Serbian Studies Research 2013 PDF

ISSN 2217-5210
Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад

(Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad)
SERBIAN STUDIES RESEARCH

Год. 4 / Vol. 4
Бр. 1 / No. 1
2013
Нови Сад, 2013

Vol. 4, No. 1, 2013
Publisher
Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad
Editorial Address
Stevana Hristića 19, 21000 Novi Sad, Serbia
tel.: +381 65 641 3628; fax: +381 21 6396 488
email: serbian_studies@hotmail.com
Editorial Board
Boris Bulatović ((editor-in-chief
editor-in-chief),
), University of Novi Sad (Serbia)
Tomislav Longinović, University of Wisconsin, Madison (USA)
Goran Maksimović, University of Niš (Serbia)
Ljiljana Bogoeva Sedlar, University of Belgrade (Serbia)
Slobodan Vladušić, University of Novi Sad (Serbia)
Persida Lazarević Di Giacomo, Gabriele d’Anunzio University of Chieti-Pescara (Italy)
Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia)
Alla Tatarenko, Ivan Franko National University of L’viv (Ukraine)
Miroljub Joković, University of East Sarajevo (Bosnia and Herzegovina)
Tatjana Tapavički Duronjić, University of Banja Luka (Bosnia and Hercegovina)
Peter Deutschmann, Karl Franzens University of Graz (Austria)
Cover Design
Nenad Svilar
Print
MALA KNJIGA, Novi Sad
Journal Description
Serbian Studies Research provides scholarly articles in the fields of Serbian linguistics and literature, in-
ternational relations, cultural studies, history, sociology, political science, economics, geography, de-
mography, social anthropology, administration, law, and natural sciences, as they relate to the human
condition.
Annual Membership
Institutional: 35 usd (including subscription)
Individual: 15 usd (including subscription)
Peer Review Policy and Frequency

All research articles in this journal have undergone rigorous peer-review process, based on initial edi-
tor screening and anonymized refereeing by at least two anonymous referees. Serbian Studies Research
is published annually.
Indexing and Abstracting Information

EBSCO Publishing (full-text database)
Год. 4 , бр. 1, 2013
Издавач
Научно удружење за развој српских студија (НУРСС), Нови Сад
Адреса
Стевана Христића 19, 21000 Нови Сад
тел.: +381 65 641 3628; факс: +381 21 6396 488
email: serbian_studies@hotmail.com
Уредништво
Борис Булатовић ((главни
главни уредник
уредник),
), Универзитет у Новом Саду (Србија)
Томислав Лонгиновић, Универзитет у Висконсину, Медисон (САД)
Горан Максимовић, Универзитет у Нишу (Србија)
Љиљана Богоева Седлар, Универзитет у Београду (Србија)
Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду (Србија)
Персида Лазаревић Ди Ђакомо, Универзитет „Габријеле
Габријеле д’Анунцио”
нунцио у Пескари (Италија)
Слободанка Владив-Гловер, Монаш универзитет, Мелбурн (Аустралија)
Ала Татаренко, Национални универзитет „Иван
Иван Франко
Франко” у Лавову (Украјина)
Мирољуб Јоковић, Универзитет у Источном Сарајеву (Босна и Херцеговина)
Татјана Тапавички Дуроњић, Универзитет у Бањој Луци (Босна и Херцеговина)
Петер Дојчман, Универзитет „Карл
Карл Франценс
Франценс” у Грацу (Аустрија)
Лектура и коректура
Корице
Ненад Свилар
Штампа
МАЛА КЊИГА, Нови Сад
УДК
008/009+3+8
Тираж
300 примерака
Индексирање часописа у базама података

EBSCO Publishing (база пуног текста)
Serbian Studies Research излази једном годишње.

САДРЖАЈ / CONTENTS
НАУЧНИ ЧЛАНЦИ / ARTICLES
Dr Najda Ivanova
Sofijski univerzitet „Sv. Kliment Ohridski” (Bugarska)
POLIGLOSIJA GORSKOG VIJENCA U TRANSLATOLOŠKOJ
PERSPEKTIVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Dr Jelena Milojković-Đurić
Serbian Academy of Sciences and Arts (Serbia)
THE LEGACY OF THERESE ALBERTINE LUISE
VON JAKOB-TALVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Др Малгоржата Филипек
Универзитет у Вроцлаву (Пољска)
У ЗЕМЉИ БЕЛИХ КУЋА И ЦРНИХ БИКОВА: УТИСЦИ
ИЗ ШПАНИЈЕ МИОДРАГА КУЈУНЏИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
Dr Miłosz Bukwalt
Uniwersytet Wrocławski (Polska)
PRZESTRZENIE IKARA, GLĘBIE POSEJDONA: MOTYWY
AERYCZNE I AKWATYCZNE W OPOWIADANIU „WAKACJE WAKACJE
NA POŁUDNIU”
POŁUDNIU IVO ANDRICIA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
Dr Lilianna Miodońska-Rączka
Akademia Techniczno-Humanistyczna w Bielsku-Białej (Polska)
GLOBALIZACJA A JĘZYK SERBSKI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
Mr Marijana Terić
Univerzitet Crne Gore – Nikšić (Crna Gora)
RECEPCIJA TEKSTA I SMISAONE NOVINE U
FANTASTIČKI OBLIKOVANOJ UNUTRAŠNJOJ
STRANI VETRA MILORADA PAVIĆA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Dr Zorana Gluščević
University of Massachusetts Amherst (USA)
RETHINKING SPACES: HETEROTOPIC SPACES IN
FONTANE’S EFFI BRIEST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
Dr Zoran Božič
Univerza v Novi Gorici (Slovenija)
LITERARNO VREDNOTENJE MED LITERARNO
ZGODOVINO IN RECEPCIJSKO TEORIJO (OB
POEZIJI FRANCETA PREŠERNA) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
Др Горан Васин
Универзитет у Новом Саду (Србија)
СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ И УСТАНАК У БОСНИ
И ХЕРЦЕГОВИНИ (1875-1876) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
Др Владислав Б. Сотировић
Универзитет Миколаса Ромериса – Виљнус (Литванија)
ХРВАТСКА „ПРАВАШКА
ПРАВАШКА” ИСТОРИОГРАФИЈА И СРБИ . . . . . . 173
Dr Abdul Azim Akhtar
Glocal University – Saharanpur (India)
COMMUNALISM IN INDIA: A COLONIAL LEGACY . . . . . . . . . . 189
УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА
ЗА ШТАМПУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213
CONTENTS
ARTICLES
Nayda Ivanova, PhD

St. Clement of Ohrid University of Sofia (Bulgaria)
POLYGLOSSIA OF MOUNTAIN WREATH FROM
TRANSLATOLOGICAL PERSPECTIVE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Jelena Milojković-Đurić, PhD
Serbian Academy of Sciences and Arts (Serbia)
THE LEGACY OF THERESE ALBERTINE LUISE
VON JAKOB-TALVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Małgorzata Filipek, PhD
University of Wrocław (Poland)
IN THE LAND OF WHITE HOUSES AND BLACK BULLS:
MIODRAG KUJUNDŽIĆ’S IMPRESSIONS FROM SPAIN . . . . . . . . . 51
Miłosz Bukwalt, PhD
University of Wrocław (Poland)
ICARUS SPACES, POSEIDON’S DEPTHS: AERIAL AND
AQUATIC MOTIFS IN SHORT STORY “SUMMER SUMMER IN THE
SOUTH” BY IVO ANDRIĆ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
SOUTH
Lilianna Miodońska-Rączka, PhD
University of Bielsko-Biała (Poland)
GLOBALISATION AND THE SERBIAN LANGUAGE . . . . . . . . . . . 85
Marijana Terić, MA
University of Montenegro – Nikšić (Montenegro)
RECEPTION OF TEXT AND SENSE RELATED NOVELTIES
IN FANTASY-FORMED NOVEL THE INNER SIDE OF THE
WIND BY MILORAD PAVIĆ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Zorana Gluščević, PhD
University of Massachusetts Amherst (USA)
RETHINKING SPACES: HETEROTOPIC SPACES IN
FONTANE’S EFFI BRIEST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
Zoran Božič, PhD
University of Nova Gorica (Slovenia)
LITERARY EVALUATION BETWEEN LITERARY HISTORY
AND RECEPTION THEORY (BASED ON THE POETRY
OF FRANCE PREŠEREN) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
Goran Vasin, PhD
University of Novi Sad (Serbia)
SVETOZAR MILETIĆ AND UPRISING IN BOSNIA
AND HERZEGOVINA (1875-1876) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
Vladislav B. Sotirović, PhD
Mykolas Romeris University – Vilnius (Lithuania)
CROATIAN HISTORIOGRAPHY OF “RIGHTS RIGHTS”
AND THE SERBS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
Abdul Azim Akhtar, PhD
Glocal University – Saharanpur (India)
COMMUNALISM IN INDIA: A COLONIAL LEGACY . . . . . . . . . . 189
ЗА ШТАМПУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
САДРЖАЈ
НАУЧНИ ЧЛАНЦИ
Др Најда Иванова
Софијски универзитет „Св. Климент Охридски” (Бугарска)
ПОЛИГЛОСИЈА ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА У ТРАНСЛАТОЛОШКОЈ
ПЕРСПЕКТИВИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Др Јелена Милојковић-Ђурић
Српска академија наука и уметности (Србија)
ЗАВЕШТАЊЕ ТЕРЕЗЕ АЛБЕРТИНЕ ЛУЈЗЕ
ФОН ЈАКОБ–ТАЛВИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Др Малгоржата Филипек
У ЗЕМЉИ БЕЛИХ КУЋА И ЦРНИХ БИКОВА: УТИСЦИ
ИЗ ШПАНИЈЕ МИОДРАГА КУЈУНЏИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
Др Милош Буквалт
ИКАРОВИ ПРОСТОРИ, ПОСЕЈДОНОВЕ ДУБИНЕ:
МОТИВИ ВАЗДУХА И ВОДЕ У ПРИПОВЕЦИ „ЛЕТОВАЊЕ ЛЕТОВАЊЕ
НА ЈУГУ”
ЈУГУ ИВЕ АНДРИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
Др Лилиана Миодонска-Рончка
Универзитет у Бјелско-Бјали (Пољска)
ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И СРПСКИ ЈЕЗИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
Мр Маријана Терић
Универзитет Црне Горе – Никшић (Црна Гора)
РЕЦЕПЦИЈА ТЕКСТА И СМИСАОНЕ НОВИНЕ У
ФАНТАСТИЧКИ ОБЛИКОВАНОЈ УНУТРАШЊОЈ
СТРАНИ ВЕТРА МИЛОРАДА ПАВИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Др Зорана Глушчевић
Универзитет Масачусетс – Амхерст (САД)
РАЗМАТРАЊЕ ПРОСТОРА: ПРОСТОР КАО ХЕТЕРОТОПИЈА
У ФОНТАНЕОВОМ РОМАНУ ЕФИ БРИСТ . . . . . . . . . . . . . . . . 109
Др Зоран Божич
Универзитет у Новој Горици (Словенија)
КЊИЖЕВНО ВРЕДНОВАЊЕ ИЗМЕЂУ КЊИЖЕВНЕ
ИСТОРИЈЕ И ТЕОРИЈЕ РЕЦЕПЦИЈЕ (У ПОЕЗИЈИ
ФРАНЦЕ ПРЕШЕРНА) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
Др Горан Васин
Универзитет у Новом Саду (Србија)
СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ И УСТАНАК У БОСНИ
И ХЕРЦЕГОВИНИ (1875-1876) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
Др Владислав Б. Сотировић
Универзитет Миколаса Ромериса – Виљнус (Литванија)
ХРВАТСКА „ПРАВАШКА
ПРАВАШКА” ИСТОРИОГРАФИЈА И СРБИ . . . . . . 173
Др Абдул Азим Актар
Глокал универзитет Сахаранпур (Индија)
КОМУНАЛИЗАМ У ИНДИЈИ: НАСЛЕЂЕ
КОЛОНИЈАЛИЗМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
ЗА ШТАМПУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
Serbian Studies Research
Vol. 4, No. 1 (2013): 11-34. 11
UDC 821.163.41-13.09 Petrović Njegoš P. II

Оригинални научни рад
Dr Najda Ivanova1
Sofijski univerzitet „Sv.
Sv. Kliment Ohridski
Ohridski”
Katedra za slovenske jezike
Bugarska
POLIGLOSIJA GORSKOG VIJENCA

U TRANSLATOLOŠKOJ PERSPEKTIVI2
Sažetak:: Istraživanje jezičke slojevitosti Gorskog vijenca doprinosi ne samo adekvatni-
jem dekodiranju značenjskih, kompozicijskih i estetskih posebnosti dela nego i uspostavljanju
mehanizama njegove prevodne recepcije. U radu se analiziraju dva bugarska prevoda Gorskog
vijenca P. Ivanova (Извлечение из Горски венец,
венец, 1891) i D. Panteleeva ((П.
П. П. Негош. Горски
венец, 1949) u pogledu činilaca koji određuju tipove transformacija leksike različitog porekla.
венец
Posebna pažnja posvećena je specifičnostima jezičke strukture, versifikacijskim aspektima i
tendencijama literarnog i književnojezičkog razvoja kulture ciljnog jezika.
Ključne reči:: Petar II Petrović Njegoš, prevodna recepcija Gorskog vijenca
vijenca,, srpska knji-
ževnost 19. veka, bugarski prevodi, prevođenje elemenata različitih jezičkih registara, sloveni-
zmi, turcizmi
Znatan deo filoloških proučavanja o stvaralaštvu Petra II Petrovića Njego-

ša posvećen je spevu Gorski vijenac3 – njegovom najpopularnijem delu sa mnogo-
stranom i neprekidnom, približno 150-godišnjom recepcijom u književnoj kritici,
umetničkoj i udžbeničkoj literaturi, filmskoj i likovnoj umetnosti, „visokoj
visokoj” i „ma-
ma-
sovnoj” kulturi različitih istorijskih perioda. U okviru naučne recepcije tog kanon-
sovnoj
skog književnog teksta posebno mesto pripada lingvistici budući da je nemoguće
postići adekvatnu interpretaciju sadržine, semantike i estetskih posebnosti poeme
bez poznavanja njenog jezika. Jedan od bitnih problema u tom pogledu vezan je
1
naida_iv@yahoo.com (Nayda Ivanova, St. Clement of Ohrid University of Sofia, Department of Slavic Lin-
guistics, Bulgaria)
2
Članak je bio izložen u skraćenoj usmenoj verziji na Međunarodnom naučnom skupu Njegoševi dani odr-
žanom u Nikšiću 5. i 6. septembra 2013. godine.
3
U ovom radu koristi se izdanje: Петар Петровић Његош, Горски вијенац приредили за штампу Радосав
Бошковић и Видо Латковић, Београд, Просвета, 1952.
12 | Najda Ivanova
za utvrđivanje mehanizama upotrebe jezičkih sredstava različitih po svom poreklu

(Стевановић 1990, Стијовић 1992).
1. Jezička heterogenost Gorskog vijenca
Prema načinu svog funkcionisanja i rasprostranjenosti izvan književnog teksta

dotični jezički elementi razvrstavaju se kao „govorni
govorni” i „knjiški
knjiški” mada je u mnogim
pogledima ta podela uslovna (Ћупић 1988). U tzv. govorne crte spadaju elemen-
ti autorovog rodnog govora, jezika komuniciranja različitih socijalnih grupa u cr-
nogorskom društvu (glavara, duhovništva, običnih članova plemenskih zajednica,
predstavnika različitih religija) a isto tako elementi jezika foklora. Izvan teksta poe-
me navedene formalne osobine karakteriše različita rasprostranjenost – to su lokalne
zetsko-lovćenske, susedne bosanske i istočnohercegovačke, ekavske štokavske, kao
i opšteštokavske crte čije poreklo i funkcionalna specijalizacija uslovljavaju i njiho-
vu stilsku markiranost u tekstu (up. jezičko strukturisanje mikrotekstovnih celina u
Gorskom vijencu u kojima su stilizovani određeni folklotni žanrovi kao što su kletva,
tužbalica, lirska i epska pesma uključujući i komponente specifične crnogorske reči-
tosti u odgovarajućim dijaloškim tekstovnim fragmentima).
Analogna heterogenost s tačke gledišta porekla karakteriše i tzv. knjiške ele-
mente u Gorskom vijencu čija je upotreba rezultat više književnih uticaja - srpsko-
slovenskog (kao odraz srpske srednjovekovne književne tradicije), ruskoslovenskog
(zbog preusmeravanja u razvoju srpske crkve i svetovne književnosti u drugoj polo-
vini 18. veka) i ruskog (vezanog za tesne kontakte crnogorske elite s Rusijom kao i
zbog okolnosti da je Njegoš upoznao veći deo antičke i evropske književne klasike
preko ruskih prevoda a čitao je i savremenu rusku literaturu u originalu) (Стијовић
1992). Analize potvrđuju specijalizovanu upotrebu slovenizama u Gorskom vijencu
za prenošenje apstraktne filozofske, teološke, istorijske sadržine kao i u tekstovnim
fragmentima strukturisanim prema stilističkim konvencijama „visokih visokih” poetskih
žanrova epohe baroka, klasicizma i predromantizma kao što su posveta i oda).
Prelaženje jezičkih elemenata navedenih registara u prostor književnog teksta
Gorskog vijenca izaziva bitne promene u njihovom funkcionisanju. S jedne strane oni
čuvaju svoju funkcionalno-stilističku obeleženost koja ih karakteriše u odgovarajućem
polazišnom jezičkom registru. Na osnovu toga postignuti su specifični snažni ekspre-
sivno-značenjski kontrasti u poemi verbalizovanjem određenog tipa sadržaja sredstvi-
ma određenog jezičkog koda. Istovremeno dolazi do izražaja i suprotna tendencija
koja vodi ka neutralizaciji spomenutog suprotstavljanja. Pre svega u odgovarajućim
tekstovnim mikrostrukturama s dominirajućim elementima „visokog visokog” ili „niskog
niskog”
stila infiltriraju se elementi suprotne stilističke vrednosti pa se na taj način postiže
Poliglosija „Gorskog vijenca” u translatološkoj perspektivi | 13
Gorskog vijenca
ambigvalnost u tumačenju prenete sadržine. Sličan efekat ima i izrazita tendencija ka

formiranju hibridnih oblika. Dobar deo njih uveden je uglavnom iz metričkih razloga
dok je upotreba drugih konceptualno i estetski motivisana (Стијовић 1992). Pošto
spev karakteriše svojevrstan žanrovski sinkretizam pa zbog toga on nema jasno struk-
turisane kompozicije, upravo se specifičnom upotrebom jezičkih sredstava postiže je-
dinstvena značenjsko-kompozicijska celovitost teksta (Деретић 1996).
2. Translatološki aspekti jezičke heterogenosti Gorskog vijenca
Važnost problema jezičke slojevitosti poeme posebno se ispoljava u istraživanji-

ma predovne recepcije Njegoševog stvaralaštva. Nije slučajno što se od nastanka nje-
gošologije do danas, i u esejističkim i u strogo naučnim translatološkim raspravama,
ocene o kvalitetu prevoda u znatnoj meri zasnivaju na zapažanjima o načinima pre-
vođenja upravo određenih jezičkih elemenata različitog porekla koji poseduju speci-
fičnu stilsku markiranost, kao što su slovenizmi, turcizmi, nazivi realija, paremiološke
i frazeološke konstrukcije, pragmeme, tropi i figure.
U kritičkoj translatološkoj literaturi nameće se indirektno predstava da je srod-
nost slovenskih jezika moguća povoljna pretpostavka za ostvarenje adekvatnih
prevoda zbog postojanja određenih strukturnih i leksičkih sličnosti a takođe i zajed-
ničkih osobina narodne kulture Slovena.
Međutim, i pri prevođenju na slovenske jezike uspostavlja se delovanje određe-
nih činilaca koji su karakteristični za prevođenje na nesrodne jezike. U tom pogledu od
posebnog su značaja glotometrijske specifike slovenskih jezika (neke od njih su, ma-
da nisu imenovane na taj način, tačno identifikovane još u studiji F. Ilešiča) – prosečna
dužina sloga, tipovi fonetske spojivosti, dužina i glasovni sastav gramatičkih morfema
(Ilešić 1933-34). Na ukazane posebnosti nadovezuju se i razlike u tipovima ritmič-
ke organizacije u različitim nacionalnim versifikacijskim tradicijama (up. zapažanja R.
Marojevića o potrazi za prikladnim rešenjem u vezi sa stihovnom strukturom ruskih
prevoda Gorskog vijenca – Маројевић 2001). Brojni primeri potvrđuju da se pod dej-
stvom strukturnih i metričkih činilaca neretko moraju ignorisati lekseme i izrazi cilj-
nog srodnog jezika koji predstavljaju najadekvatnije semantičke korespondencije.
Drugi činilac čija je relevantnost isticana u pogledu kvaliteta prevoda vezan je za
stepen sličnosti leksičkih sistema izvornog i ciljnog jezika. Pošto su do sada najdetalj-
nije istraženi prevodi Gorskog vijenca na poljskom i ruskom jeziku u stručnoj literaturi
nameće se predstava da je znatan deo problematičkih prevodilačkih rešenja uslovljen
nepostojanjem razvijenih podsistema slovenizama i turcizama u poljskom jeziku. Sli-
čan problem se ističe i u vezi sa turcizmima u ruskom jeziku, pri čemu je isti u mnogo
povoljnijem položaju što se tiče slovenizama (Костић-Голубичић 1988, Јовановић
14 | Najda Ivanova
1998, Jakóbiec-Semkowowa 1990). Navedene nepodudarnosti prouzrokuju prevođe-

nje datih (i drugih) bezekvivalentnih leksema odgovarajućim hiperonimima, hiponi-
mima ili opisno dok bi u slučaju njihovog čuvanja u tekstu prevoda trebalo da budu
propraćeni preciznim komentarom u fusnoti. Navedeni postupci izazivaju slabljenje
ekspresivne markiranosti odgovarajuće jezičke jedinice izvornika tj. potiskuje se estet-
ska komponenta na račun informativne.
Ako u prikazanom translatološkom diskursu bude situiran bugarski jezik može se
zaključiti da on ne čini izuzetak među ostalim slovenskim jezicima budući da bi na sli-
čan način njegove specifične strukturne osobine imale restriktivni efekat na selekciju
adekvatnih punoznačnih leksema (analitička struktura jezika, na primer, pretpostavlja
povećanje frekventnosti gramatičkih morfema i reči kao što su: član, predlozi i sl.). Is-
tovremeno postojanje epskog deseterca u bugarskom folkloru kao i razvijenih leksičkih
podsistema apstraktne leksike crkvenoslovenskog porekla i turcizama, znatan broj za-
jedničkih naziva realija, paremija i frazema u bugarskom i srpskom jeziku predstavlja-
li bi objektivne jezičke pretpostavke za postizanje većeg stepena prevodne adekvatnosti.
U tom kontekstu zbog nemogućnosti da budu obuhvaćene sve spomenute jezič-
ke pojave knjiškog i razgovornog registra ovde će biti analizirana samo recepcija slo-
venizama i turcizama u dva bugarska prevoda Gorskog vijenca vijenca.. Autor prvog prevoda
- Извлечение из Горски венец (1891) – preporodni je učitelj, prevodilac, pesnik i no-
vinar Petar Ivanov (1847-1927). Prevod predstavlja skraćenu verziju originala u vidu
posebne knjige s predgovorom i učinjen je u skladu sa stilistikom poučne i revoluci-
onarne popularne poezije epohe. Više od 50 godina kasnije poznati pesnik, novinar i
prevodilac južnoslovenskih autora Dimitar Panteleev (1901-1993) stvara drugi pre-
vod - П. П. Негош. Горски венец (1949), koji ne samo što je prvi kompletni prevod
speva nego je i ocenjen kritikom i kao njegov prvi umetnički prevod (Конев 1968,
Ничев 2004, Ликоманова 2002).
3. Knjiška leksika
Veći deo knjiških elemenata u Gorskom vijencu najopštije imenovanih „sloveni-

sloveni-
zmima” (Стијовић 1992) karakterišu opšteslovenske osobine koje su nasleđene iz
zmima
stare Ćirilometodijeve književne tradicije preko različitih redakcija staroslovenskog
jezika (tu, na primer, spadaju glagolske imenice s nastavcima –nije, -vije, nomina
agentis na –telj (знаменије 180, познаније 619, страданије 634, 640, стјесненије
2321, дјеиствије 2298, добродјетељ 2324, дјејателни 755). Drugi deo se međusob-
no razlikuju po određenim fonetskim, tvorbenim i morfološkim obeležjima kao što
su, na primer, refleksi poluglasa ъ, ь > а u srpskoslovenskom (u leksemama koje ozna-
čavaju ključne pojmove etičkog osmišljavanja prikazanog događaja: отачаство 222,
Gorskog vijenca
васкреснути 2353, васкресење 199, сагрешење 199); ъ > о, ь > е u ruskosloven-

skom i ruskom (u leksici karakterističnoj za odu: торжество 986, торжествовати
2312, воскреснути 2616, бешчестије 2344) kao i u drugim apstraktnim rečima:
состав 2501. Pored navedenih razlikovanja utvrđeni su i primeri podudaranja poseb-
nosti karakterističnih za dva i više sistema u kontaktu (Стијовић 1992) (na primer
ą > u u srpskom govornom jeziku, srpskoslovenskom, ruskolsovenskom i ruskom;
ę > ‘a – u ruskoslovenskom i ruskom (распјатије 627, помјани 2653 usmeravaju
ka prvom izvoru); št – u srpskoslovenskom i srpskom govornom jeziku (освештен
1073, свештен 636), žd – u srpskoslovenskom, ruskoslovenskom i ruskom (надежда
2327), er i el kao refleksi slogotvornog r i l – u ruskoslovenskom i ruskom (жертва
276, волна 2515). Pored toga niz primera (uključujući i neke od navedenih) potvr-
đuje da se spomenuta razlikovna obeležja često javljaju u hibridnim oblicima (up., na
primer: познање 615, предсказање 2265, попечење 2299, искушење 2325).
Prema tome upotreba knjiških jezičkih elemenata u spevu indirektno oslika-
va jednu početnu fazu formiranja književnojezičke norme u okviru glavne tenden-
cije ka utvrđivanju govorne osnove književnog jezika kada u crnogorskoj pismenoj
praksi paralelno funkcionišu i međusobno deluju elementi različitih jezičkih siste-
ma. Određene jezičke jedinice još uvek karakteriše prepoznatljivost njihovog porekla
i stilske pripadnosti koju poseduju u polazišnom sistemu. Pored toga dolazi do izra-
žaja i proces hibridizacije preko kojeg se ostvaruju formalna i semantička selekcija
jezičkih sredstava i transformacija njihove značenjske strukture i funkcionalno-stili-
stičke markiranosti u cilju njihovog integrisanja u novu književnojezičku normu. Taj
proces odvija se spontano, bez zabeleženih poduhvata jezičke politike i jezičkog pla-
niranja pošto su same društvene institucije koje bi bile zainteresovane za uvođenje
unificirane književnojezičke norme još uvek u fazi konsolidacije. Međusobno pro-
žimanje (previranje) „govornih
govornih” i „tradicionalnih
tradicionalnih” jezičkih osobina ostvaruje se na
poseban način u jeziku lepe književnosti, odnosno u Gorskom vijencu i predstavlja je-
dan od glavnih translatoloških problema u vezi sa spevom. Moglo bi se pretpostaviti
da bi prevodilac trebalo da utvrdi i aktuelizuје jezičke posebnosti savremenog i pret-
hodnog razvoja jezika cilja preko kojih bi reprodukovao pomenutu neunificiranost
jezika izvornika i iskoristio je kao izvor generisanja ambigvalnih značenja.
3.1. Petar Ivanov4
Prvi bugarski prevod Gorskog vijenca pojavljuje se potkraj 19. veka u prelaznom
razdoblju između kasnog preporoda i novog vremena kada se konačno formira sa-
4
Dalje u primerima skraćeno ПИ.
16 | Najda Ivanova
vremeni bugarski književni jezik. U tom periodu ruskoslovenski je zvanični jezik

bugarske crkve. Istovremeno ruskoslovenski uticaj (koji se nadograđuje na srednjo-
bugarsku pismenu tradiciju, nasleđenu iz epohe drugog bugarskog carstva) u 19.
veku pretvara se u bitan činilac prilikom oblikovanja mešovitog slavenobugarskog
jezika kome tipološki odgovara slavenosrpski. Ali za razliku od situacije u Srbiji (gde
se posle intervenisanja Vuka Karadžića na sednici Društva srpske slovesnosti u maju
1845. godine ograničava uloga hibridizacije pri formiranju savremenog književnoje-
zičkog terminološkog sistema) u bugarskom književnojezičkom razvoju nastavlja se
uravnotežen proces interakcije između ruskoslovenskih elemenata i narodne govor-
ne osnovice, neometan svesnom spoljašnjom intervencijom, pri čemu oko sredine
veka jača i ruski jezički uticaj. Krajem 19. veka dolazi do poslednje faze procesa fo-
netske, tvorbene i morfološke adaptacije ruskoslovenskih reči koje se većim delom
preoblikuju u elemente savremene književnojezičke leksičke norme budući jedno od
glavnih sredstava njene intelektualizacije.
Na taj način nastaje određena grupa knjiških leksema upotrebljenih u Gorskom
vijencu koje su u daljem razvoju srpskog književnog jezika nestale a očuvale su se
u bugarskom jeziku modifikujući svoju prvobitnu ekspresivno-emocionalnu obe-
leženost i apstraktno značenje. U dotičnu grupu spadaju lekseme: жертва, чест,
свобода, надежда, действие, добродетел, благороден, чувство.
3.1.1. Pri poređenju originala s tekstom prevoda P. Ivanova zapaža se čuvanje
znatnog broja leksičkih slovenizama koji imaju svoje korespondencije u bugarskom
jeziku, naravno uz odgovarajuću fonetsku i morfološku adaptaciju. Njihova upotreba
u originalu koncentrisana je u pesmama kola, monolozima vladike Danila i igumana
Stefana, sporadično i u drugim tekstovnim fragmentima gde služe kao markeri ambi-
gvalne interpretacije određene predmetne sadržine.
I u izvornom i u ciljnom jeziku to su reči različitih semantičkih polja: crkvena
leksika – кивот 594, 586, олтар 585, кръст 598, младенец 1485, разпят 584, покров
1569, изповест 1797, възкръсна 1569, възкресение 1568, свещени 1468, 1494,
ад 618; (hrišćansko) etička – съгрешение 185, изкушение 543, добродетел 1542,
безсмъртност 1557; недоволство 1520; knjiška leksika karakteristične aksiološke i
emocionalne markiranosti iz poetskog inventara ode - всемогъщ 213, 2833, благороден
227, воинствен, тържествувам 1531; (natur)filozofska - свойство 1496, мир 711,
706, член 50.
Prevodiočeva težnja ka minimalnom redukovanju knjiškog leksičkog sloja is-
poljava se u slučajevima kada se nemogućnost upotrebe bugarske korespondenci-
je zbog metričkih razloga nadoknađuje uvođenjem drugih elemenata tradicionalnog
porekla koji su očuvali stilističku obeleženost iz svojeg prethodnog funkcionisanja u
sentimentalističkom diskursu ili u versko-poučnoj literaturi.
Gorskog vijenca
ВЛАДИКА ДАНИЛО ВЛАДИКАТА ДАНИИЛЪ.

631 Луна и крст – два страшна символа, 588 Луна и крьстъ два символа страшни, -
Њихово је на гробнице царство; Тýхното е царство в’ гробоветý.
Слједоват им ријеком крвавом Да се слýдватъ по рýката кръвна,
У лађици грдна страданија,
страданија, Въвъ ладия най многострадална,
многострадална
То је бити једно или друго. Значи: бб©ди
ди еднo или друго;
ВЛАДИКА ДАНИЛО ВЛАДИКАТА ДАНИИЛЪ.

742 Боже драги, који све управљаш, 700 Боже мили, който все управляшъ,
......................................... .....................................
754 који си се милосно склонио А съсъ милость ти си благоволилъ благоволилъ,
дјејателне оживит членове С’ крıпка сила да оживотворишъ оживотворишъ,
малом мраву кâ гордоме лафу, - Слабия мравъ и лева юначенъ,
U celini posmatrano u prevodu se gubi samo mali broj originalnih knjiških lek-
sema koje imaju korespondencije u bugarskom jeziku. Razlozi za spomenuto gu-
bljenje su s jedne strane stilističke prirode budući da proces redukovanja obuhvata
pretežno lekseme iz prve pesme kola koje su karakteristične za žanr ode. On ima ra-
zvijeniju tradiciju u srpskoj klasicističkoj književnosti druge polovine 18. i početka
19. veka, a naročito u ruskoj poeziji koja utiče na Njegoševo individualno stvarala-
štvo. U bugarskoj književnosti se žanr ode razvija znatno kasnije – u stvaralaštvu
Ivana Vazova. Zbog toga u navedenom odlomku upravo prilikom transformisanja
elemenata poetike ode u prevodu P. Ivanova pretežu konvencije ronamtičarske re-
volucionarne poezije s ekspliciranjem koncepcije o herojstvu kao junaštvu. Isto-
vremeno nesprovedena sibilarizacija u pluralskom obliku lekseme подвиг izraz je
ruskog jezičkog uticaja koji je prisutan i u stvaralaštvu drugih bugarskih kanonskih
pesnika epohe.
КОЛО ХОРОТО.
О Милоше, ко ти не завиди? 211О, Милоше, кой не ти се чуди!
225 Ти си жертва благородног чувства,
чувства, Ти си жьртва на смıло юнашство
юнашство,
воинствени гениј свемогући, Воинственний гений всемогущи,
гром стравични те круне раздраба! Гръмъ ужасенъ, що корони руши!
Величаство витешке ти душе Твойта слава и душа юнашка
надмашује бесмртне подвиге Надминава подвигитı славни
дивне Спарте и великог Рима; На Атина и Римъ горделивий;
сва витештва њина блистателна Всичкитı имъ подвиги юнашки
твоја горда мишца помрачује. Прıдъ твоята мишца тı блıднı
блıднı”тъ.
тъ.
18 | Najda Ivanova
Pored toga je redukovanje knjiške leksike doslednije ostvareno i u refleksivnim

fragmentima iz monologa igumana Stefana „Ja Ja imadem osamdeset ljetah
ljetah” kao izraz te-
žnje za simplifikacijom najapstraktnijeg naturfilozofskog i kosmogonijskog semantič-
kog sloja speva čime bi se isti adaptirao stilističkoj shemi popularne didaktične poezije.
ИГУМАН СТЕФАН ИГУМЕНЪ СТЕФАНЪ.

2320 дјеиствија напрежу духове, 1538 М©китı
китı ни напрıгатъ душитı,
стјесненија сламају громове; Притисъка ломи громоветı
удар нађе искру у камену, Ударъ в’ камъкъ искрица искарва,
без њега би у кам очајала. Безъ него би в’ камъка остала.
3.1.2. Najdoslednije sprovedena prevodilačka strategija P. Ivanova jeste doda-

vanje znatne količine apstraktne leksike u tekstu – pretežno prideva (злочест 46,
злощастен 1189, маловажен 730, смъртоносен 810, сладострастен 806, всесилен
184, 861, безбожен 1198, безпределен 737; презрен 1318, смирен 917, сладостен
818, вишни 570, греховен 927, лъжовен 75, питателен 1499, светителски 579),
isto tako imenica (благослов 541, прегрешенье 728, почтенье, въсклицан’е 270,
гледанье 1489, говеянье 1797, наслажденье 814, подлост 179, 1600, сладост 797,
издайство 1489, зверство 942, пророчаство 1481, блудница 1318, вселенна 5,
твърд 868), ređe glagola (възкръсна 746, благоволя 712) kao i drugih imenskih
sintagmi. Posebno se izdvajaju dodate lekseme koje nisu potpuno fonetski adaptira-
ne pa čuvaju elemente svog ruskoslovensko-ruskog fonetizma ili tradicionalnog pra-
vopisa (всемогущи 213, 705, вопль 615, память 938, пятно 599, опятнен 1489,
ничтожен 1547, ружьо 271, ружо 1679, свят 1476, во век 340, 807, царя царей
864, Вино крепитъ сердца человıкъ 1684).
Izvan prevoda navedene lekseme i izrazi osnovnog ili izvedenog apstraktnog
značenja upotrebljavaju se u raznovrsnim tipovima bugarskog preporodnog diskur-
sa. Na primer: izdvajaju se nazivi pojmova koji služe modeliranju duševnog stanja ju-
naka u sentimentalističkoj literaturi, tradicionalna terminologija iz oblasti prirodnih
nauka, leksika pozitivne aksiološke obeleženosti koja se sreće u ranijoj preporodnoj
poeziji. Niz navedenih leksema koristi se istovremeno u više tematskih i stilskih po-
dručja – u „naravoučiteljnoj
naravoučiteljnoj”,, epistolarnoj, udžbeničkoj, umetničkoj literaturi i pu-
blicistici – prilikom komentarisanja biblijskih, crkveno-istorijskih, moralno-verskih,
obrazovno-vaspitnih tema. U grupi dodatih ruskih jezičkih elemenata razlikuju se
govorni i tradicionalni.
Posebnu pažnju zaslužuje okolnost da se dodati knjiški elementi tradicionalnog
porekla i apstraktnog značenja najčešće javljaju u dva osnovna položaja:
A. U istim mikrotekstovnim celinama u kojima su najdoslednije očuvani slove-
nizmi izvornika, a naime – u pesmama kola, monolozima vladike Danila i igumana
Gorskog vijenca
Stefana. Njihova stilistička funkcija je da pojačaju vrednosno-interpretativni aspekt

u etičkom i istorijskom tumačenju događaja.
585 Иван чашом наздрави освете
освете,, 540 Иванъ с’ чаша за мщенье наздрави,
светим пићем, Богом закршћеним. С’ питье свято
свято,, съсъ благословъ божий.
610 Вјечна зубља вјечне помрчине Вýчна лучь е и тъмнина вýчна,
нит’ догори нити свјетлост губи. Нит’ изгаря, ни свýтликъ си губи.
ВЛАДИКА ДАНИЛО
770 слабостма смо земљи привезани, 728 Съсъ слабости и съсъ прýгрýшен’я
Ништава је него тврда веза Свьрзани сме ние о земята,
Маловажна, но пакъ твьрда врьзка;
B. Kao svojevrsni kontrapunkt prvoj tendenciji – u replici Mustaj kadije P. Ivanov

modifikuje semantičku strukturu teksta s ciljem da kontrastno i uravnoteženo suprot-
stavi hrišćanske i muslimanske etičke norme. Prevodilac preeksponira uživanje kao
osnovnu vrednost muslimanske kulture upravo uvođenjem knjiških jezičkih elemena-
ta uključujući i lekseme semantičkog polja potkategorije „slatko
slatko” perceptivne katego-
rije ukusa.
898 О хурије очих плаветнијех 806 О, Хурии, с’ очи сладострастни

те мислите са мном вјековати, Съсъ които во вýкъ ще живý”
живý
.......................................
902 пред очима које стријељају 810 Очитý ви стрýли смьртоносни
смьртоносни,
које камен могу растопити Кои камъкъ мог©тъ
мог тъ да стопýвътъ.
акамоли слабога човијека А камо ли човýка злощастенъ
злощастенъ.
рођенога да се од њих топи; Кой е роденъ да се прýдъ тýхъ топи!
...................................
911 О Стамболе земаљско весеље, О, Стамболе земно наслажденье
наслажденье.
Купо меда, горо од шећера, Медна чаша, шекерова горо,
Бањо слатка људскога живота Баньо сладка, що живота сладишъ,
Ђе се виле у шербет купају; Въвъ която хуриитý красни
Само в’ шербетъ сладостно се к©п”тъ.. к тъ..
Prema tome, u prevodu P. Ivanova utvrđuje se znatno veći broj knjiških leksema
nego što ih ima u originalu. U funkciji glavnog izvora za formiranje apstraktne leksike
novobugarskog književnog jezika neke od razmotrenih reči načelno razvijaju svoj se-
mantički potencijal za izražavanje apstraktnih značenja, ali postepeno gube svoju prvo-
20 | Najda Ivanova
bitnu ekspresivno-emocionalnu markiranost. Kumulativnom strategijom - povećavajući

broj i frekventnost leksike tradicionalnog porekla - prevodilac s jedne strane nadokna-
đuje sniženu ekspresivnu obeleženost dotičnog leksičkog sloja kao dela savremene lek-
sičke književne norme. S druge strane, aktuelizujući knjiške jezičke crte karakteristične
za određene tipove ne tako udaljenog u vremenu preporodnog diskursa (popularne po-
učne poezije i proze) preusmerava recepciju visokog semantičkog nivoa teksta potiski-
vanjem refleksivnih i eksponiranjem didaktičko-interpretativnih komponenti.
3.2. Dimitar Panteleev5
Sredinom 20. veka, kada nastaje drugi prevod Gorskog vijenca

vijenca,, tradicionalni jezič-
ki elementi potpuno su infiltrirani u književnu normu. Većina njih pripada opštem ili
terminološkom leksičkom sloju a manji deo - poetizmima.
U prevodu D. Panteleeva se takođe zapaža čuvanje određenog dela tradicional-
nih leksema izvornika koje su vezane za hrišćansku tematiku speva a njihove su ko-
respondencije u bugarskom jeziku sličnog formalnog oblika i denotativnog značenja
(бдение, пости, ад, пъкъл). Druge bugarske lekseme tradicionalnog porekla katakte-
rišu izmenjena semantička struktura i ekspresivna markiranost usled njihove višedece-
nijske upotrebe u savremenoj književnoj normi: благороден, тържествувам, надежда,
познание, отечество, простор, престол, трон, жертва, свещен, възкръсна, честен,
кръст, стеснение, мир (jedino izraz во истина čuva fonetski element svog ruskoslo-
venskog porekla).
3.2.1. Istovremeno prevodilac smanjuje frekventnost nekih od navedenih leksema
tradicionalnog porekla u konkretnim kontekstima, čime se ograničava mogućnost
strukturisanja semantičkih mreža na makrotekstovnom nivou. Pored toga, za razli-
ku od prvog prevoda Gorskog vijenca
vijenca,, dolazi i do potpunog ispadanja znatne količine
apstraktne leksike karakteristične za tekst originala, koja istovremeno sačinjava deo i
bugarskog leksičkog fonda: знамење 171, смртна сагрешења 199, благородно 225,
2500, добродјетељ 2324, величаство 228, торжество 896, распјатије 627, праведан
628, страданије 641, бешчестије 2344, сатана 660, еванђеље 1319, дјејателни
755, сухопаран 893, предјел 908, својство 2280, причина 2294, попечење 2298,
електризам 2326, тјелохранитељ 2528 миробитан 751, состав 2501. Navedene reči
se većim delom upotrebljavaju u filozofsko-refleksivnom, versko-etičkom i naturfilo-
zofskom sloju originalnog dela. Na primer, rezultati prevodiočeve strategije reduko-
vanja leksike tradicionalnog porekla dolaze do izražaja u prevodu monologa igumana
Stefana „JaJa imadem osmdeset ljetah
ljetah”.
5
Dalje u primerima skraćeno ДП.
Gorskog vijenca
- Ispadanje lekseme своjство u kombinaciji s lažnim prijateljima смјешан –

смешен vode potpunom gubljenju filozofskog aspekta poruke na izvornom jeziku:
ИГУМЕНЪТ СТЕФАН ИГУМАН СТЕФАН

2280 Нашата земя е много смешна
смешна,, 2280 Смијешна су својства наше земље
Пълна е със всякакви промени пунана је лудијех промјенах.
- U slučajevima čuvanja apstraktne lekseme koja je zajednička originalu i bugar-

skom jeziku iskrsava problem njene različite semantičke strukture na međujezičkom
planu. Tako na bugarskom стеснение označava: 1. glagolsku imenicu od стесня – na-
praviti tesan 2. uži deo nečega 3. nelagodnost, zbunjenost, ublaženo osećanje sramote
(БТР 1993: 918). U originalu стјесненије označava zbijanje (Стијовић 1992: 214)
pa je rešenje P. Ivanova koji prevodi reč neologizmom притисък adekvatnije. I obr-
nuto, reč ruskog porekla дјејствије u jeziku izvornika označava „djelovanje,
djelovanje, djejstvo;
radnja, čin (dramskog komada)”
komada) (Стевановић, Бошковић 1957: 40). Bugarska lek-
sema действие mogla bi biti prikladnija korespondencija budući da u svojoj seman-
tičkoj strukturi ima analogna značenja: „1.1. izraz energije i snage 2. delovanje, uticaj
3. postupci 4. u narativnom ili dramskom delu: međusobno povezani dodađaji 5. čin
dramskog dela - БТР 1993: 143). Prevodilac se odlučuje za reč дейност koja se mo-
žda i lakše da uklopiti u metričku shemu stiha ali označava „ono
ono što čovek vrši u nekoj
oblasti života; posao, zanimanje - БТР 1993: 143) što izaziva bitan pomak u prvobit-
nom značenju poruke:
2320 дейността напряга духовете, 2320 дјејствија напрежу духове,

а стеснението гръм поражда; Стјесненија сламају громове;
- Zapaža se i tendencija upotrebe korespondencija jednostavnije tvorbene

strukture i opštijeg značenja koje u svojoj semantičkoj strukturi sadrže i razgovor-
no obeležena značenja. Neretko lekseme te vrste upotrebljene su u svojem klišetira-
nom značenju.
2324 Мъките поддържат здраво кръста

кръста,, 2324 Страдање је крста добродјетељ
добродјетељ;
непорочната душа човешка Прекаљена искушењем душа
храни тялото със буен огън
огън,, Рâни тјело огњем електризма
електризма,
а надеждата те свързва с бога А надежда веже душу с небом
както лъч роса и слънце свързва. Као луча са сунцем капљицу.
U prevodilačkim rešenjima D. Panteleeva dolazi do izražaja težnja ka strogom

pridržavanju specifike deseteračke stihovne strukture sa petostopnim horejem. Ako
22 | Najda Ivanova
data reč, uključujući i podsistem razmatrane apstraktne leksike, ne može biti umešte-
na u metrički okvir stiha, onda se bira reč istog korena koja odgovara formalnim kri-
terijumima ili se vrši zamena leksemom ili izrazom sličnog značenja. Na taj način se
pored iznalaženja nekih prikladnih korespondencija u prevodu pojavljuju klišetirane
reči i izrazi kao i reči čija semantika odudara od konteksta.
3.2.2. U pozadini navedene tendencije u drugom prevodu Gorskog vijenca još
indikativnije je dodavanje znatnog broja apstraktnih leksema i poetizama
poetizama:: злочест 84,
гибелен 634, грешен 2166, немощен 999, безподобен 1763, 1896, славословя
931, тържествувам 939, крася 980, взор 2370, непорочен 2325, всенароден
1800, 2317, преизпълнен 2263, възторг 1281, горест 2024, свод 630, твар 763,
мощ 908, надежда 2166, възвестен 2265, нестроен 2292, нестройност 2501,
задължение 2299, способен 2571, ruske reči ответ 1129, 1132 i ruskoslovenskog
izraza во истина – ва истину 2448.
Posebne pažnje vredna je činjenica da je, za razliku od prevodilačkog rešenja P.
Ivanova, znatan deo navedenih apstraktnih leksema dodat u tekstovnim mikrostruk-
turama originala u kojima nije karakteristična upotreba slovenizama. To su pre svega
dijalozi, komentari, priče crnogorskih serdara i vojvoda u kojima su sadržani elemen-
ti crnogorske rečitosti. Ti fragmenti, prožeti ekspresivnim razgovornim izrazima, pa-
remijama, frazemima, pragmemama, aluzijama na folklorne tekstove predstavljaju
sažet izraz suštinskih posenbosti crnogorske narodne psihe i kulture. Njihovo am-
bigvalno značenje formira se na makrotekstovnom nivou preko saodnosa sa ostalim
semantičkim i jezičkim kompleksima u tekstu. U prevodu D. Panteleeva se upravo u
navedenim kontekstima zapaža tendencija ka sistematskoj zameni kulturno markira-
nih jezičkih sredstava apstraktnom leksikom.
Usled toga dolazi do mešanja elemenata različitih jezičkih registara što može re-
zultirati u alogičnoj jezičkoj karakterizaciji junaka koja odudara od izvorne autoro-
ve intencije. Up.:
- komentare crnogorskih poglavara na reči Mustaj kadije
ВУК МИЋУНОВИЋ ВУК МИЧУНОВИЧ

939 Јаје здраво добије сломјено!
сломјено! Здравото яйце ще тържествува;
тържествува
Што узмогнем, чућете хоћу ли. Що ще сторя, ще ме разберете.
- razgovor serdara Janka sa Vukom Mićunovićem o morama koje ga muče
СЕРДАР ЈАНКО СЕРДАРЪТ ЯНКО

1230 Притиска ме све несрећна мòра; Някакъв проклет кошмар ме мъчи,
како заспим, не да ми кркнути.
кркнути. Щом заспя, дъхът ми той възпира.
възпира
Gorskog vijenca
- ironične primedbe Vuka Mićunovića o čitanju popa Mića
ВУК МИЋУНОВИЋ ВУК МИЧУНОВИЧ

2062 Лијепо ли ова сабља чита, Колко хубаво чете юнакът,
дивно ли нас данас разговори!
разговори! Как прекрасно днес ни забавлява!
забавлява
Pored toga zapaža se i nemotivisana upotreba poetizama. Na primer u razmi-

šljanjima serdara Vukote o fizičkoj i duhovnoj slepoći - 2369 пјесна добра спава
у слијепца/Поглед
слијепца/Поглед смета мисли и језику – mišljeno je na vid pa bi se s tim znače-
njem mogla upotrebiti i bugarska reč поглед. Njoj mora da se doda član usled čega
postaje trosložna. Prevodilac rešava metrički problem zamenjujući dotičnu leksemu
poetizmom взор (koja s članom postaje dvosložna) uprkos tome što kontekst ne
pretpostavlja upotrebu ekspresivno obeležene korespondencije: Чудна песен дреме
във слепеца/ взорът пречи на език и мисъл.
Analogno u prvoj pesmi kola zamena reči клик rečju ruskog porekla възторг
(ushićenje, zanos, ekstaza БТР 1993: 106) izaziva alogičnost i blokira mogućnosti
adekvatnog kontekstualnog čitanja fragmenta (leksema възторг sadrži u svojem zna-
čenju i semu koja pretpostavlja verbalne reakcije tipa о!, аh! koje ne mogu da izazovu
asocijacije na ratni poklič koji bi se razlegao planinom).
КОЛО ХОРОТО
281 Што је ово ево неко доба Но защо тук от известно време
те су наше горе умучале нашите гори се умълчаха
не разлежу ратнијем клицима
клицима?? И възторзи бойни не отекват?
отекват
Preko razmotrene tendencije uvođenja apstraktne leksike u tekstovnim frag-

mentima u kojima ta upotreba nije karakteristična za original poeme bitno se re-
dukuje jezička slojevitost prevoda što je povezano i sa uprošćavanjem njegove
semantičke strukture.
4. Turcizmi
Turcizmi imaju različite funkcije u tekstu Gorskog vijenca u zavisnosti od se-

mantičke strukture i stilističke markiranosti. Izuzimajući onomastičke jedinice, po
značenju izdvaja se nekoliko grupa: nazivi titula, socijalnog statusa ili pripadnosti
određenom društvenom sloju, religioznih pojmova, vrsta oružja, odela, opreme,
spoljašnosti, životinja i mitoloških bića, hrane, građevina, javnih otvorenih prostora,
prostorija, elemenata enterijera, namirnica, materija i predmeta, mernih jedinica, po-
24 | Najda Ivanova
jedini nazivi različitih drugih semantičkih polja, pragmeme, ustaljeni izrazi (up. deta-
ljan opis u raspravi Костић-Голубичић, 1988).
S formalne tačke gledišta samo mali deo turcizama upotrebljenih u Gorskom vi-
jencu nema korespondencija u bugarskom jeziku. U tim slučajevima pruža se mo-
gućnost da jedan naziv iz originala dobije nekoliko korespondencija u ciljnom jeziku
kojima bi se aktuelizovala kontekstualno motivisana značenja polazišne lekseme. Na
primer: милет: Хвала богу, пасјега милета – Боже мили, мръсни песи люде 1778
ДП; махнит: Ко је оно кâ да су махнити?
махнити? 1755 – Що е това, каква е тась врýва?
врýва?
1310 ПИ – Тез кои са? Сякаш че са бесни! 1755 ДП, а у лик се манит обратио
2433 – Самодивски вýтъръ да го духне 1641 ПИ – и дано той луд да полудее 2433
ДП; марама – кад под овом живјели марамом 305 – Като тьрпимъ това пятно
срамно 295 ПИ – щом със толкоз срам сме се покрили 305 ДП).
Najizrazitija je uloga konteksta pri prevođenju pragmema turskog porekla (up.
bugarske izraze kojima se prevodi amanati - аманат ви божи–
божи– хей 193 ДП, аманати
– ispada bez zamene 1031 ДП; аманат ми - ispada bez zamene 2083 ДП; А бjeше
ли какав, аманати
аманати?? 1625 – ispada bez zamene 1218 ПИ – А какъв човек е той, за
Бога?? 1625 ДП; Бога ти – u didaskaliji uz stih 1220 ДП; Аманати
Бога Аманати,, ђе научи тако?
2064 - Твоя милост,
милост, где така си учил? 2064 ДП; Аманати
Аманати,, не наjеди се: 2080 –
Само, моля те,те, недей се сърди! 2080 ДП), isto tako шућур u izrazu Богу шућур -
Слава богу 879 ДП).
Drugi manji deo turcizama postoji i u bugarskom ali sa promenjenim znače-
njem – na primer: kandža označava kuka. I obrnuto, neke srpske reči slovenskog po-
rekla imaju bugarske korespondencije turskog porekla čime se objektivno (mada i
minimalno) povećava broj turcizama u prevodima (up. прах – барут: 1659, 1986;
зрно - куршум 2812; дану – хайде 1730, шестоперац – боздуган 1803 ДП). Za-
pažaju se i primeri upotrebe netačnih korespondencija kod kojih se čuvaju samo
seme koje su zajedničke za polazišnu i prevedenu leksemu tj. seme koje sačinjava-
ju hiponimni deo njihovog značenja na međujezičkom nivou (npr.: десечар 2714
– скупљач десетине (данка) (Стевановић, Бошковић 1957: 39) - prevedeno kao
бегликчия ДП – skupljač danka u obliku ovaca i koza (РРОД 1984: 29).
Pored toga mora se uzeti u obzir i činjenica da turcizmi u bugarskom jeziku po
pravilu imaju akcenat na poslednjem slogu što sprečava njihovu upotrebu na kraju
stiha i može izazvati njihovo redukovanje.
Glavni objektivni činilac prilikom selekcije i upotrebe turcizama u dva prevo-
da vezan je za razlike u statusu tog leksičkog podsistema u srpskom i bugarskom
književnom jeziku. Zahvaljujući sprovođenju Vukovog književnojezičkog modela za-
snovanog na narodnoj govornoj osnovici tokom druge polovine 19. veka turcizmi u
većoj meri prodiru u pismenu praksu, dok se u bugarskom književnom jeziku istog
perioda zapaža izrazitija puristička tendencija koja uslovljava potiskivanje znatnog
Gorskog vijenca
dela turcizama u pasivni leksički fond pri čemu one koje ostaju u upotrebi karakteri-
še izrazita ekspresivna (razgovorna, pejorativna) markiranost.
Očigledno, u rezultatu delovanja navedenih pojedinačnih ili kompleksnih
objektivnih mertičkih, sistemskih, semantičkih i purističkih činilaca oba prevodi-
oca sprovode slične strategije ignorišući određene turcizme (na primer, P. Ivanov
i D. Panteleev radije prevode hat kao кон (um. ат ) 1325/1784, 1599/2385 ПИ,
1784, 2385 ДП; barjak - kao знаме (um. байрак) 895/1112 ПИ; 1112 ДП; ba-
dava– напразно 1385/1902 ПИ, залудо 1902, 1787 ДП (um. бадева), begenisati
(um. бегендисвам, бегендисам) - Богъ е тебе за сгоденъ намýрилъ 820 ПИ – Бог
от тебе само бе поискал 917 ДП i sl. Dotična tendencija obuhvata i frazeme s tur-
cizmom kao komponentom: без никаква зора – безъ всýкаква прýчка 1331/1456
ПИ - без да си насилен 1785 ДП; да пребирам прстима за фајду – Да ги бро бро” с’
пръсти си безъ полза 2239/1456 ПИ - да прехвърлям с пръстите без полза 2239
ДП; Што је фајде крити оно што је – Истината трябва ли да крием? 1979 ДП;
што за фајду 2007 – и каква ли полза 2007 ДП, што за фајду 2015 - но каква ли
полза 2015 ДП.
Spomenuta razlika u intenzitetu ekspresivno-emocionalne markiranosti turciza-
ma u srpskom i bugarskom jeziku uslovljava, na primer, i zajedničku strategiju oba-
ju prevodilaca prilikom ignorisanja lekseme budala. U bugarskom je njeno značenje
samo pejorativno, ona se ne može upotrebljavati hipokoristički niti se od nje može
graditi deminutiv. Budući da oba konteksta njene upotrebe u originalu ne dopušta-
ju realizaciju pejorativne markiranosti prevodioci je zamenjuju na različite načine.
Up. razmišljanja serdara Ivana o spoznajnom činu kao gledanju - Будале су с очима
слијепе 2363 ––Други
Други има при очи сс© слýпи 1580 ПИ; Глупавите и с очи са слепи
2363 ДП, kao i oslovljavanje đačeta od strane igumana Stefana -(Муч’, будало 2566
–Млъкъ, дяволе 1743 ПИ; Стига, глупчо 2566 ДП.
Na sličan način, mada leksema amanet označava ključan pojam utvrđen u crno-
gorskoj jezičkoj sredini, upravo u svojem simboličkom značenju, neprihvatljiva je sa
purističke tačke gledišta bugarskih prevodilaca.
264 што се не хће у ланце везати, 254 Тı се сбрах©
сбрах въвъ тия балкани, 264 и не пожела вериги робски,
то се збјежа у ове планине За да мрıме и кръвь проливаме, той във тия планини побегна,
да гинемо и крв проливамо, И бащини завıтъ да пазиме, тук да гинем и да леем кърви
да јуначки аманет чувамо, Дивно име и свобода златна. (ПИ) и да браниме завет юнашки: (ДП)
дивно име и свету свободу.
Pored navedenih zajedničkih tendencija adaptiranja turcizama u tekstovima

obaju prevodilaca zapažaju se i bitne razlike.
26 | Najda Ivanova
4.1. Petar Ivanov
U prevodu P. Ivanova dolazi do tendencije ka dodavanju turcizama

turcizama.. Dosledno su
uvedene pragmeme razgovorne (najčešće negativne) ekspresivne markiranosti koje
intenzificiraju emocionalnu reakciju izraženu u kletvama, usklicima u okviru folklor-
no stilizovanih i filozofskih fragmenata:
– кешки, белким:
203 Кешки тамо всички главатаре 216 куд та срећа да грдне главаре
Да бýх©
бýх се до единъ истрили, све потрова и траг им утрије,
Само Милошь да бýше остан©лъ
остан лъ сâм да Милош оста на сриједи
С’ неговитý двама побратими, са његова оба побратима,
Белкимъ сърбинъ, сърбинъ би остан©лъ.
остан лъ. Те би Србин данас Србом био!
- харам
249 Харамъ да е срьбското имъ
им млýко! 261 млијеко их српско разгубало
разгубало!
- халал
265 Халлал да с©
с кървавитý жьртви 276 Просте наше жертве свеколике
Кат’ е крýпка нашата родина, кад је наша тврда постојбина
силе турске несита гробница. -
1346 Халалъ да му й рая и пророка! 1805 па му на част пророк и хурије!
U epskim narativnim mikrostrukturama dodavanjem pragmema turskog pore-

kla precizirajućeg ili kvantifikativnog značenja P. Ivanov postiže konkretizaciju na-
rativne perspektive i zatvaranje priče u parametrima govornog čina što ograničava
njegovu ambigvalnu interpretaciju:
- тамам
1015 В’ това време, тамамъ бýше срýдъ нощь, 1284 Кад пред зору, и ноћ је
мјесечна
- барем
1773 Отъ Турцитý никой не остан©,
остан , 2597 не утече ока ни свједока,
Да приказва баремъ какво стан©.
стан . ни да каже како им је било.
U navedene kontekste P. Ivanov uvodi još jednu posebnu vrstu turcizama fre-
kventnih u bugarskom preporodnom diskursu – tačnije u narodnoj i revolucionarnoj
Gorskog vijenca
poeziji i publicistici. To su skoro klišetirani nazivi kojima se konstruiše lik tlačitelja i

njegovih odnosa sa porobljenim narodom:
– душмански
ВЛАДИКА ДАНИИЛЪ. (тая гора каменита) ВЛАДИКА ДАНИЛО
67 А която с’ кръвь е напоена, 64 Већ је у крв она прекупата
Съсъ кръвь наша, повече душманска стопут твоју, а стотину нашу!
ВОЙВОДАТА БАТРИЧЬ ВОЈВОДА БАТРИЋ
1780 Изгорихме к©щитý
к щитý исламски, 2604 Куће турске огњем изгоријесмо,
За да нýма нито диря нито спомýнъ да не зна ни стана ни трага
Отъ невýренъ домашенъ душманинъ од невјерна домаћега врага
- кесаджия
ВУКЪ МИТЮНОВИЧЬ. ВУК МИЋУНОВИЋ
980 Ама много ваши кесаджии ама многи грдни мучитељи
Прýдъ мене с©
с ск
ск©по
по заплатили; на нос су се преда мном побили;
- гявур
КНЯЗЬ ЯНКО. КНЕЗ ЈАНКО
Хамза рýче Митюновичь Вуку: 365 рече Хамза Мићуновић-Вуку:
„По
По добъръ сьмь, чуй гявуръ
гявуръ,, отъ тебе!”
тебе! „Ја
Ја сам бољи, чуј влаше, од тебе,
360 „Какъвъ
Какъвъ гявуръ
гявуръ,, потурчена свиньо! 376 „Какво
Какво влаше, крмска потурице,
- хайдушки se javlja u svoja dva suprotna značenja – onaj koji se odnosi na razbojni-
ka i na heroja
ХОРОТО. КОЛО
186 Царьетý ни вýрата прýзрýх
прýзрýх© 200 Наши цари закон погазише,
И хван©х©
хван очи да си вад©тъ,
вад тъ, почеше се крвнички гонити,
Единъ други хайдушки се гон”тъ;
гон тъ; један другом вадит очи живе;
ВОЙВОДА ДРАШКО. ВОЈВОДА ДРАШКО
1196Като видýхъ тýсъ хайдушки мм©ки,
ки, 1487 Када виђех витешку невољу,
Ази пламн©хъ
пламн хъ и съсъ ядъ продумахъ: забоље ме срце, проговорих:
Ekspresivna markiranost sadržinskih informacija intenzivira se i dodavanjem

frazema pejorativnog značenja čije su komponente reči turskog porekla:
ВЛАДИКАТА ДАНИИЛЪ (пише) ВЛАДИКА ДАНИЛО (отпишује)

956” Дослука ви стои на колýно
956 1171 отада смо виши пријатељи,
„Единъ
Единъ пп©тъ
тъ се влиза въвъ капаня.”
капаня. у главу ми ућерасте”.
ућерасте
28 | Najda Ivanova
ВОЙВОДА ДРАШКО. ВОЈВОДА ДРАШКО

1164 Да им влач
влач©тъ
тъ богатство и злато 1454 те довукуј благо из свијета
1165 А тý само кефа да си прав
прав”т И притискај земље и градове.
Na taj način uvođenjem turcizama P. Ivanov postiže jaču ekspresivnu marki-

ranost određenih tekstovnih mikrostruktura čime preeksponira neracionalizovan
negativni stav u okviru realizacije kategorije turskost. Navedeno prevodilačko reše-
nje uravnotežuje istaknutu strategiju dodavanja leksema ruskoslovenskog porekla
apstraktnog značenja u refleksivnim tekstovnim fragmentima preko kojih se aktu-
elizuje moralnopoučna interpretacija prikazanog događaja. U rezultatu toga se su-
protstavljenost između jezičkih registara za markiranje „visoke
visoke” i „niske
niske” sadržine,
karakteristična za original, reinterpretira u okviru bugarskog popularnog didaktičkog
i revolucionarno-rodoljubivog diskursa.
4.2. Dimitar Panteleev
U tekstu D. Panteleeva zapaža se veći broj turcizama zbog toga što on prevo-
di celu poemu ali, objektivno posmatrano, glavna tendencija koju prevodilac spro-
vodi jeste ka redukovanju leksema turskog porekla iz svih semantičkih grupa
grupa.. Jedan deo
njih ispada bez odgovarajuće korespondencije u ciljnom jeziku, na primer: колан
1144, арч 323, духан 324, дилбер Фатима – Фатиме 1855, измећар – слуга 881-
882, сунет, посунетити 1818, тандарихе (рай) – радост на земята 1884, ћитаб
(ћитап) 1147 i sl.).
Drugi turcizmi se načelno čuvaju, ali se njihova frekventnost u prevedenom tek-
stu smanjuje kao u primerima: дамаскија 1811, кавур: не оставте Косу у кавуре
– Ала Коса трябва да е ваша 1840, кавурски – неверен 11780, курвино копиле –
копиле проклето 1832, мунар(а) 858; коран 1782).
Zapažaju se i retki primeri zamene jednog turcizma drugim (na primer: 1118 у
фукаре очи од сплачине – Бедната рая смел поглед няма; reč топуз dosledno za-
menjuje боздуган 626, 885, 937,1105, сарук –чалма 1030 (um. сарък)).
Najčešće su upotrebljene slovenske korespondencije odgovarajućeg hiperoni-
mijskog značenja (бињиш – наметало 1, шишана – пушка 402, канџија – бич 844,
бедем – крепост 1953, мраморjе – гробове 387, бостан – градина 1858, миндер
– постеля 921, синија – блюдо, харач – данък 2748, 2753, пара – жълтица 1712,
перчин – къдри 1947, сахат – часове 1881, улак – пратеник 2684, харачлија:
двjеста харачлиjах – двеста души 2758, факир, фукара: само факир остави фукару
– и остави клети сиромаси 1819 (sa prepoznatljivim intertekstualnim pozivanjem
na H. Boteva), дин – dosledno вяра 881, 1826 ili турски 1850, хила – измяна 882,
инатити се: Бадава се инате с Турцима – Залудо те турците ядосват 1902). Vred-
Gorskog vijenca
ni pažnje su slučajevi ispadanja pragmema i čestica turskog porekla koje imaju kore-
spondenciju u bugarskom jeziku (na primer: баш аферим – Браво тебе, озринички
княже! 1717, Йок
Йок,, сердаре – Не,е, сердаре 1016).
Navedeni primeri potvrđuju da pre svega ispada znatna količina reči predmetne
semantike u rezultatu čega se bitno pojednostavljuju predstave o crnogorskoj mate-
rijalnoj narodnoj kulturi opisane epohe. Redukovani su isto tako i neki ekspresivno
markirani nazivi određenih društvenih grupa. Pored toga ograničena je i upotreba re-
ligioznih naziva vezanih za muslimanstvo čime se preoblikuje i filozofsko-refleksivna
komponenta tekstovne semantike. Up., na primer, odlomak iz replike Mustaj kadije
u kojem od pet turcizama u originalu pri prevođenju ostaje samo jedan. Aktuelizaci-
jom apstraktne leksike sličnog značenja i slovenskog porekla kao i upotrebom inver-
zirane imenske sintagme слуги покорни umesto измећари menja se kako jezička
karakterizacija junaka tako i način verbalizacije koncepata vezanih za ključne katego-
rije muslimanske religije:
879 Богу шућур, двјести су годинах 796 Има вече до двıстı години, 879 Слава богу, има две столетия
откâ паши вјеру прихватисмо, Какъ приıхме динъ ислямска вıра, Веч от как приехме тази вяра
измећари дину постадосмо. Измекяри пророку станахме, И й станахме слуги покорни
покорни.
Ћабо света, нема у нас хиле
хиле! Свıто кябе нıма у насъ хилле
хилле! (ПИ) Свята чабо, няма в нас измяна!
(ДП)
Imajući u vidu simboličku semantiku lekseme хурија prilikom prikazivanja

vrednosti orijentalne kulture zamena reči хурија rečju фурия može se smatrati dra-
stičnim odstupanjem od koncepcije izvornika.
Na taj način ograničavanje upotrebe slovenizama i turcizama u drugom prevodu
aktivira tendenciju ka neutralisanju suprotne stilske markiranosti jezičkih registara
kojima pripadaju navedene leksičke grupe i rezultira konstruisanjem jednog univer-
zalizovanijeg, knjiški-apstraktnog načina jezičke interpretacije kako predmetne sadr-
žine teksta tako i njegove semantičke strukture.
Načini selekcije i upotrebe knjiške leksike i turcizama u dva bugarska prevoda

