da je Ljotić
„kompilirao poglede nemačkih i italijanskih fašističkih diktatora„?
U to vreme u Italiji, od oktobra 1922. godine, kada je Musolini došao na vlast,
pa do 1926. godine, fašistički sistem je stvarno u povoju, parlamenat je još imao
izvesnu snagu. Korporativni sistem stvarno dobija potpuniji, iako još ne definitivni
oblik, tek 21. aprila 1927. godine. Nije poznato da je Ljotić već tada imao ma kakve
ideje o staleškom uređenju države, ali je jasno da na njegov negativan stav prema
parlamentarizmu ni Hitler, ni Musolini nisu imali uticaja, kako to Stefanović tvrdi.

Nekoliko karakteristika fašističkog korporativizma

Da se vratimo još jednom na već pomenuti zaključak dr Stefanovića:

„U ovoj izjavi Dimitrija Ljotića sadržan je njegov program takozvanog
korporativnog sistema, koji su bili usvojili fašisti u Italiji i nacisti u Nemačkoj.“

Da se odmah napravi ispravka; korporativni sistem je bio jedan od elemenata

fašizma u Italiji. Nacistička Nemačka ga nije usvojila. Osvrnimo se na izvesna
mišljenja o korporativnom uređenju u Italiji.
Viliam Ebenštajn, profesor univerziteta:
„U korporativnom sistemu ekonomija je organizovana u udruženja
kapitala i rada pod kontrolom države, a svi rade u harmoniji za zajedničko dobro,
pomognuti i vođeni jednopartijskom diktaturom države.“25

Encyclopedia Americana:
„Očigledno je da korporacije ni u kom pogledu ne predstavljaju izabrana
tela, već jedan instrumenat kroz koji totalitarna vlada kontroliše celokupni
ekonomski život.“26

24
Adolf Hitler, Mein Kampf, Houghton Mifflin, Boston, st. XVIII. XIX.
25
William Ebenstein, Great Political Thinkers, New York, 1965, 599.
26
The Encyclopedia Americana, knjiga 11, 51.
 Ernst Nolte, nemački istoričar;
„Korporativizam je sistem jednopartijske države koja stavlja svoju radnu
snagu na raspolaganje svome vođi kao masa koja ga sluša“27

Iz ovih definicija dolazi se do sledećih zaključaka; da korporacije nisu

izabrana tela, da nisu samostalne, da kroz njih diktatura kontroliše privredu, da su
ekonomskog karaktera, da su izraz jednopartijskog i totalitarnog sistema, da nemaju
kontrolu nad vladom, niti pak donose zakone. Karakter staleža, kako ih je Zbor
zamislio, je u totalnom sukobu sa korporacijama italijanskog fašizma.

Nekoliko odlika zboraškog staleškog uređenja

O prirodi staleža i njihovoj ulozi u državi, kako to Zbor zamišlja, neka imaju
sada reč tri izvora kompetentna da ovo objasne. To su: Osnovna načela i Smernice
Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor, Dimitrije Ljotić i ing. Milosav Vasiljević,
istaknuti prvak Zbora.
Načelo VI kaže:
„Narod će učestvovati u zakonodavstvu 1 vršiti nadzor nad državnom
upravom putem predstavništva koje mora biti izraz staleškog uređenja i
političkog shvatanja“28

(Osnovna načela i Smernice sadrže program koji zaseca u nacionalni, verski,

politički, društveni, ekonomski život ondašnje Jugoslavije. Pisci tog programa mislili
su na jugoslovensku problematiku toga vremena i ukazivali su na rešenja koja su bila
korisna i moguća za to vreme. Otada je prošlo 50 godina. Mnogo što šta se izmenilo za
tih 50 godina, zato i program onog vremena, iako on svojim najvećim delom ima
trajnu vrednost, treba ocenjivati u njegovom vremenskom kontekstu.)

Dimitrije Ljotić:
„A mi tražimo prvo, da se u ovom pogledu opšta narodna državna
politika ne zamišlja i ne izgrađuje bez aktivnog učešća predstavnika
narodnog staleškog uređenja.29 (podvukao M. P.) ...Od najranijeg vremena
imamo podelu rada i staleža. Stranaka nema u tako dalekoj istoriji. Ali, gospodo
moja, šta ja hoću iz ovoga zaključka da izvedem? Hoću da izvedem da ovi staleži

27
Nolte, 282.
28
Ovo načelo citira i Stefanović, Stefanović, 25.
29
„Naš izborni proglas“, Otadžbina, 7.3.1935, (Otadžbina je jedan od predratnih listova JNP Zbor).
 postoje i izvan države i pored države i pre države, a ako hoćete i protiv države, -
stranke ne mogu da postoje izvan države. One su vezane za državu, a staleži su
vezani za ljudsko društvo. Staleži su prirodna tvorevina ljudskog društva, a
stranke to nisu.30 ...Mnogi nam čine nepravdu kad misle da, ako smo protiv
parlamenta i liberalne demokratije, da smo mi i protiv skupštine, u tome se
varaju. Mi smo za pravu narodnu skupštinu, za onu narodnu skupštinu koja će
istinski imati sposobnosti da vrši svoje velike funkcije. Sadašnji parlamentarizam
i skupština prodali su svoja velika prava za čanak sočiva. Te dužnosti mogu da
vrše samo skupštine koje izlaze iz velikih narodnih društvenih organa, staleža,
koji mogu da govore sa državom sa velikim autoritetom... Staleži mogu istinu
državi da kažu, kao jednak skoro jednakome. Kad ovo kažem ja ne mislim da će
staleži imati jednaku snagu kao država. To nije ni moguće, a to ne bi bilo ni
dobro. Država treba da podržava koordinaciju između staleža, a na principu
solidarnosti sviju staleža. Ali sa druge strane moralnu, ekonomsku i političku
stranu imaju staleži samim tim zbog svoje prirode, zbog svoje dugovečnosti i
nezavisnosti od države... Zbog toga, kažem, kad imadnemo takvu skupštinu, koja
će proizaći iz staleža, to će biti prava skupština, koja će imati ciglo dve funkcije:
pravljenje zakona i kontrolu nad zakonitošću vlade.31 (podvukao M. P.) ...Ne
zaboraviti valja pri tome da će i u staleškom uređenju svaki poslanik zastupati
narod, kao i danas, samo što će on na to mesto doći ili izborom od samog staleža,
ili od staleža kandidovan, a od narodnog glasačkog tela izabran.“32

Milosav Vasiljević:
„Stvaraoci programa Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor nisu imali
ambiciju da ovim nađu lek za političku bolest celog čovečanstva. Oni su imali pred
očima prilike u našoj zemlji i zato nose obeležje jugoslovenskog narodnog
pokreta.“33 (podvukao M. P.)
„Tvorci programa Zbora smatraju, dakle, da zakonodavnu vlast i nadzor nad
državnom upravom, mora da vrši narod preko svoga predstavništva. Da bi pak izbegao
ulazak u predstavništva ljudi koje narod i ne poznaje, program zahteva biranje po
staležima. Po staležima se ljudi poznaju, pa je izbor lakši i kvalitativno bolji. Treba
zapaziti da zakonodavno telo donosi zakone i vrši nadzor nad državnom
upravom.“34 (podvukao M. P.)
„Dakle, tvorci programa Zbor stoje na principu suvereniteta narodnog interesa,
a ne na principu narodnog suvereniteta, na principu potpune podele funkcija vlasti na
zakonodavnu, izvršnu i sudsku.“35 (podvukao M. P.)
„Prebacivalo se Zboru da je ’fašistički’ pokret. Po suštini Osnovnih načela i

30
Dimitrije Ljotić, Osnovi savremene Jugoslavije, Beograd 1937, 35.
31
Isto, 45-46.
32
„Na drugi prigovor“, Otadžbina, 15.12.1935. Članak je štampan u Govori i članci D. Ljotića,
Minhen, 1954, sveska II.
33
Milosav Vasiljević, Kriza demokratije i budući oblik vladavine, Beograd 1938, 83.
34
Isto, 85.
35
Isto, 87.
Smernica on to nije, i sa ovakvim programom on to ne može da bude. Program koji
traži pravilno funkcionisanje principa od bitne važnosti po opšte interese, kao što su:
ne narodni suverenitet već suverenitet narodnih interesa, podela funkcija vlasti,
odgovornost, a naročito sloboda štampe, ne može se upisati u fašistički tabor. Zbor
hoće ne sistem gde se ovi principi ističu, a ne dolaze do praktične primene, on hoće
njihovu integralnu primenu, jer ih nalazi zdravim. Staleško odabiranje vrši se
odozdo slobodnim biranjem, a ne dekretom upravne vlasti kao u italijanskom
fašizmu. Razlike su i principijelne i velike.“36 (podvukao M. P.)

Te principijelne i velike razlike kritičari Zbora (ukoliko se oni mogu tako da

nazovu) nisu zapazili ili se nisu ni trudili da ih zapaze. Neki koji su i zapazili te razlike
nisu hteli ni da ih objave, jer njima je bilo u interesu da Zbor prikažu kao fašistički
pokret. Nema sumnje da dr Mladen Stefanović pripada toj poslednjoj grupi.
Dr Marko S. Marković, u jednom svom osvrtu na knjigu Jugoslavija uoči i za
vreme drugog svetskog rata od dr Đoka Slijepčevića, kaže povodom neobjektivnih
kritičara Zbora, sledeće:
„Pokušaj da se ’nacistički’ ili ’fašistički’ karakter Pokreta Zbor dokaže
na osnovu Ljotićevog učenja o staleškom uređenju države spada u političku
propagandu najniže vrste. Sve slične tvrdnje su naučno neozbiljne sa gledišta
istorije i političkih nauka, tako da mogu počivati isključivo ili na neznanju ili na
goloj mržnji. Korporativizam je, u ovom ili onom obliku, postojao u svim
razdobljima istorije čovečanstva, pa se ne može protumačiti ni kao ’reakcionarni
povratak srednjem veku’ ni kao ’podražavanje Musolinijevog fašizma’. U XX
veku pristalice korporativizma su u velikom broju slučajeva nezavisni i od
Musolinija i od ’desnice’ uopšte.“37

Zatim, Marković daje nekoliko crtica iz istorije korporativizma. Kao preteču

savremenog korporativizma on pominje nemačkog filozofa, profesora etike i prava
Altuzija (Johannes Althusius, 1557-1638). Zatim pominje francuskog rojalistu Šarla
Morasa, koji se početkom dvadesetog veka zalagao za staleško uređenje Francuske.
„Između dva svetska rata“ - kaže Marković - „tu ideju su prihvatili izvesni
ugledni liberali, pa čak i neki, manje poznati francuski socijalisti.“38

Marković se zadržava na Salvadoru de Madariagi, španskom piscu, koji je od

1922. bio predsednik departmana za razoružanje u Društvu naroda, profesor u
Oksfordu 1928-1931, zatim do 1936. ambasador Španije u SAD i Francuskoj. Posle
dolaska Franka na vlast ostaje u emigraciji, kao veliki neprijatelj španskog fašizma. Za
njega Marković kaže:
„Liberalizmu toga predsednika Međunarodne liberalne unije ništa nije

36
Isto, 89-90.
37
Marko Marković, „Nedićeva Srbija“, Amerikanski Srbobran, 5.1.1979.
38
Isto.
 smetalo da zamisli politički sistem u kome bi postojala, s jedne strane,
pokrajinska politička skupština (od opština, preko pokrajina, ka svenarodnom
predstavničkom telu), a sa druge, ekonomska skupština, sastavljena od
predstavnika staleža i ’ekonomskih funkcija’ koja ima zakonodavnu vlast u
ekonomskim pitanjima... Ubeđeni demokrat, svestan da je demokratija, ne samo
po svom etimološkom značenju, nego i po svome idealu pozvana da bude
’vladavina naroda’, on je smatrao da će narodno učešće u vlasti biti stvarnije i
efikasnije kroz političko-staleško uređenje društva i države, koje je on nazvao
’organskom demokratijom’, nego u partijskom parlamentarizmu“39

Dr Marković se osvrće i na Jugoslaviju:

„Prilikom stvaranja Vidovdanskog ustava od 1921. godine, staleško
uređenje države kao dopuna političkog bilo je predviđeno i u nacrtima vlade
(Stojan Protić) i u nacrtima opozicije (Jugoslovenski klub). Povodom Protićevog
nacrta Horvat veli’ ’Protić je u svom ustavnom nacrtu predvideo dvodomni
sistem, skupštinu i senat, kojemu je dao pravo obustavnog veta; u Protićevom
senatu sjedeli bi pretstavnici pokrajinskih sabora i privrednih staleža’ (Josip
Horvat, Politička povjest Hrvatske 1918-1929, Zagreb, 1938, str.249). A
Slobodan Jovanović u svome Ustavnom pravu, na str. 44. ovako opisuje nacrt
Jugoslovenskog kluba: ’Po nacrtu Jugoslovenskog kluba postoji dvodomni
sistem, sa dvema Skupštinama, od kojih je jedna politička, a druga socijalno-
ekonomska. Obe Skupštine imaju isti broj članova; političku Skupštinu bira
biračko telo svih punoletnih građana oba pola, a socijalno-ekonomsku biraju
organizovane društvene grupe - staleži i pozivi. Između ove dve Skupštine
postoje, uglavnom, onakvi odnosi kao između dva doma; njihovi sukobi rešavaju
se u zajedničkoj sednici’.“40

Za Markovića Dimitrije Ljotić snosi „bar delimično krivicu za pogrešna i

proizvoljna tumačenja zboraškog korporativizma“. (U zboraškoj literaturi reč
korporativizam nije upotrebljavana, već uvek staleško uređenje države.) Marković
kaže:
„Kao što Marks, ideolog klasne borbe, nije iscrpno definisao pojam
klase, tako Ljotić, ideolog staleškog uređenja države, nije jasno definisao
stalež.“41

Markoviću nije jasno - a on nije jedini - kako usaglasiti ideju čistog staleškog
parlamenta, čiji je protagonosta bio Ljotić, i već pomenutog VI Načela, koje zastupa
narodno predstavništvo „koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog
shvatanja“. Marković se pita da li bi „pod ’političkim shvatanjima’ trebalo razumeti

39
Isto.
40
Isto.
41
Isto.
partijske predstavnike“.42 To pitanje postavljali su ranije i izvesni Zboraši. Pisac ovih
redova ne želi da ulazi ni u kakve spekulacije u tom pravcu, pošto za ovu diskusiju to
više nije važno. On hoće samo da pokaže da je Stefanovićev pokušaj, da zamišljeni
staleški sistem Zbora izjednači sa fašizmom i nacizmom, neozbiljan i apsurdan.

Predratno političko partizanstvo i reakcija Zbora

Jedan od uzroka koji su naveli Zbor da predloži staleško uređenje bile su

partije koje nisu bile sposobne da reše teške ekonomske, socijalne i nacionalne
probleme sa kojima se suočavala Jugoslavija između dva svetska rata. Ljotić je često
govorio o nesposobnosti političkih partija i vlada koje su one formirale (tih vlada je
bilo 39 u periodu od 1918. do 1941.).
Mi ćemo se osvrnuti ovoga puta na jedno njegovo predavanje održano u
Beogradu 1936. godine, gde on, između ostalog, kaže:
„Strojevi koje smo imali, rađali su samo sitnu i malu politiku ’naših’
ljudi. A šta znači ta politika? To je politika ’naših’ pristalica koji idu za nama. A
takva politika, koja se vodi sa takvim sitnim i malim motivima, mora da bude
mala i sitna.
Neka stranku vode i najčestitiji ljudi, kada se ona uspne na državnu
upravu i kada ima svoju vlast, tada ne dođu do izražaja najbolji ljudi, nego dolaze
oni sa čijim se radom oni najbolji ne mogu nikada složiti. To je neminovno, od
toga nema izuzetka...
Eto, gospodo, zašto sam protiv liberalne demokratije i parlamentarizma.
Prosto zato jer je u njima klica nereda i neodgovornosti...
Gospodo moja, u liberalnoj demokratiji imamo sistem uzajamnog
podmićivanja. Ja se ne bojim da to kažem otvoreno. Tu se lako postaje ministar,
a da bi se održao u svome klubu, on mora činiti poslanicima u svom resoru sve
što oni od njega traže. To je jedina moneta pomoću koje može ministar ostati
dugo na svojoj stolici...
Nije poslaničko da vršljaju po ministarstvima, poslaničko je nešto drugo:
da sede u skupštini i paze da se vlada drži zakona i da kroji pravdu po zakonu...
Poslanici imaju dužnost da paze na rad vlade i vrše nadzor i kontrolu nad
vladom, a oni tu nisu došli za te stvari nego su došli da učine nešto za svoje
birače, ili za sebe lično. Ili baš uzmimo onaj bolji slučaj: za svoje birače...“43

Osvrnućemo se na nekoliko mišljenja formiranih van redova Zbora. U svome

Manifestu od 6. januara 1929, kada je ukinuo ustav i partije, kralj Aleksandar je rekao
42
Isto.
43
Osnovi savremene Jugoslavije, 37-47.
sledeće:
„Parlamentarni red i sav naš politički život dobijaju sve više negativno
obeležje, od čega narod i država imaju za sada samo štete. Sve korisne ustanove
u našoj državi, njihov napredak i razvitak celokupnog našeg državnog života,
dovedeni su time u opasnost... Parlamentarizam, koji je kao političko sredstvo po
tradicijama od mog nezaboravljenoga oca ostao i moj ideal, počele su zaslepljene
političke strasti zloupotrebljavati u toj meri, da je postao smetnja za svaki plodan
rad u državi. Žalosni razdori i događaji u Narodnoj skupštini pokolebali su kod
naroda veru u korisnost te ustanove. Sporazumi, pa i najobičniji odnosi između
stranaka i ljudi postali su apsolutno nemogući. Umesto da parlamentarizam
razvija i jača duh narodnog i državnog jedinstva, on, ovakav kakav je, počinje da
dovodi do duhovnog rasula i narodnog razjedinjenja.“44

Britanski poslanik u Beogradu, u svom izveštaju Londonu, osvrće se na

Kraljev akt od 6. januara:
„Diktaturu, nesumnjivo, kritikuju mnogi, i u zemlji i van nje, ali
nepristrasni posmatrač ne može da ne prizna da je postojala potreba za
uspostavljanjem nekog oblika vladavine koji bi bio u stanju da okonča jalove
razmirice između stranaka i pojedinaca, koje su nakon jednog desetleća postale
istinska pretnja jedinstvu države... U teškim prilikama u koje su Kraljevinu
doveli stranački sukobi... teško da bi ijedno drugo rešenje, osim primene
autokratske sile, iz postojećeg haosa moglo stvoriti red.“45

Otvaranje obnovljene Narodne skupštine 18. januara 1932. god. kralj

Aleksandar pozdravlja i sledećim rečima:
„... Ali najteži udar državnoj i nacionalnoj misli došao je od zaslepljenih
partijskih strasti i njihove međusobne borbe. Zloupotreba političkih sloboda i
parlamentarnog reda bila je do te mere teška, da je bio doveden u pitanje
napredak i razvitak celokupnog našeg narodnog života. Uzalud su bila sva
očekivanja da će razvoj unutrašnjeg života našeg dovesti do sređenja prilika u
zemlji.“46

Adam Pribićević, predratni jugoslovenski političar, po ovom pitanju kaže:

„Ovo je bila velika slabost naše demokratije. Nije moglo biti stabilnih
vlada ni planskog vođenja državnih poslova na duže vreme. Usled partijske
razdrobljenosti, povećavala se ploha trvenja međusobna u narodu i unosilo u
narod još više besne stranačke netrpeljivosti, zagriženosti i ozlojeđenosti. Vladari
su mogli izigravati stranke protiv stranaka. Broj kombinacija bio je neograničen.

44
Dr Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva svetska rata, Zagreb, 7-8.
45
„Britanija o Kraljevini Jugoslaviji“, Borba, 19.12.1986, Arhiv Jugoslavije, „Globus“ 1986, priredio
Živko Avramović.
46
Dr Ferdo Čulinović, Slom stare Jugoslavije, Zagreb 1956, 59.
 Razvijala se prezasićenost političkim kavgama, ogađenost na politiku,
nezadovoljstvo demokratskim poretkom. A to je teralo vodu na mlin reakcije.
Mnogi odlični umovi i karakteri nisu hteli ulaziti u ovu odvratnu sajamsku
kavgu. Stajali su po strani. A time je naš politički život bio osiromašen. Tako i
mnogi pošteni poslovni ljudi, istinski stvaraoci i organizatori, čije bi iskustvo bilo
dragoceno u vođenju državnih poslova.“47

Jugoslovenski istoričar dr Veselin Đuretić, osvrćući se na ovaj period, misli

„da je pred rat opšti utisak bio da se (u Jugoslaviji) radi o društveno-političkoj zbrci
bez presedana.“48

*
Treba istaći da misao Zbora nije nikla samo u glavi Dimitrija Ljotića. Bilo je
grupa širom Jugoslavije, koje su tražile rešenje toj „društveno-političkoj zbrci bez
presedana“. Posle upoznavanja i razgovora, te grupe (Otadžbina, Zbor, Buđenje,
Jugoslovenska akcija i Bojovnici) formirale su Jugoslovenski narodni pokret Zbor.
Ljotić ovako formuliše to sjedinjavanje pomenutih grupa, u svom članku „Ni fašizam,
ni hitlerizam“:
„... Pre svega, naš pokret je ponikao spontano, na našim društveno-
političkim nevoljama. Nije ponikao u glavi jednog ili drugog čoveka - ili na
jednom određenom mestu, već su ljudi dobre volje, na raznim mestima, i ne
poznavajući se među sobom, misleći o nedaćama i nevoljama svoga naroda, došli
u isto vreme, na istu misao: Ne može se sedeti skrštenih ruku; mora se prvo
zauzeti jedan odlučan stav prema svim nepravdama i teškoćama na koje se
nailazi...“49

Zbor nije kopirao strane političke, ekonomske i društvene sisteme. Pisci

Osnovnih načela i Smernica JNP Zbora i njegovi osnivači imali su u vidu
jugoslovenske potrebe i nevolje i tražili su rešenja koja odgovaraju prirodi, duhu i
shvatanjima naroda koji su živeli od Triglava do Đevđelije. Tu želju za samosvojnošću
Ljotić ovako izražava:
„Mi smo sve, samo svoji nismo.
Ako pak nismo svoji duhovno, kako ćemo biti politički i ekonomski? Mi
smo stalno rđave kopije: mi smo bili Englezi ili Francuzi, sad hoćemo njih da
ostavimo, a da kopiramo Nemce i Italijane. Čast svima. Sve su to veliki narodi
koji su bili, ili su sad, ili će biti veliki - sve po zasluzi.
Ali mi nismo oni. Mi smo voćka, kao i oni, u voćnjaku Božijem, ali
47
Adam Pribićević. „Ideologija Dražina pokreta“, u Knjizi o Draži, sveska 2, 39.
48
Veselin Đuretić, Saveznici i jugoslovenska ratna drama I, Beograd 1985, 16.
49
D. V. Ljotić, Kako nastaju revolucije, Biblioteka „Otadžbina“, štampana možda 1939, 58.
 druga vrsta voćke. Mi moramo u dubini svoga bića, u istoriji našeg porekla i
uzrasta tražiti svoj zakon, svoj duh, svoj put.
Hibridi su bez potomstva. Samo originali imaju prava na život. Kopije se
razne daju i imaju malu vrednost.
A mi imamo taj svoj zakon, svoj duh i svoj put. Treba imati samo oči da
se sagledaju. O, kakvo je bogatstvo i dubina i širina i visina toga duha koji nam je
Bog prema vrsti našoj dao! Ali oči ’rčka i oči ježa to ne vide.
I celo siromaštvo našeg života, sva zapetljanost naša u čisto praktičnim
stvarima (u ekonomiji, u društvenim odnosima, u politici) i leži u tome da smo
mi taj svoj rođeni duh odbacili, a drugi nismo uspeli dobiti, već ravnodušnošću
podražavamo Engleze, nebrižljivošću Francuze, brzinom govora Italijane, a
korakom Nemce, pa ličimo na cirkuske klovnove, a ne na narod, čija junačka
prošlost i dubina životnog pogleda ima pravo na duboko poštovanje i Nemaca, i
Italijana, i Francuza, i Engleza“.50

Diktatura, totalitarizam, jednopartijski sistem i Zbor

U svome zaključku Stefanović kaže:

„Elementi fašizma u Ljotićevom pokretu Zbor vidni su u ideološkoj sferi,
u njegovom organizovanju i praktičnom delovanju. Boreći se protiv liberalne
demokratije i parlamentarizma, Ljotićevi ideolozi u prvi red stavljaju totalitet
nacije i države. Diktatura nacije sa korporativnim društvenim uređenjem, po
njima, trebalo bi da niveliše sve klasne suprotnosti. U organizacijskom pogledu
karakteristična je čvrsta organizacija, zasnovana na hijerarhijskoj osnovi.
Autoritet vođe Ljotića izgrađen je i religijskim motivima, raznim simbolima.“51

Tri važne karakteristike Musolinijevog i Hitlerovog sistema su: diktatura,

totalitarizam i jednopartijski sistem. (Da li se Stefanović, kada je razmišljao o
diktaturi, totalitarizmu i jednopartijskom sistemu, setio i jednog savremenika Hitlera i
Musolinija - Josifa Visarionovića Džugašvilija, koji je diktaturu, totalitarizam i
jednopartijski sistem razvio do vrhunca? Stefanović kao istoričar svakako zna da su
ova tri elementa bili sastavni deo i „demokratije“ Josipa Broza Tita u SFRJ.)
I Hitler i Musolini su ne samo učvrstili izvršnu vlast, već su prigrabili i
zakonodavnu. Funkcije koje je Kralj u Italiji vršio prešle su stvarno u ruke Musolinija;
posle smrti predsednika Hindenburga položaj Predsednika republike i kancelara prešli
su u ruke Hitlera. Ministri su stvarno bili odgovorni Musoliniju u Italiji i Hitleru u
Nemačkoj. Ovo su bili tipični elementi diktature. Ali ni Hitler, ni Musolini nisu se
zadovoljili da samo rukovode političkim životom svojih zemalja. Oni su snažno uticali
50
„Zaključak“, Bilten, 5.9.1940. Bilten JNP Zbor je izlazio od marta ’39 do oktobra ’40.
51
Stefanović, 331.
na sve planove narodnog života: ekonomiju, prosvetu, kulturu. Administrativni
centralizam je brzo sproveden. Ovo su tipični elementi totalitarizma. I Hitler i
Musolini bili su šefovi svojih partija. Njihove partije su identifikovane sa državom;
ključne položaje imali su samo članovi partije; partija je stvarno bila stub i najvažnija
snaga - sila. Zabranjivanjem svih ostalih partija stvoren je jednopartijski sistem. Lične
slobode su prestale da znače išta u ovim sistemima.
„Naš program je jednostavan“, kaže Musolini. „Mi hoćemo da vladamo
Italijom. Pitaju nas za programe, kojih ima i suviše. Nisu programi koji će spasiti
Italiju, već ljudi i snaga volje.“52 „Država i partija postale su nerazdvojni instrumenat u
rukama Musolinija: ’Capo di governo’- države, ’duče’- partije.“53 „Mi kontrolišemo
političke faktore, mi kontrolišemo moralne faktore, mi kontrolišemo ekonomske
faktore“, kaže Musolini.54 „Duče je imao kontrolu nad monarhijom, čak i u njenim
vitalnim interesima... Čak i vrhovna komanda nad vojskom, koja pripada suverenu,
bila je nominalna.“55 „Svaki koji bude izbačen iz partije postaje i izdajnik svoje
otadžbine.“56 „Pripadnost partiji omogućava ulazak u državnu službu“57 „Svi listovi
neprijateljski raspoloženi prema režimu bili su zabranjeni.“58
„Zakon i volja firera su jedno te isto“, kaže Gering.59
Za vreme trajanja Trećeg rajha hiljadama zakona su sprovedeni dekretom
izvršne vlasti, iako vajmarski ustav nikada nije bio ukinut.60 „U Nemačkoj postoji
samo jedan autoritet, a to je autoritet firera„, saopšteno je jednoj konvenciji advokata
1936.61 Jula 1934. godine donet je zakon po kome NSDAP ostaje jedina partija u
Nemačkoj. Nemačka vojska je polagala zakletvu na „bezuslovnu poslušnost Adolfu
Hitleru, vođi nemačkog Rajha i naroda, vrhovnom komandantu svih vojničkih
rodova.“62 Osnovano je sedam ustanova koje su totalno kontrolisale lepu umetnost,
muziku, pozorište, književnost, štampu, radio i filmsku industriju.63 „Ovaj novi Rajh“,
govorio je Hitler, „vodiće računa o mladima i daće im svoje vaspitanje.“64
Zbor je bio protiv: a. diktature, b. totalitarizma i c. jednopartijskog sistema.
Za ovo ima dosta dokaza u Osnovnim načelima i Smernicama, kao i u drugim
spisima Dimitrija Ljotića, koje je Stefanović imao na raspoloženju, a nije ih upotrebio.
Zbor je bio za monarhiju. To Načela i Smernice izričito kažu: „Samo je Kralj
neprikosnoven“ Piscu ovih redova nije poznato da se je iko iz redova Zbora bavio
dužnostima i pravima Kraljevim. Prema jugoslovenskom ustavu Kralj je bio

52
The New Encyclopedia Britanica, knjiga 7, 185.
53
Isto.
54
Nolte, 282.
55
Isto, 283.
56
Isto, 339.
57
Isto, 342.
58
Isto, 281.
59
Shirer, 268.
60
Isto, 274.
61
Isto, 276.
62
Isto, 201, 227.
63
Isto, 241.
64
Isto, 249.
neprikosnoven tj. nije mogao da bude tužen (sem ako je bilo u pitanju Kraljevo
privatno imanje), niti je mogao da bude pozvan na odgovornost. Prema ustavu Kralj je
bio simbol narodnog jedinstva i državne celine, čuvar njihovih interesa; on potvrđuje i
oglašava zakone; saziva skupštinu; imenuje i razrešuje ministre; predstavlja državu u
njenim odnosima sa drugim državama, zaključuje ugovore sa njima, sklapa mir i
oglašuje rat; postavlja državne činovnike i ima pravo da daje vojne činove; on je
vrhovni zapovednik vojne sile; u njegovo se ime izriču i izvršuju presude; ima pravo
amnestije i odlikovanja.
Ljotić se mnogo puta osvrtao na princip monarhije. U članku „Za Kralja“
Ljotić kaže da je Kralj „štit Vere i Crkve, jedinke i porodice, naroda i Otadžbine i
svake slobode i pravde“. U istom danku Ljotić kaže:
„Otuda je narod za Kralja u državi, ni za tiranina, ni za lutku, već
domaćina.“65

Govoreći o kralju Aleksandru, Ljotić kaže:

„Imao je on velikih nedostataka (a s kojim čovekom nije taj slučaj?), ali
osnova je bila herojska. On je ušao u 6. januar osećajući da nije dobro ono što je
dotle bilo i da On, kao Kralj, ne može mirno i bespomoćno gledati na događaje,
zadovoljavajući se ulogom barometra, čija živa pokazuje lepo i rđavo vreme, već
da je On tu da rukovodi događajima, ali nije video još šta je to što treba da
dođe.“66

Diskutujući svoj članak „Lanac odgovornosti“, Ljotić kaže:

„U stvari, u tom članku ja sam samo zastupao gledište koje sam pred
Kraljem uvek isticao, i s kojim se i On slagao, da je Kralj neprikosnoven, ali u
stvari nije neodgovoran. Njemu niko ništa pravno ne može, ali Kralj odgovara
istorijski, a i faktično.“67
„Kralj Aleksandar je bio“, kaže Ljotić na drugom mestu, „prvo heroj po
svom verovanju, da se nacionalnom i svetskom istorijom može rukovati“.68

Ovde se postavljaju razna pitanja: kako je to Kralj odgovoran faktično i

istorijski, ako nije pravno? Šta ako Kralj nije domaćin, već tiranin ili lutka itd. Ovim
pitanjima nećemo se baviti, niti ćemo se baviti praktičnim stranama dodirnutih ideja i
shvatanja. Mi ćemo samo da pokažemo da one nisu bile fašističkog karaktera. Dakle,
Kralj koji je neprikosnoven, koji je čuvar pravde i slobode, koji je domaćin, a ne
tiranin i lutka, koji rukovodi događajima, ne može da trpi pored sebe još jednog
nekrunisanog kralja u ličnosti, recimo, jednog predsednika vlade, koji bi kao diktator
65
D. Ljotić, „Za kralja“, Naša Borba, 1945. (Naša Borba je izlazila od septembra 1941. do oktobra
1942; takođe, od kraja 1944 do aprila 1945)
66
Iz moga života, 117.
67
Isto, 120.
68
D. V. Ljotić, Govori i članci, sveska I, 1948, 38.
upravljao zemljom. Da je Kralj Italije imao ovakve kvalitete, Musolini nikada ne bi
mogao da dođe na položaj koji je imao. Ali Kralj Italije bio je - lutka. Štampa JNP
Zbora generalno, a i sam Ljotić, više puta su se izjasnili protiv diktature.
„Moram da priznam, imate pravo kad kažete: Ne mogu veliku politiku
ostvariti diktature...“69 „Protiv diktature smo zato“ - kaže Ljotić – „što može da
traje samo u jednom prolaznom vremenu i da bude izuzetak, a inače po pravilu,
diktatura može da izrodi rđave posledice“.70

I totalitarizam je stran zboraškoj misli. Načela i Smernice to precizno

pokazuju:
„Vere... jesu bitne vrednosti ... Samosvojnu jugoslovensku kulturu...
izgrađuje narod slobodnim stvaralaštvom. Osobenim duhovnim vrednostima
(jezik, običaji itd.) koje pojedini delovi naroda unose u zajednicu omogućuje se
nesmetan razvitak. ... Slobodna pojedinačna ili udružena pregnuća (inicijative)
prvenstveni su nosioci društvenih delatnosti, čiji će predstavnici biti staleži...
Samo u onim funkcijama koje se odnose na život naroda kao celine državna vlast
treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi... Nezavisnost
sudije... Ne možemo da zamislimo trajnu i jaku državnu vlast bez slobodne
objektivne javne reči... Tražimo da se zadrugarstvu posveti ona pažnja koju
zahteva njegov značaj. Pri tome se moraju poštovati osnovna zadružna načela:
sloboda udruživanja i ispravnost poslovanja. ... Hoćemo da prosveta daje čoveku
potrebnog samopouzdanja, živog osećanja dužnosti i odgovornosti,
osposobljenog za samostalno stvaralaštvo.“ (podvukao M. P.).

Načela i Smernice ističu slobodu kao neophodni elemenat u društvu i državi.

Sloboda mora da bude neophodan pratilac vlasti. Mogućnost kritike vlasti ne sme da
bude isključena. U Načelima i Smernicama se kaže:
„Ne možemo da zamislimo trajnu i jaku vlast bez slobodne objektivne
javne reči. Prava jaka vlast se po tome poznaje što od takve javne reči ne zazire.“

Ali sloboda ne može da ide protiv interesa celine. Načela i Smernice su za

izvesno ograničenje:
„Privatna svojina i kapital moraju se podrediti interesima celine. ...
Jugoslavija počiva na solidarnosti interesa svih svojih članova. To načelo, kao
svoj temelj, ona mora da obezbedi. Zato, priznajući privatnu svojinu, kapital i
privatnu inicijativu, država mora obuzdati neograničenu igru privatnog interesa i
potčiniti ga opštem“

69
D. V. Ljotić, „Današnji rat i sutrašnji mir“, Biblioteka Zbora; Predavanje održano u Beogradu
1936.
70
Osnovi savremene Jugoslavije, 32.
 Ova ograničenja slobode - ukoliko je to zaista ograničenje slobode, pogotovu
kada se radilo o neograničenoj igri privatnog interesa iznedrenog iz l’aissez-faire
shvatanja - nemaju karakter totalitarizma. Čak i u demokratskim zemljama izvesna
ograničenja privatnih interesa unesena su u zakon, kao ’Anti-trust Law’, proizvođači
električne struje ne mogu da podižu cenu struje bez izvesne saglasnosti vlasti, u
vremenu ekonomske krize uvođena je kontrola stanarine, cena i nadnica; zakonodavna
tela mogu, kada je mogućnost štrajka u pitanju da donesu zakon koji treba da reši
sukob između poslodavca i radnika; izvršna i zakonodavna tela donose uredbe i
zakone koji regulišu finansijske ustanove i berze, izvoz, uvoz, itd.
Zbor je za državno i društveno uređenje gde ne bi bilo uticaja ma kakve
partije. Načela i Smernice ne zastupaju jednopartijski, već bespartijski sistem. U
članku „Ni fašizam, ni hitlerizam“ Ljotić kaže:
„Fašizam i hitlerizam imaju težnju da traju. U svojoj koncepciji države,
fašizam i hitlerizam smatraju da država, i kada bude dobila ono uređenje koje
misle da joj dadu, ne može bez njih... Nasuprot tome, naš pokret smatra sebe
prolaznim. On treba da pomogne državi i narodu da se reši izvesnih teškoća i
iščeznu izvesne nepravde ...Jednom rečju, fašizam i hitlerizam smatraju sebe
apsolutnim organom države, odnosno rase, isključuju slobodu vladara,
predstavništva, staleža, sudstva, vojske i štampe. Nasuprot tome, mi stojimo na
gledištu da svaka opravdana funkcija u društvu mora biti potpuna i stvarna, sa
istom takvom odgovornošću“.71

Povodom ovakve bespartijske države Ljotić kaže u jednom debatnom večeru

održanom 8. februara 1938. godine sledeće:
„...Mi smatramo, da onoga dana kada Zbor izvojšti ovakvo državno
uređenje, kakvo on hoće, mi nismo više potrebni. Biće ostvarena takva
organizacija države i društva, da bi Zbor posle toga, ako bi ostao, ne samo bio
nepotreban, nego bi bio i štetan. Zbor je potreban zemlji i narodu zato da izvojšti
državno i narodno uređenje, a posle toga može i da ne postoji.“72 (podvukao M.
P.)

Rasizam i Zbor

Na strani 25 svoje knjige Stefanović kaže:

„Posebno se ističe ’rasno biološka zaštita narodne životne snage i
porodice’, što je potpuno adekvatno programima fašističkih režima u Nemačkoj i
Italiji.“

71
D. V. Ljotić, „Ni fašizam, ni hitlerizam“, u Kako nastaju revolucije, biblioteka „Otadžbina“.
72
Neštampano. Nalazi se u jednoj zbirci Ljotićevih članaka, govora i brošura, sredio dr Stevan Z.
Ivanić pre 1946. Kopija u posedu pisca. Ubuduće: Zbirka dr S. Z. Ivanića.
 Stefanović ovde delimično citira član X Smernica koji na tom mestu glasi:
„Rasno-biološka zaštita narodne životne snage i porodice mora biti i
osnova svake državne, društvene i privredne politike. Tražimo da se zdravstveno
staranje, društveno obezbeđenje i fizičko vaspitanje zasnivaju na aktivnoj
saradnji naroda.“

Stefanović i ovde podmeće svoju propagandističku interpretaciju Zbora,

izjednačavajući ga sa rasizmom, najsvirepijim elementom nacional-socijalizma. Rasa
je prirodna činjenica, antropološki faktor koji se ne može ignorisati. Stefanović,
međutim, pokušava da program Zbora vezan za fizički napredak naroda degradira u
rasizam. U svim civilizovanim zemljama vodilo se i vodi računa o „zaštiti narodne
životne snage“. Kome još treba danas nabrajati raznovrsne poduhvate i obaveze koje
moderne države preuzimaju na sebe u tu svrhu. Zbor nije bio rasistički nastrojen. U
prilog ovog tvrđenja svedoči i Ljotić:
„Nacije su najmanje istorijske jedinice u opštoj istoriji ljudskog roda, i to
ne po našoj želji, već po prirodi stvari… Nacija je, dakle, najmanja masa čiji je
pokret uticajan u ljudskoj istoriji. Nacija je rasno-istorijska stvarnost. Svaka
nacija je još kao takva nova razvojna mogućnost čovečanstva, jer je nov mogući
uticaj jednog novog izraza... Ko je istinski građanin sveta, mora želeti da svaka
nacija dođe do svoga najvišeg izraza, da ispuni meru svojih razvojnih
mogućnosti.“73 (podvukao M. P.)

Uporedimo ovo Ljotićevo mišljenje sa Hitlerovim.

„Onaj ko razmišlja o poretku u ovome svetu morao je da dođe do
zaključka da je on zasnovan na principu da samo najjači preživljuje. A nemački
narod je najjači.“74

Tako je Hitler govorio svojim generalima 22. avgusta 1939. godine.

Petnaestak godina pre toga, u Mein Kampf-u, na poslednjoj stranici kaže:
„Država koja, u ovo doba rasnog trovanja, posveti sebe staranju svojih
najboljih rasnih elemenata mora jednog dana da postane gospodar sveta.“75
(podvukao M. P.)

Ljotić-hrišćanin hoće da bude građanin sveta, hoće da vidi čovečanstvo srećno

i poziva svoj narod da svojim neprestanim usavršavanjem doprinese toj opštoj sreći.
„Ako učinimo sve narode srećnim bićemo i mi srećni“, seća se vladika Nikolaj ovih

73
D. V. Ljotić, „Ne klasa nego nacija“, Otadžbina, 10.6.1934.
74
Nolte, 443.
75
Mein Kampf, 668.
Ljotićevih reči.76
Hitler-paganin i ne može drugojačije i zato on praktikuje borbu za održanje u
najbrutalnijoj formi.
U članku „Ni fašizam, ni hitlerizam“, pisanom 1936. godine, Ljotić upoređuje
Zbor sa fašizmom i hitlerizmom i kaže:
„I fašizam i hitlerizam počivaju na čisto paganskim koncepcijama starog
Rima i starih Germana.
Fašizam je deifikacija - oboženje države. Hitlerizam je deifikacija -
oboženje rase.
A gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti Ga tamo gde ono
samo može biti, znači stvarno primiti ateističko-nehrišćansko shvatanje sveta.
Nad državom i rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće
vrednosti. I država i rasa - po našem shvatanju - vrede toliko koliko ljude tim
večnim vrednostima približavaju.
Po suprotnom shvatanju: država ili rasa su apsolutna merila u ovom
relativnom svetu; nad njima nema ni načela, ni suda, ni osude.
Otuda je i moguće da fašizam proglasi za svetinju svoju - sebičnost, a
hitlerizam - tevtonski bes.
Razume se da iz ovog dubokog korena izbija čitav niz shvatanja, koja
nas - Slovene i hrišćane - moraju deliti od fašizma i hitlerizma.“77

Interesantno je mišljenje Ernesta Lerha, šefa nemačkog Štaba za borbu protiv

gerile, a koji je bio potčinjen generalu Globočniku sa sedištem u Trstu. Ljotić je, po
mišljenju Lerha, bio „verujući katolik (Lerh je svakako hteo da kaže hrišćanin -
primedba M. P.) i naročito je bio ogorčen na rasne zakone .“78
Nemački istoričar Johan Višt, Nemac iz Jugoslavije, koji je poznavao Ljotića
lično i bio upoznat sa prilikama u Jugoslaviji, kaže u jednoj svojoj knjizi sledeće o
Ljotićevom ideološkom stavu:
„Neopravdano mu se prigovara da je bio fašista i pristalica nacional-
socijalista. Ono što ga je pre rata sa njima povezivalo bila je njegova nenaklonost
prema liberalnoj demokratiji. On je od partija tražio da se same raspuste i
pledirao za stalešku izgradnju društva. Od nacional-socijalizma i fašizma delile
su ga duboke ideološke razlike i pogled na svet; on je bio strogo verujući
hrišćanin i kao takav odbacivao je odlučno kako fašizam, koji se zasnivao na
neznabožačkoj koncepciji starog Rima, isto i obožavanje države i rase na kojoj je
izgrađen nacional-socijalizam.“79

76
Boško Kostić, Za istoriju naših dana, Lille, 1949, 254.
77
Kako nastaju revolucije, 59.
78
Pier Arrigo Carnier, Lo sterminio mancato, Mursia editore, 1982, Milano, 113.
79
Dr Đoko Slijcpčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen, 1978, 86.
 Ljotić je pisao i govorio i svoje govore štampao, više nego ijedan
jugoslovenski političar u periodu između dva svetska rata. On se nikada nije plašio da
formuliše svoja mišljenja i osećanja bez obzira o kome i čemu se govorilo. Zato je
stekao mnoge neprijatelje među uticajnim i moćnim. Da je Ljotić sebe smatrao
fašistom ili nacistom, on bi to svakako javno istakao.
Kao što smo videli, Ljotić je više puta naglasio da Zbor nije fašistički pokret.
Jedno takvo nedvosmisleno tvrđenje doneo je - prema Politici od 30. septembra 1982.
- Glas Podrinja od 14. januara 1936:
„Ne dao Bog da smo fašisti. Svaki narod ima svoje potrebe, koje nisu
identične sa onima u inostranstvu, pa ne želimo povodom ma čega ići u
inostranstvo. Naš narod ima drugih potreba, a ne one u Italiji i Nemačkoj.“80

80
Šabački Glasnik, 14.1.1936 - prema Politici, 30.9.1982, 17.
 3. DUHOVNO - IDEJNE KONCEPCIJE ZBORA

Iz dosadašnjeg izlaganja može se doći do zaključka da između fašizma i

nacizma s jedne strane, i Zbora sa druge, postoji i najozbiljnija razlika na duhovno-
moralnom planu, koji stvarno ima presudni uticaj na svaki politički program.

Fašizam i nacizam: država i rasa kao najveće vrednosti

Mi smo videli kakve granice postavlja Ljotić između fašizma i

nacionalsocijalizma s jedne i Zbora sa druge strane. Za Ljotića fašizam i nacional-
socijalizam počivaju na „paganskim koncepcijama starog Rima i starih Germana“, i na
„ateističko-nehrišćanskom shvatanju sveta“. Po Ljotiću, iznad njihovih vrhovnih
vrednosti - države i rase - postoje „beskrajno veće vrednosti“.
Pisac ovih redova seća se vesti na bioskopskom platnu, kada je Hitler dao na
poklon Musoliniju izvesna dela Fridriha Ničea. Ovo se dogodilo prilikom njihovog
prvog susreta posle Musolinijevog pada. Nemački istoričar Ernest Nolte dolazi do
zaključka da su „Musolinijevo vaspitanje i način mišljenja bili zapadnjački samo na
površini, ali da su koreni bili nemački - Marks i Niče.“81 Hitler je znao da ga Niče veže
sa Musolinijem. Zato i ovakav poklon.
Ovo su misli koje se mogu naći u tim poklonjenim knjigama:
„Sveto pismo je najveća drskost i greh protiv Duha, koji književna
Evropa ima na svojoj savesti... Bog je mrtav... Društvo nema prava da živi za
svoje dobro. Ono treba da bude stepenica kojom će se izabrana rasa da izdigne ka
svojim većim vrednostima... Rat i hrabrost su počinili više velikih stvari nego
ljubav... Jedna hrabra rasa je u formiranju. Cilj je da se ustanove vrednosti za
jednu naročitu vrstu čoveka neobično obdarenog intelektom i (jakom) voljom.
Ovakav čovek i elita oko njega postaće ’gospodari sveta’... Nadčovek, a ne
čovečanstvo, je cilj... Šta je dobro? Sve ono što u čoveku uvećava želju za
snagom, volju za snagom..“

Nije li Hitler ovim svojim poklonom hteo da ohrabri svoga palog prijatelja i da
ga opomene da je još uvek moguće postati „gospodar sveta“?
I Marks je imao velikog uticaja na Musolinija. Dvanaestak godina Musolini je
u Evropi bio jedan od najaktivnijih sledbenika Karla Marksa. Za vreme Prvog
81
Nolte, 290.
svetskog rata on je raščistio sa političkim i ekonomskim idejama marksizma, ali je
materijalistička i ateistička nadgradnja ostala. Nolte je mišljenja da se u Musolinijev
„nedostatak vere ne može sumnjati“.82 Musolini je katoličkoj crkvi učinio izvesne
važne ustupke, ali ne dozvoljavajući joj ipak potpunu slobodu.
Nacizam u Nemačkoj je bio vrlo netolerantan prema crkvama. Hiljadama
sveštenika i kaluđerica je pohapšeno i izvesni crkveni listovi ugušeni i pored toga što
su zvanične crkve, i katolička i protestantska, u početku pokušali saradnju. Papa Pije
XI (marta 1937. godine) u jednoj svojoj poslanici osudio je progon crkve u Nemačkoj.
Iz krugova nacista čule su se i ovakve izjave: „Partija stoji na gledištu pozitivnog
hrišćanstva, a pozitivno hrišćanstvo je nacional-socijalizam... Firer je glasnik novog
otkrovenja.“83 „Nema pomirenja između nacional-socijalizma i hrišćanstva“, rekao je
Martin Borman, jedan od bližih Hitlerovih saradnika. Alfred Rozenberg je napravio i
nacrt za narodnu državnu crkvu, u kome se kaže: „Na oltaru može da se nalazi samo
Mein Kampf.“84 Sa ovakvim shvatanjima nije teško proglasiti državu i rasu vrhovnim
vrednostima. U ime tih vrednosti sve je dozvoljeno. Hapšenja, teror, ubijanje, gasne
komore, imperijalizam - sve se može opravdati kada se ne vidi išta iza stvari koje se
dadu opipati i izmeriti, i bez želje da se ode u beskrajno i večno kroz misao, molitvu,
veru.
A misao Zbora se orijentiše prema tim beskrajnim i večnim vrednostima.

Verska ravnopravnost

U Načelima i Smernicama Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor kaže se

sledeće:
„Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i
pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne vrednosti“

Kroz ovo Načelo priznaje se pravo građanstva svim verama: pravoslavni,

katolici i muslimani, Jevreji i drugi imaju prava da nesmetano ispovedaju svoj „pogled
na svet“ bez bojazni od zakona i vlasti. Ovo je u savršenoj harmoniji sa
jugoslovenstvom izraženom u prvom elanu pomenutih Načela. To naglašava i Ljotić u
predavanju održanom 5. jula 1936:
„...naš pokret se obraća celoj zemlji... Jedni su išli kod pravoslavnih,
drugi kod muslimana, treći kod katolika. Jedni kod Srba, drugi kod Hrvata, treći
kod Slovenaca - ali mi smo išli svuda.“85

82
Isto, 337.
83
Shirer, 239.
84
Isto, 240.
85
D. V. Ljotić, Naš put, Beograd, 1937, 5-6.
 U članku „Vera i država“ Ljotić kaže:
„U našim osnovnim načelima, za razliku od materijalističkog shvatanja
života, mi verama priznajemo onaj značaj koje one imaju. Nije to nikakva
politička koncesija sa naše strane. To je samo priznanje stvarne vrednosti ... Vere
- u svom trajnom i večitom zadatku - sigurno da neće i ne mogu izazvati štetna
međuverska i međuplemenska trvenja. I dogod budu na tom terenu, verne
slovenskoj organizaciji, moraju jedino i mogu biti predusretane svuda u državi sa
dužnim priznanjem. Ne budu li u stanju da se održe na toj visini, naići će na
državu, čija je vlast isto tako od Boga.“86

U svom članku „Uskršnja razmišljanja“ Ljotić kaže:

„Moraju se utvrditi i obezbediti najbolji uslovi za izgradnju nacionalne
kulture. Mi ih ovde iznosimo: to su hrišćanski duh i svetle narodne tradicije ...
Ali je više nego sigurno da je naša sudbina pod Hristovim znakom.“87

Ljotić, hrišćanin-pravoslavac, ovim rečima pogađao je takođe misli članova

Zbora pravoslavne i katoličke vere, ali to nije smetalo muslimanima da priđu Zboru
kao Jugosloveni i da se osećaju ravnopravnim, jer se njihovom „pogledu na svet i
pouzdanju u Boga“, kao i njihovim „narodnim tradicijama“ omogućuje nesmetan
razvitak. „Vera je mala prepreka pred istovetnošću porekla i sudbine“, kaže Ljotić u
svom predavanju „Osnovi savremene Jugoslavije“. (Istaknuti funkcioner Zbora u
Sarajevu bio je musliman dr Jusuf Tanović, a veliki broj članova Zbora bili su
muslimanske vere).
Postoje prigovori da je Zbor bio antikatolički orijentisan. Činjenice, pak,
svedoče suprotno.
Prvo Načelo pomenutih Načela i Smernica kaže:
„Srbi, Hrvati i Slovenci čine jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu
zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine.“

Drugo, maločas pomenuto Načelo:

„Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i
pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne vrednosti“

Ova dva Načela nedvosmisleno demantuju prigovor da je Zbor antikatolički

orijentisan. Osvrnućemo se na još nekoliko detalja koji ovo potvrđuju.
Organizacije Zbora su postojale širom Jugoslavije. Hrvat-katolik Vladimir
Lenac bio je pred rat starešina omladinske organizacije Zbora. Za vreme rata bilo je
Hrvata u dobrovoljačkim odredima i mnogi su bili na starešinskim mestima. Treba
86
D. V. Ljotić, Govori i članci I, 1948, 46-47.
87
D. V. Ljotić, „Uskršnja razmišljanja“, Otadžbina, 7.4.1934.
napomenuti da poslednji dobrovoljac, koji je pao u borbi protiv partizana, bio je Hrvat
Mladen Bilić. Potrebno je da se pomene i to da je u borbi protiv partizana prvi ranjeni
dobrovoljac, 1941. godine, bio bosanski musliman, zboraš Mujo Fazlić.
Dimitrije Ljotić bio je pravoslavac. On se oženio Ivkom Mavrinac iz Krasice
pored Bakra, Hrvaticom katoličke vere, koja, po njegovoj želji, nije prešla na
pravoslavlje. On se nikada nije upuštao, bar javno, da raspravlja o dogmatskim i
teološkim momentima koji su bili sporni između Katoličke i Pravoslavne crkve. On
nikada nije pomenuo da Pravoslavna crkva ima ma kakvo preimućstvo nad
Katoličkom.
Navešćemo nekoliko momenata koji će osvetliti Ljotićev stav prema
Katoličkoj crkvi.
Prvo predavanje koje je Ljotić ikada održao, bilo je o Đirolamu Savonaroli.
Ljotić nije objasnio šta ga je navelo da govori o ovom kaluđeru, junaku i mučeniku iz
Firence, koji je ustao protiv nemorala u crkvi i državi.
U svojim predavanjima dobrovoljcima 1944. godine u Ilirskoj Bistrici Ljotić
pominje Henrika Sjenkijevića, svetog Fransoa Saliskog, blaženog Avgustina, Tomu
Kempiskog, Bleza Paskala, francuskog pisca i vladiku Fenelona - sve katolici. On,
takođe, govori o čudima u Fatimi i Lurdu.88
Godine 1938, kada piše svoju autobiografiju, Ljotić se sa velikom ljubavi seća
Pariza iz 1914. godine.
„U katoličkim crkvama Pariza nađoh dve stvari koje su me morale
uzbuditi. S jedne strane, osobito talentovano i spremno sveštenstvo, koje je živelo
teško u režimu crkve odvojene od države, ali koje je visoko nosilo zastavu
hrišćanske i katoličke misli“

Zatim se on sa velikim divljenjem seća i Bogorodičine crkve,

„...pored koje nikada nisam mogao da prođem ravnodušno, a u kojoj
nikad nisam bio, a da za svoju dušu nešto ne nađem.“89

Hrvat, publicista dr Milan Banić, dao je sledeće mišljenje o Ljotiću:

„Ljotić je veliki, jedan od najvećih Srba. Ljotić je pravoslavac i to dobar
pravoslavac. Stvarno, on je hrišćanin... Ljotić je bio barjaktar i spiritualizma i
idealizma, kakovo srpstvo u svojoj političkoj istoriji nije nikada videlo. Ali,
ujedno, on je idealista, ne samo jugoslovenske, nego i evropske politike.“90

Dr Đoko Slijepčević, koji je bio u položaju da posmatra Ljotića iz blizine, a

kao teolog i kvalifikovan da o ovome govori, to isto naglašava:

88
D. V. Ljotić, Govori i članci, sveska 6, Minhen, 1975, 21-77.
89
Iz moga života, 10.
90
Parežanin, 121.
 „Po crkveno-verskom i užem nacionalnom opredeljenju on je bio
pravoslavni Srbin, ali je u širem smislu bio integralni hrišćanin i ubeđeni
Jugosloven.“91

Vladika Nikolaj Velimirović, koji nije bio zboraš (iako Stefanović tvrdi
suprotno), pravilno je uočio, u govoru koji je održao nad odrom mrtvog Ljotića, u
prisustvu Patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Gavrila, da je
„Dimitrije Ljotić bio državnik, učitelj i hrišćanin. On nije bio samo
državnik, on je bio hrišćanski državnik... To je bio političar sa krstom... On je bio
reprezentator duše i srca srpskog, čari i istine srpske. On je bio ideolog
hrišćanskog nacionalizma.“92

Interesantno je da vladika Nikolaj u ovome govoru nijednom ne upotrebi reč

pravoslavac ili pravoslavlje, što se moglo očekivati od jednog pravoslavnog vladike.

Ka beskrajnom i večnom

Dimitrije Ljotić je bio političar. On je pisao ustav, bio ministar pravde,

osnivao zemljoradničke zadruge, poljoprivredne škole i štedionice, isušivao močvarne
krajeve, učestvovao u osnivanju političkog pokreta, pisao i govorio o političkim
događajima u zemlji i Evropi, itd. Sve je on to radio inspirisan hrišćanskim idealima.
Ljotić protestuje protiv moralne krize u Jugoslaviji, on protestuje protiv
duhovne krize u zemlji i Evropi; on ne može da se pomiri primatom koji je poklonjen
razumu i idolima koje je ovaj oformio; on je u sukobu sa materijalističkim pogledima i
materijalističkim tumačenjem istorije; on je u neprestanom ratu sa individualizmom,
koji je, po njemu, prouzrokovao mnoga zla u društvenom, političkom i ekonomskom
životu Evrope. On je u stalnom sukobu sa ovim pravcima, idejama, elementima i uvek
nudi zamene, ali zamene iznedrene iz Hristovog učenja i narodne etike.
Ljotić voli Evropu. Njena ga nevolja boli i brine, samo on smatra da je Evropa
kriva za svoje nevolje. U Drami savremenog čovečanstva Ljotić konstatuje:
„Sva njena (Evrope) lepota i snaga, bogatstvo i mudrost došli su pod
znakom krsta Hristova. Ali nakon 150 godina svoje poslednje istorije Evropa se
podala materijalističkom bezboštvu i hristoborstvu. I izgubi orijentaciju... Ovih
150 godina Evropa govoraše: ’Daj mi ljude čelične volje i odlučnosti, asketskog
poštenja i genijalne pameti. A to može biti i bez Hrista.’ I što tražaše, to i dobi:
Staljina, Hitlera i Musolinija.“93 (podvukao M. P.)

91
Slijepčević, 71.
92
Kostić, 254.
93
D. V. Ljotić, Drama savremenog čovečanstva, prema beleškama sa predavanja održanog u
 U početku Drame savremenog čovečanstva (predavanje održano dva meseca
po početku drugog svetskog rata) on objašnjava razlog evropske kataklizme:
„Suština drame - to je gorka i čemerna sudbina čovečanstva što je tada,
kad je verovalo da je upravo dodirnulo vrhunac svoga razuma, upalo u
besmislicu i suludicu; što je u vremenu, kad je mislilo da je dostiglo najveći
stepen slobode, došlo da robuje stvarima koje je samo stvorilo; što je onda, kad je
gordo i oholo čovečanstvo već sebe u veliko uspelo da oboži, da sebe u svojim
očima napravi nečim apsolutnim, bedni ljudski rod što se vije kao crv na
zemljinoj kugli, došao do najnižeg poniženja. Oholost razuma njegovog dovela
ga na bespuće, a trka za senkom od slobode u pravo ropstvo sopstvenim
tvorevinama.
Nisu - ponavljam - suština drame ljudske, ma kako strašni i bolni bili,
događaji, koje tok same drame donosi pred nas, ni milioni života, ni suze, ni
bolovi, ni štete, ni pustoši, čak ni gresi koji će se tokom te ljudske drame
ispreplesti. Suština drame - to je izgubljeni put. Suština drame - to je trka sa
senkama naše nadutosti, što nas je odvela na bespuće i dovela do ruba
propasti.“94

Za Ljotića je ekonomija neobično važna komponenta ljudskog društva, ali on

ne može da prihvati da su ekonomija i borba klasa temelji političkog života i pokretači
istorijskih zbivanja, kao što to marksisti govore. U članku „Slabost duha“ Ljotić se
osvrće na ova marksistička shvatanja:
„Kao i ceo sistem materijalizma, u svim svojim delovima, tako je i
istorijski materijalizam, osiromašavanje, umanjenje, oduzimanje lepote i snage
ljudskoj prošlosti. Kako bi i moglo biti drukčije? Sama metoda tog sistema, način
njegovog stvaranja i razvića nije ništa drugo nego pokušaj svođenja celog
ljudskog roda na onu malu zajedničku meru - na ismejavanje svega uzvišenog,
počevši od Boga pa završavajući sa ljudskom suzom.“95

U Drami savremenog čovečanstva on se dotiče istih momenata:

„Prva misao je ateizam. Nema Boga! Ljudi uzalud podižu oči nebu. Ono
je gluvo, nemo i pusto. Nikoga tamo nema... Druga je misao materijalizam.
Nema duha! Sve je samo materija, pa i sam je duh samo psihička manifestacija
materijalnog i samo materijalni uslovi ljudskog života upravljaju i pokreću
istoriju ljudsku... Treća misao je klasna borba. Nije narod jedan sastavljen od
braće, već od samih krvnih neprijatelja, raspoređenih uglavnom u dve klase koje
su u stalnoj i neprekidnoj borbi.“96

Beogradu, Inžinjerski dom, 25.10.1939, 88-89.

94
Isto, 6-7.
95
D. V. Ljotić, „Slabost duha“, Otadžbina, 17.4.1937.
96
Drama savremenog čovečanstva, 58-59.
 Rasa je za Hitlera vrhovna vrednost; za Musolinija država je vrhovna
vrednost. Ljotić-hrišćanin ne može da se pomiri sa tom skalom vrednosti.
Ponovićemo nekoliko Ljotićevih misli na koje smo se pozvali kada smo se
osvrnuli na njegovo shvatanje nacije i države:
„Nad državom i rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće
vrednosti. I država i rasa, po našem shvatanju, vrede toliko koliko ljude tim
većim vrednostima približavaju.“97

Mi smo videli kakav je stav Ljotić imao prema diktaturama. U jednom svom
predavanju održanom 1936, on posmatra diktaturu iz druge perspektive:
„Strašna je diktatura ljudi koji bar nad sobom Boga priznaju. Kako tek
mora biti strašna diktatura ljudi koji nad sobom ni Boga ne priznaju? Diktator
koji nad sobom Boga ne priznaje, koji javno ispoveda svoje neverovanje,
odnosno svoje verovanje da nad njim nema nikakve veće sile, to mora da je
strašno, jer taj koji javno ispoveda da nikome ni za šta nema računa da polaže, taj
ne zna za moralne zakone.“98

Ljotić je voleo svoj narod. Stalno je bio u tesnom dodiru sa njim: posmatrao
ga je u ratu, posmatrao ga je kao advokat, kao osnivač zemljoradničkih zadruga, kao
političar. Poznavao je istoriju njegovu i etiku njegovu. Tako je i došao do zaključka da
taj njegov narod ne može da prihvati materijalističko gledanje na svet i događaje:
„...Naš narod, a i ostali narodi, ne može da primi ni materijalizam, ni
ateizam.
Iskustvo životno, gomilano vekovima, naučilo ga je da ne može da shvati
život kao materijalista.
Narodi osećaju da u tom čudesnom okeanu životnom, u kome su narodi
kao struje morske, nije i ne može biti sve materija. Pre su u stanju da shvate da je
i materija emanacija duha nego da su život i ono što zovu duhom izlivi materije.
Još je manje narodnim iskustvom moguće shvatiti život i vaseljenski
poredak bez božanske prošlosti.“99

Kvalitet čoveka

Za Zbor i Ljotića kvalitet čoveka u privatnom, a naročito javnom životu bio je

97
Kako nastaju revolucije, 59.
98
Naš put, 46-47.
99
D. V. Ljotić, Moj život, Eboli, Italija, 1946.
od primarne važnosti. Do pojave Zbora u političkom životu Jugoslavije nije se vodilo
uvek računa o kvalitetima političara, naročito moralnim. Politika i moral ne idu
zajedno, bilo je uverenje iz predratnog političkog života kroz koji je provejavala
korupcija, laž i nasilje.
U Načelima i Smernicama Zbora zahteva se „besprekorna lična ispravnost“ za
sve „organe javne službe“. Za Dimitrija Ljotića kvalitet čoveka koji se bavi državnim
poslovima bio je česta tema. Osvrnućemo se na nekoliko njegovih misli:
„Najbolje snage uma i karaktera moraju sudelovati u opštim poslovima
Otadžbine.100 (Za D. Ljotića je ovo bio ’osnovni zakon Otadžbine’) ...Onima što u
ime države upotrebljavaju silu mora prvo lice da sija pravdom.101 ... Oni što
državnim poslovima upravljaju, svoje privatne neka zaborave.102 (Uklesano više
ulaza u Knežev dvor u Dubrovniku) ... Otuda je pitanje ličnosti koja vrši vlast -
pitanje prvorazredno... Iz mnogobrojnih primera koje sam imao pred očima
utvrdio sam da se vlast vrši lakše i stvarnije ukoliko je karakter nosioca vlasti
puniji junaštvom i čestitošću.103 ... Sve je moguće čoveku koji za sebe ništa ne
traži.“104

Ljotić se poziva na narodnu poeziju:

„Bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogrješiti dušu.“105

Poziva se i na Njegoša:
„Junaštvo je car zla svakojega“106
„Kome zakon u topuzu leži
Tragovi mu smrde nečovještvom.“107

Ljotić je želeo da zboraši u sebi razviju takve kvalitete. U tom pravcu on je

dosta truda utrošio, naročito među omladinom. U svom govoru na Stražilovu, 1938.
godine, on za cilj Zbora postavlja neobičan zadatak: „preporod života čitavog jednog
naroda, duhom junaštva i mučeništva“, a zatim svojim slušaocima, uglavnom mladim,
upućuje sledeću poruku:
„Život traži sunčane ljude. Zemlja traži sunčane ljude. Bog traži sunčane

100
Kako nastaju revolucije, 6.
101
D. V. Ljotić, Poruka fašstičkom šegrtu, Beograd, 1937 ili 1938. Karbon kopija prepisa u posedu
pisca.
102
Isto.
103
Iz moga života, 22-23.
104
Isto, 92.
105
Isto, 183.
106
Isto, 183.
107
Poruka fašističkom šegrtu.
 ljude... I Zbor traži od vas to što traži Bog, za čim vapiju ljudi, čega je zemlja
žedna - da budete sunčani, svetli ljudi. Šta ćete Bogu, zemlji i ljudima mračni?
Kad nastanu tmurna vremena, ko će učiniti da ipak sija sunce u dušama
ljudskim, ako ti, mladosti, ne razumeš da je to tvoj glavni i jedini zadatak.“108

Tri nedelje pred povlačenje iz Srbije, Ljotić upućuje zborašima u

dobrovoljcima 13. septembra 1944. jedno duže pismo, gde se između ostalog nalaze i
ovi zahtevi i poruke:
„...Ne upoređujte sebe sa drugim ljudima... Upoređujte sebe sa likom
Hristovim... Ne raspituj se mnogo kakva je situacija u svetu. Više gledaj kakva je
situacija u tvome srcu... Ako pak ljubavi imate u svome srcu, onda ćete imati za
sve i svakoga dobre volje... nikada ne zaboravite da se zovete dobrovoljci, vojnici
dobre volje... Sijajte delima pred ljudima... Budi pravi vojnik i u svemu... Samo
pravi, a ne polovan čovek može to biti... Ne nadimajte se, ne držite se visoko ... A
srce ljudsko osvaja se ljubavlju.“109

U aprilu 1945, dve nedelje pred svoju smrt, Ljotić je u Ilirskoj Bistrici, u
Sloveniji, održao više predavanja grupi prosvetara koji su bili zaduženi vaspitnom
službom u dobrovoljcima. Tada je i ovo rekao:
„Naša usta ne smeju govoriti laž...“110

U vreme kada su izgovarane ove reči rađala se jedna nova Jugoslavija. Laž je
bila moćni pratilac toga rađanja. Laž je bila i jedan od dominantnih elemenata koji su
se susretali u prestonicama pobednika. Ljotiću je bilo jasno pred kakvom neizvesnošću
njegovi sledbenici stoje. Njemu je takođe bilo jasno da je jedna bitka za Jugoslaviju
bila izgubljena, ali on gleda na budućnost i poziva svoje slušaoce da govore istinu.
Ovako su govorili sveci i proroci. Ljotić nije bio ni jedno, ni drugo. On je bio i ostao
političar, koji je verovao da se samo kroz istinu stvara delo.

108
D. V. Ljotić, „Omladini na Stražilovu“, Novi put, 29.5.1938.
109
D. V. Ljotić, „Pismo drugovima“, geštetnerska kopija potpisana od D. V. Ljotića u posedu pisca.
110
Govori i članci, Sveska VI, 34.
 4. SPOLJNO - POLITIČKE KONCEPCIJE ZBORA

Namera Mladena Stefanovića je da pokaže da su pre rata Zbor i Ljotić

pomagali nemačke namere na spoljno-političkom i vojnom planu. On tvrdi da su
Ljotić i general Milan Nedić, ondašnji ministar vojske, podržavali „agresivne planove i
akcije fašističkih zemalja“ i da je Ljotić spremao svoj dolazak na vlast putem
vojničkog puča.111
Stefanović se poziva na Valtera Hagena (u stvari dr Vilhem Hetl), koji, po
Stefanoviću, u svojoj knjizi Tajni front, piše „o Ljotićevim predlozima nemačkoj
tajnoj službi da se organizuje zavera protiv namesničkog režima“ i da su „nacističke
vođe, navodno, odbile ove Ljotićeve predloge“.112
Najpre treba napomenuti da Stefanović ne citira verno Vilhelma Hetla. Hetl
piše da su se u krugovima viših oficira jugoslovenske vojske spremale dve zavere za
obaranje Vlade i Namesništva i dovođenja mladog Kralja na presto. Jednu grupu je
predvodio general Dušan Simović, koji je „naglašavao među zaverenicima da je dobio
od Rusa garancije da će dobiti pomoć“ za tu svrhu. Hetl pretpostavlja da se ovakvim
tvrđenjem Simović hteo da prikaze pred zaverenicima kao čovek koji ima „moćne
prijatelje“, a i da nije isključeno da je on već bio uspostavio „kontakt sa
predstavnicima Sovjetske unije“. Pored ove grupe, po Hetlu, bila je još jedna grupa
koja nije volela ovakav „pro-ruski stav“.
„Ova protiv-sovjetska grupa“ - kaže Hetl – „osigurala je pomoć jedne
političke partije, koja je, iako nije imala veliki broj pristalica, mogla da posluži
kao zaštita u očima Italije i Nemačke. To je bila partija Zbor (pod vodstvom
Dimitrija Ljotića, rođaka i prijatelja pokojnog kralja Aleksandra), koja je, budući
izvesna vrsta fašističkog i totalitarnog pokreta, mogla da bude blagonaklono
gledana u Berlinu i Rimu.“

Hetl dalje tvrdi da ova grupa nije želela raskid sa Nemačkom, kao ni ulazak u
Trojni pakt. „Krajem 1940.“ - kaže Hetl – „emisari ove protiv-Simovićeve grupe
otkrili su plan jednom agentu nemačke tajne službe.“ Hitler i Ribentrop su odbili ovaj
plan, jer su već postojali izvesni znaci da Jugoslavija može da pristupi Trojnom
paktu.113
Hetl nigde ne tvrdi, kao što ga Stefanović interpretira, da je Ljotić dao
pomenute planove nemačkoj tajnoj službi. On kaže „da su emisari ove protiv-
Simovićeve grupe“ predali te planove. Po Hetlu plan su stvorili visi oficiri, ali Ljotića

111
Stefanović, 57.
112
Isto, 88.
113
Wilhelm Hoettle, The Secret Front, Frederick A. Praeger, New York, 1954, 135-136.
ne pominje kao učesnika u planiranju. Stefanović je hteo, bez ikakvih dokaza o tome,
da predstavi ovde Ljotića centrom zavere, hoteći time da ga kompromituje.
Stefanović se za ovu „zaveru“ poziva samo na Hetla. A Hetl nije verodostojan
svedok. Hetl je posvetio problemu Jugoslavije 46 strana svoje knjige koja broji 327
strana. Na ovih 46 strana Hetl tvrdi niz netačnih i sumnjivih stvari. Pre svega Hetl ne
navodi nijedno ime oficira-zaverenika. Stefanović, na svoju ruku, direktno upliće ime
Milana Nedića. Hetl, za koga Stefanović tvrdi da je „dobro obavešten i sa dobrom
memorijom“, nije mogao da zaboravi ovo ime, koje je moralo da bude poznato i
svakom špijunu-početniku, a kamoli Hetlu, koji je bio jedan od važnih u nemačkoj
obaveštajnoj službi. Čak i da Nedić nije bio upleten, već neko drugi, taj neko drugi
morao je da bude poznat nemačkoj obaveštajnoj službi.
Hetl nije verodostojan svedok i iz sledećih razloga:
On tvrdi da je Ljotić bio rođak i prijatelj kralja Aleksandra, da je još od 1918.
zagovarao politiku prijateljstva prema Nemačkoj i da je poginuo krajem 1944. godine.
Sva tri tvrđenja su netačna.
Ima se utisak, prema Hetlu, da je Simović imao pomoć od Donovena još 1940.
godine. Vladimir Petrov, profesor Međunarodnih odnosa iz Vašingtona, koji je bio
dobro upoznat sa radom američke diplomatije i misijom Donovena, ne tvrdi nigde
precizno kada su Simović i Donoven imali prvi kontakt, ali se iz njegovog izlaganja
stiče utisak da su se njih dvojica prvi put sreli i razgovarali u januaru 1941. kada je
Donoven bio u Beogradu.114 Hetl tvrdi da je Donoven, dok se spremao puč u
Beogradu, bio šef američke tajne službe. Netačno! On je lično bio blizak Ruzveltu, ali
u to vreme ni u kakvoj zvaničnoj ulozi.115 Neodrživo je tvrđenje Hetla da je Simović
bio organizator puča od 27. marta 1941.116 Njemu to osporavaju, pored drugih, i
Čerčil,117 Petrov,118 i Ljotić,119 koji tvrde da je glavni organizator bio general Bora
Mirković.
Hetl tvrdi da je dr Milan Stojadinović, predsednik jugoslovenske vlade, pao
zbog nekakvih unutrašnjih događaja. Stojadinovićeva proitalijanska i pronemačka
politika, kao i Stojadinovićeve firerske ambicije bili su stvarni i glavni razlog
njegovog uklanjanja.120
Po Paktu od 25. marta 1941, koji je Jugoslavija potpisala sa Nemačkom, tvrdi
Hetl, nemačke trupe nisu mogle da prođu kroz Jugoslaviju, a ratni materijal i ranjenici
dobili su dozvolu za prolaz. Po Paktu ni ratni materijal, ni ranjenici nisu mogli da
prođu kroz Jugoslaviju.121

114
Vladimir Petrov, A Study in Diplomacy, Henry Regney Co., Chicago, 1971, 136-146.
115
Isto, 136.
116
Hoettle, 139.
117
Winston Churchill, The Great Alliance, Houghton Mifflin Co., Boston, 161.
118
Petrov, 173.
119
Naša borba, 28.9.1941, 3.
120
Vladislav Stakić, Moji razgovori sa Musolinijem, Minhen 1967, 47-58; Dr Jakob B. Hoptner,
Yugoslavia in Crisis, Columbia University Press, 1962, 173-186.
121
Neil Balfour & Sally Mackay, Paul of Yugoslavia Britain’s Maligned Friend, Hamish Hamilton,
London 1980, 313.
 Hetl tvrdi da je pukovnik Dragoljub Mihailović bio šef glavnog štaba četnika
mnogo ranije pre početka rata, i da je Kosta Pećanac bio jedan od njegovih pomoćnika
za vreme rata. Obe tvrdnje netačne. Po Hetlu Tito je imao udela u puču od 27. marta i
da je odmah posle kapitulacije, zajedno sa četnicima, učestvovao u pobuni protiv
Nemaca u blizini Niša i Kopaonika. Takođe netačno. On tvrdi dalje da komunisti nisu
imali nameru da u samom početku formiraju svoje jedinice, već su išli za tim da
zauzmu važnije položaje u pokretu Mihailovića. Opet netačno. Hetl tvrdi da je u
Mađarskoj, verovatno u proleće 1943, nemačka obaveštajna služba uhvatila jednog
kurira koji je nosio nekakvu poruku Titu. U toj poruci, navodno, Staljin obaveštava
Tita da će se savezničke trupe iskrcati na Jadransku obalu, pa, ako se to dogodi, Staljin
zahteva od Tita da se partizani pridruže Nemcima u borbi protiv savezničkih trupa.
Teško je poverovati u jednu takvu poruku, i to u vreme kada je Staljin pokušavao da
uveri Saveznike da se SSSR odriče socijalne i političke revolucije u evropskim
zemljama i da je za njega najvažnije slom nemačke vojne sile. (U to vreme, maja 1943,
Staljin saopštava i ukidanje Kominterne.) Zatim, zašto bi takva poruka išla preko
kurira, kada je ona Titu mogla da bude prenesena preko radio veze, koja nije prestajala
za celo vreme trajanja rata.122 Ima još niz Hetlovih tvrđenja u čije detalje nećemo
ulaziti, a koja su sumnjivog karaktera.
Da bi dokazao da je Zbor spremao puč Stefanović se poziva na jedan članak iz
Naše borbe od dr Nikole Marinkovića.
„Posle aprilskog rata 1941. godine„ - kaže Stefanović - „ljotićevci su
pisali kako ih je u tome (izvođenju Hetl-Stefanovićevog puča - primedba M. P.)
navodno 27. mart pretekao.“123

Po Stefanoviću, Marinković priznaje da je taj neostvareni puč spreman, ali da

je puč od 27. marta sprečio izvođenje ovog zboraškog puča. To isto tvrdi i
jugoslovenski istoričar Branislav Gligorijević.124 Međutim, u pomenutom članku dr
Marinkovića, koji obuhvata prostor od gotovo dve stranice lista, nalazi se i poglavlje
pod naslovom „27. mart nas je pretekao!„ U tom poglavlju, kao ni u drugom delu
članka, gde je uglavnom reč o sećanju na dane progona Zbora pre rata, nema ni reči da
su zboraši spremali puč. Naprotiv, ta se optužba poriče. Marinković, opisujući
saslušanja pohapšenih zboraša, piše:
„’Vi ste spremali put. I zato ima da platite. Odgovaraćete pred sudom za
zaštitu države zbog veleizdaje.’
Ovakve primedbe slušali smo skoro svakog dana za vreme preslušavanja.
Otvoreno se pretilo zborašima da će (ih) progutati pomrčina čim prva puška na
granici plane.
A kao dokaz da je puč odista i bio spreman policijske vlasti navele su
činjenicu da je kod mladića (zboraša), uhapšenih posle bitke na Tehničkom

122
Hoettle, 123-168.
123
Stefanović, 88-89.
124
Branislav Gligorijević, „Napad ljotićevaca na studente Tehničkog fakulteta u oktobru 1940“,
Istorijski Glasnik, sveska 2, 1963, 71.
 fakultetu, nađeno 11 revolvera. Sa tim oružjem trebalo je da se izvrši državni
udar i da se dovede novi režim.
Pokušalo se ’dokazati’ kako je Zbor primao pare iz inostranstva. Bez
uspeha! Zatim su Drinčićevi (Drinčić je bio Upravnik grada Beograda - primedba
M. P.) puleni uspeli da ’otkriju’ kakve su to ’veze’ imali zboraši sa nekim
generalima. Opet uzalud. Sa koje god je strane pokušano da se pokret
kompromituje nigde nije mogao da bude otkriven ma i najmanji povod za takav
zaključak.“125

Pisac ovih redova nije siguran - sem ako se ne radi o štamparskoj grešci - šta
je Marinković (ili redakcija Naše borbe) hteo da kaže sa naslovom „27. mart nas je
pretekao!“. Možda se to odnosi na sledeće Marinkovićeve redove:
„Zboraši, internirani u Brusu, odmah posle potpisivanja Trojnog pakta
bili su podeljeni u više grupa i oterani na razne strane, gde su trebali da budu
dodeljeni u koncentracione radne logore komunista. Paklenim planom, režim
(Cvetković-Maček - primedba M. P.) je hteo da stavi mlade ljotićevce u najveća
iskušenja, ubacujući ih među boljševičke elemente, koji su trebali da ’svrše
posao’ umesto policije.
Da nije bilo 27. marta, režim, oslanjajući se na svoju popravljenu
vanjskopolitičku situaciju, bio bi zatro trag svakom desničarskom pokretu u
zemlji.“126

Na osnovu teksta, a specijalno poslednjeg pasusa, izgleda da se u spornom

podnaslovu potkrala štamparska greška: umesto „27. mart nas je pretekao“ trebalo je
da stoji „27. mart ih je pretekao“. Jer ceo tekst je i sadržan u tome što je 27. mart
pretekao vladu Cvetkovića da preko komunista likvidira zboraše. Bez obzira na
značenje tog naslova Marinković nigde i ne spominje da je 27. mart sprečio neki
zboraški puč. To je Stefanovićeva izmišljotina. Možda ju je pozajmio od Gligorijevića,
koga on često sa neznatnim izmenama navodi. Jugoslovenski istoričar Jovan
Marjanović se poziva na Hetla i Gligorijevića i po ovom problemu ne donosi ništa
novo.127 Milan Borković, takođe jugoslovenski istoričar, dotiče se optužbe, ali bez
ikakvih dokaza.128

Progon Zbora

125
Dr Nikola Marinković, „U novembru 1940. silom je rasturen pokret Zbor“, Naša borba,
23.11.1941, 5-6.
126
Isto, 5.
127
Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, Globus, Zagreb, 1979, 17.
128
Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji, knjiga prva, Beograd, 1979, 402.
 Nameće se pitanje zašto je došlo do zabrane rada Zbora i hapšenja njegovih
članova. Stefanović daje tri objašnjenja:
„Vlada sa Cvetkovićem na čelu hapsila je ljotićevce i spremala se da ih
izvede pred sud pod pritiskom javnog mnjenja i antiosovinski orijentisanih
članova vlade, dr Branka Čubrilovića, dr Mihaila Konstatinovića i dr Srđana
Budisavljevića.“129

Na sledećoj strani svoje knjige Stefanović piše:

„Međutim, knez Pavle je naredio gonjenje Ljotićevog pokreta Zbor više
zbog njegovog antihrvatskog stava, kako bi imao jači položaj kod Hrvata.“130

Nekoliko redova niže stoji i ovo:

„Pravi uzroci gonjenja Zbora bili su njegova orijentacija prema
nacističkoj Nemačkoj, njegova veza sa Nedićem i nekim višim oficirima i
planovi za zajedničku akciju na obaranju tadašnjeg režima.“131

Zašto je zaista došlo do zabrane i progona Zbora? Na to pitanje su mogli da

daju pravi odgovor samo knez Pavle i Dragiša Cvetković. O tome oni nisu ništa rekli i
danas mi možemo samo da pravimo pretpostavke. Branislav Gligorijević u tom smislu
kaže:
„Stvarni razlozi koji su prisilili vladu na ovaj korak ostali su
nepoznati.“132

Dimitrije Ljotić u svojoj brošuri Sad je vaš čas i oblast tame! dotiče se ovih
progona. On počinje ovu brošuru ovako:
„Današnji režim je učinio jedno novo bezakonje.“
Zatim nastavlja:
„Bezakonje se sastoji u ovome: pošto su u toku sedmice od 27. X do 3.
XI (1940) pohapsili nekoliko desetina najuglednijih i najčestitijih zboraša u
Beogradu i u unutrašnjosti, organi Uprave grada Beograda na dan 3. XI, ne dajući
nikakvo rešenje, zatvorili su i zapečatili prostorije Zbora u Njegoševoj ulici broj
1... Povod za ovo, kako su nam organi Uprave grada saopštili, jesu poslednji
događaji na beogradskom univerzitetu i pisanje Biltena.“133

129
Stefanović, 87.
130
Isto, 88.
131
Isto, 88.
132
Gligorijević, 52.
133
D. V. Ljotić, „Sad je vaš čas i oblast tame“ (Luka XII. 53) - Ko i zašto progoni Zbor, Beograd,
1940, 3-4.
 Ljotić dalje objašnjava da je grupa studenata zboraša upala na Tehnički
fakultet da pohvata krivce koji su desetak njihovih drugova zlostavljali, mrcvarili, boli
kamom, premlaćivali štapovima, jer su se usudili, kao poznati zboraši, da dolaze na
predavanja. Studenti zboraši su izvršili ovaj napad pošto policija nije htela da
interveniše, braneći se univerzitetskom autonomijom i pošto ni univerzitetske vlasti
nisu htele da saslušaju povređene studente zboraše.
„Sigurno je jedno“ - kaže Ljotić - „da nisu bili izazvani od strane
komunista stalnim napadima i surovim zlostavljanjima... da do toga nikada ne bi
ni došlo.“134
Zatim Ljotić kaže:
„Pisanje Biltena je drugi povod za ovo bezakono nastupanje.“

Bilten je pisao o Dragiši Cvetkoviću da „isuviše misli na svoje privatne stvari,

te nije čudo ako je neobazriv i nepažljiv u državnim stvarima“. Cvetković je počeo da
preti i u isto vreme je zahtevao sud časti. Do suda časti nije došlo: Cvetković je
odustao.135 Pri samom kraju brošure Ljotić kaže da jedan prijatelj javlja kako je
Cvetković nekome rekao da je on ljut na Ljotića što ga je u Biltenu napao, ali ga on ne
goni. „Sve se radi po naređenjima i uputstvima Mihaila Konstantinovića,“ kazao je
Cvetković. Ljotić daje svoj komentar: „Mihailo Konstatinović, nekada profesor prava,
danas ministar bez portfelja, ali uvek i prvo mason.“
Povodom zabrane rada pokreta i hapšenja njegovih članova, Ljotić je uputio
25. decembra 1940. godine jedno pismo knezu Pavlu u kome se opisuje niz bezakonja
koja su počinjena. Između ostalog Ljotić kaže:
„Vaše Kraljevsko Visočanstvo je odobrilo i naredilo naše gonjenje. To
gonjenje je do sada protivzakonito. I ja Vas molim da gonjenje ostane, a
bezakonje da prestane... I zato ja tražim da se stvar raspravi i zato Vas iskreno i
sasvim ponizno molim da se ne prekida gonjenje, da pretresemo mi taj materijal i
tu optužbu u svetlosti istine i pravde pred nadležnim sudom.“136

Dakle, Ljotić je tražio izlazak pred sud. Samo Stefanović ima i „odgovor“ za
ovakav zahtev. On kaže:
„Međutim, do očekivanog procesa protiv ljotićevaca nije došlo...
Pokretanje procesa protiv Zbora, za dela koja su indirektno teretila i nacističku
Nemačku, u situaciji u kojoj je vlada pod pritiskom nacista još računala na
izbegavanje rata pristajanjem Trojnom paktu, bilo je krajnje neugodno.“137

Za ovakvo po Zbor kompromitujuće tvrđenje - da do procesa nije došlo zato

134
Isto, 4-5.
135
Isto, 5-6.
136
Ljotićeva pisma knezu Pavlu, Beograd, 1941, 57-58.
137
Stefanović, 87.
da se ne bi implicirala Nemačka - Stefanović je morao da pruži i dokaze. Međutim on
ne donosi ni jedan jedini dokaz. Ovo njegovo tvrđenje je samo još jedna iz niza
njegovih izmišljotina.
Da bi se progoni Zbora i tobožnje nameravani puč bolje objasnili potrebno je
pomenuti nekoliko događaja vezanih za puč od 27. marta.
1. U svojim memoarima patrijarh Gavrilo pominje progone Zbora. Po njemu
do raspuštanja Zbora i hapšenja njegovih članova došlo je zato što je Ljotić kritikovao
spoljnu i unutrašnju politiku Vlade i kneza Pavla. Vladika Nikolaj, koji je progone
Zbora smatrao „za nezakonitost osobite vrste“, pričao je o ovim stvarima Patrijarhu.138
2. Po Patrijarhu Gavrilu, general Dušan Simović ga je molio da dozvoli vladici
Nikolaju da ga dovede u vezu sa Ljotićem, kako bi doznao za njegovo, Ljotićevo,
mišljenje u „pogledu nastale političke krize“.139 To Simović pominje u svom govoru
održanom 28. marta 1941. godine pred Svetim Arhijerejskim Saborom:
„Ja sam želeo da u moju vladu uđu svi srpski pravi predstavnici
političkog i javnog života. S druge strane, želeo sam da konsultujem ljude iz
raznih političkih pravaca. Zato sam molio Njegovo Preosveštenstvo dr Nikolaja
da u moje ime razgovara sa Dimitrijem Ljotićem, kako on gleda na situaciju
Namesništva i Kraljevske vlade. Dobio sam odgovor preko Njegovog
Preosveštenstva Episkopa dr Nikolaja, da je sadašnja Vlada simbol rasula i da
treba da je zamene pošteni ljudi, u koje narod ima poverenja. Ljotić je sam bio u
kućnom pritvoru zbog svoga stava prema knezu Pavlu i njegovoj Vladi. Juče
ujutro došao je predstavnik Ljotićevog pokreta Zbor, pukovnik Masalović, i u
ime organizacije čestitao stupanje na presto Nj.V. Kralja. On je bio penzionisan,
a juče je došao u vojnoj uniformi i odmah je bio reaktiviran i postavljen u Gardu
Nj.V. Kralja.“140

3. Simovićeva vlada pozvala je Ljotića da uđe u vladu posle izvršenog puča.

To i sam Stefanović pominje u svojoj knjizi.141 Po pitanju ulaska u vladu Ljotić je dao
sledeću izjavu pred jednom komisijom koja je ispitivala puč od 27. marta:
„Posle državnog udara imao sam sastanak sa generalom Bogoljubom
Ilićem, koji mi je u ime pučista ponudio da uđem u vladu, pod uslovom da
osudim pakt i da se izjasnim za Engleze. Ja sam, naravno, to odbio i savetovao
mu da nova vlada prihvati pakt i da gleda da uredi odnose sa Nemačkom, ako je
još moguće, ali mi je bilo jasno da je rat neižbezan, jer je Simovićeva vlada bila
potpuno u rukama plaćenika, koji su za tuđ račun gurnuli zemlju u rat i
propast.“142

Karakteristična činjenica koja govori o Ljotićevom patriotizmu i karakteru je

138
Dr Gavrilo Dožić, Memoari Patrijarha srpskog Gavrila, Pariz, 1974, 335.
139
Isto, 368.
140
Isto, 425.
141
Stefanović, 102.
142
Slijepčević, 224.
da je posle ovog razgovora sa generalom Ilićem, Ljotić obukao uniformu i kao
rezervni potpukovnik otišao da primi komandu nad jednim pukom, na položaju koji
mu je određen ratnim rasporedom.
Pučistička vlada izdala je naređenje da se svi pohapšeni članovi Zbora puste
na slobodu.
Ova ista vlada je postavila generala Milana Nedića za komandanta grupe
armija, koje su držale svoje položaje naspram bugarske granice.
Ovde se nameću sledeća pitanja: Zar bi članovi pučističke vlade, koji su
oborili Vladu i Namesništvo po pitanju Trojnog pakta, tražili od Ljotića savete i
pozivali ga u svoju vladu da su verovali u priče da je on bio nemački čovek? Zar bi
pukovnik Masalović, koji je bio šef Nedićevog kabineta u vreme kad je Nedić bio
ministar vojske, bio postavljen za komandanta pešadije Kraljeve garde, da su verovali
da je on pronemački nastrojen? Zar bi oni postavili Milana Nedića za komandanta
grupe armija da su oni verovali da je Nedić spremao proosovinski puč? Zar bi oni
pustili iz zatvora članove Zbora da su verovali u optužbe da su bili spremni da rade za
interese Trećeg rajha?

