ЈЕЗИК КАО СРЕДСТВО ЈЕЗИК И ГОВОР ЈЕЗИК И ПИСМО

КОМУНИКАЦИЈЕ ЈЕЗИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК

ЈЕЗИК КАО СРЕДСТВО КОМУНИКАЦИЈЕ

Језик – једно од основних човекових обележја, без којих човек не би био човек (доминантна разлика).
Језик човеку омогућава сложен умни и душевни живот, као и образовање у развијеним друштвеним заједницама.
Језик и мишљење уско су повезани: иако постоји мишљење које не зависи од језика, језик омогућава прецизније
мишљење и потпуније доживљавање света. Они се узајамно допуњују: мишљење подстиче језик да се усавршава, а језиком
се мисли и обликују и изражавају.
Основна функција језика → споразумевање (комуникација). Оно је неопходно за постојање људских заједница.
Језик се остварује само у друштву, па ни он без њега не би постојао. Јeзички развој појединца (индивидални развој).

Међусобно се, осим човека, споразумевају и припадници неких животињских врста: пчеле, мрави, делфини, човеколики
мајмуни... Начин њиховог споразумевања је инстинктиван и онакав какав је наслеђен, па се тако не могу изразити сложени
ни нови садржаји.

Људским језиком се могу непрекидно стварати нови искази, њиме се могу саопштавати и изражавати нова
сазнања и искуства (еволуција и продуктивност).

Разлика: продуктивно и репродуктивно!

Језиком се може говорити и о ономе што не постоји као конкретност, већ је апстрактно или се налази на неком
другом месту или у неком другом времену. Тако се може говорити и о ономе што не постоји, него се само замишља
(имагинарно/апстрактно).
Поред језика, људи се споразумевају и на друге начине: покрети тела (гестови), изрази лица (мимика), кретање и
друго понашање у простору.
Други начини споразумевања некад замењују језик: светлосни сигнали, Брајево писмо за слепе итд.

Језик је основно и најсавршеније средство споразумевања којим људи располажу.

Као преломан тренутак у развијању људске цивилизације јесте проналазак писма, захваљујући којем су људска искуства
могла да се преносе у простору и времену, тј. да се учине доступним и удаљеним саговорницима и будућим генерацијама.
Постоје и језици који немају писма.

У свету се данас говори (постоји) више од 6.000 језика (у новије време и од 7.000 језика).

ЈЕЗИК И ГОВОР

Језик је организација вербалних знакова којим влада сваки појединац као члан одређене друштвене заједнице: знати
један језик значи владати принципима те организације. Људи се споразумевају и телепатски, тј. „читањем мисли”. За
вербално општење језик материјализујемо, тј. чинимо га доступним чулима. Тако се језички систем ставља у покрет и
реализује – а реализација је ГОВОР. Говор је скуп појединачних остварења језика.

„Језик и говор стоје у односу кода и поруке, система и процеса; говор је језик у акцији” (Р. Бугарски). Комуникација
није могућа ако учесници не располажу истим кодом.
Језик и говор као термини модерне лингвистике, а значење је другачије од оног из свакодневне употребе.
Говор у овом смислу не искључује писање, јер се језик остварује различитим средствима: звучни таласи, графичка маса,
гестови глухонемих.

Аналогни облици говора као остварења су: говорење (усмени говор), писање (писмени говор) и гестикулација
(гестовни говор).

ЈЕЗИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ

Комуникацијска Културна функција Естетска функција

Когнитивна (сазнајна) Симболичка функција Магијска функција

ИСТОРИЈА ЈЕЗИКА
ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ СРПСКОГ ЈЕЗИКА – ПОРЕКЛО И ПОЧЕЦИ ПИСМЕНОСТИ
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ И НАРОДНИ ЈЕЗИК
ИСТОРИЈА СРПСКОГ ЈЕЗИКА ДО ВУКА
СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК ДО 19. ВЕКА