Gorskog vijenca deo su opštijeg procesa primene određenih prevodilačkih strategija u
reprodukovanju jezičke slojevitosti originala. Na osnovu objektivnih sistemsko-struk-
turnih i leksičkih osobina ciljnog jezika koje nameću izbor nekih sličnih tipova prevod-
nih restrikcija i transformacija u prevodiočevim postupcima utvrđene su i bitne razlike.
Petar Ivanov čuva i na specifičan način dalje razvija jezičku slojevitost dela otva-
rajući tekst prema registrima bugrskog jezika. U kontekstu procesa konačne unifika-
30 | Najda Ivanova
cije savremene književnojezičke norme prevodilac reaktuelizuje njenu povezanost

sa određenim tipovima diskursa karakterističnim za bugarsku preporodnu kulturu.
Širom upotrebom leksike tradicionalnog porekla i turcizama (kao i drugih jezičkih
sredstava koja nisu predmet ove analize) autor ograničava mogućnosti realizaci-
je kontekstualno uslovljene višeznačnosti jezičkih jedinica u tekstu koja igra poseb-
nu ulogu u oblikovanju konceptualne i semantičke strukture Gorskog vijenca
vijenca.. Na toj
osnovi ekspliciraju se didaktički i emcionalno-ekspresivni aspekt u interpretaciji
denotativne sadržine u skladu s konvencijama poučne i revolucionarne popularne
gradske poezije druge polovine 19. veka.
D. Panteleev redukuje apstraktnu leksiku tradicionalnog porekla u filozofskim,
istorijskim i etičkim tekstovnim mikrostrukturama, ali s druge strane proširuje nje-
nu upotrebu u registru suprotnom po svojoj stilističkoj markiranosti koji predstavlja
stilizaciju razgovornog i folklornog jezika u duhu tipične crnogorske rečitosti. Na-
vedena tendencija za unifikacijom jezičke slojevitosti originala obuhvata i turcizme
u rezultatu čega slabi kontrastno jezičko i konceptualno suprotstavljanje među hri-
šćanskom i nacionalno-romantičarskom idejom s jedne strane i muslimanskom i im-
perijsko-osmanlijskom asimilacijskom idejom s druge strane.
5. Uloga sociokulturnog konteksta
Razlog za utvrđene razlike trebalo bi potražiti u specifici socialno-istorijskog,

kulturnog i književnog diskursa karakterističnog za dve različite epohe u kojima pre-
vodi nastaju. Dotične razlike jasno se ispoljavaju u predgovorima odgovarajućih iz-
danja, tačnije – u načinu na koji prevodioci prikazuju čitaocima idejne i književne
osobine Gorskog vijenca kao i svoju motivaciju.
Oslanjajući se skoro potpuno na Istoriju slovenskih književnosti A. Pipina i V. Spa-
soviča (Пыпин, Спасович 1879: 228-232) u svom predgovoru P. Ivanov oslikava
romantičarski lik Petra Petrovića Njegoša. Prevodilac ističe složenost Njegoševe stva-
ralačke individualnosti, žanrovsku, estetsku i konceptualnu višeaspektnost njegovih
dela: „Autor
Autor je zagrejani patriota, on je prožet epskim karakterom svog naroda, ali
uporedo s tim u njegovim delima stalno provejava lirski odjek njegovog ličnog unu-
trašnjeg života - s jedne strane težnja za uzdizanjem svog naroda a s druge - teorijske
sumnje i izrazi njegovog ličnog raspoloženja”
raspoloženja (V-VІ). Izbor P. Ivanova da predstavi
Njegoševo stvaralaštvo upravo preko intertekstualne veze sa knjigom Pipna i Spaso-
viča deo je recepcije ove monografije u bugarskom literarnom diskursu gde se pri-
hvatanje kulturnoistorijske metode ruskih slavista kombinuje sa romantičarskom
tematikom preporodne slavistike (Карагьозов 1996: 111). Prema tome i uvodni deo
prvog prevoda Gorskog vijenca kao važna metatekstovna komponenta tog izdanja po-
Gorskog vijenca
tvrđuje da je smisao P. Ivanova za jezičku slojevitost Gorskog vijenca i težnja da je oču-

va i iskoristi za postizanje određenog spoznajnog, estetskog i socijalnovrednog efekta
rezultat prevodiočeve povezanosti s kulturnim vrednostima preporodne epohe.
Sa svoje strane predgovor D. Panteleeva predstavlja interpretaciju poeme s tač-
ke gledišta socijalističke ideologije i estetike socijalističkog realizma. U prikazu dela
zapažaju se stereotipne predstave verbalizovane klišetiranim jezičkim sredstvima ka-
rakterističnim za navedeni diskurs. Prevodilac se poziva na tezu „anonimnog
anonimnog tuma-
ča” Gorskog vijenca da pored verskog i nacionalnog sukoba Njegoš prikazuje i „borbu
ča borbu
dveju klasa – turskih feudalaca i eksploatisanih i porobljenih masa čija borba protiv
tiranije uzima maha u duhu buržoazno-revolucionarnih ideja koje su poplavile Evro-
pu u vreme kada je Njegoš izrastao u napredog vladara i zrelog umetnika
umetnika” (11). Na
sličan način D. Panteleev tumači Njegošev odnos prema evropskoj kulturi izražen u
priči vojvode Draška po njegovom povratku iz Venecije. Ističe se da autor „podvrga-
podvrga-
va nemilosrdnoj kritici trulo i nazadno društvenopolitičko uređenje venecijanske re-
publike” (11-12), predviđa „„blisku
publike blisku propast evropske civilizacije, celog buržoaznog
političkog i ekonomskog sistema”
sistema (12). D. Panteleev prihvata i mišljenje da je spev
realističko delo – „Sve
Sve te osobine Gorskog vijenca date su u okviru jednog čvrstog re-
alizma. Realizam tog istaknutog dela proističe pre svega iz vernog prikaza crnogor-
ske stvarnosti, crnogorskog čoveka i njegove psihe
psihe” (12).
Tako u tumačenju Gorskog vijenca D. Panteleev neminovno uzima u obzir ideo-
loške predispozicije i estetski ukus čitalaca 50-ih godina prošlog veka što vodi preek-
sponiranju samo određenih ideja teksta s intencijom da se preko uopštenog jezičkog
izraza utvrdi njihova univerzalnost koja bi prekrila i aktuelni istorijski period. Ali
mora se naglasiti da pored toga prevodilac ne dopušta vulgarno-sociološke interpre-
tacije izvornog teksta. Osim toga on prvi naglašava važnost problema pronalaženja i
dosledne primene adekvatnog metričkog modela zalažući se za petostopni horej. U
navedenim stavovima D. Panteleeva o načelima interpretacije izvornika nesumnjivo
rezultira i njegova dotadašnja stvaralačka biografija kao pesnika i prevodioca koji se
formira tokom 30-ih godina 20. veka u avangardnom književnom krugu „Strelac Strelac”.
Poređenje dvaju prevoda potvrđuje da je za adekvatno prenošenje složene zna-
čenjske, kompozicijske i estetske strukture teksta od posebnog značaja osvešćenost
uloge njegove jezičke slojevitosti. Mehanizmi njenog reprodukovanja u ciljnom jezi-
ku vredni su posebne pažnje od strane lingvističke njegošologije. Još uvek nije utvr-
đen ni terminološki aparat ni metodološki pristup tog tipa istraživanja. Često se bez
precizne definicije koriste termini diglosija, heteroglosija, poliglosija, polifonija – is-
tovremeno i neizdiferencirano s terminima monolingvizam, poli-/multilingvizam.
Navedeni nazivi imaju različito značenje u makro- i mikrosociolingvistici a takođe
u teoriji književnosti (posebno u Bahtinovoj tradiciji). Istraživanje načina upotrebe
jezičkih sredstava različitog porekla kako u originalu tako i u prevodima omoguća-
32 | Najda Ivanova
va razgraničiti ulogu sistemskih i strukturnih jezičkih posebnosti od uticaja sociokul-

turnog i literarnog diskursa prilikom selekcije izražajnih sredstava u ciljnom jeziku.
To bi doprinelo poznavanju specifičnih receptivnih mehanizama u samoidentifika-
ciji ciljne kulture u različitim periodima njenog istorijskog razvoja.
LITERATURA:
БТР 1993: Български тълковен речник. А-Я. А-Я. Четвърто фототипно издание, [съставите-
ли: Андрейчин Любомир, Любен Георгиев, Стефан Илчев, Никола Костов, Иван
Леков, Стойко Стойков и Цветан Тодоров, София: Издателство на Българската
академия на науките. (B”lgarski
( lgarski tt”lkoven
lkoven rechnik.
rechnik. Sofija: Izdatelstvo na bb”lgarskata
lgarskata
akademija na naukite, 1993).
Деретић 1996: Јован Деретић, Композиција Горског вијенца. Подгорица: Октоих.
(Deretić, Jovan. Kompozicija Gorskog vijenca
vijenca.. Podgorica: Oktoih, 1996).
Илешић 1933-34: Fran Ilešić, Batowski Henryk. Petar II Petrović Njegoš, Górski
wieniec, wydarzenie dzejowe z końca XVII stulecia. Ze studjum krytycznem Branka
Lazarevića. Przełożył, wstępem i komentarzem opatrzył ... Warszawa – 1932. Dom
książki polskiej, spółka akcyjna. ((„Bibljoteka
Bibljoteka Jugоsłowiańska”
Jugоsłowiańska pod redakcą prof.
Juljusza Benešića. Tom III. str. 161). Praha: Slavia. Časopis pro slovanskou filologii. filologii.
Ročnik XII, 258-266.
Јакубјец-Семковова 1990: Milica Jakóbiec-Semkowowa, Питање пољских превода
„Горског
Горског вијенца
вијенца” П. П. Његоша, у: Научни састанак слависта у Вукове дане. Ре-
ферати и саопштења. Београд – Нови Сад, 9-13.9.1988., 18 18/2.. Његошево песнич-
ко дело.
дело. Београд: МСЦ Филолошки факултет, 329-336. ( Jakóbiec-Semkowowa,
Milica. „Pitanje
Pitanje poljskih prevoda Gorskog vijenca P. P. Njegoša
Njegoša”.. Naučni sastanak
slavista u Vukove dane,
dane, vol. 18, no. 2 (1988): 329-336).
Јовановић 1998: Гордана Јовановић, Славенизми у пољском преводу „Горског Горског вијен-
ца” Хенрика Батовског, у: Превођење „Горског
ца Горског вијенца на стране језике
језике.. Радови са
научног скупа Превођење „Горског Горског вијенца”
вијенца на стране језике, одржаног у Под-
горици 28. и 29. маја 1998. године у организацији Црногорске академије наука
и умјетности. [Уредник Н. Вуковић], Подгорица: Црногорска академија нау-
ка и умјетности, 139-147. ( Jovanović, Gordana. „Slavenizmi
Slavenizmi u poljskom prevodu
Batovskog In Prevođenje „Gorskog
Gorskog vijenca Henrika Batovskog”. Gorskog vijenca
vijenca” na strane jezike
jezike,,
ed. Novo Vuković. Podgorica: Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, 2001 ).
Карагјозов 1996: Панайот Карагьозов, Самосознание словесности. Историогра-
литератур, София: УИ „Св.
фии славянских литератур, Св. Климент Охридски”.
Охридски . (Karag’ozov,
literatur.. Sofija: UI „Sv.
Panajot. Samosoznanie slovesnosti. Istoriografii slavjanskih literatur Sv.
Kliment Ohridski
Ohridski”,, 1996).
Gorskog vijenca
Конев 1968: Илия Конев, Негош и първият превод на „Горски Горски венец
венец”,, у: Из бълга-
ро-сръбските литературни взаимоотношения
взаимоотношения.. София: Издателство на Българ-
ската академия на науките, 104-116. (Konev, Ilija. „Negosh Negosh i pp”rvijat
rvijat prevod na
Gorski venec”.
venec . In Iz b”lgaro-sr
b lgaro-sr”bskite
bskite literaturni vzaimootnoshenija
vzaimootnoshenija.. Sofija: Izdatelstvo
na b”lgarskata
b lgarskata akademija na naukite, 1968).
Костић-Голубичић 1988: Мирјана Костић-Голубичић, Његошеви турцизми из „Гор- Гор-
ског вијенца
вијенца” у преводу Хенрика Батовског, у: Научни састанак слависта у Вуко-
ве дане. Реферати и саопштења. Београд – Нови Сад, 9-13.9.1988, 18 18/2.. Његошево
песничко дело,
дело, Београд: МСЦ Филолошки факултет, 431-438. (Kostić-Golubičić,
Mirjana. „Njegoševi
Njegoševi turcizmi iz Gorskog vijenca u prevodu Henrika Batovskog Batovskog”..
Naučni sastanak slavista u Vukove dane dane,, vol. 18, no. 2 (1988): 431-438).
Ликоманова 2002: Искра Ликоманова, Два превода на „Горски Горски венец
венец” от П. П. Не-
гош на български език, у: Преводът между теорията и практиката практиката.. София: УИ
„Св. Охридски , 109-117. (Likomanova, Iskra. „Dva
Св. Климент Охридски”, Dva prevoda na „GorskiGorski
venec” ot P. P. Negosh na b”lgarski
venec b lgarski ezik
ezik”.. In Prevod
Prevod”tt mezhdu teorijata i praktikata.
praktikata.
Sofija: UI „Sv.Sv. Kliment Ohridski
Ohridski”,, 2002).
Маројевић 2001: Радмило Маројевић, Руски препјеви Горског вијенца последњих
деценија ХХ вијека. - Превођење „Горског Горског вијенца на стране језике
језике.. Радови са на-
учног скупа Превођење „Горског Горског вијенца”
вијенца на стране језике, одржаног у Подго-
рици 28. и 29. маја 1998. године у организацији Црногорске академије наука и
умјетности. [Уредник Н. Вуковић], Подгорица: Црногорска академија наука и
умјетности, 71-78. (Marojević, Radmilo. „Ruski Ruski prepjevi Gorskog vijenca poslednjih
vijeka”.. In Prevođenje „Gorskog
decenija XX vijeka Gorskog vijenca
vijenca” na strane jezike
jezike).).
Ничев. 2004: Боян Ничев, Петър Петрович Негош. у: Преводна рецепция на европей-
ските литератури в България. Том 6.. Балкански литератури. литератури. София: Издател-
ство на Българската академия на науките, 29-32. (Nichev, Bojan. „Pet Pet”rr Petrovich
Negosh”.. In Prevodna recepcija na evropejskite literaturi v B
Negosh B”lgarija
lgarija.. Sofija: Izdatelstvo
na b”lgarskata
b lgarskata akademija na naukite, 2004).
Пипин, Спасович 1879: Пыпин Александр и Владимир Спасович, Исторiя славян-
скихъ литературъ
литературъ.. Изданiе второе вновь переработаное и дополненое, То-
мъ І, С.-Петербургъ. (Pipin, Aleksandr, i Vladimir Spasovich. Istorija slavjanskih slavjanskih”
literatur”.. S.-Peterburg”,
literatur S.-Peterburg , 1879).
РРОДД 1974: Речник на редки, остарели и диалектни думи в литературата ни от
ХІХ и ХХ век [Съставители Стефан Илчев, Ана Иванова, Ангелина Димова и Ма-
рия Павлова. Под редакцията на С. Илчев], София: Издателство на българска-
та академия на науките. (Rechnik
(Rechnik na redki, ostareli i dialektni dumi v literaturata ni ot
XIX i XX vek.vek. Sofija: Izdatelstvo na bb”lgarskata
lgarskata akademija na naukite, 1974).
Стевановић, Бошковић 1957: Михаило Стевановић. и Радосав Бошковић [саст.],
Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига шеста. Рјечник, Рјечник, Београд: Просвета. (Ste-
34 | Najda Ivanova
vanović, Mihailo, i Radosav Bošković. Cjelokupna djela P. P. Njegoša. Knjiga šesta. Rječ-
nik.. Beograd: Prosveta, 1957).
nik
Стевановић 1990: Михаило Стевановић, О језику Горског вијенца, вијенца, Посебна издања.
Књига DC. Одељење језика и књижевности. Књига 41., Београд: Српска ака-
демија наука и уметности, Научна књига. (Stevanović, Mihailo. O jeziku Gorskog
vijenca.. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, Naučna knjiga, 1990).
vijenca
Стијовић 1992: Светозар Стијовић, Славенизми у Његошевим песничким делима. делима.
Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
(Stijović, Svetozar. Slavenizmi u Njegoševim pesničkim delima
delima.. Sremski Karlovci and
Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1992).
Ћупић. 1988: Драго Ћупић, Дијалекатска основа Његошевог фонетизма, у: Лингви-
стички огледи о Вуку и Његошу
Његошу.. Београд: Научна књига, 127-141. (Ćupić, Drago.
„Dijalekatska
Dijalekatska osnova Njegoševog fonetizma
fonetizma”.. In Lingvistički ogledi o Vuku i Njegošu
Njegošu..
Beograd: Naučna knjiga, 1988).
Nayda Ivanova
POLYGLOSSIA OF MOUNTAIN WREATH FROM

TRANSLATOLOGICAL PERSPECTIVE
Abstract: In this paper two Bulgarian translations of Njegoš’s Mountain Wreath made by
P. Ivanov ((Izvlechenie
Izvlechenie of Gorski venec,
venec, 1891) and D. Panteleev ((P.
P. P. Negosh. Gorski venec,
venec, 1949)
are examined. In this context, we analyze the factors, which determine the types of transfor-
mations of lexis of Church Slavonic and Turkish origin, emphasizing the specificities of the
language structure, the verse structure as well as the tendencies of the social, literature and lit-
erary language development of the target culture. Exploring the ways of selection and use of
different linguistic means in both the original text and the translations contributes to recog-
nizing the unique mechanisms of reception regarding the self-identification of the culture in
question.
Keywords:: Petar II Petrović Njegoš, reception of Mountain Wreath translations, Serbi-
an literature in 19th century, Bulgarian translations, translating elements of different linguistic
registers, slavisms, turkisms
Received 24.09.2013 / Accepted 24.11.2013.

Vol. 4, No. 1 (2013): 35-49. 35
UDC 821.16-14.09:398
Dr Jelena Milojković-Đurić1
Srpska akademija nauka i umetnosti
Odeljenje istorijskih nauka
Srbija
THE LEGACY OF THERESE ALBERTINE

LUISE VON JAKOB-TALVI
Abstract: Therese Albertine Louise von Jakob-Talvi (1797-1870) devoted particu-
lar attention to the study of the languages and literatures of Slavic peoples as well as to their
social histories (Sittengeschichte) safeguarded in folk songs and customs . She paid special at-
tention to the Serbian epic lore and was supported in her endeavor by Goethe, Vuk and Mi-
na Karadžić. She gained her first scholarly recognition with her translations into German of
the collection of Serbian folk songs by Karadžić published in Leipzig in 1822. Her important
work, Historical View of the Languages and Literatures of the Slavic Nations with a sketch of their
Popular Poetry, was published after her settlement in New York in 1850. In retrospect , this
book was credited as critical in promoting Slavic Studies in North America. During the same
year Talvi published her novel Heloise in New York suitably written in the English language.
Talvi chronicled the journey of her heroine to Caucasus and Crimea. Her descriptions of Rus-
sian colonial policies in the Kuban region and the township Ekatarinodar was surprisingly fac-
tual. Talvi observed the dire living condition of the local multiethnic populace as well as of the
soldiers and foreign volunteers in Russian fortifications nearby. She described also the Ger-
man settlement Zürichthal in Crimea not far from the ancient Tatar capital Kaffa. This novel
was not duly discussed within Talvi’s oeuvre or as a unique document of its time.
Keywords: social history (Sittengeschichte), Slavic epic and lyric poetry, Germanic folk-
lore, Serbia, Vuk Karadžić , popular poetry of Western and Eastern Slavs, literary repositories,
Goethe, world literature, migrations, imperial policies in Caucasus, Russia, Crimea, Circassia,
Roumeli, everyday life, the New World - North America
The unique contribution of Therese Albertine Luise von Jakob-Talvi, the writ-
er, researcher and translator of folk poetry, had a prominent place in the cultural
discourse of her days. Over the years, her legacy has remained valuable and contin-
1
djuricjelena@aol.com (Jelena Milojković-Djurić, Serbian Academy of Sciences and Arts, Department of Hi-
storical Sciences, Serbia)
36 | Jelena Milojković-Đurić
ued to attract scholarly attention. As a well-informed writer she acted as an outspo-

ken intermediary explaining and promoting better understanding of social histories
(Sittengeschichte),, epic and lyric folk songs among the peoples of Serbia, Germany,
(Sittengeschichte)
Russia, Caucasus and North America.
Therese Albertine Luise von Jakob-Talvi was born in Halle in 1797, a daughter
of the university professor Ludwig Heinrich von Jacob.2 The quiet academic life was
abruptly changed after the invasion of Napoleonic forces and the subsequent occupa-
tion and closure of the universities in Germany by the decree issued in 1806. Due to
the evolving situation professor Jacob decided to leave his academic position in Halle
in 1807 and accept a professorship in Russia, first in Kharkov and later in Saint Peters-
burg. Professor Jacob and his family remained in Russia for almost ten years returning
to Halle in 1816. Therese was largely educated by her father, who introduced her to
the study of German literature. Yet she also became a student of the Russian culture
and frequented university libraries in Kharkov and Saint Petersburg.
Her early interest in the Slavic world, its history, peoples, and folk songs brought
her in touch with the leading figures of the literary world in Europe and of North
America. Talvi’s scholarly work dedicated to the folk poetry of Slavic and German-
ic peoples remained as a signpost of remarkable scholarly efforts across national and
temporal divides.
Furthermore, Talvi’s literary works provided valuable assessment of the events,
personalities and cultural life of her time. Interestingly enough, her novel Heloise or
the Unrevealed Secret
Secret, takes place for the better part in Ekatarinodar in the Caucasus
in the region along the River Kuban.
Talvi described the odyssey of a young woman in search of her father ultimately
leading to the reunion with her husband to be. This presumably romantic plot is su-
perbly set up in the midst of the Russian imperial appropriation of North Caucasus
and the resulting entanglement with the Chechens, Kabardians, Circassians and oth-
er indigenous population of the region. Her novel, published in 1850 in New York
was well received acquiring three additional printing during the same year.3
Talvi’s literary work, especially her novel Heloise
Heloise, have not been examined so
far in the comparative context of cultural and historical considerations. Yet her nov-
2
She sometimes signed her writings with the pseudonym composed of the first letters of her full name Talvj.
After her marriage to Dr. Edward Robinson, she changed her name to Theresa Robinson, nee von Jakob, al-
though she retained her pseudonym when publishing her works. When publishing in the United States, she
used the pseudonym Talvi very likely to facilitate the pronunciation. In this article, the pseudonym Talvi
is used for the same reason. After her marriage to Dr. Edward Robinson, a biblical scholar, she sometimes
signed her writings with the addition of her married name.
3
Heloise or the Unrevealed Secret
Secret,, by Talvi, New York and Philadelphia, D. Appleton & Company, 1850.
The Legacy of Therese Albertine Luise von Jakob-Talvi | 37
el provided a unique insight as well as an assessment of the long standing Russian

imperial policies of Greater Caucasus and Crimea. Talvi’s observations of the con-
tested regions offer an informed overview of the political and military actions and
resulting consequences for the indigenous population as well as for the Russian
people at large.
Observed in retrospect, Talvi’s novels were not discussed as much as her work
dedicated to folk poetry being the hallmark of her professional achievements. Most
of all, her literary works needed to be examined in the context of cultural and histor-
ical considerations as a valuable narration of the time she witnessed.
By her own admission, early in her youth she was impressed by the exemplary
scholarship set by Johann Wolfgang von Goethe. Goethe corresponded with her fa-
ther, who shared Goethe’s universal interest in world literature and the humankind
in general. Goethe explored the literary repositories of the peoples of Europe, the
Near - and Far East. He even contemplated the foundation of an ideal society in the
New World as expounded in his novel Wilhelm Meister Lehrjahre.
Goethe was interested in the study of folk poetry as a former student of Johann
Gottfried Herder. He knew well Herder’s collection of folk songs Stimme der Vὅlker,
and in particular Herder’s interest in Slavic history and epics.
Goethe personally encouraged Therese’s early efforts in the study and transla-
tion of Serbian folklore. From 1823 to 1824, Therese had the opportunity to meet
the well known Serbian scholar and folk song collector Vuk Stefanović Karadžić.
Around that time, Karadžić’s collection of Serbian folk songs had been published in
Leipzig and Talvi was asked to help in the translation of folk songs from this collec-
tion.4 She gradually achieved prominence as a translator and commentator of Serbi-
an epic and lyric poetry. Most importantly, Talvi endeavored to preserve the original
metrics of the Serbian verses in her translations into German language.5
Her translation of Karadžić’s Collection was titled Volkslieder der Serben
Serben.. She al-
so penned an Introduction to this Collection and supplied the poem “Aus Aus Liebe zu
Goethe”,, that served as the preface.6 In due time, Talvi’s metric translations of Serbi-
Goethe
an lyric folk poetry were set to music by a number of well known composers such as
4
Srpske narodne pjesme (Leipzig: Brockhaus, 1823/1824).
1823/1824). Karadžić published in Leipzig three volumes of
folk songs.
5
Jevto M. Milović, “Talvis
Talvis Metrische Ubersetzungen Jugoslawischer Volkslieder
Volkslieder”, sonderdruck in: Zur
Zweihundertjahrfeier von Jacob Grimm,
Grimm, Naučni skupovi SANU, knji XI, Odeljenje jezika i književnsti, knj. 8,
Belgrade, 1988, 371-386.
6
Talvi, Volkslieder der Serben, collected by Vuk Karadžić, with an Introduction and translation of folk songs
by Talvi. Halle, Renger’schen Buchhandlung, 1825. Second edition appeared in Halle /Leipzig, Renger in
1835. This book was republished in Leipzig, at Brockhaus in 1853.
Johannes Brahms, Carl Loewe, Rimsky-Korsakov, Peter Tchaikovsky, Tor Aulin, An-
tonin Dvořak, Leoš Janaček, and Sir George Henschel, among others.7
The Serbian epic- and lyric folk songs became a literary revelation throughout
Europe. The imagery and eloquence of epic poetry provided an abundance of ref-
erences relating to historic events, traditional customs, ethical values, and beliefs.
The great interest in folk songs and epic poems spurred the appearance of a number
of falsely discovered epic collections such as MacPherson poems attributed to Os-
sian. Talvi commented on these forgeries in her article, “Die
Die Unechtheit der Lieder
Ossian’s und des MacPherson’schen Ossian’s insbesondere.”
insbesondere. Epic poetry in general,
and the early translations of collections of Serbian epics in particular, caught interest
among many writers in Europe, including Robert Browning, Walter Scott, Prosper
Mérimée, and Alexander Pushkin, among others.
Prosper Mérimée’s pseudo anthology titled La Guzla became a cause célèbre, célèbre,
8
due to the novelty and beauty of its poetic rendering. Mérimée claimed that he not-
ed down a collection of Serbian epic poems as presented to him by a famous native
singer of epic tales, one Hyacinthe Maglanovich. The invented figurehead of Magla-
novich was even conjured in a sketch depicting the singer holding the musical folk
instrument gusle while seated on the ground cross legged with the bow touching the
gusle strings. It is noteworthy that Mérimée included in this collection the famed po-
em about the beautiful and virtuous wife of Hassan Aga. He titled the poem, “TristeTriste
ballade de la noble epouse d’Assan AgaAga” (Lament of the noble wife of Hassan Aga).9
The Russian poet Aleksandr Pushkin was impressed by Prosper Mérimée’s
famed anthology very likely trusting that it presented an authentic collection of Ser-
bian epics. The result was Pushkin’s less known anthology of epic poems titled, Pesni
Slavs 10
zapadnyh slavian - Songs of the Western Slavs.
7
George Henschel, Serbisches Liederspiel (Servian Romances) Eine Reihe altserbischer Volklieder nach der Tal-
vi’schen Ubersetzungen,
Ubersetzungen, Berlin, Simrock, 1878. In 1987 Dr. Vera Bojić edited a well resaerched bilingual book
both in Serbian and German languages:
languages Vukovo nasledje u evropskoj muzici; Nova gradja o recepciju srpskih na-
rodnih pesama u Evrop
Evropi,, Tekstovi i note
note.. Vuks Musikalischen Erben; Neuen Materialien zur Rezeption serbischer
Volkslieder in der europaischen Musik. Texts und Noten
Noten, Belgrade-Munich, Serbain Academy of Sciences and
Arts, 1987.
8
Prosper Mérimée, La Guzla ou Choix de Poesie illyriques receuilles dans la Dalmatie, la Ctroatie et l Herze-
gowine Paris, Levrault 1827. Maglanović image was presented in form of a drawing on the page IV of Méri-
gowine,
mée s book.
9
Alberto Fortis recorded the Lament of the noble wife of Hassan Aga,
Aga, in his book Viaggio in Dalmazia, Venice,
1774. He provided the Italian translation of this ballad. His book and in particular the Lament was received
with great acclaim by the public at large and translated in many languages throughout Europe.
10
Alexander Pushkin, Pesni zapadnych slavian
slavian, Polnoe sobranie sochinenia, Moscow, 1949, vol. 2, 181-215.
In 1828, Therese von Jakob married Edward Robinson, a visiting American

biblical scholar. Together with her husband she eventually settled in New York. She
praised her husband as one of the few enlightened men who appreciated the literary
work of women. In due course, Therese declared America as the land of many op-
portunities.
In 1850, Talvi completed the novel titled, Heloise or the Unrevealed Secret
Secret,, being
the first major literary work published in the English language in her adopted coun-
try.11 The novel was very well received and went into three additional reprints during
the first year alone. The reason for this popularity was very likely due to the resur-
gence of the unresolved geopolitical issues related to the Eastern Question. In addi-
tion, Russia as well as Russian history invariably presented a fascinating subject for
the American readers, as it was generally not well known or sufficiently explored.
The novel also reflected on her own experiences in Russia and her knowledge of cus-
toms and human relations, class differences and the general establishment of Rus-
sian society. It also pointed to her substantial knowledge of the diverse populace of
the Caucasian and Crimean region. She portrayed some of the indigenous people
and their chieftains as well as the intricate relations and shifting loyalties confront-
ing Turkey, Iran and Russia.
In this regard her novel Heloise deserved special attention. On the surface, the
novel described the travels of a young woman in search of her father, which ultimate-
ly led to the unexpected meeting with her future husband. Yet this presumably ro-
mantic plot was set up in Russia, more precisely in the Greater Caucasus. The father
of the heroine served the Russian Emperor as a trusted general, although he was a
foreigner by birth. Russia was a developing colonial power in need of services from
ranking military instructors even from foreign lands.
Likewise, Russian universities opened their doors to foreign teachers and schol-
ars in order to bolster educational programs. This was the position of Professor Ja-
kob, who accepted an invitation to teach in Russia starting in 1807, first in Kharkov
and then in St. Petersburg. Jakob stayed for almost ten years returning to Germany
1816.12
During this prolonged stay, Therese and her family must have had opportuni-
ties to travel during summer vacations to the Caucasus and Crimea. Her knowledge
of the countryside, townships and villages as described in her novel, included fas-
11
Heloise or the Unrevealed Secret
Secret,, by Talvi, New York and Philadelphia, D. Appleton & Company, 1850.
12
Walther Kirchner
Kirchner,, A History of Russia
Russia, New York, Barnes & Noble, 1976, p.140. According to Kirchner
about half of the professors teaching in Russia at that time were foreigners and many lectures were given in
non-Russian languages.
cinating depiction of the lifestyle of Russian and indigenous people alike. She de-
scribed the housing and the lifestyle of the upper and middle classes, in many walks
of life, the rich as well as the poor including the hired servants of these households.
She also depicted the vastness of the Russian land populated by peoples of various
ethnic and religious backgrounds.
Furthermore, the imperial appropriation of Crimea by Catherine the Great and
her generals, starting in 1783, was perceived as a strategic territorial expansion as
well as appropriation of the famed Taurus of renowned Greek antiquity. Further-
more, Crimean natural environment included rare herbs and plants known to a few
informed botanists. Catherine and her generals aimed to transform the native land-
Eden 13
scape into a proverbial Garden of Eden.
Yet there were many unsettling questions in this artificial paradise and most of
all the sporadic confrontations of Russian military and civilian authorities with the
independent chieftains resisting Russian encroachment.
This prolonged confrontation and fighting lasting over some fifty years impli-
cated not only the ethnically diverse populace of the Caucasus but also the Rus-
sian society at large. Serving as an officer or soldier in the contested regions meant a
hazardous undertaking and was comparable to the exile of civilians to Siberia. Law
offenders and even criminals were drafted at times as well as the sons of wealthy
Russian families who proved to be difficult or hard to integrate into the everyday pri-
vate or public life.
The Russian army accepted young Kazakhs from the Black Sea regions, apt-
ly named Černomorci by the local folk. The Kazakhs served as soldiers and as trust-
ed guards positioned in the lookout towers and security stations around the military
camp. Some Polish or German officers and soldiers also served as volunteers in vari-
ous functions. The indigenous Caucasian population, including Chechens, Kabard-
ians and Circassians, was hard to subdue and maintain even a tenuous subsistence.
Mutual relations projected uncertainties and shifting loyalties with Turkey, Iran and
or Russia.
In her novel Talvi mentioned the German settlements in Crimea, in particular
the settlement Zürichthal that she very likely visited. Zürichthal was established not
far from Kaffa, the earlier capital of the Tatar Empire. She described several German
churches serving German colonists settled in the coastal region of Crimea.
Her description of the township of Ekatrinodar near River Kuban was surpris-
ingly factual. The town was established in 1784 in the aftermath of a military cam-
13
Andreas Schoenle, “Garden
Garden of the Empire: Catherine’s Appropriation of the Crimea”,
Crimea , Slavic Review
Review,, vol.
60, no. 1 (2001): pp. 1 - 4.
paign launched by Catherine the Great, furthering the annexation of the North
Caucasus. On the conquered territories fortresses were set up early on gradually en-
compassing growing trading centers and emerging townships. In a similar vein Eka-
trinodar was founded and named after the Empress Catherine the Great. Over the
years the town grew in importance and was later renamed Krasnodar Krai serving as
a viable regional center.14
In her novel Heloise
Heloise,, Talvi described a fictional military camp where the Rus-
sian army was situated to oversee the surrounding Circassian, Kabardian and Chech-
en peoples settled between the Black Sea, Kuban River and the slopes of the Greater
Caucasus. She allowed that this strategically important region was administered by
a non-Russian, a German general in service of the Russian Empire. In reality, such
a situation was not uncommon. Foreign military officers, as a rule, dispatched their
duty with professional dedication and efficiency. Talvi’s description of the military
life included criticism of inadequacies of housing and poor nutrition pointing to dif-
ficult conditions among the rank and file. She presented her observations of every-
day life shared to a great extent by all social classes of the multicultural community
of residing townspeople.
Talvi provided some valuable insights referring to the state of affairs between
the Russian civic and military officials and the indigenous Caucasian peoples at
large. The Chechen, Kabardian and Circassian tribal leaders often confronted each
other as well as the Russian troupes from their remote mountainous settlements -
auls - of the North and Central Greater Caucasus. Moreover, she described the in-
teraction of the Russian military officials trying to incorporate imperial domination
over these settlements populated by mostly Muslim peoples. In order to achieve
their goal and gain the confidence of tribal chieftains, they used diplomacy, and if
necessary bribes and various perks. Young sons of powerful chieftains were offered
best education in the military academies in St. Petersburg, while their daughters
enjoyed education in renowned schools for young ladies. Yet both the Circassian,
Kabardian and Chechen remained loyal to their respective tribes and their own tra-
ditional ways. They resisted overall the covert Russian objectives and interferences.
An important role in the Russian advancement in the North Caucasus was
played by the Russian general A.P. Yermolov encompassing the period of 1816 to
1827. Yermolov combined the expansionist war with the building of fortification
lines, roads and supply bases which were vital for waging a protracted war. In 1818
the Russians built the fortresses of Grozny in Chechnya and of Nal’chik in Kabar-
da, as well as a line of smaller forts along the rivers Terek, Chegem, Beksan and Mel-
14
Galina M. Yemelianova, Russia and Islam,
Islam, Houndmills and New York, Palgrave, 2002, p. 48.
ka. By the middle of the nineteenth century, Russian control was established in the
Balkar mountainous region of the eastern part of the North Caucasus.15
Cognizant of the inherent conflicting interests of the European Powers in the
Greater Caucasian region, Talvi duly noted the presence of the eminent British diplo-
mat David Urquhart who enjoyed peculiar popularity among the non-Russian pop-
ulation. He was accepted by the Muslim peoples of the Greater Caucasus, and was
dubbed as Daud Bey. Apparently Urquhart was gathering intelligence about the situa-
tion in the Greater Caucasus and Crimea on behalf of his government. He was paying
special attention to the route leading to India which safeguarded British political and
mercantile interests. He obliged the local people by appreciating and supporting their
ways of life, and even dressing in the traditional manner in the style of their chieftains.
Interestingly enough, Urquhart diplomatic missions led him to additional explo-
ration of the economic and cultural conditions of Turkey, the Balkan principalities
and Serbia in particular.16 He visited Serbia on four occasions and wrote an outline of
the history of Serbia which was published in the well respected bilingual Journal The
British and Foreign Review Serbia.17
Review,, in London and Paris titled The Affairs of Serbia
His most popular early book was his travelogue, The Spirit of the EastEast,, Journal of
Travels through Roumeli.
Roumeli. He depicted his impressions of the land and the people he
met on his journey. He duly noted the vestiges of ancient civilizations on his explor-
atory missions throughout the Roumeli territory. His depiction of prominent ancient
fortifications, castles and seats of power were penned with genuine admiration.18
During her early years in America Talvi aimed to inform her new readership
about the folk poetry of her native Germany, and of other nations in Europe. In the
article, “Popular
Popular Poetry of the Teutonic Nations,
Nations,” she discussed the folk poems of
Germanic nations. This article was published in the journal North American Review Review.19
Talvi continued to publish her works in her native Germany and wrote a book
dealing with German folk songs with an overview of folk songs of non-European
peoples, Versuch einer Geschichtlichen Charakteristik der Volkslieder Germanischer Na-
tionen mit einer Uebersicht der Lieder Aussereuropäischer Vὅlkerschaften
Vὅlkerschaften.
15
Moshe Gammer,
Gammer, Proconsul of the Caucasus: a Re-examination of Yermolov
Yermolov,, Social Evolution and History
History,, Vol.
2. No. 1, March 2003. Ed. D.M. Bondarenko, Ucitel’
Ucitel’,, Vologograd ( electronic version ).
16
Milorad Ekmečić, Dijalog prošlosti i sadašnjosti (Belgrade: Službeni list, 2002), pp. 128-135.
17
The noted historian Milorad Ekmečić established that the ideas presented in The Affairs of Serbia had in-
fluenced the concept of the Načertanie (Outline) encapsulating Serbian national policies. This important
document was written in 1844 by the statesman Ilija Garašanin.
18
David Urquhart,
Urquhart, The Spirit of the East, Journal of Travels through Roumeli, London, H. Colburn, 1832.
19
North American Review , no. 42, April 1836, pp.265-339.
Talvi stated in her Introduction that her book should not be judged as a collec-
tion of folk songs, since the offered selection would be regarded as incomplete. Fur-
thermore, it was not meant to be a historical textbook, but rather a contribution to
the history of human behavior even if not covering all the aspects of a comprehen-
sive social history ((Sittengeschichte
Sittengeschichte).
).
She acknowledged the efforts of outstanding man such as Grimm and Műller
who accomplished a pioneering study of folk poetry. She saw her task as a facilita-
tor helping to safeguard and introduce these valuable findings to the public at large:
Das vorliegende, Vorhandene zu einem Bilde zu ordnen, und gleichsam in ei-
nem Rahmen zu fassen; das Gold, dass die treffliche Bergleute unserer Tage, die
Grimm, die Müller und andere, mit so unermüdlichem Fleiss als unterscheiden-
dem Scharfblick aus den Tiefen der Schacht heraufholen, zu gangbarer Muenze
auspragen zu helfen. - das war mein Ziel.20
Moreover, she often referred to the writings of Alexander and Wilhelm Hum-
boldt, Johann Gottfried Herder as well as to Herder’s famous student, Johann Wolf-
gang Goethe. She aspired to project multifarious images as part of a larger picture
pertaining to the Germanic, Romance, and Slavic nations. The Germans present-
ed only a remarkable branch of the ancestral tree of the peoples, and the folk poet-
ry should be considered as the blossom of all humankind: “derder herrliche Stamm der
Germanen auch nur ein Zweig ist des einen, grossen, uralten Baumes der Vὅlker,
Menschheit”.21
und doch die Poesie die Blüthe der gesammten Menschheit
Talvi quoted throughout the book many Slavic- and in particular Serbian ep-
ic and lyric songs when discussing some salient features of German folks songs in a
comparative fashion. She often discussed Serbian folk songs that she obviously ad-
mired and knew well.
Talvi concurred with Herder’s opinion that the differences between the folk po-
etry of various nations shared some distinctive features albeit in a lesser degree than
the written literature. Learned writers often borrow from one another, while any
analogy in folk poetry was derived from the universality of human nature and ability
of symbolic representation. Yet the inherent differences contained in the folk poet-
ry are of central interest for historians. The fine minute shadings of traditional say-
ings and songs speak of special preconditions, and a distinct historical continuity.22
20
Talvi, Versuch einer geschichtlichen Charakteristik der Volkslieder germanischer Nationen mit einer übersicht der
Lieder aussereuropaischer Volkerschaften
Volkerschaften,, Leipzig, Brockhaus, 1840.
21
Versuch einer geschichtlichen Charakteristik der Volkslieder,
Volkslieder, Vorwort, p. VIII.
22
Volkslieder, p. 132.
Nevertheless, Talvi fully accepted Grimm’s commentary stating that the essen-
tial spirit of folk poetry among all cultures was universal, while it reflected distinct
environments, climate, customs and beliefs in all its varied manifestations.23 Folk po-
etry referred to individual experiences while pertaining to a common bond of shared
existence, traditions and believes. Thus, every single human being manifested some
elements that formed national markers, while retaining its specific individuality.24
A noted professor of German Studies at Harvard, Karl Follen , encouraged Talvi
to continue writing about German lore. Follen had left Germany in 1830 due to his
disagreement with the political climate and suppression of liberal ideas. Interestingly
enough , Talvi’s novel, Die Auswanderer (The
(The Exiles)
Exiles), written in 1853, referred to the
revolutionary ideas in Germany in the wake of Marx’ writings, and ultimately of the
famed Communist Manifesto
Manifesto.. The possible connection between Talvi’s literary rendi-
tion of the given situation in Germany in the novel The Exiles
Exiles,, and Follen’s emigra-
25
tion has not yet been discussed.
Talvi cultivated an intense dialogue with the leading scholars of her day by cor-
responding with Alexander von Humboldt, Friedrich von Raumer, Jacob and Wil-
helm Grimm, Vuk Stefanović Karadžić, Mina Karadžić, Jernej Kopitar, and Karl
August von Varnhagen among others. In New York, Talvi established collegiate ties
with the poet Washington Irving, the historian Friedrich von Raumer, and the out-
spoken activist for women’s rights Margaret Fuller.
It was Raumer who encouraged Talvi to write an essay about the early European
settlements in North America. Talvi followed his advice and wrote an essay on histo-
ry of colonization of North America. Her essay was subsequently published in 1845
in Raumers Historisches Taschenbuch.
Taschenbuch
She continued to research the history of early settlements in North America
and eventually published a book on the early settlements in New England and Mas-
sachusetts: Geschichte der Colonization von Neu England von der ersten Niederlassun-
gen dasselbst im Jahre 1607 bis zur Einführung der Provinzialfassung von Massachusetts
im Jahre 1692 (TheThe History of Colonization of New England from the First Settlements
in 1607 to the Introduction of the Province of Massachusetts in 1692
1692).). This book was
based largely on her essay written for Raumers Historisches Taschenbuch and was pub-
lished in Leipzig in 1847.26
23
Volkslieder, p.142.
24
Volkslieder, p.142.
25
Die Auswanderer
Auswanderer,, Leipzig, Brockhaus, 1852.
26
Talvi’s book was published by the foremost publisher F.A. Brockhaus, in Leipzig, 1847. Brockhaus’ com-
pany is still in existence in Leipzig.
Of special interest is her book titled

titled, Historical View of the Languages and Litera-
tures of the Slavic Nations with a sketch of their Popular Poetry
Poetry,, published in New-York
27
in 1850 . She signed the book with her pen name but adapted to the English spell-
ing as - Talvi
Talvi.. The preface was penned by her husband Edward Robinson. Obvious-
ly, Robinson was supportive and proud of the writing of his wife.
In this well researched and voluminous book of over four hundred pages, Talvi
examined the respective Slavic languages and literatures. In the IIntroduction
ntroduction to the
book, Talvi discussed the origin of the Slavs, their mythology and early beginning
of Slavic literacy. She put forward the already accepted classification of the Slavs in-
to the Eastern Stem, and the Western Stem.
Stem. She acknowledged that within the Eastern
branch, the Southern Slavs could be singled out as a separate entity. In the end, she
decided to retain the classification of the Eastern and Western Slavs.
Talvi discussed the history of the Old Church Slavic language and the role of
the apostolic missions of Cyril and Methodius. She pointed to the importance of
their translations of the Bible and liturgical books into the Slavic language spoken in
the region of their birth and residence in Thessalonica.
She proceeded to elucidate the conversion of the Slavs to Christianity sub-
sequently centering on the Russian cultural realm encompassing the Russian lan-
guage and literature. She even provided the readers with an outline of Russian
history. Talvi acknowledged in particular the powerful personality and energy of
Peter the Great in transforming his country to join the European development.
Equally, the roles of famous men like Lomonosov, Karamzin and Pushkin were sin-
gled out due to the impact of their respective contributions to the Russian culture
and society at large.
Talvi paid special attention to the current events and to the reign of Emperor Al-
exander II, and of his successor Nicholas I that influenced the lives of Russian people
at large. She observed the growing Slavophil as well as Panslav tendencies encourag-
ing a closer collaboration among fellow Slavs.
The Second Chapter titled, Language and Literature of the Illyrico-Servians
comprised five subdivisions. In separate sections within this chapter, Talvi fur-
nished data about the Serbian church and early religious works. A special section
was given to Vuk Stefanović Karadžić encompassing his orthographic reforms, and
his valuable collections of folk songs. Talvi discussed Serbian literary achievements
and the contributions of Serbian poets and writers, many of which she knew per-
sonally.
27
New York, George P. Putnam, 1850. The German version, Űbertsichtliches Handbuch einer Geschichte der
Slavischen Sprachen und Literatur, Nebst einer Skizze ihrer Volks-Poesie
Volks-Poesie,, was published in Lepzig, Geibel, 1952.
Talvi presented as a separate chapter

chapter,, The secular literature in Dalmatia and Ra-
gusa, recognizing the distinct contributions of its literati. Moreover, special sections
were given to the languages and literatures of Croatia, Slovenia and Bulgaria.
In the chapter on Western Slavs, Talvi presented the Czech and Slovak languag-
es and literatures in separate sections. She paid due attention to the rise of Panslav
ideology and the First Pan Slav Congress that took place in Prague in 1848. Talvi
mentioned the significant role of the writer Jan Kóllar, and illustrious scholars such
as Dobrovsky, Palacky and Šafarik.28
The history of Polish language and literature was equally well researched. She
presented her views on a number of Polish writers, notably the Nobel Laureate Ad-
am Mickiewicz, as well as historians and politicians such as Czartoryski and Llevel.
Moreover, she included a section on the language and literature of the Wends in Up-
per and Lower Lusatia in the territory of the present day Eastern Germany
The section titled, Sketch of the Popular Poetry of the Slavic Nation, comprised
a large part of this book pointing to Talvi’s foremost interest in the popular poetry
of Eastern and Western Slavs. All chapters were supplied with extensive referenc-
es pointing to the thorough research and considerable extent of her scholarly in-
terests.
The German translation of this book was published in Leipzig, in 1852, only
two years after the publication of her book in New York in the English language.29
Interestingly enough, the German title, Űbertsichtliches Handbuch einer Geschichte
der Slavischen Sprachen und Literatur, Nebst einer Skizze ihrer Volks-Poesie
Volks-Poesie,, was slight-
ly changed describing her book as a Handbuch ((Handbook
Handbook)) stressing appropriate-
ly the wealth of gathered material that may well serve as a reference book for Slavic
studies.
The appearance of this book was appreciated in particular by many Serbi-
an scholars old and young alike. It is noteworthy that in 1852 the Serbian students
enrolled at the Berlin University arranged a special meeting to acknowledge the
achievements of Talvi. This splendid occasion was in fact an Homage - Würdigung to
Talvi for her many writings about the Serbian and Slavic epics and lyric songs.
Many years later, this event was commented by Vaso Milinčević pointing to the
once exceptional reception of Talvi’s scholarly work. His paper was titled, Die Wür- W r-
28
Jelena Milojković-Djurić, Jan Kollar in the Context of Panslavic Discourse 1830-1848, Kosmas: Czechoslo-
vak and Central European Journal,
Journal, vol. 24, no. 2 (2011): 98-107. Compare also, Jelena Milojković-Djurić,
Panslavism and National Identity in Russia and in the Balkans 1830-1880, Images of the Self and Others,
Others East Eu-
ropean Monographs, Columbia University Press, Boulder and New York, 1994.
29
Űbertsichtliches Handbuch einer Geschichte der Slavischen Sprachen und Literatur, Nebst einer Skizze ihrer
Volks-Poesie. Lepzig, Geibel, 1952.
Volks-Poesie.
digung der Verdienste Therese von Jakobs und die Neuere Literatur der Serben von Jo-
Ristić.. The paper was published in Berlin in 1982.30 Moreover, in Serbia, the two
van Ristić
hundred anniversary of her birth was duly marked with a paper in Talvi’s honor by
the noted scholar of German and Serbian cultural relations Professor Miljan Mo-
jašević and published by the prestigious Matica srpska in Novi Sad.31
The distinguished role that Talvi’s books acquired in the domain of Slavic stud-
ies in North America was pointed out by Nikola Pribić. Pribić, a prominent Slavic
scholar , singled out the well documented comparative method used in Talvi’s book
on Slavic languages and literatures. More importantly, Pribić ascertained that Talvi’s
scholarly contributions helped to establish the early foundation of Slavic studies in
North America.32
As a rule her novels and short essays brought forth a wealth of information
about the everyday life presenting a valuable documentation not usually discussed
in general historic narratives. Talvi wrote about the people and places she visited.
Her observations included the comparison of the custom “of of taking waters
waters” at min-
eral spas in Europe, with the similar style of recreation in the townships in vicinity
of hot springs in Virginia. She described vividly her occasional excursion to Virginia,
where she liked to take vacations.33
On the whole, Talvi’s novels brought invariably a wealth of solid observation of
everyday life as duly described in her novels set in Russia, Germany or North Amer-
ica. The skillful assessment of the lot of her protagonists, often entwined with his-
toric events and cast in the whirlwind of social and political changes, enriched the
narrative of her novels. She herself explained her motivation of depicting the people
in the midst of everyday life as she saw it. In the preface of her novel Die Auswander-
er (The
The Exiles
Exiles),
), she aimed to present to the German readers the realities of everyday
30
Vaso Milinčević, in: Zeitschrift fur Slavistik
Slavistik,, Bd. 23, 4, 1983, Berlin. Akademie Verlag, pp. 541-546.
31
Miljan Mojašević, “Therese
Therese von Jakob Talfi, O dvestgodišnjici rodjenja 1797-1997
1797-1997”, Letopis Matice srpske
srpske,,
vol. 173, no. 3 (1997): 337-348.
32
Nikola Pribić, Goethe, Talvi und das Sudslavische Volkslied
Volkslied.. Vergleichen und Veraendern
Veraendern, Festschrift fur Helmut
Mofekat Oldenburg, Munic, 1970, p.26. Compare also, Elizabeth Pribić, Sima Milutinovic Sarajlija und The-
Mofekat,
resa Albertina Luise von Jakob
Jakob,, Sűd-Ost Forschungen,
Forschungen, Bd.38, Oldenburg, Munich, 1979.
The work and role of Talvi was discussed by Irma Elisabeth Voigt an early student of the role of Talvi in
America. Voigt defended her doctoral dissertation at the University of Illinois in 1913. Her dissertation was
titled, The Life and Works of Mrs. Therese Robinson (Talvi).
Talvi was discussed in a more recent doctoral dissertation dealing with German-American women writers.
Dorothea Diver Stuecher defended her dissertation in 1981 titled, Twice removed: The Experience of Ger-
man-American Women Writers in the 19 19th
th Century.
Century.
33
Ausflug nach dem Gebirge Virginiens im Sommer 1856, Westermann’s Monatshefte, January 1857, pp. 375-
383, February 1857, pp. 492-501, March 1857, pp.563-577.
life, both in Germany and in particular in the New World, as truthfully as possible.34
The novel was well received and later translated into English and published in New
York. In the preface Talvi described her main motivation for the writing of the nov-
el The Exiles
Exiles:
It is not a picture of America which I would here unroll before my readers, but
American pictures as in my experience of many years, I have beheld them . . . the
child of the world
world,, the pious maiden, cavalier and farmer, the social philanthro-
pist and the Pharisee, and other truly national characters . . . The readers will
recognize the conception of a European . . . but also the heart which beats for the
free native land . . . and the home of its voluntary adoption.35
Talvi’s main viewpoint as a well-informed writer and astute witness of her time
remained her belief expressed at the outset of her literary and scholarly career in
the poem dedicated to Goethe, “Aus Aus Liebe zu Goethe
Goethe”.. This relatively short po-
em served as a preface to her first published book dedicated to Serbian folk songs.36
Therein she professed to safeguard Goethe’s supplication for humanitarian compas-
sion and universal tolerance among the diverse cultures around the world.
LITERATURE:
Milinčević, Vaso. Die Würdigung der Verdienste Therese von Jakobs und die Neuere Literatur
der Serben von Jovan Ristić.
Ristić. Berlin: Akademie Verlag, 1983.
Milojković-Djurić, Jelena. Panslavism and National Identity in Russia and in the Balkans
1830-1880, Images of the Selfand Others.
Others. Boulder and New York: Columbia Univer-
sity Press, 1994.
Milojković-Djurić, Jelena. Jan Kollar in the Context of Panslavic Discourse 1830-1848, Kos-
mas: Czechoslovak and Central European JournalJournal,, vol. 24, no. 2 (2011): 98-107.
Mojašević, Miljan. “Therese
Therese von Jakob Talfi, O dvestgodišnjici rodjenja 1797-1997”,
1797-1997 , Letopis
Matice srpske
srpske,, vol. 173, no. 3 (1997): 337-348.
Pribić, Nikola. Goethe, Talvi und das Sudslavische Volkslied
Volkslied.. Vergleichen und Veraendern
Veraendern, Fest-
schrift fur Helmut Mofekat
Mofekat.. Oldenburg, Munich, 1970.
34
Die Auswanderer
Auswanderer,, Leipzig, Brockhaus, 1852.
35
The Exiles
Exiles,, New York, Putnam, 1853, p. VI.
36
Talvi, Volkslieder der Serben
Serben,, collected by Vuk Karadžić, with an Introduction and translation of folk songs
by Talvi, Halle, Renger’schen Buchhandlung, 1825.
Pribić, Elizabeth. Sima Milutinovic Sarajlija und Theresa Albertina Luise von Jakob
Jakob,, Sűd-Ost
Forschungen.. Bd.38. Oldenburg, Munich, 1979.
Forschungen
Schoenle, Andreas. “Garden
Garden of the Empire: Catherine’s Appropriation of the Crimea”,
Crimea ,
Slavic Review
Review,, vol. 60, no. 1 (2001): pp. 1 - 4.
Schubert, Gabriella, und Friedhilde Kraus (Hrsg). Talvj. Therese Albertine Luise von Ja-
kob-Robinson ((1797
1797 - 1870
1870).). Aus Liebe zu Goethe: Mittlerin der Balkanslawen
Balkanslawen. Wei-
mar: VDG Verlag und Datenbank für Geisteswissenschaften, 2001.
Jelena Milojković-Djurić
ZAVEŠTANJЕ TEREZE ALBERTINE LUJZE FON JAKOB-TALVI
Apstrakt:: Proučavanje lingvistike i književnosti slovenskih naroda, a posebno socijane

istorije sadržane u narodnim pesmama i običajima, godinama je bilo glavno područje delat-
nosti Tereze Albertine Lujze fon Jakob (1797-1870). Posebnu pažnju je posvetila srpskim na-
rodnim pesamama podstaknuta savetima Getea, Vuka i Mine Karadžić. Svoje značajno delo
Historical View of the Languages and Literatures of the Slavic Nations with a Sketch of Their Popu-
lar Poetry objavila je 1850. godine po preseljenju u Njuјork. Time je umnogome doprinela ra-
zvoju slavističkih studija, a posebno srbistike u Severnoj Americi. Iste godine objavila je svoj
romana Heloise na engleskom jeziku u istom gradu, uz tri naknаdna izdanja. Poseban značaj
ovoga dela je prikazivanje ruske kolonijalne politike na Kavkazu i Krimu. Na predlog Potemki-
na, Katarina II je prihvatila dalje širenje državnih granica i objedinjavanje Ruske imperije. Zna-
čajno je da je Talvi poznavala ove krajeve, sudeći po njenim detaljnim opisima Jekatarinodara
i etnički raznorodnog stanovništva, kao i stranih dobrovoljaca u vojnim utvrdjenjima u oblasti
Kuban. Opisala je i nemačka naselja Zirihtal na obali Crnog Mora u blizini stare tatarske pre-
stonice Kafe. Ovaj značajni roman nije dosada bio predmet posebnog izučavanja.
Ključne reči: socijana istorija, epska i lirska poezija, nemacki folklor, Srbija, Vuk Kara-
džić, narodne pesme Zapadnih i Istočnih Slovena, Gete, svetska literatura, migracije, ruska
kolonijalna politika na Kavkazu, Rusija, Krim, Čerkezi, Rumeli, svakodnevica, Novi svet – Se-
verna Amerika

Vol. 4, No. 1 (2013): 51-65. 51
UDC 930.85(460)
Др Малгоржата Филипек1
Универзитет у Вроцлаву
Институт за словенску филологију
Пољска
У ЗЕМЉИ БЕЛИХ КУЋА И ЦРНИХ БИКОВА:

УТИСЦИ ИЗ ШПАНИЈЕ МИОДРАГА КУЈУНЏИЋА
Апстракт: Осим познатих дела о Шпанији из времена између два светска рата чији
су аутори истакнути писци и дипломате Краљевине Југославије (Дучић, Петровић, Ан-
дрић, Црњански), српска књижевност обилује и мање популарним остварењима о Шпа-
нији из друге половине ХХ и почетка ХХI столећа који допуњују слику ове земље у свести
српских читалаца. Једно од таквих дела је путописна импресија Беле куће и црни бикови
објављена 1971. године која је резултат туристичког путовања Миодрага Кујунџића по
овој земљи. Разгледање чувених споменика Андалузије, као што су кордопска џамија-ка-
тедрала, звоник у Севиљи или архитектонски комплекс у Гранади упутили су писца на
размишљања о мултикултурној и мултирелигијској прошлости ове земље чија је свакида-
шњица за Кујунџића такође јако интересантна. Ипак, писац, дошавши у Шпанију као ту-
риста, свестан је да му кратак боравак неће омогућити добро упознавање туђе земље и
проблема њених становника.
Кључне речи: утисци, Шпанија, Миодраг Кујунџић, споменици, историја, туриста
Српска књижевност дугује слику Шпаније истакнутим писцима који су по-

сетили ову земљу 1920-тих (Ј. Дучић, Ј. Димитријевић, Р. Петровић, И. Андрић)
и 1930-тих година (М. Црњански и О. Бихаљи-Мерин) 20. века. Искључење
Шпаније из заједнице демократских држава након Другог светског рата резолу-
цијом Генералне скупштине Уједињених нација која је позивала на суспендова-
ње дипломатских односа са франкистовским режимом (Miłkowski, Machcewicz
1998: 394), било је разлог за изолацију Шпаније на европској политичкој сцени
и није погодовалo доласку странаца у ову земљу.
Српски писци поново су почели да посећују Пиринејско полуострво као
туристи тек 70-тих година 20. века. Један од аутора био је новосадски нови-
1
margo115@wp.eu (Małgorzata Filipek, University of Wrocław, Institute of Slavic Studies, Poland)
52 | Малгоржата Филипек
нар Миодраг Кујунџић (1926-1998)2, који је пропутовао Европу, Африку и не-

ке земље Јужне Америке3, а свој сусрет са Шпанијом овековечио је у подељеној
у шест дела (У
(У Барселони на Авeнији Рамблас; Преко Валенсије, у Гранаду; Сим-
биоза после војевања; С водичима, и о водичима; Беле куће и бела гробља; Досто-
бика) импресији Беле куће и црни бикови4, где је аутор expressis
јанство човека и бика)
verbis истицао туристички карактер путовања: „Hисам
Hисам у Шпанију ишао да је до-
бро упознам: ишао сам да је видим као туриста, како се данас (...) путује
путује” (Ку-
јунџић 1971:197).
Кујунџићев обилазак Шпаније са групом југословенских туриста, уз прат-
њу два водича (једног из југословенске туристичке агенције, другог локалног),
почео је у Барселони, где је аутор импресије стигао авионом из Београда. Екз-
курзија се завршила у Мадриду, у који је група допутовала аутобусом дуж меди-
теранске обале, кроз Aндалузију и Ла Манчу.
У програму екскурзије, осим обиласка Барселоне и Мадрида, били су та-
кође и медитерански градови – Валенсија, Мурсија и Елче који се у Кујунџиће-
вој импресији само набрајају. Више пажње доделио је писац другим градовима, с
обзиром на њихове историјске знаменитости - прворазредне туристичке атрак-
ције Андалузије и целе Шпаније. Материјални симболи хиспано-муслиманске
цивилизације, која је постигла врхунац у 10. веку и трајала је до краја 15. века,
заузимају много места у импресији Кујунџића кога, током путовања, прате ре-
флексије о историјској судбини ове земље.
За време боравка у Андалузији Кујунџић је имао прилику да се прошета кор-
допском џамијом, да се одушеви бившим минаретом у Севиљи и да обиђе ар-
хитектонски комплекс Алхамбра у Гранади. У Кордоби српски новинар био је
изненађен изгледом храма из доба омејадског кнеза Абд ар-Рахмана I (731-788).
Интерјер ове грађевине која „није
није имала срећу да остане у првобитном обли-
ку” (Кујунџић 1971: 212), претворене у 16. веку у катедралу, изненађује скоро
ку
2
Осим Миодрага Кујунџића седамдесетих година Шпанију је посетила новинарка Милка Лучић
(1977) која пише о томе у есеју Наш водич Дон Кихот који је саставни део књиге Медитеранска церемо-
нија (2010) и сликар Миодраг (Мића) Поповић (1978) о чему сведочи његов текст Пут у Шпанију из
збирке Путописни дневници (2006).
3
Кујунџићеви осврти Viva Yugoeslavia! Viva Panamá!
Panamá!; Од прашуме до – памамског шешира и Код Шефа
хунте, приватно појавили су се у „Летопису српске (јул-август 1975); У сарајевском „Одјеку
Летопису Матице српске” Одјеку”
децембру;; Новосадски „Дневник
(август 1975) налази се текст Лето почиње у децембру Дневник” (март-април 1976) штам-
пао је осам осврта који су се две године касније појавили у облику књиге. Упор. M. Кујунџић, Панама,
мост света, Нови Сад 1978, с. 104.
4
М. Кујунџић, Беле куће и црни бикови, „Летопис
Летопис Матице српске
српске”,, г. 147, књ. 407, св. 4, април 1971, с.
197-231.
У земљи белих кућа и црних бикова: | 53
утисци из Шпаније Миодрага Кујунџића
све посетиоце који из муслиманског храма неочекивано стижу у католичку цркву.

Kујунџић се шетао и уличицама старе јеврејске кордопске четврти (judería
(judería),
), бли-
зу мале синагоге из 1316. године, где је некада цветала филозофија и математика.
Туристи из Југославије посетили су и Севиљу, други град некадашњег кор-
допског калифата (929-1031), њихову пажњу је привукла Ла Хиралда - минарет
из доба династије Алмохада (1147-1212) који је данас коришћен као звоник ка-
тедрале. Ауторове успомене на Севиљу су замршене уличице јеврејске четврти
Санта Круз, где су се туристи задржали да ручају у лепо украшеном ресторану,
на чијим су зидовима висиле бакрене тепсије, дрвене варјаче, слике плесачица
фламенка и сцене из кориде.
У Гранади шетњу кроз украшена шедрванима дворишта, вртове и одаје Ал-
хамбре прати одушевљење вештином и уобразиљом неимара. Кујунџићеву па-
жњу привлаче орнаменти на зидовима и плафонима и хамам, који су тамошњи
муслимани користили већ у доба, када се у хришћанској Европи сматрало гре-
хом „заронити
заронити обнажено тело у воду”
воду (Кујунџић 1971: 210). Писац комента-
рише да ни овај део Старог континента који се нашао „под под византијским (...)
окриљем” (Кујунџић 1971: 211), дакле његов део Европе, није познавао такву
окриљем
раскош становања какву је својим тадашњим становницима нудила Алхамбра.
Током путовања писац размишља о значењу културе муслиманске Шпаније
и о њеном утицају на хришћанске територије Пиринејског полуострва. Јунаци
ратова сa муслиманима - краљеви Кастиље и Арагона који су постепено поти-
скивали муслимане са Полуострва према Африци да би их 1492. победили, нису
одбацили достигнућа цивилизације свог политичког и верског непријатеља, јер
су знали колико је њихова земља дуговала туђинцима (Lévi-Provençal 2006: 88-
89). Утицај ислама на хришћанске краљевине на северу Полустрва био је знат-
но већи него допринос хришћанске Шпаније арапској култури (Lévi-Provençal
2006: 78). Српски писац констатује да на Полуострву у спајању католичанства и
арапске креативности „ово
ово друго биће угинуло је да би оно прво (...) вегетира-
ло” (Кујунџић 1971: 213).
ло
Новосадски туриста концентрише се на односу исламске и хришћан-
ске културе, упоређујући ситуацију Пиринејског полуострва са Балканом, где
исламски нападачи нису рушили споменике туђих религија, јер су схватили да
је рушење локалне традиције осуђено на неуспех (Dávid 1998: 95). На освоје-
ним територијама (као што су Родопи, Фрушка гора) током османске владави-
не грађени су били манастири и цркве, а хришћанска верска уметност (зидно
сликарство) створила је многа ремек-дела (Dávid 1998: 95-96). Кујунџић нала-
зи примере ове политике мислећи на цркве и манастире из доба Немањића као
и на друге споменике „из
из предтурског времена”
времена (Кујунџић 1971: 210).
Размишљајући о шпанској прошлости аутор записа је истицао улогу коју је

одиграла инквизиција делујући у овој земљи од краја 15. века до тридесетих го-
дина 19. века. Разлог настанка ове установе на Полуострву били су проблеми са
заједницом Јевреја који су примили хришћанску веру ((conversos
conversos),
), али били су оп-
туживани за скривени повратак јудаизму (Rawlings 2009: 63). Након учвршћа-
вања католицизма у шпанском националном идентитету, све угроженији био је
и положај Мавара који нису напустили Полуострво после пада Гранаде5.
Путујући по Андалузији Кујунџић је размишљао o службеницима ове уста-
нове који су након прогона иновереника преузимали њихове некретнине и
друга материјална богатства. У колективној свести инквизитори су се сматра-
ли лоповима који су се богатили по цену својих жртава, ипак су сви профи-
ти са имања и других блага оптужених за јерес стизали у краљевску ризницу
(Rawlings 2009: 55). Кујунџић тврди да је инквизиција с обзиром на дуготрај-
ност свог постојања и силу „овладавања
овладавања мислима, духом и осећањима”
осећањима (Кујун-
џић 1971: 211) одиграла гору улогу од тоталитаризама 20. века.
Мисао о прошлости Шпаније која прати Кујунџића током разгледања исто-
ријских грађевина није одвукла његову пажњу од савремености ове земље. Осим
историјских споменика Кујунџић је обилазио модерне четврти градова са бло-
ковима стамбених зграда и фабрикама као и „најамне
најамне кућерине са мноштвом
станова, чији се (...) задах осећа и на улици”
улици (Кујунџић 1971: 198).
Кујунџић је био свестан да туристички боравак дозвољава путнику да у не-
познатој земљи види само то што се налази на површини друштвеног живота.
Писац је угледао тзв. „прави
прави живот
живот” посматрајући људе на улицама или по сели-
ма и варошицама на путу кроз Шпанију. Највећу прилику да изблиза посматра
људе имао је на барселонском шеталишту Рамблас, где се концентрише градски
живот. Тамо је видео децу која се играју до касно у ноћ и одрасле које дискутују
„оо прошлој кориди и будућој фудбалској утакмици”
утакмици (Кујунџић 1971: 198).
Шпански темперамент окусили су југословенски туристи посматрајући у
севиљском ресторану свађу између госта и конобара који је бранио свој „поноспонос
и професионалну част част” (Кујунџић 1971: 218), а шпански менталитет огледао
5
Почев од 1499. црквене власти почеле су да врше притисак да се Маври покрсте и одрекну своје
традиције. Ова делатност довела је до побуне и борби у планинама Алпухара на почетку 1500. Напад
на културу Мавара постигао је врхунац у октобру 1501. У фебруару 1502. појавио се краљевски едикт
(Pragmática
Pragmática),
), у којем се сматрало да Маври, као и раније Јевреји, угрожавају верску стабилност државе.
Почетком 80-тих година 16. века појавила се идеја прогона свих Мавара. Званичну одлуку потврдио је
краљ Филип III 1609. године. Ова одлука била је оправдана неопходношћу заштите правих хришћана од
срамоте као што су свакодневни сусрети са иновереницима, као и потребом да се Бог замоли за опро-
штај због предугог толерисања иновереника.
се у њиховом односу према бакшишу. Београдски водич обративши пажњу уче-

сника екскурзије на потребу да се захвале возачу и водичу, наишао је на потпу-
но разумевање групе. У земљи која се стотине година налазила под доминацијом
„једне
једне нације Оријента”
Оријента (Кујунџић 1971: 219), туристи из земље која је доживе-
ла слична историјска искуства сачували су оријентални приступ по питању бак-
шиша. Опомена да без бакшиша возач може да одустане од вожње била је толико
убедљива да су туристи успели сакупити око тридесет долара, „што што (...) није бе-
значајна свота”
свота (Кујунџић 1971: 220).
Специфичан сусрет са становницима Шпаније и увид у њихов свакодневни
живот имао је писац у Гранади, где у пећинама брда Сакромонте станују Цига-
ни, који поштују своје обичаје већ од доба хришћанске реконквисте. Интери-
јери њихових кућа-пећина чувају „векове векове традиције
традиције” (Кујунџић1971: 207). У
овим необичним пребивалиштима, који сами по себи чине туристичку атракци-
ју, гостима се нуди сангрија и фламенко.
Фламенко се развијао на брдима Сакромонтеа, у севиљској радничкој четвр-
ти Триана, у Кадису, Хересу де ла Фронтера, Сан Фернанду или Санлукару већ у
15. веку. Извођен првобитно у крчмама и у природи, у 19. веку ушао је у кафане,
a затим у позоришта и концертне сале, кад се из народне игре претворио у висо-
ку уметност (Балвановић 2007: 6).
У групи извођача налазе се певач, играч и гитариста чији наступ претходи
песми. Hаступ певача отвара тзв. дубока песма ((cante cante jondo).
jondo). Међу средствима
израза налази се такође средња песма ((cante cante intermedio
intermedio)) као и лаке, веселе вр-
сте (мала песма - cante chico
chico).
). Песму може да прати гитара, ударање ритма дла-
новима, узвици којим публика бодри извођаче [[„¡olé!; olé!; ¡así se canta!
canta!”].
]. Кад песма
престаје долази ред на гитаристу и играча, затим певач опет изводи песму (Бал-
вановић 2007: 8-9).
Песма не служи разоноди, већ доживљавању трагичног осећања живота, а
њени главни мотиви су љубав која се најчешће појављује као лудо, кобно осећа-
ње, које води психичким и физичким патњама, а такође смрт, социјални услови
живота и веровања (Балвановић 2007: 10-11).
Фламенко је створио много облика, стилова и специфичан жаргон6. Краљи-
ца фламенка је solea - игра необичне силе израза, са провокативним покретима
бедара и ударима пета по поду ((zapateado
zapateado).
). Најстарији начин певања је siguiriya
(seguiria
seguiria,, seguidilla
seguidilla),
), која изражава бол, тугу и очај (Балвановић 2007: 8-9). Тек-
6
Нпр. реч cante
cante,, за рaзлику од књижевне речи canto canto,, односи се искључиво на песме андалузијских Цига-
на. Певач фламенка је cantaor
cantaor,, a не cantador
cantador,, играч – bailaor
bailaor,, не bailador
bailador,, гитариста tocaor
tocaor,, уместо tocador
tocador.
стови песама одликују се метричком слободом и имају од три до пет стихова.