Ljotić ukazuje na dolazak rata

Stav Zbora na spoljno političkom planu je vrlo jasan: Evropski rat je

neizbežan. Jugoslavija mora da ga izbegne, a to je jedino moguće ako Jugoslavija bude
ozbiljno radila na stvaranju jakog i neutralnog Balkana. Britanija ne može stvarno
nikome na Balkanu da pomogne, a njene garancije izazvaće Nemačku da okupira
Balkan, iako to nije interes njen. Nemačka ne želi rušenje Jugoslavije. Zbor se nije
zalagao ni za kakav savez sa Nemačkom, niti pak za prilaženje Trojnom paktu. Nikada
nije imao neprijateljski stav prema Francuskoj i Britaniji. Jugoslavija mora da bude
branjena u slučaju da bude napadnuta.
Ovakav stav Zbora u periodu od 1935. do 1941. nalazi se objašnjen od samoga
Ljotića u mnogim spisima koji su bili dostupni Stefanoviću. Ali ni Stefanović, kao ni
drugi jugoslovenski istoričari, nisu hteli te spise da objavljuju jer bi time pokazali da
su se Ljotićeve analize o spoljnopolitičkoj situaciji Jugoslavije pokazale tačne. Ti spisi
bi pokazali još jednu crtu Ljotićeve ličnosti: on je voleo Evropu, Francusku naročito, a
na prvom mestu svoj narod, kome je uvek služio i koji je hteo da spase od nevolja koje
su mu njegovi državnici, a i neprijatelji, prouzrokovali.
Još 1934. godine odnosi evropskih zemalja bacaju Ljotića u brigu. Njemu se
čini da moguće sukobe Društvo naroda neće moći da spreći. „...Teško da će naša
zemlja u budućem sukobu ostati po strani.“143 Takođe on govori o poratnom vremenu,
gde se sve „u dubokim temeljima ljulja i potresa“ i da je sve „stavljeno pod ogromni

143
D. V. Ljotić, „Moralna sprema“, Govori i članci, sveska II, „Iskra“, Minhen, 1954, 7.
znak pitanja“.144
„Ide strašna i neprovidna noć nad čovečanstvom... Teško narodu koga noć
stigne, a on put svoj nije našao. Taj narod, zaista, kroz burnu i neprovidnu noć proći
neće.“145
Pedeset pet dana po početku rata (napad na Poljsku - primedba M. P.) Ljotić
govori o milionima ljudskih života koji će biti izgubljeni.146 Pismo knezu Pavlu,
pisano 22. februara 1940, Ljotić počinje:
„Čini mi se da Vas neću još dugo uznemiravati. Osećam tako blisko vrlo
ozbiljne događaje.“
U završetku pisma kaže:
„Poslednji su minuti 12. časa, Vaše Visočanstvo. Kada izbije taj sat,
prestaću Vam, po sili prilika, pisati. Da taj sat ne izbije ili ne bude poslednji
Otadžbini, Prestolu i dinastiji...“147

U septembru 1940. godine Ljotić piše u članku „Godina odluke“: „Još

nekoliko sekundi - i sve će biti dockan.“148
U zimu 1940/1941. godine, u jednoj brošuri, Ljotić poručuje:
„Počuj nas, čitaoče - prijatelju! Ne znamo da li je još štogod vremena ostalo za
spas naš! Bojim se da ti ovo naše pismo ne stigne tek kao objašnjenje naše nesreće, a
ne kao podstrek da odmah nesreću ukloniš...“149
Ovaj Ljotićev pesimizam bio je opravdan spoljno-političkim i unutrašnje-
političkim stvarnostima sa kojima se Jugoslavija suočavala. Musolini nije prestajao da
kuje planove kako bi se dočepao izvesnih jugoslovenskih teritorija. Mađarska i
Bugarska bile su takođe spremne da učestvuju u rasparčavanju Jugoslavije. Balkanski
sporazum, kao što Ljotić kaže, bio je mrtvo slovo na hartiji. Anšlusom Austrije
Nemačka postaje naš komšija. Pored Anšlusa, Hitler je počinio niz kršenja
međunarodnih ugovora: okupacija Rajnske oblasti, naoružanje, uvođenje vojne
obaveze, okupacija Sudeta, okupacija Čehoslovačke. Sva ova akta ukazuju da je naš
novi komšija opasan i da ga se treba pribojavati. Anglo-Francuzi, na čiju su pomoć naš
narod i izvesni njegovi uticajni ljudi računali, nisu učinili ništa da bi sprečili Hitlerovo
rušenje međunarodnih ugovora. Dva fronta su se sve više ocrtavala u Evropi.
Jugoslavija je bila vojnički nespremna, nacionalno gotovo razbijena, politički
razjedinjena. Posle nemačkog napada na Poljsku, Jugoslavija je izjavila da je
neutralna. Posle pada Francuske, Nemačka je postala gospodar Evrope. Jugoslavija,
okružena neprijateljima, bila je totalno usamljena. Nemačkoj je jugoslovenska
neutralnost jedno vreme dobro došla. Hitler ne pokazuje još nikakve želje za

144
Osnovi savremene Jugoslavije, 4.
145
D. V. Ljotić, Ideali savremene omladine, Beograd, 1940, 18.
146
Drama savremenog čovečanstva, 7.
147
Pisma knezu Pavlu, 15, 22.
148
Isto, 43.
149
„Sad je vaš čas...“, 72.
zauzimanjem Balkana. Vremenom situacija se po Jugoslaviju pogoršava. Rat je došao
do Balkana: 28. oktobra 1940. Italija napada Grčku. Čerčilova politika je bila uvući
Jugoslaviju u rat na strani Saveznika. U tom pravcu su radili i britanski i američki
poslanici u Beogradu, sa svojim raznim servisima i agentima. Kada je Italija naišla na
ozbiljan otpor u Grčkoj, Hitleru je bilo jasno da mora da šalje trupe u Grčku, da bi
spasao italijansku vojsku i sprečio eventualno iskrcavanje britanskih trupa. Time bi
zaštitio petrolejske izvore u Rumuniji, a i nemačke trupe prilikom nameravane invazije
Sovjetske unije. Hitler nije više bio zadovoljan dosadašnjim stavom Jugoslavije i
zahteva da Jugoslavija priđe Trojnom paktu.

Zbor: za neutralan Balkan i jaku Jugoslaviju

Zbor je učinio sve da ukaže na opasnost, kao i šta da se čini da bi se nesreća

sprečila. Po njemu, ujedinjeni i neutralni Balkan i jaka Jugoslavija bili bi najbolji
garant mira. Odmah po napadu Nemačke na Poljsku, Ljotić govori:
„Naša zemlja je već u toku ove godine rekla da je neutralna. Mi smo tim
zadovoljni. Samo i Finska je bila neutralna, a bile bi i Poljska i Čehoslovačka i
Albanija da sada postoje.
Da bi ostala neutralna... ona može na jedan način: da ne vodi svoju, već
balkansku politiku. (podvukao M. P.)
To je misija, zadatak naše zemlje. To je njen vrhovni interes.
Ova misao, za koju se zalažemo s razlozima (u) ruci, učinila je veliki
napredak svuda na Balkanu.
Naš je glas dopro i do drugih balkanskih prestonica.
Priđite nam da se borimo za mirni, složni i slobodni Balkan.“150

U periodu od više od godinu dana ova misao je, na razne načine, isticana.
„Mi na Balkanu moramo očuvati svoj mir.“ (28. juni 1938.)
„Mi smo neprestano tvrdili od pre četiri meseca da je ugaoni kamen naše
spoljne politike naša balkanska politika, koja bi imala za cilj složiti i ujediniti
Balkan u Balkanski savez. Mi smo potpuno izgubili inicijativu na Balkanu.“ (20.
avgust 1939.)
„Raditi na sređivanju balkanskih prilika.“ (11. septembar 1939.)
„I opet se pokazuje kao glavna misao naše i opšte balkanske politike
potreba balkanske neutralnosti.“ (oktobar 1939.)
„...formula složan Balkan - miran Balkan - jak Balkan.“ (28. juni 1940.)

150
Drama savremenog čovečanstva, 105-107.
 „Nismo vodili nikakvu balkansku politiku, već smo se držali mrtvog
Balkanskog sporazuma.“ (28. avgust 1940.)151

U svojim pismima knezu Pavlu (od 22. februara 1940. i 30. avgusta 1940.)
Ljotić savetuje Knezu kako da izbegnemo rat i sačuvamo slobodu. Neutralnost i
povezivanje balkanskih naroda važna mu je tema. Ljotić čak predlaže i reviziju granica
ustupanjem izvesnih graničnih srezova Bugarima. On je verovao da bi ovim aktom
Bugarska prišla ujedinjenom i neutralnom Balkanu. Ne uzdati se u pomoć sa strane:
„Uzdati se u eventualnu pomoć Anglo-Francuza znači doživeti novi i
veći slom od onog od 1915. godine... U slučaju rata na Balkanu Anglo-Francuzi
neće uspeti ni pet divizija da prebace u pomoć napadnutima.“152

Na drugom mestu Ljotić kaže:

„Krajem avgusta mi smo pisali da će posle Rumunije doći na red Grčka.
Pisali smo da će to pitanje izazvati Italija, krajem oktobra, svojim napadom na
Grčku... Kazali smo da se to može sprečiti dvostrukom akcijom: u Atini i u
Berlinu. U Atini, da se Grčka odrekne (britanskih) garantija, jer na tom pitanju
mi s njom ne možemo biti zajedno, pošto, sasvim pametno, nismo smatrali da
treba da ih sami primimo, pa ako se odrekne, a ipak bude napadnuta od Italije, da
ćemo u tom slučaju i sami biti na njenoj strani. A u Berlinu treba reći: da se
Grčka odrekla engleskih garantija, ali da zato, ako se zaista želi mir na Balkanu,
kao što to Nemačka tvrdi, Italija ne sme napasti Grčku, jer u tom slučaju smo i mi
na strani Grčke ... (podvukao M. P.) Ako Grčka, pak, ne bi poslušala, Jugoslavija
bi obezbedila svoje interese onako kako bi njeni nacionalno-strateški razlozi
naređivali.“153

Sličan predlog Ljotić daje i knezu Pavlu:

„Glavna aktivnost naše diplomatije mora biti u Berlinu, jer kod sadašnjih
prilika, Nemačka iskreno želi mir na Balkanu, i u tom pogledu želi što manje
trzavica. Otuda se nameće lojalnost prema Berlinu dogod Nemačka ima ovakav
stav.“154 (Stefanović se poziva na ovaj tekst, ali podvučene reči on izostavlja.)

Onima koji su zboraše nazivali „fašistima“, „izdajnicima“ itd. Ljotić poručuje:

„Zaista, ako Hitler hoće da pokori Balkan, kao što vi mislite - onda bi
njegove planove najviše omeo onaj ko bi Balkan ujedinio, a išao bi na ruku
Hitleru onaj ko bi Balkan razjedinjen ostavio i dalje, i sprečavao njegovu slogu i
ujedinjenje.

151
Citati uzeti iz Biltena po Našoj borbi, 28.9.1941.
152
Pisma knezu Pavlu, 79.
153
„Sad je vaš čas...“.
154
Pisma knezu Pavlu, 34; Stefanović, 60.
 I eto, mi zboraši, koje vi nazivate ’hitlerovcima’, ’fašistima’
’izdajnicima’ i ’plaćenicima’, mi smo hteli složan Balkan - i ne samo hteli, već i
ukazivali kako će se do toga doći - i ne samo ukazivali, već i prednjačili i radili
da do toga dođe, pa bi možda u tome i uspeli da nismo naišli na vas koji nas
gonite i pljujete kao izdajnike. I šteta što ste nas vi u tome sprečili. Zamislite, ako
smo mi ’Hitlerovi plaćenici’, a Hitler hoće da pokori Balkan, kako bi vi uspeli da
nas s njim zavadite, da ga na nas ozlobite. Pa zar nije? On nas poslao ’da mu
predamo Balkan u ruke’, a mi, rđave sluge, ujedinili Balkan pa ga niko, čak ni
Hitler, ne može pokoriti. Ali, eto, mi ’Hitlerovi agenti’ radili protiv njegove
volje, a vi, njegovi protivnici i neprijatelji, radili onako kako on hoće, ako hoće,
što vi kažete. U tome je upravo i sreća Hitlerova do sada bila što su takvi
protivnici njegovi upravljali Čehoslovačkom, Poljskom, Norveškom,
Holandijom, Belgijom, Francuskom i Engleskom, zato što je imao tako ’pametne
i dalekovidne’ protivnike kao što ste vi, Hitler je dobio tolike evropske zemlje i
narode pod svoju vlast.“155 (podvukao M. P.)

U pogledu konsolidovanja prilika u Jugoslaviji Ljotić savetuje knezu Pavlu

preduzimanje izvesnih mera koje bi ojačale Jugoslaviju na unutrašnjem planu: sprečiti
razorni rad prosovjetske literature i štampe, kontrolisati rad sovjetskih diplomatskih i
trgovačkih predstavnika, zavesti najstrožiji antikomunistički kurs, izvaditi Banovinu
Hrvatsku iz ruku Hrvatske seljačke stranke i predati je banu koji će rasturiti Hrvatsku
seljačku zaštitu i uspostaviti javnu bezbednost, formirati operativnu vojsku iz srpskih
jedinica i iz naročitih hrvatskih i slovenačkih jedinica, početi sa krupnim ekonomsko-
socijalnim merama, ubediti srpske političare da rasformiraju svoje partije i stvoriti
jedan narodni pokret kome bi prišli nacionalni Hrvati i Slovenci, obrazovati novu
vladu.
Ako se ovi predloži ne prihvate i ne počnu u delo sprovoditi, Ljotić poručuje
Knezu:
„I naš slom neće imati za sobom oreol kosovski: propašćemo kao
kukavički narod, propašću dostojnom naše bedne današnjice.“

A krivicu za to Ljotić baca na Kneza:

„Vi ćete imati svojim imenom da obeležite rasparčavanje i čerečenje
naše Otadžbine.“156

Iz ovih predloga se vidi da je Ljotić bio rodoljub, Srbin-Jugosloven, koji je

smatrao da samo jaka Jugoslavija može da se održi u vrtlogu političkih i vojničkih
sukoba.
„Mi smo hteli prvo da nam zemlja bude iznutra jaka. Mislim da je to prvi

155
„Sad je vaš čas...“, 53.
156
Pisma knezu Pavlu, ceo tekst.
 i najbolji način da se očuvamo od Nemaca“, kaže Ljotić.157 (podvukao M. P.)

Da Ljotić nije bio nemački čovek, da nije radio zajedno sa Zborom za interese
Nemačke i Stefanović mu to nesvesno priznaje. Ovo njegovo priznanje jasno je iz
jedne Stefanovićeve manipulacije Ljotićevog teksta. Vratimo se na jedan Ljotićev
predlog koji je naveden u prethodnom tekstu:
„Glavna aktivnost naše diplomatije mora biti u Berlinu, jer kod sadašnjih
prilika, Nemačka iskreno želi mir na Balkanu i u tom pogledu želi što manje
trzavica. Otuda se nameće lojalnost prema Berlinu, dogod Nemačka ima ovakav
stav.“

Podvučene reči Stefanović je izostavio, jer je bio svestan da one totalno

menjaju značenje navedenog teksta. „Dogod Nemačka ima ovakav stav“ stvarno znači
da dogod Nemačka bude želela mir na Balkanu, dogod bude poštovala našu
neutralnost, dogod bude poštovala teritorijalni integritet naše zemlje - mi ćemo biti
lojalni prema Berlinu. U protivnom - mi postajemo neprijatelji.
Nemački istoričar Johan Višt, za koga smo rekli da je poznavao Ljotića lično,
kaže:
„U svojoj predratnoj politici zalagao se za potpunu istinsku neutralnost
države, i da bi se od Balkana odstranili strani teritorijalni zahtevi preporučivao je
saradnju balkanskih država. Prema Berlinu je tražio lojalno držanje dokle on
bude iskreno želeo mir na Balkanu. Plašio se, stvarno, samo Italije, Madžarske i
Bugarske.“158

Istorijski je tačno da Nemačka u to vreme (avgusta 1940.) nije imala

zavojevačkih planova prema Jugoslaviji. Teritorijalni integritet Jugoslavije Hitler je
bio rešen da poštuje sve do 27. marta 1941.
Dr. Radoje Vukčevič, advokat iz Beograda, koji je pisao više članaka o
problemima Jugoslavije, u svome članku „Posle dvadeset godina“, po ovom pitanju
kaže:
„Raušnih u svojoj knjizi o razgovorima sa Hitlerom navodi da je
tevtonski diktator u svome megalomanstvu ispreturao celu Evropu, ali nije dirao
u teritorijalni integritet Jugoslavije.“159

Hitler je, posle početka Drugog svetskog rata, u više mahova sprečio Italiju da
napadne Jugoslaviju. To potvrđuje i Ćano u svome dnevniku.160 Ilija Jukić, koji je u to
vreme bio pomoćnik ministra spoljnih poslova, kaže da, prema raznim „nemačkim

157
„Sad je vaš čas...“, 53.
158
Slijepčević, 86.
159
Dr Rado je Vukčević, „Posle dvadeset godina“, Njegoš VII, juni 1961, Chicago, 67.
160
The Ciano Diaries 1939-1943, Doubleday, Garden City, NY, 1946, 285, 312, 313.
agentima“, Hitler nije dozvoljavao Musoliniju da napadne Jugoslaviju.161 Jukić na
drugom mestu kaže da je u decembru 1940. godine Čemberlen dao do znanja Ćanu da
je on spreman da Italiji da odrešene ruke na Balkanu. Čemberlenova zamisao je bila
Dunavska federacija, u kojoj bi bile Slovenija i Hrvatska pod italijanskim uticajem, a
ujedinjena Srbija i Bugarska pod Karađorđevićima. Ribentropova reakcija je bila
„neobično oštra“, a Musolini je uveravao Hitlera da od toga plana nema ništa.162 (Jukić
je pogrešio ili u datumima ili u imenu. Čemberlen je prestao da bude predsednik vlade
10. maja 1940, a umire 9. nov. 1941.) U drugoj polovini 1940. godine Musolini i
Staljin pravili su planove kako da podele Balkan i Sredozemlje. Hitler nije voleo
ovakve pregovore.163 U julu 1940. godine Čerčil je javljao Staljinu da on nema ništa
protiv da Sovjetska Unija dobije vodeću ulogu na Balkanu. Staljin je ovu Čerčilovu
ponudu preneo Hitleru.164
Treba naglasiti da Ljotić lično nije nikada predlagao ma kakav savez sa
Nemačkom, niti pak prilaženje Trojnom paktu. Međutim kad je Pakt potpisan, Ljotić
je bio za njegovo poštovanje, jer se plašio da bi nepoštovanje Pakta odvelo Jugoslaviju
u rat.

Između stvarnosti i srca

Kada je Pakt bio potpisan 25. marta 1941. Ljotić je, na dan 26. marta, znajući
da se sprema puč, uputio pisma iz svoga skloništa patrijarhu Gavrilu, episkopima
Nikolaju i Irineju, moleći ih da prestanu da rade protiv Pakta:
„Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete
na svoja leđa natovariti odgovornost za slom državni i narodni... Na završetku
moram pomenuti da su sva moja predviđanja iz spoljne politike bila uglavnom
ispunjena, pa otuda i ova moja tvrđenja valja gledati pod tim uglom.“165

Dakle, Ljotić - rodoljub - ustaje u odbranu Vlade i Kneza koji su ga naterali da

se skloni (da bi tako izbegao maltretiranje, a čak možda i hapšenje), koji su pohapsili
njegove drugove i zabranili rad pokreta. Da je Pakt ostao, Cvetković i knez Pavle bi
verovatno pooštrili mere protiv Zbora. To je Ljotić znao, ali je on na prvom mestu
vodio računa o interesima Jugoslavije, pa tek onda o sebi i svojim drugovima.
Postavlja se pitanje da li su ove Ljotićeve ideje o neutralnosti Balkana, a
napose neutralnosti Jugoslavije bile ostvarljive? Da li je zaista bio moguć nekakav

161
Ilija Jukić, The Fall of Yugoslavia, Harcourt Brace Jovanović, New York & London, 1974, 20.
162
Isto, 19.
163
Isto, 21.
164
Isto, 35.
165
Dimitrije Ljotić u revoluciji i ratu, Iskra, Minhen 1961, 238. U Našoj borbi od 28.9.1941. pominje
se isto pismo, sa napomenom da je upućeno „izvesnoj gospodi“. Patrijarh i episkopi nisu pomenuti.
Ljotić je izbegavao da pomene njihova imena, da ih ne bi time kompromitovao u očima Nemaca.
ugovor o neutralnosti sa Hitlerom, i da li bi ovaj takav ugovor i poštovao. Da li bi
takav ugovor bio koristan za Balkan, a na prvom mestu za Jugoslaviju? Stefanović,
kad govori o neutralnosti, on reč neutralnost stavlja pod znak navoda, verovatno hoteći
da to prikaže kao neku zajedničku ujdurmu Ljotića i Hitlera. Bez obzira na
Stefanovićevo „shvatanje“, danas se može sa sigurnošću tvrditi da je najbolji izlaz za
Jugoslaviju, a i za Balkan, bila neutralnost i da je to bilo ostvarljivo i bez rata i bez
pakta, i bez roba i bez groba. Knez Pavle je propustio da ispita tu mogućnost i, našavši
se u ćorsokaku, pristao je na Trojni pakt. U Knezu se vodila bitka između srca i
razuma, a kada je razum prevagnuo bilo je kasno. Momenti srca bili su važan faktor i
kod našeg naroda. Misleći na ovaj faktor, Ljotić kaže u svojoj brošuri Sad je vaš čas i
oblast tame:
„Naš narod je slovenski raspoložen - boli ga sudbina Čehoslovačke i
Poljske. Naš narod je viteški raspoložen: boli ga sudbina sviju malih država, koje
su bez svoje velike ili javne krivice pokorene i osvojene od Nemačke.
Naš narod ima neobično živu volju da bude slobodan u svojoj
nacionalnoj državi, a postupci Nemačke prema Čehoslovačkoj, Poljskoj i drugim
državama čine ga zabrinutim za svoju rođenu državu.
Nikada i nigde Zbor nije mogao, niti hteo, ni smeo ne deliti osećanja
narodna.
Samo iznad tih osećanja postoji stvarnost. A politika računa i sa
osećanjima, ali se opredeljuje po stvarnosti. Ko ne radi tako, ko se bez obzira na
stvarnost opredeljuje prema osećanjima, taj mora doživeti slom.“166

Knez Pavle je bio dobro upoznat sa teškom situacijom u kojoj se Jugoslavija

nalazila. Dr Vladislav Stakić, advokat iz Beograda koji je u ime Dvora pregovarao sa
Ćanom i Musolinijem, svedoči:
„Suprotno stavu većine naših političkih ljudi, knez Pavle je imao jasnu
viziju stanja stvari na međunarodnom planu. Rukovođen velikim osećanjem
odgovornosti, on se bio potpuno založio da Jugoslaviju spase rata. Bio je svestan
opasnosti koje nam prete od Osovinskih sila, ali je znao koliko su demokratske
sile nepouzdane i koliko su varljive njihove garancije i obećanja.“167

Ljotić ne postavlja pitanje kneževe dobronamernosti, ali smatra da

jugoslovenska spoljna politika nema „jasan, čist, odlučan, čvrst“ pravac.
„Nije dosta što mi nećemo rat“, kaže se u poslednjem Biltenu (koji je,
uglavnom, pisao Ljotić od 31. oktobra 1940.). „To je samo pola posla. Treba
raditi da rat ne dođe... Nama preti rat sa Balkana.“168

166
„Sad je vaš čas...“, 32-33.
167
Stakić, 138.
168
Bilten, 31.10.1940, po Našoj borbi 14.9.1941, 4.
 A kada je rat dopreo do Balkana to pomenuti Bilten i registruje:
„Otuda poslednja pojava: napad Italije na Grčku - tačno po unapred od
nas objavljenom planu...
A evo šta bi razum savetovao:
a. savet Grčkoj da se odrekne engleskih garantija (koje inače ništa ne
vrede) ako uspemo dobiti obustavu neprijateljstva od strane Italije;
b. traženje posredovanja Nemačke kod Italije da obustavi neprijateljstva
prema Grčkoj, ako mi uspemo dobiti grčko odricanje od engleskih garantija;
c. za slučaj da Grci ne poslušaju naš savet, obezbeđenje naših interesa na
Belo More (Egejsko);
d. za taj slučaj sporazum sa Bugarskom radi njenog izlaska na Belo
More;
e. obezbeđenje prema Turskoj, da ona ne napadne na Bugarsku u smislu
iznetih razloga;
f. sporazum s Bugarskom u našim međusobnim odnosima, na bazi davno
iznetih uslova, radi obezbeđenja našeg zajedničkog interesa;
Razume se: sve ovo nije lako. Ima tu i vrlo teških stvari.
Ali zar smo mi za to krivi? Juče je bilo lakše...“169

Ljotić je u pravu kada tvrdi da jugoslovenska spoljna politika nema „jasan,

čist, odlučan, čvrst pravac“. Jugoslavija se odlučila za neutralnost, ali nije imala jasan i
odlučan karakter, što se vidi iz sledećih svedočanstava.
Vladislav Stakić, koji je bio blizak Dvoru, svedoči:
„Do koje je mere stav kneza Pavla bio prijateljski i odan zapadnim
silama, najbolje svedoči činjenica da je svaki izveštaj naših poslanika, konzula i
vojnih atašea na strani bio na raspolaganju Velikoj Britanji i Francuskoj, ako je
bio od ma kakve važnosti i koristi po njih. Nemci su to znali“.170

Ovo Stakićevo svedočanstvo potvrđuje i sam Knez Pavle. U pismu svome

pašenogu Vojvodi od Kenta, knez kaže:
„...Ne verujem da je ijedan drugi šef neke druge države dao vama
(Englezima) više obaveštenja od mene.“171

Aleksandar Cincar-Marković, tadašnji ministar spoljnih poslova, je znao još

sredinom novembra, prema Ćanu, da su Nemci doznali iz izvesnih zaplenjenih

169
Isto.
170
Stakić, 67.
171
Cecil Parrott, The Tightrope, Fiber and Fiber, London, 115.
francuskih dokumenata da je Jugoslavija vodila „drugu politiku“, tj. ne politiku
neutralnosti.172 Ilija Jukić tvrdi da je Jugoslavija pomagala Grčku municijom.173
Psihoza u Jugoslaviji, naročito u Srbiji, bila je protivnemačka. Oni koji su bili
u mogućnosti da utiču na političke događaje i javno mnjenje bili su protiv Nemačke.
Stakić kaže:
„U onom sudbonosnom vremenu koje je prethodilo ratu na Balkanu
pripadao sam jednom malom krugu naših javnih radnika koji su u politici
neutralnosti gledali jedini spas za našu državu i njene narode.
Nažalost većina naših političkih ljudi, naročito na srpskoj strani, nije
gledala na događaje isključivo kroz prizmu naših državnih interesa. Njih su
rukovodile i druge pobude. Izgledalo im je da je pitanje svetske demokratije
važnije od naših državnih interesa... Kod njih su politička uverenja, emotivni
podsticaji, bili iznad hladne političke računice. Zbog toga se isključivo njima ima
pripisati odgovornost za onu prolaznu (verovatno štamparska greška, a treba
poraznu - primedba M. P.) ratnu psihozu, stvorenu u našoj javnosti u predvečerje
rata, a koja nam je toliko zla nanela.“174

O toj ratnoj psihozi govori i Ratko Parežanin, novinar i istaknuti dan Zbora:
„U jesen i zimu 1940/1941. Jugoslaviju je tresla prava groznica od
stranih uticaja. To je bio ’hladni rat’, ’rat nerava’ kakav se u Evropi između dva
velika rata nigde nije osećao. Ne zna se ko je više pritiskivao: Englezi, Nemci ili
Sovjeti... Beograd i Zagreb, i svi veći gradovi, bili su puni agenata koji su
intrigirali, provocirali, špijunirali, stvarali psihoze i širili paniku... Štampa i radio
su funkcionisali kao ’podmazani’. Propaganda sa svih strana bila je toliko
žestoka, da su ljudima ovladale strasti i teško je bilo razumom prosuđivati
događaje. Prema Nemačkoj počelo se prelaziti od straha na mržnju.“175

Ljotić misli da je nedostatak jasnog i odlučnog stava u spoljnoj politici imao i

refleksa na raspoloženje i mišljenje samog naroda:
„Otuda, ako stav naše spoljne politike nije jasan - znači da rukovodna
misao nije jasna. Nejasnost misli pak dolazi ili od nepoznavanja stvarnog stanja
ili od pogrešnog razmišljanja. Nejasnost rukovodne misli naše spoljne politike
nije samo opasna po naš spoljno-politički položaj, već i po unutrašnje političko
raspoloženje. Jer ako narod ne vidi jasno svoju spoljnu politiku, ako mu se čini
da primećuje protivurečje - onda nastaje unutrašnje kolebanje, razlaz, nesloga, i
to baš na čisto spoljno-političkoj osnovi.
Mi smo, međutim, već rekli da je svaka nesloga građana jedne zemlje
stvar teška. Ali nesloga i razdor na pitanjima spoljno-političkim dolazi među

172
Stakić, 67-68.
173
Jukić, 29.
174
Stakić, 137-138.
175
Parežanin, 239.
 najopasnije pojave u životu jedne zemlje.“176

Stakić tvrdi da je knez Pavle „hteo da uvede Jugoslaviju u rat na strani

zapadnih sila“, ali je „hteo da dobije u vremenu i (kada) se evolucija rata ocrta u
jasnijem izgledu“.177 Ali vreme nije išlo na ruku Jugoslaviji. To je Knezu trebalo da
bude jasno još 1. novembra 1940, kada je pročitao memorandum ministra vojske
generala Milana Nedića:
„...Smatram da je poslednja četvrt do dvanaestog časa. Mi treba da
donesemo precizne i sudbonosne odluke o putu kojim treba da idemo dalje.
Dosadašnja kolebljiva politika, koja je bila do sada i oportuna, ne može se i ne
sme u budućnosti produžiti, bez katastrofalnih posledica po naš narod.
Više se ne može i ne sme govoriti o našoj neutralnosti. Sada moramo
postaviti sebi ovo pitanje:
Hoćemo li sa Nemačkom i Italijom ili ćemo protiv njih?“

Dalje u tom memorandumu Nedić pretpostavlja prelazak nemačkih trupa u

Bugarsku (što se dogodilo početkom marta 1941.), kao i mogućnost da italijanska
vojska zauzme Solun, čime će se „dovršiti naše opkoljavanje strategijsko“... „Mi smo
potpuno usamljeni. Niko nam ozbiljno niti može, niti hoće da pomogne.“178 Knez nije
poslušao, a Nedić je morao da ide sa položaja ministra vojske.
Da li je Jugoslavija mogla ostati van rata?
Predloži Ljotića i memorandum Milana Nedića, - posmatrani kroz događaje
koji su se odigrali i dokumenata sa kojima se danas raspolaže - bili su realni.
Da je Knez prihvatio samo Ljotićeve spoljno-političke koncepcije, izvestan
aranžman neutralnosti sa Nemačkom bio bi moguć. Hitler nije upotrebio uvek silu, ako
je hteo nešto da postigne. Turska je ostala neutralna i pored svih pretnji Berlina;
Švedska je uspela da izbegne rat i okupaciju, praveći izvesne ustupke Nemcima; Peten
i Franko su odbili da sudeluju u mogućem napadu na Britansko Ostrvo; Franko je
takođe odbio da učestvuje u planiranom napadu na Gibraltar. Knez Pavle je više puta u
jesen 1940. dobijao poruke iz Berlina179 i Rima180 da će oni poštovati teritorijalni
integritet Jugoslavije. Razumljivo je - a ovo Stakić naglašava - što je Knez ove poruke,
naročito one koje su dolazile od Musolinija, primao sa nepoverenjem, ali ih nije smeo
potpuno da odbaci.
Nemačka je imala velikih ekonomskih koristi od Jugoslavije, a i Jugoslavija
od Nemačke. Najzad, Hitler je doneo krajem novembra 1940. odluku za napad na
Sovjetsku Uniju, što Knez nije znao, ali je mogao da pretpostavlja. (Prema izvesnim
diplomatskim dokumentima, Hitler je obavestio kneza Pavla da se Nemačka sprema da
176
Vidi napomenu 58.
177
Stakić, 117.
178
Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941, Beograd, 1982, prilog 5, 584.
179
Slijepčević, 189.
180
Stakić, 87.
napadne SSSR. Ilija Jukić, pak, pominje jedno pismo kneza Pavla upućeno njemu, u
kome knez Pavle tvrdi da to nije istina).181
Kada se sve ovo uzme u obzir onda je mogućnost da Jugoslavija ostane van
rata - putem neutralnosti - bila realna. Knez je oklevao i, najzad, nemajući bolje
alternative, prišao je Trojnom paktu. Trojni pakt je, na žalost, u tom trenutku bio
jedino kakvo-takvo rešenje za Jugoslaviju. Ali 27. mart je uništio i to rešenje. Došao je
rat sa bezbroj katastrofa. Zasluga je Kneževa što se, našavši se pred ambisom, „uhvato
za drvo koje se zove Pakt“, kao što to Ljotić reče 28. septembra 1941. Neobjašnjivo je
zašto Knez nije ništa preduzeo da do puča ne dođe. On je morao da zna da postoji
zavera. (Ilija Jukić tvrdi da je Slobodan Jovanović 20. marta 1941. nagovestio knezu
Pavlu „mogućnost puča“.182) Zašto je on 26. marta napustio Beograd, kada je njegovo
prisustvo u Beogradu, što je on morao da zna, bilo neophodno? Zašto sadržina Pakta
nije bila objašnjena generalima i oficirima koji su bili na ključnim položajima, takođe i
poznatim političarima i izvesnim članovima sv. Sinoda? Neko je rekao, na žalost
duhovito, da je 25. mart prokrijumčaren, što je zaverenicima olakšalo da izvedu puč.

Dve poruke: Ljotićeva i Titova

Sve ovo što je do sada rečeno pokazuje da su Zbor i Ljotić vodili računa
najviše i na prvom mestu o dobru Jugoslavije. Čak i da su Ljotićevi predloži i političke
analize bile i totalno netačne i apsurdne, njegova želja za bolju budućnost Jugoslavije
je bila očigledna. A kada je krajem 1940. i početkom1941. Zboru i Ljotiću bilo jasno
da se ide u rat, poruke članovima Zbora su bile da Jugoslavija mora da se brani.
Sledeći tekst je uzet iz Stefanovićeve knjige:
„Predviđajući skori rat članovi Zbora dobijall su direktive od vođstva u
kojima se ukazivalo na zadatke i njihovo držanje. ’1. Vi, koji budete u pozadini,
da organizujete omladinske radne čete za pomoćne policijske i vojne službe za
hvatanje sumnjivih lica, onih koji šire paniku i padobrance. 2. Vi, koji budete na
frontu da vršite svoju dužnost...’“ (podvukao M. P.)

Da bi, pak, obesnažio ovu poruku, Stefanović daje svoj komentar:

„Ljotićevci su svoju akciju u ratnoj situaciji podešavali više u pozadini i
ona se stavljala na prvo mesto. Organizovanje jedinica za vreme rata u pozadini
predstavljao je način da se one upotrebe za ciljeve koje u datoj situaciji bude
planiralo vođstvo pokreta Zbor. Ove ’omladinske radne čete’ bile su klice
budućih ljotićevih dobrovoljačkih odreda u službi nacista za vreme okupacije.“183

181
Jukić, 82.
182
Isto, 83.
183
Stefanović, 96.
 U vreme kad su gornje direktive slane zborašima, naoružani napad mogao je
jedino da dođe od Nemaca, Italijana, Mađara i Bugara. Dakle, zborašima se nalaže da
u pozadini hvataju agente, a na frontu da se bore protiv vojske napadačkih zemalja.
Odakle onda ta Stefanovićeva apsurdna tvrdnja da su se te „omladinske radne čete“,
koje nikada nisu ni bile formirane za vreme dvanaestodnevnog rata, našle u službi
nacista za vreme okupacije?
U pomenutoj brošuri u zimu 1940. Ljotić poručuje:
„Vidiš, rode lažljivi, mi znamo šta je rat, a ti ne znaš. I mi smo videli
stotine hiljada koji su odista branili, ne ’zemlju’ već Otadžbinu, ali nikada nismo
videli da oni nose ni te trake na prsima, niti se deru po ulicama. Ali su svoju
Otadžbinu branili i odbranili. I sutra, dođe li do nevolje, njeni ćutljivi, a junački
sinovi zajedno sa onim malobrojnim junacima, koji su i danas ostali u životu,
uzeće oružje u ruke i braniće je ponovo, ćuteći, kao svoj običan, od pokolenja na
pokolenje predavan, posao.“184 (podvukao M. P.)

Nekoliko dana pred rat Josip Broz poslao je sledeću direktivu članovima KPJ:
„1. Komunistička partija Jugoslavije je sada u položaju da uzme aktivno
učešće u obaranju sadašnjeg monarhističkog sistema i u tom cilju pomoći će sve
elemente koji imaju iste namere, bez obzira na njihov ideološki stav i karakter.
Najpre Jugoslavija mora da bude razbijena u više delova, i Partija će tako moći u
svakom delu ponaosob da radi prema već izdatim direktivama.
2. Članovi partije koji bi bili pozvati u vojsku izvršiće sledeće zadatke;
dezorganizovati otpor jugoslovenske vojske, stvaranjem konfuzije među
oficirima i ljudstvom dajući utisak da je poraz došao kao posledica nesposobnosti
oficirskog kadra, tako će se njihov autoritet uništiti jednom za uvek.“185

Dok Ljotić i vodstvo Zbora pozivaju svoje članstvo da brane Jugoslaviju od

Nemaca, dotle Josip Broz poziva članove partije da Jugoslaviju u ratu sa Nemačkom -
sabotiraju i ruše.

184
„Sad je vaš čas...“, 39.
185
Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949, 27.
 5. KA SVETSKOJ REVOLUCIJI

Namera dr Mladena Stefanovića nije samo težnja da kompromituje Zbor

mnoštvom neistina, već takođe da mnoštvom neistina prikaže KPJ kao jedinog
predstavnika naroda i narodnih interesa. Kao i drugi današnji jugoslovenski istoričari,
on je bogat garniturom zvučnih epiteta kojima hoće da nakinđuri KPJ: „napredni i
demokratski elementi“, „napredni studentski pokret“, „predvodnici revolucionarnih
masa“, „demokratske snage“, „socijal-revolucionarne težnje“, „napredna javnost“ itd.
Svi oni koji se protive Komunističkoj partiji su ili fašisti ili reakcionari.
Istina ni ovoga puta nije sa njim. Istorija pokazuje da KPJ nije nikada branila
stvarne narodne interese i da je bila samo izvršilac naređenja koja su dolazila od
Kominterne i Staljina.

Narodni frontovi

Osvrnućemo se na izvesne događaje koji su bili važni za sudbinu Evrope, a

koje je prouzrokovala Moskva sa namerom da izazove pometnju, slabljenje izvesnih
režima i država, rat i najzad boljševičku revoluciju.
Delegaciji koja je trebalo da potpiše separatni mir u Brest-Litovsku marta
1918. godine Lenjin je rekao:
„Vi hoćete da spasete Rusiju, a ja hoću da spasem revoluciju. Meni je
revolucija glavno, a o Rusiji i njezinoj sudbini nemam kada da mislim i zato
uopšte nisam ni došao... A delegati će se vratiti i potpisati ugovor o miru.“186

Ova Lenjinova misao, preneta iz jednog Ljotićevog govora, bila je vodilja svih
tirana koji su posle Lenjina sedeli u Moskvi. Ova misao da boljševička revolucija
dolazi pre interesa naroda, bila je takođe vodilja i za KPJ pre rata, za vreme rata i posle
rata.
Komunistička partija Nemačke, koja je na poslednjim parlamentarnim
izborima u Nemačkoj dobila oko pet miliona glasova, pomogla je dolazak Hitlera na
vlast. Po zahtevu Moskve komunisti Nemačke radili su na tome da unište socijal-
demokrate smatrajući ih većim neprijateljem od Hitlera. Oni su pretpostavljali da će
ovakav njihov stav pomoći Hitleru da dođe na vlast u Nemačkoj, ali samo privremeno,
a sa njegovim padom propašće i kapitalizam i omogućiće se uspostavljanje diktature
186
D. V. Ljotić, Pozadina rata i njen gospodar, Beograd 1944, 16.
proletarijata.
„Fašizam je, po shvatanju marksista“ - kaže Vilijam Šajrer, američki novinar i
istoričar - „samo poslednja faza umirućeg kapitalizma, a posle toga komunistički
potop.“187
Gojko Nikoliš, član KPJ od 1935. godine, učesnik u španskom građanskom
ratu, organizator sanitetske službe kod partizana, šef saniteta JNA, a koji je pre
nekoliko godina vratio svoju partijsku člansku kartu, diskutujući ovakav stav
komunista Nemačke kaže:
„Staljin je tridesetih godina upregao cijelu Treću internacionalu i sve nas
da dokažemo (svim sredstvima: izvjesnim mrvicama činjenica i logike, ali i
iskonstruisanim optužbama, klevetama i ucjenama) kako su socijal-demokrati u
Nemačkoj u stvari ’socijal-fašisti’, te zato oni, a ne nacisti, jesu glavni neprijatelji
komunistima, glavni neprijatelji revolucije... Posljedice su bile katastrofalne:
milioni socijalističkih i komunističkih glasača, ogorčenih i razočaranih glupavom
stranačkom borbom, bijahu natjerani u naručje Hitleru.“188

Poučena nemačkim iskustvom Moskva totalno menja taktiku svoje borbe. Na

Sedmom kongresu Kominterne u avgustu 1935, Generalni sekretar Kominterne,
Dimitrov, objavljuje novi put kojim bi komunisti došli na vlast. To je put Narodnih
frontova, u kojima bi komunisti igrali ulogu Trojanskog konja. U najkraćim crtama taj
put ka vlasti imao bi sledeće obeležje:
Parola nastupa bi bila „Ujedinjeni front protiv fašizma i rata“. Pada u oči da
Kominterna ne poziva na pohod samo protiv onih pokreta koji imaju izvesne
doktrinarne sličnosti sa fašizmom, već i, naročito, protiv svakoga koga oni smatraju da
je protivnik komunizma. Takvima treba prišiti parolu fašista i uporno je ponavljati, bez
obzira na njihova politička shvatanja. Verovali su, sa pravom, da gomile i mase idu za
parolama, a ne za političkim principima i faktima. Takvi njihovi protivnici -
„reakcionari“, „imperijalisti“, „kapitalisti“, „buržuazija“, su, po komunistima, nosioci
fašizma i rata. Na primer, Herstova štampa u Americi nazvana je fašističkom jer su
izvesne Herstove novine objavile članke Lava Trockog.189 Dimitrov se ne usuđuje da
direktno britansku vladu naziva fašističkom, ali tvrdi da ekonomske mere koja ova
vlada preduzima omogućiće dolazak „fašističkog režima“ u Engleskoj.
„Boriti se sada“ - on kaže - „protiv fašističke opasnosti u Velikoj
Britaniji, znači, na prvom mestu boriti se protiv ’narodne vlade’ i njenih
reakcionarnih mera.“190

Komunisti i svi revolucionarni aktivisti, po Dimitrovu, radiće na

organizovanju Narodnih frontova među radnicima, nezaposlenim, malim ljudima u

187
Shirer, 185.
188
Gojko Nikoliš, Korijen, stablo, pavetina, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1980, 115.
189
Georgi Dimitroff, The United Front, Inernational Publishers, New York, 1939, 167.
190
Isto, 43.
varošima i selima, a bez obzira na partijsku pripadnost, i povesti ih protiv
„kapitalističke ofanzive fašizma i reakcije“, i tako će se u kapitalističkim zemljama
trenirati stotine i hiljade nepartijskih boljševika.191
Ovi frontovi će raditi na stvaranju vlada koje će se boriti „protiv fašizma i
reakcije“, dakle protiv svih onih koji su protiv komunista.
„U pogodnom trenutku“ - kaže Dimitrov - „oslanjajući se na ujedinjeni
Front, komunistička partija dotične zemlje objaviće formiranje vlade sa
definitivnim antifašističkim programom.“ Jedna takva vlada može da se formira
u „slučaju političke krize, kada vladajuća klasa više nije u mogućnosti da se
suprotstavi moćnom podizanju antifašistčkih masa.“ Ovakav akt „radnog
naroda...mora da uzme oblik ozbiljnog revolta protiv fašizma i reakcije, ali još
nikako da to bude pobuna pod vodstvom komunističke partije radi stvaranja
sovjetske vladavine.“192

Francuskim komunistima Dimitrov daje u osam tačaka i određenije

instrukcije. Ovde citiramo neke od njih:
„Šest. Da se državni aparat, armija i policija očiste od zaverenika koji
spremaju fašistički udar.
Sedam. Da se započne borba protiv vođa reakcionarne klike katoličke
crkve, kao najvažnijeg uporišta francuskog fašizma.
Osam. Vezati armiju za antifašistički pokret stvaranjem komiteta za
odbranu Republike i Ustava i da bude uperena protiv onih koji bi hteli da koriste
armiju za izvođenje protivustavnog državnog udara.“193
„Ovakva vlada“ - kaže Dimitrov - „ne može da donese spasenje. Ona nije
u mogućnosti da obori vladavinu eksploatatora, te tako da ukloni opasnost
fašističke kontrarevolucije. Zato je potrebno spremiti se za socijalnu revoluciju.
Sovjetski tip vladavine, i to samo sovjetski tip vladavine, može da donese
spasenje.“194

Očigledno je da je sovjetski tip vladavine bio krajnji cilj narodno-frontovske

taktike.
Pakt koji su Ribentrop i Molotov potpisali u Moskvi 23. avgusta 1939. trebalo
je, po planu Moskve, da odvede Evropu tome krajnjem cilju.

191
Isto, 38.
192
Isto, 70-71.
193
Isto, 47.
194
Isto, 76.
 Pakt Ribentrop-Molotov

Politička i diplomatska igra koja je dovela do potpisivanja pakta Ribentrop-

Molotov trajala je četiri meseca. Elementi te igre došli su u javnost uglavnom posle
rata.
Pobeda Frankovih trupa u Španiji nanela je težak udar Narodnom frontu.
Nemačka i Italija su doprinele Frankovoj pobedi.
Dvadeset dana po završetku španskog građanskog rata, 17. aprila 1939, dok su
narodno-frontovci Evrope oplakivali poraz u Španiji, sovjetski ambasador u Berlinu
Merekalov posetio je Vajczekera, državnog sekretara nemačkog Ministarstva spoljnih
poslova. To je bila njegova prva poseta od kako je bio postavljen na taj položaj 10
meseci pre toga. Ova poseta sovjetskog ambasadora pada u dane kada su Britanci u
Moskvi pregovarali o savezu koji bi eventualno sprečio rat. Merekalov je najpre hteo
da sazna, kaže Vajczeker, da li bi Nemačka bila voljna da „proširi ekonomske odnose
sa Rusijom“. Zatim je rekao da ideološka razmimoilaženja ne treba da utiču na njihove
međusobne odnose.
„Sovjetska Rusija nije, niti ima nameru da iskorišćava sadašnje
nesuglasice između Nemačke i zapadnih demokratija... Nema razloga za Rusiju,“
- Vajczeker citira Merekalova - „zašto ona ne bi živela u normalnim odnosima sa
nama, a kasnije ti odnosi bi mogli da budu bolji i bolji.“195
(Osvrćući se na gorepomenuti razgovor, Džems Reston, diplomatski
dopisnik Njujork tajms-a, smatra da ovaj razgovor sadrži „najinteresantnije
otkriće“, jer se iz njega vidi da su „Rusi, a ne Nemci“ započeli razgovore koji su
doveli do Pakta potpisanog 23. avgusta 1939. Sve do objavljivanja ovog
razgovora, uglavnom se verovalo da su Nemci započeli ove razgovore, jer su se
plašili rata na dva fronta.)196

Trideset i tri dana posle ovog razgovora, 20. maja 1939, novoimenovani
komesar za spoljne poslove, Molotov, naglasio je nemačkom ambasadoru u Moskvi
Šulenburgu da, pre nego se produže trgovački pregovori, mora da se stvori „politička
baza“ za njih. Molotov je odbio da bude više precizan i da objasni šta je mislio pod
„političkom bazom“. Odmah posle ovog razgovora Šulenburg je posetio
Molotovljevog zamenika, sa namerom da sazna šta je Molotov zamišljao pod
„političkom bazom“. Nije dobio razjašnjenje.197 Šulenburg je pokušao još u dva maha,
28. juna i 3. jula, da dobije objašnjenje o zagonetnoj primedbi, ali bez uspeha.198
U međuvremenu, održao se jedan neobičan razgovor. Sovjetski otpravnik
poslova u Berlinu Astakhov posetio je bugarskog ministra u Berlinu Draganova, sa

195
Nazi-Soviet Relations, dokumenta iz arhiva nemačkog Ministarstva spoljnih poslova; priredili:
Raymond James Sontag and James Stuart Bedie, New York, 1, 2.
196
Isto, VI.
197
Isto, 6-7.
198
Isto, 26, 28.
kojim nije bio u „intimnim odnosima“. Tom prilikom mu je rekao da Sovjetska Unija
ima tri mogućnosti; 1. da zaključi pakt sa Engleskom i Francuskom, 2. da odugovlači
iste pregovore ili, 3. približavanje Nemačkoj. Ova poslednja mogućnost bila bi
„najbliže željama Sovjetske Unije“:
„Ako bi Nemačka izjavila da neće napasti Sovjetski Savez ili ako bi hteli
da zaključe pakt o nenapadanju, Sovjetska Unija bi odustala od zaključenja
ugovora sa Engleskom.“

Draganov je ovaj razgovor preneo 15. juna podsekretaru nemačkog

Ministarstva spoljnih poslova. Draganov je naglasio da on ne zna zašto mu je
Astakhov ovo rekao. On pretpostavlja da je Astakhov želeo da on, Draganov, prenese
ovaj razgovor Nemcima.199
23. avgusta potpisan je između Nemačke i Sovjetske Unije pakt o
nenapadanju. 1. septembra Nemačka je napala Poljsku. Dve nedelje kasnije sovjetske
trupe su takođe umarširale u Poljsku. Zatim dolazi sovjetska okupacija Litvanije,
Letonije i Estonije.
Staljin je ne samo omogućio Hitleru napad na Poljsku i ostale evropske
zemlje, već ga je za sledećih 22 meseca pomagao moralno, politički, izveštajima
sovjetske obaveštajne službe i, što je najvažnije, sirovinama važnim za ratnu
industriju. Nemački pomorski ataše iz Moskve javlja svojoj vladi u Berlin: „Staljin je
od ogromne važnosti za nemačko-sovjetsku saradnju.“200
Ovaj pakt je „zatresao svet“, kaže na jednom mestu Vladimir Petrov.201 Vest o
Ribentropovom dolasku u Moskvu pogodila je diplomatske krugove u Moskvi „kao
grom“. London je bio „zaprepašćen“; u jugoistočnoj Evropi zvanični krugovi primili
su vest sa „zaprepašćenjem“. U svom uvodniku Njujork tajms kaže da je u glavnim
gradovima vest izazvala „iznenađenje i zbunjenost.“202 „Rusi su nas udarili u
stražnjicu.“ Ove reči, po dopisniku Njujork tajms-a, mogle bi da sadrže raspoloženje u
Britaniji.203 Za Džemsa Restona, kao što je već rečeno, bilo je veliko iznenađenje kada
je saznao da je Moskva bila inicijator tih razgovora.

Ljotić: „Do saveza London-Pariz-Moskva neće doći!“

Dimitrija Ljotića ova vest nije iznenadila.

On je tvrdio da do saveza između Moskve, s jedne strane, i Pariza i Londona, s
druge, neće doći. Čak ni istaknuti zboraši nisu verovali u ovu Ljotićevu prognozu.

199
Isto, 20-21.
200
Churchill, 364.
201
Petrov, 114.
202
The New York Times, 22.8.1939.
203
Isto, 24.8.1939.
Ratko Parežanin, jedan od Ljotićevih blizih saradnika molio je Ljotića da tako ne piše:
„Ti si bela vrana! Molim te nemoj više tako pisati. Obrukaćemo se
strašno. Zaključiće se sporazum London - Pariz - Moskva.“204

Boško Kostić koji će docnije, u ratnom periodu, postati sekretar Ljotića, pričao
je piscu ovih redova da je i on imao sličnih primedbi.205 Pisac ovih redova, kao
šesnaestogodišnji dečak, slušao je na moravskoj plaži u Čačku kako studenti komunisti
ismejavaju svoje kolege zboraše zbog ovih Ljotićevih tvrdnji. Zboraši su bili zbunjeni,
nemajući ozbiljnih protivargumenata.
Po ovome pitanju Bilten (koga je, kao što je već rečeno, uglavnom pisao
Ljotić) od 12. jula 1939. kaže:
„Sovjetija je celokupnu svoju spoljnu politiku zasnovala na sledećim
motivima:
a. Vera da će doći do svetske boljševičke revolucije;
b. Vera da do toga može doći samo putem svetskog rata...;
c. Saznanje da prethodna politika Kominterne u Evropi, preko
komunističke stranke u Francuskoj i radničke stranke u Engleskoj, docnije preko
Narodnog fronta u Francuskoj, raslabila moralno Englesku i Francusku,
razoružala ih vojnički, pa je to poslužilo odlično, kao psihološki mamac,
snaženju i oružanju Nemačke i Italije i omogućilo suprotstavljanje ta dva bloka
jednog drugom, bez čega nije moguć svetski oružani sukob, a sve očigledno ne bi
bilo moguće da nije bilo prethodne politike Kominterne;
d. Saznanje da je najumniji potez Sovjetije i Kominterne - preko
komunističkih stranaka, Narodnog fronta u Francuskoj i ostalih komunista i
levičara u Francuskoj i Engleskoj i ostalom svetu - spajanje Italije i Nemačke
osovinom prijateljstva i saveza, spojilo dva slična revolucionarno-vizionarska
temperamenta i uputilo ih je da ujedinjenim snagama ostvaruju svoje planove,
čime je mogućnost svetskog oružanog sukoba dovedena do najveće mere;
e. Saznanje da Kominterna - preko komunističkih stranaka i ostalih
levičarskih elemenata u ćelom svetu koji su za vreme najveće vojne snage
Engleske i Francuske trubili o miru i razoružanju, a sada kada su se Nemačka i
Italija osnažile i naoružale, besomučno rade da rat što pre dođe - rade da sad taj
svetski sukob izbije, ali bez sovjetskog neposrednog i masovnog učešća...;
f. Uverenje da će taj svetski rat potrajati toliko da se klice
revolucionarnog bakcila koji će Sovjeti podržavati u životu, preko svesnih ili
nesvesnih agenata, na frontu i u pozadini, razviju pa tako, najzad, dovedu do
revolucije.“206
„Razume se da englesko-sovjetski pregovori traju još uvek“ - kaže se u

204
Parežanin, 161.
205
Intervju pisca sa Boškom Kostićem.
206
„Opšti pogled“, Bilten, 22.7.1939.
 Biltenu od 25. jula 1939. - „U svetskoj javnosti ljudi su se podelili na dve grupe -
jedni su bili da se sporazum između Engleske i Sovjetije sklopi, a drugi da ne
treba da se sklopi. Mi smo od samog početka jedini tvrdili da se sporazum neće
sklopiti. Da nismo tačno znali ciljeve Sovjetije i njenu prirodu... i mi bismo bili
pristalice prve ili druge grupe. Ali mi smo dobro poznavali Sovjetiju, njenu
prirodu, njene ciljeve, njene metode, i zato smo, jedini u svetskoj javnosti, tvrdili
da do tog sporazuma englesko-sovjetskog ne može doći.“207

U Drami savremenog čovečanstva, dva meseca po početku rata, Ljotić kaže:

„I danas ljudi stoje zbunjeni pred tim neočekivanim obrtom. Pa zar nije
naša velika štampa brujala od tvrdnji: ’Sutra ili prekosutra potpisuje se sporazum
Engleske sa Rusijom.’ - Uzalud smo dokazivali da to biti neće! Smejali nam se
jedni, klevetali nas drugi, napadali nas treći.“208

U gore pomenutoj Drami savremenog čovečanstva Ljotić se podsmeva Hitleru

koji veruje da je potpisom pakta i napadom na Poljsku „nadmudrio ceo svet“, ne
znajući da je uleteo u dug i krvav rat, u kome mu je namenjena uloga „motora
revolucije“.209

Da li je Pakt omogućio rat?

Da li bi Hitler počeo rat septembra 1939. godine da nije potpisan nemačko-

sovjetski pakt o nenapadanju? Da li pozicije Biltena JNP Zbora - da je Staljin gurnuo
Hitlera u rat, sa namerom da stvori teren za boljševičku revoluciju - imaju potvrdu
istorije?
Odgovor na ovo pitanje svakako mora da bude spekulativne prirode. Mi smo
ovo pitanje već delimično dotakli u svetlu nemačkih dokumenata. Mi ćemo produžiti
da se koristimo uglavnom nemačkim izvorima, pošto Sovjeti po ovom pitanju ne
pružaju ista verodostojno. Možda ni sam Hitler ne bi mogao da odgovori na ovo
pitanje. Nekoliko, pak, važnih događaja koji su se odigrali između 23. avgusta i 1.
septembra navode na zaključak da se Hitler ne bi usudio da napadne Poljsku da nije
imao sporazum sa Sovjetima.
Hitler nije verovao da će Engleska i Francuska da uđu u rat radi odbrane
Poljske. Četrnaestog avgusta 1939. grupi generala on objašnjava svoju misao: „Ljudi
Minhena (Čemberlen, predsednik britanske vlade, i Daladije, predsednik francuske

207
„Sovjetija otkriva svoje karte“, Bilten, 25.7.1939.
208
Drama savremenog čovečanstva, 76.
209
Isto, 82-83.
vlade - primedba M. P.) neće prihvatiti ovakav rizik“ (da uđu u rat).“210
General Halder, šef generalštaba nemačke suvozemne vojske, takođe deli ovo
mišljenje, ali on ne veruje da će Hitler ući u rat bez obzira šta on, Hitler, govori.211
Feldmaršal Kajtel, šef Vrhovne komande i feldmaršal Brauhič upozorili su, prema
francuskom ambasadoru u Berlinu, Hitlera da su nemačke šanse da dobije rat male,
ako se SSSR pridruži Englezima i Francuzima.212
19. avgusta - i to pošto je Molotov pristao da primi Ribentropa 26. ili 27.
avgusta i pošto je ambasadoru Sulenburgu dao svoj nacrt za pakt o nenapadanju -
izdato je naređenje nemačkim podmornicama i brodovima da zauzmu svoje ratne
položaje.213
Krajnji datum za napad na Poljsku trebalo je da bude 1. septembar. Posle ovog
datuma napad ne dolazi u obzir zbog vremenskih prilika. Kada je Hitler saznao da
Molotov očekuje Ribentropa 26. ili 27. avgusta on je, plašeći se da se pregovori u
Moskvi ne oduže, naredio ambasadoru Sulenburgu da učini sve da Ribentrop bude
primljen ranije. Pošto Sulenburgu to nije pošlo za rukom, Hitler je poslao pismo
Staljinu moleći ga da primi Ribentropa 23. avgusta. Staljin je na to pristao.
Vilijam Sajrer, iz čije knjige Uspon i pad Trećeg rajha su uzeti neki podaci za
ovo poglavlje, kaže, na jednom mestu, da je Hitler u očekivanju Staljinovog odgovora
„bio u stanju koje se graničilo sa nervnim slomom. Nije mogao ni da spava.“214
Uveče 23. avgusta, dok je Ribentrop bio još u Moskvi, Hitler je izdao
naređenje da se Poljska napadne u jutro u subotu 26. avgusta. Trupama je, u tom
smislu, i izdato naređenje. Međutim, 25. avgusta, osam sati pre napada, Hitler naređuje
da se napad zaustavi. Nije bilo čak dovoljno ni vremena da se sve trupe, već u pokretu,
zaustave. Neke nemačke jedinice već su bile prešle poljsku granicu i počele napad.
Tri događaja koja su se odigrala 25. avgusta naveli su Hitlera da promeni
odluku:
Francuski ambasador mu je saopštio, uz davanje časne vojničke reči, da će
Francuska u slučaju nemačkog napada na Poljsku biti na strani Poljske „sa svim
svojim snagama“; italijanski ambasador doneo mu je istoga dana (25. avgusta) pismo
od Musolinija u kome ga ovaj obaveštava da Italija neće da bude na strani Nemačke,
ako Francuska i Engleska stupe u rat, i toga dana, uveče, zaključen je u Londonu
između Poljske i Britanije pakt o uzajamnom pomaganju.215
Na dan početka rata komandant nemačke mornarice Erih Reder napisao je u
svome dnevniku:
„Danas je počeo rat... sa kojim - po izjavama samoga Firera - mi nismo mogli
da računamo sve do 1944. godine, i to rat koji je on smatrao da treba da izbegne po
svaku cenu, čak ako bi značilo i odlaganje za kasnije totalnog rešenja poljskog
210
Shirer, 516.
211
Isto, 517.
212
Isto, 542.
213
Isto, 524.
214
Isto, 528.
215
Isto, 547-556.
problema.“216
Hitler nije verovao da će Engleska i Francuska da brane Poljsku. To njegovo
uverenje bilo bi svakako poljuljano da su London, Pariz i Moskva stvorili svoju
„osovinu“, te tako zapretili Nemačkoj ratom na dva fronta. Hitler je, kao što smo
videli, odgodio napad na Poljsku kada je između ostaloga, 25. avgusta, čuo od
francuskog ambasadora da Francuska ulazi u rat, u slučaju da Poljska bude napadnuta,
i da su Engleska i Poljska sklopile pakt o uzajamnom pomaganju. Ovaj poslednji
događaj izgleda da je naročito uticao na Hitlera.
Do napada na Poljsku je ipak došlo, ali je činjenica da se Hitler kolebao, iako
je pakt sa Moskvom bio potpisan. Ako je Hitler hteo da ide protiv Poljske, čak i da nije
sklopio pakt sa Staljinom, on ne bi čekao na zaključenje pakta da bi izdao naređenje
ratnoj floti da zauzme svoje ratne položaje. Krajnji rok za napad na Poljsku bio je 1.
septembar. Da Hitleru nije bilo stalo do pakta sa Moskvom, on je to mogao da učini i
bez pakta. Ali očigledno je da je njemu stalo do pakta, jer on moli Staljina da primi
Ribentropa 23. avgusta, a ne 26. ili 27. avgusta, kao što je Moskva predlagala. Za to
vreme on se, navodno, nalazi pred nervnim slomom. Šajrer, koji događaje iz ovoga
vremena opisuje u detalje, mišljenja je da do
„...rata možda ne bi ni došlo, da je Hitler znao da mora da ide protiv
Rusije, kao i protiv Poljske, Engleske i Francuske. Čak i politički neodlučni
generali, ako se uzmu ozbiljno njihovi iskazi u Nirnbergu, ustali bi protiv ulaska
u rat protiv jedne jake koalicije.“217

Poznati britanski istoričar Bazil Lidel Hart je mišljenja „da je ovaj pakt
osigurao rat.“218
Staljin je bio siguran da je ovaj pakt značio rat. Staljin je takođe morao da zna
da je vojnički savez Moskva-Pariz-London mogao da spreči rat, ali on je hteo rat jer
rat je vodio sveopštem haosu i boljševizaciji Evrope.
„Nije teško zamisliti Staljina“, - kaže Njujork tajms u jednom svome
uvodniku - „dok je posmatrao kako se zaoštrava sukob između fašista i
demokratskih snaga, kako donosi odluku da ih pusti da se biju. Oslabljena, a
možda iscrpljena Evropa ubrzaće kraj kapitalističkom sistemu i napraviće teren
za širenje proleterske revolucije.“219

Nažalost, ovo je napisano tek 22. avgusta 1939. godine, povodom odlaska
Ribentropa u Moskvu.
Toga dana su britanski i francuski pregovorači došli do istog zaključka, ali
suviše kasno. Smrt će odneti milione života, a komunizam u svojoj najcrnjoj formi
zavešće svoju vladu terora u Litvaniji, Letoniji, Estoniji, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj,

216
Tom Shachtman, The Phony War 1939-1940, Harper & Row, New York, 1982, 59.
217
Shirer, 542.
218
B. H. Liddell Hart, History of the Second World War, Book Club Associates, London, 13.
219
The New York Times, 22.8.1939.
Čehoslovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Albaniji i - Jugoslaviji.

Komunistička partija Jugoslavije i Pakt

Jugoslovenski komunisti pozdravili su Ribentrop -Molotov pakt i početak rata.

Interesantna je „ispovest“ Milovana Đilasa:
„Kao i mnogi drugi vodeći komunisti, ja sam zaista odobravao Pakt... Mi
smo već sebe trenirali da imamo potpuno poverenje u Sovjetsku Uniju i odluke
njene vlade... Znao sam da je napad na Poljsku neminovan i da će zapadne sile da
odgovore objavom rata. To će, mislio sam, da stvori idealnu priliku za Sovjetsku
Uniju da raširi socijalizam na račun zaraćenih strana.“220

U jednoj drugoj svojoj ispovesti Đilas kaže da ga podela Poljske nije

uznemiravala, da je sovjetska okupacija baltičkih država bila opravdana, i da je napad
na Finsku bio takođe opravdan, pošto je Finska i bila tada u „kapitalističkoj zaveri“
protiv „tvrđave socijalizma“.221
Po početku rata septembra 1939. Jugoslovenska vlada naredila je opštu
mobilizaciju. Komunistička partija bila je protiv mobilizacije. Đilas pruža svoje
objašnjenje:
„Pričalo se da će Engleska i Francuska brzo da savladaju Nemačku, a da
bi mi trebalo da budemo spremni da umarširamo u Korušku. To znači da je
mobilizacija imala protu nemački karakter. Centralni komitet je bio protiv
mobilizacije i protiv učestvovanja u imperijalističkom ratu.“

Zatim Đilas kaže da su „Nemačka i Sovjetska Unija živeli u harmoniji“.

(Dakle, neprijateljstvo protiv Nemačke nije bilo korisno Sovjetskoj Uniji - primedba
M. P.). Međutim, posle pada Francuske, kaže Đilas, razmimoilaženje između Moskve i
Berlina bilo je vidno, te je KP „prilagodila“ svoj stav i nije se protivila mobilizaciji.
Đilas zamera, pak, vodećim komunistima u Crnoj Gori, koji su u zimu 1940. još uvek
bili protiv mobilizacije.222
Tako su, dakle, radili i mislili „šampioni“ mira i narodnih frontova,
„antifašisti“, „borci za slobodu“, „napredni“.
Oni nisu očekivali da dođu na vlast slobodnim izborom naroda, već kroz rat,
pustoš, silom i terorom. Ni u jednoj zemlji koju su do skora držali, oni nisu drugojačije
došli do vlasti. Tako su i došli na vlast i u Jugoslaviji.

220
Milovan Đilas, Memoir of a Revolutionary, Harcourt Brace Jovanovich Inc., New York, 1973, 329.
221
George Urban, „A Conversation with Milovan Đilas“, Eneounter, 29.12.1979, 20.
222
Memoir of a Revolutionary, 332-334.
 Jugoslovenski narodni pokret Zbor je vrlo dobro shvatio značenje ovih
događaja za budućnost Evrope, a napose Jugoslavije. On je neprestano i neumorno
ukazivao na namere Kominterne, na teoriju marksizma i na fatalni eksperimenat koji je
izvođen nad ruskim narodom. Zato je u novonastalom Zboru, KPJ videla svog
najvećeg protivnika.

Komunisti ometaju Ljotićeve zborove

U samom početku ovoga teksta mi smo naglasili, - pozivajući se na jedan spis

iz 1946. godine upućen samo zborašima - da su komunisti „prvi upotrebili i zatim je
uporno pronosili“ parolu izjednačavajući fašizam i Zbor.
Tu se dalje kaže:
„Toj su obmani i podvali brzo naseli njihovi ’narodnofrontovski’
prijatelji iz demokratskih krugova, koji su, gotovo ne razmišljajući ozbiljno o
tome, brzo prihvatili tu čisto komunističku i samo komunistima korisnu parolu.“

Ovo potvrđuje i sam Stefanović:

„U akcijama protiv ljotićevaca upravo se i stvarno širi Narodni front
demokratskih snaga. Navešćemo karakteristične primere tih akcija širom zemlje.
Na konferenciji ljotićevaca 15. septembra 1935. u Užicu, čim je Ljotić počeo da
govori, komunisti, skojevci i drugi antifašisti ometali su uzvikujući: ’Živeo
internacionalni front slobode!’.“223

Ljotić se poziva na isti događaj:

„Naša borba nailazi na njih (komuniste - primedba M. P.) i oni su joj
veliki i opasni protivnici. Dešava se da oni viču na našim zborovima: ’Živeo
internacionalni front slobode!’, a u isto vreme: ’Živela policija!’ (Užice, 15.
septembar 1935.) i da u isto vreme sve u znaku slobode ne dozvole (uz pripomoć
aktivnu i pasivnu mnogih koji ne vide dalje od nosa) da progovorimo ni reči.“224

Četiri strane svoje knjige Stefanović posvećuje Ljotićevim zborovima i

konferencijama, koje su komunisti ometali, sve „u znaku slobode“, kao što Ljotić
reče.225 Stefanović nabraja ovakve slučajeve sa izvesnim ponosom i zadovoljstvom.
Nije li istoričaru Stefanoviću jasno da se ovakva akta nazivaju terorom i da su
ovakvim postupcima fašisti i nacisti postupali sa svojim protivnicima u svojim

223
Stefanović, 74.
224
Iz moga života, 189.
225
Stefanović, 75-78.
zemljama pre nego što su došli na vlast?
Komunisti su ometali Ljotićeve zborove jer su se plašili istina koje je Ljotić
iznosio, a koje su pogađale KPJ i SSSR. Ovo indirektno potvrđuje i Gojko Nikoliš:
„Kad se u Beogradu pojavila knjižica Andre Gidea o utiscima s
putovanja po Sovjetskom Savezu, mi smo je odbacili, prokleli kao bljuvotinu
konfuznog, antisovjetskog intelektualca. A. Gide je tu izneo zapažanja koja su
beskrajno bezazlenija u poređenju sa svim što smo kasnije saznavali.
Preosjetljivim nas je učinila i vulgarna, totalno negatorska bjelogardejska
propaganda. Braneći se od toga mi smo stvorili bedem tako hermetičan, da kroz
njega nije mogla da prođe ni najsitnija istina o Sovjetskom Savezu, ako nije u
skladu sa našim idealnim predstavama.“226

Tako piše Nikoliš 1980. godine. Četrdesetak godina ranije njegovi partijski
drugovi u Užicu, Ivanjici, Šapcu, Valjevu, Leskovcu, Kraljevu, Beogradu, Ljubljani,
Šibeniku, Sarajevu, Preljini, Čačku (ovo su mesta koja Stefanović pominje) ometaju
Ljotiću da govori, jer su na ovaj način hteli da Ljotića spreče da probije taj „bedem“
(da upotrebimo reči Gojka Nikoliša), iznoseći istinu o SSSR napose i komunizmu
uopšte.

Nekoliko istina o komunizmu i SSSR

Zboraši nisu bili jedini antikomunisti u Jugoslaviji. Ali su oni najupornije

pronosili istine o SSSR i komunizmu, kao o velikoj opasnosti za slobodu i sve planove
ljudskog stvaralaštva. Neobično je interesantno da je Ljotić još 1935. pretpostavljao
samo dva izlaza: komunizam ili Zbor. „Trećeg pravog izlaza nema“, kaže Ljotić. On
dalje kaže:
„I komunisti i mi vidimo suštinu savremenih događaja. I komunisti i mi
konstatujemo da je nastala duboka društvena kriza... I komunisti i mi nalazimo da
je nastala kriza političkog sistema... Oni bi hteli da donesu rešenje mehaničkim, a
mi organskim sredstvima. Oni ukidaju privatnu svojinu, privatnu inicijativu,
porodicu, svode ljudsko društvo na veliku kasarnu rada, proklamuju diktaturu
jedne klase. Mi, pak, u dubokoj popravci ljudskog društvenog poretka s jedne
strane, čuvamo te iskonske kristale ljudskog života, a s druge strane
ograničavamo interesom celine svemoć i gospodarenje individualnog interesa u
privrednim, političkim i drugim društvenim odnosima.“227

Ljotić se u više mahova osvrće na klase. Na jednom mestu on kaže:

226
Nikoliš, 127
227
D. V. Ljotić, „Zašto samo dva izlaza“, predavanje održano u Beogradu 29.12.1935, Govori i članci,
Knjiga 1, sveska 3, „Iskra“, Minhen, 1954, 37-38.
 „Jeste li za diktaturu kada hoćete klase? Vlast klase znači vladavinu
diktature. Vi propovedate velike frontove slobode, a ovamo hoćete da nam
poturite diktaturu ... a vladavina klase nije ništa drugo nego najgora vrsta
diktature kakva se samo može zamisliti.“228

U jednom od svojih poslednjih članaka „Za Kralja!“ Ljotić daje analizu

komunizma i kaže:
„Ovaj program sadrži prvo bogoborstvo i hristoborstvo... mehaničko
gnječenje ljudske ličnosti i razbijanje ljudske porodice... bezobzirno gnječenje
narodnog, organskog, socijalnog, političkog i duhovnog bića... uništenje svake
organske slobode, ekonomske, socijalne, političke i duhovne... Zato oni
oduzimaju seljaku slobodu koju daje zemlja, radniku slobodu koju daje rad,
zanatliji slobodu koju daje njegova ostala privreda.“229
SSSR je bio vrlo često predmet Ljotićevih govora i pisanja. U jednom svome
predavanju on citira jednog mladog Rusa koji je tajno otišao u SSSR, gde je probavio
„skoro pola godine i vratio se tajno“:
„To je zemlja u kojoj osim male dece, niko u oči ne gleda... To je zemlja
takoreći bez staraca... Starije generacije su tako izrešetane, da se samo retki
primerci još viđaju... To je zemlja duboke rezignacije... u kojoj se ništa ne može
kupiti bez gurnjave... u kojoj samo retke, privilegisane porodice po gradovima,
imaju svoju zasebnu sobu... Jednom rečju, to je zemlja koja živi pod terorom
kakav se u Evropi ne može zamisliti i u oskudici koja u Evropi izgleda
neverovatna.“230

Decenijama pre Aleksandra Solženjicina Ljotić ukazuje na nečuvene patnje

naroda u SSSR. On kaže da je za dvadeset godina trajanja boljševičkog režima
„nekoliko miliona ljudi, žena i dece pobijeno i poklano, a više od 20 miliona pomrlo
od gladi, dok se broj oteranih na prinudne radove u konc-logorima za isto vreme ceni
na desetine miliona.“231

Narodni front i Komunistička partija Jugoslavije

U ovome spisu napravljen je već osvrt na zadatak komunističkih partija u

okviru narodno-frontovskih pokreta, koji su pod parolom „ujedinjeni front protiv
fašizma i rata“, trebali da omoguće rušenje društvenih sistema u demokratskim
zemljama i uspostavljanje sovjetsklog tipa vladavine, koji jedino, kako reče Dimitrov,

228
Današnji rat i sutrašnji mir.
229
Dimitrije Ljotić u revoluciji i ratu, 395-397.
230
Drama savremenog čovečanstva, 68-69.
231
„Sad je vas čas...“, 37.
„može da donese spasenje“.
U Jugoslaviji glavni inspirator Narodnog fronta bila je KPJ, a najverniji
trabanti regrutovani su iz Republikanske, Demokratske i Zemljoradničke stranke. Tako
svedoči i jedan od organizatora Narodnog fronta u Jugoslaviji, dr Ivan Ribar.232 Kao i
u drugim zemljama, Komunistička partija je i u Jugoslaviji vešto upotrebljavala
Narodni front za svoje ciljeve. Đilas svedoči:
„Mi komunisti smo neumorno upotrebljavali frontovske parole, grabeći
svaku priliku da bi ukazali na naša shvatanja.“

Zatim potvrđuje ono što je i bio jedan od ciljeva Kominterne, tj. da je Narodni
front zaista „... učinio mnogo da uveri narod kako komunisti nisu protiv demokratije i
da su prihvatili izvesnu ideološku trpeljivost.“233
Uloga Komunističke partije u okviru Narodnog fronta bila je Zboru jasna. U
svom članku „Razgovor sa gospodinom Čerčilom“ Ljotić pita svog zamišljenog
sagovornika Čerčila:
„Da li se sećate poslednjeg kongresa Kominterne od avgusta 1935. u
Moskvi? Sećate li se ekspozea generalnog sekretara Dimitrova, kojim je data
komunističkim strankama u ostalim zemljama nova linija daljeg rada i to u dva
razdela?... Prvi deo zadatka je bio da se, pomoću Narodnih frontova, dočepaju
vlasti i razbiju kadrove buržoaskih država... Drugi deo zadatka je bio da potom
dovede do novog svetskog rata, kako bi razdruzgani kadrovi buržoaskog društva i
država u tom ratu stropoštali se i na njihovo mesto došli boljševički kadrovi, koji
bi zatim izveli boljševizaciju sveta.“234

Ovakve teme bile su za Zbor i Ljotića stalno na dnevnom redu. Oni su

probijali „taj bedem tako hermetičan“, da ponovo upotrebimo reči Gojka Nikoliša.

Protiv trgovačkih i diplomatskih odnosa sa SSSR

Zbor je bio protiv uspostavljanja trgovačkih i diplomatskih odnosa Jugoslavije

sa SSSR. Bilten se često osvrtao na ovaj problem. U njemu se tvrdilo da Jugoslavija
neće da ima „naročite ekonomske koristi od trgovinskih veza“, da su politički, a ne
ekonomski momenti za Sovjete najvažniji, pošto je Sovjetija „tvrđava rata i
revolucije“.
„Sovjeti su uvek“ - kaže se u Biltenu - „najviše izvozili od trgovinskih artikala
komunizam - i to u najopasnijoj formi.“ ... „To (diplomatski i trgovinski odnosi sa

232
Dr Ivan Ribar, Politički zapisi III, Prosveta, Beograd, 1951, 73-74.
233
Memoir of a revolutionary..., 255, 257.
234
Dimitrije Ljotić u revoluciji i ratu, 413.
SSSR - primedba M. P.) je podsticaj boljševičkom talasu da svom snagom gurne na
ostatak prepreka što čuvaju poredak.“
Onima koji su novostvorene odnose shvatili kao štit sigurnosti Bilten poručuje:
„Zar Čehoslovačka nije sa Sovjetima imala vojnički savez, pa je ova ipak
nije štitila? Zar Poljska nije imala sa njom redovne diplomatske odnose i ugovor
o nenapadanju?... Sprdali su se oni i sa Engleskom i Francuskom, kao što će se
sutra i sa Nemačkom, jednom rečju sa svakim koji je pokazao da ne poznaje
prirodu, ciljeve i metode Sovjetije.“235

U pismu od 30. avgusta 1940, upućenom knezu Pavlu, Ljotić kritikuje politiku
Jugoslavije prema SSSR:
„Više ste Vi učinili za boljševiziranje Jugoslavije, Visočanstvo, nego
Josip Visarionović-Đugašvili, zvani Staljin. Danas svet luduje za ’Rusijom’.
Država mu je dala primer. Priznanje koje ste učinili shvaćeno je kao priznanje
Sovjetije - Rusijom i priznanje sviju zabluda kominističkih - istinom, sviju
zločina - vrlinom.“236

Mere protiv komunista

Zbor je zahtevao od jugoslovenskih vlasti preduzimanje oštrih mera protiv

komunista:
„Prema komunistima najenergičnije postupiti. Ovo je monarhija,
hrišćanskog karaktera i pečata, u kojoj su privatna svojina i porodica osnova
njegovog seljačkog poretka i pravca i onda nema kompromisa sa onima koji pod
raznim vidovima i izgovorima hoće ovu zemlju da boljševiziraju. Što se
energičnije postupa sad, to je vlast milosrdnija, jer sutra kad se požar razgori,
moraće biti daleko nemilosrdnija.“237

U pogovoru knjizi Istina o SSSR od ing. Milosava Vasiljevića, Ljotić duhovito

obrazlaže svoju ideju šta bi trebalo raditi sa komunistima:
„Piscu ovog pogovora reče jednom jedan komunista:
- Ti bi nam sigurno svima glave dao skinuti.
- Varaš se. Svima nikako ne. Čak, nadam se, i nikome...“ (podvukao M.
P.)
Ljotićev sagovornik je primio ovo sa nevericom. Posle kraćeg dijaloga
235
„Mi i Sovjetija“, Bilten, 4.9.1939; „Trgovinski odnosi sa Sovjetijom“, Bilten, 25.4.1940.
236
Pisma knezu Pavlu, 25.
237
„Zaključak“, Bilten, oktobar 1939.
 Ljotić nastavlja:
„- Verujem, prvo, vi ili bar vrlo veliki broj među vama ne poznaje
komunizam ni kao doktrinu, ni kao stvarnu politiku, a najmanje kao društvenu
političku realizaciju. Zato, pre nego što dobijete pravo da ga propovedate,
potrebno je da upoznate komunizam... Obratio bih se SSSR s molbom da primi
sve naše komuniste na jednogodišnje bavljenje i proučavanje prilika u SSSR. Put
dotle i natrag snosila bi naša država. Posle povratka iz SSSR komunistima bi bilo
dozvoljeno samo da govore istinu o SSSR... Onaj ko je ostao komunista imao bi
pravo javno da to kaže, pa i javno da iznese celu istinu o komunizmu...
Samo laži i prećutkivanje istine bilo bi zabranjeno. A za laž sistematsku -
ode glava.
- A ti bi, razume se, sudio da li smo istinu govorili ili ne.
- Ne ja. Oni vaši drugovi koji su upoznali komunizam, oni bi nam
svedoci bili da li istinu ili laž iznosite... - odgovara pisac ovog pogovora.“
U daljem razgovoru reći će Ljotićev sagovornik:
- Mislim da bi oni jedva dočekali da nas tamo prime.
- To pokazuje koliko ih ne poznajete... Nigde nijedna zemlja nije
izmislila takve mere za sprečavanje da istina prodre iz inostranstva u nju ili iz nje
u inostranstvo. (Ovo isto i Gojko Nikoliš priznaje, samo nekih četrdeset godina
kasnije - primedba M. P.) Mislim da Sovjeti ne bi primili naše komuniste, čak i
onda kada bi se država naša obavezala da plati sve troškove toga kursa za vas.
Ali to mi dade ideju za taj slučaj. Država bi sa svoje strane preduzela sve da vam
se prijem tamo obezbedi, a vama bi dozvolila da preko Kominterne sve
preduzmete. I sve dok ta dozvola ne dođe, pod pretnjom smrtne kazne za okorele
krivce, bilo bi zabranjeno propagiranje komunizma.“238

Neosporno je da je Ljotić u komunistima video ozbiljne protivnike koji bi, ako

bi im se prilika ukazala, na najsvirepiji način likvidirali i njega i njegove drugove.
Ljotić svakako o nekakvoj humanosti komunista nije imao iluzija, jer je dobro znao šta
se događalo u SSSR. Međutim, Ljotić u komunistima vidi ljudska bića koja su
prihvatila jednu doktrinu koju nisu poznavali. On predlaže oštre mere protiv
komunista, ali u granicama humanosti. On hoće da oni upoznaju komunizam „kao
društveno-političku realizaciju“, a nikako da im glave skida. Njegov sagovornik -
komunista morao je da bude neobično iznenađen kada na njegovu primedbu „ti bi nam
svakako dao glave skinuti“, odgovorio: „Varaš se. Svima nikako ne. Čak, nadam se,
nikome.“
Dr Dragoljub Jovanović, predratni vođa levih zemljoradnika, koji je sa
Ljotićem sedeo u beogradskom zatvoru u jesen 1938. godine kaže:
„Istina je, međutim, da je taj isti Mita Ljotić u zatvoru na mansardi u
Obilićevom Vencu dodavao hranu mladim komunistima koje je sretao u hodniku

238
Milosav Vasiljević, Istina o SSSR, „Pogovor“, D. V. Ljotić, Beograd, 1940.
 i znao da ne dobijaju ništa sem hleba i vode. Mrzeo je komunizam, a hranio
komuniste; napadao Sovjetski Savez, a ni najmanji srpski odred nije poslao
protiv njega.“

Za dr Jovanovića Ljotić je „bio čovek protivrečan, kontroverzan, nerazumljiv,

čak nerazuman.“239 Nije li za dr Jovanovića bilo protivrečno što je Ljotić mrzeo
komunizam, a hranio komuniste? Ljotić se na prvom mestu borio protiv izvesnih ideja,
shvatanja, parola. On je hteo njih da uništi, dok ljudske živote, čak i najljućih
protivnika, gledao je da sačuva.

*
Događaji su dali Ljotiću za pravo. On je bio u pravu kada je govorio da je
klasna diktatura najgora vrsta diktature, da je komunizam bezobzirno ugnjetavanje
ljudske ličnosti na svakom mogućem planu, da su u SSSR teror i nemaština
neverovatni, da je SSSR zemlja nadničara i robova, da su u SSSR milioni pomrli od
gladi, da su se milioni nalazili u koncentracionim logorima i da je najvažniji cilj
Kominterne i Moskve bio sprovođenje diktature jedne klase i boljševizacija celog
sveta.
Zato je KPJ videla u Zboru najopasnijeg protivnika. KPJ nije mogla
argumentima da poljulja pozicije Zbora. Zato je, uz pomoć raznih „korisnih budala“, a
po planu spremljenom na Sedmom kongresu Kominterne, vešto prišila Zboru epitet
fašizma. Ovakva protiv-zboraška propaganda postaje i deo „zvanične“ istorije
današnje Jugoslavije. I „naučnik“ dr Mladen Stefanović postaje instrumenat takve
propagande.
Ironija je da, pored ostalih, mnogi od onih koji su se borili za realizaciju
komunizma u Jugoslaviji, a koji su napadali i blatili Zbor kao ljutog protivnika, danas
govore rečnikom Dimitrija Ljotića. Nažalost, to oni čine posle pola stoleća, pošto je
plaćen težak danak, ne samo u krvi, već na svakom planu ljudske delatnosti.

239
Slijepčević, 88.
 6. PRIČA O JEDNOM ČUVARU PRUGE

Za Jugoslaviju početak rata i potpisivanje kapitulacije predstavlja kraj jednoga

i početak novog perioda. U svome članku „Priča o jednom čuvaru pruge“, Ljotić, u
vidu jedne slike, prikazuje rad Zbora u ova oba perioda. Ovde donosimo ključne misli
iz toga članka:
„Mi smo godinama i godinama bili kao čuvar pruge što pokušava
jurećem vozu da znacima iz svoga fenjera kaže izvesne važne istine. Davali smo
znake mašinovođi i ložaču, davali i vozovođi i sprovodnicima voza, davali
putnicima. I to ne mnogo komplikovane stvari - sasvim proste istine - da je
ogromna opasnost pred vozom, da treba hod voza zaustaviti, da su naši koloseci
podlokani i most nabujalom vodom skoro odnet - dok na drugoj strani reke, ni
pruge, ni nasipa već nema. Mašinovođa je, na sve to, udario čuvara po fenjeru
žaračem, te ga je ovaj iz ruku ispustio...
Voz je pobedonosno progurao pored sirotog čuvara pruge - i njegovog
razbijenog fenjera. A odmah zatim desilo se ono što je čuvar hteo sprečiti...
Nesreća ogromna i neviđena. Zapomaganje jezivo. Žrtve nebrojene.
Tako biva uvek kad se signali ne daju. Voz juri, pruga slobodna, a čuvar
pruge zaspao. Njegov fenjer čkilji pored njegove postelje, a nesreća zija pred
jurećim vozom. Ali, tako biva i kad se signali daju, a niko neće da ih vidi.
O, nije tragedija, u ovom drugom slučaju, u osramoćenom čuvaru pruge i
njegovom razbijenom fenjeru. Tragedija je u rastavljenom vozu, prevrnutim i
polomljenim vagonima, u putnicima izmrcvarenim, podavijenim i osakaćenim.
Čuvar pruge i njegov osakaćeni fenjer dolaze u tu tragediju samo kao objašnjenje
zašto se nesreća dogodila...
Od marta 1939. naše signalisanje je prešlo u naš Bilten. Jedan po jedan
od naših ranijih listova behu zabranjeni. Onda smo se svom snagom bacili na
Bilten. Svakih deset dana, otprilike, izlazio je po jedan broj. Tako godinu i po
dana....
Za to nije bilo dovoljno nekoliko redaka. Zato je napisano za 80 nedelja
preko 1.300 štampanih strana. Samo da nekoliko krupnih istina saznaju
mašinovođa i ložač, vozovođa, sprovodnici i putnici jurećeg voza kroz noć koja
je zemlju obuhvatala, voza koji se zvao Jugoslavija....
... Naša uloga nije uspela. Nesreću nismo sprečili. Sad ćemo biti samo
svedoci pred istražnom komisijom koja mora doći.“

„Mi nismo uspeli.“ - tako Ljotić završava jezivu rekapitulaciju prvog dela naše
tragedije. Zbor nije mogao da spreči propast Jugoslavije. Zbor, koji je u trenutku naše
kapitulacije navršio šestogodišnjicu svoga postojanja, nije imao ni fizičke snage, ni
vlasti da tragediju spreči. Signale „čuvara pruge“, koji ništa drugo nije hteo do da
spase voz i putnike, nisu razumeli ni Kruna, ni crkveni velikodostojnici, ni političari,
ni političke stranke, ni narod, ni narodna elita, pa ni vojska, nekoliko meseci pred
propast. Razni strani servisi, tajne organizacije, Komunistička partija, izvesne partijske
grupe, neumorno su gurali celu naciju da izvrši samoubistvo. I tako smo doživeli
tragediju - njen prvi deo.
Članak „Priča o jednom čuvaru pruge“ pisan je maja 1942. Od aprila 1941. do
maja 1942. nesreće su se ređale: nemačko bombardovanje Beograda, vojnički poraz,
rasparčavanje Jugoslavije, pokolji u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, stotine hiljada
vojnika i oficira u ratnom zarobljeništvu, stotine hiljada izbeglica, ekonomske teškoće,
pokolj i pustošenja po Srbiji leta i jeseni 1941. U maju 1942. pisac „Priče o jednom
čuvaru pruge“ strahuje za preživele putnike polomljenog voza i u želji - u toj uvek
prisutnoj želji - da ih spase, u nastavku pomenute priče, poručuje:
„Ali znate li, čitaoče prijatelju, zašto mi o tome govorimo. Zato što se
sve nesreće još nisu dogodile. Još ima živih putnika u raskomadanom vozu. Još
ima vagona koji vise na porušenim stubovima. Zbog toga govorimo... Zbog još
nedogođenih nesreća, zbog još nepoginulih putnika pišemo da ih opomenemo na
čuvara pruge i njegov bedni i prezreni fenjer, koji nisu hteli ni videti, ni poslušati.
Da bi bar sad poslušati. Sad kad se već toliko zla dogodilo. Da poveruju
bar sad kad onda nisu. Da se drže mirno u onim vagonima što vise nad vodom ili
su se izvrnuli po nasipu, jer najmanji nerazumni pokret može ih strmeknuti u
nabujalu reku....
A to pišemo, jer i sada vidimo neke pesnice podignute u prevrnutim ili
nad vodom visećim vagonima ili u onim što su se u mulju zaglavili, i sada kao da
čujemo mnogu psovku upućenu nama... Nije nam do tih pesnica, verujte! Pa već
smo rekli napred da u tome nije nesreća. O, kako je sve to malo i neznatno prema
ogromnoj i neizrecivoj nesreći što je zadesila ceo voz i njegove putnike! Nego
zbog toga što se bojimo da je to znak da se nesrećni putnici još nisu snašli, još ne
vide svoj položaj, još ne vide istinu. Kako bi inače, da je vide, mogli produžavati
da dižu pesnice, škrguću zubima i dovikuju psovke bednom čuvaru pruge, koji je
baš hteo nesreću, tu strašnu da spreči, dajući one očajne signale svojim
fenjerom...“240

U sledećim poglavljima osvrnućemo se na ratno doba u okupiranoj Srbiji. Šta

se dogodilo sa Srbijom i ostalim delovima Jugoslavije bilo je jasno još maja 1945. Šta
bi pisac „Priče o jednom čuvaru pruge“ rekao toga maja? Možda sledeće:
„Naša uloga nije uspela. Sve nesreće nismo mogli da sprečimo. Neke smo
sprečili. Sad ćemo biti samo svedoci pred istražnom komisijom koja mora doći. „

240
D. V. Ljotić, Priča o jednom čuvaru pruge, „Narodni put“, Beograd, 1942, 105-108.
 7. POČETAK OKUPACIJE

Napomenuli smo da je bilo u Jugoslaviji protivnika komunizma van redova

Zbora, ali niko nije tako sistematski ukazivao na teoriju i praksu komunizma kao Zbor.
Napomenuli smo, takođe, da su komunisti odmah uočili da su zboraši, iako
malobrojni, predstavljali za njih veliku opasnost. Zato su i parole o zboraškom
„fašizmu“ vešto pronosili, a mnoge „korisne budale“ iz građanskih stranaka to takođe
prihvatile.
Za vreme okupacije komunisti su upotrebili istu taktiku.
Sledeća Stefanovićeva optužba je samo odjek laži koje je KPJ fabrikovala pre
nekih više od četrdesetak godina:
„Dok je u predratnim godinama Ljotić neumorno propagirao svoju
organizaciju i fašističku ideologiju, dotle je u toku okupacije u Drugom svetskom
ratu svojim političkim i vojnim akcijama, pod patronatom i uz punu pomoć
Trećeg rajha, nastojao da ostvari fašističko uređenje u okupiranoj Srbiji i da
postane njen ’firer’.“241

Mi smo u prethodnim poglavljima upotrebili obilje fakata koji dokazuju da na

ideološkom planu Zbor nije bio fašistički pokret, a da su spoljno-političke koncepcije
Zbora trebalo da koriste interesima Jugoslavije i Balkana. Dokazaćemo takođe da
Ljotić nije pokazao nikakve želje da „ostvari fašističko uređenje u okupiranoj Srbiji“,
kao što to Stefanović tvrdi. Ukazaćemo, takođe, na najvažniji i jedini cilj koji su
zboraši i Dimitrije Ljotić i Srpski dobrovoljački korpus imali: biološko očuvanje
srpskoga naroda.