☺Јужни Словени су се на Балкан доселили у VI и VII веку. Нашли су се на граници између Византије (Источног
римског царства) и ранијег Западног римског царства. Тако су били смештени између два средишта хришћанства –
Цариграда и Рима.
 ☺ Значај латинског и грчког језика.
Тако је у IX веку, како би се одупро германском утицају, владар Велике Моравске (данашња Чешка) Растислав, затражио од
византијског цара учитеље како би се хришћанство проповедало и на словенском језику. Византијски цар шаље 863. године
Ћирила и Методија, као мисионаре, учене Грке из околине Солуна. Ћирило и Методије, преводе Библију и црквене књиге са
грчког језика на словенски дијалекат којим се говорило у околини Солуна.
Тако је настао СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК, први књижевни језик Словена. Тај језик сачињен је на основу грчког
писма и то, прво словенско писмо, у науци је познато под називом ГЛАГОЉИЦА. Крајем IX века ученици Ћирила и
Методија стварају ЋИРИЛИЦУ, писмо које је слично грчкој азбуци које је потиснуло глагољицу. Тако су Срби, као и
већина Словена, заједно са хришћанством примили и старословенски језик као књижевни. По неким претпоставкама није се
превише разликовао од народног језика, па је био разумљив.
У почетку је целокупна књижевност била црквена – намењена црквеним потребама. Све књиге из тог периода биле
су писане руком (преписиване), јер штампарија није било („ресавска школа”). Временом се народни језик мењао (еволуирао)
и удаљавао од књижевног језика, који је био без промена. Преписивачи су, намерно или случајно, у текстове уносили
одређене промене (фонетске, морфолошке и лексичке), тако да је током XII века створена српска редакција
старословенског језика или српскословенски језик. Тим књижевним језиком писана су црквена и народна дела од краја
XII до прве половине XVIII века. Тада су настале и друге редакције (македонска, бугарска, руска). Српскословенски језик
употребљавао се као богослужбени језик у црквеним обредима и књигама. Из тог периода је Мирослављево јеванђеље
(крај XII века), једно од најпознатијих сачуваних дела на овом језику. На српскословенском језику пишу се и другачији
текстови (књижевна дела): житија, летописи и др. (родослови, разни натписи, законици, повеље, уговори, писма...). У њима
је црквенословенски добијао још више особина народног језика. Тако је Законик цара Душана (XIV век) написан језиком
који је био близак народном.
Политички, економски и културни развој српског народа, а с њим и развој српског књижевног језика, живео је тако
све до пада српских држава под турску власт. Књижевни рад је доласком Турака потпуно ограничен на црквене потребе и
наставио је да се одржава само у црквама и манастирима (на српскословенском језику). После учешћа Срба у аустријско-
турском рату на страни Аустрије, настаје жестока турска одмазда, а привучени обећањима аустријског цара, 1690. године
Срби организовано одлазе у тадашњу јужну Угарску (данашњу Војводину и јужну Мађарску). Сеобу је предводио Арсеније
III Чарнојевић. Калуђери и свештеници понели су црквене књиге на српскословенском језику и наставили да их преписују.
Највећи српски беседник XVIII века Г. С. Венцловић део беседа пише на српскословенском језику, а део на готово
чистом народном језику (његова заоставштина није објављена). Овим језиком пишу Ј. Рајић и З. Орфелин. Срби су,
упркос обећањима, били изложени политичким, верским и културним притисцима. Обратили су се за помоћ Русији.
У првој половини XVIII века у Србију (Сремске Карловце) стижу руски учитељи који отварају школе за српске
свештенике и учитеље. Максим Суворов (1726) и Емануил Козачински (1733). Они образовање организују на језику који
су донели и на основу књига и уџбеника које су, такође, донели. То је руска редакција старословенских споменика или
рускословенски језик. Половином XVIII века овај језик потискује нови српскословенски. Нека дела писана су чак и
руским књижевним језиком, а неки писци објављују и на народном језику. Рускословенски и руски нису били народу ни
блиски ни разумљиви, осим малог броја образованих појединаца, писци у своја дела све више уносе особине народног језика.
Касније настаје језик који је назван славеносрпски, који се у другој половини XVIII века све више шири у
књижевности. Први је тим језиком почео писати Захарија Орфелин – Славеносрпски магазин. Тим језиком на прелазу
векова пишу Јован Рајић, Милован Видаковић и безмало сви писци тог периода. Ипак тај језик није имао одређена
правила, писци су најчешће писали по свом нахођењу, разликовао се од једног до другог писца, а два дела истог писца знала
су бити различита.
Крај XVIII века донео је образовање модерних европских нација, па и питање књижевног језика избија у први план.
Појављују се (постоје) две могућности (идеје):
1. црква и интелектуалци желе да се као књижевни језик устали славеносрпски;
2. стварање књижевног језика на народној основи.
Идеју писања на народној основи износи и Доситеј Обрадовић (али се и сам тога не држи доследно).
Реформа књижевног језика често је помињана у предвуковском периоду. Ипак све до средине XIX века
славеносрпски се одупирао народном језику.
Сава Мркаљ, Сало дебелога јера либо (или) азбукопотрес. Мркаљева азбука била је врло слична данашњој.
Мркаљева реформа избацила је непотребна слова из српске азбуке. Мркаљ није имао снаге да своје идеје спроведе у дело.
Почетак 19. века и појава В. С. Караџића доносе озбиљну реформу српског језика и правописа.

