PČELARSKI PRIRUČNIK

ZA POLAZNIKE PČELARSKE ŠKOLE

Sadržaj

1.Selekcija i reprodukcija medonosne pčele .............................................................. ..........3

2.Prolećni razvoj i priprema pčelinjih društava za glavnu pašu.......................................... ....6

3.Priprema pčela za zimovanje ..............................................................................................11

4.Prirodno i veštačko rojenje .................................................................................................14

5.Tehnologija dobijanja i upotreba meda..............................................................................18

6.Tehnologija dobijanja i upotreba voska..............................................................................24

7.Savremena apitehnika –oprema i uređaji u pčelarstvu.....................................................28

8.Tehnologija dobijanja i upotrebe mleča.............................................................................30

9.Tehnologija dobijanja i upotrebe pčelinjeg otrova............................................................32

10.Neprijatelji pčelai sanacija .............................................................................................35

11.Komunikacija i feromoni..................................................................................................37

12.Knjigovodstvo i ekonomika pčelarenja............................................................................45

13.Medonosne biljke Srbije..................................................................................................50

14.Simptomi i sanacija pčelinjih bolesti...............................................................................53

15.Mehanizacija u pčelarstvu..............................................................................................60

16.Seoba pčela na pašu.......................................................................................................62

Selekcija i reprodukcija medonosne pčele

Medonosne pčele su polu pripitomljene domaće zivotinje. Zahvaljujući svojim privrednim

karakteristikama pčela je od davnina privukla paznju čoveka, ali i do danasnjih dana, iako je
čovek uzgaja, za razliku od drugih domaćih životinja nije je u potpunosti pripitomio. Za
razliku od drugih domaćih životinja, medonosne pčele same odgajaju leglo, sakupljaju,
prerađuju, konzerviraju i lageruju neophodne zalihe hrane-med i pergu.
Cilj svakog pčelara je da dobije visoke prinose meda po pčelinjem društvu, ali pčele su stalno
pod uticajem spoljašnjih faktora i kod intenzivnog gajenja pčela oni se stalno moraju imati u vidu.
Medonosna pčela je pored mrava, termita i čoveka socijalno biće. U procesu evolucije stvoreno
je pčelinje društvo sa složenim uzajamnim odnosima. Međutim, kada je nastala i gde medonosa
pčela još uvek se nezna. Zna se da je evolucija medonosne pčele povezana sa promenama
vegetacije. Prilagođavajući se vegetaciji, pčele su pretrpele značajne promene u konstrukciji tela i u
načinu života. Kao posledica tih promena, pri sadašnjoj organizaciji i sadašnjem načinu života, pčelinje
društvo ima visoko razvijenu sposobnost da u svom gnezdu stvara nepromenljive životne
uslove, bliske optimalnim, kako za odrasle individue, tako i za gajenje larvi.
Pčelinje društvo sačinjavaju jedna matica, nekoliko stotine trutova i nekoliko desetina
hiljada pčela radilica. U zavisnosti od broja pčela radilica u društvu, pčelinja društva se
mogu razvrstati na : slaba, srednja i jaka društva. Na jačinu i produktivnost pčelinjeg
društva utiču unutrašnji i spoljašnji faktori. Avetsijan (1988) je predložio šemu uticaja važnih
faktora na pčelinje društvo. Prvi faktori su faktori spoljašnje sredine: predeo, klima, paša.
Druga grupa faktora proističe iz samog društva, to su : brojnost društva, uzrasna struktura,
starost matice, količina hrane, količina saća, optimalna temperatura, vlažnost i gasni sastav
vazduha u košnici.
Na produktivnost pčelinjeg društva najveći značaj ima jačina pčelinjeg društva. Na
visoku produktivnost pčelinjeg društva utiče i uzrasna struktura pčela. U toku razvoja
pčelinjeg drustva, potrebno je da u drustvu ima dosta mladih pčela koje neguju, ishranjuju leglo, luče
vosak. Sve napred navedeno zavisi od osobina matice. Za optimalni razvoj društva potrebno je da
u društvu ima dovoljno hrane (meda i perge ), za ishranu legla neophodan je matični mleč,
koji služi za ishranu larvi i ishranu matice i dovoljna količina ramova sa saćem za zaleganje i
za smeštaj hrane.. Matični mleč je sekret ždrelnih i gornjoviličnih žlezdi. Razvoj i funkcionisanje ovih
žlezdi nije moguć bez obilne i kvalitetne hrane (meda i polena). Pčele radilice luče matični mleč od
6-12 dana starosti, sa mogućnošću ponovnog aktiviranja.
Sposobnost pčela da luče vosak i izgrađuju saće je u vezi sa jačinom društva,
prisustvom matice u košnici, brojem mladih pčela koje neguju leglo, količine legla i količine
hrane. Mlade pčele radilice su u stanju da istovremeno luče vosak i neguju leglo, jer su
njihove hipofaringijalne žlezde i žlezde za lučenje voska istovremeno razvijene i intezivno luče sekret.
Maksimalno lučenje voska je u doba maksimalne ishrane larvi. Što je više nektara i polena u
košnici, to je više legla i voska. Ukoliko je društvo bez matice, u njemu se smanjuje nagon za
lučenje voska.
U periodu glavne paše potrebno je da u društu ima dosta izletnica koje sakupljaju nektar i pčela koje će
da prerađuju i lageruju med.
Sastav pčelinjeg društva nije stalan, već se menja u toku godine.On zavisi od plodnosti
matice i ekoloških faktora. Kvalitet matice i njena starost utiču na kvalitet pčelinjeg
društva.
Još jedna značajna karakteristika medonosnih pčela koja doprinosi većoj produktivnosti je signalizacija
koja omogućava pčelama prenos informacija, pogotovu kada je u pitanju pravac i daljina mesta za
sakupljanje hrane.
 Spoljašnji faktori ,tj. klimatske prilike, prinos nektara i polena, količina i kvalitet zaliha hrane u košnici,
stimulativna paša u prirodi, količina i kvalitet saća, uslovi mikroklime u košnici direktno utiču na
izvođenje legla i rast pčelinjeg društva
Život u grupi doveo je do podele rada između različitih kasta pčela u društvu. Višegodišnji
opstanak društva, u šupljinama (košnicama) omogućen je sposobnošću grejanja legla i ventilacije koja
doprinosi izbacivanju štetnih gasova i viška vodene pare iz šupljine i dotok svešeg vazduha. Ove
osobine omogućavaju pčelinjem društvu da postigne regulaciju temperature oko legla, bez obzira na
spoljašnu temperaturu. U svom društvu pčele, u toku godine, održavaju optimalnu temperaturu i
vlažnost vazduha . Što je brojnije pčelinje društvo, ono lakše održava gasni režim, vlažnost i
temperaturu u košnici.
Medonosna pčela je pored mrava, termita i čoveka socijalno biće sa složenim uzajamnim odnosima.U
toku evolucije se sve više usavršavao život pčelinjeg društva i pčelinjih individua u njemu. Došlo je do
specijalizacije ženskih individua, koja je obezbeđivala spontanu podelu rada u pčelinjem društvu. U
pčelinjem društvu su se izdvojile dve vrste ženskih individua - pčele radilice i matica. U vezi
s tom delatnošću, kod pčela radilica su nastale morfološke promene: jajnici su im postepeno
zakržljali, a razvijale su se voštane žlezde, surlica, žaoka, usni organi, organi za sakupljanje
i prenošenje nektara, polena itd.
Uloga matica postepeno je sužavana i najzad svedena na polaganje jaja. Kao
posledica toga, broj matica u društvu je smanjen, a povećan je broj jaja koje su one
polagale. Došlo je do toga da je u društvu ostala samo jedna matica, koja u povoljnim
uslovima može da polaže ogroman broj jaja. Ta podela rada u društvu dovela je do naglog
smanjenja samostalnosti pojedinih pčela. Mada i potpuno samostalne, one u velikoj meri zavise od
ostalih članova društva. Pčela ne može da živi sama više od 24 časa. Kao član društva,
međutim, ona može da živi nekoliko nedelja do nekoliko meseci, nezavisno od spoljnih
uslova.Tako je u procesu evolucije stvoreno pčelinje društvo sa složenim uzajamnim odnosima.
Jedna od najkarakterističnijih osobina savremenog pčelinjeg društva je velik broj
individua, to jest pčela radilica. Njihov broj iznosi od 15.000 do 70.000 i više.
Taj ogromni broj pčela koristi povoljne uslove u okolnoj sredini i vrlo dobro podnosi i
reaguje na nepovoljne promene. Gomilanje tako mnogo pčela u pčelinjem društvu u velikoj meri
zavisi od mnogih unutrašnjih i spoljnih činilaca.
Za razliku od matice pčele radilice su sa atrofiranim polnim organima i gotovo sve
aktivnosti u pčelinjem društvu su bazirane na njih. Pčele radilice obavljaju više različitih
funkcija u košnici i van nje u toku svog života, a u zavisnosti od svoje starosti. Prva 2-3
dana po izleganju čiste se, jačaju i poliraju ćelije saća, od 3 do 6 dana hrane se mešavinom
meda i polena i hrane starije larve u plodištu, a od šestog do 12 dana aktivira se mlečna
žlezda (glandula subpharingealis) i njenim sekretom matičnom mleči hrani sve mlađe larve i
odraslu maticu. Po prestanku aktivnosti mlečne žlezde, od 12 do 18 dana aktiviraju se
voskove. U tom periodu života radilice luče vosak od koga grade saće, poklapaju ćelije sa
leglom, medom i polenom, ali učestvuju i u preradi nektara u med, regulisanju mikroklime
i ostalih aktivnosti u pčelinjem društvu. Po prestanku aktivnosti voskovih žlezda, od 18 do
21 dana, najaktivnija je žaočna žlezda i shodno tome , kao stražarice učestvuju u odbrani
gnezda. Ovim se završava prvi deo života pčela i sa orjentacionim letom, počinje drugi kad
pčele postaju sabiračice.
Bрој pčela radilica u jednom društvu nije stalan i zavisi od kvaliteta i plodnosti
matice, agrometeoroloških uslovа, kapaciteta medonosnog bilja, razvijenosti društva i
slobodnog prostora u košnici i primenjene apitehnike pčelara. Pčele radilice u sezoni žive
30-40 dana u zavisnosti od vitalnosti i zdravstvenog stanja, a u toku procesa prezimljavanja
žive i pet do 6 meseci.
U zavisnosti od broja pčela radilica u društvu, ona se mogu podeliti na: slaba, srednja i jaka.
Na jačinu i produktivnost pčelinjeg društva utiču unutrašnji i spoljašnji faktori: predeo,
klima, paša i dr.
Trutovi su muške individue, koje su prisutne u društvu u toku prolećno-letnjeg perioda u
periodu kada vladaju povoljni uslovi za razvoj matica, tj. u periodu kada kada se sparuju
mlade matice.
Pčelinje društvo je heterogena zajednica, koju sačinjavaju deca različitih genoma i majka.
Ovakva heterogenost uslovljena je nejednakom količinom naslednog materijala kod ženki
(diploidne individue) i mužjaka (haploidne individue), kao i poliandrijom matice. Napred
navedeno otežava selekciju kod medonosnih pčela, a takođe i to što su uglavnom sve osobine na
kojima se vrši selekcija kvantitativne, pa da bi se pratile i selekcionisale medonosne pčele moraju da se
poznaju odnosi koji vladaju u populaciji i genetika, odnosno populaciona genetika.
Populaciona genetika se bavi utvrđivanjem učestalosti gena i proučavanjem njihovih
interakcija u populacijama. Populacija predstavlja grupu jedinki iste vrste koja naseljava
određeno stanište, poseduje specifičnu genetičku strukturu, a među čijim članovima realno
postoje reproduktivni odnosi koji vode razmeni tj. protoku gena (Mayr, 1988).
Individua i populacija stoje u odgovarajućem međusobnom odnosu, pa se vrednost
individue određuje i procenjuje na osnovu vrednosti populacije ili informacija koje se
dobijaju u okviru populacije. Priplodna vrednost konkretne individue kada je određena kvantitativna
osobina u pitanju se praktično određuje indirektno, preko procene vrednosti sopstvenog fenotipa
životinje iIi procene fenotipova njenih direktnih ili indirektnih srodnika. Geni se prenose iz generacije u
generaciju i u jednoj populaciji su isti, dok genotipovi, koje geni obrazuju, ne moraju uvek biti isti. U
prirodnim populacijama dolazi do promene frekvencije gena usled različitog preživljavanja i nejednake
reproduktivne sposobnosti pojedinih genotipova, tj. nastaje selekcija.
U prirodnim populacijama do selekcije dolazi pod uticajem različitih uticaja sredine:
temperature, vlažnosti, hrane i dr. Da bi prirodna selekcija mogla da se odvija u nekoj populaciji,
potrebno je da, kao prvo, postoji varijabilnost, drugo da je ta varijabilnost nasledna i treće da
preživljavanje individua sa različitim karakteristikama bude različito.
Nasleđivanje je u direktnoj vezi sa vrstama gena sa kojima se individua rađa, odnosno
sa genima koje je nasledila u toku procesa oplodnje od svojih roditelja. Hromozomi su
nosioci naslednih informcija. Izgrađeni su od molekula DNK. Na njima se nalaze geni. Geni
su osnovne jedinice nasleđivanja i promenljivosti. Količina i redosled nukleotida na molekulu DNK
su specifični za vrstu.
Milne G.(1991) objavljuje da medonosna pčela ima oko 10 000 gena na 16 hromozoma.
Pčele radilice u društvu su polu sestre (polusibisi- Half sibs) jer potiču od jedne majke i
različitih očeva. One poseduju 75% istih gena. Svaki gen se nalazi u najmanje dva oblika:
dominantni i recesivni. Kod pčela je determinisano više od trideset osobina.
Skup svih gena na hromozomima jednog organizma naziva se genotip. Ukupan broj
hromozoma u polnim ćelijama je prepolovljen u odnosu na telesne ćelije naziva se haploidnim, a svi
geni na njima sačinjavaju genom. U toku oplodnje dolazi do spajanja muških i ženskih polnih
ćelija koje imaju haploidan broj hromozoma, pri čemu nastaje zigot sa diploidnim brojem
hromozoma. Nachtsheima (1913) objavljuje da diploidni broj hromozoma kod pčela iznosi
32, a haploidni 16.
Pčelinje društvo je visoko integrisana zajednica koja zavisi od svih članova. Ona je objekat
selekcije, pa je neki zbog toga nazivaju superorganizmom. Svako pčelinje društvo ima i svoju
individualnost koja ga čini različitim u odnosu na druga društva. Varijabilnost pčelinjeg društva
uslovljena je genetskom osnovom, ekološkim faktorima i njihovim zajedničkim delovanjem, odnosno
interakcijom genotipa i spoljašnje sredine. Varijabilnost osobina može biti izazvana mutacijama i
fenotipskim modifikacijama.
Genotip radilica i matica određen je genomom oba roditelja, a trutovi genomom
matice majke. Poliandrija kod pčela dovodi do genetičke heterogenosti potomstva. Ako se uzme u
obzir da se različiti tipovi sperme u spermateci u slojevima, to izaziva pojavu da u različitim
periodima sezone genotip i osobine radilica budu različiti.
Selekcija medonosne pčele se bazira na ocenjivanju pojedinačnih osobina pčelinjeg
društva. Osobine pčelinjeg društva zavise od osobina njihove matice majke. Na kvalitet
matice utiču pored genetske osnove, temperaturni uslovi u toku njenog odgajanja, veličina
jaja iz kojih je izležena, kao i makroklimatski uslovi, ali i odsustva matice utiče na
produktivnost pčelinjeg društva i od momenta oduzimanja matice, do pojave matičnjaka
težina unosa se smanjuje.
Za razliku od organizama kod kojih je embrionalni razvoj iste dužine kod različitih polova kod
medonosne pčele je drugačije i uslovljeno je načinom razmnožava.Razmnožavanje medonosne
pčele može biti gamogenetsko i partenogenetsko. Gamogenetsko razmnožavanje se odvija u
dve faze : parenje i kopulacija. Parenje pčela je praćeno složenim ponašanjem. Matica
dostiže polnu zrelost 7-10-og dana od izleganja, a trut 12-14 dana.
Za matice je karakteristična poliandrija. Matica se pari sa velikim brojem trutova, sve dok
ne napuni svoju spermateku. Nekoliko (8 - 10) miliona spermatozoida odlazi u spermateku
gde se održavaju vitalnim i sposobnim za oplodnju do smrti matice.
Postoji veliki broj različitih podataka o poliandriji matice i broja trutova kojima se matica sparuje.
Matica se pari sa trutovima u vazduhu u podnevnim ili popodnevnim časovima za
vreme svadbenog leta. Kad dostigne polnu zrelost, dan- dva pre kopulacije matica izlazi iz
košnice radi upoznavanja okoline i orjentacije. Matica izlazi na sparivanje, praćena svitom
pčela radilica. Trutovi pronalaze maticu zahvaljujući feromonu gornjoviličnih žlezdi matice.
Dolazi do kopulacije između najbržeg truta i matice ukoliko matica otvori zadak. Trut
ubacuje celokupnu količinu spermatozoida u polni organ matice. Po parenju trut se odmah
paralizuje, matica oslobađa truta, ali deo polnog aparata zaostaje u vagini matice. Trut
izvlačeći penis iz vagine matice, istovremeno kida svoja creva i kopulatorni aparat koji je
povezan sa njima. To izaziva smrt truta Posle prvog, dolazi drugi trut, usnim aparatom čisti
ostatke prethodnika, sparuje se sa maticom i tako redom dok matica ne napuni svoju
spermateku. Po punjenju spermateke, matica se vraća u košnicu i posle tri dana počinje sa
polaganjem jaja.
Oplodnja jajne ćelije spermatozoidom odvija se u vaginalnom kanalu posle izlaska
spermatozoida iz spermateke, zatim ga matica polaže u ćeliju saća uz pomoć žaoke. Iz
neoplođenog jajeta razvijaju se trutovi.Matica leže oplođeno jaje. Iz oplođenih jaja razvijaju
se matice i radilice. U toku oplodnje uspostavlja se diploidni broj hromozoma karakterističan za vrstu.
Dužina trajanja razvojnih stadijuma matice, pčele radilice i truta su različite iako su
razvojni stadijumi slični. Larve iz kojih će se razviti matice, radilice i trutovi, nalaze se u
ćelijama saća različiitih veličina. Larva iz koje će se razviti matica se nalazi u jako uvećanoj
ćeliji i pčele je hrane većom količinom mleča i na taj način ubrzavaju njen razvoj u odnosu
na pčele radilice i trutove. Pčele radilice, kao i matice, razvijaju se iz oplođenog jaja, ali se
razvijaju u manjim ćelijama, uz hranu koja sadrži manje mleča a više razblaženog meda uz
dodatak i polena. Trut se razvija iz neoplođenog jaja u nešto većoj ćeliji, uz hranu lošijeg
kvaliteta sa manjom količinom polena. Mleč je produkt faringealnih žlezdi pčela hraniteljica. Prva
tri dana larvenog stadijuma, sve larve dobijaju istu hranu, tj.mleč. Razviće matice, pčela
radilica i trutova, zavisi od genetske osnove i spoljašnjih faktora (ishrane, temperature i mikroklime u
košnici).
Oplođena jaja matica leže u radilične ćelije saća i matične osnove, a neoplođena leže
u trutovske ćelije saća koje su šire i većeg prečnika.
Proces zaleganja oplođenih i neoplođenih jaja regulisan je centralnim nervnim sistemom
matice.
Medonosne pčele se razmnožavaju rojenjem.

 Medonosne pčele su specifičan objekt selekcije jer:

 Selekcija medonosne pčele se bazira na ocenjivanju pojedinačnih osobina pčelinjeg
društva
 U selekciji medonosne pčele pčelinje društvo se posmatra kao individua
 Njega sačinjavaju matica (2n), nekoliko desetina hiljada pčela radilica(2n) i stotinu
trutova (n), čiji broj je u direktnoj zavisnosti sa spoljašnjom sredinom
 Najvažniji član društva je matica, koja je reproduktivno sposobna ženka. Najvažnija
njena uloga je nošenje jaja. Zahvaljujući svojim feromonima ona “vlada društvom”.
Njenu genetičku strukturu gradi 32 hromozoma (30 autozoma i dva polna
hromozoma)
 Pčеlinjе društvо оbеzbеdilо jе raznоvrsnоst gеnеtskоg matеrijala,
jеr sе sastоji оd vеlikоg brоja subfamilija radilica.
 Intеrakcijе jеdinki sa različitim gеnоtipоm оmеtaju
spоsоbnоst оdgajivača da prеdvidе rеakciju društva kоjе razmnоžavaju na sеlеkciju
 (Moritz, 1986, 1987).
 Sa starеnjеm pčеlе radilicе mеnjaju svоjе pоnašanjе u prоcеsu starеnja, štо jе
fеnоmеn pоznat kaо starоsni pоliеtizam.
 Trutovi nemaju oca, sve osobine nasledjuju od majke, jer se razvijaju se iz
neoplodjenih jaja.
Selekcija kod medonosnih pčela može biti prirodna i veštačka. Veštačka:
1.masovna (fenotipska)
2.individualna (genotipska) – kontrola sparivanja matica

PROLEĆNI RAZVOJ I PRIPREMA PČELINJIH DRUŠTAVA ZA GLAVNU PAŠU

Prof.dr Mića Mladenović

Cilj rada svakog pčelara je da usaglasi razvoj pčelinjih društava sa raspoloživim

prirodnim izvorima postizanjem najvećeg broja izletnica u punom cvetanju glavne paše.
Svako pčelinje društvo ima svoj maksimalan nivo razvoja i broj pčela, ali uspešno pčelariti podrazumeva
prepoznavanje tih maksimalnih nivoa produktivnosti i njihovo odabiranje. U suprotnom, pčelarenje
postaje ekstenzivno i pored obilja nektara i polena. Brze promene koje se dešavaju u razvoju pčelinnih
društava, mogu usloviti da se umesto velikog broja prosečnih društava, gaji mali broj jakih društava.
Mali broj izletnica u proleće neće biti u mogućnosti da sakupi potrebne količine polena i obezbedi
uspešan i brzi razvoj pčelinjih društava. Svi planirani radovi na pčelinjaku direktno su povezani
sa meteorološkim činiocima mesta u kome se pčelari i uslovljeni su kapacitetom medonosne
flore. Braničevsko Podunavski region i šira okolina raspolažu dovoljnim brojem raznovrsnih vrsti biljaka
stimulativne paše koje svojim polenom i slatkim nektarom mogu uticati na brži prolećni razvoj legla
srednje jakih pčelinjih zajednica. Ako su društva uspešno prebrodila period biološkog (klube bez legla) i
ekološkog (klube sa leglom) mirovanja, sa cvetanjem drena i klena nastaje buran prolećni razvoj
pčelinjih društava. Ovo je period pune aktivnosti pčelara na pčelinjaku.
Mnogo poslova se mora u serijama uraditi za relativno kratko vreme. Bez obzira na veličinu
pčelinjaka i tip košnice, svaki pčelar bi morao da uradi sledeće poslove: kontrolu
utopljavajućeg materijala, kontrolu ventilacije, kontrolu količine rezervne hrane,
prihranjivanje pčelinjeg društva, prvo proširenje pčelinjeg gnezda, stimulativno nadražajno
prihranjivanje pčelinjeg društva, glavni prolećni pregled pčela, proširenje gnezda u voćnoj
paši, proširenje prostora u košnici (delokacija nastavaka kod nastavljača) i sprečavanje
nagona za rojenje pri kraju voćne pase , odnosno pre početka cvetanja kadulje.
Za ovaj rani prolećni vremenski period, utopljavanje je poželjnije nego u jesen ili
zimu, zbog sve intenzivnijeg razvoja legla. Osnovna uloga utopljavajućeg materijala je ne
samo da sačuva stvorenu toplotu pčelinjeg gnezda i tako utiče na smanjenu potrošnju
meda, već i da ublaži nagle noćne i dnevne temperaturne oscilacije, nepovoljan uticaj vetra
i veliku vlažnost vazduha.
Zbog čestih kasnih prolećnih mrazeva u našim područjima, brži je razvoj utvrdjen upravo kod
utopljenih zajednica. Zbog najmanjeg koeficijenta provodljivosti toplote i najniže cene koštanja,
utvrdjeno je da su stiropor i novinska hartija najpogodniji kao utopljavajući materijal. Ovaj
materijal se najčešće postavlja u zbeg za mračnu ventilaciju, a plodište se pregradnom daskom može
sužavati sve do cvetanja klena i kajsije.
Kraj decembra je poslednji trenutak da neutopljena društva dobiju utopljavajući
materijal, (ukoliko ga na vreme već nisu dobila) i pravi je trenutak za uobičajenu proveru valjanosti
materijala. Pravilno je da se vlažan i ubudjali materijal zameni novim i suvim, ili isti prosuši, provetri i
ponovo vrati u košnicu. Ovo ponovno utopljavanje već utopljenih zajednica se pokazalo opravdano i
svrsishodno, jer su takva pčelinja društva imala kontinuiran razvoj legla bez obzira na nepovoljne
atmosferske uslove. Takodje, zapaženo je da utopljene zajednice ne podležu ranim toplim jutarnjim
zracima, jer dobar utopljavajući materijal usporava hladjenje i zagrevanje košnice i tako “obezbedjuje”
pčelama sigurnu temperaturu na kojoj pčele mogu izlaziti i ulaziti u košnicu ( od kasnih jutarnjih do
kasnih večernjih sati).
Sve dok postoji opasnost od kasnijih prolećnih mrazeva, utopljavajući materijal se
drži u košnici ( u našim uslovima do cvetanja jabuke, a pojedinih godina i do početka
cvetanja bagrema. U pojedinim krajevima Braničevsko-Podunavskog regiona, pogotovo u brdsko-
planinskom delu, poslednjih godina se dešavalo da i početkom aprila pada sneg, a tada u košnici ima
najviše legla. Utopljavajući materijal se drži u košnici dok se ne ustali temperatura iznad +l6
C, ali je sigurnije zadržati ga do početka cvetanja bagrema. Posle toga se skida zbog bolje
ventilacije košnica i boljeg provetravanja pčela kao i bržeg sazrevanja meda. Plastičnu foliju
neki pčelari drže iznad plodišta do početka cvetanja bagrema, a neki i posle toga. Sa većim dnevnim
unosima, folija se skida i pčele sa velikim brojem novoizleženih pčela preuzimaju ulogu regulisanja
mikroklime košnice i uz depresionu razliku vazduha košnice obezbedjuju optimalno provetravanje i
sazrevanje meda.

Dopuna hrane i stimulativno prihranjivanje

Kod prvog otvaranja košnica, ako se utvrdi da su pčele siromašne sa hranom, onda
taj problem treba odmah rešavati prehranjivanjem ili prihranjivanjem. Ako je vreme
prohladno, onda treba dodavati oplemenjene medne pogače, a ako noćna temperatura
prelazi +l0 C, onda se može početi sa prihranjivanjem sirupom, ali u malim dozama koje
pčele mogu da raznesu u prvim večernjim satima. Prehrana sirupom se po pravilu izvodi
sredinom marta do početka aprila, sve dok se ne postigne minimum rezervne hrane od 8 kg.
Posle toga, može se nastaviti i sa stimulativnim prihranjivanjem pčelinjih društava.
Pod pojmom rezervne hrane podrazumeva se količina meda i cvetnog praha koja je
dobro rasporedjena u saću. Mnogim ispitivanjima širom sveta je utvrdjena neophodna količina hrane
za neki fiziološki minimum po pčelinjoj zajednici, zavisno od geografske širine, nadmorske visine, jačine
pčelinjih društava, zdravstvenog stanja itd. Prema Fararu, za 86 dana zimovanja (novembar-februar),
jedno pčelinje društvo troši oko 4,5 kg hrane, a za narednih 28 dana oko 5,5 kg, a kasnije za 26 dana
oko 8 kilograma hrane. Opasnost od hroničnog gladovanja pčela otklanja se pregledom
košnica i u zavisnosti od spoljašnjih uslova, intervencijom sa pogačama ako je hladno, ili
šećernim sirupom ako je toplije. Da bi ste procenili zalihu hrane, l kvadratni decimetar saća
sa medom odgovara težini od 300-350 g., odnosno 2,5-3 kvadratna decimetra sa obe strane
okvira sadrži l kilogram meda. Količina meda i polena u košnici kod prolećnog razvoja direktno utiče
na količinu iscedjenog meda u bagremovoj paši. Ispitivanjima je utvrdjeno da pčele duže žive 4-6 dana,
kao i da se pčele radjaju nešto krupnije i teže u košnicama sa većom zalihom hrane. Ako se ovome
doda i odabrana mlada plodna matica, onda jedno jako pčelinje društvo sa dosta rezervne hrane bolje
čuva mikroklimu košnice, ima krupnije pčele, sa većom zapreminom medne voljke i poseduje veće
korpice za sakupljanje cvetnog praha, što čini pčelinju zajednicu visokoproduktivnijom od 20-30%.
Najbolja, najskuplja i istovremeno najopasnija prihrana pčela je dodavanjem okvira sa
medom, zbog opasnosti prenošenja zaraznih bolesti pčela. Zbog toga se najviše
upotrebljava prihranjivanje pčela šećerno med nim testom ili sirupom uz dodatak nekih
komponentni koje bi u izvesnoj meri nadoknadile nedostatak polena u košnici. Zbog burnog
razvoja legla i velike potrebe za belančevinama, mastima, mineralima i vitaminima, koriste se razni
recepti za spravljanje pogača i oplemenjivanje šećernog sirupa. Najčešće se, pored dodavanja polena u
pogače, kao zamena koristi obezmašćeno sojino brašno, obrano mleko, pivski i hlebni kvasac, limunov
sok i drugi dodaci. Ovaj kritični period pčela se može izbeći ako se obavi pravovremeno
prihranjivanje u vreme cvetanja drena i klena, tj. 5-6 nedelja pre nego što se pojavi
prirodna paša sa svežim polenom i nektarom. Za naša područja, za uspešno prolećno
obnavljanje pčelinjih zajednica potrebne su 1-2 pogače do cvetanja voća. Na većim
pčelinjacima, posle ovog perioda nastavlja se sa davanjem pogača, zbog uštede u radu i vremenu. Na
pčelinjacima sa manjim brojem košnica, preporučuje se prihranjivanje sa šećernim sirupom
u odnosu 1:1 i to stimulativno u malim količinama. Prema navedenim podacima o količini
potrošene hrane proizilazi da pčele jednog društva u toku zime dnevno potroše 53 g hrane, u martu
mesecu troše l95 g, u aprilu 308 g , što dovoljno ukazuje na raznovrsnu potrebnu količinu hrane u
odnosu na stepen prolećnog razvoja. Pčelar lako može izračunati potrebnu količinu hrane za svako
pčelinje društvo, uključujući napred navedene faktore. Najbolje je svakoj zajednici dati onoliko hrane
koliko joj stvarno treba, što znači jačim društvima više pogača i sirupa, a slabijim manje, jer one nisu
dovoljno sposobne da velike količine preuzmu i prerade. Retko, ali i obavezno, se nameće potreba
oduzimanje viška meda, posebno iz plodišta, zbog opasnosti blokiranja matice. Ovim se
stvara neophodan prazan prostor matici i ostalim pčelama da se maksimalno angažuju u
ovom periodu razvoja.

Ventilacija košnica
 Ventilaciju najbolje regulišu same pčele. One obavljaju ulazno i silazno provetravanje,
sve u zavisnosti kakvu im košnicu pčelari ponude. Ako je košnica potpuno zatvorena sa
jednim letom, kroz jednu stranu leta ulazi svež vazduh, a na drugu izlazi zagrejan obogaćen
sa vodenom parom i ugljendioksidom. Ako se košnici obezbedi dodatni otvor preko zbega za
mračnu ventilaciju ili poklopnoj dasci (veličine do 2 cm), onda u sezoni (periodu
medobranja), svež vazduh ulazi kroz taj gornji otvor i pčele organizovanim silaznim
provetravanjem izbacuju zagrejan vazduh sa vodenom parom i ugljendioksidom kroz donje
leto košnice. U periodu mirovanja, obrnuto, tj. svež vazduh ulazi odozdo, a zagrejani
izbacuju preko gornjeg otvora. Zbog toga se savetuje pčelarima da otvore dopunsko leto na
košnici u medobranju, a u vreme prolećnog razvoja, da leto bude normalno otvoreno, sa
dopunskim otvorom ispod zbega za mračnu ventilaciju. Preko zime gornji otvor može se
pokriti listom novinskog papira, ali u martu, a posebno u aprilu, potrebno je dopunski otvor
aktivirati na vrhu košnice, kako bi se pčelama uštedeo veliki trud i rad na provetravanju
košnice.
U voćnoj paši se ne preporučuje proširivanje leta, ali se u vreme cvetanja jabuke i
bagrema obavezno proširuje ili uklanja regulator leta. Ovakvim postupkom se omogućuje
normalno provetravanje košnice bez prevelikog angažovanja pčela, kako u pripremi pčelinjih zajednica
za eksploataciju (stimulativne) voćne paše, tako i u iskorišćavanju glavne bagremove i drugih paša.

Stimulativno prihranjivanje

Već je naglašeno da se društva prihranjuju pogačama, šećernim sirupom ili šećerom u

kristalu, ali samo u aktivnoj sezoni kada pčele unose vodu za razbijanje tih kristala.
Cvetanje drena, klena i šljive džanarike je prvi i pravi trenutak da se na pčelinjacima
otpočne sa stimulisanjem matica i pčela na veću aktivnost. Ne treba odmah ići sa velikim
dozama sirupa, već je dovoljno prvih 7-8 dana dodavati 250-300 mililitara sirupa svako
drugo veče. Prihranjivanje sirupom se mora obavljati pažljivo da bi se izbegla grabež kod pčela. Sirup
se može obogatiti raznim belančevinastim i vitaminskim komponentama, ali se najčešće na
pčelinjacima daje običan sirup u odnosu l:l (šećer- voda). Pčele najbolje prihvataju i dva i po
puta brže uzimaju zagrejani šećerni sirup od hladnog. Tako na primer na temperaturi od +10 C
uzimaju ga za 100 sekundi, a na +30 C za 42 sekunde (Konovalov). Ono što je veoma važno za
svakog pčelara je da sa početkom unosa nektara i polena, pčelinje društvo ne sme ostati
bez hrane, odnosno da se svakodnevno obezbedi priliv hrane kako bi se i pčele svih starosti
i matica konstantno držale u radnom raspoloženju. Zbog toga, hladni period i kasni prolećni
mrazevi, nepovoljno deluju na razvoj pčelinjih zajednica koje nisu stimulativno prihranjivane. Pčelari sa
velikim brojem košnica najčešće koriste šećerno medno testo od februara do početka cvetanja
bagrema. Obično ove pogače postavljaju preko zbega za mračnu ventilaciju direktno na satonoše okvira
ili u ram hranilice u plodište, uz bočnu stranu košnice ili do zadnjih ulica zaposednutih pčelama.
Automatsko stimulativno prihranjivanje je jedna varijanta stimulativnog
prihranjivanja koja se koristi preko 100 godina (Dadant). U Americi su se pčele zazimljavale u DB
i LR košnicama sa magacinom hrane, ali u proleće polunastavak kod DB košnice se podbacivao
ispod plodišta. On je imao veliku ulogu u eliminisanju negativnog uticaja vremenskih
neprilika u proleće, jer je obezbedjivao stalan priliv hrane u plodištu. Posebno je važna
činjenica da pčele ne podnose mednu kapu ispod legla, pa je one otklanjaju i med prenose u
plodište. U ovom poslu učestvuju pčele različite starosti, pri čemu se povećava temperatura gnezda , a
unos meda u plodište, ne samo da stimuliše maticu da polaže više jaja, već motiviše i
mladje pčele da više čiste i poliraju ćelije kako za potrebe matici i legla, tako i za prihvat
nektara i polena.
Stimulisanje pčela i matice se može obaviti i okretanjem nastavka za l80 o. Činjenica je
da se prolećno leglo razvija više ka čeonoj strani košnice, kako zbog boljeg zagrevanja košnica od
strane sunčeve toplote, tako i zbog svežeg vazduha koji je potreban za sve veće plodište. Med se nalazi
iznad legla i u zadnjem delu okvira. Okretanjem čitavog nastavka za l80 o pčele i dalje teže da zadrže
čeonu poziciju i tako intenzivnije otklapaju, prebacuju i troše med sa ove pozicije. I to je jedan vid
automatskog prihranjivanja koji ne izaziva opasnost od prehlade legla, uz istovremeno stimulisanje svih
članova gnezda (u to vreme još nema trutova) na maksimalnu aktivnost.
Pčelinje zajednice kod DB i košnice pološke, može se stimulisati i okretanjem svakog
drugog okvira sa leglom za l80 o. Ovo se obavlja samo kad su temperature preko +l6 o C, kako
se leglo ne bi rashladilo i prehladilo. Ova radnja ima za cilj da se leglo koncentriše u centralni deo
plodišta, a da se zaostali med na plodišnim okvirima što brže potroši u stimulativne svrhe i tako što više
oslobode ćelije kako za radilično tako i za trutovsko leglo. Ovim zahvatom se izbegava prehlada legla jer
se ono formira na središnjim ramovima i na velikoj površini.

Prvo proširivanje legla i gnezda

Od cvetanja drena i klena pčele unose veliku količinu polena, nektara i vode. Pčelinja društva se
u ovo vreme nalaze na oko pet centralnih ramova, od kojih se najčešće na dva do tri nalazi leglo, a na
sledeća dva (levo i desno po jedan) sa unutrašnje strane, količina polena sa medom. Time pčele i
nehotice blokiraju maticu (to je odlika pojedinih rasa ili ekotipova pčela), koja za nekoliko i više dana ne
može da predje na sledeće ramove. Pčelar ovu dijapauzu mora neutralisati pomeranjem ramova
sa polenom levo i desno od legla i postavljanjem prazanog rama sa radiličnim saćem ili
satnom osnovom . U narednih nekoliko dana (u vreme cvetanja kajsije i šljive ali i u
zavisnosti od jačine paše i jačine društva), postupak ponoviti bar još jednom, što će sigurno
uticati na još brži prolećni razvoj.

Pregled pčelinjih društava u voćnoj paši

Obično se pre dodavanja okvira i nastavaka izvrši detaljan pregled pčelinjih

zajednica. Na osnovu snimljenog stanja, vrši se klasifikacija pčelinjih društava: na
produktivna, ona koja će učestvovati u medobranju jabuke, a posebno bagrema, i na
pomoćna društva, ona koja će uzgajati leglo i pčele sa kojima će se u više varijanti
pojačavati produktivna društva. U odnosu na planove pčelara, ako se isključivo pčelari na med,
onda treba raditi na stvaranju jakih društava bez obzira na jačinu slabih zajednica. Do skora se u
voćnoj paši primenjivala vrlo popularna operacija izjednačavanja pčelinjih zajednica. Ovo se
praktično vrlo brzo pokazalo pogrešnim jer se “sakatilo” jako društvo oduzimanjem okvira
sa leglom ili pčelama različite starosti i davalo slabim zajednicama, koja taj materijal nisu
mogla da prime zbog svoje slabosti. Dešavalo se, da su dodatni okviri sa leglom noću ostajali
nepokriveni pčelama i tako prohladjeni bili samo veći balast slabijoj zajednici koja je morala da izbacuje
uginule larve kako bi očistila ćelije saća. Zato se na velikim pčelinjacima primenjuje pojačavanje
produktivnih društava sa leglom iz slabijih zajednica, pogotovo ako se zna da slabija
društva u odnosu na broj pčela uzgajaju veću površinu legla od jačih. Ako se ova činjenica
iskoristi, onda će smanjen broj košnica na račun slabijih društava, višestruko biti od koristi: Ostvariće se
2-3 puta više meda nego da su ostala dva društva, a rad i utrošeno vreme oko košnica se smanjio itd.
Prema tome, u sredini voćne paše svako društvo ispod 4-5 okvira legla treba svrstati u
pomoćna društva i za jabuku, a posebno bagremovu pašu formirati jake zajednice sa preko
8-10 okvira legla u LR košnici, sa najmanje 7-8 okvira u DB košnici i pološki, i sa najmanje 9-
l0 okvira legla u AŽ košnici.
Kod detaljnog pregleda pčelinjih društava, obavezno proveriti zdravstveno stanje
zatvorenog legla otklapanjem par zatvorenih ćelija, a kod sumnjivih uzeti uzorke i nositi ih
na dijagnostifikovanje. Matica se po pravilu nikada ne traži, već se na osnovu otvorenog i
kompaktnosti zatvorenog legla sudi o njenoj aktivnosti i njenoj valjanosti. Na osnovu čistoće
podnjače, može se takodje doneti sud o kvalitetu zajednice, tj. ako je ona čista i suva, znači da su pčele
dovljno jake da izbace svoje uginule pčele, a takodje i da održavaju u optimumu mikroklimatski režim. U
suprotnom, ako se na podnjači nadju mrtve pčele, treba utvrditi uzrok uginuća, a pčele poslati takodje
na dijagnostifikovanje. Ako se posumnja na prisustvo varoe u košnici, onda se može
primenjivati biološki metod uništavanja varoe građevnjacima, isecanjem trutovskog legla ili
primenom metoda „klopke”.
Zbog opasnosti da hemijski otrovne supstance uđu u med, strogo se zabranjuje
korišćenje hemijskih sredstava u ovom periodu bar 4o dana pre bagremove paše. Građevnjak
je običan okvir bez satne osnove ili sa tankom trakom osnove pričvršćene za satonošu. Pčele će zbog
velikog unosa polena i nektara izgraditi sat sa trutovskim ćelijama u kojima matica polaže neoplodjena
jaja. Gradjevnjak služi kao mamac varoi, jer se ona pre poklapanja legla uvlači u ćelije i to
najčešće u trutovsko leglo. Od dodavanja do vadjenja okvira potrebno je l8-20 dana, nakon
čega se leglo vadi, viljuškom otklopi i tako zajedno sa trutovskim lutkama izbaci i varoa.
Efikasnije rezulatate u borbi sa varoom postižu dva građevnjaka u sredini legla od cvetanja bagrema do
kraja livadske paše, koji se vade svakih 12 dana.
Korišćenjem građevinjaka ili nekom biološkom metodom, može se eliminisati 30-60%
varoe iz košnice, ali je i to dovoljno, jer se pored smanjenja, razvojni ciklus varoe prekida i
do kraja sezone ona ne uspeva da ugrozi egzistenciju društva. Po nekim autorima, ovo je skup
način borbe protiv varoe, jer se velika količina meda i polena utroši za izgradnju rama gradjevnjaka, a
po drugima ovo je dobar biološki metod, jer se pored uništavanja odredjenog procenta varoe, dolazi i do
veće količine voska, koji je još uvek deficitaran na našem tržištu.

Proširivanje gnezda u voćnoj paši

Drugo proširivanje gnezda je u stvari permanentno dodavanje praznih okvira sa

izgradjenim radiličnim saćem ili dodavanje ramova sa satnim osnovama u plodištu izmedju
okvira sa leglom i okvira sa cvetnim prahom. Ovo se može obavljati kod svih tipova košnica kod
kojih je jedinica rada okvir.
U ovom periodu cvetanja voća, pogotovu kada počne da cveta jabuka sa dugom
energijom cvetanja, pravi je trenutak za reviziju starog saća i forsiranje izgradnje mladog.
Takođe se sa izgradnjom saća pojedinih godina može započeti i u vreme cvetanja džanarike. Svi
deformisani okviri i okviri sa tamnim saćem se izbacuju ili se postepeno pomeraju u stranu dok se
potpuno ne odstrane iz košnice. Na njihovom mestu se dodaju najčešće okviri sa satnim osnovama, jer
je voćna paša poznata kao tiha i stimulativna paša na kojoj se obično gradi radilično saće. Tako se
pored zamene starog saća obnavlja mlado, a poznato je da su ćelije mladog saća većeg
prečnika i do 0,5 mm i veće zapremine iz kojih se izvode pčele koje su skoro za 28% krupnije
i teže od pčela koje se izvode iz starog saća.
Kod pološki i DB košnica, pregradna daska se postepeno potiskuje u stranu, a prazan
prostor popunjava okvirima sa satnim osnovama ili sa izgradjenim mladim saćem. Kod
proširivanja LR košnica dovoljno je okretanje nastavka za 180 o, a ako je društvo zimovalo na
jednom nastavku onda se dodaje drugi. Najbolje je drugi nastavak popuniti saćem (naizmenično
poredjani okviri sa izgradjenim saćem i okviri sa satnim osnovama) i postaviti ga na podnjaču ispod
plodišta kako bi ga pčele prihvatile i zagrejale, a onda posle l-2 dana, zameniti mesta nastavcima.
Obično pčelari prevešavaju 2-3 okvira iz plodišta u gornji nastavak kako bi što brže izvukli
pčelu u gornji novododati nastavak. Ovim se postupkom ubrzava prelazak matice u gornji
prazan nastavak, pogotovu ako su prebačena dva okvira sa zatvorenim leglom. Zbog
intenzivnijeg razvoja i većeg unosa nektara i polena, drugi nastavak ima slobodnog prostora za
lagerovanje unetog tovara, za polaganje jaja i za pčele iz kućnog perioda života koje čiste, poliraju,
hrane larve, i maticu i na kraju učestvuju u stvaranju voska i izgradnji saća. Tako se postepeno vrši
proširivanje gnezda bez opasnosti od prehlade legla. Svako kašnjenje u proširivanju gnezda ima za
posledicu usporeniji razvoj legla, pa samim tim i manje pčela za iskorišćavanje bagremove paše.
Sredinom cvetanja voća, najčešće u vreme početka cvetanja jabuke, dodaje se drugi
prazan nastavak sa popunjenim saćem i satnim osnovama, a u punom cvetanju jabuke,
preporučuje se prvo delociranje plodišnih nastavaka kod LR košnice. Pojedinih godina cvetanje
jabučastog voća se nadovezuje i sustiže sa koštičavim, ali je najčešće razlika u njihovom cvetanju oko l0
dana. Za to vreme se gornji nastavak potpuno izgradi i napuni leglom i medom, a donji isprazni od
legla. Pčele u taj donji nastavak deponuju cvetni prah, medjutim znatan broj ramova sa saćem u ovom
nastavku ostaju prazni i neiskorišćeni. Matica obično po popunjavanju gornjeg nastavka prelazi u donji,
medjutim ona najčešće izgubi par dana dok ne pređe u donje telo. Zbog toga se u punom cvetanju
jabuke preporučuje zamena nastavaka, bez ili sa prevešavanjem par ramova sa leglom u
prazan nastavak. Matica najčešće odmah prelazi u sada gornji nastavak, koji je i topliji i pod uticajem
praznog prostora i prilivom hrane počinje maksimalno brzo da polaže jaja. Kod DB košnice i pološke
može se potpuno izbaciti pregradna daska i do kraja plodišta dodati prazne okvire ili okvire
sa satnim osnovama (ali ovi između okvira sa leglom i polenom).U ovom periodu se leglo ne
sme predvojiti sa novododatim ramovima, jer se može dogoditi njegova prehlada. Kod AŽ košnice se
prevešavanjem okvira maksimalno stimuliše plodište, a zatvorenim leglom popunjava medište. Ovo je
prilika da se forsira izgradnja saća uz istovremeno izbacivanje starog i deformisanog saća.