Srbija u početku okupacije

Da bi se razumeo rad zboraša, Ljotića i dobrovoljaca u ratnom periodu treba

uzeti u obzir i sledeća fakta:
a. Potpisom kapitulacije ratne operacije su morale da prestanu, svi pripadnici
jugoslovenske vojske postaju ratni zarobljenici, a svi građani se moraju pokoravati
okupatoru. Ovo su bile odredbe Haške konvencije. Član 1. Haške konvencije o
zakonima i pravilima za vođenje rata glasi:

241
Stefanović, 5.
 „Ratni zakoni, prava i dužnosti neće se primeniti samo prema (redovnoj)
vojsci, već i prema miliciji i dobrovoljnim jedinicama koje ispunjavaju sledeće
uslove: 1. ako imaju centralnu Vrhovnu komandu; 2. ako nose određene
ambleme koji se vide iz daljine; 3. ako otvoreno nose oružje; 4. ako se u svojim
operacijama pridržavaju ratnih zakona i običaja.“ (Prevedeno sa engleskog)
(U okviru ovih međunarodnih formulacija treba gledati i gerilske
formacije, bez obzira da li su u pitanju bili četnici ili partizani.)
b. Okupacija donosi srpskom narodu ekonomsku krizu, visoke okupacione
troškove, nedostatak lekova, neregulisane plate i penzije, neredovan i nedovoljan
saobraćaj. Okupacija je pogodila svakoga.
c. Oko 250.000 Srba našlo se u ratnom zarobljeništvu.
d. Progon i ubijanje Srba od strane ustaša, Mađara, Bugara i Arnauta.
e. Oko 400.000 izbeglica, Srba i Slovenaca, našlo se u Srbiji. Za njih je trebalo
naći krov i hleb.
f. Okupator je nagovestio da će nemilosrdno kažnjavati svaku sabotažu i
napade na njegovu vojsku.
g. Srbija je bila totalno usamljena: nije mogla ozbiljno da računa ni na kakvu
pomoć sa strane.

Nemačka politika odmazde i osvete

Da bi se bolje razumeli rad i akcija - dobrovoljaca, Ljotića, Nedića i KPJ -

potrebno je, takođe, da se osvrnemo na stav Nemaca posle 27. marta 1941.
● Vilijam Šajrer tvrdi da je udar od 27. marta u Beogradu bacio Hitlera u
jedan od najvećih besova njegovog života.242 Poznati Čerčilov govor od 27. marta
održan pred Centralnim savetom Konzervativne partije, govor lorda Emerija na dan
25. marta, kao i govor Vilijama Donovena, koga smo kao Ruzveltovog izaslanika
videli u Beogradu 1941. godine, od 25. marta, planirani su da izazovu Hitlera. Vilijam
Stivenson, kome su bila pristupačna mnoga dokumenta britanskih obaveštajnih
servisa, kaže da je „Donovenov govor zapalio Hitlera“. Pre toga on kaže da je bilo
„poznato da je Hitler pravio teške greške kad je bio zahvaćen velikom ljutinom.“243
Cilj ovih provokacija je bio: navesti Hitlera da napadne Jugoslaviju.
Puč i verovatno pomenuti govori zaista su izazvali Hitlera i on 27. marta
naređuje da Jugoslavija „bude što moguće brže uništena“, a jugoslovenske
vazduhoplovne baze i Beograd „moraju se razoriti neprekidnim danonoćnim napadima

242
Shirer, 824.
243
William Stevenson, A Man Called Intrepid, Ballantine Books, New York, 229.
avijacije.“244 Beograd je zaista 6, 7. i 8. aprila varvarskim napadima teško oštećen.
Jugoslavija je kapitulirala, a već nekoliko dana kasnije rasparčana između njenih
neprijatelja. (I tako se ispunilo Ljotićevo predviđanje iz pisma knezu Pavlu: „Udar će
doći spolja, kao što sam pokazao. Staće nas cepati i čerečiti.“)
● Dok još rat sa Jugoslavijom traje, Gering zahteva od Franca Nojhausena,
nemačkog generalnog konzula koji će doći na čelo štaba Generalnog opunomoćenika
za privredu u Srbiji:
„Hvala bogu, vi niste postavljeni tamo da radite za blagostanje
potčinjenih naroda, već da oduzmete sve što je mogućno od njih, da bi nemački
narod mogao da živi... Savršeno mi je svejedno ako vi kažete da će narodi pod
vama umreti od gladi.“245

● U jednoj naredbi od 28. aprila naređuje se nemačkim trupama:

„Pojavi li se u jednoj oblasti neka naoružana banda treba streljati... Svi
streljani da se obese, a njihove leševe ostaviti da više.“246

Razmera „za jednog ubijenog Nemca - sto srpskih života“ morala je biti
poznata okupiranoj Srbiji.
Dr Jovan Marjanović, jugoslovenski istoričar, tvrdi da je jedna takva objava
„plakatirana“ još 19. maja.247 Milovan Đilas tvrdi da je video jednu takvu objavu na
beogradskoj stanici pri povratku iz Crne Gore. On ne daje datum, ali po izvesnim
detaljima koje on navodi, moglo bi se reći da je to bio mesec maj.248 Načelnik
nemačke Vrhovne komande 16. septembra 1941. naglašava tu razmeru 1:100 i kaže:
„Pri tome, imati u vidu da jedan čovečiji život u dotičnim zemljama
često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom
svirepošću.“249

● Nemci su pravili razne planove kako da uguše nemire na području Srbije.

Stanislav Krakov, naš poznati javni radnik i novinar, se poziva na jedan dokumenat
čiji je autor bio Harold Turner, šef Upravnog (nemačkog) štaba za okupiranu Srbiju.
Prema ovom dokumentu, koji je upotrebljen na suđenju u Nirnbergu, nemačke trupe bi
izgnale celokupno stanovništvo Mačve i okoline Šapca u planine ka jugu i da ih preko
zime ostave da izumru bez hrane i skrovišta. On je za Beograd predlagao „temeljno i
oštro čišćenje“, likvidiranjem aktivnih oficira i podoficira i varoške elite.250
● Dok se još kolebao da se primi predsedništva vlade Milan Nedić je
244
Walther Hubatsch, Hitler Weisungen fuer die Kriegfuerung, dtv documente, 124.
245
Stefanović, 111.
246
Isto, 117.
247
Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, 161.
248
Memoir of a revolutionary..., 386.
249
Borković, knjiga prva, 136.
250
Stanislav Krakov, General Milan Nedić, prva knjiga, „Iskra“, Minhen, 1963, 179-180.
razgovao sa Kronholcem, nekadašnjim austrijskim generalnim konzulom u Beogradu,
a posle Anšlusa, predstavnikom jednog nemačkog transportnog preduzeća. Prema
Krakovu, Kronholc je rekao Nediću da je Hitler naredio da se ustanak u Srbiji uguši,
pa makar i po cenu uništenja celog njenog stanovništva.251 Krakov se osvrće na jedan
razgovor (onako kako ga navodi Jovan Marjanović) između SS generala Majsnera,
šefa nemačke policije, i bugarskog generala Stančeva, čija je majka bila Srpkinja:
„Majsner je tada rekao da se individualna krivica pojedinaca ne uzima
kao merilo, jer postoji kolektivna odgovornost celog srpskog naroda i on se kao
celina ima proganjati i uništiti. Poslednjim saopštenjem vojnog zapovednika
tendencija je da se Beograd kao celina primora na odgovornost...“252

● Jugoslovenski istoričar dr Milan Borković navodi Nedićev razgovor sa

Hitlerom u septembru 1943. godine. Prema izvesnim dokumentima na koje se
Borković poziva, Nedić je, u beogradskom zatvoru, februara 1946, između ostalog,
rekao:
„Hitler je bio nezadovoljan mojim zahtevima, a naročito zahtevom da se
ukine naređenje ’za jednog stotinu’ i kazao: ’Vi ste me Srbi dva puta za srce ujeli
i treba, ne stotinu za jednoga, već hiljadu za jednoga.’ Dalje je rekao, ako ga još
jednom ujedemo za srce, da će sravniti celu Srbiju.“253

● Već pomenuti Nojhauzen na saslušanju posleratnim jugoslovenskim

vlastima rekao je:
„Stvoreno je mišljenje (među Nemcima - primedba M. P.) da bi bilo
najbolje kad bi Srbije uopšte nestalo sa geografske karte.“254

Za Hitlerovu naredbu od 27. marta 1941, za Geringovo pismo Nojhauzenu, za

naredbe nemačkim trupama, za razgovor Majsnera i Stančeva, za plan Turnera, za
raspoloženje prema Srbiji u najvišim nemačkim krugovima - nije se u Srbiji znalo u
leto i jesen 1941, ali razoreni Beograd i razdrobljena Jugoslavija, kao i događaji koji su
se u Evropi odigrali, bili su opomena srpskome narodu i njegovoj eliti da se sa
„tevtonskim besom“ (da upotrebimo Ljotićeve reći) nije šaliti. Ovoga su trebali da
budu svesni političari, generalštabni oficiri, episkopi, ljudi od pera, visoki činovnici,
profesori univerziteta - dakle, svi oni su bili u mogućnosti da vide više i razumeju
bolje događaje koji su se odigravali u Evropi. Njihova je dužnost bila da predoče
porobljenom narodu mogući tok događaja. Nažalost većina to nije uradila. Članovi
Zbora, Ljotić i jedan broj razumnih i kuražnih građana prihvatili su se ove dužnosti.

251
Isto, 139.
252
Stanislav Krakov, General Milan Nedić, Druga knjiga, 450.
253
Borković, knjiga druga, 169.
254
Borković, knjiga prva, 29.
 Ljotić i Nemci: prvi kontakt

Kada se procenjuje rad Zbora za vreme okupacije treba imati u vidu da JNP
Zbor nije nimalo kriv što se Srbija posle kapitulacije našla u teškoj situaciji. Mi
nemamo nameru da imenujemo krivce, domaće ili strane, ali Zbor se ne može ubrojati
u njih. Zbor nije bio na vlasti, niti je pak imao uticaja na one koji su rukovodili
predratnom jugoslovenskom državom. Saveti Zbora, koji su mogli da spreče nesreću,
nisu primljeni. Zbor okupatorima Jugoslavije nije dao ni političku, ni moralnu, ni
oružanu pomoć.
Još nešto: posle 17. aprila 1941. JNP Zbor je stvarno prestao da funkcioniše
kao politički pokret. Ostale su organizacije, ali politički rad ka realizaciji političkih,
nacionalnih, ekonomskih, administrativnih, kulturnih aspiracija Zbora je prestao.
Članovi Zbora smatrali su da je spasavanje Srbije najvažnija stvar, i tek posle
15. septembra 1941. godine u većem broju, kao srpski dobrovoljci, uzimaju učešća u
životu i radu okupirane Srbije.
Za vreme okupacije Ljotić je prvi put zapažen pri formiranju Komesarske
uprave 30. aprila 1941. On je učestvovao u njenom formiranju, ali je odbio da se
prihvati ma koga resora. U Upravu su ušla dva člana Zbora, ing. Milosav Vasiljević i
dr Stevan Ivanić. U Komesarskoj upravi našli su se predstavnici svih političkih
stranaka, sem zemljoradnika. Na pitanje Boška Kostića, koji je iz blizine posmatrao
obrazovanje Komesarske uprave, zašto se nije primio ikakvog resora, Ljotić je
odgovorio:
„Ne izbegavam ja nikakvu odgovornost, ali sam svestan šta će komunisti
činiti i kakvu će propagandu povesti protiv Komesarske uprave... Sve sam ovo
objasnio i članovima Komesarske uprave, pošto su oni bili odbili da se prime
dužnosti bez moga učestvovanja. Njihov posao je pretežak i nezahvalan, ali će,
nadam se, u mnogome pomoći našem narodu koji je stavljen izvan zakona, a rat
će dugo trajati.“255

Ratko Parežanin registruje jedan razgovor između Ljotića i Krausa, dopisnika

nemačke štampe iz Beograda pre rata, a po padu Jugoslavije šefa Gestapoa i savetnika
Šefa nemačke civilne uprave dr Turnera. Ovom razgovoru bio je prisutan i ing.
Vasiljević. Kraus je došao u Smederevo da razgovara sa Ljotićem posle svoga
razgovora koji je imao sa Milanom Aćimovićem, koji će biti šef Komesarske uprave.
Kraus je došao da Ljotiću prenese Aćimovićevu želju da on, Ljotić, takođe uđe u
Komesarsku upravu. Kraus je zahtevao da Ljotić pođe sa njim odmah za Beograd.
„...Iako je naš narod pobeđen u ratu“ - rekao je tom prilikom Ljotić –
„iako je jednim međunarodnim aktom, ugovorom o primirju i kapitulaciji, taj
svoj poraz priznao, po međunarodnom pravu, pobeđeni i okupirani ne gube sva
prava... Da li su nemačke okupacione vlasti voljne da poštuju prava koja
Jugosloveni imaju po odredbama međunarodnog prava?“
255
Kostić, 22.
 Kraus je odgovorio da su Nemci „apsolutno rešeni da poštuju odredbe
međunarodnog prava u okupiranoj zemlji“.
„’Ako je tako’ - odgovorio je Ljotić - ’onda stvar postaje i za nas veoma
ozbiljna, jer više nije reč o našoj volji, već o našoj dužnosti, ali ja ne mogu
odmah da pođem.’
’Vi morate...’ - izmaklo se Krausu.
’Morao bih samo kao vaš rob, što u stvari jesam’ - odgovorio je Ljotić -
’Ali kao čovek koji razgovara sa okupatorom na bazi međunarodnog prava ne
moram, jer na tome terenu odlučuje moja slobodna volja, a ne naredba
okupatora... Posao, međutim, radi koga me zovete u Beograd ozbiljan je posao i
ja moram prethodno da se sa svojim prijateljima posavetujem.“256

U jednom izveštaju Kralju Petru, propraćenom jednim Ljotićevim pismom od

10. aprila 1942. godine, kaže se:
„Zboraši su bili oni koji su omogućili formiranje Komesarske uprave, jer
niko nije imao hrabrosti da se primi ako se ovi ne prime.“257

Ljotić je odbio da uđe u Komesarsku upravu, ali se kasnije primio dužnosti

Komesara za obnovu Smedereva, koje je nastradalo prilikom eksplozije 5. juna 1941.
godine. Među prvima koji su došli u pomoć Smederevu bili su članovi Zbora i Belih
orlova. Stefanović registruje:
„Od onih (članova Zbora i Belih orlova - primedba M. P.) koji su došli
formirana je dobrovoljna radna četa koja je imala oko 350 omladinaca.
Raščišćavala je ruševine i sahranjivala poginule.“258

Ljotić srpskom narodu: „Čuvaj se dobro!“

Ljotić je ponovo zapažen svojim predavanjima preko beogradskog radija.

Predavanja su održana 5. jula, 19. jula, i 3. avgusta 1941. godine. Treba uočiti da su
predavanja održana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, kada je već bilo
očigledno da će Komunistička partija pokušati da neupućene i neobaveštene povuče na
ustanak protiv okupatora, kao i na rušenje dotadanjeg društvenog sistema. Ljotićeva
predavanja su, ustvari, prvi ozbiljan pokušaj da se spreči boljševička revolucija, koje
se Ljotić plašio, jer je ona mogla da donese - kao što je to i bio slučaj - teške nesreće
okupiranoj Srbiji. Ovim predavanjima Ljotić je hteo da pomogne srpskom narodu, a ne

256
Parežanin, 315.
257
Jedan izveštaj Dimitrija Ljotića Kralju Petru II, Vojni kabinet, Protokol Draža B.K., Br. 44.21, juni
1942, London.
258
Stefanović, 122.
Nemcima. Predavanja pokazuju očiglednu brigu za sudbinu srpskog naroda. Ljotić
kaže:
„Grešnik je težak onaj ko vam krije veličinu katastrofe, a grešnik je svaki
ko je ne oseća i još gore, ako nesreću oseća samo kad ga lično i neposredno u
čemu pogodi...
Ti si hteo, rode moj, slobodu. Žarko si je želeo. O, znam ja to dobro.
Kako ne bih to znao?
Ti danas želiš da budeš slobodan. Nikada ti ta želja nije bila žarkija nego
danas.
Čuvaj se dobro. Pazi se! Ne od te želje, jer ona od Boga dolazi, već od
onih koji za tvoju još veću propast i ropstvo mogu da je iskoriste...
Ne može ti Sovjetija doneti slobodu. Jer, ona je zasnovana i postojala 24
godine samo na najcrnjem političkom, ekonomskom i socijalnom ropstvu 150-
milionitog ruskog naroda, tvog brata rođenog... Za 24 godine svoje vladavine
Sovjeti su onemogućili duhovni život, učinili mu vidik sumornim, spustili nad
ruskim duhom olovno i sivo nebo materijalističkog shvatanja, odredili mu
’generalnu duhovnu liniju’ - taman toliku koliko dozvoljava mrtvački sanduk, u
koji su stavili živo telo ruskog naroda.“

U ovim govorima Ljotić je dosta vremena posvetio ekonomskim i političkim

realnostima u SSSR, hoteći time da obesnaži komunističku propagandu koja je trubila
o „sovjetskom raju“. Ljotić je hteo da srpski narod sazna istinu o SSSR, jer saznanjem
te istine srpski narod će izbeći opasne avanture. Zatim Ljotić produžuje:
„Do 27. marta, svi oni koji su po svaku cenu hteli našu zemlju uvući u
rat, iako su se neslavni njegovi rezultati mogli unapred predvideti, govorili su da
smo izdajice, jer smo iznosili samo istine, koje su smetale ostvarenju njihovih
paklenih zamisli...
Sad se pojavljuje ista stvar. Treba opet baciti narod u nesreću, još goru i
težu od one prve. Trebamo zapaliti žetvu, treba opustošiti sela, treba za račun
satane baciti u oganj i krv naš narod. Ako narod sazna istinu, to neće uspeti.“

U drugom i trećem govoru Ljotić se osvrće na ustaške zločine u Nezavisnoj

državi Hrvatskoj. Ovim govorima hteo je da prikaže svu tragičnost položaja u kome su
se Srbi našli posle sloma Jugoslavije.
„Zar ne znate kakve su Hristove patnje mnoge naše braće izvan Srbije?
Nije moguće da niste čuli. Pa zar to već nije dovoljno da svoj položaj smatramo
teškim i preteškim? Znate li vi da mi je, kad sve to pomislim, uopšte nemoguće i
govoriti od ’ljute bure duše i tela’ kako je to pisala Jefimija, monahinja, despotica
srpska, na pokrovu kosovskog mučenika? Ono što mi daje snage da to ipak
savladam jeste osećanje dužnosti i vere da je sudbina naša ipak u našoj ruci i da
 mi možemo i moramo i truditi se i boriti se da to stanje popravimo.“259

(Ministar spoljnih poslova NDH, Mladen Lorković uložio je protest kod

Nemaca zbog ovakvih Ljotićevih govora.
„U njemu (govoru na radiju od 3. avgusta - primedba M. P.) su sadržani
tako nečuveni napadi i tako grube klevete na račun vlade NDH, da je nemoguće
preći preko toga“, kaže se u tom protestu. - „Lorković stoga u pismu moli Kašea
(nemačkog poslanika u Zagrebu - primedba M. P.) neka se založi da hrvatska
vlada, koja je vlada ustaškog pokreta, bude ubuduće pošteđena takvih ispada iz
Beograda, pogotovu u času kada se hrvatski narod bori rame uz rame s
njemačkim narodom protiv onoga neprijatelja koji u narodu i zemlji gospodina
Ljotića ne samo uživa opšte simpatije, nego nalazi i najaktivnije pomagače.“)260

Dolazak Milana Nedića

Ljotićevi govori, napori Komesarske uprave, policijske mere nisu uspeli da

zaustave anarhiju i bezvlašće: komunistička revolucija je bila u začetku.
Kada su Nemci počeli da vrše odmazde, komesari Vasiljević i Ivanić, koji su,
kao što smo napomenuli, bili zboraši, dolaze do zaključka da Komesarska uprava ne
može i nema snage da izvrši svoju dužnost. Podnose ostavke i time izazivaju krizu
Uprave. Po kazivanju samog Vasiljevića i Boška Kostića, njihove ostavke je napisao
Dimitrije Ljotić.261
Delove te ostavke objavljuje dr Milan Borković u svojoj knjizi
Kontrarevolucija u Srbiji. Tu se kaže:
„...Komesarski režim je dotrajao... Taj režim nije u stanju da povuče
svoje organe i narod iz opasne situacije u kojoj se sada nalazi. On ne sme više ni
časa ostati, jer se stalno pod njim, na narodnu štetu, stanje pogoršava... Danas
smo prinuđeni da priznamo da je bolje da postoji samo nemačka okupaciona
vlast... Ako, pak, nemačka vojna sila ima poverenja u srpski narod, onda treba
svu vlast da preda osobi odgovornoj vladi, koja će imati zemljom da upravlja po
svom nahođenju, pod jemstvom poštovanja legitimnih vojnih, političkih i
ekonomskih interesa Rajha. U ovom slučaju, treba na čelo vlade da dođe lice od
izvanrednog i neposrednog autoriteta u očima srpskog naroda.“262

Dimitrije Ljotić je video takvu osobu u ličnosti armijskog generala Milana

259
Zbirka dr S. Z. Ivanića.
260
Bogdan Krizman, Pavelić i ustaše, Globus, Zagreb 1978, 511-512.
261
Kostić, 43; Ing. Milosav Vasiljević, Postanak srpskih dobrovoljaca, 1941-1971, uredio Bor. M.
Karapandžić, Kliveland, 30.
262
Borković, knjiga prva, 81.
Nedića, koji je pre rata u očima srpskog naroda zaista imao reputaciju izvanrednog i
neposrednog autoriteta.
U već spomenutom izveštaju kralju Petru II, Ljotić kaže:
„Zboraši su imali snage da traže i izvojuju formiranje vlade i dolazak
generala Nedića.“263

U prilog ovog Ljotićevog tvrđenja svedoči i Boško Kostić u svojoj knjizi Za

istoriju naših dana, koji je formiranje Nedićeve vlade posmatrao iz neposredne
blizine,264 i Stanislav Krakov u knjizi General Milan Nedić, koji je prisustvovao na
dan 18. avgusta 1941. godine prvom susretu Nedića i Ljotića posle 6. aprila.265 Milan
Borković se poziva na saslušanje Aleksandra Cincar-Markovića, koji je prisustvovao
„skupu pred kojim je Ljotić izneo kandidaturu Milana Nedića za predsednika srpske
vlade.“266
Nedić je, u početku, odbio da se prihvati predložene mu dužnosti. Na jednom
od skupova viđenijih građana Beograda dr Aleksandar Belić, predsednik Srpske
kraljevske akademije nauka, obratio se Nediću, kroz suze, ovim rečima:
„Gospodine ministre, vi ste u slobodnoj našoj zemlji zauzimali najviše
položaje. Vi ste bili komandant armije, načelnik Glavnog generalštaba i Ministar
vojske i mornarice. Uživali ste tada sve počasti. Danas je došlo vreme da se
primite jednog zaista teškog i nezahvalnog posla pod okupacijom. Danas se radi
o biološkom spasavanju srpskog naroda, koga Vi ne smete napustiti.“267

Na dan 29. avgusta 1941. Milan Nedić je imao formiranu vladu, u koju su ušli
i dva člana Zbora, dr Čeda Marjanović i Mihajlo Olćan.

Reakcija KPJ na dolazak Nedića

Četiri dana po formiranju Nedićeve vlade, Josip Broz Tito, koji je još uvek
sedeo u Beogradu, nazvao je u Biltenu Glavnog štaba članove nove vlade „nekoliko
srpskih izdajica“, „petokolonaša“, „par izroda“. Tu se dalje kaže:
„General Nedić je poznati korupcionaš i izdajica, koji je već odavno
šurovao sa Nemcima, koji je pripremao zajedno sa Ljotićem nekada puč i zbog
toga izleteo sa svoga položaja.“268

263
Ljotićev izveštaj Kralju.
264
Kostić, 44-45.
265
Krakov, prva knjiga, 117-119.
266
Borković, knjiga prva, 99.
267
Kostić, 46.
268
Borković, knjiga prva, 117.
 Milan Borković u svojoj knjizi upotrebio je dosta prostora sa namerom da
dokaže da je Nedić bio nemački čovek i da je kao takav postavljen za predsednika
vlade.269 Brozu i Borkoviću - po ovome pitanju - odgovaraju fon Ribentrop, ministar
spoljnih poslova Rajha i dr Jozef Mati, profesor slavistike na univerzitetu u Gracu, koji
je dugo vremena proveo u okupiranoj Srbiji u nemačkom vojnom aparatu.
Fon Ribentrop je, prema dr Radoju Vukčeviću, koji se poziva na izvesna
nemačka dokumenta, bio nezadovoljan što nije bio konsultovan pre izbora Nedića za
predsednika vlade:
„U zajednici sa vojnim vlastima“ - kaže Ribentrop - „pazite i sprečite
novoobrazovanu vladu da se u njenom mentalnom stanju i ponašanju ne okrene
protiv Nemačke... Moramo računati sa mogućnosti da toj novoj vladi u svako
doba nametnemo potrebno ograničenje ili da je oteramo.“270

Dr Mati kaže da je Milan Nedić, na molbu vodećih Srba iz političkog,

privrednog i naučnog sveta, preuzeo vladu u okupiranoj Srbiji.271 Očigledno je da
Ribentrop ne smatra Nedića nemačkim čovekom, a takođe je jasno da se Nedić primio
za predsednika vlade, ne po želji Nemaca, već na molbu vodećih Srba, kako i Mati
kaže.
Potrebno je napomenuti da su ustaše primile vest o Nedićevom dolasku za
predsednika srpske vlade sa uznemirenjem. Bogdan Krizman, jugoslovenski istoričar,
se poziva na jedan telegram nemačkog poslanika u Zagrebu, Kašea:
„Kaše je, 1. IX ’pod najhitnije’ javio ministru vanjskih poslova u Berlinu
da je formiranje srpske vlade pod vodstvom Milana Nedića izazvalo
uznemirenost u Zagrebu. Maršal Kvaternik označava Nedića kao nekadašnjeg
neprijatelja Njemaca...“272

Predlog za ostavku vladei formiranje dobrovoljačkih odreda

Novoformirana vlada postavila je sebi kao najhitniji i najvažniji zadatak

formiranje oružanih odreda, čiji bi cilj bio uspostavljanje reda i mira u Srbiji, kao i
suzbijanje anarhije koju su stvarali komunistički odredi i tako sprečiti nemačke
represalije. Od jugoslovenskih oficira i podoficira koji su se našli u Beogradu
formirano je osam odreda. Odmah su poslati u akciju protiv komunista. Milosav
Vasiljević, bivši komesar Ministarstva privrede, kaže da je Ljotić pokušao da uveri
generala Pantu Draškića, ministra rada u Nedićevoj vladi, da takvi odredi neće biti

269
Isto, 88-99.
270
Dr Radoje Vukčević, „Nemački izvori o državi Hrvatskoj“, Njegoš, sveska 27, Čikago, 1971.
271
B.N. Kostić, Istina o Milanu Nediću, Milvoki, SAD, 1965, 75.
272
Bogdan Krizman, Pavelić između Hitlera i Musolinija, Globus, Zagreb, 1980, 99.
efikasni u borbi protiv komunista. Ljotić je predlagao da se u takve jedinice uzmu
samo „oprobani antikomunisti, dobrovoljno prijavljeni“. Draškić, ohrabren Nedićem,
nije poslušao Ljotićev savet. Vasiljević kaže:
„Sa ovim ljudima se dogodilo tačno ono što je Dimitrije Ljotić i
predviđao. Nesigurni u ispravnost borbe koju su trebali voditi, a plašeći se da i
sami ne budu osuđeni kao pomagači okupatora, ovi odredi su izbegavali sukobe
sa komunistima i vrlo labavo vršili svoje dužnosti protiv elemenata anarhije.“273

Na dan 14. septembra 1941. na sednici tek osnovane vlade bilo je ministara
koji su smatrali da Vlada treba da da ostavku, pošto se „više ništa ne može učiniti“ i da
se okupatoru prepusti da uvede red i mir, kako bude znao i umeo.
Protiv ostavke je bio ministar privrede Mihajlo Olćan. On je rekao „da može
Vladi da garantuje, da će on, Mihajlo Olćan, ako ga Vlada za ovo ovlasti, sakupiti u
roku od 24 časa 100 dobrovoljaca, a bar novih 500 u roku od deset dana“.274
Boško Kostić, takođe, tvrdi da je ova ministarska sednica bila povod za
formiranje dobrovoljačkih odreda:
„U prvoj polovini septembra Milan Nedić sazvao je sednicu svoje vlade,
na kojoj je dao predlog da celokupna vlada podnese ostavku, pošto je nemoćna
da se dalje bori.“

Kostić, takođe, pominje predlog Olćana.275

Milan Borković navodi „izjavu“ generala Koste Mušickoga od 16. marta 1946.
godine, datu „istražnim organima u Beogradu“, u kojoj se potvrđuje ono što su rekli
Kostić i Vasiljević.276
Pomenuti Ljotićev izveštaj Kralju Petru II od 10. aprila sednicu vlade od 14.
septembra 1941. ovako opisuje:
„Vlada je dolazila u krizu više puta odmah na početku svog života zbog
situacije. Aćimović sa Jankovićem je predlagao da se ide jer se ne može ništa
učiniti. Zboraši su zadržali vladu stvarajući dobrovoljce. Oni su uneli u borbu
protiv komunista elan i požrtvovan je i to je dovelo do pobede.“277

Vasiljević, Kostić, Mušicki i Ljotić se ne slažu u izvesnim detaljima. Slažu se

uglavnom: sednica je bila, ostavka je predložena, predloženo je formiranje
dobrovoljaca, te je tako ostavka sprečena.
Tako je došlo do formiranja prvog odreda sastavljenog od zboraša i omladine
Zbora, koji će dobiti ime Treći đački dobrovoljački odred. Vasiljević, koji je takođe
273
Postanak srpskih dobrovoljaca, 32-34.
274
Isto.
275
Kostić, 48.
276
Borković, knjiga prva, 166.
277
Ljotićev izveštaj Kralju.
bio u ovom odredu, piše:
„Čim je primio oružje Odred je odmah upućen u akciju u srez gročanski,
gde je već 17. septembra 1941 godine u selu Dražanj stupio u borbu sa
Kosmajskim partizanskim odredom, koji su dobrovoljci do noge potukli,
zarobivši dragocenu arhivu i oružje.“278

Borković, pozivajući se na nemačka dokumenta, tvrdi da je do kraja 1941. bilo

4.084 dobrovoljca.279
Prva dobrovoljačka jedinica formirana je 15. septembra, dakle pet punih
meseci od potpisa kapitulacije.
U međuvremenu, a to je već napred napomenuto, članovi Zbora su učestvovali
na formiranju i radu Komesarske uprave, što je bilo u okviru postojećih
jugoslovenskih i međunarodnih zakona. Ljotićevi govori dolaze tek onda kada postaje
očigledno da KPJ sprema „ustanak“ koji može da donese katastrofalne posledice po
srpski narod. Dva člana Zbora takođe učestvuju u radu Nedićeve vlade, što je, opet,
bilo u okviru pomenutih zakona.
Da je Zbor imao nameru da stvara „fašističko uređenje u okupiranoj Srbiji“ a
„pod patronatom i uz punu pomoć Trećeg rajha“, kao što to Stefanović tvrdi,280 onda
bi se zboraši još od prvog dana stavili na raspolaganje nemačkom upravnom aparatu.
Zboraši su se pojavili kao dobrovoljci tek u vreme kada su, po mišljenju dr
Laze Kostića, „srpske glave postale najjeftinija stvar na svetu“281 i kada je biološki
opstanak srpskog naroda doveden u pitanje.
U Deset zapovesti srpskim dobrovoljcima, koje su objavljene u vidu jedne
naredbe Komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa, a kasnije štampane u posebnoj
knjižici, koju je svaki dobrovoljac trebalo da ima uza sebe, stoji i ovo:
„Imajte uvek u vidu da su dobrovoljci bili glavni instrumenat spasenja
srpskog naroda. Dobrovoljci su postali onda kad već skoro nikakve nade nije
bilo, kada je izgledalo da srpskom narodu nema spasa i da je propast njegova
neminovna.“282 (podvukao M. P.)

Dobrovoljci su se, zaista, pojavili u najtežim trenucima koje je srpski narod

ikada proživljavao. Ono što se danas zna kao sigurno o tim danima podupire ovo
tvrđenje. A zna se, pored ostalog, sledeće:
1. U drugoj polovini avgusta Nemci su u selima Prnjavoru, Petlovači i Jarebici
i negde između Valjeva i Kosjerića ubili 942 muškarca, popalili mnoge kuće, kao
odmazdu za osam ubijenih Nemaca.

278
Vasiljević, 35.
279
Borković, knjiga prva, 170.
280
Stefanović, 5.
281
Lazo M. Kostić, Armijski general Milan Nedić, Melburn, Australija, 1976, 8.
282
Zapisi iz dobrovoljačke borbe, II. „Iskra“, Minhen, 1955, 8.
 2. U to vreme komunisti su vršljali po skoro celoj Srbiji. „Njihovi odredi
dopirali su na domak predgrađa Beograda: u Lipovačkoj šumi, pod Avalom i oko
Grocke.“283
3. Ljudi okupljeni oko pukovnika Mihailovića posmatrali su, bez nekih
naročitih reakcija, napore komunista da stvore situaciju što gorom. „U Mihailovićevim
redovima“ - kaže profesor univerziteta dr Ivan Avakumović - „i među većim brojem
komandanata, vladala je prilična konfuzija u odnosu na komuniste i veliko neznanje ko
sve stoji iza Tita i njegove grupe.“284 Kasnije će se Mihailović naći sa Titom na istom
poslu, ali samo za kratko vreme.
4. 16. septembra Hitler stavlja u dužnost svome komandantu Jugoistoka,
generalu Listu, da u Srbiji „najoštrijim merama, za duže vreme, uspostavi poredak“.
Hitler saopštava Listu da će Vrhovna komanda poslati kao pojačanje jednu pešačku
diviziju, oklopne vozove i tenkove, kao i, ako zatreba, jednu diviziju sa Istočnog
fronta. Istoga dana izdata je već pomenuta Kajtelova naredba, gde se naređuje
odmazda u srazmeri 1 prema 100. U ovoj naredbi se naglašava da se ustanak u Srbiji
može da uguši samo „neobičnom svirepošću“.285
5. Već 19. septembra novopostavljeni komandant svih nemačkih trupa u
Srbiji, general Berne, bio je u Beogradu. Njegove naredbe bile su u duhu zahteva
Hitlera i Kajtela: paljenje naselja, kupljenje muškaraca u sabirne logore za
zarobljenike, streljanje uhvaćenih u borbi protiv Nemaca.
„Za celu Srbiju“ - kaže se u jednoj takvoj naredbi - „ima se stvoriti
zastrašujući primer, koji mora pogoditi celokupno stanovništvo.“286

6. Mi smo već napomenuli razgovor Kronholca i Nedića, kao i razgovor

bugarskog generala Stančeva i SS generala Majsnera. Iz tih razgovora se vidi da su
Nemci bili spremni da uguše svaki ustanak protiv njih, pa makar po cenu uništenja
celokupnog srpskog stanovništva.
7. Napomenuli smo ranije i plan šefa Upravnog štaba, Turnera. Prema ovome
planu, nemačke trupe bi izgnale celokupno stanovništvo Mačve i Šapca u planine i
ostavili ih da pomru bez hrane i skrovišta.
8. Bilo je raznih planova za uvođenje mira u Srbiji. Po jednom, Srbija bi bila
okupirana od bugarskih, mađarskih, ustaških i arnautskih jedinica. Stanislav Krakov se
poziva na jedan nemački dokumenat, potpisan od samog Hitlera, po kome se
dozvoljava upotreba ustaških trupa u hrvatsko-srpskom graničnom prostoru.287 Ustaške
trupe su bile upotrebljene krajem septembra prilikom „krvavog marša“ građana Šapca,
od Šapca do Jarka u Sremu, kada su ubijene 164 osobe. Bugarske trupe bile su kasnije
upotrebljene u mnogim delovima Srbije.

283
Zapisi iz dobrovoljačke borbe, I, „Iskra“, Minhen, 1954, 8.
284
Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Savez „Oslobođenje“, London,
1969, 26.
285
Borković, knjiga prva, 136.
286
Isto, 140, 142.
287
Krakov, prva knjiga, 170.
 U svom govoru koji je održao 15. septembra (po Bošku Kostiću, 14.
septembra) Nedić analizira pretešku situaciju sa kojom se suočava srpski narod. Dok
mu je glas drhtao „od uzbuđenja i očajanja“ Nedić je - po Stanislavu Krakovu -
između ostalog rekao:
„Srbija se u ovom trenutku nalazi na pragu građanskog rata. Priberite se i
shvatite svu veličinu opasnosti koje nam prete... Srbi, želite li vi sebi i svojoj
deci, tu bezumnu, nepotrebnu opasnost? Želite li da se zatre srpsko pleme?...
Teško našem narodu ako okupatorskim vlastima bude potrebno da nam još
jednom dokažu kako, i pored rata na Istoku, imaju isuviše slobodnih snaga da nas
umire... Duboko verujemo da je naš najveći zadatak da spasemo od uništenja
jezgro srpskog naroda, da mu omogućimo da na miru dočeka kraj ovog strašnog
rata u kome velike sile vode borbu na život i smrt.“288

Nedić i srpski dobrovoljci

Nediću je bila potrebna vojska koja je, ne samo bila spremna da se bori i gine,
već i vojska koja je znala precizno za šta se bori.
„Bilo je“ - kaže Laza Kostić – „među srpskim grupama i tzv. zboraša
(ljotićevaca) koji su jedini bili ideološki pripremni za tu borbu.“289

Nažalost, Kostićevo zapažanje bilo je tačno. Oružani odredi i žandarmerija

koju je Nedić hteo da upotrebi bila ja sastavljena od rodoljuba, bili su vojnički
obučeni, ali su bili neodlučni pred političkom i ideološkom dezorijentacijom i
propagandnom psihozom koju su stvorili komunisti. Ovoj političkoj i ideološkoj
disorijentaciji doprineo je i pukovnik Mihailović, koji je još uvek bio neodlučan i još
nije znao šta hoće. Pomenuta pobeda dobrovoljaca u selu Dražanj 17. septembra, kao i
niz borbi sledećih meseci koje su dobrovoljci imali sa komunistima, imala je uticaja na
stvaranje antikomunističkog raspoloženja i jedinstvenog fronta sastavljenog od
vladinih odreda, Mihailovićevih i Pećančevih četnika, koji će, uz pomoć Nemaca, da
izbace glavne snage komunista iz Srbije, uništavanjem „Užičke republike“ krajem
novembra 1941. godine. „Oni (dobrovoljci) su uneli u borbu protiv komunista elan i
požrtvovanje i to je dovelo do pobede.“ Ove Ljotićeve reči su već jedanput pomenute.
Postavlja se još jedno pitanje; da li bi Nedić zaista dao ostavku, da Olćan nije
dao svoj predlog za formiranje dobrovoljnih jedinica?
Po ovom pitanju Ljotić je, kao što smo videli, vrlo kategoričan. On kaže u
izveštaju Kralju: „Zboraši su zadržali vladu stvarajući dobrovoljce.“ Ljotić je bio u
položaju da zna i on to prenosi Kralju u svom izveštaju.
288
Isto, 164-165.
289
Lazo M. Kostić, 8.
 Šta bi bilo da je Nedićeva vlada toga dana dala ostavku? Sa sigurnošću može
da se tvrdi - kad se uzme u obzir šta su Nemci radili u Srbiji pre i posle 14. septembra
1941, šta su planirali pojedini njihovi odgovorni faktori - da bi posledice po Srbiju bile
katastrofalne. Pomenute naredbe Hitlera, Kajtela i Berna svakako bi teško pogodile
srpski narod.
Danas se može bez preterivanja tvrditi da je Nedićeva vlada, koju su zboraši i
dobrovoljci uvek pomagali, bila glavni instrumenat spasavanja srpskog naroda. Nedić
je isticao značaj dobrovoljaca. Početkom jula 1942. Nedić je održao jedan govor
srednjoškolskoj omladini u Beogradu, kad je rekao i sledeće:
„Ta omladina (Nedić misli na dobrovoljce - primedba M. P.) sa puškom
u ruci, iako nejaka, prva je istavila svoje grudi da Srbiju zaštiti od komunista,
najljućeg i prokletog neprijatelja roda ljudskog. Vama je poznato šta se i
dogodilo: prosula se omladinska srpska krv, mnogo je života omladinskih
ugašeno, ali su spašeni Srbija i srpski narod.“290

Na dan 24. februara 1942. Nedić je izvršio smotru IV dobrovoljačkog odreda.

Tom prilikom je između ostalog rekao:
„Moje je srce puno sreće i nade. Kad gledam vas, našu omladinu, ja ne
sumnjam u bolju budućnost srpskog naroda. Vi ste nada i ponos Srbije. Vaše
slavno i junačko ime dobrovoljaca okićeno je slavom i priznanjem celog naroda.
Na moj poziv 1941. godine vi ste se prvi svrstali pod srpsku zastavu, da je branite
od neprijatelja, od zulumćara, hajduka i boljševika koji služe nekrstu i đavolu,
internacionalama, a ne svome narodu.“291

Nemci bi uveli mir i red u Srbiji i bez pomoći dobrovoljaca i drugih

nacionalnih jedinica. To jugoslovenski istoričari danas svakako znaju. Da je Nemcima
ostalo da sami „za duže vreme uspostave poredak“ (da upotrebimo Hitlerove reči),
tragedija srpskog naroda bila bi mnogo veća.
„Prosula se omladinska krv“, kaže Nedić. Ali zahvaljujući toj prosutoj
„omladinskoj krvi“ dobrovoljaca nije bilo odmazde po razmeri 1:100, niti je bilo
razorenih sela i gradova. Smrću jednog srpskog dobrovoljca ožalošćena je samo jedna
srpska majka; smrću jednog Nemca ožalošćeno je stotinu srpskih majki.
A partizani, na putu ka vlasti, nisu vodili računa o toj fatalnoj razmeri 1:100. U
tome je bitna razlika!

290
Naša Borba, 12.6.1942, 15.
291
Parežanin, 462-463.
 8. VLADA M. NEDIĆA U SUKOBU SA
NEMCIMA

Vlada Milana Nedića je često predmet knjige dr Mladena Stefanovića. On se

osvrće na formiranje vlade, na izvesne Nedićeve političke akcije, kao uspostavljanje
veze sa Crnom Gorom, Istočnom Bosnom i Sandžakom, na kontakte sa
jugoslovenskom izbegličkom vladom, na odnose sa Nemcima, četnicima itd. Za njega
je Nedićeva vlada „kvislinška vlada“. On to ističe više puta.
Članovi Zbora su pomagali rad Nedićeve vlade u okviru svojih mogućnosti, a
srpski dobrovoljački odredi, kasnije bataljoni, pukovi, bili su jedan od stubova
Nedićeve vlade.
U ovome poglavlju osvrnućemo se na rad Nedićeve vlade, i to onaj najvažniji,
koji Stefanović prećutkuje.
Materijal kojim će se pisac da koristi biće uglavnom ograničen na četiri spisa:
izveštaj koji je Ljotić poslao Kralju Petru II; Ljotićevi govori na Kolarčevom
univerzitetu u Beogradu; knjige Kontrarevolucija u Srbiji, kvislinške uprave 1941-
1944 dr Milana Borkovića i Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije
1941-1945 dr Slobodana D. Miloševića.
Dr Milan Borković i dr Slobodan D. Milošević su nemilosrdni prema Nediću,
ali su u svojim knjigama ostavili obilje materijala, dokumenata, koji pokazuju da su
Milan Nedić i njegovi saradnici bili zaista spasioci srpskog naroda.

Interes srpskog naroda i interes nemačke vojne sile

Na teritoriji okupirane Srbije postojale su dve grupe interesa: interesi srpskog

naroda i interesi Nemačke vojne sile. Komandant Jugoistoka, general Ler, u jednom
svome pismu generalu Baderu, vojno-upravnom komandantu Srbije, formuliše te
Nemačke interese:
„Nemačka, za sada ima neosporno dvojni interes: 1. Vojnički interes. Ona
mora iz strategijskih razloga da obezbedi taj prostor. Iz tog razloga joj je u najvećem
interesu da u Srbiji vladaju mir i red. Ona pored toga ima interesa da stanovništvo
bude što je moguće manje neprijateljski raspoloženo prema Nemcima. 2. Ekonomski
interes. Radna i ekonomska snaga naroda i zemlje mora za Nemačku da se aktivira
koliko god je to moguće, naročito zato što Srbija raspolaže rudnim blagom, koje je za
Nemačku od odlučujućeg uticaja za ishod rata. U takvoj situaciji ne može biti sumnje
da jedna umirena Srbija daleko bolje služi tim interesima no Srbija koja u duši
priželjkuje pobedu naših neprijatelja i čiji su mir i red poremećeni.“292

Interesi srpskoga naroda su bili: sačuvati glave i ognjišta kako stanovništva

koje je živelo na teritoriji Srbije, tako i sveta koji je dobegao iz krajeva koje su
ugrožavali ustaše, Bugari i Mađari. Mir i red su takođe bili osnovna potreba za
očuvanje srpskih interesa.
Da bi održali red i mir Nemci su imali dva izbora: vojnu upravu ili domaću
vladu. Oni su izabrali domaću vladu. Komesarska uprava i Nedićeva vlada, po
Nemcima, morali su na prvom mestu da služe pomenutim vojničkim i ekonomskim
interesima. U vezi tih nemačkih interesa Borković kaže sledeće:
„Radi efikasnije eksploatacije privrednih bogatstava, nemačke i
kvislinške vlasti donele su niz naredaba i uredaba, u kojima se upravnim
organima i stanovništvu imperativno nalagalo da sve privredne grane što pre
osposobe i stave u službu četvorogodišnjeg ratnog plana nemačkog Rajha...“293

Ova Borkovićeva analiza nemačkih namera je tačna. Međutim, zahvaljujući

Nediću i njegovom administrativnom i vojničkom aparatu Nemci nisu ostvarili svoje
namere u meri u kojoj su oni želeli. Nedić i njegovi saradnici uspeli su da sačuvaju
Srbiju, da prehrane njeno stanovništvo, da pomognu izbeglice i ratne zarobljenike, da
prehrane hiljadama sirote dece i dece bez roditelja. Ovi napori za spasavanje srpskog
naroda biće detaljnije opisani, a dokaze za ovo tvrđenje uzećemo iz knjige dr Milana
Borkovića.
Nemci priznaju da su od Nedića imali koristi. General Berne, u jednom pismu
upućenom komandantu Jugoistoka, kaže:
„Ja sam došao do zaključka da je vođenje poslova predsednika vlade od
strane armijskog generala Nedića bilo pravilno i da po cilju služi nemačkim
interesima.“
Ali Berne u istom pismu kaže i ovo:
„Ja sam u dosadašnjim razgovorima upoznao srpskog generala Nedića
kao jednog nacionalno svesnog Srbina, koji upravo misli trezveno i hoće da
sačuva Srbiju od potpunog uništenja.“294 (podvukao M. P.)

Po ovom pitanju Ljotić kaže sledeće u svom izveštaju Kralju:

„On (Nedić) je sasvim lojalan prema Nemcima, ali zar bi bilo moguće ili
pametno kad to ne bi bio?“

292
Borković, knjiga druga, 42-43.
293
Isto, 107-108.
294
Isto, knjiga prva, 215.
 Nedićeva vlada, legalizovani četnici, Državna straža, sreski i okružni
načelnici, predsednici opština itd. - svi su oni znali da Nemci od njih imaju izvesne
ekonomske i vojničke koristi. Oni su dobro znali da su životne interese srpskog naroda
mogli jedino da štite od okupatora, ako okupatoru učine izvesne usluge. Dilema „biti
ili ne biti“ je bila svakodnevni pratilac onih koji su odlučivali sudbinu Srbije.
Komunisti, a i mnogi nekomunisti, ovakav rad nazivali su izdajom.
A šta bi bilo da nije bilo ovih „izdajnika“? Odgovor će se naći u sledećim
redovima, koji se nalaze u jednom pismu iz Berlina, koje je došlo kao odgovor na
Nedićev protest zbog namere da se upotrebe bugarske trupe na teritoriji Srbije:
„Vlada Rajha, međutim, ne može Nemačke vojnike za nedogledno vreme
upotrebljavati za policijske svrhe... Zato je vlada Rajha prisiljena da zadatak
osiguranja u jednom delu Srbije poveri drugim pouzdanijim snagama. Ona se
samo iz toga razloga ponovo obratila bugarskim trupama, koje i tako nisu
zaposlene... Ako se general Nedić bude povukao iz nezadovoljstva prema ovoj
odluci, on će time navesti na sebe tešku odgovornost prema svojoj zemlji. Možda
će time biti pripremljen takav razvoj stvari koji sigurno neće ići na korist
budućnosti Srbije i zbog kojeg će se general Nedić veoma pokajati... Ako se
general Nedić sada gotovo demonstrativno povlači, strpljenju vlade Rajha doći će
kraj. Posledice toga Srbija će imati da potpiše sama sebi.“295 (podvukao M. P.)

General Berne, u već pomenutom pismu, govori o potpunom uništenju Srbije.

On je vrlo dobro znao šta piše, jer je on bio komandant kaznene ekspedicije koja se
našla u Srbiji u jesen 1941. godine.
Zato se i Ljotić pita da li bi „bilo moguće i pametno“ da je Nedić drugojačije
radio. Šta bi bilo da je veći broj srpskog življa ustao protiv okupatora? Ljotićev
odgovor koji se nalazi u već pomenutom izveštaju Kralju glasi:
„A ako srpski narod sad pođe u borbu... onda će srpski narod biti, baš da
Nemačka rat i izgubi, istrebljen. Srbija i srpski krajevi će predstavljatl groblje i
pustoš“. (podvukao M. P )

Dakle, Srbija je imala samo dva izbora, dva izbora vrlo precizno definisana.
Prvi: ne raditi protiv nemačkih ekonomskih i vojničkih interesa što je značilo život
Srbije. Drugi: pobuna, koja bi donela sa sobom možda i smrt jedne nacije.

Ljotićev izveštaj Kralju Petru II

Pomenuti izveštaj Kralju Ljotić je propratio kratkim pismom. Sadržina pisma

je sledeća:
295
Isto, 239-240.
 „Beograd, 10. april 1942.
Vaše Veličanstvo,
izveštaj dostavljaju Vašem Veličanstvu ljubav, vernost i odanost naša.
Cilj je izveštaja da istinito prikaže Gospodaru naše stanje i prilike u Otadžbini,
koje On Gospodar ne poznaje, pa samim tim ni vlast svoju pravilno vršiti ne može.
Nadamo se kad to bude saznao i poverovao, da će sprečiti huškanje srpskog
naroda na samoubistvo, koje pod zaštitom Njegovog imena sprovodi tako sistematski
radio London.
Ne možemo verovati da će urođena ljubav Vašeg Veličanstva i Njenog
Veličanstva Kraljice za Njihov narod i posle prijema ovog pisma dozvoliti produženje
dosadašnje nesrećne politike, koja je dala u prošloj godini tako nesrećne rezultate po
srpski narod.
Molimo za potvrdu prijema preko iste radio stanice u poslednjoj večernjoj
emisiji, šifra: „53-14 primio“.
Verni i odani sluga Vašeg Veličanstva,
D. V. Ljotić, s.r.“296

(Ljotić je za vreme rata poslao tri, a možda i četiri izveštaja Kralju Petru II.
Prvo pismo, po izjavi Boška Kostića, Ljotić je poslao preko dr Besednjaka, dobrog
prijatelja ministra Antona Korošeca, inače bivšeg poslanika u italijanskom parlamentu
pre dolaska Musolinija, koji je prebegao u Jugoslaviju. Pismo je predao Kostić dr
Besednjaku juna 1941. godine i on misli da je to pismo uručeno Kralju preko izvesnih
veza Katoličke crkve.297 Zna se za još jedan izveštaj Ljotića Kralju Petru koji je poslat
u leto 1944. godine.298 Ljotić je ova pisma-izveštaje slao Kralju Petru II iz okupiranog
Beograda u London, pošto je on za njega bio Kralj Jugoslavije, čiji je povratak
očekivao.)

Izveštaj Kralju koji je propratilo gore navedeno Ljotićevo pismo sadrži

sledeće: komunističke akcije u Srbiji u jesen 1941, saradnja četnika i partizana,
nemačke odmazde u Srbiji, stav Draže Mihailovića, rad Komesarske uprave,
ekonomske prilike u Srbiji, budžet Srbije, rekviriranja od strane Nemaca i Bugara,
prilike u Hercegovini i Bosni, ustaška zverstva, nestabilnost NDH, stanje u Južnoj
Srbiji, u Bačkoj, Crnoj Gori, zločini komunista u Crnoj Gori, itd.
Delove izveštaja, koji govore o radu komesarske uprave i vlade Milana Nedića
navodimo gotovo u celini:
„Narod je sav uz Kralja, izuzevši partizana i Udružene opozicije. Ova se,
razume se, ne izjašnjava protiv Kralja, jer to ne donosi popularnost.

296
Ljotićev izveštaj Kralju.
297
Intervju pisca sa Boškom Kostićem.
298
Dimitrije Ljotić u ratu i revoluciji, 381-391.
 Nemci se odnose prema tome korektno.
U početku su tražili da se presude izriču u ime Vojnog zapovednika
Srbije. Komesarska uprava je to odbila. Zahtevala je da ostane stara formula.
Ostalo je da se ne ističe nikakva formula. Nemci su bili zahtevali da se skinu
Kraljeve slike iz javnih i privatnih zgrada. Komesarska Uprava je molila da se to
ne čini, jer ne može to naređenje izvršiti, budući da je i sama verna svome Kralju
i samo pod njegovom slikom može vršiti vlast shodno odredbama Međunarodnog
prava. U crkvama je bilo zabranjeno pominjanje Kralja i Kraljice Majke. Toga se
nisu držali samo sveštenici članovi „Zbora“, koji su javno uvek Kralja pominjali.
To je trajalo sve do 6. septembra. Tada nam je uspelo da Nemci dozvole prećutno
da se i Kraljevo i Kraljičino ime javno u svim crkvama pominje. Od kako je
počelo formiranje dobrovoljaca, svi polažu zakletvu na vernost Kralju, i to javno,
čak ne gde i u prisustvu nemačkih vojnika. Dešava se da cenzura propusti u
novinama, govorima i člancima, pominjanje Kraljevog imena i vernosti koju Mu
dugujemo.
U početku su Nemci pokazivali želju da se monarhističko osećanje
depersonalizira. To je odbijeno sa naše strane. Moramo odati priznanje Nemcima
da su tu pokazali izvanrednog takta, pa se nisu toga ogrešili do sada...
Narod, sasvim prirodno, želi slobodu. Na toj želji za slobodom izatkao je
satana i 27. marta i 22. juna našu nesreću, jer duhovno i moralno stanje našeg
naroda nije dozvoljavalo da se prava istina vidi, pa je nisu ni vrhovi narodni
videli, i bilo je po Jevanđelju: „Kad slepac slepca vodi, oboje u jamu padaju.“
Ni danas nije mnogo bolje. Narod je uglavnom izživeo partizane, ali
sutra može pasti u kakvu nacionalnu groznicu, a ova ga može odvesti potpunom
uništenju i propasti.
Prema Nemcima se narod ophodi s respektom. Sva naređenja nemačka
izvršuje odmah, dok naređenja naših vlasti izvršuje prema tome koliko autoriteta
predstavnik vlasti sam ima.
General Nedić lično uživa mnogo simpatija i poštovanja u narodu. Samo
boljševizirani i pojedinci otrovani iz Udružene opozicije pokušavaju da ga grde.
Njegov lični autoritet, međutim, u narodnim masama je siguran. Narod ne veruje
da je Nedić „izdajnik“. On misli da se general Nedić žrtvuje za svoj narod i da ga
spasava od propasti, primajući Vladu. Isto tako je uveren da general Nedić nije
izneverio svoju zakletvu Kralju.
5. Vlada i njene prilike
Vlada generala Nedića ima za zadatak da spase srpski narod od
biološkog uništenja. To je njen prvi zadatak.
Drugi zadatak je da izgradi političku organizaciju Srba, da bi im bolje
uslove za život pribavila.
Treći zadatak je da srpskom narodu, u pometnji koja je nastala, i koja
omogućuje to uništenje, da jasan i određen put kojim će ići.
Vlada srpska nije protiv Jugoslavije. Ali ova danas nije aktuelna. Ludi
akt od 27. marta je Jugoslaviju za tuđe interese prokockao. Danas se mora
spasavati nukleus srpski. Ako se ovaj spase, može biti da će se Jugoslavija
povratiti. Ako se ovaj ne spase, nema ni Jugoslavije...
Jugoslaviju niko osim Srba stvoriti ne može. Bugari, danas u moći, ni
volje ni snage nemaju za to. Hrvati su u patološkom stanju pljuvanja na rođenu
misao. Slovenci su i suviše mali za taj poduhvat.
Nemci su prvo stvorili Komesarsku upravu. Oni su hteli da to bude
organizacija tj. nešto što će biti toliko i takvo kakvim su ga oni hteli. Međutim,
po zakonu srpskog života, sve što se kod Srba politički pojavi nije organizacija
već organizam. A organizam ako se rodi, on jača i raste, dok ne dostigne meru
svog uzrasta. Taj organizam je počeo dakle da jača. I u eri najveće komunističke
revolucije, on je imao snage da se metamorfizira u Vladu. I ona je istovremeno
vodila borbu s komunistima i Dražom na jednoj i s Nemcima na drugoj strani. S
jednima preko svojih odreda, s Nemcima strpljivom i pametnom politikom da
svoj položaj popravlja i ojača. Danas je Vlada generala Nedića faktor, ne samo u
Srbiji i Balkanu, već i u Evropi. Ona je danas u Berlinu i Rimu kapital srpski.
Njena reč vredi, na njeno mišljenje se polaže, s njim se računa. Ona je daleko od
toga da bude zadovoljna postignutim rezultatima. Ona smatra da bi mogla biti
potpuno autonomna u svim srpskim narodnim poslovima, pri čemu se, to se
razume, njena akcija ne može i ne sme vređati opravdane interese vojničke i
političke nemačkog Rajha. Njena politika ide za tim•• da u Srbiji ostane po
mogućstvu samo jedan Nemac - nemački poslanik, koji će predstavljati i
zastupati te interese Rajha. I ona je slobodna da to svoje gledište i pred Nemcima
i pred narodom izlaže i brani, i Nemci to smatraju opravdanim. Danas ona još
nije postigla taj cilj, ali ubeđena je da će ga sutra postići, naročito ako uspe da
srpski narod održi u potpunom redu i miru. Mnogi Nemci dele otvoreno njeno
gledište. A mnogi tvrde da će tako i biti, kao i to da pred Srbima stoje, i u slučaju
pobede Nemačke, neslućene mogućnosti na Balkanu i u Evropi.
To je linija Vlade srpske.
U detaljima Vlada je koaliciona, što je već velika nezgoda, ali pored toga
ima još dve veće: okupaciju i revoluciju. Sve to zajedno valja ceniti da bi se
shvatio i ocenio njen rad. Koalicija je bila i Komesarska uprava u još većem
stepenu, jer su tu bile zastupljene sve stranke osim zemljoradnika i komunista. U
Vladi postoji grupa Stojadinovića, Zbor i generali (Nedić, Kostić i Dokić sa min.
građevina Kuzmanovićem).
Zbor je krut pred Nemcima. Ljotiću prebacuju Nemci da je veliki
pravoslavac, da je veliki monarhista i da je veliki Slaven. I ovaj se ne trudi da to
demantuje, već naprotiv svakom prilikom to potvrđuje. S druge strane znaju da se
bez njega i protiv njega ne može održati nikakva kombinacija. Zbor je
nedvosmislen i pred narodnim masama, i u pogledu komunista i sviju
subverzivnih elemenata.
Vlada je dolazila u krizu više puta odmah na početku svog života zbog
situacije. Aćimović s Jankovićem je predlagao da se ide jer se ne može ništa
učiniti. Zboraši su zadržali Vladu stvarajući dobrovoljce. Oni su uneli u borbu
protiv komunista elan i požrtvovanje, i to je dovelo do pobede...
Zboraši su bili oni koji su omogućili formiranje Komesarske uprave: jer
niko nije imao hrabrosti da se primi, ako se ovi ne prime.
Zboraši su imali snage da traže i izvojuju formiranje Vlade i dolazak
generala Nedića.
Zboraši su nosili antikomunističku borbu. Zboraši će pomoći i omogućiti
ispunjenje sviju zadataka Vladinih, iznutra i spolja. Zboraši su se zalagali za
čuvanje prava Kraljevih nepopustljivo i do kraja će takvi ostati, bez obzira na
situaciju na ratištu, kao i sviju životnih uslova srpskoga naroda.
Vlada čini velike napore u pogledu ekonomskom, ali nestašica
nezemljoradničkih artikala čini da seljak neće da prodaje svoje proizvode za
novac koji mu ne treba, te to povećava teškoće oko snabdevanja gradova i
pasivnih krajeva, prouzrokovani bitno neredima. Velike uspehe, izgleda, Vlada
će ako vreme dozvoli postići sa svojim planom uvećanja proizvodnje
poljoprivredne. Nema ni izgleda da bi seljak pokazao volju da sabotira
poljoprivredni rad...
Sam general Nedić je postao, kao što je napred rečeno, čak i evropski
faktor, a time svakako i srpski kapital, koji niko od Srba ne sme da krnji ma sa
kojih razloga, jer on sagoreva samopregorom prema narodu i vernosti prema
Kralju. On je sasvim lojalan Nemcima, ali zar bi bilo moguće ili pametno kad to
ne bi bio? On je uspeo da unutra pobedi komuniste. On je divan primer upoređen
s Pavelićem šta Srbin može i u ovako nesrećnim prilikama da da. On odlično
stoji sa Antoneskom. Antonesko je za njegovu ljubav obustavio svaku akciju na
otcepljenju Istočne Srbije od Srbije, akciju koja je u početku vođena sa velikim
uspehom i koju Nemci nisu sprečavali. Antonesku je veliki zagovornik naš kod
Hitlera, kod koga odlično stoji, da danas ostane Srbija, pa čak i Bačka da joj se
vrati.
I Italijani pokazuju veliko poštovanje prema Nediću. U izgledu su
sporazumi za zajedničku borbu protiv komunista u Sandžaku, Crnoj Gori i Bosni
i Hercegovini. Sve to ima zadatke postavljene samo srećnijem kraju da privede.
6. Kako vlada gleda na situaciju
Situacija se neće rešiti u Srbiji ni na Balkanu. Otuda je ustanak u Srbiji
izlišan. Ali taj ustanak može srpski narod upropastiti. Otuda je i štetan.
Pretpostavimo da ustanak i uspe potpuno i bez žrtava. Pretpostavimo da
Nemačka ne odvoji ni jednog vojnika sa Istočnog fronta, pa čak da ne može da
pošalje ni svoje saveznike (Mađare i Bugare), - a to je pretpostavka apsurdna
pošto se zna ovde tačno brojna gotovost i Nemačke i njenih saveznika. Kad
Nemačka pobedi boljševike može li da ponovo osvoji Srbiju? - Očigledno da.
Onda čemu služi ustanak?
Onima koji misle da Nemačka neće pobediti boljševike i da će doživeti
krah, odgovaramo: kada će to biti? - Godine 1942. to je isključeno. Takva
pretpostavka dolazi u obzir, ako Nemačka ne uspe da postigne 1942. svoje
objekte na Istoku, pa se rat nastavi i dalje, a ovo dotera do sloma Nemačke bilo
tek docnije dok se naoruža Amerika i spremi Engleska.
Pa lepo! Neka nas ostave na miru sa tom pretpostavkom dok se ona ne
počne ostvarivati. To zasada nije uopšte na vidiku. A ako srpski narod sad pođe u
borbu, a te pretpostavke treba da se ostvare tek docnije, onda će srpski narod biti,
baš da Nemačka i rat izgubi, istrebljen. Srbija i srpski narod će predstavljati
groblje i pustoš.
Čiji je interes da tako bude? - Kraljevski, srpski, ni jugoslovenski nije.
Prema tome, neka se Vladi dozvoli da vodi kraljevsku i srpsku politiku, a ova je
kao „seme gorušičino“...
I ona takvu politiku vodi i vodiče je, makar je sa sviju strana odmagali,
napadali je i smetali joj.
Svima koji su brižni za slučaj nemačke pobede, Vlada prvo ukazuje da
pogledaju na eventualni rezultat nemačkog poraza. U tom slučaju imamo
boljševizaciju Evrope, a ne pobedu Engleske. O tome u Evropi niko ne sumnja.
To mogu ne znati gospoda u Engleskoj ili Americi. Ali Evropljani to znaju. A šta
znači boljševizacija, to se može znati kad se sagledaju rezultati boljševizacije u
biološkom i ekonomskom pogledu u Rusiji. Tamo je biološki ruski potencijal
smanjen. Duhovno su napravili pustoš, automate, robote. A ekonomski je to beda
prema kojoj evropski pojmovi o sirotinji izgledaju kao bes...
Otuda prvo tu perspektivu treba imati u vidu, pa oceniti šta će biti sa
Evropom, pa prema tome i s Balkanom, za slučaj nemačkog kraha, pa tek onda
raditi na ovome.
A onda, svi koji upravljaju sudbinom jednog naroda, ako nisu kockari,
moraju voditi računa baš s obzirom na najgoru mogućnost tj. za slučaj nemačke
pobede.
Vladina politika baš s tom mogućnošću i računa.
Smatra za zločin kad tako ne bi radila.
Ili kad bi radila kockarski, kao što se radilo 27. marta, pa sudbinu svojih
idućih pokolenja stavili na kartu Engleske i Amerike koje su pokazale da vode
površnu i lakomislenu politiku á longue vue u svojim životnim interesima.
Sigurno bi bilo bolje da nismo došli u ovaj položaj. Ali za to ne
odgovaramo mi već oni koji su nas rukovodili do sloma. Mi odgovaramo samo za
izvlačenje narodnih kola iz blata i provalije u koje nas je slom bacio.
Mi smo uspeli da nađemo najbolju mogućnost za život naroda s obzirom
na stanje u koje smo bačeni.
Mi smo uspeli da čuvamo i prava Kraljeva i interese narodne
najosnovnije. Mi ćemo to učiniti i za slučaj nemačke pobede.
Za takav rad stojimo i pred Bogom i pred Kraljem i pred istorijom
odgovorni i ponosni smo što možemo tu odgovornost nositi.
Neka ovo znaju i neka dobro promisle i oni koji tu politiku ometaju,
 posredno i neposredno, pa neka i oni tako vedra čela stanu pred Boga, pred
Kralja i pred istoriju na sud.“299

Zašto Ljotić šalje ovaj izveštaj Kralju Jugoslavije, u vreme kada je Nemačka
bila gospodar Evrope i kada je izgledalo da će Nemačka vojska uništiti sve prepreke na
Istoku i u Severnoj Africi? Da je Ljotić bio nemački čovek, i da je želeo da vidi
nacizam u Srbiji ovo je bilo vreme, i to najbolje vreme, kada je on to otvoreno mogao
da kaže i da radi na tome. Ljotić je računao i na mogućnost nemačke pobede, a i na
nemački poraz - i sam Čerčil je računao na obe mogućnosti,300 ali za njega to nije u
tome trenutku najvažnije. Za njega je tada, kada je pisao pismo i kada je nemačka
vojska bila gospodar njegove zemlje, bilo najvažnije „izvlačenje narodnih kola iz blata
i provalije“ u koju ih je slom bacio. Šta vredi ako i saveznici pobede, a Srbija bude
pretvorena u „groblja i pustoš“ i narod bude „istrebljen“? Stvarno u ovome pismu on
moli Kralja da Nediću i njemu ne odmaže u ovom poslu. Ljotić poručuje Kralju, koga
on naziva „gospodarem“, da će oni čuvati „prava Kraljeva i interese narodne
najosnovnije“.
Ova korespondencija Ljotića iz okupiranog Beograda, u doba zenita Nemačke
moći, sa Kraljem u Londonu, je veliki dokaz ne samo Ljotićevog patriotizma i fakta da
nije bio nemački čovek, već i redak primer hrabrosti. Za ovakvo pismo, da je izbilo na
javnost, letela bi glava. Koliku je važnost Ljotić pridavao ovim kontaktima, ogleda se i
u činjenici da je pisma poslao, iako je uvek postojala opasnost da, u sitnoj
propagandnoj politici, neko iz londonske vlade ova pisma publikuje.

Između ludosti srpske i nemačkog nerazumevanja

Položaj vlade Milana Nedića bio je neobično težak. On sam taj svoj položaj
prikazuje sledećim recima, onako kako ih Ljotić prenosi u već pomenutom govoru u
Beogradu na Kolarčevom univerzitetu:
„Kako mi je? Ne mogu da izdržim. Teško mi je. Ima negde u prostoru
jedan put, to je srpski put. Taj put vodi sredinom jedne litice, put širok, - reče
general Nedić, izvadivši jednu pisaljku iz džepa - koliko i ova moja pisaljka.
Kozja staza bila bi autostrada prema njemu. Ispod toga puta nalazi se ambis
ludosti srpske, a iznad toga puta nalazi se litica nemačkog nerazumevanja i
nepoverenja. Kad bih mogao da proširim, - reče general Nedić - put na srpsku
stranu ja bih pobedio nemačko nerazumevanje i nepoverenje, a kad bih mogao da
proširim put na nemačku stranu ja bih pobedio srpsku ludost. Ali ne mogu da
proširim ni na jednu ni na drugu stranu. Put je širok koliko je široka jedna
pisaljka, ispod njega ambis, a iznad njega litica, pa ipak tim putem treba da se
spase ne jedan čovek, nego čitav srpski narod. I nema drugog puta osim toga i
299
Ljotićev izveštaj Kralju.
300
Winston Churchill, Their Finest Hour, Hughton Mifflin Co., 56-57.
 takvog puta.“301

U svojoj knjizi Kontrarevolucija u Srbiji dr Milan Borković upotrebljava

mnogo dokumenata, koja nedvosmisleno pokazuju da su Nedićeva vlada i Komesarska
uprava pre nje radili za dobro srpskoga naroda - i to pod vrlo teškim i često
ponižavajućim okolnostima.
U jednom dokumentu, koji Borković naziva memorandumom koji su podneli
Savetu komesara 23. avgusta 1941. godine komesari Milosav Vasiljević, Stevan
Ivanić, sa Ivanićevim pomoćnikom Darkom Petrovićem, stoji sledeće:
„U praksi, okupaciona nemačka vlast nije odredila stvarne granice
nadležnosti te srpske vlasti, tako da praktično srpska vlast nije imala svoj
isključivi krug nadležnosti, već se okupaciona vlast mogla svakog trenutka i u
svaku stvar umešati, preko koga bilo svog organa.“302

Borković komentariše još jedan izveštaj Milosava Vasiljevića, pisan

polovinom 1942. godine. Tu se kaže da Vasiljević ističe da je ponižavajuće biti dan
takve vlade, a pogotovu njen predsednik, i on zato predlaže ostavku cele vlade.303
Nedić se septembra 1942 godine nosio mišlju da podnese ostavku. Borković
komentariše:
„Međutim, veliko je pitanje da li je Nedić ikada ozbiljno mislio da
demisionira ili je hteo na taj način da ucenjuje Nemačke okupacione vlasti. Jer,
očigledno je da Nemci nisu mogli pronaći pogodniju ličnost za ovaj položaj.“

Možda je Nedić zaista ucenjivao, da bi time mogao da štiti interese srpskoga

naroda. Pisma Benclera, poslanika Ministarstva spoljnih poslova Nemačke u
Beogradu, Nedića i Ribentropa iz toga vremena ukazuju na to.
Iz tih pisama, na koja se Borković poziva, vidi se da je Nedić hteo da spreči
oduzimanje velikih količina žita, da spreči progone Srba u Sremu, da se oslobodi
mešanja raznih nemačkih ustanova u rad vlade, da se pomogne izbeglicama, da se
otkloni bugarska okupacija, da oružani odredi ostanu pod njegovom vladom, da se ne
povećavaju finansijski zahtevi okupatora, da se bolesni ratni zarobljenici puste svojim
kućama.
Najvažniji razlog za mogućnost ostavke bilo je pitanje ishrane. Povodom toga
Nedić kaže:
„No ta se čaša gorčine prelila kada je Ekonomski štab, nasuprot obećanju
koje je dao stanovništvu da neće nikakve namirnice izvoziti iz Srbije, naredio
nemačkim i bugarskim trupama da prinudno oduzimaju hranu od stanovništva, i
kada je počeo da je izvozi, bez saglasnosti srpske Vlade, bez obzira na
301
Pozadina rata i njen gospodar, 104-105.
302
Borković, knjiga prva, 41.
303
Isto, 308.
 prehrambenu situaciju stanovništva i njegove potrebe za održavanje stoke i
semena za narednu žetvu.“

Ribentrop je najzad obećao bolji tretman srpske vlade, intervenciju u Zagrebu

radi zaštite srpskog življa u Sremu i puštanje bolesnih ratnih zarobljenika. Naglasio je
da je bugarska okupacija samo privremena. Što se izvoza žita tiče, ono što je za Nedića
u tom trenutku bilo najvažnije, Ribentrop je rekao da se definitivna odluka po tome
pitanju donese kad žetva bude završena.
Vlada Nedićeva je ostala. Dva ministra, Olćan i Marjanović, oba članovi
Zbora, dali su ostavke.304
Borković ne registruje, namerno ili slučajno, šta je najzad bilo sa izvozom žita.
Boško Kostić u svojoj knjizi Za istoriju naših dana, povodom te krize, kaže:
„Pred ovako odlučnim stavom generala Milana Nedića, Nemci su
odustali od svoje prvobitne namere i izvezli su ove godine iz Srbije samo jednu
manju količinu žita, i to pošto su zadovoljili potrebe naroda.“305

U vezi izvoza žita za Nemačku Benzler kaže u jednom pismu svome

pretpostavljenome u Berlinu, da je sukob oko žita rešen „kompromisom“.306

Pomoć ratnim zarobljenicima

Nedićeva vlada je učinila puno napora da se pomogne ratnih zarobljenika iako

su Nemačke vlasti pokušavale da to ometaju. Borković kaže:
„Mora se priznati da je Nedićeva vlada ulagala izvesne napore (Borković
hoće ovakve napore Nedića da umanji upotrebom reči „izvesne“ - primedba M.
P.) kod nemačkih okupacionih vlasti u Srbiji da položaj zarobljenika bude
podnošljiviji. Pre svega preduzeto je organizovano masovno slanje paketa
zarobljenicima...“

Zatim Borković registruje da su kroz celu zemlju osnovani odbori za zaštitu i

pomoć porodicama ratnih zarobljenika.307

304
Isto, 359-372.
305
Kostić, Za istoriju..., 101.
306
Akten zur Deutschen auswaertigen Politik 1918-1945, Serie E 1941-1945, Band V, Goettingen,
1978.
307
Borković, knjiga prva, 187-188.
 Briga o školstvu

Prosvetne vlasti su nastojale da se u školama redovno održava nastava. Gotovo

sve osnovne škole i većina gimnazija, kaže Borković, radile su od jeseni 1941. godine.
Takođe se radilo na puštanju profesora i učitelja iz zarobljeništva.308 Redovna nastava
na univerzitetu u Beogradu nije dozvoljena iako se Nedićeva vlada zalagala da se
nastava nastavi.

Selo ostaje izvor hrane

Vlada Milana Nedića posvetila je veliku pažnju selu. Ta pažnja je bila

političke i ekonomske prirode. Za Nedića je bilo važno da selo ne padne pod uticaj
onih koji su pokušavali da ometaju mir u Srbiji. A takođe bilo je važno da seljaci
proizvedu što više hrane. Radi toga je vlada insistirala na obnavljanju zemljoradničkih
zadruga, na proizvodnji poljoprivrednih alata, pravljenju raznih planova proizvodnje,
zapošljavanju poljoprivrednih stručnjaka. (Ovim Nedićevim naporima Borković
posvećuje dosta pažnje.) Nedić je često i slao apele selu:
„Neće biti hleba za narod, ni hrane za stoku, niti pomoći za našu braću
izbeglice i one iz nerodnih krajeva. Nastaće glad. Sa njome doći će vazdašnji
njen drugar: boleština. Već sada se oseća nestašica u hrani u mnogim krajevima,
a šta će biti u martu, aprilu, junu. Pomor je siguran. Braćo! Da ne bi nastupila
glad iduće zime 1942-1943. godine, smatrajte za najveću i najsvetiju dužnost da
izvršite sada proletnju setvu u što većem obimu i sa unapred smišljenim
planom.“309

Seljak je poslušao. U Ljotićevom izveštaju Kralju se kaže da seljak nema volje

„da sabotira privredni rad“. Zahvaljujući takvoj politici Vlade, narod je imao dovoljno
hrane da prođe bez gladi. Vremenom hranbena situacija se poboljšavala. 1943, a
naročito 1944. hrane je u Srbiji bilo u izobilju. I Ficroj Maklin, šef britanske misije pri
partizanskom Vrhovnom štabu zabeležio je, dok je putovao po Srbiji septembra 1944.
godine, da je u njoj bilo „hrane u izobilju“.310
(A dr Dragoljub Jovanović - pre rata vođa levih zemljoradnika, pred kraj rata
prilazi komunistima, u prvim posleratnim danima učestvuje u stvaranju i učvršćivanju
„nove vlasti“, da bi najzad bio uhapšen kao „inostrani špijun“ - piše, u zatvoru, svoje
uspomene na ljude i događaje naslovljene Ljudi, ljudi.... Govoreći o Sretenu Žujoviću,
jednom od čelnika Komunističkog pokreta, koji je i sam, docnije, kao
„kominformovac“, završio u zatvoru, dr Jovanović, po beogradskoj Dugi broj 420 od
308
Isto, 81.
309
Isto, knjiga druga, 20.
310
Fitzroy Maclean, Eastern Approaches, Jonathan Cape, London, 492.
31.3 do 13.4.1990, piše, između ostalog, i sledeće:
„Krajem septembra ili početkom oktobra 1944. nalazio se (Žujović -
primedba M. P.) u Valjevu, zajedno sa štabom Prve armije. U Srbiju je ušao...
zajedno sa Pekom Dapčevićem. O tome mi je pričao kad smo se sastali... u
Katićevoj ulici. Obojicu ih je impresioniralo kako se u Srbiji ne osećaju tragovi
rata, dok su krajevi kroz koje su prolazili bili porušeni i popaljeni, bez ljudstva i
bez stoke, sa uništenim voćnjacima i neobrađenim poljima. Seljaci su mirno
poslovali oko kuća i plotova, kokoši su čeprkale po bunjištima, iz štala i sa polja
javljala su se goveda, u dvorištima su groktale svinje.
’- Bre, Peko, ovde kao da nije bio rat!’
Otvoren i iskren kakav je bio, Žujović nije ni osećao da je na taj način
odavao priznanje ’narodnom izdajniku’ i ocu Srbije Milanu Nediću, pa i samom
Draži Mihailoviću, koji nije dopuštao da se izazivaju Nemci i izlaže streljanju i
odvođenju srpski narod.“ (podvukla Duga)

Borković ne voli ovakvu Nedićevu politiku kojoj, kao što smo videli, čak i
Žujović, nehotice, odaje priznanje. On samo vidi da su Nemci imali od toga koristi. A
kao da zaboravlja da je i srpski narod morao da jede. On ističe kako su komunisti na
selu sabotirali ovakav rad Nedićeve vlade i kako je seljak „uništavao znatan deo
poljoprivrednih proizvoda, kako ne bi pali u ruke Nemcima ili ih krio u skloništa i
predavao štabovima partizanskih odreda.“311 Sreća je za srpski narod da su ovakvi
slučajevi bili retki. Da je seljak ovako postupao, narod bi teško nastradao od gladi, dok
Nemci ne bi mnogo izgubili - oni bi uzeli svoj deo, s tom razlikom što bi se mnogo
srpskih života ugasilo, a mnoga bi ognjišta ostala spaljena i pusta.

Pomoć izbeglicama

Izbeglice i preseljena lica bili su za Srbiju ozbiljan problem. Borković se

osvrće na taj problem:
„Sve u svemu to je ogromna cifra (Borković misli da je bilo oko 400.000
izbeglica - primedba M. P.) Bilo je veoma teško naći prebivalište za toliki broj
ljudi; smestiti ih, ishraniti, obući; drugim rečima, obezbediti im životnu
egzistenciju... Može se bez preterivanja reći da su i Savet komesara Milana
Aćimovića i docnije Nedićeva vlada ovom problemu dali pozitivan doprinos.“312

Borković je nekako u sebi pronašao dovoljno snage da na ovom pitanju oda

priznanje komesarima i Nedićevoj vladi, ali se odmah vraća na svoj uobičajeni

311
Borković, knjiga druga, 24.
312
Borković, knjiga prva, 200, 205.
cinizam, i nastavlja:
„To je jedna od retkih njihovih akcija koja nije bila uperena protiv
interesa naroda i koja je imala humani karakter. I jedna i druga kvislinška
garnitura pokušale su da steknu izvesnu popularnost u masama, jer su ’spasavali
Srbe’.“313

O administrativnim telima koja su se starala o izbeglicama, Borković kaže

sledeće:
„Tokom 1941. formirano je u Srbiji više institucija, čiji je isključivi
zadatak bio da vode brigu o prihvatanju, smeštaju, ishrani i drugim životnim
potrebama, uopšte o egzistenciji ogromnog broja izbeglica i preseljenika.“314

U svojoj već pomenutoj knjizi dr Slobodan D. Milošević opisuje rad oko

smeštaja izbeglica i preseljenika. Po njemu, sve je predviđeno što je bilo potrebno za
što brži smeštaj i obezbeđenje najvažnijeg: izvršen je popis praznih i napuštenih kuća;
nađena su domaćinstva koja su trebalo da prihvate izbeglice; obezbeđena su prevozna
sredstva železnicom ili pak nekim drugim vozilom, spremana je hrana i najpotrebnije
stvari za spavanje; predviđene su higijenske mere; pozivaju se građani da pomognu
vlastima da se smeštaj izvrši što brže „socijalno i što pravednije“. Milošević kaže da
nije uvek išlo kao što je predviđano.315
Vanrednim merama omogućeno je izbeglicama da promene jugoslovenski
novac u novac srpske Narodne banke.316
Prilikom smeštaja vodilo se računa i o raznim detaljima, kao na primer o
zanimanjima: građevinski inženjeri, geodeti i slično naseljavani su duž Morave,
Resave i Dunava, gde je trebalo raditi na isušivanju zemljišta; šumari i šumarski
inženjeri smešteni su po opštinama gde je trebalo da se vrši pošumljavanje; lekarsko
osoblje po selima gde je trebalo da osnuju zdravstvene stanice, itd.317
Zbrinjavanju izbegličke dece bez roditelja i druge siromašne dece, posvećena
je naročita pažnja. Milošević kaže:
„Valja da se istakne da je posebna pažnja bila poklonjena deci, kako onoj
koja su ostala bez roditelja, tako i onoj koja potiču iz siromašnih porodica, a nisu
izbeglička.“318

Milošević posvećuje dosta prostora svoje knjige pažnji koja je ukazivana ovoj
deci. On se zabavlja njihovim smeštajem, prehranom, higijenskim merama,
313
Isto, 205.
314
Isto, 207.
315
Dr Slobodan Milošević, Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941-1945,
Institut za savremenu istoriju, Beograd, 254.
316
Isto, 254.
317
Isto, 258-259.
318
Isto, 293.
školovanjem. Prema Bošku Kostiću, u Srbiji toga doba je bilo oko 86.000 dece o
kojima je brinula Nedićeva vlada.319

Pomaganje Srba van Srbije

Komesarska uprava, vlada Milana Nedića, Sveti sinod Srpske pravoslavne

crkve, Dimitrije Ljotić pokušavali su da zaštite srpski živalj van teritorije okupirane
Srbije. Oni to nisu mogli da učine vojskom ili pak kakvim ekonomskim sankcijama:
jedino im je ostalo da - mole. Još u maju 1941. takva molba otišla je Vatikanu. U
izveštaju koji je Ljotić poslao Kralju kaže se:
„Tražili smo zaštitu od Svete Stolice još u maju. Na to nam je
odgovoreno da je Zakon - naredba od 26. juna Poglavnikova o smrtnoj kazni za
napad na Srbe, posledica akcije Katoličke crkve. Međutim, tek posle toga je
napad uvišestručen, a i prelaz u katoličku veru.“

Borivoje Karapandžić, u svojoj knjizi Građanski rat u Srbiji, kaže da je

Dimitrije Ljotić napisao jedan memorandum beogradskom Nadbiskupu Ujćiću, moleći
ga da se zauzme za Srbe u NDH.320 Ovo isto tvrdi Milan Aćimović komesar
Ministarstva unutrašnjih poslova u razgovoru sa Patrijarhom Gavrilom održanom 22.
juna 1941. godine. Ovaj razgovor je zabeležen u knjizi Memoari Patrijarha srpskog
Gavrila.321 Karapandzić takođe tvrdi da je Ljotić bio inicijator poznatog
memoranduma Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve upućenog Jugoslovenskoj
vladi u London. Ovaj memorandum preneo je dr Miloš Sekulić u Carigrad krajem
septembra 1941. godine. Namera ovog memoranduma je bila da se svetska javnost
upozna sa ustaškim zločinima počinjenim u NDH. Očekivalo se da će položaj Srba u
NDH biti poboljšan posle reakcije koju bi memorandum izazvao u demokratskom
svetu. Nažalost, Simovićeva vlada, zahvaljujući unutrašnjem trvenju, a i kukavičluku,
nikada nije koristila ovaj memorandum. Treba da se napomene da je ovaj
memorandum bio kopija memoranduma dostavljenog generalu Dankelmanu,
Nemačkom vojnom zapovedniku u Srbiji. Komesarska uprava šalje u junu jedan apel
vojnom zapovedniku Srbije, generalu Šrederu, u kome se moli da se zaustave pokolji
Srba u NDH, kao i u ostalim krajevima okupiranim od strane Mađara i Bugara.322 Mi
smo već napomenuli nameru Nedića da podnese ostavku 1942. godine. Jedan od
razloga je bio i progon Srba u Sremu pred vratima Beograda. Ribentrop, da bi zadržao
Nedića, između ostalog obećava da će intervenisati u Zagrebu.
Kada govori o pripremama za prihvatanje izbeglica i raseljenika Milošević
kaže da su te pripreme vršile kvislinške vlasti. Borković naziva Nedića izdajnikom i

319
Kostić, Istina o Milanu Nediću, 44.
320
Bor. M. Karapandzić, Građanski rat u Srbiji, Kliveland, Ohajo, 1958, 40.
321
Dožić, 524.
322
Borković, knjiga prva, 204.
zadovoljan je kaznom koja je snašla Nedića:
„Ali, ipak, Milan Nedić i većina njegovih saradnika nisu mogli izbeći
kaznu zbog zločina koje su počinili nad sopstvenim narodom. Vraćeni su opet u
Srbiju da im taj isti narod sudi na osnovu zakona nove socijalističke
Jugoslavije.“323

Narodni sud i „narodni sud“

Interesantno bi bilo ćuti od naučnika dr Milana Borkovića koji je to narodni

sud sudio generalu Milanu Nediću. Zvanična verzija je da se prilikom sprovođenja
Nedić otrgao od sprovodnika i iskočio kroz prozor. Teško je verovati da je Nedića
sprovodio samo jedan stražar. Još je teže verovati da je 68-ogodišnji Nedić, inače
krupan i težak čovek, mogao da se odvoji od sprovodnika i da skoči kroz prozor, koji
je bio bar jedan metar iznad poda i po svoj prilici zatvoren, jer se radilo o zimskom
danu. Nedić je ubijen u zatvoru, jer iz izvesnih razloga komunistička vlada nije smela
da ga izvede pred „narodni sud nove socijalističke Jugoslavije“.
Da pretpostavka o Nedićevom ubistvu ima osnove svedoči nehotice i Milovan
Đilas.
„Krajem rata - kaže Đilas - „partizani su uhvatili (Milana Nedića) i
rečeno je da je on za vreme istražnog ispitivanja izvršio samoubistvo.“324
(Partizani nisu uhvatili Nedića. Njega su „veliki“ saveznici predali
partizanima - primedba M. P.)

„Rečeno je“, kaže Đilas. Kome rečeno? Srpskom narodu? Da! Ali nikako
njemu, Đilasu. Neverovatno je pretpostaviti da on nije znao šta se dogodilo sa
Nedićem. Teško je odvojiti se od pretpostavke da Đilas nije bio jedan od onih koji su
odlučivali sudbinu Nedića. Đilas ne kaže kategorično da je Nedić izvršio samoubistvo,
a da je zaista tako bilo, on ne bi imao razloga da to ne kaže. Za one koji znaju kakav je
položaj Đilas imao 1946. godine, njegovo „rečeno je“ stvarno znači „Nedić je ubijen“.
Kao istoričar, dr Milan Borković sigurno je upoznat sa ulogom „narodnih
sudova“. „Narodni sudovi“ su skidali glave stotinama hiljada širom SSSR-a, čak su ti
„narodni sudovi“ hiljade najboljih Staljinovih saradnika našli krivim. Nacisti su kroz te
„narodne sudove“ - naročito posle atentata na Hitlera - hiljade svojih protivnika poslali
na strelište. „Narodni sudovi nove socijalističke Jugoslavije“ uništili su hiljadama
nevinih života.
U zaključku svoje prve knjige Borković kaže:
„Milan Nedić je imao tu ’sreću’ da bude na čelu takozvane ’vlade
323
Isto, 403.
324
Milovan Đilas, Wartime, A Harvest/HBJ Book, New York-London 1980, 454.
 narodnoga spasa’ više od tri godine... Mnoga poniženja za to vreme doživeo je on
sa svojim ministrima i ostalim kvislinškim funkcionerima. Međutim, uprkos
svemu, stoički je podneo mnoge zločine i maltretiranja koja su Nemci vršili nad
stanovništvom Srbije.“325

Ratko Parežanin, u jednoj od svojih knjiga, seća se jedne epizode koja je na

njega ostavila snažan utisak. On kaže:
„Negde prvih meseci naše nesreće, biće da je to bilo krajem juna 1941.
godine, išao sam sa Ljotićem do dr Turnera. Išli smo od Njegoševe ulice, pa
Kralj Milanovom ka Terazijama. On je išao s desna, a ja sa leve strane. Palo mi
je u oči da ga prolaznici mnogo pozdravljaju, skidaju šešire, saginju glave.
Nikada to ranije nisam mogao da zapazim, a išao sam više puta pre rata sa
Ljotićem glavnim ulicama Beograda. Odakle to najednom, odakle ga toliki sada
poznaju, mislio sam u sebi. I hteo sam da na to skrenem pažnju Ljotiću. On je
svakome odzdravljao. Najednom mi se okrenu i reče: ’Vidiš, moj Ratko, kako me
sad pozdravljaju, a u sebi misle da sam Vuk Branković, da sam gori od Vuka.“326

Možda bi Borković i ovo Ljotićevo saznanje, da ga svet nepravedno

izjednačava sa Vukom Brankovićem, nazvao ponižavanjem. Borković nam kaže kako
su „narodni sudovi nove socijalističke Jugoslavije“ postupali sa onima koji su prolazili
kroz ovakva „poniženja“.
Ali postoji jedan drugi sud, takođe narodni, koji je takvu vrstu ponižavanja
krunisao oreolom mučenika i heroja. U narodnoj pesmi „Knez Ivan Knežević“
susrećemo se takođe sa jednim „kolaboraterom i izdajnikom“.
Za vreme Prvog srpskog ustanka, turska vojska pod komandom Kulin-
kapetana je pošla ka Srbiji da pomogne gušenju ustanka. Kada je Kulin došao u
Semberiju, knez Ivan Knežević „od Semberije glava“ nije ih dočekao gerilom i
sabotažom, već uslugama. On stiče Kulinovo poverenje. On prihvata Kulinovu ponudu
da se pobratime. Tako knez Ivan spasava svoju kneževinu. Pri povratku iz Mačve, koju
je spalio i narod pobio, Kulin vodi sa sobom 300 robinja. Knez Ivan, teško potresen
sudbinom robinja, odlazi Kulinu sa namerom da ih spase. On zna da silom ne može da
učini išta. On laska Kulinu. Kulin mu daje na poklon 30 robinja, ali knez hoće sve. On
krišom, od naroda kupi pare i nudi svu svoju imovinu da otkupi tursko roblje. Narodni
pesnik, koji je o mnogim događajima i ljudima dao svoj sud, došao je do zaključka da
ovozemaljska zahvalnost nije dovoljna za ovo delo kneza Ivana:
Blago Ivi i Ivinoj duši
I to Ivi niko ne pripozna
I Ivanu kogod i zahvali
A kamo li Ivanu da plati.