Култура изражавања у Наставном плану и програму

ОСНОВНE КАРАКТЕРИСТИКЕ ДОБРОГ ГОВОРА

Средња школа: прва година

КУЛТУРА ИЗРАЖАВАЊА (20 часова)

I УСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ
Артикулација гласова, књижевна акцентуација, мелодија реченице, јачина, висина тона, боја гласа, темпо изговора;
пауза – логичка и психолошка и њихова изражајна функција. Акценат речи, групе речи, реченице (смисаоница). Отклањање
нестандардне акцентуације из ученичког говора.
Изражајно казивање напамет научених краћих прозних и дијалошких текстова. Рецитовање стихова.
Коришћење звучних записа и магнетофонских трака у подстицању, процени и снимању изражајног читања,
казивања и рецитовања.
 Стилске вежбе. Функционални стилови: разговорни, књижевноуметнички.

II ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ
Акцентовање речи и обележавање акцентских целина.
Правописне вежбе: писање великог слова.
Стилске вежбе: сажимање писменог састава уз појачавање његове информативности, отклањање сувишних речи и
неприкладних израза.
Домаћи писмени задаци (читање и анализа на часу).
Четири писмена задатка годишње.

Средња школа: друга година

КУЛТУРА ИЗРАЖАВАЊА (27)

I УСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ
Причање догађаја и доживљаја (приказивање осећања).
Описивање бића, предмета, радњи, појава (тачно, верно, сажето).
Самостално излагање у функцији интерпретације књижевног текста. Уочавање језичких поступака и стилогених
места књижевног текста (читањем и образлагањем). Дијалог у функцији обраде текста.
Изражајно казивање напамет научених лирских песама и краћих монолошких текстова. Доследно усвајање
ортоепске норме и усвајање вештине говорења.
Стилске вежбе. Функционални стилови: научни.

II ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ
Правописне вежбе: писање бројева и одричних облика глагола. Писање скраћеница.
Писмени састави: израда плана писменог састава, усавршавање текста; писање побољшане верзије писменог састава
(уношење нових података, отклањање безначајних појединости).
Четири школска писмена задатка.

Средња школа: трећа година

КУЛТУРА ИЗРАЖАВАЊА

I УСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ
Казивање и рецитовање напамет научених књижевноуметничких текстова.
Извештавање о друштвеним и културним збивањима. Коментарисање (спортских такмичења, културних
манифестација, друштвених збивања).
Стилистика. Функционални стилови: публицистички.

II. ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ

Стилистика. Лексичка синонимија и вишезначност речи, избор речи (прецизност). Појачавање и ублажавање исказа;
обично, ублажено и увећано значење речи; пренесена значења речи (фигуративна употреба именица, глагола и придева).
Писмене вежбе: новинарска вест, чланак, извештај, интервју, коментар и др. Приказ књижевно-сценског или
филмског дела. Увежбавање технике израде писмених састава.
Домаћи писмени задаци (читање и анализа на часу).
Четири писмена задатка.

Средња школа: четврта година

КУЛТУРА ИЗРАЖАВАЊА (18)

I УСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ
Реторика (појам и врсте); историјат и подела; разговор, говор. Однос између говорника и аудиторија. Вежбе јавног
говорења пред аудиторијом (употреба подсетника, импровизовано излагање; коришћење микрофона).

II ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ
Стилистика: функционални стилови: административно-пословни (молба, жалба, пословно писмо).
Облици писменог изражавања: приказ, осврт, расправа, књижевне паралеле, есеј (вежбања).
Правопис: интерпункција (вежбања).
Домаћи писмени задаци сложенијих захтева (читање и анализа на часу).
Четири писмена задатка годишње.