Њихово извођење тражи велики физички напор. Песме певају Цигани у дија-
лекту caló (zincaló
zincaló),
), који има граматичку структуру шпанског језика и шпанско-
цигански лексички састав (Балвановић 2007: 211).
Спектакл на брду Сакромонтеа прихватио је Кујунџић као типичну разоно-
ду комерцијалне природе намењену странцима. Претпоставка да је неко место
или догађај припремљен искључиво за туристе омаловажава га у очима гледала-
ца (Wieczorkiewicz 2008: 33). Српски туриста истиче да костими играча не личе
на „традиционално
традиционално рухо шпанских плесача, нити оперетски цигански костим костим”
(Кујунџић 1971: 207), а загушљивост и неред, као и свест о томе да у простори-
јама, где се изводи фламенко, цела породица спава на поду, деловали су на Кујун-
џића депримирајуће. Комерцијални подухват, сличан спектаклу фламенка, видео
је писац такође у етнографском музеју у Барселони, где се налазе модели кућа из
свих крајева Шпаније, а радионице и радње смештене у њима нуде робу из овог
краја из кога потиче кућа.
Током вожње кроз провинцију Ла Манчу, „постојбину
постојбину Дон-Кихота”
Дон-Кихота (Ку-
јунџић 1971: 206), шпански водич одговарао је на питања туриста из Југосла-
вије везана за услове живота у савременој Шпанији и објашњавао је суштину
аграрне реформе која је довела до пауперизације сељака, јер могућност набав-
ке десет хектара земљишта са кућом, с плаћањем одложеним на десет година во-
дила је уситњавању земљишта и тешкоћама у издржавању породица. Одговори
водича на питања туриста о ценама основних животних намирница или о вели-
чини просечне плате давали су странцима представу o нивоу живота Шпанаца.
У Кујунџићевој импресији има запажања која се односе на спољашњост љу-
ди – ниских, тамнопутих, „чворноватих,
чворноватих, квргавих”
квргавих (Кујунџић 1971: 201), врло
мршавих да су изгледали скоро као изгладнели. Своју тврдњу да у Шпанији „ле- ле-
пог света (…) нема”
нема (Кујунџић 1971: 201), аутор импресије покушава да до-
каже на примеру уметности Гоје који је на сликама приказао „скврганасквргана тела и
ружна лица”
лица (Кујунџић 1971: 201). По мишљењу српског туристе чак ни вој-
воткиња Кајетана Алба, коју многи Гојини биографи сматрају највећом сликаре-
вом љубављу, није била жена „за за којом би се човек на улици осврнуо
осврнуо” (Кујунџић
1971: 201). На многим сликама, укључујући и две најпознатије, као што су Maja
vestida, лице и усне ове аристократкиње „не
desnuda и Maja vestida, не одају лепотицу”
лепотицу (Ку-
јунџић 1971: 201). Лепе жене чију лепоту упоредио са лепотом оних „којима којима се
(…) додељују титуле мис лепоте
лепоте” (Кујунџић 1971: 202) приметио је Кујунџић
само на барселонској пијаци близу Рамблас, за тезгама са плодовима мора.
Наслов Кујунџићеве импресије из Шпаније сведочи о заинтересованости
аутора за кориду која је на њега оставила толики утисак да након боравка на ма-
дридској plaza de toros није био у стању да нађе ништа интересантно „уу лепоти
мадридских палата, двораца, музеја”
музеја (Кујунџић 1971: 202).
Борба са биковима може да се третира као уметност грађена на супротно-
стима које се не односе само на идеју борбе човека са животињом и интелекту-
алну надмоћност над силом, већ и на поделу арене на сунчану и осенчену страну,
као и на поделу учесника спектакла на извођаче и посматраче. На арени ружно-
ћа рањених коња и рањених бикова разликује се од богате одеће актера, међу ко-
јима има пикадора на коњима и елегантних пешака. У односу на хармонију, која
карактерише тореадора са његовом кодифицираном пластичношћу и техником,
бик крши ову хармонију јер угрожава човеков живот и може да у овај живот не-
посредно продре, кад рани човека рогом (Leiris 1999: 29-33).
Истиче се такође еротска аура која окружује кориду. Елементи спектакла
имају чар која карактерише све што је везано за чулну љубав - блискост човека и
бика – колебљив ритам, приближавање и удаљавање, продирање мача у рану које
личи на својеврстан сексуални чин. Сличан физичком акту је такође јуриш бика
и пароксизам (кад бик додирује мушкарца рогом), као и расцеп након интимног
контакта. За време спектакла гледаоце обухвата занос, сличан еротском. Екста-
зу увеличава понављање покрета: гледалац ужива у сваком тренутку, осећајући
да уживање стално расте, иако се чини да је врхунац постигнут. Кад се изнена-
да партнери разилазе, избија бурна овација, која означава опадање напетости,
слично паду температуре тела (Leiris 1999: 39-40). Након неуспешног спектакла
гледалац има осећај „разочарења,
разочарења, које оставља неуспешна оргија”
оргија (Leiris 1999:
37). У раду тореадора који има трагичну димензију, сва деловања личе на технич-
ку или ритуалну припрему за јавну смрт (Leiris 1999: 30). У спектаклу улоге су
од почетка одређене – бику припада смрт. Гледаоци имају утисак да учествују у
кодифицираном ритуалу, иако је од великог значаја и пуки случај. Смрт бика на-
води ред, а матадор се враћа реалном свету (Leiris 1999: 46-49).
За разлику од Растка Петровића, Иве Андрића или Милоша Црњанског, ко-
ји су поменули у својим записима из Шпаније познате шпанске матадоре, Ку-
јунџић не наводи славна имена бораца с биковима. Он детаљно описује ток
спектакла, сматрајући најпривлачнијим моментом поворку учесника уз музи-
ку и улазак бика који на арени показује своју снагу „трком
трком с једног краја бо-
рилишта на други”
други (Кујунџић 1971: 226). Одмах после бика на арену улазе
бандериљероси, који узнемирују животињу, а затим се појављују два пикадора
на коњима. Њихов задатак је ранити бика помоћу два-три ударца у леђа, где се
налазе две шарене врпце. Бика напада само један пикадор, други почиње да делу-
је само у случају кад се оном првом нешто догоди. Тако јахачу, како и коњу пре-
ти опасност, зато, кад пикадор удара, око њега се појављују бандериљероси, који
одвраћају пажњу бика. Кад пикадори напуштају арену, око рањеног бика опет се
сакупљају бандериљероси да би забили у његова леђа метална копља – бандери-
ље. Затим се уз звук труба на арени појављује матадор, који прво показује сво-
ју храброст, a потом вештину у задавању последњег ударца. Он узнемирује бика
црвеном мулетом, приморавајући га на јуриш покретима и покличима. Ова ета-
па подсећа на „праву
праву малу балетску нумеру”
нумеру (Кујунџић 1971: 228). Матадор тр-
чи испред бика, oкрећући му леђа. Последњи чин почиње кад матадор замењује
дрвени мач металним. Да би ударио бика, присиљава га мулетом да спусти главу.
Ако матадор не успе да убије животињу мора да понови цео чин. Бикове патње
завршава матадоров помоћник кратким убодом.
У борбама које јe Кујунџић посматрао на мадридској арени учествовали су
само почетници. Неки од њих нису имали чак ни десет борби. Један од младих,
иако је вешто убио животињу, није добио главну награду, коју чине уши или реп
бика. Писац објашњава да правила борбе човека и бика стварају илузију двобоја
равноправних партнера у погледу храбрости и интелигенције, иронично дајући
за право противницима кориде да се тореадори могу мерити с биковима инте-
лигенцијом.
У Белим кућама и црним биковима Кујунџић се надовезује на различите гране
„индустрије
индустрије” везане за шпанску кориду – интересује га количина арена, начин га-
јења бикова, места, где се одржавају вежбе тореадора с биковима. Српски новинар
дели са читаоцима утиске са спектакла, у којима су били повређени један бандери-
љеро и један тореадор, описује такође једног почетника, који није успео да убије
бика, изазивајући протесте публике, која је сматрала да се на арени нашао „недо-
недо-
вољно достојанствени противник бикубику” (Кујунџић 1971: 230). Тореадор, који за
петнаест минута не убије бика излаже се срамоти, а животиња, која покаже страх
осуђена је „на
на срамну смрт
смрт” (Кујунџић 1971: 231) ван арене, где се убија помоћу
црних бандериља, што се сматра највећим понижењем за бика. Кујунџић са иро-
нијом констатује да бик апсолутно није свестан свог понижавајућег положаја.
Кујунџић, као историчар уметности и извештач догађаја из ове области7,
описујући стварност обраћа пажњу на сликарски аспект кориде – костиме уче-
сника и крв рањене животиње. Он детаљно описује поворку коју отварају коња-
ници „уу црним униформама са шеширима с перјаницима (…); за њима, у белим,
7
Упор. М. Кујунџић, Четири изложбе у Новом Саду, Саду, „Летопис
Летопис Матице српске”,
српске , 1. јан. 1952, с. 57-62;
Изложба слика Зоре Петровић у изложбеном павиљону на Малом Калемегдану у Београду
Београду,, Летопис Мати-
це српске”, Шиду, „Летопис
српске , 2. феб. 1952, с. 130-132; Галерија Саве Шумановића у Шиду, Летопис Матице српске”,
српске , 6. дец.
Срба, „Летопис
1952, с. 429-432; Сукоб романтизма и реализма у ликовној критици код Срба, Летопис Матице српске”
српске
5. маја 1958, с. 459-477.
жутим, плавим, љубичастим, а срмом или златом везеним оделима, пешице на-
ступају торери”
торери (Кујунџић 1971: 225-226).
Аутора Белих кућа и црних бикова је импресионирала такође лепота пеј-
зажа на путу из Барселоне дуж Беле обале (Costa Blanca), кроз Андалузију за
Мадрид. На ауто-путу за Валенсију и Мурсију он се одушевљавао бреговима
и планинским ланцима и бојама мора које су се мењале од плавичасте до жућ-
касто-мрке. Западно од Мурсије, у околини Елчеа приметио је да се пескови-
та обала заменила црвенкастом земљом, из које су израсле беле кућице, а близу
Гранаде земља од црвенкасте је постала „сивкасто
сивкасто жута, па најзад сасвим сива”
сива
(Кујунџић 1971: 206), да би на крају почела да личи на асфалтни пут.
Током путовања аутобусом М. Кујунџић примеђује како се развија туризам
у овом делу Шпаније о чему сведоче десетине нових хотела. Ови хотели, „масто-
масто-
донти туризма индустријског доба”
доба (Кујунџић 1971: 203) почели су да се граде
60-их година ХХ века као резултат бума који је отворио границе Шпаније стра-
ном капиталу и довео на сунчане плаже ове земље милионе туриста, углавном
из Западне Европе, Скандинавије и Сједињених Америчких Држава (Тремлет
2007: 148).
У Белим кућама... српски новинар је формулисао запажања о туристима и
туристичким путовањима. Током својих ранијих путовања по Италији, Холан-
дији, Белгији или Египту сретао је групе Американаца које су се састојале од
старијих брачних парова који су увек пажљиво слушали објашњења водича, за-
државали су се пред сваким спомеником и сликом у музеју, гледали кроз прозо-
ре аутобуса ове објекте, на које им је скренуо пажњу водич групе. Баш за такве
туристе агенције су припремале своје стандартне понуде, њима су намењива-
ле „гротескне
гротескне вожње гондолом по венецијанским каналима, (…) с музичаpи-
ма (…) који (…) певају – напуљске песме!
песме!” (Кујунџић 1971: 215). За разлику
од Американаца који путују по свету, туристи из Француске и Италије бирали
су организована путовања у иностранство искључиво у раној младости, а током
„одраслих
одраслих” путовања нису обраћали пажњу на споменике, јер су били убеђени
да „сем
сем њиховог Лувра, њиховог Ватикана, (…) других (...) знаменитости и не-
ма” (Кујунџић 1971: 215-216).
ма
Читајући Кујунџићева запажања о томе како изгледају „cавремена
cавремена (…) ути-
литарна туристичка путовања”
путовања (Кујунџић 1971: 215) треба имати на уму да се
ово мишљење односи на ситуацију од пре четрдесет година и на другачију поли-
тичко-економску стварност. Тадашњи туристи из Средње Европе (Чеси, Сло-
ваци, Пољаци) одликовали су се - по Кујунџићевом мишљењу - штедљивошћу,
дисциплином и тачношћу у прављењу путних бележака. Малобројни туристи
из тадашњег Совјетског Савеза, које је српски новинар сретао на путу чинили
су му се добро припремљени за посете, наоружани знањем о знаменитостима

и споменицима које ће разгледати. Кујунџић је приметио и то да су прихвата-
ли сва објашњења водича и нису се од њега удаљавали ни на корак, чак ни у сло-
бодно време. Сад можемо то лако објаснити системом свеопште контроле под
којом су се тада налазили грађани Совјетског Савеза и страхом од потказивања.
Ипак, и у најдрастичнијим случајевима ускраћивања грађанске слободе туризам
је отварао пред путницима нове видике, непознате изазове, алтернативан начин
живота (Paleczny 2010: 34).
Што се тиче туриста из Југославије, Кујунџић је обратио пажњу на разлоге
њихових тадашњих путовања. Југословени су путовали по суседним земљама ин-
дивидуално због „добро
добро познатих, понајмање туристичких разлога
разлога” (Кујунџић
1971: 216), a масовни туризам откривали су у искључивим случајевима. У Шпа-
нију су одлазили само у организованим групама због тешкоће у добијању визе и
због удаљености, коју тада није било лако пропутовати индивидуално. Ипак, по
мишљењу Кујунџића, организовано путовање није могло пригушити индивиду-
ализам његових суграђана. Они су током екскурзије мучили водича питањима,
тражили су додатне информације, промену маршруте, продужавање зауставља-
ња на путу и нису се устручавали замолити возача да заустави аутобус да би на-
бавили неке ситне сувенире. До непријатних ситуација доводили су водича у
ресторанима, кад се један део жалио на храну једнаку за све или кад је превели-
ка количина јела у јеловнику отежавала избор. Овај последњи случај Кујунџић је
оправдавао, јер је био свестан да странци у Југославији имају исти проблем, кад
треба да се одлуче за непозната јела - „за
за (...) ђувеч, или (…) мусаку, или (…)
хајдучки ћевап”
ћевап (Кујунџић 1971: 217).
Са путовања по Шпанији, које се описује у Белим кућама и црним бикови-
ма, остале су у ауторовом сећању две изразите успомене. Прва од њих то су биле
„куће
куће белих фасада”
фасада (Кујунџић 1971: 221) чија се изразитост огледа већ у насло-
ву путничке импресије. Успомену чине беле куће Севиље или јеврејске четврти
Кордобе, где су иза решетака на прозорима живеле некада као у затвору „лепо-лепо-
тице у нестрпљивом ишчекивању драгана”
драгана (Кујунџић 1971: 222). Другу такву
ауторову успомену чини, сачувана у сећању, слика шпанских гробаља „са са (…)
плочама, или са каменим крстовима”
крстовима (Кујунџић 1971: 225) иза белих зидова.
Кујунџићева импресија Беле куће и црни бикови је настала као резултат орга-
низованог путовања на Пиринејско полуострво. Ова врста активности је jeдна
од најважнијих појава које формирају интерперсоналне међукултурне односе.
Она гради мостове између тога што је јединствено, необично, локално, и тога
што је универзално, опште, свуда доступно. Међународни туризам омогућава
сусрет, узајамно зближавање људи различитих раса, етничких, језичких и вер-
ских група (Paleczny 2010: 30). За време конвенционалних и институционалних

путовања контакт туриста са туђом стварношћу је ограничен. Туристи се крећу
одређеним путевима, који су лишени „сваких
сваких изненађења, али препуњени егзо-
тиком која на сваком кораку обећава авантуру”
авантуру (Bauman 1994: 32), негују нави-
ке и користе услуге, на које су навикли у својој земљи (Wieczorkiewicz 2008: 80).
Специфичан карактер туристичким просторима додају неке кључне кате-
горије, као што су историја, традиција, култура, природа. „Туристички
Туристички поглед”
поглед
изазива аналитичка и интерпретациона делања и одлучује који ће елементи по-
стати кључни (Magris 2009: 153).
Посредством ових кључних појмова Кујунџић перципира туђи простор ко-
ји разгледа током путовања. Боравак у Шпанији „уз уз обавезно (…) туристич-
ко (…) разгледање споменика”
споменика (Кујунџић 1971: 209) омогућава му сусрет са
историјом чији су важан део чиниле борбе католичанства против мухамедан-
ства. Ово доба у историји Шпаније нарочито се истиче, с обзиром на Кујунџи-
ћево путовање кроз Андалузију која обилује споменицима арапске уметности.
Путовање олакшава не само сусрет са реалним светом, већ и суочавање са
алтернативном сликом света: са Историјом или другом историјом. Током путо-
вања, слично археолошким ископинама обелодањују се конкретне могућности
које нису могле да се остваре (Magris 2009: 15).
Аутор Белих кућа и црних бикова поводом сусрета са шпанском прошлошћу
смишља алтернативну визију историје, размишља о томе како би могла да изгле-
да потенцијална судбина Европе кад не би били поражени арапски одреди након
заузимања Полуострва и прекорачења Пиринеја од стране Карла Мартела (688-
742), владара Франака (Miłkowski 1998: 48). Пораз 732. године код Поатјеа при-
морао је муслиманску армију да се повуче „јужно
јужно од Пиријеја”
Пиријеја (Кујунџић 1971:
209). Без тог пораза и повлачења, судбина Европе и европске цивилизације мо-
гла би изгледати другачије. Сценарио који служи приказивању локалног света, по-
некад омаловажава захтеве историјске истинитости (Wieczorkiewicz 2008: 182).
Новинар новосадског „Дневника
Дневника”,, надовезујући се на шпанску прошлост,
подсећа на преломни карактер године 1492, не марећи за хронологију догађа-
ја. Иако је познато да је застава Светог Јакова била заденута на врху Алхамбре 2.
јануара 1492. године, a учесници Колумбове експедиције угледали су копно 12.
октобра 1492. године, што сада обележава национални празник, писац подсе-
ћа да ове чувене године Кристофор Колумбо „откриооткрио је – како се тада веровало
нови пут за Индију и те је године у руке Шпанаца пао гранадски калифат
калифат” (Ку-
јунџић 1971: 211).
Подвргавајући се строгом режиму организованог путовања туриста је све-
стан ограниченог утицаја који има на избор места, начина и реда разгледања. На
таквом путовању места су унапред одређена, програм је врло богат а водич по-
казује најпознатије, најкарактеристичније споменике, не остављајући много вре-
мена за личне сусрете са туђом стварношћу.
Кујунџић, поуздавши се у водиче који су умели „да да прећуте оно што ни-
су желели, или могли, да кажу
кажу” (Кујунџић 1971: 197), имао је прилику да види
током екскурзије „неколико
неколико музеја, цркава, галерија слика, дворова
дворова” (Кујунџић
1971: 197). Иако се у Белим кућама и црним биковима не помиње ниједан музеј,
ипак надовезивање на Гојине слике сугерише посету најпознатијем мадридском
музеју Прадо.
Све атракције Барселоне, Мадрида или Андалузије, које припадају једном
универзалном културном коду, оставиле су на Кујунџића дубок утисак. Исто-
времено писац осећа недостатак разгледања, има осећај фрагментарности и по-
вршности знања и утисака. „Што Што сам видео импресивно је: а што нисам видео
(...), вероватно да је још импресивније”
импресивније (Кујунџић 1971: 197).
Слике које креира Кујунџић сагласно општим представама о Шпани-
ји, остављају утисак савесних описа, o чему сведочи ауторова брига за детаље
у приказивању историјских oбјеката и места. Фасаде кућа у центру Барселоне
привлачиле су пажњу мноштвом гирланди, „декоративних
декоративних полустубова и пила-
стара са китњастим капителима
капителима” (Кујунџић 1971: 198), недовршена катедра-
ла Свете породице у Барселони „пара пара очи (…) претенциозношћу”
претенциозношћу (Кујунџић
1971: 200). Њени торњеви га подсећају на чемпресе, прекривене „листовима
листовима
локвања, на чијим су врховима крошње борова (…) као (…) пластови сена сена”
(Кујунџић 1971: 200-201). Џамија-катедрала у Кордоби је грађевина „правоу-
правоу-
гаоне основе (…) са преко хиљаду стубова покупљених са разних римских зда-
ња” (Кујунџић 1971: 212). Стубови храма спојени дворедим луковима одликују
ња
се разноврсношћу [„неки
[ неки глатки (…), неки од обичног кречњака, неки од мер-
мера, (…) од гранита, (…) од алабастера, малобројни са коринтским капители-
ма, а већим делом са капителима позноримске деформације”
деформације (Кујунџић 1971:
212)]. Зидови бившег севиљског минарета начичкани су „отвореним
отвореним и слепим
готским бифорама и чипкастим (…) преплетом”
преплетом (Кујунџић 1971: 213). У ин-
теријерима Алхамбре, која чини „фортификациони
фортификациони блок (…) високих и равних
зидова на врху назубљених”
назубљених (Кујунџић 1971: 210), одушевљају српског туристу
„преплети
преплети (…) биљних орнамената (...) и (...) животињски орнаменти (...), со-
клови од вишебројне керамике аплицирани на зид, (...) мермерни стубови пове-
зани изрезбареним луцима”
луцима (Кујунџић 1971: 210).
Миодраг Кујунџић свестан је да Шпанија нуди туристима много више не-
го „остатке
остатке вредности арапске доминације
доминације” (Кујунџић 1971: 209). У местима
које је пропутовао, имао је прилику да види доста „значајних
значајних карактеристика
карактеристика”
(Кујунџић 1971: 221) ове земље. Изабравши конвенционалан начин упознава-

ња туђе стварности, као што је организовано путовање, пристао је на перцеп-
цију света која је лишена дубине и ангажовања (Kowalski 2001: 16). Иако током
екскурзије није „додирнуо
додирнуо” стварност Шпаније, јер су га од ње раздвајале усво-
јене схеме познавања (Kowalski 2001: 18), ипак знао је да оцени њене лепоте и
вредности.
LITERATURA:
Балвановић, Роман. „Приступ

Приступ Демофиловом делу делу” и „ОО превођењу са говора ка-
ло”. У: Напеви фламенка. Сакупио и коментарисао Антонио Маћадо (Демо-
ло
фило). Превео са шпанског Роман Балвановић. Београд: Научна КМД, 2007
(Balvanović, Roman. „Pristup
Pristup Demofilovom delu” delu i „O
O prevođenju sa govora kalo kalo”..
U Napevi flamenka
flamenka.. Beograd: Naučna KMD, 2007).
Bauman, Zygmunt. „Ponowoczesne
Ponowoczesne wzory osobowe
osobowe”.. W: Dwa szkice o moralności ponowo-
czesnej. Warszawa: Instytut Kultury, 1994.
czesnej
Dávid, Géza. „Administracja
Administracja na ziemiach tureckich w Europie Europie”. W: Sulejman Wspania-
ły i jego czasy. Imperium osmańskie we wczesnej epoce nowożytnej. Pod redakcją Metina
Kunta i Christine Woodhead. Wrocław, 1998.
Kowalski, Piotr. „Droga,
Droga, wędrówka, turystyka w kulturze popularnej”.
popularnej . W: Przestrzenie,
miejsca, wędrówki. Kategoria przestrzeni w badaniach kulturowych kulturowych literac-
kich. Pod red. Piotra Kowalskiego. Opole, 2001.
kich
Кујунџић, Миодраг. „Четири
Четири изложбе у Новом Саду”. Саду . Летопис Матице српске српске,, год.
128, књ. 369, св. 1 (1952): 57-62 (Kujundžić, Miodrag. „Četiri Četiri izložbe u Novom Sa-
du”.. Letopis Matice srpske
du srpske,, god. 128, sv. 1 (1952): 57-62).
Кујунџић, Миодраг. „Изложба
Изложба слика Зоре Петровић у изложбеном павиљону на Ма-
лом Калемегдану у Београду”.
Београду Летопис Матице српске српске,, год. 128, књ. 369, св. 2
(1952): 130-132 (Kujundžić, Miodrag. „Izložba Izložba slika Zore Petrović u izložbenom
paviljonu na Malom Kalemegdanu u Beogradu Beogradu”.. Letopis Matice srpske
srpske,, god. 128, sv.
2 (1952): 130-132).
Кујунџић, Миодраг. „Галерија
Галерија Саве Шумановића у Шиду”. Шиду . Летопис Матице српске српске,,
год. 128, књ. 370, св. 6 (1952): 429-432 (Kujundžić, Miodrag. „Galerija Galerija slika Save
Šumanovića u Šidu”.
Šidu . Letopis Matice srpske
srpske,, god. 128, sv. 6 (1952): 429-432).
Кујунџић, Миодраг. „СукобСукоб романтизма и реализма у ликовној критици код Срба”. Срба
Летопис Матице српске, српске, год. 134, књ. 383, св. 5 (1958): 459-477 (Kujundžić,
Miodrag. „Sukob
Sukob romantizma i realizma u likovnoj kritici kod Srba”. Srba . Letopis Matice
srpske,, god. 134, sv. 5 (1958): 459-477).
srpske
Кујунџић Миодраг. „БелеБеле куће и црни бикови”.

бикови Летопис Матице српске српске,, гoд. 147, књ.
407, св. 4 (1971): 197-231 (Kujundžić, Miodrag. „Bele Bele kuće i crni bikovi
bikovi”.. Letopis
Matice srpske
srpske,, god. 147, sv. 4 (1971): 197-231).
Kujundžić, Miodrag. Panama, most sveta sveta.. Novi Sad – Irig: Srpska čitaonica i knjižnica,
1978.
Leiris, Michael. Lustro tauromachii.
tauromachii Przeł. M. Ochab. Gdańsk: Słowo/Obraz Terytoria,
1999.
Lévi-Provençal, Évariste. Cywilizacja arabska w Hiszpanii
Hiszpanii.. Przeł. Radosław Stryjewski.
Warszawa, 2006.
Lewis, Bernard. Arabowie w historii. Tłum. Janusz Danecki. Warszawa: Państwowy Insty-
tut Wydawniczy, 1995.
Magris, Claudio. Podróż bez końca. Tłum. Joanna Ugniewska. Warszawa: Fundacja Zeszy-
tów Literackich, 2009.
Miłkowski, Tаdeusz, i Machcewicz Paweł. Historia Hiszpanii. Wrocław, 1998.
Paleczny, Tadeusz. „Uniwersalizacja
Uniwersalizacja kulturowa w procesach globalizacji
globalizacji”. W: Globalizacja
w kulturze. Upowszechnienie czy uproszczenie?
uproszczenie?.. Pod red. B. Bodzioch-Bryły, R. Szcze-
paniak, K. Wałczyka. Kraków, 2010.
Rawlings, Helen. Inkwizycja hiszpańska.
hiszpańska Tłum. Maciej Piątek. Kraków: Wydawnictwo
Uniwersytetu Jagiellonskiego, 2009.
Тремлет, Џајлс. Духови Шпаније
Шпаније. Превела с енглеског Маријана Милосављевић-То-
доровић. Београд: Алгоритам, 2007 (Tremlet, Džajls. Duhovi Španije. Španije. Beograd:
Algoritam, 2007).
Wieczorkiewicz, Anna. Apetyt turysty. O doświadczaniu świata w podróży.
podróży Kraków, 2008.
Małgorzata Filipek
IN THE LAND OF WHITE HOUSES AND BLACK BULLS:

MIODRAG KUJUNDŽIĆ’S IMPRESSIONS FROM SPAIN
Abstract:: In addition to well-known works about Spain, written by prominent writers

and diplomats of the Kingdom of Yugoslavia (Dučić, Petrović, Andrić, Crnjanski), Serbian
literature is full of less famous fiction that has complemented the country’s image through
Serbian readers since the 70’s of XX century to the present. One of them is a travel book,
entitled White houses and black bulls,

bulls, by Miodrag Kujundžić, published in 1971. Visiting the
most famous landmarks of Andalusia, the mosque in Cordoba, Seville and a palace complex
in Granada, the writer draws his attention to the history of Spain shaped by many cultures and
religions. Besides the complex history of this country Kujundžić seems to be interested in con-
temporary Spain. However, as a tourist, he is aware that a short stay in a foreign country does
not allow him to learn and understand the real problems faced by Spanish residents.
Keywords:: еxperience, Spain, Miodrag Kujundžić, monuments, history, tourist

Vol. 4, No. 1 (2013): 67-83. 67
UDC 821.163.41-32.09 Andrić I.

Dr Miłosz Bukwalt1
Uniwersytet Wrocławski
Instytut Filologii Słowiańskiej
Polska
PRZESTRZENIE IKARA, GLĘBIE POSEJDONA:

MOTYWY AERYCZNE I AKWATYCZNE W
OPOWIADANIU „WAKACJE NA POŁUDNIU”
IVO ANDRICIA
Abstrakt: W niniejszym artykule podjęto próbę zbadania obecnych w opowiadaniu Ivo
Andricia Wakacje na południu motywów aerycznych i akwatycznych. Zasadniczy wywód po-
przedza refleksja na temat obecnego w literaturze światowej od czasów antycznych motywu
marzenia o locie. Jak dowiedziono to właśnie mity greckie stanowią zapis tego pierwotnego
ludzkiego marzenia. Pełna dramatyzmu historia Ikara, który z wyżyn nieba spada w morskie
głębie, zapładnia wyobraźnię współczesnych poetów w osobach Zbigniewa Herberta, Stani-
sława Grochowiaka, Jarosława Iwaszkiewicza czy też Tadeusza Różewicza. Tragiczny los mło-
dzieńca inspiruje także malarzy, wśród których wymienić należy mistrza Breugla zwanego
Chłopskim, Domenica Piolę, Piotra Pawła Rubensa, Wiliam Blake-a Richmonda, Marca Cha-
galla oraz Herberta Jamesa Drapera Usilne pragnienie wzniesienia się w świat górny, w dzie-
dzinę władztwa ducha, wyrażone zostaje również, co wykazano w trakcie analizy, w wybranych
utworach doby romantyzmu (Goethe, Mickiewicz). Opowiadanie Andricia tematycznie wpi-
suje się zatem w krąg utworów literackich oraz dzieł malarskich podejmujących motyw marze-
nia o locie oraz wątek śmierci w morskich głębinach. Kluczowe dla utworu jugosłowiańskiego
prozaika motyw lotu zbadano wykorzystując aparat pojęciowy z zakresu teorii piękna, marze-
nia na jawie (Gaston Bachelard, Jerome Singer), estetyki żywiołów, tallasologii, antropologii
podróży oraz antropotanatalogii (zjawisko eufemizacji śmierci oraz doświadczenie żałoby).
Słowa kluczowe: Ivo Andrić, motywy ikaryjskie, marzenie na jawie, tallasologia, woda,
śmierć, samobójstwo, przemijanie, zaginięcie, żałoba
1
milos_bukwalt@wp.pl (Miłosz Bukwalt, University of Wrocław, Institute of Slavic Studies, Poland)
68 | Miłosz Bukwalt
IKAROVI PROSTORI, POSEJDONOVE DUBINE:

MOTIVI VAZDUHA I VODE U PRIPOVECI
„LETOVANJE NA JUGU” IVE ANDRIĆA
Apstrakt: U ovom članku predmet istraživanja čine motivi vode i vazduha prisutni u An-
drićevoj pripoveci „Letovanje
Letovanje na jugu
jugu” (1959). Podrobnoj analizi prethodi kulturna refleksija
koja upućuje na posebno mesto motiva mašte o letu u svetskoj književnosti i slikarstvu. Grčki
mitovi o Dedalu i Ikaru, te o Heliosovom sinu Fetonu (posmatrani kao univerzalne metafore
ljudske sudbine) dokaz su istovremeno i za čovekovo uspinjanje, kao i za njegov sunovrat. Pu-
na dramatizma istorija nesretnog Ikara koji sa visine neba pada u morske dubine (kao prostor
Posejdonove vlasti), predstavljala je podsticaj za stvaralačku maštu brojnih savremenih svet-
skih pesnika poput Zbignjeva Herberta, Tadeuša Ruževića, Jaroslava Ivaškjeviča ili Stanislava
Grohovjaka. Želja za letom u prostor duha, mladosti, moći i slobode su ujedno i ideje roma-
tičarskih dela Adama Mickjeviča i Johana Volfganga fon Getea. Tragična sudbina bezbrižnih
mladića koji su, zaboravši na očevu opomenu, doživeli tragičan kraj je tematski inspirisala slike
Pitera Brojgela, Petra Pavla Rubensa, Vilijama Blejka Ričmonda, Marka Šagala i drugih. Pre-
ma autorovom uverenju, Andrićeva priča se uključuje u niz umetničkih ostvarenja čija je glav-
na tema ljudska mašta o letu prema nebu, kao i predosećanje neminovne propasti. Ova analiza
je učinjena primenom naučnih instrumenata i pojmova iz oblasti teorije pozitivnih vrednosti
(kategorija lepote), poetike mašte (Bašlarova i Singerova kategorija sna na javi), estetike stihi-
ja, talasologije, kao i antropotanatologije (voda kao simbol smrti i prolaznosti, smrt kao nesta-
janje ili naglo iščeznuće ljudskog bića, kategorija žalosti).
Ključne reči: Ivo Andrić, san na javi, let, lepota, talasologija, voda, prolaznost, smrt, ne-
stajanje
Odwieczne ludzkie marzenie o wzbiciu się w powietrze, szybowaniu w prze-

stworzach, dotknięciu nieboskłonu, czy też zanurzeniu się w morskiej toni stano-
wi kluczowy motyw opowiadania Ivo Andricia Wakacje na południu
południu.. W badanym
utworze pisarz daje wyraz swej fascynacji żywiołami powietrza i wody. Na prze-
strzeni wieków pierwiastki aeryczne i akwatyczne stanowią wszakże jednoczesne
źródło podniety i lęku dla człowieczej wyobraźni.2 Od czasów antycznych po współ-
czesność „(...)
(...) wieczny Ikar [nieprzerwanie bowiem] wzlatuje w słońce
słońce” i znika w
2
Według Zbigniewa Danielewicza „NieboNiebo jest wielkie. Z trudnością odnajdujemy dla niego miejsce w cia-
sno zapakowanej świadomości każdego nadchodzącego dnia. Aby mogło odetchnąć w nas pełną piersią, roz-
winąć żagle, olśnić blaskiem i przyciągnąć do siebie, niebo potrzebuje rozległych przestrzeni naszego umysłu,
pamięci”.. [W:] Tegoż, Niebo. Historia przyszłości, Biblioteka „Więzi
wyobraźni i pamięci Więzi”,, Warszawa 2005, s.5. Pro-
blem „tworzenia
tworzenia” ludzkich wyobrażeń o niebie oraz zdobywania wiedzy na jego temat porusza także Hono-
rata Kropikiewicz w pracy Niebo jest w nas. Szkice z poznania nieba. „Książka
Książka i Wiedza”,
Wiedza , Warszawa 1989.
Przestrzenie Ikara, glębie Posejdona: motywy aeryczne i akwatyczne | 69
w opowiadaniu „Wakacje
Wakacje na południu
południu” Ivo Andricia
morskiej otchłani (Kuncewicz 1988: 8). Opowieści Andricia wyrastają zatem na

fundamencie mitycznej historii o Ikarosie, synu mistrza Dedala, który na wosko-
wych skrzydłach wznosi się ku tarczy słonecznej. Niepomny ojcowskiej przestro-
gi, bezgranicznie upojony lotem w „napowietrznych
napowietrznych pokojach”
pokojach (Grochowiak 2000:
78) spada nieszczęsny w „dół,
dół, (...), mit, płótno i poezję
poezję”(Kuncewicz
(Kuncewicz 1988: 190, Ku-
biak 1999: 412). Niesyte morze „połyka
połyka (...) dziecinnie małą piętę
piętę” ofiary (Herbert:
1994: 77). Ikar nie wszystek jednak umiera. Jego tragiczny los zapładnia wyobraź-
nię mistrzów pędzla i pióra. Flamandczyk Pieter Breugel zwany Chłopskim ukazuje
śmierć młodzieńca jako zwykłe zdarzenie, które zachodzi na oczach pochłoniętych
codziennymi obowiązkami ludzi (Walicki: 1957: 42). Doskonałą obojętność i nie-
czułość wobec śmierci innego wypowiada piewca brzydoty Stanisław Grochowiak
przeciwstawiając upadkowi mitycznego Ikara bolesne skurcze ciała pochylonej
na balią kobiety praczki. Zwykłość i trud powszedniego doświadczenia, [bo „jaka jaka
chmura pyta utrudzona pracą niewiasta] udźwignie nam balię balię”(Grochowiak
(Grochowiak 2000:
78), niweczą wszelką zdolność do odczuwania piękna, wzruszeń i empatii.
Na tle przywołanych powyżej artystycznych odczytań losu Ikara jakże odmien-
nie brzmi Herbertowskie wezwanie do modlitwy miłosiernej za nieroztropnego
młodzieńca, który „nie
nie rozumiał, że skrzydła są tylko przenośnią”
przenośnią człowieczego ser-
ca i złaknionego wolności ducha. Ikar bowiem, jak tego dowodzi poeta urzeczony
kulturą Śródziemnomorza, to przede wszystkim syn ziemi, cierni i „ostrych ostrych kamie-
ni”,, dla którego próba lotu, owo „bicie
ni bicie [skrzydłami] w próżnię
próżnię” i wpatrywanie się w
słońce, stanowi zadanie ponad ludzką miarę3 (Herbert 1994:77).
Śmierć w locie (Chwin, 2010: 169) staje się również udziałem innych istot:
próżnych, zuchwałych, wylęknionych nade wszystko zaś owładniętych marzeniem.
Jest wśród nich nazbyt ufny w swoje umiejętności dziedzic Heliosowy Faeton, któ-
ry nieudolnie prowadzi ognisty rydwan pośród porażającego swym blaskiem zodia-
kalnego zwierzyńca. Raniony Zeusowym piorunem spada „obłąkany obłąkany rydwannik”
rydwannik w
nurty rzeki Pad (Kubiak 1999: 46 i 47) i płaczą po nim siostry Heliady-topole. Los
Faetona dzieli Helle, córka bogini Chmury (Nefele). Na wysokości cieśniny mor-
3
Jak zauważa Mircea Eliade niebo objawia wpatrującemu się weń człowiekowi „swą swą transcendencję, moc i
sakralność . Podmiot kontemplujący uświadamia sobie także inne cechy sklepienia niebieskiego, do których
sakralność”.
zaliczyć wypada: „niezmienność,
niezmienność, (...) wyniosłość, nieskończoność czy potęgę
potęgę”.. Zob. Tegoż Traktat o historii
religii. Przeł. J. Wierusz Kowalski, Wydawnictwo „KR KR”,, Warszawa 2000, s. 56.
Warto nadmienić, iż motywy ikaryjskie pojawiają się także w utworach poetyckich pióra Jarosława Iwaszkie-
wicza (Ikar
(Ikar)) czy Tadeusza Różewicza (Prawa
(Prawa i obowiązki).
obowiązki). Nieszczęsny Ikar staje się centralną postacią ob-
razów Domenica Pioli ((Dedal
Dedal i Ikar
Ikar),
), Herberta Jamesa Drapera (Lament
(Lament nad Ikarem),
Ikarem), Petera Paula Rubensa
(Upadek
Upadek Ikara),
Ikara), Wiliama Blake’a Richmonda (Ikar(Ikar),
), Marca Chagala ((Ikar
Ikar),
), zaś na gruncie polskim Jarosława
Miklasiewicza ((Upadek
Upadek II, Upadek III
III)) czy Jana Drewsa ((Ikar
Ikar)) [przyp.aut].
skiej oddzielającej Europę od Azji zdjęta lękiem dziewczyna zsuwa się z grzbie-
tu latającego barana o złotym runie. Poraża ją ogrom i pustka otwartej przestrzeni.
Otchłań morza zabiera jej martwe ciało. Upadek z wyżyn i zatracenie w morskich
odmętach lub też kara zesłana przez bogów staje się zatem udziałem istot owładnię-
tych marzeniem o wzniesieniu się do nieba.4 W doświadczeniu egzystencjalnym bo-
hatera prozy Andricia łacno odnaleźć ślady tragicznego losu Dedalowego syna, jak
również innych, opisanych w porządku mitu, synów i cór rodzaju ludzkiego oraz he-
rosów, którzy powodowani pragnieniem szybowania w przestworzach naruszają ob-
szar władztwa nieśmiertelnych bogów.5
Niewyczerpane źródło inspiracji dla Andriciowskiej prozy o tematyce aerycz-
nej stanowić mogą także wybrane utwory epoki romantyzmu, w których marzenie o
„locie
locie aktywnym i kontrolowanym”
kontrolowanym staje się dla podmiotów literackich źródłem wie-
dzy i wyjątkowej mocy (Małgorzata Sacha-Piekło 2002: 253). To wszakże w Fauście
Goethego, tytułowy bohater, uczony, „praktykarz
praktykarz i czarnoksiężnik”
czarnoksiężnik znużony pustką
dotychczasowego życia w zamknięciu i w otoczeniu ksiąg, które „(...) (...) pajęczyn kurz
osnował” expressis verbis wyraża pragnienie przekroczenia swej nędznej, ludzkiej kon-
osnował
dycji. Ów „robak, pyle w nieznany świat „duchów
robak, co się czołga w [ziemskim] pyle” duchów lot-
nych” pragnie się wznieść i pojąć „(...)
nych (...) niebieskich ciał obroty
obroty” (Goethe 1987: 28 i
29).
Marzenie o locie, posiadaniu skrzydeł, co dotykają sfery zdarzeń przeszłych i
przyszłych przenika również myśl wadzącego się z Stwórcą Mickiewiczowskiego
Konrada. Mistyczny lot poza „planety
planety i gwiazd kołowrót”
kołowrót ma umożliwić protagoni-
ście trzeciej części Dziadów rozpoznanie „uczuć
uczuć” samego Boga (Mickiewicz 1998:
30). W Odzie do młodości natomiast źródłem mocy, która czyni podmiot liryczny
zdolnym do lotu „w w rajską dziedzinę ułudy”,
ułudy , staje się młodzieńcza energia, wiara,
nadzieja oraz potrzeba braterstwa przeciwstawiona ziemskiej „gnuśności
gnuśności” i „mar-
mar-
twocie” (Mickiewicz 1986: 63, 64). Nakreślona przez poetę oś przestrzenna góra-
twocie
4
Możemy także przywołać mitologiczne i biblijne postaci, które dostępują zaszczytu wspólnego biesiado-
wania z bogami bądź swobodnego i bezkarnego przemierzania niebiańskich przestrzeni. Jedną z nich jest opi-
sywany przez Homera Ganimedes, „najpiękniejszy
najpiękniejszy ze śmiertelnych
śmiertelnych”,, który z woli Zeusa został przeniesiony
do olimpijskiej siedziby bogów. Do nieba, jak o tym czytamy w księgach Starego Przymierza oraz apokryfach
starotestamentowych, zabrany zostaje także mąż pobożny Henoch, syn Jareda, a także Eliasz, który na oczach
wiernego sługi Elizeusza wstępuje w ognistym rydwanie do nieba [przyp.aut.]
5
Jak zauważa Małgorzata Sacha-Piekło „(...)
(...) magia lotu jest przemożna; wielu śmiałków usiłowało naślado-
wać chyżych panów lotów [Gryfa, Sfinksa, Gorgonę, Pegaza przyp.aut.], ale lot herosa jest ogromnie niebez-
pieczny. Mity pouczają o tym, że utrata samokontroli (zachłyśnięcie się swobodą lotu lub lęk wkradający się
w poruszających się w powietrzu śmiałków) pociąga za sobą utratę życia. Tejże Powietrze, [W:] Tomie Estety-
ka czterech żywiołów. Pod red. M. Wilkoszewskiej, „Universitas
Universitas”,, Kraków 2002, s. 251.
dół przywodzi zatem na myśl opozycję wzniosłe-niskie, nieograniczone-zamknięte,

duchowe versus cielesne i materialne oraz życie-śmierć.6 W literackiej refleksji ju-
gosłowiańskiego noblisty pobrzmiewa opisane powyżej romantyczne pragnienie
wzniesienia się w przestworza, poczucia transcendencji, harmonii, cielesnej lekkości
wywołanej przezwyciężeniem powszechnego prawa ciążenia a także zjednoczenia z
Bogiem ukrytym w Naturze.
W niniejszym artykule podjęto próbę zbadania obecnych w opowiadaniu Ivo
Andricia Wakacje na południu motywów aerycznych i marynistycznych. Zasad-
niczy wywód poprzedza obszerna refleksja na temat obecnego w literaturze świa-
towej od czasów antycznych motywu marzenia o locie. Jak dowiedziono w toku
wywodu to odwieczne ludzkie marzenie spełnia się właśnie w przestrzeni mitu. Peł-
ne dramatyzmu historia Ikara, który z wyżyn nieba spada w morskie głębie, zapład-
nia wyobraźnię współczesnych poetów w osobach Zbigniewa Herberta, Stanisława
Grochowiaka, Jarosława Iwaszkiewicza czy też Tadeusza Różewicza. Tragiczny los
młodzieńca inspiruje także malarzy, wśród których wymienić należy mistrza Breugla
zwanego Chłopskim, Domenica Piolę, Piotra Pawła Rubensa, Wiliam Blake’a Rich-
monda, Marca Chagalla oraz Herberta Jamesa Drapera Usilne pragnienie wzniesie-
nia się w świat górny, w dziedzinę władztwa ducha, wyrażone zostaje również, co
wykazano w trakcie analizy, w wybranych utworach doby romantyzmu (Goethe,
Mickiewicz). Opowiadanie Andricia tematycznie wpisuje się zatem w krąg utworów
literackich oraz dzieł malarskich podejmujących motyw marzenia o locie oraz wą-
tek śmierci w morskich głębinach. Kluczowe dla utworu jugosłowiańskiego noblisty
motyw lotu zbadano wykorzystując aparat pojęciowy z zakresu teorii piękna, marze-
nia dziennego (Gaston Bachelard, Jerome Singer), estetyki żywiołów akwatycznego i
aerycznego, tallasologii oraz antropologii podróży. Analizy wątków mortualnych do-
konano natomiast w oparciu o pojęcia z zakresu symboliki tanatycznej (woda jako
tanatyczny symbol zmienności i przemijania) oraz antropotanatalogii (zjawisko eu-
femizacji śmierci, doświadczenie żałoby oraz kategoria trupa nieobecnego).
Podróż o charakterze turystycznym przywodzi na myśl sytuację tymczasowe-
go opuszczenia oswojonej siedziby mieszkalnej i jednoczesnego znalezienia się w
nieokreślonej przestrzeni drogi, tj. miejscu, które „sytuuje
sytuuje się poza zwyczajnymi
ograniczeniami i ładem”
ładem (Kowalski 2002a:23). Jako potencjalna przestrzeń ruchu
zorganizowanego droga obfitować może w zdarzenia, które dostarczają podróżne-
mu przeżyć o różnym zabarwieniu emocjonalnym - od przyjemnych aż po te nie-
6
Tego rodzaju „model
model wertykalny
wertykalny” okazuje Jurij Łotman w artykule Problem przestrzeni artystycznej.
artystycznej. Przeł.
J. Faryno, „Pamiętnik
Pamiętnik Literacki
Literacki”.. Przeł. J. Faryno, Zakład Narodowy im. Ossolińskich, Wrocław 1976, s.215.
przewidziane, będące źródłem niepokoju i dyskomfortu psychicznego. Zamiarem

podróżnika staje się zatem pokonanie trasy między dwoma punktami geograficzny-
mi w wyraźnie określonym czasie7. W celach rekreacyjnych i poznawczych turysta
zawiesza zatem wykonywanie służbowych i domowych czynności. Decyzji o podró-
ży turystycznej towarzyszy bowiem głębokie pragnienie „(...) (...) odnalezienia czegoś,
co nada nowy sens (...) życiu.”(Wieczorkiewicz
życiu. (Wieczorkiewicz 2012:80) Dotarcie do celu wyzna-
cza zaś początek zupełnie nowej aktywności, polegającej na rozpoznaniu miejsca,
z którym turysta wiąże określone nadzieje i oczekiwania oraz rozpisaniu szczegó-
łowego planu pobytu (Wieczorkiewicz 2012: 7). W ustalaniu cech zaanektowanej
przestrzeni dopomagają podróżnemu zmysły, które stanowią wszakże „krawędź krawędź”
ludzkiej świadomości (Ackerman, 1994:11). Rozpoznawanie świata dokonuje się
za sprawą daru widzenia, który umożliwia wyodrębnianie i sytuowanie obiektów
w przestrzeni oraz ich różnicowanie w oparciu o rozmiary, kształty i barwy, pier-
wotnego zmysłu powonienia z jego podstawową funkcją ostrzegającą, przywołują-
cą wspomnienia oraz „podsycającą
podsycającą pożądliwość”
pożądliwość jak również smakowania, źródła
nieocenionych wrażeń i przyjemności (Ackerman, 1994:33,50, Wieczorkiewicz
2012:101, 153, Czaja 1999:9).
Omówiona powyżej sytuacja poznawania nowej przestrzeni za pomocą zmysłów
staje się udziałem protagonisty opowiadania Ivo Andricia Wakacje na południu.
południu. W roli
spectatora występuje profesor historii Alfred Norges, który w towarzystwie małżonki
porzuca na okres letni rutynowe obowiązki wykładowcy. Początek podróży dystyn-
gowanej pary wyznacza Wiedeń, miasto przypominające „wielką wielką kawiarnię”,
kawiarnię , obszar
„pedantycznych
pedantycznych nawyków i przypadkowego ruchu ruchu”,, jedyne w swoim rodzaju „(...)
(...)
skrzyżowanie dróg oraz miejsce wyjazdów i powrotów
powrotów” (Magris 1999: 209, 210). U
celu wakacyjnej wyprawy znajduje się natomiast nadadriatyckie miasteczko, witające
gości „dusznym
dusznym upałem i drobnymi nieprzyjemnościami wszelkiego rodzaju rodzaju” (An-
drić, 1974: 7). Rzeczywistość turystycznego partykularzu wyróżnia przygnębiająca
realność zjawisk z natury swej „szorstkich
szorstkich i odstręczających”
odstręczających (Andrić 1974: 4) Nieuf-
ność budzą bowiem zarówno oschli właściciele o twarzach naznaczonych chorobą jak
i sam dom z typową dlań dokuczliwą dusznością wnętrz oraz martwotą domowych
sprzętów, które zdają się przemawiać do przybyszów osobliwym językiem nieprzydat-
7
W ocenie Piotra Kowalskiego „(...)
(...) podróż może (...) być doświadczeniem o różnych wymiarach. Najważ-
niejszymi elementami w opowieściach na jej temat jest wyobrażenie ładu: musi być jakiś punkt wyjścia, wę-
drówka i cel, którym często bywa odzyskanie miejsca, z jakiego kiedyś trzeba będzie wyruszyć. Wędrówka z
definicji jest więc zapisem pokonywanych granic. Tegoż Wędrowanie i poszukiwanie, czyli przekraczanie granic,
[W:] tomie O granicach i ich przekraczaniu. Pod red. P. Kowalskiego i M. Sztandary, Wydawnictwo Uniwersy-
tetu Opolskiego, Opole 2004, s. 10.
ności. Tak ukazany obszar „życia

życia zasuszonego
zasuszonego” stanowi nieodłączny element scenerii
przytłaczającej nudy, na którą istota ludzka reaguje zwykle niechęcią, a nawet odrazą
(Toohey 2012: 19, 20, 43). Zrodzone pod wpływem „ssącej ssącej nudy”
nudy negatywne emo-
cje nakazują wiedeńskiemu wojażerowi zdefiniować nowo rozpoznaną przestrzeń ja-
ko obszar pozbawiony „świeżości,
świeżości, (...) życia i jako takiego ładu”
ładu (Andrić 1974: 7).
W przypadku protagonisty doskonałym remedium na przezwyciężenie apatii staje się
opuszczenie, nuda znika wszakże po ustaniu okoliczności, które ją zrodziły, klaustro-
fobicznej siedziby mieszkalnej. Ze świata niezróżnicowanego spojrzenie turysty kie-
ruje się ku jasnym elementom otwartej przestrzeni. „Tak Tak zachodzi zmiana w scenach
[jego] widzenia”
widzenia (Byron 1986: 114). Słoneczny blask, odwieczne źródło światła,
dawca życia i ciepła stanowi wszakże zaprzeczenie wszystkiego, co martwe i ciem-
ne (Kowalski 1998: 516; Whitehouse 2005: 19) Wzrok spectatora chłonie chciwie
„rozlewny
rozlewny i nieskończony strumień”,
strumień , przyrody. Rozproszone cząstki w postaci błę-
kitnego nieba, falującego morza, przepływających chmur, wierzchołków drzew oraz
refleksów świetlnych z wolna jednak układają się w uporządkowaną całość. Oko po-
siada bowiem zdolność wyodrębniania krajobrazu, który, w przeciwieństwie do nie-
ograniczonej natury stanowi samodzielną pod względem optycznym i estetycznym
jedność (Simmel 2006:293). Oprawiony w ramy obraz nieba złączonego z żywiołem
wody w odległej kresce horyzontu wprawia spectatora w stan „nieustającego
nieustającego zachwy-
natchnienia (Andrić 1974:9). Także kąpiel w morzu, w tej „podstępnej
tu i natchnienia” podstępnej i bez-
kresnej przestrzeni przygody
przygody” wyznacza w przypadku wiedeńskiego turysty początek
duchowej przemiany. W planie symbolicznym zanurzenie się w amorficznej i pozba-
wionej wymiaru temporalnego wodzie oznacza przecież oczyszczenie oraz przywró-
cenie mocy życiowej człowieka8 (Kowalski 2002b: 41).
Rozpoznanie piękna nadmorskiego krajobrazu tożsame jest także z wejściem
podmiotu percypującego w naznaczony ładem oraz dostojnością, wyższy świat.9
8
W podobnym duchu rozumuje Mircea Eliade. Zdaniem rumuńskiego badacza „(...) (...) wody symbolizują
[bowiem] wszelką potencjalność. Są one (...) rezerwuarem wszystkich możliwych postaci istnienia, poprze-
dzają każdą formę i stanowią podwalinę jakiegokolwiek procesu stwarzania świata. (...) Zanurzenie w wodzie
oznacza regres do pierwotnego stanu bezforemności (...). Wynurzenie [zaś] powtarza kosmogoniczny akt
wyłaniania się form. (...) Stąd symbolizm wód wiąże się zarówno ze śmiercią, jak i odrodzeniem
odrodzeniem”.. Zob. Tegoż
Obrazy i symbole. Szkice o symbolizmie magiczno-religijnym. Przeł. M.i P. Rodakowie, „KR
KR”,, Warszawa 1998, s.
177-178.
9
Zdaniem Marii Gołaszewskiej do rozpoznania piękna zdolna jest jedynie jednostka wyposażona w okre-
ślone cechy osobowościowe. Jest to, stwierdza badaczka, człowiek „poszukujący,
poszukujący, który nie poprzestaje na
znajomości struktur powierzchniowych, lecz wciąż docieka sensu rzeczywistości oraz własnej natury, ży-
wiąc przekonanie, że sam proces poszukiwania jest sposobem istnienia.
istnienia.” Warunek konieczny doznania pięk-
na stanowi zaś dystans wobec świata, zdolność do odczuwania głębi zjawisk, refleksyjność, uznanie wyższości
Chwila faustyczna zdaje się zatem trwać nieskończenie. Przyszłość, ten sekretny
skarbiec celów i pragnień, w który człowiek umieszcza „nadmiar
nadmiar swego [teraźniej-
szego] istnienia
istnienia” (Guitton 1989: 20), stanowi natomiast zapowiedź i gwarancję ko-
lejnych mocnych doznań estetycznych. Potwierdza to fragment: „(...) (...) Odświeżony
pływaniem, słońcem i morską falą, miał wrażenie, że włożył na siebie lekkie, a od-
świętne i śnieżnobiałe, pachnące ubranie i że rośnie i kwitnie z nim razem i z resz-
tą otaczającego świata. Wszystko było jasne – w nim i wokół niego. (...) Nie mógł się
skupić, wszystko bowiem przyzywało go i pociągało: drzewa rosnące gęsto u stóp ta-
rasu, z których widoczne były tylko zalane światłem wierzchołki, niebo z przepły-
wającymi po nim obłokami, morze z jego ptactwem i statkami, pełne nieustających
przemian. Wszystko tchnęło harmonią i zadowoleniem, a wiadomo było, że jutrzej-
szy dzień to piękno jeszcze pomnoży
pomnoży” (Andrić 1974: 9).
W atmosferze piękna wzmocnieniu ulega także więź emocjonalna między mał-
żonkami. Czynna i nieustannie wzrastająca miłość jawi się jako potrzeba przeby-
wania w bezpośredniej bliskości obiektu uczuć10. Z wyżyn „ukwieconego
ukwieconego tarasu”
tarasu
wierny Filemon z utęsknieniem wypatruje zatem swojej Baukis, co ilustruje frag-
ment: „(...)
(...) Siedząc tak, oczekiwał powrotu żony; a lubił to oczekiwanie. Ot, czekasz,
cieszysz się na jej powrót, jak na przyjemną niespodziankę, choć wiesz na pewno, że
przyjdzie. Doświadczasz owego szczególnego szczęścia, które poprzedza szczęście
właściwe. A zanim się pojawi, słyszysz, jak niewidzialna jeszcze, woła cię po cichu z
pierwszych stopni schodów”
schodów (Andrić 1974: 10).
Czynności intelektualne wymuszają jednak czasowe choćby zawieszenie speł-
niania rytuałów małżeńskich. Samotność a także cisza stanowią wszakże nieodłączny
element twórczego życia.11 W stanie izolacji i milczenia miast naukowych konkluzji
i dojrzewają jednak często, jak przekonuje profesor Aschenbach protagonista Man-
Wenecji, „obserwacje
nowskiej Śmierci w Wenecji, obserwacje” otwarte na to przygodę, przeżycie piękna i
dziwności świata. W odosobnieniu imaginacja projektuje także obrazy „opaczne,
opaczne, nie-
proporcjonalne, niedorzeczne i niedozwolone
niedozwolone” (Mann 1988: 26), które stanowią treść
marzenia dziennego. Według definicji amerykańskiego psychologa Jerome’a L. Singera
widzialnego świata. Por. Tejże Istota i istnienie wartości

wartości.. Studium o wartościach estetycznych na tle sytuacji aksjo-
logicznej, PIW, Warszawa 1990, s. 176.
10
Ten rodzaj uczucia można za Abrahamem A. Maslowem określić jako podstawową „wartość
wartość Bytu
Bytu”.. Tylko
bowiem dynamiczna i „nienie skupiona na potrzebie”
potrzebie miłość umożliwia, jak przekonuje amerykański psycho-
log, „wnikliwą
wnikliwą percepcję drugiej osoby”
osoby oraz samopoznanie. Tegoż W stronę psychologii istnienia. Przeł. I. Wy-
rzykowska, PIW, Warszawa 1986, s. 48 i 49.
11
Zob. na ten temat A. Storr, Samotność. Powrót do jaźni. Przeł. J. Prokopiuk i P.J. Sieradzan, WAB, Warszawa
2010, s. 163 i 164.
wzmiankowane powyżej rojenie na jawie, określane także jako zadumanie, zamyślenie,

roztargnienie, rozproszenie uwagi czy monolog wewnętrzny, to proces poznawczy, w
którym marzyciel miast na aktualne zadania kieruje uwagę wyłącznie na „własne własne reak-
cje, wyzwalające się pod wpływem bodźców wewnętrznych oraz zewnętrznych”.zewnętrznych 12 W
przypadku osób dorosłych rojenia na jawie stanowią zatem rodzaj ucieczki od „niemi- niemi-
łej rzeczywistości, w jakiś nieistniejący, fikcyjny świat.”
świat. Tego typu aktywność psychicz-
ną wyzwala najczęściej stan samotności, okoliczność sprzyjająca powstawaniu marzeń
na jawie – owych strumieni myśli, głosów wewnętrznych, nagłych skojarzeń, ciągów
obrazowych, doznań cielesnych oraz reakcji afektywnych. Niekiedy jednak to właśnie
przypadkowy sygnał z zewnątrz, promień słońca, dźwięk lub czyjeś spojrzenie stają się
źródłem nieskrępowanego śnienia na jawie (Singer 1980: 9, 140, 162, 163). Każde ma-
rzenie jest zatem owocem wyciszenia, oddalenia od innych oraz trwania w odrębnym
świecie - poza czasem i podziałami przestrzennymi. W sytuacji psychicznego rozpręże-
nia dojrzewa „marzenie kosmiczne”,, które „(...)
marzenie kosmiczne (...) biegnie od głębin bytu jednostkowego
do głębin bytu. świata”
świata (Bachelard: 1998: 9,198).
Rojenie na jawie13 o wzniesieniu się w przestworza staje się udziałem osiowej
figury opowiadania Wakacje na południu, co potwierdza cytat: „Marzenia Marzenia owładały
nim w sposób przemożny; odczuwał je jako łagodny a upajający gwałt, który wyzwa-
lał go od wszystkiego, co było w nim i dokoła niego, i zarazem podporządkowywał
sobie, po czym przekształcał się w dziwna grę, zmieniał układ stosunków w otacza-
jącym świecie, siły i rozmiary jego ciała”
ciała (Andrić 1974: 10). Rozprężone sensorium
podmiotu otwiera się na nowe doznania olfaktoryczne i wizualne, co „rozniecają rozniecają
płomień i ustokrotniają siły”
siły (Andrić 1974: 10). W tych warunkach wzrok syci się
„bezkresem nieba”,, jadło staje się źródłem przyjemności a „nikotynowy
bezkresem morza i nieba nikotynowy bo-
14
ski haust”
haust wprowadza w stan twórczego upojenia. Pradawne, opiewane w mitach
12
Analogicznie zjawisko to postrzega Gaston Bachelard. Według francuskiego badacz marzenie dzienne „ro-
ro-
dzi się w sposób naturalny, w uprzytomnieniu bez napięcia, gdzie cogito jest nam powolne i gwarantuje byto-
wą pewność, płynącą z podobającego się nam obrazu – obrazu, który dlatego nam się podoba, że właśnie go
stworzyliśmy, poza wszelką odpowiedzialnością, w absolutnej wolności marzenia”.
marzenia . Tegoż Poetyka marzenia.
Przekład, opracowanie i posłowie Leszka Brogowskiego, „Słowo
Słowo Obraz/Terytoria”,
Obraz/Terytoria , Gdańsk 1998, s. 173.
13
W ocenie Jana Wierzbickiego w opowiadaniu Ivo Andricia Wakacje na południu na plan pierwszy wysu-
wa się właśnie problem bezkresnego marzenia, „wzlotów
wzlotów” oraz „wzruszeń
wzruszeń rozbudzonych poczuciem piękna
piękna”..
Protagonista utworu, przekonuje znakomity znawca i tłumacz twórczości Andricia, syci zmysły widokiem sło-
necznych przestworzy. Pod wpływem tych obrazów w psychice bohatera dojrzewa marzenie o „wzlocie wzlocie ku
słońcu” tożsame z pragnieniem „wolności,
słońcu wolności, pełni i absolutu”.
absolutu . Zob. Tegoż Posłowie, [W:] tomie Przeklęte po-
dwórze. Przeł. A. Dukanović i J. Wierzbicki
14
Zob. na ten temat Sander L. Gilman, Zhou Xun, Dym. Powszechna historia palenia.
palenia. Przeł. J. Sochoń-Jasno-
rzewska, Kraków, „Universitas
Universitas” 2009, s. 256 i 266.
ikaryjskich, marzenie o szybowaniu po nieboskłonie intensyfikują dodatkowo ru-

chliwe smużki tytoniowego dymu, które w wymiarze symbolicznym mogą pełnić
właśnie funkcję łącznika między ziemią a niebiańską krainą bogów i duchów (Ko-
walski 1998: 107). W marzeniu o locie widzialny świat traci swoje dotychczasowe
proporcje i kontury. W wyobraźni marzyciela konstytuuje się natomiast nowa, dy-
namiczna, pozbawiona tradycyjnych miar temporalnych i przestrzennych i podle-
gająca prawu grawitacji, rzeczywistość. Ilustruje to fragment: „[Profesor]
[Profesor] przymyka
oczy. (...) Morze oddycha. Jego ruch przenosi się na nagie kamienie brzegowiska
i zarosłe drzewami górskie zbocza, na obłoki i modre płaty nieba. Wszystko jest w
ruchu, wszystko szykuje się do lotu. Jakkolwiek może się to wydać nieprawdopo-
dobne i niemożliwe, poruszy się też taras. Zresztą jeśli się nie poruszy – on sam wsta-
nie z miejsca i opuści taras, gdyż należy do tego, ożywione ruchem”ruchem (Andrić 1974:
13). Zrodzony w marzeniu dziennym Alfreda Norgesa obraz odznacza się zatem
Heraklitejską zmiennością. W myśl sformułowanej przez „ciemnego ciemnego filozofa
filozofa” teo-
rii wariabilizmu podstawową własność przyrody stanowi właśnie nieustanny prze-
pływ form ((panta
panta rhei
rhei),
), brak rzeczy o cechach trwałych oraz zatarcie granic między
przeciwieństwami. Nie sposób zatem, jak przekonuje efezjańczyk, „uchwycić uchwycić żadnej
śmiertelnej substancji w stałej kondycji, gdyż każda się rozprasza i skupia, kształtuje
i rozpływa, zbliża i oddala”
oddala (Heraklit 1989: 6).
W marzeniu na jawie „pod pod przymkniętymi powiekami”
powiekami przeobrażeniu ule-
ga również byt fizyczny innego człowieka. Oto miejscowy ogrodnik przeistacza się
„(...)
(...) w kogoś w rodzaju przewodnika, [a] może nawet władcy wprawionych w ruch
światów” (Andrić 1974: 12). Ów „niski
światów niski i siwy człowieczek
człowieczek” wyposażony zostaje nie-
wątpliwie w cechy starogreckiego boga Hermesa, który na drogach krętych i na ich
rozstajach strzeże znużonych wędrowców. Opieką swą otacza także złodziei i pa-
sterzy. Ten syn Zeusa i Mai pośredniczy także między światem ludzkiej ekumeny a
obszarem niezróżnicowanym. Jako psychopompos dusze z niewoli srogiego Hadesa
wybawia, inne zaś w „smutny
smutny Tartar strąca
strąca”.. Zsyła też sen bądź przywraca świado-
mość - martwym otwiera powieki. To obute w złote sandały bóstwo aeryczne po-
siada zdolność unoszenia się „nad nad morzem [i] ponad ziemią, z chyżością wiatru”.wiatru .
Hermes, pan powietrznych przestrzeni, za dotknięciem magicznej różdżki (rabdos)
ucisza też wiatry i rozpędza chmury (Kubacki 1999: 285).
Miejscowy ogrodnik, wcielenie skrzydlatego boga, „łagodnym
łagodnym ruchem”
ruchem zapra-
sza marzyciela do podróży w „(...)
(...) śródobłocznych przestrzeniach, błękitach nieba i
płynnych prawie szarawych górskich masywach
masywach” (Andrić 1974: 13). Dokąd zabie-
ra śniącego na jawie ten współczesny przewodnik dusz? Ku życiu go wiedzie, czy w
sen śmierci strąca? Czy obiecuje pełne upojenia, lecz tragiczne w skutkach szybowa-
nie Ikarowe? Czy też wzywa do Mickiewiczowskiego lotu mocy, młodości i regene-
racji? A wypowiedziane przezeń słowa wezwania „Tędy,

Tędy, proszę pana, tędy!
tędy!”,, czyż nie
zapowiadają realizacji Faustowskiego pragnienia o obcowaniu ze światem duchów
i „ciał napowietrznych ? Nabrzmiałe marzenie oraz „niebezpieczne
ciał napowietrznych”? niebezpieczne i podniecające
szczęście płynące z rozfalowanych przestrzeni”
przestrzeni nakazują marzycielowi wypatrywać
dogodnego miejsca, z którego wyzwolone z okowów ciało, choć na moment, wznie-
sie się w „niebieskie
niebieskie przestworza”.
przestworza . W tej funkcji występuje w utworze wysoki, gó-
rujący ponad miasteczkiem szczyt. Andrić sięga zatem po obecny w romantycznej
ikonografii niemieckiej motyw urwiska i pozbawionej granic przestrzeni powietrz-
nej. Wybrane płótna Caspara Davida Friedricha, Filipa Ottona Rungego oraz Ka-
rola Friedricha Schinckela dowodzą wszakże fascynacji tych artystów przepastną
powietrzną głębią. Ukazane w twórczości pejzażystów wizje górskich otchłani sym-
bolizować mogą zarówno jasną, słoneczną stronę ludzkiego istnienia jak również
„hipnotycznie
hipnotycznie wciągającą człowieka
człowieka” przestrzeń samobójczej śmierci i anihilacji cia-
ła (Chwin 2010: 170 i 171).
Także nieogarniona morska kipiel, nota bene równie częsty temat prac niemiec-
kich „czarnych
czarnych romantyków”,
romantyków , reprezentuje typ otwartej i wzburzonej przestrzeni,
z której można wznieść się ku górze. Fale bowiem, by rzec słowami znakomitego
talassologa Predraga Matvejevicia, stanowią nieodzowny komponent „dramaturgii
dramaturgii
morza” (Matvejević 2003:29). Do obserwatorów morskiej scenerii oraz bezpośred-
morza
nich uczestników zmagań marynistycznych przemawiają one zwykle tajemniczym
językiem szemrania, bulgotania czy plusku15. W złożonej choreografii fal morskich
zwracają uwagę związane z ruchem odpływów, przypływów oraz ruchów wewnętrz-
nych układy oraz figury opadania, krzyżowania się oraz pełnego grozy i napięcia
wznoszenia się ku sklepieniu nieba. To właśnie „(...)
(...) po srebrnych schodach [fal]
spinających ląd z nieboskłonem
nieboskłonem” owładnięta marzeniem istota ludzka pragnie
wzbić się w przestworza.16
15
W myśl definicji Jerzego Bartmińskiego morzu przypisuje się cechy istoty żywej. W kulturze ludowej
akwen morski „oddycha,
oddycha, żyje, dźwiga się, zrywa, wspina, podnosi w górę, (...) szczerzy zęby czy nadyma się
się”..
Morzu wyposażone zostaje w sferę uczuć i emocji. Wielka woda potrafi być zatem smutna, wzburzona, sro-
ga, gniewna, bezwzględna lub też, dla odmiany, łagodna i uśmiechnięta. Zob. Słownik stereotypów i symboli lu-
dowych. Kosmos. Ziemia, woda, podziemie. Red. J. Bartmiński, Wydawnictwo UMCS, Lublin, 1999, t.1, cz.2,
s.387,388.
16
W znakomitej impresji tallasologicznej Leteći nad morem Ivo Andrić postrzega akwen morski jako przestr-
zeń nieograniczonej wolności oraz platformę, z której istota ludzka może wzbić się do lotu ku doskonałości i
nieskończoności, co potwierdza cytat: „KadKad god se setim mora, - izjavljuje pisac - prođe me laka jeza (...) od
temena do nožnih prstiju, i poljulja za trenutak zemlju ispod nogu. Nastojim da dobro razmotrim ovu neopi-
sivu nežnost kojom me ispunjava sama pomisao na sivkasto belu boja galebova perja, mirne talase koji u sebe
nose sunce, nebo, odraz obala, naše likove, i lome se s muzikom koju slušamo u pobožnom zanosu. (...) Osta-
Do lotu wzywają także obserwowane przez bohatera z wyżyn domowego tarasu

smukłe sylwetki drzew, które towarzyszą wszakże rodzajowi ludzkiemu ab origine mun-
di. Stworzone dnia trzeciego na „powierzchni
powierzchni suchej
suchej” zajęły uprzywilejowane miejsce
wśród gęstwy „roślin
roślin zielonych”
zielonych ((Księga
Księga Rodzaju 1980: 1,11-12, 24). W ciągu stuleci
wyobraźnia człowiecza wyposaża je w cechy symboliczne i moce sakralne. I tak świę-
te drzewo, które „objawia
objawia rzeczywistość pozaludzką
pozaludzką” staje się w różnych systemach
religijnych siedzibą bóstw, ołtarzem, znakiem życia i płodności, odwzorowaniem ko-
smosu, i co ważne w kontekście prowadzonych rozważań, osią łączącą świat niebiański,
telluryczny oraz podziemny (Eliade 2000: 287). W opowiadaniu Andricia drzewa, co
powiewają nitkami Ziemi i Nieba
Nieba” (Evert Hopmann 1995: 5), wskazują marzycielowi
drogę ku górnym światom. Ilustruje to fragment: „(...)(...) Wierzchołki gęstych zielonych
drzew, które znajdują się pod [balkonem] zalane są (...) migotliwym blaskiem, co złą-
czył i zrównał wszystko na ziemi, na morzu i na niebie. Ten migotliwy blask to cudow-
ny, stromy i rozkołysany most, po którym człowiek może chodzić może chodzić nie
krępowany ani siłą ciążenia, ani jakimikolwiek granicami
granicami” (Andrić 1974: 17).
Bezpośrednim wezwaniem do szybowania w przestworzach staje się dla bohatera
bliska obecność „wróbla
wróbla oczajduszy i obieżyświata
obieżyświata”,, nieoczekiwanego gościa na tarasie
domu letniskowego. Dzieje się tak, gdyż obraz ptaka przywodzi zawsze na myśl żywioł
powietrza – „skrzydło
skrzydło (...) barwi się zwykle kolorem nieba
nieba” oraz doświadczenie swo-
17
bodnego przemieszczania się w przestworzach. Z widokiem ptaka szybującego po
nieboskłonie związane są bowiem tzw. „pierwotne
pierwotne rzeczywistości psychiczne”,
psychiczne , wśród
których wymienić należy uczucie lekkości, lotu onirycznego, wolności, młodości oraz
czystości (Bachelard 1975: 183-186). Wróbel, stworzenie symbolizujące skromność,
pokorę, samotność, życie kontemplacyjne oraz zdolność wznoszenia się umysłu aż do
wyżyn nieba zaprasza zatem marzyciela do porzucenia codziennych zajęć i oddania się
w bez reszty rozkoszy podniebnej przygody (Kobielus 2002: 134 i 135).
W opowiadaniu Ivo Andricia marzenie o locie nie jest jedynie faktem psychicz-
nym. Pragnienia o szybowaniu w przestworzach spełnia się, choć narrator milczy na
temat okoliczności tego zdarzenia, w absolutnej ciszy i pustce dalmatyńskiego pejza-
vlajući tvrdo i oporo kopno i prelazeći na nemirni ćilim koji vodi u neizvesnost i daljinu, mi smo na važnom
prelazu, na putu koji vodi ka oduhovljenju. Zaista, spavajući na brodu oko kojeg peva more, dolazi čoveku mi-
sao da je to samo prvi konak ka putovanju još netelesnijim elementima radosnijih i viših svetova. Kao da se
ide od krutog preko tekućeg do vazdušastog. Sam izlaz na morsku obalu daje iluziju da putujemo ka savršen-
stvu. (...) Talas postaje krilo. Bivamo bestelesni i srećni. Letimo.”
Letimo. Pogledaj I. Andrić, Leteći nad morem, [U:]
tomu Staze, lica, predeli. „Sabrana Andrića”,, „Sjetlost
Sabrana djela Ive Andrića Sjetlost” Sarajevo, „Mladost
Mladost” Zagreb, Sarajevo 1977, s.
196-198.
17
Na ten temat zob. także Hasło Ptak
Ptak,, [W:] M. Luker, Słownik obrazów i symboli biblijnych
biblijnych.. BP K. Romaniuk,
„Pallotinum
Pallotinum”,, Poznań 1989, s. 190.
żu, daleko poza zasięgiem zawsze wścibskiego wzroku mieszkańców i gości nadmor-
skiego kurortu. W opowiadaniu Andricia lot, a raczej skok z wysokości w morskie
odmęty, tożsamy jest zapewne z aktem całkowitego unicestwienia bytu cielesnego.
Nagłe zniknięcie profesora Norgesa to nie tyle zatem, jak tego chce Jan Wierzbic-
ki, wydarzenie o cechach fantastycznych,18 co synonim samobójczej śmierci. „Bez- Bez-
szelestny” lot ku niebu rozumiany jako chwilowe przekroczenie ograniczeń ludzkiej
szelestny
natury – człowiek bowiem, jak przekonuje jugosłowiański noblista „może
może dotrzeć da-
leko i wspiąć się wysoko”
wysoko - kończy się tu zapewne, podobnie jak w porządku greckie-
go mitu o Faetonie czy Dedalowym synu, tragicznym w skutkach upadkiem w głębie
Posejdona. Śmierć „poprzez
poprzez wodę”
wodę wyznacza zatem kres tego zuchwałego ludzkiego
marzenia o szybowaniu w przestworzach. Żywioł akwatyczny, jedyny w swoim rodza-
ju „grób ludzi”,, zabiera martwe ciało.19 Duch natomiast przygotowuje się do
grób ognia i ludzi
wyprawy „szlakiem
szlakiem fal
fal”,, która przybiera ostateczną postać unoszenia się i płynięcia z
prądem. Wyobraźnia ludzka bowiem, jak przekonuje Gaston Bachelard, „(...) (...) doma-
ga się, aby woda miała swój udział w śmierci; potrzebuje wody, dla której śmierć za-
chowałaby charakter podróży
podróży” (Bachelard 1975:149).
Nieobecność wiedeńskiego turysty rodzi poczucie dojmującego lęku. Cha-
otyczne „przeszukiwaniom
przeszukiwaniom” najbliższej okolicy towarzyszy zrazu wątła ludzka na-
dzieja na odnalezienie zaginionej osoby. Przytłaczająca i „beznadziejna
beznadziejna” cisza,
„cokolwiek
cokolwiek roztargniony”
roztargniony głos profesora nie odpowiada już wszakże z wyżyn tara-
su na pozdrowienia i przyjazne wołania, staje się jednak w odczuciu zrozpaczonej
Baukis znakiem trwałej fizycznej nieobecności towarzysza życia. Skamieniała z bólu
żona profesora Norgesa daremnie, gdyż zaborcze morze, przestrzeń śmierci i uwię-
zienia, nie wydaje martwego ciała, „(...)
(...) od świtu do nocy wyczekuje na ustronnym
skrawku plaży (...). Kuca trzymając ręce na padołku jak żony miejscowych rybaków,
gdy czekają na powrót mężów z połowu połowu” (Andrić 1974: 21). Śmierć pozbawiona
zwłok postrzegana jest zwykle jako zdarzenie nierealne i niemożliwe do zaakcepto-
wania przez bliskich. Sytuacja taka dotyczy zwykle osób zmarłych na wygnaniu, za-
ginionych na morzu, trudnych do zidentyfikowania ze względu na oszpecenie czy
18
Por. J. Wierzbicki, Posłowie, [W:] tomie I. Andrić, Przeklęte podwórze, op. cit., s. 132.
19
Destrukcyjne działanie morskiego żywiołu dostrzega znakomity włoski pisarz Claudio Magris. Morze bo-
wiem, jak przekonuje prozaik i profesor Uniwersytetu w Trieście, „niszczy,
niszczy, trawi, pochłania. (...) Epickie mo-
rze uczy wolności tak, abyśmy mogli uznać się za pokonanych nie przerywając walki; uwalnia [ono] od żądzy
potwierdzania się i zwycięstwa, która jest oznaką obsesji niemocy. Ten blask czasami zbyt intensywny jest tak-
że zaproszeniem do odprężenia się, zaśnięcia; owa wielka woda gasi pragnienie, pozwala zrozumieć, że wła-
ściwie nie jest zbyt tragicznie, jeśli kipiel morska zaciera ślad na plaży. Miłość do morza i miłość do śmierci,
jak chciał Tomasz Mann. W (...) falach [morza] uczymy się własnej znikomości
znikomości”.. [W:] Tegoż Mikrokosmosy.
Przeł. J. Ugniewska i A. Osmółska-Mętrak, „Czytelnik
Czytelnik”,, Warszawa 2002, s.161.
też zwęglenie ciała (Bréhant 1993: 170). Bliscy, związani emocjonalnie ze zmarłym
zaginionym bądź nierozpoznanym oczekują w niepewności na precyzyjny komuni-
kat dotyczący czasu, miejsca i okoliczności zgonu. Odzyskanie zwłok i złożenie ich
w ziemi redukuje zaś lęk, przynosi ukojenie i umożliwia przejście wszystkich etapów
żałoby.20 Pogrzeb bowiem, prócz tradycyjnej funkcji higieniczno-sanitarnej, religij-
nej i społecznej, posiada także wyraźną „właściwość
właściwość uspokajającą”
uspokajającą i moc terapeu-
tyczną (Bréhant 1993: 188; Ostrowska 1997: 24).
Definiowany jako „śmierć
śmierć przez nieobecność”
nieobecność przypadek wiedeńskiego turysty
kształtuje wśród mieszkańców nadmorskiego miasteczka osobliwy nastrój niepew-
ności i melancholii. Jedynie bowiem zgon wskutek choroby, starości czy nieszczę-
śliwego wypadku pozwala postrzegać kres ludzkiego życia w kategoriach zjawiska
oswojonego. Niewyjaśnione zniknięcie, czy też zaginięcie człowieka nosi natomiast
cechy zdarzenia „zagadkowego
zagadkowego”.. Śmierć innego uzmysławia także nieuchronność
końca naszego własnego istnienia, owego przejścia od śmierci abstrakcyjnej do
śmierci realnej. Hodie mihi cras tibi.
Opowiadanie Ivo Andricia Wakacje na południu zaliczyć należy do kręgu utwo-
rów podejmujących motyw marzenia o szybowaniu w przestworzach. Od czasów
starożytnych, co potwierdzają greckie mity o Ikarze, Featonie czy też Helle oraz
starotestamentowe historie Henocha i Eliasza, istota ludzka wyraża bowiem usilne
pragnienie wzbicia się w rejony górnego świata, obszar niepodzielnego władztwa
bytów nadprzyrodzonych. Jako swoisty paradygmat kulturowy biblijne i mityczne
opowieści o wznoszeniu się człowieka do nieba poddane zostają zabiegowi trans-
pozycji w dziełach literackich i malarskich różnych epok. Mityczna osnowa służy
zatem budowaniu metaforycznych czy symbolicznych obrazów wzlotu i upadku
istoty ludzkiej. Utwór jugosłowiańskiego noblisty, współczesna realizacja mitu
o Ikarze, stanowi oryginalny zapis marzenia dziennego o „locie
locie aktywnym
aktywnym”,, któ-
re dojrzewa w warunkach kontemplacji nadmorskiego krajobrazu. Treść przeżycia
estetycznego stanowią przede wszystkim żywioły akwatyczne (choreogrfia mor-
skich fal) i powietrzne (błękit nieboskłonu, dal horyzontu), w mniej zaś stopniu
pierwiastki solarne, telluryczne oraz teriomorficzne. Doświadczenie piękna i ładu
natury tożsame jest w przypadku podmiotu percypującego, istoty poszukującej i re-
fleksyjnej, z wejściem w świat wyższy i wzniosły, źródło bezgranicznej wolności du-
20
Francuski tanatolog Louis Vincent-Thomas podkreśla, że „(...)
(...) choć obecność trupa niepokoi jako sym-
bol utraty, nietrwałości życia ludzkiego i nieuniknionego rozkładu, jest ona także uspokajająca: nieboszczyk
jest rozpoznany przez swoich; (...) a pewność jego śmierci znosi się lepiej niż niepewność, towarzyszącą je-
go nieobecności i milczeniu.”
milczeniu. [W:] Tegoż Trup. Od biologii do antropologii. Przeł. K. Kocjan, Wydawnictwo
Łódzkie, Łódź 1991.
cha. Należy podkreślić, iż w opowiadaniu Andricia rojenie na jawie o wzbiciu się ku

niebu nie jest jedynie, a fakt ten eksponowano nadmiernie w dotychczasowych od-
czytaniach utworu, aktem psychicznym czy też wyobrażeniowym. Lot zyskuje bo-
wiem konkretną, tragiczną w skutkach realizację w postaci samobójczego skoku z
wysokości, otchłań i wodna kipiel po Friedrichowsku wabią i mamią marzyciela, w
morskie głębiny. Niewyjaśnione zniknięcie czy też zaginięcie protagonisty posia-
da zatem wyraźne cechy sytauacji tanatycznej. Pragnienie śmierci, jak również uni-
cestwienia bytu cielesnego, stanowią ukrytą, acz istotną, treść obecnego w utworze
Andricia motywu marzenia o locie.
LITERATURA:
Ackerman, Diane. Historia naturalna zmysłów. A.B. Matusiak i M. Ochab. Warszawa:

