Delo nastalo kao pokušaj traženja odgovora na pitanje života i pitanje struke.

Ko je uticao na istorčara da
se opredeli za poziv, kome se posvetio.. ovim pitanjima otvoren je krug diskusije oko formiranja duštvene
i istorijske svesti. Do kog stepena je ono što istoričar radi obeleženo politikom a do kog je nauka –
preispitivanje istorijskog i teorijskog u mišljenju istoričara.U pitanju je orginalno i inspirativno traganje
za identitetom istoričara, identitetom struke, prostora, epohe.. Pisac uvlači čitaoca u dijalog, tera na
samopreispitivanje nagoni da autorovo teorijsko mišljenje pretvaramo u vlastite modele i interpretacije.
U knjizi se spaja slika doma sa pojmovnim pretresanjima sturke i i presekom epohe u sagledavanju
mogućnosti modernizacije jugoslovenskog društva. U širokim potezia pred nama se ukazuje epoha,
(protivrečja, lavirinata, zapleta iznenađenja i lomova, odustvo kontinuiteta) i prostor (odlikuje ga
netolerancija, ekonomska verska i civilizacijska neravnopravnost, provincionalizam)..
Zadubljen u istraživanje XX veka autor nudi čitaocu svoje viđenje zasnovano na iskustvu i znanju
prostora i vremena u kom se odvijala istorija. Istorijska nauka se susreće sa odgovornošču da objasni
epohu koja uzmiče. Današnja znanja o brojnim događajima oskudna su čemu je doprinela i istorijska
nauka stvarajući samo „poželjne radove“, svesnim zaobilaženjem tema, isticanjem ideološkoh sadržaja.
Ovo delo upravo pokušava da afirmiše znanje koje nije lako dosegnuti.
Delo u određenoj meri možemmo shvatiti i kao reviziju istorijske epohe. Razlog tome su kaok autor
navodi zahtevi za novim saznanjima, nabreklim do te mere da menjaju sliku prošlosti. Suprostavljajući se
svemu vannaučnom (nasilna revizija, lažna preinterpretacija) autor govori o dihotomiji istorije,
vrednosnim sudovima, i istorijskim činjenicama. Ukazuje da se činjenice nikad ne otkrivaju u svom
ogoljenom obliku, već rasejane u nizovima protivrečnih iskaza i događaja, autor upozorava da se njihov
smisao može odgonetnuti jedino kritičkim vrednovanjem. Traga se za pravim uzrokom pojava, za razliku
od površinskih lako vidljivih fenomena.
Da li se savremena istorija može naučno ispitati – jedno od glavnih pitanja kojima se posvećuje autor.
Polemiše o savremenoj istoriji kao o političkom polju, koje se dugo neće predati nauci, poteškoće koje
proističu iz sljubljenošću licem u lice s događajima, govori o istorijskoj distanci.. Misli da je najviše
ogrnaičenja o istraživanju istorije nastalo zbog vlasti, koja je strahovala da se u tumačenju našeg vremena
ne osvoji kritička dimenzija. Iz svog iskustva na radu na istoriji Jugoslavije ukazuje da je npr vlast uvek
lakše prihvatala crno bele prikaze o događajima iz prošlosti nego dubinske prikaze o procesima iz
prošlosti dugog trajanja i složenog karaktera. Ideološka osnova u objašnjenju događaja bila je neizostavna
do 80ih godina. Važne i osetljive činjenice su izostavljane a dokumenti pod ključem. Publika i istraživači
su ostali uskračeni za stranu literaturu koja nije prevođena posebno emigrantskog porekla. Autocenzura u
autokratskom i kontrolisanom društvu nije se mogla izbeći. Autor posebno kritikuije manipulacijama
istoriografijom, i posebno kritikuje ideološki pristup istoriji – istoriju treba zaboraviti, poništiti i
selektivno joj pristupiti.. Ističe da se istorija ne sme zaboraviti i ideološki zloupotrebiti, prošlost se ne
može potisnuti i zabraniti jer kad tad ispliva na površinu, ne mogu se osetljive teme tabuisati...
Autor poziva na da se raščisti sa talozima iz prošlosti. Prerazvijena nacional svest nas u isto vreme i drži i
potapa. Smatra da obe jugoslavije nisu dobile objektivnu istoriografsku sliku o sebi i to je jedna od
razloga što u istoriografskim tekstovima ima dosta zabluda. Zalaže se za kritičko promišljanje prošlosti
jedini način da se prošlost racionalno sagleda, da se sputa fanatizacija, da se objasni kult ličnosti XX
veka...