КАРАКТЕРИСТИКЕ ДОБРОГ ГОВОРА

Добар говор, поред основних, практичних функција има и естетску функцију. Добри говорници воде рачуна не
само о тачној и зрелој мисли него и о избору речи и стилских фигура. Говор мора да буде мисаоно богат, убедљив и
сликовит, јер се тако истиче мисао и оставља утисак на слушаоце. Функције говора долази до изражаја свакодневно
(стално комуницирамо). На слушаоце лош утисак оставља говор који није добро осмишљен, са лошом артикулацијом,
грешкама у падежима и неадекватним избором лексике. То су и врискање, муцање, уњкање, гутање гласова и слогова. Све то
умањује естетску функцију говора.

Култура говора се најпре и највише бави питањима нојоптималније и најприкладније примене и најефикаснијег
функционисања језичких средстава у зависности од ситуација у којима се говор јавља.
Језичка економичност...
Посебно се води рачуна о примереној говорној ситуацији, односно потребном функционалном стилу.
Култура говора, у правом смислу те речи, подразумева виши ниво владања говором. У првом реду се мисли на
усмени говор, тј. на говорно комуницирање.
Говорна култура представља
1. правилан и леп језик, односно говор;
2. успело објашњење и разјашњење теме и
3. функционалност у складу с говорном ситуацијом.

Особине култивисаног говора

1. осмишљеност
2. сврсисходност
3. правилност
4. тачност
5. јасност (разумљивост)
6. живост (изражавања)
7. хармоничност
8. гласност
9. убедљивост

ОСМИШЉЕНОСТ
♣ у основи доброг говора (говорења и писања) → добра мисао, јединство говора и мишљења. Полази се од тога да је
говор осмишљен (пракса то демантује). Вежбањем говора, вежба се и мишљење као његово основно обележје.

СВРСИСХОДНОСТ
Говор мора имати своју сврху, јасан циљ. Говорно лице преноси поруку слушаоцу, којом постиже одговарајући циљ
или ефекат. „Једна је реч употребљена правилно ако ће код просечног слушаоца изазвати жељени утисак” (Б. Расел). Говор
нема сврху уколико није у складу с говорним нивоом слушалаца. Не употребљавати неадекватне термине и стране речи.
ПРИМЕР: „Не разумем шта причате (о чему причате)”. Говорник мора да познаје своје слушаоце, уколико жели да им
пренесе одговарајућу поруку (то је и обавештеност говорника).

ПРАВИЛНОСТ
Поштовати норме књижевног (стандардног) језика → уже схваћена правилност, јер може неко да поштује норме,
а да опет не обезбеди правилност говора у ширем смислу те речи. Правилност говора је правилна артикулација, али и
избегавање поштапалица, непотребне паузе у говору, понављање гласова, слогова или делова реченице, муцање и
замуцкивање, брз и нејасан говор, гутање слогова, скучен речник, неразумљива реченица...

ГОВОРНА НОРМА
Нема дијалекатских облика
Правилан изговор свих тридесет гласова
Правилан изговор 4 акцента и дужина
Исправна употреба речи
Поштовање свих правила изговора
Поштовање морфолошке, лексичке, стилистичке и синтаксичке норме.

ТАЧНОСТ
Употреба правих, адекватних речи (синонима, фраза, сликовитих ознака). Познавати велики број речи и њихова
различита значења, како би изабрао прецизну и адекватну реч. Важно да говорник влада синонимијом, како би тачно (али и
прецизно) пренео мисао.

ЈАСНОЋА (РАЗУМЉИВОСТ)
Јасноћа је повезана с тачношћу, јер је њоме условљена. Ако жели да га слушаоци разумеју и правилно схвате,
говорник мора да јасно исказује своје мисли. Слушаоцу мора бити јасна порука говорника, али и предметност онога о чему
се говори. Оно што је јасно у мислима требало би да буде јасно и изражено. Проблем може бити и ниво слушалаца, али и
артикулацијске или акценатске грешке.
а) амфиболија (двосмисленост) – Његов брат је био ретко тих човек (да ли врло тих или понекад тих),
б) неправилна конгруенција – Волео је село и зато је описивао њихов живот.
в) погрешна употреба страних речи – Са психолошког ефекта (уместо аспекта)
г) погрешна збијеност израза (лапидарност) – претерано скраћивање
д) некоректно излагање теме („Као киша око Крагујевца”)
ЖИВОСТ ГОВОРА (ДИНАМИКА)
Говорник је у ситуацији да мења тон и темпо, прилагођавајући их мисаоном и емотивном расположењу. Мора се
избећи монотонија. Живост говора гарантује да ће се одржати пажња слушалаца и постићи убедљивост и сугестивност.
Мора се наћи права мера темпа и ритма, пауза, гипкости гласа и нијансирања. Ако направимо грешку добијамо патетичан
говор или извештаченост.