Książka i Wiedza, 2002.
Andrić, Ivo. Wakacje na południu,
południu w: tomie Kobieta na kamieniu. Wyboru dokonał i przeło-
żył A. Dukanović. Warszawa: Książka i Wiedza, 1974.
Andrić, Ivo. Leteći nad morem, u: Kuća na osami osami,, „Sabrana
Sabrana djela Ive Andrića
Andrića”.. Sarajevo:
Svjetlost; Zagreb: Mladost, 1977.
Bachelard, Gaston. Wyobraźnia poetycka. Wybór pism. Przeł. H. Chudak i A. Tatarkiewicz.
Przedm. J. Błoński. Warszawa: Państwowy Instytut Wydawniczy, 1975.
Bachelard, Gaston. Poetyka marzenia. Przekład, opracowanie i posłowie L. Brogowski.
Gdańsk: Słowo, obraz/terytoria, 1998.
Bréhant, Jacques. Chory i lekarz w obliczu śmierci. Przedm. E. Wolff. Przeł. U. Sudolska.
Warszawa: Wydawnictwo „ANCHER ANCHER”,, 1993.
Byron Gordon, George. Sen, w: Tegoż Wiersze, poematy. Wędrówki Czajld Harolda. Przeł.
A. Mickiewicz. Warszawa: PIW, 1986.
Czaja, Dariusz, Ciało w kilku odsłonach
odsłonach,, w: Metamorfozy ciała. Świadectwa i interpretacje
interpretacje..
Warszawa: Contago, 1999.
Chwin, Stefan. Samobójstwo jako doświadczenie wyobraźni
wyobraźni. Gdańsk: Tytuł, 2010.
przyszłości.. Warszawa: Biblioteka „Więzi
Danielewicz Zbigniew. Niebo. Historia przyszłości Więzi”,, 2005.
Eliade, Mircea. Traktat o historii religii. Przeł. J. Wierusz Kowalski. Warszawa: Wydawnic-
two „KR
KR”,, 2000.
Eliade, Mircea. Obrazy i symbole. Szkice o symbolizmie magiczno-religijnym.
magiczno-religijnym. Przeł. M. i P.
Rodakowie, Warszawa: Wydawnictwo „KR KR”,, 1998.
Evert Hopmann, Ellen. Co do nas mówią drzewa ? w: Tejże Drzewa magiczne, drzewa lecz-
nicze. Warszawa: Wyd. „Alfa
Alfa”,, 1995.
Goethe, Johann Wolfgang. Faust. Tragedii część pierwsza. Przełożył i przedmową oraz przy-
pisami opatrzył A. Sandauer. Kraków: Wydawnictwo Literackie, 1987.
Gołaszewska Maria. Istota i istnienie wartości. Studium o wartościach estetycznych na tle sytu-
acji aksjologicznej,
aksjologicznej Warszawa: PWN, 1990.
Grochowiak, Stanisław. Ikar
Ikar,, w: Tegoż Wybór poezji
poezji.. Oprac. J. Łukasiewicz. Wrocław-War-
szawa-Kraków: Zakład Narodowy im. Ossolińskich, 2000.
Guitton, Jean. Sens czasu ludzkiego. Przeł. W. Sukiennicka. Warszawa, 1998.
Herbert, Zbigniew. Dedal i Ikar
Ikar,, w: Tegoż Struna światła.
światła. Wrocław: Wydawnictwo Dolno-
śląskie, 1994.
Korpikiewicz, Hanna. Niebo jest w nas. Szkice z poznania Nieba
Nieba.. Warszawa: Książka i Wie-
dza, 1989.
Kowalski, Piotr. Odyseje nasze byle jakie. Droga, przestrzeń i podrózowanie w kulturze współ-
czesnej. Wrocław: ATLA 2, 2002a.
Kowalski, Piotr. Woda żywa. Opowieść o wodzie, zdrowiu, higienie i dietetyce
dietetyce.. Wrocław: To-
warzystwo Przyjaciół Ossolineum, 2002b.
Kowalski, Piotr. Wędrowanie i poszukiwanie, czyli przekraczanie granic,
granic, w: tomie O grani-
cach i ich przekraczaniu. Pod red. P. Kowalskiego i M. Sztandary. Opole: Wydawnic-
two Uniwersytetu Opolskiego, 2004.
Matvejević, Predrag. Brewiarz śródziemnomorski. Przeł. D. Cirlić-Straszyńska. Przedmowa
C. Magris. Sejny: Pogranicze, 2003.
Ostrowska, Antonina. Śmierć w doświadczeniu jednostki i społeczeństwa
społeczeństwa.. Warszawa: Wydaw-
nictwo IFIS PAN, 1997.
Sacha-Piekło, Małgorzata. Powietrze
Powietrze,, w: Estetyka czterech żywiołów. Pod red. K.Wilkoszew-
skiej. Kraków: Universitas, 2002.
Walicki, Michał. Breugel, Wydawnictwo „Sztuka
Sztuka”,, Warszawa 1958.
Miłosz Bukwalt
ICARUS SPACES, POSEIDON’S DEPTHS: AERIAL

AND AQUATIC MOTIFS IN SHORT STORY
“SUMMER IN THE SOUTH” BY IVO ANDRIĆ
Summary: This article is an attempt to explore the aerial and aquatic motifs in short sto-
ry „Summer
Summer in the South
South” by Ivo Andrić. The main disquisition is preceded by cultural re-
flection on the motif of the dream of flight that has been present in the world literature since
ancient times. The Greek myths constitute the record of such primeval human dream. Full of
drama history of Icarus who falls from the height of the sky into the depths of the sea inspires
the imagination of such contemporary poets as Zbigniew Herbert, Stanisław Grochowiak,
and Jarosław Iwaszkiewicz. That young man’s tragic faith also inspires such painters as master
Bruegel the Peasant, Peter Paul Rubens, William Blake Richmond, and Marc Chagall. Strong
desire to ascend to the upper world governed by soul is also expressed in selected works from
the age of romanticism (Goethe, Mickiewicz), which was proved during the analysis. Andrić’s
short story thus becomes a part of literature and paintings dealing with the motif of the dream
of flight and the theme of death in the depths of the sea. The motif of flight, which is the key
to the work by this Yugoslavian prose writer, was explored with the use of the conceptual ap-
paratus in the scope of theory of beauty, day dreaming, aesthetics of the elements, thallasolo-
gy, anthropology of journey, and anthropothanatology.
Keywords: Ivo Andrić, daydream, evanescence, flight, beauty, water, death, suicide, be-
reavement

Vol. 4, No. 1 (2013): 85-96. 85
UDC 327:811.163.41
Dr Lilianna Miodońska-Rączka1
Akademia Techniczno-Humanistyczna w Bielsku-Białej
Katedra Studiów Środkowoeuropejskich
Polska
GLOBALIZACJA A JĘZYK SERBSKI

Streszczenie: Popularne współcześnie pojęcie globalizacji odnoszone było zwykle do
zagadnień natury przemysłowo-ekonomicznej. Dziś już nikt nie ma wątpliwości co do jej
ogromnego wpływu również na sferę językową, zwłaszcza języków mniej popularnych i uży-
wanych przez stosunkowo niewielką liczbę rozmówców. Do takich właśnie należy język serb-
ski. Postępująca internacjonalizacja jest typowym efektem globalizacji. Język serbski w trakcie
swojej niezbyt długiej historii ulegał stopniowym modyfikacjom, które objęły głównie lek-
sykę, jak również fonetykę, prozodię, morfologię i syntaksę. Na współczesny język serbski
wpływają przede wszystkim media, a w dużym stopniu także politycy. W ostatnim okresie
szczególne zaniepokojenie językoznawców budzą zjawiska językowe kształtowane przez użyt-
kowników Internetu, a zwłaszcza jego portali społecznościowych. Serbia, podobnie jak inne
kraje byłej Jugosławii, pretenduje do dołączenia do rodziny państw europejskich skupionych
w Unii Europejskiej, co będzie dla niej sporym wyzwaniem, jeśli chodzi o politykę językową.
Poza wszelką wątpliwością pozostaje jednak konieczność zwiększenia językowej wrażliwości,
która zahamuje lub uniemożliwi pojawianie się niepożądanych wpływów i przemian w obrę-
bie języka.
Kluczowe wyrazy:: globalizacja, modyfikacje, fonetyka, prozodia, morfologia, syntaksa,
język serbski, Unia Europejska, polityka językowa
ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И СРПСКИ ЈЕЗИК

Сажетак: Концепт глобализације, који је популаран у наше време, првенствено се
везује за питања економске и индустријске природе. Такође, овај концепт у изузетној ме-
ри утиче и на језичку сферу, нарочито када је реч о мањим језицима, односно оним које
користи мањи број говорника, међу којима се налази и српски језик. Растућа интернаци-
1
lmiodonska@ath.bielsko.pl (Lilianna Miodońska-Rączka, University of Bielsko-Biała, Department of Cen-
tral European Studies, Poland)
86 | Lilianna Miodońska-Rączka
онализација представља једну од најупадљивијих последица глобализације. На примеру

српског језика, овај феномен резултира у његовој постепеној модификацији, услед че-
га српски језик доживљава бројне лексичке, прозодијске, фонетске, морфолошке и син-
таксичке промене. Савремени српски језик је изложен великом утицају масовних медија.
Последњих година, лингвисти су посебно узнемирени језичким проблемима који произи-
лазе из све већег коришћења друштвених мрежа на интернету. Србија, као и остале земље
бивше Југославије, настоји да се се придружи Европској Унији , што ће представљати ве-
лики изазов за језичку политику земље. Ипак, ван сваке сумње је неопходност повећања
језичке осетљивости која би онемогућила негативне промене и утицаје на српски језик.
Кључне речи: глобализација, модификације, фонетика, прозодија, морфологија,
синтакса, српски језик, Европска Унија, језичка политика
1. Globalizacja i koncepcje kształtowanej przez nią

rzeczywistości
Rozpoczęcie procesu globalizacji zwykło się wiązać ze spektakularnym wyda-
rzeniem, jakim było w 1989 r. obalenie Muru Berlińskiego. Jednak przyjmuje się za
jej datę początkową podpisanie w 1648 r. Pokoju westfalskiego, jednego z najbardziej
znaczących traktatów w nowożytnej Europie, będącego początkiem jej nowego mię-
dzynarodowo- prawnego ładu. Kolejna fala globalizacji trwa od 1850 r. – daty rewo-
lucji przemysłowej do wybuchu I wojny światowej. Wydarzeniem decydującym o jej
dalszym przebiegu była rewolucja październikowa i powstanie w jej wyniku socjali-
stycznego państwa, które stało się zarówno ekonomicznym, jak i politycznym kon-
trastem dla dotychczasowego świata. Zaś rok 1989 oznaczał początek końca okresu
zimnej wojny i upadku bloków politycznych. Od tej chwili już nic nie stało na drodze
swobodnego przepływu idei, towarów oraz kapitału, które uzyskały dostęp do od-
grodzonych żelazną kurtyną rejonów świata. Wolne kraje łączy coraz bardziej złożo-
ny układ wzajemnych zależności o bardzo różnorodnym charakterze: politycznym,
wojskowym, ekonomicznym, kulturalnym, ekologicznym itd. Równocześnie zaś po-
wstają formacje ponadnarodowe, w których kształtują się nowe formy globalnej wła-
dzy politycznej – przykładem Unia Europejska wraz z jej instytucjami politycznymi,
rynkiem oraz wspólną walutą. Rzeczywistość formują dwa trendy: szerząca się de-
mokracja, z drugiej jednak strony zaznaczają się bardzo wyraźnie przejawy autory-
tarnej władzy organizacji światowych.
Dziś nie sposób wyobrazić sobie państwa na wzór starożytnych filozofów Ary-
stotelesa i Platona, postrzegających je jako doskonałe jedynie w tym wypadku, jeśli
nie posiadało ono stosunków zewnętrznych. Państwo-miasto miało być samowy-
starczalne i całkowicie niezależne od układów międzynarodowych, zaś obecne spo-
łeczeństwa tworzą organizmy powiązane ze sobą niezliczonymi nićmi wzajemnych
Globalizacja a język serbski | 87
zależności, składających się na „światowy

światowy ład”
ład oraz podlegają trwającemu procesowi
formowania się „globalnego
globalnego porządku
porządku”.
Globalizacja jest słowem, które w ostatnich dwóch dekadach zrobiło zawrotną
karierę. Wśród licznych jej teoretyków formułujących związane z nią wizje przyszło-
ści wyróżnia się D. Held i dokonany przez niego podział na: hiperglobalistów, scep-
tyków oraz transformacjonistów (Held 1999).
Pierwsi postrzegają globalizację jako nieuchronną historyczną konieczność.
Dawny świat odszedł w przeszłość. Nastaje kres państwa narodowego, a rządy po-
szczególnych krajów są odpowiedzialne nie wobec swoich obywateli, ale przed po-
nadnacjonalnymi organizacjami. Równocześnie ponadnarodowy kapitał, korporacje
oraz Międzynarodowy Fundusz Walutowy, pełniący rolę międzynarodowego arbitra,
przekształcają narodowe gospodarki w swoje lokalne jednostki. Rewolucja informa-
tyczno-medialna wraz z jej kulturalnymi wytworami typu: filmy, wiadomości, seriale
TV oznaczają kres narodowej kultury i tożsamości. Znikają wielkie ideologie, a świat
przekształca się w jednobiegunowy. Rynek i demokracja stają się uniwersalnymi for-
mułami społecznymi. Skończyły się konflikty i wojny, zapanował harmonijny porzą-
dek, w którym zostały rozwiązane wszystkie życiowe problemy, zaś społeczeństwo
konfrontuje się wyłącznie z technicznymi zagadnieniami tranzycji i wprowadzeniem
w życie modeli funkcjonowania wypróbowanymi wcześniej przez zamożne kraje.
Wizja świata w oczach sceptyków kształtuje się diametralnie odmiennie. Globa-
lizacja ekonomiczna jest tylko mitem, a świat jest mniej zintegrowany aniżeli przed
wybuchem I wojny światowej. Przeciwieństwem globalizacji jest regionalizacja, któ-
ra prowadzi do powstania trzech ogromnych bloków finansowo-handlowych: eu-
ropejskiego, Azji-Pacyfiku i amerykańskiego, dzielących w istocie świat. Rośnie
ekonomiczna marginalizacja krajów Trzeciego Świata, a obrót inwestycji i handel
odbywa się głównie pomiędzy wymienionymi wyżej blokami. Poszczególne kraje są
same twórcami globalizacji i ustalają reguły kształtujące ekonomię światową. Sam
proces globalizacji oraz zarządzanie instytucjami ponadnarodowymi prowadzi do
przewagi znaczenia Zachodu. Wzrasta znaczenie państwa narodowego, co więcej –
powstają nowe niezawisłe kraje. Cechą zaś międzynarodowego ładu jest wzajemna
zależność. Zapomniana zostaje idea integracji narodów, a następuje ich podział. Do
głosu dochodzą fundamentalizm i różnorodne formy nacjonalizmu, dzielące świat
na skłócone wzajem bloki cywilizacyjne i enklawy etniczne.
Transformacjoniści reprezentują poglądy pośrednie pomiędzy dwoma wcze-
śniej wymienionymi grupami. Globalizacja jest nieuchronnym zjawiskiem w po-
stępującym procesie historycznym i wszystkie kraje stają wobec konieczności
konfrontacji z nią. Nie istnieją już zdecydowane różnice pomiędzy czymś krajowym
a zagranicznym, wewnętrznym a zewnętrznym. Najistotniejsze jest jednak to, że nie-
znane są drogi rozwoju globalizacji. Może ona prowadzić zarówno do konsolidacji,
jak i do rozczłonkowania świata, do współpracy i konfliktów, do uniwersalizacji i par-

tykularyzacji. Odmienna jest również funkcja państwa narodowego, które wzmaga
swą aktywność, gdyż staje wobec konieczności dostosowania do nowego globalnego
porządku świata (Pečuljić 2005:10-14).
Rzeczywistość nie przystaje w pełni do żadnej z tych koncepcji. Jednak z całą
pewnością jest bardziej skomplikowana niż można przypuszczać.
2. Język w konfrontacji z procesami globalizacyjnymi
Popularne współcześnie pojęcie globalizacji odnoszone było zwykle do za-

gadnień natury przemysłowo – ekonomicznej. Dziś już nikt nie ma wątpliwości jej
ogromnego wpływu również na sferę językową, zwłaszcza języków mniej popular-
nych i używanych przez stosunkowo niewielką liczbę rozmówców. Do takich wła-
śnie należy język serbski.
W świecie zapanowała nowa sytuacja językowa sprowadzająca się do tego, iż
większość populacji posługuje się kilkoma najbardziej popularnymi językami, wśród
których pierwszeństwo przypadło językowi angielskiemu. Pełniona przezeń funkcja
międzynarodowego lingua franca sprawia, iż wywiera znaczący wpływ na inne, małe
języki, powodując ich modyfikację, przekształcając obowiązujące w nich do tej po-
ry standardy.
Relacjami pomiędzy małymi a wielkimi językami i ich otoczeniem zajmuje się
lingwistyczna ekologia (ekolingwistyka), będąca stosunkowo młodą dziedziną na-
uki. Jej narodziny wiążą się z publikacją norweskiego lingwisty E. Haugena (Hau-
gen: 1972). To właśnie w jej ramach pojawiło się pojęcie glottofagii dla określenia
kolektywnego kulturowego i duchowego kanibalizmu. W obrębie warstwy kulturo-
wej dotyka on najważniejszego jej elementu – języka.
Odpowiedź na pytanie, według jakich wyznaczników należy przeprowadzać
kwalifikację na języki małe i wielkie, nie jest prosta i jednoznaczna. Zwykle bierze
się tu pod uwagę kilka czynników, spośród których najbardziej istotne to: 1) rozpo-
wszechnienie posługiwania się jakimś językiem na terytorium danego państwa, 2)
funkcjonalne rozprzestrzenienie jego stosowania pomiędzy różnymi narodami, 3)
długość jego istnienia oraz 4) stopień rozwoju literacko-językowego. Równocześnie
należy podkreślić, że wielkość danego języka wyraża się równocześnie na różnych
płaszczyznach, z których nie wszystkie są jednakowo ważne ani też nie pokrywa się
ze stopniem ich wyrazistości (Piper 2004: 18-20).
Zdania lingwistów na temat zagrożenia istnienia tzw. małych języków są podzie-
lone, jednak uwaga większości skupia się zwłaszcza na języku angielskim, należącym
do najbardziej rozpowszechnionych poza krajami, w których jest językiem ojczy-
stym. Prowadzi się w nim 75% światowej korespondencji oraz przekazuje 80% infor-
macji w wersji elektronicznej (Piper 2004: 27).
Jaka jest zatem pozycja języka serbskiego? Rozpatrując prestiżowy status języ-
ków w Europie określany na podstawie zakresu poliwalencji, wielości użytkowników,
a także tradycji historycznej i aktualnej witalności, należy on do języków o szerokiej
poliwalencji, ale umiarkowanej randze prestiżowej (Lubaś 2009: 105). Biorąc to pod
uwagę, wydawałoby się, że nie ma podstaw do obaw dotyczących jego przyszłości.
Jednak krytyczne spojrzenie na jego obecną kondycję budzi niezbyt optymistyczne
konstatacje. Przykładem komentarz serbskiego językoznawcy P. Pipera: Status srp-
skog jezika u hijerarhiji velikih i malih jezika se promenio i srpski je danas sve bliži ovim
drugim – malim jezicima: manji je i teritorijalno i brojem ljudi kojima je srpski matern-
ji jezik, manja je država, manje je srpskih dijalekata, manji je značaj srpskog jezika u sve-
tu, manje se uči u svetu, manje se koristi i u Srbiji i u školstvu i u oblasti javne i službene
komunikacije, manje se prevodi sa srpskog jezika na druge jezike, manje se koristi srpska
ćirilica, manje je pismenih Srba, sve je manje sprskih reči u srpskom jeziku, a sve je niža
srpska govorna kultura. Sve je više radova o srpskom jeziku u čijim naslovima nema pri-
deva „srpski
srpski”,, kao da je tu reč zazorno upotrebiti (Piper 2004: 80).
3. Zmiany w standardzie języka serbskiego pod wpływem

postępującej globalizacji
Internacjonalizacja jest typowym zjawiskiem dla języków słowiańskich przeło-
mu XX/XXI w. Mówi się o niej dziś, że jest bardzo złożonym procesem, którego prze-
jawy uwidaczniają się na poziomie systemu słowotwórczego i leksykalnego tych języków,
a także na poziomie realizacji tych systemów w tekstach (Ohnheiser 2003
2003).
). Jednocześnie
zwraca się uwagę, że adaptacja i integracja internacjonalizmów w językach słowiańskich
sprzyja takiej unifikacji, która wywołuje niepokój o zachowanie ich narodowej tożsamo-
ści (Waszakowa 2009: 12).
Język serbski w trakcie swojej niezbyt długiej historii ulegał stopniowym mody-
fikacjom, które objęły głównie leksykę, jak również fonetykę, prozodię, morfologię
i syntaksę. Jego zasób leksykalny został oparty przez Vuka St. Karadžicia na języku
ludowym. Pod wpływem innych języków został wzbogacony o zapożyczenia, które
dostosowano do formy i fonetyki języka serbskiego. Stopniowo ewoluując, do wy-
buchu II wojny światowej przeszedł on całkowite przeobrażenie z fazy określanej
mianem folklorystycznej, do fazy miejskiej (Klajn 1996: 40). Jednakże intensywne
przemiany, zwłaszcza w warstwie leksykalnej, nastąpiły w drugiej połowie ubiegłe-
go stulecia, co wiązało się bezpośrednio z przypadającym na ten okres gwałtownym
rozwojem myśli technicznej oraz nowymi technologiami, rozwojem badań medycz-
nych i nowych, poczynionych na tym polu odkryć. Wiek XX to również rozwój kul-
tury. Życie stopniowo zdominowała telewizja, która stała się najpopularniejszym
środkiem masowego przekazu. Sporo nowego słownictwa pojawiło się w dziedzinie
literatury, muzyki, sztuki, filmu, polityki, gospodarki, sportu i turystyki, a także i mo-
dy. Ostatnia dekada minionego stulecia to gwałtowny rozwój sieci komputerowej, a
Internet stał się nie tylko podstawowym źródłem informacji, ale również powszech-
nym sposobem komunikowania się.
Dostosowanie nowej leksyki do potrzeb języka serbskiego napotykało zawsze
na poważne problemy związane z obowiązującymi w nim dwoma alfabetami – cyry-
licą i alfabetem łacińskim, przy czym pierwszy z nich zajmuje pozycję prymarną i jest
otoczony szczególną troską wobec ekspansji łacinki, wiążącej się przede wszystkim z
wszechobecną komputeryzacją.
Bezpośrednią konsekwencją pojawienia się nowego, zapożyczonego słownictwa
stało się zachwianie obowiązującego dotychczas, bardzo przejrzystego systemu fono-
logicznego, obejmującego 31 fonemów – 25 spółgłosek i 6 samogłosek, wśród których
znalazło się również zgłoskotwórcze r. Równocześnie z przyjmowaniem obcej leksyki
pojawiają się w funkcji zgłoskotwórczej także inne sonany, np.: l i n (bicikl,
bicikl, džentlmen
džentlmen).
).
Współczesny standard języka serbskiego znacznie odbiegł od rygorystycznych
tradycyjnych norm językowych w zakresie występowania zarówno grup samogło-
skowych, jak i spółgłoskowych. Dotychczasowe badania nad systemem fonetycz-
nym języka serbskiego wykazały, iż na początku wyrazu obok grup spółgłoskowych
złożonych z dwóch spółgłosek, utworzonych najczęściej poprzez zestawienie spół-
głoski będącej obstruentem (spółgł. szczelinowe, zwarto-szczelinowe, zwarto-
-wybuchowe) i sonantu, np.: snaha, snažnost, šljivar, šnicla, snaga itpitp,, bywają także
zestawienia dwóch obstruentów, zdarza się to jednak znacznie rzadziej, np.: pčela,
ptica, sto. Grupy złożone z trzech spółgłosek możliwe są tylko w następujących kom-
binacjach: obstruent + sonant + sonant, np.: smračiti, smrad, smršaviti lub w zesta-
wieniach obstruent + obstruent + sonant, np.: strpati, zdrav, spremati, šmrk. Jeszcze
większe ograniczenia dotyczą występowania grup sonantów. Jest to możliwe tylko w
tym przypadku, kiedy na początku wyrazu występują wyłącznie spółgłoski v oraz m,
np.: vlada, vlak, vlasnik, mnogo, mlakav, mlitavost itp
itp.
Trzy- lub czteroczłonowe grupy spółgłoskowe występują najczęściej wewnątrz
wyrazów. Ta ostatnia możliwość jest spotykana głównie w wyrazach z sufiksem --stvo stvo::
vojvodstvo, gospodstvo, kumstvo, đavolstvo, poglavarstvo. Bywa, iż grupy spółgłoskowe
są rozdzielone granicą morfemu. Z zagadnieniem tym pozostaje w ścisłym związku
podział wyrazów na sylaby, który wyjaśnia nam sposób tworzenia się grup spółgło-
skowych w zależności od rodzaju występujących spółgłosek.
Wspomniane już zmiany w dotychczasowej dystrybucji spółgłosek w grupach
nastąpiły pod wpływem naporu obcej leksyki, który zaznaczył się w okresie powo-
jennym i trwa nadal. W przejętych wyrazach możemy znaleźć najróżnorodniejsze

połączenia spółgłoskowe, obce systemowi fonetycznemu języka serbskiego, np.: stj-
(stjuardesa), -ksk- (ekskavator), -ftv- (softver), -mpj- (kompjuter), -nsn- (transnacio-
nalan), -gst- (dragstor), -nsf- (transfer), -jtb- (skejtbord) itd. Dotychczasowe badania
językoznawcze odnotowały istnienie przeszło 270 grup spółgłoskowych złożonych z
trzech spółgłosek oraz około 40 z czterech (Petrović 1996: 106-107) , jedną zaś zło-
żoną aż z pięciu spółgłosek.
Zmiany w systemie spółgłoskowym dotknęły także sufiksów. Obok -st, -št, -zd,
- žd, charakterystycznych dla języka serbskiego, pojawiły się zupełnie nowe, np.:
-ks (kompleks, faks, hobist), -lm (film), -gl(singl, džingl), -tl (šatl), -id (humanoid), -ik
(džojstik), -nk (džank), -rk (pačvork), -ft (draft), -nt (apstinent), -lt (kult, stelt), -rn (re-
tern),-nd (bekgraund), -jk (brejk), -rt (ekspert) itd. Dotychczas potwierdzono istnie-
nie 70 takich grup (Petrović 1996: 106-107).
Współczesny standard języka serbskiego również w zakresie prozodii odbie-
ga znacznie od ustalonego schematu. Jest ona systemem bardzo skomplikowanym i
tworzą ją wysokość tonu poszczególnych głosek (rosnąca lub opadająca), ruchomy
akcent muzyczny oraz różnice iloczasowe (zachowanie oboczności długich i krót-
kich samogłosek). Wyróżniamy w nim cztery akcentowane prozodemy i dwa nie-
akcentowane, których dystrybucja jest ściśle określona. Tak przedstawia się system
idealny, opracowany przez Vuka Karadžicia i uzupełniony przez Đ. Daničicia. Inten-
sywny napływ obcej leksyki powoduje jego postępujące zmiany, zwłaszcza w zakresie
dystrybucji akcentów. Klasyczny system rozkładu akcentów przestał obowiązywać.
Dotyczy to akcentów opadających (dugosilazni
(dugosilazni i kratkosilazni
kratkosilazni),
), których położenie w
wyrazie precyzyjnie określały normy serbskiej prozodii, a które coraz częściej spoty-
kamy poza pierwszą sylabą. Ove akcenatske realizacije sa silaznim tonom na unutrašn-
jem ili čak na poslednjem slogu postaju toliko rasprostranjene i prevagujuće, da ih pojedini
rečnici (npr. Anić 3003
3003.),
.), praveći ustupke, označavaju kao dublete u zagradama, posle
normativnih oblika (Thomas 2010: 29).
Na przestrzeni lat język ulegał ewolucji. Dzięki przemianom i ciągłemu dosko-
naleniu stał się językiem gotowym sprostać współczesnym wymogom zintelektuali-
zowanej rzeczywistości. Aby to osiągnąć, musiało dojść nieuchronnie do pewnego
osłabienia przyjętych reguł zarówno gramatycznych, jak i semantycznych. Nastąpi-
ło zauważalne zredukowanie wariantowości oraz cech redundantnych. Dotyczy to
zwłaszcza odmiany rzeczowników, przymiotników, zaimków i liczebników. Jedy-
nie czasownik wykazał się niezwykłą stabilnością i nie został dotknięty szczególny-
mi zmianami.
Podobnie jak w innych językach europejskich, obserwuje się zjawisko inten-
sywnej nominalizacji, prowadzącej wskutek używania rzeczowników odczasow-
nikowych oraz odprzymiotnikowych do wysokiego stopnia kondensacji zdania.
Nastąpiło zdecydowane ograniczenie użycia imiesłowu przysłówkowego uprzednie-

go i prawdziwa ekspansja imiesłowów biernych. Sprzyja to powstawaniu konstrukcji
nieosobowych, charakterystycznych dla stylu administracyjnego. Ponadto obserwu-
je się wyjątkową produktywność konstrukcji rzeczownik + rzeczownik, czy też zanik
deklinacji niektórych rzeczowników i przymiotników obcego pochodzenia.
Ponadto od dawna obserwuje się postępującą żargonizację, zwłaszcza w zakre-
sie form rzeczownikowych.
4. Wpływ środków masowego przekazu na kształt języka
Język serbski, podobnie do innych języków europejskich, za srazmerno kratko

vreme dobio je razuđene oblike funkcionisanja u oblastima medija, informatike i marke-
tinga, s različitim dobrim i lošim posledicama koje takav razvoj podrazumeva. Doduše,
proširuje se sfera u kojoj on nesmetano funkcioniše, što je uostalom karakteristično za sve
brojnije sredine u svetu u kojima se demokratizacijom kulture naziva zapravo njena vul-
garizacija i prodiranje prostote verbalnog i svakog drugog izraza tamo gde joj ranije nije
bilo mesta (Piper 2004: 43).
Panuje powszechne przekonanie, że współczesny język serbski kształtują przede
wszystkim dziennikarze, a w dużym stopniu także politycy. Wystarczy prześledzić
treść pojedynczych stron internetowych dotyczących kwestii językowych, by zna-
leźć tego potwierdzenie, np.: Opšta briga o srpskom književnom jeziku je veoma slaba,
a među glavnim kvariteljima našeg književnog jezika su elektronski mediji (...)Utvrđe-
nog standarda trebalo bi da se drže svi oni čija reč, način izgovora, utiče na milione lju-
di, ipak svakodnevno možemo videti i čuti kako se u udarnim informmativnim emisijama
omaši u akcentu, izrazu (...) (Mediji
Mediji kvare... http://www.smedia.rs/kultura/detal-
ji.php?id=7214) czy: Jezik medija bi trebalo da bude uzoran, ali nažalost, kao domi-
nantan nameće se jezik tabloida (Jezik
Jezik tabloida... http://www.b92.net/kultura/vesti.
php?navcategory=1087&yyyy=2011&mm=06&dd).
Bogactwa materiału w tym zakresie dostarcza także prowadzona przez prof. Iva-
na Klajna na łamach belgradzkiej Politiki rubryka, zawierająca komentarze do nadsy-
łanych przez czytelników listów, wytykające błędy językowe mediów.
W ostatnim okresie szczególne zaniepokojenie językoznawców budzą zjawi-
ska językowe kształtowane przez użytkowników Internetu, a zwłaszcza jego portali
społecznościowych, m.in. Facebook. Przywołując wyniki dokonanych w tej dziedzi-
nie analiz, zaobserwowano następujące tendencje: prawie całkowitą rezygnację z za-
sad ortograficznych, zwłaszcza w zakresie stosowania wielkiej litery oraz łącznej i
rozdzielnej pisowni wyrazów; niedostosowanie do wymogów morfologii; „miękka miękka
syntaksa” z nieprawidłowym szykiem wyrazów w zdaniu, brakiem kongruencji, licz-
syntaksa
nymi elipsami i anakolutami, elizje i formy ściągnięte; żargonizacja, wulgaryzacja,

powszechne stosowanie pustych frazesów, powiedzonek i innych form niestandar-
dowej leksyki oraz występujące nagminnie początkowe i finalne sygnały niewerbal-
ne oraz niewerbalne tudzież parawerbalne elementy, włączając tzw. emotikony oraz
inne sygnały graficzne (Durbaba 2010: 269).
5. Język serbski i polityka językowa Unii Europejskiej

Serbia, podobnie jak inne kraje byłej Jugosławii, pretenduje do dołączenia do
rodziny państw europejskich skupionych w Unii Europejskiej. Obecnie gromadzi
ona 27 krajów, posługujących się 23 językami. Należy podkreślić, że Unia jako jedy-
na organizacja międzynarodowa gwarantowała od samego początku istnienia całko-
witą równoprawność językową wszystkich jej członków, co oznaczało, że każdy język
uzyskiwał status języka oficjalnego Unii, a zarazem jej języka roboczego. Pociągało
to za sobą konkretne decyzje dotyczące obiegu dokumentacji oraz ich tłumaczenia.
Biorąc pod uwagę, że rodzina krajów europejskich poszerzała się stopniowo, począt-
kowo kwestie językowe nie nastręczały zbyt wielkich problemów i nie stanowiły ba-
lastu finansowego Wspólnoty. Aktualna sytuacja przysparza coraz więcej kłopotów,
a chcąc zachować poszanowanie dla dotychczasowych reguł funkcjonowania Unii,
trzeba by dokonywać aż 506 możliwych kombinacji tłumaczeń z jednego języka na
inny (Bugarski 2010: 110). Nietrudno zatem zrozumieć, że wydatki ponoszone tylko
na zatrudnianie tłumaczy są ogromne. Prawdopodobnie będzie konieczne podjęcie
jakichś rozwiązań, które ułatwią dotychczasowe procedury. Można przypuszczać, że
prymat w dalszym ciągu będzie należał do języka angielskiego, francuskiego i – być
może – niemieckiego. Tymczasem Wspólnota stawia na wielojęzyczność i stara się
wprowadzać w życie model JO + 2, co oznacza posługiwanie się językiem ojczystym
plus znajomość przynajmniej dwóch języków Unii. Równocześnie należy podkreślić,
że Wspólnota z całą mocą akcentuje wartość różnorodności językowej i kulturowej
krajów w niej stowarzyszonych.
Polityka językowa prowadzona przez poszczególne kraje ubiegające się o człon-
kowstwo, w tym Serbii, będzie dla nich z całą pewnością sporym wyzwaniem, m. in.
staną wobec konieczności dostosowania się do Europejskiej Karty języków regio-
nalnych lub mniejszościowych uchwalonej w Strasburgu w 1992 r. czy Deklaracji o
prawach językowych, przyjętej w Barcelonie w 1996 r., co będzie jednak wymagało
stosownych decyzji politycznych.
6. Uwagi końcowe
Obecnie już nikt nie ma wątpliwości, że globalizacja jest faktem dokonanym,
pozostaje tylko kwestią otwartą pytanie, czy możemy jej w jakiś sposób przeciwdzia-
łać, także w zakresie ochrony języka. Zaobserwowane przemiany skłaniają do zasta-
nowienia się nad dalszym losem mniej rozpowszechnionych języków, do których
serbski należy. Poza wszelką wątpliwością pozostaje konieczność zwiększenia języ-
kowej wrażliwości, która zahamuje lub uniemożliwi pojawianie się niepożądanych
wpływów i przemian w obrębie danego języka. Na gruncie serbskim główna odpo-
wiedzialność w tym zakresie spoczywa na barkach powstałego pod koniec 1997 r. z
inicjatywy członków SANU ((SrpskaSrpska akademija nauka i umetnosti)
umetnosti) Odbora za stan-
dardizaciju srpskog jezika. Założycielami są: Akademie Nauk Serbii, Czarnogóry i Re-
publiki Serbskiej, Institut za srpski jezik w Belgradzie, Matica srpska oraz większość
wydziałów filologicznych. W dokumencie założycielskim został precyzyjnie określo-
ny cel powołanego organu, którym jest systematyczne normowanie języka serbskie-
go i opracowywanie odpowiednich dokumentów i stosownych podręczników (Klajn
2003: 125).
Ponadto trudno nie zgodzić się z następującą konstatacją: Četiri glavna stuba
na kojima stoji kultura govora u jednom društvu su porodica, škola, dobri primeri ugled-
nih pojedinaca i lektorska služba u izdavačkim i medijskim kućama. Sve to mora biti čvr-
sto oslonjeno na jezički standard, odnosno na književnojezičku normu (Piper 2004: 73).
Tylko takie podejście do kwestii językowych może być gwarantem sukcesu w walce
o zachowanie piękna języka – nie tylko serbskiego.
Pozostaje mieć nadzieję, że społeczeństwa Europy będą bronić swej tożsamo-
ści, walcząc równocześnie o zachowanie jej wielojęzyczności i stawiając opór tzw.
makdonaldyzacji kultury czy też stanowiącemu element kultury globalnej kosmo-
polityzmowi, zwanemu czasem kulturą Davos – elitarną, niezakorzenioną w kultu-
rach poszczególnych krajów. Pielęgnowanie zaś naszych małych i dużych ojczyzn,
do czego namawia Wspólnota Europejska, pozwoli otoczyć troską każdy z języków.
Ograniczenie, bowiem, lub zniknięcie któregoś z nich oznaczałoby całkowite zredu-
kowanie naszej kulturowej i intelektualnej bazy, zaś język jest intelektualnym, kultu-
rowym i historycznym kodem dla społeczeństw i ich przedstawicieli. Jego zaginięcie
byłoby bardzo kosztowne (Holmboe 2004: 122-123).
Natomiast zapędom globalizacyjnym, także tym w zakresie języka, powinna być
przestrogą następująca sentencja T. Fridmana: Dva su načina na koja pojedinac ostaje
bez doma – jedan je da se razori njegov vlastiti dom, a drugi je da svi domovi sveta izgle-
daju potpuno isto (Friedman 1999
1999)) (za: Pečuljić 2005:182).
LITERATURA:
Bugarski, Ranko. Jezici

Jezici. Beograd: Čigoja štampa, 2010.
Durbaba, Olivera. „Osobenosti
Osobenosti restringovanog koda društvene mreže fejsbuk (Facebook)
na internetu: ‘Evo me faceboochim’
faceboochim’”.. Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Jezik i
kultura,, no. 39/1, Beograd, s. 269.
kultura
Fridman, Thomas L. The Lexus and the Olive Tree, Understanding Globalization.
Globalization. New York:
Farrar Straus Giroux, 1999.
Haugen, Einar. The Ecology of Language.
Language. Stanford. CA: Stanford University Press, 1972.
Held, David, Anthony McGrew, David Goldblatt, and Jonathan Perraton. Global Transfor-
mation, Politics, Economics and Culture.
Culture. Cambridge: Polity Press, 1999.
Holmboe, Henrik. “Less Less Widely Used Languages – Including the Nordic Perspective
Perspective”. W:
The Euro Language Net project and the international conference Best Practices of Teach-
ing Less Widely-useg Languages in Multicultural and Multinational Europe.Europe. Vilnius, s.
122-123.
Klajn, Ivan. „Leksika
Leksika”. W: Najnowsze dzieje języków słowiańskich, Srpski jezik.
jezik. Opole, 1996.
Klajn, Ivan. „Normativna
Normativna lingvistika u Srbiji danas”.
danas . W: Bosansko – Hrvatski – Srpski: među-
narodni skup „Aktuelna
Aktuelna pitanja jezika Bošnjaka, Hrvata, Srba i Crnogoraca”.
Crnogoraca . Ed. Gerhard
Neweklowsky. Wiener Slawistischer Almanach, Sonderband 57. Wien, 2003. 123-134.
Lubaś, Władysław. Polityka językowa, Komparacja systemów i funkcjonowania współczesnych
języków słowiańskich 4. Opole: Uniwersytet Opolski, 2009.
Ohnheiser, Ingeborg. Komparacja systemów i funkcjonowania współczesnych języków sło-
wiańskich. 1:: Słowotwórstwo/Nominacja
Słowotwórstwo/Nominacja.. Opole, 2003.
Pečujlić, Miroslav. Globalizacija: dva lika sveta
sveta.. Beograd: Gutenbergova galaksija, 2005.
Petrović, Dragoljub. „Fonetika
Fonetika”.. W: Najnowsze dzieje języków słowiańskich, Srpski jezik.
jezik.
Opole, 1996.
Piper, Predrag. Srpski između velikih i malih jezika
jezika,, Beograd: Beogradska knjiga, 2004.
Thomas, Paul-Louis. „O O nekim razvojnim procesima i inovacijama u savremenom srp-
skom jeziku (u poređenju sa bosanskim, hrvatskim, crnogorskim)
crnogorskim)”.. Naučni sastanak
slavista u Vukove dane, Jezik i kultura
kultura,, no. 39/1, Beograd, 2010.
Waszakowa, Krystyna. „Internacjonalizacja
Internacjonalizacja polskiej leksyki – stan obecny, prognozy na
najbliższą przyszłość”.
przyszłość W: Przejawy internacjonalizacji w językach słowiańskich.
słowiańskich. Siedl-
ce: Wyd. Akademii Podlaskiej, 2009.
Lilianna Miodońska-Rączka
GLOBALISATION AND THE SERBIAN LANGUAGE
Summary: The concept of globalisation, which is popular in our times, has been re-
ferred to industrial and economic issues. It also hugely influences the language sphere, above
all languages that are less popular and used by a relatively small number of interlocutors, with
the Serbian language among others. A progressing internationalisation is the most conspicu-
ous result of globalisation. It is manifested on the level of the system of word formation and
on the lexical level. It results in a gradual modification of the Serbian language, which has also
encompassed phonetics, prosody, morphology and syntax. The contemporary nature of lan-
guage has been moulded mainly by mass media. Linguists are particularly alarmed by linguis-
tic issues that are initiated and retained by Internet users, above all by social portals. Serbia,
like other countries of former Yugoslavia, aspires to joining the family of European countries
within the European Union, which will be a considerable challenge for the country’s language
policy. Nonetheless, increasing language sensitiveness is necessary beyond all doubt. It will
stop unwelcome influences upon the language or prevent them from occurring.
Keywords:: globalisation, modification, phonetics, prosody, morphology, syntax, Serbi-
an language, the European Union, language policy

Vol. 4, No. 1 (2013): 97-108. 97
UDC 821.163.41-32.09 Pavić M.

Претходно саопштење
Mr Marijana Terić1
Univerzitet Crne Gore
Filozofski fakultet − Nikšić
Crna Gora
RECEPCIJA TEKSTA I SMISAONE NOVINE U

FANTASTIČKI OBLIKOVANOJ UNUTRAŠNJOJ
STRANI VETRA MILORADA PAVIĆA
Sažetak: Prepoznatljiv po transpoziciji poetičke građe iz jednog djela u drugo, Milorad
Pavić se poigrava smislom svojih priča. Služeći se postupkom autocitatnosti, kao i metatek-
stulanim relacijama, autor kreira osobeni svijet književnog djela, u kome se neobičnost nara-
cije ogleda u prožimanju realnog i fiktivnog. Njegujući književni fenomen fantastičkog, Pavić
intencionalno odstupa od uobičajene narativne logike, zastupajući ideju hiperteksta, odno-
sno reverzibilne umjetnosti, zbog čega se smatra rodonačelnikom postmodernizma. Najzna-
čajniji pripovjedački postupci ovog autora ogledaju se, prvenstveno, u ispoljavanju brojnih
oblikovnih i smisaonih novina, interferenciji različitih žanrova, metapoetskom govoru upuće-
nom čitaocu, zagonetnom kazivanju, ukidanju granice između realnog i fantastičkog, proizvo-
đenju „viška
viška” značenja, kao i destabilizaciji temporalnih i prostornih struktura romanesknih
djela. Pojava fantastičkog diskursa, kao nemimetičke strategije konstituisanja djela, otvorila
je različite mogućnosti pripovijedanja, što je naročito karakteristično za autore postmoderni-
stičke struje. U tom pogledu, dolazi do produbljivanja tekstualnih značenja, nelinearnog toka
izlaganja događaja, jezičko-koncepcijskog inoviranja, uz specifičnu projekciju fantastičkog, in-
tertekstualnog i različitih oblika citatnosti, čime se komponuje Unutrašnja strana vetra kao po-
livalentno prozno tkivo.
Ključne riječi: Pavić, fantastički diskurs, postmodernizam, tekstualnost, inovacijski po-
stupci, citatnost, nova recepcijska literarna praksa
Rodonačelnik srpske postmoderne proze, pjesnik, esejista, pripovjedač, dram-

ski pisac i romansijer, Milorad Pavić je ostavio za sobom književno bogatstvo ne-
procjenjive vrijednosti. Poznat kao autor neklasičnih djela, uspio je izgraditi nove
pripovjedne puteve, te time svaki svoj tekst učiniti lavirintom, iz kojeg čitalac može
1
marijana.teric@yahoo.com (Marijana Terić, University of Montenegro, Faculty of Philosophy – Nikšić,
Montenegro)
98 | Marijana Terić
izaći samo ukoliko poznaje odgovarajući kôd. Pavićevi literarni radovi trpe transfor-
macije kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu, pri čemu isti teže da budu
pročitani na potpuno nov način. Protok pripovjednog materijala je takav da se razli-
va u više rukavaca, konstituišući dendričnu (razgranatu) strukturu umjetničkog dje-
la, pri čemu čitalac gubi kontrolu nad redosledom događaja koji mu je dat. „Naravno,
Naravno,
Pavić zna da je načinjeni nered red, te da nema razloga stvarati nered, koji je red, i
ako je nered ono što sam čitalac može da proizvede, ukoliko sve to nema dimen-
ziju smisla, koji bi se morao nalaziti na mestu ukrštanja glasova, na mestu apsolut-
nog označitelja
označitelja” (Kordić 1998:7). Zanimljivo je uočiti da ovog autora ne karakteriše
samo odstupanje od kanonskih oblika pripovijedanja, već i promjena odnosa pri-
povjednih sredstava, što, svakako, ostavlja čitaoca pred tajnom komponovanja ili de-
komponovanja narativnih tekstova.
Služeći se mitom, istorijom, dokumentom ili pričom tradicionalne koncepcije,
Pavić uspostavlja sintezu između starog i novog i proizvodi polivalentnu književnu
strukturu. Stoga, ulazak u Pavićev književni svijet zahtijeva od recipijenta prolon-
giranu recepciju i učešće u razotkrivanju smisaonih veza smještenih ispod teksta.
To bi značilo da se pred čitaocem nalazi nedovršena literarna cjelina, koja svoju ko-
načnu formu dobija procesom čitanja. Time se onemogućava linearno odgoneta-
nje semantičkih slojeva priče i postiže autentičnost u izlaganju sižejne građe. Pavić
transformiše i osvježava tradicionalne postupke, kombinuje svoje i tuđe tekstove,
poigrava se stvarnošću, čitaocem i čitanjem, te, kao takav, plijeni jedinstvenošću
svojih ostvarenja.
Konstituišući književne tekstove nastale, uglavnom, na principima postmoder-
nističkog kôda, Pavić svjesno narušava tradicionalni način čitanja i stvara djelo koje
će čitaocu omogućiti da ga koristi kao interaktivnu prozu. To podrazumijeva napu-
štanje linearnog toka percipiranja teksta u cilju uvođenja nove poetike čitanja. U
„Predgovoru
Predgovoru androginom izdanju Hazarskog rečnika”
rečnika Pavić objašnjava zašto njego-
vi romani nemaju klasičan početak i kraj. U tom kontekstu, on iznosi stav o posto-
janju dvije vrste umjetnosti: „reverzibilne
reverzibilne” i „nereverzibilne
nereverzibilne”.. Prvima naziva one
koje „korisniku strana 2 (npr.
korisniku (recipijentu) omogućuju da delu priđe sa različitih strana”
arhitektura, slikarstvo, vajarstvo...), dok druge „liče
liče na jednosmerne ulice, po koji-
smrti”.3 Pavić posebno naglaša-
ma se sve kreće od početka ka kraju, od rođenja ka smrti
va želju da književnost, koja je nereverzibilna, učini reverzibilnom u čemu, zaista,
2
Vidi: Milorad Pavić, Početak i kraj romana ((Predgovor
Predgovor androginom izdanju Hazarskog rečnika),
rečnika), preuzeto sa:
www.khazars.com, 12. 03. 2011.
3
Ibid.
Recepcija teksta i smisaone novine u fantastički oblikovanoj | 99
„Unutrašnjoj
Unutrašnjoj strani vetra
vetra” Milorada Pavića
uspijeva. Gotovo sva njegova djela počivaju na pažljivo odabranoj organizaciji či-
tanja. Da pojasnimo: čitaocu se ostavlja mogućnost da sam odabere da li će neki
tekst čitati na osnovu redosleda odrednica koje u njemu pronalazi ((HazarskiHazarski reč-
nik),
nik ), horizontalno ili vertikalno kao što je to slučaj u romanu-ukrštenica Predeo sli-
kan čajem, ili za dvostrano čitanje poput romana-klepsidre Unutrašnja strana vetra.
Takvom koncepcijom literarne građe, nelinearni fenomen, kao nova književna teh-
nika, nameće čitaocu grafički vid djela koje mu se nađe u rukama. Naime, „da da bi
skrenula pažnju na sebe, nova tekstualnost zahteva od čitaoca da izroni iz obliko-
vanog sveta i da stalno pred sobom ima spoljašnju stranu književnog teksta − ka-
ko tekst izgleda, kakve su veze između njegovih delova, kakav je oblik knjige i kakva
je vrsta štampe
štampe” ( Jerkov 1996:114). Ovakva konstatacija nas ne iznenađuje, s ob-
zirom na činjenicu da je svijet Pavićeve proze veoma difuzan, te da se njegova djela
ne mogu čitati u kontinuitetu. Tako, njegov čitalac upada u vrtlog događanja uspo-
stavljajući veze sa likovima teksta čiji je i on dio. Istome se dodjeljuje uloga aktivnog
recipijenta, od kojeg zavisi dalji tok pripovijedanja.
Pomenuti modeli strukturiranja literarnog tijela tjeraju nas da se zapitamo čemu
služi određena re-organizacija književnog tkiva i koja je funkcija komponovanja ta-
kvih tvorevina. U tom kontekstu, osvrnućemo se na jedan dio teksta iz romana Pre-
deo slikan čajem:
čajem
Zašto sada uvoditi nekakav nov način čitanja knjige, umesto onog, koji vodi, kao
i život, od početka ka kraju, od rođenja do smrti?
Odgovor je jednostavan: zato, što bilo kakav novi način čitanja knjige koji ide
nasuprot matici vremena što nas vuče ka smrti, jeste jedan uzaludan, ali častan
napor čoveka da se odupre neumitnosti svoje sudbine bar u književnosti, ako ne
i u zbilji. (...) Zašto bi onda čitalac morao uvek da bude kô policijski inspektor,
zašto bi morao uvek da staje u svaku stopu svog prethodnika kojeg sledi? Zašto
ne dati čitaocu bar negde da vrdne? A o junakinjama i junacima knjige da i ne
govorimo! Možda i oni žele ponekada da pokažu drugi profil, da protegnu ruku
na drugu stranu. Sigurno im je dosadilo da čitaoce vide uvek u istom nizu kô ja-
to gusaka što leti na Jug, ili kô kosače na konjskim trkama. Možda bi ti junaci iz
knjige hteli da ponekog od čitalaca izdvoje iz te sive povorke, ako ni zbog čega
drugog, a ono da se ponekad opklade na nekog od nas.
Šta mi znamo? (Pavić 2000: 11)
Navedena cjelina još jednom potvrđuje Pavićevu intenciju da se mora napusti-
ti jednolinijski sistem čitanja koji vlada u nauci o književnosti. To znači da je neop-
hodno izvesti recipijenta iz kolosjeka u kojem se dugo vremena nalazio i dopustiti
mu slobodu kretanja u narativnom okruženju. Ipak, nije samo čitalac instanca koja
100 | Marijana
arijana Terić
želi da se oslobodi okova tradicionalnog poimanja umjetničkog teksta, već se tekst

nameće čitaocu „tražeći
tražeći” od njega da bude pročitan na drugačiji način. Time se us-
postavlja interaktivna komunikacija između čitaoca i književnog teksta, pri čemu či-
talac postaje koautorom Pavićevog univerzuma, učestvujući u oblikovanju materijala
koji nalazi u njemu.
S obzirom na to da je povećana uloga recipijenta u procesu književne komuni-
kacije, stiče se utisak da je upravo on (recipijent) tvorac umjetničkog teksta. Kako se
time ne bi problematizovao odnos autor − čitalac, Jovan Delić (1991:228) naglašava
da „nije
nije čitalac stvaralac zato što je po prirodi kreativan, već prije svega zato što mu je
to pisac omogućio i što ga je − strukturom djela − izazvao na stvaralaštvo. Kreativnog
čitaoca, onog sutrašnjeg,
sutrašnjeg, kako bi rekao Pavić, treba stvoriti, a može ga stvoriti jedino
pisac.” Dakle, Delić čitaoca vidi kao „srećnog
pisac. srećnog pronalazača
pronalazača” i dobrog saigrača, čiju
igru režira autor. Pisac komponuje literarno djelo, ali isto počinje da živi onog trenut-
ka kada se čitalac susretne sa njim. Otvarajući vrata jedne knjige, recipijent pronalazi
put koji vodi ka njenom izlazu. Tako se čitaocu Hazarskog rečnika pruža mogućnost
da sam odabere da li će djelo pročitati u muškoj ili ženskoj verziji. Postojanje ova dva
primjerka rezultiralo je različitim završecima jedne knjige, što je dovelo do određe-
nja Hazarskog rečnika kao „dvopolne
dvopolne vrste”.
vrste . Gotovo isti slučaj imamo i sa romanom
Unutrašnja strana vetra u kojem epiloška granica teksta neće biti ista za onog koji či-
tanje započne pričom o Heri i onog koji se odluči da krene od Leandra.
Kao jedan od najznačajnijih pisaca postmoderne proze, Milorad Pavić je preko-
račenjem književnih konvencija i vještom kombinatoričkom igrom sa tradicijskim
motivima i određenim arhetipskim obilježjima, omogućio protok fantastičkog mate-
rijala u Unutrašnjoj strani vetra i time ukazao, kako na produbljivanje tekstualnih zna-
čenja i globalnih simbola, tako i na preplitanje više planova unutar jednog teksta. Na
taj način, važno je obratiti pažnju na fantastičko tkivo Pavićevog romana koje, dubo-
ko ukorijenjeno u narativnu strukturu, pomjera granice književnog djela. Uplitanjem
elemenata fantastike u realistički diskurs, dobijamo literarno ostvarenje u kojem je
problem odnosa između nadstvarnog i logičnog riješen njihovim sjedinjavanjem i
postepenim usklađivanjem. Iz tog razloga, možemo reći da Unutrašnja strana vetra
realizmu.4 Satkana od tajanstvenih mitskih trago-
pripada takozvanom fantastičkom realizmu
va i složene vremenske dimenzije, ovo literarno štivo bitiše u prostoru gdje se gube
obrisi realnog svijeta s težnjom da se dosegne nadstvarna stvarnost, da se jedna real-
nost zamijeni drugom. Time, ono što je nadstvarno i imaginativno počinje funkcio-
4
Osnivačem fantastičkog realizma smatra se Šarl Fort (Charles Fort), autor romana Knjiga o prokletim, na-
stao na osnovama jednog fanatstičkog realizma.
Recepcija teksta i smisone novine u fantastički oblikovanoj | 101
„Unutrašnjoj
nisati kao realno, stvarno, konstituišući poredak drugačiji od uobičajenog, poredak

koji počiva na nekoj svojoj logici i smislu. Pored toga što predstavlja „mešavinu
mešavinu ma-
šte i stvarnosti, sudar između stvarnog i imaginarnog
imaginarnog” (Mišić 1968: X), fantastič-
ki realizam „hoće
hoće da kaže da smo okruženi realnim čudima, i da je stvarnost u kojoj
demona 5 Tako, pri-
živimo punija misterije i stravičnog od one iz doba vampira i demona”.
ča o Heri i Leandru, pored odgovarajuće doze realnosti, počiva na metafizički pro-
jektovanoj dimenziji svijeta. Ulaskom u prostore irealnog i nadstvarnog, čitalac traži
opravdanje za određene postupke likova ili način odvijanja događaja u romanu. Sto-
ga, „fantastičan
fantastičan roman, kao i realistički, govori o realnosti, o čoveku i njegovom po-
ložaju u svetu
svetu” (Stojanović 2004:76), dok je potreba da se izađe iz ustaljenih zakona,
otvorila put fantastici i omogućila oneobičajen pristup književnom djelu.
Priča o Heri i Leandru, junacima jedne od najpoznatijih antičkih legendi o lju-
bavi i smrti,6 postmodernistički je oblikovana, pa je, kao takva, proširila semantički
horizont narativnog teksta. U tako izmijenjenom kontekstu, grčka tema, kao pod-
naslov romana uliva se u Unutrašnju stranu vetra, da bi na njenim pojedinim mjesti-
ma bila, naizgled slučajno, pomenuta u malo izmijenjenoj formi. Na mitski sloj priče
ukazivaće niz elemenata, poput eksplicitnog pominjanja mjesta Sest i Abidos, sa ko-
jeg potiče ljubavni par, zatim Leandrov san o moru i baklji do koje treba doplivati,
deset stihova o Heri i Leandru koje dječak (sin bračnog para Simonović) prevodi iz
francuskog udžbenika, lajtmotiv kule i svjetlosti koja se vidi sa nje, kao i tragični za-
vršetak Here i Leandra, u kojem se spajaju njihova tijela. Sve to govori da se, upra-
vo, interakcijom mimetičkog i nemimetičkog tekstualnog modela, naročito postiže
efekat fantastičkog. Njegovi tragovi prisutni su i u snovima, kroz koje se šalje poru-
ka, kao nosilac neke više realnosti. Fantastičko se može posmatrati na nivou liko-
va, njihovih postupaka, ali i pojedinih karakternih osobina dodijeljenih od strane
narativnog subjekta. Tako je, na primjer, modelovanje protagonista romana, Here
i Leandra, obojeno tajanstvenim, začuđujućim i nadstvarnim nitima, koje se vezu-
ju za sferu transcedentnog. Da Pavićev fantastički svijet prekoračuje granice mime-
5
Božo Vukadinović, „Ka
Ka fantastičnom realizmu”,
realizmu Delo,
Delo, XV, br. 3, str. 282.
6
Priča o Heri i Leandru potiče od mita o čuvenom ljubavnom paru iz antičkog svijeta, čiju je ljubav posled-
nji obradio Musej Gramatik (pjesnik Muzaja iz 5. vijeka n. e.) u svom kratkom remek-djelu Heroja i Leander.
Leander.
Prema pomenutom mitu, Leander (porijeklom iz grada Abida) se zaljubio u Afroditinu sveštenicu Heroju ko-
ja je živjela na u kuli na Sestu na obali Helesponta. Svake noći, vođen svjetlom svetiljke koju je Heroja u su-
mrak postavljala na kuli, Leander je plovio k njoj kroz opasnu morsku struju. Ipak, njihovoj ljubavi uslijedio
je tragični završetak. Jedne olujne noći vjetar je ugasio Herojinu svetiljku a Leander se, izgubivši u tami smjer,
utopio. Njegovo tijelo izbačeno na obalu ispod kule, ugledala je Heroja, koja se u očajanu bacila u provaliju.
Njihove ljubavi sjedinjuju se u smrti. (Opširnije vidjeti u knjizi: Vojtjeh Zamarovski, Junaci antičkih mitova
mitova,,
Beograd, 2002, str. 288-289.
102 | Marijana
arijana Terić
zisa (Julijan Kornhauzer),7 govori i autocitatno sjedinjavanje raznih tekstova unutar

jednog, te kreiranje novog univerzuma, u kojem sve funkcioniše na principu znaka −
simbola, lavirinta, zagonetke.
Imajući u vidu da je Pavićeva knjiga zamišljena poput jednog pješčanog sata, mo-
žemo reći da je protok fantastičkog materijala uspješno ostvaren između uskih grla
pomenute sprave, koja spajajući prostor i vrijeme, omogućavaju fantastičku komuni-
kaciju razdvojenih priča. Osim toga, štampanje romana u obrnutom smjeru ukazuje
na funkcionalno pretakanje događaja iz jednog u drugo narativno tkivo, pa se Pavić
poigrao sa prostorom i vremenom u romanu. Obrtanjem toka vremena, on uspijeva
spojiti vremenski udaljene likove, Heru i Leandra, koji se pronalaze u svojim smrtima.
Ukrštanjem motiva iz priča o Heri i Leandru, pripovjedač je uronio u mitsku vremen-
sku dubinu, sjedinio dva pola, prizivajući njihova tijela iz vremenski udaljenih svjetova.
Iako zarobljeni između stakala pješčanika, pomenute likove doživljavamo kao raspo-
lućene polovine koje traže jedna drugu, dok jedinstvo i jedini mogući dodir nalaze u
smrtima koje ih povezuju. Postojanje dvije prološke i dvije epiloške granice teksta, ko-
je se poput pijeska u pješčaniku prelivaju jedna u drugu, omogućava njihovo sužavanje
u samo jednu i to onu koju predstavlja plava stranica, koja, ujedno, otvara novo seman-
tičko polje za čitaoca u čijoj se svijesti konstituiše slika o metafizičkoj ljubavi dvoje
mladih, njihovim polovinama koje se upotpunjuju. Time se plava stranica ne doživlja-
va kao prepreka dvijema pričama, već postaje narativnim filterom koji im omogućava
cjelovitost. Pored toga, Unutrašnja strana vetra postaje „dvopolni
dvopolni roman podeljen pre-
gradnim listom kroz koji se iz svog mitskog sveprisustva dozivaju Leander i Hera
Hera” (Pi-
janović 1998: 251). Na taj način, temporalnost u romanu dobija mitska obilježja, pa
autor unosi specifičnu koncepciju vremena, obavijenu nitima fantastičke zamisli. Ova-
kvom de/konstrukcijom vremenskog modela, te aktiviranjem slojeva arhetipskog, Pa-
vić pravi zaokret u savremenoj književnosti i donosi potpuno drugačiju temporalnu
strategiju od one koju su njegovali autori literarnih djela XIX i XX vijeka.
Čitajući Unutrašnju stranu vetra zaključujemo da je aktiviranjem mitskih, athe-
tipskih obrazaca ukazano na višeslojnost romaneskne strukture, pri čemu dolazi do
narušavanja realističkih postulata u tekstu, te usložnjavanja značenja u istome. Bu-
dući da je riječ o postmodernistički kodiranom djelu „pisac pisac nikada do kraja ne ot-
kriva tajnu stvaranja. Čak i onda kada imamo utisak da nam je sve rekao, ostaje onaj
najvažniji element, koji nije ni nasleđe tradicije, ni stečeno znanje, već individualni
kreativni pečat koji konkretan autor dodaje opštoj priči. Upravo taj skriveni sasto-
7
Citirano prema: Silvija Novak-Bajcar, „Znaci
Znaci pitanja. Proza Milorada Pavića u svetlu njene postmoderni-
stičke recepcije
recepcije”,, str. 57, u: Pavićevi palimpsesti: zbornik radova
radova,, priredio Sava Damjanov, Račanska baština,
Bajina Bašta, 2010, preuzeto sa: www.rastko.org.rs, 03.10.2012.
„Unutrašnjoj
jak književno delo čini umetničkim”

umetničkim (Stojanović 2004:20). Koncipirajući gotovo sva
svoja literarna tkiva, Milorad Pavić je imao na umu pažljivog čitaoca,
koji će učestvujući u kreiranju djela, uviijek tragati za brojnim rješenjima i mo-
gućim semantičkim asocijacijama, koje će mu omogućiti vječno putovanje u različi-
tim prostornim poljima.
Interaktivnim čitanjem romana, čitalac traga za skrivenim smislom koji leži u re-
konstrukciji drevnog mita, ali i mnoštvu aluzivno obilježenih segmenata teksta. Kao
„pisac erudicije (Alen Boske),8 Milorad Pavić kreira tekstualno polje prepu-
pisac otrovne erudicije”
no receptivnih ključeva, značajnih za razumijevanje procesa oblikovanja ili preobliko-
vanja djela. Uticaj fantastičke imaginacije na fabularno-sižejnu organizaciju romana
ukazuje na specifično modelovan literarni svijet u kome je fantastika „sva sva izgrađe-
nepoznatih”.9 Ovako komponovana Unu-
na po načelima simbola ili jednačina s više nepoznatih
trašnja strana vetra se odlikuje naglašenim intertekstualnim vezama sa svojim ranijim
književnim ostvarenjma, tako da „motivi,
motivi, likovi, pa i sam tekst uporno prelaze iz jed-
nog dela u drugo, dok na kraju čitanje jedne Pavićeve knjige ne bude podrazumevalo
knjiga 10 Iz tog razloga se za njegov opus često kaže da dje-
poznavanje svih Pavićevih knjiga”.
luje kao jedna integralna cjelina. Imajući u vidu da je Unutrašnja strana vetra sačinjena
od već postojećih Pavićevih pripovijedaka („Zapis device”,, „Borba
( Zapis u znaku device Borba petlova”,
petlova ,
„Jaje
Jaje”,, „Obed
Obed na poljski način”),
način ), autor je, dekonstrukcijom svake od navedenih priča,
vršio selekciju odgovarajućih djelova teksta i tako ih prilagođavao novom narativnom
ambijentu. Ovakav postupak u građenju literarnog svijeta predstavlja Pavićev pripo-
vjedački manir u izlaganju narativnog materijala. Međutim, transponovanjem literar-
ne građe iz jednog djela u drugo, te njenim uklapanjem u osobeni literarni univerzum,
uvjerili smo se da Pavić nije autor koji kombinuje, imitira ili reprodukuje već napisa-
no, nego je riječ o književnom stvaraocu koji je pokazao kako se preuzeti citat, motiv
ili fragment teksta, može rekontekstualizovati, modifikovati odnosno obogatiti potpu-
no novim kontekstom i tako konstituisati autentično narativno štivo.
Ulazak u Pavićev književni svijet implicira i traganje za svim onim jezičkim spe-
cifičnostima smještenim ispod površine teksta. Stoga, čitalac, započinjući proces od-
gonetanja tajne stvaranja narativnog tkiva, nailazi na ukrštena značenja i paralelne
svjetove, koji ga udaljavaju od izlaza iz kompleksne literarne tvorevine. Međutim, ta-
kva poetika čitanja, koja zahtijeva dodatni napor recipijenta, ne umanjuje vrijednost
8
Citirano prema: Radovan Popović, „Mala
Mala priča o velikom piscu
piscu”,, u: Pavićevi palimpsesti
palimpsesti,, 100.
9
Milorad Pavić, „Početak
Početak i kraj romana
romana”,, preuzeto sa: www.khazars.com, 28.11.2012.
10
Aleksandar Jerkov, „Od
Od nove tekstualnosti do kulturne poetike
poetike”,, u: Milorad Pavić, Za uvek i dan više
više,, Dra-
ganić, Beograd, 1996, str. 119.
104 | Marijana
arijana Terić
djela, jer, „ukoliko

ukoliko izlaza i nema, izlaz je u potrazi ili, drugim rečima, smisao puta ni-
je u stizanju na cilj nego u putovanju”
putovanju (Pijanović 1998:282). Kao i sva djela postmo-
dernističkog obilježja, tako i Pavićeva Unutrašnja strana vetra omogućava čitaocima
vječno metafizičko putovanje u daleke i neistražene krajeve narativnog entiteta. Us-
postavljajući vezu između dvije „stvarnosti
stvarnosti” u tekstu, Pavić svoj leksički materijal
prilagođava modelovanju fabularnog toka u romanu. U tom smislu, brojni kritiča-
ri ističu Pavićev neobičan stil, dok posebnu pažnju skreću na iznenađujuće detalje i
obrte, koji su pravilo njegovog pisanja. Naglašavanjem ključnih simbola i motiva, su-
gestivno djeluje na čitaoca, dajući mu prave smjernice za razumijevanje djela. Tako,
Pavićev književni svijet znači „hod hod u međuznačenju jezika, priče, stvarnosti, istori-
je, mita i sna. Taj hod je sferična putanja kojom se kreće onaj ko želi da domaši isku-
stva ovoga i onoga sveta i da se tako približi tajni”
tajni (Pavić, USV, 2000: 10). Pošto se
Unutrašnja strana vetra odlikuje slojevitošću svega izrečenog, čitalac od knjige dobija
onoliko koliko u nju uloži sebe, svoje intelektualne sposobnosti i asocijativne moći.
Budući da je riječ o interaktivnoj prozi, te autoru koji potencira novu poetiku
čitanja, a ne novi način pisanja, može se reći da se iza, naizgled, jednostavne sin-
taksičke strukturiranosti teksta, kriju semantičko-stilistička obilježja romana. Pažlji-
vom selekcijom verbalnih jedinica, Pavić vješto kombinuje različite motive i simbole,
pravi neobične spojeve riječi, postepeno uranjajući u svijet fantastike. Kao što pri-
mjećuje Predrag Palavestra „postupak
postupak oneobičavanja i prodor nestvarnog u fantastič-
nu priču, kod Pavića, međutim, počinju već u samoj rečenici, gde se često zaglave
i odmah sagore mnogi fantastični efektiefekti”.11 Pri tome, svaki element Pavićeve pro-
ze ukazuje na odgovarajuće značenje i zahtijeva posebnu pažnju. Nećemo pogrije-
šiti ako kažemo da je Milorad Pavić jedan od rijetkih autora koji je spoznao mnoge
neiskorišćene mogućnosti pripovjedne umjetnosti, te pokazao kako se osporavana
tekstualnost 12 Poigravanje formama starih tekstova autor
prošlost ugrađuje u novu tekstualnost.
gradi autentični stvaralački postupak, zalažući se za slobodne književne oblike i kon-
tekstualizaciju. Zapravo, prekoračenjem granice fikcije i stvarnosti, fragmentarnošću,
narušavanjem pripovjedačkog sveznanja, mistifikacijom, kao i jezičkom igrom kom-
binovanja različitih djelova teksta, Pavić pomjera granice postmodernističke strate-
gije komponovanja književnoumjetničkih djela.
Vođen postmodernističkom strategijom pripovijedanja, stvaralačkim postup-
kom ars combinatoria,
combinatoria, te fantastičkim diskursom, Pavić je uspio učiniti Unutrašnju
11
Predrag Palavestra, „Pavićevi
Pavićevi romani opsene i prerušavanja”,
prerušavanja , Književnost
Književnost,, god. 44, knj. 82, sv. 11, 1988, str.
1748.
12
Sintagma Aleksandra Jerkova.
„Unutrašnjoj
stranu vetra romanom šarolike književne strukture. Pod uticajem stilskih mehaniza-
ma kumulacije i amplifikacije, čudnih metafora i neobičnih poređenja, poremetio je
uobičajeni red stvari i odnos riječi u tekstu, dajući fantastične razmjere mnogim opi-
sima. Naglašena slikovitost prikazanih događaja u romanu stvara iluziju realistično-
sti, koja nestaje onog trena kada se čitalac suoči sa fantastičkim opisom prepunim
bizarnih, neobičnih, a često i neshvatljivih detalja. Zahvaljujući gustoj mreži svih tih
čudesnih relacija, dobijamo literarnu tvorevinu čiji se smisao nalazi u unutrašnjoj
strani teksta.
nesaglediva 13 proza Milorada Pavića omogućava čita-
Ocijenjena kao semantički nesaglediva,
ocu da, odabranim načinom čitanja, krene u potragu za skrivenom suštinom svijeta
i da, na tom putu, pronađe ključ za odgonetanje tajne autorovog kazivanja, obavije-
nog slojevima fantastičkog diskursa. Sve to govori da „Pavićeve
Pavićeve priče potvrđuju svog
tvorca kao velikog majstora fantastike, ali i fantastiku kao njegovu (literarnu) sudbi-
nu” (Damjanov 2011:349). Tako konstituisanim tekstualnim poljem, opravdava se
nu
teza kritike da Milorad Pavić njeguje, prije svega, modernu fantastiku, fantastiku ko-
ja prevazilazi već postojeće oblike, a koja počiva na novoizgrađenim komponentama.
Osobenost Pavićevog stila naročito se ogleda u stalnom razdvajanju muškog
i ženskog, gornjeg i donjeg, lijevog i desnog, uspostavljajnju čudnovatih i efekt-
nih opozicija između djelova istog iskaza, kao i raznim kontradikcijama (up. Jerkov
1990:205) Upravo takva izdiferenciranost polova, koja počiva na dekonstrukciji ra-
cionalističkog modela svijeta i kombinovanju različitosti, jeste osnovno sredstvo
oblikovanja proze Milorada Pavića. Pod uticajem jezičke imaginacije, te bajkolikim
elementima utkanim u strukturu teksta, remeti se ustaljeni poredak književnog svi-
jeta, u kojem često izostaju motivacioni mehanizmi. U prilog tome govore i mnoge
Pavićeve sintagme i kombinacije iskaza, koji katkad dovode do paradoksalne leksičke
konstrukcije, čiju semantičku stranu nije uvijek moguće jasno definisati. Ovakvom,
nestandardnom formom romana, čitaocu je data potpuna sloboda da izabere svoj
put književnoumjetničkog shvatanja tekstualne zbilje Unutrašnje strane vetra vetra.. Među-
tim, do odgonetanja Pavićevih proznih ostvarenja, a time i našeg djela, nije moguće
doći, jer nas autor, kroz riječi upućene jednoj svojoj studentkinji: „Do Do moje priče ni-
ste stigli, jer to mi i nije bio cilj. Ja želim da čujem vašu priču koja se izlegla iz moje
posejane u vaš um um”,14 upozorava da se recepcija književnog teksta ne završava u tre-
13
Vidi: Marina Šimak, „AkoAko je vreme večno prisutno: paralelno čitanje pripovedaka Milorada Pavića i Vića-
zoslava Hronjeca”,
Hronjeca Polja
Polja,, god. 50, br. 431, 2005, 128-144.
14
Milenko Pajić, „Zidari
Zidari vremena i lovci snova: O pripovedačkoj umetnosti Milorada Pavića
Pavića”,, u: Pavićevi pa-
limpsesti, 110.
limpsesti,
106 | Marijana
arijana Terić
nutku sklapanja korica knjige. Naprotiv, njen proces se nastavlja u svijesti onog čitao-
ca, spremnog da zaroni ispod površine vode, uprkos strujama koje mu otežavaju put
ka tome. Iz tog razloga se, plivanje u moru literarnih ključeva, može nastaviti u bes-
konačnosti. Ono što, takođe, možemo konstatovati jeste činjenica da je Pavić, u Unu-
trašnjoj strani vetra
vetra,, posredstvom imaginarnih veza i čudesnih spona, formirao novi
natativni oblik, koji počiva na reverzibilnom modelu percepcije postmodernističkih
tekstova. Takva strukturiranost tekstualnog polja, nepoznatog čitaocu ranijih nara-
tivnih tkiva, donosi jednu novu paradigmu komponovanja, koja počiva na dekon-
strukciji tradicionalnog romana. Dakle, neočekivanim pripovjedačkim tehnikama,
nestandardnom formom, koautorstvom recipijenta, kao i snažnim fantastičkim efek-
tima, Pavić je u potpunosti razgradio mimetičke modele stvaranja.
Pristupivši analizi odgovarajućih naratoloških aspekata Unutrašnje strane vetra
vetra,,
potrudili smo se da ponudimo odgovore na najvažnije teorijske probleme vezane za
najnovije modele pripovjedačkog tkanja, postmodernističko poigravanje sa tekstom,
način uspostavljanja kontaktnih veza sa drugim djelima, i na kraju, različite mogućno-
sti percipiranja tako oblikovanog svijeta. Naglasili smo da je Pavićevo romaneskno dje-
lo postavilo čitaoca u središte umjetničkog teksta, omogućivši mu da u određivanju
pravca kretanja u čitanju, preuzme ulogu autora i postane instanca u kojoj tekst dobija
značenje. Pored toga, treba istaći činjenicu da se posebnost književnog stvaralaštva Mi-
lorada Pavića krije upravo u poetici čitanja, znanju ili neznanju recipijenta da pronikne
u najdublje predjele narativnog tkiva. „Jer,
Jer, svaka je Pavićeva posebna priča i ta poseb-
nost ne može se uvek prepoznati na opštem licu njegove pripovedne proze. Otud i stav
da se sud o pričama može stvoriti sporim i ponovljenim čitanjem, odnosno mišlje-
njem koje sazreva u vremenu. Stoga ne treba niti se može žuriti
žuriti” (Pijanović 1998:129).
Usredsređen na poetičke probleme čitanja, recipijent postepeno prihvata umjetnički
smisao onoga što je ispripovijedano tražeći izlazna vrata iz narativnog lavirinta.
LITERATURA:
Bajcar-Novak, Silvija. „Znaci