325
Borković, knjiga prva, 403.
326
Parežanin, 504-505.
 Ivanu će ’Ristos Gospod platit’
Kada Ivan bude na ispitu.

Vuk Karadžić, koji je imao prilike da vidi kneza Ivana Kneževića, kaže za
njega:
„On je najprije postao svima poznat u Jadru i u Mačvi i u cijelom
ljudstvu slave i časti vrijedan 1806-te godine, kad je to dobričko roblje otkupio...
Tako je, dakle, Ivana Kneževića već odavno poćerala sreća, kao mloge poštene i
znamene ljude na ovome svijetu. - On je u Srijemu prošavšijeh godina, bio
siromašniji nego iko u njegovoj kneževini; a Bog zna i sad kako živi: ali Ristos
Gospod, kad stane svakome plaćati po svome delu, platiće i njemu za sva dobra
što je kome počinio, i naknadiće mu za sve muke što je podnijo na ovome svijetu,
a narod srpski, dokle gođ svojim jezikom uzgovori, pjevaće mu ime i s najvećim
poštovanjem i blagodarnosti opominjaće ga se.“327

Ovakav način rešavanja narodnih problema nije usamljen. Knjeginja Milica,

Despot Stevan, Đurđe Branković, Knez Miloš, knez Mihajlo, Nikola Pašić - svi su oni
prolazili kroz poniženja, ali uvek su vodili računa na prvom mestu o interesima
naroda. Ljotić tako i postavlja stvari kad u martu 1944. godine na Kolarčevom
univerzitetu govori o Nedićevom putu koji je ovaj izabrao:
„General Nedić nije se ni trudio da dobije blagoslov Londona, ni
blagoslov Vašingtona, ni blagoslov Moskve. General Nedić se čak nije trudio da
dobije blagoslov Berlina za ovaj put. Za blagoslov on se obratio srpskoj istoriji, i
po njenom najvišem i najtragičnijem delu, onome gde izgleda da je zemlja naša
Nebesima najdraža, - onome pokosovskom, gde je narod porobljen vođen od
Knjeginje Milice, Visokog Stevana, Đurđa Smederevca, srpskih patrijaraha,
našao prvo sebe i svoju dušu, pa potom našao svoju slobodu. General Nedić se
trudio da nađe takav put koji odgovara životnim interesima srpskog naroda.“328

327
„Srpske narodne pesme“, Srpska misao, knjiga 36-37, Melburn, Australija, 1971, 219-220.
328
Pozadina rata..., 204.
 9. OBMANE NARODNO-OSLOBODILAČKE
BORBE

Dr Mladen Stefanović u želji da članove Zbora iz perioda 1941-1945 prikaže

kao kvislinge i izdajnike, stvara kod čitaoca svoje knjige utisak da je KPJ u Srbiji bila
jedini branilac narodnih interesa.
Komunističku revoluciju u Srbiji on naziva „narodnim ustankom“. Za njega je
tzv. „narodnooslobodilački pokret“ bio izraz „oslobodilačkih i socijalno-
revolucionarnih težnji vlastitog naroda“. On tvrdi da je postojao nekakav
„revolucionarni pokret masa“, koji je pod okriljem KPJ dobio „široke razmere“.
Stefanović ne propušta da naglasi da su „Ljotić i njegove pristalice bile uvek protiv
toga „narodnog ustanka“ i „revolucionarnih i oslobodilačkih težnji naroda“. On,
stvarno, izjednačava narod, gotovo čitav narod, sa Komunističkom partijom
Jugoslavije.
Kao što ni pred rat (a na to smo se već osvrnuli), tako ni za vreme rata,
komunisti nisu nikada branili stvarne narodne interese. Naprotiv!

Moral ili nemoral komunističke revolucije

Komunisti su srpskom narodu naneli niz nepotrebnih nesreća. Na neke od njih

mi smo se već osvrnuli.
U sledećim redovima pokazaćemo da komunisti nisu vodili računa o ljudskim
životima i da je njihova takozvana „narodnooslobodilačka“ borba samo jedna velika
obmana. Ukazaćemo, takođe, na suštinu njihove revolucije, koja, kako kaže Đilas, „ne
vodi računa o moralistima, istoričarima i političkim naučnicima“ i kada životi
pojedinaca imaju „drugostepeni značaj“.329
Kao odjek navedenih Đilasovih reči čuju se i reči Moše Pijade, koga dr
Mladen Stefanović naziva „prvi zakonodavac nove Jugoslavije“:
„... zakonito (je) samo ono što pomaže interese NOB i da je nezakonito
sve ono što je tome protivno i što je za njega štetno. Sam taj princip, koji je
iznikao iz samih zakona narodne borbe, koja je bila prirodni, sastavni deo svesti i
požrtvovanja narodnih boraca, bio je dovoljan za besprekorno funkcionisanje

329
Urban, 22.
 svih naših organa vlasti kroz teške godine oslobodilačke borbe.“330

Dr Avram Levi, koji je 1941. bio komesar partizanske bolnice u Užicu,

dopunjuje „prvog zakonodavca nove Jugoslavije“:
„Mi možemo da uspemo samo onda ako rušimo temelje staroga društva.
Zato se u teoriji i u praksi obaramo na građansku državu kao na materijalnu
pojavu i na njene duhovne oslonce: veru, nacionalizam, porodicu, moral... Da bi
se to postiglo mi ne prezamo ni od kakvog sredstva.“331

Moral kojim se zabavljaju Đilas, Pijade i Levi nije nikakva novina za

komuniste. Ponikao u Oktobarskoj revoluciji 1917. ovakav moral, u ime vladavine
proletarijata, odobrava ropstvo, koncentracione logore, glad i smrt miliona; glorifikuje
slobodu i ističe antifašizam, a zatim odobrava paktiranje sa tim istim fašizmom;
proklamuje prijateljstvo prema malim narodima, a zatim u ime nekakvog idealizma,
porobljava iste narode. Moralno je sve što koristi ostvarenju svetske revolucije.
Komunistička partija Jugoslavije takođe je bila inspirisana tim moralnim
principima. Komunisti su njima bili rukovođeni 22. juna 1941. godine, kada su
prihvatili poziv Moskve da brane SSSR, 7. jula u Beloj Crkvi kada su ubili dva
žandarma, u Mačvi i Podrinju meseca septembra, pred Kraljevom i Kragujevcem
oktobra 1941. kada su izazvali Nemce na krvave odmazde, u Bihaću novembra 1942. u
Jajcu novembra 1943. (prvo i drugo zasedanje AVNOJ-a), u političkoj propagandi
protiv svojih neprijatelja, u pregovorima koje su Milovan Đilas, Koča Popović i
Vladimir Velebit, kao delegati Vrhovnog štaba, vodili sa Nemcima marta meseca
1943. godine, u odnosu na Čerčila, Ivana Šubašića, Milana Grola i za vreme vlade
terora posle 20. oktobra 1944. godine.

Socijalna i politička revolucija

Parola o narodnooslobodilačkoj borbi, kojom se i dr Stefanović ponosi, je

jedna od najvećih obmana koju komunisti lansiraju od samog početka njihovog
„ustanka“. Njihovi istoričari pružaju puno dokaza da je socijalna i politička revolucija
ostala primarni cilj njihove borbe, iako ti isti istoričari pokušavaju da tu revoluciju
proture pod imenom Narodnooslobodilačke borbe.
Još u maju 1941. godine (za vreme sastanka Centralnog komiteta), Tito je
planirao, kaže Milovan Đilas, da „komunisti preuzmu vlast posle poraza Nemačke i
tako da spreče neku drugu partiju ili organizaciju da učini isto“.
Od pomenutog sastanka Centralnog komiteta do 22. juna 1941. komunisti nisu

330
Slijepčević, 598.
331
Isto, 580.
ničim uznemiravali ni organe vlasti (na teritoriji Srbije), niti pak nemačke trupe. Po dr
Jovanu Marjanoviću, komunisti su, uglavnom, radili politički, u okviru partije i
prikupljali oružje.332
Napad Nemačke na Sovjetsku Uniju 22. juna izmenio je stav KPJ.
U svom telegramu od 22. juna Kominterna poziva komuniste Jugoslavije na
oružje:
„Odbrana SSSR jeste istovremeno i odbrana naroda koje je okupirala
Nemačka. Narodima Jugoslavije pružena je mogućnost da razviju svestranu
oslobodilačku borbu protiv nemačkih podjarmljivača... Uzmite u obzir da se u
sadašnjoj etapi radi o oslobođenju od fašističkog podjarmljivanja, a ne o
socijalističkoj revoluciji.“

U poruci od 28. juna 1941. Kominterna naglašava:

„Cjela Partija je danas vojni aparat, svaki partijac dužan je braniti SSSR,
svaki partijac danas je mobilizirani Crveni vojnik.“333 (podvukao M. P.)

Važno je napomenuti da u poruci od 22. juna Moskvi je bilo jasno da sada -

kada je opstanak SSSR u opasnosti - mora da izbegava poziv na proletersku revoluciju,
jer njeni mogući saveznici u ratu protiv Nemačke biće kapitalističke zemlje. Zato u
ovoj fazi samo naglasiti rat fašizmu.
(Očigledno je da se Moskva ne odriče boljševičke revolucije, a to ona
dokazuje 1944. i 1945. godine u Jugoslaviji, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Poljskoj
i Čehoslovačkoj.)
Partizani su počeli svoju oružanu akciju na teritoriji Srbije 7. jula 1941. kada
su u Beloj Crkvi ubili dva srpska žandarma. Jovan Marjanović, u hronologiji
partizanskih akcija od 1. jula do 15. septembra navodi oko 1.200 raznih partizanskih
akcija. Objekti ovih akcija bili su: telefonske i telegrafske linije, železničke pruge,
ambari sa žitom, stogovi sena, novinarski kiosci, jedan rudnik, poreske uprave,
žandarmerijske patrole, jedan manastir, jedna garaža, jedna kola Crvenog krsta, seoske
opštine, a najviše seoske arhive. Marjanović registruje 86 napada na nemačke vojnike.
Po ovoj hronologiji Nemci su imali 64 mrtvih, 53 ranjena, 9 zarobljenih i 10
razoružanih.334
Analizom ovih akcija dolazi se do sledećih zaključaka:
Akcije su bile društveno-revolucionarnog karaktera. Dva ubijena žandarma u
Beloj Crkvi vršili su svoju dužnost predviđenu aktom kapitulacije, kao i
međunarodnim ugovorima, ali, prema shvatanjima komunista, oni su bili nosioci
buržujskog društvenog sistema i kao takvi oni su opasni.
Poreske i seoske arhive nisu imale koristi za okupatora, ali one su označavale
332
Jovan Marjanović, Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji, Beograd, 1963, 54-70.
333
Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita 2, 1981, 996.
334
Marjanović, 446-507.
jedan poredak koga je trebalo rušiti.
Telefonske linije i železničke pruge nisu takođe imale velike koristi za
okupatora. Važna linija Zagreb-Beograd-Niš-Solun nije ozbiljno bila ometana. A štete
ove vrste se brzo popravljaju.
Svu štetu nanesenu ovim sabotažama morao je da pokrije srpski narod iz
svojih, ionako oskudnih, sredstava.
Ako su navedeni gubici nemačke vojske tačni, onda je srpski narod morao da
plati sa 9.050 srpskih života po razmeri: za jednog mrtvog nemačkog vojnika sto Srba,
a za jednog ranjenog pedeset mrtvih Srba.
Partizanske akcije toga vremena Stefanović naziva „narodni ustanak“. U
stvari, to nije bio narodni ustanak. To je Komunistička partija po naređenju Moskve
donela odluku da na teritoriji Srbije brani Sovjetsku Uniju. Po naređenju Moskve, a ne
po želji srpskog naroda!
Broj boraca koji je učestvovao u oružanim akcijama protiv Nemaca ne može
da opravda naziv „narodni ustanak“. Prema Jovanu Marjanoviću krajem novembra
1941. prebeglo je u Sandžak „oko 1.500 - 2.000 boraca, komandnog kadra, ranjenika i
neboraca“, ostavljajući iza sebe 1.415 mrtvih, 80 ranjenih i 718 zarobljenih. U
zapadnoj Srbiji sedam odreda spalo je na 780 boraca. Prema jednom izveštaju M.
Markovića Požarevački odred je bio „sveden na četvrtinu“.335 (Možda samo stotinak
ljudi - primedba M. P.) Prema Milanu Borkoviću partizani su imali prvih meseci 1943.
na teritoriji Srbije 1.200 boraca.336 U to vreme Srbija je imala preko četiri miliona
stanovnika. Da se tada u Srbiji našlo odraslih stanovnika pod oružjem i u oružanim
akcijama protiv okupatora, onda bi se i moglo da govori o „narodnom ustanku“. Ako
se gornji podaci Marjanovića i Borkovića projektuju ka stvarnom broju „ustanika“ pod
oružjem, onda o nekom „narodnom ustanku“ ne može biti ni reči.
Milovan Đilas u svojoj knjizi Ratno doba na više mesta naglašava prvenstvo
socijalno-revolucionarnog momenta:
„Vojničke operacije koje smo mi komunisti započeli bile su inspirisane
našom revolucionarnom ideologijom, međutim za narod koji je prilazio nama one
su predstavljale nastavljanje rata koji je razbijena i iscepana vojska Kraljevine
Jugoslavije već bila izgubila“337
Pa zatim:
’Rat onako kako smo ga mi komunisti zamišljali nije bio samo
nacionalni rat. Komunisti su takvi da ništa njih ne može da pridobije, čak ni
nacionalna sloboda, ako nema izgleda za stvaranje specifične, ideološki
revolucionarne zajednice.“338 (podvukao M. P.)

U proleće 1942. partizanski Vrhovni štab, prema Đilasu, pokušava da naglasi

335
Marjanović, 157, 385, 398, 399.
336
Borković II, 12.
337
Wartime, 4.
338
Isto, 59.
kao najvažnije: borba protiv okupatora.339 Međutim pažljivim čitanjem ove Đilasove
knjige, kao i druge komunističke literature dolazi se do zaključka da je glavni pokretač
komunističkih namera i akcija bila boljševizacija Jugoslavije, a ne borba protiv
Nemaca.
Dr Veselin Đuretić, analizirajući političko raspoloženje u partizanima pri kraju
1942, kaže:
„U partizanskim jedinicama idejno-političko poistovećenje sa SSSR-om
skoro da i nije imalo granica, a nisu bile rijetke ni pojave državno-pravne
identifikacije, u smislu zahtjeva za potpunom sovjetizacijom.“340

Doprinos NOV za oslobođenje Jugoslavije

Pored očigledne istine da su partizanske jedinice težile ka idejno-političkom

poistovećavanju sa SSSR-om, još očiglednije je da je Narodno-oslobodilačka vojska
imala najmanjeg udela u oslobođenju Jugoslavije od okupatora. U prilog ovog tvrđenja
može se reći sledeće:

1. Lidel Hart, britanski istoričar, analizirajući pokrete otpora u Evropi, dolazi

do zaključka da su ti pokreti „vrlo retko bili nešto više od besmislenog
uznemiravanja“, sem ako nisu dejstvovali za vreme većih operacija „koje su
apsorbovale glavnu pažnju neprijatelja.“ Takva besmislena uznemiravanja donosila su,
po Hartu, „odmazde koje su bile mnogo teže, nego štete koje su nanosile
neprijatelju.“341
Verner Rings, koji je obrađivao teme iz savremene istorije, misli da je
saveznička vrhovna komanda tek posle nemačkog napada na Drvar (25. maj 1944.
godine) smatrala da su partizanske snage u okviru „opšteg strateškog plana“ dobile
„vojničku vrednost“.342
U knjizi Nemačke operacije na Balkanu, koja je spremljena prema nemačkim
izvorima, kaže se da su partizanske snage tek posle povlačenja nemačkih trupa iz
Makedonije, Albanije i Crne Gore bile u mogućnosti da „fizički doprinesu
oslobođenju“ njihovih naroda. (Dakle, tek krajem 1944. i početkom 1945.)343

2. U leto 1944. godine partizanske snage su zaista bile u mogućnosti da

Nemcima pričine veće nezgode. Samo te partizanske snage nisu upućene protiv
nemačkih trupa, važnih komunikacija i rudnika već su usmerene prema Srbiji s
339
Isto, 142-143.
340
Đuretić, 199.
341
Werner Rings, Life with Enemy, Doubleday, Inc., Garden City, New York, 1982, 266-267.
342
Isto, 273.
343
German Operationt in the Balkans, (Spring 1941-1944), Game Marketing Co., 1979, 189.
namerom da tuku snage Nedića i Mihailovića. Dok su sovjetske i bugarske trupe išle
sa istoka, dotle su partizanske divizije sa zapada i juga nadirale u Srbiju. Tito poručuje
tim jedinicama „da se ne angažuju u duge borbe (sa Nemcima), već da sve svoje snage
bace u invaziju Srbije... nadirući kroz planine između neprijateljskih snaga“.344
U jednom izveštaju (američkom) Stejt departmanu od 18. avgusta 1944.
godine iz Italije nagoveštava se invazija Jugoslavije. Pisac izveštaja je uznemiren
pošto će se američko oružje dato Titu upotrebiti ne za borbu protiv Nemaca, već „da se
ubijaju Srbi“.345

3. U zauzimanju Beograda sovjetske trupe su odigrale glavnu ulogu. Lidel

Hart kaže da je „oslobođenje glavnog grada bila posledica Tolbuhinovog
napredovanja“... „u kooperaciji sa partizanima“346... Tada je kroz Srbiju prošlo 35
sovjetskih divizija.

4. Sremski front je još jedan od dokaza nesposobnosti NOV da tuku nemačku

vojsku u povlačenju. Posle 5 meseci partizani su uspeli da probiju nemačku odbranu i
to nepun mesec dana pre kapitulacije Nemačke. Prema podacima kojima se Gojko
Nikoliš koristi NOV je imala 34.024 mrtvih i oko 25.000 ranjenih. Nije jasno da li su
ovo bili gubici za celo vreme trajanja ovog fronta ili su to bili gubici pri proboju.347
Zašto je partizanskom Vrhovnom štabu bio potreban ovaj proboj Sremskog
fronta? Vojnički razlozi? Đilas kaže da su čak dobronamerni učesnici u ovim
operacijama smatrali da su ove borbe bile „nepotrebne“, pošto su Nemci već bili u
procesu raspadanja.348 Politički razlozi? Nije li mogućnost, koja je naterala Vrhovni
štab na ovakav korak, bio strah da antikomunističke snage koje su se kretale ka
severozapadu ne budu pomognute od saveznika u borbi protiv partizana? Đilas se
osvrće na mišljenja ove vrste. Možda namera oficira na vrhu da pokažu da je NOV
spremna i za velike poduhvate? Đilas kao da prihvata ovaj poslednji razlog. I on kaže:
„Emocionalni i moralni impulsi za proboj fronta u Sremu rasli su,
naročito posle januara 1945. kada su Nemci, iako slabi, požnjeli uspehe protiv
naše tri armije: u Sremu oni su napravili prodor, istina kratkotrajan i ne dubok, na
prostoru Prve armije; u severnoj Bosni, u odbrani Bijeljine, oni su pokazali uspeh
protiv Druge armije; a na Dravi oni su primorali Treću armiju da pređe na levu
obalu u Mađarsku.“349

Dakle, januara 1945. godine, četiri meseca pre kapitulacije Nemačke, nemačke
trupe, iako u povlačenju - na koje su one bile primorane, ne napadima partizana, već
zbog stanja na ostalim evropskim bojištima koja su odlučivala ishod rata - pokazuju
344
Radoje i Zivan Knežević, Sloboda ili smrt, Sijetl, SAD 1981, 369.
345
Foreign Relations of United States, Diplomatic Paper 1944, Volume IV, Europe, 1398.
346
Hart, 586.
347
Nikoliš, 661.
348
Wartime, 441.
349
Isto, 441-442.
inicijativu i tuku armije NOV.

5. Sedam dana pre povlačenja Nemaca iz Beograda, nemačke trupe napuštaju

Atinu, početkom novembra zaštitnice nemačkih trupa ulaze u Jugoslaviju.
„Još uvek u dobrom poretku“ - kaže se u već pomenutoj knjizi Nemačke
operacije na Balkanu - „jedinice armijskih grupa E i F kretale su se ka
severozapadu i osiguravale saobraćaj na sporednim prugama i drumovima kojima
su se kretale njihove poslednje trupe iz Makedonije, Albanije i Crne Gore.“350

U svojoj knjizi Kraj na Balkanu Karl Hnilcika, služeći se jugoslovenskim,

nemačkim, britanskim, bugarskim i sovjetskim izvorima, daje detaljniji prikaz
povlačenja nemačkih trupa sa Balkana. Prolazeći kroz ovu knjigu stiče se definitivan
utisak da je Tito čuvao svoje snage od sukoba sa nemačkim trupama. Ozbiljnije ih je
napadao par puta. Tek pri kraju, a naročito posle zvanične kapitulacije, partizani su
pobili hiljade golorukih nemačkih oficira i vojnika.
Prema jednom planu napravljenom sa Maklinom, Titu je stavljeno u zadatak,
ako ne uništenje nemačkih trupa, a ono bar otežavanje njihovog povlačenja. Partizani
nisu ni pokušali da izvrše postavljeni zadatak. Hnilcika na više mesta podvlači uspešno
povlačenje Nemačke vojske:
„Tragedija koja je snašla nemačku armiju u Staljingradu i Rumuniji nije
se ponovila u Srbiji... Graniči se sa čudom da na ovom „dugom maršu“ od Grčke
do Alpa ... i pored mnogobrojnih opasnosti... sve trupe su uspele da se probiju do
zavičaja.“351

Dedijer se hvali da je 20. marta 1945. počela „opšta ofanziva Jugoslovenske

armije za definitivno oslobođenje zemlje. Pored Prve armije, koja je probila Sremski
front, učestvovale su u drugim operacijama i Druga, i Treća i Četvrta armija. U ovim
poslednjim operacijama, po Dedijeru, NOV imala je „oko 30.000 poginulih i 70.000
ranjenih vojnika“.352 (Ovde svakako nisu uračunati gubici u Sremu. Može se
pretpostaviti da su ove pomenute jedinice NOV-a učestvovale u borbama protiv
četnika, ustaša, domobrana, srpskih dobrovoljaca i slovenačkih antikomunističkih
trupa.)

6. Mi smo ukazali na dva mišljenja po kojima je NOV bila sposobna za veće

vojničke zadatke: posle Nemačkog napada na Drvar maja 1944. (jedno mišljenje), i
krajem 1944 - početkom 1945. (drugo mišljenje). Ukazali smo i na to da NOV nije
ispunila takva očekivanja. Njena uloga u oslobođenju Jugoslavije bila je minimalna.
Prethodnih ratnih godina partizani su imali više sukoba sa Nemačkom vojskom od

350
German Operations..., 189.
351
Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Musterschmidt, Goettingen, 1970, 50-158.
352
Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita 1, 1981, 391-392.
kojih su najpoznatiji takozvanih sedam ofanziva. Karakteristike tih „ofanziva“ su
sledeće:
a. Komunističkoj propagandi bilo je potrebno da NOV prikaže kao borce za
oslobođenje, i to od prvih dana okupacije. Ove operacije teško se mogu nazvati
ofanzivama: broj ljudstva i materijala, veličina prostora, i njihova strateška vrednost ne
zadovoljavaju pojam ofanziva. Nemci ih nisu tako zvali. Verner Rings naziva Šestu
ofanzivu „protivgerilske operacije“. Sedmu ofanzivu isto tako.353 U pomenutoj knjizi
Nemačke operacije na Balkanu Druga ofanziva se naziva „protivgerilske mere“. Treća
ofanziva „jedna druga operacija“, Četvrta ofanziva „operacija“, Šesta „veća
antipartizanska operacija“, Sedma „operacija“.354
b. U svim ovim nemačkim „ofanzivama“ partizani su imali velike gubitke. Ali
su uspeli uvek da se spasu totalnog uništenja. Posle svake ovakve „ofanzive“ oni su
uspevali da se organizuju i povećaju svoje redove.
c. Sem prve, koja se dešavala krajem novembra i početkom decembra 1941. u
Srbiji, ostale su se odigrale u Bosni, kao i u prostoru Tara-Prozor-Jajce-Drvar-Bihać.
Glavne partizanske snage, sa Titom na čelu, sklanjali su se od Nemaca i Italijana u ove
teško prohodne krajeve, daleko od važnih objekata i komunikacija. Ove krajeve oni su
zvali „oslobođenim“ krajevima. Verner Rings, govoreći o tim „oslobođenim“
krajevima u toku druge polovine 1943. godine, kaže da partizani ove krajeve nisu
„oteli od Nemaca kroz borbu. Nemci su ih namerno, ali i nerado, ostavljali njima
(partizanima) - vojnička situacija koja nema nikakve veze sa pobedom ili porazom.“
Rings takođe naglašava da i teritorija „oslobođena“ od četnika „nije imala nikakve
vrednosti za saveznike“.355
d. Partizanske snage, ali takođe i četničke, predstavljale su opasnost za
nemačke vojničke, saobraćajne i industrijske objekte. Ta opasnost naročito bi bila
velika u slučaju iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan. Nemci su radi toga
zadržavali veći broj svojih trupa, ali ne onoliko koliko današnji jugoslovenski istoričari
tvrde. Prema Dedijeru, krajem 1943. godine bilo je u Jugoslaviji 22 nemačke
divizije,356 prema Dušanu Plenči 24 divizije, međutim prema nemačkim dokumentima
samo 13 divizija.357 Na celom Balkanu krajem 1943. godine bilo je, prema zvaničnim
nemačkim dokumentima, 20 divizija.358
e. Posle Sedme ofanzive (napad na Drvar) Tito je tražio da ga Britanci prebace
u Italiju, pošto je „došao do zaključka da je za njega nemoguće da rukovodi
operacijama njegovih snaga dok je stalno progonjen kroz šume“. Zatim je rekao i da je
„izgubio kontakt sa gotovo svim formacijama pod njegovom komandom.“359 Tako se
Tito, krajem maja ili početkom juna, našao na ostrvu Visu. Takav zahtev za „sigurnom
bazom“ možda je vojnički opravdan, ali mi se pitamo: kako je to bilo moguće da tolike

353
Rings, 271, 273.
354
German Operations, 142-143, 154, 169, 184.
355
Rings, 272.
356
Dedijer 1, 360.
357
Rings, 271.
358
German Operations, 166.
359
Maclean, 453.
partizanske divizije, o kojima komunistička propaganda govori, nisu bile u mogućnosti
da zaštite svoga vrhovnog komandanta, koji je pet meseci proveo van ratnih poprišta
Jugoslavije - sve do posle pada Beograda?

*
Verner Rings, koji je studirao sve evropske pokrete otpora, došao je do
sledećeg zaključka:
„Jugoslovensko iskustvo ne razlikuje se od ostalih evropskih zemalja.
Uspesi naoružanih pokreta otpora mogli su da budu značajni, ali gubici u
životima bili su ogromni, njihova vojnička vrednost ne tako vidna, a strateška
vrednost, za čudo, mala.“360

Kada se uporede ljudske i materijalne žrtve koje je Jugoslavija imala, sa

ljudskim i materijalnim žrtvama koje su ostale evropske zemlje imale, onda mišljenje
Vernera Ringsa, kad je u pitanju jugoslovensko iskustvo, postaje jezivo tačno.

Odnos prema neprijateljskim represalijama

Partizanski Vrhovni štab nije vodio računa o ljudskim žrtvama, pogotovu kada
se nije radilo o članovima partije.
Veliki prijatelj partizana, Ficroj Maklin je to takođe zapazio:
„Neprijateljske represalije nad civilnim stanovništvom nisu mogle da
zaustave Tita (od njegovih vojničkih akcija). To je bio narodni rat. Celokupno
stanovništvo je bilo na bojnom polju i imali su, kao i partizani, istu priliku da
poginu herojskom smrću.“361

Srbija iz jeseni 1941. je najbolji primer nepoštovanja ljudskih života.

Komunistički lideri su znali, kao što smo to već ranije ukazali, za Nemačke
pretnje. Nemci su te pretnje realizovali po prvi put avgusta 1941. kad su za jednog
ubijenog Nemačkog vojnika streljali istog dana, na putu između Valjeva i Kosjerića,
80 Srba. Posle toga, Nemci su produžili da se svete za svoje ubijene vojnike i streljaju
u Prnjavoru 110 Srba, u Petlovači 132, u selu Jarebice 620, u Skeli 80, u krvavom
maršu građana Šapca za Klenak 164, u Šapcu 40, u okolini Šapca 1.127. Ovakve

360
Rings, 273.
361
Fitzroy Maclean, Disputed Barricade, Jonathan Cape, London, 143.
odmazde često su praćene paljenjem čitavih sela. Nemački gubici bili su 15 vojnika.362
Posle ovih događaja partizansko vođstvo je moralo da uvidi da Nemci izvrgavaju svoje
pretnje.
Vladimir Dedijer tvrdi da se u to doba na partizanskom vrhu verovalo u brzi
kraj rata: „za dva meseca“, „do kraja godine“.363 Nije isključeno da je i verovanje u
brzi kraj Nemačke bio jedan od razloga za ovakvo postupanje. Napadi na Nemce su se
produžili, odmazde su se nizale.
Sa komunistima počinje da sarađuje i pukovnik Dragoljub Mihailović. Tako je
i došlo do četničko-komunističkih napada na Kraljevo i nemačke jedinice u blizini
Kragujevca. Na dan 19, 20. i 21. oktobra 2.300 nevinih u Kraljevu i 2.300 (po
komunističkim izvorima 7.000) u Kragujevcu platilo je svojim životima. Nemci su
izvršili zločin u Kraljevu i Kragujevcu, kao i u drugim mestima Srbije, ali ništa manji
nije ni zločin onih koji su izazvali ove represalije, pa pobegli. Nemci su bili
neprijatelji. Oni su objavili kakve su njihove namere.
Partizanski i četnički štabovi i komande su znali za Toplički ustanak iz 1917.
godine koji je koštao Srbiju 30.000 do 40.000 života. I ovaj događaj iz 1917. godine
trebalo je da bude opomena i pouka. Kosta Pećanac, koji je predvodio ovaj ustanak u
Toplici, nije se pridružio ni Brozu, ni Mihailoviću za vreme Drugog svetskog rata. On
nije zaboravio žrtve iz 1917. te je zato i sarađivao sa Nedićem. Ali, nažalost, to nije
bio slučaj sa partizanskim i četničkim komandnim vrhovima u Srbiji.
U razgovoru sa generalom Lerom, nemačkim komandantom Jugoistoka, Milan
Nedić kaže da je u jesen 1941. godine izgubilo život 17.000 ljudi. Nije jasno da li su u
ove cifre uračunati i poginuli u oružanim sukobima.364 Teško je verovati da je za ovo
vreme poginulo na teritoriji Srbije više od 150 Nemaca.
Prema jednom dokumentu Vrhovne komande Nemačke vojske, od 7. aprila
1945. godine na Balkanu je ukupno poginulo 20.276, a nestalo 21.848 nemačkih
vojnika, oficira i podoficira u vremenu od 22. juna 1941. do 31. marta 1945.365 Ovo su
bili gubici u borbama sa partizanima, grčkim i albanskim gerilcima, sovjetskom
vojskom, bugarskom vojskom (posle 9. septembra 1944); saveznička bombardovanja
pričinila su takođe gubitke nemačkoj vojsci u povlačenju. Ako se može verovati Peki
Dapčeviću, Nemci su u borbama za Beograd oktobra 1944. Imali 17.000 poginulih i
9.000 zarobljenih.366 Ako se ovaj broj poginulih nemačkih vojnika oduzme od
ukupnog broja poginulih na Balkanu, onda se može reči da su nemački gubici na
Balkanu bili zaista neznatni.
Kada se imaju u vidu ovi nemački gubici, onda se žrtve koje je Srbija platila
za 4-5 meseci u 1941. godini ne mogu pravdati ni vojničkim, ni političkim, a najmanje
moralnim razlozima.
A sada zamislimo ovakav scenario: partizani ubijaju 20.000 nemačkih vojnika.
362
Krakov, 210; Kostić, 41-42, 51.
363
Dedijer 2, 388.
364
Bundesarchiv - Militaerarchiv, RW 40/32 von 29.8.1942, Gedaechtnisprotocol ueber Milan Nedic.
365
Percy R. Schramm, Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wermacht, knjiga 8, Bernard &
Graefe Verlag, Muenchen, 1516.
366
Peko Dapčević, Za Beograd, „Prosveta“, Beograd, 220.
Ovaj gubitak, iako veliki, ne bi oslabio snage nemačkih trupa, niti bi šta izmenio na
glavnim frontovima, koji su odlučivali ishod rata. Nemci bi zato ubili 2 miliona Srba u
najboljim godinama, a da ne govorimo o zgarištima koja prate ovakve kaznene
poduhvate. To bi stvarno bilo uništenje jednog naroda. Milan Nedić, Dimitrije Ljotić,
srpski dobrovoljci i druge oružane snage pod komandom Milana Nedića, pa i sam
Draža Mihailović - iako ne uvek odlučno - radili su da spreče ovakve nemačke
odmazde. I oni su uspeli. Srbija je bila spašena.

Partizani ubijaju svoje političke protivnike

Komunisti su ubijali svoje političke protivnike. Ovde ćemo se detaljnije

osvrnuti na samo dva slučaja.
Početkom avgusta 1941. blizu Čačka ubili su trgovca Mihajla Nikolića, samo
zato što je bio zboraš. Na dan njegove sahrane, 8. avgusta, napali su na sprovod. U već
pomenutoj hronologiji Marjanović kaže: „Izvršen je napad na ljotićevce, prilikom
jedne sahrane.“ Od ljotićevaca nije niko povređen, ali je jedan od napadača platio
svojim životom. Nikolić je bio jedna od prvih žrtava komunističkog terora, koji se
širio svuda gde su partizani prolazili.
Često su ta ubistva izvršena na zverski način.
Dr Đoko Slijepčević prenosi iz Naše borbe opis ubistva sveštenika Vojislava-
Voje Stojilovića iz Srednjeva, koga su komunisti uhvatili 16. septembra 1941. godine.
Vezali su ga i tako vezanog privezali za auto.
„Trebalo je nesrećni pop Voja da put od osam i po kilometara pređe
trčeći brzinom od 37 km na sat. Vučen po blatu, sav krvav i modar, izranavljen i
teško izubijan i besvestan. U Rabrovo nije dovučen ni čovek, ni leš, nekakva
krvava i prljava masa u obliku klade.“
Zatim je nastalo još strasnije:
„Lomljenje je izvršeno na taj način što su ga živoga i onesvešćenoga
savijali sve dotle dok mu se glava (temenom nazad) nije sastavila sa petama.
Tada potpuno prelomljeno (rastrzanjem) na dva dela, telo nesrećnog popa Voje
bacili su na ledinu pored mlina u selu Rabrovu, gde je ležalo na radost seoskih
pasa, puna tri dana.“367

Razna ubistva građana Jugoslavije pominju takođe u svojim knjigama Bor. M.

Karapandžić,368 Milovan Đilas369 i Vladimir Dedijer370. Ta ubistva su teški zločini, bez

367
Slijepčević, 581-582.
368
Karapandžić.
369
Wartime.
370
Dedijer, Novi prilozi..., 2.
obzira da li su posmatrana iz tadašnje ili sadašnje perspektive.

Bombardovanje Beograda i drugih gradova

U vezi bombardovanja naših gradova Stefanović kaže:

„U toku aprila 1944. godine počela je aktivnije anglo-američka avijacija
da napada i uništava nemačke vojne strategijske objekte u mnogim gradovima
Jugoslavije... U toku tih napada stradao je i izvestan broj civilnog stanovništva.
Ovo su domaći izdajnici uzimali kao argumenat u propagandi, ističući kako
saveznički avioni nisu gađali nemačke vojne ciljeve, već ubijali srpski narod ’po
Titovoj želji i zahtevu’.“371

Istina je, pak, da je bombardovanje jugoslovenskih, naročito srpskih gradova,

još jedan dokaz da komunisti nisu poštovali ljudske živote. Takođe je istina da je
bombardovanje naših gradova zahtevao partizanski Vrhovni štab, dakle: Tito lično i
CK KPJ.
Godine 1981. beogradska Politika objavila je seriju članaka pod naslovom
„Bombardovanje Beograda 1941. i 1944.“ od Velimira Petrovića. Ovom prilikom
Petrović pokazuje faksimil jednog dokumenta ispod koga stoji ovo objašnjenje:
„Vrhovni štab NOV i POJ tražio je od Komande savezničke avijacije za
Mediteran i Balkan, da tuče isključivo vojne ciljeve, pa je 20. aprila 1944. godine
poslao ove precizne instrukcije da se to učini. Na ovom faksimilu može se
pročitati da je Vrhovni štab tražio da se u Beogradu i drugim gradovima tuku
određeni vojni objekti...“

Pomenuti faksimil pominje sledeće gradove: Sarajevo, Kraljevo, Kosovsku

Mitrovicu, Zagreb, Beograd, Niš, Skoplje, Brod, Vinkovce, Ljubljanu, Zidani Most,
Maribor, Sisak, Karlovac, Banja Luku, Novi Sad.372
Vladimir Dedijer objavljuje dokumenat „Tito - Operativnim štabovima
NOVJ“. Po ovom dokumentu Tito zahteva od Operativnih štabova da savezničkim
misijama daju obaveštenja o neprijatelju i njegovim slagalištima:
„...3. zahteve za bombardovanje trenutnih taktičkih ciljeva neka
postavljaju sami štabovi. 4. V(rhovni) Š(tab NOV i POJ) će obezbediti
bombardovanja u skladu većih operacija naših snaga, strateg(ijska)
bombardovanja, davati prvenstvo bombardovanjima na pojedinim sektorima

371
Stefanović, 267.
372
Velimir Petrović, „Bombardovanje Beograda 1941 i 1944“, Politika, 15, 18, 22, 23. i 24. april
1981.
 itd.“373

Milovan Đilas takođe tvrdi da su bombardovanja vršena po zahtevu Tita.374

U pomenutim člancima Petrović daje izvesne podatke o žrtvama:
„Žrtava je bilo mnogo (na dan 18. maja - primedba M. P.), ali njihov broj
nikada neće moći da bude utvrđen. U našim arhivama malo je podataka o tome,
ali postoji navod da je Beograd samo 16. aprila (na Uskrs - primedba M. P.)
izgubio 2.000 svojih sugrađana; o ranjenima se nigde ne govori.

Stradanja drugih naših gradova takođe nisu bliže opisana. Pominje se da je

Nikšić od 4.000 stanovnika izgubio četvrtinu, a Podgorica od 15.000 stanovnika -
2.500.375
Petrović na drugom mestu za Podgoricu kaže da je bombardovana 77 puta, da
su ostale samo „četiri zgrade i da je od 10.000 stanovnika poginulo oko 3.000 ljudi“.376
Leskovac je bombardovan 6. septembra 1944. na rođendan Kralja Petra II. Povodom
ovog bombardovanja Petrović kaže:
„Pretpostavlja se da je od ovog bombardovanja poginulo oko 4.000 nedužnih
građana, a tek po neki Nemac i četnik.“377

Za Zadar Petrović kaže da je bombardovan 20 puta, iako nije imao industrije i

vojničkih objekata.378
Interesantan je jedan detalj koji navodi dr Radoje Vukčević:
„Tokom bombardovanja mnogih naših gradova sahranjene su hiljade žena i
dece, ali su svi nemački arsenali ostali netaknuti. U podrumu palate Albanije, u sredini
Beograda, poginulo je 128 naših građana i samo - jedan Nemac.“379

Pored hiljada mrtvih i ranjenih, naši su gradovi pretrpeli i ogromne materijalne

štete.
Petrović i Đilas, u nameri sa skinu krivicu sa Tita i Vrhovnog štaba, krive
savezničke komande za ovakva bombardovanja. Petrović naziva ova bombardovanja
„savezničko razaranje Beograda“. Zatim se pita:
„Zašto su bombardovale („leteće tvrđave“) stambene četvrti, uprkos
izričitom zahtevu Vrhovnog štaba Narodno oslobodilačke vojske i partizanskih

373
Dedijer, Novi prilozi..., 2, 1071.
374
Wartime, 400.
375
Petrović.
376
Isto.
377
Isto.
378
Isto.
379
Dr Radoje Vukčević, „Od Teherana do Subašićevog ustoličenja“, Njegoš, Chicago, sveska 10, 45.
 odreda Jugoslavije upućenom savezničkoj Vrhovnoj komandi za Sredozemlje, da
se moraju bombardovati samo vojnički ciljevi...“
...U to vreme saveznici su oslobađali zapadnu Evropu, iskrcavali se u
Normandiji, oslobađali zapadne porobljene države, ali se nijednom gradu, za
vreme tih savezničkih intervencija nije dogodilo stradanje slično onom koje je
doživeo Beograd. Nisu tako tučeni ni oni gradovi u Francuskoj, Belgiji,
Holandiji, u kojima su se nalazile vitalne odbrambene tačke nemačke oružane
sile. Nejasno je zbog čega je na naše gradove dejstvovala strateška, umesto
taktička avijacija, koja je znatno preciznije gađala objekte.“380
Đilas, opet u nameri da skine odgovornost sa Tita i Vrhovnog štaba, a,
razume se, i sa sebe, kao da je našao odgovor na ovo pitanje. On kaže:
„...mi smo sumnjali - i u to vreme verovali - da su Saveznici vršili
ovakvu vrstu bombardovanja da bi za nas komuniste napravili što više teškoća u
posleratnom izgrađivanju i upravljanju.“381

Savezničke komande ne mogu da pravdaju ovakva bombardovanja, čak i da su

bila i opravdana sa vojničkog gledišta. Oni su morali da upoređuju štete koje nanose
jednom prijateljskom narodu - teško napaćenom - sa koristima koje su imali. Prilikom
bombardovanja pogođeni objekti su fotografisani, a i preko obaveštajnih kanala
dobijali su obaveštenja o ciljevima koje su pogodili. Oni su morali da znaju da su
pobili hiljade nevinih, a neprijatelju nisu naneli ozbiljne štete. I njihove vlade su još
više krive kada su dozvolile ovakva varvarska akta.

*
8. aprila 1944. godine, dakle dan posle drugog bombardovanja Beograda,
jugoslovenski ambasador u Vašingtonu, Konstantin Fotić, sa mapom Beograda u ruci,
upozorio je američkog ministra spoljnih poslova Kordela Hola o teškoj tragediji
Beograda.
„Ministar spoljnih poslova“ - kaže Fotić - „pokazao je duboku
zabrinutost i obećao je da će upotrebiti svoj uticaj da otkloni ponavljanje sličnih
događaja.“382

Jugoslovenski ambasador u Londonu, Bogoljub Jeftić, je takođe uložio protest

Forenj ofisu na dan 17. aprila. Sledećeg dana posetio je po istoj stvari stalnog sekretara
Forenj ofisa, Aleksandra Kadogana. Kadogan komentariše Jeftićevu posetu sledećim
recima:

380
Petrović.
381
Wartime, 400.
382
Konstantin Fotić, The War We Lost, The Viking Press, New York, 1948, 254.
 „Ambasador Jevtić dotakao je jedan drugi momenat, naime, njegovu
žalbu da je BBC (Britanski radio - primedba M. P.) objasnio da su neka od ovih
bombardovanja izvršena na zahtev maršala Tita. Ja sam rekao ambasadoru da se
njegov iskaz ne slaže sa našom akcijom, (da nije tačna Jeftićeva tvrdnja -
primedba M. P.) da mi „intervenišemo za jednu stranu protiv druge“. Jer u stvari
sve je to deo naše opšte ofanzive protiv zajedničkog neprijatelja. U stvari, meni
bi bilo mnogo prijatnije da je BBC objasnio bombardovanje na ovoj liniji, nego
na način na koji je to učinio.“383

Bombardovanja nisu prestala. Ficroj Maklin, koji je, možda, učinio više za
dolazak komunista na vlast, nego sve partizanske armije, posmatrao je bombardovanje
Leskovca iz neposredne blizine. On je bio obavešten kada bombardovanje treba da
počne. Između ostalog on kaže:
„Dok sam stajao i čekao, ja sam pokušao da mislim na nemački garnizon
i tenkovske posade, a ne na male zemljoposednike, trgovce i železničke radnike,
na stari svet, žene i decu koji su u ovom trenutku radili svoj svakidašnji posao.“
Kada su bombarderi otišli i ostavili varoš u ruševinama, on kaže:
„Gubici civilnog stanovništva bili su teški, ali izgleda da je napad
postigao svoj cilj. Bilo je direktnih pogodaka na više zgrada u kojima su bili
Nemci. Oni su izgubili mnogo od svojih prevoznih sredstava i teškog oružja, dok
je moral garnizona dostigao nizak nivo, a naročito što se tiče ne-nemačkog
dela.“384
(Maklin je kategoričan kada kaže da su „gubici civilnog stanovništva bili
teški“. On priznaje istinu. Ali za gubitke nemačke on nije tako kategoričan. On
kaže „izgleda da je“ napad postigao svoj cilj. Izgleda! On je znao, ili tih dana ili
kasnije kada je pisao knjigu, da su nemački gubici bili neznatni, ali nije imao
hrabrosti da prizna taj fakat. Videli smo da Petrović priznaje da nije bilo
nemačkih gubitaka.)

Partizanski Vrhovni štab snosi najveću odgovornost za ova bombardovanja.

Petrović i Đilas pokušavaju da svojim dijalektičkim okruglo-pa-na-ćoše opravdavaju
Tita. Nisu ubedljivi. Petrović tvrdi da je Vrhovni štab više puta protestovao protiv
ovakvih nepreciznih bombardovanja. A kada to nije pomoglo, Petrović tvrdi da se
najzad i Tito umešao:
„Oktobra 1944. godine (dakle, kada je veći deo Srbije bio u rukama
sovjetske vojske i partizana - primedba M. P.) rečeno je šefu savezničke vojne
misije brigadiru Ficroj Maklinu da bombardovanje jugoslovenskih gradova više
nije poželjno.385

383
Staniša R. Vlahović, Zbornik dokumenata iz Britanske arhive - Anglo-jugoslovenski odnosi 1941-
1948, Birmingham, 1985, 265.
384
Disputed Barricade, 487-488.
385
Petrović.
 Posle ovoga više nije bilo bombardovanja.
Evo šta Đilas kaže o Beogradu, o „varoši legendarnog trpljenja, koju je Hitler
pretvorio u ruševinu i mučiliste“ (ovo su Đilasove reči):
„Saveznička avijacija je bombardovala tepisima bombi varoš koja se
radovala videći savezničke eskadrile. Sem slučajnih, ovde-onde pogodaka grupa
Nemaca, nijedan vojni objekt nije pogođen. Razaranje nije bilo ništa manje, - a
očaj još veći - od onoga koje su Nemci prouzrokovali 6. aprila 1941. godine.
Tako nam je bilo rečeno na Visu.“

Đilas zatim tvrdi da je Tito pozvao predstavnike engleske misije i energično

zahtevao da se „naše varoši ne smeju bombardovati bez našeg pristanka“, i kaže:
„Posle ovog, saveznici su u konsultovanju sa nama bombardovali više
varoši i to samo onda ako je to moglo da se opravda sa vojničke tačke gledišta.
Tako su ključne varoši i industrijska postrojenja sačuvana. Ostalo mi je u sećanju
da su izvesne vojničke mete u Zagrebu bile određene (za bombardovanje), ali
posle iskustva sa bombardovanjem Beograda i Splita Zagreb je bio pošteđen.“386

Staniša Vlahović, u svojoj knjizi Zbornik dokumenata iz britanske arhive,

tvrdi da nije tačna Đilasova tvrdnja da je Tito „uložio protest“ kod britanskog
predstavnika Misije. Ovo nije nigde zabeleženo u otvorenom delu Britanske arhive;
Đilas ne navodi ime „britanskog predstavnika“ kome je protest uložen.387
Iz Đilasove knjige, Petrovićevih članaka i dokumenata koja Dedijer navodi,
dolazi se do sledećih zaključaka:
Partizanski Vrhovni štab, dakle Tito, zahtevao je bombardovanje. Spisak
gradova određenih za bombardovanje dostavljen je Saveznicima.
Tito je mogao da zaustavi bombardovanje kadgod je hteo. Po Petroviću,
Vrhovni štab nije zahtevao obustavljanje bombardovanja, već je insistirao na
bombardovanju vojnih objekata. Na zahtev Tita, Petrović kaže, u oktobru 1944. godine
bombardovanja su prestala. Po Đilasu se vidi jasno da je saveznička avijacija
bombardovala ono što je partizanski Vrhovni štab, dakle Tito, zahtevao. Zagreb, iako
je bio na spisku za bombardovanje, po zahtevu Tita, je pošteđen.
Ima jedan detalj iz već pomenutog Đilasovog teksta koji je sumnjive
verodostojnosti. On tvrdi da su Tito i njegovi najbliži saradnici o razaranju Beograda
prilikom uskršnjeg bombardovanja čuli tek na Visu. („Tako nam je bilo rečeno na
Visu“).
Đilas je, po njegovom iskazu, stigao na Vis sa puta u SSSR 11. ili 12. juna.
Tito i drugi su stigli na Vis - posle bekstva iz Drvara - izgleda krajem maja ili
početkom juna. Dakle oni nisu znali ništa o sudbini Beograda najmanje 58 dana.
386
Wartime, 400.
387
Vlahović, 267.
 Ambasadori Fotić i Jeftić su odmah posle drugog bombardovanja
protestvovali. Oni su za to doznali svakako preko beogradskog radija i britanskog
BBC ili neke druge stanice.
Teško je verovati da oni u Vrhovnom štabu nisu ništa znali o Beogradu za
toliko vreme. Oni su to mogli da doznaju preko beogradskog radija, a ako nisu
verovali radio Beogradu, oni su to mogli da provere preko svoje radio veze sa Srbijom.
Sudeći po izvesnim dokumentima, oni su tu vezu u to vreme imali. Vojnički razlozi su
zahtevali da se dozna za ishod bombardovanja.
Doznati istinu o Beogradu bi trebalo da bude i akt ljubavi prema „varoši
legendarnog trpljenja koju je Hitler pretvorio u ruševinu i mučilište“, kako to Đilas
lepo reče. Nije li Đilas ovim hteo da nađe izvesno opravdanje što ništa nije preduzeto
da se bombardovanje ili obustavi ili način bombardovanja izmeni? Ove Đilasove reči,
„prevedene“, izgledale bi ovako: „Mi ništa nismo znali za ova dva meseca, zato ništa
nismo mogli ni da preduzmemo.“ Ali kada su saznali, dakle u junu na Visu, „saveznici
su - da nastavimo Đilasa - u konsultovanju sa nama bombardovali više varoši, i to
samo onda ako je to moglo da se opravda sa vojničke tačke gledišta.“ Način
bombardovanja nije izmenjen, iako bi Đilas hteo da mu se veruje da je bilo
drugojačije.
Treba proći kroz Petrovićeve članke i uveriti se u ovo. Beograd je i dalje
pokopavao mrtve, a Zagreb na zahtev Tita je sačuvan. Vlatko Maček tvrdi da je
Zagreb, takođe, bombardovan prvi put 13. februara 1944, kada je poginulo više od
stotinu ljudi, žena i dece. Vojnički objekti nisu pogođeni. Kasnija bombardovanja
ograničila su se na aerodrom i železnički park.388
Čemu bombardovanja?
Zašto su bombardovani naši gradovi - uglavnom srpski?
Mi danas ne raspolažemo nikakvim dokumentima koji bi dali precizan
odgovor na ovo pitanje. Ali ako se izvrši analiza ondašnjih vojničkih i političkih
prilika, kao i krajnji cilj koji je odredila KPJ, tj. dolazak na vlast, bez obzira na cenu
koju će narod da plati, onda će se doći do elemenata koji će baciti više svetla na
postavljeno pitanje.
Posle katastrofe (Đilas i Maklin se slažu sa ovom terminologijom)389, kroz
koju su prošli prilikom bežanja iz zapadne Srbije krajem 1941, partizani nisu u Srbiji
predstavljali ozbiljan faktor. Po Maklinu, oni „nisu bili ni brojni, ni dobro opremljeni“;
nedostaju im „teško prolazne planinske oblasti, kao što su u Bosni i Crnoj Gori“; bili
su u „malim odredima, bez centralne organizacije i međusobnih veza, nedostajala im je
simpatija stanovništva“, jer je narod u Srbiji bio uz četnike i Nedića.390 Iz partizanske
korespondencije, do koje je došla beogradska Specijalna policija, vidi se da je njihova
situacija bila neobično teška u političkom, psihološkom i organizacijskom pogledu.391

388
Vlatko Maček, In the Struggle for Freedom, The Pennsylvania State University Press, University
Park & Linden, 1957, 254.2
389
Wartime, 145; Eastern Approaches, 476.
390
Eastern Approaches, 476-477.
391
Slijepčević, 574-593.
Đilas priznaje da su u Srbiji komunističke organizacije „gotovo uništene“.392 Po
Borkoviću, partizani su prvih meseci 1943. godine imali oko 1.200 boraca na teritoriji
Srbije.393
Za Tita, Srbija je bila od ogromne važnosti. U telegramu Glavnom štabu
narodnooslobodilačke vojske za Hrvatsku od 4. novembra 1943. Tito kaže:
„Izgleda da vi nikako ne možete razumijeti da je sada glavna Srbija i da
se tamo mora riješiti pitanje uređenja Jugoslavije uopće, a londonske vlade i
Kralja napose. Tome sada treba potčiniti sve lokalne interese.“394

Milan Borković je mišljenja da je 1944. godine Srbija, „sa vojničkog i

političkog gledišta, imala odlučujući značaj“.395
Istoričar Mišo Leković kaže da je partizanski prodor u Srbiju „bio od
izuzetnog značaja za pobedu oslobodilačke borbe revolucije naroda Jugoslavije“.396
Srbija je bila antikomunistički raspoložena. Slabost KPJ i partizana u Srbiji je
dobar dokaz za to. Gornja svedočanstva Borkovića, Đilasa i Maklina podupiru ovo
tvrđenje. Čak i Čerčil, koji možda i nije voleo Srbe, delio je slična mišljenja. U jednom
pismu 10. jula 1944. Titu on kaže:
„Izveštaji koje dobijam iz poverljivih izvora, navode me da verujem da
se veći deo srpskog naroda nikada nije kolebao u svojoj odanosti monarhiji.“397

Đilas navodi još jednu mogućnost razvoja događaja koji bi bili opasni po
partizane:
„Bez Srbije nama je pretila opasnost od raznih planova: podela
Jugoslavije na zapadni, komunistički deo i istočni, monarhistički deo, kao i
intervencije Saveznika u vezi sa tim.“398

U prodiranju partizanskih snaga u Srbiju septembra, oktobra i novembra 1944.

srpski narod iz Srbije nije imao velikog udela. Partizanske divizije koje su napadale
Srbiju bile su sastavljene, uglavnom, od stanovništva sa teritorije NDH, Dalmacije,
Crne Gore i Hercegovine. Ovaj prodor partizana izvršen je uz pomoć albanskih
jedinica, bugarskih i sovjetskih armija. Bez ovih poslednjih sve te akcije bile bi
nemoguće.
U proleće i leto 1944. Nemci su još uvek bili gospodari Balkana. Oni su još u
oktobru bili u Atini. Šta su oni mogli da urade, najbolje se videlo 25. maja 1944. u

392
Wartime, 377.
393
Borković, knjiga druga, 12.
394
Avakumović, 133.
395
Borković, knjiga druga, 323.
396
Mišo Leković, Martovski pregovori 1943, Narodna knjiga, Beograd, 14.
397
Dedijer, Novi prilozi, 2, 1076.
398
Wartime, 398.
Drvaru, kada je Tito jedva uspeo da se spase, ostavljajući za sobom velike partizanske
gubitke.
Tito je još uvek računao na mogućnost iskrcavanja savezničkih trupa na
Balkan. Ta mogućnost za Tita predstavljala je veću opasnost od nemačkih trupa.
Iz gore navedenih činjenica se vidi da je Tito morao da ide na Srbiju, jer tamo
se „mora riješiti pitanje uređenja Jugoslavije uopće i londonske vlade i Kralja napose“.
On to nije mogao da postigne, čak i da je bio u mogućnosti da tuče Nemce, jer je dobro
znao da sam poraz Nemaca ne znači pobedu boljševizma u Jugoslaviji. On mora da
tuče snage Nedića i Mihailovića, koje su pokušavale, vrlo sporo, da stvore zajednički
politički i vojnički front protiv partizana. Uz to on je morao da napravi zabunu -
političku i ideološku - među onim Srbima koji su još bili u iščekivanju i koji još nisu
znali na koju stranu da se opredele. Sredinom marta 1944. jače partizanske snage
pokušavaju upad u Srbiju. Kada su naišle na ozbiljni otpor i gubitke i kada je Tito
video da ne može da tuče snage koje su branile Srbiju, došlo je do bombardovanja
Niša, a zatim Beograda. Nije isključeno da su ovim bombardovanjima, takođe, hteli da
indirektno pomognu ovim partizanskim divizijama.
Boško Kostić, koji je bio u položaju da vidi, kaže da su ova bombardovanja
prouzrokovala „ne samo mnogo žrtava, već su i izazvala najveću pometnju u svim
nacionalnim redovima“.399
Đilas, kao što smo videli, ukazuje na još jedan elemenat stvoren ovim
bombardovanjem: „A očaj još veći od onoga koji su Nemci prouzrokovali 6. aprila
1941.“
Nije li partizanski Vrhovni štab išao za tim da prouzrokuje još veći očaj i
pometnju, pa je zato i zahtevao da se srpski gradovi bombarduju, često na praznike kao
Uskrs i Kraljev rođendan?
Mi smo već ukazivali na sumnjiva tvrđenja Đilasa i Petrovića, po kojima je
Tito tražio bombardovanje vojničkih objekata. Mi smo ukazali na to da je Tito mogao
da zaustavi bombardovanje ako je hteo. Zagreb je pošteđen, jer u Zagrebu i Hrvatskoj
tih dana nije se rešavala sudbina Jugoslavije. U Srbiji se mora „riješiti“ pitanje
uređenja Jugoslavije, dakle pitanje komunističkog dolaska na vlast, a ne u Zagrebu i u
Hrvatskoj. Kada su sovjetske i partizanske trupe zauzele Beograd, bombardovanje
srpskih gradova je prestalo. Još gotovo 7 meseci posle ovog događaja Nemci su bili na
jugoslovenskoj teritoriji. Postojali su svakako vojni objekti u Vinkovcima, Osjeku,
Zagrebu, Varaždinu, Slavonskom Brodu, Mariboru, Ljubljani, Rijeci itd. Ti gradovi
nisu bombardovani.

*
U sukobu sa svojim unutrašnjim protivnicima Komunistička partija
Jugoslavije dobila je poslednju bitku. Njoj se mora priznati da je ni od čega stvorila

399
Boško Kostić, 143.
armiju i državu. Zasluga za to mora se, na prvom mestu, pripisati njenim članovima.
Nasuprot većini svojih protivnika, oni su tačno znali šta su hteli i uporno su išli tom
svome cilju: sovjetizaciji Jugoslavije. Na putu ka tom cilju nisu vodili računa o ceni
koju je narod morao da plati. A režim koji su oni realizovali još manje može da
opravda te grdne žrtve.
U borbama sa nemačkim trupama partizani nisu dobili nijednu bitku. U jednoj
jedinoj bici oni su pokušali da imaju inicijativu. To je bio Sremski front. Uspeli su da
probiju taj front posle pet meseci i to kada su nagomilali 110.000 vojnika. Ovom
prilikom izgubili su preko 30.000, otprilike onoliko koliko je Nemačka armija izgubila
na Balkanu za gotovo celo vreme trajanja rata. A NOV je inače izbegavala sukobe sa
nemačkom vojskom. Veće borbe sa nemačkim trupama bile su odbrambenog
karaktera, kao na primer, takozvanih sedam ofanziva.
Komuniste na vlast nije doveo nikakav „revolucionarni pokret masa“, da
upotrebimo reči dr Stefanovića. Zahvaljujući sovjetskoj pomoći, svojim
beskrupuloznim političkim manevrima, neznanju, nesposobnosti, pogrešnim
računicama svojih protivnika, npr. četnika Draže Mihailovića, jugoslovenskih vlada u
Londonu i izvesnih trenutnih prijatelja, npr. Ruzvelta i Čerčila, komunisti su uspeli da
se dočepaju vlasti. Članovi JNP Zbora, koji su bili upoznati sa namerama KPJ, kao i sa
namerama i sposobnostima komunističkih prijatelja i neprijatelja, nisu ni mogli da
spreče katastrofu. Mali po broju, za vreme rata vezani aktivno samo za Srbiju, oni nisu
mogli da zaustave fatalni tok događaja.
 10. VASPITNI ZAVOD U SMEDEREVSKOJ
PALANCI

Krajem septembra 1942. godine otvoren je u Smederevskoj Palanci Zavod za

prinudno vaspitanje omladine, predviđen isključivo za komunističku omladinu. Zavod
je osnovan odlukom Ministarskog saveta, čiji je predsednik bio Milan Nedić. Za
upravnika Zavoda postavljen je profesor Milovan Popović.
Za ovaj Zavod dr Mladen Stefanović donosi sledeće zaključke:
„Tako je zajedničkim merama okupatora i njegovih slugu stvoreno još
jedno mučilište, u kome će se duhovnom i fizičkom torturom ubijati slobodarski
duh omladine i pokušati da se u njihove mlade živote ulije ropska fašistička
ideologija i pokornost okupatoru. Ovaj Zavod bio je, u stvari, ustanova
Specijalne policije i Gestapoa, služeći kao filijalni logor iz koga su mogli uvek da
se uzmu ’neposlušni i neprevaspitani’ i da se unište.“400

Ovoj temi Stefanović je posvetio 14 stranica svoje knjige. Da bi ukazali na

ciljeve i funkcionisanje ovoga Zavoda, koristićemo se najviše knjigom Nepokorena
mladost, koncentracioni logor u Smederevskoj Palanci 1942-1944 od Miloša Krstića,
jednoga od pitomaca Zavoda. Miloš Krstić po svojim zaključcima ništa se ne razlikuje
od dr Stefanovića.

Obavezno učenje za sve

Evo šta može da se nađe u Krstićevoj knjizi:

● Iz uredbe o prinudnom vaspitanju omladine objavljene u Službenim
novinama od 4. avgusta 1942. godine vidi se sledeće:
„Član 1. - Ovlašćuje se Ministar prosvete da sporazumno sa Ministrom
unutrašnjih poslova obrazuje Zavod za prinudno vaspitanje omladine.
Član 2. - U ovaj Zavod slaće se učenici i učenice srednjih i srednjih
stručnih škola koje su školske vlasti izgnale ili koje budu izgnale iz škole... kao i
slušaoci univerziteta i drugih visokih škola i vanškolska omladina oba pola i
uzrasta od 14-25 godina života... Prinudno vaspitanje omladine u ovom Zavodu
trajaće od 6 meseci do 2 godine.
400
Stefanović, 198.
 Član 3. - Zavod ce biti internatski uređen sa obaveznim duhovnim i
telesnim radom.
Član 5. - Izdržavanje siromašnih pada na teret države, a za imućne
snosiće troškove oko izdržavanja njihovi roditelji ili staratelji u punom iznosu
ili’delimično, prema imovnom stanju.“401

● Krstić komentariše:
„Tako je logor za prinudno vaspitanje omladine popunjavan samo
omladincima i omladinkama koji su organizovano radili za narodnooslobodilački
pokret.402
Prva grupa zatvorenika... došla je iz islednog zatvora beogradske
Specijalne policije, dok je druga grupa doterana iz banjičkog koncentracionog
logora.“403

● Broj pitomaca ili logoraša, kako ih Krstić naziva, izgleda nije prelazio 500.
Na dan 30. septembra 1943. bilo ih je 460. Ukupan broj koji je prošao kroz logor, po
Krstiću, bio je 1.000, a prema jednom od vaspitača 1.270.404

● Osiguranje Zavoda vršili su pripadnici Srpske državne straže. Prema

jednom izveštaju upravnika logora Milovana Popovića, Zavod je čuvala straža od „30
ljudi, bez ijednog automatskog oružja“.405 Verovatno u logoru nikada nije bilo više od
15 stražara. Upravnik Popović nije isključivao mogućnost da partizani napadnu Zavod,
zato je zahtevao povećanje broja stražara i bolja fizička osiguranja. U već pomenutom
izveštaju on, između ostalog, kaže:
„Međutim, u slučaju napada, u celom Zavodu nema ni jedan jedini
ozbiljan zaklon iza koga bi se mogao pružiti stvarni otpor .“406

U jednom pismu Ministru prosvete Popović naglašava da u slučaju napada na

logor, a usled slabe odbrane, može da se računa sa pogibijom uprave Zavoda.407 U
izveštaju od oktobra 1943. Popović saopštava da su posle pokušaja partizana da se
približe Zavodu, preduzete izvesne odbrambene mere: pojačane su žičane barijere,
ozidano 6 bunkera i 5 mitraljeskih gnezda, iskopano 45 streljačkih zaklona, montirane

401
Miloš Krstić, Nepokorena mladost - koncentracioni logor u Smederevskoj Palanci 1942-1944, Vuk
Karadžić, Beograd, 25.
402
Isto, 72.
403
Isto, 178.
404
Predislav Kuburović, „Vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci“, Zapisi iz dobrovoljačke borbe II,
„Iskra“, Minhen 1955, 75.
405
Krstić, 40.
406
Isto, 40.
407
Isto, 41.
su nove bandere sa sijalicama.408

● U Zavodu je svako morao nešto da uči: đaci školu, a ostali izvestan zanat.
Krstić kaže:
„Uprava je zavela obavezno učenje za sve, a ne samo za srednjoškolce.
Pod izgovorom da ona želi da pomogne svim logorašima da unaprede svoje opšte
obrazovanje i da steknu nove školske kvalifikacije, u logoru su organizovani
različiti kursevi: za nesvršene gimnazijalce, učenike srednjih stručnih škola,
studente i seljačku i radničku omladinu. Formirana su 4 odeljenja za više razrede
i 2 odeljenja za niže razrede. Višim razredima gimnazije predaje osoblje iz
Palanačke srednje škole.“409
Zatim Krstić produžuje:
„Istovremeno sa radom gimnazijskog tečaja, uprava logora je
organizovala kurseve za učenike i učenice srednjih škola: pedagoški kurs za
učenje Učiteljske škole, kurs za učenike Trgovačke akademije i kurs za učenike
Srednje poljoprivredne škole. Za svršene srednjoškolce formirani su kursevi iz
matematike, književnosti, stranih jezika ili iz pojedinih fakultetskih predmeta.
Za vanškolsku omladinu u logoru su obrazovani kursevi iz poljoprivrede
i zanatstva, a za logorašice domaćinski tečajevi.“410

● Pored školskog obrazovanja posvećena je i naročita pažnja kulturno-

prosvetnim aktivnostima. U vezi sa tim aktivnostima, nalazimo kod Krstića sledeće:
„Ova se aktivnost ispoljava u više pravaca: kroz sekcije koje su okupljale
omladince i omladinke sklonih istraživanju (biološka, pedagoška, poljoprivredna,
fizičko-hemijska), sekcija za logoraše ljubitelje umetnosti (slikarstvo, gluma,
muzika), sekcija ljubitelja sporta (fudbala, lake atletike, gimnastike, odbojke)...
Kulturno umetničke priredbe bile su česte... skoro svake nedelje...
Uprava je nastojala da u horsku, muzičku i dramsku sekciju uvuče što
veći broj logoraša...
Povremeno su se u logoru održavale i usmene novine... na njima su
istupali logoraši svojim prilozima: čitali pesme, prozu, pevali, svirali, držali kraće
govore i slično. S vremena na vreme nastupala je i literarna sekcija. Na takvim
sednicama logoraši su čitali svoje radove.“411

● Pokrenute su i zidne novine. Urednici zidnih novina bili su pitomci, pod

kontrolom vaspitača. Uprava je išla za tim da dobije što veći broj saradnika. Novine su

408
Isto, 43.
409
Isto, 126-128.
410
Isto, 129.
411
Isto, 131-133.
se osvrtale od beznačajnih stvari, do važnih političkih problema. Imale su i šaljiv
karakter; bile su ukrašene crtežima, ornamentima i karikaturama.
Pokrenut je i Zavodski list. Vlasnik lista bio je u ime logora Milovan Popović.
List je štampan u štampariji.
„List je imao“ - kaže Krstić - „nekoliko rubrika: političku, naučnu,
kulturnu, unutrašnju, istorijsku i sportsku.“
Zatim kaže:
„Ti članci su, na primer, nosili ovakve naslove ’Moja Otadžbina’, ’O
narodnim običajima’, ’O slobodi čoveka’, ’Jugovića majka’, ’Moderni pogled na
svet i Život’, ’Za stvaralački duhovni rad’, ’Nacionalna i socijalna Srbija’,
’Stvaralac i delo’, ’Sve za Srbiju’, ’Zavetujemo se da ćemo raditi na dobru ove
zemlje’ itd.“412

Politički program

Političkom obrazovanju, ili bolje reći, političkom vaspitanju posvećena je

velika pažnja. Uprava logora je zapazila da pitomci ne poznaju komunizam. To
svedoči i upravnik logora u jednom svom izveštaju:
„Na osnovu iskustava koja su vaspitači stekli pri radu u Zavodu,
pokazalo se da vrlo mali broj pitomaca teoretski poznaje komunizam, a ako ga
poznaje onda je to samo neka njegova strana... Na manji deo potreban je veći
politički uticaj, pa se u tom pogledu već spremio plan o sprovođenju obaveznih
seminara iz filozofije, ekonomije, sociologije, politike i književnosti. Međutim
kod velikog dela oseća se strahovita smušenost i zbunjenost u pogledu političkih
pitanja...“413

Rad uprave logora na političkom planu Krstić opisuje ovako:

„Na početku toga rađa izvršena je kategorizacija logoraša prema
školskom obrazovanju i poznavanju marksizma...
Za prvu kategoriju logoraša bilo je predviđeno nastavno gradivo, koje će
im dati osnovna znanja iz pojedinih oblasti ’radi postizanja temeljnog opšteg
obrazovanja’. Oni su imali kurs i seminar iz Uvoda u filozofiju, sa davanjem
osnova logike, psihologije, teorije saznanja i etike (sa čitanjem probranih
tekstova velikih filozofa). Zatim, za njih je bio predviđen ’kurs iz uvoda u
ekonomske i socijalne nauke’, sa davanjem osnova iz poznavanja ekonomske
strukture društva i socijalnih problema čitanjem tekstova koje se tiču socijalnog i
ekonomskog pitanja.
412
Isto, 131-137.
413
Isto, 108.
 Za zatvorenike prve kategorije bio je predviđen i ’kurs i seminar iz uvoda
u književnost’, sa davanjem osnova književne kulture (i čitanjem najznačajnijih
odlomaka iz svetske književnosti vezanih za kulturne, socijalne, moralne,
religijske i političke ideje).
Osim ovoga za logoraše prve kategorije predviđeno je i ’sticanje
temeljnog političkog obrazovanja’. Oni su morali proći ’kurs i seminar iz uvoda
u politiku’, radi upoznavanja osnova raznih političkih doktrina. Istovremeno s
tim oni su imali ’kurs i seminar o ciljevima i taktici komunizma’, a potom i ’kurs
i seminar o Komunističkoj partiji Jugoslavije, Komunističkoj internacionali i
Sovjetskoj Uniji’.“414

Ovaj politički program, koga se Krstić dotiče, opisuje detaljno Predrag M.

Kuburović, koji je bio jedan od vaspitača u Zavodu.
„1. - Filozofija: uvod u filozofiju (psihologija i logika), istorija filozofije
(Aristotel, Platon, Dekart, Spinoza i dr.), psihoanaliza, istorijski i dijalektički
materijalizam, ruska religiozna filozofska misao (Slovenofili, Dostojevski i
Berđajev).
2 - Politika: Makijaveli - Vladalac, Marks i Slovenstvo, Engels - Anti-
diring, Komunistički manifest 1848, istorija Savezne komunističke partije
(boljševika), Lenjin o državi i religiji, Staljin - pitanje Lenjinizma, Ustav SSSR
(Staljinska konstitucija), Kominterna i KPJ protiv Jugoslavije i Srpstva, Tito i
partizanski pokret, Nedić i njegova uloga pod okupacijom, Kaucki, Bernštajn,
Man.
3. Sociologija, Ekonomija: osnovi sociologije, osnovi ekonomije,
marksistička sociologija i ekonomija, Marks: Kapital, teorija o akumulaciji i
koncentraciji kapitala, kritika marksističke sociologije i ekonomije, hrišćansko i
organsko shvatanje društva.
4. Nacionalna istorija: istorija Jugoslavije, kulturni i istorijski problemi
naroda Jugoslavije, kritika tumačenja naše istorije po dijalektičkom
materijalizmu.
5. Antropo-geografija: Balkansko poluostrvo po Jovanu Cvijiću, psiho-
fizičke osobine Južnih Slovena, nacionalna i svetska književnost, narodna poezija
i njena uloga kroz vekove, kritika teorije o postanku naše narodne književnosti sa
gledišta dijalektičkog materijalizma, naša umetnička književnost - obrađivanje
izabranih dela srpskih pisaca 19. i 20. veka, glavni pravci i oblici svetske
književnosti 18, 19. i 20. veka sa primerima, sovjetska književnost; Sergije
Jesenjin, Gorki, Ostrovski i lija Erenburg.“415

Za drugu i treću kategoriju „logoraša“, kako ih Krstić zove, program je, po

Krstiću, bio sledeći:
414
Isto, 109-110.
415
Kuburović, 77-79.
 „U radu sa logorašima druge kategorije - tj. logorašima koji su ponešto
znali o komunizmu - plan i program prevaspitanja je predviđao sticanje opšteg,
stručnog i nacionalnog obrazovanja. Logoraši su prvo morali proći kroz kurs koji
će im dati osnovne pojmove o kapitalizmu, demokratiji, komunizmu, nacional-
socijalizmu, fašizmu i slobodnom zidarstvu; zatim, kroz kurseve o
Komunističkoj internacionali, Sovjetskoj Uniji, partizanskoj akciji i ’Novoj
Srbiji’.
Treća kategorija logoraša, odnosno onih što su ’nesvesno obuhvaćeni
komunističkom propagandom’ - morala je, kako je to nalagao plan i program
prevaspitavanja, najpre steći osnovno opšte i stručno obrazovanje (o zanatstvu i
poljoprivredi) a tek onda savladati ’političku azbuku’ koja će im dati osnovna
znanja o nauci, državi, Otadžbini, rasi, staležu, veri i moralu; kao i osnovne
pojmove o komunizmu, nacional-socijalizmu, fašizmu i demokratiji.
Rad sa zatvorenim omladinkama se razlikovao od rada sa muškarcima.
Prva kategorija zatvorenica imala je posebnu nastavu, a izuzetno po nekim
pitanjima i to samo za ’najizraslije’ devojke, uglavnom studentkinje, nastava je
držana zajedno sa muškarcima prve kategorije. Nastavom za devojke je
rukovodila starešina ženskog logora dr Dragojla Popović.
Na časovima političke nastave za logorašice, kako je određeno planom i
programom, kritikovane su partizanske akcije u Srbiji i stanje u Sovjetskoj Uniji.
Na tim časovima čitane su i komentarisane knjige Andre Žida Povratak iz SSSR i
Istina o SSSR od ideologa Ljotićevog Zbora, ing. Milosava Vasiljevića.“416

U Zavodu održavana su predavanja koja su trebalo da dopune političko

obrazovanje pitomaca. Kuburović navodi izvesna predavanja među kojima: O istinskoj
i lažnoj kulturi, O temeljima etike, O marksističkoj etici, O istoriji Rusije,
Materijalističko i idealističko shvatanje sveta i života, O narodnoj umetnosti, O
slobodi čoveka i naroda, O našem opredeljenju u svetu, O naučnom radu, O modernoj
slici čoveka i sveta, O religiji marksizma, O strukturi materije, Svetska kriza 1929, O
srpskoj umetnosti, O analizi pojma jednakosti, O braći Karamazovima, O Vaskrsenju
Hristovom, Zašto ljudi ne veruju u Boga, O marksizmu kao religiji, Seoba Srba pod
patrijarhom Čarnojevićem itd.417

Fizički rad

Fizički rad u radionicama i polju je bio obavezan za sve pitomce. Po ovom

pitanju M. Popović kaže;
„Radimo svim silama na tome da se deca nauče korisnim poslovima, da

416
Krstić, 110-111.
417
Kuburović, 80.
 budu dovoljni sebi i drugima, da postepeno svojim radom sami izdržavamo
Zavod.“418

U jednom izveštaju Ministarstvu prosvete M. Popović kaže:

„Nas rukovodi jedna važna misao da ovaj zavod treba ekonomski tako da
se organizuje, da mu od iduće godine bude potrebna od države neznatna
materijalna pomoć... Mi mislimo da bi na taj način oslobodili državu tereta oko
materijalnog izdržavanja Zavoda... Verujemo da se Zavod može tako
organizovati da jednoga dana, završivši svoju misiju, materijalne tekovine
predaju jednoj ustanovi koja bi bila jedno ugledno poljoprivredno dobro i ugledni
zanatski tehnički zavod i odgajalište politički ispravno opredeljene omladine.“419

Zavod - neobična institucija

Krstić registruje posete Dimitrija Ljotića u Zavodu. On kaže da je Dimitrije

Ljotić posetio Zavod tri puta. Govorio je o temama „O vama i za vas“, „O političkim
prilikama u Evropi i Jugoslaviji“, zatim, o temama „Treba naći misao za koju vredi
poginuti“, „Temelji na kojima počiva srpska država - hrišćanski i nacionalni“, „Za sv.
Savu ili Marksa“.420
„Predavanja su takla i um i srce slušalaca“ - pričala je piscu ovih redova jedna
osoba koja je bila u Zavodu - „Kud god se Ljotić kretao, sledila ga je povorka
pitomaca. Slavka Popović, „zadrto komunče“, je osetila da „nas ovaj čovek zaista
voli“ i čudila se kako je to moguće. Predavanja su navela studentkinju Slobodanku
Stefanović, člana Partije, da kaže Ljotiću: „Sad mi je potpuno jasno zašto je Partija
zahtevala da Vaše zborove razbijamo pre nego Vi počnete da govorite“. Saznala je,
dakle, da u slobodnoj izmeni misli Partija nema protivargumente na poglede Dimitrija
Ljotića.
Članovi uprave Zavoda i vaspitači živeli su pod istim uslovima kao i pitomci:
jeli istu hranu, nosili ista odela, vršili iste fizičke poslove, i patili od istih vašaka.
Pitomcima je bilo dozvoljeno da posete svoje roditelje i ako je potrebno da idu na
lečenje van Zavoda. Posete pitomcima su bile dozvoljene.421
Pisac ovih redova se trudio da iz Krstićeve knjige izvuče glavne karakteristike
Zavoda za prinudno vaspitanje omladine. Ovom prilikom mišljenja i zaključi pisca
Nepokorene mladosti namerno su izostavljeni. Na njih ćemo se osvrnuti kasnije.
Zavod za prinudno vaspitanje omladine bio je svakako neobična institucija.
Veliki protivnici komunizma i partizana Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, Milovan

418
Krstić, 145.
419
Isto, 148.
420
Isto, 111.
421
Isto, 58, 77, 85, 96.
Popović i nekoliko članova Zbora, da pomenemo samo najvažnije, izvlače svoje
ideološke protivnike, mnoge uhvaćene sa puškom u ruci, iz zatvora i koncentracionih
logora, tako mnoge spasavaju od smrti, daju im krov nad glavom, pružaju im
mogućnost da uče školu, ili pak izvestan zanat, sve u nameri da im pokažu da je
komunizam štetan za svaki narod.
Prema Bošku Kostiću, upravnik Milovan Popović i njegova supruga dr
Dragojla Ostojić Popović dali su reč Ljotiću i Nediću da će „u slučaju da Nemci iz
Zavoda pokušaju da uzmu pitomce za streljanje i oni sa ugroženima zajedno poći na
stratište.“422
Vaspitači i predavači nisu išli za tim da ih pridobiju za izvestan politički
program. Pomenuti materijal i teme iz oblasti filozofije, političkih nauka, sociologije,
ekonomije, istorije, književnosti obrađuju se u svim kulturnim društvima bez obzira na
političku orijentaciju sa izuzetkom komunističkih.
Materijali iz oblasti boljševizma i komunizma, prema Kuburoviću, uzimani su
iz ilegalnih izdanja Marksovih, Engelsovih, Lenjinovih i Staljinovih spisa.
„Posedovali smo“ - kaže na jednom mestu Kuburović - „i originalna
izdanja Marks-Engels-Lenjinovog instituta u Moskvi na našem jeziku. Time smo
mogli sprečiti svaki eventualni prigovor pitomaca da ne izlažemo misli
marksističkih pisaca verno i u originalu.“423

O atmosferi koja je vladala u Zavodu Kuburović kaže:

„Izvođenje programa političko-vaspitne nastave bilo je moguće na bazi
potpune slobode misli i izražavanja. Ona je u Zavodu, u pravom smislu reći, i
postojala. Zavod je tada bio jedino slobodno mesto u okupiranoj Evropi gde se
javno smeo kritikovati svaki pogrešan politički i vojni potez ratujućih strana, a da
se za to ne izgubi glava i ne ode u koncentracioni logor. Kroz predavanja,
diskusije, ankete i pitomačke pismene seminarske radove dolazilo se do
slobodnog izražavanja po raznim problemima iz oblasti marksizma i boljševizma,
davani su komentari i kritike da bi se na kraju kurseva, pre nego što se napusti
Zavod, polagali ispiti iz pređenog gradiva.“424

Slobodu diskusije priznaje i sam Krstić:

„Bilo je logoraša (u znatno manjem broju) koji su svoja marksistička
ubeđenja otvoreno zastupali i izjašnjavali se da ih ne žele napustiti, ali da isto
tako ne žele svoja ubeđenja da naturaju drugima i da propagiraju marksizam
među zatvorenicima.“425

422
Boško Kostić, 94.
423
Kuburović, 79.
424
Isto, 79.
425
Krstić, 180.
 Stefanović isto to registruje:
„Bilo je slučajeva da su neki logoraši otvoreno pisali, izražavajući
privrženost Komunističkoj partiji Jugoslavije i Narodnooslobodilačkom pokretu
bez obzira na to što su se nalazili između bodljikavih žica i što su mogli svakog
trenutka to životom platiti.“426

Pažljivom analizom Krstićeve knjige dolazi se do zaključka da niko nije niti

kažnjen, a još manje Životom platio, ako je zastupao ovakvo mišljenje.

Krstić demantuje samog sebe

Pisac ovih redova stekao je utisak da je Krstić verno prikazao nastavni

materijal u Zavodu. Pretpostavljamo, sudeći po njegovim zlonamernim zaključcima,
da ipak dokumente o radu u logoru, koji bi vaspitače prikazali lepšim, izostavlja.
Njegova mišljenja i zaključci često nisu u skladu sa dokumentima koje on navodi.
Krstić ulaže dosta napora da dokaže da je upravnik Zavoda Milovan Popović
fašistički orijentisan i da je namera Zavoda da pitomce privoli fašističkoj ideologiji. U
toj nameri on čini niz tvrđenja koja negiraju dokumenta na koja se on poziva.
Krstić tvrdi da je Popović posetio nekoliko omladinskih škola u Nemačkoj i da
je po ugledu na njih formirao Zavod u Smederevskoj Palanci.427 U jednom osvrtu na
Krstićevu knjigu u South Slav Journal pisac N. Štrbac (pseudonim), koji je bio blizak
Popoviću, kaže da je Popović bio van Jugoslavije samo u Francuskoj. Pisac toga osvrta
tvrdi da je Popović „govorio francuski, čitao engleski, bugarski i ruski, ali da nije imao
ikakvog znanja nemačkog“.428
Sam Popović demantuje zaključak Krstića u jednom svom pismu Ljotiću, koje
Krstić upotrebljava:
„Sa pitomcima i pitomicama Zavoda za prinudno vaspitanje može se
postupiti na više načina. To je izuzetan ogled bez ugleda na išta ranije, sprovođen
pod najtežim okolnostima.“429 (podvukao M. P.)

Gore navedene reči Krstić naziva „licemernost Popovića“, pošto tvrdi da je

Popović kopirao omladinske škole u Nemačkoj. Ovo bi se moglo nazvati tako da je
Popović ovakvo tvrđenje izrekao na javnome mestu, ali on to piše Ljotiću i samo za
Ljotića.
Materijali i teme namenjene političkom prevaspitavanju pitomaca i pitomica
426
Stefanović, 205.
427
Krstić, 91.
428
N. Štrbac, The South Slav Journal, London, Spring 1983, 106.
429
Krstić, 88.
mi smo već naveli prema Krstiću i prema Kuburoviću. Zaključak Krstićev:
„Kao što se vidi, plan i program političkog prevaspitanja zatočenih
mladih komunista, iako je Milovan Popović tvrdio da je logor u Palanci
’specifična ustanova’, kojoj nema ravne u Evropi, bio je u stvari verna kopija
nacističkih škola ’hitlerjugenda’, u kojima su se sticala isključivo fašistička
znanja.“430

Ni jedna jedina tema iz tog programa, kako ga Krstić prikazuje, ne daje ma

kakvu podršku fašizmu. Tretirali su se fašizam i nacional socijalizam kao politički
pravci, ali su se takođe tretirali i komunizam i demokratija. Da Krstić, po starom
komunističkom receptu, ne naziva fašistom svakoga ko je kritikovao komunizam i
SSSR? On pominje da je i knjiga Povratak iz SSSR od Andrea Žida bila čitana i
komentarisana u Zavodu. Osvrnućemo se na - već jednom citirano - mišljenje Gojka
Nikoliša o ovoj knjizi;
„Kada se u Beogradu pojavila knjižica Andre Gidea, o utiscima s
putovanja po Sovjetskom Savezu, mi smo je odbacili, prokleli kao bljuvotinu
konfuznog antisovjetskog intelektualca. A Gide je tu izneo zapažanja koja su
beskrajno bezazlenija u poređenju sa svim što smo kasnije saznavali.“431

Vaspitači i predavači u Zavodu nisu više ništa drugo hteli već da ukažu na ono
što su Nikoliš i njegovi drugovi saznali, a saznali tek onda kada je Jugoslavija dala
ogromne ljudske i materijalne žrtve i kada je započet politički, ekonomski i društveni
eksperimenat, koji još i danas u Jugoslaviji ugnjetava ljudsku dušu.
Krstić uzima za greh što je zabavni repertoar imao „dominantnu
nacionalističku boju“. Izvucimo nekoliko tačaka iz toga repertoara: „Oj Srbijo!“, „Ave
Serbia“, „Naš kršni dom“, „Kosovka devojka“, „Hej, trubaču!“, „Kumova kletva“,
„Badnje veče“, „Šta ćutiš, Srbine tužni“, „Noć na Kosovu“, „Rastko“, „Na Vardaru“,
„Oj, Đurđevdane“ itd.432
On zamera izvesnim „logorašima“ što su učestvovali u pisanju zidnih novina:
„Dokle su neki („logoraši“) u tom dogurali, najbolje govore naslovi nekih od
tih članaka, kao na primer „Sveti Đorde, naše krsno ime“, „Uloga seljaka u
nacionalnoj istoriji“, „Poklič Srbiji“, „O Hristu“, „Univerzalnost Hrišćanstva“, „Hajd’
na Bosnu“, „Značaj Vidovdana“...433
Zavodski list trebalo je, po Krstiću, da služi fašističkim tendencijama zavodske
uprave i vaspitača. On navodi niz tema obrađenih u ovim novinama, ali nijedna jedina
nema ton fašističke propagande. Diskutujući Zavodski list Krstić kaže da je uprava
Zavoda preduzela sve da primora „logoraše“
„da se odreknu komunističkih ubeđenja i prihvate Ljotićeve i Nedićeve
430
Isto, 111.
431
Nikoliš, 127.
432
Krstić, 132.
433
Isto, 134.
 fašističke ideje Velike Srbije ’sazdane na nemanjićkim tradicijama’.“434

Kako je Krstić pomirio nemanjićke tradicije i fašizam, to je svakako teško

razumeti.
Da Zavodski list nije bio fašistički orijentisan svedoči i sam Krstić, koji
opisuje sukob Popovića i nemačke cenzure:
„Mladenovačka nemačka cenzura je tražila da se u logorskom listu više
piše o Nemačkoj, nacional-socijalizmu, Hitleru i drugim nemačkim vođama, a ne
o nekakvoj budućoj Srbiji... I taj iznenadni spor je doveo dotle da je obustavljeno
dalje izlaženje logorskog lista dok se to pitanje ne raščisti.“435

Popović je po ovom pitanju tražio intervenciju Ministra prosvete:

„Prve brojeve Zavodskog lista pregledala je cenzura u Smederevskoj
Palanci. Posle smo morali da idemo na cenzuru u Mladenovac, koja nam je
sprečavala da u listu objavljujemo najvažnije stvari, kao, na primer, ’ispovest
jednog bivšeg komuniste’, nalazeći da tu nisu navedeni jaki argumenti protiv
komunizma i da se ne pominju nacionalističke doktrine...“436

Tako je list prestao da izlazi.

Krstiću smeta i fizički rad koji su pitomci radili. Po Krstiću, uprava je htela da
fizičkim radom, naročito u polju, tako iscrpi pitomce, da ovi ne bi imali vremena za
„razmišljanje i razgovor sa drugovima“. Pitomci su radili stvarno za sebe. U vreme
kad je Srbija bila u teškoj ekonomskoj situaciji, jedan od načina da se poboljša život u
logoru bio je da pitomci proizvode hranu za sebe i da od para uzetih za prodati višak
poboljšaju svoje stambene prilike. Koliko god je taj fizički posao bio težak za pitomce,
bio je težak i za vaspitače koje, kako Krstić reče, srećemo „na poljoprivrednom dobru,
u radionicama, na uređenju logorskog kruga, u kuhinji, vešernici...“437
Ni Milovan Popović nije bio pošteđen od fizičkog rada.438

Pitomci - glavna briga uprave Zavoda

Zavod za prinudno vaspitanje omladine Krstić naziva koncentracionim

logorom. On to čini, iako on sam daje mnoštvo dokaza koji ne mogu da podupru

434
Isto, 137.
435
Isto, 138.
436
Isto, 139.
437
Isto, 147.
438
Isto, 92.
njegovo tvrđenje. Ako Krstić do sada nije naučio šta je koncentracioni logor, on može
da pronađe opise tih logora, naročito onih koje je formirao nekadašnji njegov idol iz
Moskve - Staljin.
Mi smo videli da su tvorci nastavnog materijala vodili računa o interesu
pitomaca. Mi ćemo, uglavnom, uz pomoć Krstića, da ukažemo da su životi pitomaca
bili glavna briga uprave logora. Milovan Popović piše Dimitriju Ljotiću:
„Moje je da im dam (pitomcima zavoda - primedba M. P.) sve što Srbija
danas može dati, moje je da im dam uslove za život bolje nego što Otadžbina
svojim borcima daje, moje da im pokažem kako ih mi volimo i podržavamo,
moje je da im dokažemo da su oni naši, a mi njihovi...
Iz tih razloga mi moramo biti mnogo oprezniji nego drugi, jer se ovde
zaista bije jedna velika bitka, koju mi ne smemo izgubiti. Date su nam
mogućnosti za delovanje na ovu decu; ako to propustimo danas, kad smo ih
zatvorili u svoj krug i kada možemo najviše da delujemo, onda je naša vera
nedovoljna i naša misao nemoćna. Nikako ne smemo da se povedemo za
trenutnim utiscima i presečemo život mladoga čoveka, koji još može svojoj
domovini dobra da donese.“439 (podvukao M. P.)