ХАРМОНИЧНОСТ ГОВОРА
Скуп јасности, правилности и живости или динамизма представља хармоничност говора. Важна је реченица, њен
састав и интонација. Хармоничност се обезбеђује када говорник има добро развијену мисао за свим појединостима у оквиру
реченице. То захтева хармонију и смењивање дугих и кратких реченица, складност мисли, осећања и одређење интонације.

ГЛАСНОСТ ГОВОРА
Без гласности нема чујности говорне поруке. Ако изговорена реч не допре до слушалаца, порука није пренета,
није дошло до комуникације. Прималац поруке мора јасно да чује сваки глас, реч и реченицу и да све то буде разумљиво.
Постоје људи који исувише тихо говоре, па сабеседници улажу додатан напор како би их чули. Сувишна гласност такође
може сметати у преношењу поруке, може да ремети комуникацију.

УБЕДЉИВОСТ ГОВОРА
Убедљивост се темељи на чињеницама, истинитости, јасности и документованом тврђењу. Веома је важно да
говорник у свом ставу сведочи о чврстом уверењу у снагу информација које изриче. Говорник може и фалсификовати, али за
убедљивост је ипак истина велико и моћно оружје. Убедљивост се ослања на јасност и хармоничност. Понекад правилност у
говору није довољна, ако није убедљива.

ДИКЦИЈА И ПРОЗОДИЈА
ДИКЦИЈА
Дикција је начин говора. Удаљено од првобитног значења, сада се употребљава за означавање говорних особина
заснованих на мелодијској страни језика и на тонским особинама изговора. Дикција зависи од врсте саопштења (обична
порука или уметнички текст, нпр. песма) и од осећајног стања говорниковог, као и од његове језичкоизражајне изграђености.
(ЕЛ Српскохрватски језик, стр. 72)

ПРОЗОДИЈА
Термином прозодија означавају се они чиниоци говора који се не везују за поједине фонеме, већ се протежу преко
већих целина – слогова, речи и реченица. Најважнија прозодијска појава на нивоу слога је и речи је акценат, који у
српском језику комбинује три чиниоца: јачину (интензитет) изговора, висину тона и дужину. Промене у јачини испољавају
се као реченични акценат, а промена у тону као реченична интонација. Означава нагласак, гласовни удар којим се истиче
један слог у речи. То је, заправо, посебно истицање појединих самогласника силином (интензитетом) или висином (тоном)
или и једним и другим.

РЕТОРИКА
Теорија говорништва, учење и наука о говорничкој вештини, о начелима правилног говора. У античко доба
реторика ја као вештина наговарања била један од темељних саставних делова образовања. У новије време (посебно уз
теорију комуникације) обнавља се интересовање за реторику, и то у вези са теоријом сазнања и наглашеним значењем језика.
Сада је у првом плану уверљиво веродостојно посредовање истине. говорништво, говорничка вештина, пренесено значење:
лепо али бесадржајно говорење. (Педагошки лексикон)

СТИЛ
Појам стила је много сложенији од онога што се мисли под појмом да је то начин писања. Изворно стил је изведен
од латинске речи стилус, која је означавала штапић којим се писало на навоштеним дрвеним таблицама, па је тако и дошло
до тога да се мисли да је то начин писања, па су настала и пренесена значења. Данас стил значи и начин на који се обавља
нека делатност, тако говоримо о стилу у пливању, стилу у спорту, стиловима у архитектури, музици...

НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК

презентација акције: Негујмо српски
језик – од идеје до реализације
У пролеће 2015. године настала је идеја о акцији Негујмо српски
језик. Акција је кренула у Београду. Било је и похвала и отпора. Акција је у јесен 2016. године стигла на ниво РЕПУБЛИКЕ
СРБИЈЕ.

ОДБОР АКЦИЈЕ
У новембру 2016. године министар културе и информисања Републике Србије Владан Вукосављевић формирао је
посебан одбор акције Негујмо српски језик са циљем да: СВЕСТРАНО И СИСТЕМАТСКИ ПОДСТАКНЕ БРИГУ ЗА
ОЧУВАЊЕ И РАЗВИЈАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ.
Одбор чине: В. Вукосављевић, М. Шарчевић, Г. Весић, Ј. Нинков, Н. Брадић, В. Брборић, З. Несторовић и С. Гонцић.