Znaci pitanja. Proza Milorada Pavića u svetlu njene postmoderni-
stičke recepcije
recepcije”.. U: Pavićevi palimpsesti: zbornik radova
radova.. Priredio Sava Damjanov. Ba-
jina Bašta: Račanska baština, 2010.
Damjanov, Sava. Vrtovi nestvarnog
nestvarnog.. Beograd: Službeni glasnik,2011.
glasnik 2011.
Damjanov, Sava. Novo čitanje tradicije.
tradicije. Novi Sad: Dnevnik, 2002.
Delić, Jovan. Hazarska prizma: tumačenje proze Milorada Pavića. Beograd: Prosveta; Gor-
nji Milanovac: Dečje novine, 1991.
„Unutrašnjoj
Jerkov, Aleksandar. „Nova

Nova tekstualnost
tekstualnost”.. Književnost
Književnost,, god. 45, knj. 90, br. 11/12 (1990):
1886-1916.
Jerkov, Aleksandar. „Od Od nove tekstualnosti do kulturne poetike
poetike”.. U: Milorad Pavić, Za
uvek i dan više
više.. Beograd: Draganić, 1996. 111-180.
Kordić, Radoman.
Radoman Postmodernističko pripovedanje. Beograd: Prosveta, 1998.
Mišić, Zoran. Antologija francuske fantastike
fantastike.. Beograd: Prosveta, 1968.
Pajić, Milenko.
Milenko Zidari vremena i lovci snova. O pripovedačkoj umetnosti Milorada Pavića. U:
Pavićevi palimpsesti: zbornik radova
radova.
Palavestra, Predrag. „Pavićevi
Pavićevi romani opsene i prerušavanja”.
prerušavanja . Književnost
Književnost,, god. 44, knj. 82,
br. 11 (1988): 1743-1754.
Pijanović, Petar. Pavić
Pavić.. Beograd: Filip Višnjić, 1998.
Radovan, Popović. Mala priča o velikom piscu. U: Pavićevi palimpsesti: zbornik radova radova.
Stojanović, Milena. Književni vrt Borislava Pekića: citatnost i intertekstualnost u negativnim
utopijama. Beograd: Institut za književnost i umetnost; Pančevo: Mali Nemo, 2004.
utopijama
Šimak, Marina. „Ako
Ako je vreme večno prisutno: paralelno čitanje pripovedaka Milorada Pa-
vića i Vićazoslava Hronjeca”.
Hronjeca Polja
Polja, god. 50, br. 431 (2005): 128-144.
Marijana Terić
RECEPTION OF TEXT AND SENSE RELATED

NOVELTIES IN FANTASY-FORMED NOVEL THE
INNER SIDE OF THE WIND BY MILORAD PAVIĆ
Abstract: Distinguished by transposition of the poetic components from one creative

piece to another, Milorad Pavić recreates the substance of his stories. By use of autocitation
and metatextual relations, the author creates a distinctive world of the literary piece where
the singularity of narration reflects through the interpenetration of the real and the fictional.
While fostering the literary phenomenon of fantasy, Pavić intentionally deviates from the usu-
al narrative logics, presenting the idea of hypertext, i.e. of reversible art instead - this is why he
is considered the founder of postmodernism. The most important narrative methods of this
author are primarily present in a number of form and sense related novelties, interference of
different genres, metapoetic speech directed to the reader, enigmatic telling, elimination of
borders between the realistic and the fantastic, generation of meaning „surplussurplus” and destabi-
108 | Marijana
arijana Terić
lisation of temporal and spatial structures of the novels. The appearance of the fantastic dis-
course in a role of non-mimetic strategy of creating a literary piece has opened new paths to
narration, and this principally applies to the authors of the era of postmodernism. Further to
this regard, textual sense, non-linear presentation of events, and linguistic-conceptual innova-
tion are deepened, along with specific projection of the fantastic, the intertextual and differ-
ent forms of citation, what is used for composition of The Inner Side of the Wind as a polyvalent
narrative piece.
Key words: Milorad Pavić, fantasy discourse, postmodernism, textuality, innovative
methods, citation, new perceptual literary practice

Vol. 4, No. 1 (2013): 109-131. 109
UDC 821.112.2-31.09
Dr Zorana Gluščević1
University of Massachusetts Amherst
Department of Languages, Literatures and Cultures
United States of America
RETHINKING SPACES: HETEROTOPIC

SPACES IN FONTANE’S EFFI BRIEST
Abstract: The article focuses on the spatial representation of Prussia in Theodor
Fontane’s novel Effi Briest within a wider Central European imperial context and through
cross-cultural and trans-national relations. The author argues that Fontane’s representation of
a regionally diverse, culturally contradictory, and vocally and ideologically polyphonic Prus-
sia has not received due attention in Fontane scholarship and proposes to explore spatialityin
the context of the “spatial turn” in general and by drawing on Foucault’s concepts of “het-
spatial turn het-
erotopia”in
erotopia in particular in order to demonstrate Fontane’s heterotopic strategies of composite
map-making that by creating heterogeneousspaces and highlighting contingencies of location
and events prefigure 20th century spatial turn.
Keywords:: heterotopia, spatial turn, governmentality, map-making, Prussia, Imperial
Germany
In 1979, Richard Löwenthal, German-Jewish journalist, publicist, and influ-

ential post-World War Two FRG scholar, noted “aa very special lack of chronolog-
ical continuity, geographic unity and spiritual form and coherence”
coherence of Germany
(Gesellschafts-wandel,
Gesellschafts-wandel, 240-42). James Sheehan, an American historian of modern
Germany has repeatedly stressed “diversity
diversity and discontinuity, richness and frag-
fluidity,”” as “essential
mentation, fecundity and fluidity, essential character of the German past and
the German present.”
present. Sheehan has also taken German post-World War Two histo-
rians to task for treating Germany, “Europe’s
Europe’s most fragmented polity,
polity,” as if it were a
cohesive entity. If Germany did not exist as a coherent entity either in terms of lan-
guage, politics, or physical boundaries in the eighteenth century, as Sheehan points
out, the notion of a single German culture is not sensible. It is an abstraction, wheth-
er it is supposed to apply to the whole of the German-speaking territories or to those
1
debarska16
debarska16@gmail.com
@gmail.com
110 | Zorana Gluščević
later incorporated into the Bismarckian state. Furthermore, while one can speak of
German state-builders and their supporters, a narrative which omits opponents and
those indifferent to German nationalism, not to mention the millions with ties to
German social, cultural, economic and political life who were excluded from the Bis-
marckian state, does violence to the facts (Sheehan 1981, 1998).
More recently, Etienne Balibar, a French Marxist philosopher, has suggested
that “inin the past … (particularly in Mitteleuropa but more generally in all Europe)
. . . we are dealing with ‘triple points’ or mobile ‘overlapping zones’ of contradicto-
ry civilizations rather than with juxtapositions of monolithic entities.
entities.” And he goes
on to explain “InIn all its points, Europe is multiple; it is always home to tensions be-
tween numerous religious, cultural, linguistic, and political affiliations, numerous
readings of history, numerous modes of relations with the rest of the world, whether
it is Americanism or Orientalism.”
Orientalism. (5)
Such observations serve as an apt reminder of the impact traditional historiog-
raphy has made on German literary studies in general and Fontane scholarship in
particular in their approach to Germany of the Bismarck’s era as a nation-state with
Prussian Germans as crucial factors in giving the space that was once Imperial Ger-
many its meaning and coherence. The received wisdom of contemporary Germany
in Fontane’s late novels as a stable, homogenous and organic Prussia is further com-
pounded by an image of Fontane as a Prussian patriotic poet so intimately bound up
with the specific locality (Mark Brandenburg) who attempts “to to recover and receive
the values of the past”
past (Cusack, 149) through his literary engagement,and whose fic-
tional women “offer
offer a chance of realistically representing survival of Poesie
Poesie” (Bance)
in an increasingly prosaic and modernizing Prussia.
Common reference to “Berlin
Berlin Novels
Novels” for Fontane’s contemporary novels is al-
so instructive because it commonly defines the context and scope, i.e. the coverage,
range of reference and the field of vision in Fontane scholarship. One necessary con-
sequence of analytical strategies that focus on the metropolis, is that it runs the risk
of imposing a single metropolitan label on a much more complex and intertwined
context. The case in point is the attachment of “Berlin novel” to Effi Briest2 as a la-
Berlin novel
bel too restrictive by half for the novel located mostly outside of Berlin and beyond
the geography of Mark Brandenburg: to be precise, eighteen out of the total thir-
ty-six chapters are located in Kessin, a fictional place in a predominately Polish space
(the actual province of Pommern/Pomerania). Furthermore, the novel centers on a
love-triangle plot involving a half-Polish lover that precipitates the protagonists’ ulti-
2
Unless otherwise stated references to Fontane’s Effi Briest and page numbers given in parentheses are tak-
en from Theodor Fontane: Werke, Schriften und Briefe, ed. Walter Keitel, section 1, vol. 4 Sämtliche Romane, Er-
zählungen, Gedichte, Nachgelassenes. Munich: Carl Hanser Verlag, 1970, pp. 7-296.
Rethinking Spaces: Heterotopic Spaces in Fontane’s “Effi Briest” | 111
Effi Briest
mate demise and unfolds in Kessin against the background of the Kulturkampf of the
1870s. The ensuing duel in which a Pole is killed by a German is dramatized in the
same location and coincides with the Bismarck Government’s implementation of at-
titous anti-Polish measures in 1885/6. Fontane was not only aware that the Polish
territories loomed again to the forefront of Prussian/German internal politics but he
was also convinced that Poland would rise again sooner rather than later at Prussia’s
expence (e.g in a letter to Friedrich Stephany of June 16, 1898). The point I want to
make is that this geographic location is not simply an insignificant and chance back-
drop against which Fontane’s metropolitan story plays out, but an important active
participant in Effi Briest
Briest,, both constitutive as well as representative.
Sheehan’s verdict, however, has to be revised in view of the disciplinary para-
digm shifts in social sciences and humanities following Edward Said’s seminal Ori-
entalism (1978) and the emergence of postcolonial, cross-cultural and transnational
approaches in the U. S. German studies and their adoption by a growing number of
German historians and literary scholars. As a trans-disciplinary field, Postcolonial
studies has provided the impetus for important critical interventions in the study
of German history and culture in the context of German imperialism and colonial-
ism including Prussia’s relations with its internally colonized territories and peo-
ples, especially Poland, by highlighting the common heritage Germans and Poles (as
well as Eastern Jews and other minorities) share in Prussia as the site of their inter-
twined histories and overlapping territories (Aust and Fischer; Baker; Engel; Black-
bourn and Retalleck; Friedrich; Bartlett and Schönwälder; Friedrichsmeyer; Kontje;
Kopp; Lennox; Peterson; Zantop; Zimmerman).
A recent book Spatial Turns. Space, Place, and Mobility in German Literary and
Visual Culture (2010) is an important contribution to the study of space and spatial-
ity in the context of German culture, history and literary theory which by employing
new theoretical approaches to space also problematizes old and narrow territorial/
national paradigms. In this respect, my focus on spatiality in Fontane’s Effi Biest is
both a contribution to this growing interest in space in cultural and literary studies
as well as an intervention into current approaches to space in Fontane scholarship
prompted by the need to change the lens through which spatiality in Fontane’s nar-
ratives is viewed.
It can also be argued that Fontane had his own spatial turn when he turned
to writing contemporary novels and reinvented himself, to use Foucault’s quip, as a
“determined
determined inhabitant of space.
space.”In
In other words, Fontane’s turn from historicity to
contemporaneity is marked by a shift in focus from temporal to spatial dimension.
As a fine example that illustrates this shift Effi Briest is especially well suited to spa-
tial analyses. In what follows, I will approach Effi Briest in the context of Fontane’s
own spatial turn and by drawing on Foucault’s concept of “heterotopia
heterotopia”and
and to a less-
er extent to his concept of “governmentality

governmentality” as a theoretical framework for exam-
ining the novel’s representation of a regionally diverse, culturally contradictory, and
vocally and ideologically polyphonic Prussia. In so doing I wish to demonstrate Fon-
tane’s heterotopic strategies of composite map-making which by creating heteroge-
neous spaces and by highlighting contingencies of location and events prefigure 20th
century spatial turn.
One of the key moments in the spatial turn in culture, history literature and re-
lated disciplines of the 1980s and 90s can be traced to the lecture “OnOn Other Spac-
3
es” Michael Foucault gave to architecture students in 1967, in which he introduced
es
the concept of heterotopia by observing that the twentieth century is the epoch of
space “of
of the near and far, of the side-by-side, of the dispersed in a network that
connects points and intersects with its own skein.
skein.” Closely related to spatiality are
aspects of governmental regulation of space in Foucault’s concept of “governmen-
governmen-
tality” as developed in his lectures at the College de France in 1978 where he trac-
tality
es the ways governments attempt to produce spaces and populations best suited to
their purposes by stressing the central importance of knowledge in exercising polit-
ical power.
Foucault introduces heterotopia as a relational concept that characterizes lived
and socially produced spaces, in which we live “inside
inside a set of relations that delin-
eates sites, which are irreducible to one another and absolutely not superimposable
on one another”
another (On Other Spaces, 22). Foucault argues that such spaces are uni-
versal and necessary components of human civilization, but that their function shifts
over time in response to societal and cultural changes. Among them Foucault is par-
ticularly interested in the spaces “that
that have a curious property of being in relation
with all other sites/places, but in such a way as to suspect, neutralize, or invert the
set of relations that they happen to designate, mirror, or invert
invert” (On Other Spaces,
24). According to Foucault the two unique sites/places are utopias and heterotopias.
While utopia is fundamentally unreal, heterotopia, by contrast, is a real space but si-
multaneously mythic and real (On Other Spaces, 24).
Foucault’s concepts seem appropriate to account for the complex nature of
states/countries, which,as real spaces, are both abstract and real and have different
meanings for different people in different contexts and times. Take Poland: at least
since the Enlightenment, Prussian discourse had claimed that Poland was a non-land
and Polish culture was never able to separate reality from myth. Seen through the
3
The lecture was published in 1984 for an exhibition in Berlin under the title “Des
Des Espaces Autres,
Autres,” (On
Other Spaces) in the French journal Architecture /Mouvement/ Continuité. Unless otherwise stated refer-
ences to Foucault’s “On
On other Spaces”and
Spaces and page numbers given in parentheses are taken from Michael Fou-
cault: “Of
Of Other Spaces.”
Spaces. Trans. Jay Miskowiec. Diacritics 16.1 (1986): 22-27.
Effi Briest
Prussian lens, Poland was different, extreme, and backward and it badly needed to
be controlled by Prussian governmental regulation. However, Poland was not always
the inferior other in relation to Prussia/Germany, on the contrary. At the peak of the
Polish-Lithuanian Commonwealth the Polish elites considered their own “golden golden
freedom” superior to other “governmentalities
freedom governmentalities” and looked down upon their Prus-
sian-German counterparts. While Poles were themselves subjugated by the Russian
and German imperial governments, a number of non-Polish peoples were subjugat-
ed by the Polish government, i.e. Ukrainians (Ruthenes) whom they continued to
dominate even after the partitions. On the other hand, Kleinstaaterei was one of the
most persistent symbolic images of German space defined by a multitude of pet-
ty states, dialects, social and religious divisions and delayed industrial development.
The concept of heterotopia can help understand why Germany,as an extremely het-
erogeneous and confusing geographic, ethnic, cultural and linguistic space with no
clear boundaries in the east, was an abstraction, an idea, and an ideological construct
as well as an ideal rather than a self-evident reality.
Fontane’s novels have been considered a valuable source of historic information
about late nineteenth century Prussia,believed to exemplify a realistic or “truthful
truthful”
representation (Doebling ix-x) since Fontane based his novels on real events and his
protagonists on real models. Fontane also based his settings on real places, but he of-
ten modified them or invented fictional settings. Hence he was amused by his read-
ers who enthusiastically praised the supposed photographic and historic accuracy
of his detailed descriptions and found it necessary to correct their misconceptions
about the nature of his realism. In a letter Fontane pointed out that all the details in
Wuthenow, “everything
Schach von Wuthenow, everything down to the last straw,”
straw, was his own invention.
In another letter he even listed with mocking irony all the inaccurate details of plac-
es and things contained in his novels set in Berlin, but he also added that they were
nontheless essentially realistic (qtd. in Lukács, German Realists, 302). Fontane’s
own understanding of fictional spaces as a simultaneously imaginary and real con-
testation of the space in which we live is heterotopic.
Fontane’s journalism, theater critique and writing serialized novels for periodi-
cals have important implications for his novelistic discursive strategies since, as writ-
ing practices in direct response to actual reality, they challenge temporal experience.
Fontane was also the author of local travelogues ((Wanderungen
Wanderungen) and a chronicler
of generational change who observed with a keen eye and a sense of place, detail
and local particularities a range of different and changing communities and places
in Prussia over a period of time. All these different genres and their descursive strat-
egies have found their place in Fontane’s late style and are exemplified in Effi Briest.
As a novel written from late1888 to the spring of 1894, Effi Briest was long in the
making and had undergone substantial revisions. By 1890, Fontane altered his earlier
draft (the so-called Betti-complex after the name he initially gave his protagonist) and
transposed his initial setting from Krotocshin in the Polish province Posen/Poznan
to Kessin in Hinterpommern. Fontane wrote to the Stuttgart publisher Adolf Kröner4
on July 27, 1890 about his plans for the book that was to become Effi Briest
Briest:
Zugleich frage ich an, ob ich Ihnen im Winter oder um nächsten Ostern einen
neuen Roman schicken darf? Es spielt im ersten Drittel auf einem havelländi-
schen adligen Gut, im zweiten Drittel in einem kleinen pommerschen Badeort
in der Nähe von Varzin und im letzten Drittel in Berlin. Titel: Effi Briest. Es han-
delt sich, […] nur um Liebe, also stofflich eine art Ideal. Ob auch sonst? ((Wer-
Wer-
ke 4: 55)
As usual when writing to famous, respected or important persons such as pub-
lishers, Fontane’s tone is characteristically modest and deceptive. While Fontane’s
proposal was not exactly exciting it complied with the mass market tried-and-tested
formulae that required from writers to depict protagonists representative of what so-
ciety holds to be proper. Surely there must be more behind this claim that the nov-
el is a love story. Fontane privately disparaged such conventions and emphasized his
interest in social themes with their political under currentsas he revealed in a letter
to his friend Friedrich Stephany of July 2, 1894:
Liebesgeschichten, in ihrer schauderösen Ähnlichkeit, haben was Langweiliges
–, aber der Gesellschaftszustand, das Sittenbildliche, das versteckt und gefähr-
lich Politische, das diese Dinge haben . . . das ist es, was mich so sehr daran inte-
ressiert. ((Werke
Werke 4: 370)
Both time and space in Effi Briest convey cultural climate and political con-
straints of the particular historical conjuncture. Covering a period from the late
1870s to early 1890s, Effi Briest is Fontane’s evocation of the Bismark’s era, a time
of both intense debates about national identity and a period in which Germany
emerged as an imperial power. The novel enacts a country-to-city movement char-
acteristic for the later nineteenth century European novel of disillusionment by fol-
lowing his protagonist Effi Briest, from her premature engagement, through her
marriage, adultery and divorce, to her premature death. At the end of the novel Ef-
fi Briest is brought back to the starting point when the story comes to rest in her
childhood garden. Fontane obviously takes personal relationships as his point of ref-
erence to address vexatious issues of public domain such as marriage, adultery and
4
Gartenlaube, a popular “family
Adolf Kröner was the new owner and editor of Die Gartenlaube, family journal
journal” which serialized
many of Fontane’s novels. Effi Briest was serialized in the Deutsche Rundschau in 1894.
Effi Briest
divorce as subversive reworking of the imperial-national narrative. The novel’s delib-

erated performance, as the story that follows the narrative pattern in which the out-
come fails to match the expectation, offers a disenchanted and ironic perspective on
the empire by reflecting ironically and critically on its own failed project, most nota-
bly in German-Polish relations.
Fontane proceeds to engage with and question the practices of contemporary
Prussia/Imperial Germany by incorporating diverse places and by moving his story
between and across them. By setting his novel in three different locations: the Old
March of Brandenburg, Hinterpommern (East Pomerania of the New March) and
the imperial capital, Berlin, Fontane gives a cross section of contemporary Prussia
through a narrative dispersal that highlights multiple spaces with a diversity of life
in their coexistence and simultaneity. In other words, the story unfolds extensive-
ly in space whereby the narrative time is broken up in segments identified by these
particular places/ heterotopias. The circular trajectory of the narrative together with
the visible erosion through the dispersal of narrative authority constitutes the fic-
tion’s historiographical demystification of the national project by exposing its un-
certain politics especially at the imperial eastern frontiers against a background of
the declining East-Elbian estates, Polish resistance and the socio/economic ascen-
dancy of the middle classes. Fontane’s productive fictional strategies of composite
map-making that create heterogeneous spaces rather than a unified textual space re-
semble Foucault’ concept of heterotopia(s).
There seem then to be productive ways in which Foucault’s “heterotopias
heterotopias” can
be used for analyzing dynamic and shifting relationships within and between narra-
tive spaces in Effi Briest
Briest. As socially constructed spaces, Havelland/Hohen-Crem-
men, Berlin and Hinterpommern (Eastern Pomerania)/Kessin do not stand-alone
but are simultaneously coexistent and inextricably linked, even though they can be
incompatible. They reveal complex and compounded geographies since they not on-
ly suspect, invert and mirror each other and bring together different incompatible
sites, but they also bring together different times.
Fontane is historically mindful of Berlin’s humble origins: the mighty capital of
the new German empire originally sprung from an obscure medieval Slavic village
the remnants of which were still present (Richie 7). Effi Briest makes constant ref-
erences to the Slavic past inscribed in symbols, myths and memories through con-
temporary misconceptions and stereotypes (Effi’s wrong assumptions that a bloody
sacrificial ritual was practiced by the barbaric Wends against whom she therefore
feels aversion); in facial features (Frau Padden’s broad cheekbones betray her Slavic
origin); and above all in names of many Prussian toponyms and family names. Tak-
en together they indicate not only the superimposition of the German over the sub-
merged Slavic layers, but also patterns of a complex demographic mix, resistance
and cultural and ethnic hybridization. Finally, fictional Kessin is situated in the real
province of Pomerania (Pomorce) a homeland of the indigenous Kashubians and a
highly contested space since the Middle Ages between Teutonic Knights and Slavs,
Prussia and Poland, Germans and Poles.
Foucault lays out six principles to explain the concept’s application in reality:
1) heterotopias are divided into two main categories: the heterotopia of crisis and
the heterotopia of deviation; 2) heterotopias can change function within a single
society; 3) they may take the form of contradictory sites or combine several spac-
es which seem incompatible; 4) they disrupt traditional notion of time (heteroch-
ronia); 5) they are not open or easily accessible like public places but pose certain
requirements; 6) they are singular spaces within some given social spaces whose
function is different or even the opposite to all other places.
Foucault’s first principle involves two main categories: the heterotopia of cri-
sis and the heterotopia of deviation. According to Foucault the heterotopia of crisis
refers to sacred and forbidden places reserved for individuals who are, in relation to
society and to the human environment in which they live, in a state of crisis, many
of which involve women as adolescents, menstruating, initiated into womanhood,
child bearing etc. Fontane is a writer acknowledged for his portrayal of women’s lives
in whose novels heterotopias constructed around women play a very significant role.
We need think of the gloomy atmosphere of Innstetten’s house in Kessin where a
child-bride Effi finds herself in a prolonged crisis: she is frustrated by enforced pas-
sivity, confined by restrictions, subjected to surveillance, lonely and fearful. It is al-
so a space where she carries and gives birth to her only child. According to Foucault
an important heterotopia is a site where a woman’s “deflowering
deflowering” traditionally takes
place out of sight, on a honey-moon trip, i na hotel room, on boats or trains (On
Other Spaces, 24). Ironically, even the honeymoon in Effi Briest is associated with
public places such as galleries and museums and the young bride’s boredom and
complaints of tired feet rather than with emotions of pleasure and intimacy in the
privacy of the heterotopias associates with them, according to Foucault.
Foucault also suggests that in the modern world, crisis heterotopias are being
replaced by “heterotopias
heterotopias of deviation,
deviation,” as places for individuals whose behavior
is deviant in relation to required norms, such as prisons, resting homes, psychiatric
hospitals (On Other Spaces, 25). Innstetten’s house in Kessin increasingly assumes
the aspects of heterotopia of deviation where Effi feels like a prisoner: “Es
Es brach wie-
der über sie herein, und sie fühlte, daß sie wie eine Gefangene sei und nicht mehr
könne” (169).5 Furthermore, Fontane makes subtle link between the circum-
heraus könne
5
It was all descending on her again, and she felt like a prisoner, as if she would never escape.
Effi Briest
stances of Effi’s married life in Kessin circumscribed by Prussian conventions and

the life imagined to be the condition of Oriental women, caged behind the bars of a
harem. Effi likens her husband to the proverbial “Oriental
Oriental despot
despot” whose image she
has seen in a picture book,
Ich habe mal ein Bildbuch gehabt, wo ein persischer oder in dicher Fürst (denn
er trug einen Turban) mit utergeschlgenen Beinen auf einem roten Seidenkis-
sen saß, und in seinem Rücken war außerdem noch eine große rote Seidenrol-
le, die links und rechts ganz bauschig zum Vorschein kam, und die Wand hinter
dem in dischen Fürsten starrte von Schwertern und Dolchen und Parderfellen
und Schilden und langen türkischen Flinten. Und sieh, ganz so sieht es hier bei
dir aus, und wenn du noch die Beine unterschlägst, is die Ähnlichkeit vollkom-
men” (53).6
men
Indeed, Effi’s punishment for her long-past adultery at the hands of her hus-
band and parents in late nineteenth-century Prussia/Germany evokes despotic,
male-dominated societies and their cruel treatment of women alleged to have char-
acterized Muslim societies such as the practice of drowning adulterous women in
the temporarily and spatially far away Constantinople of the Ottoman Empire which
Effi enacts with her friends at the opening of the novel, whereby she discards the
possibility of such cruelty taking place in her society.
This heterotopic principle characterizes the parental house (functioning some-
thing like a present-day hospice) where terminally ill and broken-hearted Effi is
taken in to die. Another significant heterotopia of deviation is Effi’s humble apart-
ment in a Berlin suburb, tucked away from view on the fourth floor of a building on
Königgrätzer Street overlooking the railway tracks to which she is exiled as a cast-
away adulteress and divorcee (as one with a social disease viewed as polluting, need-
ing to be excluded from public life and polite society). But this deviant heterotopia,
which Effi shares with her maid Roswitha, is invested with subversive potential:
other social norms are breached and cultural, class and political barriers are lifted:
the lady and the servant share their meals together. Moreover, the “Wiener
Wiener Schnit-
zel” which Roswitha brings from the restaurant “Habsburger
zel Habsburger Hof
Hof”opens
opens the possi-
bility of more deviant influence on Effi to the detriment of her Prussian tradition.
Prussian/Germanic influence is further eroded when Effi plays Chopin rather than
6
I once had a picture book, in which a Persian or Indian prince (for he wore a turban) sat with his feet un-
der him on a silk cushion, and at his back there was a great red silk bolster, which could be seen bulging out
to the right and left of him, and the wall behind the Indian prince bristled with swords and daggers and pan-
ther skins and shields and long Turkish guns. And see, it looks just like that here in your house, and if you will
cross your legs and sit down on them the similarity will be complete.
complete.”
Wagner (whom she used to play for Innstetten, Wagner’s ardent admirer). The paral-
lels between Effi, the outcast of Prussian society, and the exiled Polish revolutionary
composer who also died young of tuberculosis are hard to miss, while Wagner’s own
sense of deprivation and humiliation during his exile in Paris also come to mind.
The second principle that heterotopia can change its meaning through histo-
ry and/or within a single society can be easily extended to Prussia, which, in the
course of a relatively short period underwent tumultuous social, political and eco-
nomic changes and dislocations of territories,populations, languages and lifestyles
through the annexation of Polish territories, the French occupation, the unification
of Germany accomplished through three wars, the Promoter’s boom and subsequent
economic crisis.
People’s allegiance to flag, uniform, political parties and other state symbols and
institutions had changed more than once in Fontane’s lifetime. Identities change over
time and acquire new meaning as circumstances change. However, following the uni-
fication of Germany,new German-Protestant identity was imposed from above in op-
position to non-Protestant and non-German identities and in competition with local
and regional identities. Therefore it had to be forced upon many indifferent or resis-
tant citizens by means of invented cultural symbols, official rituals, celebration of new
holidays and pageants to celebrate the ties that bound them together as Germans. Not
only were entirely new symbols, like flags, anthems and coats of arms, created but
also the common history had to be (re)invented. This invention of an ancient past
through ponderous distortion of facts that made up a lot of historic narratives of the
time was what Fontane objected to when targeting historical fiction.
Effi Briest demonstrates confused, contested and denied identities. For instance,
Effi’s middle-class friends in Hohen-Cremmen have never heard of Kessin so they
ask: “Was Kessin” (13).7 They also find Baron von
Was ist Kessin? Ich kenne hier kein Kessin
Innstetten’s name unfamiliar and even funny-sounding: “So So heißt hier kein Mensch.
Komisches to which Effi replies: “Ja
Freilich, die adeligen Namen haben oft so was Komisches” Ja
meine Liebe, das haben sie. Dafür sind sie es eben Adelige. Die dürfen sich das gön-
nen, und je weiter zurück, ich meine der Zeit nach, desto mehr dürfen sie sich gön-
nen” (11-12).8
nen
Cantor Jahnke’s allegiance lies not so much with the new German nation, but
rather with the heritage of the independent north German “Hansa Hansa” cities on the
7
“What
What is Kessin? I don’t know any Kessin near here.
here.”
8
“Nobody
Nobody around here is called anything like that. These old aristocratic names can be so funny.
funny.” Yes, in-
deed, my dear but that’s aristocracy. They don’t have to care, and the further back they go the less they have
to care.”
care.
Effi Briest
Baltic shore, established by the Teutonic order in the Middle Ages and ruled by the
self-assured, traditionally anti-aristocratic merchant classes. He also admires pure-
ly Germanic Scandinavia and the regional cultural tradition and dialect of the rural
Mecklenburg.9 Cantor Jahnke admires Mecklenburg writer Fritz Reuter, who de-
picted rural life in the “Platt
Platt” German dialect of his native Mecklenburg (and even
named his twins Hertha and Bertha, to honor his favorite writer’s twin characters
Mining and Lining, from his major novel, Ut min Stromtid, 1862-4).10
In fact, contrary to what German national mobilizers were wishing, Prussians
were reluctant in realizing that they shared the same culture, identity or even language
with others. Further east in Hinterpommern, ultra conservative Junkers demonstrate
Prussian rather than German patriotism. During Christmas celebration (chapter nine-
teen) Prussian national anthem ((“Preußenlied
Preußenlied”)) is sung while at Annie’s christening,
which coincides with the Sedan Day, von Borke takes the occasion to toast Innstet-
ten and to celebrate the ties that bound conservative Prussians together: “solange
solange wir
noch Männer haben wie Baron Innstetten . . . so lange hält unser altes Preußen noch.
Ja meine Freunde, Pommern und Brandenburg, damit zwingen wir’s und zertreten
(116-17).”11
dem Drachen der Revolution das giftige Haupt (116-17).
The novel shows that with the political unification of 1871, little such national
unity had been achieved since localism and regionalism remained powerful forces.
As far as can be judged from the novel, the main links of solidarity in Prussia were re-
gional and religious. People continued to identify themselves with their village, their
city or their province much more than they did with the new nation.
Jingoistic celebrations of victorious conquests of numerous vanquished neigh-
bors and distortions of history were offensive to many minorities within the new Ger-
man state who were excluded from the nation. Following the third Partition of Poland
in 1795, Prussia included vast Slavic territories and was in effect a state consisting of
two nations, Germans and Poles. However, after the creation of the German-nation
state Poles, of whom three million (or every tenth citizen) lived in Prussia by 1890,
became excluded from the nation because they refused to be Germans and especially
from 1885 onwards, Polish issues became central in Prussian politics.
9
While Meklenburg became definitely German in character, its ruling dynasty traced its origin to Wendish/
Obodrite duke Niklot.
10
While Fontane initially criticized the novel’s provincialism, he also characteristically took back his former
opinion and ranked it among the highest literary achievements in 1889.
11
“As
As long as we still have men like Baron Innstetten, whom I am proud to call my friend, then things will go
on, and this old Prussia of ours will survive. Yes my friends, Pomerania and Brandenburg together we’ll see it
through and stamp on the venomous head of the dragon revolution.
revolution.”
Even though Poland was proverbially wiped from the map of the world the very
possibility of the restoration of an independent Polish state was a source of much
anxiety for Prussia. Therefore, Poland’s partition had to be justified by promoting
images and tropes of Poland as backward and barbaric. The stereotype “Polish Polish econ-
omy” was a derogatory point of reference for the description of Poland, a self-serv-
omy
ing explanation for the failure of the Polish state of over hundred years ago due to
its failed “governmentality,
governmentality,” its alleged incompetence, misrule and backwardness of
its elites and the reason to continue to keep Poland subjugated. Yet, these stereo-
types obviously contradicted the tangible benefits Polish society achieved through
the efforts of the Organic Work underway since 1870s. Fontane’s prosperous Polish
patriot-publican-political tribune and the member of the provincial gentry, Golcho-
wskiinverts and contradicts these stereotypes since he is neither Effi’s embodiment
of a “starost
starost”,, a traditional representative of the pre-modern Polish village commu-
nalism, nor Innstetten’s model of “Polish
Polish dishonesty.”
dishonesty. Rather, he is a representative
of the new sober pragmatismin Polish politics that works organically from within the
system to overturn the existing status quo. Moreover, Golchowski’s respectable es-
tablishment inverts, suspects and contradicts the notorious image of the tradition-
al Polish inn as a place where peasants drink themselves to stupor and their meager
earnings are syphoned off by the gentry (Hagen). Furthermore, Fontane had rea-
sons to believe that an independent Poland would rise again. He names his most
influential and prosperous Pole in Innstetten’s district after the most powerful con-
temporary Pole, Count Agenor von Goluchowski, the Galician magnate, twice Gali-
cian Viceroy and the Austro-Hungarian foreign minister (1895-1906), during whose
tenure Galicia acquired autonomy in Austria-Hungary in 1871 along with enviable
national and social advantages for Galician Poles. Golchowski is a powerful Pole
who has the whole constituency in his pocket, (“er ( er hat hier die ganze Gegend in die
Tasche”)) and whose powerrests on his knowledge ((“auf
Tasche auf zwei Meilen in der Runde
wurde kein Ei gelegt, von dem er nicht wußte wußte”,, 83).12 The power he wields over
those who dwell in his field of vision lies not in the use of force but in the efficiency
and productivity of power that takes place in his inn pragmatically named after Bis-
marck and strategically located for complete, constant and anonymous surveillance.
Hence hishis“governmentality
governmentality” mirrors, challenges and undermines (or in Foucault’s
words: represents, contests and inverts) Bismarck’s hegemonic governmentality.
The third principle is that within any single heterotopia several spaces may be
juxtaposed in a real single place – sites that are in themselves incompatible. Foucault
considers the garden as a prime example for a contradictory site, particularly some
12
Within two miles around not a hen could lay an egg without his knowledge.
Effi Briest
Oriental gardens with many superimposed meanings. The garden on the Briests’ es-
tate is such a contradictory heterotopia with a specter of different meanings and va-
riety of uses. Effi Briest is first introduced and finally buried in the garden. Referred
to as a “child
child of nature”
nature ((Naturkind
Naturkind)) Effi is initially shown as a healthy, happy, inno-
cent and open-air being, upstanding and thriving in her own environment, like the
flowers in her garden. Some commentators even refer toit as the “Garden Garden of Eden”
Eden
(Schuster; Mandelartz), an iconic site of creation or lost utopia. Fontane’s garden
mimics nature, but it is also enclosed and cultivated: it is a place where the novel
begins and ends, a place of childish innocence,tragic self-knowledge and illusion,a
Garden of Eden, a confinement, a hospice, and a place of Effi’s final rest. The open-
ing scenes between Effi and her parents are mirrored with great poignancy at the
finale. By opening and closing his novel in the garden on the Briests’ estate at Ho-
hen-Cremmen, Fontane proposes backward glances at the reasons why his glance
comes to be fixated to this particular space closely related to Heimat.
A different kind of garden is invoked by the Plantage. As a heterotopia located
in Hinterpommern and associated with servitude it brings together the nexus of do-
mestic and colonial oppression of women, servants and laborers. The Plantage lik-
ens Pomerania to Kamerun (Cameroon), German colony (mis)ruled by its longtime
Governor Jesco von Puttkamer (Bismarck’s relative through marriage). It also links
Germany’s overseas plantation colonialism in Samoa worked by hired cheep Chinese
labor with the East-Elbian estate agriculture and its cheep Polish migrant laborers. Fi-
nally, the Plantage evokes traditional feminization of Slavic eastern European geogra-
phy as a submissive colonized space penetrable by Germanic masculine enterprise.
Berlin is an obviously contradictory heterotopia where incompatible or contra-
dictory places and spaces converge in the novel, since one can talk of at least three
distinct Berlins: the Berlin as a spectacle of urban modernity and luxury is a point
of attraction for Effi in the pre-marriage period, (here also Walter Benjamin comes
to mind), the Berlin of political power and material security to which Effi belongs
through her marriage, and the humble Berlin of the outskirts in which divorced Effi
lives anonymous and lonely life at the margins of society.
Fontane’s Kessin is commonly dismissed as a remote, provincial backdrop rath-
er than viewed as a site of intersections, crossroads, meeting-points, and contact
zone of various forms of interaction and exchange within and between various het-
erotopias. As a Baltic seaport and resort Kessin is actively engaged in lively long-dis-
tance communications and trade. It is variously populated by a middle class foreign
diaspora, indigenous rural population rooted in their land, large landowners and
peasants, masters and servants. The relations between global and local (Kessin)
are complex, multidimensional,disconnected and asymmetric. Thus ethnically-ra-
cially-linguisticaly-culturaly-religiously-historically heterogeneous and spatially dis-
persed, and unstable Kessin inverts, contradicts and counters stable, orderly and
homogenous image of Hohen-Cremmen as a Heimat Heimat.
According to Foucault theatrical performance is both real and illusionary be-
cause it stages fictional world and thus can bring onto the stage, one after the other,
a multitude of places (and times) that are alien or unfamiliar to one another. The-
ater in general and amateur theatrical performance figures prominently in Effi Briest
Briest..
A Part from Kleist’s tragedy Das Kätchen von Heilbronnstaged
Heilbronnstaged by Pastor Niemeyeron
the eve of Effi’s wedding brings different time and place together by representing
unequal gender relations and mirrors Effi’s subordination. A popular contemporary
comedy Ein Schritt vom Wege (1871) by Ernst Wichert, in which Effi appears as her-
oine is staged in Kessin by her soon-to-become-lover Crampas. The heroine’s/ Effi’s
virtual misstep has a happy ending and thus prefigures, mirrors and inverts her real
unforgivable and cruelly punished misstep.
Foucault’s fourth principle is concerned with time and its multiplicity (Heter-
ochronia). Heterotopias are linked with various temporal discontinuities or breaks
in traditional time, identifying spaces that represent either a quasi-eternity like mu-
seums or are temporal, like festivals and celebration. Effi Briest highlights timeline
discontinuities and moments of chance, which break a normal course of events.
When such fractures are created the narrative extends in space whereby time is bro-
ken up in segments identified by these particular heterotopias. In other words,time
is not unified but characterized by multiplicity of discontinuities, breaks, circularity
and uneven rhythms in which the pacing of the plot proceeds by jumps and stops.
Fontane employs the conventions of expository and panoramic narration twice:
at the beginning of the novel to introduce Effi’s environment and later on in Inn-
stetten’s description of Hinterpommern (in chapter six). A relatively short period of
year-and-a half of Effi’s life in Kessin is stretched across seventeen chapters while
long periods of Effi’s married life in Berlin are skipped or only briefly sketched or
summed up. Time appears to be “dragging
dragging” for Effi in Kessin and it is temporarily
interrupted by a Effi’s six-week visit home after having a baby,while the six-years of
Effi’s married life in Berlin are reduced to a single sentence either because they pass
by fleetingly for Effi or rather because Fontane finds them too uninteresting to be
worth depicting. That space and events have contingent relation is illustrated by the
sudden discovery of the old letters and the collapse of Effi’s comfortable life in Ber-
lin by the delayed effects of her long-past Kessin-affair.
According to Foucault museums are prime examples for spaces for the indefi-
nite accumulation of time, since they are conceived with an aim to connect the past
with the present and to project the future. Conversely, festivals, exhibitions and cele-
brations represent transitory heterotopias that frame an experience of the immediate
and the ephemeral. The quasi-eternal tradition of Briest’s ancestral house suspects,
Effi Briest
inverts and contrasts Innstetten’s house in Kessin which lacks any tradition and only
serves as temporary quarters (without reception or dining room), a stepping stone
in his rising political career.
Effi Briest often refers to museums, galleries, exhibitions, monuments and me-
morials as important sites of contemporary Germany inseparable from imperial-
ism, capitalism, nationalism, commerce, education, science, and colonial activities.
During her first visit to Berlin, Effi is taken to view the monumental St. Privat-Pan-
orama (representing the storming of a French village by the Prussian troops). As
rumor has it in Kessin, Innstetten has been entrusted with heading an Imperial dele-
gation on an important mission sent to Morocco to demonstrate and sell a modern
ice-making machine.
Art Museums and galleries also play an important role in Innstetten’s attempts
to educate young Effi, so much so that he even arranges their honeymoon as an ed-
ucational excursion with the purpose,as the old Briest mockingly remarks, to “(re) (re)
catalogue all the galleries.”
galleries. He even proposes to designate some time out of his busy
schedule in Kessin for reviewing with Effi all the works of art they saw together.
Innstetten is himself a kind of collector of scary and dead artifacts such as
stuffed animals and a Chinese ghost. Innstetten’s house invert an image of home but
rather invokes Adorno’s “sepulcher
sepulcher” for dead objects“collected
objects collected and placed in a mu-
seum . . . withdrawn from the world, torn from their context of origin, and recontex-
tualized in such a way as to participate in strategies of hegemonic power
power” (Adorno,
175). Captain Thompson’s house with its dead artifacts similarly come to new life
in the person of Innstetten as their new owner who acts as new curator, interior dec-
orator and metteur-en-scène. Innstetten refuses to remove such paraphernalia from
the house or move out to escape the ghost despite Effi’s pleading. The fact that he
never attempts to lay Effi’s fears to rest lives little doubt that he intends to generate
a climate of fear to keep Effi under control. In an atmosphere of fear created by Inn-
stetten’s scare tactics the line between Effi’s justified fear and her paranoia can not
be clearly defined as manifested through the haunting of the Chinese ghost. Con-
sequently,in an attempt to escape her predicament Effi take action in opposition to
intended one. Baron von Innstetten is a representative of a specific form of govern-
mentality, namely his scare techniques are a manifestation of the contradictory log-
ic of the irrational rationality of capitalism as imperialism of the new German state.
Asa “man
man of strict principles
principles” and a law enforcer, Innstetten is familiar with the le-
gal system, that is, the system which defines the limits of people’s behavior yet he
knowingly bends the rules and principles by making up irrational and incoherent
narratives that involve psychological torture with the supernatural. Innstetten’s ped-
agogical methods, based on learning/conditioning through fear, draws attention to
Wilhelm Wundt’s new experimental psychology and the techniques for controlling
population (to be obedient citizens) he was at the time developing at the Universi-
ty of Leipzig, funded by and becoming an organized practice of the Prussian military
and political establishment (Keith; Savas).
The fifth principle deals with “heterotopias
heterotopias of ritual or purification
purification” as spaces
that are exclusive yet penetrable, not freely accessible like public places but rather as
spaces with certain selective criteria. As Foucault writes: “Either
Either the entry is compul-
sory, as in the case of entering barracks or a prison, or else the individual has to sub-
mit to rites and purifications. To get in one must have a certain permission and make
certain gestures (On Other Spaces, 26). 26).” Foucault gives as examples of heterotopias
dedicated to a kind of consecration/ purification, Scandinavian sauna or a Muslim
hammam. Both the sea-resort Kessin and Bad Elm are places for purification.
Military and administration hierarchy recruited from aristocratic ranks occu-
pies a spatial place in the fictional space of Effi Brist
Brist,, especially the officer corps, who
seem most at home in uniforms and barracks and whose masculine and militaris-
tic codes dominate the society. It thus represents exclusive and close-knit society
with very strict criteria both towards outsiders as well insiders. To gain access one
must adopt the codes of ethics of the Prussian hegemonic landowning military class,
including the duel as an ultimate arbiter of disagreement. Commoners habitually
do not qualify since they do not possess the same “ethics ethics of honor.
honor.”Non-German-
Non-German-
ic descent by definition excludes anyone from the trusted circle of the Prussian Of-
ficer Corps which is was exclusively reserved for the scions of the ancient Germanic
blood-lines. Bismarck not only has trust in Innstetten but he also grants him a privi-
leged access to his private residence.
In order to be admitted into the “society
society proper
proper” Effi must learn and abide by
the strict rules and codes of conduct. After she had been ostracized by society Ef-
fi must again make a lot of “certain
certain gestures”
gestures in order to obtain permission for a
visit from her daughter, whom she has not seen in three years and who is at that
point aged ten. She also has to suffer the consequences for her actions to the point
of becoming seriously ill and broken-hearted, at which point she, or, rather, Dr.
Rummschüttel on her behalf, must perform “certain certain gestures”
gestures so that she can be re-
admitted to the fold by her parents and permitted to return home to die.
Kessin is not a freely accessible place for the military elites and their “ethics
ethics of
honor” and as a Kessiner gingerbread-maker remarks should the Hussars be coming
honor
everyone with a daughter would have to put bars on their windows (167). The town
condemns Innstetten’s dueling act as murderous and refuses to host military bar-
racks. Such disregard for the social prestige attached to the presence of Hussarsis ut-
terly uncomprexesible to Effi’s cousin Dagobert von Briest.
Prussia/ New Germany as a whole can just as well be taken for a heterotopia
that presupposes a system of exclusion and inclusion. As the Imperial Chancellor,
Effi Briest
and a staunch Lutheran,Bismarck used his power and authority to wage cultural
war against those he viewed as un-German such as Poles, Socialists and Catholics
who were identified asthe enemies of the state. These “dangerous dangerous others
others” who felt
themselves to be excluded from real power and representation were both included
through the strategy of surveillance and at the same time excluded through regula-
tions (anti-Polish, anti-Catholic and anti-Socialist laws). Since Effi Briest takes place
against the background of the Kulturkampf and subsequent harsh anti-Polish mea-
sures, Fontane’s Polish/Slavic-hyphenated characters find themselves in a state of a
permanent crisis and under pressure of continuing confrontation. Polish and Ger-
man identities are contested and even on the course of collision: Like Bismarck, Inn-
stetten considers Poles as untrustworthy, without honor, and immoral, treats them
with suspicion and disregard and refuses to acknowledge Kashubian ethnicity by re-
ferring to them dismissively as “different
different” and “so-called.
so-called.”Conversely,
Conversely, Crampas has
little regard for Prussian norms and regulations, and questions Innstetten’s and Bis-
marck’s moral integrity as “honest
honest brokers,
brokers,” while Golchowski’s sneering remarks at
the aggrandizement and money-grabbing of the Prussian establishment do not spare
the Prussian arch-Junker Bismarck as he questions his acquisition of a paper mill.
Prussia can also be penetrable and the access to the Prussian high society and
institutions is afforded to those who fulfill certain criteria, i.e. certain half-Poles/
or half-Slavs (Germanized nobility, descendants of the once numerous Slavic and
Baltic tribes). Landed nobility, the Junkers, own most arable land and their East
Elbian estates also presuppose a system of opening and closing as floodgates for
admitting and shutting out Polish rural migrant labor force depending on the flows
of capital.
There are also heterotopias in the novel related to sexuality and transgression:
Effi’s illicit affair takes place in secluded place in the dunes, which is also the site
of the fatal duel, thus very intimate and secluded but also penetrable. Effi’s private
space, with the locked drawer of her writing desk harbors incriminating love letters
but it gets penetrated and her secret is discovered. Such places of transgression also
undermine conventions of order and norms and serve as escapes from the closed, re-
pressive Prussian society.
Finally, heterotopias also “have
have the function in relation to all the places that re-
main” [outside](
main [outside](“On Spaces”, 27). This function unfolds between two ex-
On Other Spaces”,
treme poles:
Either their role is to create a space of illusion that exposes every real space . . as
still more illusory . . . Or else . . . their role is to create a space that is other, another
real space, as perfect, as meticulous, as well arranged as ours is messy, ill-constructed,
and jumbled. The latter type would be the heterotopias, not of illusions, but of com-
pensation (“On Spaces”, 27).
( On Other Spaces”,
Effi longs for distant places when she is at home and feels homesick when she
is away. Her attraction to everything distant, exotic and unfamiliar serves as com-
pensation for the ordinary, and the everyday familiarity. But despite the tension be-
tween the longing for distant places and homesickness, Effi’s feelings towards the
Heimat remain strong throughout her short life. Yet, when Effi’s parent refuse to take
her back because of their reputation, what seems for Effi to be the only place with
the possibility of secure human relationships and harmony with nature, turns out to
be a space created out of illusion. Cantor Jahnke’s preference for the North German
Hansa cities and the rural, regional cultural tradition of Mecklenburg can be taken
for compensation for his life conditions in Hohen-Cremmen yet his notions about
Scandinavia asa purely Germanic area are based on his illusions (delusions).
Foucault suggests that the Puritan colonies in New England functioned as het-
erotopia of compensation, meaning that the Puritan moral agency was the driving
force behind setting up colonies in North America in order to crate settlements in
which “human
human perfection was effectively achieved
achieved” ((“On
On Other Spaces”,
Spaces , 27). Fou-
cault’s paradigm of the Puritans of the “Wild
Wild West”
West may be easily transposed to the
European “Wild
Wild East”
East (i.e. the Baltic coast) where ever since the Teutonic Knights
Germans-speaking Christians were carrying out crusading and civilizing missions
among the pagans and the “inferior
inferior” Christians in eastern Europe. Prussian “Ger-
Ger-
manization of space”
space of Fontane’s own time was spurred by similar agency to cul-
tivate the “Wild
Wild East”
East in the image of their self-perfection. The classical image of
German pioneers as settlers on the European eastern frontiers, crusading Indian-like
Slavs and Balts, invokes the early Puritan American messianic role as a bulwark of
civilization in their relentless push of the frontiers of the “Wild
Wild West.”
West. Polish/East-
ern European geography represented as wilderness and messiness was contrasted to
German-Prussian order and civilization. Both instances cast a skeptical light on the
“high mission” that spurred the western modernizing project of the “civi-
high and holy mission civi-
lized” nations to control or take the land from “barbarians.
lized barbarians.”
Eastern European frontier as both a frontier of defense and expansion had
played a central role in the formation of Prussian identity. Historically, Prussia was
located much more within an east-central European context – much closer to Poland
and Russia than to Western Europe. It constituted Western Europe’s eastern frontier
and was ambiguously positioned between a “civilized
civilized” West and a “barbaric
barbaric” East,
or what since the Enlightenment was called “savage
savage Europe.
Europe.” These rugged marches
and their frontier societies were the result of centuries of continuous warfare, during
which borderlines were never firmly established and attracted bolder free-spirits
who made their living as warriors, whose lives were guarded by frontier institutions
and rough codes of behavior, military cult and chivalry, guarding honor that had lit-
tle in common with the life in the core societies. These ambiguous locations and
Effi Briest
their inhabitants served and saw themselves as guardians of the gates of Christen-
dom, but were exposed to the possibility of being “polluted polluted” or “pollinated
pollinated” by the
other. Thus in many respects the gate-keeping mentality of the East-Elbian Junkers
has affinities with the mind-cast of similar militarized borderland societies, whose
social make-up and military culture had been shaped by hundreds of years of frontier
life (e.g. the Polish szlachta
szlachta,, the Hungarian Szecklers
Szecklers,, the Russian Cossaks
Cossaks,, or the Ser-
bo-Croat Frontiersman in the Military Frontier on the border between the Habsburg
and the Ottoman Empires as well as the Ottoman JanissariesJanissaries,, the keepers of Islam).
In Effi Briest the eastern regions of contemporary Prussia still function as a het-
erotopia of consolation and contestation by providing conditions in which East-El-
bian Junker caste can live up to their image of themselves by fiercely guarding their
pre-industrial ways and feudal values against the “onslaughtonslaught” of changes in an in-
creasingly industrializing and urbanizing Germany. However, their narrative is con-
tested by the Poles’ manifest refusal to play the assigned role of the presumably
doomed “savage
savage Indians”
Indians of the official Prussian narrative. There are also the as-
cending middle-classes with their anti-aristocratic code of conduct, such as the in-
ternational mix of inhabitants of the Baltic towns like Kessin. Faced with opposition
and social and economic ascendancy of the middle classes East Elbian Junkers are
forced to confront their own illusions.
Finally, according to Foucault, the ship is the heterotopia par excellence: “In In
civilizations without boats, dreams dry up, espionage takes the place of adventure,
and the police take the place of pirates
pirates” (“On Spaces”, 27). Indeed, Effi Bri-
( On Other Spaces”,
est takes place against the background of the intense parliamentary debates about
the establishment of a powerful German navy. In the Baltic chapters of Effi Briest the
ship is an important heterotopia which represents a counter-site that challenges the
place and interrupts its everyday life. It is through ships that the entry of the outside
world of trade into the small community creates a contact zone between very differ-
ent worlds: the local agrarian community of peasants and Junkers on the one hand
and pirates, international consuls and traders with their international backgrounds
and overseas trading connections on the other. There is also an old and picturesque
paddle-steamer named “PhoenixPhoenix” that carries tourists up and down the river during
the summer season. The otherwise slow rhythm of daily life in Kessin becomes live-
lier with the arrival of tourists. TheThe“Phoenix
Phoenix” also takes Effi out of Kessin and to-
wards a new, happier and upgraded life in the capital world of court and high civil
service, with a promise of a new beginning, a rebirth. So hopes Effi: “Nun Nun mit Gott,
13
ein neues Leben! Es soll anderes werden”werden (203) and she makes a promise to Inn-
13
“Now
Now God willing a new life! Things are going to be different.”
different.
stetten: “Nun
Nun bricht eine andere Zeit an, und ich fürchte mich nicht mehr und will
leben” (203).14
auch besser sein als früher und dir mehr zu Willen leben
Finally the mirror functions typically in a fantastic text as heterotopia. Effi Bri-
est also contains a fantastic subtext inwhich the mirror is related to the supernatural
haunting of the Chinese ghost. Effi’s aspirations, frustrations and anxieties are liter-
ally and figuratively mirrored through fantasies of haunting, splitting and doubling.
Fontane’s fantastic subtext subverts some of the basic conventions of realism by ac-
cepting more than one reality and note than one truth, thus questioning the very ex-
istence of perceptible reality.
After this (cultural) geographic survey it becomes obvious that Fontane’s con-
ceptualization of late nineteenth century Prussia/Imperial Germany is inherent-
ly plural and composite. Its convoluted complexity becomes more pronounced as
the narrative moves from the familiar terrain of the Heimat to what is considered pe-
riphery, where it demonstrates a shift from local and national, to transnational, inter-
national and even supernatural. Fontane’s heterotopic strategies contest essentialist
perception of Germany as an organic national community as he continually questions
relations between local specificities across Prussia. Fontane’s paradigm resists preva-
lent homogenizing and hegemonizing narratives by providing a counter model to the
monolithic mapping of social space and by demonstrating complexities of social or-
dering and ambiguities of produced spaces. Rather than seeing Prussian modernity
in terms of binary opposition between the parochialism, messiness and disorder of
the marginal spaces and the modernizing and orderly progression from the center-
heterotopias produce multiple and discordant meanings and models, and encourage
different and contradictory narratives. Fontane’s description of the town of Kessin,
populated by drifters from all four corners of the world, is evidence enough as to Fon-
tane’s more comprehensive understanding of the condition of uprootedness, mobil-
ity and flux as the condition of the period. Such hybridized-hyphenated population
seems to be a rule rather than an exception. Fontane also negotiates a discursive space
for competing voices including the suppressed Polish counter-voices.
There is no doubt that cultural studies have been indebted to the Foucauldian
reconceptualization of the politics of location, the location of the standpoint of cul-
tural studies itself as a critique of the relationship between the center and periph-
ery. Foucaut’s reconception of spatial relations and characterization of heterotopias
as places that contest the hegemony of dominant social and political structures can
open up the text in ways which would invite the participation of many other readers
14
“It’s
It’s a new time, a new beginning, and I’m not afraid any more and I am going to be better than I have
been and behave to your liking.
liking.”
Effi Briest
who had previously not found themselves in Fontane’s texts but who are more like-
ly to be attuned to Fontane’s ironic strategies and his estrangement techniques, his
omissions, juxtapositions, displacements and exclusions.
LITERATURE:
Adorno, Theodor W. “Valéry

Valéry Proust Museum.
Museum.” Prisms
Prisms.. Trans. Samuel and Shierry Weber.
Cambridge, MA: MIT Press, 1981. 175-85.
Aust, Hugo and Hubertus Fisher, ed. Fontane und Polen, Fontane in Polen Polen.. Würz-
burg: Königshausen & Neumann, 2008.
Bade, Klaus J. “From
From Emigration to Immigration: The German Experience in the Nine-
teenth and Twentieth Centuries.
Centuries.” Migration Past, Migration Future: Germany and the
United States.
States. Ed. Klaus Bade and Myron Weiner. Providence, RI: Berghahn, 1997.
1-37.
Baker, Geoffrey. Realism’s Empire: Empiricism and Enchantment in the Nineteenth Century
Novel.. Columbus: Ohio State University Press, 2009.
Novel
Balibar, Etienne. We, the people of Europe?: Reflections on Transnational Citizenship
Citizenship.. http://
makeworlds.org/node/80
Balibar, Etienne. “Europe
Europe as Borderland.”
Borderland. Environment and Planning D: Society and Space
27. 2 (2009): 190 – 215.
Bance, Alen. Theodor Fontane: The Major Novels. Cambridge: Cambridge University
Press, 1982.
Bartlett, Roger and Karen Schönwälder, eds. The German Lands and Eastern Europe: Es-
says on the History of Their Social, Cultural and Political Relations. London: Uni-
versity of London, 1999.
Blackbourn, David and James Retallack, eds. Localism, Landscape, and the Ambiguities of
Place: German Speaking Central Europe 1860-1930
1860-1930.. Toronto: University of Toronto
press, 2007.
Cusack, Andrew. The Wanderer in Nineteenth-Century German Literature Intellectual
History and Cultural Criticism. Rochester, N.Y.: Camden House, 2008.
Doebelling, Marion, ed. New Approaches to Theodor Fontane: Cultural Codes in Flux. Flux. Co-
lumbia, SC: Camden House, 2000.
Engel, Walter. Geistiges Preußen - Preußischer Geist. Eds. Gabriele Hundrieser and Hans-
Georg Pott. Bielefeld: Aisthesis Verlag 2003.
Fisher, Jaimey and Barbara Mennel (Eds.). Spatial Turns. Space, Place, and Mobility in Ger-
man Literary and Visual Culture. Rodopi: Amsterdam/New York, NY, 2010.
Fontane, Theodor. Effi Briest

Briest. Trans. Hugh Rorrison and Helen Chambers. London: Pen-
guin, 1995.
Fontane, Theodor. Werke, Schriften und Briefe
Briefe.. Eds. Walter Keitel and Helmuth Nürnberg-
er. Munich: Carl Hanser Verlag, 1976.
Fontane, Theodor. Wanderungen durch die Mark Brandenburg
Brandenburg.. Ed. Walte Keitel. Munich:
Carl Hanser Verlag, 1967/1968.
Foucault, Michael. “OfOf Other Spaces.”
Spaces. Trans. Jay Miskowiec. Diacritics 16.1 (1986): 22-27.
Foucault, Michael. Security, Territory, Population: Lectures at the College de France.
France. Ed. Mi-
chael Seullart. Trans. Graham Buchell. London: Palgrave Macmillan: 2007.
Friedrich, Karin. “‘Pomorze’
‘Pomorze’ or ‘Preussen’? Polish Perspectives on Early Modern Prussian
History.” German History 22.3 (2004): 345-371.
History.
Friedrichsmeyer, Sara, Sara Lennox and Susanne Zantop, eds. The Imperialist Imagination:
German Colonialism and Its Legacy.
Legacy. Ann Arbor: University of Michigan Press, 1999.
Hagen, W. William. Germans, Poles, and Jews: The Nationality Conflict in the Prussian East,
1772-1914
1772 1914. Chicago: Chicago University Press, 1980.
Keith, Jim. Mind Control,World Control: The Encyclopedia of Mind Control Control.. Kempton, IL:
Adventures Unlimited Press, 1997.
Kontje, Todd. German Orientalisms.
Orientalisms. Ann Arbor: University of Michigan Press, 2004.
Kopp, Kristin Leigh. “Violated
Violated Borders: Fontane’s Effi Briest and the Anxiety of Reverse
Colonialism.” Contesting Borders: German Colonial Discourse and the Polish Eastern
Colonialism.
Territories. Diss. U. of California, Berkeley 2001. 100-147.
Löwenthal, Richard. Gesellschaftswandel und Kulturkrise.
Kulturkrise. Zukunftsprobleme der westlichen
Demokratien. Frankfurt: Fischer Taschenbuch Verlag, 1979.
Lukács, Georg. “Der
Der alte Fontane.”
Fontane. Sinn und Form 3.2 (1951): 44-93.
Mandelartz, Michael. “DasDas erste Kapitel ist immer die Hauptsache: Paradies und
Sündenfall der Effi Briest.”
Briest. Doitsu Bungaku/Die deutsche Literatur No. 99 (Fall 1997): 71-
79.
Peterson, O. Brent. History, Fiction, and Germany: Writing the Nineteenth-Century Nation Nation..
Detroit: Wayne State University Press, 2005.
Richie, Alexandra. Faust’s Metropolis, A History of Berlin
Berlin.. New York: Carroll & Graf ublis-
hers, Inc., 1998.
Savas, P. Theodore. Silent Hunters: German U-Boat Commanders in World War II. Annapo-
lis, MD: Naval Institute Press, 1997.
Schuster, Peter-Klaus. Theodor Fontane: Effi Briest - Ein Leben nach christlichen Bildern.
Bildern. Tü-
bingen: Niemeyer, 1978.
Sheehan, James J. “What
What is German History? Reflections on the Role of the Nation in
German History and Historiography.
Historiography.” Journal of Modern History 53 (1981): 1-23.
Effi Briest
Sheehan, James J. German History 1770-1866.

1770-1866. Oxford: Oxford University Press, 1989.
Zantop, Susanne. Colonial Fantasies: Conquest, Family, and Nation in Pre-Colonial Ger-
many, 1770-1870. Durham, NC: Duke University Press, 1997.
Zimmerman, Andrew. Anthropology and Antihumanism in Imperial Germany.
Germany. Chicago:
University of Chicago Press, 2001.
Zorana Gluščević
RAZMATRANJE PROSTORA: PROSTOR KAO

HETEROTOPIJA U FONTANEOVOM ROMANU EFI BRIST
Apstrakt:: Ovaj članak razmatra Prusku kao prostorni konstrukt u romanu Efi Brist Teo-
dora Fontanea u širem imperijalom kontekstu Centralne Evrope i kroz međunarodne i mul-
tikulturne veze. Autorka smatra da u literaturi nije posvećeno dovoljno pažnje Fontaneovoj
konstrukciji Pruske kao heterogene, regionalno raznolike, kulturno kontradiktorne i jezički i
ideološki polifone. U ovom članku se pristupa prostornosti u okviru novijih teorijskih razma-
tranja prostora sa posebnim naglaskom na Fukoov pojam heterotopije, sa ciljem da se prikažu
Fontaneove heterotopske strategije kao kompleksna kulturna kartografija koja svojim hetero-
genim prostorima i naglašavajući nepredvidljivost mesta i događanja prefiguriše zaokret u pro-
stor u 20. veku.
Ključne reči:: heterotopija, mentalitet vladavine, nove teorije prostora, Pruska, imperijal-
na Nemačka, kulturna kartografija

Vol. 4, No. 1 (2013): 133-150. 133
UDC 821.163.6-14.09 Prešern F.