U jednom aktu Zavoda od 22. novembra 1943. pisalo je:

„Uprava grada Beograda ne daje saglasnost za puštanje naših obolelih
pitomaca na kućno lečenje kad im je zdravstveno stanje takvo da više ne mogu
biti ni u zavodskoj ambulanti, ni u bolnici... Ako se primi mišljenje Uprave grada
Beograda, onda boravak u Zavodu za izvesne obolele pitomce ne bi predstavljao
spasavanje njihovih života, nego uništenje njihovih života.“440

Nemci su u više mahova tražili da se pitomci upotrebe za radove na regulaciji

reke Jasenice. Popović je protestovao i do upotrebe pitomaca nije došlo.441
U Zavodu su uvedene izvesne disciplinske kazne za izvesne prekršaje. Krstić
se zgraža kako „se išlo daleko u izmišljanju novih kazni“. On se poziva na jedan
izveštaj Popovića:
„Kazne su bile sledeće: učenje pesama, egzercir, prekovremeni najteži
rad, od 1-10 dana: rad u pušačkoj ekipi...“442

Iz jednog drugog Popovićevog izveštaja vide se i ovakva kažnjavanja:

„I pored stroge zabrane da se ne sme pušiti, uhvaćena je jedna grupa
pitomaca da puši. Kažnjeni su time što je osnovana zasebna kažnjenička pušačka

439
Isto, 89-90.
440
Stefanović, 208.
441
Krstić, 144, 152.
442
Isto, 230.
 ekipa...“443

Najteža kazna koju je uprava Zavoda sprovela sastojala se u izolovanju jedne

grupe pitomaca. U jednom pismu Ministarstvu prosvete, Popović objašnjava razlog za
kažnjavanje:
„Jedna grupa pitomaca, i pored dugog boravljenja u Zavodu, pokazala je
svojim radom da režim koji vlada u Zavodu nije znala dovoljno da ceni. Oni ne
samo što nisu pokazali volju da prime druga shvatanja i da kritički posmatraju
svoj stav, nego - i pored stalnih opomena i molbi - pokušali su da vrše na ostale
svoje drugove uticaj, nagovarajući ih da ostanu pri svojim starim ubeđenjima.
Neki od tih pitomaca služili su se lažju i svim ostalim nedovoljno časnim
sredstvima i tako narušavali i jedinu vezu koja postoji u radu uprave Zavoda i
pitomaca još komunistički orijentisanih - a to je iskrenost i poštenje.
Posle dugog razmatranja uprava Zavoda je pribegla poslednjem sredstvu
koje je moguće sprovesti u Zavodu. Na sednici vaspitača odlučeno je da se stvori
neka vrsta izolatora, u koji će se smestiti svi oni pitomci koji štetno deluju...
Njima je onemogućen svaki izlazak u grad, nemaju prava ni na kakve posete i
posle rada moraju odmah ići u baraku.“444

Ovaj način kažnjavanja bio je, kao što Popović kaže, „poslednje sredstvo koje
je moguće u Zavodu“. Uprava je mogla da ih vrati u zatvor i u koncentracioni logor,
što bi za pitomce možda značilo smrt. Za Popovića i upravu Zavoda bili su tada
najvažniji njihovi životi. Štrbac u svom pomenutom članku kaže da je namera ove
vrste kazne bila da natera tako kažnjene na „javnu izmenu suprotnih misli“.445
Od prve grupe od 23 kažnjenih, samo su dvojica ostali šest meseci, kada je ova
vrsta kazne ukinuta. Razlog što je uprava Zavoda imala ovoliko strpljenja sa ovakvim
pitomcima može se naći u jednom pismu Popovića Ljotiću, upućenom 3 meseca pre
uvođenja gore pomenute kazne:
„Mi smo ubeđeni da je ovo srpska omladina i da se sa njom nije znalo
postupati; i da je na nju delovalo ono što nije smelo delovati i da se još mogu
ispraviti pogrešna znanja i odrediti putevi za život.“446

Tragično je završila jedna grupa od 11 pitomaca koji su, prema Krstiću, imali
plan da razoružaju stražu, uhvate upravnika i vaspitače, da pohapse izdajnike i da sa
drugim pitomcima odu u partizane.447 Dvojica pitomaca odali su upravi nameravani
plan. Grupa zaverenika je pohapšena i prebačena za Beograd. Posle saslušanja u
Specijalnoj policiji prebačeni su na Banjicu. Posle izvesnog vremena Nemci su ih kao

443
Isto, 232.
444
Isto, 237.
445
Štrbac, 107.
446
Krstić, 13.
447
Isto, 210.
taoce streljali.
Prema Krstiću KP nije imala sa ovim poduhvatom nikakve veze. Milovan
Popović, pak, tvrdi da je KP zahtevala od pitomaca da izvedu jedan ovakav veliki
poduhvat. U svom članku N. Štrbac zaključuje da
„je ovaj puč, kao što se i nadalo, doveo do zatvaranja zavoda, KPJ bi
prigrabila zaslugu za to i objasnila bi smrt pitomaca kao potrebnu žrtvu.“448
Za Štrpca je ovo stvarno „beskorisno žrtvovanje mladih života“.

Epilog

Kroz prinudni Zavod za vaspitanje omladine prošlo je, kako rekosmo, prema
Krstiću oko 1.000, prema Kuburoviću 1.270 omladinaca i omladinki. Svi su, sem
jedanaestorice, sačekali kraj Zavoda živi. Šta bi sa njima bilo da su zadržani po
zatvorima i koncentracionim logorima? Većina njih bi, verovatno, završila svoje živote
pre svršetka rata. Može se slobodno reći da nijedna mlada grupa na teritoriji
Jugoslavije nije bolje prošla od njih. Oni koje su oni smatrali najvećim neprijateljima
osiguravaju im i konak i hranu, fizičku sigurnost, daju im mogućnost da izađu u varoš,
da odu u crkvu ako hoće, da posete i prime posete, da igraju fudbala, da čitaju Marksa,
Lenjina, Engelsa, Berđajeva, Dostojevskog, Aristotela, Platona, Dekarta, Spinozu,
Kauckog, Cvijića, Ilijadu i Odiseju, Plutarha, Dantea, Servantesa, Karlajla, Iga,
Hamorabijev zakonik itd., da pišu i slobodno diskutuju, da uče zanate i školu.
Šta se od tih članova SKOJ-a i Partije tražilo kao odgovor na sve napore koje
su srpska vlada, Ljotić i uprava logora na čelu sa Milovanom Popovićem tražili od
njih? Otvorenu i poštenu diskusiju, otvoreni sukob reči i mišljenja. Osnivači ovog
Zavoda hteli su da dokažu da put boljševizma vodi katastrofi i da ne rešava najhitnije
probleme ljudskog života. Neki su napustili partiju (stotinak njih je otišlo u Srpski
dobrovoljački korpus, Srpsku državnu stražu i četnike Draže Mihailovića), mnogi su
posumnjali, a mnogi su ostali na svome prvobitnom putu.
26. maja 1945. engleske vlasti predali su hiljade iz Srpskog dobrovoljačkog
korpusa, među njima više pitomaca iz Zavoda iz Smederevske Palanke. Svi su oni bili
streljani u Kočevskim šumama. Pitomicu Slobodanku Stefanović, člana SKOJ-a i
pitomca Radovana Lomića, takođe člana SKOJ-a, partizanski „sudovi“ su osudili na
smrt.449 Ti isti „sudovi“ osudili su đakona episkopa Nikolaja monaha Jovana Rapajića
na smrt, a dr Milicu Bogdanović na prinudni rad, zato što su održali nekoliko
predavanja u Smederevskoj Palanci.
U Smederevskoj Palanci oružje je bilo - dijalog. Komunistička partija ne zna
za dijalog: svojim protivnicima ona skida glave, a srećni, ukoliko se to tako može
nazvati, nađu se u zatvorima, gde nema ni poseta, ni škola, ni koncerata, ni pesme, ni

448
Štrbac, 105.
449
Kuburović, 89.
zidnih novina, ni lista, ni velikih umova, niti kazne egzercirom za one koji se uhvate
da puše.
 11. KRAGUJEVAC: 21. OKTOBAR 1941.

Kragujevačka tragedija zauzima vidno mesto u komunističkoj propagandi. Pre

Kragujevca, nemačke trupe izvršile su niz zločina, ništa manjih od zločina u
Kragujevcu, ali ti su zločini ostali van okvira komunističke propagande. Kragujevačka
tragedija postala je predmet članaka, knjiga, poezije, filmova.
Za kragujevački oktobar 1941. ništa manji krivci od Nemaca nisu bili
komunisti, koji su zajedno sa četnicima, kod sela Ljuljaka pobili 10, a ranili 26
nemačkih vojnika. Ova činjenica se izostavlja iz kragujevačke tragedije: komunisti ne
uzimaju na sebe deo odgovornosti za krv nevinih Kragujevčana.
Komunistička propaganda, pored Nemaca, krivi i Marisava Petrovića,
komandanta Petog srpskog dobrovoljačkog odreda, inače člana Zbora, koji se tih dana
sa svojim odredom našao u Kragujevcu. Nije isključeno da je prisustvo Marisava
Petrovića bio glavni razlog - ili jedan od glavnih razloga - za stvaranje i održavanje
kragujevačke legende.
Rezonovanje komunista je bilo sledeće: mi smo pobili Nemce, mi smo morali
da znamo da će oni streljati nevin narod, ali mi ćemo taj akt da proglasimo kao akt
borbe za slobodu, a Marisava Petrovića, koji je tih dana bio u Kragujevcu, oglasićemo
kao zločinca i izdajnika.
Ovu logiku komunističke propagande prihvatio je i dr Mladen Stefanović:
„Zbog deset poginulih i 26 ranjenih Nemaca komanda okupatora u
Kragujevcu odlučila je da strelja 2300 građana. Nemci su uz pomoć Ljotićevog
Petog dobrovoljačkog odreda rano izjutra 20. oktobra otpočeli pretres i masovno
hapšenje u Kragujevcu. Nemci i ljotićevci upadali su u kuće, izvodili građane. Ni
škole nisu poštedeli. Kundacima su izbacivali đake iz klupa, kao i njihove
nastavnike. Čak i decu - učenike petog razreda gimnazije.“450

Hronologija događaja

Hronologija događaja iz tih dana je sledeća:

Petak 17. oktobar: nemački 3. bataljon 749. puka dobio je zadatak da ode za
Gornji Milanovac, gde je jedna četa Nemaca bila zarobljena od strane četnika.
„Bataljon je“ - kaže kapetan Bišofshauzen u svom izveštaju Komandantu

450
Stefanović, 157.
Srbije - „našao Gornji Milanovac prazan... Gornji Milanovac je potpuno razoren, kao i
sela (na koja su Nemci nailazili - primedba M. P.) pri povratku (za Kragujevac -
primedba M. P.)“
Pri povratku za Kragujevac pomenuti nemački 3. bataljon imao je „9 mrtvih i
27 ranjenih, od kojih je jedan kasnije umro“.451
Petak 17. oktobar: Peti dobrovoljački odred pod komandom Marisava
Petrovića stiže u Kragujevac.452
Subota 18. oktobar: Major Kenig, komandant nemačkih operativnih jedinica
na tom prostoru - prema njegovom izveštaju - dobija naređenje da se izvrši hapšenje i
streljanje 2.300 muškaraca.453
Uhapšeno je 70 „Jevreja i komunista, prema Bišofshauzenu, 66 prema Kenigu.
Prema Kenigu, njihovo hapšenje je bila odmazda za oštećenu prugu kod Lapova.454
Naređeno je da hapšenje izvrši 3. bataljon 749. puka i 1. bataljon 742. puka,
oba iz Kragujevca.455
Ovoga dana donesena je odluka da 1. bataljon 742. puka očisti u nedelju 19.
oktobra sela Grošnjicu i Beloševac. U isto vreme oba ova bataljona dobili su zadatak
da u ponedeljak (20. oktobra) očiste sela Mečkovac, Maršić, Korman, Botunju, i D. i
G. Komarice.456
Nedelja 19. oktobar: Plan u vezi spomenutih sela je promenjen. Ovoga dana
pomenuti bataljoni streljali su 422 muškarca u selima Grošnici, Milatovcu, Mečkovcu
i Maršiću. Ova sela su spaljena.
Ovoga dana ponovo je naređeno da se u ponedeljak 20. oktobra „pročešlja
Kragujevac da bi se dopunio predviđeni broj od 2.300“.457
Ponedeljak 20. oktobar: Više hiljada muškaraca pohapšeno je u Kragujevcu.
Uveče Nemci streljaju pomenutu grupu uhapšenu 18. oktobra, sa još 53 osuđenika iz
mesnog zatvora.458 Izvestan broj uhapšenih građana je pušten.
Utorak 21. oktobar: Streljanja. Preživeli pušteni svojim kućama, sem jednog
broja muškaraca, koji su zadržani kao taoci.

Jedan od Stefanovićevih izvora

451
Report to Commanding General in Serbia, Document NOKW-387, Prosecution Exibit 99.
452
Kostić, 57.
453
Knjiga o Draži, sveska prva, uredio Radoje L. Knežević, Vindzor, Kanada, 1956, 142.
454
Report to...; Knjiga o Draži, 142.
455
Report to....
456
Isto.
457
Isto.
458
Isto; Knjiga o Draži, 142.
 Optužbe koje Stefanović podiže protiv Marisava Petrovića ne predstavljaju
ništa novo. Pre njega, u više mahova, pokušavano je da se te optužbe formulišu uz
pomoć izvesnih „svedoka“. Jedan od takvih pokušaja obrađen je u knjizi Ko su
ljotićevci?, koju je napisao politički emigrant Predrag D. Ivanović.459 Stefanović se
služi njegovom knjigom petnaestak puta, a deo već navedene Stefanovićeve optužbe
uzet je iz spomenute knjige. Mi nemamo nameru da ulazimo u analizu Ivanovićeve
knjige, ali hoćemo da ukažemo samo na dva njegova tvrđenja, koja čak i sam
Stefanović indirektno poriče.
Predrag Ivanović tvrdi da su „ljotićevci nosili nemačke uniforme“.460
Neverovatno je da se Ivanović usudio da tvrdi jednu ovakvu očiglednu neistinu:
hiljadama fotografija, i hiljadama svedoka koji su videli dobrovoljce u uniformi
posvedočili bi drugojačije (Ivanović je ratne godine proveo u ratnom zarobljeništvu).
Na kraju svoje knjige čak i Stefanović donosi više fotografija dobrovoljaca u uniformi
jugoslovenske vojske.
Ivanović dalje tvrdi da vlade Milana Stojadinovića i Dragiše Cvetkovića nisu
proganjale Zbor.461 Očigledna neistina! Ovakvo tvrđenje postaje još neverovatnije
kada se ima u vidu da Ivanović od februara 1940. godine postaje, pri Upravi grada
Beograda, šef Političkog odseka odeljenja opšte policije.462 Teško je ne pretpostaviti
da u jesen 1940. i proleće 1941. sam Ivanović nije bio umešan u progone Zbora.
Stefanović na više stranica govori o progonima Zbora, dajući im često netačnu
interpretaciju.463
Mi smo se osvrnuli na ova dva slučaja, da bi pokazali kakvim se izvorima
koristio dr Stefanović.
Stefanović registruje da je zbog 10 poginulih i 26 ranjenih Nemaca došlo do
kragujevačke tragedije. Ali Stefanović nije podsetio čitaoca da su partizani i četnici
pobili i ranili pomenuti broj nemačkih vojnika, pa pobegli i tako izazvali represalije,
iako su znali za objavljeni ključ 1:100.

Hapšenje građana

Dobrovoljci Petog srpskog dobrovoljačkog odreda nisu učestvovali u hapšenju

Kragujevčana u ponedeljak 20. oktobra.
U svom izveštaju Bišofshauzen, nemački komandant kragujevačkog okruga,
kaže da je odlučeno da taj posao svrše „3. bataljon 749. puka i 1. bataljon 742. puka“,
koji su tada bili u Kragujevcu.464 U svome izveštaju Bišofshauzen ne pominje ni

459
Predrag Ivanović, Ko su ljotićevci, Srpsko književno udruženje, Čikago, 1954.
460
Isto, 39.
461
Isto, 41.
462
Isto, 189.
463
Stefanović. 49-53, 61, 84-97.
464
Report to...
dobrovoljce, niti pak ma kakvu drugu srpsku vlast.
U knjizi Kragujevački oktobar, u poglavlju „Dokumenta govore“, pisac
Branislav Božović poziva se na jedan dokumenat kome je dao naslov „Zapisi Danila
Mihailovića“, šefa Odseka javne bezbednosti Dunavske banovine“. Između ostalog
Danilo Mihailović kaže:
„Baš zato što mi je cilj da ovim pružim pravu sliku Kragujevca u danima
stradanja naroda, starao sam se da na hartiju prenesem sve onako kako sam
svojim okom video, svojim ušima čuo i uopšte došao do pozitivnog uverenja, te
ništa nisam dodao niti oduzeo.
Ove reći pišem pod svežim utiskom strašnoga pokolja... pod svežim
utiskom tragične smrti svoga brata i svoga zeta.“465

Božović priznaje da je Mihailović iskren:

„Pod svežim utiscima svoje nesreće, koja se poklapala sa opštim
stradanjem stanovništva u Kragujevcu, revnosno i neposredno je beležio ono što
je saznao i osećao u tim danima... i ozlojeđen je sve to beležio u svom
dnevniku.“466

Mihailović opisuje raciju pod komandom majora Keniga:

„Zatim se obruč sve više stezao, a nemački vojnici kupili su sve odreda
muškarce... Ljudi su uzimani sa ulice, iz radnji, kafana, crkve i svih drugih
ustanova. Iz suda su uzimali sudije, pisare i stranke, iz škola profesore, učitelje i
đake... pa i same bolesnike u pojedinim kućama nisu poštedeli...“467

Mihailović ne tereti ni dobrovoljce, niti ma koga od srpskih vlasti, da su

učestvovali u ovoj raciji. Zato je Božović i kivan na Mihailovića, jer Mihailović sve te
srpske vlasti naziva „našim“ i ne krivi ih za tragediju.468
Kakvog je razloga Mihailović imao da ne tereti Petrovića i dobrovoljce, ako su
oni zaista bili saučesnici u zločinu? Ako je imao hrabrosti da Nemcima pripisuje
zločin, zašto ne bi imao hrabrosti da dobrovoljcima pripiše saučešće u zločinu?
Mihailović piše svoj izveštaj „pod svežim utiskom strašnog pokolja... pod svežim
utiskom tragične smrti svoga brata i zeta.“ Pa zar to nije dovoljan razlog da ukaže na
dobrovoljce kao zločince, ako su to oni zaista bili? A Mihailović je „revnosno i
neposredno beležio ono što je saznao i osećao u tim danima“, da ponovimo Božovića.
Piscu ovih redova više Kragujevčana, među njima i Jole Tepavčević, potvrdili
su da dobrovoljci nisu učestvovali u hapšenju. Jole Tepavčević, aktivni podoficir
jugoslovenske vojske, koji je tada živeo u Kragujevcu, kategorički tvrdi da dobrovoljci

465
Kragujevački oktobar, „Svetlost“, Kragujevac, 1961, 239.
466
Isto, 239.
467
Isto, 248.
468
Isto, 251.
nisu pomagali Nemcima u hapšenju građana. On je, videvši šta se događa u varoši,
pokušao da se skloni. „Lutao sam da se spasem“, on kaže. Pored železničke stanice,
krijući se u nekakvom šumarku, on je video dvojicu dobrovoljaca. Izleteo je iz
skloništa sa svojom legitimacijom i predstavio im se. Ova dvojica su ga stavili između
sebe s namerom da ga zaštite od eventualnog hapšenja. Sreća, Trifunović i Bata - tako
su se zvali njegovi pratioci - odveli su Tepavčevića u školu, gde su ga predstavili
Milošu Vojnoviću-Lautneru, koji je bio njihov komandant. Vojnović mu je odmah
naložio da pravi spiskove građana koji su bili pritvoreni u Topovskim šupama. Imena
su pristizala sa svih strana i on je to radio „dan i noć“, kaže Tepavčević. To su bili u
stvari spiskovi po kojima su građani puštani iz Topovskih šupa. Tepavčević nije bio
zboraš, i prvi put je video Petrovića i Lautnera ovom prilikom. Tepavčević je tom
prilikom prvi put i video dobrovoljce. Od tog dana on ostaje sa njima.469

Verzija Marisava Petrovića

Verzija događaja Marisava Petrovića je sledeća:

Tek pred podne 20. oktobra Petrović je sa tumačem Milošem Vojnovićem-
Lautnerom dospeo do majora Keniga, koji je organizovao hapšenje. Bez ikakvog
objašnjenja Kenig je zatražio spisak komunista iz Kragujevca. Petrović je pokušao da
od srpskih policijskih i civilnih vlasti dobije traženi spisak, ali bez uspeha. Kenig je
bio „strašno ljut“ kada mu je Petrović pri drugom susretu saopštio da je došao bez
spiskova. Tek tada je Petrović saznao šta se sprema sledećeg dana u Kragujevcu.470
(Pisac ovih redova pretpostavlja da je to moglo da bude oko 2 sata posle podne u
ponedeljak 20. oktobra). Petrović, „zaprepašćen, zbunjen i ožalošćen“, uspeo je da
privoli Keniga da mu ovaj dozvoli da može da spase zatvorenike članove Zbora.
Petrović, osvrćući se na ovu Kenigovu dozvolu, kaže:
„U Kragujevcu je bilo svega 20 zboraša, koji su 11. decembra 1938.
godine glasali za listu Dimitrija Ljotića. Zbor je imao veliki broj đaka
gimnazijalaca, ali većina njih već je bila u redovima srpskih dobrovoljaca. No, ja
sam mislio da pod oznakom članova Zbora, uz Božiju pomoć, oslobodim što više
poznatih nacionalista, a naročito đaka i radnika.“471

Sa spiskovima koji su napravljeni uz pomoć đaka-dobrovoljaca iz Kragujevca,

Petrović je došao u 4 sata posle podne u Topovske šupe. U 6 sati, jedna grupa od 700
oslobođenih u pratnji dobrovoljaca napustila je Topovske šupe i otišla svojim
kućama.472
Sledećeg dana, 21. oktobra, Marisav Petrović sa još jednom grupom
469
Intervju pisca sa Jolom Tepavčevićem, Čikago, decembra 1986.
470
Bor. M. Karapandžić, Srpski dobrovoljci 1941-1981, Kliveland, 83-84.
471
Isto, 84-85.
472
Isto, 86-88.
dobrovoljaca produžio je izvlačenje zatvorenika. U jednom svom referatu pisanom
rukom, opisuje tu „proceduru“:
„Na prvo mesto spasavani su đaci, gimnazijalci, profesori. Tu smo se
morali pretvarati pred Nemcima, kao za sve druge, da svakog lično poznajemo.
Taj posao je išao na taj način, što smo od svakoga uzimali legitimacije, videli
njegovo ime i pozvali ga po imenu. Zatim izvlačeni su radnici sa Lepenice. Na
trećem mestu su izvlačeni oni koji su se tog kritičnog momenta našli poslom u
Kragujevcu... Zatim... one ispod 15 i preko 60 godina starosti... mladih i zdravih
ljudi... Na kraju je izvučen daleko veći broj intelektualaca, nego što je streljano.
Ovde su bili: sudije, advokati, inženjeri, učitelji, oficiri, sveštenici i razni
činovnici. No opet ističemo, sve nismo mogli izvući. Dobrovoljci su se tog dana
morali poniziti pred okupatorom mnogo, samo da bi što više spasli. Mislimo da
je bar 70 njih ukradeno iz grupa određenih za streljanje. Moram istaći i to da su
nam i neki Nemci u ovome pomagali, a naročito jedan podoficir i jedan oficir.
Podoficir je bio profesor i znao je nešto srpski i služio kao tumač. Naročito nam
je bio pomagao u izvlačenju đaka.“473

Posle streljanja, na garanciju Petrovića, svi sem 600 pušteni su kućama.

„Ovi su“ - kaže Petrović - „kao taoci ostali u logoru. Sad nam je bila velika
briga da i ove pustimo. A to ni malo nije bilo lako.“
Petrović je najzad i ovo uspeo. U vezi sa tim on kaže:
„Za nekoliko narednih dana, posle 21/10, imali smo nekoliko sukoba sa
partizanima u okolnim selima oko Kragujevca i svuda potiskivali partizane. Sada
su partizani bili odbačeni iz prvih sela oko Kragujevca. I to smo odmah kod
Nemaca iskoristili. Nemci su na naš zahtev pustili sve taoce, 600 ljudi. Još su
prestali da više ikoga hapse bez našega znanja. I da uopšte ne streljaju bez naše
saglasnosti. I od 21/10, pa sve dok je dobrovoljački odred bio u Kragujevcu, do
26. novembra 1941, niko i nije bio u Kragujevcu i okolini streljan.“474

Protivurečnosti komunističke propagande

Komunistička propaganda, i pored velikih napora da Marisava Petrovića i

dobrovoljce prikaže zločincima, ostavila je izvesne detalje koji potvrđuju delove već
spomenutog referata Marisava Petrovića. Mi ćemo ukazati na te detalje, kao i na
protivurečnosti koje komunistička propaganda upotrebljava.
Sledeće je uzeto iz jednog članka iz Knjige o Draži, potpisanog sa J. S. Ovaj
danak koristi takođe i Stefanović, sa namerom da kompromituje Marisava Petrovića:

473
Marisav Petrović, Osvrt na kragujevačku tragediju, rukopis, fotokopija u posedu pisca.
474
Isto.
 „Malo docnije (negde između 4-6 posle podne 20. oktobra - primedba M.
P.) ulazi Marisav Petrović sa svojim dobrovoljcima. Sa njima su i dva Nemca
podoficira. Drže u ruci veliki tabak hartije. Počinje prozivanje. Kako koga
prozovu, izlazi napolje. Do nas u sredini barake provlači se i jedan dečak
dobrovoljac. Nema ni 17 godina. Inteligentan i dobroćudan, izbeglica. Oko nas
starijih, grupa od preko 150 đaka. Šapućemo: „Spasi ovu decu, oni su đaci, tvoji
drugovi.“ „Spašću ih, ne brinite!“ I zaista - kako nekoga prozovu, ovaj dečko je
izbacivao po nekoliko đaka, tako da je sve koji su bili oko nas spasao.“475

Ovu epizodu, po izjavi jednog svedoka, registruje i Vladimir Dedijer.

„Te večeri ih je pušteno oko 600. Docnije sam čula da ih je pustio
Marisav Petrović.“476
Ovaj detalj iz prvog izdanja Dnevnika, Dedijer je izbacio iz sledećih
izdanja! Zašto?

Kragujevački oktobar donosi sledeći detalj koji je doživeo Milan Stanković,

onda učenik osmog razreda gimnazije. Tu Stanković, u prikazu događaja koje je dao
pisac Mladen Oljača, kaže:
„Ljotićevci prozivaju (20. oktobar - primedba M. P.) svoje prijatelje,
poznanike, simpatizere i puštaju ih. Puštena je i jedna grupa učenika. Naiđe
Marisav Petrović, komandant ljotićevaca: „Ko je pustio đake? Zar ne znate da su
to komunisti? Vratite ih nazad!“ Nastalo je objašnjenje... Noć smo proveli bez
sna.“477

Pisac Mladen Oljača ne objašnjava šta je bilo posle te navodno Petrovićeve

zapovesti „Vratite ih nazad!“ Da su bili vraćeni, zar on to ne bi rekao? Milan
Stanković je ostao živ. Pomenuti J. S., na koga se poziva Stefanović, tvrdi da je tada
pušteno 150 đaka. Petrović nije izgovorio „Vratite ih nazad!“ Nisu li ove reči proizašle
iz Oljačine glave?
U pomenutoj knjizi Kragujevački oktobar opisan je i slučaj Borivoja Ristića.
Borivoje Ristić, tada dečak, našao se u jednoj baraci sa svojim ocem Čedomirom.
Pisac Gojko Banović daje izvesne detalje:
„Nemci su ubijali Kragujevčane, grupu za grupom. „Sada ćemo i mi doći
na red“, rekao je neko u baraci. Tako je i bilo: vrata su se naglo otvorila. Ljudi
su, koliko je to bilo mogućno, počeli da se zbijaju u drugi kraj barake, da se
udaljuju od vrata, od smrti, ali samo nekoliko trenutaka. Morali su napolje, dva
po dva. Dečko je izašao sa ocem, držeći ga ispod ruke. Pred barakom jedan
ljotićevac, visok, crnomanjast, s brčićima, zagledao se u Borivoja, odmerio ga i

475
Knjiga o Draži, 149.
476
Vladimir Dedijer, Dnevnik, Knjiga II, Prvo izdanje, 391.
477
Kragujevački oktobar, 107-108.
 rekao: „Mali, tebi nije mesto među ovima!“ I odvojio ga je na stranu, priključio
ga drugoj, mnogo manjoj grupi. Dečko je povukao sa sobom i oca, a jedan
Nemac priskočio je Čedomiru Ristiću i gurnuo ga u kolonu, u stroj. Krećući, sa
ostalim Kragujevčanima pod mitraljeske i puškomitraljeske rafale, otac se jednim
toplim pogledom oprostio sa sinom. Pogled koji on, Borivoje, neće nikada
zaboraviti. Kada je pokolj okončan, taoci su u pratnji ljotićevaca i žandara
krenuli u varoš, u zatvor.“478

Pomenuti Predrag Ivanović u svoju knjigu unosi priču Borisava N.

Dimitrijevića, koji je preživeo streljanje. U vezi grupe građana, koja je ostala posle
završenog streljanja, Dimitrijević kaže:
„Tada je nekoliko ljotićevaca, sa Marisavom na čelu, prošlo od grupe do
grupe... Marisav je posmatrao ljude i na koga bi pružio prst, taj je morao trčećim
korakom da ode na određeno mesto. Ovo izdvajanje su ljotićevci vršili bez
ikakvog učešća Nemaca i bez ikakvog kriterijuma. Odnosno kriterijum je bio
Marisavljev ćef. Došavši do moje grupe, Marisav je pružio prst i na mene. Otrčao
sam na određeno mesto kao i ostali. Tamo je već bilo oko 3.000 ljudi. Pred sam
mrak komandant nam je objasnio da ovako mora biti i da će opet biti ako pogine
koji Nemac.“479

Pozvaćemo se na još jednog Ivanovićevog „svedoka“, Bor. Radonjića. Evo šta

Radonjić kaže za Marisava Petrovića i Miroslava Tomića, zboraša iz Kragujevca:
„Oslobođavali su samo one koji su pristupili Marisavu Petroviću u
njegov Peti dobrovoljački odred. Ali nije im na pamet palo da Miroslav, kao
uticajna ličnost, zaštiti i spase svoje drugove osmog i sedmog razreda gimnazije,
kao i učenike iz Učiteljske škole.“480

Jugoslovenski istoričar dr Venceslav Glišić, u svojoj knjizi Teror i zločin

nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944, kaže:
„Neposredno posle streljanja ovih dveju grupa (streljanje od 20. oktobra
uveče - primedba M. P.) ljotićevi dobrovoljci su izdvojili i pustili izvestan broj
saradnika i simpatizera okupatora. Pušteni su oni koji su imali legitimacije
Krajskomandature, pripadnici ljotićevog pokreta i onih zanimanja koja su bila
Nemcima potrebna (lekari, apotekari, tehničari itd.).“481

Osvrćući se na gore navedena svedočanstva, nameću se sledeća pitanja i

objašnjenja:

478
Isto, 171-173.
479
Ivanović, 54.
480
Isto, 55.
481
Srpski dobrovoljci..., 104.
 Da li bi dr Glišić mogao da potvrdi da su onih 150 đaka, koje je „dečak
dobrovoljac“ prikupio za puštanje, „imali legitimaciju krajskomandanture“ ili su bili
„saradnici i simpatizeri okupatora“? Da li bi pod ovu Glišićevu karakteristiku došao
Milan Stanković, koji je, kako on kaže, pušten iste večeri, ili, možda, Borivoje Ristić
koga je „jedan ljotićevac“ povukao iz grupe za streljanje?
Kako je istoričar Glišić došao do zaključka da su lekari i apotekari bili
neophodni Nemcima? Zar lekari i apotekari nisu bili neophodni i Kragujevčanima?
Da li bi Ivanovićev „svedok“ Radonjić mogao da potvrdi da su pomenutih 150
đaka, kao i pomenuti Milan Stanković i Borivoje Ristić, oslobođeni pošto su izjavili da
hoće da priđu dobrovoljcima?
Ivanovićev „svedok“ Dimitrijević tvrdi da je Marisav Petrović „bez ikakvog
kriterijuma“ izdvajao iz grupe preživelih one koji će odmah da budu pušteni kućama.
„Odnosno“ - kaže Dimitrijević - „kriterijum je bio Marisavljev ćef.“
Po proceni pisca ovih redova, Petrović je doznao negde oko 2 sata posle podne
20. oktobra da će biti streljan izvestan broj građana. Pripreme za streljanje počele su
sledećeg dana u sedam sati izjutra. Za sledećih 17 sati on je morao da učini nešto da
pomogne narodu u tragičnoj situaciji. „Pred takvim prizorom i u takvoj situaciji teško
je bilo čoveku i misliti“, kaže on.482 Ne zna se da je on mogao sa bilo kim da se
posavetuje. Njegov pretpostavljeni, komandant dobrovoljaca pukovnik Mušicki, a ni
Dimitrije Ljotić, ni Milan Nedić, nisu ni znali šta se događa u Kragujevcu , pošto su
telefonske linije bile pokidane, a varoš blokirana. Predstavnici srpskih vlasti u
Kragujevcu nisu pokušali da išta urade, da bi se ma kako olakšalo građanima
Kragujevca. Marisav Petrović je pokušao. Iz njegovog već navedenog izveštaja vidi se
njegov kriterijum spasavanja. Uveče, kao što Dedijer svedoči, spašeno je oko 600. Po
tvrđenju već pomenutog J. S. pušteno je toga večera i 150 đaka. Dakle, đaci su bili na
vrhu liste, pored ovih i izvesni „poznati nacionalisti“, da upotrebimo Petrovićeve reči.
Sledećeg dana, za vreme streljanja, o spasavanju dece vođeno je računa.
Svedok je ovom i pomenuti Borivoje Ristić. Pokušajmo da zamislimo scenu pomenutu
u Kragujevačkom oktobru. Kolona dva i dva, koju su formirali Nemci, izlazi iz barake
kroz kasarnski krug, ka kapiji kroz koju ko prođe, odlazi u sigurnu smrt. „Pred
barakom jedan ljotićevac, visok, crnomanjast, sa brčićima“, kako kaže Borivoje Ristić,
posmatrao je kolonu osuđenih na smrt. Pogledao je u maloga Borivoja. Nikada ga nije
video pre toga. Da li su se njihovi pogledi susreli? Šta je mislio i osećao taj
dobrovoljac koji je video Borivoja? Jedva je imao nekoliko sekundi na raspolaganju da
donese odluku. Dobrovoljac grabi Borivoja i izvlači ga iz kolone. „Dečko je povukao
sa sobom i oca, a jedan Nemac priskoči njegovom ocu Čedomiru i gurnu ga u kolonu“,
u stroj koji će kroz nekoliko minuta da se nađe pod mitraljeskim projektilima.
Danas, u civilizovanom svetu, sud pre nego što će da izrekne presudu
izvesnom optuženom za zločin, saslušava mnoge svedoke, i upotrebi dane u
razmatranju slučaja. Posle izrečene smrtne presude viši sudovi razmatraju žalbu
osuđenoga, i to može da traje godinama. Pomenuti dobrovoljac koji se nošen talasima
tragičnih okolnosti našao u položaju u kome se nikad niko nije našao, imao je samo

482
Marisav Petrović.
nekoliko sekundi da pokuša da odluči da li će Borivoje Ristić da ostane u životu ili ne.
Kriterijum? Bio je dete! Nije li možda tog dobrovoljca mučila i misao: Ima li dečak
više prava na život od jednog odrasloga? Nije li taj dobrovoljac, čije se ime ne zna,
zažalio što se je uopšte mešao? Ne bi li za njega i njegovu savest bilo bolje da je pustio
da Nemci odabiraju ili ne odabiraju. Ova pitanja koja nemaju svoga odgovora, možda
su razdirala pomenutog dobrovoljca, a možda nije ni imao vremena da išta misli, išta
oseća. To niko ne zna. Zna se samo sigurno jedno: da spašeni Borivoje Ristić nije bio
saradnik i simpatizer okupatora, da nije imao legitimaciju Krajskomandanture, da nije
bio pripadnik Ljotićevog pokreta, niti je pripadao ikakvom zanimanju koje je bilo
neophodno Nemcima. A slučaj Borivoja Ristića nije usamljen.

Marisav Petrović - prema jednom nemačkom dokumentu

Komunistička propaganda, a i izvesna nekomunistička, teži za tim da

Marisava Petrovića prikaže čudovištem. Dr Blagoje Stokić u svojoj knjizi Kragujevac
u ustanku i revoluciji 1941. citira na nemačkom jedan izveštaj pomenutog
Bišofshausena. Izveštaj je datiran 21. novembra 1941. godine. Petrović je predstavljen
kao veliki rodoljub, koji smatra da borbu protiv komunista može uspešnije da vodi
„pomoćna žandarmerija“
„1. - jer bolje poznaju mesta i ljude i
2. - ako jedan srpski pomoćni policajac pogine, onda nema potrebe da se
vrše teške represalije.“483 (podvukao M. P.)

Nasuprot ovakvom Petrovićevom stavu koji je Bišofshauzen registrovao,

osvrnućemo se na stav koji su komunisti toga vremena imali. Kada je vest o hapšenju
Kragujevčana došla do četnika i partizana, rez. kapetan Pavle Bogićević, tada jedan od
četničkih komandanata, predložio je Raji Nedeljkoviću, komunističkom komandantu
Okruga kragujevačkog, da napadnu na Kragujevac i oslobode uhapšene. Raja
Nedeljković je odgovorio:
„Vreme nije za takav napad, a što se tiče ljudi, što ih god više Nemci
pobiju, to ćemo mi imati manje da ubijamo kada oslobodimo Kragujevac. Nemci
rade naš posao. Uostalom, zašto Kragujevčani nisu došli kod nas u šumu?...“484

Nije li ono besmisleno ubijanje nemačkih vojnika imalo baš to za cilj da natera
Kragujevčane, Kraljevčane, Milanovčane i Šapčane ... da odu u šumu? Cena nije
važna! A kapetan Bišofshauzen svedoči da je za dobrovoljce ljudski život bio
primaran.

483
Dr Blagoje Stokić, Kragujevac u ustanku i revoluciji 1941, Kragujevac, 1981, 239.
484
Boško Kostić, 60.
 Da su kod Ljuljaka poginuli 10, a ranjeno 26 dobrovoljaca, Kragujevac i
okolna sela ne bi izgubili ni jednu jedinu ljudsku glavu.

Marisav Petrović spasava taoce

Posle streljanja, jedna grupa Kragujevčana zadržana je u pritvoru kao taoci. Po

Petroviću bilo ih je 600, a po Venceslavu Glišiću 350. Petrović tvrdi da je on uspeo
kod Nemaca da izdejstvuje da ti taoci budu pušteni, i da od 21. oktobra do 26.
novembra 1941. niko nije streljan ni u Kragujevcu, niti u okolini.
Interesantan je slučaj Miodraga Radotića. Radotić je bio iz jednog sela blizu
Kragujevca. Školu je učio u Kragujevcu. Za vreme hapšenja i streljanja nije bio u
Kragujevcu. Odmah posle streljanja javlja se u dobrovoljce. Dok još nije bio dobio
oružje i uniformu lokalna policija ga hapsi na prevaru. Kasnije je doznao da je bio
osumnjičen da je bio u šumi pod oružjem. On je zaista imao oružje, ali nije pripadao ni
četnicima, ni partizanima. U zgradi u kojoj je bio zatvoren bilo je više stotina ljudi.
Jednoga dana, posle jednog napada na Nemce kod sela Sabante, Nemci su došli sa
kamionima pred zgradu u kojoj je bio Radotić. Počeli su da tovare zatvorenike, među
njima i Radotića. Namera im je bila da ih streljaju. Tada je došao i Petrović. Posle
žučnog objašnjenja sa Nemcima, zatvorenici su vraćeni u zatvor. Niko nije bio
streljan. Nekoliko dana kasnije dobrovoljci hapse predstojnika policije, puštaju
zatvorenike i među njima i Radotića, koji se vraća u dobrovoljce, gde ostaje do kraja:
od redova postaje vodnik, zatim komandir čete i najzad komandant bataljona.485
Kakav je kriterijum imao Marisav Petrović kada se zauzimao za ove taoce? Po
onome što je Petrović rekao Bišofshausenu, Petrovićev kriterijum je bio jasan: oni su
bili Srbi.

Opet: protivurečnosti komunističke propagande

Komunistička propaganda napravila je izvesne propuste i kontradikcije koji

bacaju u sumnju njihova tvrđenja. Osvrnućemo se na neka od njih.
Pomenuti Dimitrijević, koji je preživeo streljanje, kaže da je „komandant“
(mislio je na nekog nemačkog oficira) preživelima rekao da mogu da idu svojim
kućama i da će se streljanje ponoviti ako pogine neki Nemac. Dr Blagoje Stokić to
drugojačije opisuje, pozivajući se na preživele:
„Ovim ljudima je Marisav Petrović održao ’dirljiv’ govor, naglasivši da

485
Intervju pisca sa Miodragom Radotićem, Milvoki, decembar 1986.
 oni neće biti streljani.“486

Dakle, ko je održao govor - nemački komandant ili Petrović?

Miloje Pavlović, direktor Učiteljske škole, je često predmet komunističke
propagande. U vezi sa njim Stokić kaže:
„Ljotićevci su pokušali da iz grupe đaka oslobode Miloja Pavlovića... ali
je on to odbio, odgovorivši da je njegovo mesto u stroju i da hoće do kraja da deli
sudbinu svojih đaka. Sa njima je i streljan.“487

U vezi sa Milojem Pavlovićem, Ljubiša Manojlović piše sledeće:

„U raspoređivanju građana za streljanje Miloje Pavlović se našao u grupi koju
neće streljati. Ali, naišao je komandant ljotićevaca Marisav Petrović. Taj je znao za
Miloja Pavlovića...
- Ti nisi zaslužio da budeš spašen! - sudio je Marisav. - Vaspitavao si deset
generacija komunista.
Miloje je odmerio Ljotićevog komandanta. Osvrnuo se oko sebe. Svuda su bili
Nemci.
- Doista - rekao je Miloje namrštivši se - ja mislim da ovde nije mesto za
ovakve diskusije.
Marisav se nasmejao:
- Pazi, pazi, neće sa mnom da razgovara. A od mene ti, bre, zavisi život.
Miloje je bacio još jedan prezriv pogled na izdajicu.
- Ako mi od tebe zavisi život, ne treba mi taj život.“488

Ko govori istinu: Ljubiša Manojlović ili dr Blagoje Stokić? Marisav Petrović,

po njegovom sopstvenom svedočenju, kaže da je lično poznavao Miloja Pavlovića.
Pavlović je molio Petrovića da ga spase, ali Petrović to nije hteo da učini, pošto je
Pavlović „bio naklonjen komunistima“. Dalje Petrović kaže:
„No, da se radilo samo o njegovom životu, a ne o životu 2.300 talaca,
mnogo bih učinio kod Nemaca da direktor Pavlović bude oslobođen. Ali da on
bude oslobođen, a na njegovo mesto da bude streljan jedan đak ili radnik više, to
pred Bogom nisam smeo učiniti.“489

Pekarski majstor Vasilije Nikitović prilikom streljan ja bio je samo ranjen.

486
Stokić, 205.
487
Isto, 204.
488
Kragujevački oktobar, 119-120.
489
Srpski dobrovoljci, 205.
Njegov slučaj je bio opisan u knjizi Kragujevački oktobar i u Politici. Pisac Živorad
Živković opisuje ovaj slučaj:
„Po suncu sam znao da je podne bilo prevalilo. Rane su me pekle. Čuo
sam lelek žena. Podigao sam glavu. „Brate, jesi li živ?“, upitala me jedna žena.
To je bila Milunka Đorđević, koja je tražila svoga muža.
Milunka je izvukla Vasilija ispod leševa, uvila u šarenicu i sa ćerkom
Dragoslavom odnela ga svojoj kući.
Milunka je negovala ranjenika, a sutradan sklonila ga u senjak, jer je ćula
da će Nemci pretresati sve kuće na periferiji grada.
Vasilije Nikitović ostao je živ. Mesec, dva posle 21 oktobra pobratimio
se sa Milunkom i Dragoslavom.“490

Evo verzije istog slučaja Duše Pavešića, prema Politici:

„Najgore je preživeo, ali rana je krvarila i trebalo je otići, jer opasnost
nije prošla. I opet je Vasa imao sreće. Kuća njegove devojke bila je u
neposrednoj blizini, gotovo iznad samog stratišta. Pozvao je devojku i ona je
došla sa svojom majkom. Odvukle su ga u svoje dvorište i sakrile u šašinu.
Tu je proveo noć, ali ujutro više nije imao snage. Pomisao da ga čeka još
jedna takva noć, bila je dovoljna da se pomiri sa sudbinom predaje Nemcima.
Naiđoše dva dobrovoljca u fijakerima, pokupiše me i rekoše mi da kažem
kako je vođena borba sa partizanima i da su me partizani ranili. Tako su me
prebacili u bolnicu i tu sam ležao 6 meseci.“491 (podvukao M. P.)

Ne ulazeći u razliku u mnogim detaljima ova dva opisa, želimo da ukažemo na

ulogu dobrovoljaca pri spasavanju Vasilija Nikitovića. Ovaj važan detalj je namerno
izostavljen u Kragujevačkom oktobru. „Došla su dva dobrovoljca“ - kaže Nikitović.
Kako su došla? Slučajno? To i Nikitović i pisac Pavešić prećutkuju. Ta dva
dobrovoljca je neko poslao da uzmu Nikitovića, a taj neko mogao je da bude i sam
Marisav Petrović, koga je, verovatno, obavestila jedna od ove dve žene.
Dr Mladen Stefanović u svojoj knjizi kaže sledeće, već ranije pomenuto:
„Nemci i ljotićevci upadali su u kuće i izgonili građane. Ni škole nisu
poštedeli. Kundacima su izbacivali đake iz klupa, kao i njihove nastavnike. Čak i
decu - učenike petog razreda gimnazije.“

Za svedoka Stefanović uzima pomenutog Dimitrijevića. Dimitrijević,

međutim, iako je mnoge neistine rekao, ovog puta vrlo precizno tvrdi, da su u školu u
kojoj je on bio, Nemci upadali u razrede i izbacivali đake na ulicu. Ni pomena o
dobrovoljcima.
490
Kragujevački oktobar, 159-160.
491
Politika, 12.10.1980.
 Broj streljanih

Komunistička propaganda tvrdi da je u Kragujevcu streljano 7.000 ljudi. I

Stefanović se poziva na taj broj.
Prema podacima koji dolaze iz više jugoslovenskih izvora streljanje je trajalo
između 7 i 14 časova. Prema tim istim izvorima Nemci su izvodili po stotinu na
stratište. Ako se ova dva elementa uzmu u obzir, onda izlazi da je Nemcima bilo
potrebno 6 minuta da pripreme i streljaju jednu grupu od 100 ljudi. Ovo je fizički
neizvodljivo. Ljude je trebalo voditi iz barake, svrstati ih u redove, prebrojavati,
sprovesti ih kroz kasarnski krug, zatim kroz kapiju izvesti ih na stratište, dakle, preći
put od više stotina metara, poređati ih, pucati, a potom dokrajčiti one koji su još bili u
životu. Kada su izvesni počeli da beže, onda su Nemci počeli da vezuju ljude jedan za
drugog i tako vezane vodili ih na gubilište. Teško je verovati da se takva krvava
procedura mogla da obavi za 6 minuta.
Branko Soban u ljubljanskom Delu poziva se na izvestan dokumenat koji je
sastavio nemački poručnik Valter Jost. Tu se, pored ostalog kaže:
„Streljanje je bilo hitro opravljeno - sto ljudi v 40 minutah.“492

Ako bi se ovo uzelo kao tačno, onda u Kragujevcu nije streljano više od 1.100
ljudi. Nije jasno kako je pisac ovog izveštaja došao do vremena od 40 minuta. Ne
može se ni zaključiti iz Sobanovog članka da li je Jost bio prisutan streljanju ili je
prihvatio tuđu ocenu vremena. Ovaj dokumenat, iako možda sadrži pogrešnu ocenu
vremena, važan je po tome, što tvrdi da je za streljanje uzeto mnogo više od 6 minuta
za stotinu ljudi.
Dr Venceslav Glišić u svojoj knjizi Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji
1941-1944. kaže da je u Kragujevcu streljano 1.890 ljudi. Mi nismo imali ovu knjigu,
(podatak je uzet iz spomenute knjige dr Blagoja Stokića), te nam nije poznato kako je
dr Glišić došao do ove cifre.493
Pisac ovih redova pretpostavlja da je u Kragujevcu streljano oko 1.700 ljudi.
Ovo tvrđenje zasnovano je na sledećim okolnostima i faktima.
Iz pomenutog izveštaja Bišofshausena vidi se da je odlučeno da se strelja
ukupno 2.300, ali da 422 ljudi streljanih u Grošnici, Milatovcu, Mečkovcu i Maršiću
takođe treba uključiti u taj broj. Bišofshausen kaže da je naređeno da se u ponedeljak
20. oktobra „pročešlja Kragujevac, da bi se dopunio predviđen broj od 2.300“.494
(podvukao M. P.)

492
Delo, 25.10.1986.
493
Stokić, 220.
494
Report to...
 Major Kenig u svom izveštaju, koji pokriva te dane, kaže da je 19. oktobra u
Grošnici streljano 245 muškaraca, a u Mečkovcu 182 (Kenig ne pominje Milatovac i
Maršić); 20. oktobra uveče streljano je 66 komunista i Jevreja i 53 osuđenika iz
mesnog zatvora u Kragujevcu. Zatim kaže:
„21. X. 1941. u 7 časova sabiranje i streljanje pritvorenika. Time je akcija
završena. Ukupno streljano 2.300 Srba.“495 (podvukao M. P.)
Bišofshausen i Kenig se razlikuju u broju streljanih u okolnim selima (po
Bišofshausenu 422, a po Kenigu 427), ali su vrlo precizni i nedvosmisleni kada kažu
da će u Kragujevcu biti streljano (Bišofshausen piše izveštaj dan pre streljanja) i bilo je
streljano (Kenig piše svoj izveštaj posle streljanja) 2.300, manje broj streljanih u
okolnim selima tih dana. Krajnji broj streljanih u Kragujevcu bio bi, po njima, oko
1.750.
Treba imati u vidu da su Bišofshausen i Kenig svoje izveštaje slali svojim
komandama i nisu imali namere da pred budućim istoričarima - kao što se pokatkad
tvrdi u komunističkoj propagandi - sakrije istina. Bišofshausen je čak i pokušao da
spreči streljanje u Kragujevcu.
Marisav Petrović tvrdi da su dobrovoljci „bar 70“ „ukrali“ iz grupa određenih
za streljanje.496 Ako se ovaj broj uzme u obzir, broj streljanih je bio ispod 1.700.

Strahinja Janjić

Početkom oktobra 1941. Strahinja Janjić, bivši aktivni poručnik, prijavio se

dobrovoljačkoj komandi, koja ga stavlja pod komandu Marisava Petrovića. Posle
streljanja, Janjić, koji se pokazao „kao miran i disciplinovani“ vojnik, postavljen je od
strane vlade generala Nedića za predsednika opštine u Kragujevcu. Odmah po prijemu
dužnosti počeo je „da vrši učene, pljačke“, pa je bio optužen za „silovanje jedne
učiteljice“.497 Zbog ovakvih postupaka jedne noći bio je uhapšen u njegovom stanu.
Hapšenje je izvršio vod dobrovoljaca, u kome je bio već pomenuti Miodrag Radotić,
koji je piscu ovih redova opisao izvesne detalje ovoga hapšenja.498 Međutim, Nemci
puštaju Janjića na slobodu, hapse Simeona Kerečkog, člana Zbora i dobrovoljačkog
oficira, a tada od Nedićeve vlade postavljenog predstojnika kragujevačke policije.
Posle nekoliko intervencija Milana Nedića, Janjić je najzad definitivno uklonjen sa
položaja predsednika opštine.499 Janjić ostaje u Nemačkoj službi. Imao je stotinak ljudi
koji su činili razna nasilja. Jednom prilikom u selu Grocka ubili su desetak seljaka i
odveli sa sobom istaknutog zboraša sveštenika Žiku Bogdanovića. Tek posle više
intervencija Bogdanović je pušten sa Banjice. (Komunisti su ubili Bogdanovića 1945.

495
Knjiga o Draži, 142.
496
M. Petrović.
497
Boško Kostić, 61.
498
Intervju M. Radotić.
499
Boško Kostić, 61.
godine po dolasku na vlast).500
Sredinom februara 1942. u selu Baroševac dobrovoljci su imali više sukoba sa
Janjićevim ljudima, koji su tada nosili nemačke uniforme. Jednom prilikom,
dobrovoljci su pod komandom Tomaša Milića razoružali grupu Janjićevih ljudi, a pri
jednom drugom sukobu Janjićevi ljudi su ostavili jednog mrtvog. Posle ovih sukoba,
pošto je dobrovoljačka komanda sastavila veliki izveštaj o nedelima Janjićevih ljudi,
Milan Nedić je uspeo da privoli Nemce da se Janjić ukloni. Tako su Janjić i njegovi
ljudi poslati u Nemačku na rad.501

Šatobrijan i Kragujevac

U francuskoj varoši Šatobrijan na dan 22. oktobra 1941. (jedan dan posle
streljanja u Kragujevcu) Nemci su streljali 48 Francuza. Sledećeg dana preko
londonskog radija Šarl de Gol je „osudio politiku ubijanja“ pripadnika nemačke vojne
sile.502 Šarls de Gol, nesumnjivo veliki Francuz i veliki neprijatelj Hitlera, želeo je da
spreči nemačke krvave represalije nad francuskim narodom. Srbija je pre Kragujevca
doživela mnogo krvavijih odmazdi od pomenute odmazde u Šatobrijanu, pa je ipak
došlo do ubistva nemačkih vojnika kod sela Ljuljaka, iako su napadači morali da znaju
za posledice. Osvrćući se na Šatobrijan i reakciju Šarla de Gola, nemoguće je a ne
zaključiti da je krv nevinih, prosuta u Grošnici, Milatovcu, Mečkovcu, Maršiću i
Kragujevcu, na rukama ne samo nemačke kaznene ekspedicije i nemačke Vrhovne
komande, već i na rukama onih jedinica i njihovih Vrhovnih komandi koje su kod sela
Ljuljaka ubile 10, a ranili 26 nemačkih vojnika.

„Sve je bilo teško i strašno!“

Za Marisava Petrovića i Miloša Vojnovića-Lautnera 20. i 21. oktobar bili su

teški dani.
„To su bili“ - rekao je Petrović Bošku Kostiću - „najteži dani u mome životu.
Nemoćan, slab i mali ja sam sve učinio što je u ljudskoj moći bilo da umilostivim
strašnog majora Keniga da umanjim tragediju, da spasem koliko god više ljudi mogu.
Ne znam da li je bio strašnije za mene razgovor sa Kenigom, moj ulazak u Topovske
šupe, gde hiljada na kolenima viče: ’Marisave! Ti pa Bog, spasi me!’, ili kad smo,
gledajući kako odvode ljude na streljanje, nemoćni da na drugi način pomognemo,

500
Isto, 62.
501
Zapisi iz dobrovoljačke borbe, II, Minhen, 1955, 53-61.
502
David Stafford, Britain and Europian Resistance 1940-1945, St. Anthony’s College, Oxford, 1980,
35.
skoro otimali ljude od Nemaca. Sve je bilo teško i strašno.“503
Da li su oni koji su ubili 10, a ranili 26 Nemaca kod sela Ljuljka
pretpostavljali da će da bude tako teško i strašno?

503
Boško Kostić, 60.
 12. TEHNIČKA UNIJA

Više stranica svoje knjige, Stefanović upotrebljava da objasni takozvanu

Tehničku uniju. Namera mu je bila da i na ovome pitanju kompromituje Zbor i
Dimitrija Ljotića.
Da li je u tome uspeo - to je predmet ovog poglavlja.

Stefanovićeva argumentacija

Evo kako Stefanović daje taj svoj „optužni materijal“ protiv Zbora:
„Odmah posle parlamentarnih izbora 1935. godine, na kojima je, kao što
je poznato, pokret Zbor doživeo poraz, njegov vođa Dimitrije Ljotić otputovao je
„na odmor“ u Švajcarsku. Ljotić se tamo sastao sa Arnom Šikedancom i
Valterom Maletkeom, funkcionerima spoljnopolitičkog odseka nemačke
Nacionalsocijalističke radničke partije (NSDAP).“

Ovi Nemci su, prema Stefanoviću, obećali Ljotiću dvadeset miliona dinara, s
tim da će on, Ljotić, „voditi isključivo pronacističku politiku u Jugoslaviji“.
Napravljen je, po Stefanoviću, i plan za primopredaju novca:
„Da bi došao do obećane finansijske pomoći, Ljotić je za svog
opunomoćenika u ovom izdajničkom poslu odabrao najpoverljivijeg funkcionera
Zbora Dragutina Moderčina, advokata iz Vukovara. Prema Moderčinovom planu,
Maletke je trebalo da njemu preda ugovorenu sumu novaca, i to u brzom vozu
između Zagreba i Beograda. Sa koferom punim novčanica Maletke je trebalo da
sedi u kupeu prve klase. U ovaj kupe sa koferom istog izgleda ušao bi i
Moderčin. Na jednoj od usputnih stanica, Maletke bi sa Moderčinovim koferom
izašao iz voza, dok bi kofer sa novčanicama ostao Moderčinu. Međutim, ovakav
način predaje novca nacistima se nije svideo. Smatrali su da je suviše rizičan i
skopčan s mogućnošću kompromitovanja nepoželjnog i neprijatnog za obe
strane. Zato je Maletke predložio da se tim novcem u raznim mestima Jugoslavije
kupe stambene zgrade i druga nepokretna imovina. Kupovinu bi obavljali
poverenici Rozenbergovog Spoljnopolitičkog ureda i vlasništvo prenosili na
imena poverljivih članova Zbora, koje odredi Ljotić. Ubiranjem prihoda od
stanarine i rente Zbor bi mesečno dolazio do znatnih finansijskih sredstava, a ako
bi razvoj pokreta i situacija iziskivali veća novčana sredstva, ona bi se mogla
osigurati prodajom nekretnina.“
 U međuvremenu, nastavlja Stefanović, Ljotić je uhvatio vezu sa profesorom
Endruksom, vlasnikom berlinske uvozno-izvozne firme Tehnička unija (odsada TU).
Endruks je predložio Ljotiću uspostavljanje veze sa berlinskom TU.
„Prema ovom predlogu Ljotić je trebalo da osnuje u Jugoslaviji uvozno-
izvoznu firmu TU, u koju bi, pored ostalih, bili učlanjeni i savezi
zemljoradničkih zadruga (voćarskih, žitarskih i reparskih), na čijem je čelu bio
Ljotić. U međusobnom poslovanju berlinske i jugoslovenske TU zarada do koje
bi se došlo išla bi u korist jugoslovenskog partnera. Deo zarade stavljao bi se na
raspolaganje pokretu Zbor, za finansiranje političke delatnosti. Prema
Endruksovim planovima berlinska TU bi se založila da dobije monopolistički
položaj u spoljnoj trgovini Jugoslavije, a politikom cena obezbedila bi
monopolistički status TU i u Jugoslaviji.“

Da bi potkrepio gornje tvrdnje, Stefanović se poziva na američkog profesora

Jakoba Hoptnera koga citira:
„... Nijemci se nisu ustručavali s ekonomikom mješati politiku... Tipičan
primjer istodobnog ekonomskog i političkog prodora bio je kad su u veljači 1937.
godine neki njemački predstavnici ponudili upravi jugoslovenskih
poljoprivrednih zadruga da otkupe cijeli rod šljiva. Bili su voljni platiti 2.30
dinara po kilogramu, mnogo više od tadašnje tržne cijene od 1.40 dinara. Razliku
cijene ustupili su Zboru, jednoj ultranacionalističkoj, pronjemačkoj,
propravoslavnoj i antikatoličkoj organizaciji, koju je vodio Dimitrije Ljotić. Kao
rezultat tih mahinacija, ispalo je da sama Jugoslavija subvencionira jednu
subverzivnu organizaciju.“

Ovakve planove raznih nemačkih funkcionera, nastavlja Stefanović, nije voleo

Herman Gering. Ovaj Hitlerov najbliži saradnik rediguje materijal koji se odnosio na
TU, izbacivši sve „ono što se odnosi na pozadinu afere i odnose nacističkih vođa u
Trećem rajhu“ i ovako doteran materijali šalje ondašnjem predsedniku Jugoslovenske
vlade Milanu Stojadinoviću, „uz poruku da ga on može da koristi prema svome
nahođenju“.
Stojadinović je, nastavlja dalje Stefanović, odlučio da ovaj materijal koristi
protiv Ljotića i Zbora. Tako je 30. januara 1937. poslanik Života Milanović, na zahtev
Stojadinovića, izjavio u Skupštini da jedna strana država finansira Zbor. Tom prilikom
Milanović je rekao i sledeće:
„Mi znamo da je jedan revizor vršio pregled njegovog (Ljotićevog -
primedba M. P.) saveza u Smederevu i kazao: ’Našao sam knjiženo 5.000,
10.000 ili ne znam toliko i toliko hiljada maraka, kao pomoć jedne strane
države’“.
(Ovaj citat Stefanović vezuje za Politiku od 24. juna 1936.. Očigledna
greška, jer je citat iz Politike od 31. januara - Primedba M. P.)
 „To je bio početak široke kampanje protiv Ljotića, koja se prenela u
javnost“, kaže Stefanović. Politika je u tome prednjačila.

Prema Stefanoviću glavni akteri ove „afere“ bili su Milan Danić, inače
pokršteni Jevrejin Alfred Dijamanštajn, nekada osuđivan kao komunista i dr Juraj
Korenić, potpredsednik Zbora. Stefanović citira Danića:
„Po povratku dr Korenića sa mnom iz Berlina, baš je g. Ljotić sve
pregovore sa predstavnicima TU iz Berlina vodio, pa i predugovor potpisao, a
kasnije se iz razloga koji su njemu bili oportuni iz ove stvari i ove kreacije
povukao. Sve je to rađeno otvoreno i zvanično utvrđenom prepiskom, koju mogu
u svako doba prikazati. Nakon povlačenja g. Ljotića iz privremenih radova oko
osnivanja TU, pristupio je tom poslu po svom ličnom uverenju g. dr Juraj
Korenić...’, potpredsednik Zbora.“

Stefanović ne ulazi ni u kakve detalje i dokumentaciju. Dalje, on kaže, da je

Ljotić organizovao zbor u Beogradu u bioskopskoj sali Triglav 28. februara 1937, „na
kome je pokušao da demantuje vezu svoga pokreta sa TU“. On ovako prikazuje
Ljotićev govor:
„Tvrdio je da nema nikakve istine da je pokret Zbor primao materijalnu
pomoć od nacističke Nemačke. TU je, po njegovom tvrđenju, trebalo da bude
organizacija koja bi okupljala nemačke i jugoslovenske privrednike radi
poslovanja na „pošten i koristan način u interesu obe zemlje“ i ne bi imala
nikakve veze sa pokretom Zbor. „Stojeći... na čelu mnogih zadružnih saveza, ja
sam bio prisiljen da tražim što povoljnije tržište za naše agrarne proizvode -
branio se Ljotić. Sasvim je prirodno što su savezi, kojima ja stojim na čelu,
morali doći u vezu sa Nemačkom, jer je ona najbolje tržište cele Evrope za naše
agrarne proizvode.“

Stefanović zatim konstatuje da su Ljotić i Velibor Jonić, tada generalni

sekretar Zbora, bili naročito pogođeni ovom kampanjom:
„Tvrdili su da ne postoji nikakav novčani dokument iz koga bi se videlo
da su dobijali novac, pa su za uvredu tužili poslanika Životu Milanovića i
novinara Većeslava Vildera. Time su pretili i ostalima koji bi ih napadali. Istina
je da takav dokumenat verovatno ne postoji, pošto su i jedni i drugi znali šta bi to
značilo, ali zato postoje drugi oblici finansiranja pokreta Zbor. Iskusan u tim
mahinacijama, Ljotić kaže: „Poznato je onima koji su digli ovu kampanju, da ako
netko hoće da primi pomoć od inostranstva, ne mora da radi preko zadruge, niti
da organizira TU, već to može da radi i na drugi način... Te stvari se ne knjiže...“

Svoju konstrukciju o TU, Stefanović završava rečima Predraga Ivanovića, koji

je, kao što smo videli, pored drugih neistina, tvrdio i to da su pripadnici Srpskog
dobrovoljačkog korpusa nosili nemačke uniforme:
 „Činjenica da su Ljotićevi dobrovoljci za sve vreme okupacije Jugoslavije bili
najodaniji nemački saradnici i kao takvi bili na njihovom snabdevanju, daje odgovor i
na pitanje afere TU. Jer, ako su sve ovo mogli da čine naočigled naroda u Srbiji, šta im
je smetalo da novac primaju pre rata, kada to niko ne vidi, a uz to niko nije hteo i nije
smeo ni da istražuje.“504

Stefanovićeva argumentacija pod lupom

Kao i po drugim pitanjima, tako i po pitanju TU, Stefanović se služi

neistinama, nekvalifikovanim materijalom, pozivanjem na svedoke koji ne navode
dokaze, izostavljanjem fakata koji bi štetili njegovoj nameri da Zbor i Ljotića prikaže
kao „najodaniju špijunsku mrežu Gestapoa u Jugoslaviji“.
Osvrnimo se na Stefanovićev „optužni“ materijal.
1. Stefanović ne pruža ama baš ikakav dokaz da je Ljotić bio u Švajcarskoj,
gde se je, kao što Stefanović tvrdi, našao sa pomenutim Nemcima, koji su mu obećali
dvadeset miliona dinara. Piscu ovih redova supruga Dimitrija Ljotića je ne jednom
tvrdila da njen muž nikad nije bio u Švajcarskoj. Ljotićevi sinovi potvrđuju isto.
Dragutin Jakšić, tada inženjer Ministarstva vojske i mornarice, inače blizak saradnik
Ljotića, izjavljuje da je posle petomajskih izbora pratio Ljotića po Makedoniji, da u
toku 1935. ovaj „nije bio uopšte u Švajcarskoj“. Jakšić sumnja da je Ljotić ikada bio u
toj zemlji.505
2. Prvobitan plan primopredaje svote od dvadeset miliona dinara trebalo je da
se izvede, kao što smo već čuli od Stefanovića, razmenom kofera u vozu. Baš kao na
bioskopskom platnu! Međutim, ovakav način nije se, po Stefanoviću, svideo
nacistima, pa se, zato pribeglo drugom planu - kupovanju stambenih zgrada i
nepokretne imovine. Kupovinu bi obavljali „Rozenbergovi poverenici“ i prenosili
vlasništvo na poverljive članove Zbora. Prema Stefanoviću, kupovina stambenih
zgrada je isto kao i kupovina svinja na vašaru. Zamislimo Rozenbergove poverenike
kako kupuju zgrade i nepokretna imanja u Beogradu, Zagrebu, Kragujevcu, Nišu itd.
Ime vlasnika se unosi u katastarske i opštinske knjige. A i porez bi morali plaćati, a
kada se ukaže potreba ta ista imanja se prenose na poverljive članove Zbora. Kao
poklon? I još jedno knjiženje po katastarskim i opštinskim knjigama. Zamisao predaje
para u vozu je napuštena, jer je bila skopčana „s mogućnošću kompromitovanja,
nepoželjnog i neprijatnog za obe strane“, a prihvaćen drugi, koji, po svemu, ostavlja
trajnu dokumentaciju i, kao takav, bio bi kud i kamo opasniji. Dimitrije Ljotić je bio
advokat, ministar pravde, neobično upoznat sa finansijskim, trgovačkim, ekonomskim
transakcijama, te kao takav, ako je zaista hteo da dođe do nemačkih para, sigurno je da
ne bi pristao na ovako glupe planove. To indirektno priznaje i Stefanović, jer nigde ne
kaže da je do ovakvih transakcija ikada došlo. A ako Stefanović zaista tvrdi da je do

504
Stefanović, 66-71.
505
Staniša R. Vlahović, „Zbor Dimitrija Ljotića 1934-1945 po M. Stefanoviću“, Iskra, 1. juli 1987.
ovakvih transakcija došlo, onda je njegova dužnost bila da navede adrese imanja i
imena vlasnika koji su imanje prodali. Sve je to lako naći u katastarskim, opštinskim i
poreskim knjigama. Potrebno je ovde podvući da Stefanović za ove svoje tvrdnje ne
pruža dokaze.
3. Da bi dokazao da je Zbor bio u nemačkoj službi, Stefanović se poziva na
pomenuti citat Predraga Ivanovića, koji bez dokumenta i svedoka jednostavno tvrdi da
su zboraši primali pare od Nemaca. Ovakav Ivanovićev „fakat“ je za Stefanovića
dokumentacija.
Ukazaćemo, međutim, još na jedan detalj koji iz druge perspektive baca svetlo
na neistine koje je Stefanović izmišljao. Naime, Ministarstvo spoljnih poslova Velike
Britanije i britanska obaveštajna služba, došli su do zaključka da Zbor nije primao
novčanu pomoć iz inostranstva. Donosimo taj dokument sa prethodnim komentarom
Staniše Vlahovića, koji je i sam napisao jedan osvrt na knjigu Mladena Stefanovića:
„Između 1945. i 1947. Britanci su imali pod svojom jurisdikcijom celo
preživelo vodstvo i članstvo Zbora. U ovom periodu, u brojnim diplomatskim
notama, Titov režim zahtevao je od Britanske vlade njihovu predaju. U tim
notama navođene su iste stvari koje i Stefanović navodi u svojoj knjizi. Britanski
Forinj ofis naredio je svom istraživačkom odeljenju (Research Department) da
pribavi sve moguće podatke o pokretu Zbor, a takođe i o Srpskom
dobrovoljačkom korpusu. Naravno da je po ovome konsultovana i Britanska
tajna služba (Secret Intelligence Service). Istraživačko odeljenje Forinj ofisa
podnelo je svoj nalaz 6. jula 1946. (F. O. 371 - 48891), u kome se između ostalog
kaže i ovo: ’...Da li postoji prima facie slučaj za pojedinačno ili skupno
optuživanje po delima navodne izdaje, to zavisi od odredbi jugoslovenskog
Krivičnog zakona koji je bio na snazi 5. aprila 1941. Shodno ovome zakonu,
pripadanje Ljotićevoj organizaciji Zbor ne izgleda da je izdajstvo, jer je pokret
Zbor učestvovao na parlamentarnim izborima 1938... Ne postoji nikakva
evidencija da je Zbor primao novčanu pomoć iz inostranstva... (podvukao M.
P.) A mnoge informacije od 1939-1945. u našoj arhivi o ovim ljudima, izgleda da
potiču iz druge ili treće ruke od partizana i radi toga, prirodno, ovo se u svemu
poklapa sa onim što se u jugoslovenskim notama tvrdi. Mi smo imali za cilj samo
to, da prikupimo faktične informacije ili ličnu ocenu i to iz drugih nepartizanskih
izvora.’“506

4. Stefanović se poziva na jednu knjigu američkog profesora univerziteta

Jakoba Hoptnera.507 Izvesni Hoptnerovi argumenti su netačni, a neki su sumnjive
vrednosti. Vredno ih je zato analizirati:
a) Sudeći po bibliografiji, Hoptner nije pročitao nikakav spis Dimitrija Ljotića.
Pisac ovih redova ima utisak da je Hoptner odnekud prigrabio propagandne parole
uperene protiv Zbora i Ljotića i primio ih je jednostavno „zdravo za gotovo“. Ipak mu

506
Isto.
507
J. B. Hoptner, Yugoslavia in Crisis 1934-1941, Columbia University Press, New York and London,
1962, 102-103.
to ne smeta da Zboru prišiva atribute „ultranacionalističke, pronemačke,
propravoslavne i antikatoličke organizacije koju je vodio fanatik Dimitrije Ljotić“.
(Reč „fanatik“ se nalazi u originalnom engleskom tekstu; nema je u prevodu koga
Stefanović upotrebljava - primedba M. P.). Ovako preciznu karakteristiku o jednom
čoveku i političkom pokretu kome je taj čovek bio na čelu ozbiljan istoričar bi mogao
da da tek onda pošto se je dobro upoznao sa njihovim političkim programom i radom.
Na ova pitanja smo se već u ranijem tekstu opširnije osvrnuli i dokazali da Zbor nije
bio niti ultranacionalistički, niti pronemački, a onoliko koliko je bio propravoslavan,
bio je i prokatolički, ponajmanje, pak, antikatolički.
b) Hoptner nije u pravu kad mesec februar 1937. vezuje za nekakav ugovor u
vezi prodaje šljiva. Toga meseca jugoslovenska štampa, a najviše Politika, bavila se
TU. Takav ugovor, ukoliko je uopšte postojao, mogao je da bude napravljen negde
1936.
c) Detalje i cenu prodaje šljiva Hoptner je uzeo iz knjige od Norberta Malena,
a ovaj se poziva na već napred pomenutu izjavu poslanika Živote Milanovića.508 Ovde
valja naglasiti da ni Hoptner, ni Malen nisu napravili ni najmanji napor da bi pribavili
ma kakav dokumenat koji bi nezavisno podržao Milanovićevu izjavu u Skupštini.
Savestan istoričar i naučnik ne sme da operiše sa jednom takvom izjavom kao faktom,
pogotovu kad se zna da je ona data pod zaštitom poslaničkog imuniteta. Dakle,
Hoptner je morao takvu izjavu da prihvati sa većom opreznošću, a morao je i da
pretpostavi da se možda radi i o političkoj intrizi. On to nije uradio, iako je živeo u
Americi, u kojoj su političke smicalice gotovo svakodnevne novosti.
d) U napomeni vezanoj za pomenuti tekst, Hoptner se prikazuje i pomalo
neozbiljnim. Iako ova napomena nema nikakve veze sa Zborom i Ljotićem, mi ćemo
se osvrnuti na nju da bi ukazali na nepažnju i nemarnost koja je, bar u ovom slučaju,
pratila Hoptnerov istraživački rad. Ponavljamo, napomena je vezana za tekst koji
diskutuje rad Zbora i Ljotića.
„Pored ideoloških momenata (Hoptner misli na pomenutu transakciju sa
šljivama, od koje bi Zbor imao koristi - primedba M. P.) bilo je i ekonomskih
manevara Nemačke. Na primer: U septembru 1939. Nemačka je prestala da
kupuje jugoslovenske šljive. Pošto nisu mogli da ih prodaju, seljaci su povećali
proizvodnju šljivovice. Kada je cena šljivovice pala ispod osam dinara i kada je
ponestalo flaša i buradi, cela Bosna se dala u prekomerno pijančenje...“ (The New
York Time, 25. oktobar 1939.)
Sledi Hoptnerov komentar:
„Mamurluk je izazvao i jednu ekonomsku posledicu: Bosanci su u
velikim količinama kupovali aspirin koga su Nemci putem kliringa izneli na
jugoslovensko tržište“.

Dakle, prema Hoptneru pojava nemačkog aspirina na jugoslovenskom tržištu

bio je jedan nemački ekonomski manevar.

508
Norbert Muhlen, Schacht: Hitler’s Magician, Alliance Book Corporation, New York, 132.
 Da sumiramo: Nemci su prestali da kupuju šljive (nije jasno da li Hoptner i
ovo naziva nemačkim manevrom!?), seljaci su ispekli rakiju, napunili sve flaše i
burad, a ono što nije našlo mesta u flašama i burićima - popili; a kad ih je snašla teška
glavobolja, Nemci, brže bolje, da iskoriste gužvu, bosansko tržište, putem kliringa,
preplaviše aspirinom. I to sve u roku od mesec dana!
No ostavimo aspirin po strani, pa se vratimo Hoptneru i Stefanoviću, jer nam
oni ostaju dužni da objasne:
prvo, gde su Bosanci držali preteklu rakiju za koju nisu imali potrebne burad i
flaše, a pre nego što su je popili. U potocima? Ili su je, možda, popili „na dušak“?;
drugo, koliko aspirina su mogli Bosanci da upotrebe, da bi nemačka industrija
aspirina imala stvarne zarade, da bi se ovaj akt mogao da nazove ekonomskim
manevrom!? Da sve ovo nije pomalo žalosno, bio bi ovo, ipak, možda, dobar vic!
5. Analizirajmo još jednu Hoptner-Stefanović-Malen tvrdnju koja se odnosi na
to da je Ljotić, navodno, prisvojio za svoj politički rad razliku u cenama šljiva. Naime,
kao što smo već napred videli, prema Malenu, Nemci su kupili od jugoslovenskih
zadruga 500 vagona svežih šljiva po ceni od 2,30 dinara, zadruge su za šljive isplatile
svojim zadrugarima 1,40 dinara po kilogramu, dok je razlika od 0,90 po kilogramu
predata Zboru, što bi, po proračunu pisca ovih redova, trebalo da predstavlja sumu od
oko 4,5 miliona dinara.
U vezi sa gornjim, postavljaju se nekoliko interesantnih pitanja:
Put ove milionske svote je morao da ostavi traga na više mesta: ovo izdvajanje
(utaja!) 4,5 miliona dinara moralo je da prođe kroz zadružne knjige. Kako to da
nadležne vlasti - a bila je javna tajna da je Stojadinovićeva vlada sve činila da Ljotića
stavi iza rešetki - nije iskoristila ovo navodno Ljotićevo kršenje zakona, pa da ga s
pravom izvede na sud zbog krađe i pronevere? Najvažnije, međutim, jeste činjenica da
se od hiljade, po svemu, „opljačkanih“ zadrugara - a da su „opljačkani“ morali su
znati, jer je „velika informativna štampa“, kako ju je Ljotić nazivao, o tome nedeljama
trubila - kako se to, dakle, desilo da se ni jedan od „opljačkanih“ zadrugara - od kojih
većina nije pripadala Zboru - ne nađe da pokrene pitanje Ljotićeve „krađe“? A radilo
se o 4,5 miliona dinara - za tadašnje prilike, ne maloj svoti!. Najzad, kako je bilo
moguće da Ljotić i dalje ostane na položaju predsednika mnogih zadružnih saveza?
Ljotića, dakle, niko nije tužio, ali je zato Ljotić, verovatno, sredinom februara
1937, podneo tužbu protiv, već pomenutog, Živote Milanovića i Politike. Pozivajući se
na Milana Fotića, Ljotićevog advokata, Đoko Slijepčević ovako dodiruje tu tužbu:
„Pored svojih odgovora, objavljenih i u Politici i u Pravdi, Dimitrije Ljotić je
tužio Politiku po zakonu o štampi... U jednom pismu dr Dušanu Biberu, povodom
njegovih članaka pod naslovom „Kraljevina Jugoslavija na raskršću 1939. godine“,
koje je objavila Politika i u kojima se i Biber osvrnuo, sasvim pogrešno, na TU,
napisao mu je Fotić: „Ja sam, dakle, napisao tužbu protiv Politike i istu predao
Okružnom sudu za grad Beograd. Čim je tužba dostavljena Politici, ona je obustavila
kampanju i cela stvar „afera sa TU“ stišala se. Po zakonu o štampi Politika je bila
pozvata da da svoj odgovor, ali ona nije to činila, niti se pojavila na pretresu. Bila je
osuđena na kaznu, kakvu i koliku, ne mogu da se setim, ali znam da je sud naredio
Politici da na istom mestu u listu, gde su izlazili inkriminisani članci, objavi sadržinu
presude. Politika to nije uradila. Cela stvar se stišala. Uskoro, Stojadinović je uspeo da
u predlog o budžetu unese predlog Zakonske odredbe da se sve krivice učinjene putem
štampe daju zaboravu, amnestiraju.“509 (Kopija Fotićevog pisma Biberu u posedu Đ.
Slijepčevića - Primedba M. P.)
U arhivama Beogradskog Okružnog suda, kao i Politike, najverovatnije još
uvek ima dosta dokumenata na ovu temu, pa bi bilo uputno da dr Stefanović objasni,
kako se to desilo da te arhive, mada njemu dostupne, nije konsultovao, kad se već latio
posla da „objasni“ TU.
Ljotić priznaje da je radio na tome da se formira TU. Ali on nije bio osnivač
TU u Zagrebu, dok u Beogradu ona nije ni postojala. Sledeće izjave Ljotića, Korenića
i Danića, koje Stefanović, iz samo njemu znanih razloga, uglavnom nije koristio, to i
potvrđuju:
Evo, šta kaže Ljotić:
„Danić nije imao nikakve veze sa Zborom, ni od mene, ni sa mojim znanjem,
nije Danić dobio nikakav politički zadatak. Preko Danića, koji je povereni mu posao
dosta uspešno vršio, došao sam u vezu sa predstavnicima raznih, čisto ekonomskih,
nemačkih organizacija. Iz razgovora sa ovim, pojavila se misao o stalnoj organizaciji
bolje razmene dobara među narodima. Tako je došlo do prvih osnova TU. Po prvoj
zamisli, koju sam prihvatio, to je trebalo da bude jedna organizacija u koju bi ušli
pravi predstavnici sviju grana naše narodne privrede. U isto vreme, u Nemačkoj bi se
ostvarila slična organizacija koja bi obuhvatala predstavnike Nemačke narodne
privrede. Između ovih dveju organizacija, vršila bi se razmena dobara, dok bi unutar u
zemlji, svaka organizacija isplate odnosno naplate vršila svojim članovima u domaćoj
moneti. Pri tome, naročito, ističem da je TU bila zamišljena tako, da bi se slične
organizacije mogle stvoriti i u drugim zemljama, a ne samo u Nemačkoj i Jugoslaviji,
te da to vremenom postane tip za buduću međunarodnu razmenu. Bilo je nemoguće,
prema tome, da TU postane neka ekspozitura Zbora, pošto su unutra trebali da budu
učlanjeni predstavnici celokupne zemaljske privrede, bez obzira na njihovo političko
mišljenje.“510 (podvukao M. P.)
Zagrebačku filijalu TU osnovali su Milan Danić i dr Juraj Korenić,
potpredsednik Zbora. Zagrebačka TU bila je akcionarsko društvo, sa početnim
kapitalom od 500.000 dinara. Predsednik Upravnog odbora, sastavljenog uglavnom od
Zagrepčana, bio je Korenić. Društvo je, inače, bilo registrovano kod Trgovačkog
suda.511
Evo, šta dr Korenić, prema Politici od 16. februara 1937. godine, kaže u vezi
toga:
„Prvobitno je zamišljeno da TU bude na čelu naš predsednik gospodin
Ljotić. Međutim, on je to otklonio. Onda, na molbu zainteresovanih, preduzeo
sam ja predsedništvo TU, sa još nekim drugovima iz pokreta Zbor u Zagrebu i sa

509
Slijepčević, 82-83.
510
Isto.
511
Nikola Milovanović, Pukotine Kraljevstva, Sloboda, Beograd, 1978, 134.
 nekim intelektualcima raznih položaja i profesija i političkih uverenja.“512

Ljotić je kasnije zahtevao od Korenića da se povuče iz TU, što je ovaj i

učinio.513
Politika od 17.2.1937. donosi i Danićevu izjavu koja sadrži niz interesantnih
podataka. Ponavljamo da je dr Stefanović imao na raspoloženju ove podatke, ali ih nije
koristio, jer su svedočili u korist Ljotića i Zbora. A, evo, šta je Danić rekao:
„3) Nije istina da sam član „Zbora“, već je naprotiv istina da sam ja
odobravajući nacionalni, socijalni i privredni program ove stranke na poslednjim
izborima i kao nečlan glasao za listu g. Ljotića, bio kasnije primljen u članstvo, a
kada sam postao zastupnik za inostrane poslove Zemaljskog saveza voćarskih,
povrtarskih i vinogradarskih zadruga u Beogradu, po nalogu predsednika ovog
Saveza gospodina Dimitrija Ljotića bio upućivan da prestajem biti članom
„Zbora“, što sam i učinio, pa sam od toga dana prekinuo svaku vezu sa ovim
političkim pokretom i prestao plaćati članarinu. (Potpredsednik Zbora dr Juraj
Korenić je objasnio da Ljotić nije znao da je Danić bio član zagrebačke
organizacije Zbora. - Primedba M. P.)
4) Nije istina da sam se ja javio za posrednika između nacional-
socijalista u Nemačkoj i Zbora gosp. Ljotića, već je naprotiv istina da sam ja po
svojoj profesiji, a obzirom na veze i lična prijateljstva koja imadem u Nemačkoj
od 1927. godine, radio na privrednim poslovima velikoga razmjera, (...).
7) Nije istina da je dr Juraj Korenić putovao u Nemačku sa mnom da
pregovara bilo s kim o nekoj novčanoj pomoći, već je jedino istina da je g. dr
Juraj Korenić jedino putovao u Nemačku sa mnom u vezi sa pripremnim
radovima oko TU i da sam ga ja tom prilikom predstavio funkcionerima TU u
Berlinu, a ne da je on meni izdao bilo kakovu legitimaciju, jer niti on, niti g.
Ljotić nijesu imali nikakovih veza u Nemačkoj, a o pregovorima gospodina dr
Korenića sa gosp. Šikedancom u vezi samnom, meni nije ništa poznato. O meni
je dr Korenić razgovarao samo sa privrednim referentom gosp. Valterom
Maletkeom iz Auslanddinsta, a ovaj gospodin nam je kurioziteta radi pripovjedao
kako su došli neki ljudi iz Jugoslavije i ponudili da im se dadu pare radi kupljenja
neke štamparije i nekog dnevnog lista i radi finansiranja nekih fašističkih pokreta
u našoj zemlji. Gospodin Maletke je tom prilikom rekao da je tu gospodu najurio.
Ništa drugo povodom ove tendenciozne vesti ne znam.
8) Nije istina da sam se nalazio u nezgodnoj situaciji, jer je g. Ljotić
odbio da stupi u ma kakove pregovore, već je naprotiv istina da je po povratku dr
Korenića samnom iz Berlina baš g. Ljotić sve pregovore sa predstavnicima TU iz
Berlina vodio, pa i predugovor potpisao, a kasnije se iz razloga, koji su njemu
bili oportuni, iz ove stvari i ove kreacije povukao. Sve je to rađeno otvoreno i
zvanično utvrđenom prepiskom, koju mogu u svako doba prikazati. Nakon
povlačenja g. Ljotića iz pripremnih radova oko osnivanja TU, pristupio je tom

512
Slijepčević, 81.
513
Isto.
 poslu po svom ličnom uverenju g. dr Juraj Korenić.
10) Nije istina da sam imao unapred zamišljen ceo plan za neku
trgovačku zadrugu, već je naprotiv istina da je cijeli plan o ugovoru TU stvoren
po jednom širokom forumu najuglednijih nemačkih i jugoslovenskih privrednika
i stručnjaka.
11) Nije istina da je meni trebalo od Nemaca bilo kakove koncesije, jer
takovih koncesija nisam nikad tražio, niti sam dobio, već postoji jedan ugovor o
TU između dve privredno-pravne firme, od kojih je jedna u Berlinu, a jedna u
Zagrebu.
12) Ponavljam, nije istina da sam ja trebao legitimaciju pokreta Zbor, već
je naprotiv istina da ja nikada ni u kojoj prilici nisam radio, niti sam mogao raditi
za Zbor; šta više Zbor je protivan bio i danas protiv TU, a ukoliko mi je
dokumentarno poznato, radio je i radi protiv TU i protiv moje ličnosti. Razlozi
nisu mi poznati.“514 (podvukao M. P.)

8. Celu ovu kampanju o TU, treba ovde naglasiti, vodila je Politika. Njena cela
„dokumentacija“ redovno je vezana za neke tajanstvene ličnosti i nebulozne termine
kao što su: „jedan revizor“, „funkcioneri Zbora“, „članovi Zbora“, „tvrdilo se“,
„njihovi drugovi“, „dobro obavešteni krugovi“, „razne ličnosti“, „jedna od istaknutih
ličnosti“, „grupa uticajnih ljudi“, „jedno pismo iz Berlina“, „jedna grupa“, „mnoge
ličnosti od velikog upliva“, ali bez ijednog imena.515
Dakle, kao što se vidi, sve same generalizacije. Nije ni čudo, jer Politika nije
mogla da se pozove ni na jedan konkretni dokumenat, niti na jednu određenu ličnost sa
imenom i prezimenom kojim bi mogla da dokaže da su Zbor i Dimitrije Ljotić
plaćenici Trećega rajha. Kao što smo videli i sam Stefanović priznaje da nikakav
optužujući dokumenat „verovatno ne postoji“. Nije ništa neobično da štampa, ne samo
u Jugoslaviji, upotrebljava ovakav način blaćenja u političke svrhe. Međutim, ničim ne
može da se pravda kad istoričari, kao Stefanović, na primer, ovakav materijal, čak i
bez ikakve ograde, upotrebljavaju za svoje radove. Tada se stiče nesumnjiv utisak da
su oni u službi neke propagande, a ne nauke.
Ali i kad „dokumentuje“ - treba i to ovde naglasiti - Stefanović najveći deo
svojih „dokumenata“ pozajmljuje iz knjige Noć i magle od Slavka Odića i Slavka
Komarice, iz čijeg pisanja se ne vide izvori i dokumenti koji bi potvrdili njihova
kazivanja. U pogledu dokumentacije - da to još jednom naglasimo - Stefanović, Odić i
Komarica ostavljaju ozbiljnog čitaoca, kome je stalo do istine, u neprovidnoj magli i
dubokoj noći.516
Vratimo se sada na jedan detalj iz tzv. Stefanovićevog „optužnog“ materijala.
On tu tvrdi kako je Herman Gering poslao Stojadinoviću materijal vezan za TU. Prema
Stefanoviću, Gering je izbacio sve „ono što se odnosi na pozadinu afere i odnose

514
Milovanović, 138-139; vidi Slijepčević, 82.
515
Isto, 130-139.
516
Slavko Odić i Slavko Komarica, Noć i magla, Centar za informacije i publicitet, Zagreb, 1977, 40-
45.
nacističkih vođa u Trećem rajhu“. Prema napomeni, Stefanović je taj materijal uzeo iz
pomenute knjige Noć i magla od Slavka Odića i Slavka Komarice, koji tvrde ono što i
Stefanović kaže. Međutim, Stefanović opširno, često od reči do reči, citira Pukotine
kraljevstva od Nikole Milovanovića, ne pominjući uopšte ovu knjigu u napomeni.
Treba ovde ponovo podvući činjenicu da ni Milovanović, ni Odić-Komarica se ne
pozivaju ni na kakav dokumenat, već ostaju u sferi propagandne političke
„beletristike“. I ovog puta ovi pisci i istoričari ostavljaju pažljivog čitaoca u magli.
Da li je zaista postojalo ovakvo Geringovo pismo Stojadinoviću? Ovo pitanje
je sasvim umesno kada su u pitanju pomenuti jugoslovenski pisci i istoričari, koji, kao
što smo videli, najblaže rečeno, vrlo su nekritični prema svojim izvorima. Ali,
pretpostavimo - vrlo uslovno i samo za trenutak - da je to pismo zaista postojalo. Šta je
onda moglo da bude u tom pismu, ako je iz njega izbačeno „sve što se odnosi na
pozadinu afere“? Da li je to Gering, mogući Hitlerov naslednik, pismeno priznao
predsedniku Jugoslovenske vlade kako Treći rajh stvara špijunsku mrežu u Jugoslaviji
i da se Zbor našao pogodan za to? Da li je Gering pismeno priznao da prodajom šljiva
Nemačka pomaže Zboru da dođe do sredstava za širenje nacističke ideologije u
Jugoslaviji? Teško je poverovati da je Gering bio toliko politički neumešan i
neoprezan.

Ko je dirigovao kampanjom protiv Zbora i Ljotića

Zašto je, zaista, došlo do ove kampanje protiv Zbora i Ljotića?

Pustimo Ljotića da to objasni:
U članku „Njihovi napadi čine nam čast i radost“, objavljenog 13. marta 1937,
Ljotić se osvrće na protivnike Zbora, koji tvrde kako je Zbor neopasan i da ga narod
neće, pa kaže:
„Oni nam govore da nas niko neće, kako narod beži od nas. Pa to je onda
sasvim dobro za njih, naše protivnike. Zašto su se dali u tako besnu hajku na nas?
Zašto tako bestidno lažu i klevetaju? Zašto nas napadaju do krvi? Zašto se
ustručavaju da i na život potegnu? Zašto, kao besomučni, razbijaju prozore i
izloge i na zgradama, koje ne stoje u vezi sa zgradama u kojoj držimo sastanke?
(Nije isključeno da Ljotić ovde aludira na napad komunista na bioskop Triglav,
gde je Ljotić, 28. februara 1937, govorio po pitanju TU)... Time se pokazalo da
su svi napadači zajedno otpočeli da shvataju da je Zbor na putu da uspe.“517

U gornjem članku, Ljotić se samo indirektno osvrnuo na kampanju u vezi TU.