ПОЧЕТАК АКЦИЈЕ
1. Одабрали смо неколико језичких порука.
2. Одабрали смо неколико неспорних личности.
Одабрано је само пет књига које држе сви промотери акције:
1. Правопис српскога језика,
2. Нормативна граматика српског језика,
3. Речник српског језика,
4. Средњошколска граматика и
5. Српски језички приручник.

РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА И ФУНКЦИОНАЛНИ СТИЛОВИ

Раслојавање језика
По законима који су важећи за сваки језик и наш се језик раслојава, у њему постоје језички слојеви, који егзистирају са
целином, тј. у њеним оквирима.

Језик се раслојава → резултат раслојавања:

територијално → дијалекат
социјално → социолект
индивидуално → идиолект
функционално → функционални стилови

ТЕРИТОРИЈАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ
Остваривање језика по различитим географским (дијалекатским) подручјима. Разлика се огледа се у
фонетици, изговору и акцентовању, одсуству појединих фонема, присуству бројних регионалних црта, у лексици. Неки га
називају и територијално-дијалекатско раслојавање.
Резултат овог раслојавања су дијалекти:
шумадијско-војвођански,
источнохерцеговачки,
косовско-ресавски,
призренско-тимочки,
зетско-јужносанџачки.

СОЦИЈАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ
Заснива се на посебностима појединих слојева друштва, који говоре истим књижевним језиком. Слојеви
се формирају према образовању, професији, према полу, према начину живота и сл. Резултат социјалног раслојавања су
социолекти. Нека остварења социолекта позната су лингвистици као жаргон (у лексици могу бити прилично удаљени од
језичког стандарда). По правилу социолект преузима из књижевног језика фонетику, морфологију и синтаксу, без
одступања, али је на лексичком нивоу раслојава у више слојева. Примери: Учили смо у његовој гајби (стану) Очистио сам
прву годину (положио све испите). Супер смо се провели (добро).

ИНДИВИДУАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ
Резултат индивидуалног раслојавања је идиолект (лични језик). Идиолект обухвата свеукупност језичких
средстава којима располаже појединачни припадник једне друштвена заједнице. Особености идиолекта иду у домен
стилистике и у језичком знању и у његовој употреби. Може се рећи да сваки појединац има свој лични језик, свој
идиолект.

ФУНКЦИОНАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ
Српски књижевни језик се, као и други језици, реализује у функционалним стиловима, они се одређују
према предмету и методу мишљења.
Међу стиловима обично издвајамо:
1. разговорни стил
2. администратувни (канцеларијски) стил
3. публицистички (новинарски) стил
4. научни стил (научно-популарни) и
5. књижевноуметнички стил
РАЗГОВОРНИ СТИЛ
Граматика Поповић/Станојчић каже: Он је језичко средство свакодневног споразумевања, одликује се ужим избором
лексике, поједностављеном синтаксом, често је заснован на изговору језичке заједнице којој говорник припада. Најчешће је
везан за свакодневне животне ситуације. То је примарни говорни жанр, реч је свакодневној и најмасовнијој употреби,
основна функција је општење. Реализује се на свим територијалним и социјалним дијалектима, као и у усменом и писменом
исказу. Основно обележје разговорног стила је дијалог, али и говор са елементима геста и мимике. Интонација има
важну улогу, реченица је кратка, недовршена и непотпуна. Особине су му и спонтаност, конкретност, али и непосредно,
живо и афективно реаговање. Посебна врста је породични (интимни) стил и конверзација.
Пример разговорног стила (преузети из уџбеника Д. Кликовац):
- Зашто си устао?
- Имам важна посла.
- Болестан си, још си под температуром.
- Морам да идем.
- Куда?
- Ништа нећу наћи ако данас не кренем.
- Шта ћеш наћи?
- Све ћу тамо наћи.
- Зар ниси већ једном био и ништа ниси нашао?

АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ
Граматика Поповић/Станојчић каже: То је остварење језика које се одликује употребом устаљеног реда речи,
устаљених реченица и израза, избором речи који је ограничен делатношћу оних који комуницирају, односно на предмет
неког саопштења. Подразумева специфичну комуникацију, коју остварују људи запослени у администрацији. То је стил
који доминира у свакодневном писању пословних писама, стварању нормативних и законских аката у службеном обраћању.
Основна обележја су сажетост, употреба устаљених реченица, устаљених фраза и израза, прецизност и службени тон.
Реченица је често гломазна, устаљени облици делују као стереотипи.
Пример:
Акционарско друштво за производњу, спољну и унутрашњу трговину „Универзал” расписује конкурс за именовање
генералног директора, на мандатни период од четири године. Поред општих услова, предвиђених законом, кандидат треба да
испуњава посебне услове.