Dr Zoran Božič1
Univerza v Novi Gorici
Fakulteta za humanistiko
Slovenija
LITERARNO VREDNOTENJE MED LITERARNO

ZGODOVINO IN RECEPCIJSKO TEORIJO
(OB POEZIJI FRANCETA PREŠERNA)
Povzetek: Preučevanje vrednotenjskih meril vodilnih slovenskih prešernoslovcev in nji-
hova primerjava z doživljanjem in vrednotenjem Prešernovih pesmi pri slovenskih srednješol-
cih in študentih je pokazalo, da obstaja med literarnozgodovinskim in recepcijskim pristopom
bistvena razlika. Medtem ko literarni zgodovinarji kot najbolj umetniške povzdigujejo obli-
kovno zelo zahtevne refleksivne pesmi iz osrednjega pesnikovega obdobja (to so predvsem
pesmi z bivanjsko temtiko oz. soneti), srednješolci in študenti više vrednotijo jezikovno bolj
preproste Prešernove pesmi, ki jih laže razumejo. Najbolj umetniške so jim tiste pesmi, ki jih
zaradi dramatične zgodbe in humorne obarvanosti globlje doživijo.
Ključne besede: vrednotenje, literarna zgodovina, recepcija, Prešeren, empirična razi-
skava
KNJIŽEVNO VREDNOVANJE IZMEĐU

KNJIŽEVNE ISTORIJE I TEORIJE RECEPCIJE
(U POEZIJI FRANCE PREŠERNA)
Sažetak: Proučavanje vrednosnih merila vodećih slovenačkih stručnjaka za Prešerno-
va dela i njihovo poređenje sa doživljavanjem i vrednovanjem Prešernovih pesama od strane
slovenačkih srednjoškolaca i studenata je pokazalo da između književno-istorijskog i recepcij-
skog pristupa postoji suštinska razlika. Kao najviša umetnička dela književni istoričari ističu
refleksivne pesme iz centralnog pesnikovog perioda koje su po formi veoma zahtevne (to su,
pre svega, pesme sa tematikom postojanja, odnosno soneti), dok srednjoškolci i studenti više
1
zoran.bozic@guest.arnes.si (Zoran Božič, University of Nova Gorica, Faculty of Humanities, Slovenia)
134 | Zoran Božič
vrednuju jezički jednostavnije Prešernove pesme koje lakše razumeju. Najviše umetničke su
im one pesme koje dublje dožive zbog dramatične radnje i humorističke obojenosti.
Ključne reči: vrednovanje, književna istorija, recepcija, Prešern, empirijsko istraživanje
1. Uvod
Diahrona in sinhrona raziskava recepcijske zahtevnosti Prešernovih pesmi (to-
rej njihovega razumevanja, doživljanja in vrednotenja) je pokazala, da so se prvi gla-
sovi o težavnosti nekaterih pesmi „prvega
prvega slovenskega pesnika”
pesnika pojavili že za časa
njegovega življenja, da imajo lahko težave z razumevanjem njegovih pesmi tudi pre-
šernoslovci in da so brez ustrezne didaktične opremljenosti osrednje Prešernove
pesmi skoraj hermetične za današnje srednješolce in celo študente slovenistike na
Filozofski fakulteti v Ljubljani (Božič 2007).
V celoletnem pedagoškem eksperimentu,2 katerega osrednji namen je bil po-
trditi uporabnost prozifikacije Prešernovih pesmi kot didaktičnega pripomočka
za izboljšanje njihovega razumevanja (Božič 2010), sem pri dijakih drugega letni-
ka srednje šole raziskal tudi doživljanje in vrednotenje po učnem načrtu obravnava-
nih pesmi.3 Njihovo sprejemanje pesmi sem primerjal z vrednotenjskimi merili treh
osrednjih prešernoslovcev dvajsetega stoletja (Antona Slodnjaka, Borisa Paternuja in
Janka Kosa), pri čemer sem ugotovil bistvene razlike med literarnozgodovinskim in
recepcijskim pristopom (Božič 2011).
Ker je bil eden od osrednjih ciljev moje raziskave tudi prikaz drugačne mož-
nosti šolskega izbora Prešernovih pesmi (seveda z namenom izboljšanja recepcije in
posledično povečanja števila samostojnih bralcev), sem skušal preveriti recepcijo še
dodatno na način, ki bi čimbolj izločil morebitne moteče dejavnike, ki nastopijo pri
šolski obravnavi Prešernove poezije. Zato sem izbral pet manj znanih Prešernovih
pesmi, različnih po času nastanka, dolžini in obliki, ki pa jih vse povezuje ljubezenska
tematika. Najprej sem preveril, kako te pesmi vrednoti aktualna literarna zgodovina,
potem pa sem raziskal njihovo razumevanje, doživljanje in vrednotenje pri dijakih
srednje šole ter pri študentih slovenistike.
2
Ta je potekal v šolskem letu 2005/06, in sicer v paralelnih oddelkih na štirih gimnazijah na Severnem Pri-
morskem: splošna gimnazija Tolmin, škofijska gimnazija Vipava ter tehnična in ekonomska gimnazija Nova
Gorica.
3
To so bile pesmi Hčere svet,
svet, Slovo od mladosti,
mladosti, Soneti nesreče,
nesreče, Sonetni venec,
venec, Krst pri Savici,
Savici, Pevcu
Pevcu,, Zdravljica
Zdravljica,,
Neiztrohnjeno srce in Nezakonska mati.
mati.
Literarno vrednotenje med literarno zgodovino | 135
in recepcijsko teorijo (ob poeziji Franceta Prešerna)
2. Vrednotenje literanih zgodovinarjev

Kot je bilo že prej navedeno, sem za empirični preizkus izbral pet manj znanih
Prešernovih pesmi z ljubezensko tematiko, in sicer pesmi Dekletom
Dekletom,, Gazele (6.)
.),, Mar-
skteri romar gre v Rim, v Kompostelje (sonet iz cikla povenčnih sonetov), Ukazi in Sve-
ti Senan.
Senan. Te pesmi pokrivajo vseh pet obdobij Prešernove pesniške ustvarjalnosti po
periodizacijski razdelitvi Borisa Paternuja.4 Tudi pri teh petih pesmih se je pokazalo,
da jih trije osrednji prešernoslovci druge polovice 20. stoletja različno vrednotijo. Pri
tem najbolj izstopajo ocene Janka Kosa, ki je v nasprotju z Antonom Slodnjakom in
Paternujem precej bolj kritičen.
Pesem Dekletam vsi trije literarni zgodovinarji označujejo kot manj umetniško
Prešernovo pesem,5 ciklus Gazele pa, kot sem že prej omenil, Slodnjak vrednoti zelo
visoko, medtem ko mu Kos odreka umetniško kakovost. Paternujeva ocena se prib-
ližuje Slodnjakovi.6 Ciklusu povenčnih sonetov vsi trije pripisujejo visoko umetni-
ško vrednost (Kos sicer z določenimi pridržki),7 Slodnjak pa posebej izpostavi ravno
Kompostelje.8 Do pesmi Ukazi sta tako Paternu kot
sonet Marskteri romar gre v Rim, v Kompostelje
tudi Kos izjemno kritična, Slodnjak pa ji ne odreka umetniške vrednosti in jo označi
za „preprosto,
preprosto, a čisto lirsko besedo”
besedo (n. d.: 248). Pesmi Sveti Senan Kos kot priložno-
stne in zato po njegovem mnenju neumetniške sploh ne interpretira, ji pa vsaj nekaj
umetniške kakovosti pripišeta tako Slodnjak kot Paternu.9
4
Pesem Dekletom sodi v obdobje Skozi pesniške tokove 18. stoletja (1824–1829), Gazele ((6.)
.) v Prvo obdob-
je Prešernove romantike (1829–1834), Marskteri romar … v drugo (1834–1839) in Ukazi v tretje (1839–
1844), Sveti Senan pa v Zadnja leta (1844–1849).
5
Paternu pesem označuje za „zavesten poizkus” in „umetniško
zavesten literarni poizkus umetniško opozicijo slabo razvitemu slogu slo-
pesništva” in ji pripisuje „zahtevnejšo
venskega pesništva zahtevnejšo izdelavo estetskih funkcij izraza
izraza” (Paternu 1976: 65).
6
V Gazelah vidi „artizem
artizem glasovnih, besednih in stavčnih ponavljalnih figur, ki dosežejo raven virtuozne ga-
ornamentike” in začetek „globoke
zelske ornamentike globoke interakcije kar treh bistvenih vsebinskih jeder Prešernovega pesni-
štva: bivanjske, ljubezenske in poetološke teme
teme” (n. d.: 226–227).
7
V sonetih opaža „pridvignjeno primerjave ter „podobe
pridvignjeno patetične primerjave” podobe in misli, ki so pravzaprav že kar nestvar-
ne” (Kos 1966: 111).
ne
8
V označitvi zapiše, da je bil med novimi besedili „gotovo
gotovo najbolj izviren akrostični sonet Matevžu Langusu
Langusu”
in da „gotovo
gotovo pomeni vrh poveličevanja ljubljene žene
žene” (Slodnjak 1964: 168).
9
Iz Paternujeve ocene je lepo razvidno kombiniranje literarnozgodovinskega in doživljajskega vrednotenj-
skega pristopa: „Kljub
Kljub šaljivemu prigodništvu je Prešernovo besedilo Svetega Senana izdelano skrbno in je v
literarni zgodovini preveč zapostavljeno; zgodba je dramatično nagla in polna, brez pripovednih praznin.
praznin.”
(Paternu 1977: 271)
136 | Zoran Božič
Zaradi primerjave z literarnim okusom in vrednotenjskimi merili srednješolcev

in študentov slovenistike sem vrednotenju treh prešernoslovcev poiskal skupni ime-
novalec in na ta način razvrstil obravnavane Prešernove pesmi. Posamezne označitve
sem opredelil kot umetniško kakovostna pesem (2 točki), umetniško manj kakovo-
stna pesem (1 točka) in kot umetniško nekakovostna pesem (0 točk) ter na ta način
dobil naslednjo preglednico:
PESEM SLODNJAK KOS PATERNU

Dekletom 1 1 1
Gazele (6.)
( .) 2 0 2
Marskteri romar gre v Rim … 2 1 2
Ukazi 1 0 0
Sveti Senan 1 0 1
SKUPAJ 7 2 6
Preglednica nazorno pokaže, da resnično izstopa Kosovo vrednotenje, ki nobe-

ni od izbranih pesmi ne pripisuje visoke umetniške vrednosti, pač pa kar tri pesmi
označi za umetniško nekakovostne. V naslednji preglednici sem pesmi razvrstil po
dobljeni oceni, zraven pa sem pripisal še vsebinske in oblikovne značilnosti posame-
znega pesniškega besedila:
PESEM TOČKE VSEBINA OBLIKA

Marskteri romar… 5 refleksivna lirika sonet z akrostihom
Gazele (6.)
( .) 4 refleksivna lirika gazela z notranjo rimo in refrenom
Dekletom 3 refleksivna lirika štirivrstične kitice
Sveti Senan 2 doživljajska lirika štirivrstične kitice
Ukazi 1 doživljajska lirika štirivrstične kitice
Posplošeni prikaz vrednotenja literarnih zgodovinarjev razodeva naslednje zna-

čilnosti: bolj umetniške so jim pesmi, ki so nastale v tridesetih letih 19. stoletja (v
zrelem” obdobju),10 ki spadajo v refleksivno poezijo in ki imajo za-
Prešernovem „zrelem
10
Da lahko spodbijamo mnenje nekaterih, da je ravno osrednje ustvarjalno obdobje posameznega književ-
nika nesporno tudi njegov umetniški vrh, dokazuje ustvarjalni razvoj Ivana Tavčarja, ki je v starosti skoraj
sedemdeset let malo pred smrtjo ustvaril svoje najpomembnejše besedilo, tj. zgodovinski roman Visoška kro-
nika.
pleteno, umetelno obliko. Pesmi, ki so nastale na začetku ali na koncu Prešernove

ustvarjalne dobe, ki so tipično doživljajske in imajo preprosto kitično obliko, so jim
manj umetniške, o razumljivosti posameznih pesmi v povezavi z doživljanjem pa se
ne sprašujejo.11
3. Recepcija dijakov ekonomske gimnazije

Decembra leta 2007 sem v dveh razredih drugega letnika ekonomske gimnazi-
je v Novi Gorici izvedel dodatni empirični preizkus, s katerim sem še pred obravna-
vo Prešernove poezije preverjal recepcijo petih Prešernovih pesmi, različnih po času
nastanka,12 dolžini, obliki in tudi po literarnozgodovinski pomembnosti in doživljaj-
ski vrednosti. Sodelovalo je 44 dijakov, testiranje pa je potekalo v dveh zaporednih
šolskih urah, s čimer je bil onemogočen morebitni vpliv prvega testiranja na rezul-
tate drugega. Dijakom sem najprej predstavil namen in potek testiranja13 (5 minut),
potem sem zaporedoma, a s kratkimi premori14 recitiral vseh pet pesmi15 (10 minut),
nazadnje pa sem razdelil natisnjene pesmi za tiho branje (5 minut) in potem še te-
stne vprašalnike za samostojno reševanje nalog (20 minut).
11
Celo nasprotno. Paternu ob sonetu Marskteri romar gre v Rim …, ki se bo v nadaljevanju izkazal za skoraj
povsem hermetično besedilo, ugotavlja, da „kljub
kljub abstraktnosti nazornost in slikovitost označevanja nista iz-
gubljeni” (n. d.: 23).
gubljeni
12
Dekletom 1826, Gazele (6.)
( .) 1832, Marskteri romar gre v Rim … 1834, Ukazi 1842 in Sveti Senan 1846.
13
Navajam besedilo po spominu: „Kot Kot smo se dogovorili prejšnjo uro, boste sodelovali v raziskavi, s katero
želim preveriti razlike v sprejemanju petih Prešernovih pesmi, rezultati te raziskave pa naj bi vplivali na spre-
membe v šolskem izboru Prešernovih pesmi. Najprej bom teh pet pesmi prebral, in prosim, če pozorno pos-
lušate, potem pa vam bom razdelil natisnjena besedila pesmi in testni vprašalnik, s katerim bom preverjal vaše
razumevanje, doživljanje in vrednotenje. Rešujte počasi in premišljeno, vzemite si čas, ne ozirajte se na to, ali
ste odgovorili pravilno ali nepravilno, saj je vprašalnik popolnoma anonimen.”
anonimen.
14
Dijakom sem ob pesmi Marskteri romar … povedal, da je bil Matevž Langus slikar in da je slikal portret
Julije Primic.
15
Zanimiva povratna informacija, ki potrjuje, da ustrezno glasno branje olajša razumevanje oz. da imajo di-
jaki težave z dekodiranjem tudi zato, ker sami težko povežejo besede v stavčne in besedilne enote, je izjava di-
jaka ob zaključku šolske ure: „Profesor,
Profesor, sem ugotovu, da jaz ful bolj štekam, če bereste vi, kot če berem sam.”
sam.
Druga pomembna ugotovitev je, da je že ob branju prišla do izraza visoka doživljajska vrednost Svetega Sena-
na,, saj so v enem oddelku dijaki recitatorja pri tej pesmi nagradili z aplavzom.
na
138 | Zoran Božič
3.1. Razumevanje
Razumevanje izbranih Prešernovih pesmi sem preverjal z dvema nalogama. V

prvi nalogi so morali dijaki izraziti vsebino posamezne kitice s svojimi besedami (v
obsegu ene povedi),16 v drugi pa so morali izraziti končno sporočilo posamezne Pre-
šernove pesmi. Rešitve sem razvrstil na pravilne (2 točki), delno pravilne (1 točka)
in nepravilne (0 točk). Za ponazoritev rezultatov navajam po en primer za razume-
vanje in delno razumevanje ter nekaj primerov za nerazumevanje:
1. naloga (vsebina kitice)
RAZUMEVANJE:
Dekletom: Rosa je lepa zjutraj, na začetku dneva, a ko pride sonce tudi ta lepota mi-
Dekletom
ne.
Marskteri romar gre v Rim …: /
Sveti Senan:
Senan Senan sanja vse noči o tej deklici, toda zamudil je, da bi imel kaj z njo saj
jo je smrt prej k sebi vzela.
DELNO RAZUMEVANJE:
Dekletom:: Kako rosa hitro izgine ko pride sonce.
Dekletom
Marskteri romar gre v Rim …: Za verno osebo je lepo gledati verske motive.
Sveti Senan
Senan: Senanu se sanja o deklici, in boji se da jo je poslal v smrt.
NERAZUMEVANJE:
Dekletom: Kako je prišlo jutro in kako bo lep dan.
Dekletom
Marskteri romar gre v Rim …: Sanja kako lepo je grajsko življenje v raju z ženskami. –
Dokler živimo smo veseli, ko umremo pričakujemo ljubezen na „oni oni” strani. – Dek-
le se je zaljubilo v enega graščaka in stalno ga opazuje.
Sveti Senan
Senan: Pesniku se sanja od lepe deklice, ki je umrla.
2. naloga (sporočilo pesmi)
RAZUMEVANJE:
Dekletom: Pesnik sporoča dekletom, naj ne bodo preveč izbirčna pri fantih v mlados-
Dekletom
ti, saj lepota mine, in lahko bodo ostale same.
Gazele (6.)
( .): /
16
Zaradi enakovrednosti sem moral izpustiti šesto gazelo kot enokitično pesem, tako da sem pri tej nalogi
vključil samo tri primerljive kitice iz ene začetne (Dekletam), osrednje (Marskteri romar …) in ene končne
(Sveti Senan) Prešernove pesmi.
Marskteri romar gre v Rim …: /

Ukazi: Srcu se ne da ukazovati; ljubiti lahko končamo šele, ko umremo.
Ukazi
Sveti Senan
Senan: Ni se ti treba bati ljubezni in se ji izogibati, ker potem ti je žal a takrat je
prepozno in ni poti nazaj.
DELNO RAZUMEVANJE:
Dekletom: Mladost je minljiva, to so najlepša leta človekovega življenja. Pomemben
Dekletom
pri človeku ni samo zunanji vtis.
Gazele (6.)
( .): Nobeden ne ve če bo za njegovo delo in trud tudi poplačan.
Marskteri romar gre v Rim …: Ženska, ki je njemu nedostopna, saj je kot svetnica in
najlepša.
Ukazi: Vse mu lahko ukažeš samo srce ne kako naj čuti.
Ukazi
Sveti Senan
Senan: Priložnost zamujena, ne vrne se nobena.
NERAZUMEVANJE:
Dekletom: Če z malim nisi zadovoljen, tudi velikega nisi vreden.
Dekletom
Gazele (6.)
( .): Usoda nam je že dana, tako da v prihodnost ne moremo vplivat.
Marskteri romar gre v Rim …: Matevžu pomeni vera veliko več kot ženske, ker meni
da ženske ne zanjo govoriti resnice. – Lepo je hoditi po svetu, ampak vsak ko nekaj
časa preteče ima domotožje, saj najlepše je doma. – Želja po vrnitvi v svoje domova-
nje. – Vsak romar gre gledat device. – Nekateri gledajo božje podobe, eno dekle pa se
je zaljubila, in jo vleče k njemu.
Ukazi: Če preveč ukazujemo, nas doletijo kazni, določena obnašanja drugih.
Ukazi
Sveti Senan:
Senan Ženska v katero je zaljubljen ga je zavrnila vendar ne glede na to jo bo
večno ljubil. – Deklica je za Prešerna sveta in mu je žal ker je umrla. – Prošnja je ved-
no uslišana.
V spodnji preglednici navajam rezultate testiranja po posameznih kiticah (1. na-

loga) in posameznih pesmih (2. naloga), na desni pa še število in odstotek praznih
mest po posameznih rubrikah, kar tudi kaže na recepcijsko zahtevnost določenega
besedila.17
17
Gre za to, da so bile nekaterim dijakom nekatere pesmi oz. njihov del tako težko razumljive, da sploh niso
poskusili reševati ustrezne naloge.
140 | Zoran Božič
VSEBINA KITICE (DOSEŽENE

VSEBINA KITICE (BREZ REŠITVE)
TOČKE)
KITICA TOČKE % KITICA ŠTEVILO %
Kak lepo se rosa … 28 31,8 Kak lepo se rosa … 6 13,6
V podobah gledat' … 7 8,0 V podobah gledat' … 12 27,3
Senanu se sanja … 36 40,9 Senanu se sanja … 2 4,5
SPOROČILO PESMI (DOSEŽENE SPOROČILO PESMI (BREZ
TOČKE) REŠITVE)
PESEM TOČKE % PESEM ŠTEVILO %
Dekletom 39 44,3 Dekletom 0 0
Gazele (6.)
( .) 28 31,8 Gazele (6.)
( .) 5 11,4
Marskteri romar gre … 3 3,4 Marskteri romar gre … 20 45,5
Ukazi 32 36,4 Ukazi 3 6,8
Sveti Senan 29 33,0 Sveti Senan 8 18,2
Rezultati kažejo, da je najbolj razumljiva pesem Dekletom

Dekletom,, pri kateri so dijaki
dosegli skoraj polovico možnih točk, vsi pa so tudi poskusili navesti sporočilo pe-
smi. Pesmi Gazela št. 6, Ukazi in Sveti Senan so približno izenačene (od 32 do 36
odstotkov možnih točk), tudi po tem, da nekaj dijakov ni navedlo sporočila. Da-
leč najbolj nerazumljiva pesem pa je akrostični sonet Marskteri romar gre v Rim …,
kjer so pri sporočilu samo trije dijaki pokazali delno razumevanje, skoraj polovi-
ca dijakov pa je pustila mesto za rešitev prazno.18 Visoko recepcijsko zahtevnost,
pravzaprav že kar razumevalno hermetičnost tega soneta lahko razložimo z zaple-
teno zgradbo (značilni dvodelni sonet), abstraktno vsebino19 in izjemno zahtevno
metaforiko (npr. večstopenjska metafora „sled
sled sence zarje unstranske glorje
glorje”,, ki je
vključena v besedilo v obliki verznega prestopa). Zato ni čudno, da kljub omembi
Langusovega poklica in njegove portretiranke niti eden dijak ni uspel razbrati, da
Prešeren omenja obiske pri slikarju, na katerih se tolaži ob pogledu na portret svo-
je nesojene pesniške izvoljenke.
18
Prva naloga (vsebina navedene kitice) potrjuje ugotovitve glede soneta Marskteri romar gre v Rim …, za-
nimivo pa je, da je kitica Senanu se sanja potem vse noči recepcijsko manj zahtevna od kitice Kak lepo se rosa bli-
ska,, kar gre najbrž pripisati dejstvu, da je prva bolj epična oz. narativna, druga pa izrazito metaforična.
ska
19
Abstraktnost, kot sem že prej omenil, pripisuje temu sonetu tudi Boris Paternu.
3.2. Doživljanje in vrednotenje
S tretjo nalogo na koncu vprašalnika sem najprej preverjal stališča dijakov o sto-
pnji razumljivosti posamezne pesmi, potem pa še razlike v njihovem doživljanju in
vrednotenju. Najprej navajam stališča o razumljivosti, ki se v grobem pokrivajo z re-
zultati empiričnega preizkusa:
NAJTEŽE RAZUMLJIVA PESEM NAJLAŽE RAZUMLJIVA PESEM
Marskteri romar gre v Rim … 32 Ukazi 20
Gazele (6.)
( .) 8 Dekletom 10
Sveti Senan 3 Sveti Senan 9
Dekletom 0 Gazele (6.)
( .) 5
Ukazi 0 Marskteri romar gre v Rim … 0
Tudi po mnenju dijakov samih je daleč najteže razumljiva pesem Marskteri ro-
mar gre v Rim …, in značilno je, da je niti eden ni označil za lahko razumljivo pesem.
Prav tako se nobenemu dijaku ne zdita težko razumljivi pesmi Dekletom in UkaziUkazi,, kar
dve tretjini pa ju proglašata za najlaže razumljivi pesmi. Zanimiva razlika je, da pre-
izkus razumljivosti pri šesti gazeli ni pokazal bistvenega odstopanja od pesmi Ukazi
Ukazi,,
vendar jo je kar osem dijakov razglasilo za najteže razumljivo pesem, po drugi strani
pa so dijaki pri pesmi Dekletom izkazali nekoliko boljše razumevanje kot pri Ukazih
Ukazih,,
vendar je dvakrat več dijakov za najlaže razumljivo pesem označilo Ukaze
Ukaze.. Ta odsto-
panja si lahko razložimo s tem, da dijaki težjo razumljivost povezujejo z zapleteno
obliko pesmi (šesta gazela ima eno kitico, notranjo rimo in refren), preprosto obliko
in malo metaforičen pesniški jezik (kot npr. v pesmi Ukazi
Ukazi)) pa mehanično povezuje-
jo z lažjo razumljivostjo pesmi. Pomembno je, da je Sveti Senan
Senan,, pesem z najbolj raz-
vidno zgodbo, po mnenju dijakov teže razumljiva kot Dekletom in Ukazi Ukazi.
Tudi doživljanje posameznih pesmi sem raziskal na dva načina, da bi s tem do-
bil kolikor je le mogoče veljaven rezultat:
PESEM Z NAJBOLJ PESEM Z NAJBOLJ
DOLGOČASNO VSEBINO PRIVLAČNO VSEBINO
Gazele (6.)
( .) 18 Ukazi 16
Marskteri romar gre v Rim … 18 Sveti Senan 15
Ukazi 5 Dekletom 11
( .) 2
Sveti Senan 1 Marskteri romar gre v Rim … 0
142 | Zoran Božič
Če združimo obe opredelitvi, tako tisto z negativno kot tisto s pozitivno izbiro,
lahko sklenemo, da so dijaki najmočneje doživeli pesem Sveti Senan Senan,, ki ji sledita pe-
smi Ukazi in Dekletom
Dekletom,, šesta gazela in sonet Marskteri romar gre v Rim … pa sta zanje
pesmi, ki nimata nobene doživljajske vrednosti.
V nasprotju s tremi vodilnimi prešernoslovci, ki se pri svojem vrednotenju Pre-
šernovih pesmi praviloma niso spraševali o njihovi razumljivosti,20 je pa pri dijakih
jasno razvidna visoka korelacija med razumevanjem in doživljanjem: pesmi, ki jih
ne razumejo (ali imajo samo občutek, da jih ne razumejo), se jim zdijo dolgočasne,
in obratno, pesmi, ki so jim lahko razumljive, se jim zdijo vsebinsko najbolj privlač-
ne. Razumljivost pesmi pa seveda ni edini predpogoj za intenzivno doživljanje, kar
dokazuje visoka uvrstitev pesmi Sveti Senan,
Senan, ki se je trem dijakom zdela celo najte-
že razumljiva, pri izbiri najlaže razumljive pesmi pa so jo dijaki uvrstili šele na tretje
mesto. Zato domnevam, da je poleg razumljivosti za globlje doživljanje pesmi pot-
rebna privlačna zgodba (ta omogoča identifikacijo),21 dramatična zgradba z zasno-
vo, zapletom in razpletom in v tem primeru tudi humorno obarvana pripoved.22
Tudi Grosmanova poudarja pomen identifikacije za doživljanje umetnostnega be-
sedila, in sicer se opira na stališče sodobne italijanske raziskovalke Marie Grazie
Levorato,23 da „vse
vse do danes teoretiki in učitelji govorijo o bralčevem razmerju do
pripovednih oseb kot identifikaciji s temi osebami v romanih in drugih oblikah pri-
povedi” (2004: 45).24
povedi
20
Še več: nekaterim so preproste pesmi, ki so pričakovano laže razumljive, same po sebi manj vredne kot pe-
smi z zahtevno, umetelno obliko.
21
Psihološke mehanizme, ki delujejo ob identifikaciji bralca z literarno osebo (v tem primeru ob Senanovem
odnosu do spolnosti), pojasnjuje v povezavi z „razbremenilno
razbremenilno in varovalno funkcijo estetske distance
distance” Jau-
ss, ki se sklicuje na Freudovo spoznanje, da se sme bralec brez sramu prepustiti potlačenim vzgibom, saj ima
njegov užitek „za za predpostavko estetsko iluzijo, kar pomeni omilitev bolečine zaradi gotovosti, da je, prvič,
nekdo drug tisti, ki na odru deluje in trpi, in, drugič, da gre le za igro, ki ne more škoditi naši osebni varnosti
varnosti”
(Jauss 1998: 55).
22
Empirične raziskave, ki so pokazale, da dijaki bolj kot Prešernove pesmi z resnobnim, elegičnim ali celo
tragičnim tonom cenijo tiste, ki so obarvane humorno oz. ironično (torej imajo do ljubezni distanco), kljub
časovni oddaljenosti prepričljivo demantirajo Mahničeve trditve o škodljivosti Prešernove ljubezenske lirike,
še zlasti njegove navedbe, da „peto-
peto- ali šestošolec, otrok, ki zna komaj grško brati, izvolil si je „svojo
svojo”;; in tedaj
sanjari in blede noč in dan, pesnikuje, žaluje, toži luni in zvezdam svoje gorje, pri tem pa zanemarja šolske na-
loge in jame vidno hirati od dne do dne
dne” (Mahnič 1887: 152).
23
Levoratova je leta 2000 izdala knjigo Le emozioni della lettura
lettura.
24
Grosmanova v knjigi Razsežnosti branja navaja tudi uporabno stališče slovenskega književnika Evalda Fli-
sarja: „Zdravilna
Zdravilna moč literature je v zgodbi, v njeni strukturi. V identifikaciji, ki jo omogoča bralcu. In s tem
v njeni potencialni katarzičnosti. Bralec, ki ob branju romana ali pri gledanju drame vsaj nezavedno ne začuti
„to
to sem jaz”,
jaz , ne dobi od branja oz. od gledanja nič dragocenega in zapravlja čas.
čas.” (2006: 94)
V kolikšni meri pa je doživljanje posameznih pesmi povezano z njihovim vred-

notenjem, nam razkrivajo stališča dijakov o umetniški oblikovanosti pesmi.25 Nava-
jam preglednico:
NAJBOLJ UMETNIŠKO OBLIKOVANA PESEM

Sveti Senan 13
Gazele (6.)
( .) 12
Dekletom 9
Marskteri romar gre v Rim … 5
Ukazi 5
Dvodelnega soneta z akrostihom Matevžu Langusu srednješolci ne uvršča-

jo med umetniško oblikovane pesmi,26 pač pa jim je taka pesem šesta gazela, kate-
re umetelnost najbolje izražata uporaba notranje rime in refrena. Nepričakovana je
bistvena razlika v uvrstitvi pesmi Sveti Senan,
Senan, Dekletom in Ukazi
Ukazi,, po obliki prepros-
tih štirivrstičnic, pri čemer je Sveti Senan celo na prvem mestu, Ukazi pa na zadnjem.
Razliko med vrednotenjem akrostičnega soneta in gazele (obe pesmi so dijaki
doživljali kot dolgočasni) morda lahko pojasnimo z delovanjem halo efekta: srednje-
šolci pesmim, ki so jim povsem nerazumljive, ne priznavajo niti umetniške oblikova-
nosti.27 Razlike v dojemanju umetniške oblikovanosti Svetega Senana in Ukazov (obe
pesmi imata po mnenju dijakov zelo privlačno vsebino) ne moremo pojasniti z vpli-
vom razumljivosti, saj se zdijo srednješolcem Ukazi celo bolj razumljivi, pač pa dijaki
med umetniške prvine leposlovnega besedila očitno uvrščajo tudi zanimivo zgod-
bo, prepričljiv zaplet in razplet ter napet slog pripovedi, torej prvine, ki so povezane
predvsem z doživljanjem besedila.
Na koncu tega poglavja predstavljam neposredno primerjavo med vrednote-
njem literarne zgodovine (treh vodilnih prešernoslovcev druge polovice 20. stoletja)
25
Namenoma sem nadgradil sintagmo umetniška pesem, da bi se s tem izognil preprostemu enačenju ume-
tniškega z všečnostjo. Ne glede na to pa lahko domnevamo, da si pod izrazom „umetniško
umetniško oblikovana pesem”
pesem
klasičen literarni zgodovinar in današnji dijak drugega letnika srednje šole ne predstavljata istega. Prvemu so
kriteriji umetniškega širše pomembna vsebina, izpiljen slog in umetelna oblika, slednjemu pa predvsem tiste
prvine pesmi, ki mu omogočajo vživetje oziroma čim večji čustveni odziv.
26
Domnevamo lahko, da dijaki akrostiha niso prepoznali.
27
Če je to res, je tako vrednotenje dijakov povsem v nasprotju z vrednotenjskimi merili nekaterih literarnih
kritikov in zgodovinarjev: bolj ko je neko leposlovno besedilo zapleteno in sporočilno hermetično, bolj se jim
zdi umetniško.
144 | Zoran Božič
in vrednotenjem dijakov srednje šole. Pri tem sem upošteval razvrstitev Prešernovih
pesmi s konca poglavja Vrednotenje literarnih zgodovinarjev in razvrstitev srednješol-
cev, pri kateri sem kombiniral dve merili, in sicer „najbolj
najbolj umetniško oblikovana pe-
sem” ter „pesem
sem vsebino 28 Navajam preglednico s primerjavo:
pesem z najbolj privlačno vsebino”.
LITERARNI ZGODOVINARJI TOČKE DIJAKI SREDNJE ŠOLE TOČKE

Marskteri romar gre v Rim … 5 Sveti Senan 28
Gazele (6.) 4 Ukazi 21
Dekletom 3 Dekletom 20
Sveti Senan 2 Gazele (6.) 14
Ukazi 1 Marskteri romar gre v Rim … 5
Očitno je, da se vrednotenji literarnih zgodovinarjev in dijakov drugega letni-

ka močno razlikujeta. V nasprotju s prešernoslovci, ki so na sam vrh povzdignili zah-
tevno formo akrostičnega soneta in šeste gazele, dijaki najviše vrednotijo tiste pesmi,
ki so jim bolj razumljive in ki jih lahko globlje doživijo, čeprav so napisane v obliki
preprostih štirivrstičnih kitic.
3.3. Potrditev rezultatov empirične raziskave
V obeh oddelkih ekonomske gimanzije, v katerih sem pred obravnavo Prešerno-

ve poezije v drugem letniku preveril recepcijo petih Prešernovih pesmi z empirično
raziskavo, sem februarja leta 2008 po končani šolski obravnavi Prešerna kot običajno
izvedel še govorne vaje.29 Ob nastopih posameznih dijakov sem si v vnaprej priprav-
ljeno razpredelnico zapisal, katere pesmi so se naučili na pamet, in tako dobil zani-
28
Razvrstitev dijakov srednje šole:
Najbolj umetn. oblikovana pesem T Pesem z najbolj privl. vsebino T SKUPAJ T
Sveti Senan 13 Ukazi 16 Sveti Senan 28
Gazele (6.)
( .) 12 Sveti Senan 15 Gazele (6.)
( .) 14
Dekletom 9 Dekletom 11 Dekletom 20
Marskteri romar gre v Rim … 5 Gazele ((6.)
.) 2 Marskteri romar … 5
Ukazi 5 Marskteri romar gre v Rim … 0 Ukazi 21
29
Dijaki so imeli štirinajst dni časa, da se na pamet naučijo tri krajše Prešernove pesmi (npr. sonet ali drugač-
no pesem z najmanj 20 verzi) ali eno daljšo (najmanj 40 verzov) in eno krajšo pesem. Pesmi so izbirali popol-
noma prosto, po lastni afiniteti, že ob podajanju navodil pa sem dijakom predstavil tudi merila za ocenjevanje
z delnimi ocenami. V razredu je vsak dijak (po moji izbiri) deklamiral samo eno pesem, lahko pa sta dva dija-
ka skupaj zaporedoma deklamirala vsak eno polovico daljše Prešernove pesmi.
mivo povratno informacijo o recepciji srednješolcev drugega letnika (ob domnevi,

da so dijaki izbrali za deklamiranje predvsem pesmi, ki jih razumejo, ki so jih zmožni
doživeti in ki jih sami vrednotijo kot lepe oz. zanimive), s katero bi lahko potrdil ali
ovrgel rezultate predhodnega empiričnega preizkusa.
Navajam preglednico:30
NASLOV PESMI število NASLOV PESMI število

Dekletom 15 Orglar 2
Ukazi 14 O Vrba, srečna draga vas domača 2
Pod oknom 13 Zdravilo ljubezni 2
Zdravljica 10 Čez tebe več ne bo sovražna sreča 1
Zapuščena 9 Hčere svet 1
Nezakonska mati 7 Janezu N. Hradeckemu 1
Povodni mož 6 Mornar 1
Strunam 6 Ribič 1
Glosa 4 Sila spomina 1
K slovesu 3 Sveti Senan 1
Zgubljena vera 3 Vso srečo ti želim 1
Apel podobo na ogled postavi 2
Med prvimi desetimi pesmimi prevladujejo čiste lirske pesmi s preprosto kitič-
no obliko in ne tako zahtevnim pesniškim jezikom,31 na samem vrhu pa sta pesmi
Dekletom in Ukazi
Ukazi,, ki sta po predhodnih raziskavah med najbolj razumljivimi in tudi
vsebinsko privlačnimi Prešernovimi pesmimi. Sonet kot izrazito zahtevno pesniško
formo je izbralo samo pet dijakov, in še to pretežno besedili, ki sta recepcijsko manj
zahtevni in so ju dijaki spoznali že v osnovni šoli ((O
O Vrba ter Apel in čevljar).
čevljar).
30
45 dijakov se je naučilo 106 pesmi, od tega 23 različnih. Izbor je bil precej širši kot pri pedagoškem ekspe-
rimentu, ko je 190 dijakov navedlo le 15 različnih neobravnavanih pesmi, ki so jih prebirali po lastni afiniteti.
To dejstvo potrjuje velik didaktični pomen govornih vaj pri obravnavi Prešernove poezije.
31
Da pri izbiri pesmi ni bilo odločujoče merilo njihova dolžina, pač pa predvsem njihova doživljajska vred-
nost, potrjuje podatek, da se je kar polovica dijakov naučila eno krajšo in eno daljšo pesem (med te sem štel
pesmi Glosa
Glosa,, Janezu N. Hradeckemu,
Hradeckemu, Orglar
Orglar,, Povodni mož,
mož, Sveti Senan,
Senan, Zdravilo ljubezni in Zdravljica
Zdravljica).
).
146 | Zoran Božič
4. Recepcija študentov slovenistike

Odločil sem se, da recepcijo istih petih Prešernovih pesmi na čisto enak način
preizkusim še pri študentih prvega in tretjega letnika slovenistike na FH Univerze v
Novi Gorici, in sicer iz dveh razlogov: prvič, da raziščem morebitne razlike v razu-
mevanju, doživljanju in vrednotenju, in drugič, da ugotovim, ali gre vrednotenje sre-
dnješolcev pripisati zgolj literarnemu okusu manj izobraženih mladih ljudi,32 ali pa
gre dejansko za velik razkorak med splošnimi vrednotenjskimi merili in ekskluziv-
nim vrednotenjem peščice literarnih zgodovinarjev. Rezultate empiričnih raziskav, ki
sem jih izvedel v mesecu februarju 2008 (prvi letnik 21 sodelujočih, tretji letnik pa
11 – v obeh letnikih samo dekleta), navajam v spodnjih preglednicah:
Razumevanje
VSEBINA KITICE
I. letnik točke % III. letnik točke %
Dekletom 18 43 Dekletom 13 59
Sveti Senan 14 33 Sveti Senan 11 50
Marskteri romar gre v Rim ... 5 12 Marskteri romar gre v Rim ... 3 14
SPOROČILO PESMI
I. letnik točke % III. letnik točke %
Ukazi 19 45 Dekletom 12 55
Dekletom 17 40 Ukazi 12 55
Gazela ((6.) .) 14 33 Gazela ((6.)
.) 8 36
Sveti Senan 12 29 Sveti Senan 7 32
Marskteri romar gre v Rim ... 3 7 Marskteri romar gre v Rim ... 0 0
32
Marko Stabej (1997: 64) v svoji disertaciji problematizira Paternujevo stališče, da je zadnje Prešernovo
ustvarjalno obdobje „razkroj ustvarjanja , in sicer s trditvijo, da „lahko
razkroj njegovega pesniškega ustvarjanja”, lahko preusmeritev
k drugemu naslovniku interpretiramo tudi kot zavestno jezikovnonačrtovalno odločitev”.
odločitev . Stabej v opom-
bi najprej pojasnjuje spremembo naslovnika s Prešernovo izjavo, da ta čas dela „na na kranjskih pesmih, ki naj
bi bile všeč kmečkim fantom”
fantom (pismo Vrazu z dne 12. 12. 1843), za tem pa navaja zapis Ivana Prijatelja, da je
Ljubljanski časnik 27. 3. 1850 poročal, da fantje na deželi ne pojajo več kvantaških pesmi, temveč Prešernove
in Tomanove, najbolj pogosto ravno Mornarja in Pesem od železne ceste (Prijatelj 1955: 111).
Doživljanje in vrednotenje
NAJTEŽE RAZUMLJIVA PESEM

I. letnik III. letnik
Marskteri romar gre v Rim ... 15 Marskteri romar gre v Rim ... 11
Sveti Senan 3 Dekletom 0
Gazele (6.)
( .) 2 Gazele (6.)
( .) 0
Dekletom 1 Sveti Senan 0
Ukazi 0 Ukazi 0
NAJLAŽE RAZUMLJIVA PESEM
Ukazi 9 Dekletom 7
Dekletom 6 Ukazi 4
Gazele (6.)
( .) 5 Gazele (6.)
( .) 0
Sveti Senan 2 Marskteri romar gre v Rim ... 0
Marskteri romar gre v Rim ... 0 Sveti Senan 0
NAJBOLJ DOLGOČASNA PESEM
Sveti Senan 5 Gazele (6.)
( .) 1
Gazele (6.)
( .) 3 Ukazi 1
Ukazi 3 Dekletom 0
Dekletom 1 Sveti Senan 0
NAJBOLJ PRIVLAČNA PESEM
Gazele (6.)
( .) 6 Gazele (6.)
( .) 2
Ukazi 6 Sveti Senan 2
Dekletom 1 Ukazi 1
148 | Zoran Božič
NAJBOLJ UMETNIŠKA PESEM

( .) 5
Gazele (6.)
( .) 7 Sveti Senan 4
Marskteri romar gre v Rim ... 1 Ukazi 1
Ukazi 0 Marskteri romar gre v Rim ... 0
Prvi dve nalogi, s katerima sem preverjal razumevanje, prinašata zelo podobne
rezultate kot raziskava pri srednješolcih: najbolj razumljivi pesmi sta Ukazi in Dekle-
tom,, daleč najbolj nerazumljivo besedilo pa je sonet Marskteri romar gre v Rim ... Štu-
tom
denti tretjega letnika so razen pri tem sonetu izkazali nekoliko boljše razumevanje,
kar bi lahko pripisali njihovi večji interpretativni zrelosti oz. dejstvu, da je bil preiz-
kus izveden po obravnavi Prešerna na univerzitetni ravni.33 Tretja naloga, s katero sem
preverjal doživljanje in vrednotenje, tudi na ravni bolj izobraženih bralcev potrjuje iz-
jemno visoko korelacijo med razumljivostjo, privlačnostjo in umetniško vrednostjo:
najteže razumljiva pesem ((Marskteri
Marskteri romar gre v Rim ...) je študentom tudi najbolj
dolgočasna in ima zanje zanemarljivo umetniško vrednost; najlaže razumljiva pesem
(Dekletam
Dekletam)) je študentom tudi najbolj privlačna (III. letnik) in ima zanje najvišjo ume-
tniško vrednost (I. letnik). Torej ima pri recepciji Prešernovih pesmi za osnovnošolce
in srednješolce (Krakar Vogel 2000/01) ter tudi za novogoriške študente slovenistike
izjemno vlogo razumljivost pesmi, je tako rekoč ključno recepcijsko merilo.
V primerjavi s srednješolci drugega letnika je opazna razlika v razvrstitvi šeste
gazele in Svetega Senana
Senana.. Šesta gazela se zdi študentom bolj razumljiva, manj dol-
gočasna34 in tudi bolj umetniška kot Sveti Senan
Senan.. Domnevamo lahko, da gre za del-
no spremenjen odnos do fabulativnih prvin, saj v nasprotju s srednješolci, ki najviše
vrednotijo prav Prešernove pesmi z izrazito zgodbo,35 študenti dajejo večji pouda-
33
To sklepanje je treba vzeti s pridržkom, saj gre za zelo majhen vzorec testirancev, poleg tega pa se je preiz-
kusa udeležila le polovica letnika, in to študenti, ki so pred testiranjem imeli vaje iz latinščine, torej verjetno
tisti bolj sposobni in ambiciozni.
34
Dejstvo, da je kar pet študentov prvega letnika proglasilo Svetega Senana za najbolj dolgočasno pesem, je
težko razložljivo, morda pa gre za podoben vrednotenjski pristop kot pri nekaterih literarnih zgodovinarjih,
ki jim je pesem s tematiko spolnosti ali z izrazito humornim pristopom vnaprej manj vredna.
35
To trditev dodatno potrjuje empirični preizkus v šolskem letu 2003/04, ko sem na začetku drugega letni-
ka v enem oddelku ekonomske gimnazije pisno preveril, kateri naslovi leposlovnih besedil, obravnavanih v
prvem letniku, so ostali dijakom v dolgoročnem spominu. Velika večina dijakov je navedla besedila, ki smo
rek oblikovnim in slogovnim prvinam. To razliko bi morda lahko pojasnili s tem,

da gre za bolj kvalificirane bralce v primerjavi s srednješolci, za katere tudi Grosma-
nova ugotavlja, da „niti
niti enega ne zanimajo oblikovni vidiki umetnostnega besedila”
besedila
(2004: 254). Grosmanova tovrsten razvoj bralnih interesov in zmožnosti pojasnju-
je z razločevanjem med čustvenimi odzivi nestrokovnih in strokovno usposobljenih
bralcev. Pri tem navaja ugotovitve nizozemskega raziskovalca Elsa Andringa,36 da „se se
navadni bralci (v poskusu je uporabil kar dijake srednjih šol) bolj odzivajo na osebe
in dogajalno plast pripovedi, strokovno usposobljeni bralci pa se odzivajo tudi na je-
posebnosti” ter da so slednji „pripravljeni
zikovne, besedilne, zgradbene posebnosti pripravljeni veliko več
vložiti v svoje branje, zato lahko procesirajo bolj zapletena leposlovna besedila brez
užitke”37 (2004: 61).
negativnih občutkov in doživijo drugačne bralne užitke
LITERATURA:
Andringa, Els. “Narrative

Narrative Complexity and Emotional Involvement. Differences between
Expert and Non-Expert Readers.
Readers.” In Empirical Approaches to Literature
Literature. Ed. G. Ru-
sch. Siegen: Lumis Publications, 1995. 272-281.
Božič, Zoran. „Sprejemanje
Sprejemanje Prešernovih pesmi: razumevanje, nerazumevanje, oboževa-
nje.” Slavistična revija 55, no. 4 (2007): 653-674.
nje.
Božič, Zoran. Slovenska literatura v šoli in Prešeren
Prešeren. Ljubljana: Tangram, 2010.
Božič, Zoran. „Vrednotenje
Vrednotenje Prešernovih pesmi kot recepcijski problem.
problem.” Slavistična revi-
ja 59, no. 2 (2011): 131-146.
Grosman, Meta. Zagovor branja: bralec in književnost v 21. stoletju.
stoletju. Ljubljana: Založba So-
phia, 2004.
Grosman, Meta. Razsežnosti branja.
branja. Ljubljana: Založba Karantanija, 2006.
jih obravnavali kot obvezno domače branje ((Romeo

Romeo in Julija 22, Don Kihot 21, Hamlet 20, Matejev evangelij 18,
Stare grške bajke 18, Antigona 17, Dafnis in Hloa 15, Kralj Ojdip 15). Gre za daljša besedila, bodisi epska bodi-
si dramatska, pri katerih zgodba omogoča identifikacijo. V nasprotju s temi besedili lirske pesmi niso ostale v
dolgoročnem spominu ((Pesem
Pesem nosačev žita 2, Visoka pesem 1).
36
Andringa 1995: 272.
37
V nadaljevanju Grosmanova natančneje razloži recepcijske mehanizme, ki delujejo pri vzgoji kvalificira-
nih bralcev: „VV tem smislu estetske značilnosti - z njimi pa seveda tudi možnost estetske funkcije - obstajajo
samo za tiste bralce, ki jih kot take lahko prepoznajo na podlagi poprejšnjega poznavanja in priznavanja lite-
rarne institucije in medbesedilne izkušenosti. /…/ Prav tako simetrija v razporeditvi posameznih besed v ne-
kem besedilu postane estetska lastnost le za tistega bralca, ki ji lahko pripiše estetsko funkcijo, medtem ko je
za vse druge zgolj besedilna lastnost oziroma določena ponovitev.
ponovitev.” (2004: 76)
150 | Zoran Božič
Jauss, Hans Robert. Estetsko izkustvo in literarna hermenevtika. Ljubljana: Literarno ume-
tniško društvo Literatura, 1998.
Kos, Janko. Prešernov pesniški razvoj.
razvoj Ljubljana: Državna založba Slovenije, 1966.
Krakar Vogel, Boža. „Obravnavanje
Obravnavanje literarne klasike v sodobni šoli – na primeru Prešer-
na.” Jezik in slovstvo 46, no. 4 (2000/2001): 125-136.
na.
Levorato, Maria Grazia. Le emozioni della lettura
lettura. Bologna: Il Mulino, 2000.
Mahnič, Anton. Dvanajst večerov: pogovori doktorja Junija z mladim prijateljem.
prijateljem Gorica: sa-
mozaložba, 1887.
Paternu, Boris. France Prešeren in njegovo pesniško delo 1.1. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1976.
Paternu, Boris. France Prešeren in njegovo pesniško delo 2.2. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1977.
Prijatelj, Ivan. Slovenska kulturnopolitična in slovstvena zgodovina 1848–1895
1848–1895. Ljubljana:
Državna založba Slovenije, 1955.
Slodnjak, Anton. Prešernovo življenje.
življenje. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1964.
Stabej, Marko. Slovenski pesniški jezik med Prešernom in modernomoderno. Doktorska disertacija.
Ljubljana: Filozofska fakulteta, 1997.
Zoran Božič
LITERARY EVALUATION BETWEEN LITERARY

HISTORY AND RECEPTION THEORY (BASED ON
THE POETRY OF FRANCE PREŠEREN)
Abstract: The study of the evaluation criteria of the leading Slovenian Prešeren experts
and their comparison with the experience and evaluation of Prešeren poems by Slovenian sec-
ondary school and university students have revealed a significant difference between the liter-
ary and receptive approach. While literary historians appreciate very complex reflective poems
created during the poet’s most productive period (mostly the ones dealing with existential
problems and the sonnets), high school and university students show more appreciation for
Prešeren’s linguistically simpler poems, which they can understand better. The latter consider
the poems they can experience more intensively, due to their dramatic stories and humour, to
have a higher artistic value than others.
Keywords: evaluation, literary history, reception, Prešeren, empirical research

Vol. 4, No. 1 (2013): 151-172. 151
UDC 32:929 Miletić S.

UDC 94(497.6)"1875/1876
94(497.6) 1875/1876"
Др Горан Васин1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Одсек за Историју
Србија
СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ И УСТАНАК У

БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ (1875-1876)
Сажетак:: Српска штампа у Аустро-Угарској велику пажњу је поклањала устанцима
најпре у Херцеговини, а потом и Босни. Нема броја Заставе или Србског народа
народа који ни-
су доносили вести о окршајима устаника са турским јединицама или дипломатским де-
шавањима везаним за ове покрајине. Такође се писало и о односима Србије и Црне Горе
или унутрашњим дешавањима у ове две Кнежевине уочи почетка рата са Турском. Важно
је напоменути да се као нит кроз писање поменутих новина помаљала идеја Аустро-Угар-
ске да се у име хришћанских или цивилизацијских норми мора реаговати у Босни и Хер-
цеговини. Као коначан резултат ове акције долази војно запоседање или анексија ових
покрајина. Анализа писања провладиног Србског народа недвосмислено потврђује да се у
током 1875. и 1876. године Аустрија спремала за овакав корак.
Кључне речи:: устанак у Босни и Херцеговини, либерали, Кнежевина Србија, Свето-
зар Милетић, српско-турски ратови
Херцеговачки устанак, који је својим симболичким именом Невесињ-

ска пушка, покренуо једну од пресудних етапа у борби за српско национално
ослобођење и уједињење, био је почетак и крај готово свих наслова страница
пречанске штампе у времену устанака у Босни и Херцеговини и касније срп-
ско-турских ратова.2 На динамичан начин, из сата у сат стизали су извештаји
1
goranvasin@yahoo.com (Goran Vasin, University of Novi Sad, Faculty of Philosophy, Department of Histo-
ry, Serbia)
2
Милетићева Застава свакако је била најутицајнији лист код Срба у Аустро-Угарској. О њеном писању
коментари су често непотребни. Милетић је својим бритким пером давао тон и усмеравао писање ча-
сописа, а својим политичким анализама изнијансирано и прецизно обавештавао јавност о политичким
догађајима међу Србима у Монархији. Писање Србског народа Јована Грујића Јоте, које смо анализира-
152 | Горан Васин
о војним подвизима устаника или дипломатским активностима кнеза Милана

и књаза Николе. Од јула 1875, све до уласка Србије и Црне Горе у рат са Тур-
ском, Срби у Монархији имали су прилику да из дана у дан прате живот својих
сународника у Босни и Херцеговини. Ништа мање пажње, било је посвећено
вестима из Пеште и Беча, односно ставовима Тисе и Андрашија у вези са овим
горућим питањем српске епопеје у Босни и Херцеговини. Злочини турских
трупа над цивилима, као и несувисли и претенциозни коментари загребачког
Обзора често су наилазили на запажено место у штампи нарочито у Србском
народу.. Однос пречанских политичких лидера према питању устанка или ре-
народу
цимо рата са Турском анализирали смо кроз перо Светозара Милетића или
његових опонената у Србском народу.
народу. Либерална и конзервативна политичка
струјања ломила су се на страницама штампе управо око горућих питања веза-
них за устанак у Босни и Херцеговини 1875-1876. У политичким догађајима ко-
ји су одредили смернице српске политике у Аустро-Угарској година 1875. једна
је важнијих. Пораз милетићеваца на изборима за Угарски сабор 1875, пољуљао
је политику либерала. У самој Угарској споразумом Тисе и Андрашија форми-
ра се влада која ће пуних 15 година водити непомирљиву националну политику
и агресивно рушити права народности. Милетић и либерали су од првог дана
обележени као главни противници коалиције.3
ли и супротсавили Застави
Застави,, сасвим је друга страна приче Срба у Угарској. Новина је покренута током
1869, помогнута новцем Патријаршије у Карловцима у време док је председник Угарске владе био Ђула
Андраши. Новине је покренуо Ђорђе Стратимировић, који је у то време прихватао Нагодбу и међу пр-
вима кренуо у процес сарадње са владом у Пешти. Србски народ је такође подржавао ставове династије
Обреновић. Часопис је од почетка оцењен као и сувише провладин, за шта ће касније Стратимировић
оптужити Јоту. Уредништво су сачињавали Јован Грујић Јота, Милан Димитријевић Грозни и Ђорђе
Поповић Даничар. Грујић од самог почетка кренуо у борбу против Милетићевих либерала, уз велику
подршку и неких црквених кругова, а најпре Германа Анђелића. Аустрофилска политика у време Ми-
ливоја Петровића Блазнавца здушно је подржана на страницама Србског народа.
народа. Током Велике источне
кризе писање ове новине било је усмерено у складу са политичким ставовима кнеза Милана, што је ре-
зултирало нарочито после Берлинског конгреса када је часопис постао полузваничано гласило српске
владе у Монархији. Током периода 1875-1878, нијансирано и често перфидно лист је наметао ставове
владе Двојне монархије по вертикали-Аустрија подржава целовитост Османске империје, али уколико
народ у Босни и Херцеговини жели да се ове покрајине уједине са жуто-црном монархијом мора се ува-
жити тежња хришћанског (католичког становништва). (Видети: Василије Ђ. Крестић, Историја српске
штампе у јужној Угарској 1791-1914,
1791-1914, Нови Сад 1980, 181-194, 367-381).
3
На изборима за Угарски сабор одржаним у пролеће 1875. Милетић и његова странка нису пости-
гли очекивани резултат. Константно сукобљавање српских посланика на Сабору са владајућом већином
имало је озбиљних последица по СНСС. Притисци на бираче или претње изрицане посланицима за го-
ворницом ипак су дале резултате у корист Владе. Угарска као искључиво држава мађарског политичког
народа без могућности за грађанска и демократска права народности била је на мети Светозара Миле-
тића и Михаила Полита Десанчића. У знаменитим расправама Полита са Калманом Тисом, током пе-
риода фебруар-април 1875, супротстављени, чини се непомирљиви ставови о могућој федерализацији
Светозар Милетић и устанак у Босни и Херцеговини (1875-1876) | 153
Избијање устанка у Херцеговини 1875, свакако је довело решавање Источ-

ног питања у сам центар догађаја у Европи, што је кнежевине Србију, Црну Гору
и устанике довело у неповољнији положај јер су велике силе по сваку цену имале
на уму своје интересе и претензије на рачун увелико оронулог Турског царства.
Сама Аустро-Угарска била је двојако усмерена ка Балкану. Пораз од Немачке и
губитак утицаја у Западној Европи уз императив заустављања руског мешања на
Полуострву био је политички вјерују идеологије Двојне монархије. Андраши је
такође имао на уму да је јануара 1875, на седницама политичког врха Двојне мо-
нархије донета одлука о потенцијалном заузимању Босне и Херцеговине.4 Упра-
во оваква двострука игра Беча и Пеште јасно се пратила на страницама српске
штампе. На једној страни смиривање ситуације и покушај реформи уз чување
јединства Османске царевине, са друге стране перфидно наговештавање тери-
торијалне експанзије Аустрије. Такође на страницама штампе могло се читати о
Угарске или допуштању немађарима да се слободно политички изјашњавају били су увод у планирани
обрачун са српским посланицима. Узаверела атмосфера кулминирала је Тисином претњом да Угарска
влада у колико буде потребно има снаге да смрви своје непријатеље. Управо овакве изјаве, претње и су-
штинска несигурност немађара доводе до лошијег резултата СНСС на изборима. Милетић је поражен у
Башаиду (мандат је добио у Тителском срезу када се повукао Лаза Костић), Трифунац у Бечкереку, Ан-
тоније Хаџић у Новом Саду, а једину победу у табору либерала остварио је у Панчеву Михаило Полит
Десанчић. У оваквој констелацији снага, не чуди што либерали покушавају избијањем Херцеговачког
устанка да жестоком кампањом поврате свој доминантни положај и крену у препород своје странке ко-
ја је показивала озбиљније знаке слабљења и раскола. Са друге стране Тисина и Андрашијева коалици-
ја је од марта 1875, када је извршена фузија у нову Либералну странку, пуних 15 година водила Угарску.
У мађарској историографији преовладава мишљење да се ово доба може назватим златним добом Угар-
ске.. (Видети: Дејан Микавица
ске Микавица,, Српско питање на Угарском сабору: 1690
1690-1918,
1918, Нови Сад 2011, 165-202;
Дејан Микавица, Михаило Полит Десанчић, Нови Сад 2007, 258-289; Тибор Пал, Мађарска политичка
јавност и српско питање на Балкану 1860-1878,
1860-1878, Нови Сад 2001, 56-57).
4
Током читаве 1874, стање у Херецеговини и Босни било је на ивици побуне. Од новембра 1874, из-
беглице из Херцеговине су интензивније почеле да прелазе на територију Црне Горе. Такозвана Подго-
ричка афера је у октобру 1874, већ алармирала велике силе да је поновна експлозија Источног питања
лако могућа. Почетком 1875. (19. јануар 1875) аустријске пограничне трупе су добиле наређење да се
у случају рата Црне Горе са Турском држе неутрално. На седници Крунског већа одржаној 29. јануара
1875, јасно је изнето мишљење да евентуални устанак у Босни и Херцеговини ове покрајине неминовно
води ка уједињењу са Србијом и Црном Гором. Одбачена је свака помисао да се дозволи стварање такве
српске државе, и озбиљно се приступило плановима о евентуалном запоседању територија у Босни и
Херцеговини. Из тог разлога цар Франц Јозеф је у пролеће 1875, предузео своје знаменито путовање по
Далмацији. Жалбе житеља Турске царевине биле су сигнал Двојној монархији да је време за јачу и агил-
нију кампању. После царевог путовања и књаз Никола је у Меморандуму чланицама Тројецарског саве-
за затражио прекид турских насиља и побољшање положаја хришћана, али и корекцију границе Црне
Горе. (Васиљ Поповић, Средина и прилике из којих се развила Невесињска буна,
буна, Споменица о Херцеговач-
ком устанку 1875. године, Београд 1928, 1-14; Милорад Екмечић, Устанак у Босни 1875-1878,
1875-1878, Београд
1996, 27-39, 42-46, 148-149; Милорад Екмечић, Стварање Југославије,
Југославије, књ 2, 1790-1918, Београд 1989,
280-283, 287; Васа Чубриловић, Босански устанак 1875-1878,
1875-1878, Београд 1996, 49-62; Бранко Павићевић,
Русија и Босанско-херцеговачки устанак,
устанак, књ. 1, Титоград 1985, 176-177).
мисији коју Аустро-Угарска мора да испуни у смислу заштите хришћана и уоп-

ште европске цивилизације што је ишло у прилог сумњама милетићеваца да се
иза устанка у Босни и Херцеговини крије жеља Балхаусплаца да се трајно поста-
ви као водећа сила европског југоистока.
Пред само избијање устанка ситуација у Херцеговини је била крајње соци-
јално забрињавајућа, економско стање раје било је лошије од подношљивог ми-
нимума, тако да се од почетка није озбиљно рачунало на кризу великих размера
јер је ово подручје било познато по ранијим дугогодишњим борбама. Време
устанака Луке Вукаловића још увек је било у свежем сећању. Андраши је уве-
равао јавност да се ништа неуобичајено не дешава, мада је одлука књаза Ни-
коле да већ од самог почетка пошаље војводу Пека Павловића и координира
устаничке акције, говорила управо супротно.5 Када је средином августа 1875,
у Босни устанички пламен још једну област претворио у језгро могућег ује-
дињења Срба Босне и Херцеговине са Србијом и Црном Гором, Аустро-Угар-
ска је решила да систематски ради на спречавању ширења пожара. Бања Лука,
Приједор, Костајница, Дубица, Градишка, Брод, Бијељина биле су ослоњене
на територију Војне границе, Хрватске и Србије што је свакако узнемиравало
концепције политичких елита Беча и делимично Пеште.6 Током августа 1875,
велике силе су посредством мисије конзула покушавале да примире устанике,
али правог резултата није било. Још када је Народна скупштина у Србији доне-
ла одлуку о помагању босанског устанка, српско-турски односи доведени су на
5
Акција Црне Горе у Херцеговини, као што је наведно, трајала је и пре избијања самог устанка. Од кра-
ја 1874, херцеговачке избеглице су долазиле на територију Кнежевине. Војвода Пеко Павловић је имао
мисију да наводно смири устанак. Суштински књаз Никола је показао да догађаје у Херцеговини неће
пустити ван своје контроле. Такође са Цетиња стижу Петар Вукотић на Грахово, сердар Јоле Пилетић
на Дробњаке и војвода Миљан Вешовић у Васојевиће. Под командом Пека Павловића и војводе Богда-
на Зимоњића велики део источне Херцеговине налазио се у рукама устаника. (Васа Чубриловић, Босан-
ски устанак 1875-1878
1875-1878,, 62-64; Војвода Гавро Вуковић, Мемоари
Мемоари,, књ.1, Цетиње 1985, 140-147; Бранко
Павићевић, Историја Црне Горе,
Горе, IV /2, Подгорица 2004, 185-195.)
6
Устанак у Босни је избио по Херцеговачком моделу. Дана 18. августа 1875, када су избеглице из Босне
почеле да прелазе аустријску границу, отворено је ново поглавље сукоба. Локални муслимани одговара-
ју формирањем јединица за очување безбедности, које су углавном чиниле злочине над српским ненао-
ружаним породицама, о чему је штампа нашироко писала. Број избеглица из Босне у Аустрију брзо се
попео на читавих 170 000 (Андраши је тврдио 220 000). Козара, Грмеч и источна Босна биле су главне
области устанка. На челу устанка налазе се Васо Видовић, Коста Угринић, Голуб Бабић, Петар Пеција.
Са мањом јединицом појавио се и претендент на српски престо Петар Карађорђевић. Ипак босански
устанак није био добро вођен и организован као херцеговачки. Територија под контролом устаника ни-
је била повезана, потом више фракција у самом челу устанка довели су до ситуације да крајњи домети
нису били и сувише велики. Сам Петар Карађорђевића (Мркоњић) био је изолован, што је и решено на
скупштини у Јамници 16-17 децембра 1875. (Васа Чубриловић, Босански устанак,
устанак, 65-88, 121-134; Ми-
лорад Екмечић, Устанак у Босни 1875-1878,
1875-1878, 104-127, 171-178).
најнижу могућу тачку.7 Иако је током октобра 1875, султан издао проглас о ре-
формама, оне су од самог почетка биле мртво слово на папиру које није донело
никакав виднији резултат.
Штампа је на све ове догађаје од почетка устанка реаговала врло бурно.
Вести су увек биле из ваљано обавештених извора, а смењивали су се натписи
о борбама, јунацима, подвизима нових српских Обилића. Ништа мање, стра-
нице су испуњавале политичке анализе које су конкретно имале за циљ руше-
ње кредибилитета својих неистомишљеника било у Монархији, било у Србији.
Новосадска Застава предњачила је у креирању јавног мњења Срба у Монархи-
ји, али и шире утицала је и на политичке аргументе у самој Србији и чак Црној
Гори.8 Још пре него што је у Невесињу почела устаничка епопеја, Застава је у
својим извештајима о стању у Босни у току прве половине 1875. свакодневно
писала о злоделима и злочинима Турака против српског становништва. Карак-
теристични су примери: упадање наоружаних турских војника ноћу у српска
села и убијање домаћина и виђенијих Срба, потом скрнављење цркава (Црква
у Сребреници је спаљена и обесвећена током маја 1875), злочинци по правилу
нису тражени. 9 Када су почеле стизати прве вести о сукобима у Херцеговини
сам Милетић, како смо већ поменули, је помало резервисано у чланку „Хер- Хер-
7
Догађаји у Кнежевини Србији од самог почетка устанка били су врло динамични. У првој фази фор-
миран је Одбор за помагање устанка којим је руководио митрополит Михаило. Сакупљана је матери-
јална и финансијска помоћ, али организоване чете добровољаца које су одлазиле у Херцеговину. После
повратка кнеза Милана из Беча (о чему ћемо посебно анализирати писање штампе), јавност је захтевала
одлучнију подршку устаницима и јаче ангажовање Србије. На изборима 15. августа 1875, победили су
либерали. Формирана је Влада на челу са Стевчом Михаиловићем и Јованом Ристићем као министром
спољних послова. Новоформирано тзв Акционо министарство моментално је изазвало подозрење Пор-
те и великих сила. Скупштина сазвана за септембар 1875, била је по свом значају од велике важности по
устанике и саму Кнежевину. Кнез и Влада нису били јединственог става. Јован Ристић је био мишљења
да се устаници морају помагати, док је Милан Обреновић у својој беседи пред Скупштином био уме-
рен и обазрив. На затвореним седницама Скупштине донете су такозване Тајне одлуке, које су ишле у
смеру подршке устаницима и евентуалног рата са Турском. Кнез Милан је 10. октобра оборио Владу и
оформио кабинет под председништвом Љубомира Каљевића. Ситуација условног мира између Срби-
је и Турске је продужена али без чврстих гаранција да ће тако и остати. (Видети: Слободан Јовановић,
Влада Милана Обреновића
Обреновића,, I, Београд 1990, 233-244; Радош Љушић, Српска државност 19. века
века,, Бео-
град 2008, 161-162).
8
Новосадски лист имао је великог утицаја у целом српству. Застава је често читана као политичко Је-
ванђеље од које се стрепило као од огња живог
живог.. Такође стоји чињеница да је Застава имала погледе који се
нису у потпуности слагали са ставовима Владе у Београду. Агресивни тонови које понекад доноси но-
восадски лист нису у потпуности били у складу са спољнополитичким могућностима Кнежевине Срби-
је, док са друге стране и код самих пречана евентуални рат са Турцима није наишао на очекивани одјек.
Застава
астава је у то време била читана и у Црној Гори, Босни и Херцеговини. (Слободан Јовановић, Влада
Милана Обреновића,
Обреновића, I, 270-271; Гавро Вуковић, Мемоари
Мемоари,, књ.1, 185, 195, 288).
9
Застава,, бр. 58, 18/30. мај 1875.
Застава
цеговачка побуна”,
побуна , писао о томе да је могуће да управо Аустрија стоји иза це-
лог подухвата која има да служи да се ове српске покрајине прикључе Двојној
монархији. Обавеза српских кнежевина је да реагују и не оставе своју браћу у
Херцеговини без помоћи.10
Почетак јула протекао је у нередима око Метковића, док је Невесиње му-
чено турским насиљима кренуло да образ и часно име сачува, у питању је слобо-
Заставе.11 На исти такав начин првих
да или смрт, констатовано је страницама Заставе
дана је читалачка публика обавештавана о успесима устаника у околини Неве-
сиња и Љубушког, уз додатак да су турске снаге многобројније и боље на нао-
ружане. Аустрија, из свог интереса, помаже устанак пошто видно дозвољава
српским борцима да се наоружавају и купују оружје на њеној територији.12
Што се пак тиче броја становника у самој Херцеговини има 102 000 становни-
ка, од чега су половина православци, четвртина католици, четвртина муслима-
ни. Митрополија херцеговачка има 75 парохија, 6 манастира, 15 цркава и 100
свештеника.13
Неколико бројева касније констатовано је да у Херцеговини нема више ау-
стријских барјака, ово је српски устанак, а вођа је Мићо Љубибратић. Уста-
ници се изјашњавају листом за Србију и Црну Гору, а у Београду је формиран
Одбор за помоћ српским јунацима.14 Турски злочини се настављају, јер у око-
лини Невесиња и Жупе српске жене и нејач су нападани на сваком кораку, док
је сигурно уточиште за сада јуначка Црна Гора, писала је Застава
Застава.. Херцеговач-
ки војвода поп Богдан Зимоњић са својим јунацима главни је ослонац овој неја-
чи.15 Када су почели први окршаји у Босни, Застава је у одушевљењу писала о
уједињењу Срба из Босне, Херцеговине и Црне Горе и Србије јер је дошло вре-
10
Жалосно је то да Турци смеду да таке зулуме чине, да Херцеговце нападају и убијају баш у време кад
се толико говори о савезу трију царева и о њиним састанцима. Још је жалосније да Херцеговци све то
морају да трпе, или да се у очајнички бој бацају баш онда, када се говори о братинском споразумљењу
између Србије и Црне Горе, односно између њини кнезова. Нећемо да кажемо да би Србија или Црна
Гора или обе дужне биле одма у рат загазити чим се овде-онде која пушка опали, али је дужност њина,
и донде док не би срочили, да је згода и прилика свом снагом и заједнички настојати код велики сила да
оне предупреде проливање крви и да отклоне узроке томе, нарочито да препрече насиља и зулуме тур-
ске.(Застава
ске.(Застава бр. 79, 9/21. јул 1875, Херцеговачка побуна
побуна).
).
11
Застава,, бр. 78, 6/18. јул 1875.
Застава
12
Застава,, бр. 79, 9/21. јул 1875.
Застава
13
Застава бр. 82, 16/28. јул 1875.
14
Застава,, бр. 87, 27. јул / 8. август 1875.
Застава
15
Застава, бр. 90, 3/15. август 1875.
ме да се уклони мрски турски јарам, а са пуно жара читаоци су могли да добију

сведочанства о неделима турске војске по читавој граници.16
Градишка и Костајница, Брод у Босни, односно Мостар, Требиње и Невеси-
ње налазе се у фокусу свих дешавања током августа. Борбе су огорчене и тешке,
а највећи проблем устаницима је слабо наоружање, недостатак муниције и леко-
ва. Турци су према овим извештајима чинили језиве злочине над српским ста-
новништвом у Јабланици, Ливну, Дервенти небројено је побијено српске деце и
жена на најгнуснији могући начин.17 На страницама новосадског листа често су
се налазиле и рубрике које су преносиле натписе из Бечке и Пештанске штампе.
Тако се читало о томе да је и најмањи предах устаника од стране Пештер Лојда
сматран поразом и да је сва Пешта ликовала и славила над трагедијом хришћана.
Лојд и бечка штампа доносили су вести о захтевима устаника да се положај Хер-
цеговине изједначи са положајем Србије и да устаници немају других жеља сем
да сачувају личну сигурност и безбедност за себе и своје најближе.18
Често се могло читати о портретима српских устаничких вођа Петра Пеци-
је (чија је погибија описана до детаља), Мића Љубибратића, Богдана Зимоњи-
ћа, а неретко се помињала личност војводе Луке Вукаловића, потом Његоша и
Милоша Обилића, односно насупрот њима српски издајници у лику Вука Бран-
ковића.19 Атмосфера је истински била обојена националним и романтичарским
натписима са намером да се што јаче алармира и анимира српска јавност у Ау-
стро-Угарској у циљу помагања устанка што је више могуће. Отуда позивање на
светла дела вожда Карађорђа и Душаново царство.20 Са друге стране уводни-
16
Застава,бр.
Застава,бр. 92, 8/20. август 1875.
17
Застава,, бр. 96-97, 17/29. август 1875. У истом броју Милетић се полемички осврнуо и на писање
Застава
загребачког Обзора о стању у Босни и Херцеговини, а Застава је у целости донела извод из овог листа
где се јасно говори о потреби да Аустрија одигра кључну улогу у решавању ове фазе Источног питања:
Сва веројатност говори за то, да би интервенција Аустрије покренула Источно питање у свих његових
размерих и одношајих. Сви пак желимо, нека се започне решавати Источно питање, нека се решава ма чи-
јом иницијативом, којим му драго поводом. Тко се у том обзиру боји Аустрије, тај нека не мисли на Источ-
но питање, док постоји Аустрија, која ни у једном случају неће скрстити руке, и гледати жмурећ, што у
њену суседству бива. Желили се пак чекати на расуло Монархије? Слушали смо и такве сање, али опажамо,
да се расипљу наши напори, не пак Монархија. (Видети: Василије Ђ. Крестић, Историја Срба у Хрватској
и Славонији 1848-1914,
1848-1914, Београд 1995, 240-243, Василије Ђ. Крестић, Знаменити Срби о Хрватима
Хрватима,, Но-
ви Сад 1999, 79-80).
18
Исто.
19
Застава,, бр. 106, 2/14. септембар 1875.
Застава
20
Политичка клима код Срба у Аустро-Угарској, била је ипак мало другачија очекиваног. Дугогодишња
борба са мађарском владом слабила је способности за реалну акцију политичке елите пречана. Агре-
сивна мађаризација и свакодневни притисци које су немађари подносили од Нагодбе и Закона о на-
ци Заставе из пера Светозара Милетића далеко су више одговарали реалности

и политичкој клими Двојне Монархије. У својим познатим чланцима вођа либе-
рала је анализирао и писао о стању код Срба у Монархији, Србији, Црној Гори,
али и политици Аустро-Угарске и Русије. Тако је у свом гласовитом чланку „Да-
Да-
кле – рат са Турцима
Турцима”,, писао о путу кнеза Милана у Беч и расположењу које је
владало после његовог повратка у Београд. Милетић је сматрао да долази време
обрачуна са Турцима и да се мора радити на томе да се на сваки начин устаници
помогну.21 У својим уводницима вођа либерала се осврнуо и на политику мађар-
ске елите сматрајући је одговорном за непријатељски однос према устаницима.
Шовинизам и мржња Мађара према свему што подсећа на Србију попримила је
толике размере да је пештанска политичка сцена затрована идејама о томе да се
мора спречити стварање јаке српске државе на Балкану.22 Милетић се критички
роднстима битно су смањили шансу за акцију већих размера. Шовинизам и национализам Мађара није
трпео супротстављање, а Милетић и СНСС су фиксирани као водећи кривци од самог почетка односно
од нагодбе 1867, време коначног обрачуна о очима Владе у Пешти је био веома близу. Поменути пораз
либерала на изборима 1875, показао је да гласачи СНСС показују озбиљне знаке умора и клонулости
духа. Страначки врх СНСС више није био јединствен, а и богатији слојеви српског друштва више нису
били толико одушевљени идејом константног сукоба са Владом. Водећи политичари Срба у Монархији
ипак нису били у стању да у великој мери подрже устанике и касније покажу већу акцију у току српско-
турских ратова 1876-1878. (Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској према устанку у Босни и Херцеговини
Херцеговини,,
Међународни научни скуп поводом стогодишњице устанка у Босни и Херцеговини и другим балкан-
ским земљама у Великој источној кризи 1875-1878, књ 2, Сарајево 1977, 174-184; Арато Ендре, Мађар-
ско јавно мњење и Босна и Херцеговина 1875-1878,
1875-1878, 27-52; Васа Стајић, Војводина и Херцеговачки устанак
устанак,,
Споменица о Херцеговачком устанку 1875 године, Београд 1928, 17-22; Васа Стајић, Светозар Миле-
тић,, Нови Сад 1926, 343-355).
тић
21
Јесу ли сад београдски усклици само полицајна драперија и сценарија пута, која је намењена, да с јед-
не стране пред народом застре ништавило бечкога пута, с друге пак стране да велесила покаже, како је
народ за рат, али како је влада кнежева ипак кадра била народне страсти стишати, и мир одржати. Ми
ћемо засад да предпоставимо оно, што би желили, а то је: да српски народ у Србији не осећа само по-
требу, него увића и „„благовременост
благовременост”” рата с Турцима. (Видети: Светозар Милетић, Сабрани списи,
списи, III,
Београд 2002, 447-452).
22
Чланак Устанак, српска влада, Клек имао је за тему анализу спољне полтике Двојне монархије уз на-
гласак на ставу Мађара према Србима и устанку генерално: Као што је аустријски орао двоглав, и као
што је и држава постала двоглава, то није чудо, да се и у спољашњој политици вуче на две стране. Овај
ма милитарија, и нека духовна и световна аристокрација, са аустоугарским Славенима – изузимајући
Србаља – била је не само за интервенцију, него и за анексију Босне и Херцеговине, или дела од ти зема-
ља; Немци беху против, и то не што би се, као што говоре, славенски живаљ са једним милионом, дакле
незнатно, умножили, него што су се бојали даљи међународни посљедица таког поступка. Мађари се ко-
лебаше, бар се тако чинило, док се не бацише на немачку страну, и било из мржње против Србаља, било
за љубав својој браћи Турцима – не пребацише, јер допуст извоза турске војске на Клеку, као и забра-
на и самог новчаног потпомагања, и то и саме нејачи херцеговачке, то је њино дело, или бар њино масло.
(Видети: Светозар Милетић, списи,, III, Београд 2002, 456-460.) Чланак Помађарена „„Метер-
Милетић, Сабрани списи Метер-
нихова”” политика према истоку...
нихова истоку... веома је значајан за опис климе србофобије која је владала у Пешти;
Милетић је екплицитан: Али он значи ни више ни мање, него да се с Мађарима сродило уверење, да српство,
односио и према идејама које су се чуле из Загреба. Сматрао је за лоше чињени-