Međutim, u jednoj izjavi datoj Pravdi od 19. februara 1937. on je mnogo precizniji:
„Čitava ova kampanja ima dva dela. I u njoj su udruženi razna lica i razni

517
D. V. Ljotić, „Njihovi napadi čine nam čast i radost“, Otadžbina, 13. mart 1937.
 motivi. Jedni su protiv same TU, drugi su protiv Zbora. Oni koji idu protiv TU
polaze od svojih materijalnih interesa, a oni koji idu protiv Zbora od svojih
raznih interesa, koje Zbor svojim radom ugrožava... Tu su pre svega marksisti ili
još bolje komunisti, koji bez pomoći sa strane, pomoći idejne, organizacijske i
naročito materijalne, ne bi mogli ni jednog dana opstati i koji znaju da im je Zbor
jedini načelni, a u isto vreme i borbeni protivnik. Tu su zatim zlonamerni
politikant i dobronamerni obožavaoci demokratije, prema kojima je jedini uporni
protivnik Zbor. Tu su zatim predstavnici onih klika i koterija s kojima se Zbor do
sada mnogo puta u borbi našao lice u lice i koji vrlo dobro znaju s kakvom
žestinom i upornošću Zbor mrsi njihove račune, počevši od zadrugarstva, pa
završavajući sa državom. Tu su naposletku predstavnici međunarodnog kapitala i
drugih internacionalnih struja, koji su iz dosadašnjeg rada Zbora osetili da u
njegovoj težnji za ekonomskom, kulturnom i moralnom samostalnošću narodnom
leži velika opasnost za interese koje oni predstavljaju... U ovom delu kampanje
ne samo da se ne govori da Zbor prima novac iz inostranstva, nego se, naprotiv,
tvrdi kako je Zboru nuđen novac, a da sam ja to odbio. Cela kampanja našla je
hrane u činjenici da sam ja, s jedne strane, predsednik Zbora, a s druge strane,
predsednik mnogih zadružnih saveza... zadrugar i po poreklu i po pogledu na
svet.“518 (podvukao M. P.)

Protivnici koje Ljotić nabraja bili su, kao što se vidi, vrlo moćni i uticajni.
Suočen sa njihovom dobro dirigovanom kampanjom, Ljotić je i sam našao za
potrebno da da svoju interpretaciju TU, te zato i zakazuje predavanje - najavljeno,
kako Stefanović kaže, „zboraškim lecima“ - za 28. februar 1937. u bioskopskoj sali
Triglav u Beogradu. Uprkos fizičkog napada komunista na Triglav, Ljotić je
predavanje ipak održao.
Već ranije pomenuti inženjer Dragutin Jakšić, član Zbora, koji je bio prisutan
tom predavanju, opisuje nekoliko interesantnih detalja sa istoga:
„U subotu uveče, uoči zbora, došao je u prostorije Zbora u Njegoševoj
ulici broj 1, član Zbora Sava Cvetković, koji je bio zaposlen u Presbirou. Po
prirodi svoga posla, on je imao široki krug poznanika, među njima i priličan broj
pouzdanih obaveštajaca. Izvestio nas je da je po nalogu Predsedništva
jugoslovenske vlade, Uprava grada Beograda odredila svog agenta Montanija da
stupi u vezu sa nekim studentima komunistima, i da sa njima organizuje napad na
bioskop Triglav. Sava je tvrdio da zna pouzdano da se Montani sastao tog dana,
sa trojicom komunista pred zgradom lista Vreme. I bez ovog obaveštenja mi smo
mogli očekivati da će biti pokušaja napada, te smo mogli izdati potrebna uputstva
članovima omladine.
Na svim ranijim zborovima i predavanjima u Beogradu, koji su
blagovremeno prijavljivani policijskim vlastima, bilo je uobičajeno da 2-3
žandarma dođu na dotično mesto, bar na jedan sat pre početka zbora, i da tu
ostanu dok se sve ne završi i narod raziđe. Međutim, ovog puta ne samo da nije

518
Slijepčević, 84-85.
 bilo ni jednog žandarma, ne samo pred zgradom bioskopa Triglav, nego ni celom
dužinom Sarajevske ulice (od Nemanjine ulice, do raskrsnice Mostar), niti u
ijednoj od poprečnih ulica koje vezuju Sarajevsku sa ulicom Miloša Velikog.
Sala bioskopa je bila puna, među prisutnima i nekoliko novinara. Upravo
kad je bilo vreme da Ljotić počne da govori, čulo se neko „tandrkanje“ po
kaldrmisanoj Sarajevskoj ulici. Iz pravca Mostara jedan kočijaš terao je kasom
teretna kola opštine Beograd, sa velikom hrpom kamenja na otvorenoj platformi.
Istovremeno se iz poprečne ulice sjurilo oko 30 komunista i sa kamenjem koje im
je doterala Opština, počeli su da razbijaju izloge i prozore na zgradi. S njima
zajedno dotrčalo je i nekoliko novinara, koji su se „slučajno“ našli tu. Iz sale je
tada izletela jedna grupa omladinaca Zbora i napadači su se razbežali. Niko od
omladinaca nije bio povređen, ali kako je u tom času naišla jedna manja grupa
članova Zbora, koja je doputovala vozom iz Novog Sada, pogođeni su kamenjem
i povređeni inženjer Žorž i radnik Sredoje Koledin. Prvi žandarm pojavio se tek
posle pet minuta.
U međuvremenu, Dimitrije Ljotić je počeo svoj govor i zbor je završen
bez daljeg uznemiravanja. Sutradan, kao po nekoj komandi, beogradske novine
posvetile su svu pažnju napadu, umesto onome što je Ljotić govorio.“519

Iz prethodnog Jakšićevog teksta, jasno se vidi kome su „objektivne“

beogradske novine bile naklonjene. Najviše su pisale, ne o tome šta je Ljotić govorio -
a on je, na tom predavanju, davao svoju verziju afere TU, koja je inače baš u to vreme
ispunjavala novinske stupce i to onako kako je konveniralo onima koji su ovu
kampanju pokrenuli - već o napadu.
Karakteristična je u tome, na primer, bila Politika koja je dala prostor
komunističkoj verziji ovog događaja, kako ga je prikazao Aleksa Mirkšić, komunista,
a kasnije partizanski „narodni heroj“.520
Sudeći po svemu, kampanju koja je bila vezana za TU - da pomenemo to još
jednom - organizovali su moćni i uticajni. Života Milanović, koji je svojom izjavom u
Skupštini pokrenuo celu kampanju, mada poslanik Narodnog seljačkog kluba, bio je,
opet po svemu, samo pion u rukama velikih režisera ove kampanje. U toj kampanji,
Politika je prednjačila svojim napadima na Zbor. To nije ni čudo, kad se uzme u obzir
da je na njenom čelu bio Ribnikar, inače Moskvin čovek, što danas sve to ne treba ni
dokazivati, ali što se, u to doba, u širokoj javnosti, nije ni znalo. Međutim, kad se uzme
u obzir, da je u napadu na Triglav, kako tvrdi Jakšić, pripomagala i Uprava grada
Beograda, veze se šire, pa bi se moglo govoriti o sprezi komunista i vladajućih
krugova u Beogradu. U jednoj široj analizi, svi konci potiču sa vrha, te se može
slobodno tvrditi - a sa tim se i sam Stefanović slaže - da je inspirator ove kampanje bio
sam predsednik Jugoslovenske vlade Milan Stojadinović, što ćemo u daljnjem tekstu
pokušati i da dokažemo.
Krajem februara ili početkom marta 1937, Stojadinović je posetio nemačkog

519
S. R. Vlahović, Iskra, 15. juli 1987.
520
Parežanin, 217.
poslanika u Beogradu, fon Herena i kao „prijatelj prijatelju“ izrazio svoju „zabrinutost
i razočarenje koje oseća u poslednje vreme zbog izvesnih događaja“. Ovaj razgovor je
fon Heren opisao u svom pismu Berlinu datiranom 3. marta 1937. Pošto je naglasio
kako je na spoljno-političkom planu težio približavanju Nemačkoj, Stojadinović je
iskoristio ovu priliku da bi skrenuo pažnju na izvesne „činjenice“:
„On (Stojadinović - Primedba M. P.) ne može i dalje da zatvara oči pred
činjenicom, da izvesna mesta Rajha smatraju ispravnim da podržavaju jedan
pokret koji je u najoštrijoj opoziciji njegovoj vladi, naime Zbor. Naročito mu je
neugodno što je ova činjenica, kroz više događaja u poslednje vreme, sada
postala poznata i jugoslovenskoj javnosti. Nemački ’obnovitelji’, čiji prisni
odnosi sa Rajhom su javna tajna, nedavno su se fuzionirali sa Zborom i događaji
pri osnivanju TU koji su postali poznati u štampi, nisu ostavili nikakvu sumnju o
tome, da se u Rajhu išlo sa ciljem da se Zbor podrži finansijski i privredno. On se
ne boji pokreta Zbor, ali on će voditi računa o raspoloženju narodnih krugova i u
budućnosti nastupati protiv Zbora i njegovih pristalica sa punom bezobzirnošću.
Berlinu mora biti jasno o tome da on mora birati između saradnje pune
poverenja sa njim i podrške njegovim protivnicima. Obadva istovremeno nije
moguće. Ako se u Rajhu očekuje pad njegove vlade i u Zboru vidi njegov
prezumptivni sledbenik, onda dobro, to je naša stvar. Ali onda mora da bude
jasno da se na ovoj bazi ne može održati saradnja punog poverenja sa njime.“

Fon Heren je odgovorio da se svuda u Nemačkoj „pridaje najveća važnost da

se ojača njegov (Stojadinovićev) položaj“ a „prijateljska komentarisanja“ njegove
politike u nemačkoj štampi su najbolji dokaz za to. Zatim nastavlja:
„Ako su ličnosti koje su bliske Zboru primljene u Berlinu prijateljski i sa
njima diskutovani privredni planovi (Milan Danić - Dijamanštajn i dr Juraj
Korenić su jedine ličnosti koje su bile u Berlinu - Primedba M. P.), to se iz toga
ne može bez daljega zaključiti namera podržavanja unutrašnje opozicije u
Jugoslaviji. Bez sumnje su ova gospoda smatrana samo prijateljima Nemačke i
zastupnicima jugoslovenskih privrednih interesa. Ja bih ga zato molio da ispita
svoj materijal sa ove tačke gledišta i pri svom nastupanju protiv Zbora da izbegne
sve što bi moglo da deluje kao opterećenje odnosa među našim obema zemljama
i time kao prepreka za nastavak njegove dosadašnje spoljne politike.
 Stojadinović je odvratio da vrlo opširni materijal kojim on raspolaže,
nažalost, ne ostavlja nimalo sumnje, da uticaj na ’obnovitelje’ premaša čisto
kulturno polje, a veza sa Zborom čisto privredno. On je spreman da veruje da
poslanstvo i Ministarstvo spoljnih poslova su sasvim distancirani od ovih stvari.
Ali on se ne može ubediti, da u današnjoj Nemačkoj ma kakva mesta mogu da
sprovode akcije koje su suprotne zvaničnoj politici, bez znanja ili bar tolerisanja
odgovornih mesta Rajha. U budućnosti će se ove stvari pratiti uz naročitu pažnju
i on se samo nada da Ministar unutrašnjih dela Korošec mu neće, opet uz trijumf,
moći da podnese nov materijal. Što se tiče TU, on neodložno savetuje da joj se ne
dopusti da se opet pojavi ovde u zemlji.“

Kraj pisma fon Heren posvećuje savetima svome pretpostavljenom iz

Ministarstva spoljnih poslova:
„Ja sam iz razgovora, koji je uprkos ozbiljnog tona protekao sasvim
prijateljski, izvukao određen utisak, da bi bilo potpuno uzaludno pokušati
Stojadinovića ubediti u bezazlenost veza koje postoje iz Rajha sa ’pokretom
obnove’ i sa Zborom. Ako se ne desi promena, u smislu jednog jasnog
distanciranja, koju bi i on mogao da vidi, ostaće njegovo poverenje u nemačke
namere poljuljano. Meni bi to utoliko bilo žalije, jer će baš u sledećim mesecima
sazreti odluka u jugoslovenskoj spoljnoj politici, za koju Nemačka ima najveći
interes.
Zato ja smatram da je neizbežno potrebno da se učini sve da se bar za
budućnost konačno isključe omaške koje su se nesumnjivo desile. Nije važno što
nemačka mesta o kojima se radi svoju delatnost same smatraju bezazlenom.
(podvukao M. P.) Odlučujuće je, naprotiv, da se ništa ne dogodi, što bi kod
ovdašnjih službenih mesta probudilo sumnju u nameru mešanja. Da li u
pojedinim slučajevima postoje takve opasnosti, može da prosudi odgovorno samo
službeno zastupništvo Rajha.“521

Prema pismu fon Herena, jedina tema razgovora bila je TU. Treba zapaziti
kako je fon Heren uveravao Stojadinovića da njegova vlada ne podržava nikakvu
opoziciju Stojadinoviću i da su ličnosti u pitanju (već pomenuti Milan Danić i Juraj
Korenić - Primedba m. p.) koje su imale interesa u osnivanju TU, prihvaćeni u Berlinu
kao „prijatelji Nemačke i zastupnici jugoslovenskih privrednih interesa“, (podvukao
M. P.) Nema sumnje da je fon Heren i sam bio uveren u to što je rekao Stojadinoviću.
To se vidi iz pomenutog pisma: jasno je ukazano na to da on, fon Heren, nema pojma
o ma kakvim pokušajima da se kroz TU finansira Zbor. S druge, pak, strane, fon Heren
je verovao da i pored „bezazlenosti“ tih veza sa TU, kod Stojadinovića postoji opsesija
o nekom navodnom favoriziranju Zbora od strane Nemaca na Stojadinovićev račun i
da s tim u vezi nemački nadležni krugovi trebaju nešto učiniti „jasnim distanciranjem“
od Zbora.

521
Izveštaj nemačkog poslanika u Beogradu fon Herena, Politički arhiv Ministarstva spoljnih poslova,
Bon; Politische Abteilung IV, Jugoslavien, Politik 2, Band 1.
 Nije li ova Stojadinovićeva „ispovest“ fon Herenu, bio samo blef? Njegov
nedvosmisleni zahtev je da se TU „ne dopusti da se pojavi“ u Jugoslaviji. Stojadinović
ne daje svoj pravi razlog za ovakav zahtev, već, ne pružajući ikakav dokaz, izmišlja
neke političke i ideološke naklonosti Berlina prema Zboru i tako postavlja fon Herena
i njegovu vladu pred jednu ucenjivačku alternativu: ili ćete - kada se radi o
ekonomskim i finansijskim poslovima - sa mnom, predsednikom Jugoslovenske vlade,
koji iza sebe ima Skupštinu, narod i Dvor ili iza Ljotića, koji sve to nema?
Sledeći detalj baciće više svetla na pomenuti fon Herenov izveštaj. Neki
Nemac napisao je članak o Zboru, sa namerom da ga objavi u nemačkom časopisu Der
Weltkampf. Redakcija časopisa obratila se nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova za
mišljenje o Zboru. U odgovoru koji je stigao 12. oktobra 1938. kaže se da je Zbor:
„...u izrazitoj opoziciji vladi Milana Stojadinovića... Ova činjenica i još
neki drugi događaji izazvali su najoštrije nepoverenje vlade Stojadinovića. On je
tada izrazio sumnju da je pokret Zbor od izvesnih mesta pomagan. Kod ovakvog
stanja stvari, ne preporučuje se da se od strane Rajha pokazuje interesovanje za
Zbor.“522

Zašto Stojadinović savetuje fon Herenu da se TU „ne dopusti da se opet pojavi

ovde u zemlji“ i čemu, uopšte, ova kampanja protiv Zbora i Ljotića?
Ne postoje dokumenti koji bi dali precizan odgovor na ovo pitanje. Niz
okolnosti, međutim, skoro nedvosmisleno vode ka jednom jedinom mogućem
odgovoru. Stojadinović se plašio da kroz TU, razne ekonomske zadruge i slične
organizacije ne narastu toliko, te tako ugroze velike kapitale, često strane, od kojih je
Stojadinović imao koristi, ne samo političke, već i lične. Više svetla na ovu temu baca
Ljotićeva brošura Priča o šećeru iliti gorka istina - Vodič kroz izložbu „Tri godine
vlade dr Milana Stojadinovića“, za čiji moto Ljotić uzima Stojadinovićeve reči iz
jednog njegovog govora: „Tajna moga uspeha leži u mojoj stalnoj vezi sa
privrednicima“.

Priča o šećeru iliti gorka istina

Dimitrije Ljotić je bio predsednik više zadružnih saveza, među kojima i

Saveza reparskih zadruga. Reparski savez je preko svojih zadrugara - seljaka,
proizvodio šećernu repu i ovu prodavao industriji šećera. Evo kako Ljotić opisuje
odnose između industrije šećera, proizvođača i potrošača:
„šećerna industrija Jugoslavije do 1932. god. bila je u osobito povoljnom
položaju. Na jednoj strani imala je nekoliko desetina hiljada rasturenih seljaka,
proizvođača šećerne repe. Na drugoj, preko tri miliona domova jugoslovenskih
potrošača šećera.
522
Slijepčević, 85-86.
 Oko pedeset hiljada seljaka zasejavalo je oko četrdeset hiljada hektara
svoje zemlje i prodavalo toj industriji šećera prosečno šezdeset hiljada vagona
šećerne repe.
Tri miliona domova jugoslovenskih kupovalo je od industrije šećera
svake godine prosečno sedamdeset miliona kilograma šećera.
Industrija šećera je određivala: koliko će seljak sejati, - pošto će mu se
računati seme, - kad će repu vaditi i prodavati, - koliko će za nju dobiti. Seljak je
to imao da primi bez pogovora, ili - nek ne seje repu, već drugo što.
Pošto će domaćin plaćati šećer, određivala je opet industrija šećera.
Domaćin je imao platiti bez pogovora, ili - nek ne jede šećer, već drugo što.
Industrija šećera je, dakle, bila jedini i apsolutni diktator uslova i cena
čitave šećerne privrede u Jugoslaviji.
Ni sto pedeset miliona dinara ne predstavlja vrednost investiranog
kapitala u celu tu industriju, ni polovinu vrednosti onih četrdeset hiljada hektara
zemlje na kojoj se proizvodi šećerna repa za tu industriju. Ali je zato bilo godina,
kad je ta industrija u jednoj jedinoj godini zarađivala po tri stotina miliona
dinara.“

Kao što je poznato, kartel jugoslovenske industrije šećera bio je uglavnom u

rukama stranog kapitala i bio je član međunarodnog kartela sa sedištem u Hagu. Tome
vredi dodati i ovo da taj strani kapital nije držao u svojim rukama samo industriju
šećera, već gotovo i celu jugoslovensku privredu:
„Ali blagodareći tome načinu“ - produžuje dalje Ljotić - „ti međunarodni
kapitalisti vladaju našom privredom svom od reda, svom bez izuzetka - a kroz
nju oni drže našu baš zato i nesretnu jugoslovensku državu, taj instrumenat naše
narodne sudbine, u svojim rukama.“ (podvukao M. P.)

Tako je Ljotić došao na ideju, da umesto kartela šećera, sami proizvođači

šećerne repe u svojoj režiji i u privatnim fabrikama prerade repu i tako proizveden
šećer bace na tržište. Ljotićeva se misao, međutim, nije zadržavala samo na tome: on je
planirao da Reparski savez sagradi i sopstvenu fabriku. Time bi proizvođači repe
zarađivali više, cena šećera bila oborena. Što bi sve dobro došlo potrošačima, dok bi
jedini gubitnik bio kartel šećera.
Treba ovde istaći da Ljotić nije bio jedini koji je došao na misao podizanja
zadružne fabrike šećera. Ljotić nam i u vezi sa tim daje izvesne važne podatke:
„Nekoliko godina ranije neki proizvođači šećerne repe organizovali su se
na zadružnoj osnovi, i u vezi sa jednim čehoslovačkim finansijerom podigli prvu
zadružnu fabriku šećera u Starom Sivcu. Ali odmah u početku ta prva zadružna
fabrika je planula. Tajanstveno je izgorela, i odmah zatim došao je stečaj, koji ni
do danas nije skinut.
A kad je fabrika došla pod stečaj, kartel je uspeo da stavi svoju tešku
 ruku na nju. Upravitelj stečajne mase, čak i neke sudije, radili su onako kako je
kartel hteo. Kartel je uspeo, da ovaj prvi već ostvareni zadružni poduhvat učini
bezopasnim u samom početku.“

Drugi pokušaj podizanja fabrike šećera u Smederevu - nastavlja Ljotić svoju

Priču o šećeru - takođe je propao, iako su za to bila stvorena finansijska sredstva:
kartel industrije šećera izigrao je i ovaj poduhvat. Treći pokušaj je takođe propao.
Ovog puta razlog je bio niz potresa u međunarodnom ekonomsko-finansijskom svetu.
Nešto bolje vreme za proizvođače šećera nastalo je krajem 1932. godine, kada je
Reparski savez, zahvaljujući zauzimanjem ministra finansija (Ljotić ne navodi ime -
primedba M. P.), uspeo da u jednoj od dveju državnih fabrika preradi repu. Tako se,
po prvi put, pojavio na tržištu šećer, koga su reparske zadruge proizvele u svojoj režiji,
sa rezultatom da je cena šećera - kao što je Ljotić predviđao - počela da pada, što je
bilo dobro za potrošače, ali ne i za kartel koji je ovim bio direktno pogođen.
Kartel se, međutim, ne predaje ali menja taktiku. Tako ovaj poduhvat Saveza
za nezavisnošću, kartel je sada nastojao da spreči podmićivanjem jednoga predstavnika
Reparskog saveza. Iako Ljotić nije imenovao toga saveznog predstavnika, po svemu
izgleda da je on lično bio predmet tog neuspelog pokušaja.
Kada je i ovaj pokušaj podmićivanja propao, kartel opet menja taktiku. Naime,
Reparski savez je za kraj 1933. planirao još jednu preradu repe u svojoj režiji. Kartel
je, međutim, ponudio Ljotiću da otkupi celokupnu setvu šećerne repe od njegovog
Saveza i to po neobično povoljnoj ceni. Ponuda je bila primamljiva, jer bi, po svemu,
Savezu donela višak od nekoliko miliona dinara. Sa ovom ponudom, Ljotić je otišao
već pomenutom ministru finansija, koga je Ljotić, ne spominjući njegovo ime,
okarakterisao kao poštenog čoveka i ovako mu izložio svoje mišljenje:
„Ova ponuda izvanredna je za moj Savez s materijalne tačke. Nisam je
primio, jer mi se čini da bih time prodao sve ostale proizvođače šećerne repe i
sve potrošače šećera uopšte. Ali, ako moj Savez ne može više računati da će
iduće godine svoju repu prerađivati plaćajući zakup (kiriju) državnoj fabrici,
onda ću morati tu ponudu da primim. Da sam na Vašem mestu, ne bih to
dozvolio, jer je ta ponuda, iako korisna po moj Savez, štetna po interes naroda.“
(podvukao M. P.)

Tako ovaj ministar prihvati Ljotićev predlog i naredi državnoj fabrici da

preradi šećernu repu Ljotićevog saveza.
Rezultati svih ovih Ljotićevih akcija su bili dvojaki:
Prvo, u vremenu od dve godine cena šećera je pala dva dinara po kilogramu
tako da su i proizvođači i potrošači bili na dobitku;
drugo, kartel je izgubio oko 200.000.000 dinara; još važnije, međutim,
njegova monolitnost je bila razbijena: pad cene šećera izazvao je takvu konkurenciju
između privatnih fabrika, da su odnosi među njima - iako su doskora „duvali u istu
tikvu“ - postali „skoro rđavi“.
 Krajem 1934. ovaj koristan Ljotićev rad je nastavljen, zahvaljujući činjenici da
je jedna privatna fabrika u Ćupriji preradila repu u režiji Reparskog saveza. (Čitaoca bi
trebalo podsetiti da ova priča o šećeru datira pre osnivanja Zbora, dakle, pre 6. januara
1935.)
Sa ovom fabrikom, Ljotić je napravio ugovor za preradu repe u jesen 1935.
Međutim, krajem decembra 1934. za ministra finansija dolazi Milan Stojadinović.
Jednovremeno sa tim, fabrika u Ćupriji obaveštava Ljotića da neće moći da preradi
Savezovu repu, kako se ugovorom bila obavezala. Ljotić se poziva na ugovor i preti
sudom, na što vlasnik fabrike odgovara:
„Sve je tako, ali i ja imam nalog od režima da Vaš savez uništim. Znam
ja da ću imati parnicu, ali volim i da izgubim parnicu, nego kao predstavnik
stranog kapitala da imam režim na vratu.“ (podvukao M. P.)

Dolaskom Stojadinovića za predsednika vlade, kartel šećera, čiji je

monopolizam Ljotić, kao što smo videli, razbio, postaje ponovo jedinstven u svojim
namerama i planovima. Dolazi do duge i teške borbe.
Već na samom početku Ljotić je na gubitku. On nije tužio sudu fabriku u
Ćupriji. I zadrugari su bili na gubitku jer su bili primorani da prodaju repu po
utvrđenoj ceni.
Videći sve ovo, Ljotić već 1936. godine planira da podigne Saveznu fabriku
šećera. S tim u vezi Ljotić piše:
„Finansijske mogućnosti su bile ispitane i potpuno utvrđene. Nekoliko
svetskih tvornica mašina (nemačkih, belgijskih, austrijskih, čehoslovačkih)
nudile su nam svoje strojeve na otplatu za vreme od tri do pet godina. Potreban
kapital za podizanje zgrade i montiranje mašina bio je obezbeđen. Sami
najmoderniji strojevi davali bi našem zadružnom preduzeću tehničku nadmoćnost
nad starim strojevima svih kartelovih fabrika. Novi, pak, tehnološki način obrade
šećernog soka smanjivaše količinu mašina, prostor pod zgradama, količinu
goriva i potrebu za radnom snagom, a povećavaše procenat iskorišćenja šećerne
repe.“

Ovaj pokušaj je, međutim, propao jer se Stojadinović umešao. Oni koji su
pristali da finansiraju izgradnju ovog projekta, ucenjivali su sada na razne načine i
najzad odustali.
Zadrugari Reparskog saveza proizvode repu i u sledećoj 1936. godini,
nadajući se da će fabrika u Ćupriji, koju, kao što smo videli, Ljotić nije tužio sudu,
ipak uzeti da preradi repu, jer je obavezujući ugovor još uvek postojao. Fabrika,
najpre, u proleće odbija preradu, zatim nastavlja razgovore, da bi konačno odbila
preradu u avgustu 1936. Ljotić tuži fabriku sudu za neispunjavanje svojih obaveza.
Već je počela i setva repe, koja je donela oko četiri hiljade vagona. Kako je sudski
spor išao sporo, Ljotić se obraća državnoj fabrici, ali i tu bude odbijen. Ljotić traži
intervenciju Ministarstva finansija, Ministarstva poljoprivrede, Ministarstva trgovine,
Predsedništva vlade, Kraljevskog namesništva, apelujući da se radi o ekonomskom
gubitku za celu zemlju i za nekoliko hiljada zadrugara. Sve to, međutim, ostaje bez
ikakvog odjeka. Kako je već bila kasna jesen, preko četiri hiljade vagona repe leži po
železničkim stanicama, izložena mrazu i kvaru.
Razne Ljotićeve intervencije, učinile su najzad da je Komitet ministara
(14.1.1937) izdao komunike u kome se saopštava da državne fabrike ne mogu preraditi
repu iz „mnogih tehničkih razloga“, ali da su jugoslovenske fabrike šećera (kartelove -
primedba M. P.) pristale da pomognu seljake sa 3.300.000 dinara, a da ovi mogu da
odnesu repu svojim kućama.
Ovako Ljotić opisuje događaje koji su usledili:
„Tada videh da moram - iako nerado - pribeći drugom načinu. Poslah
kurire u zadruge javljajući, da sutra rano što veći broj zadrugara dođe u Beograd.
Na stanicama će ih čekati ljudi sa obaveštenjima.
Sutradan, 15. januara, tačno u 9 sati pre podne, u manjim grupama koje
su došle sa raznih strana, našlo se pred Predsedništvom vlade, Ministarstvom
trgovine, Ministarstvom finansija, Ministarstvom vojske, 400 zadrugara, sve
samih odličnih domaćina i čestitih ljudi.
Sedeo sam u jednoj zgradi i čekao izveštaje. U 9 sati i 20 minuta već je
dotrčao jedan, pet minuta posle toga drugi mladić usplahiren, javljajući: Kamioni
sa žandarmima dojurili su pred Predsedništvo vlade, žandarmi su se skinuli s kola
i počeli tući i rasterivati mirne seljake, koji su mirno čekali da ih prime ministri.
Za četvrt sata govorio sam sa kabinetima svih zainteresovanih ministara,
Upravnikom grada, s Komandantom Žandarmerije i s mnogim uticajnim ljudima.
Svuda sam kratko izneo situaciju, ukazujući na njenu ozbiljnost u sukobu između
žandarma i seljaka i pozivajući nadležne da znaju da će biti odgovorni i za kap
prosute krvi ovih čestitih zadrugara, koji samo mole da budu primljeni...
I zaista, pola sata docnije, javiše da će ministri: finansija, poljoprivrede i
i trgovine primiti jednu delegaciju ovih zadrugara u 11 sati. Odrediše zadrugari
osmoricu najotresitijih.“

Tri dana kasnije tj. 18. januara, taj isti Komitet ministara, koji je 14. januara
saopštio kako državne fabrike ne mogu preraditi repu iz „mnogih tehničkih razloga“,
izjavljuje sada da će zadružna repa biti prerađena u državnoj fabrici. I tako bi! Repa je
prerađena. Istina, Savez i zadrugari su izgubili mnogo, pošto repa izložena mrazu i
kvaru nije dala onoliko šećera koliko bi dala da je prerađena na vreme. Da repa,
međutim, nije prerađena, gubitak bi bio potpun.
Epilog Priče o šećeru Ljotić ovako opisuje:
„Glavna borba ujedinjenih sila kartela i režima upravljena je u drugom
pravcu. Već dve godine Savez reparski i njegove zadruge uopšte ni pedalj zemlje
nisu mogli posejati. Bojkotuju ga sve fabrike. Kartel gospodari u našoj zemlji...
Savez se obraća Ministarstvu vojnom, Ministarstvu finansija,
Ministarstvu trgovine i industrije, Ministarstvu poljoprivrede i moli ih i 1937. i
 1938. godine, pre setve repe, za intervenciju, da mu se omogući setva. Molbe su
ostale ili bez odgovora, ili su pak odbijene, jer se „nema mogućnosti da se molba
uvaži“...
Ukazivano je već pre ove godine, a i ove, tj. 1938, da će zemlja ne samo
ostati bez rezerve u šećeru, već da će ostati bez dovoljno šećera za pokriće
potreba. Ukazivano je da će zemlja morati da uvozi šećer. I ništa nije pomoglo.
Već dve godine Savez uopšte ne može da seje repu.
Savez ima spremljeno seme šećerne repe, koje je u svojoj obradi
spremio. Već dve godine sejati ne može. Savez moli da mu bar otkupe to seme:
ćutanje i odbijanje...
Štedionica banovinska u Novom Sadu (ona koja je od Saveza još 1933.
godine zahtevala sporazum sa kartelom) usred te i takve borbe - mesto da
raspravi svoj neraspravljeni računski odnos sa Savezom - sad najednom na
osnovu menica Savezovih, koje su bile kod nje u depou, tuži Savez za dug koji
ne postoji, i stavlja Savezu zabranu na onaj teškom mukom dobijeni šećer. Da bi
se video i ovaj moral, valja izneti, da ova Štedionica godinama nije htela da
odobri Savezu kamatu na njegovo milionsko neosporno potraživanje, dok je punu
kamatu računala na Savezovo dugovanje, čak i na sporno dugovanje - samo da ga
sruši.
Sve je ovo rađeno sa jednim ciljem: treba Savez ovaj, koji se usudio da
uzdrma onu divnu i potresnu idilu kapitalizma, uništiti.“523

Vratimo se TU i tvrđenju da je Milan Stojadinović bio inicijator kampanje

protiv Zbora i Ljotića. Iz Priče o šećeru vidi se da je Ljotić uspeo da omogući
seljacima-zadrugarima veću zaradu, obaranjem cene šećera pomogao je milionima
potrošača, i, najvažnije, uspeo je da razbije jedinstvenost kartela industrije šećera.
Treba ovde podvući da je to on uspeo sa vrlo ograničenim mogućnostima i malim
brojem zadrugara.

Neposredni povod za napad na Zbor i Ljotića

Kakve veze, međutim, ima repa sa predmetom naše rasprave tj. TU? Pre nego
što bi pokušali da odgovorimo na ovo pitanje, neka nam je dozvoljeno da još jednom
ponovimo šta je TU originalno trebalo da bude.
Postojalo je ogromno evropsko, specijalno nemačko, tržište za plasman
jugoslovenskih, naročito agrarnih, proizvoda. Nažalost, ogromne mogućnosti koje su
se tu pružale, ostale su, s tačke gledišta individualnih jugoslovenskih proizvođača,
uglavnom neiskorišćene. Naime, mali proizvođači, uglavnom seljaci, prodavali su

523
D. V. Ljotić, Priča o šećeru iliti gorka istina, štamparija Marinković, Smederevo, 1939, 7-47.
svoje proizvode po niskim cenama, a veleposrednici prodavali te iste proizvode
Evropi, a specijalno Nemačkoj, koja je bila i najglavnije naše tržište, po visokim
cenama, tako da se ogroman profit prelivao, umesto onima koji su proizvodili, u
džepove tih beskrupuloznih veleposrednika.
Ljotić je došao do zaključka da se ovakve nepravde mogu odstraniti samo
jakim i od politike nezavisnim zadrugarstvom, koje bi imalo i izvestan uticaj na
spoljnu trgovinu. Tako se i rodila ideja o TU, koja je pružala priliku za mnogo veće
poduhvate. Po Ljotićevoj zamisli - da to podvučemo još jednom - TU bi:
„Trebala da bude jedna organizacija u koju bi ušli pravi
predstavnici sviju grana naše privrede.“ (podvukao M. P.)

Ljotić, međutim, ide i dalje. Ovaj metod organizovanja spoljne trgovine, po

njemu, nikako nije ograničen samo na jugoslovensko-nemačke ekonomske odnose. On
je imao viziju kontinentalne ekonomske saradnje:
„Pri tome naročito ističem da je TU bila zamišljena tako, da bi se slične
organizacije mogle stvoriti i u drugim zemljama, a ne samo u Nemačkoj i
Jugoslaviji, te da to vremenom postane tip za buduću međunarodnu razmenu.“524
(podvukao M. P.)

TU je, dakle, bila zamišljena tako da u spoljnoj trgovini onemogući

posrednike koji su ubirali ogromne zarade. Privreda, ovakva kakvu je Ljotić zamišljao,
donosila bi samo koristi Jugoslaviji. Kapital koji je dirigovao privredni život
Jugoslavije, bio bi na gubitku i početak ostvarenja Ljotićevog „ideala“ tj. oslobođenje
„narodne privrede od eksploatacije tuđinskog kapitala“.
Milan Stojadinović je, međutim, bio miljenik, štićenik i korisnik tog velikog
stranog kapitala u Jugoslaviji. Tako se je on, Milan Stojadinović, finansijski stručnjak,
predsednik Feniksa (Osiguravajuće društvo - primedba M. P.), predsednik beogradske
berze, ministar finansija, predsednik vlade, ministar spoljnih poslova, političar koji
izjavljuje da tajna njegovog uspeha leži u njegovoj „stalnoj vezi sa privrednicima“,
našao na neizbežnom kursu sudara sa Dimitrijem Ljotićem. On nije smeo da dozvoli
osnivanje takve međunarodne ekonomske organizacije, koja bi postala takmac velikog
kapitala, čiji je on bio važan pokrovitelj u Jugoslaviji, pogotovu što je u toj novoj
organizaciji vodeća ličnost sa jugoslovenske strane trebalo da bude nepotkupljivi
Dimitrije Ljotić.
Takvoj organizaciji, dakle, trebalo je na svaki način sprečiti rad. Da bi se,
međutim, u tome uspelo - trebalo je skršiti Ljotića. Politički i moralno! A kud bolje -
dokazi nisu važni - ako se Ljotić, a preko njega i njegov pokret, proglase plaćenom
nemačkom ekspoziturom za promociju nacističkih ideja u Jugoslaviju. A na tom su se
poslu, pored Stojadinovića, našli zajedno, svaki zbog svojih računa, i komunisti i
„demokrate“ i veliki kapital i, naravno, Politika.
Još, međutim, ne odgovorismo na vezu između repe i TU. Da li, međutim,
524
Vidi 7.
ovaj tok događaja nešto govori:
Petnaestog januara 1937. godine, 400 seljaka zadrugara, zbog upornog
odbijanja nadležnih da odobre preradu repe koja je trulila po stanicama, dakle, radi
zaštite svojih najelementarnijih interesa - demonstriraju pred ministarstvima, a 30.
januara 1937, dakle, 15 dana docnije, Života Milanović otvara u Skupštini kampanju
protiv TU, Zbora i Dimitrija Ljotića. Slučajnost? Teško je, međutim, poverovati da se
radi o slučajnosti. Drugo je nešto, čini se, po sredi: kad su Stojadinović i kompanija,
mislili da je Ljotićev Savez, gornjim odbijanjem, ekonomski upropašten, Ljotić za
nepunih 24 sata organizuje 400 zadrugara, da na ulicama prestonice izraze svoje
nezadovoljstvo. A kada su se i žandarmi umešali, nadležnim vlastima je, kao što smo
iz Ljotićevog citata napred videli, stavljeno do znanja da će oni biti odgovorni za
svaku kap krvi koja će biti prosuta. Pred tom odlučnošću, tri ministra primaju jednu
njihovu delegaciju.
Tri dana docnije vlada je kapitulirala - bila je primorana da odobri preradu
repe.
Stojadinoviću je postalo jasno, da se sa Dimitrijem Ljotićem nije šaliti - treba
naći nove metode Ljotićevog uništavanja!
Tako, 30. januara, Života Milanović - uz svesrdnu pomoć komunista i svih
drugih kojima je Ljotić bio trn u oku - počinje svoju kampanju.
O Tehničkoj uniji!

Zaključak

Iz prethodnog osvrta na Tehničku uniju mogu se povući sledeći zaključci:

● Ljotić je radio na tome da oslobodi Jugoslaviju od uticaja velikog kapitala
koji je kontrolisao, ne samo jugoslovensku privredu, već i dobrim delom
jugoslovensku državu. Ovaj uticaj velikog kapitala - a naročito stranog - bio je jedan
od razloga za osnivanje TU. U ovu ekonomsku organizaciju bili bi uključeni, prema
Ljotićevoj zamisli, predstavnici celokupne jugoslovenske privrede. Tako bi TU bila
samo jedan od njenih instrumenata.
● Predsednik Jugoslovenske vlade Milan Stojadinović bio je protiv TU jer se
plašio da ona ne ugrozi veliki kapital, od koga je on lično imao koristi. Stojadinović je
bio protiv TU još iz jednog razloga: Dimitrije Ljotić, njegov protivnik, mogao je da
postane vrlo uticajan u TU. Zato on, uz pomoć komunista, „demokrata“, Politike i svih
drugih, pokreće kampanju protiv Zbora i Ljotića.
● Jugoslovenski pisci Mladen Stefanović, Slavko Odić, Slavko Komarica i
Nikola Milovanović nisu pribavili ni jedan dokumenat koji bi posvedočio da su Ljotić
i Zbor bili u službi Trećeg rajha. Članci iz Politike, čiji je vlasnik, Ribnikar, bio agent
Moskve, su njihova jedina „istorijska dokumentacija“.
 Američki istoričar Hoptner, na koga se Stefanović poziva, ne pruža nikakve
dokaze. A, Norbert Malen, na koga se, pak, Hoptner poziva, takođe je bez dokaza.
Emigrantski pisac Predrag Ivanović, koga Stefanović rado citira, takođe ne
pruža nikakve dokaze.
Sve u svemu, kampanja vezana za TU je zaista samo niz neistina i laži!
 13. OSVRT NA JOŠ NEKOLIKO NEISTINA

U jednom pismu iz Jugoslavije, upućenom prijatelju pisca ovih redova, nalazi

se i ova rečenica: „Dr Mladen Stefanović uživa reputaciju poštenog čoveka“.
Pretpostavljam da je pisac ovog pisma mislio na ono što bi se moglo nazvati
„građansko poštenje“ tj. na poštenje u okviru porodice, ustanove u kojoj radi, društva u
kome se kreće. Spreman sam, takođe, da poverujem da je pisac pisma mislio i na
intelektualno poštenje. Bez obzira šta je pisac toga pisma podrazumevao pod gornjom
kvalifikacijom dr Stefanovića, usuđujem se da pretpostavim da svako onaj ko poznaje
ili se bar trudi da poznaje predratnu i ratnu istoriju Jugoslavije, mora da dođe do
zaključka da se dr Mladen Stefanović u svojoj knjizi Zbor Dimitrija Ljotića grdno
ogrešio o pojam poštenja: on je izrekao mnoge neistine, iskovao mnogo netačnoga,
manipulisao tekstovima, vadio iz konteksta, izostavljao fakta koja je imao na
raspolaganju itd., a sve to samo sa jednom namerom: da kompromituje Zbor i Ljotića!
U prethodnim poglavljima obradili smo najvažnije političke, duhovno-
moralne, nacionalne i ekonomske premise Zbora, osvrnuli smo se na rad članova
Zbora u okviru Nedićeve vlade, a i na rad Komunističke partije, uvek, pri tome,
ukazujući na Stefanovićeve intelektualne, bar što se tiče Zbora i Ljotića, mahinacije.
U ovom poglavlju ukazaćemo još na niz neistina i propusta koji se sreću u
pomenutoj knjizi. Samo ni ovog puta nećemo iscrpeti njegovu bogatu „riznicu“
neistina. A to neće biti ni potrebno, jer ono što je već ili će tek biti rečeno o Zboru i
Ljotiću biće dovoljno da opovrgne Stefanovićeve neistine.

Osnovna načela i Smernice Jugoslovenskog narodnog pokreta

ZBOR

Dvadeset četiri reda svoje knjige Stefanović posvećuje Osnovnim načelima i

Smernicama. Za ovaj dokumenat sam Ljotić kaže:
„U našim Osnovnim načelima i Smernicama mi smo sažeto izneli
osnovne stvari, koje pretpostavljaju naše gledanje na našu narodnu stvarnost i
glavne ciljeve naše praktične politike.“525

Od istoričara koji je za naslov svoje knjige uzeo Zbor Dimitrija Ljotića

očekuje se da ovako značajan dokumenat u celosti objavi. Stefanović je morao i na
525
Iz moga života, 125.
ovaj način čitaoca svoje knjige da upozna - da ponovimo Ljotićeve reči - sa „osnovnim
stvarima“ i „glavnim ciljevima“ Zbora. Za to je bilo potrebno samo pet strana. Od 359
strana svoje knjige Stefanović je, međutim, upotrebio 24 reda da prikaže ovaj važan
dokumenat, dok 5 strana upotrebljava da objasni organizacijsku strukturu pokreta koja
je po svemu bila irelevantna za njegov politički rad. Što je još gore, jedan deo
Stefanovićevog prikaza Osnovnih načela uopšte ne odgovara stvarnosti. Na primer, on
kaže:
„Osnovna načela predstavljala su sintezu programa zadružnih pokreta i
grupa. Od programa građanskih stranaka razlikovala su se u ovom delu u kome
se isticao zahtev za staleškim uređenjem.“526

Najblaže rečeno, ova tvrdnja je nedovoljno objašnjena, pa i konfuzna.

Osnovna načela na koja smo se delimično osvrnuli u prethodnim glavama („Duhovno-
idejne koncepcije Zbora“ i „Spoljno-političke koncepcije Zbora“), su politički program
Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor i imaju malo sličnosti sa programima - ukoliko
se oni mogu tako nazvati - tada postojećih stranaka u Jugoslaviji. Istina je da je
staleško uređenje bilo najvažnija razlika između Zbora i građanskih partija. Međutim,
Zbor je gledao drugojačije i na mnoge druge elemente društva i države, na važnost
duhovnoga i krvnog srodstva svih jugoslovenskih naroda, na važnost vere i tradicije,
na važnost doma i porodice, na vrednost rada, na privatnu svojinu i kapital, na
centralnu i samoupravnu vlast, na slobodu štampe, na porez, na privredu uopšte, a na
poljoprivredu napose, na važnost zadrugarstva, na valutu, štednju i kredit, na odnos
rada i kapitala, radnika i poslodavca, prosvetu itd.
Stefanović tvrdi da se i sledeće nalazi u Osnovnim načelima i Smernicama:
„Samo kralj je neprikosnoven. Njegova vlast je „neodgovorna
ovozemaljskim zakonima, ali tim je veća njegova odgovornost pred narodom i
istorijom“.527
Samo se naglašena rečenica nalazi u Osnovnim načelima.
Svoju analizu Načela i Smernica, Stefanović završava zlonamernim
tumačenjem:
„Posebno se ističe ’rasno-biološka zaštita narodne životne snage i porodice’,
što je potpuno adekvatno problemima fašističkih režima u Nemačkoj i Italiji.“528
Na ovo, da ponovimo, zlonamerno Stefanovićevo objašnjenje, mi smo se
opširnije osvrnuli u glavi „Političke koncepcije Zbora“ i ukazali da je rasizam, ili bilo
koja njegova forma, totalno stran hrišćanskoj orijentaciji Zbora.
Želimo da još jednom istaknemo da su Osnovna načela i Smernice pisane u
vreme kada je administrativna, nacionalna, politička, ekonomska i društvena struktura
Jugoslavije bila sasvim drugojačija od gore pomenutih struktura današnje Jugoslavije.
Čitalac bi o ovome morao da vodi računa kada bude analizirao Osnovna načela i

526
Stefanović, 25.
527
Isto, 25.
528
Isto, 25.
Smernice, čiji tekst donosimo u celosti:

Osnovna načela

„I. Srbi, Hrvati i Slovenci čine jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu

zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine.
Jugoslovenskom narodu kao celini podređuju se svi posebni interesi.

II. Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i
pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne vrednosti.

III. Samosvojnu jugoslovensku kulturu u duhu svojih tradicija i na osnovama

čovečnosti izgrađuje narod slobodnim stvaralaštvom. Zaštitnik ovog stvaralačkog
stremljenja je jugoslovenska država.
Osobenim duhovnim vrednostima (jezik, običaji itd.) koje pojedini delovi
naroda unose u zajednicu omogućuje se nesmetan razvitak.

IV. Jugoslovenska narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj

oso beni sklop, koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama.
Dom kao prirodna osnovica narodna mora biti društvena osnovica narodne
zajednice.
Selo će biti merilo jugoslovenske društvene politike.
Rad mora biti dužnost i pravo svakog pojedinca; društvena korisnost rada
određuje vrednost i ulogu u zajednici.
Privatna svojina i kapital moraju se podrediti interesima celine.
Slobodna, pojedinačna ili udružena pregnuća (inicijative) prvenstveni su
nosioci društvene delatnosti, čiji će pretstavnici biti staleži.
Država isključuje potčinjavanje jednog staleža drugom.

V. Jugoslovenska privreda je celina čiji su odnosi u međusobnoj zavisnosti;

osnova joj je poljoprivreda.
Odnose i razviće privrede određuje privredni plan koji će utvrđivati privredne
grupe uz saradnju države.

VI. Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička neminovnost i jedino ona

omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskog naroda.
Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna
vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi.
Stvarna vlast u državi mora biti potpuna i stvarna. Isto takva biće i njena
odgovornost.
Samo kralj je neprikosnoven.
Narod će učestvovati u zakonodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom
putem predstavništva koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja. „

Smernice

„Na goruća pitanja današnjice dajemo sledeći odgovor:

I. Nepokolebljivo stojimo na narodnom iskustvu: Pravda drži zemlju i
gradove.
Tražimo da ovo načelo prožima zakonodavca i sudiju i da bude stalno pred
očima svima koji vrše javnu službu.
Zahtevamo da se onemogući, ili odmah ispravi, ili brzo i primerno kazni svaka
povreda pravnog poretka učinjena od strane organa javne službe.
Tražimo stvarna jemstva za to, ne samo u istinskoj nezavisnosti sudi je, već
naročito i u njegovoj ličnoj ispravnosti, spremi i punoj odgovornosti.

II. Smatramo da i drugi organi javne službe moraju imati ne samo privrženost
državi i narodnoj celini već i besprekornu ličnu ispravnost i stvarnu spremu.
Zahtevamo neumitnu reviziju svih javnih službenika po ovim načelima.
Tražimo da se popunjavanje mesta u javnoj službi vrši putem objektivnog
odabiranja tečajnim ispitima.
Protivni smo nezasluženim unapređenjima.
Stojimo na gledištu da će istinske samouprave, pod nadzorom države, u
granicama okvirnih zakona, rešiti i pitanje državne administracije.
Tražimo, da se javna uprava uprosti, da što brže, potpunije i jeftinije obavlja
narodne poslove.

III. Ne možemo da zamislimo trajnu i jaku državnu vlast bez slobodne

objektivne javne reči. Prava jaka vlast se i po tome poznaje što od takve javne reči ne
zazire.
Zakon mora obezbediti osnovne i bitne narodne interese od zloupotrebe
štampe. Isto tako zakon mora zaštititi samu javnu reč od lične neispravnosti i
zavisnosti onih koji se njome bave.

IV. Tražimo da državne i samoupravne potrebe ne prelaze narodnu ekonomsku

snagu. Zahtevamo zato razumnu Štednju, javni tereti ne smeju ubijati privredu; oni
moraju biti u srazmeri sa opštim narodnim dohotkom.
Zahtevamo da tereti za pokriće javnih potreba budu pravedno raspoređeni na
poreske obaveznike, prema njihovoj stvarnoj snazi.
Tražimo reviziju državnih obaveza; zatim tražimo da država obaveze
ispunjava u interesu svog kredita.

V. Smatramo da u današnjim društvenim nevoljama ima najmanje mesta

stavu skrštenih ruku.
Država ne sme da smeta onima koji, u skladu sa njenim društvenim i
privrednim planom, rade i izgrađuju nove životne uslove. Ona treba da takva pregnuća
izaziva, ako ih nema - da ih podržava i sasređuje kad se pojave. Tamo gde se takva
pregnuća ne pojavljuju, država treba da ih svojom snagom zameni.
Naročito hoćemo takve društvene uslove koji će pokrenuti selo da ono, svojim
naporima na prosvećivanju, ozdravljenju i privrednom napredovanju, plodonosno
odabere i umnoži podstreke koji će uvećati njegovu snagu.
Pri tome, tražimo da selu, kao izvoru rasno-biološke, duhovne i ekonomske
snage naroda bude očuvan s jedne strane njegov osnovni značaj, a s druge - da mu
budu obezbeđene zdrave i svetle tekovine opšte kulture.

VI. Jugoslavija počiva na solidarnosti interesa svih svojih članova. To

načelo, kao svoj temelj, ona mora da obezbedi. Zato, priznajući privatnu svojinu,
kapital i privatnu inicijativu, država mora obuzdati neograničenu igru privatnog
interesa i potčiniti ga opštem. Neophodno je potrebno da svakom članu narodne
zajednice bude obezbeđeno da svojim poštenim radom izdržava sebe i porodicu. Samo
to obezbeđuje opšte blagostanje.
Stojimo na gledištu da će opšte privredno blagostanje najbolje zajemčiti
blagostanje pojedinaca, bez obzira kome staležu ili ekonomskoj grupi pripada.
To može biti jedino u organizovanoj narodnoj privredi, po opštem
privrednom planu.

VII. Poljoprivreda je osnovica jugoslovenske privrede. Zato tražimo da

celokupna privredna politika polazi od ove osnove.
Zahtevamo da se nesrazmernost cena između zemljoradničkih proizvoda i
zemljoradničkih potreba smanjuje ne samo poboljšanjem cena prvih već i
pojeftinjavanjem drugih.
 Uvažavajući uslov zdravog kredita, tražimo da se omoguće pravične ispravke
zloupotreba u kreditnim odnosima. To će tek, u vezi sa ostalim potrebnim merama,
omogućiti rešenje seljačke prezaduženosti.
Tražimo da se zadrugarstvu posveti ona pažnja koju zahteva njegov značaj. Pri
tome se moraju poštovati osnovna zadružna načela: sloboda udruživanja i ispravnost
poslovanja. Oba će biti zadovoljena, pored ostalog, stvarnim i objektivnim državnim
nadzorom.

VIII. Polazeći sa gledišta da je nacionalni novac sredstvo ekonomskog

saobraćaja, tražimo da bude stabilan, ali i njegova cirkulacija da bude tako
obezbeđena, kako bi svakome, u meri njegove ekonomske snage i potreba bio
pristupačan.
Zahtevamo da narodna štednja bude obezbeđena saveznim sistemom javnih
štedionica koje bi, pored zadruga, jedine imale pravo da primaju uloge na štednju.
Poštovanje osnova dobrog kredita, njegovo racionalizovanje, pojeftinjavanje i
obezbeđenje u dovoljnoj meri za sve poduhvate koji odgovaraju opštem planu, moraju
biti uslov i opšte kreditne politike.
Zahtevamo i za ostale privredne grane i staleže u okviru opšteg plana i
nacionalne solidarnosti, olakšice slične onima koje tražimo za poljoprivredu u pogledu
olakšanja njihovog današnjeg teškog položaja, kao i u pogledu poboljšanja budućih
uslova njihovog života.

IX. Tražimo da država sređuje odnose između rada i kapitala u cilju

obezbeđenja društvene harmonije.
Zahtevamo najpotpuniju zaštitu i obezbeđenje socijalnih uslova rada i
radništva i mogućnosti za njegovo kulturno razvijanje.

X. Hoćemo korenit preobražaj današnje jugoslovenske prosvete. Hoćemo

da prosveta daje čoveku potrebnog samopouzdanja, živog osećanja dužnosti i
odgovornosti, osposobljenog za samostalno stvaralaštvo, kako bi mogao biti dostojan
član narodne i koristan član društvene zajednice.
Stručno obrazovanje treba da se podesi potrebama narodnog života.
Rasno-biološka zaštita narodne životne snage i porodice mora biti u osnovi
svake državne, društvene i privredne politike.
Tražimo da se zdravstveno staranje, društveno obezbeđenje i fizičko
vaspitanje zasnivaju na aktivnoj saradnji naroda.

XI. Stojimo na gledištu da bez Bugara jugoslovenska narodna zajednica

nije potpuna, jer joj oni i po krvnom srodstvu i po svagdašnjoj nerazdeljivoj sudbini
pripadaju.
 XII. Snagu za izvođenje svakog programa daje ne samo broj pristalica već - i
naročito - dubina njihovog uverenja, bezuslovna predanost ciljevima,gotovost na
žrtvu i zajednička vera u pobedu.
Zato naš glavni zadatak i jeste skupljanje ljudi takvih odlika.“

Ljotić i vera

Na 31. strani Stefanovićeve knjige nalazi se više neistina. Osvrnućemo se na

neke od njih.
Stefanović proizvoljno tvrdi, da je Ljotić „verski fanatik“. Prema rečnicima i
enciklopedijama, „fanatik“ je onaj koji teži da realizuje izvesne ideje, u glavnom
političke i verske, unoseći preterano oduševljenje ne vodeći računa o razumnim
elementima, često pribegavajući sili i progonu. U svetlosti ove definicije, Ljotiću se ne
može pripisati verski fanatizam.
Treba naglasiti, iako je to očevidno iz dosadašnjeg izlaganja, da Ljotić nije bio
verski propovednik. On je bio političar za koga je hrišćanstvo bila nasušna potreba u
njegovom životu. Ili, kako reče vladika Nikolaj nad njegovim odrom, on je bio
„političar sa krstom“. Iz učenja i ličnosti Hristove on je crpeo snagu i hrabrost da
govori istinu, da upražnjava skromnost, smernost, samoodricanje, ličnu čestitost,
ljubav, junaštvo i rodoljublje.
Ljotić je mnogo pisao i govorio. Njegovo pisanje i govori bili su gotovo uvek
političkog karaktera. Razume se, da je često, a na to smo se osvrnuli već na više mesta,
pozivao na važnost vere. Pisac ovih redova, prošao je kroz veliki deo Ljotićevih spisa i
govora i došao je do zaključka da je Svetlo istine529 jedini spis koji je u celosti imao
verski karakter. To je, u stvari, ciklus predavanja koje je Ljotić održao u Ilirskoj
Bistrici, u prvoj polovini aprila 1945. g., dakle, dve nedelje pred svoju smrt. Ta
predavanja su održana pred grupom dobrovoljaca, uglavnom prosvetara SDK.
Osnovna načela i Smernice Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor, na čijem
pisanju je učestvovao i Ljotić, a koja su bila obavezna za svakog člana Zbora, ne
izuzimajući ni Ljotića, sadrže politički program koji je pružao rešenje jugoslovenskih
nacionalnih, ekonomskih, društvenih i političkih problema.
Ljotić nije pokazivao i ispovedao versku netrpeljivost - na što smo takođe
ukazali na više mesta. Suprotno ovom našem tvrđenju, Stefanović ne pruža nikakav
dokazni materijal. Da je hteo, međutim, malo dublje da prodre u Ljotića, Stefanović bi
video da je netrpeljivost uopšte, a verska pogotovu, potpuno strana Ljotićevom biću. U
prilog ovog tvrđenja svedoči sledeće: u jednom svom predavanju Ljotić poziva
slušaoce da „vrata srca“ svog ostave otvorena, ali da ih ne ostave „bez straže razuma“;

529
D. V. Ljotić, Govori i članci, sveska 6, Minhen 1975, 21-77.
on ih savetuje da od njega ne prime ništa „bez ispitivanja“; „naprotiv, ispitujte, merite,
cenite, proveravajte“ - kaže on.530
Na već pomenutoj 31. stranici svoje knjige Stefanović ređa neistine:
„Polazio je od činjenice da religiju priznaje i forsira država i da ima
veliki broj neobrazovanih ljudi, naročito na selu, na koje bi sveštenici, Ljotićevi
istomišljenici, mogli značajno da utiču. Stoga je hteo da od pravoslavnih
sveštenika stvori oruđe svog pokreta i svoje političke borbe.“

Ni ovo tvrđenje Stefanović ne podržava dokazima.

Nigde Ljotić nije tvrdio da država treba da forsira religiju. Ni Načela ni
Smernice to nigde ne tvrde.
Nigde Ljotić nije napisao kako su sveštenici bili pogodni za širenje misli
Zbora među „neobrazovanim ljudima, naročito na selu“. Ljotić je pozivao sveštenike -
ali ne samo njih, već i sve druge ljude dobre volje - da priđu Zboru, pozivao ih je u
borbu „protiv bezboštva, protiv materijalističkog shvatanja sveta i života“. On ih je
pozivao u borbu „protiv prljavštine javnog i privatnog života... protiv tuđinskih,
anacionalnih i internacionalnih struja, klika i novotarija“.531
Sledeći redovi koji pokazuju kako je Ljotić prilazio seljaku, zanatliji i radniku,
opet demantuju Stefanovića:
„Obično se misli da se seljaku može prići samo lažima, obećanjima ili
poklonima ili vlašću. Ja sam u Radikalnoj stranci od 1926 g. bio disident. Gonio
me je Boža Maksimović 1927 g. kao kandidata za oblasnog poslanika, pa sam
uspeo. Gonio me je Velja Vukićević za vreme poslaničkih izbora 1927 g., pa sam
uspeo da budem jači od njegove zvanične liste. I stalno, i dan danji, u tom
pravcu, čestiti seljaci, idu sa mnom, neprestano i u sve većem broju i 1931 g., kad
sam apstinirao od izbora, i 1935 g. i sve do danas i svaki put u sve većem broju.
Bio sam, dakle, eto, stalno već tolike godine u politici, nikad ih nisam lagao, ni
davao obećanja (podvukao M. P.) osim jednog da ću ostati uvek onakav kakvog
me znaju i da ću opšti državni i narodni interes uvek i u svakoj prilici imati na
umu. A ne samo da im nikad nisam prilazio s poklonima, nego su oni mene uvek
nudili svakim poklonima. A kao Što ćemo docnije videti, i kao Što se već zna
dovoljno, ići uza me nije baš ni bezopasno, jer, na žalost, došli smo i dotle da
vlast na mojim zborovima upotrebljava, bez osnova, i protivno zakonu i oružje.
Pa ipak ne samo da broj mojih pristalica ne opada u mom kraju, već raste iz
godine u godinu, u prkos nevolja, prepreka, pretnji i opasnosti kojima je moj rad
izložen.
Drugo iskustvo iz ovog perioda moga rada, jeste u tome, da narodne
mase traže da upoznaju lično čoveka za kojim idu. One slušaju svakog kad
govori. Neće seljak, ako sa strane ne bude namešteno, nikoga, ma ko to bio,
smetati da govori. Vrlo je pažljiv slušalac seljak. Niko tako ne ume da sluša kao

530
D. V. Ljotić, Ideali savremene omladine.
531
Iz moga života, članak „Političke stranke, sveštenici i narod“, 213.
 on. Ali na sve motri. Ne voli grdnje i prosipanje kleveta bez odgovarajućih
fakata. Najlakše ga je osvojiti srcem. Ako mu srce osvojite i razumeće vas bolje.
Neobično je pažljiv posmatrač seljak: motri na svaki gest čoveka. Otmen je naš
seljak: ima ukusa neobičnog, i ponosa i stida. Ako neki govornik napravi kakvu
nezgodnu pošalicu, malo i masniju, njemu se lice i razvuče za osmejak, ali oseti
to posle i priča da on kao seljak ne bi mogao tako govoriti.
Kad god sam došao među nepoznate seljake osećao sam se u početku
vrlo neprijatno. Imao sam osećaj da me svaki od njih meri na svojim terazijama. I
ako čoveka upoznaju i nađu u njemu dobre odlike, a naročito junaštvo i čestitost,
onda nema toga ko će njih odvojiti od njega. Posle ne pomaže mnogo ni vlast, a
ni ne znam kakvi novci. Vlast i novci pomažu tamo gde seljak nije još našao lice
koje ga vodi i kome se on dušom predao. Tu pomaže i vlast, i novac, jer seljak je
kao čun neprivezan, talasi ga nose gde hoće.
Kad to govorim ja mislim na seljaka, koji nije ni korteš, a nema ni
ambicije da bude neki brzometni poslanik, već je pravi domaćin, bogatiji ili
siromašniji.
U ovu moju vrstu spadaju i sitni slojevi gradski: zanatlije i radnici. I oni
su, kad čoveka upoznaju i predadu mu se, vezani za nj često do zaborava i
krajnjeg požrtvovanja.“532

Na onoj istoj, ranije pomenutoj 31. strani svoje knjige, Stefanović piše i ovo:
„Za Ljotića je religija pretstavljala pogodno propagandno sredstvo, jer
propoveda poslušnost prema starešini i umesto života i radosti obećava
zadovoljstvo u mašti i na nebu.“

Onaj ko pročita samo jedan deo Ljotićevih spisa, doći će do jednog preciznog
zaključka: za njega religija nije bila instrumenat političke propagande, kako Stefanović
hoće da mu podmetne. Za Ljotića Hristos je bio deo njegovoga bića. Ali ne samo to.
On je u Isusovom učenju tražio rešenja, ne samo svojih ličnih problema, već i
društvenih.
Godine 1937. Ljotić je napisao članak „Zabranjeni Božić“. Stvarno taj članak
je bio upućen gladnim i žednim, beskućnicima i robovima, poniženim i uvređenim,
izgnanicima pravde radi, radnicima, eksploatisanima, prezrenim. On je hteo da pokaže
kako Isus pruža čoveku put, koji ne samo da vodi ka večnom životu, već da pruža
„radosni život“ (Ovo su Stefanovićeve reči - Primedba M. P.) na ovoj planeti.
U ovom članku Ljotić se obračunava sa „naučnim socijalizmom“ (čitaj:
boljševizmom), koga Stefanović sa ponosom pominje na više mesta. Članak
prenosimo u celosti:
„Javljaju nam iz Španije - one narodno-frontovske, razume se - da je
ovogodišnje praznovanje Božića zabranjeno.

532
Isto, 74-75.
 Čujte mala deco, mladići i devojke, zabranjeno je praznovanje detinjstva
i mladosti!
Majke, praznik vaše radosti, zabranjen je u Španiji!
I vi, siromašni, čujte, zabranjeno je praznovanje rođenja
najsiromašnijega koji „glave svoje nije imao gde prikloniti“.
Vi koji se borite za lepotu, počujte, u Španiji Kompanisa i Kabaljera,
neće biti praznovan Božić, praznik nežnosti i lepote.
Vi, gladni i žedni pravde, znajte u Španiji okrvavljenoj neće biti slavlja
Onoga što se zove „Sunce Pravde“.
Vi, izgnanici, čujte neće se slaviti u Barceloni i Valenciji Onaj što je vas
među blažene stavio i utehu vam obećao.
Uzeti, bolesni, guba vi, slepi, hromi, čujte veliku novost: neće se slaviti
Onaj koji je u sve vekove ostao vaše uzdanje.
Gladni i žedni, beskućnici i robovi, poniženi i uvređeni, grešnici, Onoga
koji je jedini mogao da vam pomogne, da vas izjednači i oslobodi, prognali su iz
Španije, koja se bori u ime vaše, - uspomenu su Mu prognali, praznik Mu
prognali!
Vešto i stidljivo cedi kroz zube naša informativna štampa koja, kroz
svaki redak, slavi i veliča tu drugu „slobodarsku“ Španiju, a podmeće i prlja onu
„nasilničku“ Frankovu Španiju.
Izgleda da bi više volela da tu vest i ne objavljuje. Zato je potrebno
trubiti tu vest. Zato nema čoveka ni žene koji ne bi trebalo da je čuju. Velika je to
vest i važna osobito. Više nego ma kakva statistika, naučna studija, reportaža,
ova vest najbolje objašnjava ne samo poreklo španske drame, već i pravi i duboki
smisao njen.
Šta je to Isus učinio Lenjinu i Staljinu, Kabaljeru i Kompanisu, da Mu se
na Roždestvo tako obore?
Da nije On slučajno vlastodržac zakletih: sirotih, bolesnih, obremenjenih,
ostavljenih?
Da Njegova nauka nije slučajno propovedala tiraniju, nasilje,
eksploataciju i grabež?
Zar nije, naprotiv, On rođen u pećini od oklevetane devojke, pa položen
u jasle, na slamu?
Zar se nije od nasilja, kao novorođenče, morao uklanjati u tuđu zemlju?
Zar nije kao radnik, drvodelja, hleb svoj zarađivao?
Zar nije kao siromašak među sirotim ribarima našao svoje drugove?
Zar nije neprestano pred očima imao odbačene, prezrene, uboge, kljaste,
hrome, slepe i uzete?
Zar Ga srebroljubci nisu izdali, zar Ga privilegisani nisu okrivili, zar Ga
vlastodršci nisu razapeli?
Zar nije na krstu između dva razbojnika raspet čisti i neporočni Isus?
Šta je to Isus učinio „slobodarskoj“ Španiji da Mu uspomenu progone?
Ali čujemo odgovor. Sve je to istina što govorite o Isusu, ali - Njegova
crkva u Španiji je blagoslovila tiraniju. Njegova crkva u Španiji je skupila
ogromna imanja i iskoristila bedu ljudsku.
Njegovi sveštenici u Španiji bili su crni grešnici posuti svakim grehom...
Dobro, odgovaramo, neka bi u svemu tako bilo: crkve mnoge ste porušili
i popalili još mnogo pre sadašnje revolucije. Imanja crkvena ste razgrabili i
podelili.
Sveštenike ste poubijali, u koliko ih niste pozatvarali i prognali.
Neka bi to sve bila istina čista što gore rekoste o zlim delima crkve i
sveštenika; neka bi bila istina čista da Španiji nikada i ni u čemu njena crkva i
njeni sveštenici nikakvo dobro učinili nisu,- neka bi bilo strašni je nego što
kažete - crkve ste porušili i popalili, imanja crkvena razgrabili i podelili,
sveštenike rasterali, pozatvarali i pobili. Recite nam, zar nije time zločin kaznu i
odmazdu dobio dovoljnu?
Sva ste nedela izbrisali rušenjem, garežom i paležom, ubistvom i
progonstvom.
Pobunili ste se, velite, jer je Isusova crkva pogazila Njegovu nauku, nije
bila ono što je On hteo, nije odisala onom ljubavlju, onom milošću, onom
lepotom, onom istinom i onom čistotom - kojom, priznajete, da odiše Njegova
ličnost.
Hajde da vam poverujemo. Ali onda, kako da razumemo što Božić
Njegov u Španiji zabranjujete?
Šta je to Isus učinio „slobodarskoj“ Španiji da Mu tako uspomenu
progonite?
Nema odgovora na naše pitanje.
A kad bi ga dali taj odgovor bi glasio:
Isus nam ništa zlo nije učinio. Ali nova Španija ne može da dozvoli
proslavljanje Njegovog rođenja, jer je to legenda, mistifikacija. Prava istorijska
ličnost Isusova nije nam poznata, već samo ona koju je crkva izgradila. Ako
bismo dozvolili da se to praznuje, onda bi smo dozvolili time ponovo da se sve
zablude, mistifikacije i legende uvlače u narodnu dušu. A ta legenda nije
bezopasna, zbog nje je Inkvizicija stotinama ljudi smrću umorila.
Čudnoga li računa, reći ćemo mi. Inkvizicija je, velite, pomorila
stotinama ljudi smrću zbog te legende. Zaboravljate da je vaša legenda u Rusiji
smrću umorila deset puta više nego svi ratovi, koje su ruski samodržavni vladari
vodili za sve vreme trajanja ruske države, od početka do kraja monarhije,
podrazumevajući tu i sve koje su samodršci ruski i tatarski za hiljadu godina
bitisanja dali pogubiti. Zaboravljate da je vaša legenda u Rusiji deset puta više
ljudi, žena i dece, za dvadeset godina svoga vladanja, pogubila nego za hiljadu
godina svi ruski i tatarski samodršci. Zaboravljate da je vaša legenda u Rusiji
umorila glađu dvadeset puta više ljudi, žena i dece, za dvadeset godina svoga
bitisanja nego što je nerodica ili bezdušje pomorilo glađu za hiljadu godina
vladavine ruskih i tatarskih samodržaca.
Pa i ako je sve to tako, i na vaše oči, za vaših dana, vi tu legendu hoćete
da presadite u svoju žarku zemlju. I vi vidite da je uzela sasvim isti tempo
razvića.
Zar nije do sada samo u asturiskom ustanku deset puta više poubijano
nego za sve vreme vladavine velikog Inkvizitora?
Zar niste, pre Frankove revolucije, dozvolili ubistva, paljevine, ruševine,
silovanja, progonstva, u daleko većem broju nego što je bilo za vreme Inkvizicije
- čak kad bi i istina bila ono što govorite?
Zar vam od revolucije ta legenda vaša nije donela još i veća i strašni ja
zla?
Isusova legenda vašem narodu učinila je zla, kažete. Čak i tako neka je,
odgovaramo. Budite objektivni. Marksova legenda je već do sada, za toliko
meseci koliko vekova vlada Isusova legenda, počinila je bezbroj više zla.
Vi hoćete da se služite naučnim metodima. Služite se statistikom. To je
vrlo dobro. Uporedite tim naučnim metodima količinu zla, koja je pričinila za
tolike vekove, recimo, Hristova, sa zlom koje je za nekoliko meseci svoje
vladavine nanela Marksova legenda. Ne prezajte pred upotrebom tih naučnih
metoda. Mi vas molimo, mi hrišćani, mi, koje smatrate protivnicima razuma i
naučnih metoda, da tako uradite.
Nije, dakle, to razlog Što se tako okomila na Božić Isusov, Lenjinova,
Staljinova, Kabaljerova i Kompanisova Španija.
Razlog mora da je mnogo dublji. Taj razlog nikada od progonitelja
Isusove uspomene nećemo i ne možemo čuti. Oni ga ni sami sebi nisu rekli.
Uvereni smo da ga nisu ni smeli reći. Ubeđeni smo da ga čak nisu smeli ni
sagledati. Naprotiv, bežali su da ga ne vide, da ga ne sagledaju, jer taj pravi,
jedini razlog je takav da bi ga ljudska svest ugledala u svoj jasnosti i morala sebi
da se vrati da opazi svu strahotu sadašnjeg opredeljenja.
Zato pretrpavaju taj pravi razlog svim i svačim, ne bi li kako zaglušili
glas koji i sami čuju: Savle, Savle zašto me goniš? Neka bi sve znano o Isusu bila
legenda - za časak da i mi tako kažemo - onda je to legenda satkana od
najsvetijeg, najčistijeg, najnežnijeg, što je duša nesretnog čovečanstva mogla
dati. Onda je to najsvetije, najčistije i najnežnije a samim tim i najveće
umetničko delo što je čovek dao. I ne delo jednog čoveka, već - o, vi, što vam je
„kolektiv“ stalno na usnama, - celog ljudskog kolektiva u njegovom
vremenskom, vekovnom trajanju. Neka je danas Isusova ličnost samo umetnička
legenda, neka nije kroz vekove bila nada, u zdanje, pomoć, zaštita, tek,
nadahnuće, uzdizanje, pokajanje - i sloboda i hrana milijardama predaka naših,
 što su sigurno stajali pred Njegovim likom ili u podnožju Njegova raspeća
polagali su svoja bremena, svoju slabost, svoju nemoć, svoje roptanje - pa je nisu
mogli ni smeli progoniti.
Nije, dakle, to razlog. Ne progonite vi, gospodari „slobodarske“ Španije,
Isusa zato što je On legenda. Drugi je, dublji, mnogo dublji je, razlog ovom
vašem postupku.
Čija duša nema mira i radosti, ne može da podnese Hristov lik, beži od
njega.
U čijoj duši ljubavi nema, već se mržnja gaji i podiže, taj ne može da
podnosi s mirom pogled Isusovih očiju.
Legenda samo, kako kažu obožavaoci Marksova jevanđelja, ili stvarnost
najstvarnija, kako kažemo mi što se Njegovim imenom zovemo, legenda ili
stvarnost, svaki čovek, čim se pomene ime Njegovo, izaziva odmah i sliku
Njegovu pa se ne može sakriti od prodornog i upornog, ali ipak tako blagog sjaja
Njegovih očiju.
Hristos i Antihrist su se sagledali u tami vekova već. I Antihrist je napao
na Hrista, rušio, palio, ubijao - ali Ga u oči nije mogao gledati. I danas tako.
Može da ruši, da pali, da ubija - ali lik Isusov ne može da gleda, pogled Njegovih
očiju ne može da izdrži.
Zato Mu progoni uspomenu. Zato zabranjuje praznik.
Velika je tajna to.“533

Ova Ljotićeva teološka, politička i društvena zapažanja i razmatranja, izrečena

na neobičan način, ne mogu se nazvati, da ponovimo Stefanovića, „pogodno
propagandno sredstvo“. Ljotić u ovom članku iskazuje svoju veliku ljubav i prema
Isusu i svoju veliku ljubav prema čoveku, a naročito prema onome koji se nalazi na
dnu društvene lestvice. Nema, dakle, ni u ovome, kao ni u jednom drugom njegovom
članku i govoru, jeftine i partijske propagande, koju bi Stefanović hteo da mu pripiše.
Ima ovaj članak, međutim, jednu drugu „propagandu“ (teška srca upotrebljavamo ovu
kompromitovanu reč, pa je zbog toga stavismo u navodnike) koja je za komuniste bila
neobično opasna: Ljotić ukazuje nedvosmisleno na duboke psihološke korene mržnje
koju su komunisti razvili prema svemu što je hrišćansko; on „rentgenizira“, ukazuje
jasno na zločine koji su počinjeni u Rusiji, u Španiji, kao i na sve buduće zločine koji
će biti počinjeni u svakoj zemlji u kojoj će komunizam pretvoriti u delo onaj
Stefanovićev „naučni socijalizam“.
Navedeni članak, a sličnih je bilo više, što se i vidi u poglavlju „Svetska
revolucija“, pisan je 1937. godine, kada je Rusijom vladao, kao što to izdeklamova
Milovan Đilas, Staljin - „najvoljeniji prijatelj“.534 Nije onda ni čudo što je
Komunistička partija Jugoslavije izdvojila Zbor i Ljotića kao svog najvećeg
neprijatelja. A, zvanična jugoslovenska propaganda, čiji je instrument i dr Mladen
533
Isto, članak „Zabranjeni Božić“, 206-210.
534
Urban, 28.
Stefanović, ni do danas nije promenila taj stav.

Kralj Aleksandar i Ljotić

Na strani 22. svoje knjige Stefanović kaže:

„Sve veze sa kraljevskim dvorom, Ljotić je maksimalno iskoristio za
politički rad. Pretpostavljao je da je njegov rad, govore i pisanja kralj Aleksandar
blagonaklono pratio. Stoga je vešto proturao vest da je njegov dolazak na vlast
samo pitanje dana.“

Stefanović se poziva na dva izvora na osnovu kojih „zasniva“ svoj zaključak.

Prvi: D.V.Ljotić, Iz moga života, strana 121. Na ovom mestu, Ljotić prikazuje
svoj razgovor sa kraljem Aleksandrom, ali ni pomena o detaljima koje Stefanović
navodi. Na sledećoj, pak, strani, Ljotić primećuje:
„Odmah posle toga i posle moje druge audijencije (18.3) otpočeli su me
zaustavljati ljudi i izveštavati me da su saznali da ću ja obrazovati vladu. Ja sam
se smejao i govorio da neću zaboraviti ko me je o tome obavestio.“535
Ni ovde nema ni pomena o Stefanovićevom tvrđenjima.

Drugi; Predrag Ivanović, Ko su ljotićevci?, strana 17. Ivanović piše:

„Od veze sa dvorom Dimitrije Ljotić je izvukao maksimalne koristi za
svoj politički rad, stalno udešavajući i pretpostavljajući kao da na ono Što
ispoveda i piše i kralj gleda blagonaklono, pa je i njegov dolazak na vlast pitanje
dana.“536

Zaista, Stefanović samo kopira Ivanovića, koji se takođe poziva na Ljotićevu

knjigu Iz moga života, tako da čitalac Ivanovićeve knjige mora da dođe do zaključka
da i on, Ivanović, navodi Ljotića. Mi smo videli da Ljotić tako nešto nije rekao.
Stefanoviću to nije smetalo da Ivanovićeve ujdurme registruje kao fakta.
Treba istaći, pre nego što se osvrnemo na nekoliko Ljotićevih sećanja i osvrta
koji nešto više osvetljavaju odnose između kralja Aleksandra i Ljotića, da je kuća
Ljotića od uvek bila lojalna Karađorđevićima. Tu privrženost Ljotić prikazuje u
kratkim crtama u jednom od svojih pisama Knezu Pavlu:
„Vaše Kraljevsko Visočanstvo je jednom izvolelo meni reći, a preko
ovog istog upravnika grada (Beograda - Primedba M. P.) čak i poručiti, ’da su

535
Iz moga života, 122.
536
Ivanović, 17.
 naše dve kuće bile u prošlosti vrlo tesno povezane’. Primio sam ovo sa
zadovoljstvom, mada izraz nije potpuno tačan, jer se ta ’veza’ sastoji u 134
godine poštenog i predanog služenja mojih predaka Vašim pretcima, kao što je to
i bio red, zašto oni nit’ su tražili, nit’ su imali, nit’ su mislili na to, ikakve
nagrade, a podnosili su svako ganjanje koje je pogađalo Vašu kuću kao prirodnu
posledicu svoje službe. To služenje počinje od 1806. godine kada je Crni Đorde
odseo, zauzevši Smederevo, u kući mojih čukundedova, pošto je prethodno u
dvorištu njihovom, pod starim dudom, koji i danas stoji, primio ključeve od
Turaka od smederevskog grada“.537
(Ta „tesna povezanost“ kuća Karađorđevića i Ljotića naročito pada u oči
kad se prođe kroz knjigu Petar I Karađorđević od Dragoljuba R. Živanovića538)

Sledeća dva detalja pokazuju neobičnu pažnju koju su kralj Petar I i kralj
Aleksandar ukazivali Ljotiću.
Kralj Petar je želeo da mladoga Ljotića pošalje u Pariz na studije. Lično, a i
preko svog upravnika dvora i svoga sekretara, kralj Petar je saopštio Ljotiću tu svoju
želju. Tu ponudu Ljotić je odbio više puta. Najzad, kada mu je pokazan program
prijemnog ispita na kojem je Kralj svojom rukom podvukao izvesna pitanja i pravio
napomene upućene Ljotiću, ovaj će postiđen „pred tolikom i takvom pažnjom, punom
ljubavi“, pristati da ode u Pariz.539
Kralj Aleksandar, onda prestolonaslednik, hteo je da p.poručnika Ljotića
ukloni iz prvih borbenih linija Solunskog fronta. Na njegov zahtev Vrhovna komanda
izdaje naredbu kojom se Ljotić prebacuje sa fronta na dužnost u pozadini. Ljotić odbija
da izvrši ovo naređenje.540
Iz Ljotićeve autobiografije se vidi da je ovaj mnogo puta razgovarao sa
kraljem Aleksandrom. Mi smo se, kada smo dodirnuli nacrt Ljotićevog ustava, malo
osvrnuli na neke njihove susrete u poglavlju „Političke koncepcije Zbora“. Vredno je
osvrnuti se na jedan Ljotićev zahtev vezan za taj nacrt:
„Ako budem imao sreću da Vam se projekat bude svideo - kaže Ljotić -
ja Vas naprotiv molim samo za jedno: niko da ne zna koje radio Ustav. To je
jedina nagrada koju molim. Ali Vas u isto vreme molim, ako Vam se nešto ne
bude svidelo, i ako taj Ustav ne bi Vama na prvi pogled odgovarao, ne odbacujte
ga dok me ne zovnete i sa mnom pre toga govorite.“541

Mi smo ranije napomenuli da je Ljotić bio ministar pravde. Kada je vlada

pošla u pravcu koga nije voleo, Ljotić podnosi ostavku. Posle podnete ostavke, Ljotić
je bio primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra.

537
Ljotićeva pisma knezu Pavlu, 60.
538
Dragoljub R. Živojinović, Petar I Karađorđević - Život i delo, Beograd, 1988.
539
Iz moga života, 8-9.
540
Parežanin, 114.
541
Iz moga života, 100.
 „Kralj se vratio 1.9. sa Bleda, a 2.9. (1931. godine) sam bio primljen u
audijenciju“ - kaže Ljotić. „Ona je trajala preko jednog sata i bila je ispunjena
neobično živim razgovorom.
- Šta je, reče mi, pri ulasku nasmejan. Vi otkazujete saradnju?
- Mislim da Vaše Veličanstvo treba saradnike i izvan vlade. Ali pitanje zbog
koga podnosim ostavku je tako važno, da kad bih i hteo da ostanem, ne bi
trebalo da ostanem, jer Ministri, Vaše Veličanstvo, treba da su uvereni u
jednu stvar tako osnovnu, da bi za nju mogli da se založe svom snagom.
Kao što Vam je poznato, ja je smatram katastrofalnom i zato ne mogu
ostati na mestu koje ste mi poverili.
- Nisam znao, g. Ljotiću, reče Kralj, da ste tako malodušni!
- E, sad će Vaše Veličanstvo da mi dozvoli, da ga podsetim na jednu
zajedničku uspomenu iz rata, o kojoj nikad nismo govorili. Seća li se Vaše
Veličanstvo one naredbe Vrhovne komande u Solunu 1918 god. u kojoj
sam premešten sa položaja ađutanta bataljona za disciplinskog oficira u
zavojište Moravske divizije?
- Sećam se, odgovori Kralj.
- Da li se seća Vaše Veličanstvo jesam li ispunio naređenje i otišao, ili sam,
naprotiv, napisao raport u kome sam rekao da neću ići s fronta i molim još
da odem za vodnika u pešačku četu.
- Sećam se.
- Kao što vidi Vaše Veličanstvo nisam ja uvek bio malodušan. Oprostite mi
što Vam uopšte ovo iznosim, ali moram da Vam to kažem, ne zbog svoje
sujete, već zbog istine, čije Vam je poznavanje u Vašem opštem interesu
najpotrebnije. Vidite sada, na frontu nisam bio „malodušan“ jer sam
verovao. Danas, Veličanstvo, ne verujem da je dobro što Vam se predlaže,
što ste, izgleda, primili, i zato idem.542

Posle nekoliko Ljotićevih primedbi, razgovor uzima ovakav tok:

- Nisam znao da Vi svuda vidite da Vas neko goni - primeti Kralj.
Nasmeših se na to, a Kralj reče:
- Oprostite, vidim da sam Vas uvredio. Ali ja sam mislio da i ja Vama mogu
da kažem štogod neprijatno, posle toliko neprijatnih stvari koje ste Vi meni
rekli.
- Što se toga tiče. Veličanstvo, sigurno je da u tome, Vaše Veličanstvo, mora
imati veći kredit kod mene nego ja kod Njega. Samo ima jedna razlika ako
sam Vam i rekao što god neprijatno, to nisam rekao da Vam kažem
neprijatno, već samo da Vam kažem istinu, koju treba da znate, a koja
može da Vam bude i neprijatna. A Vi ste meni rekli neprijatnu stvar, ali i
netačnu, jer ono što sam Vam rekao jesu neosporne, svakom proveravanju
podložne činjenice, a ne plod kakvog uobraženog gonjenja.543

542
Isto, 114.
543
Isto, 115.
 Prema Osnovnim načelima i Smernicama Zbora, Kralj je neprikosnoven.
Ljotić je to pitanje dodirivao više puta ističući da Kralj nije neodgovoran. U članku
„Lanac odgovornosti“, pisanom jula 1934, pozivajući se na izvesne događaje iz
francuske istorije, Ljotić ističe da za „smrad i trulež“ u Jugoslaviji neko mora da bude
odgovoran. Iako ne pominje kralja Aleksandra poimenice, Ljotić pitanje odgovornosti,
u krajnjoj liniji, baca pred dvorska vrata. Članak završava ovim rečima:
„Neko mora da odgovara: ili onaj koji treba ili oni koji su propustili da
do odgovornosti dovedu onoga koji je trebao da odgovara.“544

U razgovoru sa Kraljem Ljotić nije propuštao priliku da Kralju skrene pažnju

na njegove greške, ali je Kralju naglašavao da samo On, Kralj, sme te greške da
ispravlja. Molio je Kralja da te greške što pre ispravi. U okviru jednog takvog
razgovora Ljotić je pomenuo francusku i rusku revoluciju, kao da je hteo Kralju da
predoči i takve mogućnosti za Jugoslaviju.545
Nekoliko dana posle kraljeve pogibije, Ljotić je napisao članak „Povodom
smrti jednog heroja“. Osvrćući se na taj članak Ljotić kaže:
„Razume se da sam video i Njegove nedostatke. Pa sam ih i u onom
članku, iako prigodnom, kad se o manama ne piše, registrovao. Jer za mene On je
bio heroj. U ostalom, i Njemu sam kao heroju, govorio s ljubavlju o pogreškama,
pa čak i o manama, i On je to podnosio mirno i dostojanstveno, kako ne bi ni
jedan od gospode otrpeo da mu se o pogreškama govori, pa da je i sam Ministar.
I zato sam smatrao da istinskom heroju mora biti što bliže istina, pa bi uvreda za
njega bila prećutkivati je i zabašurivati nedostatke. Jer sunce ima pega, pa i
velikih, ali može i da ih izdrži: drugi se ispod njih ne bi ni video.“546

Četiri dana posle Kraljeve smrti, odlučeno je da se ubrzaju pripreme za

osnivanje Zbora. Tri meseca kasnije, potpisana su i ozvaničena Osnovna načela i
Smernice. Misleći na Kralja i svoje razgovore i susrete sa njim Ljotić primećuje:
„I ceo naš rad od tada jeste da misao koju smo pred Njim toliko puta
izlagali, i koju je, naposletku, i On uspeo da vidi, da tu misao, sad kad Njega više
nema, u Zboru i kroz Zbor ostvarimo, radi dobra Kraljevine Jugoslavije,
Otadžbine naše.“547

Iz navedenih razgovora sa Kraljem, očigledno je da Ljotić nikada nije ni

pokušavao da koristi veze sa njim za svoje lične političke interese, kao što Stefanović i
Ivanović tvrde. Po želji Kraljevoj, Ljotić ulazi u vladu, kao po godinama najmlađi
član, uveren da će Kralj pristati na preuređenje države. Kad je video da Kralj u to
544
D. V. Ljotić, Govori i članci, Sveska 1, 1948, (nema imena izdavača), 30-32.
545
Iz moga života, 122.
546
Isto, 124.
547
Isto.
vreme nije ni mislio na korenite promene i kad je video da zemlja, zbog toga, srlja
katastrofi, Ljotić daje ostavku. Treba uočiti da Ljotić napušta vladu tri godine pre
osnivanja Zbora, i da ni formalno nije pripadao nijednoj od postojećih političkih
partija, kojima je svaki rad u to vreme bio zabranjen. Da je Ljotiću vlast bila cilj, on ne
bi dao ostavku, već bi se uključio u tadašnje Kraljeve planove. A kada nestaje kralja
Aleksandra, koji je mogao da spreči propast Jugoslavije, Ljotić svestan teškog i dugog
puta koji mu predstoji, počinje kroz Zbor da radi za dobro „Kraljevine Jugoslavije,
Otadžbine naše“.

„Velika Srbija“ i Zbor

Na strani 59. svoje knjige Stefanović ređa više neistina.

Stefanović kaže da je Ljotić odlazio na sastanke Srpskog kulturnog kluba i
učestvovao u raspravama i davao predloge u vezi pokreta „Srbi na okup“. Između
ostaloga Stefanović primećuje:
„... Ljotićeva grupa sa svojom programskom varijantom ’Velika Srbija’ u
okviru Jugoslavije tražila je mesto u velikom srpskom pokretu.“

U napomeni vezanoj za ovaj citat Stefanović se poziva na dva pisma profesora

univerziteta Slobodana Jovanovića Ljotiću, pismo N. Stojanovića, pisano u ime
Srpskog kulturnog kluba, Ljotiću, pismo Ljotića generalu Milanu Nediću i Bilten JNP
Zbora od 4. novembra 1939. Piscu ovih redova, pomenuti materijal nije dostupačan, ali
će zato pokušati da drugim izvorima ospori Stefanovićeve zaključke.
U jednom svom govoru držanom 13. marta 1944. godine, Ljotić kaže da je 3.
decembra 1939. prisustvovao jednoj sednici Srpskog kulturnog kluba, na koji su
pozvani „šefovi svih političkih stranaka i pokreta koji su u srpstvu zastupljeni“. Zatim
Ljotić nastavlja:
„Mislim da se je kulminacija naših nevolja ogledala u referatima
partijskih predstavnika. I to ne toliko zbog toga što bi nevolje koje su
predstavnici pojedinih krajeva iznosili bile male, naprotiv, one su bile velike,
nego po lekovima koje su predstavnici partija predlagali. Ti su lekovi bili sve
sama limunada... Moram da priznam da nisam bio u takvom očajanju valjda
nikada, čak ni posle sloma, kao što sam bio toga dana... Nisam se javljao za reč,
ali oko osam časova uveče, kad videh da bi bila nepristojnost, ako se i sam za reč
ne javim, uzeh reč i ovako otprilike rekoh:
Danas sam, gospodo, prisustvovao opelu srpskog naroda i kao na svakom
opelu, dozvolite mi da počnem sa onom crkvenom pesmom: ’Kakva se to tajna sa
nama zbi, kako se to predadosmo truljenju, kako postadosmo podanici smrti?!’
Jer zaista imam osećanje, gospodo, da je sa našim narodom gotovo i da mu ovde
 mi u stvari opelo priređujemo.“548

Ljotić nije ništa više rekao o sadržini toga govora. Ali iz Ljotićevog pisanja iz
tog vremena, može se zaključiti šta je on mogao da kaže na toj sednici Srpskog
kulturnog kluba. U Biltenu JNP Zbor od 11. novembra 1939. - dakle, datiranog samo
tri nedelje pre pomenute sednice Srpskog kulturnog kluba - Ljotić piše sledeće:
„Sve češće čuju se glasovi o potrebi stvaranja srpskog fronta. Najčešće ti
glasovi dolaze baš od onih koji su najviše krivi za ovo i ovako stanje u zemlji: od
onih koji su oličenje srpskog greha, od onih koji su radi svojih sitnih partijskih,
koterijaških, klikaških i ličnih interesa učinili sve da se hrvatski greh ovako
razvije, da prodre čak i tamo gde se koliko juče nije smeo ni pojaviti...
Zato se tako lako saglašuju sa razbijanjem Jugoslavije, zato tako lako
pristaju na stvaranje „Velike Srbije“, koja nije ništa, koja se ni u kom pogledu ne
može meriti sa Jugoslavijom.
Da im je draga bila Srbija i Srpstvo, zar bi svojim životom, svojim radom
učinili da onaj divotni sjaj Srpstva potamni, zar bi smeli i mogli da unište onaj
ogroman kapital što ga je Srbija unela u ovu zemlju?
Srpstvo je u opasnosti jer je Jugoslavija u opasnosti, ali zajedno s
njim u opasnosti je i Hrvatstvo i Slovenstvo. Ima samo jedan front - front
čestitih jugoslovenskih nacionalista...“549 (podvukao M. P.)