Sprečavanje mogućeg rojenja

Ranijih godina, zbog burnog prolećnog razvoja, obavezno su nastajale poteškoće

pčelara oko toga kako suzbiti prirodan nagon pčela za rojenje. Čak je bilo slučajeva da su i
slabija društva dobijala nagon za rojenjem i da su se tako slaba i rojila. Voćna paša bez obzira koliko
bila dobra i jaka, retko, izaziva nagon za rojenje, verovatno i zbog toga što u košnici nema
polno zrelih trutova, a posle precvetavanja jabuke nastaje kratki bezpašni period do
cvetanja bagrema. Ovaj vremenski period takodje sprečava eventualnu pojavu nagona, ali ako do
nagona dođe, on se mora što pre suzbiti. U savremenom pčelarstvu prirodno rojenje je ne samo
nepotrebno, već se ono što hitnije mora sanirati, a posebno u vreme cvetanja bagrema zbog opasnosti
gubitka roja i meda.Najefikasniji metod suzbijanja prirodnog nagona je zamena košnica pod
nagonom sa nekim slabijim društvom. Ovim načinom se oduzimaju sve izletnice rojidbenog
društva koje se dobro uposle u pomoćnoj ili slabijoj košnici i tako od nje stvori čak i
produktivno društvo, a zajednica pod nagonom oslobođena starih pčela izletnica brzo poruši
matičnjake i preorijentacijom pčela za nekoliko dana formira nove izletnice. Ako je društvo i
dalje pod nagonom, preporučuje se ponovo zamena mesta sa nekim drugim slabijim
društvom ili se ova pod nagonom postavlja na neko novo mesto na pčelinjaku, dok će njene
izletnice ulaze u okolne košnice starog mesta. Ipak, normalno pčelinje društvo sa mladom
maticom, sa mladim radiličnim saćem, dobro regulisanom ventilacijom, sa prostornom
košnicom, tj. sa dosta praznog prostora za sve članove pčelinjeg društva različite starosne
strukture, stvara osnovne preduslove da se odlično razvija bez opasnosti za dobijanje
prirodnog nagona za rojenje.
Tokom aktivne sezone treba vršiti delokaciju medišta kad god matici treba prostora
za širenje legla. Tako društva nisu ograničena ni u širenju legla ni u skladištenju meda. S
obzirom da će se društvo razići po celoj košnici rojidbeni nagon biće sveden na minimum.
Upotreba matične rešetke između medišta i plodišta nije neophodna, ukoliko se delokacija izvrši na
vreme. U suprotnom matična rešetka uslovljava da pčele med više skladište u plodište. Međutim, kod
LR košnica se od početka medobranja preporučuje postavljanje matične rešetke iznad plodišta koje se
ograničava samo na jednom nastavku i tako forsira ne samo medišni prostor, već se smanjuje i
rojidbeni nagon.

Pojačavanje produktivnih društava

Košnica može biti organizovana i sa dva ili više pčelinjih društava u cilju pojačavanja
prinosa zajedničkog medišta. Tako će i prinos biti uvećan, udvostručen ili višestruko
povećan u odnosu na jednomatično društvo i to sa manje rada i opreme. Ovako formirana
društva akumuliraju veću količinu polena, koji ima veliku ulogu ne samo u procesu prezimljavanja, već i
u prolećnom razvoju i obrazovanju jakih društava za predstojeću sezonu. Na osnovu višegodišnjih
ispitivanja i pčelarske prakse nametnulo se nekoliko metoda pčelarenja za podneblje
Braničevsko Podunavskog regiona i šire u cilju pojačavanja produktivnih društava i to:
-Prvi metod je spajanje dva produktivna društva u jedno na nekoliko dana pre glavne
pčelinje paše, čime se dobija prinos meda preko 50% u odnosu na pojedinačna, ne spojena
društva.
-Drugi metod je pojačavanje produktivnih društava sa ramovima zatvorenog legla, sa
pčelama i bez njih, koji se primenjuje na 7 dana pre glavne paše, mada su ispitivane
zajednice pokazale veću produktivnost ako su pojačavane 14 dana pre glavne paše sa dva
okvira zatvorenog legla. U odnosu na kontrolne, prinos meda se povećao i do 60%.
- Treći metod je pojačavanje produktivnih društava sa izletnicama druge –susedne
košnice. Svaka druga košnica se pomera na neko novo mesto, a njihove izletnice ulaze sa
punim mednim voljkama (bez sukoba) u košnice koje su ostale. Ovim dupliranjem izletnica,
blokira se matica pa tako i mlade pčele, zbog nedostatka otvorenog legla postaju sabiračice. Ovaj se
metod izvodi u vreme početka glavne pčelinje paše, pri čemu je prinos povećan u odnosu na
kontrolna društva od 90-120%.
-Četvrti metod je dvomatični način pčelarenja u više varjanti. U prvoj varijanti svako
produktivno društvo može zimovati sa rojem iz prethodne godine, koji se može iskoristiti za pojačavanje
produktivnog društva u medobranju (najčešće ono zimuje iznad osnovnog društva). U drugoj varijanti
može se formirati roj koji će takođe učestvovati u pojačavanju produktivnog društva u istoj sezoni, ali
tek nakon 45 dana od njegovog formiranja. U trećoj varijanti mogu se u istoj košnici držati dva srednje
jaka društva, koja će u paši raditi za isto medište (odvojeni matičnom rešetkom). U četvrtoj varijanti su
dva potpuno odvojena društva Snelgrovom daskom, koja će takođe raditi za isto medište. Produktivnost
društva se primenom navedenih varijanti može povećati i do 2,5 puta.
-Peti metod je višematični način pčelarenja, u kome će za jedno medište raditi 4
matice, odnosno osnovno društvo se spaja sa drugim društvom, pojačava okvirima
zatvorenog legla trećeg društva, i pojačava pčelama izletnicama četvrtog društva. Ovaj
metod je moguće primeniti na manjem broju košnica. On traži veliku stručnost u radu i pravovremne
intervencije, jer su društva stalno na ivici rojidbenog nagona, a moguće povećanje prinosa meda je i do
5,5 puta.

Šta ako bagrem ne zamedi

Pristupiti proizvodnji paketnih ili veštačkih rojeva po izboru(videti odeljak prirodno i
veštačko izrojavanje).
• U nedostatku matica ili matičnjaka, matice se mogu uzgajati poznatim i priznatim
opisanim metodama, a jedna od jednostavnijih je Hopkins-ova metoda. Ona se sastoji
u odabiru rama sa što mlađimotvorenim leglom od odabranog društva sa pčelinjaka,
na kome se čačkalicom uklone dve susedne, ostavlja treća i tako redom u nekoliko
redova po horizontali i vertikali, a zatim doda drugom obezmatičenom društvu na
dalje odgajivanje. Posle desetog dana, ne kasnije od jedanaest dana, okvir vaditi i
posle pažljivog odstranjivanja pčela, oštrim i zagrejanim nožem matičnjake odsecati i
dodavati pripremljenim rojevima, nukleusima ili oplodnjacima.
• Još jednostavnije i najsigurnije je naručiti matice od registrovanih proizvođača
poznatih selekcijskih centara i njihovih reprostanica.
• Najjednostavniji način za formiranje rojeva je Rošfusovom metodom. Ona se sastoji u
pregrađivanju jednog nastavka na četiri jednaka dela u kojim se stavljaju po dva do
tri okvira sa leglom, medom i polenom. Posle šest sati od naseljavanja, dodaju se
zreli matičnjaci i posle desetog, ne kasnije od jedanaestog dana, vrši se kontrola
oplođenih matica. Svakom oplodnjaku kad se dodaju još dva okvira legla i jedan okvir
sa medom i pripadajućim pčelama, može se prodati kao standardan roj sa tri okvira
legla i dva okvira meda.
• Posle bagremove paše najbolje je razrojiti medare, a pre suncokretove ili livadske
paše, izvršiti njihovo spajanje društava i tako iscediti više meda.
Posle ceđenja suncokretovog ili livadskog meda, izvršiti tretiranje protiv varoe (po
mogućstvu mravljom kiselinom. Upotrebiti 60% kiselinu koja se nakapava sa 2ml puta broj ulica pčela
na truleks krpu, a ona dodaje preko plodišnih ramova).

PRIPREMA PČELA ZA ZIMU I ZIMOVANJE

Prof.dr Mića Mladenović

U brdsko planinskim predelima Braničevsko Podunavskog regiona, priprema pčela za zimu počinje
početkom avgusta meseca, a u niziji, u Podunavskom području, krajem jula, posle livadske pčelinje
paše. Zbog različitih sušnih i kišnih godina, tačan datum početka pripreme pčela nagoveštavaju pčelaru
početak izbacivanae trutova iz košnice i često pčelari kažu da pčelarska godina počinje sa završetkom
poslednje paše u prethodnoj godini.
 Bez obzira koliki je pčelinjak ili tip kočnica na pčelinjaku, priprema pčelinjih društava za zimu se
sastoji u primeni bar četiri pravila dobrog zazimljavanja:
1. Svako društvo treba da uđe u zimu sa što mlađom i kvalitetnijom maticom jer je prednost takvih
matica višestruka:
- mlade matice bolje održavaju pčele u klubetu većom količinom matične supstance,
- smrtnost jednogodišnjih matica je 0,2%, dvogodišnjih 2,7%, trogodišnjih 10%.
- u toku zime utroši se manja količina hrane,
- pčele se manje iscrpljuju i veća kojičina masnog tkiva im omogućuje duži život,
- izmena zimskih i prolećnih pčela je kasnija u proleće,
- prolećni razvoj je eksplozivniji, tj.stvara se veća površina legla, pa je i unos nektara i polena
veći,
- u paši bagrema, pored veće površine legla, povećan je unos nektara, odnosno ostvaruje se veći
prinos meda sa jednogodišnjim maticama i do 40%, a sa dvogodišnjim oko20-25% u odnosu na
trogodišnje.
2. Bez obzira sa kojim tipom košnica se pčelari važno je da svako društvo uđe u zimovanje
sa što većim brojem i sa što boljom starosnom strukturom pčela. U kontinentalnim uslovima,
pčelinja društva ispod pet ulica pčela potrebno je spojiti. U brdsko kontinentalnim predelima, utvrđeno
je da pčele izležene u julu i prvoj dekadi avgusta u procesu zimovanja uginu 68 %, izležene od druge
dekade avgusta do polovine septembra 18%, a izležene posle 10. septembra 28%. Zbog toga treba
forsirati leglo od 10. avgusta do 10. Septembra, pa je u ovom periodu potrebno forsirati leglo bez
obzira da li u prirodi postoji paša ili ne. To se postiže stimulativnim prihranjivanjem šećernim sirupom
(1:1/ šećer:voda) od po 300-500ml ili dodavanjem šećerno mednog testa (pogače) od 1-3 kg po
pčelinjem društvu.
3. Da se svakom društvu obezbedi optimalna količina i kvalitetna hrana. Dovoljna
količina se smatra 2 kg meda po ulici pčela, i to cvetnog, zrelog- poklopljenog meda, nikako
medljikovca, koji može izazvati diareju ili proliv pčela (često se poistovećuje sa prolivom od nozemoze).
U nedostatku optimalne količine meda, potrebna količina se može nadohnaditi prihranjivanjem pčela
šećernim sirupom 2:1 ili 3:2/ šećer:voda, ali samo do 1/3 od ukupne količine meda u košnici. Poželjno je
tu dopunu obaviti u prisustvu letnjih pčela (koje ne ulaze u proces prezimljavanja) i u vreme unosa
polenovog praha. Dopuna se obavlja u većim obrocima (2-3 litre sirupa svako veče) i u što kraćem
vremenu (za nekoliko dana).
4. Sva pčelinja društva moraju da uđu u period zimovanja rasterećeni svih bolesti i
štetočina. Posebno se preporučuje obavezni tretman protiv varoe, i to odmah sa završetkom
poslednje pčelinje paše, u vreme priprema pčela za zimu i bar jedan kontrolni tretman, kada u
kočnici nema legla- u toku zimovanja. Letnje tretiranje se obavlja nekom organskom kiselinom
( najčešće mravljom kiselinom), a kontrolni tretman oksalnom, apitolom, perizinom ili nekim
fumigantom u oktobra pa sve do novembra meseca.

Priprema pčelinjih društava za zimu

Uobičajeno je da se plodišta sužavaju pregradnom daskom postavljajući je do

poslednjih okvira zaposednutih pčelama. Jedan vid sužavanja je skidanje medišta kod
nastavljača ili eliminisanje ramova sa praznim saćem kod pološki.
U slučaju da u košnici postoji medljika, potrebno je izvršiti zamenu tih ramova sa ramovima koji
sadrže cvetni med ili izvršiti dopunu hrane.(ne zaboraviti: ukupna količina dodate hrane ne sme biti
veća od 1/3 ukupno potrebne hrane).
U principu, pčele same urede plodište za zimu kako njima najviše odgovara ako su u
zimovnik vraćene pravovremeno. Ako se pregledom ustanovi da plodište iz bilo kojih razloga (suša,
zastoj u razvoju društva, kašnjenje u razvoju roja, kasno izrojavanje i sl.) nije uređeno kako treba
potrebna je intervencija pčelara.
Plodište treba da bude uređeno tako da se leglo i pčele nalaze u gornjem nastavku, a u donjem
1-2 okvira meda sa strane i ostatak praznog saća. Iz donjeg nastavka, naročito u područjima sa
vlažnijom klimom, treba izvaditi 1-2 okvira, tako da se obezbedi veći prazan prostor između zida
košnice i saća. Time se izbegava da se krajnji okviri uplesnive, a tako se i obezbeđuje bolja ventilacija u
ostatku košnice. Okviri u donjem nastavku plodišta treba da se podese tako da se ulice poklapaju po
vertikali sa ulicama u gornjem nastavku. Svo neispravno saće ukloniti, kao i crno staro saće i
zameniti ih mlađim rumenim u kome je već izvođeno leglo (nekoliko generacija). Medište
može da se skine, ili da se čuva ispod plodišnih nastavaka, kao prvi nastavak na podnjači.
Na kraju uzimljavanja (početkom septembra) raspored saća u plodištu je sledeći, s
tim da može da bude i više legla:
- u gornjem nastavku: M, M, P, Lm, Lm, Lm, P, M, M, M, a
- u donjem nastavku: -, M, S, S, S, S, S, S, M, -,
gde su: M - okvir sa medom, P - okvir sa polenom, Lm - okvir legla sa vencem meda, S - prazno
saće.
Zalihe meda u pčelinjem gnezdu nikada ne smeju pasti ispod 8 kg. Dobro uzimljeno društvo sa
oko 30.000 pčela u toku zime potroši u biološkom mirovanju od 600 do 1200 grama meda, dok u
ekološkom mirovanju, u klubetu sa leglom od 1,5 do 3, a kasnije i 5 kilograma meda mesečno. Dakle,
najmanja količina za uzimljeno normalno društvo je oko 12-15-kg meda plus onaj minimum
od 8 kg za prolećni razvoj društva (za brdsko planinski deo se kaže: sa koliko se zazimi, toliko će se
vrcati).
 Poznato je da je u proleće količina legla u direktnoj srazmeri sa količinom hrane u
košnici. Zato se ne treba opredeljivati za donju granicu zimske količine hrane. Dovoljnom količinom
hrane za prezimljavanje i početak prolećnog razvoja smatra se količina od 17-20 kg meda i
2-3 okvira polena zalivenog medom (oko 3-4 kg), što ukupno iznosi 2o kg hrane. Bolje je imati
četiri okvira polena u zimskim zalihama jer to obezbeđuje siguran kontinuitet u prolećnom razvoju legla.
Ako se društvo uzimi sa dva okvira polena, u proleće može biti potrebno prihranjivanje proteinskim
pogačama do pojave veće količine polena u prirodi, odnosno do cvetanja džanarike i kajsije.
Procena količine hrane vrši se na osnovu površine saća popunjenog hranom: jedan
dm2 saća sa poklopljenim medom sa obe strane sadrži ukupno 250-350 g meda, a jedan LR
okvir ima oko 1,8-2,2 kg meda. Iskustva pokazuju da društvo može uspešno da prezimi i sa manjom
količinom rezervi meda (15 -17 kg ), ali je to rizično jer ne obezbeđuje uspešan početak prolećnog
razvoja i pravovremeni početak leženja prolećnih pčela. Ako se pčele uzime bez zaliha polena, kasniće
sa prolećnim razvojem jer će u oskudici polena odgajati malu količinu legla. Snaga takvih društava će
opadati tokom februara, pa i marta, tj. sve dok se gubitak starih pčela ne počne nadoknađivati mladim
novoizleženim pčelama.
Srediti pomoćna i slaba društva koja nisu uspela da obezbede potrebnu količinu
zimskih pčela. Normalno društvo u periodu zazimljavanja ima oko 8-10 ulica zimskih pčela.
Klasifikovati društva i ona slabija, koja mogu samostalno da prezime uzimiti iznad jakog društva. Ona
koja ne mogu da prezime samostalno, pripojiti nekom srednje jakom društvu, odstranivši prethodno
lošiju maticu.
Društvo ne treba utopljavati novinskom hartijom sve do kraja biološkog mirovanja, do
decembra- januara, ali je potrebno do berbe kukuruza postaviti češljeve na leta košnice
kako bi se sprečio ulaz miševa i voluharica.
Košnice još u jesen ili kasnije postepeno okretati prema jugozapadnoj strani sveta jer je ova
strana najbolja za zimovanje. Utvrđeno je da ultravioletni zraci u popodnevnim satima, ne samo da
obezbeđuju siguran povratak pčela sa pročisnog leta, već provociraju pčele i na sam pročisni let, pa
tako i one koje ne bi izašle, to čine ranije.
Pčelinjak je potrebno dobro ograditi, ne samo od ljudi, već i od domaćih životinja. Poželjno je
ogradom pčelinjak zaštititi i od dominantnih vetrova i ne dozvoliti da duva direktno u „leta“ košnice već
sa strane ili otpozadi. Tako se sprečava brza izmena vazduha u košnici, što jako iscrpljuje pčele na
održavanju mikroklime u košnici, povećava se potrošnja hrane i smanjuje se dužina života, što na kraju
vodi prebrzoj izmeni zimskih i prolećnih pčela..

Biološko mirovanje (klube bez legla) i ekološko mirovanje (klube sa leglom)

Tokom zimovanja sva pčelinja društva prolaze kroz dve faze života potpuno različita
jedno od druge. Klube bez legla je najstabilniji deo života jednog društva u toku cele
godine, a početak klubeta u rano proleće ili tokom zime je najnestabilniji i najrizičniji
period. Zbog toga je i najveći gubitak pčelinjih društava upravo u proleće i to u drugom delu, kada se u
košnici razvija najviše legla, u vreme kasnih prolećnih mrazeva.
Da bi ova konstatacija bila što jasnija, pomoći će nam analiza procesa zimovanja kroz obe ove
faze:

Biološko mirovanje ili klube bez legla se karakteriše potpuno različitim temperaturnim režimom ,
vlažnošću vazduha i gasnim stanjem od ekološkog mirovanja, odnosno klubeta sa leglom. Iz prikazane
tabele se jasno može videti da temperatura u biološkom periodu jako varira, ali nikada ispod
 6,6ºC, dok je temperatura u sredini klubeta, tamo gde je matica nikada ispod 14 ºC . Ovo su
kritične tačke za opstanak pčelinjeg društva koje se regulišu optimalnim brojem pčela i adekvatnom
zalihom hrane. Ovo je stabilan period zimovanja i u ovoj fazi, gotovo svako pčelinje društvo može bez
većih problema da pređe u sledeću fazu zimovanja, tj. ekološkog mirivanja ili klubeta sa leglom.
Međutim, u ovoj fazi, kada počinje leglo a pčele su još u klubetu, temperaturni režim se
drastično menja. U sredini klubeta, koje postaje plodište, temperatura mora da poraste do
32-36 ºC. To se postiže povećanom potrošnjom hrane, prvenstveno potrošnjom meda.
Temperatura u ovom periodu na periferiji klubeta nije nikada identična kao u sredini plodišta i ona se
kreće naniže, ali nikada ispod 14 ºC. Zbog toga je potrebno utopljavanje baš u ovom peridu, kako bi se
sprečile velike oscilacije niskih noćnih i visokih dnevnih temperatura. Pomoć čoveka je od ovog perioda
pa sve do kraja sezone potrebna svakom pčelinjem društvu ako se želi iole neka ekonomska korist.
Dakle, ako društva nisu utopljena, ovo je poslednji trenutak da se to učini.
Analiza vlažnosti vazduha takođe pokazuje različite vrednosti u toku zimovanja. Klube bez
legla uvek ima vlažnost vazduha ispod 50 % i ona može padati sve do 40%. Ova niska vlažnost
je neophodna za stabilno mirovanje i zbog toga je dobra novinska hartija koja upija suvišnu vlagu.
Međutim, kada počinje leglo, vlažnost se menja i to za gotovo 50%, tj. nema legla ako nema
vlažnosti vazduha u košnici bar 60%. Ona se može kod pojedinih društava dizati i do 80%, ali
nikako više jer može ugroziti i samo leglo, a posebno zalihu polena i meda koji mogu da fermentišu.
Dakle bez vlage nema ni legla, pa je pčelama najveći problem u ovom periodu obezbediti
potrebnu količinu vode, odnosno vlage za opstanak otvorenog legla. U početku dovoljna
količina vode se obezbeđuje iz meda, kasnije iz kondenzovanih vodenih kapljica dobijenih u procesu
disanja, a kasnije i unosom vode iz spoljašne sredine. Zbog toga kod prolećnog razvoja, od svih
izletnica, 70% čine vodonoše, 20% nektaruše i 10% polenaruše. Iz ovoga se nameće potreba
aktiviranja pojila u rano proleće sa zdravom i pitkom vodom po mogućstvu i toplom kako bi je pčele što
brže i u što većoj količini uzimale.
Gasno stanje u toku zimovanja je takođe veoma interesantno. Stabilno mirovanje se
obezbeđuje ako je smanjena količina kiseonika za 3%, a za toliko se povećava količina
ugljen dioksida. Međutim, u vazduhu ugljen dioksida ima samo 0,03%, a da bi se on
povećao do 1-3 pa čak i do 5%, to nije 3% , već 300 puta više, odnosno 30.000%. Da
paradoks bude veći, najača društva imaju najveću količinu ugljendioksida od 3-5%, a slabija
od 1-3%. Jača društva sa svojim pčelama i lepezanjem krila mogu lako to uraditi, međutim,
to ne čine jer im je on potreban za omamljivanje. Sa povećanim sadržajem ugljen dioksida,
pčele u latentnom stanju sa vrlo malom potrošnjom hrane mogu da prežive i u najsurovijim
uslovima sredine (čak i u Sibiru) na minus 50 ºC. Međutim kada počinje leglo, gasno stanje
mora da se menja, tj količina kiseonika mora da poraste na 21%, a količina ugljen dioksida
da se smanji na 0,03%. Bez kiseonika nema legla, zbog toga se prvo leglo javlja ispod medne kape
ali i u čeonom delu košnice, iznad leta košnice, gde je najveći priliv svežeg vazduha. Ovo važi ako na
košnici postoji samo jedan otvor- leto košnice. Ako postoji bilo koji drugi otvor, onda se ventilacija
menja, jer svež vazduh ulazi kroz donje leto a istrošen i zagrejan kroz gornji otvor (u sezoni obrnuto,
svež vazduh kroz gornji otvor, bez obzira gde se on nalazio, a istrošen kroz donje leto). Zbog toga se
preporučuje otvor na hranilici ili dodatni zamreženi otvor sa čeone strane košnice. Najlošija varijanta
otvora za hranilicu ili ventilaciju je sa zadnje strane zbega, a nešto blaža varijanta na sredinu zbega ili
poklopne daske. Kod sazrevanja meda i kod velikih vrućina se ovakav položaj i preporučuje jer stub
izmene vazduha ide kroz sredinu košnice, međutim u periodu prolećnog razvoja zbog prehlade legla se
na sve moguće načine izbegava.

Prve aktivnosti pčelara na pčelunjaku

Zbog svih ovih navedenih razlika biološkog i ekološkog mirovanja, jasno se nameće obaveza da
od perioda ekološkog mirovanja svaki pčelar mora da se aktivira i što češće ispomaže pčelinjim
društvima u njihovom razvoju.
Ako pčelar nije siguran da u košnici ima dovoljno kvalitetne hrane, društva ne sme kasno
prihranjivati, već krajem novembra dodati jednu a po potrebi u decembru i dve pogače.
Preko zime se ne preporučuje skidanje snega sa košnica jer je odličan utopljavajući materijal ali
se obavezno skida kada nastupi topljenje, posebno je važno skinuti ga sa krova i leta da preko noći
stvoreni led ne bi zatvorio leto i izazvao gušenje.
U procesu biološkog mirovanja (klube bez legla) dodaje se šećerno medno testo ili što
jednostavnija pogača, bez dodataka, a kada nastupi ekološko mirovanje (klube sa početnim
leglom) pored obaveznog utopljavanja, dodavati obogaćene pogače sa vitaminima,
mineralima i hormonima rasta.

Potrebno je povremeno proveriti ventilaciju košnice iznad klubeta. Preko poklopne daske sa
zamreženim otvorom za ventilaciju ili za prihranu, postaviti četiri- pet lista novinske hartije radi
utopljavanja i upijanja vlage. Vlaga se kondenzuje na najhladnijim mestima košnice - oko leta i uz bočne
zidove gde je slabije provetravanje. Zato treba ostaviti dovoljno veliko let: onoliko centimetara koliko pčelinje
društvo ima ulica pčela. Po potrebi izlazak vodene pare treba omogućiti i delimičnim otvaranjem zamreženog
otvora u podnjači.
Pomoćnim društvima koja zimuju samostalno treba pregradnim daskama suziti gnezdo i utopliti ih i sa
strane stavljanjem utopljavajućeg materijala između zida košnice i pregradne daske. Bolje je, ako ima
mogućnosti, uzimiti ih iznad jakog društva preko poklopne daske.
 Ako košnice nisu postavljene na dovoljno visoko postolje (30-40 cm iznad zemljišta), a
društvo je uzimljeno u jednom nastavku, tada i na podnjaču treba staviti rebrasti karton ili ter
papir, koji se malo potkratiti na prednjoj strani radi nesmetanog ulaska pčela kroz leto.
Krajem zime pčelama se obavezno daje neka pogača za podsticanje razvoja legla, pa
bila to najobičnija šećerna pogača bez dodatka proteina i podsticajnih sredstava. Vrsta pogače bira se prema
stanju rezervi polena u košnici i uslovima unosa iz prirode. Najjeftinija vrsta pogače (neoplemenjena,
šećerna) primenjuje se ako su pčele pravilno uzimljene (sa dovoljno hrane, od čega 2 okvira sa polenom
zalivenim medom - perga), a pčelinjak se nalazi na lokaciji bogatoj biljkama pogodnim za prolećni razvoj
(blizu potoka i šume).
Proteinske pogače daju se pčelama kada odgajaju leglo u nepovoljnim uslovima, ako
nemaju dovoljne zalihe perge u saću, ili u prirodi nema cvetnog praha. Bolje je davati u više navrata
po manju količinu proteinske pogače, radi smanjenja troškova. Veća količina može da se ubuđa, jer pčele
postepeno prestaju da je troše srazmerno pojavi cvetnog praha u prirodi. Najčešće je društvu bez zaliha
perge dovoljno oko 0,5 kg proteinske pogače do pojave dovoljne količine praha u prirodi. Zamena
za polen je bolja kada se sastoji iz više proteinskih komponenti: sojino brašno, pivski kvasac, mleko u prahu i
vitaminski preparati.
Prva, pogača sa polenom daje se šest nedelja pre unošenja polena iz prirode (vrba, topola).
Najvažnije je dati ovu prvu proteinsku pogaču, jer se time poboljšava odgajanje ranog prolećnog legla.
Druga, pogača sa zamenom za polen, daje se četiri nedelje pre unosa polena iz prirode, odnosno sledeća
pogača, sa ili bez proteina, daje se po potrebi (nema praha u prirodi, loše vreme), u martu i početkom aprila.

PRIRODNO I VEŠTAČKO ROJENJE

Prof.dr Mića Mladenović

Pčelinje društvo se umnožava deobom ili rojenjem. Umnožavanje pčela može da bude
prirodno i veštačko rojenje . Samo rojenje je nagonska i instinktivna pojava koja se odvija deobom
pčelinjeg društva.
Da bi pčelinje društvo dobilo nagon za rojenje treba da postoje uslovi među kojima su:
nesrazmeran broj mladih pčela i otvorenog legla (nezaposlenost mladih pčela), nedostatak
prostora za leženje jaja i smeštaj nektara i polenovog praha, nedostatak matične supstance
da opskrbljuje sve pčele, dobra paša, sklonost rase pčela, slabo provetravanje gnezda,
obavezno prisustvo trutova i dr.
Rojenje se javlja u našim uslovima već od aprila pa sve do jula meseca. Kada se ispune
uslovi da društvo dobije nagon za prirodno rojenje, mlade pčele instinktivio prisile maticu
da zaleže od 15 pa čak i do 100 oplođenih jaja u ćelije matičnjaka koje u etapama izgrađuju
pri dnu, na periferiji, a vrlo često i na sredini saća. Matica pošto položi jaja u ćelije matičnjaka
prestaje da leže jaja. Pčele dadilje je slabije hrane mlečom jer joj dodaju više meda kako bi abdomen
postao manji, a mišići krila bili spremni za letenje u momentu puštanja roja iz košnice. Kada se
matičnjaci poklapaju, iz košnice izlazi prvi roj pčela koji se zove roj prvenac. Pre izleta roja,
pčele napune voljke medom kako bi im rezervna hrana mogla da posluži 3-4 dana bez paše, a istovremeno
da hrane staru maticu koja je sa njima napustila košnicu. Pri kraju larvenog stadijuma (pre zatvaranja
matičnjaka) po lepom i sunčanom vremenu od 10 do 13 časova izlazi roj tj. polovina pčela jednog
društva različite starosti i trutovima; one prave izlet ispod košnice stvarajući igru sa kojom privlače i
okolne mlade pčele koje su na orijentacionom letu ispod svojih košnica.
Kada stara matica izađe iz košnice, pridružuje se roju i ispušta miris Nazanovljeve žlezde i ovo je
roj „prvenac“ koji zbog stare matice ne leti dugo ni visoko, već se hvata na obližnja stabla ili niže
grane. Posle 6 – 7 dana od izlaska prvenca, izlazi roj koji se zove „drugenac“ sa ½ preostalih pčela
različite starosti, zbog novih mladih nesparenih matica on nije kompaktan već je rastresit, razigran i leti
i više i dalje od pčelinjaka, a hvata se ispod streha kuća, odžaka ili visokih grana drveća. Posle 2 – 3
dana od drugenca može izaći i roj „trećak“ sa više mladih i nesparenih matica i sa ½ preostalih pčela.
Ako se roj prvenac izroji u istoj godini onda se on zove „parojak“ a ako se do kraja godine i on
izroji, on se naziva „bele pčele“.
Roj se lako može uhvatiti ako je na pristupačnom mestu, prinošenjem pletare sa
širokim ustima ili praznog nastavka savremene košnice sa podnjačom, postavlja se ispod
mesta hvatanja i energičnim trzajem pčele stresanjem padaju u pripremljenu košnicu i
košnica se spušta ispod mesta hvatanja na zemlju. Ako su pčele uznemirene a pritom se i vrate
na mesto hvatanja to je siguran znak da je matica ostala na grani. Po sparivanju pčela postupak treba
ponoviti. U međuvremenu dok je roj na grani aktivira se jedan broj pčela izviđačica koje izlaze u potrazi
za novim staništem. Ovaj period pčelari koriste za hvatanje roja. Pčele pre napuštanja stare
košnice napune svoju mednu voljku medom i zbog toga one u roju ne bodu. Hvatanje
drugenca i trećenca je mnogo komplikovanije zbog većeg broja celina i nepristupačnih visokih mesta,
zato se preporučuje uzimanje jednog rama iz bilo koje košnice bez pčela sa otvorenim
leglom, fiksira se za vrh duge motke i prisloni uz roj pčela, materinskim instinktom pčele prelaze na
leglo i kada matica pređe na ram, on se pažljivo spušta u prazno telo pripremljene košnice gde ostaje
do večernjih sati. Prazan prostor košnice se može popuniti okvirima sa satnim osnovama i naveče
odabrati i postaviti na novo mesto na pčelinjaku.
Ako se roj vrati u košnicu može se objasniti da matica nije spremna za duži let. Najčešće
prirodni rojevi se hvataju a posebno prvenac. Prvenac može kasnije da izađe sa rojem drugencom. Rojevi
prvenci mogu vrlo brzo da izgrade svoje gnezdo i da se do jeseni razviju u normalno pčelinje društvo.
Sva pčelinja društva nemaju jednak nagon za rojenje. Prirodno umnožavanje (rojenje) nije poželjno
u savremenom pčelarstvu jer se produktivnost pčelinjeg društva smanjuje i za 65%. U
pripremi za rojenje pčele troše mnogo meda i roj sa sobom ponese 0,8-1,2 kg meda, a rojenjem se
može izgubiti stara matica i 15-25.000 pčela.

Pčelar rojevni nagon može prepoznati po sledećim znacima:

1) Pčele natovarene cvetnim prahom ne ulaze direktno u košnicu već se zadržavaju

na poletaljci oko leta.
2) Kroz leto pčele ulaze i izlaze lagano se krećući po poletaljci, sa spuštenim krilima i
trbuhom.
3) Mlade pčele iz ovakvog društva ne izvode u podne "ples mladih pčela", kao one
ispred drugih košnica.
4) Pčele glođu krajeve leta, kao da žele da ga prošire.
5) Društvo je jako, ali slabo radi, pčele ne idu na pašu.
6) Ispod poletaljke se uhvati "brada".

Kako sprečiti aktiviranje nagona za rojenje?

Osnovni uslovi za sprečavanje pojave nagona prirodnog rojenja u pčelinjim društvima su: (1) da
se eliminišu svi faktori koji do rojenja dovode, (2) da se praznim prostorom uposle svi članovi pčelinjeg
društva (čišćenje dodatog saća, poliranje ćelija, izgradnja saća ..).

Osnovne mere i postupci za sprečavanje aktiviranja nagona za rojenje su:

1) Izbegavati zamenu starih matica mladim koje se izvode iz rojevnih matičnjaka.

2) Ne držati matice u društvu duže od dve godine.
3) U košnici uvek držati rezervu hrane od 8-10 kg hrane, ili 30 dm2 saća popunjenog hranom
sa obe strane, ili ekvivalent 4 puna okvira hrane (1 dm2 saća = 250-350 g meda).
4) U košnici obezbediti više od 1/3 praznog prostora, tj. ulica neposednutih pčelama.
5) U sezoni prazno sać stimulativno deluje na pčele, pojačava njihov sakupljački nagon i
zaposlenost pčela na čišćenju saća i preradi nektara. Pri dodavanju nastavka sa saćem u
njega treba prebaciti 1-2 okvira legla kako bi se u taj nastavak privukle mlade pčele, koje će
se uposliti na čišćenju dodatog saća.
6) Forsirati izgradnju satnih osnova kako bi se zaposlile mlade pčele. U toplom periodu
satne osnove se ne moraju stavljati između lega i okvira sa hranom, već se mogu dodavati i
u sredinu legla. Ovo treba izbegavati kod malih pomoćnih društva i veštačkih rojeva, ako
nemaju dovoljno pčela da pokriju razdvojeno leglo.

Suzbijanje aktiviranog nagona za rojenje

Kad društvo dospe u stanje raspoloženja za rojenje, aktivirani nagon se dosta teško suzbija, a
preduzete mere vrlo često i ne daju rezultate. Zato je bolje pravovremeno sprečiti aktiviranje nagona.
Kroz praksu su se najuspešnijim pokazali sledeći postupci.
a) Zamena mesta košnice pod nagonom sa nekom slabom na pčelinjaku. Primenjuje se
kada raspoloženje za rojenje nije jako, tj. ako su matičnjaci tek započeti, eventualno i sveže zaleženi.
Ako su matičnjaci pred zatvaranjem samo jedna izmena mesta sa pomoćnim društvom neće sprečiti
rojenje. U ovom slučaju matičnjake treba poništiti, a izmenu ponoviti sa drugim slabim društvom za
sedam dana.
B) Demarijev metod: U nastavak na podnjači staviti samo jedan okvir sa pčelama, leglom i
matičnjacima, bez obzira da li je na njemu matica. Sa obe strane tog okvira sa matičnjacima staviti
okvire sa satnim osnovama. Preko ovog nastavka staviti nastavak sa praznim saćem i dva okvira sa
satnim osnovama. To je treći nastavak LR košnice. Preko ovog nastavka postaviti pregradnu dasku sa
matičnom rešetkom. Ako se stavi sama matična rešetka, tada mora postojati mogućnost otvaranja leta
(Ø 1,8-2,2 cm) na nastavku. Na matičnu rešetku postaviti treći nastavak, a to je preostali drugi plodišni
nastavak sa leglom, bez matičnjaka, (ako ih ima porušiti ih), sa pčelama i okvirima sa hranom. Radi
pravilne gradnje saća, ako nema nikakve paše društvo treba prihranjivati šećernim sirupom (jedan litar
svako drugo veče) dok se ne pojavi paša ili ne završi gradnja saća. Ako se ne prihranjuje, pčele će
kvariti saće započinjući na njemu veći broj malih matičnjaka. Sutradan u jutarnjim časovima pregledati
gornji nastavak (sa leglom i pčelama), pronaći i likvidirati maticu, ako je u tom nastavku, i otvotiti malo
leto na pregradi sa matičnom rešetkom ili na samom nastavku. Ako se stara matica nalazi u nastavku
ispod matične rešetke ne treba je tražiti. Nju će likvidirati mlada matica koja se izleže iz matičnjaka. Ako
su matičnjaci bili zatvoreni, onda već za pet dana treba pogledati da li je izležena mlada matica. Nije
poželjno tražiti je i uznemiravati. Dovoljno je pogledati da li su matičnjaci porušeni. Mlada matica buši
sa strane ostale matičnjake i ubija staru, ako je ona ostala u donjem nastavku. Kad mlada
matica zaleže 2-3 okvira saća, obično za desetak dana posle izvođenja, društvo ponovo srediti tako da
se na po-dnjači nalaze oba nastavka plodišta, preko njih matična rešetka (ako se koristi) ili bez nje, pa
odozgo medišni nastavak sa praznim saćem. Ovako sređeno društvo vrlo aktivno radi i ulazi u narednu
pašu veoma jako.
C) Suzbijanje nagona za rojenjem formiranjem oplodnjaka
 Kada se pojave rojevni matičnjaci tada treba postupiti na sledeći način: Pronaći i
izdvojiti ili likvidirati maticu. Poništiti sve matičnjake osim dva najbolja, za koje je poželjno da budu
svaki na posebnom okviru, kako bi se izbeglo presađivanje matičnjaka. Od dva okvira legla, sa
pčelama i jednim matičnjakom formirati oplodnjak, u posebnom nastavku. Prostor oplodnjaka
suziti pregradnom daskom, a leto na 1-2 cm. Leto se sužava umetkom od letvice ili drugog pogodnog
materijala. U osnovnom društvu ostaviti drugi matičnjak, a na mesto dva izvađena okvira sa leglom i
pčelama staviti dva okvira sa satnim osnovama. Ako se obe mlade matice uspešno oplode, ona u
oplodnjaku može poslužiti za zamenu stare matice u nekom društvu (dodavanjem celog oplodnjaka 24-
36 sati posle oduzimanja stare matice iz tog društva). Ako za tim ne postoji potreba, onda oplodnjak
treba postepeno širiti do veličine nukleusa (5-6) okvira, dodavanjem satnih osnova. Leglom iz nukleusa
pojačavaju se osnovna društva kako bi do paše bila što jača, a mlada matica služi kao rezerva.
D) Sprečavanje rojenja pomoću zelene grane (Lathamov način)
Sigurno sprečavanje rojenja, pri čemu se dobija još i veštački roj postiže se na sledeći
način: Od tri jača štapa dužine 1,2 m svezana na jednom kraju, načiniti tronožac. Za gornji
kraj tronošca vezati veću svežu lisnatu granu, tako da njen vrh dopire do zemlje. Košnicu sa
društvom u rojevnom nagonu pomeriti nekoliko koraka dalje, a na njeno mesto postaviti
tronožac. Pronaći u košnici maticu i stresti je zajedno sa pčelama na tom okviru na zemlju
kraj vrha grane. Isto uraditi sa pčelama sa više od polovine ostalih okvira, izuzev pčela koje
su na ramovima sa leglom. Košnicu odmaknuti dalje i ostaviti je tako nekoliko sati, koliko je
potrebno da se isterani roj prikupi na zelenoj grani. Isterani roj smešta se u novu košnicu,
na okvire sa satnim osnovama. Ako nema paše, roj se prihranjuje radi pravilne izgradnje
saća. Matično društvo vraća se na svoje mesto. Na to mesto može se postaviti i roj. U tom slučaju
roj će se pojačati i onim delom starijih pčela, koje bi inače ostale u matičnom društvu prilikom izlaska
prirodnog roja, jer se te izletnice vraćaju na mesto košnice koje pamte. Ovakav roj ponaša se kao
prirodni roj, pa se ne sme staviti na izgrađeno saće i u prljavu košnicu. Pošto u ovakavom roju nema
legla, u njemu je veoma mali broj varoe, koju obavezno treba očistiti tretiranjem.
Deo zelene grane i košnica za roj mogu se premazati matičnjakom ( Mellisa officinalis) čiji miris privlači
pčele, ali je i bez toga postupak uspešan.
E) Odvajanje roja pomoću kose daske (Taranov način)
Postupak se zasniva na odvajanju iz društva svih aktivno rojevnih pčela, a izvodi se na
sledeći način: Od dve daske širine 30 cm i džine oko 50 cm načiniti kosi stalak na taj način da se daske
na jednom kraju spoje međusobno pod uglom oko 45o, a na suprotnom se spoje sa dva letvice sa svake
strane. Visina letvica treba da odgovara visini leta košnice. Dobro je gornju stranu daske namazati
propolisom. Stalak otvorenom, širom stranom, postaviti ispred košnice na udaljenosti 10 cm od
poletaljke. Zatim na podnožje stalka stresti sve pčele iz košnice zajedno sa maticom. Starije pčele
vratiće se leteći u košnicu, a mlađe će to pokušati pužući po kosoj dasci, ali zbog razmaka do poletaljke
neće moći da pređu u košnicu. One će postepeno formirati bradu ispod stalka. Nakon 1,5 - 2 sata
izvršiće se potpuna deoba i odvajanje rojevno aktivnih pčela, pa tada treba odvojeni roj sa stalka stresti
u pripremljenu košnicu sa satnim osnovama. Ova košnica se može postaviti i pored matičnog društva
jer se pčele iz roja neće vraćati u staru košnicu. Narednog dana roj aktivno radi kao i svaki prirodni roj.
Poželjno je roj tretirati protiv varoe. Ako nema paše, roj obavezno prihranjivati, radi pravilne gradnje
saća. Prihrana je poželjna i kada ima paše jer je u tom slučaju brža izrada saća. U matičnom društvu
ostalo je manje pčela nego kada se pušta prirodni roj jer su mu istrešene sve najmlađe pčele, pa će
dalje rojenje prestati.