цу да је Штросмајер разговарао у највишим круговима о анексији Босне и Хер-
цеговине, а сам је католичком свештенству дао инструкције да ради за анексију у
корист Аустрије. Суштина је у следећем, тврдио је Милетић, да се Аустро-Угар-
ска свим средствима избори за симпатије хришћана (Прва фаза), а потом да се
спреми терен за отворену анексију. Са друге стране балканске државице које би
настале после решавања Источног питања у својој суревњивости и зађевицама,
у потпуности би биле под контролом свог моћног суседа.23 У својим ставовима
око позиције и улоге кнежевине Србије, Милетић је писао да се мора покрену-
ти са нулте тачке. Неколико прилика је пропуштено. Најпре 1848, потом 1862,
па затим 1866, сада је време да се крене између Сциле и Харибде (Аустро-Угар-
ске и Русије) јер и једна и друга сила страхују од стварања јаке словенске државе
која ће као пример покренути лавину проблема у обе Монархије. Мађари стра-
хују да би нове државе одмах дошле под утицај Русије, а и да као матичне државе
не постану магнети за народности које живе у Угарској. Такав сплет околности
угрозио би опстанак саме Угарске. Кнез Милан не треба да се плаши, нека ри-
зикује, јер се на тај начин стиче слава и држава. Српски народ је са свих страна
кренуо на бојиште. Мора се напред, а онда Русија неће хтети, а Аустро-Угар-
ска смети да стане на пут, закључио је Милетић.24 По својој суштини мишље-
ње изнето у овом чланку било је политички вјерују Светозара Милетића у овом
бурном раздобљу устанка у Босни и Херцеговини. Његов темперамент дошао је
поново до изражаја у гневном чланку који је објављен у Застави
Застави,, услед малог и
слабог одзива Срба у Монархији на позив да се устаницима пружи материјална
и финансијска помоћ. Критиковани су официри, лекари, стручна лица која ни-
су желела да и сама добровољно помогну своје саплеменике. Што се новца ти-
че стање је било још горе. Многе српске вароши дале су толико мали прилог да
је просто стид, како је написао Милетић. Поред Тисине забране да се скупља
новац, дужност је свих Срба да се одазову и јурну у помоћ мученицима у Хер-
цеговини.25 Свој став према Русији, Светозар Милетић је написао у форми бри-
љантне анализе српско-руских односа кроз дужи период. Да Русија истински
да српска држава поред мађарства, мађарске државе опстати не може, постати не сме, јер не само „сла-
сла-
венство”” или јужно славенство, него и само српство Мађари држе за „инкомпатибилно
венство инкомпатибилно”, несрочљиво са
опстанком мађарства, и мађарске државе, наравно као што су они обоје замислили. (Светозар Милетић,
Сабрани списи,
списи, III, 505-511).
23
Светозар Милетић,
Милетић, Сабрани списи,
списи, III, 435.
24
Србија на раскршћу,
раскршћу, Светозар Милетић, Сабрани списи,
списи, III, 460-465.
25
Помоћ, браћо помоћ,
помоћ, Светозар Милетић, Сабрани списи,
жели Турској би одсудни час одзвонио, Русија мора да има на уму Босфор и Дар-
данеле, она својом политиком држи кључ европске дипломатије. Али са друге
стране Русија склапа Тројецарски савез, који је по Словене непријатељски, Ср-
би су сем Бугара понајвише везани за Русију.26 Сви порази Руса код нас су до-
живљавани као порази Срба, јер велика је вера и љубав за Русе код наших људи.
Русија страхује од револуције и републиканизма и слободних српских држава,
што није потребно, не треба Русија да од свих Словена прави Пољаке, у коли-
ко Русија не да Србима и Бугарима слободу Тројецарски савез постаће пораз и
промашај, закључује пророчки вођа либерала пречана.27
Насупрот Застави
Застави,, конзервативни Српски народ је својим вестима у блажој
форми из Босне и Херцеговине извештавао јавност о нападима турских војних
одреда на српске цивиле у околини Невесиња и покушајима владе да преко сво-
јих чиновника смири стање на самом терену. У писању су провејавале вести да
Аустро-Угарска има намеру, да окупира део Босне и Херцеговине, а похвално се
писало и о српској дипломатији која није одмах кренула у актуелизацију војног
интервенисања. Од првог дана окршаја у Херцеговини на страницама овог ли-
ста афирмативно се говорило о политици коју је водила Влада у Београду, а са
најлепшим речима се писало о кнезу Милану Обреновићу. У том смислу карак-
теристични су примери: У овом важном моменту Србија је уређенија и напредни-
ја од турске, а кнез Милан Обреновић води одговорну политику, на прави начин,
26
Тројецарски савез формиран између Немачке, Аустро-Угарске и Русије, низом уговора током 1872-
1873, представљао је израз тежње канцелара Бизмарка да обезбеди статус кво у Европи и задржи сваки
покушај Француске да поново крене у активнију европску политику. Још током 1871, Немачка и Ау-
стро-Угарска су на принципу заједничких интереса везаних за споразум са Русијом радили на овом са-
везу. Беч је поред стратегије да се смире сви покушаји револуција и националних покрета на југоистоку
Европе, подршком од Немачке добила подршку да отвореније крене у експанзију на Балкану. Андра-
шија је бринуо са друге стране став Русије која је традиционално имала иницијативу на Полуострву. За
решавање источног питања кључан је био споразум Аустро-Угарске и Русије 6. јуна 1873, када је догово-
рено сеобе силе морају консултовати и усаглашавати, нарочито у питањима са Истока. (Милорад Ек-
мечић, Дуго кретање између клања и орања,
орања, Београд 2007, 278; Чедомир Попов, Грађанска Европа,
Европа, књ.3,
Београд 2010, 202-207).
27
О односу Срба и Руса ваља анализирати и следеће Милетићеве реченице: Срби не само у Црној Гори
и Србији, него свугде, и онде, где непосредно никакву корист нису имали, и где Петар Велики није ни тавни-
це могао ослободити Ђурђа Бранковића, били су одани руском народу, Русији. Љубили су Русе као стари-
ју браћу, као сами себе. У Аустроугарској су и појединце и као народ због тога млого којешта претрпили:
сумњичења, гоњења и страдања, запостављања, и сами каштига. У Босни и Херцеговини било је због то-
га и мучења, и убијања Србаља. Ако је Рус с Турчином у миру, или још и на некој „„доброј
доброј нози
нози”,, онда Турчин
удри по раји, јер се Москва не боји, и не шири: Рајо, ни Рус за тебе!. Ако је Рус с Турчином у рату, или непри-
јатељству, Турчин опет удри по раји, јер се Турчин боји Руса, и онај мучећи рају опет подсмева се: Нека ти
крсте, Москов сад помогне! Еле Србин свакако страда – због Руса. Руса. (Руси
(Руси и Срби – на раскршћу,
раскршћу, Светозар
Милетић, Сабрани списи,
списи, III, 549-554).
у славу и светлу будућност српског народа, насупрот онима који га нападају (ли-
берали и Застава
Застава-прим. Турској.28 Милетић и њего-
-прим. Г. В.) што није објавио рат Турској
ва превратна странка непрекидно праве свађу и раздор између једнокрвне браће са
Саве 29 Србски народ такође је поздравио пут кнеза Милана
обе стране Дунава и Саве.
у Беч, као и његову веридбу Наталијом Кешко.30
Такође из броја у број се наглашавало да Великохрвати покушавају да по-
моћу римокатоличког свештенства управљају током устанка и приволе Аустри-
ју на војну интервенцију у Босни из својих личних себичних интереса.31 Према
мишљењу уредништва Србског народа,
народа, Великохрвати прижељкују раскол и рас-
цеп између српских кнежевина, а да се потом уз помоћ аустријске војске ове те-
риторије прикључе Хрватској виртуленој Звонимировој круни.32 Хрвати су свим
средствима покушавали да актуелизују питање припадности Босне и Херцего-
вине за своје чисто националне интересе, а на страницама Србског народа није
се могла наћи реч било каквог помена о заједничкој сарадњи или разумевању са
политичким врхом Народне странке или бискупом Јурајем Штросмајером.33 Та-
ко је примера ради у два броја анализирано писање гласила Народне странке:
Обзор шири лажи да су католици у Херцеговини, кренули под оружјем на Турке, те
да је то доказ како народ у Босни и Херцеговини жели да дође под свог хрватског
краља.34 Обзор се нада да ће Србија и Црна Гора што пре кренути у рат, односно
краља
да ће их Турци смрвити, па под својом звонимирском круном да се јаве као претен-
28
Србски народ,
народ, бр. 56, 2/14. август 1875.
29
Исто.
30
народ, бр. 57, 6/18. август 1875. Пут кнеза Милана у Беч током лета 1875. Изазвао је доста
полемика на страницама штампе. Андраши је српском кнезу напоменуо да устанак у Херцеговини није
великих размера и на тај начин покушао да умири потенцијалну акцију Србије. Са друге стране кнез је
успео да испроси Наталију Кешко, тако да је и сам био задовољан пошто је резоновао да је успео да иза-
ђе у сусрет Русима. Питање кнежеве веридбе на страницама либералске штампе било је претресано до
најситинијих детаља а о кнезу се писало на неукусан и непримерен начин. Милетић је о кнежевој верид-
би и његовом путу за Беч писао доста рђаво. Док се са једне стране војвода Зимоњић, соколови Бокељи
и Херцеговци бију љуте борбе, као топ је одјекнула вест да је кнез решио да се жени. Његов пут у Беч,
завршио се женидбом. Мученичке главе и жртве и књегиња са миразом, писао је иронично Милетић. У
Граничару Јована Павловића, коментари су били још негативнији и суровији: На твоју брачну постељу
прска крв српске раје! Хоћеш ли моћи лећи на њу? Кнеже! Твој сватовац испрекидан је и заглушен ври-
ском и лелеком сиротиње босанско-херцеговачке! (Видети: Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској према
устанку у Босни и Херцеговини 1875. године).
године).
31
Исто.
32
народ, бр. 53, 23. јул/4. август 1875.
33
Василије Ђ. Крестић, Бискуп Штросмајер, Хрват, Великохрват или Југословен,
Југословен, Јагодина 2009, 78-88.
34
народ, бр. 65, 10/22. септембар 1875.
Херцеговину 35 Већи доказ по тврдњи уредништва није био по-

денти на Босну и Херцеговину.
требан да су Хрвати у својим плановима радили искључиво против српских и
хришћанских интереса уопште.
Недуго после почетка устанка пренет је текст заклетве српских кнежева из
крајине Херцеговачке - од Таре до Попова поља и Трбјешнице да се више неће
плаћати порез, затим да ће сви уједињени и у истој борби истрајати и бранити
српске животе и слободу. Набројана су и места у Херцеговини која су била фо-
кусирана као средиште деловања устаника: Мостар, Љубушки, Коњиц, Столац,
Љубиње, Требиње, Клобук, Никшић, Колашин, Пријепоље, Пљевље, Фоча, Гац-
ко, Невесиње.36 Писало се и о почетку устанка у Босни, уз нагласак на чињеници
да турска више нема снаге да одржи ред у овим покрајинама, и да је Босна са 2/3
православног становништва, кренула у своју борбу против турских злодела, а
није изостао ни редовни извештај из огорчених битака које су вођене у Херцего-
вини. Гроф Андраши је према информацијама уредништва кренуо са предлогом
да се у Херцеговини заведе ред и прекину турска насиља, уз додатак да се Србија
и Црна Гора не смеју мешати у смислу војних операција у Турској.37
Опширно се писало на страницама Србског народа о победама над Турцима
(Мујама
Мујама)) око Требиња, у Васојевићима, код Пљевља и у другим местима широм
Херцеговине. Више од 20 000 устаника води војвода Богдан Зимоњић, уз подр-
шку Лазара Сочице, Стојана Ковачевића, Мића Љубибратића, а Турке су у пот-
пуности потиснули из Пљеваљског краја. Најжешће борбе воде се код Озринића
и Невесиња.38 Слично као и у Застави посебно место су имале вести из штам-
пе широм Европе. Тако су пред читаоце изашли редови из Берлинске штампе, да
уколико Аустро-Угарска анектира Босну и Херцеговину мора неминовно доћи
да новог државног преуређења Монархије.39 Овакви не ретки натписи о потен-
цијалној окупацији Босне и Херцеговине, јасан су сигнал да је двострука поли-
тика Беча од првог дана промовисана и путем штампе широм Монархије, али и
на територији Рајха.
О делатности Петра Карађорђевића у Босни, писало се да злосрећни Пера
жели да својим новцем убије српство, а помаже га новосадска крвава Застава
Застава,,
која је купљена златним металом. Пера и Аврам (Светозар
(Светозар Милетић - Г.В.), ве-
35
Исто.
36
народ, бр. 54, 26. јул/7.август 1875.
37
народ, бр. 58, 9/ 21. август 1875.
38
Исто.
39
народ, бр. 61-62, 27. август/ 8. септембар 1875.
лики су пријатељи, крв мученика добро их је слепила, а српски народ је већ изре-
као свој суд над убицама Карађорђевићима.40 У сагледавању штампе из Лондона
и Беча, такође су се налазили подаци који су одражавали ставове великих си-
ла о устанку или решавању Источног питања. Енглески Тајмс преноси разговор
са Мићом Љубибратићем који тврди да Херцеговина неће пристати на аутоно-
мију, већ само на реферндум који ће спровести Црна Гора. Турски командант у
Херцеговини Хусеин паша, тврди за Тајмс Љубибратић, више нема могућност да
порази устанике, који су у великом броју опколили утврђења и куле широм ове
кршевите области, једино храбри турски јунаци имају прилику да се свете српској
деци.41 У бечким новинама стоји да се Порта обратила европским сила-
нејачи и деци
ма због банкрота, али није наишла на разумевање већ напротив критике и же-
стоку лампању против своје финансијске политике.42
Још једна важна чињеница коју смо поменули, према писању штампе оди-
грала је улогу у решавању устанка. Пошто је 6. октобра 1875, Турска објавила
државни банкрот, велике силе су чини се почеле да размишљају и о сврсисход-
ности очувања империје која не поштује финансијске обавезе и сама доприноси
нестабилности инвестиција влада и банака чије су централе биле широм Евро-
пе. Убрзо се десио још један догађај о коме је штампа доста писала. Гроф Ђула
Андраши је 30. децембра 1875, изнео свој чувени план реформи за Босну и Хер-
цеговину, који је предат Порти 31. јануара 1876. Реформе су требале по овом
плану да садрже следеће тачке:
1. Увођење пуне верске слободе и једнакости у Босни и Херцеговини
2. Забрану закупа пореза
3. Улагање претежног дела непосредних пореза сакупљених у Босни и Хер-
цеговини у подмирење потреба самих ових провинција
4. Именовање мешовитих хришћанско-муслиманских комисија које би
контролисале извођење свих реформи у Босни и Херцеговини
5. Испуњавање одредаба Саферске наредбе из 1859, продавање сељацима,
по повољној цени, још необрађених повшина, проналажење и других на-
чина да се олакша положај сељака
Стиче се утисак да је Андраши био свестан чињенице да његов план неће
бити примљен на Порти, али ефекат који је Аустро-Угарска имала намеру да
40
Петар Карађорђевић није имао кључног утицаја по догађања у босанском устанку. Он је својим при-
суством више уносио немир кнезу Милану и његовој околини. Чини се да је писање Грујићевих новина
било пренеглашено у овом случају. Србски народ,
народ, бр. 64, 6/18. септембар 1875.
41
народ, бр. 73, 8/20. октобар 1875.
42
Исто.
постигне ипак је постојао. Султанова идеја да се макар и минимум од предло-

га спроведе у дело није наишао на одобравање, већ су фанатичне и незаустављи-
ве масе Османлија кренуле у погром над хришћанима чак и у самој престоници.
Немачки и француски конзул у Солуну су убијени. Препуну чашу прелио је уста-
нак у Бугарској маја 1876. Језиви злочини које су починили Турске снаге (махом
Черкези) над бугарским цивилима алармирали су целу европску јавност. Глед-
стон објављује своју чувену расправу о овом страшном догађају. У исто време
Србија и Црна Гора су интензивирале своје припреме за рат са Турском. Реша-
вање проблема устанка у Босни и Херцеговини полако али сигурно постајало је
све извесније ван оквира ове две области.43
Како се током зиме 1875/1876 политика Аустро-Угарске померала према
припремама за акцију у Босни и Херцеговини и писање Србског народа добија-
ло је другачије обрисе. Бечке новине пишу да је гроф Андраши спремио план о
моделима решавања херцеговачког питања. Са друге стране фанатизам мухаме-
данаца је у толикој мери преовладао у Херцеговини да се раја набија на колац,
секу старци и деца, док су варварства гора него у Азији. Надамо се да ће вели-
ке силе коначно реаговати и зауставити ове злочине.44 Код Костајнице су битке
непрекидне, док у Херцеговини Бањани и Тара гладују по зими али се и даље ју-
начки боре, били су извештаји на страницама овог листа.45 Тако су са једне стра-
не представљени злочини и погроми које је чинила османска разуларена војска,
а са друге стране је промаљала нова истина да је Аустро-Угарска велики прија-
тељ и заштитиник устаника у Босни и Херцеговини: Сасвим је видљиво да уста-
нак у Херцеговини живи захваљујући подршци Црне Горе, док је питање под чијим
руководством се сналази војна у Босни. Чини се да једино мудра политика грофа
пропасти.46 Обриси наступајуће
Андрашија штити босанску нејач од потпуне пропасти
политике Беча и Пеште јавности су пласирани на перфидан начин, сукобљава-
њем јаких осећања позитивног и негативног што је код читалаца морало да иза-
зове симпатије за Двојну монархију и њену цивилизаторску мисију.
Свака вест о раздору Цетиња и Београда објављена је уз коментар о држав-
ничким потезима Николе Петровића. Тако су аугзбуршке и бечке новине сматра-
ле да је Херцеговина за Турску изгубљена област, и да је подршка књаза Николе
43
Васиљ Поповић, Источно питање,
питање, Београд 2007, 137-139; Милорад Екмечић, Устанак у Босни 1875-
-1878, 194-213; Милорад Екмечић,
-1878, Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918,
1790-1918, књ 2, 291-292; Васа Чубриловић,
Босански устанак,
устанак, 92-106; Чедомир Попов, Грађанска Европа,
Европа, књ. 3, Београд 2010, 217-218.
44
народ, бр. 80, 5/17. новембар 1875.
45
Исто.
46
народ, бр. 81, 8/20. новембар 1875.
устаницима од пресудног значаја нарочито када су нека лица из Београда укло-

њена са Цетиња.47 Славна српска победа код Муратовице довела је до потпуног
слома турских снага у Херцеговини по писању Србског народа,
народа, Лазар Сочица и
Пеко Павловић су до ногу поразили Селим и Шефкет пашу. И поред огња тур-
ских топова и велике магле храбри српски устаници својим беспримерним јуна-
штвом задали су огромне губитке турској ордији.48 Писало се и о томе да је Црна
Гора наставила да добија новчану помоћ Аустрије, за храну и смештај избеглица-
ма, што говори о добрим односима ове две државе. Иначе је победу код Мурато-
вице устаницима честитао и славни Гарибалди.49 Са друге стране Порта на сваки
начин одбија да сагледа стање ствари у Босни и Херцеговини и заварава се да је
могуће наставити по старом. Обећавање реформи без жеље да се учини било шта
и нада да ће велике силе зажмурити над злочинима опробана су тактика Порте.
Западна Европа ипак није таквог уверења, односно хришћанима се мора помо-
ћи преносе водећи европски листови, стајало је на страницама Србског народа.
народа
Вести да је Енглеска купила деонице Суецког канала, у европској штампи
протумачене су као наговештај заокрета политике великих сила према Балка-
ну, односно као корак ка прихватању Андрашијевих реформи у Турској. Сул-
тан је изјавио да жели да раји обезбеди реформе, али према речима Игњатијева
ове реформе више служе Порти него раји па су стога неприхватљиве.50 Енглеска
свим средствима ради на анексији Босне и Херцеговине за рачун Аустро-Угар-
ске, али према писању Тајмса Угарска влада се противи таквом развоју догађа-
ја.51 У поновној анализи хрватске политике према Босни и Херцеговини читаоци
су имали прилику да сазнају да је Загребачки Обзор свим средствима навијао да
се устанак смири, а да Босна дође под окупацију Аустрије, јер према њима бо-
47
Односи Београда и Цетиња од самог почетка устанка у Херцеговини и касније у Босни пролазили
су кроз различите фазе. Кнез Никола није имао поверење у политику српског књаза пошто је Херцего-
вину сматрао зоном искључивог утицаја Цетиња. Озбиљнији наговештаји да би Србија кренула у ак-
цију широм Херцеговине изазивали су у Црној Гори негативен коментаре, а преговори о заједничкој
акцији често су стајали на мртвој тачки. У том смислу се може тумачити и протеривање Мића Љуби-
братића и већине људи који су имали на уму јаче ангажовање Србије. Главни Љубибратићев циљ био је
да се сазове Скупштина у Косијереву, те да се на њој изабере влада на челу са Светозарем Милетићем.
Јављале су се вести и томе да је сам Љубибратић имао идеја да преузме не себе одлучну улогу у вође-
ству устанка. Књаз Никола је жустро реаговао и његови људи су најпре физички напали, а потом и про-
терали Љубибратића са Цетиња у Дубровник. (Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918
1790-1918,, 2,
294-295, 297-299).
48
народ, бр. 85, 26. новембар / 8. децембар 1875.
49
Исто.
50
народ, бр. 87, 3/15. децембар 1875.
51
Исто.
сански мухамеданци желе да дођу у власт Аустрије. Католички елеменат који са

мухамеданцима чини већину становништав жели Аустрију у Босни и Херцегови-
ни. Жалосно је да уплив Ђакова на овакав начин треба да донесе плодове на ра-
чун православних и својих најближих суседа, била је констатација уредништва.52
Занинимљив став Србски народ је изнео поводом помоћи коју је Црна Го-
ра слала устаницима. Истакли смо да је књаз Никола и Црна Гора у првом плану
као позитиван фактор у циљу смиривања устанка, али је врло брзо улога Аустро-
Угарске ипак била позитивнија и значајнија. Најпре хвала за Црну Гору, а по-
том суперлативи за Беч. Примера ради у тексту се тврди да у колико би се мерило
на тасу помоћ Црне Горе па и Србије устанку и са друге стране помоћ коју Ау-
стро-Угарска пружа нејачи и бегунцима, тас Црне Горе и Србије би показивао нулу!
Државна каса Аустро-Угарске и порези њених држављана су далеко више помогли
избеглицама, аке се већ кругови који подржавају рат у обе кнежевине хвале својим
учинком 53
финансијским учинком.
Следећа фигура за напад провладиног Јотиног листа био је Светозар Миле-
тић. Првак либерала означен је као политички мегаломан који покушава да себе
промовише у неког будућег владара или председника-министра у служби Петра
Карађорђевића: Велики вођ што тежи да обнови државу Св Саве и цара Душана
(Светозар Милетић-Г.В), на сваком кораку руши цркву и државу коју је успоста-
вио Свети Сава. Натписи у Застави, показаће време, само иду на штету целога
Српства.54 Застава покушава на сваки начин да завади књаза Николу и књаза Ми-
Српства
Карађорђевић.55
лана и да у целој причи профитира Петар Карађорђевић
Како се пролећа 1876, ситуација кретала ка рату Србије и Црне Горе са Тур-
ском, писање штампе добијало је наглашену ноту. Са једне стране Застава и
Милетић су све јачим тоновима наглашавали неопходност споразума међу Кне-
жевинама и коначног оружаног сукоба са Османском царевином.56 Насупрот
52
народ, бр. 92, 20. децембра / 1. јануара 1876.
53
народ, бр. 10, 11/23. јануар 1876.
54
Исто.
55
народ, бр. 16, 3/15. март 1876.
56
У чланку Сад ил никад!-кнезовима српским,
српским, Милетић је тврдио да није тачно како либерали дувају
у ратну трубу или фанатично мрзе Турке, већ да са правом имају зебњу када виде став Аустро-Угарске
према устанку. Дошао је кобни час по српство, Босну и Херцеговину, мора се нагласити српским кнеже-
вима-сад или никад. Желимо видети Васкрсло Српство, јер ако се промени констелација снага, може се
десити да оваква прилика буде у некој другој ситуацији осујећена. Милетић је навео пример Кавура и
Гарибалдија, на кога се морају угледати српски кнежеви. Најстрашније по Српство је ако се остане без
храбрости, јунаштвa и снаге да крене у помоћ хиљадама нејачи у Босни и Херцеговини, од моралног су-
новрата нема касније Васкрса! ((Застава
Застава,, бр. 31, 24. фебруар/7. март 1876).
Милетићу, Грујићев Србски народ је појачавао нападе на Милетића и владу у Ср-

бији на првом месту либерале Јована Ристића. Либерали са обе стране Саве и Ду-
нава у Јотином часопису систематски су критиковани због своје ратне политике.
Али на страницама Србског народа,
народа, водило се рачуна да у нападима не постоји ло-
ша реч за устанике у Босни и Херцеговини, они су и даље били српски јунаци ко-
ји се боре за егзистенцију. Наравно кључну помоћ пружала им је Аустро-Угарска.
Све је више говора о томе да Београд и Цетиње крећу путем блиског споразу-
мевања и договора који ће донети срећу и решење устаничког питања али у складу
са жељама либерала у Србији и Монархији, писао је Јота. Обе кнежевине све ви-
ше заоштравају своје непријатељство према Порти, што није промакло штампи и
Бечу и Пешти. Загребачки чистови тврде да је у Босанској крајини велика подр-
шка и расположење устаника на страни Аустријског цара, писало је у Србском на-
роду.57 Бечке и Берлинске новине пишу да је Србија у потпуности спремна за рат.
роду
Ристић-Грујићево министарство повлачи завршне потезе у овим припремама, а
атмосфера у Србији је узаврела изиртирана турским провокацијама на граници.
Устаничке победе у Херцеговини дају додатни посдтрек за предстојећи рат.58 Што
је објава рата била извеснија, на страницма Грујићевог листа почела је и отворе-
на кампања против сукоба Србије и Црне Горе са Турском. Цетиње-Београд-Ми-
летић је веза која дефинитивно ратно стање доводи ка својој преломној позицији,
велика ће катастрофа бити за мученичко становништво у Босни и Херцеговини
ако се велике силе сложе на другачији начин од ове ратне клике, јер без помоћи ве-
ликих сила неће бити решења за ове напаћене провинције.59
Са друге стране Застава је развила најинтензивнију кампању подршке ра-
ту Србије и Црне Горе против Османске царевине.60 У познатом чланку „Брату Брату
57
народ, бр. 24, 31. март /12. април 1876.
58
Пролећа 1876, постојала је општа сагласност свих важнијих политичких групација у Србији да је
рат са Турском неопходан. Кнез Милан је прихватио мишљење већина и сам почео да заговара ову иде-
ју. Почетком маја поново се успоставља влада Стевча Михаиловић-Јован Ристић. Преговори са књазом
Николом су обновљени средином маја 1876. Ваља напоменути да су раније мисије Филипа Христића
новембра 1875, и Ранка Алимпића марта 1876, на Цетињу прошле без успеха. Нови преговори су поче-
ли маја 1876. После месец дана преговора уговор је потписан у Венецији 15. јуна 1876. (Видети: Слобо-
дан Јовановић, Влада Милана Обреновића,
Обреновића, I, 265-279, 285-288; Гавро Вуковић, Мемоари
Мемоари,, књ 1, 220-224,
311-320; Дејан Микавица, Владан Гавриловић, Горан Васин, Знаменита документа за историју српског
народа 1538-1918,
1538-1918, Нови Сад 2008, 302-305). Србски народ,
народ, бр. 30, 28. априла / 10. маја 1876.
59
народ, бр. 32, 5/ 17. мај 1876.
60
Тако је 3. маја 1876, Светозар Милетић писао Лази Костићу на Цетиње да је забринут потезима цр-
ногорске владе и руске диломатије. Кнежевине и сувише чекају и лако се може догодити да моменат за
помагање устанка просто прође. Крајње је време да се ступи у акцију. У колико фитиљ запали Црна Го-
ра, Србија не може да изостане. Милетић је рачунао да брза војна победа Србије и Црне Горе може
брат, а Турчину рат”,

рат , Милетић је позивао на ослобођење покорене браће и Ко-
совску легенду. Прилике на небу изнад Србије су такве да је рат извеснији него
икад. Мора се помоћи, треба што више војске, добровољаца. Андраши је и сам
рекао да што више добровољаца оде у рат то је боље за Монархију пошто ће би-
ти мира у кући. Србији се мора помоћи и у новцу. Јесте да је оскудица, али сва-
ко је дужан да подржи ово велико дело. Нека се имућни Срби удруже. Ко прави
проблеме и сметње у овом великом послу, тај је непријатељ Српства, ако је пак и
Србин ваља га јавно жигосати као изрода и издајника и на њега указати са пре-
зрењем и гнушањем.61 Као један од кључних у серији Милетићевих чланака пред
српско-турски рат и његово хапшење је био „На На врху мача-мир или рат
рат”.. Европ-
ска јавност обавештена је о преврату који се десио у Цариграду. Русија и Ау-
стро-Угарска понове мере своје позиције, а све чешће се пише о демаркационим
зонама и будућој подели Турске. Руска дипломатија неискрена је према хришћа-
нима и Србима. У Берлину је Андраши рекао да једна велика сила наговара Ау-
стро-Угарску да окупира Босну и Херцеговину.62 Русији не одговара кнез Србије
и српска слобода, мисао, дух, у очима Двора Србија може да постане нека ју-
жна Пољска. Самодржавна Русија увек ће своје кабинетске интересе истицати
испред интереса словенских народа, писао је вођа пречана либерала. Андраши
тврди да је постојеће стање неодрживо, стога Србија мора затражити хитно сје-
дињење Босне и Херцеговине, Старе Србије и Црне Горе, а аутономију широ-
ког опсега за Бугарску.63 Током маја 1876, како се стање у Турској погоршавало,
устанком у Бугарској и све јачим сукобима у Херцеговини (која је заједно са Цр-
ном Гором водила увелико рат са Османлијама), и либерали у Монархији појача-
спречити Аустро-Угарску у својим плановима за суштинско подвргавање балканског полуострва под

своју контролу. Аустро-Угарске власти су овим писмом добиле идеалну прилику да ступе у акцију про-
тив вође либерала. (Дејан Микавица, Последњи српски панкалист, политичка биографија Лазе Костић
Костића,
а,
Нови Сад 2004, 171-173; Војвода Гавро Вуковић, Мемоари
Мемоари,, 288-290).
61
Светозар Милетић, Сабрани списи,
62
Састанак у Берлину одржан је 11-12. маја 1876, уз учешће Бизмарка, Горчакова и Андрашија. Сма-
трало се да је Аустро-Угарски министар уз подршку Бизмарка успео да дипломатским путем добије по-
дршку за мале измене свог првобитног Меморандума, што је на крају прихватио и Горчаков. На терену
ипак није било правих промена. У Херцеговини су борбе текле пуним интензитетом. Иначе непосредно
пре него што су велике силе успеле да предају Меморандум, ноћу 29/30. маја извршен је државни пре-
врат и смењен султан Абдул Азис.
63
Овај знаменити чланак један од пресудних у политичкој ликвидацији Милетића. Његов садржај је
Андраши у Емсу јуна 1876, показао Горчакову, и добио од руске дипломатије одобрење да крене у по-
литички обрачун са либералима и њиховим идеологом и вођом. (Светозар Милетић, Сабрани списи
списи,, III,
604-608; Дејан Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића
Милетића,, 89; Душко М. Ковачевић, Све-
тозар Милетић,
Милетић, 118-119).
вају своју активност. Светозар Милетић је од 25 до 29 маја боравио у Београду.

Кнез Милан је веома срдачно разговарао са Милетићем, уз нагласак на чињени-
ци да ће Влада поуздао ступити у акцију. Такође, Милетићу је саветовано да не
ступа у контакт са Петром Карађорђевићем.64
Грујићев лист са друге стране писао је тоновима који су били супротни од
Милетићевих у сваком погледу. Уочи објаве рата Турској Србски народ је изве-
штавао о томе да је становништво у Аустро-Угарској лојално Влади, а једини
реметилачки фактор био је Светозар Милетић и његова странка. Грујићево пи-
сање било је у потпуности у складу са политком владе Калмана Тисе, односно
сатанизовати либерале и у погодном моменту наћи доказ који треба да послужи
за политичку ликвидацију вође либерала. Србски народ пише: Хришћани у Бо-
сни и Херцеговини не могу се надати било каквој помоћи хришћана у Монархији,
србске кнежевине са Србима у Монархији немају никакве везе, желимо сваки успех
њима у борби, али наше материјалне снаге су толико слабе и мале да не можемо ни-
какве захтеве изван наше Монархије испуњавати. Мрачно деловање др Милетића
и његове странке која подбуњује невини народ, тако да су он и његова превратна
странка опасност не велика за Монархију, али велика за Србију!65
Наравно свака акција Србије и Црне Горе, у Грујићевом часопису, дочека-
на је са резервом, а позиција Аустро-Угарске се свише наглашавала као пресеуд-
на по решавање рата и генерално устанка у Босни и Херцеговини. Кнез Милан
и књаз Никола прешли су са својим војскама границу Турске да свете Косово и
бране хришћанство, прву потпору за слободу хришћана дала је Аустро-Угарска,
као и 1861 не кочи Угарска ширење Србије и њен задатак преко Дунава и Саве, али
Угарска захтева од Србије да не помаже блудне синове који чине неприлике и Ср-
Угарској 66 Угарска влада баш као што је писао Србски народ није чекала,
бији и Угарској.
5. јула 1876, Милетић је ухапшен под оптужбом велеиздаје. Поглавље везано за
устанак у Босни и Херцеговини и српско-турски рат у пречанској политици ве-
ликој мери је прекинуто.67 У наредном броју Грујићевог Србског народа читаоци
64
Аустро-Угарској влади боравак Милетића у Београду није промакао. Полако али сигурно докази по-
требни да се прекине активност пречана у вези са устанком у Босни и Херцеговини су долазили на днев-
ни ред Калмана Тисе. Када је Застава објаву рата Турској пренела пре београдских новина, у владиним
круговима се озбиљно почело говорити да је Милетић у ствари писац дела прокламације. (Никола Пе-
тровић, Светозар Милетић и Народна странка,
странка, III, 46-48).
65
народ, бр. 42, 16/28. јун 1876.
66
Србски народ
народ,, бр. 44, 23. јун / 5. јул 1876. (Чланак је објављен истога дана када и Милетићев чувени
Политички Вилагош).
Вилагош).
67
Истог дана када је објављен овај чланак, Милетић је ухапшен под оптужбом која га је теретила за
злочин велеиздаје и то на основу изјаве Ђорђа Ранковића, једног јединог сведока врло сумњиве про-
су имали прилике да прочитају Владину одлуку којом је Министар унутрашњих

послова дао налог да се не сме скупљати новац, нити добровољци, за рат који се
води на територији суседне државе са којом је Аустро-Угарска у најбољим одно-
сима. Забрањује се и свако позивање на рат, односно да уколико неко направи
преступ притв ове одлуке одмах мора бити ухапшен.
Хајка против либерала у Монархији и уласка Србије у рат са Турском тек
је започињала на страницама мађарске штампе. У периоду 1876-1878, она је би-
ла константна у својој србофобији и непримереном подржавању Турске.68 Веро-
ватно је целу кампању која се водила против Србије и уопште Кнежевина дао је
у свом (велико-хрватском маниру) Загребачки Обзор када је почетком српско-
турског рата написао: Боље да аустријске трупе иду преко Саве, него српске пре-
ко Дрине!69 Истог дана 8. јула 1876, Аустро-Угарска и Русија потписале су тајни
споразум у Рајхштату. У случају победе Србије и Црне Горе проширења су мо-
гућа само у правцу Новопазарског санџака, а Босна и Херцеговина су постале
територије у интересној сфери Аустрије.70 Кнежевина Србија је успела да две
године касније добије државну независност и територијална проширења. Босна
шлости. У време Милетићевог хапшења, Угарски сабор није заседао, па је влада дала упутства по којима
Милетића није штитио посланички имунитет. Милетић је у будимском истражном затвору „Фортуна Фортуна“
провео 18 месеци, а затим је изведен пред суд. Државни тужилац га је оптужио да је јуна 1876, у Београ-
ду у ресторану Српска круна обећао слање 20.000-30.000 добровољаца за рат против Турске, а после то-
га да ће добровољци помоћи да се и Срби у Угарској ослободе од Монгола и да се Банат, Бачка и Срем
ставе под власт српског кнеза Милана Обреновића. Проглашен је кривим и осуђен 6/18. јануара 1878.
На пет година затвора – у које је урачунато и време које је провео у истражном затвору. На слободу је
пуштен после три године, четири месеца и двадесет једног дана – помиловањем 15/27. новембра 1879.
Ово, друго Милетићево заточеништво било је много горе од оног 1870-1871. и оставило је на њега мно-
го озбиљније, душевне и политичке последице. (Коста Милутиновић, Светозар Милетић,
Милетић, Загреб 1939,
83-93; Дејан Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића
Милетића,, 91; Душко М Ковачевић, Свето-
зар Милетић,
Милетић, 118-121).
68
Пророчки је пре свог хапшења мишљење о овој појави дао Светозар Милетић у чланку Хајка Хајка:: Пе-
штански листови подигоше читаву хајку на овостране Србе. Зашто? Је ли се ушло у траг каквој завери
противу ове монархије или противу Угарске, је ли се наишло на какав отпор противу земаљских зако-
на и власти? Боже сачувај! Мада се од 8 година дана непрестано њуши и тражи да се наиђе на заверу, на
велеиздају, или мада се разним јавним и тајним начином међу вигови да се изазове отпор, ипак не мо-
гаше се ући у траг ономе чега нема, не могаше се изазвати оно на што се нити мисли, нити иде. Али је
зазор и замука то: што Срби с ове стране не могу и неће да се одреку народности што не могу и неће
да претаје своје осећаје, што не могу и неће да се у свему, па и у самим осећајима истоветују са влада-
јућим мађарским племеном, што не могу да волу Турке само зато што ји Мађари волу; не могу да мрзе
оне, и о главу иду онима, које Мађари и њини једномишљеници не волу. (Светозар Милетић, Сабрани
списи,, III, 614-615).
списи
69
народ, бр. 45, 26 јун/ 8 јул 1876.
70
Радош Љушић, Српска државност 19. века,
века, Београд 2008, 163; Дејан Микавица, Владан Гавриловић,
Горан Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538-1918,
1538-1918, Нови Сад 2008, 305-312).
и Херцеговина остале су под влашћу Аустро-Угарске, тежња за коначним уједи-

њењем и ослобођењем испуњена је 1918...
Резиме
Кроз писање српске штампе у Аустро-Угарској током устанака у Босни и

Херцеговини 1875-1876, може се уочити више паралелних процеса који су на-
шли своје место у политици и идеологији пречана током ових важних догађа-
ја. Најпре се готово свакодневно извештавало о борбама и великим јунаштвима
устаника, али и турским злочинима над цивилним српским становништвом. Из
пера Светозара Милетића налазимо бриљантне анализе спољне политике Ау-
стро-Угарске и Русије, и њиховог односа према Србима уопште. Динамично
се писало о односима Србије и Црне Горе, те њиховим припремама за рат са
Турском. Посебно место ипак имала је политика Двојне монархије, која је ко-
ристила сваки тренутак да наметне идеју о потреби интервенције у Босни и
Херцеговини због заштите права хришћана у овим покрајинама. Провладин
Србски народ недвосмислено је инсистирао на чињеници да српске Кнежевине
морају да воде рачуна о интересима Великих сила или да се клоне било какве
војне интеревенције. Као заштитник и покровитељ устаника на првом месту би-
ла је Аустро-Угарска, писало је у Србском народу.
народу. Догађаји који су уследили у
пролеће и лето 1876, имали су великог утицаја на српску политику са обе стране
Саве и Дунава. Србија и Црна Гора кренуле су у рат са Турском, који ће 1878 до-
нети државну независност и територијално проширење. Аустро-Угарска са дру-
ге стране жестоко се обрачунала са српском опозицијом – хапшење и политичка
ликвидација Светозара Милетића далекосежно је ослабила пречане у борби за
чување националног идентитета, грађанских и демократских начела.
LITERATURA:
Екмечић, Милорад. Устанак у Босни 1875-1878

1875-1878.. Београд: Балканолошки институт
САНУ, 1996. (Ekmečić, Milorad. Ustanak u Bosni 1875-1878.
1875-1878. Beograd: Balkanološki
institt SANU, 1996).
Крестић, Василије Ђ. Историја српске штампе у јужној Угарској 1791-1914 1791-1914.. Но-
ви Сад: Матица српска, 1980. (Krestić, Vasilije Đ. Istorija srpske štampe u Ugarskoj
1791-1914.. Novi Sad: Matica srpska, 1980).
1791-1914
Микавица,, Дејан. Михаило Полит Десанчић.
Микавица Десанчић. Нови Сад: Филозофски факултет, 2007.
(Mikavica, Dejan. Mihailo Polit Desančić
Desančić.. Novi Sad: Filozofski fakultet, 2007).
Микавица, Дејан. Српско питање на угарском сабору 1690-1918

Микавица, 1690-1918.. Нови Сад: Фило-
зофски факултет, 2011. (Mikavica. Dejan. Srpsko pitanje na Ugarskom saboru: 1690-
1918.. Novi Sad: Filozofski fakultet, 2011).
1918
Чубриловић, Васа. Босански устанак 1875-1878
1875-1878.. Београд: Балканолошки институт
САНУ, 1996. (Čubrilović, Vasa. Bosanski ustanak 1875-1878
1875-1878.. Beograd: Balkanološki
institut SANU, 1996).
Goran Vasin
SVETOZAR MILETIĆ AND UPRISING IN BOSNIA

AND HERZEGOVINA (1875-1876)
Abstract:: Serbian press in Austro-Hungarian Monarchy devoted a great attention to the

Serbian uprisings in Bosnia and Herzegovina against Turkish rule. Each volume of Zastava
and Srbski narod used to bring news on clashes between Serbian rebels and Turkish units. Fur-
ther more, in those newspapers it had been extensively written about relations between the
two Serbian principalities of the time (Serbia and Montenegro) and had been reported on
their internal political developments shortly before the war against the Ottoman Empire start-
ed. It is of great importance to underline that Serbian press was aware of the fact of obvious
Austro-Hungarian interfering in Serbo-Turkish war under the veil of protection of the Chris-
tianity and civilization standards. Military occupation (1878) and later annexation of Bosnia
and Herzegovina (1908) came as a final result of this action, which strongly confirms that the
initial aim of the Austro-Hungary was not the defence of civilization nor Christianity, but the
bumptious occupation of these provinces.
Keywords:: uprising in Bosnia and Herzegovina, liberals, Principality of Serbia, Svetozar
Miletić, Serbo-Turkish wars
Received 21.01.2013 / 19.04.2013.

Vol. 4, No. 1 (2013): 173-188. 173
UDC 94(=163.41)
UDC 94(=163.42)
Др Владислав Б. Сотировић1
Универзитет Миколаса Ромериса (Виљнус)
Факултет политике и управљања
Одсек за политичке науке
Литванија
ХРВАТСКА „ПРАВАШКА” ИСТОРИОГРАФИЈА И СРБИ

Сажетак:: Циљ овог чланка је да укаже на основне циљеве и методе писања хрват-
ске политички обојене „правашке
правашке” историографије о Хрватској и Хрватима са освр-
том на Србе и српску историју. Писање и преписивање повеснице Хрвата и Хрватске у
„правашким
правашким” оквирима је имало за циљ пре свега доказивање многовековне („тисућљет-
( тисућљет-
не”)) хрватске државности како би се што више умањио реално подређен однос хрватске
не
историје у односу на историје околних нација, али пре свега у односу на Србе и њихову
националну историју с обзиром на то да су управо Срби (са историјом сопствене држав-
ности) били главни регионални конкуренти Хрватима.
Кључне речи:: Хрвати, Срби, историја, Јужни Словени, Југоисточна Европа
У европској савременој историји, нарочито након пада Берлинског зида но-

вембра 1989. године, постоји знатан број случајева популационо мањих и пре
свега „неисторијских
неисторијских” нација које покушавају да ревидирају своје националне
историје тако што их улепшавају, хероизују, еуропеизују, али пре свега настоје
да докажу историјску независност својих национа у односу на моћне суседе ка-
ко би разбили традиционалну слику Европе и европске историјске науке о њима
као неповесним нацијама које су вековима биле називане „бечким
бечким коњушарима”
коњушарима
или „пештанским
пештанским кочијашима”.
кочијашима . Амерички историчар мађарског порекла Ендр-
ју Јанош [Andrew C. Janos] је експлицитно поделио централноевропске, источ-
ноевропске и балканске нације у историјском пресеку у две јасно изражене и
међусобно супротстављене категорије, па чак и класе: на оне које чине политич-
1
vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu (Vladislav B. Sotirović, Mykolas Romeris University – Vilnius, Fac-
ulty of Politics and Management, Political Science Department, Lithuania)
174 | Владислав Б. Сотировић
ко-економско-културни центар и на оне које живе на периферији око тог цен-

тра служећи му као нека врста сировинске базе у општем смислу речи.2
По питању државности данас признате европске нације и/или етничке гру-
пе се могу грубо поделити у следеће главне категоријалне групе, тј. на оне:
1. које никада у својој историји нису имале сопствену државну незави-

сност (Власи, Роми, Лужички Срби...),
2. које су такву државну независност као међународно признату по први
пут стекле тек након 1989. г. (Словенци, Словаци, Украјинци, Белоруси),
3. које су је имале у средњем веку и/или касније па су је обновиле у 19. или
почетком 20. века (Срби, Бугари, Грци, Пољаци, Литванци),
4. које су је први пут добиле почетком 20. века (Летонци, Естонци, Финци,
Шиптари)
5. које су је имале мање-више у континуитету од почетка срењег века па до
данас (Французи, Немци, Швеђани, Италијани...).3
Посебну групу, међутим, чине оне нације које су у средњем веку имале ме-
ђународно признату какву-такву државно-политичку независност, а након ње-
ног de facto губитка се утопиле у суседне вишенационалне државне творевине
задржавајући формалну аутономију регионалног типа да би тек након много
столећа касније биле поново признате као међународно независне политичке
творевине, тј. државе. То су случајеви, нпр. са Чесима или Мађарима.4 Међутим,
у читавом европском случају односа нација-држава-политичка независност по-
стоји један посебан par excellence случај – случај који у de facto чињеничном сми-
2
Види нарочито поглавље “East
East Central Europe: A Historical Overview”,
Overview , у [Janos 2000, 29−54].
3
Историчар Лони Р. Јонсон (Lonnie R. Johnson) описујући политичку и националну повест Централ-
не Европе у ширем повесно-културолошком смислу речи у периоду тзв. „дугог дугог деветнаестог века
века” од
Француске буржоаске револуције 1789. г. па све до краја Првог светског рата 1918. г. дели све народе и
државе на овом простору у две категорије: нације без државе (NationsNations without states)
states) и државе без наци-
ја ((states
states without nations
nations)) [Johnson 1996, 124−198]. Исти аутор исправно тврди у истој монографији да
све нације и етничке групе, тј. народи, на овом простору укључујући и Југоисточну Европу имају своје
традиционалне историјске „пријатеље
пријатеље” и „непријатеље
непријатеље”,, а по обичају сви директни суседи су неприја-
тељи. У овом контексту је веома илустративна примедба везана за историју Краљевине СХС/Југосла-
вије између два светска рата када се причало да је ова земља окружена БРИГАМА, тј. да за суседе има
Бугарску, Румунију, Италију, Грчку, Аустрију, Мађарску и Албанију. Многи историчари се слажу да ма-
ле централноевропске нације имају историјски два заједничка непријатеља: Немце и Русе, а народи у Ју-
гоисточној Европи Немце и Турке (о немачком фактору види у [Stirk 1994]. О турском фактору види у
[Sugar 1977]).
4
О борби за обнављање националних државности на источним просторима Централне Европе у 19. и
20. веку види, нпр. у [Berend, Ránki, 1977].
правашка” историографија и Срби | 175
Хрватска „правашка
слу драстично одскаче од de iure „препаковане

препаковане” националне историје за домаћу
употребу, а то је случај Хрватске. Ово драстично одскакање се у хрватском слу-
чају вероватно може психо-историјски објаснити, или бар схватити, као јак син-
дром инфериорности у поређењу са својим „повесним
повесним” суседима Италијанима,
Србима и Мађарима а настао услед сплета реалних историјских околности у ко-
јима су Хрвати и Хрватска константно бивали они „другидруги” или „трећи
трећи” у туђим
државама, а хтели су да буду „први
први” и то „своји
своји на своме”
своме онако како су то они
схватали. Државност су изгубили далеке 1102. г., читавих 357 година пре Ср-
ба (1459. г.) а са њом и статус „повесне нације 5 који нису успели да обнове све
повесне нације”
до 1941−1945. г., и то у савезу са европским нацизмом и фашизмом добивши
ту државност на поклон од Хитлера и Мусолинија. За разлику од Хрвата, Срби,
као њихови главни конкуренти на просторима Југоисточне Европе, су своју др-
жавност и „историчност
историчност” успели да de facto обнове читавих 137 година пре њих
(1804. г.) и то путем тешке револуционарне борбе и дугог рата и ратова за на-
ционално ослобођење, што је коначно и читава Европа de iure признала 1878. г.
[Castellan 1992, 227−323].
Вероватно ни једна национална историографија у Европи није уложила ви-
ше напора да „препакује
препакује” своју сопствену повесницу као што је то у случају хр-
ватске повести и историографа али и политичара укључујући и историчаре/
државнике. Циљ оваквог преписивања (re-writing), тј. ревизије локалне пове-
снице је имао пре свега практичну национално-политичку конотацију: требало
је доказати и показати научно неупућеној „Еуропи
Еуропи” да Хрвати имају неиспреки-
дано-континуирану „тисућљетну
тисућљетну” историју независне националне државности
у овом или оном облику. Формални атрибути-доказатељи овакве политичко-др-
жавне „неовисности
неовисности” су тројаки:
1. „Хрватски
Хрватски” сабор у Загребу (легислативна институција)
2. гувернатор-бан на челу „хрватске
хрватске” владе (егзекутивна власт)
3. национална застава са државним грбом (визуелна симболика независно-
сти).6
Сматрамо да је ревидирање хрватске историје (током 20. и 21. столећа) у

облику хипертрофије национално-политичке прошлости Хрвата било пре све-
5
О национално и политички неутралној и пре свега критичкој повести балканских народа у средњем
веку види у [Fine 1994a; Fine 1994b].
6
Види, нпр. „Govor
Govor predsjednika Hrvatskoga sabora Vladimira Šeksa povodom obilježavanja Dana
neovisnosti – Zagreb, 7. listopada 2004.
2004.” који се може прочитати на званичној вебсајт презентацији Хр-
ватског сабора у Загребу: http://www.sabor.hr/Default.aspx?art=1336&sec=421
га уперено и „научно
научно” обликовано против Срба, затим против Италијана, и ко-
начно против Мађара и Словенаца.7 Хрватска „правашка
правашка” историографија је, у
овом контексту, као свој први хипертрофски пројекат зацртала да докаже да је
историја Хрвата од најранијег средњег века па до 1102. године била европског
карактера и да су се њени владари по значају налазили у рангу европских су-
верена, стојећи на бранику западног (римокатоличког) хришћанства наспрам
„бизантијско-православне
бизантијско-православне шизме”
шизме на самим рубовима Централне Европе (ни-
како Балкана). Међутим, о овим наводно многобројним хрватским владарима,
укључујући и краљеве, у самој Европи и остатку научног света се мало зна изван
хрватске историографије и њених универзитетских центара, а одвајање исто-
ријских чињеница од политички обликованих легенди је научни посао за следе-
ће генерације историчара који би најпре морали да разврстају квазиисторијске
фалсификате од реалних историјских чињеница.8 Њима је један од зацртаних за-
датака да фактографски покажу да је средњовековна Хрватска у величини једне
жупаније у Србији за време Стефана Немање владала свега нешто дуже од пар
година мањим деловима Босне, односно Херцеговине. Њима спада у морално-
научну обавезу и потапање митова о „слави
слави краља Томислава
Томислава” и Хрватске у ње-
гово доба на аутентично српској јадранској обали од древног Стона до Котора.9
У том смислу ево и конкретно шта о раној средњевековној повести Хрват-
ске пише један од најпознатијих светских стручњака за историју Балкана у сред-
њем веку:
Early medieval Croatian history fits the concluding line to the old jingle: the
more you study the less you know. When I was an undergraduate studying
Balkan history I thought I knew quite a bit about Croatia; but as I study more
about Croatia, one by one the ‘facts’ that I knew before turn out to be dubi-
7
О словеначкој критичкој оцени Хрвата у светлу историјске истине види [Rajičević-Psunjski 2006].
8
Тако, нпр. у монографији Роберта Биделоа и Јана Џефриеса у кратком одељку о успону и паду првих
јужнословенских држава [Bideleux, Jeffries 1998, 58−61] спомињу се само бугарска и српска држава и
њихови владари, док о Хрватима и Хрватској нема нити једне речи. Уопште говорећи, у овој монографи-
ји нема ни помена о било каквој независној хрватској држави у средњем веку нити о било ком хрватском
владару укључујући и краља Томислава. С друге стране, у истој овој монографији се од српских владара
спомињу Стефан Урош III (тј. краљ Милутин) и цар Стефан Душан на три странице (59−61).
9
Да Хрвата нема ни у Далмацији ни у Посавини или Славонији чак ни почетком 9. столећа говори
нам историјски извор првог реда тзв. Ајнхардов летопис о догађајима на двору франачког владара го-
дина 818. и 822. У овом летопису или аналима се, за разлику од Срба, Хрвати уопште и не спомињу као
народ, тј. као етничка група (о некаквој њиховој држави или државама у то време се такође не говори).
Хрватска историографија на овом месту једноставно неосновано проглашава кнеза Борну који се поја-
вио 818. г. у Херисталу као кнеза „Приморске
Приморске Хрватске
Хрватске” али Ајнхард јасно пише да је Борна кнез Гуду-
скана, а не Хрватске [Einhard 1926].
ous, based on questionable sources or no sources at all. Most of the existing

literature in western languages on medieval Croatia is extremely poor; and fre-
quently it is marred by nationalistic bias. A basic problem making early Croatian
history difficult for everyone−including the most serious scholars−is the scar-
city of sources and the question of the authenticity of some of the few that do
exist. Furthermore, the authors of most of the sources for early medieval Cro-
atia were distant from the events they described. Either they lived in places dis-
tant from Croatia (e.g., Byzantium, Italy) or they lived several centuries later...
Byzantine writers knew little about Croatia...Most Byzantine historians did not
mention Croatia at all. Much of the information about medieval Croatian histo-
ry comes from later (seventeenth- and eighteenth-century) narrative histories.
These were written by enthusiastic people but contain a mixture of fact and leg-
end; and since many of the documents they based their works on are now lost,
it is extremely difficult to judge whether their information came from reliable
sources or not [Fine 1994a, 248].
Остаје, ипак, неоспорна чињеница да се опсег државних граница средњове-
ковне Хрватске не може доказати на основу историјских извора. Сам кнез-краљ
Томислав (910−928), чији споменик на коњу стоји у Загребу, постао је први
краљ Хрватске (925. г.) за услуге учињене оријенталној Византији, а не Евро-
пи. Био је почасни краљ, тј. проконзул-гувернатор Византијског Царства. Петар
Крешимир IV (1058−1074) се са своје стране прогласио краљем након добијања
градова Сплита, Трогира и Задра од Византије (а не освајања). Његов наследник
на престолу, Дмитар Звонимир (1075−1089), преузимајући краљевску круну је
уједно преузео и обавезу слања феудално-поданичког данка римском папи у су-
ми од 200 златних дуката (реч је, дакле, о купљеној круни).
За време обе Југославије (Краљевине и Републике) највећи успех хрватске
историографије се састојао у томе што је Загреб успео да наметне читавој тада-
шњој земљи (зарад очувања политике тзв. Братства и јединства „троплеменског
троплеменског”
српско-хрватско-словеначког народа) своју сопствену „знанствену
знанствену” интерпре-
тацију хрватског дела историје Јужних Словена:
1. да су средњовековни посавски Словени били етнички Хрвати који су

формирали тзв. „Посавску
Посавску Хрватску”
Хрватску коју је краљ Томислав ујединио
са тзв. „Далматинском
Далматинском Хрватском
Хрватском” [Macan 1992, 28−31]. Након овако
формулисане премисе, апсолутно незасноване на историјским извори-
ма, следио је и „логичан
логичан” закључак да је Посавина етно-хрватска земља
исто као и читава Далмација и то, што је најбитније, заједно са Дубров-
ником који никада није припадао Хрватској, већ је све до самог почетка
19. столећа био независна држава – град Република, и
2. да су Хрвати као етнос преко својих феудалних представника 1102. г.

потписали са мађарским краљем Коломаном (1095−1116. г.) споразум-
ни међудржавни акт Pacta conventa у форми „regna socia (тј. „удружене
regna socia” удружене
краљевине”),
краљевине ), на основу кога је створена персонална унија две независне
државе – Мађарске и Хрватске [Perić 1997, 52−60], 10 а не феудално-по-
данички акт „partes
partes subjectae”
subjectae на основу кога је Хрватска у стварности
постала обична мађарска провинција са одређеним нивоом локалне са-
моуправе.
Да се овде накратко задржимо само на наведеној другој ставци у вези са

мађарско-хрватским односима након 1102. године с обзиром на то да овај до-
гађај представља кључну прекретницу у читавој повесници Хрватске и Хрвата,
али и један од најомиљенијих тематских објеката интерпретација и реинтерпре-
тација хрватске ревизионистичке историографије. Наиме, на основу самог ау-
тентичног текста Pacta conventa из 1102. г. на латинском језику који се чува у
Будимпешти, као и на основу историјског развоја догађаја, јасно је да се ту ради
о „partes subjectae 11 Ево конкретно шта о томе пише већ цитирани Фајн:
partes subjectae”.
The Hungarians had gradually become a more active factor in the Balkans. They
had occupied considerable territory nominally Byzantine, conquering Sirmium
and the surrounding region of Srem. In addition, they annexed Croatia in 1102
and took over, as well, various cities in Dalmatia which belonged to the empire
[Fine 1994a, 234].
Дакле, као прво, за Фајна је јасно да је Мађарска године 1102. једноставно анек-
тирала Хрватску, тј. припојила је својој држави, и као друго, Далмација није ис-
то што и Хрватска.
За мађарску историографију је ствар у вези са годинома 1091. и 1102. не-
двосмислена: радило се о мађарској анексији Хрватске. Тако проф. Ласло Кон-
тлер са Централноевропског универзитета у Будимпешти пише:
10
У овој књизи Иве Перића, као и код Трпимира Мацана или Драгутина Павличевића се не наводи ни-
један историјски извор у критичком апарату текста на основу којег би се заснивале ауторове тврдње.
11
На пример, у најзначајнијем светском историјском атласу за историју средњег века Großer Historischer
Weltatlas. Zweiter Teil. Mittelalter на карти (на страницама 34−35) која приказује политичко стање читавог
Старог континента у временском раздобљу од 1138. г. до 1254. г. стоји да је Хрватска још године 1091.
постала део Краљевине Мађарске (Kgr. Ungarn) [[Großer Großer 1979,
1979, 34−35]. Овакво историјско стање потвр-
ђује и амерички Хемундов атлас светске историје Historical Atlas of the World.
World. Наиме, на 15. страници
овог атласа је штампана историјска мапа Европе око 1200. године, на којој на просторима касније вели-
ке Брозове Хрватске пише само: Hungary, док је јужни део Далмације, без територије Дубровачке Репу-
блике, присаједињен Србији за коју је као главни град означен Рас [Hammond 1984, 15].
In 1090, as the Croatian throne became vacant, chaos ensued and one of the
baronial factions turned to Ladislas to occupy it. The annexation of Croatia
took place in 1091 without substantial resistance, although a raid of nomadic
Cumans in Eastern Hungary compelled him to return, leaving the occupation
of Dalmatia (the ‘Latin’ towns of the shore and the islands) to his successor. For
the time being Ladislas appointed his younger nephew Prince Álmos as gover-
nor. Thus begun the historic association of the Kingdom of Hungary and Croa-
tia, which lasted until the end of the First World War [Kontler 1999, 63].
Исти аутор у својој монографији на 79. страници даје и историјску карту Кра-
љевине Мађарске у касном 13. веку на којој су Славонија, Хрватска и Кнежеви-
на Босна и Мачва сасвим јасно означене као мађарске државне провинције.
Ипак, за хрватску историографију и политику је својевољно тумачење, тј.
интерпретирање догађаја из 1102. г. било нужно како би се формално „доказа-
доказа-
ло” постојање какве-такве „тисућљетне
ло тисућљетне хрватске државности”
државности а то би опет по-
служило као основа за неистините тврдње да су Хрвати још од 9. столећа па све
до „Прводецембарског
Прводецембарског акта”
акта 1918. г. имали своју националну државност коју су
тобоже унели и у Краљевину СХС/Југославију са територијама Срема, Дубров-
ника, западне Босне („Турске Хрватске ) и Барање. Наравно, тзв. „Нагодба
( Турске Хрватске”) Нагодба” из
1868. г. између Загреба и Пеште је по њима била међудржавни акт којим је само
потврђена персонална унија из 1102. г. између независне Хрватске и независне
Мађарске [Pavličević 2000, 271−273]. Дакле, хрватска међународно призната др-
жавна историја је читавих 419 година (разлика од 1459. г. до 1878. г.) дужа и све-
тлија од српске.
Међутим, овде се ради и о нечему много важнијем, а то је питање Срба у
границама Брозове и Туђманове Хрватске. У овом контексту је основни циљ хр-
ватске историографије да докаже две ствари:
• да су се Срби на просторима Хрватске (тј. тзв. Троједне Краљевине Дал-

мације, Хрватске и Славоније) насељавали у таласима, односно да нису
аутохтоно становништво Броз-Туђманове Хрватске,12 и
• да су се као емигранти населили на простору „државе
државе” Хрватске а не про-
винције у оквиру Мађарске или Хабсбуршке Монархије.
12
Неоспорно је да су се Срби православци на простору Крајине населили у неколико етапа са про-
стора источних делова бивше Југославије али је исто како тачно и да је било и аутохтоних Срба на про-
сторима Хрватске још пре оснивања прве хрватске државе у 9. столећу. О метанастазичким кретањима
Јужних Словена види у [Цвијић 1922].
Доказати ове две ставке је за хрватску историографију било од кључне бит-

ности јер се на овај начин у ствари доказује „право
право власништва у сопственој
кући” а сви подстанари су сходно томе обавезни да уважавају легалне власни-
кући
ке државе, а уколико на то нису спремни дозвољено им је „добровољно
добровољно” исеља-
вање из исте те куће на шта је историчар и председник Републике Хрватске др
Фрањо Туђман јасно указао након војно-редарствене акције хрватске полиције
и регуларне армије почетком августа 1995. г. (тзв. „Олуја ). Дакле, тзв. „тисућ-
Олуја”). тисућ-
љетно хрватско државно право
право” је управо тај правни оквир којим се легализују
и верификују два геноцида/етничка чишћења над Србима у Хрватској почиње-
ним од стране званичних власти хрватске државе 1941−1945. г. и 1991−1995. г.13
У сваком случају, у току процеса разбијања и распада СФР Југославије, хр-
ватска историографија на челу са др Фрањом Туђманом је упорно тврдила да су
Хрвати 1918. г. у Југославију (тј. тада Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца)14
унели своје „хрватско право па би сходно томе и сам процес „раздру-
хрватско државно право” раздру-
живања” Хрвата и Хрватске од остатака Југославије требао да буде заснован на
живања
овом праву.15 Нажалост, ретки су били самосвесни хрватски историчари који су,
као нпр. Фрањо Рачки, објективно писали, тј. признавали да су Хрвати од 1102.
г. све што су урадили, урадили под фирмом Мађара а не самостално и за себе.
Још има мање оних хрватских историчара који објективно признају да од 1000.
године, а нарочито од 1420/1433. г. Далмација нема више никакве везе са Хрват-
ском јер се нашла под управом Млетачке Републике (до 1797. г., а након тога под
управом Француске и Аустрије до 1918. г.) која се у наредним столећима бори-
ла са Мађарском (Задарски мир 18. фебруара 1358. г.) око превласти над овом
13
О идеолошким коренима генезе стварања геноцидне велике Хрватске види у [Крестић 2002]. О
историјату Републике Српске Крајине 1991−1995. г. види у [Ђурић 2005; Guskova 2003а, 175−301;
Guskova 2003b, 232−253]. Гускова у својој двотомној монографији о растурању и распаду Југославије
спомиње интервју познатог загребачког научника Бранка Хорвата опозиционим сплитским новинама
Ферал трибјуну у коме се тврди да је Туђманова Хрватска кренула стопама нацистичко-усташке НДХ
поглавника Анте Павелића [Guskova 2003b, 251]. О усташким геноцидним злочинима над Србима у
НДХ види у [Ривели 1999; НД Хрватска 2011]. Ко је и зашто отпочео рат на просторима Брозове и
Туђманове Хрватске 1990/1991. г. објашњава сам први председник нове Републике Хрватске, др Фрањо
Туђман, на Тргу Бана Јелачића у Загребу 24. маја/свибња 1992. г.: „Рата
Рата не би било да га Хрватска није
жељела, међутим, ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност ХрватскеХрватске” [[НД
НД
Хрватска 2011, 102].
14
О процесу стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца види у [Sotirović 2007].
15
Др Фрањо Туђман је и као повијесничар и као први председник „демокрацијске
демокрацијске” Хрватске тврдио
1990. г. и 1991. г. да је Загреб у Краљевину СХС 1918. г. унео све бивше јужнословенске земље из Ау-
стро-Угарске и то наравно на основу „хрватског
хрватског државно-повијесног права”
права па би стога по њему пови-
јесно гледано било праведно да се СФРЈ и раздружи на линији тог права. То би конкретно значило по
Туђману да поред Брозове СР Хрватске Загреб има право и на Босну, Херцеговину и Војводину.
покрајном. Убачени фалсификати од стране Римске курије (тј. монаха римокато-

личких опатија у Далмацији) о тзв. „Црвеној
Црвеној Хрватској
Хрватској” јужно од реке Цетине
па све до реке Бојане у Летопису Попа Дукљанина су данас познати и признати
чак и од стране хрватских историографа – нпр. Ферда Шишића и Наде Клајић,
али не и у хрватској „правашкој
правашкој” историографији.
Чини се да су хипертрофија и ревизионистичко писање хрватске историје
постали општи национални задатак хрватских историчара још од времена Павла
Ритера Витезовића (1652−1713. г.) који је 1700. г. у свом научно незаснованом
делу Обновљена Хрватска (Croatia
(Croatia Rediviva)
Rediviva) прогласио све Словене етнолингви-
стичким Хрватима, тј. старим Илирима, а хрватске повесне земље обележио бе-
ло-црвеном бојом од Триглава до Црног мора. Тако су по њему постојале две
велике балканске Хрватске: „Croatia Alba” (Бела Хрватска) и „Croatia
Croatia Alba Croatia Rubea”
Rubea
(Црвена Хрватска). Прва се простирала од Јулијских Алпа па до реке Дрине,
а друга од реке Дрине до Црног Мора. „Бела Бела Хрватска”
Хрватска се са своје стране до-
датно делила на четири мање Хрватске: „Croatia Alpestris (Словенија), „Croatia
Croatia Alpestris” Croatia
Maritima” (Далмација, Црна Гора, Херцеговина и јужни део Босне), „Croatia
Maritima Croatia
Mediterranea” (северни и централни делови Босне) и „Croatia
Mediterranea Croatia Interamnia”
Interamnia (Сла-
вонија и Срем).16 Дакле, укупно читавих пет „Хрватски
Хрватски”.. У својој Стемато-
графији из 1701. г. илустративно допуњује хрватско историјско право на скоро
читав Балкан ређајући грбове читавих 56 по њему „илирско-хрватских
илирско-хрватских” зема-
ља. За Витезовића (похрваћеног Немца) су Срби само једно хрватско племе ко-
је живи источно од реке Дрине.17
Од времена хрватског тзв. „Илирског
Илирског покрета
покрета” из прве половине 19. века
започиње и процес „хероизације
хероизације” сопствене нације у коме видну улогу игра и
хрватски римокатолички клер.18 Пропагира се учење да су управо Хрвати би-
ли најхрабрији браниоци хришћанске вере у читавој Европи, који су успели да
зауставе најезде отоманских Турака нешто иза Бихаћа и Јајца. У циљу потврде
овакве тезе наводи се да је римски папа почетком 16. столећа (1510. г.) Хрва-
тима за војничке заслуге у одбрани Христове вере доделио титулу „antemurale
antemurale
christianitatis”.. Иначе, историографија не познаје пример да је неки турски сул-
christianitatis
тан, велики везир или провинцијски паша погинуо у бици против Хрвата (као
16
Pavao Ritter Vitezović, Croatia rediviva: Regnante Leopoldo Magno Caesare,
Caesare, Zagreb, 1700.
17
О Витезовићевој повесној хипертрофији види у [Sotirović 2003].
18
Да се иза флоскуле о некаквом „југославенству
југославенству” хрватских илираца Људевита Гаја, Јанка Драшко-
вића и осталих у ствари крила великохрватска идеја о стварању уједињене велике Хрватске на осно-
ву наводног „хрватског права” и Витезовићеве „Обновљене
хрватског државно-повијесног права Обновљене Хрватске
Хрватске” из 1700. г.
индиректно потврђује и хрватски повијесничар Јосип Хорват у својој књизи Politička povijest Hrvatske
Hrvatske,,
Zagreb, 1990, у одељку под насловом „Polet
Polet i pad ilirstva, 1835−1843”.
1835−1843
што је то био случај са султаном Муратом на Косову), нити да је икоји хрватски

национални вођа (нпр. бан) био заробљен у биткама против Турака (као што је
то био случај са српским кнезом Лазаром), док о стварању мита и легенде о на-
ционалном мученику за веру и слободу (као на српском примеру) не може би-
ти речи.19
Хрватска историографија је веома поносна на „велику
велику хрватску победу
победу”
код Сиска од 22. јуна 1593. г. над Турцима па је наводно и сама војничка моћ
Отоманске империје баш од тада почела да опада. Међутим, за оне који се баве
историјом Југоисточне Европе познато је да је та поражена турска војска била
локалног карактера, тј. из Босанског пашалука, предвођена босанским пашом,
дакле не царска. Немачки историчар отоманске повести Јозеф фон Хамер у сво-
јој чувеној тротомној „Historiji
Historiji Turskog/Otomanskog Carstva”
Carstva (превод и издање
за југословенско тржиште, Загреб, 1979. г.) у другом тому о овој бици пише са-
мо на (доњој) половини једне странице (стр. 119) наводећи да су Ердеди, Ауер-
сперг, Егенберг, Редерн и Парадеисер (дакле ни један Хрват) дошли у помоћ и
спасли град од турске опсаде, а турски великодостојници и војни команданти са
војском погинули услед пуцања мостова који су били исувише уски и слаби. Да-
кле не у бици већ услед техничких околности, при чему треба истаћи да на Ко-
сову 1389. г. није било мостова и воде. На овом примеру се да спознати суштина
хрватске историографске клептоманије: провлачити се поред туђих (аустриј-
ских, мађарских, српских) војничких победа и приказивати их као хрватске јер
су се у географском смислу догодиле на територији за коју Хрвати држе да је хр-
ватска по пропагандном и вештачки одржаваном „хрватском
хрватском повијесно-држав-
ном праву”.
праву . Тако су Хрвати присвојили и хајдуке и ускоке који су се у Далмацији
под Млецима борили против Турака. Од хрватске „правашке
правашке” историографи-
је неће се чути да је Лику и Крбаву ослободио од Турака српски сердар Стојан
Јанковић, чију палату са патрицијским грбом у Задру Хрвати показују туристи-
ма као палату хрватског војсковође; ослободио заједно са још једним Србином
– војводом Илијом Смиљанићем, на челу српских ускока који су у Равним Кота-
рима ратовали под млетачком заставом.20
19
О Косовском боју види у [Mihaljčić 1989].
20
Хрвати су са своје стране плагијатски присвојили хајдуке као нешто што припада и њиховом пове-
сном наслеђу и преко ногометног клуба „Хајдук
Хајдук” из Сплита који је основан 1911. г. од стране српског
студента који се вратио са студија из Швајцарске доневши „балун
балун” у Сплит и основавши локални но-
гометни клуб „Хајдук
Хајдук” као српски којему су оригинални играчки дресови били у бојама српске наци-
оналне заставе. Није тешко закључити зашто сплитски „Хајдук
Хајдук” никада не игра у својим оригиналним
дресовима.
Ове борбе српских ускока су опеване и у народним песмама, али су чак и