U članku „Vezan čovek na pruzi“, objavljenom u Biltenu od 7. marta 1940,

Ljotić predlaže kako Jugosloveni u okviru Jugoslavije treba da reše političke i
nacionalne probleme:
„Razume se, drugi, ’realni’ političari će savetovati našem narodu druge
puteve. Jedni će savetovati demokratiju i sporazum, neki zabrinuti Srbi i
demokrate će savetovati okupljanje Srba, radikali svih boja okupljanje radikala.
To su sasvim prirodno uvek lakši putevi, pa zato i izgledaju realniji od onih koje
mi predlažemo. Ali tim lakšim putevima su već išli nacionalni Srbi, Hrvati i
Slovenci, pa je onaj čovek ostao ne samo vezan na pruzi, nego mu se pomamna
sila i još koliko približava. Vreme je, dakle, da se nacionalni Srbi, Hrvati i
Slovenci reše da pođu i težim putevima, onima koje mi predlažemo. Naš je
predlog kratak:
1. Likvidacija svih partija, sa strane samih partija i sa strane naroda.
2. Sazivanje jednog opštenarodnog kongresa radi usvajanja osnovnih načela i
smernica budućeg jugoslovenskog pokreta svih Srba, nacionalnih Hrvata i
Slovenaca.
3. Biranje privremenog vodstva tog pokreta.

548
Pozadina rata i njen gospodar, 80.
549
Dimitrije Ljotić u ratu i revoluciji, 141-143.
 4. Organizovanje tog pokreta na ćelom području Kraljevine...“550

Ukidanje partija i stvaranje jednog opštejugoslovenskog pokreta je tema koja

je obrađivana u sledećim Ljotićevim spisima do kojih smo mogli da dođemo:
„Partijska upornost“, Bilten, 25. april 1940; „Zaključak“, Bilten, 7. maja 1940;
„Zaključak“, Bilten, 16. juni 1940. Ni u jednom od ovih spisa nema ni pomena o
nekakvom pokretu „Srbi na okup“ ili nekakvoj „programskoj varijanti Velike Srbije“.
Stefanović se ne zadržava samo na ovim neistinama, on ih i dalje ređa:
„U pismu knezu Pavlu, sugerišući stvaranje jednog srpskog pokreta,
Ljotić ističe kako za to ne postoje nikakve teškoće, jer je to sasvim izvodljivo,
’jer se ta misao u vazduhu nalazi’.“

Evo šta, pak, Ljotić piše knezu Pavlu:

„... da valja ubediti srpske političare da treba da rasformiraju svoje
stranke te da se pristupi formiranju velikog i moćnog narodnog pokreta na koji bi
se naslonili nacionalni Hrvati i Slovenci (a to teško nije jer se ta misao u vazduhu
nalazi), ali s tim da se postave prethodno osnovna načela, kojih će se pokret
držati, i smernice kojim će gredeti...“551

Stefanović produžava da tumači Ljotićeve misli, ne ustručavajući se da

manipuliše upotrebljenim tekstovima, tako da im daje interpretaciju koja ne prikazuje
verno Ljotićeva shvatanja. On kaže:
„U unutrašnjoj politici Ljotić naglašava potrebu zauzimanja oštrog stava
prema Hrvatima, koji su, po njemu, ’glavni element rasula’... Stoga predlaže da
se tome stane na put tako što će se državna politika vratiti na ’duhovni put’ kojim
bi Srbija nametnula svoju hegemoniju ostalim narodima. ’Duhovni put naš - piše
Ljotić - to je put kojim je srpstvo došlo do Jugoslavije. Mi se moramo vratiti na
taj put, ne napuštajući Jugoslaviju, jer će Srbi biti rasuti i raslabljeni...’ Tim
putem će se, po njemu, kod Hrvata i Slovenaca najlakše moći savladati otpor. U
vezi s tim Ljotić još jednom ističe važnost reorganizacije operativne vojske, u
kojoj bi osnovni element bili pravoslavni Srbi. Ova mera, po njemu, imala bi širi
politički značaj. Svojom vojnom silom Srbija bi postigla apsolutnu dominaciju i
mogla bi suzbiti svaki eventualni pokret ’kod Hrvata i drugih razbijača
jedinstvene Jugoslavije’. Ljotić se ovim očigledno deklarisao kao istaknuti
pobornik velikosrpstva i to u njegovom najreakcionarnijem obliku.“552

U pismima knezu Pavlu, na koja se Stefanović poziva, Ljotić nigde ne

naglašava „potrebu za uzimanje oštrog stava prema Hrvatima“, kao celini. Reći

550
„Vezan čovek na pruzi“, Bilten, 7.3.1940; preneseno iz zbirke dr S. Z. Ivanića.
551
Ljotićeva pisma knezu Pavlu, 19.
552
Stefanović, 59-60.
„glavni elemenat rasula“ su uzete iz konteksta. Stvarno Ljotić kaže sledeće:
„Hrvati su glavni elemenat rasula u vojsci. Nikakvi palijativi za
zavaravanje, za samoobmanu. Vojska koja ne sme da da bojevnu municiju
vojnicima pokazuje najbolje svoju vrednost.“553 (podvukao M. P.)
Ljotić u pismu knezu Pavlu predlaže:
„... da se operativna vojska ima formirati isključivo iz srpskih jedinica, - i
iz naročitih hrvatskih i slovenačkih dobrovoljačkih jedinica; svi ostali daju samo
radne čete, pod jakim nadzorom starijih pouzdanijih delova vojske.“554
(podvukao M. P.)
U Biltenu od oktobra 1939, Ljotić predlaže slično:
„U vojsku, u boračke jedinice zvati samo obaveznike Srbe i Muslimane i
one Hrvate i Slovence koji slobodno dokažu da je Jugoslavija njihova
otadžbina.“555
Na drugom mestu Ljotić piše knezu Pavlu:
„Osnova operativne vojske mora biti ovaj elemenat: pravoslavni Srbi iz
Srbije, Bosne, Hercegovine, Banata, Like, Korduna i Dalmacije i Arnauti
razmešteni u zasebnim jedinicama pod svojim imenom.“556 (podvukao M. P.)
Ljotić dalje savetuje kneza Pavla:
„Naći duhovni put svoj i poći čvrsto njim. To mora biti naš duhovni put:
ni nemački, ni talijanski, ni engleski, ni francuski, a najmanje boljševički.
Duhovni put naš, to je put kojim je srpstvo došlo do Jugoslavije. Mi se moramo
vratiti na taj put, ne napuštajući Jugoslaviju...
Nećemo na taj put silom vlasti nametati ni Hrvatima ni Slovencima, ali
kad on zasija i zablesne, onda će ga i oni videti i poznati, pa ako im se dopadne,
oni će preći na njega. A ako ne, neka ostanu koliko hoće na svome. Samo mi
znamo da će lepota, i sjaj, i snaga, i svetlost tog puta savladati i njihov otpor.“557
(podvukao M. P.)

Ljotić tvrdi knezu Pavlu da ako se njegovi predloži prihvate da će Jugoslavija

imati pod oružjem milion i pet stotina hiljada vojnika i „operativnu vojsku najboljeg
mogućeg duha“.558
Ljotić je davao ovakve, zaista drastične, predloge, jer se plašio rata i katastrofe
koja bi snašla Jugoslaviju. On se ne ustručava da taj svoj strah izrazi knezu Pavlu:
„Uđemo li u rat sa vojskom današnjeg sastava, mi nećemo biti tučeni, mi

553
Ljotićeva pisma knezu Pavlu, 27.
554
Isto, 20.
555
„Zaključak“, Bilten, oktobar 1939, preneseno iz zbirke dr S. Z. Ivanića.
556
Ljotićeva pisma knezu Pavlu, 31.
557
Isto, 29.
558
Isto, 31.
 ćemo biti rasuti.“559

Ljotić imenuje te moguće neprijatelje u budućem ratu: Mađarska, Bugarska,

Italija i Nemačka. A ovi mogući neprijatelji, ukoliko se izvrši reorganizacija vojske,
moraće da vode računa o takvoj vojsci, jer „s tom vojskom se nije šaliti“.560
(Treba ovde naglasiti da reorganizacija vojske prema Ljotićevom predlogu
imala je svoje opravdanje. Podsetimo da su pred rat, hrvatske mase sve više prihvatale
separatističke ideje ustaša, a koje su, u tom pravcu, pomagali Mađari, Italija i
Kominterna preko K. P. Jugoslavije. Vođi Hrvatske seljačke stranke, Maček, kao i ban
Banovine Hrvatske Ivan Šubašić, nisu bili više u mogućnosti da kontrolišu
separatističke težnje tih masa, pa je postojala ozbiljna opasnost da bi one, dobiveno
oružje mogle da okrenu protiv jugoslovenskih vlasti i vojske. To je Ljotić imao u vidu
kada je u navedenim pismima knezu Pavlu davao, u pogledu vojske i njene
reorganizacije, onakve drastične predloge.)
Da li je reorganizacija vojske po Ljotićevim predlozima bila moguća? Zaista,
to danas nije, bar na ovom mestu, ni važno više diskutovati. Za nas je ovde važno da
podvučemo da Ljotić nije težio nikakvoj srpskoj hegemoniji koja bi bila sredstvo
ugnjetavanja Hrvata i Slovenaca. On nije zagovarao stvaranje ma kakve Velike Srbije.
Za njega je Jugoslavija bila najveći čuvar Srpstva, Hrvatstva, Slovenstva. I baš je zbog
Jugoslavije - pred njenim mogućim raspadom, usled gorepomenutih nabujalih
centrifugalnih sila - predlagao knezu Pavlu onakve drastične mere u pogledu
reorganizacije vojske. U isto vreme - i opet zbog nje - zalagao se i za stvaranje pokreta
„Čestitih jugoslovenskih nacionalista“.
On je želeo da vidi Jugoslaviju toliko jaku, kako bi se ona mogla suprotstaviti
svim mogućim neprijateljima: Mađarskoj, Bugarskoj, Italiji i Nemačkoj.
Sve ovo što rekosmo znao je i Stefanović. Ali on to ne reče u svoj knjizi. Da li
jedan „izdajnik“, „fašista“, „nacista“, „kvisling“, kakav je, po Stefanoviću, Dimitrije
Ljotić bio, može da predlaže takvu reorganizaciju vojske, sa kojom Mađarska,
Bugarska, Italija i Nemačka ne bi smele da se šale?
Jer „tamo se ne vrše pohodi paradni“ - piše Ljotić knezu Pavlu - misleći pri
tome na moguće neprijateljske vojske koje bi mogle da napadnu Jugoslaviju, a koju bi
branile, po Ljotiću, ovako reorganizovane armije jugoslovenske vojske.

Ljotić - Stojadinović

Osvrćući se na Ljotićeve odnose prema Milanu Stojadinoviću, predsedniku

Jugoslovenske vlade, Stefanović kaže:

559
Isto, 27.
560
Isto, 32.
 „Ogorčen na Stojadinovića, njegovog ministra unutrašnjih dela dr
Antona Korošca i čitav režim zato što mu zabranjuju održavanje zborova, plene
propagandni materijal, zabranjuju izlaženje listova, a počinju i da hapse njegove
pristalice, Ljotić je napisao brošuru pod naslovom Poruka fašističkom šegrtu.
Sadržina ove brošure pogodila je naročito Milana Stojadinovića, jer u njoj Ljotić
tvrdi da je Stojadinović veći fašista od njega. Ljotić navodi kako je jedan od
njegovih bliskih saradnika pitao Stojadinovića zašto goni Zbor, a ovaj je
odgovorio ’Pa taj vaš predsednik je bar toliko pametan da već i sam zna zašto:
jedna zemlja, a dva gospodara, nit’ je bilo, niti može biti! Zbor ne može i ne sme
raditi to što Zbor hoće, pa je, prema tome, Zbor izlišan. I da znate: kad bi ispunili
sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren - naglasio je
Stojadinović - Zbor mora biti zabranjen. Svi drugi mogu raditi. Može Udružena
opozicija, to su stara gospoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji
listovi o njihovim sastancima pišu... Može i Hođera. Može i JNS. Ali Zbor ne
može, jer to što Zbor hoće - ja hoću: pa otuda za Zbor nema mesta. Ja ću na jesen
imati omladinu uniformisanu i vojnički obučenu. A potom ću na izbore.“561

Prema Stefanoviću, Ljotić je težio da dokaže da je „Stojadinović veći fašista

od njega“. U ovom Stefanovićevom zaključku netačne su dve stvari:
Iako mu ne poriče fašističku pompu koju je Stojadinović ispoljavao, Ljotić ne
uzima za ozbiljno Stojadinovićev fašizam. Ljotić ismejava Stojadinovića i naziva ga
„fašističkim šegrtom“:
„A vi velite: Stojadinović ide u Berlin da prouči Hitlera i u Rim da
prouči Musolinija. Ne valja, zaista, i neće valjati ni po njega, ni po nas. Po njega:
jer se pomator kreće na nauke, koje od mladosti rane treba da je savladao. A po
nas: jer će nas ovaj fašistički šegrt gadno ostrugati i gadno iskasapiti,
primenjujući na našoj koži rđavo proučene zanate, koji našem duhu i našim
običajima teško da odgovaraju.“562 (podvukao M. P.)

Ljotić za sebe ne tvrdi, ne samo u pomenutoj brošuri, već ni u jednom svom

spisu, da je fašista. Prema tome nepošteno je svako poređenje Ljotića i Stojadinovića
na planu fašističke koncepcije.
Iako smo to pitanje dodirivali na više mesta, mi ćemo se još jednom osvrnuti
na tu temu i to Ljotićevim rečima u samom početku pomenute brošure:
„Mi nismo fašisti. Ni naša misao - fašizam. Što puta smo to kazali i
dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Berlin da kopira
hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu: misao Musolinija i Hitlera.“563

Još nešto treba dodati. Posle navedenog Stefanovićevog citata, nalazi se

561
Stefanović, 52-53.
562
Poruka fašističkom šegrtu.
563
Isto.
sledeće, što Stefanović izostavlja:
„Uzalud se trudio njegov tadašnji sagovornik da mu dokaže da Zbor neće
što hoće Stojadinović, a ono što Zbor hoće, to Stojadinović ne može. Uzalud mu
je bio trud. On uporno osta pri onome što prvo reče: ’ja hoću to što Zbor
hoće’.“564

Zašto je Stojadinović živeo u opsesiji da ono što Zbor hoće i on hoće i u tom
pravcu davao apsurdna mišljenja? Ljotić daje odgovor:
„Stojadinović nije ni shvatao misao Zbora“.565

Dotičući se progona Zbora, koga je preduzela vlada Dragiše Cvetkovića u

jesen 1940, Stefanović piše:
„Karakteristično je da se, i pored sprečavanja štampanja i rasturanja
propagandnog Ljotićevog materijala, on ipak nekako štampao i rasturao. Pošto je
poslednji broj Biltena (58) od 31. oktobra 1940. bio zaplenjen, sledeći broj, u
kome se oštro napada ’vlada rasula’, odjednom se pojavio. Uprkos
predostrožnosti policije, Ljotićev Bilten je dostavljen knezu Pavlu, članovima
vlade i Upravi grada Beograda.“
Zatim sledi, kako izgleda, izveštaj sreskog načelstva iz Daruvara:
„Ljotićevci, uporni i fanatici, ne zna se kojim putem i kako dobivaju
Ljotićeve Biltene, koji siju otrov u narodu...“
Zatim dolazi Stefanovićev zaključak:
„Ovo nesumnjivo potvrđuje da je pokret Zbor imao oslonca u samom
vrhu državnog aparata ili je materijal unošen iz inostranstva, uz pomoć nemačkih
nacista.“566 (podvukao M. P.)

U stvari nesumnjivo je jedino da se, u odsustvu dokaznog materijala,

Stefanović upustio u propagandistička teoretisanja, sa namerom da kompromituje
Zbor.
Zašto su članovi Zbora bili tako uporni u raznošenju svoga Biltena i drugog
štampanog materijala i pored zabrane i progona? Za Stefanovića ovo je kao neka
zagonetka. U brošuri Poruka fašističkom šegrtu - upućena gotovo dve godine ranije
Milanu Stojadinoviću, koji je takođe progonio Zbor i hapsio Ljotića - Ljotić daje svoj
odgovor:
„Ti si Zbor stavio izvan zakona. Oterao si nas u hajduke. Misliš da nam
zabraniš rad.

564
Isto.
565
Isto.
566
Stefanović, 96-97.
 O, Milane Stojadinoviću, kako si ipak mala pamet!
Sva vlast koju imaš i sva sredstva kojima raspolažeš, ne mogu nas
sprečiti da idemo svojim putem - putem Zbora.
Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti: sam te Bog uči da nas
oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. Rak mafije traži oštar mač. I ti nam ga
kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama, koje nam postavljaš
na svakom koraku.
Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti Zbor. Ko je još
mogao stihiju svesti u mala koritašca, - a misao Zbora izrasla je iz prirode stvari,
razvila se pred tvojim očima, pustila koren na sve strane, naročito među
omladinom narodnom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše
mladosti, nadahnutog iskustvom našim.
A rasturiti Zbor?... Otkud se pravi put može prikriti?
Otkud svetlost uzdignutu i postavljenu na nedokučive visine ugasiti?
Ta otkud se istina može rasturiti?
Ništa ti velikoj misli Zbora ne možeš! Da znaš kakav oganj gori u našim
prsima, zastrašio bi se. Da nas na najveće muke stavljaš, taj oganj ugasiti nećeš.
Da nas smrću umoriš, oganj će tek tada da se rasplamti i da proždere i tebe i sav
led što pokriva naš narodni život.“567

Radnik i poslodavac

Na jednom mestu Stefanović kaže:

„Ljotićevci su, poput Hitlera i Musolinija, tvrdili da su kapital i rad
organski povezani i podjednako potrebni društvu. Stoga između njih ne sme da
bude sukoba. Eventualne sukobe miri društvo preko države. Radnici treba
disciplinovano da rade i slušaju poslodavca, bez prava na štrajk.“568

Ako iz prve Stefanovićeve rečenice izbacimo onu njegovu već poznatu

insinuaciju „poput Hitlera i Musolinija“, u narednom tekstu, čitalac, naglašavamo, sa
malo napora, može da nađe neke sličnosti sa pozicijama Zbora, sve do rečenice koja
počinje: „Radnici treba disciplinovano...“. Jer nigde u literaturi Zbora nema ni
najmanji nagoveštaj da radnici moraju da „slušaju poslodavca, bez prava na štrajk“.
Evo šta tačka IX Smernica kaže po pitanju odnosa rada i kapitala:
„Tražimo da država sređuje odnose između rada i kapitala u cilju
obezbeđenja društvene harmonije.
567
Poruka fašističkom šegrtu.
568
Stefanović, 29.
 Zahtevamo najpotpuniju zaštitu i obezbeđenje socijalnih uslova rada i
radništva i mogućnost za njegovo kulturno razvijanje.“

A Ljotić u Biltenu od 15. decembra 1939, o radu i kapitalu, kaže sledeće:

„Uzmimo na primer odnos organizacije rada u industriji. Na jednoj strani
predstavnik rada, na drugoj industrije. Ako se slože, to je zakon. Ako se ne slože,
po saslušanju njihovom, donosi se plan i uredba i tu su određeni uslovi, prava i
nagrada rada.“569

Dakle, kao što vidimo, ništa od onoga što dr Stefanović pokušava da imputira
- i to nevešto - na račun Zbora.

Članovi Belih orlova

Stefanović je, u svom napisu, dodirivao i ovakve detalje:

„U Ljotićeve dobrovoljačke odrede stupali su većim delom učenici
srednjih škola i studenti, članovi Belih orlova. To su bili mahom slabi đaci i
avanturisti, i u najvećem broju iz gradova, i uglavnom iz imućnijih porodica,
neprijateljski raspoloženih prema ustanku i komunistima koji su poveli narodnu
borbu za slobodu. U dobrovoljačkim odredima nalazio se i jedan, istina manji
broj radnika, zanatlija, činovnika, seljaka i drugih zanimanja, kao i jedan broj
izbeglica iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Vojvodine,
koji su kao članovi Zbora i Belih orlova i iz drugih pobuda stupali u ove
kvislinške jedinice.“570

Kakvim se izvorima služio Stefanović da bi opravdao svoje tvrđenje da su

dobrovoljci bili „mahom slabi đaci i avanturisti“ i da su dolazili „uglavnom iz
imućnijih porodica“? Očekivalo bi se da je pisac doktorske disertacije obišao više
školskih arhiva i iz originalnih dokumenata doneo zaključak o školskom uspehu
članova Belih orlova. Očekivalo bi se, takođe, da je obišao poreske uprave i na osnovu
nađenih podataka da je ustanovio imovno stanje dobrovoljaca. Kakve avanture
Stefanović ima na umu kada su u pitanju mladi ljudi između 17 i 22 godina starosti?
Bežali su od kuće? Išli su u lov, bar na - medvede? Bili u Legiji stranaca? Bavili se
opasnim sportovima? Putovali po Centralnoj Africi i Indiji? Težili nečemu bizarnom?
Da bi podržao svoje tvrđenje iz navedenog citata, Stefanović se poziva na

569
Dimitrije Ljotić u ratu i revoluciji, 118.
570
Stefanović, 148.
četiri izvora na koja ćemo se osvrnuti.571
1. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji, I, 171. Stefanović uglavnom
citira Borkovića. Borković se poziva na nekakav izveštaj Ministarstva prosvete od 10.
decembra 1941. upućen Predsedništvu Ministarskog saveta.572 Teško je verovati da se
u tom izveštaju nalazi tvrđenje da su članovi Belih orlova, koji su stupili u
dobrovoljce, bili slabi đaci, avanturiste i poticali iz imućnijih porodica. Logično bi
pitanje bilo: Zar je Ministarstvo prosvete imalo vremena (dobrovoljci nisu navršili ni
tri meseca postojanja), interesa i tehničkih mogućnosti da prikuplja podatke o životu,
imovnom stanju i školskom uspehu hiljada dobrovoljaca, u vreme kada je Srbija bila u
požaru? A odakle su dobijali podatke o Belim orlovima koji su dolazili iz Slovenije,
Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Makedonije? Zar je dostavljač, čak i da je imao
pomagače, mogao za nepuna tri meseca da prođe kroz školske i poreske arhive?
2. Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, str. 431, 432. Na ovim
stranicama, Parežanin se i ne dotiče sadržaja navedenog Stefanovićevog citata.
Parežanin na pomenutim stranicama kaže da su članovi Zbora bili vrlo aktivni kao
Četnici u raznim četničkim jedinicama koje su operisale u Crnoj Gori, Hercegovini,
Dalmaciji, Bosni i Sloveniji.573
3. Bor. Karapandžić, Građanski rat u Srbiji, str. 27.574 Karapandžić se ni
jednom rečju ne osvrće na materijal koji se nalazi u Stefanovićevom citatu.
4. Srpski dobrovoljci, str. 35. Ovde se dodiruje osnivanje Prvog
dobrovoljačkog odreda i prvi sukob sa partizanima. Između ostalog kaže se i sledeće:
„U tim odredima nalazili su se Srbi iz svih krajeva Jugoslavije, ali bilo je
i Hrvata i Slovenaca i muslimana i među redovima i među oficirima i
podoficirima.575

Opet nema ni reči o školskim kvalifikacijama članova Belih orlova, njihovom

životu i imovnom stanju.
Pisac ovih redova rođen je u Čačku, gde je učio osnovnu školu i gimnaziju. On
može da posvedoči da su članovi Belih orlova iz Čačka i okoline dolazili iz porodica
raznog imovnog stanja, da su uglavnom bili dobri učenici i da su neki od njih bili
među najboljim učenicima čačanske gimnazije. Jedini događaji iz školskih dana koji
su imali nečeg „avanturističkog“ bile su tuče sa komunistima. Nikada članovi Belih
orlova nisu bili napadači - samo su se branili. Verujem da se ova sličica članova Belih
orlova iz Čačka može da prihvati, manje-više, kao verna kopija i drugih gradova
Jugoslavije.

571
Isto.
572
Borković, knjiga prva, 171.
573
Parežanin, 431-432.
574
Karapandžić, 27.
575
Srpski dobrovoljci, povodom 25-ogodišnjice osnivanja, „Iskra“, Minhen, 1966, 35.
 Apel srpskom narodu

Polovinom avgusta 1941. godine, grupa Beograđana uputila je „Apel srpskom

narodu“. Cilj ovog apela je bio da spreči širenje oružanih akcija i sabotaža iza kojih je
stajala Komunistička partija a što je sve, kao što je poznato, izazivalo primenu
famoznog ključa što streljanih Srba za jednog ubijenog Nemca. To igranje sa
sudbinom naroda je nateralo potpisnike apela da, između ostalog, u njemu kažu: „a naš
narod (biće) desetkovan i prognan iz svojih domova“.576
U vezi s tim, Stefanović, koji komunističku oružanu akciju naziva „narodnim
ustankom“, primećuje i sledeće:
„U listu Obnova nalazi se preko pet stotina lica raznih zanimanja i
profesija koja su, iz različitih pobuda, potpisali ovaj izdajnički apel. Naravno,
prvi potpisnici bili su članovi pokreta Zbor.
Pored ovih, već poznatih izdajnika, teško je primljeno što je ovaj sramni
apel potpisao i jedan broj kulturnih i javnih radnika, naročito profesora
Beogradskog univerziteta koji su do tada učili i vaspitavali mlađe da vole i cene
iznad svega slobodu, a sad su se mirili sa ropstvom.“577

Povodom ovih Stefanovićevih zaključaka može da se primeti sledeće:

Prvi potpisnici apela su bili: episkop niški dr Jovan, episkop zvorničko-
tuzlanski Nektarije, episkop budimljanski Valerijan, a ne članovi Zbora, kako
Stefanović tvrdi. Dimitrije Ljotić je tek četrnaesti po redu; a ukupno oko 16 članova
Zbora je potpisalo ovaj apel.
Apel su potpisali 118 profesora univerziteta i viših škola, članova akademija
nauka, direktora gimnazija i upravitelja škola. To je taj „jedan broj kulturnih radnika“,
koji Stefanoviću bode oči.578
Namena ovog apela bila je da se spreče namere KP za podizanje ustanka, koji
bi izazivao represalije okupatora. Svakako da je ovaj apel imao izvestan uspeh, mada,
na žalost, nije uspeo da spreči pustošenja po Mačvi, Šumadiji, Kraljevu, Kragujevcu
itd.

Dobrovoljački znak i kukasti krst - svastika

Osvrćući se na značku koju su dobrovoljci nosili na svojim grudima,

Stefanović kaže:

576
Krakov, Knjiga prva, 105-113.
577
Stefanović, 130-131.
578
Krakov, Knjiga prva, 105-113.
 „Kako je ovaj krst u mnogome ličio na kukasti krst, svastiku, ljotićevci
su se ljutili na ’uvrede’ koje im je narod nanosio, prebacujući im da u stvari nose
na grudima nacistički krst.“579

U svojoj knjizi Za istoriju naših dana, Boško Kostić analizira oblik i

simboliku dobrovoljačkog znaka.
Tu, između ostaloga, Boško Kostić, o dobrovoljačkom znaku kaže i sledeće:
„Prvo, krst u obliku kakav je bio na srpskim zastavama, kosovskim i
takovskim, usled čega se i naziva „Kosovski“ i Takovski krst“. Silueta ovog krsta
poslužila je i kao tipski uzor za stilizaciju Karađorđeve zvezde i drugih naših
nacionalnih znakova i odličja. Drugo, dobrovoljci su krst uzeli za svoj znak usled
shvatanja, da je i u ovom najvećem svetskom sukobu, dubljem od svih
suprotnosti nacionalnih, političkih i ekonomskih, postavljena dilema: za Hrista,
hrišćansku etiku i kulturu ili protiv Hrista, a za materijalistički pogled na svet.
Treće, u sredini krsta stoji lik Sv. Velikomučenika i Pobedonosca Georgija -
slave dobrovoljačke. Za vreme dok je u našoj Otadžbini besnela neprijateljska
okupacija i komunistička revolucija, krvožedna aždaja gutala je svakodnevno, ne
po jednu, već po hiljade žrtava našega naroda. U liku Sv. Đorđa, koji spasava
carevu kćer - koja simbolizuje Otadžbinu - dobrovoljci su gledali drugi simbol
svoje svete borbe i pobede. Četvrto, u vencu oko Sv. Georgija napisano je
vrhovno načelo srpsko, pa i jugoslovenske vojske, a time i ove jedinice: ’S verom
u Boga - za Kralja i Otadžbinu’. Peto, četiri ognjila koji okružavaju krst i lik Sv.
Dorda, nisu drugo do ognjila iz srpskog grba i simbolizuju u ovome grbu isto što
i u onome: s jedne strane teške udarce sudbine, koji kroz vekove kuju i krešu
srpski narod iz koga, pod tim udarcima, izbijaju svetle i ognjene luče, a s druge
strane, pretstavljaju kremen kamen naše postojanosti, u kome, po rečima
Njegoševim, ’Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala’“.580

Pisac ovih redova pročitao je navedeni Stefanovićev citat više puta jer nije
mogao da veruje da je ovaj mogao za dobrovoljački znak, koga je imao u svojoj knjizi,
uporedi sa kukastim krstom. Po svom obliku i simbolici ova dva znaka nemaju ama
baš ničeg sličnog!

Svinja - svedok

U svom upornom poduhvatu da dokaže da su članovi Zbora i dobrovoljci bili

izdajnici srpskoga naroda, Stefanović donosi jednu sliku na kojoj se vide četiri Nemca
i jedna svinja. Ispod slike je sledeće objašnjenje: „Ljotićevci su podržavali Nemačku

579
Stefanović, 150.
580
Boško Kostić, 103-104.
pljačku u Srbiji.“581
Stefanović se hvali obiljem materijala koji mu je stajao na raspoloženju i
„naučnom analizom“ koju je upražnjavao. Da li i ova svinja-svedok pada u okvir te
njegove „naučne analize“?

Još jedna slika

Stefanović pokazuje sliku jednog mladića sa sledećim objašnjenjem:

„Slavoljubu Koviću, kuriru Mačvanskog partizanskog odreda, ljotićevci su pre
streljanja nožem urezali petokraku zvezdu na čelu.“582 Na drugom mestu on se osvrće
na istog Slavoljuba Kovića sledećim rečima:
„U Šapcu su se ljotićevci iz Devetog dobrovoljačkog odreda, takođe,
surovo obračunavali sa zatvorenim pripadnicima partizanskog pokreta. Zbog
hrabrog i prkosnog držanja naročito su mučili, a zatim streljali, 10. januara 1942.
godine, Slavoljuba Kovića, kurira Mačvanskog partizanskog odreda, a 12. marta
Mirka Bibića (španskog borca), komandira Pionirsko-minerske čete ovog odreda.
Koviću su uoči streljanja nožem na čelu urezali petokraku zvezdu.“583

Ista slika objavljena je u knjizi Četnički pokret Draže Mihailovića 1941 - 1945
od Branka Latisa i Milovana Dželebića. Slika je propraćena sledećim objašnjenjem:
„Dečaku-borcu Mačvanskog NOP odreda Slavoljubu Slavi Koviću iz sela Bogatića
nemački vojnici su usekli zvezdu na čelu, a potom ga streljali (januar 1942).“584
Ko govori istinu Stefanović ili Latiš i Dželebić? Nisu li možda Latiš i
Dželebić hteli da „zaštite“ ljotićevce, pa su, u tom cilju, izvršili falsifikat!?
I još nešto: gde je originalni izvor podataka o zvezdi? Nije li priča o zvezdi
nečija izmišljotina? Čija - to je ostalo nejasno!

Srbi i Istočni front

Na Istočnom frontu, na strani Nemaca, nije bilo ni jedne srpske jedinice.

Američki novinar David Martin to, takođe, registruje:
„Jedini među evropskim narodima, Srbi i Poljaci, nisu dali ni jedan jedini
581
Stefanović, deo knjige sa slikama.
582
Isto.
583
Isto, 171.
584
Branko Latis i Milovan Đelebić, Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945, Beogradski
grafički izdavački zavod, Beograd, 88.
 vojnički odred za aktivnu podršku nemačkoj vojsci.“585

I Stefanović prihvata ovo kao istorijski fakat pružajući, međutim, objašnjenje

koje nije ispravno. U svojoj knjizi Boško Kostić tvrdi da su Nedić i Ljotić odbili da
otpreme bar jednu simboličnu četu Srba za Istočni front, iako su bili izloženi stalnim
pritiscima u tom pravcu od strane Nemaca. Stefanović citira Kostića, pa onda nastavlja
sa svojim komentarom:
„Međutim, to je bila demagoška i naivna priča Ljotića, jer ako se pogleda
realno, vojnički je sasvim svejedno na kom frontu se nalazi jedna vojska, da li na
frontu u Jugoslaviji ili na Istočnom frontu - ona vrši istu funkciju i bori se u
okviru istog savezništva.“586

U ovom Stefanovićevom tumačenju ima jedno slabo mesto. Naime, prema

Kostiću, Nemci su tražili samo jednu četu vojnika. U ovom slučaju za Nemce nije bio
važan vojnički momenat, pošto jedna četa na Istočnom frontu nije značila ništa. Ona
bi, međutim, za Nemce, imala politički i propagandni značaj. To je, dakle, bio cilj tih
nemačkih nastojanja, kojima su se, kao što smo videli, Nedić i Ljotić uspešno
suprotstavili. Prema tome, prethodno Stefanovićevo objašnjenje, najblaže rečeno,
nema svog smisla.

Boško Kostić

Boško Kostić, sekretar Dimitrija Ljotića, bio je za vreme rata dva puta u
Turskoj. Kao delegat Srpskog crvenog krsta587 on je nabavljao pamuk, od koga se u
srpskim fabrikama pravile tkanine za potrebe izbegličke dece. U isto vreme on je
prenosio izvesne Ljotićeve i Nedićeve poruke kralju Petru. Ova putovanja Kostić je
opisao u više puta pominjanoj knjizi Za istoriju naših dana.
Stefanović je Kostićevim putovanjima posvetio tri strane svoje knjige,
pozivajući se na Stanislava Krakova i Jovana Marjanovića, a najviše na pomenutu
Kostićevu knjigu. Krakov i Marjanović se opet služe Kostićevom knjigom. Dakle,
Kostićeva knjiga je pružala materijal za Stefanovića, Krakova i Marjanovića.
Stefanović se poslužio i „zapisnikom o saslušanju K. Mušickog“.588 Stefanović dosta
verno opisuje Kostićev put, mada izvesne detalje, kao Kostićeve nezgode sa Nemcima,
on i ne pominje. Navešćemo nekoliko Stefanovićevih zaključaka:

585
David Martin, Ally Betrayed, New York, 1964, 155.
586
Stefanović, 176.
587
Pismo - Opunomoćenje koje je potpisao Predsednik Srpskog Crvenog Krsta Dr Petar Zec; kopija u
posedu pisca.
588
Stefanović, 251-253; Krakov II, 419-421; Boško Kostić, 73-91, 115-122; Draža Mihailović između
Britanaca i Nemaca, 233-234.
 „Njihov (Nedića i Ljotića - Primedba M. P.) cilj bio je da traže od vlade i
kralja da upute poziv narodu u Srbiji na mir i pokornost. Ovu misiju Ljotić i
Nedić poverili su Bošku Kostiću, ličnom Ljotićevom sekretaru i agentu
Gestapoa, koji je trebalo da preko kraljevskog jugoslovenskog diplomatskog
predstavništva u Turskoj uspostavi vezu sa Londonom. Njegov odlazak u Tursku
odobrile su nemačke vlasti, pošto je bio u pitanju put agenta Gestapoa i želje
Nemaca da se preko svog čoveka uvuku u britanske obaveštajne i diplomatske
kanale. Nemcima je konveniralo i traženje Ljotića i Nedića da izbeglička vlada
uputi poziv narodu u Srbiji da se ponaša mirno i služi okupatoru pokorno.
Kostić je mesec dana posle povratka sa prvog putovanja ponovo trebalo
da ide u Tursku. Međutim, izgleda da se njegovi gestapovski poslodavci s tim
nisu slagali, pa je do dozvole za novi odlazak trebalo da se čeka godinu dana, sve
do juna 1943. g. U Istambul je ponovo stigao 28. juna 1943. godine.
U Tursku je trebalo da putuje i treći put, pa je zato od Nemaca 31.
decembra 1943. godine tražena dozvola. Iako su Nedić i Ljotić kod nemačkih
okupatora molili i urgirali da mu se ova dozvola izda, Nemci nisu našli za shodno
da to učine. Verovatno da su bili zadovoljni obaveštenjima koja su dotle već
dobili od Kostića.“

Ovim Stefanovićevim zaključcima ukazaćemo malo više pažnje:

● Stefanović naziva Kostića „agentom Gestapoa“. On, međutim, ne pruža
nikakve dokaze, kojim bi opravdao ovako ozbiljno tvrđenje. Nije isključeno da se
Stefanović ugledao na Marjanovića koji tvrdi da je Kostića „nemačka obaveštajna
služba uputila u Istambul“. Samo ni Marjanović ne pruža nikakve dokaze. Marjanović
iznosi i izvesne detalje, koji nisu tačni. On kaže da je Kostić stigao u Istambul februara
1942. Međutim, Kostić je tek jula 1942. bio u Istambulu. Zatim on pretpostavlja da je
preko Kostića krajem marta 1942. uspostavljena radio veza između jugoslovenske
vlade i Draže Mihailovića. Kostić je marta meseca još bio u Beogradu.
● Kostić je čekao pet meseci dok nije od Nemaca dobio dozvolu za put. Da je
on bio agent Gestapoa, ta putna procedura mogla je da se okonča za nekoliko minuta.
Kostić je morao da čeka pet meseci.
● Nemci nisu dozvolili Kostiću da po treći put otputuje za Tursku.
„Verovatno da su bili zadovoljni obaveštenjima koja su dotle dobili od Kostića“,
rezonuje Stefanović. Nameću se logična pitanja: Zar Nemačkoj obaveštajnoj službi
nije bilo stalo da dozna nešto više? Zar jedan agent, koji je doneo zadovoljavajuća
obaveštenja, ne bi bio u mogućnosti da dobavi još više zadovoljavajućih obaveštenja?
● U Turskoj Kostić je razgovarao sa jugoslovenskim ambasadorom, sa
savetnikom i sekretarom ambasade, sa vojnim izaslanikom, sa konzulom, sa atašeom
za štampu i drugima. Posle pojave Kostićeve knjige 1949. godine niko od pomenutih
službenika, iako se manje ili više nisu slagali sa Kostićevim političkim shvatanjima,
nije izjavio da je Kostić lagao i da je bio agent Gestapoa.
Luka Luković, generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Carigradu (1943-
1944), koga je Kostić posetio prilikom svoje posete Turskoj, jedno svoje pismo
upućeno Bošku Kostiću 16. novembra 1955. počinje ovako:
„Hvala Vam mnogo na ljubaznom sećanju. I mi smo Vas zadržali u
trajnoj uspomeni. Izgleda mi da je vek prohujao od našeg poslednjeg viđenja.“589
Živan Knežević, u jednom pismu administraciji Iskre u Minhenu, kaže da
je Kostićev put za Tursku bio vezan „ne sa malim rizikom“ po njegov život.590
● Istina je da su Nedić i Ljotić preko Kostića tražili od Vlade i Kralja da se
srpski narod ne poziva na ustanak protiv okupatora. Istina je da je Nemcima mir u
Srbiji dobrodošao. Istina je takođe da je od toga mira zavisio i opstanak srpskog
naroda.
● Kostić je nosio poruku Kralju Jugoslavije, a vratio se sa šifrom koju je
Jugoslovenska vlada spremila za generala Dražu Mihailovića. Dok je bio u Turskoj
jugoslovenski diplomatski predstavnici našli su se pri ruci Bošku Kostiću. U svojoj
knjizi Kostić pominje da je razgovarao i sa jednim Britancem čije ime tada nije
pomenuo. Ovaj Britanac, Đ. S. Morgan u jednoj izjavi je rekao da mu je Kostić „dao
mnogo korisnih obaveštenja ekonomske i vojničke prirode“ i da Kostić „zaslužuje
priznanje savezničkih vlada“.591
● Kostić u svojoj knjizi tvrdi da je Gestapo uhapsio Vladana Vujovića,
pratioca Dimitrija Ljotića. Vujović je ispitivan u vezi Kostićevog puta. Gestapo je
uhapsio i suprugu Miloša Bankovića, vojnog izaslanika Kraljevske vlade u Ankari. I
ona je ispitivana u vezi Kostićevog puta. Vujović i Bankovićka proveli su u zatvoru
nekoliko meseci.592
U svetlosti ovih detalja, Stefanovićevo tvrđenje da je Boško Kostić bio agent
Gestapoa je neodrživo.

Čačak: decembar 1941. godine

U svojoj knjizi Stefanović se osvrće na izvesne događaje koji su se odigrali u

Čačku decembra 1941. On, između ostalog, piše i ovo:
„U Čačku 7. decembra 1941. godine, po naređenju nemačke komande,
Gradsko poglavarstvo je putem doboša naredilo da sva lica od 15 do 50 godina
dođu u Vojno-tehnički zavod radi dobijanja legitimacija. U istom naređenju
naglašeno je da je grad blokiran i da će svaki onaj koji bude pokušao da beži, biti
ubijen. Oko 13 časova u Zavodu je bilo zatvoreno oko 5.000 građana. Odmah
zatim bila je formirana komisija od „uglednih građana“ koju su sačinjavali
Nemci, ljotićevci, nedićevci i četnici. Od ljotićevaca u komisiji, pored drugih, bio
je profesor Kosta Mihailović. Komisija je izdvajala partizane i njihove saradnike.

589
U posedu pisca.
590
Fotokopija pisma u posedu pisca.
591
Fotokopija u posedu pisca.
592
Boško Kostić, 121.
 Svi zatvoreni morali su proći ispred ove komisije, gledajući u oči njenim
članovima. Dovoljno je bilo da samo jedan od članova komisije kaže da je neko
partizan, pa da bude izdvojen u posebnu grupu. Sutradan, 8. decembra, otpočeo
je rad nemačko-ljotićevsko-nedićevsko-četnički preki sud, sa istaknutim
ljotićevcem i sveštenikom Dragutinom Bulićem na čelu. Bulić je kao profesor
veronauke u čačanskoj gimnaziji poznavao mnoge komuniste, skojevce i druge
napredne učenike i nastavnike, i sada, kada bi se ma ko od njih našao pred njim
oči u oči, on bi stavio pored njegovog imena u spisku krst, što je značilo osudu na
smrt. U radu prekog suda učestvovao je, dok se nalazio u Čačku, i komandant
ljotićevih dobrovoljačkih odreda Kosta Mušicki. Osuđenim na smrt vezivali su
ruke žicom i odmah (ih) vodili pred mitraljeske rafale.“593

Ukazaćemo na nekoliko netačnih momenata koji se nalaze u prethodnom

Stefanovićevom navodu:
● Tih dana u Čačku je streljan i moj brat. On se nalazio u jednoj grupi
zatvorenika iz koje je došao uzvik „Živeo Staljin!“. Kada niko nije prokazao onoga
koji je uzviknuo, Nemci su streljali celu grupu. Ovo mi je saopštio jedan od građana
koji je bio u toj „komisiji“ ili „prekom sudu“, kako ih naziva Stefanović. Kakva je
uloga bila ovih građana nije mi poznato, ali ne mogu da prihvatim Stefanovićevu
tvrdnju da su oni ikoga mogli da osude na smrt. Masovna streljanja nisu mogla da
ostanu tajna, kao što nije ostala tajna ni smrt moga brata i grupe u kojoj je bio. Za
njihovu smrt nije kriv ni jedan građanin Čačka. U Čačku je to bilo jedino masovno
streljanje. Tih dana, kad je i moj brat streljan, Dragutin Bulić i nije bio u Čačku. Ovaj
detalj mi je ostao u sećanju. Ova svoja sećanja iznosim, iako pretpostavljam da će
izvesni čitaoci ovo moje svedočanstvo da stave pod znak pitanja. Međutim, ako se ovo
moje svedočenje poveže sa daljnim izlaganjem, onda i taj znak pitanja može da
otpadne. (Ja sam tih dana bio u Čačku. A ranije sam već napomenuo da sam u Čačku
učio osnovnu školu i gimnaziju.)
● Profesor Kosta Mihailović nije bio član Zbora. U Čačak je došao,
verovatno, 1940. ili početkom 1941. Smederevci (jer je i u Smederevu bio sa službom)
i Čačani (članovi Zbora) koji su poznavali Kostu Mihailovića potvrđuju moje sećanje.
Nije mi poznato da je bio u toj Stefanovićevoj „komisiji“.
● Stefanović tvrdi da je Kosta Mušicki učestvovao u radu „prekog suda“.
Ukoliko je taj „preki sud“ postojao, onda Kosta Mušicki u njemu nije mogao da bude
ni jednoga minuta: nemačka policija ga je uhapsila 7. decembra uveče, da bi ostao u
zatvoru više nedelja.594 To, međutim, ne smeta Stefanoviću da ustvrdi da je Mušicki
bio njegov član, uprkos činjenice, koju i Stefanović potvrđuje, da je taj „preki sud“
počeo sa radom 8. decembra.595
● Stefanović dalje tvrdi da je u Čačku, u toku decembra i jednim delom
januara, „osuđeno na smrt oko 600 pripadnika NOP-a“. Međutim, u „optužnici“ na

593
Stefanović, 169-170.
594
Krakov, I, 302; Karapandžić, 160.
595
Stefanović, 170.
„suđenju“ Kosti Mušickom, jula 1946. u Beogradu, govori se o hiljadu streljanih.
Kolika je verodostojnost i te „optužnice“ vidi se iz odbrane advokata Đorđa Ćirića,
koji je bio određen za branioca generala Mušickog.
„Svi navodi u optužnici“, kaže advokat Ćirić, „nisu potkrepljeni
nikakvim dokazima i one činjenice koje optuženi nije priznao treba smatrati
nedokazanim i optužnicu u tom delu odbaciti, a da su zaista odredi SDK
pljačkali, nasilno mobilisali, masovno hapsili i ubijali, odvodili u koncentracione
logore i streljali 1.000 ljudi u Čačku, sigurno bi se našao i pojavio koji svedok,
tužba ili dokaz.
Navodi optužnice su, uglavnom, zasnovani na iskazu optuženog, te se
njegove izjave imaju uzeti kao istinite i u pogledu činjenica i navoda koje
Mušicki nije priznao.
Optužnica se poziva na notornost i Nirnberški status, ali kad je optuženi
osporio činjenice koje je tužba smatrala notornim, onda ih je tužba morala
dokazati, a to je moralo biti učinjeno i u pogledu streljanja 1.000 ljudi u Čačku,
ispitom svedoka Budimira Vujičića, kafedžije iz Čačka i ostalih svedoka koje
sam predložio i dobavljača statuta SDK, te je sud taj moj predlog trebao usvojiti,
no kada to nije učinjeno, onda se sve nepriznate činjenice od strane optuženog
imaju smatrati nedokazanim i optuženog istim ne teretiti...
...Smatram, iako su izvesne stvari notorne, moraju da se dokažu. Slučaj
kod Draže bio je notoran i mnogo notorniji, a Mušicki je prema njemu bio sitna
ribica i mi smo mesec dana proveli oko čitanja dokaza po predmetu optuženog
Mihailovića, a za Mušickog nije mogao da se dovede jedan svedok iz Čačka i
njegov svedok koji živi u Beogradu.“596 (podvukao M. P)

● „Užička republika“ likvidirana je za nekih deset dana. Nemci su imali

gubitke: prema Jovanu Marjanoviću 11 mrtvih i 35 ranjenih, a prema Stanislavu
Krakovu 10 mrtvih i 22 ranjenih. Obojica se pozivaju na nemačke izvore. Partizani su,
prema Marjanoviću, imali „1.415 mrtvih, od toga 389 streljanih za odmazdu; 80
ranjenih i 718 zarobljenih“; prema Krakovu, 707 mrtvih, 93 streljana, 312 uhvaćenih“.
Opet se obojica pozivaju na nemačke izvore.597 Dakle, Nemci su imali gubitke, ali ni
Čačak, ni Uzice, niti ma koje mesto u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji nije doživelo
sudbinu Kraljeva i Kragujevca.
Dodirujući se ovih vojničkih operacija Krakov naglašava:
„Prvi put od kako je u septembru 1941. g. izašla ona zlokobna i krvava
naredba Hitlerova, da se za jednog ubijenog Nemca strelja što Srba, operacije
nemačkih trupa oko Čačka i Užica i gubici koje su tu imali, prošli su bez jedne jedine
odmazde. Zaustavio se užas masovnog streljanja gradskog i seoskog stanovništva. To
je bio Nedićev uspeh, jer je naturivši Nemcima prisustvo svojih trupa, gde su vidnog
učešća uzeli i ’legalizovani’ četnici Mihailovića, on je uspeo da to prikaže kao borbu
čitavog srpskog naroda protiv komunizma, te prema tome, nije bilo podloge da
596
Dr Đoko Slijepčević, General Kosta N. Mušicki, „Iskra“, Minhen, 1981, 94-98.
597
Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji, 385; Krakov, I, 298-299.
okupator kažnjava one koji isto tako stradaju od komunista i protiv kojih se uspešno
bore.“598
Osvrćući se na gornji nemački izveštaj Krakov primećuje:
„Tih 93 streljanih su bili isključivo partizani uhvaćeni sa oružjem u ruci,
što se vidi iz drugih posebnih izveštaja. Čak ni svi zarobljeni partizani nisu
pogubljeni, već su poslati u zarobljeničke logore i na rad u Nemačku.“599

Stefanović je nesumnjivo zapazio da je sudbina Kraljeva i Kragujevca

mimoišla Čačak, ali taj neobično uočljiv fakat on izbegava da konstatuje.
● Stefanović ne pominje Radnu službu koja je bila formirana u Čačku
inicijativom Dragutina Bulića. Oko stotinak mladih ljudi našlo se u okviru Radne
službe, koja je, u stvari, bila sklonište za ugroženu omladinu. Među njima je bilo i
simpatizera komunizma, članova SKOJ-a, od kojih neki danas vrlo poznati u
Jugoslaviji, a i oni koji su uhvaćeni sa oružjem u ruci. Kada je posle više meseci
Radna služba rasturena, jedan broj njenih pripadnika otišao je u dobrovoljce, neki su
prišli četnicima, a bilo je i onih koji su ostali verni svome prvobitnom idealu -
komunizmu. U više mahova policija je pokušala da pohapsi izvesne pripadnike radne
službe ali bez uspeha: Marisav Petrović, koji se je u to vreme nalazio u Čačku, sprečio
je hapšenje.
● Pisac ovih redova uzima za slobodu da prenese jedan svoj članak, štampan
24. maja 1942. u Našoj Borbi. Ovaj članak baciće nešto više svetla na Čačak iz tog
vremena:
„U više mahova iz čačanske gimnazije isključen je izvestan broj učenika,
ranijih partizana i komunista. Oni su bili samo žrtve u rukama komunističkih
prepredenjaka. O ideji komunizma, kao i ostalim političkim doktrinama, oni
nemaju pojma. O njenoj štetnosti još manje. Komunizam je njima slikan u sasvim
drugojačijim perspektivama, nego što je u stvari. Oni su verovali u ideju
komunizma samo zato što je nisu poznavali.
Ali jednog dana došlo je razočarenje. Jesenjski eksperimenat sa
sovjetskom republikom pokazao je i naličje te fatalne ideje. Mnogi, koji su bili
komunisti, pa docnije i partizani, razočarali su se. Oni su uvideli svu bezumnost
ove tako strašne ideje. I sada, umesto da im se da prilika da se poprave, oni se
isključuju iz škola, iako je najveći broj napustio političke vode komunizma. Šta
im onda ostaje? Ulical Ili da ponovo prigrle onu ideju zbog koje su izbačeni, ili
neku drugu, isto tako opasnu, samo da bi se osvetili za učinjenu im nepravdu.
Ovako se ne leče rane narodne.
Iz škola su bili izbačeni i učenici nižih razreda, deca od 13 do 14 godina.
Balavci! Da li se uopšte može govoriti o kakvoj političkoj ideji kod ove
dečurlije?
A i na ovakvim greškama se ne ostaje. Ide se još dalje. Isključuju se ima
598
Krakov, I, 298.
599
Isto, 299.
 već nekoliko slučajeva - oni koji nisu bili nikad, pa ni u snu, partizani i koji
nikada nisu bili komunisti. A objašnjeno je njima i njihovim roditeljima da su
isključeni zbog toga što su bili partizani.
Sa najvećom pažnjom i savešću moraju se proveravati podaci o
pojedinim učenicima, a ne skupljati podatke od kojekakvih nesavesnih ljudi, koji
čak i ne poznaju Čačak i ljude.
O ovome trebalo bi povesti malo više računa, jer ne treba da se upada u
stare greške.“600

Može da se primeti da bi ovako - kao što sam ja reagirao ovim dopisom -

reagirao, iz lojalnosti prema svojim školskim drugovima, iako se sa njima nije slagao
politički - svaki mladi čovek, pogotovu ako je i sam tek izašao iz školske klupe.
Moguće. Ali u ovome članku je jedan od urednika lista ubacio dve reči koje nisu bile u
originalu; „balavci“ i „dečurlija“. Time je on hteo još više da naglasi političku
nedozrelost i neiskustvo mladih ljudi i da eventualno otvori oči nadležnim u školama i
da ih privoli da im ne čine nepravde. Urednik Naše Borbe prihvatajući ovaj dopis hteo
je da istakne da tako mladim ljudima, iako su bili komunisti i partizani, mora da se
pomogne.

600
M. Lj. Propadović, „Da li je to rcšenje?“, Naša Borba, 24. maj 1942.
 14. TREĆI RAJH I DRUGI

Za vreme svog dvanaestogodišnjeg postojanja Treći rajh je vodio razne

pregovore i sklopio niz političkih, ekonomskih i vojničkih ugovora sa mnogim
evropskim državama i izvesnim međunarodnim organizacijama. Osvrnućemo se na
najvažnije detalje ovih pregovora i ugovora koji su doprineli političkom, moralnom,
ekonomskom i vojničkom uspehu Trećeg rajha. Dodirnućemo, takođe, odnose između
okupiranih zemalja i nacističke Nemačke, kao i izvesne odnose koji su pojedini pokreti
otpora imali prema Vermahtu. Ovakav osvrt na evropske stvarnosti pomoći će da se
shvate spoljno-političke koncepcije Zbora i Ljotića pred rat kao i stav koga su Nedić i
Ljotić zastupali u okupiranoj Srbiji.

Vatikan

Pet meseci po dolasku Hitlera za kancelara, 20. jula 1933, predstavnici Trećeg
rajha i Vatikana potpisali su konkordat, kojim se Treći rajh obavezuje da će poštovati
slobodniji rad katoličkom sveštenstvu. Inicijativa za potpisivanje konkordata došla je
od samog Hitlera, koji je svakako računao na moralni i politički kapital koji će steći
ovim aktom. A kapital ove vrste je baš u to vreme Hitleru bio potreban.
Nemačke vlasti nisu se držale slova ovog konkordata: katolički sveštenici su
hapšeni i proganjani, a verski časopisi su zabranjivani, katoličke organizacije su
raspuštane, čak se nije prezalo ni od ubistava. Vatikan je protestovao diplomatskim
kanalima, izbegavajući otvoreni sukob. Pošto ovi protesti nisu ništa poboljšali položaj
Katoličke crkve u Nemačkoj, papa Pije XI objavio je svoju poslanicu, koja je
osuđivala nepravde i bezakonja koja su počinjena prema Crkvi i vernicima. Ova
poslanica, objavljena marta 1937. nije sprečila dalje progone Katoličke crkve u
Nemačkoj.601

Jevreji

Odmah po dolasku Hitlera na vlast izvesne jevrejske organizacije Evrope i

601
Nicolas Cheetham, Keepers of the Keys, Charles Scribner’s Sons, New York, 1983, 283-284;
Shirer, 234-235.
Amerike počele su da organizuju bojkot nemačke robe na svim svetskim tržištima.
Očekivali su da će u Nemačkoj da izazovu ekonomsku krizu i politički haos takvih
razmera, da bi pad Hitlerov bio neizbežan. Nacional-socijalistička partija je, pak,
zapretila da će kroz Nemačku, ako se organizovanjem bojkota ne prestane do 1. aprila
1933, sprovesti bojkot proizvoda koje su jevrejske firme u Nemačkoj proizvodile i
prodavale. Strahujući za život i imovinu Jevreja u Nemačkoj, neke jevrejske
organizacije bile su protiv bojkota Nemačke robe. Nemački Jevreji, osećajući se
ozbiljno ugroženim, bili su, uglavnom, protiv bojkota.
Najuporniji protivnici ovog međunarodnog bojkota bili su cionisti, koji su u
nacional-socijalizmu videli katalizatora stvaranja jevrejske države u Palestini. Izvesni
predstavnici cionističkih organizacija predlagali su visokim funkcionerima Nacional-
socijalističke partije i nemačkog državnog aparata da se omogući odlazak Jevreja za
Palestinu, da im se dozvoli da iznesu jedan deo njihove imovine, a cionisti će, kao
protivuslugu, raditi protiv organizovanja međunarodnog bojkota nemačkih proizvoda.
Posle višemesečnih pregovora, potpisan je početkom avgusta 1933. pakt između
cionista i nemačke države. Pošto je cionistima pošlo za rukom da, uglavnom, spreče
bojkot, Nemci su dozvolili iseljavanje Jevreja. Tako se je oko 60 hiljada Jevreja iselilo
za Palestinu. Iseljenici su uspeli, takođe, da putem naročitih aranžmana iznesu jedan
deo svoje imovine. Jevrejska Palestina je iz Nemačke dobijala razne mašine,
poljoprivredne alatke, građevinski materijal, ugalj, rude. Ni kapital nije izostajao.
Kada su tržišta Palestine bila prezasićena nemačkim proizvodima, Jevreji su
omogućili, putem svojih veza, da se Nemačkoj robi otvore pijace u Iraku, Egiptu,
Siriji, Kipru itd. Jevreji iz Palestine izvozili su velike količine narandži u Nemačku.
Ovakvi odnosi su trajali do početka rata. A i odmah posle početka rata, Gestapo je
jedno vreme pomagao prebacivanje Jevreja preko Rumunije, Bugarske i Turske u
Palestinu.
Američki novinar Edvin Blek, sin evropskih Jevreja koji su preživeli progone,
napisao je vrlo dokumentovanu studiju o gore pomenutim događajima. On je mišljenja
da su „cionisti bili hladni realisti, možda i jedini realisti toga vremena“. On završava
knjigu mišljenjem da su „ekonomski odnosi sa Nemačkom bili važan činilac u
stvaranju Izraela“.602

Rajnska oblast i uvođenje vojne obaveze

16. marta 1935. Hitler je uveo zakon o opštoj vojnoj obavezi u Nemačkoj.
Godinu dana kasnije, 7. marta 1936. nemačke trupe su ušle u demilitarizovanu
Rajnsku Oblast. Ovim aktima Hitler je pogazio međunarodne ugovore. Francuska,
Engleska i Italija su u Društvu naroda protestvovale protiv uvođenja vojne obaveze u
Nemačkoj. Ovaj protest je bila i jedina akcija preduzeta prema Nemačkoj.
Ulazak nemačkih trupa u jačini od tri bataljona u Rajnsku Oblast, Hitler je

602
Edwin Black, The Transfer Agreement, Macmillan Publishing Co., New York, 1984.
saopštio Rajhstagu, koji se sastao u jednoj od berlinskih opera. „Ovoga minuta
nemačke trupe ulaze u svoje buduće mirnodopske garnizone“, rekao je Hitler. Dva sata
ranije nemački ministar spoljnih poslova saopštio je ovu vest ambasadorima
Francuske, Britanije i Italije. Po ugovoru u Lokarnu, Francuska, uz pomoć Britanije,
trebalo je da spreči ovaj vojnički manevar. Francuska vlada je bila spremna da
interveniše vojnički, ali Britanija je otkazala svaku pomoć. „Pa Nemci su samo ušli u
svoje sopstveno dvorište“, neko je primetio u Londonu. Francuska Vrhovna komanda
plašila se da ma kakva vojnička intervencija može da bude suočena sa „nepredviđenim
rizikom“, te je poslala 13 divizija da samo pojačaju Mažinovljevu liniju. Pokret ovih
francuskih trupa poplašio je Vrhovnu komandu Nemačke vojske: predložili su
povlačenje triju bataljona, što Hitler nije dozvolio da se uradi. „Da su Francuzi
umarširali u Rajnsku oblast“, rekao je Hitler, „nama ništa drugo nije preostajalo već da
podvijemo rep i da se povučemo“.603

Jedan pomorski ugovor

21. maja 1935. Hitler je održao govor u kome je isticao potrebu mira i pravde
za sve narode. „Krv prosipana na evropskom kontinentu za poslednjih 300 godina nije
donela korisne rezultate... Nemačkoj je potreban mir i ona želi mir“. Ovom prilikom
Hitler je izjavio da je on voljan da ograniči pomorsko naoružanje Nemačke flote za 35
procenata u odnosu na britansku, što bi bilo samo 15 procenata manje od pomorske
tonaže Francuske. Londonski Tajms je pozdravio Hitlerov govor komplimentima:
„Govor je dodirnuo mnoštvo problema i bio je razuman i pošten...
Nadajmo se da će govor svuda da bude prihvaćen kao dobronamerno izražavanje
misli bez ikakvih zadnjih namera.“

Samo mesec dana kasnije Britanija i Nemačka potpisale su ugovor o

pomorskom naoružanju i to prema pomenutom Hitlerovom receptu. Po ovom pitanju
Britanija je izbegla konsultovanje sa Francuskom, Italijom i Društvom naroda. Ovako
spremljen ugovor bio je protivan Versajskom miru od 1919. Na Hitlerov zahtev,
Britanska vlada nije ni obavestila Francusku o broju i vrsti brodova koje je Nemačka
mogla da gradi.604

Berlin 1936: Olimpijska takmičenja

U avgustu. 1936 održane su u Berlinu Olimpijske igre. Demokratski narodi

603
Shirer, 291-295.
604
Isto, 286-289.
nisu se ustručavali da pošalju svoje timove u nacističku Nemačku, koja je samo
nekoliko meseci ranije pogazila dva međunarodna ugovora i u kojoj su politički
protivnici nacizma, istaknutiji pripadnici hrišćanskih crkava i Jevreji sistematski
proganjani. U Americi pokušan je bojkot Olimpijade, ali bezuspešan: 336 olimpijaca
prispeli su u Berlin. Pet hiljada sportista iz 50 država - među njima Francuzi, Englezi,
Holanđani, Šveđani, Česi, Poljaci, Finci, Kanađani - učestvovali su u takmičenju.605
Tih dana Ribentrop, Gebels i Gering priređivali su raskošne zabave za strane goste.
Jednoj takvoj priredbi prisustvovalo je 1.000 gostiju.606 Na XI Olimpijadi, Treći rajh
odneo je političku i moralnu pobedu.

Anšlus

U već pomenutom govoru od 21. maja 1935. Hitler je dao obećanje da nema
nameru „da se meša u unutrašnje poslove Austrije, niti da prisajedini Austriju“
Nemačkoj. Jednim ugovorom potpisanim 11. jula 1936. Nemačka je zagarantovala
suverenitet Austrije. Međutim, 12. marta 1938, Nemačke trupe umarširale su u
Austriju. Austrija je prestala da postoji kao država.
Ovim aktom Nemačka dobija sedam miliona stanovnika, ekonomski i vojnički
ozbiljno ugrožava Čehoslovačku, dobija veliki i politički i ekonomski uticaj na
Balkanu. Bez mnogo uzbuđenja Francuska, Britanija i Društvo naroda pomirili su se sa
Anšlusom. Baš u to vreme Francuska je bila bez vlade: jedna je dala ostavku, a druga
nije bila ni formirana.
Ribentrop, novi ministar spoljnih poslova Nemačke, našao se tih dana u
Londonu. Posle razgovora sa lordom Halifaksom, ministrom spoljnih poslova
Britanije, on javlja 10. marta, dva dana pre ulaska nemačkih trupa u Austriju, „da
Britanija ništa neće da preduzme“ da spase Austriju. Ovom prilikom Halifaks je dao
Hitleru do znanja da Britanija nema nameru da se meša u Nemačke planove prema
istoku.
„Halifaks možda nije ni mislio da mu baš u tolikoj meri ostavlja odrešene
ruke“ - kaže Lidel Hart - „ali to je bio utisak koga je ostavio (na Hitlera). Ovo se
pokazalo od presudne važnosti.“607

Dva dana po Anšlusu, Čemberlen je izjavio u Parlamentu da je Austriju mogla

da spase samo vojna intervencija Britanije i drugih država.608

605
Time, 9, 20. mart, 27. juli, 1, 17, 24. avgust, 1936.
606
Shirer, 233.
607
B. H. Liddel Hart, History of the Second World War, Book Club Associates, London, 1970, 8.
608
Shirer, 354.
 Okupacija Čehoslovačke

U ovom istom govoru Čemberlen je naglasio da Britanija neće da daje

Čehoslovačkoj nikakve garancije, koje bi joj koristile u slučaju nemačkog napada.
Takođe je naglasio da Britanija neće pomoći Francusku u slučaju da ova pritekne u
pomoć Čehoslovačkoj, kao što je predviđeno čehoslovačko-francuskim paktom.
Sovjetska Unija je bila obavezna da Čehoslovačkoj pomogne, ali samo ukoliko to i
Francuska uradi. Znajući sve ovo, Hitler je došao do zaključka da njegovoj sledećoj
žrtvi, Čehoslovačkoj, neće imati ko da pruži pomoć. I bio je u pravu.
Osvrnućemo se na još nekoliko važnih detalja vezanih za Čehoslovačku:
● Juna 1938. londonski Tajms je zauzeo gledište da Prag treba da pristane na
otcepljenje Sudetske oblasti naseljene pretežno Nemcima. Nemački ambasador u
Londonu obaveštava svoju vladu da je Tajms samo preneo Čemberlenovo mišljenje,
koje je on negde izrekao.
● U julu 1938. nemački ambasador u Moskvi javlja Berlinu da je malo
verovatnoće da će Sovjetska Unija vojnički da pomogne jednu buržoasku državu kao
što je Čehoslovačka.
● U leto 1938. nemački ambasador u Varšavi javlja više puta da je Poljska
bacila oko na jedan deo Čehoslovačke teritorije.
● Britanski ambasador u Berlinu rekao je privatno da radi Čehoslovačke
Britanija nema nameru da žrtvuje ijednog svog „mornara ili avijatičara“.
● 7. septembra, Londonski Tajms ponovo zastupa ideju otcepljenja Sudetske
oblasti od Čehoslovačke.

*
U vezi sa događajima koji su prethodili okupaciji Čehoslovačke potrebno je
osvrnuti se i na jednu zaveru uperenu protiv Hitlera.
Jedna grupa nemačkih viših oficira plašila se da povreda čehoslovačke
teritorije može da donese evropski rat, pa i poraz Nemačke. U nameri da spreče napad
na Čehoslovačku, oni su organizovali jedan kružok zaverenika, koji bi, u slučaju
napada na Čehoslovačku, uhapsio Hitlera i smenio vladu. U ovoj zaveri bio je i general
Halder, načelnik generalštaba suvozemne vojske, i admiral Kanaris, šef obaveštajne
službe pri Vrhovnoj komandi. U više mahova oni obaveštavaju specijalnim kuririma u
avgustu i septembru 1938. britansku vladu o svojoj zaveri i njihovoj spremnosti da
uklone Hitlera, ako ovaj bude naredio napad na Čehoslovačku. Zaverenici su
savetovali da Britanija i Francuska stave do znanja Hitleru da će njihove vojske biti na
strani Čehoslovačke, ako ova bude napadnuta. Saveti zaverenika nisu prihvaćeni.
 *
Sredinom septembra 1938. izgledalo je da je rat neizbežan. U nameri da spreči
rat, Čemberlen posećuje Hitlera 15. a, zatim, 22. i 23. septembra. Češka vlada odbija
da prihvati njihov sporazum i naređuje mobilizaciju. U to vreme Čehoslovačka je
imala pod oružjem 35 divizija. Granice su bile odlično utvrđene. Čehoslovačka je bila
u mogućnosti da naoruža milion vojnika, više nego što je Nemačka imala na oba
fronta. Po mišljenju nemačkih generala, Čehoslovačka je mogla da bude ozbiljan
protivnik.
Hitler naređuje da se Čehoslovačka napadne 1. oktobra. To je saopštio i
Čemberlenu. General Halder sa grupom zaverenika, napravio je plan da 29. septembra
uhapsi Hitlera i smeni vladu. Britanska vlada je donela odluku da mobiliše flotu i
avijaciju i proglasi opsadno stanje. Francuska vlada naređuje mobilizaciju. 28.
septembra 1938, Čemberlen govori u Parlamentu o češkoj krizi. Za vreme govora
pružen mu je komadić papira. Pošto je pogledao u papir, on produži:
„Obavešten sam da me gospodin Hitler poziva da ga sutra ujutru posetim
u Minhenu. Takođe je pozvao gospodina Musolinija i gospodina Daladjea.
Gospodin Musolini je prihvatio (poziv), a ne sumnjam da će i gospodin Daladje
to isto da uradi. Ja i ne treba da kažem kakav će moj odgovor da bude...“
Wiliam Šajrer, onda novinar, opisuje reakciju u Parlamentu:
„Nije ni bilo potrebe za odgovor. Stara dvorana, majka Parlamenta,
reagovala je opštom histerijom, koja nije imala svoga presedana. Vikalo se
besomučno, naokolo bacan je papir, mnogi su bili u suzama. Čuo se i jedan glas,
koji je bio izraz osećanja svih: ’Hvala Bogu, što imamo ovakvog premijera’.“

Šajrer primećuje da je Jan Masarik, čehoslovački poslanik u Londonu,

posmatrao ovu neobičnu scenu sa diplomatske galerije „ne verujući svojim očima“.
Kada je kasnije od Čemberlena i Halifaksa saznao da niko od Čeha neće biti prisutan
sutrašnjem sastanku u Minhenu, Masarik je rekao:
„Ja ću biti prvi da vam aplaudiram ako žrtvujući moj narod, sačuvate
mir. A ako to, gospodo, ne bude slučaj, neka Bog bude milostiv vašim dušama.“

Sutradan 29. septembra u Minhenu, na sastanku kome su prisustvovali

Čemberlen, Daladje, Hitler i Musolini, napravljen je ugovor: nemačke trupe će posesti
krajeve uglavnom naseljene Nemcima, u izvesnim krajevima izvršiće se plebiscit;
Nemačka i Italija su se obavezale da Čehoslovačkoj garantuju njene granice, ali pošto
su Poljska i Mađarska zadovolje svoje teritorijalne zahteve; a Francuska i Engleska
obavezale su se da će štititi nove granice Čehoslovačke, ukoliko budu ugrožene.
Dok su ova četiri evropska državnika krojili sudbinu Čehoslovačke, dva
predstavnika čehoslovačke vlade u jednoj sobi očekivali su da im se saopšte rezultati
razgovora. U sedam časova posetio ih je neko iz Čemberlenove pratnje, naglašujući,
ne ulazeći u pojedinosti, da ih čekaju rđave vesti. Posle pola noći, 30. septembra, pošto
su Hitler i Musolini napustili salu u kojoj su vođeni razgovori, češki predstavnici su
dovedeni pred Čemberlena i Daladjea. Čemberlen im je predao tekst potpisanog
ugovora i naglasio, „neprestano zevajući“, da on smatra da je čehoslovačka Vlada već
prihvatila ovaj ugovor.
Čemberlenu je priređen trijumfalan doček u Londonu. Onima koji su ga
sačekali izjavio je da je postignut „častan mir“. „Verujem“, rekao je Čemberlen, „da će
ova generacija živeti u miru.“
Francuski parlament ratifikovao je minhenski ugovor sa 585 glasova za i 75
protiv. Jedan pariski list je napisao da nema razloga da se sumnja u Hitlera.609
Od 1. do 10. oktobra, nemačka vojska je posela Sudetsku Oblast. Nikakav
plebiscit nije izvršen, iako je to bilo ugovorom predviđeno. Nemačka i Italija, pošto su
Poljska i Mađarska posele izvesne češke krajeve, izbegle su da dadu ma kakve
garancije Čehoslovačkoj, iako su dale obećanja. Britanija i Francuska nisu ispunile
svoja obećanja: kada su, 15. marta 1939. nemačke trupe ušle u Prag, niko od njih ni
prstom nije mrdnuo da spase ostatak čehoslovačke države.
Halderovi zaverenici nisu ni pokušali da uhapse Hitlera i smene vladu pošto ni
Britanija, ni Francuska nisu ništa preduzele da spreče invaziju Čehoslovačke.610

Nemačka objavljuje rat Americi

Sjedinjene Američke Države ulaze u rat sa Nemačkom 11. decembra 1941, 27

meseci od početka rata u Evropi, i to tek pošto joj je Nemačka objavila rat.
Predsednik Ruzvelt je bio uveren da je ulazak Amerike u rat, ne samo u
interesu Evrope, već i same Amerike. Ovo svoje mišljenje Ruzvelt je izbegavao da
naglašava, pošto su i Kongres i javno mnenje bili za neutralnost: „Ja ne mogu
podeljeni narod da uvedem u rat“, rekao je Ruzvelt jednom prilikom.611
Sem toga, Akt o neutralnosti, koji je postao zakon još od 1935, vezivao je
Ruzveltu ruke i primoravao ga da izbegava mešanje u evropski sukob. Ruzvelt je
pomagao Čerčila na razne načine; viši vojnički i obaveštajni krugovi Amerike i
Britanije bili su u stalnom kontaktu. Javno mnenje i Kongres o tome nisu mnogo znali.
Neobična je iz ovog vremena - kada je još uvek postojala mogućnost Nemačke
invazije Britanskih ostrva - jedna dramatična poruka Čerčila Ruzveltu:
„Očevidno, ja ne bih mogao da odgovaram za one koji posle mene dođu,
koji bi u krajnjem očaju i bespomoćnosti imali da se prilagode nemačkim

609
Rings, 10.
610
Shirer, 376-420. Podaci za tekst pod naslovom „Okupacija Čehoslovačke“.
611
A Man Called Intrepid, 172.
 zahtevima...“612

Ruzvelt je računao na mogućnost nemačke okupacije britanskih ostrva, ali

ništa nije mogao da preduzme da bi to sprečio. Samo je Kongres mogao da objavi rat.
Ruzvelt, i pored svog velikog ugleda i uticaja, nije mogao da privoli senatore i
poslanike, koji su bili protiv mešanja u evropski rat. Objavom rata, Hitler mu je išao na
ruku. Prema Vilijamu Stefensonu, šefu jedne grane britanske obaveštajne službe, inače
velikom prijatelju Čerčila i Ruzvelta, Hitler je bio izazvan da objavi rat Americi. Evo
kako:
Američkom senatoru Bertu Vileru, koji je bio veliki protivnik ma kakvog
mešanja Amerike u evropski rat, američka obaveštajna služba dostavila je dokumenat
pod imenom „Program za pobedu“. Prema ovom dokumentu, koji je bio kategorisan
kao „velika tajna“, anglo-američke trupe bi 1. jula 1943. počele invaziju Evrope.
Senator Viler daje ovaj dokumenat Čikago Tribjunu, koji ga objavljuje kao veliku
senzaciju. Nemačka ambasada u Vašingtonu prenosi Tribjunovu vest putem radija
svojoj vladi u Berlin. Hitler, ne želeći da dođe u položaj da mu Amerika objavi rat,
čini to prvi. U stvari, prema Stefensonu, ceo ovaj izveštaj je, ne otkrivajući ma kakvu
važniju tajnu vojničke i obaveštajne prirode, sročen samo za svrhu da izazove Hitlera
da objavi rat Americi. Senator Viler i Čikago Tribjun nisu znali za pozadinu ove
igre.613
Vilijam Šajrer, u svojoj knjizi, pominje senzacionalni dokumenat objavljen u
Čikago Tribjunu. Takođe, on naglašava želju Hitlera da, objavom rata, preduhitri
Ameriku, ali on je mišljenja da je Hitler obećao Japanu da će Nemačka biti na
njegovoj strani kada ovaj zarati sa Amerikom.614
Japanska flota je napala Perl Harbor 7. decembra, a Hitler objavljuje rat
Americi 11. decembra 1941. godine.
Objavom rata Hitler je napravio monumentalnu grešku: pokazaće se da će
Amerika postati odlučujući faktor u evropskom ratu. Svojim knjigama, i Šajrer i
Stefenson, sudeći prema raspoloženju Kongresa i naroda, sumnjaju da bi Amerika ušla
u rat: rat na Istoku bio bi američki problem, a rat u Evropi bio bi ostavljen
Evropljanima. Kakav bi bio ishod rata u Evropi? Svakako da bi odgovor bio
spekulativne prirode, ali pobeda Nemačke ne bi mogla da se izostavi iz okvira raznih
mogućnosti.

Pakt Ribentrop - Molotov

U glavi „Ka svetskoj revoluciji“ osvrnuli smo se na Ribentrop - Molotov pakt

612
Winston Churchill, Their Finest Hour, Houghton Mifflin Co., Boston, 56-57.
613
A Man Called Intrepid, 326-333.
614
Shirer, 871-900.
od 23. avgusta 1939, na sovjetsko-nacističku igru koja je iznedrila pakt, kao i na
posledice istog, na rasparčavanje Poljske, okupaciju Litvanije, Letonije i Estonije, kao
i na veliku ekonomsku pomoć koju su Sovjeti pružali Nemačkoj sve do 22. juna 1941.

Jugoslavija prilazi Trojnom paktu

Iz ovog letimičnog pregleda međunarodnih odnosa, ne možemo da izostavimo

Jugoslaviju koja je 25. marta 1941. prišla Trojnom paktu, ne obavezujući se na ma
kakve vojničke i ekonomske usluge korisne silama Osovine. U glavi „Spoljno-
političke koncepcije Zbora“, naglasili smo da je knez Pavle svojom rđavom i
neodređenom politikom, došao u takav položaj, da je prilaženje Trojnom paktu bilo,
nažalost, jedino rešenje, koje bi Jugoslaviju spasio rata.
Na sednici Krunskog saveta, knez Pavle je izjavio da njemu, posle razgovora
sa Hitlerom, nije načisto da li će Nemačka, ukoliko Jugoslavija ne priđe Trojnom
paktu, da ostavi Jugoslaviju na miru ili će, pak, ići ka vojničkom rešenju. Tom
prilikom ministar Fran Kulovec je rekao da on pristaje i na Trojni pakt, ako tako
Jugoslavija može da ostane van rata „čak i samo mesec dana“. Svoje izlaganje on je
završio latinskom izrekom: „Qui habet tempus, habet vitam“. Pošto su razmotrili
politički i vojnički položaj Jugoslavije, svi članovi Krunskog saveta - knez Pavle,
kraljevski namesnici Radenko Stankovič i Ivan Perović, predsednik Vlade Dragiša
Cvetković, potpredsednik Vlade Vlatko Maček, ministar spoljnih poslova Aleksandar
Cincar Marković, ministar vojske Petar Pešić i ministar dvora Milan Antić - glasali su
za prilaženje Trojnom paktu.615

*
„Hitlerova Evropa“ - da se poslužimo terminom koga je upotrebio u vezi
okupiranih evropskih država britanski istoričar Arnold Tojnbi - obuhvatala je 17
država, sa oko 260 miliona stanovnika. Ti narodi, delimično ili totalno porobljeni, bili
su Nemačkoj od ogromne koristi: oni su je pomagali politički, moralno, ekonomski i
vojnički. U najkraćim crtama osvrnućemo se na nekoliko okupiranih zemalja.

Čehoslovačka

Čehoslovačka vlada, napuštena od prijatelja i saveznika, došla je do zaključka

615
Jukić, 53-54.
da je u interesu naroda da prihvati diktat Minhena, otcepljenje Sudeta i, najzad,
okupaciju. Hitler razbija čehoslovačku državu, jedan deo proglašava „Protektoratom“,
s tim što priznaje vladu u Pragu. Predsednik Republike - u koliko se je tako mogao da
nazove - Emil Haha, kome je Hitler lično pretio razaranjem Praga i raseljavanjem
milion Čeha, pokušao je sa svojom vladom da što više dobije za čehoslovački narod. U
dva maha, suočen teškim nemačkim zahtevima, tražio je savet od bivšeg predsednika
Eduarda Beneša, koji se je nalazio u Londonu. Oba puta, u junu i decembra 1939.
Beneš savetuje Vladi u Pragu da ostane na svom mestu. Kasniji odnosi Hahe i Beneša
- pošto je Haha počeo da popusta Nemcima više nego što je Beneš očekivao -
pretvoriće se u otvoreno neprijateljstvo.
Dve najveće političke partije dobrovoljno raspuštaju svoje članstvo i osnivaju
jednu partiju pod imenom Narodna zajednica. Ova, po broju velika partija, sastavljena
od članova svih postojećih partija, u jednom svom manifestu izjasnila se protiv
marksista, Jevreja i masona.
Češka industrija je za Nemačku bila od strateške važnosti. Češki radnici bili su
dobro tretirani, plaćeni i hranjeni. Do avgusta 1941. oko 140.000 Čeha otišli su
dobrovoljno na rad u Nemačku.
Oružani otpor u Čehoslovačkoj nije stvarno ni postojao. Krajem 1939. Nemci
su razbili nekoliko naoružanih grupa, koje su uglavnom sačinjavali češki komunisti,
koji nisu izvršavali naređenja Kominterne da Nemcima ne pričinjavaju ma kakve
nezgode. Ubistvo šefa Protektorata i šefa centralne policije Rainharda Heidriha, 21.
maja 1942. može se uzeti kao najozbiljniji akt oružanog otpora u Čehoslovačkoj.
Ubistvo je planirano u Engleskoj. Za ovu svrhu spušteni su padobranom četvorica
Čeha trenirana u Engleskoj. Jedan od ove četvorice uspeo je da baci bombu u
Hajdrihov auto. Odmazda je bila teška: 173 muškarca u selu Lidice je streljano, 198
žena i 98 dece zatvoreni su u koncentracione logore, a selo je spaljeno i preorano. Za
sledeća dva meseca streljano je 1.357 Čeha. Odmah posle ovog ubistva priređene su
velike demonstracije protiv Beneša i čehoslovačkih političara u Londonu.

Belgija

U maju 1940. nemačke trupe napadaju Belgiju i Holandiju. Dve nedelje po

početku neprijateljstva belgijske trupe su se našle na poslednjoj odbrambenoj liniji.
Između fronta i mora, na malom prostoru, našlo se je oko 2 miliona ljudi, žena i dece.
Kralj Leopold i nekoliko članova vlade, sastali su se 24. maja da donesu odluku o
budućem vođenju rata. Kralj je bio za kapitulaciju, jer se je plašio katastrofalnih
posledica po narod koji će se uskoro naći u prostoru fronta. Vlada je bila protiv. Bez
pristanka Vlade Kralj nije mogao da traži kapitulaciju. Kralj je izjavio da će da poštuje
Ustav, ali kao Vrhovni komandant vojske on ima pravo, kada je u pitanju vojska, da
donese kakvu on hoće odluku.
Belgijska vlada je napustila Kralja i krenula za Francusku. Kralj je zatražio
mišljenje trojice ustavnih stručnjaka. Oni su svoja mišljenja podneli pismeno: Kralj
ima pravo da naredi vojsci da položi oružje, samo on, kao i oficiri i vojnici, postaje
ratni zarobljenik; Kralj, kao ratni zarobljenik, nema pravo da vlada državom; sva
upravna vlast ostaje sa legalnom Vladom, dakle, onom koja je već bila u Francuskoj.
Leopold je naredio predaju oružja, postao ratni zarobljenik, a Vladi u Francuskoj je
poručio da on nema nameru da imenuje drugu vladu. Belgijska vlada je tri meseca
lutala po Francuskoj, ne znajući šta da radi. Najzad je otišla u London, sa namerom da
nastavi rat.
Administrativni aparat ostao je u rukama Belgijanaca. Podsekretari
ministarstava produžili su da vrše funkcije ministara. Čak su dobili izvesnu
zakonodavnu vlast. Saobraćajni činovnici i zaposlenici u električnim centralama
morali su i dalje, prema belgijskom zakonu, da vrše svoju dužnost i ničim ne ometaju
okupacione vlasti. Kao i u ostalim zemljama okupirane Evrope, ekonomska saradnja
Belgije i Nemačke imala je veće razmere. Na primer 80 odsto belgijskog uglja
odvoženo je za Nemačku; 321.000 Belgijanaca dobrovoljno odlazi na rad u Nemačku;
82.000 belgijskih radnika radi na utvrđenjima i raznim vojnim instalacijama na samoj
teritoriji Belgije.
Razne vrste otpora protiv okupatorske akcije bile su česte, ali nisu imale
važnih posledica ni za Nemce, a ni za Saveznike. Prilikom povlačenja iz Belgije, iako
su nailazili na gerilske jedinice koje su dostigle broj od 45.000 boraca, Nemci nisu
imale gotovo nikakvih smetnji.

Danska

Nemačke trupe su ušle aprila 1940. u Dansku, gotovo bez ikakvog otpora.
Danska vlada, posle četvoročasovne diskusije, prihvatila je nemački ultimatum. Vlada
je ostala nepromenjena. Upravna i sudska vlast, policija i vojska, ostali su u rukama
Danaca. Parlament je i dalje produžio da vrši izvesne kontrole, a Kralj je i dalje ostao
glava države. Političke partije, uključujući komunističku, neometano su produžile da
rade svoje poslove.
Danskoj je priznat status neutralnosti. Formalni diplomatski odnosi između
Berlina i Kopenhagena nisu prekidani. Nemački administrativni personal u Danskoj,
koja je u to vreme imala 4 miliona stanovnika, brojao je 200 ljudi. Ovakav status
Danska je imala sve do avgusta 1943.
Narod je sa odobravanjem prihvatio odluku Vlade i Kralja da ostanu u zemlji i
sarađuju sa neprijateljem. Velike količine hrane izvoze se za Nemačku. Do kraja 1942
godine, 103.000 Danaca javljaju se dobrovoljno za rad u Nemačku.
Ovi, izvanredno dobri odnosi, polako se pogoršavaju, tako da u septembru
1943. dolazi do otvorenog neprijateljstva: okupator proglašava opsadno stanje,
administrativnu vlast stavlja pod svoju kontrolu, raspušta parlament. Početkom
septembra izvršene su prve smrtne presude. Istoga meseca Nemci hapse preko 2.000
policajaca. 7.000 policajaca sklanjaju se u ilegalu.
Oružani otpor se formira tek krajem 1943. i početkom 1944. Do tada oružani
otpor, koji nikad ne uzima ozbiljnije razmere, nije imao ni moralnog, ni političkog
opravdanja za svoje postojanje: Kralj i Vlada bili su protiv oružanog otpora. Kralj je
otvoreno osudio, a narod je to prihvatio, izvesna akta sabotaže. Neobična je bila
reakcija okupatora na sabotaže i ubistva nemačkih vojnika u toku 1944. i 1945: Nemci
su formirali terorističke grupe, koje su po ulicama i kućama ubijale javne radnike,
poznatije političare, lekare, advokate, stavljali eksploziv po hotelima, pozorištima i
stambenim četvrtima.