Veštačko rojenje pčelinjeg društva

Svako izrojavanje ili odvajanje dela pčelinjeg društva koje može samostalno da nastavi
život i formira pčelinju zajednicu uz pomoć pčelara naziva se veštačkim rojenjem pčelinjeg
društva. Tako odvojeni deo pčelinjeg društva neko naziva odvojak ili veštački roj. Za izdvojeni deo
pčelinje zajednice potrebno je imati dosta pčela radilica, oplođenu ili neoplođenu mladu maticu, ili
zatvorene matičnjake i otvoreno leglo sa larvama do tri dana starosti. Bolje je od dva društva
osnovati jedno novo, nego jedno društvo podeliti na dva društva.
Veštačko izrojavanje ima prednosti nad prirodnim rojenjem:
— izrojavanje se može obaviti kada je to potrebno i uz i po želji
pčelara,
— izrojavanje se obavlja sa malim utroškom vremena,
— ne umanjuje se radna sposobnost pčelinje zajednice,
— sprečava se nagon za rojenjem,
— ne umanjuje se nagon za sakupljanje hrane,
— odsustvo dežuranja pčelara za hvatanje rojeva i dr.
Postoje mnoge metode za veštačko izrojavanje pčelinjeg društva. Sve metode se ne primenjuju u
isto vreme. Neke se primenjuju pre glavne paše, neke od maja do avgusta, a neke pri kraju glavne
pčelinje paše, a neke u proleće i u toku glavne pčelinje paše. Ono se svodi na dva cilja: da se stvori novo
i jako pčelinje društvo u kojem bi matica odmah nosila jaja. Veštačko izrojavanje može se izvoditi i između
dve glavne pčelinje paše, ako se paše pojavljuju u toku mesec dana.

Metode veštačkog izrojavanja:

Izrojavanje na let pčela

Ovaj metod se primenjuje pri kraju glavne pčelinje paše. Pomoću ove metode formira se roj od jednog
jakog pčelinjeg društva, koji je sposoban da uspešno prezimi bez veće intervencije pčelara. Ovaj metod
izrojavanja može se sa uspehom izvesti na sledeći način: izabere se jako pčelinje društvo koje ima 8-10
okvira sa leglom i pripremi nova prazna košnica istog sistema i boje kao što je košnica u kojoj su bile pčele.
Prazna košnica se postavi u istoj ravni sa starom košnicom. Ovaj metod se primenjuje pre, u toku ili na
kraju glavne paše kada su društva dovoljno jaka da mogu da daju svoj roj. Obično se primenjuje
posle ceđenja meda (glavne paše).Od odabranog društva pronađe se matica koja se
postavlja u stranu a zatim iz košnice vade 2 – 3 – 4 okvira zatvorenog legla sa pripadajućim
pčelama i prenesu u novu košnicu. Do njih levo i desno se postavi po okvir sa satnom
osnovom a u stranu prebacuje se po okvir sa polenom i medom. Ovo se najčešće radi u
prepodnevnim satima dok su izletnice na paši ili po podne posle 18 časova i više sati. Ovom
roju se dodaje mlada oplođena matica ako je nema, ili zreo matičnjak ili neoplođena matica,
a u najgorem slučaju ostavimo roju mogućnost da od otvorenog legla proizvede sam svoju
maticu, roj zatim ide u novu košnicu a nju prenesemo:
-na neko novo mesto, ili
-je ostavljamo na staro a staru izrojenu nosimo na novo mesto, ili
-se postavlja na mesto neke košnice koja nije učestvovala u razrojavanju da bi
prikupili izletnice druge košnice.
Kod dodavanja matice ako se utvrdi da roj ne poseduje dovoljan broj pčela onda se iz
stare košnice stresaju pčele sa 1-2 okvira otvorenog legla.

Izrojavanje od dva susedna društva

Primenjuje se u toku ili pri kraju glavne paše i u lošijim godinama kada nema dovoljno
materijala da svako društvo da sopstveni roj. Između dva jaka društva postavi se prazna košnica u koju
prebacujemo po dva okvira sa zatvorenim leglom, jedan do dva okvira sa polenom i medom i
pripadajućim pčelama, vodeći računa da se matica ne prenese u novu košnicu. Isto radimo i sa drugom
košnicom ali ova dva materijala različitih košnica moraju biti odvojena praznim prostorom
debljine jednog sata i ulice, odnosno 3,5 – 5 cm.
Posle 6 časova kada se stare pčele vrate u svoja matična društva, plodište roja se
sredi tako što se spajaju okviri roja sa leglom do njih, levo i desno doda po okvir sa satnom
osnovom, a do njih sa strane okviri sa hranom i na kraju, posle 6 i više sati dodaje oplođena
matica, zreo matičnjak ili neoplođena matica.

Izrojavanje iz više košnica

Ovaj metod se primenjuje na početku glavne paše kad postoji opasnost od prirodnog
izrojavanja ili u lošim godinama kada nema materijala da svako društvo da poseban roj.
Iz više košnica uzima se po okvir zatvorenog legla i okvir sa medom i polenom sa
pripadajućim pčelama i postavlja u novu praznu košnicu.Kako se pčele iz različitih društava
ne bi međusobno tukle ostavlja se prostor od 3,5 – 5 cm između materijala različitih košnica.
Ako se ovo prebacivanje radi ujutru, onda se posle 6 časova, kada se starije pčele vrate u svoja matična
društva, nova košnica sređuje tako da sve okvire sa leglom prebacimo u centralni deo košnice, do njih
ostavljamo po okvir sa satnom osnovom (levo i desno) a u stranu levo i desno dolaze okviri sa polenom
i medom. Na svim ovim okvirima su mlade pčele koje se međusobno ne tuku po sređivanju nove
košnice jer se dodaje mlada i oplođena matica. U nedostatku matice dodaje se zreo matičnjak (mada je
bolje dva) ili neoplođena matica a u najgorem slučaju roju se prepušta mogućnost da sam proizvede
prisilnu maticu iz otvorenog legla (stadijum jajeta i larve). Ovako formiran roj može se postaviti na
novo mesto na pčelinjaku ili na mesto druge košnice koja nije učestvovala u davanju materijala i ona se
onda postavi na neko drugo mesto.
Izrojavanje Peletovom metodom
Ovim načinom dobijanja veštačkog roja ne umanjuje se snaga osnovnog društva, jer
se od njega ne uzimaju ni pčele ni leglo već samo med. Postupak se sastoji u sledećem: Na
podnjaču, na starom mestu, stavi se prazan nastavak, pa u njega premestiti okvir legla s maticom i
ostatak prostora ispuniti praznim saćem. Preko tog nastavka na podnjači staviti matičnu rešetku, a na
nju nastavak sa praznim saćem (medišni) i na njega nastavak sa leglom i pčelama, uz dodatak jednog
okvira umesto onog koji je iz njega premešten zajedno sa maticom. Na tom gornjem plodištu otvoriti
leto. Nakon 24 časa stavi se u gornje plodište zatvoreni matičnjak u središnji okvir u kome ima
zatvorenog legla.
Kada se mlada matica oplodi, počeće da zaleže u gornjem plodištu, dok stara matica u donjem
plodištu nije ni prekidala polaganje jaja. Kada većina okvira gornjeg plodišta bude zaležena, ono se
može preneti na novo mesto jer je u njemu kompletan roj. Većina pčela koje potiču od stare matice
vratiće se u staru košnicu, tako da osnovna zajednica neće oslabiti. Ovo premeštanje roja treba izvršiti
za 55-60 dana od dana stavljanja matičnjaka u gornje plodište. Ako rojevi nisu poželjni, za jesenju pašu
mogu se pripojiti osnovnim društvima, pri čemu se ostavi bolja (mlada) matica. Na ovaj način značajno
se poveća i unos u jesenjoj paši.

Izrojavanje Samerfordovom metodom

Ovim metodom može se višestruko povećati broj društava u jednoj sezoni, po

sledećem postupku: Iz najboljeg društva, kada ima 8-10 okvira legla, ukloni se matica ili
ostavi u rezervu. Posle 10 dana biće zatvoreni prinudni matičnjaci koje će pčele izgraditi, a
biće zatvoreno i svo leglo. Tada u svaku novu košnicu preneti po dva okvira sa leglom
zajedno sa pčelama na njima, ali tako da na tim okvirima ima bar jedan dobar matičnjak.
Ove okvire postaviti odmah do okvira punog meda, koji staviti uz zid košnice, a ostatak
prostora u nastavku popuniti okvirima sa satnim osnovama. Leto svakog odvojenog roja
zatvoriti mahovinom ili travom i pčele držati zatvorene tri dana da izletnice zaborave staro
mesto i ostanu u roju. Roj se može preneti u mračnu prostoriju i zatvoriti žičanom rešetkom
ili odneti 4-5 km dalje.
Isti način razrojavanja može se primeniti i kod svake zajednice koja je pred rojenjem i
ima zatvorene matičnjake.

Najednostavniji način razrojavanja

Kada posedujemo zreo matičnjak, onda od jednog društva uzmemo dva okvira legla
bez pčela, a od drugog pčele izletnice. Može se i od više društava oduzeti po jedan okvir
legla, a izletnice od jednog jakog društva.
Pčele izletnice oduzimaju se postavljanjem košnice sa zatvorenim leglom bez pčela na mesto
jakog društva koje se pomeri u stranu, a na sredini centralnog okvira sa leglom pričvrsti se zreo
matičnjak. Ovako formiran roj je vrlo jak i brzo (za dva meseca) se razvije u društvo.

Nega rojeva:
Svaki roj mora da poseduje dovoljnu snagu kako bi izgradio saće, mora da obezbedi dovoljnu
hranu za razvoj legla i egzistenciju društva do kraja sezone i da obezbedi zalihu hrane za proces
zimovanja. Nega mladih rojeva se sastoji u utopljavanju jer ne samo da se brzo razvijaju već i
brže grade saće. Prihrana se obezbeđuje šećernim sirupom ili šećerno-mednim testom kao
nadražajno, podsticajno i stimulativno prihranjivanje. Dnevnim prihranjivanjem rojeva sa 100-
150 g hrane u koju je umešan i cvetni prah, ako nema paše, moguće je postići godišnje višestruko
umnožavanje rojeva, ukoliko se raspolaže sa dovoljnom količinom izgrađenog saća. Ako nema dovoljno
iz-građenog saća, rojevi hranu sa paše potroše na gradnju saća, pa se ne stignu dovoljno razviti i
snabdeti hranom. Takvi rojevi koji ne stignu da se osamostale u letnjoj glavnoj paši, moraju se negovati
i prihranjivati do iduće sezone. Rojevi koji ne izvode sami maticu znatno brže se razviaju u društvo, jer
nemaju prekid u leženju.
Pored mira na pčelinjaku, svakom roju mora se obezbediti zdrava i pitka voda.

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA I UPOTREBA MEDA

Pčelarstvo se do sada nije razvijalo na klasični industrijski način jer je prepušteno pojedincima da
prema svojim mogućnostima, nahođenju i znanju primenjuju novija tehnološka saznanja i koriste
modernu tehnološku opremu, pa tako nisu primenjivali ni savremene metode kontrole postupka
proizvodnje i kvaliteta meda kao gotovog proizvoda.
Fundamentalne nauke se bave izučavanjem prirodnih procesa sa osnovnom idejom da se oni
iskoriste za neke ljudske potrebe, npr. za proizvodnju prehrambenih proizvoda (hrane). U tom smislu
termin proces podrazumeva svaku pojavu ili fenomen koji se dešava u prirodi nazavisno od volje čoveka
i koji se odvija po nekim opštim prirodnim principima (zakonima). Zadatak nauke je da te procese izuči i
da ih matematički modelira tj da stvori modele koji opisuju tok procesa zavisno od promene neke (ili
svih) merodavnih veličina (veličine koje utiču na ispitivani proces). Na osnovu tih modela vrši se
optimizacija procesa tako da se definišu uslovi koji su najpovoljniji i koji bi neki prirodni proces vodili u
stranu kada je on najkorisniji za čoveka. Tako definisanje uslova izvođenja jednog ili više
procesa, radi njihove praktične primene naziva se TEHNOLOGIJA, a konkretna primena
optimiziranog modela u korišćenju procesa je tehnološka operacija. Ukupnost tehnoloških
operacija u nekoj proizvodnji je tehnološki postupak.
Tehnologija proizvodnje hrane nekada je bila samo produžena ruka poljoprivrede da tržišne
viškove preradi u neki drugi oblik (proizvod) koji se konzerviše i čuva za tržište u vreme kada nema
sveže sirovine.
To potvrđuje i pčela kod proizvodnje meda. Naime, pčele sakupljaju nektar sa cvetova, unose
ga u košnicu, skladište u čelije saća i konzervišu istim metodama koje mi koristimo. Obzirom
da nektar ima preko 50% vode (čak i preko 80%), pčela pre svega vrši njegovu dehidraciju
(sušenje) upijanjem vode dok ga prenosi sa cveta do saća u košnici. Premeštanjem nektara
iz čelije u čeliju saća, uz intenzivno mahanje krilima, pčele se ponašaju kao ventilatori koji
obezbeđuje strujanje vazduha. Potvrđeno je da na taj način pčele na desetine puta tokom
dana izvrše kompletnu zamenu toplog i vlažnog vazduha iz košnice sa svežim iz okolne
atmosfere.
Slika br.2 –Šema proizvodnje meda u organima pčela; 1-medni želudac;
2-pred želudac; 3-srednje crevo

Da bi jedna pčela sakupila punu mednu voljku potrebno je da poseti od 50 do 150 cvetova, pa
čak i nekoliko hiljada ako su sitni. Pčele iz jednog pčelinjeg društva posete oko 225.000
cvetova u toku jednog dana, a za 1 funtu (453,6g) meda moraju da posete oko 2.000.000
cvetova. U košnici pčele (nektaruše i pčele iz kućnog perioda života), periodično ispuštaju kapi
nektara na istureni usni aparat i ponovno ga uvlače u medni želudac, i to se ponavlja od 120-
140 puta.Tek posle toga pčela traži slobodnu šestostranu voštanu ćeliju u koju stavlja kap
nektara.Ta kap još nije kap meda, druge pčele produžavaju složeni proces pretvaranja nektara
u med.
Prilikom donošenja do košnice, ili transporta kroz košnicu, pčele u svojim mednim voljkama obogaćuju
nektar enzimima koji vrše hidrolizu skroba do glukoze, inverziju glukoze do fruktoze i hidrolizu saharoze
na glukozu i fruktozu. Ovim se povećava sadržaj enzima (poznat kao dijastaza), ali se značajno
smanjuje količina saharoze. Zbog toga se sadržaj vode, saharoze i aktivnost dijastaze uzimaju kao
referentni parametri kojima se definiše kvalitet i prirodnost meda.
S druge strane, smanjivanjem sadržaja vode u nektaru se povećava koncentracija biljnih fitoncida, ali i
antibiotika (antitela) koje stvara sama pčela. Med je, dakle, nektar koji su pčele konzervisale
kseroanabiozom (sušenjem) i hemoanabiozom (primena fitoncida i sl. konzervanasa) i koji
skladište tj. čuvaju, tj. MED je proizvod medonosnih pčela ( Apis mellifera i Apis dorsata).Pod
medom podrazumeva se gusta, slatka, sirupasta ili kristalasta materija, bledožuta do tamno
mrke boje, specifičnog mirisa i ukusa, koji potiče od nektara ili od slatkih izlučevina lisnih
pupoljaka ( četinara i lišćara ) ili izlučevina biljnih vaši, koji pčele prerađuju i unose u saće da
sazri
Do sada je dominirao stav po kojem je kvalitet statična veličina i odnosi se na definisanje uslova koje
proizvod – med, mora da ispuni da bi se na tržištu ponudio potrošaču. Kvalitet se izražavao opisno, ili
utvrđivanjem graničnih vrednosti nekih merljivih veličina preko kojih se definišu značajne fizičke
karakteristike, ili hemijski sastav i sve to je formulisano u Pravilniku o kvalitetu meda i drugih pčelinjih
proizvoda iz 2003. godine. Ovakav pristup kvalitetu je pružio mogućnost (potrebu) da se izvrši
gradacija kvaliteta na posebne kategorije. Broj kategorija kvaliteta zavisi od vrste proizvoda, a
najčešće su to: eksta kvalitet, prvi kvalitet, drugi kvalitet i tako redom.
Tako na primer utvrdjeno je da hemijski sastav meda zavisi od medonosnog bilja s kojih pčele
sakupljaju nektar, pa čak i od zemljišta na kome medonosne biljke rastu. U sastav meda ulazi više
stotine raznih, za organizam vrlo važnih, materija.
Med se sastoji iz : 16-20 % vode, 74% invertnog šećera, od toga 40% fruktoze i 34% glukoze,
saharoze do 5% (izuzev bagremovog, vrijeskovog i medljike do 10%), maltoze i drugih
disaharida, fermenata: dijastaze, invertaze, katalaze, peroksidaze, lipaze i td., mineralnih
materija : Fe, Ca, Na, Ka, Mg, Cl, P, S, J ( neke vrste meda sadrže Ra ), od mikroelemenata Mn,
Si, Al ,B, Cr, Cu, Li, Ni, Pb, Sn, Ti, Zn, vitamine: iz B kompleksa koga sačinjavaju: B1 ( tiamin),
B2 ( riboflavin ), B3 ( pantonenska kiselina), B5 ( pp ), B6 (piridoksin ), B7 (biotin), B11 (folna
kiselina), zatim vitamin E, vitamin K. karotine ( provitamin A ), vitamina C, alkaloide,
belančevine, hormone, organske kiseline ( jabučna, vinska, limunska, mravlja, mlečna i
oksalna), aromatičnih jedinjenja, pigmenata i drugo. Med mora imati ukus i miris svojstven medu,
ne sme da se boji bilo kakvim bojama, a u medu se ne sme detektovati šećer ili drugi proizvodi koji su po
konzistenciji i sastavu slični medu. Takođe, med ne sme biti u procesu vrenja i ne sme biti zagađen stranim
organskim i mineralnim materijama. Med ne sme biti dobijen hranjenjem pčela šećerom ili proizvodima od
šećera niti sme da se meša sa medom dobijenim na taj način, kao ni iz saća u kome je leglo.
Kvalitetan med zbog raznovrsnog sastava blagotvorno utiče na nervne ćelije u procesima izmene
materije u organizmu.Posebno je poznato pozitivno dejstvo glukoze i fruktoze na nervni sistem jer
poboljšava ishranu ćelija, normalizuje oksidaciju i detoksinaciju u organizmu. Unos ugljenih hidrata po
završenom fizičkom naporu pozitivno utiče na resintezu glikogena mišića i na sintezu proteina u
mišićima. Med zbog svoje brze svarljivosti i dobre asimilacije brzo nadoknađuje potrošene rezerve
glikogena u mišićima pa se stoga preporučuje u fazi oporavka posle treninga i to oko 1 g/kg
telesne mase u roku od 15 minuta po prestanku vežbanja. Ranije se smatralo da antibakterijska
aktivnost meda potiče od visokog sadržaja šećera i kiselosti meda (pH 3.5-5.0). Kako i razblažen med
ima antibakterijski efekat, pretpostavilo se da postoji aktivni sastojak meda, nazvan inhibin, odgovoran
za ovo dejstvo, mada su kasnija istraživanja potvrdila da je zapravo reč o vodonik peroksidu koji nastaje
kao sporedan proizvod pri stvaranju glukonske kiseline. Antibakterijska aktivnost se razlikuje zavisno od
vrste meda ali se ovaj efekat i gubi pod uticajem visoke temperature ili dužeg izlaganja sunčevoj
svetlosti. Naučnici su dokazali uzajamnu povezanost mikroelemenata sa vitaminima, fermentima i
hormonima. Postoji određena zavisnost između vitamina B, koji se nalazi u organizmu i mangana, a
takodje i između vitamina B12 i kobalta.U periodu formiranja tkiva neophodni su kobalt i bakar .Bakar
ima aktivnu vezu sa vitaminima A, B, C, E i nikotinskom kiselinom.
Profesor H. A. Šjuit sa Univerziteta u Viskonzinu, došao je do zaključka da bakra, gvožđa i mangana ima
više u svetlim vrstama meda .Za čoveka je gvožđe važno zbog svoje veze sa hemoglobinom. Takođe je
došao do zaključka da mangan naizmenično sa bakrom, ili uz njega pomaže stvaranju hemoglobina u krvi.
Vitamini i minerali iz meda pojačavaju njegova blagotvorna svojstva. Prisustvo K i Na omogućuje normalnu
jonizaciju u organizmu i poboljšava rad nervnog sisitema.Takodje je dokazano da bakterija ne može da živi
uz med, zato što je med izvor kalijuma.Kalijum oduzima bakteriji vlagu, koja joj je neophodna za
postojanje.
U organizmu čoveka nijedan biohemijski i biološki proces ne odvija se bez učešća
mikroelemenata. Oni učestvuju u procesu razmene-metabolizma belančevina, masti, ugljenih hidrata,
u sintezi belančevina u organizmu, u razmeni toplote, u krvotoku, formiranju kostiju, razmnožavanju
ćelija i u imunološkim reakcijama. Dokazano je da čovekova krv sadrži 24 mikroelemenata, od kojih 22
ulaze u sastav pčelinjih proizvoda. Koncentracija mikroelemenata u krvi i tkivima organizma je
promenljiva. Salem (1981) i Haffejee i Moosa (1985) opisali su pozitivan uticaj meda u lečenju različitih
oboljenja digestivnog sistema, pre svega gastritisa i čira, poremećaja pražnjenja creva i poremećaja
rada jetre. Studije su pokazale da med poboljšava asimilaciju nutrijenata pa se u malim količinama
preporučuje u slučajevima hroničnih i infektivnih crevnih poremećaja (Ustunol 2002).
Od fizičkih svojstava meda važno je naglasiti da je: med higroskopan i zato ga treba čuvati na
suvom i prohladnom mestu, med sa maksimalno 20% vode pri vlažnosti do 60% i na
temperaturi od 10*C može da zadrži svoja svojstva više godina u staklenoj posudi hermetički
zatvorenoj, med je gust i viskozan ako je zreo, sa manje od 21% vode. Što je sadržaj vode
manji, med je gušći, med koji sadrži preko 21% vode je nezreo med, med treba vrcati sa
ramova s kojih su pčele poklopile ćelije voštanim poklopčićima do 2/3 površine, med ne treba
zagrejati na temperaturi do 40*C, jer se tada uništavaju aktivne komponente, a na
temperaturi od 45*C uništava se enzim invertaza. Na temperaturi od 21*C, počinju da se javljaju
promene, a na temperaturi od 33-34*C dolazi do isparavanja aktivnih materija, na temperaturi od –35*C,
med mrzne, pri čemu se zapremina smanjuje za 10 % ; a pri povećanju temperature preko 35*C,
zapremina se povećava za 5%, pH vrednost meda je 4,5-6, specifična težina je 1,38-1,45 g/cm3, a
energetska vrednost 1 kg meda sadrži od 3150-3350 cal.
Ispitivanjima je utvrđeno da postoji zavisnost izmedju boje meda i njegovog hemijskog
sastava.Tako se tamna boja meda pripisuje jedinjenjima koja nastaju spajanjem aminokiselina i šećera.
Utvrdjena je i povezanost izmedju tamne boje meda i sadržaja Fe, Cu , Mn i drugih elemenata. Neki
istraživači boju meda dele na boje rastvorljive u lipidima, i boje koje se rastvaraju u vodi. Oni nalaze da
svetla boja meda potiče od jedinjenja karotenoida, koji se rastvaraju u lipidima. U koliko je saće tamnije i
ukoliko sporije sazreva med u košnici, utoliko je verovatnije da nektar tamni dok ne sazri u med. Prirodno
je da mnogo zavisi i od toga koliko je med bio u ćeliji pre istresanja. Boja meda smeštena u nove ćelije
saća ne menja se.
U pogledu mirisa meda ustanovljeno je da porast negativnih mirisnih vrednosti meda zavisi od
pregrejavanja meda. Miris meda može se odrediti hemijskom metodom za izdvajanje mirisnih jedinjenja u
medu, kao i probom ukusa, mirisa, i na osnovu spoljnog izgleda. Ispitivanjem polena ustanovljeno je da
glavne aminokiseline kao prethodnici mirisnih supstanci meda dolaze uglavnom ili delimično iz polena.
Kada je reč o mirisu i ukusu meda, treba znati i to, da ukoliko med potiče od iste biljke ( sortni med ), i
karakteristike ukusa i arome svojstvena samo toj vrsti meda. Med dobijen od različitih biljaka ima određen
ukus i miris.
Medna aroma-medovi po aromi razlikuju se zavisno od pčelinje paše. Aromatske materije
nalaze se u medu u minimalnim količInama.One se pod uticajem vazduha, svetlosti, i viših temperatura
isparavaju ili se brzo razlažu, pa ih je teško indentifikovati. Prijatna aroma meda, predstavlja kompleks
biljnog izvora, jer je u osnovi složena materija sastavljena od etarskih ulja.
U svim vrstama meda osnovni znak ukusa je slatkoća, čiji stepen zavisi od zrelosti i vrste biljke od
koje med potiče. Kiselkasti ukus dolazi zbog toga što i u najzrelijem medu ima od 16-22% vode, odnosno
takav med još nije zreo.
 Prerano vrcani med podložan je kvarenju zbog povećanog procenta vode.U njemu dolazi do
alkoholnog vrenja, a zatim nastaje sirćetno vrenje nakon čega on više nije za upotrebu.Najbolje
sazrevanje meda postiže se u košnici. Med koji su pčele počele zatvarati voštanim
poklopcima ima u sebi dovoljno mravlje kiseline, pa je zbog toga antiseptičan i lekovit. U
uslovima kontinentalne klime med se od davnina koristi kao lek kod akutnih respiratornih infekcija
gornjih i donjih respiratornih puteva (prehlada, bronhitis, kašalj). Smatra se da povoljan uticaj meda
potiče od njegovih antimikrobnih svojstava. Med se koristi u pripremi kozmetičkih proizvoda kao
što su različite kreme, ali i za pripremu farmaceutskih proizvoda koji se direktno primenjuju
na otvorene rane, ulkuse, opekotine. Pomaže protiv infekcije, poboljšava regeneraciju tkiva
i smanjuje stvaranje ožiljnog tkiva i to kao sirov, neprerađen proizvod (Hutton 1966, Manjo
1975, Armon 1980, Dumronglert 1983). Smatra se da je za ovo svojstvo meda odgovorno nekoliko
mehanizama. S obzirom da med u svom sastavu ima najviše glukoze i fruktoze ovi šećeri čvrsto vezuju
vodu stvarajući viskozni sirup. Stoga med po aplikovanju na ranu vezuje vodu i telesne tečnosti,
isušujući bakterije i gljivice i inhibišući njihov rast. Sirov med sadrži glukoza oksidazu, enzim koji u
prisustvu malo vode stvara peroksid koji ima antiseptično dejstvo. Svetlost, toplota i pasterizacija
uništavaju ovaj enzim pa ga nema u prerađenom medu. Sirov med sadrži polen, enzime i propolis
koji dodatno stimulišu novi rast tkiva.
Poznato je više desetina vrsta pčelinjeg meda, koje se medjusobno razlikuju nizom
karakteristika, od kojih su osnovne: floristička, regionalna i tehnološka.
1.Vrste meda po florističkoj odlici ( po izboru iz kojeg potiče nektar,med
može biti
 Cvetni
-monoflorni-istocvetni ( proizveden od nektara koji potiče od jedne biljke :
(vrijes, kadulja, zanovet, lipa, beli bagrem, suncokret, kesten...)
o Poliflorni-raznocvetni ( proizveden od nektara raznih medonoša, ove vrste
meda dobijaju naziv od paša od kojih potiču : livadski, šumski, voćni, planinski, stepski...)
 Medljikovac pčele ne izgradjuju od nektara cvetova, već uglavnom od slatkog soka koji
izlučuju delovi biljaka ili biljne vaši. Ovi insekti hrane se sokovima biljaka, to je medljika životinjskog
porekla. Medljika biljnog porekla nastaje tako što za vreme letnjih vrućina, dolazi do množenja biljnih
ćelija koje ne rastu, usled čega dolazi do izlučivanja slatke materije. Tečne slatke kapi koje oni izbacuju iz
sebe, padaju sa lišća, pa su dobile naziv na ruskom jeziku « padi». Nektar cvetova sastoji se isključivo od
šećera, dok medljika ima 70% azotnih materija i dekstrina. Ovaj med obično je tamne boje i rastegljiv,
često je neprijatnog ukusa, slabog mirisa. Ima slabo izražena baktericidna svojstva. Ovaj med u košnici
preko zime pričinjava štetu pčelama, jer izaziva proliv i dovodi do uginuća. U njemu ima naručito
mnogo soli i gvoždja koje imaju važnu ulogu u obrazovanju krvi, u oksidacionim procesima i u procesu
rasta. Zbog toga se u pčelarskoj i medicinskoj literaturi govori da «tamni med se koristi za bleda lica»
- -za osobe sa umanjenim procentom hemoglobina i eritrocita.
Istraživanja su pokazala da pored saharoze, glukoze, fruktoze, rafinoze, maltoze, medljika ima još
sedam neodredjenih šećera. Isto tako bogata je aminokiselinama, i od slobodnih aminokiselina
registrovane su : alanin, arginin, asparaginska kiselina, cistin, glutminska kiselina, glicin, histidin, prolin,
serin, valin i druge.
Vrste meda po regionalnom obeležju, npr.: homoljski med, dalekoistočni lipov, baškirski
lipov...
Vrste meda po tehnološkom obeležju, odnosno po načinu dobijanju i obradi:
 Med u saću, koji se nalazi u satnim ćelijama poklopljen voštanim poklopcima. Ovaj med
dolazi do potrošača zreo u idealno čistom stanju.
 Centrifugalni med dobija se cedjenjem pomoću centrifuge.On se isporučuje potrošačima u
orginalnim pakovanjima.
Vrste meda po boji, mirisu i ukusu: Svetao – ovi medovi pripadaju boljim prvoklasnim
vrstama.Medju svetlim medovima naručito se ceni bagremov, med od deteline, med od slatke
deteline, vrbov, med od limuna, jabučni, lipov, matičnjakov itd.
-Lipov med sarži 36,05 % glukoze i 39% fruktoze.Naručito se ceni zbog izvarendnog mirisa i ukusa.
-Bagremov med, je gotovo proziran, bledožućkaste boje, i blagog mirisa. Sporo kristališe.Pogodan je za
bolesnike sa probavnim smetnjama, a ima i umirujuće dejstvo. Zbog velikog sadržaja fruktoze, njegova
kristalizacija je spora, dugo ostaje u tečnom stanju. Ima prijatan i prirodan miris.
-Malinov med ima belu boju, veoma je prijatnog mirisa i ukusa.
- Lipov med je svetlije boje i jakog mirisa. Ima antiseptičko dejstvo i na orginazam deluje umirujuće. Koristi
se kod gripa, bronhitisa i nazeba, podstiče znojenje, i kada ga bolesnici troše preporučuje se izvesno
mirovanje. Najbolji način upotrebe je u kombinaciji sa lekovitim travama.
-Matičnjakov med je prozračan, prijatnog mirisa koji podseća na limun.Matičnjak je veoma dragocena
biljka, jer sadrži mnogo nektara prezasićenog šećera.
-Kupinov med je proziran, ima slab miris i prijatan ukus.
-Vrbin med je providan i pri kristalizaciji postaje beo.Prijatnog je mirisa i ukusa.
a) Tamni – naručito se ceni med od heljde, koji je zatvoreno žute boje sa crvenkastim prelivom i
ima specifičan ukus koji golica grlo.Sadrži 36,7% glukoze i 40% fruktoze,visok procenat saharoze i
dekstrina, i znatno više belančevina i gvoždja nego svetli medovi.Njegova boja potiče od crvenog
pigmenta karotina.Preporučuje se za lečenje malokrvnosti.
Pored meda od heljde u tamne medove ubrajaju se još med od borovnice, lale, šargarepe i oskoruše,
bora. Borov med- često se sreće naziv «šumski med», veoma je gust, mrkotamne boje, specijalnog
ukusa.Sadrži znatnu količinu saharoze i dekstrina.U najvećem procentu potiče od medljike. Kestenov
med ima zatvorenu boju, slabu aromu i veoma neprijatan ukus. Pripisujemu se osobina da širi periferne
krvne sudove i poboljšava cirkulaciju. Neprijatnog mirisa je slezov med, čičkov med, duvanski med, koji je
gorkog ukusa. Veoma prijatnog mirisa su medovi od borovnice, oskoruše, pomorandže, suncokreta,
lavandule ( bogat sadržajem gvoždja, i invertinima).
Ruzmarinov med deluje stimulativno na žuč i na žučne kanale.
Vreskov med se koristi u lečenju anemije, jer je bogat oligoelementima.
Kaduljin med se koristi za čišćenje disajnih organa ( za bronhitičare, astmatičare i pušače ).Bogat je
eteričnim uljima.
Za pospešivanje mokrenja – dobar je med sa većim sadržajem eteričnih ulja (od kadulje, vreska, lavande).
A isti takav med pogodan je za lečenje disajnih organa.

Poseban interes pčelara je rešavaju problema kvantiteta nego kvaliteta. Osnovno pitanje
kako dobiti velike količine meda, a ne kako postupati da on bude boljeg kvaliteta jer se podrazumeva da
medonosne pčele učestvuju u fermentaciji i doradi nektara u med.
Međutim, problem kontrole je isuviše značajan da bi smo ga obilazili, a radi zaštete kvaliteta meda
potrebno je i dalje usavršavati metode za njegovo definisanje i utvrđivanje. Nesumljivo, ovo je preko
potrebno za nesmetan objektivan rad inspekcijskih službi u Državi, kako bi se obezbedila ispravna
konkurencija na tržištu i kako bi se potrošač zaštitio od najezde proizvoda spornog ili u najmanju ruku
sumnjivog kvaliteta.
Sve češće falsifikovanje proizvoda za koje se zna da imaju neku posebnu vrednost (pre svega
nutritivnu) dovelo je do izuzetno značajnog upliva nauke (primene naučnih i tehničkih saznanja) u
postupku dobijanja sigurnog falsifikata. Falsifikati su postali tako autentični da se potrošač lako prevari,
bez obzira na svoje iskustvo. U velikom broju slučajeva ni kontrolne institucije ne mogu da potvrde
falsifikat jer nemaju dovoljno podataka o supstancama koje se koriste kao aditivi ili pomoćne sirovine.
Na nesreću, veoma često u propisima i standardima o kvalitetu, mnogi falsifikati dobijaju svoje mesto.
Bilo je tako pokušaja da se i «veštački med» ugradi u Pravilnik o kvalitetu meda.
Zbog svih teškoća pravilnog definisanja kvaliteta gotovih proizvoda namenjenih tržištu i njihovih
falsifikata, poslednjih godina se sve više kvalitet posmatra sa drugog stanovišta: kao veoma dinamična
kategorija i sve više se govori o planiranju kvaliteta ili o menadžmentu (upravljanje) kvalitetom. Time
se značaj kontrole gotovog proizvoda smanjuje, a poseban akcenat se baca na kontrolu
korišćenog tehnološkog postupka dobijanja proizvoda. Ovim se posmatraju svi elementi
proizvodnje sa ciljem da se u toku proizvodnje utiče na formiranje željenog (planiranog)
kvaliteta. U tom smislu su, osim standarda koje mora da ispuni proizvod, uvedeni i međunarodni
standardi (ISO 9000) koje mora da ispuni proizvođač ako želi da se bavi nekom proizvodnjom.
Da bi se ova težnja pravilno razumela, važno je dati pravi smisao tehnologiji proizvodnje, odnosno
tehnološkom postupku dobijanja prehrambenog proizvoda. Iz savremenih shvatanja tehnologije
proizvodnje proisteklo je nekoliko metoda koje se bave upravljanjem kvalitetom. Najaktuelnija
razvijena metoda nazvana skraćenicom HACCP (Hazard Analysis and Critical Control Point).
Ova metoda se bavi analizom rizika u kritičnim kontrolnim tačkama. Za kritične kontrolne
tačke se uzimaju tehnološke operacije tj. mesta u tehnološkom postupku proizvodnje koje
postaju najveći faktor rizika po formiranje kvaliteta. U izvornom tumačenju to su tačke gde
najčešće dolazi do degradacije ili kontaminacije proizvoda mikroorganizmima, tako da je
povećan rizik od pojave trovanja hranom.
Obzirom da med kao proizvod ne podleže mikrobiološkom kvaru i pre svega ne
dozvoljava razvoj patogenih mikroorganizama, ova metoda u bukvalnom prevodu možda i
gubi svoj smisao. Ipak, naša ideja je da ukažemo na neke od kritičnih tačaka, bar što se tiče
opšteg formiranja kvaliteta meda.
Očigledno je da se košnica može posmatrati kao jedan bioreaktor u kome se odvija
proces stvaranja meda, ali i drugih pčelinjih proizvoda. Iako ovakav biofermentor izgleda kao
veoma otvoren sistem, pčele od njega stvaraju zaštićenu sredinu u kojoj organizuju svoj živod. Dakle,
jasno je da one ne stvaraju med zbog nekih naših potreba, niti vrše oprašivanje cvetnica zbog njihove
reprodukcije, već to čine isključivo sebe radi. Zato je med za pčele ono što je mleko za sisare – hrana po
svojoj prirodi, za razliku od nektara koji je njihova hrane iz prirode.
Nažalost, do donas smo vrlo malo upoznali proces prevođenja nektara u med i vrlo malo je
urađeno na njegovom modeliranju tj. optimizaciji. Još uvek se sve svodi na iskustvu, ili kako se to
obično kaže, na dobroj proizvođačkoj praksi. To nam i daje za pravo da proizvodnju meda posmatramo
kao jedan tehnološki postupak sa svim elementima sistema HACCP-a.
U svakom slučaju, na kvalitet meda možemo da utičemo regulisanjem raznih
bioloških i tehnoloških činioca. Moramo priznati da su biološki činioci ovde dominantniji i
da samo tehnološkim faktorima malo možemo da menjamo kvalitet meda.
Biološki činioci su pre svega vezani za maticu, odnosno genetski potencijal pčela u
košnici, ali i za uslove sredine: atmosferski uslovi i kvalitet hrane koju pčela skuplja u
prirodi.
A) Prva kritična, ali i kontrolna tačka po kvalitet meda je izbor matice i košnice. Tu treba
ubrojiti i tehnološke operacije pripreme košnice i obezbeđivanje optimalnih uslova pravilnog rojenja i
svih drugih pripremnih operacija (o kojima ćemo kroz druga izlaganja viče govoriti) .
B) Druga kritična i kontrolna tačka po kvalitet meda je paša pčela. Naime, potrebno je
obezbediti dovoljno nektara koji služi kao osnovna sirovina za proizvodnju meda. Svakome je jasno da
vrsta paše značajno utiče na kvalitet (pre svega fizičke karakteristike meda (boja, gustina tj. viskozitet i
sl).
Ovde se pre svega mora voditi računa i o zaštiti - kako bilja, tako i samih pčela . Kao
značajna tehnološka mera smanjivanja rizika od gubitka pčela (tada se ne može govoriti o kvalitetu
meda jer meda i ne može biti) uzima se biranje paše tj. selidba košnica do izvora «zdrave hrane», uz
neophodnu koordinaciju farmera i pčelara da se u vreme prskanja voćaka spreči izlazak pčela itd.
C) Posebno značajan faktor rizika po kvalitet i nutritivnu vrednost meda je operacija
dekristalizacije tj. zagrevanje. Dokazano je da tom prilikom u medu nastaje HMF kao
posledica dehidratacije šećera. Naime, kod dehidracije se gubi slobodna voda iz nektara, a ovom
prilikom se gubi hemijski vezana (hidratna voda) iz ugljenih hidrata. Zato se proces i naziva
dehidratacija.

Nastajanje HMF-a iz šećera

HMF je kao supstanca jako nepoželjna jer daje specifičan ukus, skladištenjem utiče na
potamnjivanje meda, a nepoželjan je i kao antinutritijent u ljudskoj ishrani. Postoje indicije
čak i da je kancerogen. Problem stvaranja HMF nije dovoljno izučen bez obzira na to što mnogi
smatraju da je tu sve jasno. Pre svega, postoje nejasnoće oko brzine stvaranja ove supstance.
Savremena izučavanja pokazuju da je vreme zagrevanja meda mnogo značajnije nego visina
temperature. Naime, ako se med dugo zagreva temperaturama iznad sobnih (40 oS) dolazi do
intenzivnog pobuđivanja velikog broja molekula šećera. Skladištenjem svi oni postupno gube vodu i
nastaje HMF. Ako se zagrevanje vrši kratkotrajno, (bez obzira na višu temperature) samo mali broj
molekula šećera se ekscitira čime se smanjuje i rizik po pojavu HMF.
Imajući u vidu značaj ove supstance, Pravilnik o kvalitetu meda limitira i njen sadržaj.
D) Sledeća i možda u ovoj hronologiji poslednja kritična taačka je skladištenje. Naime,
treba voditi računa da je med, usled velikog sadržaja fruktoze jako higroskopan i da dobro vezuje vodu,
da se na niskim temperaturama smanjuje rastvorljivost šećera te dolazi do kristalizacije, ali i smanjuje
nagomolavanje HMF i potamnjivanje. Ovo je i najznačajnija tačka rizika jer se u to vreme neodgovorno
vrši umnožavanje (falsifikovanje) meda.
Analizom kritičnih kontrolnih tačaka koje su odgovorne za formiranje kvaliteta meda, kao nutritivno i pre svega
fiziološki vrednog proizvoda za ishranu ljudi, dolazimo do jednostavnog zaključka: Bez obzira na to što med
stvaraju pčele, najvažnija kontrolna tačka u tom lancu proizvodnje jeste čovek. On mora da pokaže dovoljno
znanja, umeća i odgovornosti kako bi proizvedeni med ispunio sve zahteve koje se od njega očekuju i koje se
uvek ističu kada se on nudi potrošaču.

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA I UPOTREBA VOSKA

Prof.dr Mića Mladenović

TEHNOLOGIJA (tehne, logos) dobijanja voska i njegova upotreba, po definiciji, je u stvari

ukupno saznanje čovečanstva o stvaranju voska u košnici i njegova dalja prerada, kako u
košnici tako i van nje. Vosak se koristi u pčelarstvu ili za potrebe ljudi, gde se najčešće
menja i njegov biohemijski sastav. Pčela i pčelar su u stvari biološki poznavaoci veštine stvaranja
nečeg novog na osnovu početnih, uzetih prirodnih sirovina.
Vosak je proizvod voštanih žlezda mladih pčela radilica starosti od 12. do 18. dana života,
koje su smeštene sa donje strane trbuha. Te žlezde su transformisane u hipodermalne ćelije hitinskog
pokrivača pčela i nalaze se u parovima na unutrašnjoj strani poslednja 4 trbušna segmenta. Spolja su
pokrivene glatkom i prozračnom kutikulom - takozvanim voštanim ogledalcima. Razvoj voskovnih žlezda
počinje trećeg dana posle izleganja pčele, a dostiže svoj maskimum dvanaestog do osamnaestog dana
života. Ćelije imaju cilindričan i jako izdužen oblik. Kod mladih pčela žlezde su slabo razvijene i visoke su oko
20 mikrona, a u periodu najvećeg razvoja od 50 do 80 mikrona.
Kod pčela koje su se izlegle u jesen, kod takozvanih zimskih pčela, voskovne žlezde su obično
slabo razvijene ili se uopšte ne razvijaju.Pri intenzivnom hranjenju pčela medom i polenom u voskovim
žlezdama se formiraju znatne količine voska koji je upočetku u tečnom stanju. Posle izlučivanja, kroz voštana
ogledalca i u dodiru sa vazduhom, stvrdnjava se u voštane pločice nepravilnog petougaonog oblika.
Svaka pločica teška je od 0,18 do 0,25 mg. Ishrana pčela samo šećerom usporava proizvodnju voska.
Za intenzivno lučenje voska neophodne su i belančevine iz cvetnog praha. Vosak se očigledno
sintetiše od ugljenih hidrata i taj proces je deo opšteg metabolizma hranljivih materija kod pčela.
Utvrđeno je da za proizvodnju jednog kilograma voska pčele utroše 3,6 kg meda i 0,5 kg
polena.
Obično se za proizvodnju voska koriste jaka društva kojima se dodaje maksimalan broj
satnih osnova, zatim se one vade i daju slabijim društvima. Stalnim dodavanjem satnih
osnova, forsiraju se jaka društva na izradi novog saća; tako se pored povećane proizvodnje
voska racionalnije koristi njihova snaga. Vosak, odnosno saće se može proizvoditi u većoj
količini korišćenjem prirodnih rojeva jer je utvrđeno da oni grade više saća od veštačkih.
Najbolje saće se gradi u vreme velikih unosa i nektara i polena. Uvek se preporučuje gradnja
radiličnog saća u tihoj i dugotrajnoj paši, a trutovsko medno saće u jakoj, eksplozivnoj paši,
gde je unos nektara veliki (veće su i ćelije), ali se izgradnja saća može povećati i stalnom
prihranom društava (imitirajući unos nektara), dodavanjem šećernog sirupa u malim
količinama.
Količina proizvedenog voska zavisi od snage društva. Ukoliko je društvo jako, utoliko je veća količna
proizvedenog voska i gradnja saća je brža. Redovno unošenje nektara u košnicu pojačava lučenje voska.
Postojanje matice i normalan život u društvu su takođe od velikog značaja za lučenje voska. Pčele koje ne
lete, već rade u košnici i hrane mnogo larvi, uzimaju više hrane, njihove žlezde se aktiviraju i luče više
voska. Pčelinja društva bez matice ne proizvode vosak i ne grade satove, čak i ako su ostali
uslovi povoljni. Prilikom nege legla i prerade nektara pčele luče vosak nezavisno od toga da li će se on
koristiti za izgradnju saća, to jest, lučenje voska ne zavisi od volje pčela. Zbog toga se u pčelinjem gnezdu
moraju blagovremeno dodavati voštane osnove za izgradnju. U suprotnom, deo voska se gomila na
gornjim letvicama okvira i veliki deo voštanih pločica pada na dno košnice odakle ih pčele izbacuju
napolje. Količina voska koju jedno jako društvo teoretski može da proizvede za jednu godinu
je oko 7 kilograma. To je skoro neostvarljivo pošto ne postoje podjednako povoljni uslovi za
lučelje voska tokom cele aktivne sezone.
Važno je istaći da proizvodnja voska ne smanjuje razvoj legla i prinos meda već se obe
aktivnosti međusobno stimulišu. Naravno snaga društva ima veliki uticaj na proizvodnju voska. Ipak
proizvodnja voska po kilogramu pčela opada (Taranov).
Tabela. 1.Proizvodnja voska u odnosu na snagu društva
Snaga društva 0,5 1 2 3 4
Ukupno (gr) 262,9 482,9 893,3 1.046,3 1.324,8
Prosečno(gr/kg pč) 528,8 482,9 446,6 348,9 330,8

Osim nabrojanih faktora kao što su snaga društva i prisustva matice, proizvodnja voska
zavisi i od: rase pčela, intenziteta paše, temperature, zapremine slobodnog prostora i
drugo. Lučenje je intezivno u proleće i leto, a u jesen naglo opada dok zimi ne postoji.