ове песме ускочког циклуса у редакцији Хрвата др Николе Андрића штампане
као „хрватске
хрватске” почетком 1941. г. од стране Матице хрватске. Матица хрватска
је тада под именом „илирска
илирска” и 1844. г. (са допуном од стране Ивана Мажура-
нића) издала Гундулићевог Османа као „хрватског
хрватског” песника из „хрватског
хрватског” Ду-
бровника (на порталу Матице хрватске ћете прочитати да се ради о „класичном
класичном
књижевности”21) чиме је и званично започело хрватско
дјелу старије хрватске књижевности
својатање српског Дубровника и плагирање његове културе и историје. Стан-
дардни хрватски историјски плагијат јесте својатање војника-крајишника као
„хрватских
хрватских”,, па тако читајући хрватску историографију испада да су „хрватски
хрватски”
граничари натерали Наполеона Бонапарту у бекство за време битке код Арколе
(коју је Наполеон на крају добио) 15−17. новембра 1796. г. као и да је Наполеон
похвалио управо етничке „Хрвате
Хрвате” као најбоље светске војнике (поводом битке
код Смоленска 1812. г.) и да му је потребно баш око 100.000 таквих „хрватских
хрватских”
солдата да освоји читав свет. При томе, „хрватски
хрватски” војници-крајишници су 1812.
г. били већином Срби мобилисани са простора Лике и Крбаве (једна пуковнија)
које су се тада налазиле у саставу Наполеоновог „Илирског
Илирског краљевства”.
краљевства . Војна
Крајина као таква, тј. области Лике, Баније, Славонске Посавине, Јужног Сре-
ма и Кордуна, није никада била у саставном делу Хрватске или Хрватске-Славо-
није, већ искључиво под директном управом Беча, тј. аустријске војне команде
у Грацу. Укинута је године 1881. и тек тада су је бечке власти укључиле у Хрват-
ску-Славонију (да би парирале мађарском национализму) тако да тзв. „хрват- хрват-
ско државно-повесно право”
право не полаже никакво право на област Војне Крајине
од средине 16. столећа па до 1881. г., а најмање на тзв. Крајишнике и њихова во-
јевања од Крајине до Рајне и од Ломбардије до Смоленска. Међутим, хрватска
историографија свесно врши плагијатско кривотворење историјских чињеница,
упорно подмећући флоскуле о наводно две Хрватске у овом временском пери-
оду од средине 16. столећа до 1881. г.: „Цивилне
Цивилне” и „Војне
Војне”,, а постојала је само
једна (цивилна илити банска) и једина над којом су бан и Сабор имали аутоном-
ну јурисдикцију у сасвим локалним пословима.22
21
http://www.matica.hr/www/wwwizd2.nsf/AllWebDocs/knjigeMHosmanskupninaslov
http://www.matica.hr/www/wwwizd .nsf/AllWebDocs/knjigeMHosmanskupninaslov
22
Нпр., у најквалитетнијем атласу за светску повесницу Großer Atlas zur Weltgeschichte
Weltgeschichte,, Westernmann
Schulbuchverlag GmbH, Braunschweig, 1985, Buch-Nr. 047126 на карти о Европи године 1580. на стра-
ницама 102−103 не постоји никаква Хрватска већ подељена Краљевина Мађарска између Аустријског
и Отоманског Царства. На овој карти Хрватска под тим именом не постоји чак ни као најобичнији срез
Аустрије или Мађарске док назив Србија (Serbien) стоји исписан као ознака за некакав део (Београд-
ски пашалук) Отоманског Царства. У истом овом атласу на карти о немачким земљама након (сремско)
Карловачког мира 1699. г. (Пруска и Хабзбуршка Монархија) на 115. страници територија прошире-
не Војне Крајине је јасно одвојена и од Хрватске и од Славоније. Дакле, као прво, Славонија не припада
правашка” историјска наука је непрекидно настојала да докаже
како се државност у Хрвата није никада прекидала све од првог владара Хрват-
ске бана Борне 819. г. па до данашњих дана. У том контексту су речити спи-
скови титулисаних владара обе Хрватске, тј. „Далматинске
Далматинске” и „Посавске
Посавске” као
и наводно јединствене „Краљевине
Краљевине Троједнице”
Троједнице (Далмација, Хрватска, Славо-
нија),23 ((„banus
banus”,, „rex
rex”,, „interex
interex croatorum
croatorum”,, итд.) од почетка 9. века па надаље.
Тако је, између два светска рата (1924. г.), каснији загребачки редовни универ-
зитетски професор др Рудолф Хорват (1873−1947. г.) успео да састави спи-
сак од 245 владара разноразних „Хрватски
Хрватски”,, како пре 1102 .г. тако и након тога
[Horvat 1924]. Од тог броја је само краљева од Томислава 925. г. до Коломана
1102. г. било шеснаест.
Упоређења ради, нешто слично као у хрватском случају одиграва се и у не-
ким другим националним историографијама, а у европским оквирима (поред
овог хрватског случаја) ревизионистичка историографија код белоруских на-
ционалиста игра кључну улогу у формирању националне свести о постојању
посебне белоруске нације одвојене како од руског, тако и од пољског национал-
ног корпуса. У белоруском случају је пронађено „Соломонско
Соломонско решење”
решење за не-
постојање икаквих помена у средњевековним документима белоруског имена
и наводне нације тако што је Велико литванско књажевство (Lietuvos Didžioji
Kunigaikštystė - LDK) проглашено и за националну државу Белоруса обзиром да
је територија нама савремене Белорусије била саставни део тог књажевства али
под именом Гудија, а не Белорусија.24 Тако је повест Великог литванског кња-
жевства (ВЛК) проглашена уједно и за „златно златно доба”
доба повести белоруске наци-
је. Уједно је словенски језик говорен на простору ВЛК и неосновано проглашен
за „старобелоруски
старобелоруски језик”,
језик , а у ствари се радило о средњевековном руском јези-
Хрватској и као друго Војна Крајина не припада ни Хрватској ни Славонији док је Далмација под упра-
вом Венеције, тј. ни она не припада Хрватској.
23
Постојање ове Троједне Краљевине било након 1102. г. или 1867. г. је чиста хрватско-правашка фик-
ција и самопроглашени повесни плагијат. На основу Аустро-Угарске нагодбе из 1867. г. провинције
Хрватска и Славонија су припале Мађарској а провинција Далмација са Дубровником и Боком Котор-
ском Аустрији. Између Хрватске и Славоније на једној страни и Далмације на другој није постојала ни-
каква ни саобраћајна а камоли политичка веза али је хрватска историографија самовољно прогласила
фиктивно постојање уједињене Троједнице па сходно томе по хрватским повијесним знанственицима
„логично
логично” испада да су 1918. г. Хрвати, тј. Хрватска, унели у Краљевину СХС, тј. од 1929. г. Краљеви-
ну Југославију, и Дубровник и Боку Которску. Међутим, да ове три географске провинције (Хрватска,
Славонија и Далмација) Хабсбуршке Монархије након Бечког Конгреса 1815. г. немају никаквих поли-
тичких веза једна с другом може се јасно видети на 73. страници италијанског атласа повесних карата
светске повеснице Atlante Storico
Storico,, Instituto geografico de Agostini S.p.A., Novara, 1987.
24
О историјату Великог литванског књажевства види у [Kiaupa 2000; Gudavičius 1999].
ку. Тако се дошло до закључка да је историја белоруске нације стара читавих де-
сет столећа а Белоруси један од државотворних/историјских европских народа
[Orlov, Saganovich 2001].25
На крају бисмо се осврнули и на визуелну презентацију „хрватске
хрватске тисућ-
љетне државно-повијесне неовисности”
неовисности и историјског права које проистиче из
таквог наводно чињеничног стања а које би требало да буде засновано на реле-
вантним историјским источницима. До сада најмаркантнија визуелна представа
овог права до које смо могли да дођемо је едиција Хрватска повијест у двадесет
пет карата. Проширено и допуњено издање из 1996. г. са „Предговором
Предговором проши-
реном и допуњеном издању
издању” од, ни мање ни више, него председника Републике
Хрватске, истакнутог хрватског историографа и Брозовог генерала – др Фрање
Туђмана (првих месеци рата 1941. г. након проглашења НДХ био у усташким по-
стројбама да би се затим прикључио партизанима).26 Наиме, овде се ради о про-
ширеном и допуњеном издању из 1937. г. са „шест
шест нових земљовида с прегледом
Хрватске у њезиним најпресуднијим и повијесним тренуцима овога стољећа у
задњих педесет година”
година а које покривају период од 1939. г. до 1991. г. Последња
и закључна реченица Туђмана у Предговору ове картографске едиције разоткри-
ва сву суштину хрватске „правашке
правашке” историографије: „Ово
Ово ће издање пружити
читатељу обиље информација о повијесним збивањима и хрватским повијесним
просторима, али и будити понос на ону Хрватску која је, како написа проф. Ср-
куљ, ‘знала кроз стољећа способношћу и одлучношћу својих синова очувати свој
посебан државноправни положај’”.
положај’ . Дакле, након прегледа ове картографско-по-
весне збирке хрватске историје свакоме би требало бити јасно да је хрватска др-
жавно-повесна независност континуирано стара читавих десет столећа.27
Срби јесу од историјских догађаја правили митове и легенде, а најпознатији
случај је са Косовским бојем и косовским јунацима. Међутим, за разлику од Ср-
ба, хрватска „правашка
правашка” историографија је од жеља направила читаву теорију о
„хрватском
хрватском тисућљетном државном праву”
праву што је визуелно озваничено и на грбу
25
Ова књига Орлова и Сагановича о десетвековној повести Белорусије и Белоруса има за задатак да
белоруску митологију о свом сопственом идентитету и повести знанствено верификује [Ioffe 2003,
1263−1266].
26
Пун наслов овог атласа гласи: Stjepan Srkulj i Josip Lučić, Hrvatska povijest u dvadeset pet karatа.
Prošireno i dopunjeno izdanje
izdanje,, Zagreb: Hrvatski informativni centar, TRSAT, 1996 (ISBN 983-174-030-5, str.
115).
27
Садржај ове едиције и у текстуалном и у картографском смислу речи је немогуће аутентично пред-
ставити читаоцима путем препричавања, тј. описивања „чињеничног
чињеничног” стања, па стога саветујемо свима
који су заинтересовани да се упознају са класичним примером хрватске „правашке
правашке” историографије то
ураде ишчитавањем оригинала. Туђман у другој реченици свог Предговора наводи да је „аутор
аутор др Стје-
пан Сркуљ, познати средњошколски професор и писац повијесних уџбеника
уџбеника”.
Туђманове Републике Хрватске: као мали грбови около велике шаховнице се на-
лазе и два грба која представљају наводно две државно-правно повесне хрватске
земље – Дубровник и Истру, а које никада нису биле саставни део Хрватске ни пре
ни након 1102. године (све до формирања Бановине Хрватске, односно НДХ).
LITERATURA:
„Govor
Govor predsjednika Hrvatskoga sabora Vladimira Šeksa povodom obilježavanja Da-
na neovisnosti – Zagreb, 7. listopada 2004
2004”.. http://www.sabor.hr/Default.aspx?ar-
t=1336&sec=421 (погледано 6. јануара 2012. г.)
Atlante Storico
Storico.. Novara: Instituto geografico de Agostini S.p.A., 1987.
Berend, Iván T. & Ránki, György. East Central Europe in the 19th and 20th centuries
centuries.. Buda-
pest: Akadémiai Kiadó, 1977.
Bideleux, Robert, Jeffries, Ian. A History of Eastern Europe. Crisis and Change.
Change. London-
New York: Routledge, 1998.
Castellan, Georges. History of the Balkans. From Mohammed the Conqueror to Stalin. Stalin. New
York: Columbia University Press, 1992.
Einhard. Annales regni Francorum,
Francorum, Monumenta Germaniae historica (ed. Pertz). Hanno-
ver, 1826.
Fine, John V. A. JR. The Early Medieval Balkans. A Critical Survay from the Sixth to the Late
Twelfth Century
Century.. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994a.
Fine, John V. A. JR. The Late Medieval Balkans. A Critical Survay from the Late Twelfth Cen-
tury to the Ottoman Conquest
Conquest.. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994b.
Großer Atlas zur Weltgeschichte
Weltgeschichte.. Braunschweig: Westernmann Schulbuchverlag GmbH,
1985. Buch-Nr. 047126.
Großer Historischer Weltatlas. Zweiter Teil. Mittelalter, Herausgegeben vom Bayerischen Sc-
hulbuch-Verlag (Redaktion: Josef Engel), München: Bayerischer Schulbuch-Verlag,
1979.
Gudavičius, Edvardas. Lietuvos istorija. I tomas. Nuo seniausių laikų iki 1569 metų.
metų. Vilnius:
Akademinio skautų sąjūdžio vydūno fondas Čikagoje-Lietuvos rašytojų sąjungos le-
idykla, 1999.
Guskova, Jelena. Istorija jugoslovenske krize (1990
(1990−2000
2000).. Knjiga prva. Beograd: Izdavač-
ki grafički atelje „M”,, 2003a.
Guskova, Jelena. Istorija jugoslovenske krize (1990
(1990−2000
2000).. Knjiga druga. Beograd: Izdavač-
ki grafički atelje „M”,, 2003b.
Historical Atlas of the World.
World. Maplewood, New Jersey: Printed by Hammond incorporat-
ed, 1984.
Horvat, Josip. Politička povijest Hrvatske

Hrvatske.. Zagreb, 1990.
Horvat, Rudolf. Povijest Hrvatske
Hrvatske.. Zagreb, 1924.
Ioffe, Grigory. “Understanding
Understanding Belarus: Belarusian Identity
Identity”.. Europe-Asia Studies,
Studies, Vol. 55,
No. 8, 2003, 1241−1272.
Janos, Andrew C. East Central Europe in the Modern World: The Politics of the Borderlands
from Pre- to Postcommunism
Postcommunism.. Stanford, California: Stanford University Press, 2000.
Johnson, Lonnie R. Central Europe. Enemies, Neighbors, Friends. New York-Oxford: Oxford
University Press, 1996.
Kiaupa, Zigmantas; Kiaupienė, Jūratė & Kuncevičius, Albinas. The History of Lithuania Be-
fore 1795
1795.. Vilnius: Lithuanian Institute of History, 2000.
Klaić, Nada. Povijest Hrvata u srednjem vijeku
vijeku.. Zagreb: Globus, 1990.
Kontler, László. Millenium in Central Europe. A History of Hungary. Budapest: Atlantisz
Publishing House, 1999.
Macan, Trpimir. Povijest hrvatskoga naroda. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske-Škol-
ska knjiga, 1992.
Mihaljčić, Rade. The Battle of Kosovo in History and Popular Tradition Tradition.. Belgrade: BIGZ,
1989.
Orlov, Vladimir & Saganovich, Gennadz. Desyat’ vekov Belorusskoi istorii istorii.. Vilnius: Nasha
Buduchynia, 2001.
Pavličević, Dragutin. Povijest Hrvatske
Hrvatske.. Drugo, izmijenjeno i znatno prošireno izdanje sa 16
povijesnih karata u boji
boji.. Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000.
Perić, Ivo. Povijest Hrvata
Hrvata.. Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997.
Rajičević-Psunjski, Veliša. Hrvati u svetlu istorijske istine. S predgovorom Zmage Jelinčića Ple-
menitog.. 2006 (originalno izdanje iz marta 1940. g., Beograd).
menitog
Sotirović, Vladislav B. “The
The Idea of Greater Croatia in the Seventeenth-Century”.
Seventeenth-Century . Confer-
ence proceeding material Statehood Beyond Ethnicity: Comparative and Trans-Nation-
al Perspectives in Europe,
Europe, Södertörns högskola, University College – Baltic and East
European Graduate School, Fleminsberg near Stockholm, 2003, 149–189.
Sotirović, Vladislav B. Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914 1914−1918.
1918.
Vilnius: Vilnius University Press, 2007.
Srkulj, Stjepan & Josip, Lučić. Hrvatska povijest u dvadeset pet karata
karata.. Prošireno i dopunjeno
izdanje.. Zagreb: Hrvatski informativni centar, TRSAT, 1996.
izdanje
Stirk, Peter. (ed). Mitteleuropa. History and Prospects
Prospects.. Edinburgh: Edinburgh University
Press, 1994.
Sugar, Peter F. Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354 1354−1804.
1804. Seattle-London: Uni-
versity of Washington Press, 1977.
Ђурић, Вељко Мишина (уредник зборника). Република Српска Крајина. Крајина. Десет година
послије.. Београд: Добра воља, 2005.
послије
Крестић, Василије Ђ. Геноцидом до велике Хрватске. Друго допуњено издање. Јагодина:

Гамбит, 2002.
геноцида. Београд: „Двери
НД Хрватска. Држава геноцида. Двери српске. Часопис за националну
културу и друштвена питања”,
питања , год. XIII, број 47−50, 2011.
Ривели, Аурелио Марко. Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и уста-
шка диктатура у Хрватској, 1941
1941−1945.
1945. Никшић, 1999.
Цвијић, Јован. Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице
последице.. Београд, 1922.
Vladislav B. Sotirović
CROATIAN HISTORIOGRAPHY OF “RIGHTS” AND THE SERBS
Abstract:: The aim of this article is to present the main tasks of and methods in writing
Croatian politically colored historiography of “rights
rights” of Croatia and Croats with referenc-
es to the Serbs and their history. Writing and rewriting of the history of the Croats and Croa-
tia within the framework of the historical “rights
rights” had and have for the ultimate goal to prove
“thousand years” of Croatian statehood and status of the Croats as “historic
thousand years historic” nation. A specif-
ic aim was to minimize really subordinated position of the Croat national history compared
to the national histories of the Croat neighbors but above all compared to the history of the
Serbs as exactly the Serbs have been traditional regional rival to the Croats.
Keywords:: Croats, Serbs, history, South Slavs, Southeast Europe

Vol. 4, No. 1 (2013): 189-208. 189
UDC 316.647.5:2(540)
Dr Abdul Azim Akhtar1

Glocal University (Saharanpur)
School of Media and Cultural Studies
India
COMMUNALISM IN INDIA: A COLONIAL LEGACY

Abstract: India has no answer to communalism, which has been one of the evils affect-
ing life of millions of Indians. India was partitioned because of this, and after independence in
August 1947, many pogroms and communal riots has claimed thousands of innocent lives in
the country. The social fabric is so fragile that it takes just a rumor of any kind to spread and
Hindus and Muslims living side-by-side, rise against each other most of the time for trivi-
al reasons. Recently one police officer was lynched in broad daylight, in the presence of his
junior and subordinate policemen in the province of Uttar Pardesh India’s most populous
state because he was a Muslim (Zia-ul-Haque) and worse, he was probing a communal riot,
which had taken place near the state capital Lucknow. In the last one year, there have been 27
communal riots in the Indian state of Uttar Pradesh, and curfew was clamped in many cities.
In eastern state of Bihar, one opposition Member of Legislative Assembly (Akhtar-ul-Iman)
was branded a Pakistani agent by the ruling Bhartiya Janta Party / NDA minister for protest-
ing against the state government’s directive to government schools for making Suryanamaskar
(offer of prayer to Sun god) compulsory. The opposition MLA was contesting that the order
was against the teachings of Islam, and an example of government interfering in the religious
matters of the citizens and influencing young minds. In Hyderabad, a Muslim MLA (Akba-
ruddin Owaisi) was arrested for making ‘hate speech’ and released on bail. Varun Gandhi,
Member of Parliament and grandson of former Indian Prime Minister Indira Gandhi, was ac-
quitted in a case related to making hate speech against Muslims. Many politicians have gone to
places by polarising voters on communal lines, and over the years it has become intrinsic part
of public life, which divides people on the basis of religion and creates distrust for each oth-
er among the citizens. In this paper, an attempt has been made to trace the origin of commu-
nalism, how it made a slow beginning during the rule of the British East India Company, and
emerged as one of the most potent enemy of the Indian society over a period of time.
Keywords: communalism, secularism, colonial and modern India, Hindu–Muslim con-
flict, British East India Company
1
azimakhtar@gmail.com
190 | Abdul Azim Akhtar
When the European powers started coming to India in the late 15th century, In-
dia was inhabited by different faiths and sects including followers of Santana Dhar-
ma Jainism, Buddhism, followers of Vedic order (later on called Hindu2), Muslims,
Christians, Jews and followers of different tribal and regional cults based on local
and family tradition. Everyone was welcome, and there are no records to suggest that
faith of any individual was ever reason to hate or dislike. India became an important
colony supplying raw materials as well cheap labor for the expansion of colonialism
in the world and also became a huge market for the finished goods. The British East
India Company, which was the most ambitious of all the traders, set its feet India
during the golden days Mughal rule. Gradually, the East India Company realized that
the mighty Mughal Empire was doomed, and smelled a future for itself in the politi-
cal space due to the internecine battle among different powers for the supremacy. It
foresaw a great future for not only trade but also the possibility of becoming a mas-
ter instead of trading in the name of master (Mughal Empire). The 18th century has-
tened the decline of the Mughal Empire, and its prestige and power went for a toss
owing to the war of succession among different Mughal princes, where the regional
powers became an active participant in the court polity. The British East India Com-
pany seized the opportunity with both hands and became an active participant in
the power struggle taking place, supporting one against the other and enriching itself
with booties and a pie for itself. Before the arrival of the British, Hindus and Mus-
lims lived in harmony with each other and many Mughal emperors also enjoyed the
Hindu festivals. Muslim saints Nizamudddin Auliya (Delhi), Muinuddin Chish-
ti (Ajmer), Baba Farid (Punjab) not only blessed people of all casts and creeds, but
many of them interacted with Hindu Bhakti saints such as Dadu Dayal. Due to this
interaction, there emerged a third group of saints who called for synthesis between
the Islamic and Hindu tradition, and the famous saints of this genre were: Kabir and
Nanak founder of Sikhism. During the centuries of Mughal rule, many princes and
Kings were married to Hindus and Emperor Akbar cemented ties with Rajputs (a
Hindu warrior caste) through matrimonial alliances. Even puritan Mughal Emperor
Aurangzeb, who ruled till 1707 A.D., employed large number of Hindus in his army,
and there are figures to suggest that the number of Hindus in Mughal army increased
during his rule. Perhaps, an example of the good relations between Hindus and Mus-
lims can be provided by the Battle of Panipat in 1761, where Marathas (leading Hin-
2
The word Hindu does not occur at all in our ancient literature. The first reference to it in an Indian book, I
am told, in a Tantrik work of eight century A.C. , where Hindu means a people and not the followers of a par-
ticular religion. But it is clear that the word is a very old one, as it occurs in the Avesta and in old Persian…
The word is clearly derived from Sindhu, the old, as well as the present Indian name for the Indus. From this
Sindhu came the words Hindu and Hindustan, as well as Indus and Indian (Nehru, Discovery of India India,, p.74).
Communalism in India: A Colonial Legacy | 191
du confederacy) was up against Afghan King Ahmed Shah Abedali. In the battle, an
Afghan Ibrahim Khan Gardi was in-charge of the Martha artillery on whose fir-
ing prowess the fate of the battle depended. Gardi wiped out thousands of Pathans
in the battle and spurned all the move of the Afghan King to switch loyalty. Afghans
were an integral part of the Martha confederacy and many other princely states in In-
dia, while Hindus were posted in key positions in many Muslim princely states. The
relation between Hindus and Muslims started to deteriorate with the coming of the
English, and worsened as they struggled to wrest power and become Masters of In-
dia. In this pursuit, they came across this unique opportunity of playing one against
another, which has been classically described as ‘divide and rule’.
The English presented a distorted version of Indian History and came up with
the communal division of the Historical period: Ancient was declared Hindu India
(ignoring Buddhists, Jains, and several other sects) Medieval was declared Muslim
India (ignoring the role of Bhakti and Sufi mystics, and the power struggle be-
tween Afghans and Turks). Ironically, the modern period was not dubbed as Chris-
tian period, although all the European powers were followers of different versions
of Christianity: Portuguese, Dutch, French and British. Maulana Muhammad Ali,
an important leader of the National Movement said: ‘If there is one other sin with
which I charge Great Britain, in addition to charge of emasculating India, it is the
making of wrong histories about India and teaching them to us in our schools’.3 His-
tory teaching and theories of division were meticulously developed and passed on
to the people, so that they become aware of ‘our heroes’ and stories related to their
valour were circulated through text books. James Mills’ division of Indian history in-
to three phases – ancient, medieval and modern – became a framework for commu-
nalists, from which they could construct their past and their identities. The idea of
the “glorious
glorious past”
past and the separateness of communities emanates from such con-
structions (Thapar 1990; Sharma 1990).4 The stream of Hindu separatism began to
flow like the Pataal Ganga5 soon after the British overthrew the Mughal dynasty and
established their rule all over India. It gathered strength from reviving and exagger-
ating memories real and imaginary of all the ‘wrongs’ the Muslim invaders had
done in India: humiliating Hindu rulers on battlefields, destroying Hindu temples,
3
Muhammad Ali, addressing the plenary session of First Round Table Conference, November 19, 1930,
London.
4
Surya Prakash Upadhyay and Rowena Robinson, “Revisiting
Revisiting Communalism and Fundamentalism in In-
dia , Economy and Political Weekly,
dia”, Weekly, vol. 47, no. 36, 2012.
5
An important river in India, which is sacred to Hindus.
imposing the Jaziya6 tax and treating non-Muslims as lower than second class citi-
zens. Hindu and Sikh warriors like Prithviraj Chauhan, Guru Gobind Singh and Shi-
vaji who resisted the Muslim rulers, were portryed as national heroes.7 The struggle
for power was presented as war between two religions, deliberately ignoring the pe-
riods of assimilation and highlighting the strife, discord and acrimony, even though
it was purely political in nature. Naturally, stories of a Muslim leading an army of a
Hindu ruler, or a Hindu being in command of the Muslim ruler were suppressed,
and even political battlefields were presented as holy war. If Maharana Partap had
Hakim Khan Sur leading his army, the commander in chief of the opposing Mu-
ghal army was Raja Man Singh. The campaign against Shivaji was led by Mirza Raja
Jai Singh. The most vehement protest against the execution of the Guru’s two sons
came from the then Nawab (king) of Malerkotala8, whose descendants still display
with pride the letter of grateful appreciation the Nawab received from the Guru.9
Shivaji, though he fought Aurangzeb, freely employed Moslems.10 In 1668, Shiva-
ji’s repeated petitions to Aurangzeb won him the title ‘Raja’ and Chakan fort. After
the Mughal treasury refused to reimburse him for a trip he took to Agra, he took up
arms again. With Aurangzeb the battle was over power and resources, rather than on
religious grounds.11The rulers hardly made any distinction among subjects on the
basis of religion, and rebels of all sorts were suppressed with an iron hand, to not on-
ly prove the power of the Kingdom but also to act this as a lesson to future ‘traitors’.
Loyalty to the ruler was an important issue, and treason was dealt with seriously, and
it is ironical that such punishment has been given religious colour to suit the inter-
ests of the colonial masters.
With the beginning of the English rule, the relations between Hindus and Mus-
lims deteriorated and with incidents such as cow slaughter, music outside mosque,
insult to Peepal12 tree, pelting of stones at the Hindu / Muslim festival procession,
6
Toll tax on non-Muslim under the Islamic rule to ensure their security of life, property and honour.
7
Khushwant Singh,
Singh, End of India,
India, Penguin Books India, 2003 p. 46-47.
8
A princely state in India during British rule.
9
D. R. Goyal, “Some
Some observations on the origin of communalism in India
India”,, in Asghar Ali Engineer (ed.),
Communal Riots in post-Independence India, Sangam Books
Books,, Hyderabad, 1991, p.43 .
10
Jawaharlal Nehru, Discovery of India
India,, p.272.
11
Vijay Prashad, Assistant Professor, Trinity College, http://www.proxsa.org/history/shivaji.html.
12
Peepal tree is held sacred by Hindus, Buddhists, Jains and many women even today tie thread and seek
blessing.
Urdu13 vs. Hindi14, love / affair / elopement involving Muslim girl and Hindu boy
and vice-versa, it worsened on occasions tearing apart the social fabric, and claim-
ing thousands of innocent lives, and creating distrust. It is pertinent to mention here
that procession of Muslim festivals, where procession are taken out such as Mu-
harram15 has no religious significance and found encouragement from the British,
as an answer to Hindu festivals, where immersion of idols was a necessity and a tra-
dition. These encouragements were meant to promote animosity and acrimony be-
tween the two communities on regular basis at every level.
It is believed that the first Hindu-Muslim strife began on the issue of cow
slaughter, just when the East India Company was emerging as the most powerful
power center, and indigenous powers had no vision and plan to counter this on-
slaught. In the issue of September 1947, Nadeem16 published very informative article
related to the first incident of the Hindu-Muslim riot: ‘…The deposed nawab of Ben-
gal17 Qasim Ali Khan sought the help of Oudh18 Nawab Shujaud Daula in December
1767 AD. Shujaud Daula sought assistance from Rohilkhand ruler Nawab Hafizul
Mulk Rahmat Khan, who sent the trooper for his support under his son Enayat Ali
Khan...so as to provide united force to Qasim Ali Khan and take back the territo-
ries from the British…A combined force led by Shuja-ud-Daula, Mughal Emper-
or Shah Alam, Qasim Ali Khan, and Enayat Ali Khan marched to take back the state
of Bengal and Azimabad19…A large part of Oudh force consisted of Nagas and it
also included Raja Beni Prasad –a confidant of Shujauddaula also accompanied…
though the seed of Hindu-Muslim discord has been sown now…But till this period
of time, this tree has not grown…only few years back Ibrahim Khan Gardi was the
main gunner in charge of the cannon of the Marathas…alike many Nawabs had Hin-
du at key positions, and the Muslim soldiers occupied pride of place in the Maratha
army…This mixed united troops of India was marching as ‘one unit’ with common
13
Written in Persian script, developed in India, and is understood by Afghans, Kurds, and even Turks. In In-
dia, it became a victim of communalism and was branded as a Muslim language.
14
Hindustani written in Devnagri script, and has Sanskirit words.
15
The martyrdom of Husain on the 10th of Muharram (Arabic month).
16
Nadeem was an important literary journal of India, published in Ordoo / Urdu language. It began publi-
cation in 1931 and continued till 1949 AD.
17
An eastern province in India; Bangladesh was a part of this province until 1947.
18
A northern Indian state, is known as Uttar Pradesh now.
19
Named after Prince Azim-ush-Shan, the son of Mughal emperor Aurangzeb. Modern Indian states of Bi-
har, Orissa, Jharkhand were part of this province.
aim of throwing out the English, when one Rohilla Pathan from Enayat Khan’s com-
mand slaughtered a cow…Nagas came to know about this and attacked the Pathan
with full force and he was about to be killed when he was rescued…this did not
end here…when the youthful Enayat Khan came to know about this, he ordered the
killing of Nagas in an emotionally charged mood…And this very force which was
marching as ‘one battalion’ towards its target cut a very sorry figure and became an
ugly scene of civil war…Nagas and Pathans fought pitched battle in which two hun-
dred Nagas and twenty Pathans were killed, around a dozen were injured…Shujaud
Daula and Raja Beni Prasad soon forgot this and putting this incident behind, it was
decided to separate Nagas from Pathans so that they don’t fight…this was the first
instance of communal riot which happened in the name of cow slaughter after India
came in contact with the British. And this was the first decision of communal riot to
keep these two communities apart, and it is also be noted that this riot took place in
the united force, which was marching ahead shoulder-to-shoulder to fight the third
force i.e. the British.
And the more surprising part is when it entered Benaras20, ..Muslim ambassa-
dor Nurul Hasan Bilgarami of Benaras King Raja Balvant(d) Singh appeared before
the same cow slaughtering pathan’s commander Enayat Ali Khan and after for-
mal etiquettes and protocol, implored for a favour in the form of an audience with
Nawab Shujaud Daula, and thus Raja Balwant Singh also became part of this unit-
ed force…so, we come to know that till now this incident of cow slaughter had not
affected senses, else the Hindu Raja would not have willingly offered to serve the
Oudh Nawab and sought favour from the Nawab who has ordered swords to be un-
sheathed for defending the big crime…Now turn to the important aspect, as to how
within this force the spies and insiders were playing their part…History has uncov-
ered the mask of some faces, and one such person was Maharja Kalyan Shatab Rai
(Governor Bihar), who was an integral part of Shujauddaula’s troops and was regu-
larly updating the East India company about the strength, numbers and movement
of the marching forces which he mentions with pride in his Khulasatut Tawarikh21…
Thus, he played a key role in the pact which was signed between the British and Shu-
jaud Daula. And it resulted in Diwani22 rights for the three states and the power of
the British was strengthened. The secret relations of Kalyan Singh is also known
from various other sources of English Missionaries, which have been published in
various volumes.
20
A holy city for Hindus.
21
An important source for Modern Indian History, written in Persian.
22
The right to collect revenue, without and responsibility.
The second person was official Zainul Abedin, who came with the forces, and
he himself has boasted of this espionage in his letter addressed to Major Munro23…
The third person was Syed Ghulam Hussain Khan, author of Siyar-u-Mutakhrin24 who
was drawn to the campaign, due to his relations with the commanders of the march-
ing troops. He has more freedom and was free to move around the troops and used
to watch the moves from a distance. His father Hidayat Ali Khan was a step ahead in
this double game keeping relations with the English as well as Shah Alam, and en-
tered into the service of Shah Alam on the pretext of paying a courtesy visit and offer
respects. When the combined Indian forces were defeated, the father-son duo im-
pressed upon the emperor and also were hobnobbing with the British…his espio-
nage continued even after the defeat of the Indian royal forces and the father-son duo
was at the forefront of the ‘deal’ being drafted and getting it signed without the knowl-
edge of Shuja ud Daula..these incidents have been mentioned by Ghulam Hussain
with great pride and details by himself in Siyarul Mutakharin.
Mutakharin. Due to the presence of
these spies in the rank and file of Indian forces, the war was a one-sided affair. Shujaud
Daula was forced to retreat to his camp…And the same were the incidents at Buxar25,
where Qasim Ali Khan and Shuja-ud-Daula were defeated.
It is a historical fact that when this troopers left from Avadh, a contingent of En-
glish sympathisers entered the ranks, and came along who were obviously going to
fight the British, but were actually following the secret English command and al-
so providing them(English) useful information and details..among these Mahara-
ja Kalyan Singh(1), Zainul Abedin(2), Syed Ghulam Hussain(3) and Nawab Asad
Jung (4), Syed Hidayat Ali Khan(5) have been exposed…now we don’t know what
kind of services they provided to their masters, but we have clarified that these spies
and British supporters were very active where the first incident of Hindu-Muslim
communal riot took place, and which resulted in the order to separate Hindus from
Muslims…’26 Thus, began the tradition of the troubled relation between the two
communities, who had lived together for centuries.
Situations changed drastically in the 19th century. Hindustani, which was the
language of the common people, became victim of these divisive forces. Urdu had
23
Quoted Rise of Christian power in India, p. 392.
24
Another very important source for study of Modern Indian History, in Persian.
25
Battle of Buxar, in 1764 exposed the weakness of Indian military, established the supremacy of the British
in India, and ended the hope of any Indian redemption.
26
Syed Risalat Ali Nadvi, essay in Urdu, (Translated in English by Abdul Azim Akhtar) September 1947,
Risala Nadeem Selections (1931-49), Tarikh- e- Hind- o- Mumalik- Ghair,
Ghair, Khuda Bhakhs Oriental Public Li-
brary, Patna, 1999, pp. 132-136.
the court patronage, and Urdu poets such as Mirza Ghalib and Zauq were regulars
at the Mughal court, and the last Mughal Emperor was himself an Urdu poet. In the
beginning, civil servants working for the East India Company, had to pass Urdu lan-
guage exams to be eligible to work in India. Urdu was also the language of the courts
introduced by the Company. The movement started in response to Act 29 of 1837
by which the British colonial government replaced Persian with Urdu/Hindustani
as the official language of the courts of law in the North West Provinces and parts of
the Central Provinces of India. Act 29 of 1837 sparked off a series of petitions and
memoranda from Hindus to the British government, demanding the introduction of
Hindi in the Devanagari script in place of Urdu written in the Persian script.27
Before the advent of the British, there were very few fields for competition
and contestations but these were “modified
modified during the 19th century by the dual
influences of modernization and westernization”
westernization ( Jones 1968: 39). New fields of
employment and economic activities opened more areas for competition. Commu-
nities adopted various new instruments to improve and consolidate their position in
the changing political and economic spheres. English education was taken as an im-
portant tool for upward mobility by upper-caste Hindus.28
In 1843, Lord Ellenbourough, then Governor General, advised the authorities
in London to adopt a policy of ‘Divide and Rule’. He wrote: ‘I cannot close my eyes
to the belief that Muhammadan race is fundamentally hostile to us and our true pol-
icy is to reconciliate the Hindus.29This started the war of words between the Hin-
dus and Muslims, with the one accusing the other of being inferior and even poking
fun at each other. Three to four centuries ago, Hindi and Urdu were not separate lan-
guages. The language for common conversation remained unchanged but for certain
reasons, Hindi moved closer to Sanskrit and Urdu to Arabic and Persian. Both the
languages should prosper in their own way, but the closer they remain to each other
the better it will be for them.30
This Urdu-Hindi controversy became widespread after the revolt of 1857 the
first major threat to the British Empire. The revolt was blamed on Muslims, the last
Mughal Emperor Bahadur Shah Zafar was banished to Myanmar (then known as
Burma), and Muslims were not allowed to return to Delhi(centre of the revolt) for
27
Rizwan Ahmad, “Scripting
Scripting a new identity: The battle for Devanagari in nineteenth century India
India”,, Journal
of Pragmatics
Pragmatics,, vol. 40, no. 7 (2008): 1163–1183.
28
Surya Prakash Upadhyay and Rowena Robinson, op. cit.,
29
Quoted in Abdul Azim Akhtar, Colonialism, Nationalism and Journalism: A Case Study of Bihar,
Bihar, PhD thesis
submitted to Patna University, October 2012, p.55.
30
Indira Gandhi, Convocation address to Jamia Millia Islamia University, Delhi, November 13, 1975.
many years. Delhi’s Jama Masjid, which was built by Mughal Emperor ShahJahan be-
came a barrack for the Sikh army, and no prayers were allowed for many years. Af-
ter the revolt, the British adopted a policy of selectively promoting Hindus in all the
available avenues and tagged Muslims as ‘conspirators’. This policy of open discrim-
ination was viewed by Sir Syed Ahmed Khan, who was then serving in the Compa-
Asbab-e-Baghawat-e-Hind’31. Apart from
ny, as unjust and he wrote a book entitled ‘‘Asbab-e-Baghawat-e-Hind’
working for education and social reform among Muslims, Sir Syed also worked ar-
duously to translate scientific books in Urdu and promote Urdu language, which was
facing imminent danger from Hindi. Around this time, the Hindi-Urdu controver-
sy, and movement for cow protection emerged as the twin issues of uniting Hindus.
A number of influential Hindus such as Raja Shiva Prasad of Benares, and Madan
Mohan Malviya, petitioned the British government for introduction of Hindi in
Devanagri script as the court language. The association of leaders like Madan Mo-
han Malviya with this campaign gave it an obvious political colour.32It has been ar-
gued that homogeneous religious identity, as we find it today, was not present in the
pre-colonial period. As Thapar asserts, “In
In the pre-colonial period the recognition of
a religious community was more limited since language, ethnicity, caste and region
are more apparent bonds. Religious perceptions and hostilities were more local-
ised” (1990: 17-18). The extension of the idea of homogeneous religious conscious-
ised
ness and its politicisation has grown over a period of time and depends on available
means of communication; for example, print technology was in considerable use by
the Arya Samaj in the later decades of the 19th century.33
Muslims resisted taking up instruments for upward mobility; for example,
Persian was given importance over English. Muslims were viewed as the main op-
ponents by the British. Their expectation of regaining political power someday de-
teriorated their socio-economic position. The official views of the revolt of 1857
and later the Wahabi Movement’s challenge to the British made them see Muslims
as their main opponents. The British deliberately repressed and systematically kept
them out from various fields of activity. A new class – the educated middle class –
primarily composed of upper-caste Hindus was emerging during this period and had
its own stake in strengthening the British administration. In Mahatma Gandhi’s view,
communal tension was also to a certain extent the product of rivalries between the
Hindu and Muslim middle classes for government jobs and seats in elected bodies
31
Or, the Cause of the Revolt in Urdu language, where he blamed the wrong policies of the British for the
outbreak of the revolt.
32
Shekhar Bandyopadhyay, From Plassey to Partition
Partition,, Orient Blackswan, Delhi, 2007, p.243.
33
Surya Prakash Upadhyay and Rowena Robinson, op. cit.
such as municipal corporations and legislatures (Chandra 2004).34 Seeing this alien-
ation of Muslims from the mainstream, Sir Syed advocated reform and stressed on
modern education as key to progress of the Muslims. He also advised Muslims to
keep away from politics and focus on education alone for their advancement. It is
indeed ironical that a man like Sir Syed is accused of making fierce intolerance and
perversity and for making a prophecy about the imminent partition of the country
by Amrit Raj whereas Babu Shiva Prasad and Bhartendu Harishchandra are glori-
fied..it is frequently alleged that the seeds of the two nation theory were sown in the
last two decades of the nineteenth century.35
On April 18, 1900 Sir A P MacDonnell issued a circular: All persons may present
their petition or complaints either in Nagri or in the Persian character, as they shall
desire. 36Swami Dyanand Saraswati, the founder of Arya Samaj which carried out
Hindu revivalist movement said in 1876: ‘My eyes are thirsty to see the day when
from Kanyakumari to Kashmir all Indians speak and understood one language.’37Now,
the Muslim intelligentsia became more apprehensive of the British policies and the
selected neglect of the Muslims sent alarm bells across the community. The distance
gave way to suspicion and trust was replaced by distrust for each other. Indian Nation-
al Congress (INC), founded in 1885 by A. O. Hume did not attract the Indians to its
annual sessions. For many years in its inception, it was dominated by lawyers, journal-
ists and other neo-professionals, which is called as ‘moderate’ period of its journey,
and Gopal Krishna Gokhale the ‘political guru’ of Mahatma Gandhi was its one
of the prominent leaders.The growth of Indian Nationalism, with heavy dose of Hin-
du tradition (Ganapati festival, Shivaji festival) and Hindu motifs (equating nation
with motherhood, chanting Bande Matram38 and bowing) in it, also alarmed Mus-
lims. Ganapati Puja was always a domestic or family affair. In 1893, however, follow-
ing the cow-protection movement, Tilak and other Chitpawan Brahmans of Poona
decided to organise it (Ganapati worship) as an annual public festival and to imbue
34
Ibid.
35
Asloob Ahmed Ansari, Sir Syed Ahmad Khan, A centenary Tribute
Tribute,, Adam Publishers, 2001, p.418.
36
Quoted in Abdul Azim Akhtar, op. cit., p.142.
37
Quoted in ibid., p. 143.
38
‘Bande Mataram’ is derived from Bengali novel, Anand Math, written by Bankim Chandra Chattarji. It
tells the story of a secret religious-political society of Hindus plotting the overthrow of the Muslim rule in the
18th century Bengal. To overthrow the Muslim rule in Bengal, Hindus are recruited to a secret society, and
they recite ‘Bande Mataram’ as a vow before Hindu gods and goddesses. Every new recruit to the secret soci-
ety chanted Bande Mataram and vowed to overthrow the Muslim rule. Due to the polytheistic and communal
nature of this plot, Muslims objected to this. This has been one of the contentious issues for Muslims, who
dub it ‘idolatrous and a hymn of hatred for Muslims’.
politics in it, as a means to bridge the gap between the Brahman-dominated Congress
and the non-Brahman masses.39Muslim alienation from the national movement has
also been seen in relation to the Hinduised nature of the national movement such
as Bal Gangadhar Tilak’s Ganapati pooja and the Shivaji festival, Aurobindo’s Ary-
anised India (Heehs 1997, 2006), the idea of Ram Rajya Rajya,, dips in the Ganges, Hindu
methods of oaths, vows, worship and the greater incorporation of Hindu gods and
goddesses. The Hinduised practices created suspicion among Muslims and were per-
ceived as a threat to Muslim cultural identity. Muslims were also agitated as well as
alienated because of the work of cow protection societies, the propaganda of linguis-
tic groups such as the Nagiri Pracharini Sabha, and the Arya Samaj’s shuddhi pro-
gramme.40 By the end of the 19th century, the INC was looking forward to widen its
base and appeal among Indians, and sought to exploit to exploit the religious beliefs
of the Hindus for this end. It heralded the emergence of extremism phase of the In-
dian National Congress, where Hindi-Hindu-Hindustan became the slogan and a
source of inspiration. As it has been commonly understood, Hindu-Muslim com-
munalism originated during the last decades of the 19th century and grew alongside
the national movement. Perhaps even more specifically it could be said that it was
structured during the colonial period. What emerges as the spread of full-blown com-
munalism is the bringing of all the discrete, unstructured, localised issues under one
homogeneous category.41 As for as social relations are concerned the intimate con-
tact which the two communities had with each other before 1857 was considerably
reduced by the end of the nineteenth century, partly due to the clash of political and
economic interests between their higher and middle classes during British rule and
partly to the revivalist movements which induced narrow-mindedness and intoler-
ance in both of them.42 By the end of the 19th century, the Hindu elites consolidated
their position while Muslims became marginalised and the Muslim threat to British
power completely faded. “What What is clear is that the Hindu elite was getting depoliti-
cised while the Muslim elite’s obsession with political power was complete
complete” (Shakir
1979: 470). The British were faced with new challenges from the INC. The members
of the INC mobilised around the deteriorating economic and social conditions of In-
dian society, questions of representation and the determination of rights.43 Madan
39
Shekhar Bandyopadhyay, op. cit., pp. 243-244.
40
41
Ibid.
42
S. Abid Husain, The Destiny of Indian Muslims
Muslims,, Asia Publishing House, 1965, New Delhi, p. 237.
43
Mohan Malaviya started the Hindu Samaj (Hindu Society ) in Allahabad in 1880 to
promote Hindu institutions, as the local Magh Mela whose idolatry was criticised by
Christian missionaries...The Hindu Sabhas championed Nagari and cow protection,
provoking an agitation by Hindu publicists.44 The overdose of Hindu motifs and tra-
dition gave a new lease of life to the Muslim elites, who were natural sufferers due to
the eclipse of the Mughal Empire. The perception of insecurity under the shadow of
majority Hindus, was blown out of proportion. The climax came in the foundation of
the Muslim League at Dacca in 1906, by the Muslim elite comprising of princes and
upper castes Muslims. The Muslim League, in the initial years, vowed to champion
the cause of Muslims. Many Muslim leaders of the time were members of the League
as well the INC and there was hardly any clash of ideology. And there was no call for
two-nation theory at this time. For the British Empire, which has consolidated its rule
by this time, these developments were an opportunity, which came on the platter. Af-
ter promoting the Hindus in the 19th century, they developed sympathy for the Mus-
lims in the 20th century, with clear objective to play one against the other. Hindus,
who were already organised by the Arya Samaj and its movement for cow protection
and Devnagri, responded with the foundation of Hindu Mahasabha.
One prominent influence behind the birth of Hindu Sabha movement in the
Punjab was Rai Bahadur Lal Chand (1852-1912), a prominent Arya Samajists
and a judge in Lahore...he wrote in 1909 a series of 15 articles in the Punjabee of
Lahore, the newspaper founded by Lajpat Rai under the title Self Abnegation in
Politics...Lal Chand favoured a Hindu politics as an alternative to the Congress’s
national politics, proposing the substitution of Hindu Mahasabha for Congress
committees and of Hindu press for Congress press as a basis for protection of Hin-
du interests. The point I wish to urge, he went on is that patriotism ought to be
communal and not merely geographical.45 The Punjab provincial Hindu confer-
ence opened in Lahore on 21-22 October 1909 and attended by nearly 3000 lead-
ers from Punjab, United Provinces and north India. Lala Lajpat Rai in his speech
to conference urged the need to strengthen the sentiment of Hindu nationality and
unity reiterating that Hindus a distinct and separate nation needed to unite and or-
ganise in order to defend themselves in view of the rapid expansion of the Muslim
League and the continued government hostility.46
44
Prabhu Bapu, Hindu Mahasabha in colonial North India, 1915
1915-1930
1930:: Constructing Nation and History,
History,
Routledge, 2012, p. 19-22.
45
Prabhu Bapu, op. cit.
46
Ibid.
Around this time, when the leaders of the both communities were affected
by the communal virus, rays of hope were provided by the coming together of
the INC and the Muslim League for the common objective of extinction of colo-
nialism. In 1916, Mazharul Haque played crucial role in cementing ties between
the Muslim League and the Congress and Home Rule League. Largely due to
the efforts of Mazharul Haque, the Raja of Mahmudabad and other Muslim lead-
ers, the Muslim League and the Congress came to an understanding and the Luc-
know Pact was signed.47 Sarojini Naidu applauding the unity between the Muslim
League and the Congress said in her address: ‘...I ask you in the name of nation that
is born today in the city of Lucknow to offer yours thanks to three men...the Ra-
ja of Mahmudabad, that fearless and independent spirited Mazharul Haque and
thirdly Mr. M. A. Jinnah...we are united today...’48 Mazharul Haque’s work for Hin-
du Muslim unity, was a thorn in the eyes of the British government. About Haque,
Lord Hardinge said: ‘I am not quite happy at the meeting of the National Con-
gress and of the Muslim League at Bombay...Mazharul Haque who is to preside
over the League is a dangerous extremist and in my humble opinion, very disloy-
al.49 In 1920s, Mazharul Haque was again working on the Hindu-Muslim unity in
Bihar and at many places he had to face the wrath of the both communities. He
advised Muslims to desist from slaughtering cow, if it was the cause of attrition in
the society. He also criticised the tablighi movement of the Muslims and the Shud-
dhi movement of the Arya Samaj.50 Notwithstanding his and many other leaders
role in promoting communal harmony at this time, communalism was on the rise
among the both communities.
In April 1923 the Muhammadans of Aligarh under the leadership of Kunwar
Abdul Wahab Khan, Rajput Muslim, formed a society known as Tabligh-ul-Islam
to counter the Arya influence at Agra.51 In the summer of 1923, the political ideas
underlying the work of Shudhi found expression in the Sangathan (unity) move-
ment which was inaugurated with the object of strengthening the Hindu commu-
nity...the Hindu Mahasabha took the work of Sangathan with the approval and
support of Lajpat Rai and Bhai Ramanand. Mahabir Dal were started to train Hin-
47
Qeyamudddin Ahmed and Jata Shankar Jha, Mazharul Haque,
Haque, Pulications Division, New Delhi, 1976.
p. 26-27.
48
Quoted in Nirmal Kumar, Mazharul Haque, A political biography
biography,, Hemkunt Press, p. 117.
49
Ibid., p. 99.
50
Qeyamudddin Ahmed and Jata Shankar Jha, op. cit. p. 82.
51
National Archives of India, Delhi, Home, Political, 1924, 6/IX
du youths in wrestling and other physical exercises.52 The activists of the cow-pro-
tection movement singled out Bakr-Id53 for targeting the Muslims. The calamitous
Bakr-Id disturbances which took place in 1917 in Shahabad and adjoining districts
should not only how very deep rooted was the cause of trouble, but also how dif-
ficult it was to foresee the possibility of a serious outbreak.54 Meanwhile, the issue
of Khilafat (Caliphate) was taken up by the Muslim leaders and Mahatma Gandhi
approved of this cause. Khilafat, although related to Muslims, was a purely political
issue, and by calling for the continuation of the Caliphate and the security of the
Holy places of the Muslims in the Arabia and Palestine. Non-Muslims were not ex-
pected to offer prayers or do some ritual, which might pollute their faith. The end
of Caliphate in Turkey put an end to this movement, and the unifying cause was
lost. It was followed by outbreak of communal violence at many places. The situa-
tion became so bad that the British Government found it difficult to maintain law
and order. It resulted in the formation of conciliation committees in my provinces.
The Governor in council has recently made enquiries regarding the working of the
conciliation committees which came into existence after the conference of 1920,
and has found that they have been established by the local authorities in most ar-
eas where disputes were of frequent or probable occurrence...the function of these
committees are confined to settling disputes at the time of the Bakr-id or other
festivals, and while it reported that in some cases their efforts have been attended
with success, there appears to be no single instance, in which a conciliation com-
mittee has settled a dispute without the assistance of local officers or has reported
a dispute which was not already known to the police.55
It was under these circumstances when Mazharul Haque, who was seeking elec-
tion to the Bihar Legislative Council in November 1926. He was defeated due to the
joint opposition of Hindus and Muslims. Around this time, the voices of two-nation
theory emerged, and Lala Lajpat Rai called for separate Hindu nation, much before it
became the battle-cry for the Muslim League during 1936-1947. The first rumblings
of the two-nation theory are heard in the Hindi camp. It may be pointed out here
that the great Hindu political leader, Lala Lajpat Rai (1856-1928) suggested in one
of his statements the separation of Muslim India from the rest of the country. (The
52
National Archives of India, Delhi, Home, Political, 1925, F.140
53
Or, Eid-ul-Azha, when Muslims slaughter animals to commemorate the tradition of Prophet Ibrahim /
Abraham.
54
National Archives of India, Delhi, Home, Political, 1925, F.140.
55
National Archives of India, Delhi, Home, Political, 1925, F. 140 .
Tribune, 14 Dec. 1925)56 In 1920s Lala Lajpat Rai wrote 13 articles saying that Hin-
dus and Muslims cannot live together; Bengal and Punjab should be partitioned and
in 1925, the Rashtriya Swayamsevak Sang (RSS) was formed.57 Lala Lajpat Rai took
the lead role in opposing C.R. Das’s Bengal Pact (at the Cocanada Congress held in
December 1923), and was again mainly responsible for the failure of the All Parties
Conference in January 1925 to evolve a National Pact in place of Lucknow Pact. It is
not surprising that Lajpat Rai, who was the principal Arya Samajist leader in politics
as Hans Raj was in education, was the first to suggest (December 1924) a partition
of the Punjab (and of Bengal) though he presumed that Hindu and Muslim govern-
ments would be united under a National Federal Government. The Arya Samajists
from Punjab (also) led the agitation against the Nizam of Hyderabad. Their biggest
impact was, however in the Punjab itself, where the Muslims were the main victims
of their exclusiveness and discrimination....they even tried to take over from Muslims
the few professions like the leather business which remained open to them owing
to Hindu orthodoxy. Bhalla, a cousin of Mahatma Hans Raj, opened the first ‘Hindus
own Shoes Shop’. The Tribune newspaper, although founded to promote national-
ism has never had a Muslim Trustee or a Muslim Editor, or a Muslim manager.58The
last two decades preceding the Indian independence proved to be the worse peri-
od of communal strife, with the introduction of electoral politics, where the majori-
ty got the everything and the minority votes was not decisive. The Muslim politicians
raised the banner of ‘Islam in danger’ and insecurity of the Muslims under the Majori-
ty Hindu rule. Not to be left behind, Hindu politicians became more aggressive given
the fact that numbers (majority) were with them, and they ignored even the genuine
grievances of the Muslims. The Muslim League, though not originator of the theory,
first enunciated by Lala Lajpat Rai in 1925 and later propounded by RSS chief Gu-
ru Golawalkar in his book in 1938, made it the sheet anchor of its divisive politics. It
launched an intensive campaign to divide the people on the basis of religious beliefs.59
Still, upto 1937, in spite of the communal riots engineered by politicians, normal rela-
tions between Hindus and Muslims were on whole tolerable. But between 1937 and
1947 the general political trend and specially the rowdyism of the volunteer organi-
sations of the Hindus and the Muslims modelled to some extent on those of German
Nazis and Italian fascists, led not only to political but also to social tensions, resulting
56
Asloob Ahmed Ansari, op. cit., p.418.
57
Ram Puniyani, Communal politics: Facts versus Myths,
Myths, Sage Publications, p.105.
58
Sheikh Mohamad Ikram,
Ikram, Indian Muslims and Partition of India,
India, Atlantic Publishers, 1995, p.222.
59
Ravindra Kumar, Problem of Communal India,
India, Mittal Publications, 1990, p.67.
in horrible massacres and plunders at the time of the partition.60 Ordinary Muslims
were unsure of their political loyalty, and the Muslim League and the INC quarrelled
to claim them as their vote bank. The first provincial elections under the 1935 Act
were held in 1937, as a result of these elections, the congress was invited to form min-
istries in seven provinces. During the elections, the INC rejected the Muslim League
demand for fighting election jointly. After the elections, in which the League did not
fare well, the request for coalition government from the League was turned down by
the INC. The Muslim League leadership following this debacle reviewed its plan and
programmes to woo the Muslims. Ulemas from the UP, Punjab, Bengal and Sind and
local pirs61 threatened Muslims with excommunication, which included a refusal to
allow their dead to be buried in Muslim graveyards and a threat to debar them from
joining in mass Muslim prayers, if they did not vote for the League. Those who op-
posed the League were denounced as infidels, and copies of the holy Quran were car-
ried around as an emblem peculiar to the Muslim League.62 This paved the way for
the consolidation of Muslim vote bank, and rousing the religious passion for political
ends. At many places, the situation went out control, and the Muslim League raised
its famous demand for two-nation theory, which was later on accepted by the INC.
Savarkar was also the first to propound the two nation theory, referring to the Hindus
and Muslims as separate nations. Other Hindu leaders who accepted this two-nation
theory were Dr. Moonje of the Hindu Mahasabha, Pandit Madan Mohan Malaviya,
founder of the BHU, Bhai Parmanand and Swami Shraddhanand. The eminent Ben-
gali writer Bankimchandra Chattopadhyay also supported the notion.63 Hindus and
Muslims have got along reasonably well but have always kept their distance from each
other. There has never been any real integration...The British fostered the feeling of
separateness between the two. As the time neared for the British to leave, Muslim
began to feel uneasy at the prospect of living in a Hindu-dominated India. Years be-
fore partition, Lala Lajpat Rai had made a rough map dividing India along communal
lines...But long before Jinnah had come up with the two nation theory, it was peo-
ple like Keshav Baliram Hedgewar, Bal Gangadhar Tilak, Lala Lajpat Rai and V D Sa-
varkar who had come up with the Hindu-nation theory.64 At this juncture, the healing
60
S. Abid Husain, op. cit., p. 237.
61
Caretaker of the graveyard, who claim traditional position.
62
Anita Inder Singh, The origins of the partition of India 1936
1936-47,
47, Oxford University Press, Delhi, 1987, p.
134.
63
Khushwant Singh, End of India,
India, Penguin Books India, 2003 p. 46-47.
64
Khushwant Singh, Khushwantnama: The lessons of my life,
life, Penguin.
touch was provided by Maulana Abul Kalam Azad, the renowned Oriental scholar,
a revolutionary journalist, and a firebrand orator of his time. Azad said: ‘Full eleven
centuries have passed by since then. Islam has now as great a claim on the soil of India
as Hinduism. If Hinduism has been the religion of the people here for several thou-
sands of years Islam also has been their religion for a thousand years. Just as a Hin-
du can say with pride that he is an Indian and follows Hinduism, so also we can say
with equal pride that we are Indians and follow Islam. I shall enlarge this orbit still fur-
ther. The Indian Christian is equally entitled to say with pride that he is an Indian and
is following a religion of India, namely Christianity.65 His fiery speeches often lad-
en with historical facts, dissuaded Muslims from subscribing to the two-nation theo-
ry. His voices though respected in all quarters, could not prevent the partition of the
nation in 1947, which was followed by one of the worst ethnic violence in the histo-
ry of mankind.
However, the birth of the two nations did not guarantee an end to communal-
ism. In post-independence India, the old scars and old issues continue to haunt the
both communities. For the Muslim supporters of the two-nation, the cry of faith
proved hollow, as linguistic based nationalism tore into the religion based Pakistan,
and eastern portion of Pakistan emerged as an Independent nation Bangladesh in
1971. Two-Nation theory turned into a three-nation theory. Moreover, the gener-
al perception was that the partition was due to Muslims, and they are to blamed
for this. Now, Hindu Nationalists gave a call for ‘Akhand-Bharat’ or undivided In-
dia. The series of communal riots in India seem to be unending. The reasons for
this killing spree are many, including the distorted history taught in schools, and un-
ending anti-Muslim campaign by communal elements and adherents of two nation
theory, like RSS, who seek to reduce Indians of Islamic faith to the status of aliens...
However the root cause and the original sin which is now bearing these gory fruits
is partition of the country on the basis of false two nation theory.66 Hindu commu-
nalists added the name of Vallabbhai Patel, in their list of ‘Hindu icons’. And listen to
what Patel said almost a century ago, when the National Movement was still at pu-
bescent stage. To the Bardoli peasants, he gave the mantra of how to build a united
front: ‘Make friends of even your bitterest enemies. Only that way can you present a
united front.’67 On another occasion, addressing an audience, Patel hailed as Iron
Man, said: ‘Ours is a secular state. We cannot fashion our policies or shape our con-
duct in the way Pakistan does it. We must see that our secular ideals are actually re-
65
From the Presidential Address - Maulana Abul Kalam Azad, I.N.C. Session, Ramgarh, 1940.
66
Ravindra Kumar, Problem of Communal India,
India, Mittal Publications, 1990, p.67 .
67
Quoted in Bipan Chandra, Essays on Indian Nationalism,
Nationalism, HarAnand Publication, 1993, p. 171.
alized in practice...here every Muslim should feel that he is an Indian citizen and has
equal rights as an Indian. If we cannot make him feel like this, we shall not be worthy
of our heritage and of our country.68 During the Noakhali peace mission, Mahatma
Gandhi was surprised to find that no elders from the Hindu or Muslim communi-
ty turned up. He (Gandhi) played for half an hour and then he told the villagers:
“You
You have no courage but if you want that courage, induct it from your children. A
child belonging to the Muslim community is not afraid of the child belonging to the
Hindu community and so also, a Hindu child is not frightened of a Muslim child.
They have come together, they were playing with me for half an hour. Please learn
something from them. If you have no inner courage, try to emulate it from your chil-
dren.”69 The leaders of the independent India cared more about their political inter-
dren.
ests rather than the national interests. That is why we find people voting on the basis
of caste and creed. A Jat candidate contests election from a constituency predomi-
nantly inhabited by the Jats while a Muslim candidate contests election from a Mus-
lim constituency: votes are demanded on the basis of caste and religion. Thus our
representatives are not the best available, but those who could enlist the strong sup-
port of a particular caste or creed. From the most secular parties to the worst com-
munal parties all resort to the same tactics.70 Indian Muslims now, if they want a
permanent solution to their problems, have to deal not with the government, but
with the people and specially with the Hindu majority...it is far more important that
they should improve their relation with their countrymen because a government is
a passing shadow of the solid and permanent entity the people.71 Indira Gandhi72,
speaking in Indian Parliament said: ‘Secularism and democracy are the twin pillars
of our state, the very foundations of our society. From time immemorial, the vast
majority of our people are wedded to concepts of secularism, religious tolerance,
peace and humanity. It is understandable that they should feel outraged and deep-
ly disturbed at the aberrations which appear here and there and afflict small sections
of society, and which arouse or exploit communal passions or promote disharmony,
68
Quoted in ibid., p. 176.
69
http://www.mkgandhi.org/humantouch.htm / Gandhi’s Human Touch, A Lecture by Professor Madhu
Dandwate
70
G. N. Saxena, National Integration, The Aligarh Magazine, 1972-73, Aligarh Muslim University, Aligarh,
p. 118.
71
S. Abid Husain, op. cit., p.236.
72
Daughter of Jawaharlal Nehru, and former Indian prime Minister, who was killed by her own Sikh body-
guard in 1984. She is hailed and criticised for being the most powerful Indian Prime Minister, who imposed
emergency in the country.
tension and violence.’73 In recent times, some people have campaigned against the
menace of corruption, but no such voices are heard against communalism at nation-
al stage, which is more evil and dangerous, as it takes innocent lives and endangers
the very peaceful co-existence of the two communities across the country. Worse,
people speaking for communal harmony are side-lined and silenced by the main-
stream political parties, who use this phenomenon for their own narrow political
gains at the ballot.
LITERATURE:
Ahmad, Rizwan. “Scripting

Scripting a new identity: The battle for Devanagari in nineteenth centu-
ry India”,
India , Journal of Pragmatics
Pragmatics,, vol. 40, no. 7 (2008): 1163–1183.
Ahmed, Qeyamuddin, and Jata Shankar Jha. Mazharul Haque. Haque. New Delhi: Publications
Division, 1976.
Akhtar, Abdul Azim. Colonialism, Nationalism and Journalism: A Case Study of Bihar. Bihar. PhD
thesis, Patna University, 2012.
Ansari, Asloob Ahmed. Sir Syed Ahmad Khan. A centenary Tribute Tribute.. New Delhi: Adam Pub-
lishers, 2001.
Bandyopadhyay, Shekhar. From Plassey to Partition
Partition.. New Delhi: Orient Blackswan, 2007.
Bapu, Prabhu. Hindu Mahasabha in Colonial North India, 1915 1915-1930
1930:: Constructing Nation
and History
History.. London and New Delhi: Routledge, 2012.
Chandra, Bipan. Essays on Indian Nationalism.
Nationalism. New Delhi: HarAnand Publication, 1993.
Goyal, D. R. “Some
Some Observations on the origin of communalism in India”. India . In Communal
Riots in post-Independence India
India,, ed. Asghar Ali Engineer, Hyderabad: Sangam Books,
1991.
Husain, S. Abid. The Destiny of Indian Muslims
Muslims.. New Delhi: Asia Publishing House, 1965.
Ikram, Sheikh Mohamad. Indian Muslims and Partition of India. India. New Delhi: Atlantic Pub-
lishers, 1995.
Kumar, Ravindra. Problem of Communal India. India. New Delhi: Mittal Publications, 1990.
Nehru, Jawaharlal. Discovery of India
India.. Oxford and New Delhi: Oxford University Press,
1997.
Singh, Anita Inder. The origins of the partition of India 1936-47
1936-47.. Oxford and New Delhi:
Oxford University Press, Delhi, 1987.
73
Indira Gandhi, statement in Lok Sabha / elected Indian Parliament, December 22, 1967.
Singh, Khushwant. End of India.

India. New Delhi: Penguin Books India, 2003.
Upadhyay, Surya Prakash, and Rowena Robinson. “Revisiting
Revisiting Communalism and Funda-
mentalism in India
India”.. Economy and Political Weekly,
Weekly, vol. 47, no. 36, 2012.
Абдул Азим Актар
КОМУНАЛИЗАМ У ИНДИЈИ: НАСЛЕЂЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА
Апстракт:: Индијско друштво нема прави одговор на комунализам (британски

термин са значењем верске и/или етничке дискриминације и борбе међу припадници-
ма различитих подгрупа у оквиру исте групе), који опстојава као једно од највећих зала
која утичу на на животе милиона Индијаца. Индија је због овога била подељена и, на-
кон стечене независности августа 1947. године, многи погроми и побуне су однели хи-
љаде живота у земљи. У прилог крхкости социјалне структуре Индије говори податак да
је довољна било каква, макар и тривијална врста гласине која би затим довела до сукоба
хиндуса и муслимана. Бројни политичари су стекли своје политичке позиције и каријеру
поларизујући бираче по конфесионалном или етничком основу, што је постало састав-
ним делом јавног живота и довело до продубљавања међусобног неповерења међу грађа-
нима. У овом раду, учињен је покушај да се утврди порекло и прати развој комунализма у
Индији, односно да се уочи како је он полако започео током владавине Британске источ-
ноиндијске компаније и временом прерастао у једну од највећих претњи за индијско дру-
штво и његову стабилност.
Кључне речи:: комунализам, секуларизам, колонијална и модeрна Индија, хиндуско-
муслимански конфликт, Британска источноиндијска компанија
Accepted 24.03.2013 / Received 11.06.2013.

209
УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ

РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ
1. Радови треба да буду достављени електронски, у прилогу – као отворе-
ни документ (Word), на електронску адресу редакције Serbian Studies Research:
Research:
serbian_studies@hotmail.com
2. Дужина рукописа:: до 25 страница (48.000 карактера).
3. Формат:: фонт
фонт:: Times New Roman; величина фонта:
фонта: 12; размак између ре-
дова:: Before: 0; After: 0; Line spacing: Single.
дова
4. Параграфи:: формат
формат:: Normal; први ред:
ред: увучен аутоматски (Col 1).
5. Име аутора:: Наводе се име(на) аутора, средње слово (препоручујемо)

и презиме(на). Име и презиме домаћих аутора увек се исписује у оригиналном
облику (ако се пише латиницом – са српским дијакритичким знаковима), неза-
висно од језика рада.
6. Назив установе аутора (афилијација):: Непосредно након имена и пре-

зимена наводи се пун (званични) назив и седиште установе у којој је аутор за-
послен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У
сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија. Ако је аутора више, а
неки потичу из исте установе, мора се, посебним ознакама или на други начин,
назначити из које од наведених установа потиче сваки од аутора. Функција и
звање аутора се не наводе.
7. Контакт подаци:: Адресу или електронску адресу аутор ставља у напо-

мену при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса јед-
ног, обично првог.
8. Језик рада и писмо:: Језик рада може бити српски, руски, енглески, не-
мачки, француски или неки други европски, светски или словенски језик, раши-
рене употребе у међународној филолошкој комуникацији. Писмa на којима се
210 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу
штампају радови на српском језику јесу ћирилица и латиница, уз равноправну

употребу екавског и ијекавског наречја.
9. Наслов:: Наслов треба да буде на језику рада; треба га поставити центри-

рано и написати великим словима.
10. Апстракт:: Апстракт треба да садржи циљ истраживања, методе, резул-

10
тате и закључак. Треба да има од 100 до 250 речи и да стоји између заглавља
(наслов, имена аутора и др.) и кључних речи, након којих следи текст чланка. Ап-
стракт је на српском и енглеском језику, као и на језику чланка уколико није на-
писан на српском или енглеском. [Техничке пропозиције за уређење: формат
– фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; размак између редова
– Before
Before:: 0; After
After:: 0; Line spacing
spacing:: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).]
11 Кључне речи:: Број кључних речи не може бити већи од 10. Кључне речи
11.
дају се на оном језику на којем је написан апстракт. У чланку се дају непосред-
но након апстракта. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times
New Roman, Normal; величина фонта: 10; први ред – увучен аутоматски (Col
1).]
12. Претходне верзије рада:: Ако је чланак био изложен на скупу у виду
12
усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да
буде наведен у посебној напомени, при дну прве стране чланка. Не може се об-
јавити рад који је већ објављен у неком часопису: ни под сличним насловом ни-
ти у измењеном облику.
13. Навођење (цитирање) у тексту:: Начин позивања на изворе у оквиру

13
чланка мора бити консеквентан од почетка до краја текста. Захтева се следећи
систем цитирања, преовлађујући у науци о језику:
... (Ивић 2001: 56-63)..., / (в. Ивић 2001: 56-63)..., / (уп. Ивић 2001: 56-
63)... / М. Ивић (2001: 56-63) сматра да...[наводнике и полунаводнике обележа-
вати на следећи начин: „” / ‘’]
14. Напомене (фусноте):: Напомене се дају при дну стране у којој се на-
14
лази коментарисани део текста. Могу садржати мање важне детаље, допунска
објашњења, назнаке о коришћеним изворима итд., али не могу бити замена за
цитирану литературу. [Техничке пропозиције за уређење: формат – Footnote
Text; први ред – увучен аутоматски (Col 1); величина фонта – 10; нумерација –
арапске цифре.]
Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу | 211
15. Табеларни и графички прикази:: Табеларни и графички прикази треба

15
да буду дати на једнообразан начин, у складу с лингвистичким стандардом опре-
мања текста.
16. Листа референци (литература):: Цитирана литература обухвата по

16
правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво
у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Литература се наводи на кра-
ју рада, пре резимеа, и то латиничним писмом (у складу са захтевима за часопи-
се који се налазе или настоје да се нађу на СЦИ-листи). Референце се наводе на
доследан начин, азбучним односно абецедним редоследом. Ако се више библио-
графских јединица односе на истог аутора, оне се хронолошки постављају. Рефе-
ренце се не преводе на језик рада. Саставни делови референци (ауторска имена,
наслов рада, извор итд.) наводе се на следећи начин:
[за књигу]
Jelić, Vojislav. Antička i srpska retorika, Beograd: Čigoja štampa, 2001.
[за чланак]
Milutinović, Dejan. „Žanr Žanr – pojam, istorija, teorija
teorija”,, Philologia Mediana (Niš),
god. 1, br. 1 (2009): 11-37.
[за прилог у зборнику]
Radulović, Milan. „Filosofski
Filosofski izvori Pekićeve književnosti
književnosti”.. U: Poetika Borislava
Pekića,, ur. Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov. Beograd: Službeni glasnik – Institut za
Pekića
književnosti i umetnost, 2009. 57-72.
Радове истог аутора објављене исте године диференцирати додајући a,, b,, c
или а,, б,, в,, нпр.: 2007a,
2007 , 2007
2007b или 2009
2009a,, 2009
2009б.
Ако има два аутора, навести оба презимена, нпр.: Пајовић, Дмитровић Дмитровић;; ако
их има више: после првог презимена (а пре године) додати et al или и др.
[Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman,
Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before Before:: 0; After
After:: 0; Line
spacing:: Single; први ред: куцати од почетка, а остале увући аутоматски (Col 1:
spacing
опција Hanging, са менија Format)]
Поступак цитирања докумената преузетих са Интернета:
[монографска публикација доступна on-line]
Презиме, име аутора. Наслов књиге књиге.. ‹адреса са интернета›. Датум преузи-
мања.
Нпр.: Veltman, K. H. Augmented Books, knowledge and culture. culture. ‹http: //www.
isoc.org/inet2000/cdproceedings/6d.›. 02.02.2002.
[прилог у серијској публикацији доступан on-line]
Презиме, име аутора. Наслов текста. Наслов периодичне публикације публикације,, датум
периодичне публикације. Име базе података. Датум преузимања.
212 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу
Нпр.: Du Toit, A. Teaching Info-preneurship: student’s perspective. ASLIB

Proceedings, February 2000. Proquest. 21.02.2000.
Proceedings,
[прилог у енциклопедији доступан on-line]
Име одреднице. Наслов енциклопедије
енциклопедије.. ‹адреса са интернета›. Датум пре-
узимања.
Нпр.: Tesla, Nikola. Encyclopedia Britannica.
Britannica. ‹http: //www.britannica.com/
EBchecked/topic/588597/Nikola-Tesla›. 29. 3. 2010.
17 Резиме:: Резиме рада јесте у ствари апстракт на другом језику на којем

17.
није рад. Ако је језик рада српски, онда је резиме обавезно на енглеском језику.
Резиме се даје на крају чланка, након одељка Литература
Литература.. Превод кључних ре-
чи на језик резимеа долази после резимеа. [Техничке пропозиције за уређење:
формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак изме-
ђу редова – Before
Before:: 0; After
After:: 0; Line spacing
spacing:: Single; први ред – увучен аутоматски
(Col 1).]
213
GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS

Manuscripts to be considered for publication should be submitted in MS Word
format by e-mail to: serbian_studies@hotmail.com. Papers are received on the un-
derstanding that they are not under consideration for publication elsewhere and
have not already been published.
There is no standard length for articles, but 48,000 characters is a useful target
(excluding footnotes and references). The cover page should provide full affiliation,
the mail and e-mail addresses, and telephone number(s) of the corresponding au-
thor. The title page should include the paper title and the names and affiliations of
all authors. The article should begin with an abstract of 100-250 words describing
the main arguments and conclusion of the article.
The Chicago Manual of Style is to be followed.
Ordinarily, we are able to report back to authors about their submissions with-
in three months.
The opinions expressed in the articles published in Serbian Studies Research are
those of the authors and not necessarily of the editors of the journal.
Serbian Studies Research accepts advertising that is of the interest to the mem-
bership of the scholarly Association for the Development of Serbian Studies.
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
811.163.41
821.163.41
SERBIAN Studies Research / главни уредник Борис
Булатовић. - Год. 1, бр. 1 (2010)- . - Нови Сад : Научно удружење
за развој српских студија, 2011-. - 25 cm
Годишње. - Текст на разним језицима. - Резимеи на срп. и
енг. језику.
ISSN 2217-5210
COBISS.SR-ID 262351623

Serbian Studies Research 2013 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Serbian Studies Research 2013 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ISSN 2217-5210

Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад

SERBIAN STUDIES RESEARCH

Нови Сад, 2013

Vol. 4, No. 1, 2013

Peer Review Policy and Frequency

Indexing and Abstracting Information

Год. 4 , бр. 1, 2013

Индексирање часописа у базама података

Serbian Studies Research излази једном годишње.

НАУЧНИ ЧЛАНЦИ / ARTICLES

Nayda Ivanova, PhD

UDC 821.163.41-13.09 Petrović Njegoš P. II

POLIGLOSIJA GORSKOG VIJENCA

Znatan deo filoloških proučavanja o stvaralaštvu Petra II Petrovića Njego-

za utvrđivanje mehanizama upotrebe jezičkih sredstava različitih po svom poreklu

1. Jezička heterogenost Gorskog vijenca

Prema načinu svog funkcionisanja i rasprostranjenosti izvan književnog teksta

ambigvalnost u tumačenju prenete sadržine. Sličan efekat ima i izrazita tendencija ka

2. Translatološki aspekti jezičke heterogenosti Gorskog vijenca

Važnost problema jezičke slojevitosti poeme posebno se ispoljava u istraživanji-

1998, Jakóbiec-Semkowowa 1990). Navedene nepodudarnosti prouzrokuju prevođe-

Veći deo knjiških elemenata u Gorskom vijencu najopštije imenovanih „sloveni-

васкреснути 2353, васкресење 199, сагрешење 199); ъ > о, ь > е u ruskosloven-

3.1. Petar Ivanov4

vremeni bugarski književni jezik. U tom periodu ruskoslovenski je zvanični jezik

ВЛАДИКА ДАНИЛО ВЛАДИКАТА ДАНИИЛЪ.

ВЛАДИКА ДАНИЛО ВЛАДИКАТА ДАНИИЛЪ.

Pored toga je redukovanje knjiške leksike doslednije ostvareno i u refleksivnim

ИГУМАН СТЕФАН ИГУМЕНЪ СТЕФАНЪ.

3.1.2. Najdoslednije sprovedena prevodilačka strategija P. Ivanova jeste doda-

Stefana. Njihova stilistička funkcija je da pojačaju vrednosno-interpretativni aspekt

B. Kao svojevrsni kontrapunkt prvoj tendenciji – u replici Mustaj kadije P. Ivanov

898 О хурије очих плаветнијех 806 О, Хурии, с’ очи сладострастни

bitnu ekspresivno-emocionalnu markiranost. Kumulativnom strategijom - povećavajući

3.2. Dimitar Panteleev5

Sredinom 20. veka, kada nastaje drugi prevod Gorskog vijenca

- Ispadanje lekseme своjство u kombinaciji s lažnim prijateljima смјешан –

ИГУМЕНЪТ СТЕФАН ИГУМАН СТЕФАН

- U slučajevima čuvanja apstraktne lekseme koja je zajednička originalu i bugar-

2320 дейността напряга духовете, 2320 дјејствија напрежу духове,

- Zapaža se i tendencija upotrebe korespondencija jednostavnije tvorbene

2324 Мъките поддържат здраво кръста

U prevodilačkim rešenjima D. Panteleeva dolazi do izražaja težnja ka strogom

- komentare crnogorskih poglavara na reči Mustaj kadije

ВУК МИЋУНОВИЋ ВУК МИЧУНОВИЧ

- razgovor serdara Janka sa Vukom Mićunovićem o morama koje ga muče

СЕРДАР ЈАНКО СЕРДАРЪТ ЯНКО

- ironične primedbe Vuka Mićunovića o čitanju popa Mića

ВУК МИЋУНОВИЋ ВУК МИЧУНОВИЧ

Pored toga zapaža se i nemotivisana upotreba poetizama. Na primer u razmi-

Preko razmotrene tendencije uvođenja apstraktne leksike u tekstovnim frag-

Turcizmi imaju različite funkcije u tekstu Gorskog vijenca u zavisnosti od se-

Pored navedenih zajedničkih tendencija adaptiranja turcizama u tekstovima

4.1. Petar Ivanov

U prevodu P. Ivanova dolazi do tendencije ka dodavanju turcizama

1346 Халалъ да му й рая и пророка! 1805 па му на част пророк и хурије!

U epskim narativnim mikrostrukturama dodavanjem pragmema turskog pore-

poeziji i publicistici. To su skoro klišetirani nazivi kojima se konstruiše lik tlačitelja i

Ekspresivna markiranost sadržinskih informacija intenzivira se i dodavanjem

ВЛАДИКАТА ДАНИИЛЪ (пише) ВЛАДИКА ДАНИЛО (отпишује)

ВОЙВОДА ДРАШКО. ВОЈВОДА ДРАШКО

Na taj način uvođenjem turcizama P. Ivanov postiže jaču ekspresivnu marki-