Holandija

Nemačke trupe su napale Holandiju 10, a već 15. maja 1940. potpisano je
primirje. Dan pre potpisivanja primirja, kraljica Vilhemina napustila je zemlju, a
odmah za njom i Vlada. Pred odlazak, ministri su svojim zamenicima dali nalog da
vrše svoje dužnosti. Po naređenju Vlade, vrhovna izvršna vlast prenesena je na jednog
generala, kome je naloženo da zaključi primirje. Prema planu napravljenom 1937, a
imajući u vidu međunarodne zakone i Haške konvencije, svim državnim činovnicima
date su pismene instrukcije šta treba da rade u slučaju neprijateljske okupacije. U maju
1943. holandska vlada u jednoj svojoj poruci poziva svoje građane da se pridržavaju
tih instrukcija. U pomenutoj poruci se naglašava da državni službenici ne smeju raditi
ništa što bi koristilo ili štetilo neprijatelju.
Prvih meseci okupacije Holanđani nisu imali ozbiljnih teškoća sa okupatorom:
ratni zarobljenici su pušteni svojim kućama; oskudice u hrani nije bilo; fabrike su
radile punim kapacitetom za nemačku vojsku; do avgusta 1941. 93.000 Holanđana
otišli su dobrovoljno na rad u Nemačku. Holandski vozni park sa svojih 30.000
službenika bio je u službi nemačke ratne mašine: ratni materijal prebacivan je do
samog fronta; oko 410.000 Holanđana odvedeno je na prisilni rad u Nemačku, a oko
112.000 Jevreja u koncentracione logore.
Odnosi između Holanđana i okupatora polako se pogoršavaju. Uvođenje
prisilnog rada, težnja za postavljanjem domaćih nacional-socijalista na važnije
položaje, mešanje u unutrašnje poslove univerziteta, antisemitizam, vraćanje bivših
ratnih zarobljenika u zarobljeničke logore, pokušaji da se kontrolišu lekarske
organizacije - sve ovo je nailazilo na otpor stanovništva. Studenti počinju štrajkove.
Lekari takođe počinju da praktikuju neku vrstu štrajkova. Crkve pozivaju na građansku
neposlušnost verne, kojima nije pretila opasnost od hapšenja ili streljanja. Crkve su
organizovale pomoć za Jevreje, za porodice onih koji su služili u savezničkoj vojsci ili
onih koji su otišli u ilegalu.
Oružani otpor nije uzimao velikog maha. Prema jednoj proceni nemačke
policije, do juna 1944. oko 1.200 Holanđana učestvovalo je u aktivnim oružanim
akcijama.
 Norveška

Invazija Norveške počela je 9. aprila 1940. Dva meseca kasnije, kralj Hakon
naređuje predaju oružja i sa vladom napušta zemlju. Da bi se izbegao prekid u
obavljanju administrativnih poslova, Vrhovni sud Norveške postavlja Administrativni
komitet, čiji glavni zadatak je bio da administrativne poslove zemlje zadrži u rukama
Norvežana, a ne Nemaca. Kralj Hakon je odobrio formiranje Administrativnog
komiteta, ali ga je podsetio da on nije isto što i vlada. Pet meseci po svom formiranju
ovaj komitet je prestao da postoji, pošto više nije mogao da sarađuje sa Nemcima.
Od 150 poslanika norveškog parlamenta, 20 je napustilo Norvešku, a 130
ostaju da donose odluke, čija ustavnost ne bi bila sporna. Nemci su tražili da se
parlament sastane, da svrgne Kralja i da izvršnu vlast prenese sa Vlade u egzilu na
jedno drugo telo u zemlji. Parlament, pošto je više meseci izbegavao da donese traženu
odluku, najzad je pristao da takvu odluku donese. Početkom 1942. Kvisling, šef
norveške nacional-socijalističke partije, postaje predsednik vlade. Sve do pred kraj rata
oružani otpor u Norveškoj nije uzimao veće razmere. Tek posle iskrcavanja
savezničkih trupa u Francusku, norveška rezistenca, razaranjem železničkih linija,
otežava kretanje nemačkih trupa iz Norveške ka frontu u Francuskoj. Rezistanca ničim
nije doprinela oslobođenju Norveške: kada je rat završen, u Norveškoj je još uvek bilo
350.000 nemačkih vojnika, odmornih i dobro hranjenih.616

Francuska

Od 1. septembra 1939, od početka rata u Evropi, pa do 10. maja 1940, na

Zapadnom frontu nije se događalo ništa naročito: neprijateljske armije, nemačka s
jedne strane i francuska i britanska s druge, nisu preduzimale ništa ozbiljnoga da
promene liniju fronta. 10. maja 1940. nemačke armije upadaju u Holandiju i Belgiju,
zatim u Francusku. Nemačke trupe su ušle u Pariz 14. juna. Dva dana kasnije maršal
Peten postaje predsednik Francuske vlade. Već 17. juna Peten traži primirje, koje je
potpisano 22. juna.
Prema ugovoru o primirju, Francuska je podeljena na okupiranu i
neokupiranu. Administracija cele Francuske ostaje u rukama Petenove vlade. U
neokupiranoj teritoriji, koju su nemačke trupe okupirale novembra 1943, Francuska je
u stvari bila suverena država. Odmah po potpisivanju primirja, izvesni članovi vlade i
parlamenta planirali su da odu u Severnu Afriku, s tim da produže rat. Najzad se
ispostavilo da je broj takvih bio neznatan: 30 poslanika i jedan senator napustili su tlo
616
Rings, Izvesni podaci za tekstove pod naslovima „Čehoslovačka“, „Belgija“, „Danska“,
„Holandija“, „Norveška“.
Francuske; ostali su predsednik republike, predsednici parlamenta i senata, kao i svi
članovi vlade.
U julu iste godine parlament se raspušta svojom sopstvenom odlukom i Petenu
predaje neograničena vlast. Petenova vlada u Višiju imala je mnoge elemente
diktature. Uz to je bila protiv demokratije, parlamenta, marksista i Jevreja. Vlada u
Višiju se potrudila da ukloni sa važnih položaja aktivne protagoniste Narodnog fronta,
koji su za Petena i njegovu vladu bili glavni krivci za poraz Francuske.
Peten je radio na saradnji sa Nemcima, motivisan idejom da će Francuska i
Nemačka biti ravnopravni partneri u „Novom evropskom poretku“. Izvesni članovi
njegove vlade, naročito Pjer Laval, koji je bio jedan od poznatijih političara Francuske,
verovali su u pobedu Nemačke, pa su zato i želeli saradnju sa Nemcima. Izvesni
funkcioneri Petenove administracije sarađivali su sa neprijateljem, u nameri da dobiju
u vremenu i da se jednoga dana, kada se vojnička situacija promeni u korist Saveznika,
okrenu protiv Nemaca. Najzad, mnogi su bili za kolaboraciju jer su se plašili socijalne
revolucije.
Nemcima je stalo da Francusku koriste u svakom pogledu što više, a sami su
izbegavali da učine i ono na šta su se obavezali ugovorom o primirju. Berlin nije želeo
da mu Pariz, odnosno Viši, bude ravan partner. Kad je Peten jednom prilikom ljutito
primetio Geringu da Nemačka vlada ne izvršava data obećanja, Gering je odgovorio
sa: „Pa dobro, Monsieur le Maréshal, ko je pobednik - mi ili vi?“
Nemačka ratna industrija izvlačila je velike koristi od francuske industrije.
Francuska vlada je odobrila proizvodnju vojničke opreme za nemačku vojsku. Vlada
je, takođe, odobrila proizvodnju transportnih aviona, aviona za treniranje, avionskih
motora, pa najzad borbenih aviona, samo bez potrebnog naoružanja. Do kraja 1942.
francuska industrija aviona imala je porudžbine za 3.620 aviona i 11.783 avionskih
motora. Gotovo sve lokomotive izrađene u Francuskoj otišle su Nemcima. Velike
količine pušaka nemačka vojska dobijala je iz Francuske. Vlada je dozvolila prodaju
Nemcima francuskih interesa u uljanim poljima Rumunije. Prvih 16 meseci okupacije,
59.000 Francuza otišlo je na rad u Nemačku. Oko 845.000 Francuza radilo je
isključivo za Nemce, u francuskim fabrikama municije i na izgradnji utvrđenja i
aerodroma na teritoriji Francuske.
Organizovanje oružanog otpora u većim razmerama počinje oktobra 1941.
posle pomenutog streljanja francuskih građana u Šatobrijanu. Vrhovni komandant
nemačkih trupa na zapadu po prvi put u maju 1943. pominje „naoružane bande“. U
leto iste godine, tri godine posle potpisivanja primirja, nemački vojni izveštaji, po prvi
put, pominju naoružane grupe organizovane na izvesnoj vojničkoj osnovi. Tek 1944.
snage otpora imaju stratešku vrednost.
Do 1944. francuska rezistenca, inače slabo naoružana, ograničila se je
uglavnom na industrijsku sabotažu, štampanje novina i brošura, napade na one
Francuze koji su sarađivali sa Nemcima, kao i na vojničke instalacije i železničke
pruge. Za francusku rezistencu bilo je najvažnije da se ujedine i organizuju u jedinice
koje će stupiti u dejstvo kada bude otvoren novi front. Kada se 1943. aktivnost snaga
otpora povećala, Čerčil je našao za potrebno da zahteva od Degola da ovaj učini „sve
što je u njegovoj moći“ da ovakvu aktivnost spreči. Politika britanske vlade je bila da
se snage otpora čuvaju za otvaranje novog fronta.
Posle iskrcavanja savezničkih trupa, u junu 1944, francuska rezistenca, bolje
naoružana i organizovana, pričinjavala je i veće gubitke nemačkim trupama. Njihov
glavni zadatak bio je rušenje železničkih linija, što je otežalo kretanje nemačkih trupa i
ratnog materijala. O vrednostima ovakvih akcija postoje različita mišljenja. Prema
jednom tvrđenju, francuska rezistenca imala je vrednost 20 redovnih divizija. Prema
ovom istom autoru, razaranje železničkih komunikacija imalo je poražavajući efekat
na nemačke trupe. Međutim, jedan viši nemački obaveštajni oficir jedne grupe armija,
iako priznaje da su saobraćajne linije u izvesnim delovima Francuske bile paralisane,
tvrdi da ovakve akcije francuskog otpora nisu imale odlučujući uticaj na glavnim
ratištima.
Prema savezničkim podacima, mesec dana posle iskrcavanja savezničkih trupa
u Francuskoj, bilo je 116.215 naoružanih i 277.255 nenaoružanih pripadnika
rezistence. Prema jednoj drugoj studiji, samo dva odsto odraslog stanovništva
Francuske učestvovalo je u borbama u leto 1944. Šef obaveštajne službe francuskog
otpora, pak, tvrdi da je u stvarnosti bilo samo 45.000 „pravih boraca“, dakle, samo
0.15 odsto odraslog stanovništva.617

Kanalska Ostrva

Krajem juna 1940. Nemačke trupe su okupirale šest malih britanskih ostrva
koja su se nalazila između Francuske i Engleske. U interesu civilnog stanovništva
ostrva nisu branjena. Okupacija je trajala sve do kraja rata. Nemci su na ovim ostrvima
držali veće snage.
Neposredno pre dolaska nemačke vojske, London je naredio bejlifima
(upravnicima ostrva) da ostanu „na svojim položajima“ i da ostrvima upravljaju „što
bolje mogu, vodeći računa o interesima stanovništva i to bez obzira da li će biti u
mogućnosti da primaju uputstva od vlade Njegovog Veličanstva. Krunski službenici
da ostanu na svojim položajima“.
Na jednom ostrvu, još pre dolaska nemačkih trupa, policiji je izdato naređenje
da pokupi i preda okupatoru svo vatreno oružje i da se okupatoru stavi na znanje da
„neće biti otpora“.
Takođe, pre dolaska Nemačke vojske, na sednici parlamenta jednog od tih
ostrva, metodistički pastor, Džon Lij, izjavio je da
„…moramo da se pomirimo sa tim da mi, ako Nemci odluče da
okupiraju ostrvo, ne smemo ni da pomislimo da pružamo ma kakav otpor. Mi
možemo da očekujemo teške kazne ako dođe do ma kakvog otpora“.

617
Rings; Staford. Izvesni podaci za tekst pod naslovom „Francuska“.
 U avgustu 1940, bejlif Ambroz Servil, postavio je pravac u kome treba da se
kreće „jedna uzorna okupacija“. Između ostalog, on je rekao:
„Neka bi ova okupacija bila uzor svetu: s jedne strane tolerantnost,
učtivost i korektnost okupacionih i vojnih vlasti, a dostojanstvo, učtivost i
primerno ponašanje civilnog stanovništva, s druge strane. Striktno se
pridržavamo naređenja i uredbi koje dolaze od nemačkog komandanta i civilnih
vlasti.“

Tako je postavljena generalna linija za sprovođenje „jedne uzorne okupacije“.

Osvrnućemo se na nekoliko incidenata koji su poremetili tok ove „uzorne okupacije“.
U martu 1941. prekinuta je Nemačka telefonska linija. Bejlif toga ostrva ovo
je nazvao „aktom teške sabotaže“. On je rekao da je dužnost svakog građanina, koji
ma šta zna o ovom aktu, da se prijavi policiji. Naglasio je da - pošto bezbednost
„stanovništva kao celine“ treba čuvati - izvršilac ovog „glupog“ i „kriminalnog“ akta
treba da bude kažnjen. Posle još jednog ovakvog slučaja, komisija civilnih i vojnih
vlasti zaključila je da je izvršilac ovih dela „sabotaže bila jedna krava“. Jedno vreme
građani su noću stražarili i tako „čuvali“ nemačke telefonske linije.
Prilikom jedne kafanske svađe, neki ostrvljanin udario je nemačkog vojnika.
Nemačke vlasti su smatrale da britanski sud treba na sebe da uzme ovaj slučaj. Krivac
je kažnjen jer je udario „kraljevog neprijatelja“.
Londonski radio pozvao je patriote u okupiranim zemljama da ispisuju
latinično slovo „V“ (victory) kao simbol pobede. Neki građani Kanalskih Ostrva
prihvatili su ovu poruku i počeli da ispisuju ovaj simbol po zidovima i javnim
mestima. Nemci su počeli da prete. Viktor Karej, bejlif jednog ostrva, obećava
nagradu od 25 funti onome koji prokaže lice odgovorno za pomenuto ispisivanje.
Posle rata, 29 ostrvskih funkcionera odlikovano je raznim odlikovanjima i
pored toga što su neki bili kritikovani i za vreme rata, a i posle rata. Viktor Karej
odlikovan je na predlog samog Čerčila. Takođe su odlikovani i pastor Džon Lil i bejlif
Ambroz Servil.618

Komunističke partije Evrope

Posle 23. avgusta 1939, kada su Ribentrop i Molotov potpisali u Moskvi pakt
o nenapadanju, komunističke partije Evrope započinju dvadesetomesečno flertovanje
sa Trećim rajhom. Izuzetak je bila KP Čehoslovačke.
Posle izbijanja rata 1939. KP Francuske postaje Peta kolona, koja je aktivno
radila za korist Nemačke. Još u septembru 1939. KP u Francuskoj bila je stavljena van

618
Alan Wood and Mary Seaton Wood, Islands in Danger, Streamline Publications Limited, London,
1958. Podaci za tekst pod naslovom „Kanalska Ostrva“.
zakona, njeni članovi hapšeni i partijski listovi zabranjivani. Za vrlo kratko vreme
komunisti su izgubili onaj uticaj koga su zadobili kroz Narodni front; mnogi članovi
odrekli su se partije; od 79 poslanika u parlamentu 21 napušta Partiju. Moriš Torez,
sekretar KP Francuske i član Izvrsnog komiteta Kominterne, beži iz svoje vojne
jedinice i odlazi u Moskvu. Industrijske sabotaže, koje su izvršavali komunisti,
uzimaju veće razmere naročito u fabrikama za proizvodnju ratnog materijala i oružja.
U fabrikama avionskih motora radnici - komunisti, udešavali su avionske motore tako
da eksplodiraju posle nekoliko sati letenja. Politička propaganda KP koristila je
Nemačkoj.
Odmah po padu Pariza, a pre potpisivanja primirja, Nemci su na zahtev jednog
člana Centralnog komiteta KP dozvolili štampanje partijskog lista. Nemci su Partiji
dali 50.000 franaka. U okupiranom delu Francuske, okupatorske vlasti su pustile iz
zatvora pohapšene komuniste. Dok su pre sloma Francuske komunisti sabotirali ratnu
industriju, posle sloma pozivali su radnike da nastave rad za potrebe Nemačke vojske.
Vlasnike fabrika koji su odbijali da rade za potrebe Nemaca, komunisti su nazivali
saboterima.
U Belgiji, Danskoj i Norveškoj komunisti su sve dok su koristili nemačkim
interesima nailazili na predusretljivost Nemaca. U Norveškoj, na planu radničkih
unija, komunisti su sarađivali sa Kvislingom.619

Komunistička partija Jugoslavije

U glavi „Ka svetskoj revoluciji“ osvrnuli smo se na stav koga su jugoslovenski

komunisti imali prema paktu Ribentrop - Molotov. U sledećim redovima,
dotaknućemo se pregovora koje su komunisti vodili sa Nemcima u martu 1943.
O ovim pregovorima pisano je još od 1949. godine u raznim publikacijama
van Jugoslavije. Tek 1959. jugoslovenska javnost doznaje neznatnije detalje. U više
mahova obrađivani su samo izvesni delovi ovih pregovora. Najzad 1985.
jugoslovenski istoričar Mišo Leković daje iscrpniji prikaz ovih pregovora u knjizi
Martovski pregovori 1943. Odatle uzimamo sledeće podatke.
Za vreme tzv. Četvrte ofanzive, opkoljen nemačkim, italijanskim i četničkim
trupama, partizanski Vrhovni štab doneo je odluku da pregovara sa Nemcima. Tito je
odredio Milovana Đilasa, Koču Popovića i Vladimira Velebita za ovaj posao.
Pregovori su vođeni u Donjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu. Razmena zarobljenika bio
je jedini rezultat ovih pregovora.
Osvrnućemo se na nekoliko detalja ovih pregovora.

● Pregovarači su tražili od Nemaca da se prizna status zaraćene strane.

619
Rings, 142-146. Izvesni podaci za tekst pod naslovom „Komunističke partije Evrope“.
Prihvatanjem ovog predloga partizanski zarobljenici i ranjenici bili bi tretirani prema
odredbama međunarodnih konvencija. Emisari su dokazivali da partizani nisu banda,
već legalno postojeća vojska, koja ima centralnu komandu, unutrašnju disciplinu,
starešinski kadar, pravo vojničko ustrojstvo, sanitetsku, pravnu i snabdevačku službu.
Velebit je dokazivao Nemcima da su partizani imali humani odnos prema zarobljenim
okupatorskim vojnicima.
Partizanski pregovarači su „zaboravili“ da su samo pre tri nedelje pobili u
Konjicu ceo bataljon italijanskih zarobljenih vojnika.
„Mnogi leševi pobacani su u Ramu“, kaže Đilas. „Sa našim oficirima
delio sam zluradost pri pomisli sa kakvim će užasom italijanski oficiri sa mosta i
obale u Mostaru gledati Neretvu prepunu leševa svojih vojnika.“620

● U jednom nemačkom izveštaju, u vezi ovih pregovora, nalazi se i sledeće:

„Oni (partizanski pregovarači) izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske
države, a ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika. Oni su
spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg mi
ukažemo, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja.“

● U memorandumu koga su Đilas, Popović i Velebit potpisali i dali Nemcima

stoji i ovo:
„3. Komanda NOV Jugoslavije smatra: a) da u datoj situaciji ne postoji
nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ, s obzirom
na situaciju, protivnika, interese jedne i druge strane. Prema tome, bilo bi u
obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena.“

● Velebit je dao izjavu Nemcima, u kojoj se, između ostalog, kaže i ovo:
„Pod takvim okolnostima, mi nemamo više nikakvog povoda da se
borimo protiv Nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u
celoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe i interesima saobraćaja.
Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati prilike da se borimo
protiv četnika, da bi ih uništili.“

● U „Predgovoru“ svoje knjige, Mišo Leković naglašava da su martovski

pregovori bili „tabu“ tema. Mišo Leković se trudi da ubedi čitaoce da su se
jugoslovenski istoričari ustručavali da obrađuju ovu temu, za koju nisu imali
„pouzdane izvore“, da, na naučno prihvatljiv način, „dođu do istine“.
On nije ubedljiv: pažljiv čitalac doći će do zaključka da su pregovori stavljeni
u „tabu“ kategoriju na zahtev samog Tita. Piscu ovih redova, pošto je pročitao knjigu i
ponovo „Predgovor“, nameće se jedno pitanje: nije li Leković dobio dozvolu da objavi

620
Wartime, 220.
ovu knjigu tek kada je doznao da u dnevniku nemačkog komandujućeg generala za
NDH, Gleza von Horstenaua, nema ni pomena o martovskim pregovorima? Leković
naziva Horstenaua „možda najvažnijim akterom“ i „krunskim svedokom“. Horstenau
je, prema pisanju njegovog prijatelja Vilhema Hetla, dao izvesne detalje pregovora
koji su bili kompromitujući za partizanski Vrhovni štab. Ma koliko da je Hetl, koga
smo pominjali, bio nepouzdan svedok, Leković nije mogao da ne vodi računa o
njegovom svedočanstvu. Najzad, kad je doznao da u generalovom dnevniku nema ni
pomena o pomenutim pregovorima, Leković je odlučio, a i dobio dozvolu, da objavi
svoju knjigu. Razume se, ovo je samo pretpostavka: samo Leković može da pruži
pravi odgovor.621

Četnici

Mesec dana po potpisu kapitulacije grupa jugoslovenskih oficira, podoficira i

redova došla je na Ravnu Goru, ogranak Suvobora. Na čelu te grupe nalazio se je
generalštabni pukovnik Dragoljub Mihailović, koji je, prema jednom svedoku,
nekoliko dana pre dolaska na Ravnu Goru rekao, između ostalog, i sledeće:
„Ja kapitulaciju ne priznajem. Živ se neću predati. Nemačka mora da
izgubi ovaj rat... Živeo kralj! Živeli naši saveznici Englezi!“622

Tako se je na teritoriji Srbije začeo pokret otpora pod popularnim imenom

četnici. U toku sledećih meseci, formirani su u Srbiji, naročito u zapadnoj, mnogi
četnički odredi. Mihailović je planirao da organizuje i naoruža vojsku otpora i da je
upotrebi protiv okupatora samo onda „kada opšta ratna situacija sazre“ ili „u slučaju
nužne odbrane“.623
Posle 22. juna 1941, posle Nemačkog napada na Sovjetsku Uniju, komunisti
su počeli da organizuju svoj pokret otpora, koji je odmah započeo napade na Nemce,
saobraćajne komunikacije, domaće vlasti, poreske uprave, seoske opštine i arhive.
Mihailović je posmatrao ova akta komunista, ne reagirajući. Međutim, kad je došao do
zaključka da će komunisti da „pokupe svu popularnost kod naroda“624, da oni mogu da
postanu „šampioni slobode“625, i da on može da izgubi „uticaj u narodu“626, Mihailović
sklapa sa komunistima neku vrstu saveza i zajedno sa njima napada na nemačku
vojsku. Kada je uvideo da narod za te njihove oružane akcije plaća teškim žrtvama, on
prekida sa partizanima i pomaže Nedićevim trupama i Nemcima da isteraju partizane
sa teritorije Srbije.

621
Leković, 5, 85, 90, 93, 134-135, 218. Podaci za martovske pregovore.
622
Knjiga o Draži, sveska I, 23-24.
623
Sergije Živanović, Đeneral Mihailović i njegovo delo, knjiga II, 63; knjiga I, 131.
624
D. V. Ljotić, „Nedić i neko drugi“, Naša borba, 26.4.42.
625
Knjiga o Draži, sveska I, 133.
626
Živanović, knjiga I, 63.
 Ovu promenu Mihailovićeve taktike registrovao je Kristi Lorens, britanski
oficir koji je kao nemački ratni zarobljenik uspeo da pobegne iz voza i da se posle
izvesnog vremena nađe u društvu pukovnika Mihailovića. Na Lorensovo pitanje zašto
on zabranjuje akcije protiv nemačke vojske, Mihailović je odgovorio:
„Vi ste saznali kakve je rezultate donela moja revolucija od prošle jeseni.
Stotine sela je spaljeno, a teške odmazde pogodile su naše nevino stanovništvo.
Bio je to pokolj... Ja sam odlučio da više nikada ne donesem ovakvu bedu mojoj
zemlji, sem ako rezultat ne bude totalno oslobođenje.“627

Mihailović je, uglavnom, bio dosledan ovoj svojoj odluci. Njegovi

komandanti, ne samo da su izbegavali akcije protiv okupatora, već su sa njime i
sarađivali. Mihailović je bio prvi koji je pokušao da se približi Nemcima. U selu Divci
on se sastao sa pukovnikom Koghartom, predstavnikom nemačkog zapovednika u
Srbiji. Taj sastanak, prema kazivanju pukovnika Branislava J. Pantića, koji je
prisustvovao ovim razgovorima, održan 3. decembra 1941. Mihailović je došao sa
nizom zahteva i predloga da zajedno sa Nemcima povedu borbu protiv komunista.
Koghart je odbio da razgovara o Mihailovićevim zahtevima. On je tražio da
Mihailović raspusti svoje odrede i uključi se u „opšti pokret protiv komunizma“. Ovi
pregovori ostali su bez rezultata. Važno je napomenuti da je Mihailović tom prilikom
rekao Koghartu „da on nije izdao naređenje da se napadnu nemačke snage“. Četiri
dana posle ovih pregovora Nemci su pokušali da uhvate Mihailovića. Ovaj se jedva
izvukao iz obruča opkoljavanja. Pukovnik Pantić je uhapšen 16. decembra i poslat u
zarobljenički logor, gde je ostao do kraja rata.628
Posle proterivanja partizana iz Srbije, mnogi Mihailovićevi komandanti su se
legalizovali i postali neka vrsta Nedićevih vojnih jedinica. Mihailović je takođe bio
upoznat sa ovom reorganizacijom. Izveštaj britanskog predstavnika kod Mihailovića
svedoči u tom pravcu:
„I tako je major Hadson javio da po povratku na Ravnu Goru on nije
našao ni traga od Mihailovićevih ljudi, izuzev samog Mihailovića i nekoliko
oficira, pošto su se svi pretvorili u Nedićeve odrede.
Hadson je javio, kada je Mihailović otišao u Crnu Goru rano iduće
godine, da je njegov štab putovao bez većih teškoća, pošto se je privremeno
„legalizovao“ kao deo Požeškog korpusa.
Sredinom decembra 1941, kapetan Raković, sada komandant
Mihailovićevog Zlatiborskog korpusa, legalizovao se u Čačku i ostao legalan sve
dok mu Nemci nisu povukli legalitet.“629

*
627
Christie Lawrence, Irregular Adventure, Faber & Faber Limited, London, 232.
628
Karapandžić, 141-151.
629
Pregled četničke aktivnosti u Jugoslaviji, april 1941 - juni 1944. Glavni štab savezničkih vlada,
septembar 1944, tačke 36-37. (Ubuduće: Pregled)
 U aprilu 1942. Mihailović se našao u Crnoj Gori, koja je sama prošla kroz
slične nesreće. Na dan 13. jula 1941. godine u Crnoj Gori je planuo ustanak, kao
reakcija na odluku jedne grupe crnogorskih separatista da Crnu Goru, pod
pokroviteljstvom Italije, proglase nezavisnom. Do kraja godine borbe protiv Italijana
su prestale nekom vrstom primirja, koje je bilo zadovoljavajuće za obe strane.
Još za vreme borbe protiv Italijana počele su da se ocrtavaju forme jednog
novog fronta: rđavi odnosi između nacionalista i komunista pretvorili su se u građanski
rat. Nacionalni odredi prave izvestan aranžman sa Italijanima za zajedničku borbu
protiv partizana. Ovaj se odnos docnije pretvorio u pravu kolaboraciju.
„Mi smo morali“, interpretira profesor Vlajko Vlahović crnogorske
nacionaliste, „da se nađemo zajedno sa okupatorom u borbi protiv najvećeg
neprijatelja našeg naroda - komunista, govorili su Crnogorci. Mi okupatora ne
volimo, niti mu dobro mislimo, ali nije časno, dok s njime sarađujemo, da mu
spremamo nož u leđa.“630

Nekoliko citata Iz pregleda četničke aktivnosti ukazuju na obim i prirodu

crnogorsko-italijanske saradnje:
„Po želji mojih prijatelja i naroda Crne Gore i Hercegovine, piše
pukovnik Bajo Stanišić italijanskom generalu Lujđiju Montastiju, ja sam se
stavio na čelo ustanka za oslobođenje Crne Gore i Hercegovine od
komunističkog terora.“
Pošto je nabrojao svoje predloge i zahteve on ovako završava:
„Traži se od vaše Ekselencije da ove obaveze budu ispunjene od obe
strane. Sa moje strane, ja Vam dajem svoju časnu reč oficira da ću u punoj meri
da sprovodim sve moje obaveze.“
Ovaj memorandum potpisali su 36 delegata Nacionalnog komiteta i
predat je Montastiju 26. februara 1942.631

U jednom drugom memorandumu, Stanišić izjavljuje:

„2) Vođa odreda crnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete,
pukovnik Bajo Stanišić, biće lično ili preko lica određenih od njega u stalnom
kontaktu sa štabom italijanskih trupa u Crnoj Gori, radi sklapanja sporazuma i
vođenja zajedničke akcije u borbi protiv komunizma.
4) Italijanske snage će održavati zakon i red u gradovima, dok će
crnogorski nacionalisti vršiti istu dužnost po selima. Da bi obezbedili sigurnost
komunikacionih linija, njihove sfere aktivnosti biće sporazumno određene.“632

630
Ratko Parežanin, Moja misija u Crnoj Gori, „Iskra“, Minhen, 1974, 141.
631
Pregled, tačke 134-137.
632
Isto, tačka 138.
 Nacionalni odredi u Crnoj Gori dobijali su od Italijana oružje, municiju, vojnu
spremu i finansijsku pomoć.633

*
U srpskim krajevima koji su se našli na teritoriji NDH, obrazuju se četnički
pokreti, kao reakcija na ustaške zločine. Četničke akcije su bile uperene protiv ustaša,
koji su ubijali i proganjali srpsko stanovništvo. Krajem 1941. četnici imaju još jednog
neprijatelja - komuniste, sa kojima su u početku mestimice vodili zajedničke borbe
protiv ustaša. Suočeni sa dva neprijatelja, bez hrane, odeće, oružja, četnici u
Hercegovini, Dalmaciji, Lici i okolnim krajevima traže pomoć i saradnju italijanske
Druge armije. Oni tu pomoć dobijaju, pod uslovom da se bore protiv partizana.
Osvrćući se na četničko-italijanske odnose, oficir jugoslovenske vojske
Nedeljko Plećaš, koji je sa Bliskog Istoka poslat generalu Mihailoviću, kaže sledeće:
„Tako su italijanske trupe učinile ono što su vođe ustanka i narod želeli;
sprečili su pokolj i dali Srbima pravo na život, rad i kretanje. Birajući između dva
zla, Srbi ovog kraja su izabrali manje...“

Zatim, Plećaš piše kako je Stevan Rađenović, „narodni čovek sa političkom

mudrošću“, još u julu 1941. počeo u ime izvesnih četničkih vođa da pregovara sa
italijanskim vojnim predstavnicima. Ti pregovori završili su se pogodbama, koje su
koristile obema stranama.634
Osvrnućemo se u najkraćim potezima na niz detalja, koji će da bace nešto više
svetla na saradnju četnika i Italijana.
● Četničke grupe raseljene po teritoriji NDH u početku nisu imale veze, ne
samo između sebe, već i sa generalom Mihailovićem. Početkom 1942. Mihailović
dolazi u vezu s njima i polako ih stavlja pod svoju komandu.
● Jedno vreme, najpoznatiji četnički prvaci u zapadnoj Jugoslaviji bili su Ilija
Trifunović - Birčanin i Dobrosav Jevđević. Trifunović, koji je imao izvesnog udela u
puču od 27. marta 1941, posle kapitulacije došao je u Split i pod italijanskom zaštitom
formira četnički štab.635 Jevđević, koji je u Jugoslaviji više puta biran za narodnog
poslanika, bio je jedno vreme kod Italijana kao neka vrsta četničkog diplomatskog
predstavnika.
U julu 1942. Mihailović se sastaje u Avtovcu u Hercegovini sa Birčaninom i
Jevđevićem. Birčanina postavlja za komandanta zapadne Bosne, Like i Dalmacije, a

633
Isto, tačka 143.
634
Neđeljko B. Plećaš, Ratne godine 1941-1945, Kosovo Publishing Co., Columbus, Ohio, USA, 177-
178.
635
Pregled, tačka 226.2
Jevđeviću daje zvanje vojvode.636
O Jevđeviću, koga je Mihailović odlikovao Karađorđevom zvezdom637, Plećaš
ima neobićno laskavo mišljenje:
„Neumorno je krstario po italijanskoj zoni od Boke do Sušaka i uspeo da
spase nebrojene srpske živote od ustaškog pokolja...On je na sve gledao srpskim
očima. Nije se zanosio ni saveznicima, ni okupatorima, ni prijateljima, ni
neprijateljima već je vagao na nacionalnom kantaru i motrio ko će u kom
momentu više da koristi našem narodnom interesu.“638

Kada je Birčanin umro u februaru 1943, „ceo Split je prisustvovao pogrebu.

Srpski i hrvatski rodoljubi, stojeći rame uz rame, slušali su pogrebne govore...“639
● Četnici i italijanska vojska planirali su jednu operaciju većih razmera za
kraj 1942. U vezi ove operacije Birčanin je otišao da razgovara sa Roatom,
komandantom italijanske Druge armije. Posle nekoliko dana Trifunović i Jevđević
ponovo su posetili Roatu.640 Plećaš, koji pominje pripreme za ovu operaciju, kaže da
se je jedan korpus pod komandom Petra Baćovića, Mihailovićevog bliskog saradnika i
komandanta, ukrcao u brodove na Neretvi i iskrcao se između Splita i Šibenika. „Ja
sam“, kaže Plećaš koji je bio sa ovim korpusom, „pretpostavio da je Mihailović takođe
bio o ovome obavešten.“641
Osvrćući se na Petra Baćovića, koga je Mihailović, prema Plećašu, na
pomenutom sastanku u Avtovcu postavio za komandanta istočne Bosne i Hercegovine,
britanski izveštaji dolaze do ovog zaključka:
„Nema dokaza da je Baćović ikada preduzeo bilo kakvu antiosovinsku
delatnost. Jedan italijanski zvaničan izveštaj govori o njemu kao čoveku ’koji je
uvek pokušavao da sa nama dođe u dodir i koji nikad nije uznemiravao naše
trupe’.“642

● Na mesto preminulog Birčanina, za komandanta i Dalmacije, Mihailović

postavlja svog prijatelja i bližeg saradnika dr Mladena Žujovića, člana Izvršnog odbora
Nacionalnog komiteta. Kao i Birčanin, Žujović formira svoj štab u Splitu.643
● Pozivajući se na sastanak u Avtovcu, kao i druge okolnosti, Mateo Milaco u
svojoj knjizi zastupa mišljenje da se Mihailović potpuno slagao sa politikom Birčanina
i Jevđevića. On ističe da pročetnička literatura kategorično odbija da prizna da je
Mihailović bio upoznat sa ovakvom politikom svojih potčinjenih i da on takvu politiku
636
Plećaš, 144.
637
Pregled, tačka 221.
638
Plećaš, 157.
639
David Martin, Ally Betrayed, New York, 1946, Prentice Hall Inc., 140.
640
Matteo Milazzo, The Chetnik Movement & The Yugoslav Resistance, The John Hopkins University
Press, Baltimore & London, 97; Pregled, tačka 227.
641
Plećaš, 166.
642
Pregled, tačka 221.
643
Radoje i Živan Knežević, 74; Plećaš, 191.
nije odobravao.644 Pisac ovih redova prošao je kroz više izvora pročetničkog
materijala, koji ovu saradnju gotovo i ne pominju. Zaslužuje pažnju knjiga dr Ivana
Avakumovića Mihailović prema nemačkim dokumentima: Birčanina, Jevđevića,
Žujovića on i ne pominje.
● Na tzv. suđenju u Beogradu Mihailović je izjavio da je Jevđevićev rad bio
„veoma štetan“.645 Tzv. predsednik suda navodi Mihailoviću imena 54 četničkih
komandanta, uz pitanje ko je od njih imao „veze sa okupatorom“. Za 26 njih
Mihailović odgovara da su imali veze sa okupatorom, a za ostale je rekao da nisu ili da
o njima nije imao podataka.646
● U Istočnoj Bosni ustaški zločini, a ne Nemci, bili su razlog za formiranje
četničkog pokreta. Na ovom prostoru četnici i komunisti su išli jedno vreme zajedno,
da se krajem 1941. i početkom 1942. raziđu i otpočnu neprijateljstva.
Osvrnućemo se na jednu karakterističnu, mada kratkotrajnu, ali interesantnu
epizodu vezanu za majora Jezdimira Dangića. Detalji vezani za Dangića uzeti su iz
knjige Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata od dr Đoka Slijepčevića.
Slijepčević se, uglavnom, služio beleškama profesora Jozefa Matla, koji je bio prisutan
razgovorima vezanim za Dangića.
Nedić, koji je pokazivao veliko interesovanje za Srbe u Bosni, pomagao je da
se uspostavi veza između generala Badera i Dangića.
Nemačkom predstavniku pukovniku Kevišu, Dangić je dao do znanja da je
njegov pokret samo reakcija na ustaški teror, da je njegov najglavniji cilj zaštita
srpskog naroda, da priznaje autoritet Nedića i da nema nameru da se bori protiv
nemačke vojske. On je takođe naglasio da je spreman da se bori protiv komunista.
Dangić je izrazio gotovost da čuva saobraćajne komunikacije i industrijska
postrojenja, a u pogledu vojničkih zadataka, on se stavlja na raspoloženje Baderu i
Nediću. Dangić je dva puta dolazio u Beograd da razgovara sa ovom dvojicom. Po
Matlu, opšti utisak o Dangiću: „pristojan čovek, koji je svestan da se bori za jednu
pravednu i svetu stvar“.647
Planovi Badera i Dangića nisu se realizovali. Po naređenju Berlina, a na
zahtev ustaša, nemačka policija uhapsila je Dangića 25. aprila 1942. godine. Zatim je
poslat u zarobljenički logor.
Koliko važnosti je NDH pripisivala Dangiću i njegovim razgovorima sa
Nemcima, vidi se i po tome da su prilikom prve Dangićeve posete Baderu i Nediću u
Beograd doputovali nemački general u Zagrebu Horstenau, nemački poslanik u
Zagrebu Kaše i ustaški ministar spoljnih poslova Vrančić.648
A da su i sami Nemci pridavali veliku važnost Dangiću, vidi se po tome jer je
vest o njegovom hapšenju bila pomenuta u Izveštaju Generalštaba oružanih snaga
Jugoistoka, upućenom Vrhovnoj komandi. U tom izveštaju se kaže:

644
Milazzo, 94.
645
Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Beograd, 1946, 171.
646
Isto, 283-287.
647
Slijepčević, 385-391.
648
Milazzo, 66.
 „4. Major Dangić, vođa jedne nacionalističke srpske bande, koji nije
vodio borbu protiv Nemaca, već protiv Hrvata, uhvaćen je na srpskoj teritoriji i
odveden u zarobljeništvo u Nemačku.“649

*
Krajem 1942. godine nemačka Vrhovna komanda počela je da računa sa
mogućim iskrcavanjem savezničkih trupa na jadransku obalu. To mišljenje imali su i
Mihailović i Tito. Svi su oni u tom pravcu činili izvesne pripreme. Nemačka Vrhovna
komanda videla je u četnicima i partizanima ozbiljnu opasnost po nemačke trupe, u
slučaju savezničkog iskrcavanja, i zato donosi odluku da oba pokreta otpora uništi.
Operacija „Vajs“, koja počinje 20. januara 1943, bila je uperena protiv partizanskih
snaga u prostoru Zapadne Bosne i Hercegovine. U ovu operaciju bile su uključene i
italijanske trupe. Nemci su tražili od Italijana da razoružaju četničke jedinice, s tim da
vojničke dužnosti, koje su četnici vršili, preduzmu Italijani. General Roata, ne samo da
nije pristao da prihvati nemački zahtev, već je odlučio da četnike upotrebi u ovoj
operaciji. Četnički komandanti - sa Mihailovićevim pristankom - prihvatili su Roatin
zahtev.650 U toku operacija Nemci su ponovo zahtevali razoružanje četnika.
„S obzirom na opasnost koju krije u sebi Mihailovićev pokret, ja sam
naredio da se unište sve njegove pristalice na području okupiranom od mojih
trupa.“651

Italijani se kolebaju, ali ne odustaju da i dalje, za vreme trajanja ove operacije,

pomažu i koriste četnike,652 na čijem sektoru, u prostoru Neretve, partizani uspevaju da
probiju obruč opkoljavanja.
Nemci ne odustaju od namere da unište četnike i partizane. U okviru operacije
„Švarc“, oni u maju 1943. hapse komandanta crnogorskih četnika Pavla Đurišića i
šalju ga u zarobljenički logor. Uhapsili su i četničkog prvaka Voju Lukačevića, ali su
ga pustili na zahtev Italijana. Italijani su često obaveštavali četnike, ako bi saznali za
protivčetničke namere nemačkih trupa.653 Najzad, početkom juna 1943, na zahtev
Musolinija, Druga armija zvanično prestaje da pomaže četnike. Jevđevića stavlja u
kućni pritvor.654 Položaj vojvode Momčila Đujića, komandanta Dinarske divizije,
pogoršava se kad novi komandant Druge armije Roboti obećava nemačkom generalu
Leru da će postepeno njega, Đujića, da razoruža. Krajem avgusta 1943. Đujić je jedva
uspeo da izbegne hapšenje.655
U Srbiji Nemci su nizom vojničkih mera išli za tim da četnički pokret
649
Krakov, knjiga II, 144.
650
Milazzo, 113-116.
651
Avakumović, 112.
652
Milazzo, 120.
653
Isto, 144-145.
654
Isto, 148.
655
Isto, 150,157.
onesposobe za ma kakve ozbiljne akcije u slučaju savezničkog iskrcavanja na
Balkan.656 U Srbiji četnici su u defanzivi.

*
Krajem 1943. Nemci i četnici postepeno se približavaju jedni drugima. Posle
kapitulacije Italije i posle zaključka nemačke Vrhovne komande da jadranskoj obali ne
preti više opasnost od savezničkog iskrcavanja, Nemci prihvataju saradnju raznih
četničkih grupa, koje, suočene sve većim partizanskim odredima, nisu više računale na
pomoć Saveznika.
Kaše, nemački poslanik u Zagrebu, dolazi do zaključka da sa četnicima treba
biti „elastičan“, pošto oni „više ne predstavljaju opasnost za Nemce i Pavelića“.657
Đujić počinje da sarađuje sa Nemcima, koji su opozvali svoje ranije naredbe
za njegovo hapšenje. Đujićevi četnici primili su na sebe da čuvaju železničke linije. U
Istočnoj i Zapadnoj Bosni izvesne četničke grupe produžuju saradnju sa Nemcima.
Nemci puštaju iz zarobljeničkog logora Pavla Đurišića, koji reorganizuje četničke
snage Crne Gore i ostaje u tesnoj saradnji sa Nemcima, Nedićem658 i Srpskim
dobrovoljačkim korpusom, čijem komandantu, Kosti Mušickom, postaje pomoćnik.659
U Srbiji više četničkih komandanata, uključivši Nikolu Kalabića, jednog od
najpoznatijih Mihailovićevih komandanata, potpisuju sa Nemcima ugovore o
uzajamnom pomaganju. Neki od ovih komandanata pristaju da se stave pod nemačku
komandu u operacijama protiv partizana.660
Stav Mihailovića prema britanskim zahtevima da u jesen 1943. preduzme
vojničke akcije protiv okupatora i saobraćajnih komunikacija sumiraju Radoje i Živan
Knežević ovako:
„Svi napori britanske Vrhovne komande u Kairu da upali Srbiju, koju su
bile pritisle 6 nemačkih i 4 bugarske divizije, ostali su bez uspeha. Jugoslovenska
vlada i Mihailović nisu to hteli da učine ni za živu glavu i ponovo izlože Srbiju
kasapljenju, koje je preživela u jesen 1941.“
Braća Kneževići se pozivaju na Mihailovićev protest od 27. septembra
1943. u kome se kaže:
„Od svih porobljenih naroda Evrope, jedino se od našeg naroda zahteva
da vodi krvave borbe, iako su savezničke trupe još uvek daleko od naših
obala.“661

656
Avakumović, 121-130, 134-137.
657
Milazzo, 163.
658
Isto, 164-165.
659
Kostić, 134-139.
660
Milazzo, 165-166.
661
Radoje i Živan Knežević, 233.
 U toku 1944. i 1945. uglavnom svi četnički komandanti su sarađivali sa
nemačkom vojskom ili su izbegavali ma kakve borbe sa njom. U Srbiji, iako je došlo
do manjih sukoba sa Nemcima, četnički i Srpski dobrovoljački korpus, uz saradnju
Nemaca, sprečavaju u proleće 1944. ulazak jakih partizanskih snaga u Srbiju.662 Pavle
Đurišić u zimu 1944. napušta Crnu Goru, koristeći povlačenje Nemaca i uvek u
dobrim odnosima sa njima. Nemci su čak avionima i bolničkim kolima prenosili teško
ranjene četnike.663 Ljotić je poručivao Đurišiću da ide sa svojim četnicima u Sloveniju.
Đurišić se je predomišljao. Međutim, kada se definitivno razišao sa Mihailovićem, on
je rešio da ide za Sloveniju. Ali već je bilo kasno; u prvoj polovini aprila 1945. jake
ustaške snage nanose teške gubitke njegovim jedinicama, njega zarobljavaju i ubijaju.
Momčilo Đujić je uspeo da se probije do Slovenije. Na zauzimanje Ljotića, Nemci su
dali pristanak da njegova Dinarska divizija dođe u Sloveniju.664

Nepoznavanje i strah od goreg

Iz ovog letimičnog pregleda uspona Trećeg rajha - iz koga su izostavljeni

elementi vezani za unutrašnju nemačku stvarnost, kao što su: ličnost Hitlerova,
Versajske odluke, teška ekonomska situacija Vajmarske republike, politička, moralna i
duhovna stremljenja toga vremena, psiha i istorijska iskustva nemačkog naroda,
nesposobnost demokratskih partija Vajmarske republike - nameće se zaključak da se je
do kraja 1940. godine Hitler igrao Evropom kao sa testom, kome je davao oblik kakav
je hteo.
Ko sve sa Hitlerom nije pregovarao! Ko sve nije bio suočen sa Hitlerovim
predlozima, zahtevima i manipulacijama: Katolička i Protestantska crkva, Olimpijski
komitet, Francuska, Engleska, SSSR, Poljska, Italija, Mađarska, Jugoslavija, cionisti,
komunističke partije, međunarodna bankarska i industrijska preduzeća, itd. Iz ovih
ovde pomenutih i nepomenutih transakcija, Nemačka je izvlačila velike ekonomske,
političke, moralne i vojničke koristi.
Hitler nije krio svoje spoljnopolitičke namere. U svojoj knjizi Mein Kampf, on
je nagovestio da će „Versajski diktat“, kako je Versajski mir popularno nazivan u
Nemačkoj, biti pogažen; sa Francuskom, „smrtnim neprijateljem“, doći će obračun;
Lebensraum biće proširen ka istoku; sve teritorije gde Nemci žive, kao u Austriji,
Čehoslovačkoj, Dancingu, biće pripojene Trećem rajhu. U tom pravcu su i pravljene
vojničke pripreme. To nije bila tajna, ali Evropa nije ništa preduzimala da to spreči.
Nije postojao kolektivni napor evropskih država da se spreče Hitlerove
teritorijalne ekspanzije. Evropski državnici toga vremena, koji su se našli na ključnim
položajima, nisu uspeli da na vreme prozru Hitlerove krajnje namere. Tam Šahtman u

662
Ratko Obradović, „Izvodi iz jednog neobjavljenog dnevnika“, Zapisi iz doborovoljačke borbe, 1,
25-42.
663
Parežanin, Moja misija…, 81-90.
664
Kostić, 185, 187-188.
knjizi Lažni rat, u kojoj analizira zatišje na Zapadnom frontu od septembra 1939. do
maja 1940, osvrće se ovako na nesposobnost najodgovornijih:
„To je bilo vreme kada su u demokratskim zemljama mali ljudi sa
velikim odgovornostima prouzrokovali nesreće koje su pogodile milione ljudskih
života. To je bilo vreme kada su političari i generali na svim stranama bili
nesposobni da se suprotstave silama koje je rat prouzrokovao.“665

U jednom osvrtu na knjigu koja se bavi životom i radom Vinstona Čerčila,

magazin Time daje ovako mišljenje:
„Prema Čerčilovom računanju, četiri puta se je Hitler mogao zaustaviti
oštrim merama i to bez ijednog metka; četiri puta su britanski lideri, zajedno sa
njihovim kolegama iz Francuske, pogrešno tumačili, namerno ili nenamerno, ono
što je bilo očigledno: Hitler je bio gladan i želeo je da Evropu ima za ručak. Da je
nemačka obaveštajna služba nameravala da na ključne položaje u Londonu
postavi svoje agente, ne bi bila u mogućnosti da postavi bolje od, da navedemo
samo dvojicu, Stanlija Baldvina i njegovog naslednika Nevila Čemberlena.
Nijedan nacistički agent ne bi se usudio tako da potkopa vojničke i diplomatske
pozicije Engleske, kao što su to uradila ova dva nespretna čoveka.“666

U jednoj brošuri pisanoj krajem 1940, Ljotić se ovako obraća svojim

kritičarima:
„U tome je upravo i sreća Hitlerova bila, što su takvi protivnici njegovi
upravljali Čehoslovačkom, Poljskom, Norveškom, Holandijom, Belgijom,
Francuskom i Engleskom. Zato što je imao tako „pametne i dalekovide“
protivnike kao što ste vi, Hitler je dobio tolike evropske zemlje i narode pod
svoju vlast.“667

Nepoznavanje Hitlera i strah od gorega bili su, pored političkih i ekonomskih,

momenti kojima se može da objasni stav evropskih državnika prema Hitleru.
Danas je lako redati propuštene mere koje su mogle da ukoče Hitlera. Hitler je
bio nepoznata količina i pored toga što je pisao o svojim namerama. Zato su
Čemberlen i Daladje postupili kao dva „nespretna čoveka“. Zato je i Lojd Džordž,
predsednik britanske vlade za vreme Prvog svetskog rata i jedan od delegata na
Konferenciji mira u Versaju, mogao da kaže, posle jedne posete Hitleru - a pošto je
video velike ekonomske promene u Nemačkoj - da je Hitler „veliki čovek“.668 Za
Bernarda Šoa Hitler je „izvanredan propovednik svega što je ispravno i dobro u
torizmu“.669 (Torizam, konzervativna shvatanja engleskog naroda - Primedba M. P.)

665
Shachtman, XII.
666
Time, 31. oktobar 1988., str. 87.
667
Vidi „Spoljno-političke koncepcije Zbora“ (Glava 4), napomena 46.
668
Shirer, 232.
669
Time, 6. juni 1988.
Poznati američki avijatičar Čarls Lindberg, jedan od uticajnih zagovornika američkog
izolacionizma, prima od Hitlera visoko odlikovanje. Londonski Times pomenuti
Hitlerov govor od 21. maja 1935. naziva „razuman i pošten“. Jugoslovenska
enciklopedija Sveznanje štampana 1937. daje više komplimenata Hitleru.670 Ni sastanci
sa Hitlerom u septembru 1938. ne otvaraju oči Čemberlenu, pa on, uprkos svemu,
govori o postignutom „časnom miru“ i proriče da će ova „generacija živeti u miru“.
Ali i strah od rata sprečavao je tadašnje državnike u preduzimanju oštrih mera
prema Hitleru. Videli smo kako se za vreme rajnske krize francuska Vrhovna komanda
plašila da interveniše, jer je mogla da bude suočena „sa nepredviđenim rizikom“. I to
tada kada je Francuska bila vojnički nadmoćnija. Jedan od razloga za popuštanje u
Minhenu septembra 1938. bio je strah da će Nemačka avijacija bombardovati Pariz i
London. U oba slučaja - a to se danas zna - strah je bio neosnovan. Slično je sa
Jugoslavijom. Krunski savet sa knezom Pavlom na čelu prihvatio je Trojni pakt jer su
se plašili Nemačke vojničke intervencije. Ishod rata sa Jugoslavijom donekle je
opravdavao takav strah.
Sve u svemu, strah od goreg, strah od krvi i rušenja, bili su najvažniji faktori
koji su uobličavali ponašanje i život okupirane Evrope.
Na ove momente osvrnućemo se u sledećem poglavlju.

670
Sveznanje, 1475.
 15. GLAS RAZUMA

Veći deo sledećeg teksta biće posvećen letimičnom osvrtu na najvažnije

momente koje smo dodirivali i obrađivali.
Dr Mladen Stefanović, zaposlen u Arhivi Centralnog Komiteta Saveza
Komunista Jugoslavije, stavio se svesno u službu organizovane komunističke
propagande. Pisac knjige o Zboru i Ljotiću prihvatio se je posla a) da kompromituje
Zbor i Ljotića i b) da uveliča rad i delo KP Jugoslavije.

a) Kao i svi oni koji hoće da manipulišu javnim mnenjem, tako i Stefanović
misli da su parole i slične krilatice najbolje propagandno oružje: na primer, stotinama
puta je upotrebio reč fašista, nacista, izdajnik, kvisling. Uz to, on podmeće neistine i
poluistine, čini mahinacije koje se graniče sa falsifikatom.
Stefanović tvrdi da je Zbor bio „predstavnik najekstremnije političke
reakcije“, da u „prvi red stavlja totalitet nacije i države“, da je za diktaturu, da je bio za
Hitlerov „novi poredak“, da je bio „agentura nacističke Nemačke“, da se za vreme
okupacije „bezrezervno stavio u službu nemačkog okupatora“, i da je „autoritet vođe
Ljotića“ izgrađivan „religijskim motivima“. Ovo su bile centralne teme Stefanovićeve
knjige. Impresivna je količina literature koju je Stefanović pri pisanju ove knjige imao
na raspoloženju. Impresivna je i neobjektivnost sa kojom je on ovu literaturu
upotrebljavao.
b) U KP Stefanović vidi pozitivnu reakciju na političke programe Zbora i
ostalih građanskih partija. Baratanjem raznim parolama Stefanović pokušava da KP
predstavi kao pokret koji je radio na „okupljanju masa u antifašistički front i
protivratni front - front narodne slobode“, a za vreme okupacije kao Narodno-
oslobodilački pokret, koji je, po njemu, jedini i stvarni predstavnik „oslobodilačkih i
socijalno-revolucionarnih težnji“ naroda. On nas obasipa poznatim krilaticama:
„komunisti i drugi napredni ljudi“, „napredna javnost“, „živeo međunarodni front
slobode“, „napredni intelektualci“, „napredni demokratski elementi“, „napredni
studentski pokret“, „predvodnici revolucionarnih masa“, „demokratske snage“. Na
poslednjoj strani njegove knjige nalaze se i ove apoteozne reči, koje kao da
nagoveštavaju kraj jednog i početak novog komunističkog doba:
„Ali sve veće jačanje i brže napredovanje Narodnooslobodilačke vojske
Jugoslavije u 1944. godini onemogućili su sprovođenje mračnog plana domaćih
izdajnika.“671

671
Stefanović, 333.
 *
Pitamo Stefanovića: Kakav su plan realizovali ovi njegovi napredni i
demokratski predstavnici socijalno-revolucionarnih težnji? Po rezultatima dolazimo do
zaključka kakve su vrednosti imale njihove teorije i planovi. Danas, a posle vladavine
terora „nove klase“, posle krvavog porobljavanja ljudskog uma, posle Golog Otoka i
Briona, zaduživanja, besmislene industrijalizacije, glomazne i neodgovorne
birokratije, nacionalnih sukoba - kada je u Jugoslaviji ceo administrativni, politički,
društveni i ekonomski sistem u otkazu, nije teško govoriti o vrednostima plana koga je
KP provodila za proteklih 45 godina. Iako takve očigledne stvari nema smisla ni
dokazivati, osvrnućemo se na izjave trojice komunističkih prvoboraca.
Na kraju svoje knjige Korjen, stablo, pavetina Gojko Nikoliš ovako prikazuje
poraz Komunističke partije:
„Ljudi tvore svoju istoriju, reče Karlo. Pa u tome saznanju je i jedan od
korijena moje nevolje. Ako je oni tvore, znači da mogu ovako i onako. Mogu da
biraju. Mogu da izaberu razumnije, ljudskije i pravednije puteve. Zašto ne tako?
Možemo i drukčije. Zašto nećemo drukčije? To se u muci pitam.“672 (Naglasio
Nikoliš)

Milovan Đilas otvorenije priznaje da je izabrao pogrešan put:

„Sa shvatanjima koja danas imam, ja ne bih mogao da radim kao što sam
radio. Nadajmo se da neće biti ideoloških revolucija, iako imaju korene u
idealizmu i idealistima.“673

Svetozar Vukmanović Tempo, na pitanje šta radi, ovako odgovara:

„Pišem. Pišem memoare. I plačem. Ne preostaje mi ništa drugo, nego da
ovako star plačem nad sudbinom naše revolucije. Prisetim se zašto je u ratu
stotine hiljada mladih ljudi dalo svoje živote. Je li za ovo da nam radnici, pred
vratima Skupštine Jugoslavije, suznih očiju traže hleb? Ne. Nismo se zato
borili!“674

Radnici suznih očiju traže hleb! Kakvo patetično priznanje poraza! Do poraza
je moralo da dođe, jer Tempo i njegovi drugovi nisu izabrali, da upotrebimo Nikoliša,
„razumnije, ljudskije i pravednije puteve“ na putu ka vlasti. Ali komunizam nije ni
sposoban da prihvati takve puteve. Nema bezumnijeg, neljudskijeg i nepravednijeg
sistema od onog sprovedenog u SSSR. Nikoliš, Đilas, Tempo i njihovi politički
drugovi nisu hteli, nisu smeli ili nisu bili sposobni da shvate tu istinu pred rat i za
vreme rata. A kad su saznali i priznali tu istinu bilo je kasno: Jugoslavija je već
672
Nikoliš, 667.
673
Wartime, 450.
674
NIN, Beograd, 24. juli, 1988.
preplatila svoj danak.

*
Od početka svog postojanja Zbor i Ljotić su ukazivali na te bezumne,
neljudske i nepravedne komponente boljševizma. Zbor je takođe neprestano ukazivao
na planove Moskve, koji su trebali da vode ka svetskoj revoluciji i boljševizaciji
Evrope. Podsetićemo čitaoce na nekoliko Ljotićevih misli:
„Vladavina klase nije ništa drugo nego najgora vrsta diktature“, kaže
Ljotić 1936. godine.
„Zaboravljate da je vaša (komunistička) legenda umorila glađu 20 puta
više ljudi, žena i dece za dvadeset godina vašeg bitisanja, nego što je nerodica ili
bezdušje pomorilo glađu za hiljadu godina vladavine Rusijom ruskih i tatarskih
samodržaca.“ (1937.)
„Jednom rečju, to je zemlja koja živi pod terorom kakav se u Evropi ne
može zamisliti i oskudici koja u Evropi izgleda neverovatna.“ (Oktobar, 1939.)
„Nigde ni jedna zemlja nije izmislila takve mere za sprečavanje da istina
prodre u nju iz inostranstva ili iz nje u inostranstvo.“ (Jesen, 1940.)
„Ne može ti (srpski narode) Sovjetija doneti slobodu. Jer ona je
zasnovana i postojala 24 godina samo na najcrnjem političkom, ekonomskom i
socijalnom ropstvu 150-milionitog ruskog naroda.“ (Juli, 1941.)
„… (komunizam je) bezobzirno gnječenje narodnog, organskog,
socijalnog, političkog i duhovnog bića... uništenje svake organske slobode,
ekonomske, socijalne, političke i duhovne...“ (Početak 1945.)675

Sličnim se rečnikom danas govori u Jugoslaviji. A pre pedeset godina, zbog

ovakvog rečnika komunisti su Ljotića proglasili fašistom i izdajnikom.
Za vreme okupacije članovi Zbora su bili prvi koji su ukazali na namere KP i
opasnosti koje će doneti komunistička revolucija. Kada je u avgustu i septembru 1941.
revolucija počela da uzima maha, članovi Zbora su bili prvi koji su počeli da
organizuju u okviru Nedićeve vlade efikasne vojne jedinice, koje su trebale da spreče
tu revoluciju. Oni su bili i inspiratori antikomunističkog nacionalnog fronta, fronta
dobrovoljaca, četnika i drugih Nedićevih oružanih odreda koji će, uz pomoć Nemaca,
izbaciti partizane iz Srbije.
U Srbiji komunisti su bili poraženi, ne samo vojnički, već i politički:
antikomunizam kome su dobrovoljci davali snagu i oblik uzima maha i postaje
ozbiljna smetnja komunističkim planovima. Četnički pokret van Srbije, naročito u
Istočnoj Bosni i Crnoj Gori dobijaju moralnu i političku pomoć od antikomunista iz
Srbije.
675
Vidi: Glavu 5, napomene 42, 43, 44, 52; Glavu 7, napomena 19.
 *
Termini Narodnooslobodilačka vojska i Narodnooslobodilački pokret su vešto
skovane parole koje je KP u svojoj propagandi vešto koristila, a da ih kasnije izvesni
jugoslovenski istoričari vešto ustoliče kao istorijske istine.
Oslobođenje zemlje od Nemaca nije bio primarni cilj partizanskom vodstvu.
Oni su najpre spremali tzv. „narodni ustanak“ u Srbiji, ne sa namerom da oslobađaju
Srbiju, već da brane od Nemaca ugroženi SSSR, a u isto vreme da utru sebi put ka
vlasti. Njihove namere su bile društveno-revolucionarne. Partizani ubijaju dva
žandarma, koji su vršili svoju dužnost predviđenu i jugoslovenskim i međunarodnim
zakonima. I ovo „veliko delo“ komunisti nazivaju početkom oslobodilačke borbe i
stavljaju ga u kalendar velikih praznika. Ovaj najvažniji socijalno-revolucionarni
momenat komunisti su prikrivali i od naroda i od međunarodne javnosti.
Partizani su izbegavali da se bore protiv Nemaca. Borbe sa nemačkim trupama
oni su prihvatali samo onda kada nisu imali drugih izlaza. Do tzv. sedam ofanziva
došlo je, ne voljom partizana, već voljom Nemaca. Od jeseni 1944. partizanima se
ukazuje izvanredna prilika da napadima otežavaju povlačenje nemačkih trupa. Oni to
ne čine, već sve svoje snage usmeravaju protiv domaćih protivnika. Nemci su se
povlačili kroz Jugoslaviju bez većih teškoća. Jedinu bitku koju je NOV, uz velike
gubitke, možda dobila, je bitka za Sremski front, koga su Nemačke trupe držale pet
meseci i pored tzv. partizanskih armija kojima se ponosi komunistička propaganda.
Srbiju su u jesen 1944 godine zauzeli zahvaljujući sovjetskim, bugarskim armijama,
Arnautima i jedinicama koje, uglavnom, nisu sačinjavali Srbi iz Srbije.
Da bi postigli svoj cilj, komunisti nisu vodili računa o žrtvama koje je narod
podnosio. Oni su izazivali Nemce na represalije, jer su računali da će ugroženo
stanovništvo stupiti u partizanske redove. Okupator je tako nesvesno postao njihova,
partizanska „regrutna komisija“. Treba se setiti samo Kraljeva i Kragujevca: komunisti
i njihovi tadašnji saveznici četnici su krivi za prolivenu krv u ovim varošima. Čerčil i
Ruzvelt su rušili naše gradove na zahtev Vrhovnog štaba tzv. Narodno-oslobodilačke
vojske.
Komunistička partija je precizno znala šta joj je cilj. Ona je uporno, i pored
velikih žrtava, išla ka tom cilju: državi po uzoru SSSR-a. Zahvaljujući toj upornosti i
svojim moćnim prijateljima iz Moskve, kao i raznim „korisnim budalama“, koje su
sedele u Londonu, Vašingtonu, kao i u Jugoslaviji, KP je stvorila boljševičku državu.

*
Zbor i Ljotić nisu imali potrebe da prihvataju ma kakav tuđi „novi poredak“,
koji im se implicira. Zbor, koji je došao kao reakcija na nepravde i nevolje koje su
prouzrokovali partijski režimi nereda i neodgovornosti, imao je politički program, koji
nije pružao ništa manje pravde i slobode, nego najdemokratskiji sistemi Evrope i
Amerike.
JNP Zbor je bio: za Jugoslaviju, u kojoj bi bilo pravde i slobode za sve, bez
obzira na verske i plemenske razlike; za Kralja, ne tiranina i ne lutku, već domaćina;
za staleški parlament, biran odozdo tajnim glasanjem, a ne dekretom upravnih vlasti,
za parlament koji bi donosio zakone i vršio kontrolu nad državnom upravom; za
podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku; za slobodu štampe i javne reči.
Zbor je bio protiv diktature, totalitarizma i jednopartijskog sistema. Za Zbor su
sve vere bile bitne vrednosti kojima se omogućuje nesmetan razvitak.
Prema zboraškom kriterijumu, najbolji ljudi uma i karaktera mogu sudelovati
u opštim poslovima države. Ovo poslednje je za Ljotića „osnovni zakon Otadžbine“.
Ljotić je u stalnom sukobu sa individualističkim, materijalističkim shvatanjima i
hristoborstvom, koji su, prema njegovom mišljenju, iznedrili Staljina, Musolinija i
Hitlera.

*
Prilaz Zbora spoljnopolitičkim problemima Jugoslavije sažet je u formuli:
sačuvati slobodu, a izbeći rat. To svakako nije bilo lako, jer je pred rat Jugoslavija
ostala potpuno usamljena, a okružena neprijateljima. Uz to Jugoslavija je bila vojnički
nespremna, politički razjedinjena, a nacionalno razbijena. Da bi se Jugoslavija ojačala,
Ljotić, koji je uglavnom formulisao spoljnopolitičke koncepcije Zbora, predlaže: a.
unutrašnje i b. spoljnopolitičke mere.

a) Uveriti političare da raspuste stranke i obrazuju zajednički nacionalni

pokret; formirati operativnu vojsku od Srba i nacionalnih Hrvata i Slovenaca; rasturiti
Seljačku zaštitu u Hrvatskoj; početi sa ozbiljnim socijalnim i ekonomskim reformama;
sprovesti najstrožije mere protiv komunista.
b) Raditi na ujedinjenju i neutralnosti Balkana. Grčku nagovoriti da se odrekne
britanskih garancija, te tako ukloniti jedan od najvažnijih razloga za Nemačku invaziju
Balkana.
Ukoliko bi se Grčka odrekla britanskih garancija, raditi na tome da Berlin
pokuša da privoli Italiju da prestane sa invazijom Grčke. Ukoliko Nemačka na to ne bi
pristala, Jugoslavija bi bila na strani Grčke. Pridobiti Bugarsku ustupanjem izvesnih
graničnih srezova sa bugarskom većinom. Preduzeti izvesna obezbeđenja prema
Turskoj, da ova ne bi napala Bugarsku.
Smatramo za potrebno da na ovom mestu ponovimo Ljotića:
„Mi smo hteli prvo da nam zemlja bude iznutra jaka. Mislim da je to
prvi i najbolji način da se očuvamo od Nemaca.“ (podvukao M. P.)
 ● Knezu Pavlu koji nije vodio računa o njegovim predlozima, Ljotić
poručuje:
„Naš slom neće za sobom imati oreol kosovski: propašćemo kao
kukavički narod, propašću dostojnom naše bedne današnjice.“676 (podvukao M.
P.)

*
Osvrćemo se na nekoliko detalja koji bacaju više svetla na spoljnopolitičke
koncepcije Zbora:
● Sve do 27. marta 1941, nema dokaza da je Nemačka imala teritorijalnih
aspiracija prema Jugoslaviji. Više puta je sprečila Italiju od napada na Jugoslaviju. Puč
od 27. marta 1941. promenio je ovakav nemački stav.
● Zbor nije spremao puč u korist Nemačke, niti je od Nemačke dobijao ma
kakvu finansijsku pomoć. Ljotić se nikada nije izjasnio kao nacista ili fašista. To su za
njega, svesni i sami da je to samo jedna razorna etiketa, tvrdili protivnici. Ljotić je to
uvek odbijao. Mnogi koji su znali Ljotića, bez obzira da li su ga voleli ili ne, priznavali
su mu političku hrabrost i integritet: ono što je mislio, to je i govorio. Ne treba
zaboraviti da je pojava Zbora bila kad u Evropi imati simpatija prema Hitleru nije bio
greh, jer Hitler tada još nije počinio svoje grehove. Ljotić nigde to nije radio. Da je
imao ikakve simpatije prema hitlerizmu i fašizmu, Ljotić bi to jasno i glasno rekao,
kao što je sve, za što je bio, javno iznosio i zastupao.
● Neposredno pred dvadesetsedmomartovski puč, preko vladike Nikolaja
Velimirovića, general Simović pokušava da sazna za Ljotićevo mišljenje o ondašnjoj
spoljno-političkoj situaciji. A kada je puč izvršen, on poziva Ljotića u njegovu vladu,
što Ljotić odbija. Ova dva detalja pokazuju da su čak i izvršioci puča računali na
Ljotićevu političku mudrost, priznajući Ljotiću i Zboru rodoljublje. Pučistička vlada
naređuje da se članovi Zbora, koje je pohapsila vlada Dragiše Cvetkovića, puste na
slobodu.
● Pred izbijanje rata, vođstvo Zbora šalje svojim članovima već pomenute
direktive:
„1. Vi, koji budete u pozadini, da organizujete omladinske radne čete za
pomoćne policijske i vojne službe za hvatanje sumnjivih lica, onih koji šire
paniku, i padobrance.
2. Vi, koji budete na frontu, da vršite svoju dužnost...“677 (podvukao M.
P.)

● Zbor nije nikad zagovarao savez sa Nemcima. Kada je pakt bio potpisan,
bio je za njegovo poštovanje, jer je bilo očigledno da nepoštovanje Pakta, znači rat.

676
Vidi: Glavu 4, napomene 47, 48.
677
Vidi: Glavu 4, napomenu 7.
Zbor nikada nije imao neprijateljski stav prema Engleskoj, Francuskoj i Americi.
● Zbor ničim nije doprineo slomu Jugoslavije, niti neprijateljskim državama
davao ma kakve političke i moralne podrške.

*
Najveći greh koji se pripisuje Zboru i Ljotiću je njihova saradnja sa Nemcima
za vreme okupacije.
Osvrnimo se i na to doba.
U avgustu 1941. četnički komandant Jezdimir Dangić šalje iz Bosne pismo
Komesarskoj upravi u Beogradu, u kome se nalaze i ove reči:
„Dajte nam hleba! Primite našu nejač! Sirotica Bosna zove!“678

Pokušajmo da se otrgnemo od bola koga ove reči pričinjavaju i da hladno i

precizno analiziramo položaj Srbije, kojoj je ovaj poziv zaista upućen.
Porušen Beograd. Rasparčana Jugoslavija. Neprijatelji svuda naokolo: Nemci,
Italijani, Mađari, ustaše, Bugari, Arnauti. Teška ekonomska situacija, okupacioni
troškovi, neredovan saobraćaj, neregulisane plate i penzije, 250.000 najboljih odlaze u
ratno zarobljeništvo, porušeni lični planovi i nade, skršen ponos, bol i suze, nedostatak
političke i nacionalne orijentacije, strah od sutra. A onda stotine hiljada izbeglica,
ugroženi od ustaša, ostavljaju svoja ognjišta i svoje mrtve i traže skloništa. Svakim
proteklim satom ovaj tragični scenario postaje još crnji.
Da bi se ova čaša čemera dopunila i prelila, Josip Broz, poslušnik Moskve,
sprema pobunu protiv okupatora, ne u odbranu Srbije, već u odbranu SSSR-a, ne
hajeći za žrtve koje će Srbiji da pričini. Brozu se priključuje, najpre kao posmatrač, a
kasnije kao i aktivni partner, jugoslovenski pukovnik Dragoljub Mihailović, koji se je,
kao oficir, zakleo da će štititi i poštovati zakone Kraljevine Jugoslavije i međunarodne
zakone na koje se Jugoslavija obavezala. Mihailović, kao generalštabni oficir, morao
je da bude upoznat sa vojničkom i političkom situacijom, ne samo u Jugoslaviji, već u
celoj okupiranoj Evropi; on je zacelo znao da je KP bila u Jugoslaviji zakonom
zabranjena; on je morao da zna za planove komunističkih partija; najzad, kao
generalštabni oficir, on je morao da pretpostavi kakav može da bude ishod borbe
ustanika i Vermahta, koji je, u to vreme, dominirao Evropom. I pored tog svog znanja,
Mihailović, nesumnjivo veliki patriota, počinje svoju saradnju sa komunistima i tako
unosi još veću zabunu u moralno i politički dezorijentisanu Srbiju. Broz je nesumnjivo
od toga imao velike pomoći. Bez ovakve psihološke i moralne pomoći partizanski
pokret možda nikada se ne bi oformio i stabilizovao i sudbina Jugoslavije bi možda
bila drugojačija.
Okupator reaguje: kaznene ekspedicije pustoše po Srbiji. Nemački komandanti

678
Stanislav Krakov, General Milan Nedić, druga knjiga, Iskra, Minhen, 1968, 146, 147.
streljaju 100 Srba za jednog nemačkog ubijenog vojnika, dok razni nemački štabovi
planiraju: razaranje Beograda, progon stanovništva Mačve i Šabca u planine zavejane
snegom, iseljavanje stanovništva Srbije, dovođenje ustaša, Mađara i Bugara.
U jesen 1941. nisu bili u pitanju samo najvitalniji interesi srpskog naroda, već
i njegov goli život.
Zahvaljujući razumnim ljudima, do najgoreg nije došlo. Posle ostavke
Komesarske uprave, oni formiraju vladu, na čijem čelu stoji Milan Nedić. Kao realisti,
a pre svega rodoljubi, oni su shvatili da je okupator imao u Srbiji svoje ekonomske i
vojničke interese, koje je srpski narod, sam i bespomoćan, morao da poštuje, ako je
želeo da preživi dane okupacije. Inspiratori takve politike bili su članovi Zbora, koji su
pomogli formiranje Komesarske uprave i koji su, zajedno sa drugim rodoljubima,
privoleli Milana Nedića da obrazuje vladu.
Kada je 14. septembra 1941. Nedić izjavio da će da podnese ostavku, pošto je
došao do zaključka da nema vojničkih snaga da spreči ustanak, članovi Zbora mu se
nude, da će pod njegovom komandom, sa puškom u ruci, da idu protiv svih koji budu
na putu da se u Srbiji zavede red i mir. Tako je došlo do začetka Srpskog
dobrovoljačkog korpusa, koji je bio jedan od moralnih, vojničkih i političkih stubova
Vlade Milana Nedića.
Članovi Zbora nisu pozdravili okupatora kada je ulazio u Srbiju i tražili
položaj i vlast za sebe. Posle pet meseci, i to kada su srpske glave postajala najjeftinija
roba, oni su se prihvatili saradnje sa okupatorom. Strah za život srpskoga naroda
naterao je Ljotića i članove Zbora na saradnju sa okupatorom, a ne ljubav za nacizam
ili, pak, želja za vlašću. Zahvaljujući Komesarskoj upravi, Nediću i njegovoj vladi,
dobrovoljcima i hiljadama rodoljuba, Srbija je mogla da prihvati oko 400.000
izbeglica, da zbrine oko 86.000 dece bez roditelja, pružajući svima njima krov, hranu,
odeću, rad, školu, drugim rečima: život umesto smrti. Tako je Srbija uspela da se
odazove pozivu junaka i mučenika Jezdimira Dangića. I nešto više: Srbija je sačuvana.
Ne sme se izgubiti iz vida da bi Nemačke trupe, uz pomoć raznih neprijatelja
koji su opkoljavali Srbiju, i bez Nedića, Srpskog dobrovoljačkog korpusa i drugih
rodoljuba koji su bili uz Nedića, uvele red i mir. Samo, naravno, po cenu novih
Kraljeva i Kragujevaca.

*
Vratimo se ponovo na 14. septembar 1941. kada je doneta odluka da se
članovi i simpatizeri Zbora kao vojnici stave pod komandu Nedićeve vlade. I kroz
perspektivu situacije u kojoj se Srbija tada nalazila, osvrnimo se ponovo ka evropskim
narodima i njihovim tadašnjim odnosima sa Trećim rajhom. Ne zaboravimo samo da
je toga dana Srbija oko svoga vrata imala omču, koju su razni okupatori, po naređenju
Berlina, mogli da zategnu svakog časa. Ponovni osvrt na izvesne evropske realnosti
pomoći će da se shvati zašto su se Milan Nedić, Dimitrije Ljotić i Srpski dobrovoljci
prihvatili saradnje sa okupatorom. A sa okupatorom su, u to vreme, jedino i mogli da
razgovaraju o sudbini srpskog naroda.
● Nijedna od ratujućih država nije ušla u rat, pre nego što su njeni interesi bili
ozbiljno ugroženi.
Potpisivanjem Ribentrop-Molotov Pakta o nenapadanju, SSSR izbegava rat,
bar privremeno, iako su njeni komunistički agenti po celoj Evropi, pa i u našoj zemlji,
izbacivali izazivajuće parole kao „dole fašizam“, „dole Hitler“, „živela demokratija“,
„branićemo zemlju“, „Rusija zaštitnica malih naroda“, itd.
Velika Britanija i Francuska ulaze u rat, ne u odbranu Poljske, već kad su došli
do saznanja da su njihovi interesi u opasnosti. Kada je u toku rata Francuska vlada
došla do zaključka da je Francuska pred porazom, ona zaključuje primirje sa
Nemcima, te tako zadržava suverenitet na jednom delu svoje teritorije, ostavljajući
svoga saveznika Veliku Britaniju na cedilu.
Ko zna koliko dugo bi Amerika ostala van sukoba sa Nemačkom, da joj Hitler
nije objavio rat. Amerika je izbegavala taj sukob. Ruzveltu, pak, nije smetalo da,
zajedno sa Čerčilom, gurne Jugoslaviju protiv Hitlera.
● Čehoslovačka nije pokušala ni da se brani iako je imala naoružanu vojsku i
jaka utvrđenja. A za vreme okupacije Česi su hladno i realno gledali ka svetskim
bojištima uvek misleći samo o svojim glavama. Strah od gorega je bilo rukovodno
merilo.
Okupacija je, sama po sebi, bolno iskustvo časti, savesti, osećanja, političkih
shvatanja i fizičke egzistencije svakog okupiranog naroda. Kako osigurati hleb, krov,
odeću, školu za decu, plate za radnike i činovnike, kako osigurati postojeći poredak i
zadržati na snazi postojeće zakone, ukratko, kako produžiti što normalniji život i iz
rata izaći sa što manje žrtava - to su bili problemi okupiranih naroda. Oni su bili
osuđeni da žive sa Hitlerom. Okupirani narodi su ubrzo došli do još jednog saznanja
da kvalitet njihovog Života ne zavisi samo od okupatora već i od njih samih.
Strah od gorega bio je važan momenat koji je određivao vreme pojave i snagu
oružanog otpora. Evropljani se nisu trudili da budu prvi gerilci Evrope. Oni su - čak i
komunisti za razliku od jugoslovenskih - vodili računa o snazi okupatora, vojničkoj
vrednosti oružanih akcija, a na prvom mestu o svojim mogućim gubicima. Meseci i
godine su prošle pod okupacijom dok nisu formirane prve jedinice oružanog otpora.
Treba istaći da je formula M00 bila primenjivana samo u Srbiji.
Da bi se strahote rata ublažile, kako za vojnike na frontu, tako i za civilno
stanovništva u pozadini, predstavnici većeg broja država sastali su se u Hagu 1899. i
1907. i potpisali niz ugovora, poznatih kao Haške konvencije. Ovi ugovori predviđaju
prava i dužnosti okupatora i okupiranih, kao i pravni status oružanih pokreta otpora.
Evropski narodi pod okupacijom trudili su se da vode računa o Haškim konvencijama.
Oni su morali, takođe, da vode računa o vojničkim i ekonomskim interesima
okupatora. Njihove nacionalne administracije bile su izvršioci tih nemačkih
ekonomskih i vojničkih interesa. Strah od gorega bio je odlučujući faktor.
● Izvesni pisci pokušavaju da izjednače maršala Petena i generala Nedića.
Poređenje u tom pravcu je netačno i nepravedno.
 Posle potpisivanja primirja, Francuska zadržava svoju nacionalnu
administraciju i na okupiranoj i neokupiranoj teritoriji. Na neokupiranom delu
Francuska je bila suverena država, koja je imala flotu, kolonije, vojsku, novac. Nije
bilo straha od gladi. Francuske snage otpora, formirane u poslednje dane okupacije,
nisu izazivale Nemce na varvarske represalije. Nije bilo one fatalne razmere 1:100.
Opstanak francuskog naroda kao celine nije nikada došao u pitanje. A Nedić je vodio
bitku za život Srbije, protiv Nemaca i protiv partizana a, ponekad, i protiv četnika.
Sledećim citatom, koga smo već jednom upotrebili, Ljotić prenosi jedan bolan
monolog, koji rečito prikazuje tragičan položaj i Nedića i Srbije:
„Kako mi je? Ne mogu da izdržim. Teško mi je. Ima negde u prostoru
jedan put, to je srpski put. Taj put vodi sredinom jedne litice, put širok,“ - reče
general Nedić, izvadivši jednu pisaljku iz džepa - „koliko i ova moja pisaljka.
Kozja staza bi bila autostrada prema njemu. Ispod toga puta nalazi se ambis
ludosti srpske, a iznad toga puta nalazi se litica nemačkog nerazumevanja i
nepoverenja. Kad bih mogao da proširim“ - reče general Nedić - „put na srpsku
stranu, ja bih pobedio nemačko nerazumevanje i nepoverenje, a kad bih mogao
da proširim put na nemačku stranu, ja bih pobedio srpsku ludost. Ali ne mogu da
proširim ni na jednu, ni na drugu stranu. Put je širok koliko je široka jedna
pisaljka. Ispod njega ambis, a iznad njega litica, pa ipak tim putem treba da se
spase, ne jedan čovek, nego čitav srpski narod. I nema drugog puta, osim toga i
takvog puta.“679

● Vredno je registrovati jedan doživljaj Milana Fotića, advokata iz Beograda:

„Kraj Drugog svetskog rata dočekao sam u Švajcarskoj, interniran u
jednom logoru. Kada je Nemačka kapitulirala i rat bio završen, Švajcarci su na
najsvečaniji način proslavili ovaj dan. I javni i privatni život bio je obustavljen.
Radnje su bile zatvorene, gradovi su bili iskićeni zastavama i cvećem. Vojska,
škole, državne i građanske korporacije išle su u povorci sa muzikom ulicama.
Uveče, bila je bakljada i vatromet. Sa našim internircima, Srbima, posmatrao sam
ovu svečanost. Jedan od onih koji je bio u šumi, reći će: ’Gle, i oni proslavljaju
svršetak rata. A sa kime su to oni ratovali i koga su pobedili?’ Nisam hteo ništa
da mu kažem, ali sam pomislio: ’Da, to je bila najveća pobeda koju je jedan
narod mogao da izvojuje u ovoj opštoj kataklizmi: ne izgubiti ni jedan jedini
život svojih građana i sačuvati nacionalnu teritoriju, da ni jedna noga stranog
vojnika ne zakorači na nacionalno tle’.
Švajcarci su najstarija republika u Evropi. Oni imaju najčistiju
demokratiju, ali oni nisu nikada pomislili da oni moraju ostati verni demokratiji
ili da zbog demokratije treba da rizikuju život zemlje i narod. Zato su oni davali i
činili ustupke ratujućim stranama, čuvajući se da ne budu uvučeni u rat, a
spremni, s druge strane, da se brane, ako bi ih neko od njih napao.“680

679
Vidi: Glavu 8, napomenu 10.
680
Milan A. Fotić, Izgubljeni put, Piščevo izdanje, 1960, 106-107.
 Tito je marta 1943. pregovarao sa Nemcima, kada su se njegove trupe našle u
škripcu. Đilas to nedvosmisleno potvrđuje u knjizi Razgovori sa Staljinom:
„Hiljadama naših ranjenika našlo se u smrtnoj opasnosti. Nama je bila
potrebna i najmanja olakšica.“681

Tito nije pregovarao sa Nemcima inspirisan željom da pomogne narod u

Jugoslaviji, već saznanjem da su se on i njegova armija našli u smrtnoj opasnosti.
Četnici van Srbije trudili su se da sarađuju sa Nemcima i Italijanima u nameri
da zaštite sebe i narod od ustaša i komunista. David Martin, u svojoj već pomenutoj
knjizi, ovakve odnose četnika i okupatora ne naziva saradnjom ili kolaboracijom - što
su to zaista i bili - već „prilagođavanje“. On ovakve odnose svrstava u „Realpolitik“.682
Srbijanski četnici su, pak, sarađivali sa Nemcima, sa njima pravili „primirja“,
kad su njihove sopstvene glave bile u pitanju, a ne glave njihovih srpskih sugrađana.
Cionisti su uspeli da izvuku iz Nemačke, putem pregovora sa Trećim rajhom,
60.000 Jevreja, kojima je, kao i Srbima, bila omča oko vrata. Ponavljamo mišljenje
američkog novinara Edvina Bleka, da su ekonomski odnosi Jevreja iz Palestine i
Nemačke „bili važan činilac u stvaranju Izraela“. Za njega su Cionisti bili „hladni
realisti, možda i jedini realisti toga vremena“.

*
Naročitu pažnju obraćamo Velikoj Britaniji, pošto je ona imala velikog,
možda i sudbonosnog, uticaja na Jugoslaviju.
Vratimo se Kanalskim Ostrvima, koja su se našla pod nemačkom okupacijom.
Ova ostrva nisu branjena, jer se Britanska vlada plašila za živote civilnog stanovništva.
Upravnicima ostrva Vlada iz Londona je naredila, podvlačim: naredila, da ostanu na
svojim položajima i da vode računa o interesima stanovništva. Nemcima je stavljeno
do znanja da „neće biti otpora“.
Ponavljamo izjavu metodističkog pastora Džon Lila:
„...Moramo da se pomirimo s tim da, ako Nemci odluče da okupiraju
ostrvo, ne smemo ni da pomišljamo da pružamo ma kakav otpor. Mi
možemo da očekujemo teške kazne ako dođe do ma kakvog otpora.“683
(podvukao M. P.)

Ponavljamo, takođe, ostrvskog funkcionera Ambroza Servila:

„Neka bi ova okupacija bila uzor svetu: s jedne strane, tolerantnost,

681
Milovan Đilas, Conversation with Staljin, Harcourt, Brace & World, Inc., New York, 1962, 9.
682
David Martin, 132, 134.
683
Vidi: Glavu 14, napomenu 18.
 učtivost i korektnost okupacionih i vojnih vlasti, a dostojanstvo, učtivost i
primerno ponašanje civilnog stanovništva. Striktno se pridržavamo naređenja
i uredbi koja dolaze od nemačkog komandanta i civilnih vlasti.“684 (podvukao
M. P.)

Ne možemo da propustimo da još jednom ne pomenemo Viktora Kareja, koji

je obećao nagradu od 25 funti onome ko prokaže odgovorno lice za ispisivanje „V“
simbola.685
Džon Lil, Ambroz Servil, Viktor Karej i još 26 ostrvljana su posle rata
odlikovani. Neki su Britanci pokušali da odlikovanima prišiju epitet „kvislinga“.
Međutim Vlada, na zahtev samog Čerčila, predložila je Kralju da odlikuje predložene
građane.
Ukazaćemo na još jedan detalj važan za Veliku Britaniju. Kroz veći deo 1940.
Britanska vlada i stanovništvo računali su na mogućnost nemačke invazije. Vlada je,
takođe, računala sa mogućnošću da njihova zemlja bude poprište velikih borbi, ali nije
računala sa kapitulacijom. U tom smislu Čerčil ovako govori:
„Mi ćemo se boriti na morima i okeanima; mi ćemo se boriti u vazduhu;
...mi ćemo braniti naše ostrvo bez obzira na žrtve: mi ćemo se boriti po obalama;
...mi ćemo se boriti po poljima i na ulicama; mi ćemo se boriti u planinama; mi
nećemo nikad da kapituliramo.“686

Čerčil nije računao na kapitulaciju, ali je pretpostavljao mogućnost da vojska

napusti ostrvo i prepusti ga nemačkoj okupaciji. Okupiranom narodu i onima koji bi
ostali da ih vode bile bi date instrukcije da sa okupatorom sarađuju prema odredbama
Haških konvencija. Gerilski rat protiv Nemačke vojske nije ni dolazio u obzir. U vezi
ovakve mogućnosti Čerčil piše Ruzveltu:
„Što god se desilo“ - piše Čerčil - „naša je namera da se borimo do kraja
na ovom ostrvu... Ukoliko bi rezultat (te borbe) bio nepovoljan, verovatno je da
bi sa članovima ove vlade tokom tih zbivanja bilo svršeno, no oni neće ni u kom
slučaju pristati na predaju. Ako bi sa članovima sadašnje administracije bilo
svršeno, te drugi sred ruševina dođu da sa Nemcima pregovaraju, vi ne biste
smeli zatvoriti oči pred činjenicom da bi pri pregovorima flota stvarno bila jedina
naša preostala protivteža prema Nemačkoj, i, ukoliko bi ova zemlja od strane
Sjedinjenih Država bila prepuštena svojoj sudbini, niko ne bi imao prava da
okrivljuje one na kojima tada bude odgovornost, ako bi oni nastojali da dođu do
što povoljnije nagodbe, radi preživelog stanovništva... Očevidno, ja ne bih mogao
da odgovaram za one koji posle mene dođu, koji bi u krajnjem očaju i
bespomoćnosti imali da se prilagode nemačkim zahtevima...“687 (podvukao M.
P.)

684
Isto.
685
Isto.
686
Chronicle of the 20th Century, Chronicle Publications, Mount Kisco, 1987, 509.
687
Vidi: Glavu 14, napomenu 12.
 Tako Čerčil, kada je bila u pitanju njegova otadžbina. A kada je bila u pitanju
Jugoslavija?

*
Britanska vlada je uložila puno napora da Jugoslaviju gurne u rat. Britanski
poslanik i razni britanski servisi u Beogradu bili su vrlo aktivni na tom planu.
Američki poslanik u Beogradu je, takođe, radio u tom pravcu. Kada je Jugoslovenska
vlada prihvatila Trojni pakt, britanska vlada je savetovala puč. Nekoliko sati posle
izvedenog puča, Čerčil je izbacio onu poznatu burgiju: „Jugoslavija je našla svoju
dušu“. A kad je Jugoslavija bila skršena, on joj savetuje oružani otpor protiv
okupatora. Kada je, pak, došao do zaključka da Draža Mihailović i njegovi četnici -
koji su stvorili neku vrstu kulta Čerčila i Ruzvelta - ne ubijaju dovoljno Nemaca, onda
on prihvata Tita i njegove partizane,688 u uverenju da će oni taj posao bolje da vrše,
takođe, u uverenju da sve što je radio, da je bilo u interesu Velike Britanije. O
interesima Jugoslavije on i ne vodi računa. Kasnije napušta Mihailovića, priznaje Tita,
zvanično čak pre Moskve, šalje mu obilatu pomoć i na Titov zahtev avionima ruši naše
gradove. Pravi pritisak na kralja Petra da prihvati i prizna Tita, igra se sa raznim
kepecima, koji su defilovali kroz jugoslovenske vlade u Londonu, u Moskvi Staljinu
cinično predlaže - kao da se radilo o njegovoj prćiji - podelu Balkana na britansku i
sovjetsku sferu interesa, da, najzad, u zajednici sa Staljinom i Ruzveltom, iskasapi
Evropu i definitivno ustoliči komunistički režim u Jugoslaviji. Njegovi komandanti
predaju jugoslovenske antikomunističke trupe partizanima. Pere ruke za vreme
„suđenja“ Draži Mihailoviću. A kada je svršio sa svim ovim sramnim pazarima,
izjavljuje da je pogrešio što je pomagao Tita. Njegov cinizam dostiže kulminaciju kada
5. marta 1946, na američkom univerzitetu u Fultonu, ogrnut svečanom togom,
saopštava:
„... da je preko kontinenta, od Štetina na Baltičkom Moru, do Trsta na
Jadranskom Moru, spuštena Gvozdena zavesa.“

Da li se je iko od njegovih obrazovanih slušalaca setio da je tu Gvozdenu

zavesu spustio Staljin uz pomoć govornika i njegvog prijatelja iz Vašingtona?

*
Okrenimo se pomenutom pismu Ruzveltu. Čerčil kaže da niko ne bi imao
prava da okrivljuje one koji bi „u krajnjem očaju i bespomoćnosti imali da se prilagode
nemačkim zahtevima“ u interesu „preživelog stanovništva“. Ovo je bila samo jedna

688
Eastern Approaches, 281, 338.
mogućnost koja se nije ostvarila. Osvrnimo se još jednom na 14. septembar 1941. kada
je Nedić predlagao ostavku i kada su mu se članovi Zbora stavili na raspoloženje,
pristajanjem da se prihvate oružja, sa namerom da spreče ustanak. Nedić je tada bio „u
krajnjem očaju i bespomoćnosti“, jer nije ništa mogao da učini za Srbiju, koja je bila u
neobično teškoj situaciji. U stvari, ni jedan od naroda Evrope, čije smo odnose sa
Nemcima pomenuli, nije bio u težem položaju od Srbije u jesen 1941. Nismo preterali
kad smo rekli da je Srbija imala omču oko vrata.
A kako moguća žrtva može razgovarati sa nekim ko može da bude dželat? Evo
šta 21. septembra 1941. Ljotić savetuje:
„U borbi se čoveku dešava da ostane bez oružja, ali se tada svako
pameću služi, da sebe iz grdne nevolje, koliko može, izvuče.“689

A šta pamet savetuje? Rušenje objekata potrebnih nemačkoj vojsci? Ubijanje

nemačkih vojnika? Gerilske akcije?
Za Ljotića, koji je na suprot četničkim i partizanskim vođama, predviđao dugi
rat, takve akcije su akt ludila:
„Mi smo, dakle, izgubili rat. Jer tek ne mogu biti tako lud, ni tako slep, ni
tako pokvaren, pa da verujem da nešto prikrivenog oružja i razbacane spreme
može izvojevati naš spas, kad je iskustvo od 6. do 15. aprila pokazalo kako smo
preslabo prošli sa svom ogromnom spremom i organizovanom vojskom koju smo
imali.“690

Pamet je savetovala: u datom trenutku ne raditi protiv nemačkih vojnih i

ekonomskih interesa. Odgovorni u evropskim zemljama - kojima su interesi njihovih
naroda bili iznad svega, pa i iznad ideoloških opredeljenja - su uglavnom tako i radili,
sve do pred kraj okupacije. Komesarska uprava, general Nedić, Dimitrije Ljotić,
Srpski dobrovoljački korpus, drugi oružani odredi pod Nedićevom vladom, sreski
načelnici i mnogi drugi funkcioneri - svi su oni radili u tom pravcu i tako spasli Srbiju.
U ovom radu ugled Milana Nedića bio je od sudbonosne važnosti.
Nedavno, jedan poznati Beograđanin, u jednom poznatom mestu van
Jugoslavije, primetio je prijatelju pisca ovih redova:
„Nije važno koliko je ko Nemaca ubio, već koliko je ko Srba spasao.“

Neka učesnici u raznim oružanim pokretima otpora ovim merilom mere svoju
službu narodu za vreme rata. Neka samo ne smetnu sa uma da su nemačke trupe od
juna 1941. do aprila 1945. imale mrtvih na celom Balkanu, koliko i Srbija u jesen
1941. Neka, takođe, vode računa o krajnjim koristima koji su ovi pokreti doneli svojim
narodima. Neka na kantaru istorije i pravde izmere nesreće i dobra koje su pričinili
svome narodu. I neka na tom istom kantaru izmere dobra i zla koje su pričinili

689
Naša Borba, 21. septembar 1941.
690
Naša Borba, 7. septembar 1941.
Dimitrije Ljotić i članovi Zbora.
Prilikom merenja neka se ne zaboravi ko su u jesen 1941. bili prouzrokovači
nemačkog pustošenja po Mačvi, Podrinju, Šumadiji, Kraljevu, Kragujevcu. Neka se ne
zaboravi ko je zahtevao 1944. godine bombardovanje Beograda i drugih varoši, gde je,
uglavnom, stradalo civilno stanovništvo. Neka se ne zaboravi: ko je za vreme
okupacije osiguravao hranu, odeću, krov za izbeglice i decu bez roditelja, kao i za
gradsko stanovništvo, koje je, uglavnom, bilo na ivici gladi u zimu 1941/1942. godine;
ko je osiguravao saobraćajne komunikacije, kojima su prevoženi putnici i hrana; ko je
pomagao da se održavaju bolnice i škole; ko je omogućavao isplatu plata i penzija i
pomoć ratnim zarobljenicima; ko je omogućio da 1.200 mladih komunista, neki čak
uhvaćenih sa puškom u ruci, bukvalno preotetih od Gestapoa i Specijalne policije, u
Smederevskoj Palanci preživi veći deo ratnih godina. Najzad i najvažnije: ko je, bar
delimično, onemogućio nemačke odmazde!
Ali, neka se vodi računa i o onima koji su doprineli slomu Jugoslavije!
Neka se, takođe, vodi računa o udesu koji je snašao Jugoslaviju posle 1945.
godine.
Danas, kad se osvrnemo pola stoleća unazad i analiziramo političke ideje,
događaje i žrtve iz perioda od 1935. do 1945. godine, kao i na plodove koji stasavaju
posle 1945, nemoguće je otrgnuti se od zaključka da su Dimitrije Ljotić, Nedić i JNP
Zbor bili glas razuma, ponekad, čak, i jedini glas razuma!
A komunizam? Za one koji ga budu preživeli, ostaće jedna mučna uspomena.
A istorija će ga registrovati kao najbezumniji, najneljudskiji i najnepravedniji sistem
koga je čovek mogao da izmisli.