Izgradnja saća

Medonosna pčela svoje gnezdo gradi od voska. Saće formira kostur pčelinjeg društva u
kome se održava populacija, plodište ili leglo i smešta rezervna hrane. Saće je u pčelinjem
društvu postavljeno vertikalno i paralelno jedno pored drugog. U njima se odigrava
celokupna aktivnost društva. Sat se sastoji od srednjeg zida i dve strane izgrađenih
heksagonalnih prizmi ćelija. Ovo malo čudo optimalnog iskorišćenja prostora izučavali su tokom
vekova najveći ljudski umovi. Debljina zidova ćelija je dvadeseti deo milimetra, a pri vrhu su ojačani
obodi sa prstenom voska i propolisa. Ovako građene ćelije mogu da prime maksimalnu količinu meda sa
minimalnom potrošnjom voska i najvećom izdržljivosti. U ćeliji može da stane 40 puta veća težina
od težine voska utrošenog za gradnju. Da med ne bi cureo iz ćelija one su nagnute naviše za
4-5 stepeni. Plodište se sastoji od različitog broja raznih vrsta ćelija. Jako društvo ima i do
200.000 različitih ćelija, a u njemu mogu biti: radilične, trutovske, matičnjaci, ćelije za
prolaz, ćelije za učvršćivanje. Obično saće ima vertikalnu poziciju i gradi se odozgo na dole.
Novo izgrađeno je belo a vremenom potamni. U primitivnm košnicama saće je pričvršćeno za
zidove i tavanicu i ne može se izvaditi bez razaranja. Kod košnica sa pokretnim ramovima, satovi su
učvršćeni u ramovima i postavljeni su upravno na ulaz u košnicu. Kad grade sat na praznom ramu (bez
satne osnove), pčele formiraju koničnu zavesu odozgo na dole držeći se međusobno u vidu zavesa
pčela. U cilju regulacije temperature ambijenta ovaj lanac pčela se stiska ili širi kako bi stvorio optimalni
ambijent za lučenje voska (33 – 34 0C).
Na ramovima sa satnom osnovom, pčele počinju gradnju od sredine satne osnove i to tako da prvo
omekšaju satnu osnovu i formiraju od postojećeg voska dno ćelije, a onda izlučenim voskom grade
zidove ćelija. Pčele na dodatu satnu osnovu dodaju skoro istu količinu voska za gradnju saća. Novi sat je
izgrađen skoro 100 % od voska, dok starenjem, opada količina voska u ukupnoj masi sata. Drugim
rečima ne opada količina voska već rastu drugi dodaci.
Pošto se u saću odgajaju generacije pčela i to vremenom rastu proteinske supstance pre
svega od košuljica larvi koje posle odbacivanja padaju ili ostaju u ćeliji kao fina folija koju
pčele ne mogu skinut niti izbaciti, pčele pre polaganja novih jaja, poliraju ćelije tankim filom
propolisa, pa otuda raste sadržaj propolisa, smanjuju se dimenzije ćelija i dolazi do promene
boje saća. Matica pak radije polaže jaja u starije ćelije jer je ono toplije pa ono brže tamni.
Pošto u ovim ćelijama raste sadržaj proteina, to su oni hidroskopniji pa raste i sadržaj vode
u starijem saću sa svim negativnim posledicama.
Tabela 2. Hemijska kompozicija saća u funkciji starosti

Vosak %
Supstance koje nisu voštane

100x100 m/gTežina porcije

SataStarost
U vosku

Ukupno

%Proteini

%Pepeo

%Glucidi
%Voda

%propolisa
Ostaci
Novi 14,50 96,1 3,87 0,61 0,73 0,04 0,01 2,49
3
1. 17,00 89,0 10,98 0,79 1,59 0,15 0,10 8,35
god 2
2. 27,50 55,4 44,55 3,47 7,74 1,68 3,50 28,16
god 5
3. 43,50 39,1 60,87 6,25 18,20 3,11 3,66 29,65
god 3

Za pčelare pak to izaziva veće teškoće u estrakciji voska prilikom topljenja starog saća.
Naravno staro saće izaziva dodatne teškoće u nezi pčelinjeg društva jer je sklono buđanju a
može postati i izvor zaraze. Poseban problem je što se iz starog saća legu sitnije pčele, pa
se time i smanjuje produktivnost čitavog društva. Sve su ovo razlozi za obaveznu zamenu
bar 1/3 saća svake godine. Kao što je napred rečeno pčele grade razne vrste ćelija, a
osnovni oblici su: radilične ćelije, ćelije za trutove i matičnjaci za matice.
Ćelije za pčele radilice imaju oblik heksagonalne prizme i simetrično su raspoređene na obe strane sata.
Osnova jedne ćelije je u isto vreme osnova za tri ćelije sa druge strane sata. U ovim ćelijama pčele
neguju leglo i deponuju rezerve hrane: meda i perge. Ram dimenzija 435 x 300mm ima sa obe strane
sata 9.000 ćelija odnosno na 1dm 2 oko 800. Dok je dubina radilične ćelije 10-12 mm dubina ćelije truta
je 13-16 mm, a širina 7,0 – 7,2 mm odnosno šira od radilične za 2 do 2,5 mm. Na 1 dm 2 može da bude
od 540 do 600 trutovskih ćelija sa obe strane. Zanimljivo je da pčele troše manje materijala i brže grade
trutovske ćelije. Matičnjaci imaju oblik žira prečnika 10-12 mm a dužine 20-25 mm. Zidovi matičnjaka su
veće debljine, a spolja su išarani heksagonalnim šarama. Matičnjaci počinju da se grade kad matica
počne da luči određene feromone, a pčele reaguju na ovaj hemijski kod.

Poreklo, vrste i kvalitet voska

Vosak se može podeliti u tri grupe zavisno od porekla: vosak mineralnog porekla, vosak
biljnog porekla i vosak životinjskog porekla (po D.Jevtiću).
U grupu voska mineralnog porekla spadaju: Fosilni vosak, Parafin, Cerezin, Stearin i
Kalofonijum. Fosilni vosak poznat kao ozokerit je proizvod destilacije nekih petroleja. Cerezin je beli
mineralni vosak formiran od ugljenih hidrata. Parafin je takođe bele boje bez ukusa i mirisa rastvorljiv u
etru i benzinu. Kalafonijum koji ima specifičan miris i boju, i Stearin koji ima specifičan miris masti i
amorfnu strukturu.
U grupu voska biljnog porekla koji nastaju bilo direktnim ubiranjem ili ekstrakcijom spadaju:
vosak iz Japana, vosak iz Kine, iz Karnaube, sa Sumatre, sa Bornea, iz Mirte, vosak palmi i
vosak Otoba. Vosak iz Karnaube koji se dobija iz jedne vrste palme u Brazilu, Čileu i Peruu, dugo se
koristio za falsifikovanje pčelinjeg voska u izradi satnih osnova. Vosak iz Japana je važan izvozni artikal,
a izdvaja se iz plodova jednog drveta koje sadrži 20 % ovog voska. Vosak iz Kine je takođe biljnog
porekla i bele boje.Vosak sa Bornea ima karakterističan miris. Vosak iz Mirte se izdvaja iz biljke Mirica,
itd.
U grupu voska životinjskog porekla spadaju oni koje proizvodi nekoliko insekata ili nastaju
preradom nekih životinja, kao što su: Seul, Spermacet, Sanolin, Vosak gede i Pčelinji vosak .
Od ovih vrsta značaj imaju Cetaceum, Lanolin i naravno Pčelinji vosak. Cetaceum se dobija iz masti sa
određenog dela jedne vrste kita. Lanolin se izdvaja iz ovčijeg krzna i upotrebljava se u industrijske
svrhe, kozmetici i medicini.
Pčelinji vosak nastaje kao proizvod medonosne pčele (Apis mellifera), a ne neke druge vrste
pčela (Apis dorsata, Apis florea i Apis cerena) koji se nazivaju vosak Geda.
Vosak se definiše kao smeša monovalentnih viših estara sa masnim kiselinama koje su
zasićene višim ugljenicima sa malim količinama slobodnih kiselina i ostacima slobodnih
alkohola i ugljovodonika. Vosak je prirodni proizvod koji ima ugljenika 80 %, vodonika 13 % i
kiseonika 7 %. Po svom sastavu vosak pripada lipidima i sadrži oko 300 komponenti, od toga 2/3 su estri
viših masnih kiselina i alkohola, a manje od 1/3 su slobodne masne kiseline, alkoholi, zasićeni ugljeni
hidrati, propolis, polen, vitamini, posebno vitamin A i nedefinisane komponente (pigmenti…). Sastav:
1,2% slobodnih alkohola, 2% vode, do 6% propolisa, 12% ugljenih hidrata, 14% kiselina, 49%
monoestara, 21% drugih estara.
U zavisnosti od sirovine, od koje je dobijen, i od organoleptičkih svojstava, vosak se u nekim
zemljama deli na četiri kvaliteta: ekstra, prvi, drugi i treći.
Vosak ekstra klase dobija se topljenjem: voštanih poklopaca, novih građevnjaka i ramova iz
kojih nije bilo izvođenja legla. Boja mu je bela uniformno u celoj masi. Skoro je bez mirisa i ima
prijatan ukus voska bez stranih dodataka. Kozistencija je mekana i među prstima postaje plastična.
Kada se preseca nožem malo je lepljiv, ali se na zube ne lepi kada se žvaće. Kao presovan je homogen,
providan i bez otsjaja.
Vosak prve klase potiče od popravljenih ili satova svetle boje. U bloku je žućkaste boje u celoj
masi. Skoro je bez ukusa i prijatnog mirisa. Kozistencija i struktura slična je vosku ekstra kvaliteta.
Vosak druge klase potiče od starog saća i ostataka voska presovanog na toplo. Ima braon
boju ili otvoreno sivu, do zatvoreno braon. Makar polovina bloka (obično gornja) je homogena. Među
prstima se pomalo lepi i ne ostavlja tragove masnoće. Granule u strukturi su srednje veličine.
Vosak treće klase se dobija iz ostataka starih ramova sa vrlo zatvorenom bojom i dobija se
presovanjem na toplo ili rastvaranjem rastvaračima. Miris mu zavisi od procesa estrakcije. Teško
se mesi među prstima, lepi se na nož prilikom sečenja i ima specifične velike granule i može sadržati
izvesne količine mehaničkih primesa.
U zavisnisti od porekla voska, može se reći da vosak ekstra kvaliteta potiče iz devičanskog
saća, prva klasa iz starog saća, druga klasa iz vrlo starog saća i treća klasa rastvaranjem
voskovarine.
Oblik i struktura kristala pčelinjeg voska zavise od kvaliteta polaznog materijala i vremena hlađenja i
kondicioniranja. Beli vosak ekstra klase koji se dobija topljenjem voštanih poklopaca od građevnjaka ili
zaperaka ima homogenu strukturu sa finom granulacijom. Vosak koji se dobija od starih satova ima
kristalnu strukturu sa granulama srednje veličine. Kad je hlađenje voska vrlo brzo u kratkom vremenu
kristali su fini i uniformni.
U trenutku lučenja iz žlezda pčela, vosak je žute boje. Žuta nijansa dobija se mešanjem voska
sa propolisom. Kasnije saće potamni zbog naslaga nevoštanih komponenata (košuljice larvi i lutki, cvetni
prah, propolis i drugo). Boja topljenog voska zavisi pre svega od sirovine od koje je dobijen, ali i od
tehnologije dobijanja i prerade. Prirodan pčelinji vosak ima prijatan, spscifičan miris koji se jače
oseća kada je vreme toplije i prilikom samog topljenja voska. Tačka topljenja voska varira od
60 do 68°C. Ekstrakcioni vosak i onaj koji sadrži propolis, tope se na višoj tački. Specifična težina
voska je od 0,95 do 0,98 na temperaturi od 20°C.
Pri zagrevanju pčelinji vosak pretrpi niz fizičko-hemijskih promena. Na temperaturi od 30 do 35°C postaje
plastičan, na 46 do 47°C raspada se njegova normalna struktura čvrstog tela, a na 60 do 70°C počinje da
se topi. Zagrovanjem voska do 125°C tokom 30 minuta povećava se koeficijent tvrdoće (gustine),
verovatno zbog odstranjivanja minimalnih količina vode i zbog raspadanja emulzije voska i vode.
Kiseline u hemiji voska su u stvari masne kiseline sa velikom molekularnom masom. Iz tih razloga su
indikatori saponifikacije relativno niski, skoro upola nego kod životinjskih masti. Normalne vrednosti su u
intervalu 87 – 102 mgKOH/g, a za vosak iz voskovarine 84 – 94 mgKOH/G.
Pčelinji vosak u svojoj strukturi ima mnogo više slobodnih kiselina nego masti pa je indikator kiselosti
mnogo veći. Kako hidrolitička dekompozicija voska nije moguća pri normalnim uslovima, ovi indikatori
su stabilni. Vrednosti normalnih indikatora kiselosti je 17 – 21,4 mgKOH/g, a kod voska iz voskovarine 17
– 20 mgKOH/g.
Indikatori estara se odnose samo na masne kiseline koje se nalaze u formi estara. Ovaj indikator je
specifičan za kontrolu kvaliteta voska. Normalne vrednosti su 73 – 83 mgKOH/g, a za vosak iz
voskovarine 68 – 78 mgKOH/g.
Vosak ima različite fizičko hemiske karakteristike i zavisno od kvaliteta tako da se razlikuje vosak iz
voskovarine i ostaih kvaliteta voska.

Tabela. 4.Fizičko – hemijske karakteristike pčelinjeg voska

Karakteristika Ekstra, I i II III kvalitet
Kvalitet
Tačka topljenja 0C 64,00 – 66,00 62,00 - 65,00
Indikator kiselosti mgKOH/g 17,50 – 21,40 17,00 - 20,00
Indikator saponifikacije mgKOH/g 87,00 – 102,00 84,00 – 94,00
Indikator estara mgKOH/g 70,00 – 83,00 68,00 – 78,00
Indikator proporcije 3,50 – 4,40 3,50 – 4,50

Pčelinji vosak ima nekoliko specifičnih fizičkih karakteristika važnih za upotrebu. On se ne

menja u kontaktu sa svetlošću, ne oksidiše, niti polimezira u normalnim prirodnim uslovima.
Vrlo je otporan na vlagu i stoga je konzervans sa neograničenim vekom trajanja. Ipak, ako
ima neželjene defekte u ekstrakciji, može trpeti modifikacije.
Zavisno od toga koliko je u saću bio skladišten med, polen i izvođeno leglo, boja postaje žuta i polako
tamni, postaje braon i crnkasta. Ova boja ipak nije degradacija jer je i dalje velika hemijska stabilnost i
sposobnost za inpregnaciju. Nijanse boje koje nastaju prirodnim putem ne znače degradaciju. Razlikuju
se dve vrste pigmenata, biljni i životinjski. Biljni pigmenti imaju žutu boju, preko braon do crne. Ne
rastvaraju se u vodi ali se mogu rastvarati u organskim rastvaračima. U hemijskom smislu pigmenti su
ugljovodonici i zbog toga su skloni zatamnjenju prilikom dužeg izlaganja vazduhu. Pigmenti živorinjskog
porekla imaju tamnu boju od braon do crnkaste, zbog čega ih imaju u starom saću. Ove boje potiču od
pčela (naročito od mrtvih) kao i od proteinskih ostataka. Ove supstance su vrlo higroskopne pa zato vrlo
sklone dekompoziciji. Ove boje se dosta dobro rastvaraju u vodi pa se mogu otkloniti pranjem u vodi. Iz
ovog razloga se i preporučuje duže pranje u vodi starog saća pre topljenja kako bi voštani blokovi bili
beli.
Osim defekata u boji postoje i defekti kozistencije, saponifikacije i zaprljanost. Defekti kozistencije
nastaju kada se u toku topljenja saća topi i velika količina propolisa. Defekti u vosku mogu se delimično
otkloniti i dobiti vosak višeg kvaliteta.

Falsifikovanje pčelinjeg voska

Smatra se da se 80 % proizvedenog voska vraća pčelarstvu. Zbog male proizvodnje i velike

tražnje u nekim zemljama raste potreba za nekontrolisanim uvozom i falsifikovanjem voska.
Zbog niže cene postoji dosta širok spisak falsifikovanog voska. Uslov da se vosak može
falsifikovati nekim dodatkom je da bude organoleptički sličan, da imitira pčelinji vosak, a ponekad i da
ga totalno zameni. Treba da bude jeftin, da se potpuno i kompletno meša sa voskom prilikom topljenja i
u hladnom stanju. To mogu biti voskovi životinjskog ili biljnog porekla, neke životinjske masti, a najčešće
naftni ugljovodonici (parafin, cerezin, stearin i smola).
Određivanje delimičnog ili potpunog falsifikata moguće je samo u laboratorijama. Za interpretaciju
rezultata ispitivanja nužno je poznavanje fizičko – hemiskih karakteristika pčelinjeg voska i dodataka.

Tabela 5 Fizičko hemijske osobine pčelinjeg voska i ostalih dodataka za falsifikovanje

Proizvod Tačka Indikator Indikator Indikator Indikator
topljenja kiselosti saponifikacije estara proporcije
0
C mgKOH/g mgKOG/g mgKOH/g
Pčelinji 64,00–66,00 17,50–21,40 87,00–100,00 70,00-83,00 3,5-4,4
Vosak 62,00–65,00 17,00–20,00 84,00–94,00 68,00-94,00 3,5-4,5
Seul 40-50 <2 192-200 190-198 >100
Stearin 56-70 200-210 200-210 0 0
Kalafonijum > 70 150-180 165-197 15-17 <1
Parafin ≈56 <7 <7 0 0
Cerazin 70-86    
Smola > 80    

U odnosu na karakteristične parametre lako se utvrđuje potpuno ili delimično falsifikovanje.

Koristi i primena voska

Za gotovo sve civilazacije sveta, pčelinji vosak se primenjivao kao osnovno sredstvo za
osvetljenje i u religijske svrhe. Pored meda, bio je i važan izvozni artikal i predmet trgovine.
Kasnije se njegova primena širila i sve više se koristio u apiterapiji, kozmetici, a danas u
mnogim oblastima industrije: lekova, hrane, hemije, optike, metalurgije, tekstila itd.
Vosak je bio značajan još u antičkim vremenima. Korišćen je u tretiranju rana i opekotina u
obliku melema i masti, a takodje i za negovanje kože. Hipokrat je preporučivao upotrebu voska u
lečenju zagnojenih rana. U XI veku čuveni persijski lekar Avicena koristio je vosak za lečenje velikog
kašlja i za stimulisanje laktacije kod dojilja. Kroz vekove njegova primena je posebno bila zapažena u
ratnoj hirurgija
U vekovima koji su sledili vosak je nestao iz tradicionalne medicine. Tek u poslednje tri
decenije zajedno sa pojavom organske hrane i uspona tzv. zelene medicine, ponovo je
zauzeo svoje mesto kao uspešan medikament. Danas se koristi u lečenju artritisa, upale
nosnih šupljina, dermatoza, bronhijalne astme. Izgleda da ima i vrlo jako antibiotičko
svojstvo protiv odredjenih bakterija, kao što je Salmonella.
U kozmetici vosak se koristi za negu kože, u slučajevima kada je suva i neuhranjena. On
čisti, smiruje i hrani kožu, sprečavajući njeno starenje. U dermatologiji je koristan zbog lečenja
rana i antiupalnog svojstva kod raznih kožnih obolenja. Melem na bazi voska leči reumatske
tegobe i neke vrste neuralgija. Uglavnom nema neželjenih efekata, mada se u izuzetnim
slučajevima mogu pojaviti oštećenja na koži, koja se povlače, odmah po prestanku korišćenja datog
preparata.
U stomatologiji služi za jačanje desni, a u protetici za pravljenje zubnih otisaka. Ulazi u
sastav zubnih pasti.
Kozmetologija je najveći potrošač pčelinjeg voska. Od njega se, pored voska za depilaciju, prave
kreme za kožu, antirid kreme, mleka za uklanjanje šminke i slični proizvodi, zahvaljujući njegovoj
savitljivosti, elastičnosti, topljivosti na relativno niskim temperaturama (62-64 OC), nerastvorljivosti u
vodi i ostalim već pomenutim osobinama. Do danas nije pronadjen sintetički proizvod koji bi mogao da
objedini sva ta svojstva.
Budući da je otporan na vlagu, kiseonik i sunčevu svetlost od davnina se koristi u slikarstvu, gravuri,
skulpturi ali i zaštiti drevnih muzičkih instrumenata.
I pored ovog značaja, uočava se nizak nivo proizvodnje voska po društvu (oko 300 g), ali su
mogućnosti znatno veće jer jedno društvo može proizvesti i više kilograma za sezonu, iz
čega se vidi koliko se voska svake godine gubi. Ipak najveća količina voska, 80 %, vraća se
pčelarstvu, kroz satne osnove, ali ostaje gorka činjenica da samo Srbija uvozi oko 150 t/god, a da se
najezdom voskovog moljca, nanose velike štete pčelarstvu i ukupnoj privredi jedne zemlje.

SAVREMENA APITEHNIKA-OPREMA I UREĐAJI U PČELARSTVU

Pripremio: Prof dr Mića Mladenović

Reč TEHNIKA - potiče od Grčke reči techne- što znači: veština, mehanička spretnost, vičnost,
umešnost, zanat, naučnički, umetnost, tehnikos umetnosti,umetnički, veštački, zanatlijski, vešt, vičan,
umešan, umetnička i zanatska delatnost uopšte, nauka o pravilima kojih se valja pridržavati u radu
neke umetnosti, veštine ili nekog zanata, naročito sobzirom na upotrebu mehaničkih sredstava (napr.
Tehnika slikanja, vajanja, sviranja, igranja, pisanja, građenja, borenja, plivanja, lečenja, glumljenja,
pamćenja itd.), oblast primenjenih nauka: matematike, fizike, hemije, radi proizvodnje dobara.
TEHNIČAR - je po ovome, poznavalac pravila, s obzirom na materijalni i mehanički deo neke
umetnosti, veštine ili zanata, veštak u svom poslu, stručnjak, naročito, svršeni đak srednje tehničke
škole, stručnjak u primeni naučnih metoda na proizvodnju.
APITEHNIKA ili gajenje pčela se danas sve više zasniva na naučnim saznanjima. Nauka
je prikupila veoma mnogo činjenica o efikasnim metodama i organizaciji rada u pčelarstvu. Sve više
savremena apitehnika ima ekološki pristup uzgoju pčelinjeg društva radi dobijanja
kvalitetnih pčelinjih proizvoda, uz racionalizaciju rada i sredstava.
Nauka o pčelarstvu svoja istraživanja zasniva na eksperimentu, kao najvažnijem
metodu istraživanja. Ona izgrađuje i stalno usavršava apitehniku, tehnologiju i organizaciju rada tako
da danas pčelarstvo ima razvijene i naučno potvrđene tehnike, sredstva i metode rada, čije rezultate
potvrđuje praksa.
Pod pčelarenjem podrazumevamo praktično bavljenje gajenjem pčela, u skladu sa
saznanjima i dostignućima pčelarstva kao naučne discipline.
Svaki pčelar neminovno mora ispuniti određene kriterijume da bi obavljao ovaj
odgovoran i koristan rad. Najvažniji uslovi za uspešno pčelarenje su: posedovanje
odgovarajućih radnih i karakternih osobina, posedovanje neophodnih znanja iz pčelarstva,
opredeljenost za čisto, prirodno pčelarenje, planski rad, da čovek nije alergičan na pčelinji
otrov, motivisanost za pčelarenje, raspolaganje pogodnim mestom za pčelinjak i spremnost
da se za početak uloži nešto novca. Fizička i mentalna higijena pčelara, čistoća pčelinjaka, opreme,
alata i pribora odlike su savremenog pčelarenja i jedan od osnovnih uslova i zahteva nauke o
pčelarstvu.
Rezultati koje pčelar postiže direktno su proporcionalni njegovom znanju: više znanja
– više meda.
Stara deviza: "Dobiti što više, po bilo koju cenu, više ne važi." Sada važi deviza: "Kvalitetni
pčelinji proizvodi nemaju cenu, dobiti što bolje, onoliko koliko daruju pčele i priroda."

Savremena apitehnika

Sve više su na snazi strogi zahtevi pčelarstvu u cilju proizvodnje prirodnih i čistih
proizvoda, bez upotrebe hemikalija, antibiotika i veštačkih materijala koji imaju rezidualna i
rezistencijalna svojstva.
Ona nalažu da tehnologija i sredstva moraju biti podređeni prirodi pčele i zdravim proizvodima, a
ne kvantitetu.
Pčelinjak mora biti postavljen na lokaciji gde zemljište, flora, fauna i mikroklima nisu
izloženi dejstvu negativnih faktora: pesticida, hemikalija, smoga, otpadnih materija idr.
Zabranjena je upotreba agresivne tehnologije i postupaka u pčelarenju ili se zahteva njihovo
svođenje na nužnu meru, ako su neophodni.
Apsolitna primena propisanih strogih ekološko-higijenskih i mikro-bioloških kriterijuma i
postupaka sa pčelinjim proizvodima.
Zabranjena je upotreba veštačkih i sintetičkih materijala za izradu opreme, alata i
pribora, posebno u izradi košnice i njenih delova.
Propisuje se upotreba prirodnih sredstava za zaštitu pčela od bolesti i jačanje
pčelinje otpornosti, zaštitu kvaliteta proizvoda i ekološku zaštitu okoline. Ta sredstva ne
smeju biti štetna za čoveka, pčele ili okolinu.
Što veća primena naučno-stručne i zakonodavne kontrole sprovođenja ovih i drugih propisanih
mera.
U apitehnici se zahteva sistematičnost, postupnost i planomernost.
Pčelinje društvo je živa biološka zajednica koja ima svoja jedinstvena pravila i principe života,
zbog toga košnicu otvarajte što manje i samo kada nužda zahteva.Čovek koji je alergičan na
ubod pčele, odnosno na pčelinji otrov, ne može biti pčelar (simptomi su jak poremećaj rada srčanog
mišića i krvnih sudova uz povišeni krvni pritisak i visoku temperaturu). Pčele najmanje ubadaju između
9-11 i 15-17 časova. Osnovna mera za saniranje posledica pčelinjeg uboda je odstranjivanje žaoke iz
kože.
Samo čovek koji je motivisan i koji voli to što radi, dobro zna svoje obaveze,
odgovoran je i uspešan. Obično se počinje pčelariti sa velikim entuzijazmom i nadom. Vremenom
proširuju znanja, stiče iskustvo, postaje umereniji i objektivniji u procenjivanju svojih mogućnosti i
postiže sve bolje rezultate. Najvažnije je da se početnik ne razočara eventualnim prvim neuspesima.
Greške i neuspesi su mogući, kao i u svakom drugom poslu, ali bez obzira na njih, uporni pčelari ubiru
veća zadovoljstva i plodove uspešnog pčelarenja. Malodušnost i nestrpljivost nisu osobine uspešnog
pčelara. Njih pobeđuje ljubav prema prirodi i pčelama, upornost, strpljenje, smirenost i vera u bolje
sutra.
Lokacija, stanje mikroklime, uslovi pčelinje paše, čistoća okoline i položaj mesta na
kojem je košnica, direktno utiču na razvoj i jačinu pčelinjeg društva, Zbog toga birati lokacije
koje u okolini imaju ranu prolećnu pašu, voćne i druge vrste medonosnih boljaka, kako bi se obezbedio
brzi prolećni razvoj društava i bar jedna glavna paša na kojoj će pčele sakupiti višak meda za
centrifugiranje. Za svoje potrebe normalno pčelinje društvo godišnje utroši 90-110 kg meda .
Pčela svoj tovar sakupi i donese za 3-5 minuta sa udaljenosti od 1 km, za 20-25
minuta sa 2-3 km, a sa 5 km za 100-120 minu-ta.
Na jakim pašama sa prosečnim dnevnim unosom nektara od 4-5 kg po društvu na
udaljenost od pčelinjaka oko 200-300 m, na jednom pčelinjaku može se smestiti oko 50
košnica,. Takva udaljenost pčelinjaka obezbeđuje 4-6 ha paše svakom, a prinos meda po
društvu biće oko20-30 kg. Na tihim pašama koje dugo traju, sa unosom oko 1,5-2,5 kg nektara po
društvu, na jednom pčelinjaku može da bude 40-50 društava, a međusobna udaljenost pčelinjaka treba
da je oko 400 metara i to rastojanje obezbeđuje po 16 ha paše svakom pčelinjaku i prinos meda oko 20-
30 kg po društvu. (Ćerimagić H.,1988.)
Pčelinjak treba zasnovati po mogućnosti na zemljištu koje nije podvodno, sa blagim
nagibom prema južnoj strani, izbegavati postavljanje pčelinjaka blizu farmi, deponija, većih
saobraćajnica, dalekovoda, škola i kuća, već što je moguće bliže lokaciji buduće paše sa
obiljem različitih medonosnih biljaka, u šarenoj hladovini voćnjaka Na pčelinjaku se mora
održavati besprekorna higijena i čistoća. Košnice treba postaviti na oko 30-40 cm od zemlje,
na postolja od cigli, drveta, betonskih ili metalnih postolja koja obezbeđuju stabilnost
košnicama kada duva i najjači vetar.
Pčelar je obavezan da na vidnom mestu istakne tablu od postojanog materijala, sa
napisanom adresom stalnog boravka i brojem telefona vlasnika. Doseljeni pčelar je dužan
da se prijavi nadležnom opštinskom organu i društvu pčelara, na čiji se teren doselio, i da
kontaktira i sarađuje sa pčelarima iz mesta u koje se doselio. Pčelar je obavezan da,
prilikom doseljenja pčela na pašu, podnese nadležnom organu opštine potvrdu o
zdravstvenom stanju svojih pčela. Pčelar je dužan da postavi svoj pčelinjak tako, da pčele
ne ometaju javni saobraćaj i ne smetaju susedima. U tome se mora poštovati opštinska
odluka o postavljanju pčelinjaka.
Ako pčele ometaju saobraćaj i susede, pčelar je dužan da to spreči preduzimanjem
potrebnih mera, kao što su: usmeravanje izleta pčela okretanjem leta u pogodnom pravcu,
zasađivanjem živih ograda i niskih stabala voća, kako bi se uzdigao let pčela na potrebnu
visinu.
Ako su pčele na paši postavljene u blizini saobraćajnica potrebno je, levo i desno od mesta postavljenih
košnica, staviti table sa naznakom: "Pažnja! Pčele na paši."
Kod seobe pčela na pašu, pčelinjak se mora postaviti, u odnosu na druge, na korektan način.
Pčelinjak se ne može postaviti ispred ranije doseljenog pčelinjaka ako se leta usmeravaju u istom
pravcu kao kod ranije doseljenog pčelinjaka."
Bavljenje pčelarstvom ne zahteva prevelika ulaganja i svaki čovek sa prosečnim prihodima može
da ih obezbedi radi svog zadovoljstva i zdravlja. Za razliku od većine drugih hobija novac uložen u
pčelarstvo će se sigurno vratiti, a posle par godina biće i značajnih viškova proizvoda za prodaju.
Košnicu kao najskuplji deo opreme može se kupiti ili napraviti ručnim alatom u svojoj radionici.
Košnica se pravi od kvalitetnog drveta, po standardizovanim merama, čime se olakšava i ubrzava
razvoj pčelinjeg društva.
Pčelinja društva i rojevi se kupuju ili nabavljaju na više načina: kao poklon, hvatanjem prirodnog
roja, razmenom, kupovinom i dr. Najvažnije je nabaviti zdrava pčelinja društva sa mladim, kvalitetnim i
po mogućstvu selekcionisanim maticama.
Standardizovan mladi roj ili nukleus obično se prodaje na pet okvira i to: tri okvira
legla u svim fazama razvoja, sa mladim pčelama i mladom jednogodišnjom maticom, i dva
okvira sa medom i pergom.

Oprema i uređaji u pčelarstvu

Prema jednoj zastareloj podeli, u opremu za pčelarstvo spadaju: košnica za pčelinje

društvo i oprema za pčelara. Opremu pčelara čine: pčelarski kombinezon ili radni mantil,
pčelarska kapa ili šešir i pčelarske rukavice. Pčelarski alat obuhvata: dimilicu, pčelarski nož,
pčelarsku četku, čistilicu za podnjaču, češalj za leto, prskalicu i dr. Pribor čine: pribor za
umetanje i utapanje satnih osnova u okvire, pribor za oduzimanje meda i skidanje
poklopčića, drveni sanduk za prenošenje okvira, sunčani topionik za vosak, žičani kavez za
maticu, žica, uveličavajuća lupa, sanduk za pomoćni alat i pribor, kontrolna vaga i dr. Sami
možete napraviti veći deo opreme i pribora koji se svakodnevno koristi na pčelinjaku.
Košnica je namenjena za smeštaj, život pčelinjeg društva, razmnožavanje i odlaganje
rezervne hrane. Ona omogućava čoveku da na najlakši i za pčele najbolji način, oduzima
višak pčelinjih proizvoda. Savremena košnica mora da zadovolji dva glavna uslova: dobru
biološku funkciju društva i racionalan rad čoveka. Ona je najvažniji deo opreme i od njenog
kvaliteta umnogome zavise rezultati pčelarenja. Za savremeno, produktivno i tehnološki manipulativno
pčelarenje, najbolje košnice su: polunastavljača Dadan-Blatova (DB) i nastavljače Langstrot-Rutova (LR)
i Fararova. Treba izabrati jedan tip i pčelariti samo s njima.
Više o alatima, opremi, priboru, uređajima, mašinama i ostaloj mehanizaciji u pčelarstvu biće
više reči u posebnom poglavlju, ali samo da napomenemo da u OPREMU ZA PČELARA spada:
pčelarski kombinezon, pčelarska kapa, rukavice, dimilica, pčelarski nož, četka prskalica, zatim grupa
različitog probora, kao na primer:
Pribor za prihranjivanje pčela
Pribor za dodavanje i transport matica
Pribor za ožičavanje okvira i armiranje satnih osnova
Pribor za topljenje i ceđenje voska
Pribor za oduzimanje i ceđenje meda
Alat i pribor možete postepeno obogaćivati kupovinom ili sopstvenom izradom.
Radne i karakterne osobine čoveka su najvažniji uslov za uspeh u pčelarenju. Pčelarite samo
ako ste motivisani ljubavlju prema pčelama i prirodi i ako posedujete navedene osobine. Ako su
prioritetni neki drugi razlozi, uspeh u pčelarenju je neizvestan.

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA I UPOTREBE MLEČA

Pripremio: Slađan Rašić

Matični mleč je hrana za matice. Tačnije, to je hrana za pčelinju maticu ali je takođe koristan I za
žene i za muškarce. Matice se proizvode i iz svojih matičnjaka izvode, ne rađaju se i njihova ishrana sa
matičnim mlečom je ključ ovog procesa. Bez ove specifične hrane matice ne bi uspele da se potpuno i
pravilno razviju.
Matični mleč je veoma hranljiva, gusta, mlečno bela, “kajmakasta” tečnost i secret je
hipofaringealnih (podždrelnih) žlezdi pčela hraniteljica (radilica). Pčele radilice luče matični
mleč luče od 4-6-og dana do 12-15-og dana života. Razvoj i funkcionisanje žlezda, koje luče
matični mleč, nije moguć bez obilne, kvalitetne, belančevinaste hrane. Zato je neophodno,
tokom celog perioda dobijanja matičnog mleča, snabdevati društvo velikim količinama
perge i polena. Matice žive isključivo i ekskluzivno na matičnom mleču i to objašnjava njene
neverovatne dimenzije, plodnost i dugovečnost.
Matice se izvode iz potpuno istih jaja kao i pčele radilice. Jedina je razlika što jaja iz kojih se
izvodi matica dobijaju za hranu samo matični mleč. Matice su tako prosečno za 42% duže od
pčela radilica i što je možda najimpresivnije, matice žive 40-50 puta duže od radilica, a
proizvode dnevno u vidu položenih jaja 2.5 puta veću težinu od njihove telesne težine. Ova
neuobičajena reproduktivna sposobnost, energija, veličina i dugovečnost matica je simbolika koja se,
može se slobodno reći, pripisuje upravo kao učinak matičnog mleča.
Matični mleč usporava starenje, povećava dugovečnost. On pomaže u očuvanju zdravlja,
lepote i vitalnosti, pomaže u normalizovanju telesnih funkcija, štiti od infekcija, povećava
otpornost prema bolestima tj. Imunitet, povećava energetske nivoe u organizmu. Mleč ima
antibakterijsko i antivirusno svojstvo, posebno utiče na Streptokoke, E. coli i Stafilokoke. On
ubrzava formiranje koštanog tkiva i zarašćivanje rana.
Kao i polen, mleč je prebogat u hranljivim sastojcima i energiji. Sadrži 12-13% proteina, 12-15%
ugljenih hidrata, 5-6% korisnih materija, uključujući i važne masne kiseline i sadrži pun spektar
vitamina. Matični mleč je bogat vitaminima B komplexa naročito pantotenskom kiselinom, a to
objašnjava njegovo antistresno dejstvo. Tu su još i minerali: Ca, Cu, Fe, P, K, Si i S. Matični mleč sadrži
još i sterole fosforna jedinjenja i acetil holin. Acetil holing je neophodan za prenošenje nervnih signala
(impulsa) od ćelije do ćelije. Takođe, neka od ovih jedinjenja utiču i na razna neurološka oboljenja
uključujuću Perkinsonovu bolest, Alchajmerovu bolest i Multiplu sklerozu.
Matični mleč je bogat i u aminokiselinama koje su neophodne za život ljudi i životinja. On
sadrži 17 AK uključujući i 8 esencijalnih AK, plus 5 neidentifikovanih srodnih jedinjenja. 16.1% u mleču
otpada na asparaginsku kiselinu-glavnu aminokiselinu zaduženu za rast i razvoj organizma. Mleč sadrži
i gama-globulin, koji potpomaže imuni sistem i borbu protiv infekcija. Polovinu od ukupnih masnih
kiselina zauzima 10-hidroksi-2-decenoična kiselina koja utiče na procese rasta, telesnu regulaciju i
imunitet. Ova kiselina obuhvata 2-15% ukupne težine matičnog mleča. Mleč takođe sadrži feromone i
brojne druge identifikovane i neidentifikovane supstance.
Mleč je bogat i u RNA i DNA koje imaju ogroman značaj za život čoveka i životinja. Želatin, drugi
značajan sastojak je preteča kolagenu ili vezivnom tkivu. Kolagen je zadužen za podmlađivanje
organizma tako što čini da koža izgleda sveže i mlađe, uspostavlja bolji tonus muskulature i pomaže
svim unutrašnjim organima i žlezdama u organizmu.
Istraživanja su pokazala sledeće:
1. Povećava životni vek insekata i sisara za 30-200%
 2. Kokoške dupliraju nosivost. Stare nosilje počinju da nose jaja ponovo. Stariji pevci postaju
ponovo plodni i u polnoj moći
3. Žene postaju plodne i posle menopauze
4. Impotentni muškarci postaju ponovo potentni
5. Podmlađuje ćelije i utiče na dobro raspoloženje
6. Kod ljudi takođe produžava život, obnavlja zdravlje, polne i reproduktivne funkcije
7. Vraća koži zdrav izgled i svežinu
8. Ublažava zabrinutost i zlovolju
9. Ojačava i stimuliše imuni sistem
10. Sadrži komlex jedinjenja bioaktivnih hormona koji su slični sekretima žlezdi u organizmu i tako
stimulišu rad endokrinog sistema i pomažu u normalizaciji reproduktivnog sistema kako žena
tako i muškaraca
11. Američki izvori iz istraživačkih centara za hranu i lekove pokazuju da matični mleč ima
baktericidno dejstvo i to pre svega na mikrobe kao što su Staphilococus aureus, Bacillus colii,
Ebertela typhosa, Bacillus metiens
12. Stimuliše rast novorođenčadi, pogotovo kod nedonoščadi i bebama sa hipotrofičnim promenama
13. Pomaže kod arterio i ateroskleroze
14. Regeneriše razvoj kostiju
15. Pospešuje anaboličke procese u tkivima i porast
16. Pomaže u zarašćivanju rana, pri upali bešike, smanjuje intenzitet bola
17. Povećava broj eritrocita i imunih ćelija
18. Ubrzava izlečenje upalnih procesa
19. Može proizvesti antikancerogeni efekat
20. Štiti jetru od raznih oboljenja
21. Povećava apetit
22. Povećava polnu moć
23. Ublažava zamor i bol u očima
24. Pomaže ženama u kritičnim periodima kao što je trudnoća ili menopauza
25. Podmlađuje
26. Smanjuje umor
27. Ublažava i često eliminiše bol kod reume
28. Pojačava koncentraciju i pamćenje
29. Obnavlja reproduktivnu energiju
30. Regeneriše iznurene i oslabljene organe
31. Pomaže kod neuroloških i vaskularnih problema kao što je Parkinsonova bolest
32. Reaktivira žlezdana tkiva i poremećene žlezdane ćelije
33. Potpomaže neurološka oboljenja kao što su cerebralni neuritis i različite vidove neuroza
34. Pomaže kod dijabetesa, astme, steriliteta kod žena, impotencije kod muškarca, kod hroničnih
degenerativnih bolesti
35. Jako je dezinfekciono sredstvo
Matični mleč se koristi kao takav i u šistom svežem stanju čuva se u frižideru ili zamrzivaču.
Takođe se koristi i u mednoj mešavini gde je prirodno zaštićen ili kao lifilizovan, u
kapsulama, tabletama, kao žvaka i dobar je u mešavini sa drugim prirodnim supstancama
kao što su pčelinji proizvodi. Koristi se u tečnom stanju često pomešan sa medom. Mleč se
upotrebljava u kozmetici kao kozmetički preparat u vidu krema, melema, masti i drugih proizvoda.

