Пећина Орловача

Пећина Орловача је један од најпознатијих спелеолошких локалитета на

подручју Босне и Херцеговине и један од значајнијих на Балканском
полуострву. Одликује се повољним турустичко-географским положајем
због близине градског насеља Сарајева и општине Пале.
Удаљеност од магистралног пута је свега 400 метара, што је чини лако
доступном за већину посјетилаца. Припада планинском простору
Романије и налази се на 948 метара надморске висине. Назив је добила
по сурим орловима који су се некада гнијездили на стјеновитом масиву
изнад пећине. Сама Орловача изграђена је у кречњацима са високим
садржајем калцијум карбоната који досеже и преко 90% чистоће. Такав
састав омогућио је интензивно растварање стијена путем хемијске
ерозије и стварање пећинског накита. Од пећинског накита у Орловачи
се налазе сталактити, сталагмити, драперије или саливи, пећински
стубови, коралити и бигрене кадице.
Унутрашњост пећине је подијељена на четрнаест дворана и свака од њих
је украшена различитим формама пећинског накита. Дворана стубова
важи за једну од најљепших дворана које се налазе у пећини. Укупна
дужина ходника је 2500 метара, од којих је 565 урађено за туристичке
посјете. Поред тога, у пећини се налази и бочни ходник дуг 206 метара,
који је 1975. године послужио спелеолозима да открију и истраже
унутрашњост пећине. Тада је главни улаз био затрпан ерозивним
материјалом и није се знало за његово постојање. Све ходнике и дворане
изградила је ријечица Сињева која је у прошлости вршила јаку ерозију и
издубила пукотине у кречњачким стијенама. Данас Сињева само малим
дијелом протиче кроз унутрашњост Орловаче, стварајући језерце и
водопад.
Масивност кречњака омогућила је велики утицај на температурне
одлике које владају у унутрашњости тако да је температура у дворанама
увијек иста, а креће се од 8 до 11 степени Целзијуса. Влажност ваздуха је
висока и у кишним периодима прелази преко 90%. Такви услови
омогућили су специфичну фауну, коју карактерише присуство слијепих
 мишева и инсеката, од којих су неке врсте ендемске.
Познато је и да су некада на овом простору живјели пећински медвједи,
најпознатија врста чије је становиште у Европи. Били су прилично
крупни и највећи примјерци могли су да теже и преко тоне. То доказују
палеонтолошки остаци пронађени у пећини Орловачи. Ова врста
медвједа је потпуно изумрла и нестала са завршетком посљедње
глацијације (прије око 10 000 до 12 000 година), а кости пронађене у
Орловачи су много старије (процјењује се да су старе око 16 000 година).
Уређење пећине Орловаче је почело 1975. године – године њеног
проналаска. Уређење пећине и подручја око пећине траје и данас, с тим
да је 2002. године урађена стаза и расвјета на дужини од 560 метара.