ПУБЛИЦИСТИЧКИ СТИЛ
Граматика Поповић/Станојчић каже: То је језички израз с кратком реченицом и избором речи које су познате
најширем кругу читалаца, односно слушалаца, који могу бити различитог образовања и интересовања. Овај стил
карактерише тачност информација. Присуство убеђивања, односно деловања на експресивност. Посебно је важна
сажетост, затим терминологија, али и употреба различитих стилских средстава. Обавезна је кратка реченица, и избор
речи познатих најширем кругу читалаца различитог образовања. Ово посебно важи за вест, али не и за сложеније облике
новинарског изражавања, као што су коментар, затим осврт, репортажа и сл.
Пример
Гардијска бригада Војске Србије свечано је јуче, у Београду, обележила свој дан, као сећање на далеку 1830. годину, када је
кнез Милош Обреновић, по угледу на европске владаре, у Пожаревцу формирао прву гардијску јединицу од око 70
најстаситијих српских младића.

НАУЧНИ СТИЛ
Граматика Поповић/Станојчић каже: Код овог стила се језички израз одликује реченицом подређеном логичком
размишљању, лишен је осећајности, и избором речи које зависе од предмета саопштења, с тим што је велики број тих
речи из терминологије дате научне, односно стручне области. Овај стил карактерише информисање из области науке.
Њега краси логичност у излагању, интелектуални тон, објективност у расуђивању, емоционалност сведена на најмању
меру (скоро да је и нема), затим појмовна апстрактност и специјална терминологија. Излагање је по правилу у првом
лицу множине, реченица је сложена уз присуство синтаксичке синонимије. Уместо сликовитости, нижу се чињенице, а
посебно се негује и научна апаратура, стручна терминологија.
Пример:
Најважнији и најопштији тип рекцијског глагола су прелазни (транзитивни) глаголи, који се допуњавају именичким изразом
у акузативу (без предлога). Таква допуна се назива прави објекат, или једноставно објекат (тј. објекат у ужем смислу).

КЊИЖЕВНОУМЕТНИЧКИ СТИЛ
Граматика Поповић/Станојчић каже: То је сложено остварење језика, карактеристично по томе што спаја више
типова остварења општег језика са индивидуалним стилом пишчевим, при томе писац своју поруку изражава језичким
средствима који ће читаоцу најупечатљивије приказати предмет поруке. Тај језик садржи и јединице фигуративног
изражавања и лексику из врло разноврсних извора; обично се дели на песнички (поетски) и приповедачки (наративни).
То је посебна употреба језика која је оригинална, насвакидашња и стваралачка. Основна обележја су му сликовитост,
односно метафоричност, затим емоционалност, симболичност, ритмичност (посебно код поезије), као и експресивност.
У књижевноуметничком стилу могу наћи место и остали стилови, посебно разговорни стил.
ПОЉЕ, Јован Дучић
Јечмена жута поља зрела,
Речни се плићак зрачи;
Купина сја сунчана, врела,
Ту змија кошуљу свлачи.

ХАЈДУЦИ, Бранислав Нушић

Жика Дроња је био доста вредан и увек је ревносно учио лексије, али му некако Бог није дао да упамти што учи. Он,
на пример, научи лепо лекцију из земљописа и да га тога часа запиташ, одговорио би ти реч по реч. Али док дође од куће до
школе, а он заборави...

Приповедање у књижевним делима

„Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито
одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једној,
било на другој страни реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља. Такво
једно проширење настаје и овде, код Вишеграда...” (Иво Андрић, На Дрини ћуприја)
 ОПИСИВАЊЕ
У уметничкој књижевности су чести описи спољашњег изгледа јунака.
„Ана није била у љубичастој хаљини, што је Кити као неминовно желела, већ у црној сомотској хаљини, која је покривала
њена округла, као старе слонове кости, извајана пуна рамена и обле руке с танком мајушном шаком. Цела је хаљина била
украшена венецијанском свиленом чипком. На глави, у њеној црној коси, која је била сва њена, без ичега туђег, налазио се
полувенчић од цвета данииноћ, и такав исти висио је на једној црној траци о појасу између белих чипака...” (Толстој, Ана
Карењина)