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA MATIČNOG MLEČA

Količina mleča u svakoj matičnoj ćeliji varira od 100 do 300 grama u Srednjoj Evropi, pri
optimalnim uslovima i kada je pčelar dobro obučen može se dobiti ne manje od 500 grama
matičnog mleča od jednog kvalitetnog društva, tokom cele aktivne sezone. Količina
izlučenog mleča zavisi od jačine odgajivačkog društva, od njegove obezbeđenosti medom i
pergom, postojanje paše u prirodi, njene dužine, vremenskih uslova i dr. Rekord u Kini je 4.4
kg po društvu u jednoj sezoni-za jedan sat rada presade oko 2000 larvica.
Sve radnje na proizvodnji i sakupljanju matičnog mleča treba obavljati u besprekornim
sanitetsko-higijenskim uslovima, prema odgovarajućim zahtevima, predviđenim za
proizvodnju lekova i životnih namirnica.
Proizvodnja matičnog mleča sastoji se iz sledećih procesa: pripreme matičnih osnova i
presađivanja larvi radi izvođenja matica; pripreme i iskorišćenja odgajivačkog društva;
oduzimanja matičnog mleča; njegove pripreme za čuvanje i transport.
Za dobijanje matičnog mleča koriste se isti načini, kao i prilikom izvođenja matica. Za
to se izdvajaju jaka društva, koja imaju ne manje od 7 - 8 satova sa leglom i ne manje od 10
ulica pčela. Ispitivanja su pokazala da najviše mleča daju društva sa oko 45 - 50 hiljada
pčela. Pčelinja društva treba da su obezbeđena obilnim zalihama belančevinaste hrane:
10 -12 kg meda i 2 - 3 sata sa pergom, a ako u prirodi nema prinosa nektara i polena
obavezno se daje društvima ujutru i uveče šećerni sirup i cvetni prah i njegova zamena.
Matični mleč se oduzima 72 časa posle presađivanja larvi.
U začecima matičnjaka larve plivaju na površini velike količine matičnog mleča. Odabrani
ramovi unose se u laboratoriju i vrućom lancetom se sasecaju izgrađene stranice
matičnjaka do nivoa mleča, a onda se špahlom uklanjaju sve larve. Zatim se lopaticom ili
pomoću vakum pumpe oduzima mleč. korišćenja osnova od plastične mase koriste se uređaji, koji
dozvoljavaju oduzimanje mleča iz svih matičnjaka, koji se nalaze na jednoj matičnoj letvici. Posle toga
mleč se filtrira kroz sito, kako bi se odstranili sitni delići voska, opne larvi i larve koje su
upale slučajno.
Matični mleč se skladišti u tamne staklene teglice po 75 - 150 gr. Unutrašnjost teglice i
poklopca dobro je obložiti vrućim voskom. Na svaku teglicu lepi se etiketa sa imenom
proizvođača, brojem pčelinjaka, vreme uzimanja matičnog mleča, ime odgovornog lica za sakupljanje i
masa proizvoda.
Dokle god se teglica dopunjava matičnim mlečom mora se držati u frižideru na
temperaturi ne višoj od 0°S. Punjenje teglice matičnim mlečom neophodno je
realizovati za 1 sat (neduže). Pri tome treba voditi računa da teglica bude
popunjenamlečom do zatvarača. Posle popunjavanja teglica se dobro
zatvarapoklopcem. U cilju hermetizacije teglica se grlićem potapa u rastopljeni vosak i
odmah zatim se stavlja u frižider. Tegle sa matičnim mlečom, pripremljene na ovaj način,
mogu se čuvati ufrižideru na temperatiri ne višoj od 0°S, ne duže od 2 sata(poželjno je
teglice sa matičnim mlečom u ovom vremenu čuvati natemperaturi oko -6°S radi
očuvanja biološki-aktivnih materija).
Prenos teglica sa matičnim mlečom vrši se prenosnim hladnjacima, u kojima
temperatura nije viša od 0°S. Prenos mleča od proizvođača do prijemne stanice nesme biti
duži od jednog dana. Proizvođač je dužan da garantuje kvalitet matičnog mleča.
Međutim sakupljeni matični mleč gubi tokom vremena svoju biološku aktivnost. Radi
očuvanja prirodne biološke aktivnosti matičnog mleča najcelishodnije je oduzimati ga i odmah
konzervirati metodom apsorpcije.
Apsorpcija matičnog mleča vrši se pažljivim utrljavanjem u porcelanskoj posudi jednog dela mase
sveže dobijenog mleča iz matičnjaka, sa četiri dela mase apsorbenta. Kao kvalitetan apsorbent
koristi se smesa laktoze (98-97%) i glukoze (2-3%).

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA I UPOTREBE PČELINJEG OTROVA

Pripremio: Slađan Rašić

Pčelinji otrov medonosnoj pčeli služi za odbranu košnice od prodora drugih bezkičmenjaka,
ptica i sisara koji napadaju zajednice medonosne pčele da bi im otele med. U toku jednog
uboda u telo žrtve pčele ubrizgaju 0.3-0.4 mg otrova. Pčelinji otrov je složenog hemijskog
sastava. Za proizvodnju pčelinjeg otrova neophodan je polen i zbog toga je otrov pčela
najpotentniji u toku pčelarske sezone odnosno od ranog proleća do rane jeseni. Primena ovog
pčelinjeg proizvoda je poslednjih godina u rapidnom porastu i rezultati istraživanja pčelinjeg otrova
zauzimaju vodeće pozicije na svim svetskim pčelarskim forumima. Pregledom svih dostupnih
informacija može se zaključiti da je terapija pčelinjim otrovom još uvek velika nepoznanica ali i velika
nada za obolele od nekih neizlečivih oboljenja.
Istorijat upotrebe pčelinjeg otrova
Lekovita svojstva pčelinjeg otrova poznata su od davnina U starom Egiptu mnoge bolesti su se lečile
proizvodima od pčela pa i pčelinjim otrovom. Slična lečenja su navedena i kod Plinija i Galena.
Upotreba apiterapije u lečenju reumatskih oboljenja započela je tek u prvim godinama XX
veka i brzo se prosirila u Evropi. U Americi je dr Beck iz države Njujork proširio ove metode lečenja
preko svoje, još uvek veoma aktuelne monografije, objavljene 1934. Godine. Poslednjih godina smo
svedoci obnovljenog interesovanja za apiterapiju i pčelinji otrov zahvaljujući posebno naporu američkih
lekara dr Saine, dr Broadmann, dr Cherbulies i dr.
Fizičke osobine i hemijski sastav pčelinjeg otrova
Pčelinji otrov se može naći u svoja dva osnovna oblika:
a) Pčelinji otrov u tečnom stanju-odmah posle ekstrakcije odnosno kada ga pčele
ubrizgavaju iz žaoka
b) Pčelinji otrov u praškastom stanju-posle sakupljanja i sušenja
Pčelinji otrov u tečnom stanju je bez boje, oštro-gorkog ukusa i aromatičnog mirisa. Slabo je
kisele reakcije (ph 5.0-5.5) i boji plavi lakmus papir u crveno. Međutim, vodeni rastvor osušenog otrova
ne pokazuje ovaj efekat što znači da kisele osobine daju ustvari isparljive supstance otrova. Pčelinji
otrov se suši na sobnoj temperaturi za oko 20 minuta i pri tom gubi 60-70% od svoje početne težine.
Čist osušeni pčelinji otrov je žućkaste boje. Specifična težina mu je 1.313 g/cm 3. Otporan je na
hladnoću i na zamrzavanje pri čemu ne gubi svoja svojstva. Takođe je otporan i na visoke temperature
čak i do 100oC. Osušeni pčelinji otrov, ako se zaštiti od vlage, može da se čuva i nekoliko
godina. Suv pčelinji otrov je polikristalne strukture. Mikroskopska istraživanja pokazuju da strukturu
pčelinjeg otrova nije teško razlikovati od strukture otrova drugih insekata (ose, stršljenovi).
Pčelinji otrov je dobro rastvorljiv u vodi, nerastvorljiv u amonijum-sulfatu i alkoholu. Do skora je bio
slabo biohemijski izučen jer je njegova hemijska struktura veoma složena. Pčelinji otrov sadrži oko 88%
vode. Kim i Christopher (1997) su dali sledeći hemijski sastav suve materije pčelinjeg otrova:
1. Supstance niže molekularne mase:
a) Aktivni amini (histamin, dopamin, norepinefrin, leukotriens)
b) Nepeptidni sastojci (glukoza, fruktoza)
c) Lipidi (6-fosfolipidi)
d) Aminokiseline (r-aminobutirična kiselina, b-aminoizobutirična kiselina)
 2. Peptidi:
(melitin, apamin, MCD, sekarpin, terciapin, adolapin, inhibitor proteaze, prokain A i B, minimin,
kardiopep)
3. Supstance visoke molekularne mase:
(fosfolipaza A2, hijaluronidaza, fosfomonoesteraza, glukozidaza, lizofosfolipaza)

Epidemiološka razmatranja

Tokom leta postoji mogućnost svakodnevnog dolaska u kontakt sa pčelama. One u suštini nisu
agresivne životinje. Mnogi međutim, preplašeni ovim insektom, reaguju tako da se odbrane od
eventualnog ali malo verovatnog napada, naglim i nepromišljenim pokretima ruku. Tako samo bude
njihovu agresivnu predispoziciju. Mnogobrojni ubodi pak mogu biti posledica posete pčelinjaku. Miris
otrova deluje kao feromon i izaziva agresiju ostalih insekata iste vrste prisutnih u blizini .
Pčele mogu biti i sakrivene u slatkišima ili slatkim pićima, ali i u voću i to je ogromna potencijalna
opasnost.
Naime oko 2/3 svih smrtnih slučajeva dešava se nakon jednog jedinog uboda.

Takođe, 2/3 svih smrtnih slučajeva nastaje u periodu od jednog sata nakon uboda.

Pri smrtonosnom ubodu, 70% od ukupnog broja žrtava iam preko 40 godina starosti.
Najviše smrtnih slučajeva se događa nakon uboda žrtve u glavu i vrat.

Klinički aspekti uboda insekta

Različite komponente otrova pčele izazivaju toksične reakcije kod svih individua. Biogeni
amini niske molekularne mase (histamin, dopamin, norepinefrin idr.) su sadržani u lokalnim reakcijama.
Oni deluju preko krvnih sudova i na nervnim završetcima izazivajući otoke, crvenilo kože, bol i svrab.
Veće toksične reakcije uzrokovane otrovom mogu se pripisati drugim peptidima (melitin, apamin),
hemolitičkim faktorima i degranulaciji mastocita. Ovi peptidi mogu oštetiti ćelijske membrane što
dovodi do oslobađanja enzima iz endocelularnih granula mastocita što dovodi do umiranja ćelija.
Hijaluronidaza ima indirektno dejstvo uvećavajući prodor aktivnih peptida u unutrašnjost tkiva i
razlažući vezivno tkivo koje održava sjedinjenim međusobno povezane ćelije.
Različiti enzimi kao komponente otrova indukuju lokalnu upalu u zoni uboda. „Normalna“
reakcija se manifestuje na površini kože od oko 10 cm, opečenoj i pocrveneloj, koja može ostati takva
nekoliko dana. „Abnormalne“reakcije na ubod insekata su klasifikovane u 4 stepena (prema Muelleru):

I STEPEN: Široka lokalna reakcija, otok na mestu uboda prečnika 10 cm koji traje više od 24 sata.
II STEPEN: Osim prethodnih reakcija prisutno je gađenje, mučnina, povraćanje, osećaj stezanja u grlu,
vrtoglavica i abdominalni bol.
III STEPEN: Osim prehodnih reakcija javlja se i poremećaj u disanju, škripanje u plućima, disfagija,
slabost, omlitavelost zbunjenost, gubitak glasa, osećaj neminovne smrti.
IV STEPEN: Osim nekih prethodnih simptoma javljaju se i nizak krvni pritisak, kolaps, gubitak svesti,
nemogućnost kontrolisanja pražnjenja creva cijanoza.
Uz objektivne simptome koji su opisani postoji i niz drugih, subjektivnih simptoma koji mogu biti
uzrokovani strahom i uzbuđenjem: glavobolja lupanje srca, blaga hipertenzija i osećaj vrućine.
Prvi simptomi najčešće se pojavljuju u roku od nekoliko minuta nakon uboda i traju
uglavnom nekoliko sati ili nekoliko dana. U ređim slučajevima reakcije traju i nekoliko nedelja.
Smrt izazvana ubodom pčele može biti prozrokovana alergijskom reakcijom, toksičnošću
otrova ili usled lokalnog otoka (napr. jednim ubodom u vrat , ždrelo ili gornje disajne puteve, smrt
nastaje usled gušenja).
Letalna doza za odraslu osobu dobrog zdravlja je verovatno nekoliko hiljda uboda. U jednom
zabeleženom slučaju čovek je preživeo i posle 2.243 uboda.
Alergija
Aproksimativno 0.5 do 2% populacije je hipersenzitivno na ubod insekata. Učestanost
patoloških reakcija na ubode pčela se povećava proporcionalno vremenu izlaganja ovim insektima.
Pčelari i seljaci su, prema tome, izloženi većem riziku. Na njih se odnosi 20-35% patoloških reakcija.
Hipersenzitivna osoba može dobiti ubod od pčele igrom slučaja. Na žalost, kod prvog uboda dosta je
neopreznosti kod takvih osoba. Veoma je važno da se što pre izvadi žaoka. To je najbolje uraditi pomoću
pincete, a ako to nije pri ruci, žaoka se vadi noktom ili nekim oštrim predmetom. Nikada se ne smeju
pritiskati kesice sa otrovom koje idu zajedno sa žaokom jer će se tako tečnost ubrizgati u telo. Prva
pomoć kod osoba koje se žale na reakcije po celom telu sastoji se u davanju
antihistaminika. Osobama koje su ubodene u usta neophodna je brza lekarska pomoć i intravenozna
aplikacija kortizona, antihistaminika ili adrenalina. Isti tip lečenja primenjuje se kod žrtava sa
prethodnim teškim alergijskim reakcijama ili sa pojavom teškoća u disanju i gutanju.
Da bi se utvrdili da li je neka osoba hipersensitivna na pčelinji otrov primenjuju se obično 2
testa: „skin“ test i radio-alergosorbent test.
Kod „skin“ testa lekar radi alergijski test tako što pažljivo grebe ili probada površinski sloj
kože iglom koja je napunjena rastvorom otrova u fiziološkom radstvoru. Testiraju se rastvori
različite koncentracije i jačine kako bi se utvrdio nivo hipersenzitivnosti. U zavisnosti od reakcije na koži
lekar propisuje određene tretmane. Ovako se može izgraditi imuni sistem koji će štititi telo od otrova
insekata.
Radioalergosorbent test (RAST) je dosta složeniji alergijski test. Kod ovog testa se probe
izvode u laboratoriji. Naime, testira se uzeti uzorak pacijentove krvi i određuje se prisustvo
i nivo antitela IgE shodno povećanju koncentracije pčelinjeg otrova.
Posebno je zanimljiv izveštaj iz 1986. Godine u British Medical Journal-u koji govori o alergijama koje su
se javile kod dve starije i do tada nealergične osobe, inače pčelari. Jedan od njih je čak bio u životnoj
opasnosti. Posle ispitivanja došlo se do zaključka da su ova dva pčelara postali hipersenzitivni zato što
su koristili nesteroidne antiinflamatorne lekove. Čim su prestali da uzimaju te lekove imuni sistem se
stabilizovao i pri narednim ubodima pčela javljale su se samo uobičajene reakcije. Zato pčelari ne bi
trebali da uzimaju ovakve lekove koji obuhvataju: ibuprofen, naproxen, fenoprofen,
sulindak, piroksikam, ketoprofen, tolmetin ili suprofent.
Terapija pčelinjim otrovom
Tradicionalna terpija pčelinjim otrovom odvija se tako što se uz pomoć živih pčela,
stimulišući ih da ubadaju, tretiraju obolela mesta ili apipunkturne tačke. U zavisnosti od
prirode bolesti otrov se koristi kao krema, mast ili injekcija. Pčelinji otrov je najdelotvorniji
kad dolazi direktno iz živih pčela. Vrlo efektan način aplikovanja je putem injekcija koje se
pripremaju od čistog otrova i predstavljaju homeopatski preparat. Injekcije se daju
potkožno i njima se više ili manje simulira pčelinji ubod i u dozi i u efektu.
U Evropi i u Kini, davanje solucije pčelinjeg otrova vrši se elektroforezom ili ultra sonoforezom. Terapiju
pčelinjim otrovom primenjuju za sada nažalost samo apiterapeuti. U principu tretman započinje tako što
se najpre utvrđuje da li je pacijent alergičan davanjem male doze otrova potkožno. Ako nema reakcije
tretman se nastavlja ubrizgavanjem dve pčelinje doze otrova. Terapija se provodi svaki drugi dan (tri
puta u nedelji) povećavajući broj pčelinjih uboda. Dužina terapije zavisi od prirode i težine bolesti.
Ovaj tretman nije baš prijatan jer je praćen neprijatnim osećanjima: bol, svrab, otekline, upale, crvenilo.
Simptomi kao što su crvenilo, otekline i svrab su poželjni efekti kod pacijenata i to je normalan odgovor
tela. Nešto jače reakcije, ali ne i anafilaktički šok ubrzavaju oporavak.
Najvažnije farmakološke osobine otrova su histamin, fosfolipaza i hijaluronidaza.
Indikacije lečenja pčelinjim otrovom su: aritmija, akutni reumatski karditis, ateroskleroza, periferna
vaskularna oboljenja, visok krvni pritisak, spondilartritis, spondilitis, artritis, mijalgija, psorijaza,
spondiloartroza, cerebralna tromboza, lumbago, neuralgija, multipla skleroza, periferni neuritis, išijas
ekcemi, melanom, ožiljci na koži, seboreja, herpes, hipertireoidizam, hipoglikemija, premenstrualni
sindrom, menstrualni poremećaj, AIDS, kancer i dr.
Ako se želi postići značajna procena terapeutske efikasnosti otrova, ne smemo ga smatrati čudotvornim
lekom za svaki tip navedenih oboljenja, već pre kao pomoćno sredstvo klasičnoj terapiji ovih patologija.
Uprkos svim ohrabrujućim rezultatima pri apiterapiji pčelinjim otrovom, neophodna su dalja istraživanja
i šira saradnja između stručnjaka iz oblasti pčelarstva i odgovarajućih medicinskih ustanova.

NEPRIJATELJI PČELA I SANACIJA

Prof.dr Mića Mladenović

Pčelinje društvo kao kompleksna zajednica, je stalno izložena nizom opasnosti u odnosu na druge vrste
životinja, pa i biljaka. Zbog velikog broja pčela u košnici postoji opasnost da se pčelinja
društva masovno zaraze zbog jako izražene komunikacije I mešanja. Pri povratku sa paše
takođe može doći do pogrešnog uletanja u tuđe košnice I tako kontaminirane pčele da
prenesu infekciju ili neprijatelja na druge pčele iz kućnog perioda života. Putem grabeži, a
posebno selidbom, pčelinjak se takođe izlaže opasnosti da pčele obole, ako pčelar
prethodno nije proverio teren na koji seli svoja drušva. Čovek jako mnogo može da učini na
širenju bolesti I štetočina, počev od prodaje rojeva I društava do nesavesnog odnosa prema teretiranju,
izboru preparata, načinu I vremena tretiranja, doziranju preparata I tako dalje, što sve to može dovesti
do uginuća pčela. Preventiva bolesti je i pravovremeno tretiranje pčela a bitne su i neki
tehnički uslovi koji se moraju zadovoljiti jer se celokupno njihovo razviće dešava u
zatvorenom prostoru (košnici). Zbog zatvorenosti legla isto se ne može uspešno tretirati u bilo koje
vreme (postojanje poklopčića) količine i kvaliteta hrane, što sve to može uticati na otpornost pčela,
odnosno na njihovu osetljivost.
Zbog svega toga, najednostavniji način da se sačuvaju zdrava pčelinja društva je pravovremena
edukacija sa kojom se pčelari upoznaju ne samo pravovremenim apitehničkim zahvatima I stvaranja
jakih društava, već I sa uzročnicima bolesti pčela I legal, kao I sa neprijateljima pčela. Za pčelare je
najvažnije upoznati se sa simptomima bolesti, odnosno sa neprijsteljima pčela I načinom sanacije kako
bi se pčelinje društvo pravovremeno saniralo I na kraju adekvatno iskoristilo za eksploataciju. U ovom
poglavlju obradićemo samo najvažnije neprijatelje pčela koji se sreću na našim pčelinjacima.

VOSKOV MOLJAC
Razlikujemo dve vrste moljca: veliki - Galleria mellonella, i mali - Achroea grisella). Ženka i jednog i
drugog moljca polaže jaja u pukotine košnice, u trnju od voska i rezervnom saću kako u
košnici tako i ako su u magacinu. Larveni stadijum je najopasniji za radilično saće iz kojih se
izdvojilo leglo. One se hrane košuljicama larvi i lutki koje se obično talože na dno ćelije.
Celokupni razvojni stadijum moljca traje oko 2 meseca, optimalna temperaturna za razvoj
o o o o
moljaca je od 30 C, a na 10 C i ispod 10 C prestaje razvoj u svim stadijumima. Na - 10 C
se moljac uništava na svim stadijumima. Kada pčelinje društvo iz bilo kog razloga oslabi moljac
napada nezaposednuto saće, dok jake zajednice ne podležu rušilačkom radu moljca, jer vode borbu
kako sa leptiricama tako i sa larvama. Saće se čuva u posebnim prostorijama gde se vrši
sumporisanje i to na dva načina:
- paljenjem vinskih traka
- paljenjem sumpornog praha, kako bi se izazvao SO2 koji ubija moljca u svim razvojnim dobima
sem u fazi jajeta. Postupak treba dva puta ponoviti u razmaku od 7 dana. Dovoljno je da na 3 nastavka
se 2 - 3 puta upali 30 gr ugljendisulfata. Sumporisano saće se pre dodavanja pčelama obavezno
provetrava ili se poprska mlakom vodom.
Pčelari često za čuvanje rezervnog saća u magacinu koriste orahovo lišće koje se stavlja na svaki
nastavak nekoliko liski- koliko da se prekriju satonoše okvira. Takođe se često koriste mravlja ili
sirćetna koncentrovana kiselina-esencija za čuvanje saća. Dovoljno je u plitkom tanjiriću
staviti kiselinu I na vrhu stuba nastavaka sa starim saćem postaviti ovaj tanjir. Pare kiselina
padaju na dole I tako štite ili ubijaju moljca u stadijumu larve lutke I imaga

PČELINJA VAŠ - Braula caecca

To je muva bez krila iz reda dvokrilaca, dužine 1,5 cm crvenkasto mrke boje, živi na pčelama
i matici najčešće na toraksu i predelu usnog aparata. Ženka laže jaja sa unutrašnje strane
voštano mednih poklopčića, a katkad i na drugim delovima saća. Razvojni stadijum je 21
dan. Izležena vaš ako ne uzme hranu za 6 časova uginjava, a odrasle vaši se hrane
uzimajući mleč iz usta, a naročito matice. Vaš se ne hrani hemolimfom kao varoa već samo
matičnim mlečom, ali samo njeno prisustvo uznemirava pčele i maticu koja zanese šareno leglo. Vaš se
uništava svim preparatima koji se koriste protiv varoe izuzev onih koji su na bazi amitraza. Može se
uništiti I mehanički direktnim dodirom čačkalice koju smo prethodno potopili u med. Tako se može
zalepiti I više desetina pčelinje vaši, najčešće sa usnog aparata matice.

MRAVI
Često napadaju pčelinja gnezda, a kadkada se i gnezde u samoj košnici. Neke vrste
napadaju i odrasle pčele, grizući im krila, udove u nameri da dođu do medne voljke. Neki od
njih koriste samo med iz saća dok se neki hrane uginulim pčelama ispred košnice, zbog toga
se borba sastoji u premazivanju podnjače bitumenom, katranom ili u mehaničkoj borbi odnosno
uništavanjem sataništa kako na samom pčelinjaku ili blizini. Pčelari u cilju prevencije stavljaju mlado
lišće od paradajsa ispod krova košnice, a neki I plastične čaše nakačene na kočiće- postolja košnica
okrenute naopačke.

MIŠEVI
Predstavljaju opasnost samo preko zime jer se s jeseni uvlače u košnicu preko nebranjenog
leta. U košnici uništavaju saće hraneći se voskom i medom. Glavna šteta nastaje kao
posledica uznemiravanja zimskog klubeta, pri čemu može uginuti i matica. Samo prisustvo
miša izaziva povećanu potrošnju hrane. Zato se najadekvatnije suzbija postavljanjem češljeva na
letu, a ako se ipak nađe u košnici onda se naglim stresanjem pčela efikasno izbacuje ili
ubija.

PTICE
Postoji veliki broj ptica koje se hrane insektima. Među njima je najopasnija ptica pčelarica
(Merops apiaster), koja spada u red najlepših ptica. Živi na obalama reka i razmnožava se
tako što pravi hodnike u nepristupačnom I srmim obalama reka. Veliki je neprijatelj, pogotovu
ako se javi u jatima I ako se pojavi na sparivalištu matica. Nanosi štetu leteći otvorenog kljuna I
gutajući oko stotinu pčela u toku svog leta. Efikasnija mera je uništavanje gnezda i zatvaranje
pukotina ili paljenje ugljen-di-oksida. Vrlo efikasne rezultate postiže i lovačka puška. Kao štetnici se
pominju i laste, detlići, krasne žunje, pa čak I vrapci I kokoške.

STRŠLJEN (Vespa crabo)

Hvata pčele na letu ispred košnice ili na paši, raskida pčelu na dva dela i iz medne voljke
siše medni sadržaj. Borba se sastoji u uništavanju gnezda, ubacivanju ugljen-di sulfida ili paljenje
vatri u večernjim satima i uznemiravanja gnezda gde stršljenovi sami uleću u vatru.

OSA (Vespa vulgaris)

Predstavlja velikog neprijatelja pčela, naročito u sušnim letima kada se uvlači u gnezdo
pored stražarica, odnoseći med u svoje gnazdo. Jaka društva se uspešno bore sa osama, ali
slabija trpe velike gubitke. Borba se sastoji u uništavanju gnezda i postavljanju mamaca na
pčelinjaku, odnosno flaša sa razblaženim sirćetom ili pivom. Dovoljna je trećina navedenih
tečnosti u plastične flaše koje se postavljaju na krovovima košnica, a još bolje ako se povešaju po
granama okolnog drveća.U ove mamke ulaze pored osa I sršljenovi, pa čak I leptiri mrtvačka glava.

MRTVAČKA GLAVA (Acherontio atropos)

Spada u grupu vrlo dekorativnih leptira, veličine 5 cm a sa rasponom krila 10 - 15 cm. Na toraksalnom
delu raspored dlačica odslikava mrtvačku glavu pa otuda i ime. Obično se uvlači u košnicu u
večernjim satima kada nema stražarica. U košnici siše halapljivo med, udara krilima i
uznemirava pčele. Kada se prejede meda, zbog veličine ne može da izađe pa ga pčele zbog
uznemiravanja ubijaju i mumificiraju propolisom. Borba se sastoji u postavljanju češljeva na
leto.

KRASTAVA ŽABA
Lovi pčele ispred leta i poletaljke pogotovo leti kada su jake vrućine i pčele prave bradu.
Pošto joj ubodi ne smetaju, može da podnese veliki broj uboda, a svojim lepljivim jezikom može da
uništi veliki broj pčela, pa čak I čitavu bradu, tj. pčele izletnice koje donose nectar I polenov prah.
Borba se sastoji u uklanjanju cigli i kamenja sa pčelinjaka.

GUŠTERI
Slično krastavoj žabi uništavaju pčele na paši i ispred košnice.

PAUCI
Napadaju pčele na paši i na pčelinjaku, hvataju ih u postavljene mreže, a uhvaćene pčele
raskida i siše slatki sadržaj medne voljke. Mera borbe je uklanjanje paukovih mreža oko pčelinjaka

KOMUNIKACIJA I FEROMONI
Pripremio: Slađan Rašić
KOMUNIKACIJA MEDONOSNIH PČELA

Komunikacija je način sporazumevanja između živih bića. Pčele su deo neukrotive prirode čije
poznanstvo sa čovekom traje od davnina, preko voska, meda, propolisa itd. Priroda im je uskratila govor
kakav mi poznajemo ali im je dala savršenu moć komunikacije, tako da u njoj nema nerazumevanja.
Preciznost informisanja je omogućila savršenu organizaciju društva koje je počelo s razvojem
pre nekoliko hiljada godina i još uvek je tu.

Plesna komunikacija medonosne pčele

Čovek je mnogo puta bio svedok treperave igre pčela ali gotovo nikada u divljenju koje ga je tada
obuzimalo nije razmišljao da ta čudnovata igra sadrži savršeno preciznu informaciju.
Problematika plesa se može različito posmatrati: u odnosu na gravitaciju, položaj Sunca,
oblačnost ili u odnosu na poruku koju prenose: radost, upozorenje, takmičenje za poziciju i
sl.
Plesna komunikacija je obogaćena dodatnim faktorima: zvukom, mirisom, feromonima, što
još više komplikuje poruku igre.
U oblasti komunikacije pčela najveći broj naučnika se bavio upravo proučavanjem plesa.

Ples i gravitacija, položaj Sunca i oblačnost

Ples tragača za hranom je instiktivno, a ne stečeno-naučeno. Poreklo veze između svetla i
gravitacije iskazano u igri može biti razlog špekulacije. Jer pčela u tmini košnice igra na vertikalnoj
površini saća, dok se traganje za hranom odvija u horizontalnom pravcu; što znači da pčele mora da
kompenzuju razliku da ne bi došlo do greške.
Pčele imaju veoma dobru memoriju. Ako im svaki dan između 10 i 12 časova dopremate posudu sa
hranom, pčele će doleteti na isto mesto u isto vreme čak iako posuda bude prazna. Pravi primer
Pavlovljevog uslovnog refleksa.
Da bi se izbegla prednost poznavanja terena pčele tj. košnica prebačene su u potpuno novu sredinu, tek
tada su vršeni eksperimenti; i to ujutru po oblačnom vremenu. Postavljena je posuda sa sirupom koja je
udaljavana sve do 30 m od košnice, ali su pčele i dalje nepogrešivo repnim plesom pokazivale tačno
mesto hranilišta, iako iz iskustva nisu mogle znati gde se nalazi Sunce. Pčele koje su zatim izletale iz
košnice nisu mogle znati gde se nalazi sunce, zato su se oslanjale na gravitaciju-pa prema tom uglu
određivale položaj Sunca. Najveće iznenađenje je tek usledilo.
K. von Frisch je nastavio sa sledećim ogledom: namestio je košnicu u spravu koja je omogućavala
okretanje košnice u svim pravcima. Košnica je postavljena u horizontalnom položaju, umesto u
vertikalnom (kako inače stoji). Pčele su nastavile i dalje da igraju, ali se više nisu oslanjale na
gravitaciju, pa je ples i dalje ukazivao direktno na pravac hranilišta. Ukoliko se košnica lagano okreće
oko svoje ose pčele se ponašaju kao igla na kompasu, jednako su bile savršeno orjentisane.
Najjednostavnije rešenje je bilo da se pčele orjentišu prema položaju Sunca na izlasku, ne uzimajući u
obzir referencu gravitacije. Ovo objašnjenje je podrazumevalo da pčele uvek vide Sunce na horizontu ali
ga pčele u ovom slučaju nisu mogle videti jer je košnica bila pod krovom! Znači da je još nešto bilo
umešano.
Košnica je ubačena u mračnu kutiju, unutar kutije je bilo postavljeno crveno svetlo, koje pčele nisu
mogle videti, ili difuzno belo svetlo. U oba slučaja igra je bila jednako živahna, ali potpuno
dezorjentisana. Pčele su izletale iz košnice i tražile su hranu u svim pravcima.
Po toplom vremenu pčele su često viđane kako plešu na poletaljci, ukazujući na direktan pravac
hranilišta, ali ovo je bio potpuno drugi slučaj.
Odgovor na pitanje: kako su pčele uspevale da pokažu tačan pravac, dao je sledeći eksperiment: U
mračnoj kutiji u kojoj se nalazila košnica pčele se nisu mogle orjentisati, i zato je na jednom zidu
napravljen mali kružni otvor kroz koji se videla tačka plavog neba udaljena od Sunca; pčele su se
najednom orjentisale bez greške. Otvor je bio promera 10 cm.
Čak i kad je kroz otvor ubačena tuba dužine 40 cm, širine 15 cm-pčele su i dalje bile orjentisane, tuba je
bila upravljena u pravcu severa. No kad je položaj tube zamenjen i kad je ona pokazivala južno nebo
pčele su se zbunile i svojim plesom su pokazivale istok umesto zapad. Iz ovog ogleda se jasno vidi
postojanje nekog fenomena koji je povezan sa pozicijom Sunca, vidljiv kao i plavo nebo.
Zadugo, taj fenomen nije bio otkriven, a onda je nenadano otkriven. U pitanju je bila polarizovana
svetlost. Polarizovana svetlost je sređena, filtrirana i talasanje vrši na određen način i u
određenom obliku. Talasi linearno polarizovane svetlosti talasaju se samo u jednom pravcu
poprečno prema liniji prostiranja, pri čemu ravan polarizacije stoji upravno na ravan
talasanja.
Ovo je samo jedan od dokaza da pčele (sasvim moguće i insekti uopšte) vide drugačije od humanoida.
Dnevna pauza na paši (13-15h) uslovljena je položajem Sunca. Ako se pčela vrati u podne njen ples je
dezorjentisan sve dok se sunce ne pomeri ka zenitu za 2,5 ̊ ali ima i slučajeva da se pčele vraćaju i kada
je položaj Sunca manji od 1 ̊. Orjentacija pčela prema Suncu je urođena, ali kompenzacija
sunčeve putanje je stečena.

Uticaj kvaliteta, kvantiteta i konstantnosti izvora hrane na intenzivnost plesa

Iz jednostavnih i efektnih ogleda Frisch je pokazao povezanost kvaliteta i kvantiteta hrane
sa intenzitetom plesa pčela. Frisch je snabdevao pčele iz dve različite posude sa sirupom: prva
posuda , sa obilnom količinom sirupa, dok se u drugoj nalazio tanak sloj sirupa koji je upijao filter papir.
Utvrđeno je da veći broj pčela daleko energičnije pleše ako su bile na bogatoj posudi, uspostavljena je
proporcija (pozitivna) između količine raspoloživog hraniva i broja pozvanih pčela. Deset
godina kasnije Frisch je potvrdio da to zavisi i od koncentracije šećernog sirupa.
Frisch je primetio da je igra bila vidno redukovana kada je 0,5% rastvora saharoze razblažena 0,5%
rastvorom laktoze. Igra je takođe redukovana kada je dodat 1% rastvor sorbitola, što je inače
utrostručilo hranljivu vrednost rastvora. Međutim, kada je 0,5% rastvor saharoze zamenjen 1%
rastvorom, tako da su se slatkoća, viskoznost i hranljiva vrednost uvećali, proporcionalno se uvećao i
intenzitet igre.Dodavanje 0,125% rastvora soli takođe redukuje igru. Iz ovih rezultata ustanovljeno
je da ni stepen osećaja medne voljke, ni hranljiva vrednost rastvora ne određuju ples već da
je ukus odlučujući.
Lindauer (1949) je potvrdio rezultate u daljim ogledima. Ispostavilo se da se ples drastično smanjuje s
ukusom soli, razblaženom HCl, kininom i drugim neprijatnim mirisom. Lindauer je takođe dokazao da se
prag koncentracije šećera koji prouzrokuje igru sezonski pomera, i da je u vezi sa vremenom i
postojećim zalihama hrane. Prag koncentracije varira između 2 M rastvora u junskom proticanju nektara
do 1/8 M kasno u julu.
Istraživanja tokom 1983.g. koga su sproveli naučnici Trevor Nichols Experiment Station, Fennville,
Michigan nad 71 biljnom vrstom, u tri ponavljanja pokazala su sledeće: samo četiri biljne vrste pokazale
su značajna odstupanja u odnosu na do tada prihvaćenu činjenicu da je lučenje nektara intenzivnije u
prepodnevnim časovima (u 10 h tačnije). Zašto je to značajno? Iz vrlo jednostavnog razloga: u vreme
najintenzivnijeg lučenja nektara, najveći je broj izletanja pčela, a dnevni inenzitet plesa
najjači. Dalje, pojačana aktivnost pčela oko 14 h umesto oko 10 h, u ova četiri slučajeva
ukazuje i na to da je veći broj apsolutno otvorenih cvetova u 14 h. Sve to zajedno znači,
posmatrano na godišnjem nivou da je broj izletnica i intenzivnost prenošenja informacija
najveći u vreme maksimalnog cvetanja medonosnog bilja.
Interesantan je i ogled kojim je Ribbands, 1953. pokazao uticaj konstantne snabdevenosti
hranilišta na intenzitet plesa: dresirao je jednak broj markiranih pčela na tri različita izvorišta. Prvo
hranilište je bilo konstantno snabdevano koncentrovanim šećernim sirupom, a preostala dva
razblaženim. Nakon nekog vremena jedna od druge dve posude snabdevena je koncentrovanim
sirupom. Pčele su bile privučene ( i ubijene) u većem broju nego što je bilo očekivano.. Pčele sa prvog
hranilišta uverene u konstantnost hranilišta i koncentracije sirupa lakše su plesale u odnosu na pčele
koje su se hranile iz druge i treće posude.
Serija brojnih eksperimenata ukazala je na jos neke interesantne stvari: Vodonoše plešu u proleće,
posle zimskog klupka. Kada pčele lete s vetrom od košnice do hranilišta, ritam njihovog leta je brži,
nego kada lete uz vetar. Vetar na putu do hranilišta ima isti značaj kao i povećanje daljine. Iz
ovih je rezultata K. Von Frisch zaključio da su pčele snimile distancu za vreme leta do nalazišta-te je
informacija koju je dala pčela plesačica obavestila i o utrošku energije i vremenu potrebnom
da se stigne do cilja, te da je manje povezana sa stvarnom udaljenošću cilja.
Slično se dešava i kada pčele lete uz brdo potrebna je veća energija, pa je i igra žustrija u
odnosu na pčele koje su letele niz brdo do hranilišta.
Koliko su pčele racionalne u svom utrošku energije pokazuju i sledeće činjenice: da pčele
prestaju da sakupljaju nektar sa manje od 8% šećera i sa udaljenosti većih od 300m (K.von
Frisch, 1958) jer ne mogu da nadoknade utrošak energije. Osim toga, pčele uvek lete
pravolinijski, najkraćim putem, osim u slučaju postojanja velikih ili visokih markera koje
moraju zaobići.
 Neke vrste plesova
Prepoznavanje srodnih pčela i odbrana zajednice
Socijalni insekti često trpe energičnu kompeticiju u okviru sopstvene vrste te je efektna metoda
uzajamnog prepoznavanja velika prednost.
Farel, 1874 je predvideo da neki mravi mogu razlikovati svoje drugove od drugih pripadnika iste vrste.
Početkom XX veka A.Field 1904/05. g. je izvela seriju ogleda koji su je naveli na zaključak da je
uzajamno prepoznavanje u mrava bazirano na mirisu koji je nasleđen od majke, zajedno sa
progresivnom promenom mirisa koja dolazi starenjem.
Isto se odnosi i na pčele. Ali se specifičan miris formira i na osnovu vrste hrane koju kolonija
koristi. Iako je značajan uticaj mirisa jedinke, presudnu ulogu ipak ima njeno ponašanje jer
je dokazano da jedinke koje su oprane i osušene s namerom da im se ukloni miris i dalje
mogu nesmetano da uđu u košnicu zbog svojih smirenih i sigurnih manira.
S druge strane let pčela grabljivica je ubrzan i nervozan i čuvarice često lete na njih još dok
su u vazduhu. Neprijateljski prijem pčele tuđice mogu izbeći ako se pokore staržaricama, na
taj način što će sakriti abdomen i rilo i ponuditi nektar.
Način ponašanja je potvrđen i mrtvim mamcima, napravljenim od mrtvih pčela, vune i konca. U
dvadeset pet ogleda sa različitim mamcima dogodio se samo jedan napad na nepokretnu svežu mrtvu
pčelu. Svi pokretni mamci su bili redovno napadani.
Lecont je zaključio da su kretnja, boja i tekstura bili faktori koji su izazivali napad, i to baš u tom poretku
važnosti. Napad čuvarica na pčele kradljivice je u potpunosti uzrokovan i ostvaren, zbog
karakterističnih naglih horizontalnih kretnji, jer se pčele kradljivice i ponašaju kao
osumnjičene te i budu napadnute.
U slučajevima kada kolonije pčela tolerišu krađu može im se dati stimulativna hrana kao što
su zreo med ili mešavina konjaka i meda, usled čega se razvija specifičan miris kolonije koja
tek tada počinje uspešno da brani svoje gnezdo. Isto se postiže i trešenjem košnice čime se
izaziva ljutnja pčela.
Lecont je jednom zapisao da postoji vidna razlika u individualnoj i grupnoj nervozi te da se agresivnost
povećava retkim hranjenjem, boravkom u kavezu i sl.
Druga dva naučnika (Buttler & Free, 1952) su vršili oglede sa 18 i 28 dana starim pčelama i utvrdili da
pčele iz mlade grupe skoro redovno bez problema ulaze u pogrešne košnice, dok su pčele iz
starije grupe najčešće zaustavljane. Jedino objašnjenje je bilo da su mlade pčele pokorne,
dok su starije pčele dominantne, ali je moguće i da je slabija orjentacija mlađih pčela odigrala
ulogu. Uspešan ulaz je, stvar izgleda: kolebljive pčele pre izgledaju da su se izgubile. Ponašanje članova
kolonije ukazuje da li je ponašanje pčela tuđica pri ulasku prihvatljivo, ili nije prihvatljivo.
Plesna poruka pčela izviđačica
Interesantan opis izbora doma dao je Knight (1807). Uvek kada bi roj dolazio u šupljinu drveta
četrnaest dana pre dolaska roja, zapažao bi se mali broj pčela, dvadeset do pedeset, koje su
svakodnevno ispitivale i čuvale šupljinu. Ovo je bio deo kolonije koja je imala nameru da se
izroji, a zadatak joj je bio da pronađe odgovarajuće stanište.Jedinka koja uspe u tome, morala se
u zajednicu vratiti s nekim mišljenjem i preneti informaciju drugima. Često se dešavalo da delegacije
zauzimaju nekoliko položaja a da su pri letu veoma malo odstupale od prave linije između jedne i druge
tačke. Kad roj jednom odluči da se iseli on to čini po poretku svojih članova, i redovno u
blizini novog staništa, pronalazi još jedno rezervno.
Ponašanjem jedanaest slobodnih rojeva utvrđeno je sledeće: Ubrzo nakon što se roj skupi u svom prvom
odmorištu nekoliko pčela počinje da pleše na ravnoj površini, i iz sata u sat njihov broj raste. Neke su
pčele sive ili crvene od maltera, ili cigala ili crne od čađi (prenose informaciju i o kvalitetu staništa).
Plesovi su slični u formi i ritmu tragača za hranom, ali ples traje neuporedivo duže, obično više od 5
minuta, povremeno duže od sata sa primetnim pauzama za odmor, ali bez prestanka grupisanja. U
početku je plesanje pčela pokazivalo različite pravce i udaljenosti, ali je posle nekoliko sati jedan model
igre postajao više zajednički i ostali bi nestali. Na kraju bi svi igrači ukazivali na isti pravac i udaljenost,
a pet do deset pčela bi igralo istovremeno.

Alarmni ples
Schneider je primetio da kada pčele unesu u košnicu sirup sa dinitrokrezolom, nekoliko minuta po
njihovom dolasku ostale pčele postaju uzbuđene i na nekoliko mesta u košnici javlja se alarmni ples.
Pčele trče spiralno ili nepravilno, cik-cak, živahno mašući abdomenom. Letačka aktivnost ostalih pčela
naglo prestaje, te i one usredsređuju pažnju na ovaj ples. Najveća smrtnost zatrovanih pčela
nastupa 1-2 h po ulasku u košnicu.
Opisan je fenomen borbe pčela između zdravih i zatrovanih pčela. Jer se zatrovanim
pčelama dozvoli da uđu u košnicu, ali one postaju sve uznemirenije i ubilački nastrojene
usled čega dolazi do borbe, koja se završava tek kada sve zatrovane pčele budu ubijene i
izbačene van.
Kada su pčele stražarice uzbuđene podižu abdomen, izvlače žaoku, ponekad i s kapljicom
otrova. Pčela maše energično krilima, ulazi u košnicu, uzbuđujući i druge pčele. Onda juri u
krug ili cik-cak ili stane i zauzima karakterističan položaj. Tada pčele postaju spremne da
izlete na najmanju provokaciju napadajući objekat koji se nalazi blizu gnezda, naročito ako
je tamne boje ili se kreće ili ima miris sisara (Free, 1961). Ako je pčeli uklonjena žaoka, bez obzira
na uzbuđenost i trčanje po gnezdu, ona ipak ne izaziva nikakvu pripravnost.
Prilikom uznemiravanja društva vatrom pčele uzimaju med u medne voljke pri čemu nisu u
stanju da ubodu.
Ples radosti

Za vreme mirnih, toplih poslepodneva i večeri posle obilnih paša u kolonijama u kojima je
sve u redu, zapažena je neuobičajena igra. Naime, pčela se prednjim nogama uhvati za neki
deo tela druge pčele i napravi 5-6 tresućih pokreta abdomenom gore i dole, istovremeno
ljuljajući se malo unapred i unazad. Zatim odlazi do druge, treće pčele.
Na ovaj način pleše veliki broj pčela, i kada je mlada matica uzbuđena. Istraživač Milum je zapazio da
ovako plešu samo pčele između 9 i 15 dana života, dakle najaktivnije pčele. Ples je označen kao DVAV
(dorzo-ventrlno-abdominalne vibracije) ili spiritualni ples. Najnovija zapažanja pokazuju da je ovaj ples
izvođen u mnogim prilikama danju i noću, u svim sezonama sa ili bez letačkog progresa, pa čak i u
matičnim kolonijama. DVAV može biti pomešan i sa repnim i srpnim plesom, može biti izvođen pre nego
što mlada matica izleti na prvi orjentacioni let ili pre rojenja.

Ples poruke
Ples počinje tako što jedna pčela nagne glavu na neobičan način. Jedna ili više susednih pčela
postaju uzbuđene i odmah je pretražuju, koristeći antene i prednje noge prelaze preko nje i ispod nje,
povremeno čisteći pipke. Pčela koja je izazvala gužvu ima otvorene mandibule i izbačen jezik, koji na
kraju počinje da čisti nogama. Ponekad je primarnoj pčeli jezik potpuno iskrivljen i upravljen u različitim
pravcima, te se stiče utisak da je u grču. Pčele koje su prihvatile poruku nastavljaju s tretmanom,
ponekad gurajući „bolesnu“ pčelu mandibulama ili je pak ližu. Nekoliko minuta kasnije sve se smiri a
„bolesna“pčela počinje normalno da čisti svoje pipke, oči, zadnje noge, krila i jezik, i tiho otpuzi dalje.
Ovaj je fenomen obično zapažen za vreme zime, ali se dešava i u proleće, i to prema mladim pčelama
koje se nalaze bliže izlazu košnice.

Dijalekti u komunikaciji pčela

Komunikacija igrom se odvija po urođenom obrascu utisnutom u nervni sistem insekta u toku
filogenetskog razvoja. Komuniciranje između različitih vrsta pčela dovodilo je do zbunjivanja pa i
nerazumevanja. To je dovelo do toga da se ispituju plesovi drugih vrsta Apis florea, Apis dorsata i dr. u
nadi da će biti otkrivena evolucija ovog nesvakidašnjeg ponašanja. Dugotrajna istraživanja su
urodila plodom-pčele su komunicirale različitim dijalektima.
Obično se njihajući ples ne odvija na horizontalnoj površini, već u mračnoj unutrašnjosti košnice na
vertikalnoj površini. Plesačica koristi izvanredan metod da prevede sposobnost da vidi Sunce
u sposobnost da oseti gravitaciju i samim tim prepozna vertikalnu liniju (pravac ka Suncu).
Složene ili facetovane oči koje se nalaze na boku glave su odličan kompas za ovu svrhu i više od toga.
Sastavljene su od više očnih jedinica-amatida kojih prema Snadgrasu u matice ima 3.-4.000, u radilice
4.-5.000, a u truta 8.000 i više. Na krajevima amatidija nalaze se sitne dlačice koje su sve posebno
inervisane tako da svaka amatidija predstavlja posebno oko i pčela sliku vidi mozaično.
Pčele su opremljene i drugim navigacionim instrumentom hronometrom, koji je ugrađen u
vremensko čulo i sposoban je da kompenzuje promenu položaja Suna kod dužih letova.
Govor, pa samim tim i dijalekt nasleđuju se genetski što je i dokazano: saće sa mladim pčelama je
izdvojeno i pčele su odgajane bez kontakta sa starijim pčelama, a po odrastanju vraćene su u istu
zajednicu. Odmah su bile u stanju da precizno prenesu informaciju.
Indijska pčela (A. indica) ima sličan dijalekt evropskoj pčeli kružni ples koristi za udaljenosti
do tri metra, a onda ga zamenjuje repnim plesom. Indijska pčela takođe zamenjuje čulo vida za
osećaj gravitacije, a ritam plesa joj je ponekad sporiji nego kod evropske pčele.
Velika pčela (A.dorsata) takođe pokazuje razumljivu sličnost sa evropskom pčelom, ali
kružni ples zamenjuje repnim tek posle 4,5 m, dok je ritam plesa kao kod italijanske pčele.
Činjenica da saće gradi na otvorenom pojednostavljuje ples Velike pčele: ona ne koristi referencu
gravitacije. Ples ukazuje direktno na cilj leta.
Crna pčela (A.florea) koja ima nešto primitivniju zajednicu koristi kružni ples za distance
manje od 4,5 m potom ga zamenjuje repnim plesom, dok je ritam spor kao kod indijske
pčele. Crna pčela pleše isključivo na horizontalnoj površini. Neki Lindauerovi eksperimenti pokazuju da
u nedostatku bilo kakve horizontalne površine ova pčela nije u stanju da pleše. Međutim, ako to
nenormalno stanje potraje, nagon za plesom odnosno komunikacijom postaće suviše jak pa će ova
pčela iskoristiti i postojeću vertikalnu površinu za ples ali sasvim bezuspešno. Ples će biti potpuno
dezorjentisan jer pčela nije u mogućnosti da čulo vida prevede u osećaj za gravitaciju.
Prema nekim navodim Kranjska pčela (A.m.carnica) ne pleše srpast ples, ali ima najbrži
tempo igre. Za njom po brzini igre slede crna, nemačka, kavkaska, italijanska i egipatska pčela čiji
repni ples počinje tek na 10,92 m.
Zvuk
Pčela proizvodi zvuk lepršanjem krila, frekvenca zvuka zavisi od brzine lepršanja. Pčela ima
dva para trouglasto-opnastih krila, pri čemu je stražnji par za 1/3 manji od prednjeg. U
jednoj minuti krila izvrše oko 200 pokreta. Zvuk pčela može proizvoditi na još neke načine-tačno
kako, još nije utvrđeno ali postoje brojne hipoteze. Spektar zvuka koji pčele proizvode se kreće između
8.000 i 12.000 Hz. Postoje tri dijapazona zvuka:
I dijapazon: zvuk jačine 70-180Hz koji pčele stvaraju prilikom ventilacije košnice, proizvode ga pčele
lepezarice i najmanje je zastupljen u periodu zimskog mirovanja.
II dijapazon: zvuk od 200-400Hz intenzivnih složenih tonova koji prate rad pčela prilikom zagrevanja
gnezda (intenzitet zvuka direktno zavisi od toplote u gnezdu, ali i obrnuto); zvuk se proizvodi vibracijom
toraksa pod dejstvom mišića indirektnog dejstva uz znatno izdvajanje toplote.
III dijapazon: intenzivni složeni zvuci od 400-500 Hz.
Skraćivanjem ili amputiranjem krilnih ploča menja se intenzitet i frekvenca zvuka. Uloga krilnih ploča je
dvojaka: prostim harmoničnim pokretom ove ploče proizvode zvuk, ali istovremeno i imaju ulogu
rezonatora.
U sistemu akustične signalizacije pčele se koriste vazduhom ili čvrstim telima. Ulogu receptora
(vibroreceptor) vrše subgenualni organi koji se nalaze u gornjim delovima golenjače sva 3 para nogu, ali
su fonoreceptori smešteni i na glavi. Pčele poseduju relativno visoku osetljivost ka oscilirajućim
supstancama (osetljivost od 500-1.000 Hz). Poređenja radi dijapazon čujnosti kod čoveka je od 20 do
20.000 Hz.
Još jedan od fenomena je i komunikacija matice sa radilicama koji se naziva i pevanje matice.
Pevanje matice
Dok se mlade matice nalaze u matičnjacima njihovo telo očvrsne i sazri, te može da
proizvodi zvuk poznat kao pevanje matice. Kada se nalaze u kavezu i inkubatoru neke
matice pevaju a neke ne pevaju; što ima više matičnjaka to je obično više matica koje
pevaju. Razlog je što pesma ohrabruje radilice da je čuvaju dok je u matičnjaku. Sa
porastom broja zatvorenih matičnjaka raste i broj matica koje pevaju. Iako postoje brojne
hipoteze o načinu kojim se ostvaruje zvuk izgleda da je proizvodnja tog zvuka krajnje
jednostavna.
Matica proizvodi zvuk lupkanjem aparature krila, bez njihovog širenja. Kada su krila sklopljena
njihova masa se nalazi blizu ose rotacije i rezultat je da torax vibrira dva puta brže čime se proizvodi
viši ton, nego kada su krila raširena. Ako je pčela radilica blizu legla ona zujip onekad s raširenim krilima
te proizvodi niži ton, redak i slab. U drugom slučaju, pčela sklopi krila i tada je zvuk jači i ima skoro istu
intonaciju kao pevanje matice. Međutim, kada mlada matica peva, ona čučne i pritisne torax na
površinu ćelije, čime se proizvodi zvuk kao kad se rukom pritisne akustična viljuška na veliku površinu.
Telo matice ima malu površinu da bi moglo da proizvodi jak, nizak ton. Zvuk se može u potpunosti
prigušiti ako se mali žičani kavez drži u ruci, ali ako leži na klupi zvuk je jači. Izgleda da osrednja
grudvica voska može da prenese zvuk u ostali deo košnice. Između trbušne strane toraxa i baze
akustične viljuške, mehaničkom analogijom može se videti da kada krilni mehanizam radi, strana niže
polovine toraxa se uvlači i izvlači.
Pretpostavlja se da matica proizvodi zvuk škripanjem ili vibracijom aksilarnih sklerita krila, pri čemu svi
skleriti nisu neophodni za radnju (donji abdominalni polusegmenti indirektnih tj. pomoćnih mišića krila)
te mogu biti i otklonjeni a da se produkcija ne omete. Pretpostavlja se da je mehanizam za škljocanje
ustvari utkan u strukturu toraxa ili da je spoj odnosno zglob ali ne između toraxa i krila.
Do sada nije ustanovljeno da pčele reaguju na zvuk dok lete. S druge strane reaguju na zvuke kada
stoje na površini dovoljno velikoj da odreaguju diafragmom i veoma su osetljive na vibracije direktno
upravljene na njihovu košnicu (zbog čega se i preporučuje mir na pčelinjaku).
Veruje se da pčele primaju vibracije organom čula (sluha) smeštenim u nogama, tako da je
lako uvideti važnost položaja matice, koja pritiska torax o pod dok peva. Kada matica peva
„tik-tik-tik“ jako, mnoge radilice u blizini zastanu. (Zvuk je sličan zvuku koji se dobija
povlačenjem vlažnog prsta preko ivice čaše).
Kada pčelinjoj zajednici bude dosta pevanja formira roj. Mlade matice u kavezu češće
pevaju u toku prve nedelje života, u drugoj nastupa parenje.
Miris
Bliska veza između ukusa i mirisa hrane je ovog puta došla do izražaja u Lindaureovim eksperimentima.
Pokazalo se da su neprijatni ukusi bili praćeni i neprijatnim mirisima što se odrazilo na
odsustvo ili smanjenje igre. Ali i dodavanje punih neprijatnih mirisa, kao što su skatol ili kravlji
paškanat imali su isti efekat.
S druge strane mirisi mentinog ulja, zove, repice, jasmina ili lipe proporcionalno su izazvali povećanje
intenziteta plesa i broja plesajućih pčela. Ovaj se uticaj naročito ogledao u slučajevima kada je
koncentracija šećernog rastvora bila tek ispod praga igranja. No postavlja se pitanje-kako pčele reaguju
na miris? Kao i svi ostali insekti, miris određuju preko mirisnih ćelija ili sensilla na svojim pipcima.
1921. g. K.von Frisch je pokazao kako pčela tretirana da miris povezuje s hranom, to nije u stanju da
uradi kada joj odstrane osmi distalni segment svake antene. Ponekad, kada je uklonjen 7,5 segment
pčela je još uvek u stanju da pronađe miris. Mikroskopskim pregledom pipaka von Frisch je pronašao da
kružna ili ovalna sensilla, poznata pod nazivom ravni organ bila odsutna, kao i drška i prva dva
segmenta pipka, ali je bila brojna na osmom distalnom segmentu. Frisch je sugerirao da je baš to bila
mirisna sensilla. Od tada je morfologija mirisnih sensilla proučavana dosta intenzivno.
Esslen i Kaisling (1976) su razlikovali deset različitih tipova sensilla i tri tipova dlačica. Postoji seksualni
dimorfizam: pčela radilica ima oko 6.500, a trut oko 20.000 sensilla na anteni. Relativan broj različitih
sensilla takođe varira između radilica i trutova. Na primer, dok antena radilice ima oko 3.000 kružnih
sensilla, trut ih ima oko 15.000.
Saznanja koja su dobijena iz mnogih istraživanja iz oblasti mirisa iritirala su druge naučnike da krenu
korak dalje. Pošlo se od pretpostavke da se pčele mogu svrstati u posebne grupe koje omogućuju
(tzv.dodatno) oprašivanje. Nama su danas poznati rezultati dresiranja pčela ali se do tih rezultata, u
oblasti komunikacije mirisom dolazilo prilično sporo.
1936. godine kao posledica praktičnog proučavanja, Gubin je razvio tehniku potapanja sveže ubranih
cvetova u šećerni sirup u određenom odnosu, i stavljanjem ovog mirisnog sirupa u košnicu u toku noći
ili rano u zoru. S tim u vezi K.von Frisch je izneo i neke zanimljive rezultate koji su se odnosili na kvalitet
mirisa. Naime, miris sirupa mora biti isti, a ne samo sličan mirisu ciljane kulture. Napr. Nijedna pčela
nije dresirana mirisom sirupa koji sadrži veštačko mentino ulje; iz cveta repe Frisch nije uopšte mogao
da napravi ekstrakt koji bi mirisao makar slično svežim cvetovima. A problem je bio upravo u tome što
se kvalitet mirisa cvetova u nekim slučajevima menjao nakon branja. No, potapanje cvetova u šećerni
sirup nije bila jedina mogućnost korišćenja mirisa, što pokazuje i sledeći eksperiment. Preko cvetova
jorgovana pumpan je vazduh, a zatim je pumpan kroz šećerni sirup 6 h i za to vreme je šećerni sirup
osetno poprimio miris jorgovana. Hrana je smeštena u košnicu, a napolju su se nalazili buket jorgovana
i tri druge vrste cveća. Trinaest pčela je odletelo na jorgovan, a samo osam ostalih na preostala tri
buketa cveća. Interesantna je i reakcija tragača za hranom koji u želji da olakšaju svojim drugaricama
koje će doleteti kasnije, i mirisom označavali pronađeni izvor hrane (K.von Frisch, 1923). Reč je o
sledećem: Reakcija Nasonove mirisne žlezde je kao i ples tragača, podstaknut uzbuđenjem date pčele.
S toga pčele često lete oko hranilišta sa istaknutom mirisnom žlezdom. Međutim, po povratku u košnicu
iskazana korelacija između plesa i mirisa često nije bila bliska što pokazuju i sledeća istraživanja. Od 29
ispitivanih slučjeva u tri slučaja nije bilo ni plesa ni mirisa, u pet slučajeva igra je trajala 6-26 sec, a
miris u proseku 10,6 sec; u deset slučajeva igra je trajala 35-60 sec, miris 53,6 sec; u preostalih 10
slučajeva ples je trajao više od jedne minute a njihovo vreme mirisa je bilo 43,8 sec.
No može se desiti i obrnuta situacija-da plesa ne bude ali da bude mirisa, našta je ukazao i Lindauer.
Ovde već zalazimo u složenu oblast komunikacije feromonima, konkretno o feromonu otiska stopala.

Privlačnost mirisa pčela (za druge pčele)

Novi prilaz dao je Sladen (1901-02 g.) koji je istraživao manire kojima pčele iz roja privlače
svoje sestre i super sestre stojeći mirno ili vibracijama krila tako da drugarice stanu uz
naročito zujanje (fonosignalizacija). Ali je Sladen primetio da je i karakterističan miris
poslat u isto vreme, i da svaka pčela stoji sa isturenim apexom svog abdomena, izlažući
time membranu koja spaja peti i šesti segment leđne strane. Kasnije, seciranjem pčela
ustanovio je da se izlaganjem ove membrane oslobađa isti miris. Zaključeno je da je upravo ovaj miris
instrument komunikacije i da je distribuira snažniji deo. Isti mehanizam je prizvan i od strane mladih i
umornih pčela koje traže pomoć od svojih sestara.

HEMIJA KOMUNIKACIJE – FEROMONI

Pripremio: Slađan Rašić

Feromoni su hemijske supstance organske prirode koji se luče u spoljnu sredinu, a koji
izazivaju fiziološki odgovor i odgovarajuće ponašanje drugih induvidua iste vrste. Luče se u
tečnom stanju, a prenose se u tečnom stanju i kao gas. Feromoni mogu direktno uticati na
CNS i uzrokovati skoro trenutni odgovor ili mogu uticati na psihološku promenu uzorka
ponašanja pčela. Prenose informacije čulom mirisa ili ukusa (olfaktorni ili frstativni).
Najbolje proučeni i najjednostavniji feromoni su seksualni feromoni. Može se reći da su
istraživanja u ovom pravcu krenula sa Fabrom 1923. godine koji je dao jasne i živopisne slike okupljanja
„kraljevskog“ moljca (Saturna pavonija) na hrastu Lasiocampa querens.
Otkrivene su i neke doze feromona seksualne privlačnosti. Uskoro je postalo jasno da su brojne
aktivnosti u životinja, a ne samo parenje u lepidoptera, u celosti ili delimično kontrolisane feromonima,
koji mogu biti izolovani kao jednostavne, specifične hemijske supstance. To su bile alarmne supstance,
agregati mirisa i dr.
Velika važnost privlačnosti feromona u društvenih insekata se odnosi i na regulisanost vrlo složene
zajednice.
U hemijskim radovima iz Mill Hill-a i Rothamsted-a su detaljnije proučavani materijali dobijeni od pčela.
Callow, Chapman & Paton, 1964. g. su ispitujući osetljivost pčela metodom hromatografije s tečnim
gasom ustanovili su da manje od 200 mikograma može biti prepoznato i procenjeno od strane pčela.
Detekcija sastojaka ponekad ne određuje njihovo prepoznavanje: npr. izdvojen je 31 sastojak iz
ekstrakta iz glave matice, ali je samo 13 identifikovano. U mnogim slučajevima velika osetljivost gasnog
spektrometra nije prednost za kontaminaciju, otiske prstiju i sl.
Mora se misliti o stotinama biliona efektivnih doza u jednom gramu. Kaisling i Rener su otkrili da u
matice, radilica i trutova postoje receptori za 9-oksid-decenojnu kiselinu i miris Nasonovih žlezda.

Feromon matice
Sasvim je izvesno da je složenost feromona matice posledica različitosti razvića, hranjenja i
njene primarne uloge u pčelinjoj zajednici. Zato se feremonima koje proizvodi matica mora obratiti
posebna pažnja.
C. G. Butler, 1954. god. je postavio hipotezu o supstanci skoju luči matica i distribuira je u
košnicu, a koja ima dva efekta: sprečava razvijanje ovarijuma u pčela radilica i sprečava
razvijanje nove matice iz matičnjaka.
Hipoteza je bila podržana obimnim radovima iz francuske i Holandije; s razvojem pristupačnih metoda
analize aktivnosti omogućeno je uspešno aktiviranje problema izolacije izazvanih aktivnošću određenih
supstanci nastalih od čvrstih ekstrakata matice.
Vođeni iskustvom da su supstance koncentrisane u mandibularnim žlezdama matice i
koristeći metodu hromatografije naučnici su utvrdili da se radi o količini manjoj od
miligrama. Vodeći eksperiment je pokazao način dejstva ekstrakta izdvojenog iz velikog broja matica.
Aktivna supstanca je, u stvari, nezasićena ketonska kiselina: 9-oksid-trans-9-enolna kiselina:
CH3-CO- (CH2)5-CH+= CH-COOH
Nekim je naučnicima pošla za rukom sinteza ove materije koja je pokazala visoku aktivnost (Butler,
Callow, Johnston, 1961. g.). Francuski i švajcarski istaživači su stigli do istog zaključka.
Ali priča o „matičnoj supstanci“ nije bila završena. Sintetička ili prirodna 9-oksid-trans-9-enol kiselina
imala je isti uticaj kao i živa matica, ali nije inhibirala aktivnost. Nepunih sedam godina kasnije
otkrivena supstanca koja je nedostajala:
9-oksid-decenojna kiselina.
Delovala je kontaktno, ali je matica stvarala i miris, miris redukcije produkta 9-oksid-decenojne
kiseline-9-hidro-oksi-deka-trans-2-enojna kiselina
CH3-CH (OH) – (CH2)5-CH+=CH-COOH
Kompletan odgovor (ponašanja) izazvan je mešavinom ove dve supstance, jednom mirisnom i jednom
kontaktnom.
Istaživač Gery (1962.) potvrdio je ranije mišljenje o postojanju seksualne privlačnosti matice, a trag je
vodio naravno do mandibularne žlezde. Njegova početna sumljičavost da 9-oksid-decenojna kiselina
može da izazove privlačnost brzo je otklonjena.
S tim u vezi mora biti naglašeno da seksualna privlačnost vođena parenjem nije samo stvar hemijske
kontrole, jer 9-oksid-decenojna kiselina unutar košnice ne podstiče trutove na parenje. Izvor
feromona mora se nalaziti između 5 i 15 m iznad zemlje, a u zavisnosti od brzine vetra trut
će se tek tad, leteći uz vetar prići matici sa strane, i kopulirati samo ako je matica živa
(Butler 1969.)
Hemijski i fizički faktori su uspešni samo kada su kombinovani. Ovaj kombinovani uticaj je dokazan i
daljim istraživanjima.
Tako, je roj smiren prisustvom matice iako je ona „uhapšena“ u kavezu ali ne zbog 9-oksid-decenojne
kiseline već zbog puke privlačnosti.
Pčele-čuvarice matice privući će miris 9-oksid-decenojne kiseline ali se pčele neće smiriti, jer ova
kiselina ima malu privlačnu moć na daljinu. Ali kad su obe kiseline (9-oksi-trans-9-enolna i 9-oksid-
decenojna kiselina) prisutne matične pčele će se ponašati kao da je matica prisutna. One privlače i
druge pčele raspršujući miris iz Nazonove žlezde i formirati tiho postojanu grupu. Privlačnost mirisa će
zavisiti i od visine na kojoj se matica nalazi – 1,3 m je optimalno, ali na 4 m visine biće ignorisan (Butler
& Simpson, 1967.)
Prisustvo sparene matice u koloniji koordinira aktivnosti kolonije, sprečava razvoj ovarijuma
kod pčela radilica, inhibira razvoj nove matice. Uticaj matice se uglavnom ostvaruje
hemijskim putem, preko feremona koje luči.
1960.god. Callow & Johnston su identifikovali (E)*-9-oksideka-2-enolna kiselina (označena kao „902“)
kao jedan od najvažnijih komponenti mandibularne žlezde matice.
Međutim i druge supstance imaju uticaj na matično delovanje inhibicije, kao (E)*-9-hidrooksideka-2-
enolna kiselina (označena kao 9H2) koji takođe proizvodi mandibularna žlezda.
Feromoni matice imaju dvostruko dejstvo. S jedne strane služe kao stimulativna sredstva i
pozitivno utiču na izgradnju saća, pripremu ćelija, odgajanje legla, traganje za hranom i
stvaranje rezervi. S druge strane imaju inhibitorno dejstvo na odgajanje matica (tiha smena
i rojenje), na razvoj trutova i razvoja ovarijuma radilica (lažne matice).
Feromoni matice su verovatno raspršeni po celom njenom telu, kao što su i sugerisali Butler i Simpson.
Radilice mogu dobiti feromone lizanjem tela matice ili dodirivanjem antenama.
Dodirivanjem antena radilice zatim mogu preneti feromone kroz celu koloniju.
Matica utiče i na druge aktivnosti kolonije na graditeljsku aktivnost, na traganje, na
uskladištenje hrane, na dugovečnost radilica,
Van košnice, „902“ oslobađa matica na svom svadbenom letu da bi privukla trutove. Međutim, sigurno
je da živa matica proizvodi i neke neidentifikovane feromone koji vrlo uspešno suzbijaju razvoj novih
matica – osim „902“ i „9H2“ jer je otkriveno da matica bez mandibularnih žlezda u manjem obimu
inhibira razvoj ovarijuma radilica i razvoj novih matica. No i ovo ne bi bilo sve.
Pretpostavlja se (iako ima praktičnih razloga) da kolonije koje nisu uspele u rojenju su
sigurno one čija matica proizvodi viška „supstance“ da bi sprečila rojenje, iako je kolonija
dosegla punu veličinu. Ovo će zavisiti, prvo od količine supstance koju matica proizvodi,
drugo od maksimalne veličine kolonije koju matica može stvoriti, od količine „supstance“
koju svaka pčela treba. Sva tri pobrojana faktora, mogu u zavisnosti od doba godine,
vremena, pristupačnosti hraniva definisati ne samo granice rojenja već i njenu frekvencu.
Delimično i zbog okolnih faktora jedini činioc koji utiče na proizvodnju „supstance“ u različitom dobu
matice je genetska karakteristika i, verovatno, uslovi pod kojima se matica izlegla – u slučaju da radilice
postavljaju zahtev za „supstancom“. U prilog ovom mišljenju je i dokaz matična supstanca u koloniji
koja se priprema za rojenje može biti zamena u slučaju preobražaja i reverzija tipičnog ne-rojenja.
Praktično je moguće spečiti rojenje – što je danas široko rasprostranjeno – naročito ako se vreme rojenja
poklapa sa vremenom glavne paše.
Nasonov feromon
Proizvodi ga Nasonova ili mirisna žlezda koja luči feromon u žlebu sedmog leđnog
abdominalnog segmenta (tergita) i koji se oslobađa savijanjem abdomena. Za vreme
oslobađanja feromona pčele obično lepršaju krilima zahvatajući vazduh prema nazad
(prema žlezdi) i miris se raspršuje: feromon privlači radilice, ali nekada verovatno i maticu i
trutove. Specifičnost mirisa se nasleđuje od majke.
Sekret Nasonove žlezde sadrži i terpenoide (Z)*-citral, (E)*-citral, nerol-geraniol-nerolnu kiselinu,
geraniolnu kiselinu i (E,E)* - farnezol (Boch & Sheaer, 1962/64; Weaver, 1964; Butler & Calam, 1969;
Dickett, 1980).
Količina feromona i odnos ostalih komponenti je takođe poznat. Uprkos različitoj isparljivosti
komponenata najvažnije je oslobađanje enzima koji glavni sastojak – geraniol, pretvara u još isparljiviji i
aktivniji (E)*-citral.
Sve komponente mogu da se sintetišu – čak su i zamenjivani sa prirodnim feromonima da bi se
ustanovila njihova biološka snaga i uloga.
Različiti sastojci se pojavljuju kao važni u različitim kontekstima ponašanja. Stvaranje feromona
varira sa starošću medonosnih pčela, i s godišnjim dobom. Mlade radilice imaju malo ili
nimalo sekrecije žlezda, ali produkcija znatno raste u naredne četiri nedelje i dostiže
maksimum kad počnu da tragaju za hranom. Produkcija je manja zimi, kad traganje
prestaje, ali se ponovo intezivira u proleće. Produkcija je tesno povezana s fiziološkim
potrebama medonosne pčele – raste kad počinju da tragaju za hranom i u periodu rojenja.
Po nekim podacima, u prirodnim uslovima izlaganje Nasonove žleze je povezano sa traganjem pčela za
vodom – ali se to u potpunosti ne može prihvatiti. Izletnice retko oslobađaju Nasonov feromon na cveću,
verovatno, zbog njihovog mirisa, ali ponekad pčele ipak ostave miris kada je nektar izuzetno obilan.
Ponekad rado oslobađaju feromon na bogatim izvorima drugog porekla (kao što je npr. posuda sa
sirupom).
Alarmni feromoni
Da bi odbranile gnezdo s leglom, zalihama meda i polena, medonosne pčele su razradile
specifičan mehanizam odbrane u kome učestvuju i feromoni. Feromone proizvode
mandibularna žlezda i aparat žaoke pčela-radilica.
Dvokraka mandibularna žlezda najaktivnija je u matice. Uliva se u usnu šupljinu pored gornjih vilica,
tačna funkcija ove žlezde još do danas nije poznata.
U okviru žaočnog aparata vezana sa žaokom nalazi se otrovna žlezda koju čine velika i mala otrovna
žlezda. Izvodni kanali ove žlezde nalaze se u gornjem delu žaočnog žleba. Mlade pčele ne proizvode
otrov, pčele starije od 20 dana prestaju da ga proizvode, žlezda degeneriše, ali otrov ostaje
sačuvan. Otrov je vodnjikav, prozirni baktericid, kisele reakcije, svojstvenog mirisa, bogat solima teških
metala (Mn, Cu) i složenih proteina velike molekularne težine. Ali to nije sve. Dovodi koloniju u
pripravno stanje za odbranu, označava neprijatelja koga treba napasti stimulira dalji napad.
Početkom 1814. god. Hubert je zabeležio da izvučena žaoka ili njen miris izaziva pčele da
napadaju. Tome u prilog idu i zapažanja pčelara – da kada samo jedna pčela ubode,
intenzitet napada i ubadanja drugih pčela naglo raste. No, sam mehanizam i čin uboda
najčešće su letalni za pčelu. Pčela izvači žaoku, ubada u telo naizmeničnim sukcesivnim
ubodima, ali kada pokuša da je izvadi prolazi različito. Ubadanjem drugih insekata – žaoka
napravi dovoljno veliku rupicu da pčela može da je izvuče, ali ako je ubola sisara (pa i
čoveka) – dešava se nešto drugo: žaoka i sedmi abdominalni segment, koji sadrži poslednju
nervnu gangliju i mišić venske kese se kidaju, pčela ugiba, a otrov se i dalje ispimpava u
telo žrtve.
Postojanje bodlje, uz to, označava neprijatelja – jer oslobađajući alarmne feromone za
manje od pet minuta privlači druge pčele.
Feromonski odbrambeni mehanizam funkcioniše i na niskim temperaturama, kada se pčele u zimskom
klupku; i to na taj način što pčele sa periferije klupka izvlače žaoke oslobađajući alarmne supstance i
obaveštavaju svoje drugarice iz legla, a pčele iz unutrašnjosti klupka koje su „tople“ napadaju dotični
objekat.
Glavni sastav feromona žaoke je izopentil-acetat (Boch, 1962):
CH3-
CH-CH2-CH2-O-CO-CH3
GH3-
Mlade radilice nemaju izopentil-acetat, dok radilice starosti 15-30 dana sadrže 1-5 mikrograma.
Produkcija je veća kada pčele počinju da tragaju za hranom.
Vredno je i zapažanje ponašanja zajednice pčela kada se ovaj feromon oslobađa iz mirnog
mamca u blizini ulaska u košnicu:
Čuvari postaju pripravni, prestaju da se kreću, zauzimaju agresivni položaj, podižu antene,
otvaraju mandibule, zatim prilaze mamcu, lete u nepravilnim krugovima i na kraju ga
opkoljavaju. Broj pčela na ulazu u košnicu se naglo povećava. Izopantil-acetat mora biti prisutan
bar na 60 cm od kolonije pčela da bi se one uzbunile. Ponekad, izazvane pčele će leteti po
nekoliko metara dalje da bi napale uljeza. Istovremeno će se smanjiti broj pčela koje će otići u
potragu za hranom – usled čega če se odbrambena moć kolonije još više povećati.
Nedavno je izdvojena još jedna supstanca –
(z)-11-eicosen-1-01*
iz istog dela žaoke kao i izopentil-acetat (Pickett, 1981) i takođe izaziva napad pčela, naročito ako je
mamac pokretan. Kada je mamac u miru – ova supstanca produžuje dejstvo izopentil-acetata.
Uopšteno, različite kolonije se mogu veoma razlikovati u pogledu agresivnosti. Velika agresivnost je
povezana s velikom produkcijom izopentil-acetata, i niskim pragom na koji se javlja odgovor.
Iako, zasigurno, najvažniji izopentil-acet nije jedina supstanca koja izaziva „alarmnu“ formaciju pčela.
Sledeći alarmni feromon koji proizvode mandibularne žlezde pčela-radilica (po Schearer-u i Boch-u,
1965) je 2-Heptanon:
CH3-(CH2)4-CO-CH3
Primećeno je da je odsutan kad matice, trutova i mladih radilica. Produkcija se povećava sa starošću
pčela, i to nakon što počnu da traže hranu – na 40 mikrograma (takođe Schear i Boch).
Na ulazu u gnezdo, kod pčela izaziva isti odgovor kao i izopentil-acetat, ali odgovor 20-70 puta jači.
Ipak, još uvek nije jasno kada i kako pčele upotrebljavaju 2-Heptanon; činjenica da ga pčele koriste u
mnogobrojnim situacijama: prilikom napada uljeza ili pčela-tuđica – pčele-domaćice mandibulama
ugrizaju i na taj način ih označavaju ovim feromonom – usled čega uljezi ne mogu da prođu
(nezapaženo) pored stražarica bez obzira na njihovo ponašanje; ili, u nekim specifičnim slučajevima se
uljezi „dovijaju“ da uz pomoć 2-Heptanona prođu nenapadnuto od stražarica.
Matica, iako ima žaoku ne proizvodi alarmne feromone. Uopšte uzev, matica retko
upotrebljava svoju žaoku, osim protiv druge matice. Žaoka je sasvim mala i retko se dešava
da je izgubi ubodom. Kada se dve matice bore pčele unaokolo nisu uznemirene.
Trutovi nemaju žaočni aparat, ne proizvode alarmne feromone, niti odgovaraju na njih.

Feromon „Otiska stopala“

Kada pčela radilica hoda ili sleće na neku površinu ona ostavlja trag – supstancu nazvanu
feromon „otiska stopala“; a koji ima za zadatak da privuče druge radilice.
„Footprint“ feromon ostavljaju i pčele ako ulaze u košnicu da bi privukle radilice koje se
vraćaju s tovarom da slete i uđu u košnicu. Vazduh koji komunicira kroz izlaz/ulaz košnice
takođe sadrži ovu supstancu (Butler, 1969).
Mnogobrojna istraživanja su pokazala da feromon „otiska stopala“ ostaje i na hranilištu.
Npr., kada se pčele hrane rastvorom saharoze iz posude koja je pokrivena gazom – pčele pre sleću i
brojnije su, na posude koje su prethodno posetile pčele, naročito ako je obilan izvor, nego na posude
koje su nove što znači, da ovaj feromon povečava privlačnost Nasonovog feromona, bez obzira da li su
u pitanju cvetni ili neki drugi mirisi.
Za sada je ostala tajna gde se proizvodi ovaj feromon i u kojim količinama, ali se zna da se nalazi u
čitavom telu, i da trag ostavlja „otiskom“ stopala i dodirom donje strane abdomena (Butler, 1969).

Taktilna komunikacija

Posmatranjem socijalnih vrsta u životinjskom svetu i svetu insekata utvrđeno da je taktilna

komunikacija između jedinki vodi učvršćivanju veza, pojačava osećaj pripadnosti i
sigurnosti, a ponekad potvrđuje hijerarhijsku lestvicu koju zauzimaju jedinke u datoj
zajednici.
Isto se dešava i u svetu pčela. Ovu vrstu komunikacije pčele ostvaruju pipanjem antenama i
lizanjem. Neizvesno je da li pčele ližu maticu samo da bi utvrdile da je funkcionalna vrednost matice
odgovarajuća ili treba izgrađivati matičnjake ili je možda na taj način i stimulišu.
Primećeno je i da mlade uplašene i dezorjentisane pčele izazivaju „brigu“ svojih sestara
koje im posvećuju puno „taktilnu“ negu: pipkaju ih, prolaze ispod i iznad njih i tek kad
ustanove da je sve u redu ostavljaju i vraćaju se svojim aktivnostima.
Kolko li je jasna poruka pčelama tuđicama, ili trutovima kada ih stražarice napadnu ili oteraju iz košnice.
Reakciju na ovu vrstu komunikacije omogućuje „sensilla“ trichodea koja je sastavljena iz 2 osnovna
tipa: „faznog“ receptora koji šalje jedan nervni impuls kada je dlačica pritisnuta i drugi kada je
oslobođena pritiska i „tonični“ receptor koji šalje kontinuirane serije impulsa kada je dlačica pritisnuta.

KNJIGOVODSTVO I EKONOMIKA PČELARENJA

Pripremio: Slađan Rašić
Krajnji cilj svakog rada jeste postizanje nekog efekta. Cilj pčelarenja je takođe efekat –
proizvodnja pčelinjih proizvoda. Ali proizvodnja po svaku cenu, bez pozitivnog efekta,
proizvodnja sa gubicima, nije cilj pčelarenja. Cilj je proizvoditi rentabilno, da vrednost
proizvodnje bude veća od ukupnih troškova i utrošenog rada na tu proizvodnju. Kod malog
pčelinjaka nisu preterano veliki troškovi osnovnih sredstava i inventara. Tu uglavnom nema
ni troškova seobe jer se uglavnom pčelari na mestu, a troškove rada ovde pčelar ni ne
računa. Ali, kod većeg broja košnica, ako se želi imati uspeha u pčelarenju, mora se voditi
računa da se postigne pozitivni efekat, da se proizvodi rentabilno.
Pri korišćenju pčelinjih paša, odnosno odlučivanju da li seliti na pašu, nužno je uzeti u obzir
sve elemente koji utiču na ekonomsku opravdanost seobe. Prvo što treba učiniti jeste da se
proceni šta se od paše očekuje , koliki prinosi pčelinjih proizvoda (meda, polena, paketnih
rojeva) i koliki će biti troškovi seobe . Pored toga treba uzeti u obzir i eventualne štetne
posledice nastale seobom (gušenje i gnječenje pčela, habanje košnica, lomljenje saća), a
takođe i to koliko će se seoba odraziti na produktivnost pčelinjih zajednica. Ekonomično
korišćenje pčelinje paše ostvariće se onda ako se postignu srazmerno veći prihodi od
učinjenih troškova , te ako seoba na tu pašu doprinese povećanju ukupne dobiti pčelinjaka .
Povećanje ekonomičnosti u korišćenju paše naročito dolazi do izražaja ako se sele na više
paša. Seobom na jednu pašu potrebno je izvršiti dva prevoza košnica , a na još jednu pašu
(tj. na drugu) tri prevoza ( na prvu, s prve na drugu i natrag na stalno mesto) košnica .
S obzirom na stalnu inflaciju , tj. stalni porast cena, u kalkulaciji su svi elementi izraženi u eurima. Za
pravljenje kalkulacije uzete su prosečne cena meda na veliko ( otkupne cene ). Otkupna cena meda
2008. godine bila je oko 2 EUR.. Ovde treba imati u vidu da je 2008. godina bila nepovoljna za pčelare.
U kalkulaciji je opisana (prikazana) struktura ulaganja finansijskih sredstava u pčelinjak od 30, 60 i 300
košnica (tabela 1. i 7.), godišnji troškovi pčelinjaka 30, 60 i 300 košnica bez seobe, sa jednom seobom i
sa dve seobe (tabela 3.;4.;5. i 8.). Takođe su prikazani i finansiski rezultati (tabela 6. i 8.),
ekonomičnost i rentabilnost obrađenih pčelinjaka, kao i cena koštanja 1 kg proizvedenog meda kod
pčelinjaka od 30, 60 i 300 košnica, uz produktivnost od 10, 20 i 30 kg meda po košnici.

Tabela 1. Struktura ulaganja finansijskih sredstava u pčelinjak

(u EUR)

broj košnica
OPIS ULAGANJA __________________
30 60
1. košnica , 50 EUR. 1500 3000
2 . satne osnove, 2,5 kg po košnici x 5 EUR. 375 750
3. paketni roj 30 EUR. 900 1800
4. šećer za razvoj roja 10 kg po košnici x 0,6 EUR. 180 360
A. Ukupno 2955 5910
svega po košnici 98,5 98,5
oprema :
5. vrcaljka 100 EUR. 100 100
6. ambalaža za med 2,2 EUR. po košnici 66 132
7. ostali sitni inventar 30 EUR. 30 30
B. Ukupno opreme 196 262
svega po košnici 6,5 4,4
Ukupno ulaganje A + B 3151 6172
Ukupno ulaganje po košnici 105 102,9

Tabela 2. Ukupan prinos sa pčelinjaka sa košnica

broj košnica
Prinos meda po košnici u kg , 1 kg meda = 2 EUR. 30 60
_________________________
kg EUR. kg EUR.
10 300 600 600 1200
15 450 900 900 1800
20 600 1200 1200 2400
25 750 1500 1500 3000
30 900 1800 1800 3600

Tabela 3. Troškovi pčelinjaka, bez seobe (u EUR).

broj košnica
OPIS TROŠKOVA 30 60
A. Amotizacija
1. amortuzacija košnica, 10% godišnje 150 300
2. amortizacija vrcaljke 5% godišnje 5 5
3. amortuzacija ambalaže 10% godišnje 6,6 13,2
4. amortizacija sitnig inventara i alata 20% godišnje 6 6
Ukupno A = 1+2+3+4 167,6 324,2
B. Razni troškovi
5. šećer za nadražajnu prihranu 2 kg po košnici po 0,6 EUR. 36 72
6. lekovi 1 EUR. po društvu 30 60
7. prevoz do pčelinjaka i nazad javnim prevozom do 50 km,
jednom nedeljno šest meseci po 2 EUR. (troškovi prevoza) 100 100
8. kamate na uložena sredstva 10% ( ukupna ulaganja tab. 1 ) 315 617,2
Ukupno B = 5+6+7+8 481 849,2
V. Radna snaga – plate
9. pregled pčela 25 dnevnica po 10 EUR. 250 250
10. vrcanje 3 dnevnice na 30 društava po 10 EUR. 30 60
Ukupno plate V = 9+10 280 310
UKUPNO A + B + V 928,6 1483,4
 Ukupno troškovi po košnici 30,95 24,72

Tabela 4. Uticaj seobe pčelinjaka na glavne paše na produktivnost i ekonomičnost pčelinjaka

– rentabilnost (u EUR).
broj košnica
OPIS TROŠKOVA 30 60
1. troškovi pčelarenja bez seobe ( tabela 3. ) 928,6 1483,4
2. seoba na jednu pašu i nazad
A. - 30 košnica na 100 km x 2 povratak = 200 x 1 EUR.(1km) 200
- plus dva radnika po po 15 EUR. x 2 odlazak i povratak 60
B. - 60 košnica na 100 km x 2 povratak = 200 x 1,5 EUR.(1km) 300
- plus tri radnika po po 15 EUR. x 2 odlazak i povratak 90
3. troškovi vrcanja ( kao u tabeli 3. ) 30 60
UKUPNO TROŠKOVA 1218,6 1933,4
Ukupno troškova po košnici 40,62 32,22

5. Uticaj dve seobe pčelinjaka na glavne paše, na produktivnost i ekonomičnost pčelinjaka

(u EUR).

broj košnica
OPIS 30 60
1. troškovi pčelarenja bez seobe ( tabela 3. ) 928,6 1483,4
- prevoz košnica na dve paše i nazad ( tab. 4. 2 a i b ) x 1,5 300 450
- radna snaga ( tab. 4. 2 a i b ) x 1,5 90 135
- amortizacija ambalaže ( tab. 3. ) x 2 13,2 26,4
- plate za drugo i treće vrcanje ( 3 dne. na 30 koš. x 10 EUR ) 60 120
UKUPNO TROŠKOVA 1391,8 2214,8
Ukupno troškova po košnici 46,4 36,9

Tabela 6. Finansijski rezultat (u EUR)

broj košnica
OPIS 30 60
A. Bez seobe, prinos meda 10 kg po košnici
- prihodi pčelinjaka 600 1200
- troškovi ( tabela 3. ) 928,6 1483,4
REZULTAT : 328,6 -283,4
B. Sa seobom, prinos meda 20 kg po košnici sa jednom seobom
- prihodi pčelinjaka 1200 2400
- troškovi ( tabela 4. ) 1218,6 1933,4
REZULTAT : -18,6 + 466,6
V. Sa dve seobe, prinos meda 30 kg po košnici sa dve seobe
- prihodi pčelinjaka 1800 3600
- troškovi ( tabela 5. ) 1391,8 2214,8
REZULTAT : + 408,2 + 1385,2

Tabela 7. Struktura ulaganja u pčelinjak od 300 košnica, pod pretpostavkom prinosa od 30

kg po košnici (u EUR)

1. košnice 300 kom. po 50 EUR. 15000

2. satne osnove 300 x 12,5 EUR po društvu 3750
3. pčele, paketni rojevi po 30 EUR 9000
4. šećer za razvoj rojeva 300 x 10 kg x 0,5 EUR. ( 1 kg ) 1500
5. vrcaljka radijalna električni pogon 750
6. oprema za otvaranje saća 400
7. razni inventar 250
8. ambalaža za 9000 kg meda, 30 buradi po 30 EUR. 900
UKUPNO 31550

Tabela 8. Finansiski rezultat pčelinjaka od 300 košnica (u EUR).

1. Prihod 9000 kg x 2 EUR. po kg 18000
2. Troškovi
- amortizacija košnica 10% 1500
 - amortizacija vrcaljke 10% 75
- amortizacija opreme za otvaranje saća 10% 40
- amortizacija ostale opreme 10% 25
- prevoz košnica na dve paše i natrag, 3 kamiona po 100 EUR. 900
- šećer za prihranu 3 kg po košnici x 0,5 EUR. ( 1 kg ) 450
- prevoz na pčelinjak i nazad, 4 x nedeljno šest meseci x 2,5 EUR 520
- lekovi i slično 1 EUR. po društvu 300
- kamate na uložena sredstva 10% 3155
- dnevnice za seobu 3 seobe x 6 radnika x 15 EUR. 270
- rad na pčelinjaku 4 dana nedeljno 6 meseci (104 ) x 10 EUR. 1040
___________________________________________________________________________
Ukupno troškova 8455
3. Dobit ( profit ) 9545

Utvrđivanje ekonomičnosti pčelinjaka

Ekonomičnost se izražava odnosom ukupnog prihoda i ukupnih troškova ostvarenih u

proizvodnji. Na sledećim primerima videće se kakvu ekonomičnost ostvaruju pčelinjaci sa 30, 60 i 300
košnica pri različitim proizvodnjama meda po košnici.

Ekonomočnost = Ukupan prihod-Ukupni troškovi

a: Pčelinjak od 30 košnica uz realizaciju proizvodnje od 2 EUR po kg meda :

10 kg prinosa 10 x 30 = 300 kg x 2 EUR = 600 : 928,6 = 0,65

20 kg prinosa 20 x 30 = 600 kg x 2 EUR = 1200 : 1218,6 = 0,98

30 kg prinosa 30 x 30 = 900 kg x 2 EUR = 1800 : 1391,8 = 1,29

b: Pčelinjak od 60 košnica uz realizaciju proizvodnje od 2 EUR po kg meda :

10 kg prinosa 10 x 60 = 600 kg x 2 EUR = 1200 : 1483,4 = 0,81

20 kg prinosa 20 x 60 = 1200 kg x 2 EUR = 2400 : 1933,4 = 1,24

30 kg prinosa 30 x 60 = 1800 kg x 2 EUR = 3600 : 2214,8 = 1,63

v: Pčelinjak od 300 košnica uz realizaciju proizvodnje od 2 EUR po kg meda :

30 kg prinosa 30 x 300 = 9000 kg x 2 EUR = 18000 : 8455 = 2,13

Dobijeni rezultati pokazuju koliko jedan euro utrošenih sredstava (troškova) donosi eura
ukupnog prihoda. Iz datih primera vidi se da pčelinjak od 30 košnica sa proizvodnjom od 10
i 20 kg po košnici ne posluje ekonomično. Ni pčelinjak od 60 košnica sa proizvodnjom od 10
kg po košnici nije ekonomičan, tek povećanom proizvodnjom uspeva da posluje bez
gubitaka. Kod pčelinjaka sa 300 košnica i proizvodnjom od 30 kg po košnici, svaki euro
troškova donosi 2,13 EUR ukupnog prihoda.

Utvrđivanje rentabilnosti pčelinjaka

Rentabilnost poslovanja izražava se odnosom ostvarene dobiti (profita) i ukupno uloženih

sredstava.

Rentabilnost = Dobit ( profit )-Uložena sredstva

a: Za pčelinjak od 30 košnica uložena sredstva iznose 3151 eura ( tabela 1. ) uz proizvodnju :

300 kg meda = - 328,6 x 100 : 3151 = - 10,43%

600 kg meda = - 18,6 x 100 : 3151 = - 0,59%

900 kg meda = 408,2 x 100 : 3151 = + 12,95%

b: Za pčelinjak od 60 košnica uložena sredstva iznose 6172 EUR ( tabela 1. ) uz proizvodnju :

600 kg meda = - 283,4 x 100 : 6172 = - 4,59%

 1200 kg meda = 466,6 x 100 : 6172 = + 7,56%

1800 kg meda = 1385,2 x 100 : 6172 = +22,44%

v: Za pčelinjak od 300 košnica uložena sredstva iznose 31550 eura (tabela 7.) uz proizvodnju :

9000 kg meda = 18000 x 100 : 31550 = +57,05%

Dobijeni rezultati ekonomičnosti i rentabilnosti pčelinjaka od 30, 60 i 300 košnica

pokazuju da povećanjem produktivnosti pčelinjih zajednica, kao i povećanjem broja košnica,
rastu ekonomičnost i rentabilnost proizvodnje.
Cena koštanja 1 kg proizvedenog meda

Pošto se kod većeg broja košnica radi o boljoj ekonomičnosti, potrebno je uporediti cenu koštanja 1 kg
proizvedenog meda (prizvodna cena) kod pčelinjaka od 30, 60 i 300 košnica uz produktivnost od 10, 20
i 30 kg meda po košnici godišnje.

Tabela 9. Pčelinjak od 30 košnica

1. Proizvodnja po košnici kg meda 10 20 30
2. Ukupna proizvodnja meda kg 300 600 900
3. Ukupan prihod 600 1200 1800
4. Ukupni troškovi 928,6 1218,6 1391,8
5. Finansijski rezultat -328,6 -18,6 +408,2
Cena koštanja = 4 ( UT ) : 2 ( UPM ) 3,1 2,03 1,55
UT – ukupni troškovi; UPM – ukupna proizvodnja meda
Tabela 10. Pčelinjak od 60 košnica
1. Proizvodnja po košnici kg meda 10 20 30
2. Ukupna proizvodnja meda kg 600 1200 1800
3. Ukupan prihod 1200 2400 3600
4. Ukupni troškovi 1483,4 1933,4 2214,8
5. Finansijski rezultat -283,4 +466,6 +1385,2
Cena koštanja = 4 ( UT ) : 2 ( UPM ) 2,47 1,61 1,23
UT – ukupni troškovi; UPM – ukupna proizvodnja meda
Tabela 11. Pčelinjak od 300 košnica
1. Proizvodnja po košnici kg meda 30
2. Ukupna proizvodnja meda kg 9000
3. Ukupan prihod 18000
4. Ukupni troškovi 8455
5. Finansijski rezultat +9545
Cena koštanja = 4 ( UT ) : 2 ( UPM ) 0,94
UT – ukupni troškovi; UPM – ukupna proizvodnja meda

Da bi pčelarenje bilo lakše i jednostavnije svaki pčelar koji misli da se ozbiljnije bavi
gajenjem pčela mora da vodi evidenciju na svom pčelinjaku. Za to postoji veliki broj
evidencionih modela koji jasno pokazuju na koji način je najefikasnije voditi brigu o svojim
pčelinjim društvima. Svaki model (Prilog 1.)mora da sadrži sledeće:
1. Jačina pčelinjeg društva
a. Broj ulica pčela
b. Površina otvorenog legla
c. Površina zatvorenog legla
d. Broj okvira sa medom
e. Broj okvira sa polenom
2. Broj dodatih okvira
a. Okviri sa izgrađenim satom
b. Okviri sa satnim osnovama
c. Okviri sa leglom
d. Okviri sa medom
e. Okviri sa polenom
3. Broj oduzetih okvira
a. Okviri sa izgrađenim satom
b. Okviri sa satnim osnovama
c. Okviri sa leglom
d. Okviri sa medom
e. Okviri sa polenom
4. Ukupno isceđeno meda
a. Broj ovira sa medom
 b. Kg meda
5. Rojivost
6. Bolesti
7. Primedbe

Takođe, poželjno je da svaka košnica ima svoj individualni karton gde će se evidentirati broj
pčelinjeg društva, broj matice, stanje pčelinjeg društva pri svakom kontrolnom pregledu,
beležiti zapažanja o jačini i mirnoći pčela (Prilog 2.).
Samo sa dobrom evidencijom i vođenjem pčelarskog knjigovodstva moguće je doći do vrhunskih
rezultata u pčelarskoj proizvodnji i na taj način olakšati rukovanje sa svakom košnicom pojedinačno, bez
gubljenja vremena na neke beznačajne stvari. Ne postoji pčelar na svetu koji je bez dobre
evidencije uspeo da postane robni proizvođač u pčelarstvu, što je i krajnji cilj svakog ko gaji
medonosnu pčelu.

MEDONOSNE BILJKE SRBIJE

Medonosne biljke su skrivenosemenice i golosemenice, čiji su cvetni i vancvetni

produkti, a pre svega nektar i polen, izvor neophodnih hranljivih supstanci za animalne
polinatore, specijalno medonosnu pčelu, za koju su egzistencijalno višestruko značajne - u
razviću zajednice i proizvodnji meda i drugih pčelinjih proizvoda. Pčele su esencijalni deo
agroekosistema i u potpunosti zavisne od medonosnih biljaka, koje nudeći nektar i polen
kao nagradu za uspešno obavljenu polinaciju, stvaraju uslove za pravilan život, razvoj i
funkcionisanje društva.
Produkti koje medonosne biljke tokom vegetacionog perioda nude pčelama,
predstavljaju elemente pčelinje paše. Elementi pčelinje paše su nektar, polen, biljne rezine
(smolaste supstancije), biljni sokovi kao i medljika, koji čine osnovnu sirovinu za dobijanje
pčelinjih proizvoda - meda, perge, mleča, voska, propolisa i pčelinjeg otrova, čija hranljiva,
lekovita i druga svojstva čovek od davnina poznaje i koristi.
S obzirom na dužinu fenofaze cvetanja, kao i kvalitativno-kvantitativne karakteristike
nektarske i polenske produkcije, medonosne biljke su svrstane u dve grupe: biljke glavne
pčelinje paše i biljke sporedne (uzdržane) paše. Medonoše prve grupe imaju veliki
nektarski, ali i polenski potencijal, pa pčelinja društva stvaraju višak meda i perge u
košnici, dok od biljaka druge grupe uglavnom pokrivaju redovnu potrebu za hranom.
Pčele nalaze medonosne biljke u samonikloj šumskoj, livadskoj, ruderalnoj i močvarnoj
vegetaciji, ali i u agrofitocenozama kao što su voćnjaci, vinogradi, njive pod uljanom repicom,
esparzetom, suncokretom, lucerkom ili na plantažama lekovitog i aromatičnog bilja.
Najznačajnije medonosne biljke čiji su nektar i polen u velikoj meri na raspolaganju
pčelama, cvetaju od aprila do septembra.
Voćarske kulture kao pčelinja paša

Biljke koje čine voćnu pašu, a cvetaju prve krajem marta, nudeći pčelama puno polena i nektar
su kajsija i dženerika. Trešnja, breskva i višnja cvetaju nešto kasnije i vrlo su dobre medonoše.
Medonosnost šljive, i atraktivnost njenih cvetova za pčelu zavisi od sorte, ali s obzirom da je ova voćka
u našim krajevima veoma gajena, njen doprinos u voćnoj paši je veliki. Jabuka ima veći medonosni
potencijal od šljive i dobro je zastupljena, pa je pčele rado i frekventno posećuju. Od najvećeg
značaja za pčele su dženerika, trešnja, šljiva i jabuka.
U vreme dominacije voćne paše, cvetaju i druge drvenaste biljke atraktivne za pčele kao što je
trnjina, divlji kesten, razno ukrasno šiblje, topola i breza. Biljaka iz ove grupe u celini ima dovoljno za
podsticajnu pašu i dobar razvoj pčelinjih društava
Spisak odabranih medonosnih biljnih vrsta, fenologija cvetanja sa indeksom nektarske i
polenske produkcije
Vreme
Narodni In Ip
Lat. naziv Autor Familija cvetanj
naziv p p
a

1. Cornus mas L. dren Cornaceae II-III 1 2

2. Salix caprea L. iva Salicaceae III-VI 2 4

3. Corylus avellana L. leska Corylaceae I-II (III) - 4

4. Primula vulgaris Huds. jagorčevina Primulaceae II-IV 1 -

(L.)SW mlađa
5. Corydalis solida Fumariaceae II-IV 2 1
. crvenkasta

6. Scilla bifolia L. niksica Liliaceae III-IV 1 2

 Lamium mrljava
7. L. Lamiaceae IV-VI 3 1
maculatum mrtva kopriva

Ranunculace
8. Ranunculus ficaria L. ledinjak III-V 2 2
ae

ljubičica
9. Viola odorata L. Violaceae III-IV 1 1
mirisna

10. Syringa vulgaris L. jorgovan Oleaceae IV-V 1 1

Muscari (L.)
11. presličica Liliaceae III-IV (V) 2 1
racemosum Mill.

Ranunculace
12. Adonis vernalis L. gorocvet IV-V - 1
ae

Anemone breberina Ranunculace

13. L. III-V - 3
ranunculoides žuta ae

14. Prunus armeniaca L. kajsija Rosaceae III-IV 2 2

(L.)Bat
15. Prunus persica breskva Rosaceae III-IV 2 1
sch

16. Prunus avium L. trešnja Rosaceae IV,V 2 2

17. Prunus cerasus L. višnja Rosaceae IV 3 2

18. Prunus domestica L. šljiva Rosaceae IV-V 1 2

jabuka
19. Malus domestica Borkh Rosaceae IV 2 3
domaća

20. Pirus domestica L. kruška Rosaceae IV 1 2

21. Cydonia oblonga Mill. dunja Rosaceae IV-V 1 2

Mespilus
22. L. mušmula Rosaceae IV-V 1 1
germanica

23. Rubus caesius L. divlja kupina Rosaceae V-IX 4 4

Acer
24. L. javor beli Aceraceae IV-V 2 2
pseudoplatanus

Robinia
25. L. bagrem Fabaceae V-VI 4 1
pseudoacacia

26. Amorpha fruticosa L. bagremac Fabaceae V-VI 3 3

27. Tilia cordata Mill sitnolisna lipa Tiliaceae VI-VII 4 2

(L.)
28. Brassica nigra crna slačica Brassicaceae V-VIII 3 3
Koch

crvena
29. Trifolium pratense L. Fabaceae V-IX 3 3
detelina

30. Medicago sativa L. plava lucerka Fabaceae V-X 2 1

(Mill.)
Ailanthus Simaroubace
31. Swingl kiselo drvo V-VI 2 2
altissima ae
e

32. Vicia cracca L. glušina Fabaceae VI-VIII 2 1

33. Stachis annua L. staračac Lamiaceae VI-X 2 1

34. Solidago virgaurea L. zlatnica Asteraceae VI-X 2 2

japanski
35. Sophora japonica L. Fabaceae VII-VIII 3 2
bagrem

Phacelia Hydrophyllac
36. Benth facelija III-IX 4 4
tanacetifolia eae

Hyssopus
37. L. izop Lamiaceae VI-IX (X) 4 2
officinalis

38. Ocimum basilicum L. bosiljak Lamiaceae VI-IX 2 2

Rosmarinus III-IV
39. L. ruzmarin Lamiaceae 2 1
officinalis (XXI)

40. Salvia officinalis L. žalfija Lamiaceae V-VI 4 1

Lavandula VI-
41. Chaix lavanda Lamiaceae 4 -
officinalis VII(VIII)

42. Helianthus annuus L. suncokret Asteraceae VI-VII-IX 3 3

Brassica napus
43. D.C. uljana repica Brassicaceae IV, VII 2 3
var. oleifera

SIMPTOMI I SANACIJA PČELINJIH BOLESTI

Dr sci. Nada Dugalić-Vrndić,

UVOD

Mikroorganizmi i druge bolesti medonosne pčele (Apis mellifera c.) nanose svake godine
velike gubitke pčelarstvu širom sveta, tako i u našoj zemlji . Usled oboljenja pčela i
pčelinjeg legla količina proizvedenog meda i drugih pčelinjih proizvoda se smanjuje a šteta
se povećava.
Med je veoma korisna namirnica u ishrani ljudi, istovremeno je hrana i lek, jer pored
hranljivih vrednosti med poseduje i prirodno antimikrobno dejstvo. Sličnu ulogu imaju
propolis, matični mleč i drugi pčelinji proizvodi koji su nezaobilazni u apiterapiji. Znajući to,
kao jedino rešenje se nameće redovna zdravstvena kontrola pčelinjaka, poštovanje
zakonske regulative i striktna primena svih apitehničkih mera.
Postoji veliki broj bakterija, gljivica, parazita i virusa, koji napadaju pčelinje zajednice
svuda u svetu. Poslednjih godina svesni smo činjenice da se broj pčelinjih društava zaraženih
američkom kugom pčelinjeg legla (Pestis apium) vrtoglavo uvećao a da varoza (Varroosis apium) hara
našim košnicama dok nam pred vratima stoje mnoga druga obolenja, poput male košničine bube
(Aethinatumida Murray) koja je napravila probleme u pčelinjacima širom SAD-a, Australije i Egipta, a
potencijalno ispunjeni su uslovi za njeno prenošenje i u Evropu.
Oboljenja pčela prema uzročniku koji je izazvao oboljenje razvrstavaju se na: bakterijska ,
parazitska, gljivična i virusna. Većina nabrojanih uzročnika nije vidjiva golim okom , već se može
videti samo pomoću optičkog mikroskopa (bakterije, gljivce i jedan broj parazita) i pomoću elektronskog
mikroskopa (virusi). Danas postoje i druge savremene dijagnostičke metode za izolaciju i identifikaciju
mikroorganizam i to prvenstveno virusa (PCR) koje poseduju laboratorije koje se bave dijagnostikom
oboljenja životinja. Dijagnostika virusnih pčelinjih oboljenja pomoć PCR još nije u rutinskoj proceduri ali
brlo brzo biće i ovaj vid dijagnostikovanja dostupan.

BAKTERIJSKA OBOLENJA

1.1. AMERIČKA KUGA PČELINJEG LEGLA

Američka kuga pčelinjeg legla je kontagiozno obolenje koje predstavlja jedan od najvećih zdravstvenih
problema pčelinjih zajednica. Bolest karakterišu promene na poklopljenom leglu dok odrasle
pčele ne obolevaju- to je bolest poklopljenog legla.

UZROČNIK
Uzročnik obolenja je bakterija iz familije Bacillaceus –Penibacillus larvae koji ima vegetativni
oblik i spore.Vegetativni oblik je štapićast, dug 2,5-5 mikrometara, širok 0,7-0,8
mikrometara . Sporogeni oblik-spore su veoma otporne u spoljnoj sredini (u sasušenoj masi
na dnu starog saća preživljavaju i 30-40 godina). One su otporne i na većinu dezificijenasa,
sulfanamida i drugih antibiotika. Vegetativni oblik bakterije raste, razvija se i razmnožava. Za razliku od
spora vegetativni oblici su su osetljivi na toplotu, isušivanje,dezinficijense, sulfanamide i antibiotike.
Važno je znati da vegetativni oblici bakterija u nepovoljnim uslovima za život prelaze u
otporan bakterijski oblik- sporu. Nepovoljni uslovi za život za vegetativni oblik bakterija predstavlja
pokušaj tretiranja sa lekovima-antibioticima, dezinficijensima, delovanje toplote, isušivanje i dr. tada iz
svog vegetativnog oblika bakterija prelazi u otporan oblik –sporu.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Klinička slika bolesti je veoma karakteristična i uočava se promenama na pčelinjem leglu
koje nije kompaktno nego raštrkano, promenama na poklopcima ćelija i u izgledu i
promenama na larvama.
Promene na poklopcima su vidljive već treće nedelje po infekciji. Oni na početku imaju boju limuna a
onda postaju tamniji do tamnomrke boje. Sa promenom boje oni postaju ulegnuti , meki, prokvašeni,
potom počinju dase javljaju rupice nepravilnih ivica koje su posledica pokušaja pčela da očiste ćeliju
saća. Napredovanjem procesa kada se larve isuše dolazi do uvlačenja poklopca ka unutrašnjosti ćelija
(kada je proces stariji od dva meseca). Kada se pogleda obolelo leglo u celini vide se raštrkane
poklopljene ćelije (raštrkano leglo). Promene na larvama se zapažaju tek po poklapanju ćelija. Obolele
larve uginjavaju i umesto belo sedefaste postaju boje bele kafe a zatim poprimaju čokoladastu boju.
Telo gubi segmentiranost i lizira u amorfnu žitku, lepljivu masu koja je mirisa na tutkalo.
U ranoj fazi bolesti (do dva meseca) ova masa je rastegljiva a kasnije se suši, prijanja uz zid ćelija i
pretvara se u tamnosmeđu krastu koja se teško uočava na dnu ćelije.

SANACIJA
Terapija ne postoji. Lečenje je zabranjeno. Primena lekova samo produžava trajanje bolesti i
doprinosi sve većem širenju ove zaraze. Primer: Kod primene antibiotika bolest se primiri postaje
skrivena-latentna, jer antibiotici deluju samo na deo vegetativnih oblika bakterija i unište ih, drugi deo
usled nepovoljnih uslova prelazi u sporogeni -otporni oblik bakterija i čeka povoljan trenutak da ponovo
isklija i dovede do oboljenja. Spora može opstati u košnici 30-40 pa čak i 50 godina (sve vreme dok su
antibiotici u primeni ) i da u povoljnom trenutku izazove obolenje i uginuće pčelinjih društva.
Opasnost od primene antibiotika je dvostruka, sigurno -1. kad tad dolazi do propasti i
uginuća svih društava u pčelinjaku 2. med koji potiče iz takvih društava nije bezbedan za
ishranu ljudi jer u sebi sadrži rezidue antibiotika.
Kada se ustanovi obolenje, moraju se poštovati mere koje propisuju Pravilnici, prvo se
humano “uguše” pčele pomoću sumpora a zatim se vrši spaljivanje ugušenih pčela zajedno
sa ramovima i voskom i svim otpatcima iz košnice.
Oprema i košnice se dobro mehanički očiste, rigorozno dezinfikuju po propisanim merama.
Bolest je obavezna za prijavljivanje. Pčelaru sleduje nadoknada za sanirana društva, samo
ukoliko se obolenje prijavi na vreme. (proces u starosti do dva meseca, starost procesa se utvrduje
pri postavljanju konačne dijagnoze ulaboratoriji) Bolest je na listi OIE-(zoosanitarni kodeks
međunarodne organizacije za zaštitu životinja).

1.2. EVROPSKA KUGA PČELINJEG LEGLA

Evropska kuga pčelinjeg legla je bakterijsko obolenje (poklopljenog i nepoklopljenog legla)

koje se javlja eksplozivno, sporadično ali i u enzootskim razmerama.

UZROČNIK
Oboljenje izaziva više bakterijskih vrsta (Streptococcus pluton, B.alvei, Streptococcus faecalis i
Bacillus laterosporus), (Dugalić Vrndić 1991,1997 i Lolin i sar. 1994), pišu o normalnoj bakterijskoj flori
digestivnog trakta pčele, tako da je ustanovljeno da su neke bakterije stalni stanovnici creva
pčele a neke povremeni. Streptococcus fecalis je identifikovana kao bakterija koja je povremeno
stanovnik creva pčele. Ova bakterija može biti i uzrocnik Evropske kuge pčela ali često su to mešane
infekcije sa dve ili tri vrste bakterija a nekada je obolenje izazvano samo jednom vrstom bakterija.

SIMPTOMI I SLIKA OBOLENJA

Evropska kuga je bolest larvi koja ih uništava u prva 4-5 dana. U perakutnom toku bolesti
ona nastaje brzo i tada dolazi do naglog izbacivanja leševa uginulih larvi iz košnice uz
smanjenje broja odraslih pčela.
U akutnom toku, koji često zahvata veći broj košnica u pčelinjaku, uz navedene simptome
imamo i ispoljene kliničke simptome bolesti u vidu promena na poklopcima koji su
tamnosmeđi, prokvašeni i ponekad ulegnuti.
Sreću se otklopljenje ćelije, najčešće u sredini saća, u kojima se nalaze sasušene mrtve
larve u vidu krasti boje saća koje se lako uklanjaju. Uginule i promenjene larve imaju
karakterističan miris truljenja (kiselkasto kadaverozan).

SANACIJA
Bolest je beningnog karaktera, lako se leči antibioticima uz obavezno uklanjanje
nespecificnih faktora i dezinfekciju košnice i opreme u košnici. Med iz košnice gde je obolelo
društvo tretirano lekovima može se upotrebiti za ishranu pčela ukoliko se prokuva. Med iz
tretiranog društva nije podesan za ishranu ljudi zbog prisutnih rezidua antibiotika.

PREVENTIVA
Od preventivnih mera potrebno je da se društva utople, u nedostatku paše prihranjuje, suzi
plodište, da pčelinja društva uvek imaju dovoljno hrane, da se matica menja na 2 godine,
oprema i košnice propisno dezinfikuju. Bolest se nalazi na listi OIE

2. OSTALE BAKTERIJSKE BOLESTI

2.1 SEPTIKEMIJA-oboljevaju pčele radilice, trutovi i matica. Uzročnik je B. Apisepticus. Pčele

gube sposobnost letenja, slabe i dobijaju grčeve pred uginuće. Leševi uginulih pčela su krti i
lomljivi. Oboljenje se javlja od maja do oktobra kada počinje da slabi bolest. Bolest nastaje
usled delovanja nespecifičnih faktora (rojenje, aktivna izgradnja saća i dr.) Obolela društva
brzo propadaju, obolela pčela živi samo jedan dan.Sanacija se sastoji u neškodljivom
uništavanju uginulih pčela i dezinfekciji saća i košnice.

2.2 PARATIFUS- uzročnik je bakterija B. Paratyphi, bolest se pojavljuje kod pčela koje se
inficiraju preko hrane i vode uz delovanje nespecifičnih faktora (loši vremenski uslovi u toku
prezimljavanja, slabe zajednice, nedostatak vode i dr.) Insekti su prenosioci bolesti (bubamare),
zaražene pčele i pčelar pri radu sa ramovima i saćem. Javlja se u rano proleće a nekada i kasnije.
Pčele ne mogu da polete i imaju proliv svetlosmeđe boje , trbuh im je naduven, skupljaju se
oko leta. Može proći spontano(lepo vreme i bogata paša).

OSTALE BOLESTI PČELA

2.3 DIZENTERIJA- infekcija creva pčele u toku zime, karakteriše se prolivom (dijareja) i
znatnim uginućem. Nastaje usled dugih zima,niske temperature koje variraju, nekvaltetne
hrane(medljika ili žuti šećer), uznemiravanja,jako suženog leta-pročisni let i dr.U košnici je
svuda izmet i miriše na brašno ili mačiji izmet. Sanacija se sastoji u otklanjanju uzroka koji
je doveo do oboljenja (utopljavanje, dobra hrana, mlada matica,mir i dezinfekcija i
spaljivanje uginulih pčela, kontrola leta i dr.

2.4 MAJSKA BOLEST- opstipacija-zatvor creva mladih pčela.Veliki broj mladih pčela izlazi
naglo iz košnice:drhte na poletaljci i ne mogu da polete i na kraju uginjavaju uz grčeve (na
stotine uginulih pčela).
Sanacija se sastoji u ublaživanju ili prekidu pojave, uz davanje toplih vodenih rastvora meda
ili šećera (jedan deo meda i jedan deo vode ili jedan deo šećera i dva dela vode uz dodatak
soli-1g na 1L rastvora u toku nekoliko dana.

3.PARAZITSKE BOLESTI PČELA

Veliki broj različitih vrsta krpelja (Acarina) parazitira insekte uključujući i pčele. Oni žive i
razmnožavaju se unutar ili na površini svojih domaćina. Često postaju visoko specifični za
određeni deo tela, obično za neko posebno udubljenje ili pukotinu odakle ih je teško odstraniti. Mnoge
vrste krpelja prilagodile su se životu u trahealnom sistemu insekata (uključujući skakavce i bumbare
npr.). Do sada je ustanovljeno više od 40 vrsta krpelja koji su u vezi sa pčelama. Za šest od njih se zna
da parazitiraju kod medonosne pčele.

3.1 AKAROZA (Acariasis apium)

Acarapis woodi (Rennie) je krpelj čija je ženka duga 123-180, a široka 76-100 mikrometara. Mužjak je
manji – dug je 86-116, a širok 60-85 mikrometara. Imaju slabo izraženu segmetaciju tela i nemaju oči.
Ženke krpelja se nakupljaju unutar traheja pčela radilica tokom 24 časa nakon što pčele izađu iz
svojih ćelija, a odnos ženki i mužjaka u trahejama varira od 1:3, do 3:1. Jedna ženka krpelja polaže pet
do sedam jaja, posle tri do četiri dana, a nakon sledeća tri do četiri dana jaja počinju da se legu. Prvi
mužjaci pojavljuju se posle 11-12 dana, a prve ženke posle 14 ili 15 dana.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Odrasli i larveni oblici krpelja se hrane hemolimfom domaćina probijajući trahealne zidove
svojim rilom.Samo su odrasle pčele stare oko 9 dana osetljive na infestaciju, njihova se
osetljivost smanjuje naglo kada izađu iz svojih ćelija. Matice su rezistentne na infestaciju.
Kod bolesnih pčela se zapažaju sledeći simptomi: ne mogu da polete i brzo padaju na zemlju,
bespomoćno se kreću u krug sa nepravilno raširenim krilima koja podrhtavaju tako da izgleda kao da
skakuću. Kada su društva jako infestirana, većina njihovih odraslih pčela uginjava ranije nego obično,
tako da može doći do disbalansa ako se ne proizvede dovoljno novih pčela. Na taj način, jako infestirana
društva nestaju više nego obično, a društva u kojima je više od 30% pčela infestirano, pre će uginuti u
proleće nego ostala.
DIJAGNOZA
Ovaj krpelj se može zapaziti samo mikroskopskim pregledom isečaka traheje čime se dobija
uvid u sadržaj glavne traheje koja počinje od prednjih torakalnih spirakuluma. Pregled se
obavlja u periodu novembar-april i ako nema mrtvih pčela uzimaju se stare pčele sa poletaljke.
Dijagnoza se postavlja na osnovu mikroskopskog pregleda prvog para traheja u čijem lumenu se vide
ovi paraziti, ili pregledom korena krila.
U infestiranoj traheji pojavljuju se raštrkane tamne mrlje, koje na kraju, ako infestacija traje dugo,
pocrne. Takve traheje, u odnosu na normalne, su krhkije, ali sem tog efekta, gotovo da i nema drugih
oštećenja u infestiranim pčelama.
UZORAK ZA ANALIZU
Uzorak za pregled su pčele sa kliničkim znacima oboljenja ili uginule pčele koje su ispred
košnice i to od novembra do aprila. Ukoliko nema uginulih pčela za pregled se uzimaju stare pčele
sa poletaljke. Iz svake košnice uzima se najmanje po 15 pčela i pakuje u kartonsku kutiju ili plastične
teglice sa poklopcima, propisno obeležiţi – (broj košnice, mesto pčelinjaka, podaci o vlasniku i dr.).
Uzorak se šalje u najbližu veterinarsku dijagnostičku ustanovu.

SANACIJA
Širok spekatar hemijskih sredstava selektivno uništava ovog krpelja u pčelinjim društvima.
On varira od jednostavnih supstanci (kao što je sumpor npr.) pa sve do kompleksnih jedinjenja
nepoznatog sastava. Mnogi od njih su bezopasni za pčele do izvesnog stepena. Gotovo svi se
primenjuju u vidu dima. Neki se najefikasnije primenjuju pomoću zapaljivih papirnih traka
sa odgovarajućom količinom aktivne supstance, koja polako sagoreva i otpušta dim u
košnicu. Aspiracijom dim prodire u traheje pčele i direktno deluje na parazite. Drugi, opet, spontano
isparavaju iz traka impregniranih drvetom ili plastikom, a neki se aplikuju kao vodeni rastvori u aerosol -
sprejevima. Nekolicina njih su sistemske supstance i mogu se davati u sirupu. Nijedan nije bez
nedostataka, a svaki od njih zahteva određene uslove da bi se postigao najbolji željeni efekat.
Mravlja kiselina se može aplikovati kao tečnost (70% industrijska mravlja kiselina) koja se
prospe po apsorbujućoj kartonskoj hartiji veličine 30 x 20 x 0,15 cm, koja se prethodno stavi
na podnjaču dalje od ulaza u košnicu.
Veoma su važne preventivne mere koje su Zakonom propisane, obavezna redovna kontrola pčelinjih
zajednica pre seobe na pašu, ili kuporodaja matica i rojeva. Kontrola se vrši istim dimnim preparatima
koji se koriste i u terapiji, suzbijanju i širenju Akaroze. Oboljenje je na listi OIE.

3.2 VAROZA PČELA (VARROOSISI APIUM)

Varoza je parazitska bolest medonosnih pčela koju uzrokuje krpelj Varroa destructor
Anderson & Trueman, (do 2000. godine je pogrešno identifikovana kao V. jacobsoni Oudemans, koji
parazitira isključivo na Apis cerana). Na osnovu proučavanja Andersona postoji dve vrste Varoe i
to Varoae Jacobsoni i Varoae destruktor. Dosadašnja saznanja ukazuju na postojanje četiri
vrste krpelja roda Varroa i to su V. jacobsoni, V. undervoodi, V. rindereri i V. destructor.
Tokom poslednjih 40 godina ona se naselila na svim kontinentima izuzev Australije i Centralne Afrike, a
njen životni prostor je sve veći zbog prevoza pčela i matica brodovima i avionima ili usled selidbenih
aktivnosti samih pčelara.

UZROČNIK
Krpelj Varroa destructor (Acari: Mesostigmata) je vidljiv golim okom. Telo ovog parazita je
ovalno spljošteno, skoro okrulo, pokriveno velikim leđnim štitom tamnosmeđe do
crvenkaste boje. Odrasla ženka je duga 1,0-1,7 i široka 1,5- 1,6mm. Sa donje strane se nalaze četiri
para jakih, kratkih, člankovitih nogu kojima se varoe brzo kreću. Usni aparat im je podešen za
sisanje hemolimfe domaćina tako da ih zatičemo samo na živim pčelama. Hemolimfom larvi i
lutki pčela hrane se lutke i odrasli paraziti Varroa-e. Ženka Varroa krpelja polaže od 1-12 jaja u
ćeliju saća pored larve pčele. U istu ćeliju saća može nekoliko krpelja da položi jaja, ukoliko je
infestiranost velika. Razvojni ciklus ovog parazita odvija se u poklopljenom leglu zajedno sa
mladom pčelom. U poklopljenom leglu odvija se i parenje krpelja, posle čega mužijaci uginu
a mlada varoa ostaje i hrani se hemolimfom lutke i mlade pčele. Sa mladom pčelom iz legla
izlazi i krpelj. Na pčeli radilici ili trutu može biti jedan, dva ili više krpelja koji su smešteni izmedju
segmenata na abdomenu gde je najlakše da se probode telo pčele i usisa hemolimfa.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Simptomi bolesti izraženi su na leglu i na odraslim pčelama. U leglu je zaražena pčelinja
larva nemirna i pre vremena se ispruži ili ispadne iz ćelije na dno košnice. Jako infestirano
leglo uginjava u svim stadijumima razvoja. Sa mladom pčelom iz legla izlazi i krpelj. Na pčeli
radilici ili trutu može biti jedan, dva ili više krpelja koji su smešteni izmedju segmenata na
abdomenu gde je najlakše da se probode telo pčele i usisa hemolimfa. Ukoliko se izlegne,
mlada pčela ima posledice i smetnje u razvoju: te se vidjaju sitne pčele, skaćenih krila, skraćenih
trupova, nepravilnog položaja krila, sa nedostatkom krila i dr. Kod pčela koje na sebi imaju krpelje
nastupaju znaci nemira i one teško poleću, kreću se u krug pokušavaju da polete, padaju ispred
košnice, puze po travi i ubrzo uginjavaju. Krpelj odmah napušta uginulu pčelu i traži novu zdravu
pčelu, jer mu je neophodna hemolimfa za život. Znake oboljenja pčelar zapaža kada je
zaraženo 20-30% pčela, kada je usporen razvoj legla i kada odrasle pčele napuste košnicu.
Od momenta zaražavanja jednog pčelinjeg društva do njegovog propadanja obično prodje 2-
3 godine. Varroa destructor je vektor virusa akutne paralize pčela, virusa mešinastog legla i virusa
crnih matičnjaka. Što se ovih poslednjih virusa tiče, ona to čini u manjoj meri nego kada se radi o virusu
akutne paralize i virusu deformisanih krila, ali je sasvim jasno da ona ima izuzetan kapacitet za širenje
virusa. Obavezan pregled pčela se vrši dva puta godišnje u proleće i u jesen. Lečenje se
sprovodi: hemijskim, biološkim i fizičkim metodama a Pavlović i sar. (1997 preporučuju upotrebu
kombinovanih metoda u lečenju Varoze. Hemijske metode ostavljaju posledice na samo pčelinje
društvo, već na ljude zbog konzumiranja meda koji sadrţi rezidue primenjenih lekova u cilju suzbijanja
Varoze. U Evropi je protiv varroe zvanično odobreno za upotrebu nekoliko akaricida, ali čak i najbolji od
njih su škodljivi za pčele. Ustanovljeno da akaricidi koji deluju na Acarapis woodi takođe deluju i na
varrou, ali je ozbiljna teškoća u slučaju varroe, nemogućnost da isparenja akaricida dospeju do krpelja u
poklopljenom leglu.
Ova teškoća se može najefikasnije prevazići ako se stare matice zamene. Stara matica se
deset dana drži u kavezu u svome društvu, a onda se zameni matičnjakom. Nova matica
počinje da polaže jaja obično posle deset dana i tada se društvo, sada bez poklopljenog
legla, zadimi tokom dva uzastopna dana nekim od akaricida.
Pare mravlje kiseline primenjivane četvorokratno u razmaku od po četiri dana uništavaju
većinu krpelja, uključujući i one u poklopljenim ćelijama. Sve više je u upotrebi oksalna
kiselina, mlečna i sirćetna pored mravlje. To su prirodni lekovi koji se mogu naći u medu
posle tretmana a i prirodni su sastojci meda. Prisustvo ovih kiselina u medu posle tretiranja
su povećane ali vremenom nestaju iz meda i nisu štetni po zdravlje ljudi. Problem predstavlja
upotreba ovih kiselina ukoliko pčelar nije dobro zaštićen pri radu (rukavice, zaštitno odelo, maska,
naočare) jer su kiseline „agresivne” Primena kiselina zahteva i određenu spoljnu temperaturu da bi bile
efikasne protiv varroze.
Krpelja je teško iskoreniti ali ga bar treba svesti na najmanji broj koji ne remeti rad pčelinje
zajednice. Odnosno pčelari se moraju navići da žive sa Varoom ali da njen broj svedu na
minimum u pčelinjim društvu.

3.3. TROPILELOZA (TROPILELOSIS)

Tropileloza je parazitska bolest pčela uzrokovana krpeljima Tropilaelaps clareae Delfinado and
Baker i T. koenigerum Delfinado-Baker and Baker (Acari: Mesostigmata: Laelapidae).

UZROČNIK
Tropilaelaps clareae je krpelj koji se hrani hemolimfom pčela, prvenstveno trutova, ali isto
tako radije infestira ćelije pčela radilica nego Varroa destructor. On nije u stanju da probije
telesni zid odraslih pčela, ali im zato otima hranu iz usta, veoma slično onome što radi
Braula coeca. Međutim, on ne može da preživi u pčelinjim društvima izvan njihovog legla
više od jedan do dva dana. On se veoma živahno kreće po saću, verovatno da ne bi privukao pažnju
odraslih pčela i to čini bolje od Varroa-e. Radilice često otkriju infestirane ćelije, prodiru u njih i u
potpunosti ili delimično odstranjuju lutke. Odrasle pčele koje izlaze iz infestiranih ćelija ponekad imaju
deformisana krila. Tropilaelaps Nesposobnost clareae da preživi u društvima bez legla ne dopušta
njegovo preživljavanje preko zime u umerenijim temperaturnim zonama, ali izgleda da je on
potencijalna opasnost za Apis mellifera u tropskim i subtropskim zonama.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Nespecijalizovane karakteristike ovog krpelja, kao i morfologija njegovog usnog aparata,
svrstavaju ga pre kao grabljivca nego kao parazita.

DIJAGNOZA I TERAPIJA
Živi krpelji obično se nalaze u zatvorenom leglu, ali se jedan broj takođe nađe skriven među
abdominalnim segmentima odraslih pčela, tako da ih, bez obzira na njihovu veličinu, nije lako zapaziti.
Za pregled se uzimaju žive pčele iz sredine gnezda i šalju se u dobro zatvorenoj staklenoj ili plastičnoj
posudi (najmanje 30 pčela po košnici) u najbližu dijagnostičku veterinarsku ustanovu.

SANACIJA
Opisana su tri jednostavna metoda tretmana koji se baziraju na činjenici da parazit u potpunosti zavisi
od prisustva legla :1. Matica se stavi u kavez 21 ili više dana sve dok se ne izvede celokupno leglo;2.
Matica se stavi u kavez devet dana sve dok se celokupno leglo ne poklopi; ono se zatim otklopi i
protrese; 3.Celokupno leglo se vadi i uništava. Svi krpelji iščezavaju u toku tri do četiri dana nakon
završetka bilo kog od ovih tretmana. Međutim, ukoliko postoji verovatnoća bliske reinfestacije gubici do
kojih bi tom prilikom moglo doći izgledaju neprihvatljivi.
Akaricidi koji selektivno uništavaju Varroa destructor i Acarapis woodi takođe su efikasni i
protiv Tropilaelaps clarae. Međutim, većina jedinki je zaštićena unutar poklopljenih ćelija legla.
Interesantno je da sistemski akaricidi imaju solidno dejstvo na Tropilaelaps clarae, koja se nalazi na
odraslim pčelama, što govori za to da ovaj krpelj uzima hranu iz usta pčela, slično Braula-i coeca.
Tropileloza je na listi OIE.

3.4 ETINIOZA (AETHINOSIS)

Mala buba košnice ili Aethina tumida se relativno skoro pojavila u patologiji pčelarske
proizvodnje. Uzročnik Aethina tumida je tvrdokrilac iz familije Nitidulidae. Mužjak je manji od
ženki, dug je 5.12 mm i širok 3.21 mm. Ženke su duge 5.27 mm i široke 3.25 mm. Zavisno od pola
odrasli paraziti su žutobraon do crne boje. Etinoza je ustanovljena u severnoj Americi i južnoj
Africi a ima indikacija da je bilo I slučajeva u Evropi. A. tumida ima potpuno razviće: jaje, larva,
lutka, adult. Ženke polažu beličasta jaja veličine 1.4 x 0.26 mm u košnici, najčešće u
prostorima između ramova i zida košnice. Dve-tri ženke mogu uzrokovati jaku inficiranost.
Inkubacioni period je 2-6 dana. Izlegle larve imaju veliku glavu i izraštaje po telu koji ih štite od
pčela. One za 10-14 dana rastu do oblika koji napuštaju košnicu i odlaze u zemljište ispred
košnica (na razdaljini 30-180 cm) gde se ukopavaju na dubinu od 1-10 cm i razvijaju se u
lutke. Razvoj u zemlji traje do sedam dana nakon čega se legu novi adulti. Oni izleću i prva
dva dana su izuzetno aktivni (dok ne nađu košnice u koje će se useliti) nakon čega se
povlače u tamna mesta košnica.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Adulti i larve se hrane medom, polenom i hranom za pčele. One buše ćelije i defeciraju u med
što uzrokuje – potpomaže njegovu fermetanciju i komercijalnu neupotrebljivost. Fermentisani med
kaplje iz ćelija koje su paraziti otvorili i stvara muljevit film unutar košnice.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Dijagnozu postavljamo tokom pregleda košnica, a zatim pregledom zemljišta oko košnica na prisustvo
larvi A.tumida. Hemijski tretman obolenja obuhvata dva segmenta – tretiranje košnica i
tretiranje zemljišta oko košnica. Pri tome se oba postupka moraju primenjivati istovremeno.
U košnicama se koriste trake impregnirane coumaphos-om ili emulzionim koncentratom 40%
permetrina. Ova koncentracija permetrina se koristi i za tretiranje zemljišta oko košnica.

4.0. GLIVIČNA OBOLJENJA

4.1.NOZEMOZA (NOSEMOSIS APIUM)
Nozemoza je bolest odraslih pčela uzrokovana visokospecijalizovanom parazitskom
gljivicom Nosema apis Zander, koja nastanjuje srednje crevo pčela. Nozemoza je doskora bila
svstavana u protozoe ali poslednja saznanja su dovela do njene nove klasifikacije: Carstvo: Fungi, Tip:
Zygomycota, Klasa: Microsporidia, Red: Dissociodihaplophasida, Podred: Nosematiodea, Familija:
Nosimatidae, Rod: Nosema, Vrsta: N. apis Zander 1909

UZROČNIK
Uzročnik obolenja je parazitska gljivica Nosema apis. Spore nozeme su ovoidnog oblika duge
4,6-6,4 a široke 2,9 mikrometra. Unutar spore u sporoplazmi nalazi se pet jedara od kojih samo dva
perzistiraju tokom isklijavanja. U unutrašnjosti se nalazi filamenti koji u momentu otvaranja spore izlazi
u spoljnu sredinu ili penetrira u ćelije epitela srednjeg creva. Nozemoza se kod medonosne pčele
javlja širom sveta izuzev u nekim delovima Afrike, Bliskog Istoka i Malajskog arhipelaga. U
našoj sredini je veoma raširena. Razvoj Nosema apis se odvija unutar ćelija epitela srednjeg
creva odraslih pčela. Pčele pojedu spore i one za kratko vreme dospevaju u srednje crevo
preko voljke gde isklijavaju. Iz spora izlaze polarni filamenti kojima se fiksiraju za crevo. Kako bolest
napreduje veliki broj ćelija srednjeg creva budu zaražene, a kada je infekcija na vrhuncu u crevu pčela
nalazi se oko 30-50 miliona spora. One zatim dospevaju u rektum i bivaju izbačene izmetom u
spoljnu sredinu. N. apis ne inficira pčelinje larve. Novoizašle pčele nikad nisu zaražene, ali
su podjednako privlačne kao i odrasle. Spore se šire izmetom odraslih pčela, tako što ih
mlade jedinke pojedu prilikom čišćenja zaraženog saća. Kada su pčele u mogućnosti da
slobodno lete i da defeciraju izvan društva, saća postaju čistija, a šanse da pčele dospeju u
kontakt sa sporama se smanjuju. Tada inficirane pčele uginjavaju, a da pri tom ne šire
infekciju, koja takođe jenjava. Iz istog razloga spore N. apis se retko nađu u medu ili polenu
koje pčele sakupe iz prirodnih izvora. Matice ne čiste saće tako da se one retko inficiraju u
prirodnim uslovima. Trutovi se inficiraju, ali u znatno manjoj meri nego radilice, mada su
podjednako privlačni: oni se verovatno slučajno zaraze kada ih hrane radilice koje su takođe
angažovane i u čišćenju saća. Infekcija može ostati enzootska unutar društva, ali je činjenica da
reinficiranje posredstvom pčela praktično prestaje preko leta. Međutim, do defeciranja pčela može doći
u društvima i tokom leta kada se pčele nađu u košnicama usled neuobičajeno lošeg vremena. Postoji
statistički značajna pozitivna korelacija između hladnih, maglovitih, kišnih leta i infekcije društva
nozemom sledećeg proleća, mada bi uzrok tome delimično mogao biti i usporeniji rast društava tokom
kišnijih godina, kao i nepotpunije čišćenje saća.

SIMPTOMI OBOLENJA
Inficirane pčele ne ispoljavaju znake bolesti. Međutim, inficirane pčele dožive samo polovinu
života nezaraženih jedinki u društvima u proleće ili leto. Do dizenterije uglavnom dolazi usled
nakupljanja vode, pošto je ukupni sadržaj vode kod zaraženih pčela viši nego obično. Pošto nema ni
jednog karakterističnog simptoma, dijagnoza ove bolesti se postavlja mikroskopskim pregledom: traga
se za prisustvom spora, bilo da se preparati prave maceriranjem celih jedinki u vodi ili od njihovog
izmeta.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Za pregled se uzimaju leševi pčela sakupljenih sa poda košnice i žive bolesne pčele koje ne
mogu da polete ili koje puze ispred košnice. Uzorak za pregled iz jedne košnice predstavlja
najmanje 30 pčela. Uzorak se pakuje u kutiju od kartona ili u teglicu sa poklopcem i šalje sa uputom u
najbližu dijagnostičku veterinarsku ustanovu.
Jedini uspešan lek do sada pronađen protiv nozemoze je antibiotik fumagilin, koji se dobija
iz plesni Aspergillus fumigatus, a isključivo se koristi u pčelarstvu. On veoma brzo suzbija
infekciju, kada se putem hrane da pčelama u koncentracijama između 0,5 i 3 mg na 100 l sirupa, a pri
tom ne dovodi do nus-pojava. Aktivnost ovog antibiotika ostaje visoka u medu držanom na 4°C
tokomnekoliko godina, a najmanje 30 dana na 30°C. Davanjem pčelinjem društvu oko 200 mg
fumagilina u 4,5 ili 9 l sirupa ujesen, postiže se značajno smanjenje infekcije narednog proleća.
U težim slučajevima preporučuje se i do 400 mg po društvu, posebno kada su duge zime.
Fumagilin je lek koji ostavlja posledice na pčele, med i ljude koji konzumiraju med iz
tretiranih društava i ostaje kao rezidua u medu.
Naučnici su ustanovili da fumagilin deluje kod ljudi genotoksično i kancerogeno. Neophodno pri upotrebi
fumagilina za tretiranje pčelinjih društava strogo voditi računa o propisanoj dozi i striktno se pridržavati
propisane doze zbog rezidua u medu i pogubnog dejstva na zdravstvenu bezbednost ljudi koji
konzumiraju med iz društava koja su tretirana Fumagilinom. Nozemoza je listi OIE.

4.2 KREČNO LEGLO (ASCOSPHEROSIS)

Krečno leglo je glivično obolenje koje isključivo dovodi do uginuća trutovskog i radiličkog
legla. Sporadično se javlja tokom čitavog leta a najčešće od juna do avgusta.

Uzročnik obolenja je gljivica Ascosphera apis. Spore su loptaste 5,8 mikrometra u prečniku.
Izuzetno su otporne na dezificijense i spoljne uticaje tako da u mumificiranim larvama ostaju infektivne
više od 15 godina. Obolenje rasprostranjeno širom sveta iako nema kontagiozni karakter. Za nastanak
bolesti neophodno je prisustvo specifičnog faktora-uzročnika obolenja Ascosphaera apis i
nespecifični faktori ( povećana vlaga u košnici, prehlađeno leglo i dr.) Prirodna infekcija larvi
nastaje peroralno putem hrane ili preko površine tela, kroz pokrov. U širenju infekcija udeo imaju i
pčelari unošenjem inficiranih trutovskih legala u zdrava društva ili hranom koja sadrži spore.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

U početku infekcije larve postaju beložućkaste a potom svetložute. Telo larvi je prvo meko i glatko,
promenljivog oblika a kasnije postaje hrapavo, krto i lomljivo. Oko njih se stvara beli micelijum koji na
kraju ispuni celu ćeliju. Micelijum tesno prijanja uz larvu kod koje ostaje slobodna samo glava koja ima
izgled dugmeta. U starijem procesu larve se mumificiraju i izledaju kao pokrivene krečom pa
otuda i naziv bolesti.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Na osnovu izgleda legla se postavlja sumnja ali dijagnoza se postavlja laboratorijskim pregledom za koji
se dostavlja saće sa promenjenim leglom, velicine 10 x 10, uvijeno u papir i spakovano u kartonsku
kutiju sa uputom RVI ili veterinara u najbližu dijagnostičku veterinarsku ustanovu. Kod benignog toka
dovoljno je da se ramovi sa bolesnim leglom iznesu a pčelinja zajednica dovede u dobro biološko
uzgojno stanje. U težim slučajevima infekcije potrebno je zameniti maticu, pčele preneti u
novu košnicu, stara se temeljno čisti i dezinfikuje plamenom – let lampom, spaljivanje ili
pretapanje saća sa bolesnim leglom kao i spaljivanje svih otpadaka iz košnice.
U cilju sprečavanja obolenja treba voditi računa o mestu gde se postavlja košnica.
Izbegavati zasenčena mesta i mesta gde ima vlage i na taj način se sprečava česta pojava
krečnog legla.

4.3 KAMENO LEGLO (Aspergillosis)

Kameno leglo je takođe gljivično obolenje pčela i legla. Uzročnik je najčešće gljivica Aspergilus
flavus a ređe A.fumigatus i A. Niger. Ove gljivice inače inficiraju i druge domaćine a kod ptica i sisara
(uključujući i čoveka) izazivaju respiratorna obolenja. Bolest je raširena u Evropi i Americi. Nastajanju
bolesti pogoduje povećana vlažnost u košnici i slaba društva.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Kada pčele unesu spore u sebe one isklijavaju i micelijum brzo prerasta unutrašnja tkiva i probija
kutikulu u predelu prednjeg dela i počinje da raste duž kutikule formirajući tako za dva-tri dana lažnu
kožu. Larve mogu biti belo-žute boje žuto-zelene jer su delimično (ili u celini) pokrivene sporama. U
nepokrivenim ćelijama se vidi da su one potpuno ispunjene finim slojem micelijuma u kome se nalazi
larva. Kada miceijum sazri telo larvi postaje krto kao okamenjeno. Ako je leglo pokopljeno micelijum
može prorasti poklopce pa leglo izgleda kao pokriveno mahovinom. Ovo obolenje može zahvatiti i
odrasle pčele. Obolele pčele postaju trome, ne mogu da lete pa puzeći napuštaju košnice.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Na osnovu izgleda legla se postavlja sumnja ali dijagnoza se postavlja laboratorijskim pregledom i za
koji se dostavlja saće sa promenjenim leglom u najblizu dijagnostičku veterinarsku ustanovu. Uzročnik
je zoonozni mikroorganizam tako da mogu oboleti i ljudi (pneumonia) i zato se moraju
preduzeti mere opreza i zaštite pri radu. Uzorak promenjenog legla veličine 10 x 10 ili uginule
larve pakuju se u papir a zatim u kartonsku kutiju i tako zapakovani sa uputom šalju se se na pregled u
laboratoriju
SANACIJA
Kao i kod drugih zaraznih i teških bolesti pčela najčešće se vrši uništavanje obolelih
društava uz dezinfekciju košnice i opreme, uz mere zaštite pčelara ili radnika ( maske,
rukavice, radno odelo, dezinfekciono sredstvo i dr.)

5.0.VIRUSNE BOLESTI
5.1.MEŠINASTO LEGLO
Ovo je virusna bolest pčela za koje su najprijemčivije larve stare oko dva dana. Uzročnik je
RNK virus, termolabilan je (gubi patogenost za 10 minuta ako je suspendovan u vodi na 59°C a u medu
na 70 °C). U medu držanom na sobnoj temparaturi ostaje virulentan do tri meseca. U tečnost koja se
stvara u uginulim larvama ostaje virulentan do nedelju dana.

SIMPTOMI I SLIKA OBOLENJA

Bolest se primećuje na poklopljenom leglu u vidu nepravilno raspoređenom poklopljenom
leglu na kome su oštećeni poklopci (probušeni ili istrgnuti) ili su sa tamnim mrljama i blago
ulegnuti. U ćelijama se nalaze mrtve larve mešinastog oblika. Virus se razmnožava u
epidermalnim ćelijama i žlezdama kutikule što za posledicu ima da lutka ne može da se oslobodi čaure
pa se između endokutikule nakuplja tečnost. Kada lutka ugine i raspada se kutikula ostaje sačuvana i
liči na mešinu ispunjenu tečnošću. Telo menja boju počevši od glave i postaje prvo žućkasto a zatim
smeđe ili sivo-smeđe boje. Patološke promene se uočavaju na poklopljenom radiličkom i trutovskom
leglu. Kad se larve isuše prelaze u oblik kraste gde je glava i zadnji deo tela savijen prema gore tako da
imaju oblik mešine i tamnosmeđe su boje.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Pregledom društava, na osnovu kliničke slike se postavlja sumnja na obolenje. Potpuna dijagnoza se
postiţe laboratorijskim mikrobiološkim pregledom promenjenih larvi. Na pregled se šalje deo
promenjenog legla, veličine 10 x 10, uvijenog u papair i spakovanog u kartonsku kutiju sa uputom u
najblizu veterinarsku dijagnostičku ustanovu.

SANACIJA
 ukoliko je bolest jako raširena vrši se uništavanje obolelih društava. U lakšim
slučajevima vrši se potapanje ramova sa leglom u vrelu vodu a ostatak društva se premešta
u čistu i dezinfikovanu košnicu. Premeštene pčele prihranjivati šećernim sirupom iz dodatak
antibiotika 1g na 1,5 litara sirupa. Istovremeno suziti leglo-plodište. Od profilaktičkih mera treba
primeniti nadražajno prihranjivanje sa šećernim sirupom, čistim ili uz dodatak antibiotika, posebno u
maju mesecu.

5.2. PARALIZA PČELA

Paralize pčela su virusna obolenja koje zavisno od vrste virusa protiču kao akutna paraliza
ili kao hronična paraliza pčela.

5.2.1. Akutna paraliza pčela.

Uzročnik je virus iz roda Enterovirusa.
Virus se naročito brzo razmnožava u pčelama tokom zimovanja i u početku proleća.
obolele pčele veoma brzo uginjavaju po pojavi klinički manifestnih simptoma bolesti
5.3.2. Hronična paraliza pčela
Uzročnik obolenja je RNK virus.
Bolest je prisutna širom sveta. Bolest se javlja u proleće i leto a prestaje u jesen.

SIMPTOMI I SLIKA OBOLENJA

Bolest se javlja u dva oblika – 1. drhtanje krila i abdomena 2. pojava crnih pčela. Prvi oblik
karakteriše podrhtavanje raširenih krila, nogu, antena i abdomena koji je povećan usled proširenog
mednog mehura. Pčele ne mogu da polete i obično se skupljaju u gornjem delu košnice iznad saća. Ako
izlete padaju ispred košnice gde uginjavaju.Drugi oblik karakteriše pojva crnih masnosjajnih pčela
izrazito smanjenog abdomena. Par dana po infekciji i kod njih se javlja drhtanje, gube moć letenja i
uginjavaju.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Pregledom društava, na osnovu kliničke slike se postavlja sumnja na obolenje. Obe vrste paralize
dijagnostikuju se histološkim i virusološkim pregledom obolelih pčela. Specifična terapija ne postoji Od
profilaktičkih mera treba primeniti nadražajno prihranjivanje sa šećernim sirupom uz dodatak vitamina,
nikotinske kiseline, oligoelemenata i proteina.

Mehanizacija u pčelarstvu

Prof.dr Mića Mladenović

 Mehanizacija potiče od grčke reči mechanao, što znači zamena fizičke snage
mašinama ili uvođenje i upotreba mašina u proizvodnji. Pod kompleksnom mehanizacijom
podrazumeva se sistem ili komplek suređaja ili mašina kojima se može postići
najsavremeniji tehnološki proces, uz visoku proizvodnost rada, maksimalno moguće prinose
i minimalne troškove proizvodnje. To bi u Pčelarstvu značilo poznavanje osnove alata i
pribora, njihov prncip i način rada, upoznavanje sa materijalom izrade, ali i opremom,
uređajima i mašinama, transportnim sredstvima u spoljnom i unutrašnjem saobraćaju,
ambalaži za pčelinje proizvode i objektima u pčelarstvu i prateća infrastruktura.
Po većini autora u opremu za pčelarstvo spadaju: košnica za pčelinje društvo i
oprema za pčelara. Opremu pčelara čine: pčelarski kombinezon ili radni mantil, pčelarska
kapa ili šešir i pčelarske rukavice. Pčelarski alat obuhvata: dimilicu, pčelarski nož, pčelarsku
četku, čistilicu za podnjaču, češalj za leto, prskalicu i dr. Pribor čine: pribor za umetanje i
utapanje satnih osnova u okvire, pribor za oduzimanje meda i skidanje pok-lopčića, drveni
sanduk za prenošenje okvira, sunčani topionik za vosak, žičani kavez za maticu, žica,
uveličavajuća lupa, sanduk za pomoćni alat i pribor, kontrolna vaga i dr.
Ubeđeni smo da je prva podela ispravnija pa ćemo je detaljnije analizirati. Ona će sigurno važiti
sve dotle dok se neki drugi standardi usaglase i usvoje.
Svrha upoznavanja i izučavanja ove materije u pčelarstvu je da se pčelari bolje i sveobuhvatnije
upoznaju sa osnovama mehanizacije kako bi sebi olakšali rad i postigli što veći efekat u proizvodnji, a
samim tim i veću ekonomičnost i rentabilnost te proizvodnje.
1.Svaki pčelar mora da se upozna sa vrstom alata, priborom, opemom, uređajem ili mašinom koji koristi
ili će se koristiti u radu sa pčelama. Mora da se upozna sa principima i načinom rada, ali isto tako i da
upozna materijal od koga se izrađuju. Sve je ovo neophodno da bi pčelar neophodnu mehanizaciju
pravilno koristio i pravilno usaglašavao teoretsko znanje sa praktičnim radom. Tako na primer dimilica
može biti izrađena od prohronskog, pocinkovanog, aluminiskog ili bakarnog lima. Sa stanovišta
dugovečnosti, bolji je prvi. Dizajn i funkcionalnost ne sme se dovesti u pitanje, ali su bolje one dimilice
sa mehaničkim mehanizmom koji izbacuje dim bez angažovanja čoveka. Potrebno je, u zavisnosti od
veličine pčelinjaka, posedovati veću i kvalitetniju dimilicu (što podrazumeva kvalitet materijala, veličinu
dimilice), kao i materijal koji će se koristiti za sagorevanje. On može uticati na brže propadanje cilindra i
roštilja dimilice ili konusnog zatvarača. Meh je takođe važan deo dimilice jer njegova dugovečnost zavisi
od kvaliteta materijala i načina izrade, što sve zajedno sigurno utiče na dugovečnost i rad same
dimilice.
Dakle, alat čine najednostavnija sredstva rada ili naprave na koje čovek prenosi svoj
rad. Pored napomenute dimilice, u alat se mogu svrstati: pčelarska četka, prskalica za umirivanje
pčela, bušač ramova, ručni žvrk sa drvenom ili plastičnom drškom, električna viljuška za otklapanje
mednih poklopaca, alat za krojenje satnih osnova, viljuške za otklapanje mednih ćelija sa iglama od
inox ili nikla, nož za otklapanje saća, dimilaca za varou i druge alatke neophodne za izvođenje
svakodnevnih operacija na pčelinjaku.
Pribor je skup ili deo alata ili opreme na kome se prenosi rad. Tu spadaju na primer:
cediljke za med, češalj za leto, zatvarač leta, ručice za košnicu, klešta za vađenje ramova,
čistač ramova, satne osnove, blokator za maticu, kavezi za matice, markeri za obeležavanje
matica, štipaljke za hvatanje matica, cilindar za obeležavanje matice, igle za presađivanje
larvi (od plastike ili inox materijala), plastične osnove matičnjaka, nosač matičnih ćelija,
bežalice, plastične hranilice i drugo. U pribor, neosporno spada pčelarski nož za otvaranje
košnica, bez koga se ne može zamisliti pčelarenje u toku dana. Uvek se bira takva konstrukcija,
da se sa njim može obaviti više operacija sa što manje napora, u što kraćem vremenu i sa što većom
efikasnošću. Važan deo pribora su hranilice koje se najčešče postavljaju u zbeg za mračnu ventilaciju, u
samoj košnici kao ram hranilice ili dodaju ispred ili ispod košnice. Prave se od drveta, plastike, stakla ili
metala-lima. Osnovno je da prihvate dovoljnu količinu hrane (sirupa ili šećerno-mednog testa), da se
brzo, efikasno i sigurno, bez grabeži i bez nepotrebnih uboda završi planirana operacija ishrane pčela. U
zavisnosti od prihrane ili prehrane, koriste se veće ili manje hranilice ali je osnovno da se pomoću njih
pravovremeno i sigurno obavi dopuna hrane. Pčelaru se na pčelinjaku preporučuje, ne samo
držanje jednog tipa košnica, već i jedna vrsta hranilice jer pojednostavljuje i ubrzava proces
ishrane pčela. Ako se hranilica postavlja preko zbega, onda se otvor preporučuje da bude što više sa
čeone strane kako bi se obezbedili osnovni uslovi za dobru ventilaciju u aktivnoj sezoni i u toku
zimovanja pčela. Koliko je važno poznavanje materijala i namena, isto tako je važno i čišćenje i
održavanje hranilice da se ne bi prenosile neke zarazne bolesti.
Opremu čini skup celina pribora kao na primer oprema za proizvodnju matica,
oprema za oduzimane polen, matičnog mleča, oprema za osemenjavanje matica, oprema za
zaštitu pčela itd. Opremu čine svi tipovi košnica (LR, DB, AŽ...) sa sastavnim delovima
(podnjače, zbegovi, krovovi, nastavci...), ili njihovi elementi (ramovi, letvice, nosači ramova,
hofmanovi razmaci ramova...). U opremu spada set različtih koševa centrifuga, kante i
cisterne za med, sakupljači polena sa sastavnim delovima, pletena žica različitih dimenzija
(1,5x1,5.,2,5x2,5.,3x3mm), ručne prese za izradu satnih osnova, ramovi sa sitima za
otklapanje saća sa inox ili plastičnim kadama, pčelarski kombinezoni, pčelarska odela,
pčelarske kape sa tilom, pčekarske rukavice, matične rešetke od plastike, plastifikovane,
pocinkovane ili od prohronske žice. O svakoj navedenoj vrsti opreme važno je da se shvati njen
značaj, vrsta i njena neophodnost, način rad sa osnovnim karakteristikama. Na terenu se moraju
prepoznati osnovni elementi radi pravilnog izbora i kasnijeg korišćenja. To važi kako za opremu za
uzgajanje matica, tako i za oduzimanje polena, matičnog mleča, propolisa, pčelinjeg otrova ili zaštitnu
opremu pri radu sa pčelama.
Skup izmenljivih delova čini uređaje, što bi u pčelarskoj praksi značilo da ovde
spadaju uređaji za oduzimanje i ceđenje meda, uređaji za obradu, tj.ceđenje voska i izradu
satnih osnova, uređaji za doziranje i pakovanje meda ili ako bi sve to grupno nabrojali tu bi
spadale: centrifuge sa električnom ili digitalnom automatikom, deo uređaja na ručni pogon,
deo uređaja za ceđenje meda sa slavinama, pumpe za med, pneumatski uređaji, ručna
dozerica za med ili polen, električni žvrk, električni otklapač, sunčani topionik,
refraktometar i tako dalje. Za gotovo sve uređaje moraju se razlikovati i definisati tipovi, shvatiti
principi rada, pravilno njihovo korišćenje i održavanje, tj za pojedine uređaje moraju se poznavati
metode, postupak rada i proces rada, kao i mere održavanja uređaja.
Mašine predstavljaju skup uređaja u jednom procesu proizvodnje. Ako se bukvalno
prevede sa latinskog (machina) mašina bi značilo oruđe za rad koje stalnim pokretima
svojih delova obavlja raznovrsne radnje po zamisli čoveka pretvarajući energiju jedne vrste
u drugu ili jednog oblika u drugi („stvor bez duha“). U pčelarstvu pod mašinama se
podrazumevaju mašine za izradu elemenata košnica i električne centrifuge sa kompletnom
automatikom. Na nekoliko svetskih kongresa u Evropi, a u poslednje vreme preko interneta se
pojavljuju mašine sa kompletnim trakama za ceđenje meda bez vađenja okvira za otklapanje i ceđenje,
koje zajedno sa nastavcima ulaze do rotirajućih spirala radi otklapanja voštanih poklopčića i beskrajnom
trakom dalje ulaze čitavi nastavci u velike centrifuge sa oko 70 nastavaka. Posle završenog ceđenja
meda, nastavci se na drugoj strani vade i tovare u kamione i odvoze na pčelinjake radi čišćenja saća i
ponovnog punjenja. Takođe postoje mašine sa beskrajnom trakom koja automatski otklapa saće bez
vađenja okvira, ali otklopljeni poklopčići ne samo da se odmah cede i med odvaja od voska, već se i
vosak odmah topi i na drugoj strani izbacuje kao čist proizvod. Bez obzira o kakvoj se mašini radi, svaki
pčelar bi trebao da poznaje sisteme operacija na njima, da poznaje njihove karakteristike, da
prepoznaje pa i da objasni funkciju pojedinih elemenata mašina i objasni postupak rada, kao i da ovlada
samim radom. O tehničko tehnološim parametrima uređaja ili mašina se svaki pčelar može upoznati, ali
rad na njima zahteva veću stručnost i izbor stručnog lica. To posebno važi za linije proizvodnje košnica,
za linije proizvodnje šećerno mednog testa ili auomatske linije za punjenje i etiketiranje meda. Zbog
visoke cene koštanja ovakvih linija, najbolje je u okviru pčeraske zadruge „Žalfija“ organizovati i
kompletirati automatske linije za prizvodnju košnica, meda, hrane za pčele, preparata od meda i drugih
pčelinjih proizvoda, lekova i drugo, pčelari da u okviru svojih mogućnosti maksimalno proširiju
proizvođačke kapacitete, tj broj košnica i prateći alat, pribor, opremu, uređaje ili mašine za taj broj.
Kada se govori o transportnim sredstvima u pčelarstvu, najčešće se misli na sredstva
za selidbu pčela, međutim, transportna sredstva se mogu podeliti na unutrašnji saobraćaj i
spoljašni, a po drugoj klasifikaciji na: standardna, adaptivna ili modifikovana i na
specijalizovana. Za unutrašnji saobraćaj, sve u zavisnosti od veličine pčelinjaka, najčešće
se, na primer u pogonu za doradu i pakovanje meda, predviđa električni ili ručni viljuškar,
ili oba zajedno ili više njih kombinovano. Za podizanje sirovine, repromaterijala ili ambalaže
na drugu ili višu etažu, predviđa se hidraulična platforma. Za spoljni saobraćaj se, pored
putničkog vozila, predviđa jedan kombi ili manji ili veći kamion za dovoženje i razvoženje
sirovina i gotovih proizvoda. Za svaki vid transportnih sredstava potrebno je poznavati osnovne
zahteve koje treba da ispuni transpotrtno sredstvo, tehničko tehnološke performanse i sam proces,
odnosno postupak utovara i istovara sirovina, gotovih proizvoda, a posebno pčela na terenu i sa terena.
Kao poseban vid specijalizovanog transportnog vozila smatra se kamion sa pčelama. U
praksi se koriste adaptirane stare prikolice, autobusi i kamini sa ugrađenim košnicama tipa
AŽ ili sa instaliranim mehaničkim rukama- dizalicama kojima se vrši utovar i istovar košnica.
Za svaku varijantu transportnih sredstava potrebna je posebna adaptacija pčelinjaka, košnica i prateće
opreme, alata, pribora i uređaja.
Poseban vid mehanizacije u pčelarstvu pripada i ambalaža za pčelinje proizvode, odnosno
ambalaža koja se koristi u pčelarstvu. Svaka ambalaža mora da obezbedi originalnost i
kvalitet proizvoda do momenta otvaranja u roku upotrebe. Za svaku vrstu ambalaže je
važan ne samo kvalitet materijala, već i dizajn sa posebnom namenom za tržište ili samo
interni magacin. Od vrste materijala, najviše je u upotrebi ambalaža u obliku folija, zatim
posude od plastičnih masa, staklena ambalaža i ambalaža velikih kapaciteta ili kontejnera
od prohroma ili inox sudova. Svaki pčelar shodno količini pčelinjih proizvoda, mora da definiše
potrebe za različitim vidovima ambalaže, da prethodno bude upoznat sa kvalitativnim osobinama
različitih vrsti ambalaže, kapacitetom pčelarske proizvodnje, alternativna rešenja oko izbora materijala,
odluči se za oblik i dizajn ambalaže i predvidi postupak manipulacije dotične vrste ambalaže. Tako na
primer sudovi za skladištenje meda moraju biti čisti i po mogućstvu hermetički zatvoreni, od
materijala koji se koriste za čuvanje kiselih prehrambenih proizvoda. Mogu se koristiti sudovi od
prohroma, plastičnih materijala, stakla ili drveta. U skladištu je potrebno obezbediti sve
sanitarne i higijenske uslove za skladištenje meda kako ne bi došlo do kvarenja ili alkoholne
fermentacije. U poslednje vreme se pored pakovanja, vrši i strečovanje, odnosno posle pakovanja u
pojedinačne posude, vrši grupno pakovanje u foliju koja ima sposobnost termičkog skupljanja tj. boljeg
prijanjanja uz grupni proizvod i tako ostvaruje homogenost paketa.
U poslednje poglavle ove oblasti pčelarstva spadaju objekti i infrastruktura. Odluku o
veličini pratećih objekata i infrastrukturi određuje veličina i tip pčelinjaka, postojeći prateći
objekti, ekonomska cena izrade i dužina eksploatacije, troškovi održavanja, stepen
opremljenosti objekta i načina organizacije proizvodnje. Mali pčelinjaci, a posebno seleći i na
otvorenom prostoru imaju poteškoća sa ceđenjem meda, sa uzgajanjem matica i proizvodnjom
matičnog mleča, prostorom za topljenjem i ceđenjem voska, izradom satnih osnova, prostorom čuvanja,
dekristalizacije, pakovanja i skladištenje gotovih proizvoda itd. Dakle, veličina proizvodnih
prostorija, skladišnog prostora i pratećih objekata, dimenzionisana je prema tehničkim
uslovima potrebnim kapacitetima proizvodnje. Zbog toga se preporučuje jedan sabirni centar koji
će zadovoljiti sve odredbe pravilnika i zakonskih regulativa za objekte i infrastrukturu, a da svi robni
proizvođači pčelarske zadruge „Žalfije“ udružuju u nabavci i korišćenju, ne samo skupe opreme, uređaja
i mašina, već i korišćenju zajedničkih velikih i jeftinih objekata.

Seoba pčela na pašu

Prof.dr Mića Mladenović

Otac srpskog racionalnog pčelarstva, Jovan Živanović je još pre 140 godina govorio i pisao da
„ med na osovini rodi“. Seoba pčela na pašu se pominje još kod starih Egipćana koji su selili svoje
košnice barkama, ploveći duž obale Nila, prateći cvetanje glavnih medonosnih biljaka. Selidba pčela na
pašu poznata je i kod drugih naroda koji su koristili raspoloživa prevozna sredstva.Mogućnosti selidbe
su danas daleko veće i seobe se mogu vršiti drumskim, železničkim, vodenim pa i
vazdušnim saobraćajem. Sve ovo omogućava da se pčelinja društva što više približe
medonosnim biljkama i tako postigne veći prinos pčelinjih proizvoda. Smatra se da je
koristan let pčela do dva kilometra. Od udaljenosti medonosnih biljaka od košnice zavisi koliko će
pčele utrošiti energije na letenje i koliko će vremena proteći dok ne nakupe tovar nektara. Dužina
boravka pčela van košnice radi sakupljanja nektara zavisi i od količine nektara u cvetovima,
od broja cvetova koji luče nektar i od mogućnosti da pčele iz cvetova iskoriste nektar. Ako je
izvor nektara bliži pčelinjaku, ako je lučenje nektara obilnije i ako je on pčelama dostupniji,
pčele će utrošiti manje hrane da bi nadoknadile utrošenu energiju na let, napraviće više
letova, pa će uneti i više nektara. Takođe i konfiguracija terena može uticati na
produktivnost, odnosno na količinu unetog nektara. Ako je pčelinjak u podnožju pčelinje paše,
pčele će utrošiti manje energije na letenje. One će bez tereta lakše uzletati prazne na pašu, a pri
povratku natovarene nektarom bez napora i dodatnog iscrpljivanja doleteti do košnice.
Migrirajuće ili seleće pčelarenje često daje veće i višestruke prinose meda u odnosu
na stacionirano. Bez obzira na nešto veća ulaganja i rizike koje selidba nosi, ipak je
budućnost rentabilnog i robnog pčelarenja na strani selećeg pčelarenja. Selidba se isplati
ako se postigne ukupno veći prihod od ukupno ostvarenih troškova.

Obaveza svakog pčelara pre selidbe je da obiđe teren, da ispita kapacitet pčelinje
paše, odnosno utvrdi površinu pod medonosnim biljem, da utvrdi postojeći broj košnica koji
se nalazi, da se obavesti o mogućem broju košnica koji će se doseliti u narednom periodu i
posebno da se informiše o zdravstvenom stanju pčelinjih društava ne samo na terenu nego i
onih koje će se doseljavati. Pre svake selidbe, bez obzira na tip košnica ili veličinu
pčelinjaka, obaveza svakog pčelara je da izvrši kontrolu zdravstvenog stanja svojih pčela i
njihovog legla. Po pribavljenom uverenju o zdravstvenom stanju pčela, može se otpočeti sa
pripremom za selidbu. Često naši pčelari poistovećuju potreban broj pčelinjih društava za
oprašivanje sa optimalnim brojem društava za medobranje. On se najčešće deli sa dva ako se želi
ceđenje meda na određenoj površini. Kapacitet medonosnog bilja zavisi od same vrste, konstrukcije i
veličine cvetova, količine nektara u cvetu i količine šećera u nektaru. Broj košnica je različit u livadskoj
paši u odnosu na pašu kadulje, lipe, kestena ili vrijeska, mada se u praksi grubo računa jedna
košnica na jedan hektar.

Podela pčelinjaka

U odnosu na broj košnica, obezbeđenoj mehanizaciji, materijalnim mogućnostima i

ekonomskim efektima, sve pčelinjake možemo podeliti u tri grupe:
1.Amaterske ili hobističke- pčelari ove grupe uglavnom sele svoje pčelinjake na jednu
dodatnu pašu ili eventualnono dve. Često ne sele ceo stacionarni pčelinjak, već samo odabrana
najača društava sa svog pčelinjaka. Broj društava varira od godine do godine i od pčelinjaka do
pčelinjaka. U amaterskoj selidbi može da učestvuje od nekoliko do 30 košnica a pojedinih
godina i više. Ako nemaju dovonjno košnica da bi selidba bila isplativa pčelari se udružuju
sa okolnim kolegama pčelarima i tako smanjuju troškove.
Udružuju se i da bi olakšali poslove oko pakovanja, utovara i istovara, a i u obilasku i kontroli odseljenih
društava. Uglavnom vrše seobe koje nisu mnogo udaljene. Pčelari za ovu seobu koristi razne
tipove košnica i razne tipove transporta (traktorske i automobilske prikolice, ili neki manji kamioni koji
se angažuju samo za tu priliku). Pojedinih godina ovim načinom selidbe pčelari mogu da udvostruče ili
utrostruče proizvodnju meda, i osposobe jaka društva za sledeću sezonu. Evedinecijom svih troškova
seobe i sagledavanju svih mogućih rizika seobe, ovaj način seobe nije uvek isplativ.
2.Poluprofesionalne - pčelari ove grupe su dosta iskusni pčelari i male su razlike u
odnosu na znanje profesionalnih pčelara. Kod ove seobe pčelari svake godine sele pčelinja
društva i to na nekoliko paša. Sve je podređeno dobijanju što veće količine centrifugiranog
meda. Kod ovog tipa seobe, pčelari uglavnom sele od 50-150 košnica na veći broj pčelinjih
paša i na veću udaljenost. Za seobu koriste tzv. pokretne paviljonske pčelinjake sa košnicama tipa
lisnjača ( AŽ –košnice ), koje su ugrađene u neko prevozno sredstvo: kamion, autobus ili veću prikolicu.
Paviljonski pčelinjaci nisu mnogo zahtevni za radnom snagom , nema posla oko pripreme seledbe i lako
se premeštaju sa paše na pašu. Jedina i bitna mana je što su košnice ograničenog prostora, i zahteva
dodatan rada u toku glavne paše ( oduzimanje i dodavanje okvira ).
Kod ovog načina selidbe koriste se i košnice nastavljače, različitih tipova. Koje se sele uglavnom
kamionima, a utovar i priprema se obavlja ručno, pomoću različitih tipova kolica ili eventulno pomoću
specijalnih dizalica. Ovim načinom seobe dobijaju se značajno veće količine meda, ima više seoba i ovaj
način seobe je finansijski isplativ.
3.Profesionalne- pčelari ove grupe su slični poluprofesionalnim, a razlika je u broju
društava kojim pčelari, a kada sele košnice, najčešće to čine sa 100 do nekoliko stotina.
Tehnologija pčelarnja zasnovana je na seobi i u funkciji dobijanja što većih prinosa meda.
Sve je podređeno visoko intenzivnoj proizvodnji. Kod ovog načina selidbe pčele se sele na
sve paše koje se mogu naći u daljem i bližem okruženju (tokom cele aktivne sezone). Kod
ovog načina seobe profesionalni pčelari poseduju sopstvena transportna sredstva koja su
prilagođena tipu košnica kojima pčelare. Uglavnom su to nastavljače različitog tipa LR sa 10 ili 8
okvira ili DB sa 10 ili 12 okvira.Koriste se kamioni sa hidrauličnim dizalicama i posebnim
šapama za prihvat paleta na kojima su košnice. I ovim načinom pčelarenja dobijaju se velike
količine meda, ima dosta seoba i finansijski je veoma isplativ.

Priprema pčelinjih društava za seobu

Sama priprema košnica i pčelinjih društava za selidbu se svodi na sledeće: višak

meda treba iscediti, obezbediti mračnu ventilaciju pčela i blagovremeno fiksirati sve
pokretne delove košnica.
Priprema košnica za seobu, utovar, prevoz i istovar su veoma teški i specifični poslovi.
Zbog toga jedan broj pčelara ugrađuje košnice AŽ tipa u kamione, autobuse ili kamionske
prikolice.
Kod košnica položenog tipa takođe nema teškoća oko pakovanja, ali postoji problem u
tome što ih treba utovariti, prevesti i istovariti. Košnice nastavljače potrebno je upakovati
(pre toga stegama učvrstiti delove košnica), i takođe utovariti, prevesti i istovariti. Ali, s
obzirom na druge prednosti nastavljača (veći prinos meda), ovi poslovi ne utiču na
smanjenje rentabilnosti pčelarenja.
Postoji više načina pakovanja košnica nastavljača. Neki pčelari učvršćuju delove
košnica zakivanjem letvica, neki ih učvršćuju žicom, a neki koriste limene spojnice ili
australijske stege. Jedan od najlakših načina priprema košnica (pored gumenih traka) je
učvršćivanje svih pokretnih delova košnice pomoću plastične trake. Ove trake su jevtine,
dovoljno jake, a zatežu se pomoću kopče (šnale) u obliku slova W. Vreme zatezanja je veoma kratko i
traje svega oko trideset sekundi.
Često košnice nisu dovoljno zategnute, ili pojedini delovi potpuno ne naležu jedan na drugi ili se
u toku transporta dogodi da neki delovi skliznu i pčele izađu napolje, onda se ovakvi problem mogu
sprečiti ukivanjem limova (koji su nešto viši), na uglove nastavaka, tako da gornji deo ulegne i telo se
ne može pomicati u stranu, napred ili nazad.
Međutim, mnogo je sigurnije i ekonomičnije da se na bočne strane podnjače (gore) i na sve
nastavke postave tiplovi na koje nasedaju gornji delovi, na kojima se sa donje strane nalaze
rupe u koje ulaze ovi tiplovi.
Kako se pčele uglavnom sele leti i noću, kada je toplo, a društva jaka, pri seobi se
pčelama mora obezbediti svež vazduh da ne bi došlo do njihovog gušenja, suvišnog
zagrevanja unutrašnjosti košnica, ukuvavanje legla i srozavanja saća. Pitanje ventilacije se
rešava na razne načine, a najčešće se koristi zbeg, tj. zamreženi prazni prostor u koji deo
pčela prelazi iz gnezda pri seobi. Ako košnica nema zbeg za mračnu ventilaciju, onda se kao zbeg
može koristiti prazan nastavak ili polunastavak, u kome se postavljaju prazni okviri, bez saća, kako bi se
pčele bolje držale u celini i tako imale više vazduha. Ako se raspolaže uokvirenom žičanom mrežom za
provetravanje veličine površine nastavka, onda je dovoljno da se iz gornjeg nastavka izvadi jedan do
dva ovira sa saćem i na njihovo mesto stave okviri bez saća.
Jasno je da se mreže za provetravanje kod nastavljača ne smeju zatvarati poklopcem
ili krovom. Krov se može postaviti ali tako da bude malo uzdignut kako bi ispod njega mogao lako da
prolazi vazduh. Ako se pčele sele noću, onda je bolje seliti bez krova, koji se posebno pakuje, jer je tako
najbolja ventilacija. Ako se košnice sele sa otvorenim letima, onda nije potrebno posebno
provetravanje.
Utovar ili istovar većeg broja košnica bez tehničkih sredstava je spor i neekonomičan.
U zemljama sa razvijenim pčelarstvom utovar ili istovar se obavlja pomoću dizalica ili
posebnim utovarivačima koji se transportuju zajedno sa pčelinjakom. U novije vreme sve se
više koriste kontejneri sa paletama i mehanizovanim utovarom. Paletirani sistem sa kranovima i
mehaničkim rukama se primenjuje više od dve decenije na pčelinjaku farme „Vener“ iz Kupinova.
Pri seobi na pašu, za mali broj košnica, pored fizičke radne snage, za utovar i istovar
se mogu koristiti razna kolica za prenos košnice do kamiona. Za veći broj košnica veoma se
dobro mogu iskoristiti za utovar i istovar hidraulični utovarivači koji se u poljoprivredi montiraju na
traktore za utovar stajnjaka, šećerne repe i sl. Takve utovarivače priključene na traktore imaju
društvena poljoprivredna gazdinstva i neki poljoprivredni individualni proizvođači, pa se mogu iznajmiti
za utovar i seobu.

Seoba i istovar košnica

Da bi se selidba uspešno obavila, potrebno je i da putna mreža bude što bolja. Do

nekih dobrih paša se uvek ne može doći zbog lošeg puta, a pčelari su nekad prinuđeni i da
beže od tvrdog i dobrog puta da bi izbegli prenatrpanost koja nastaje zbog velikog broja
doseljenih košnica. Vlada mišljenje da se najbrže i najbolje pčele mogu prevesti na pašu
kamionima. Ali, zbog lošeg puta to nije uvek moguće. Kamion posebno treba koristiti za
seobu na veće udaljenosti zbog brzine transporta, a za seobu na kraće relacije, pogotovo
ako se košnice sele van tvrdog puta, treba koristiti jevtiniji traktorski prevoz. Prevozno
sredstvo treba da bude ispravno, kako ne bi došlo do nezgode pri seobi.
Najčešće se pčele pakuju u večernjim satima, a utovaraju i sele noću, tako da na
određeno mesto stižu u toku noći ili u rane jutarnje sate. Poneki pčelari utovaraju i sele pčele u
ranim jutarnjim časovima, tako da se na određeno mesto stiže po danu, u prepodnevnim časovima.
Međutim, pri ovakvoj selidbi postoji veliki rizik, posebno u slučaju kvara vozila ili druge havarije. U
takvoj situaciji košnice se ne smeju otvarati da bi pčele izašle, a ne mogu se ni držati ni zatvorene,
posebno ako je vreme toplo, jer može doći do ukuvavanja legla, kidanje saća i gušenja pčela.
Leta košnica montiranih na prikolice ili motorna vozila nije potrebno zatvarati.
Takođe, ako se košnice utovaraju mehanički, dizalicom, leta ne treba zatvarati. Ali, ako se
utovara ručno, da pčele ne bi ubadale radnike, potrebno je ipak leta zatvarati.Nekada su
košnice na podnjačama imale zamrežene otvore za provetravanje. U novije vreme, pošto se košnice
utovaraju mehanički, pri seobi se ne zatvaraju. Utovar se može vršiti i u popodnevnim časovima, još za
vreme izleta pčela. Tada se svaka peta-šesta košnica ostavljaja, kako bi pokupile povratnice iz
utovarenih košnica. Na kraju, kad prestane izlet pčela, utovare se i preostale košnice. Za vreme
utovara motor kamiona radi, pa zbog vibracije i buke motora pčele ne izleću iz utovarenih
košnica. Kada sve košnice budu utovarene, po zalasku sunca, kreće se na put.
U razvijenim delovima sveta, s obzirom da se pčele sele na velike udaljenosti, dogodi se da do
svitanja ne stignu na određeno mesto, onda se u tom slučaju, vozila zaustavljaju u hladovinu ispod
nekog drveta i motor ugasi. Pčele slobodno izlaze provlačeći se između košnica i odlaze na pašu. Po
povratku s paše nalaze isti put i ulaze u svoju košnicu. Povremeno se kamion sa pčelama može isprskati
mlazom vode. Kada sunce zađe nastavlja se putovanje.
Ako se u toku noći stigne na određeno mesto, košnice se ne moraju odmah istovarati, sve dok ne
svane jutro. Motor za to vreme radi sve dok košnice ne budu istovarene, ovo sve zbog toga jer je:,,bolje
da pčele lete oko glave nego da mile po telu''.

Za vreme leta, kada su jake vrućine, pčele često ne ulaze u košnicu do kasno u noć, a
nekada i prenoće na letu. Da bi se mogao izvršiti ručni utovar, pčele se moraju uterati u
košnicu i leto zatvoriti. Mnogi pčelari praktikuju zadimljavanje pčela, međutim pčele odlaze
ispod podnjače. Zbog toga je bolje i jednostavnije koristiti prskalicu s vodom, kao kada
pada kiša, tako da pčele odmah same ulaze u košnicu.

Smeštaj košnica na paši

Kada se dođe do planiranog mesta, košnice se istovaraju i postavljaju na ranije

pripremljeno mesto. Priprema se sastoji u tome što se teren očisti od bilo kakvog zapaljivog
materijala (suva trava, slama, suvo granje i slično), kako bi se izbeglo eventualno izazivanje
požara. Košnice takođe ne treba postaviti na mesta koja su podvodna ili koja se mogu
poplaviti u slučaju jakih kiša.
Leta košnica treba da budu okrenuta u pravcu medonosnog bilja, jer je noću i u
jutrnjim satima najjače lučenje nektara pa će pčele samim tim nakupiti i više nektara.
Mnogi pčelari smatraju da košnice treba postaviti u zasenjena mesta, u hladovinu. Pčelari se
plaše da će se saće u košnicama istopiti i srozati ako su košnice izložene jakom Suncu. Međutim, ako
košnica ima dobru ventilaciju i ako u blizini ima vode čak i kad nema unosa nektara iz koga pčele
nadohnađuju vodu, nema bojazni, jer će pčele uvek u košnici održavati najpovoljniju temperaturu i
vlažnost. Viša temperatura u košnici, ako postoji dobra ventilacija, doprinosi bržem
sazrevanju meda, jer voda iz nektara brže isparava, što omogućava njegovo znatno ranije
sazrevanje. S druge strane, nešto viša temperatura u košnici ne pogoduje razvoju krpelja
varoe.

Autori priručnika i realizatori nastave „Škola pčelarstva“:

 1. Prof.dr Mića Mladenović
2. Dipl.inž Slađan Rašić
3. Dr sci. Nada Dugalić-Vrndić
4. Doc.dr Marina Mačukanović Jocić
5. Mr. Aneta Georgijev
6. Prof.dr. Ljubiša Stanisavljević
7. Dipl.inž. Saša Milosavljević

Shodno Zakonu o autorskim pravima ovaj Priručnik se ne može kopirati, štampati i

distribuirati bez saglasnosti autora

O PROJEKTU