Први пут с оцем на јутрење, Лаза Лазаревић

Ноћ је била у бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж – нигде се ништа не миче. Онда видех бабу како се
надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара, па извади пиштољ.
Али у исти пар, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.
Пренерази се човек. Упро поглед у њу, па блеји.
- Митре брате, господару мој, шта си то наумио?
Мој отац уздахну. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно:
- Иди Марице, остави ме ... Ја сам пропао!
- Како си пропао, господару, бог с тобом! Што говориш тако!
- Све сам дао! – рече он, па рашири руке.
- Па ако си, брате, ти си и стекао!
Мој отац устукну један корак, па блене у моју мајку.
- Ама све! – рече он. Све, све!
- Акоће! – рече моја мати.
- И коња! – рече он.
- Кљусину! – каже моја мати.
- И ливаду!
- Пустолину!
Он се примаче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један божји светац.
- И кућу! – рече он па разрогачи очи.
- Акоће! – рече моја мати. – да си ти жив и здрав!
- Марице!
- Митре!
- Шта ти то велиш Марице?
- Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа, ни ливада, него ти, хранитељу наш.
Нећемо ми бити ниједно гладни, док си ти међ нама! (...)
***
Кад сам лане ишао у Београд по јеспап, видео сам у Топчидеру Перу Зелембаћа у робијашким хаљинама: туца
камен!

Онда се поново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз кључаоницу. Гледам.
Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или три претурене. По поду лежи тисућу карата, разгажене и
неразгажене цигаре, једна разбијена кавена шоља, а испод једне вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране скоро до
половине. По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно трина и пепела од дувана. Стоји још неколико празних
тањира, само на једном дуван истресен из луле. Четири празна свећњака, само у једном што букти дебела хартија којом је
свећа била омотана, и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван.
На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке
легао челом, па се не миче. Гледао сам тако дуго али он ама да је мрднуо. Само видех како му се слабине купе и надимају.
Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се на пример – а не знам, управо, зашто – да је он мртав, па сам се
чудио како мртвац дише.

Приповедање, препричавање, причање, описивање, извештавање и расправљање

ЈЕЗИК
Језик је најсавршеније и основно средство споразумевања међу људима. Споразумевање се остварује језичком
делатношћу која може бити различита: слушање, говорење, читање, писање и превођење. Споразумевање говором заснива се
на слушању и говорењу, али се може заснивати и на превођењу. Норми књижевног језика придржавамо се у говорењу и
писању, посебно у званичним приликама. Разуме се да постоје и комуникацијска правила.

ТЕКСТ
Особа која говори и пише остварује текст. Текст је систем информација који је створен према законима логике и
граматике одређеног језика. Постоје три основна типа текста: приповедање (нарација), описивање (дескрипција) и
расправљање (дискурзивни тип текста). Сваки тип текста има своје специфичности у организацији, стилској обликованости
и намени.
ПРИПОВЕДАЊЕ (НАРАЦИЈА)
→ лингвистичко структурирање догађаја у којем редослед приповедања рекапитулира редослед
догађаја било да су из стварног или из имагинарног света. Догађаји из имагинарног света припадају сфери књижевности,
догађаји из стварног света предмет су свакодневне комуникације.
 Приповедање у књижевним делима
„Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито
одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једној,
било на другој страни реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља. Такво
једно проширење настаје и овде, код Вишеграда...” (Иво Андрић, На Дрини ћуприја)

Приповедање у свакодневној комуникацији

Ово приповедање је вид свакодневне комуникације, која се остварује између двоје или више саговорника, условљено је
говорниковом претпоставком шта саговорник од њега очекује. ОЧЕКУЈЕ СЕ САЗНАЊЕ: Шта се, где и како догодило; о
чему се ради, када, где, ко, шта; шта се после тога догодило и шта се на крају догодило.

ПРИЧАЊЕ
Причање је понављање неке радње речима, та радња се догодила или се догађа. Причање је самосталнији облик
изражавања него препричавање. Овде нисмо ограничени написаним или причаним, већ само догађајем – који смо видели, за
који смо чули, или смо на неки други начин о њему сазнали. Водиља нам је оно што смо видели или чули, ту можемо и да
измишљамо... Тако су настале и „ловачке приче”...
Причање нам, у односу на препричавање, пружа већу слободу у погледу композиције излагања, стила и језика јер
нема за то готових клишеа, који би нам служили за углед у изражавању, дакле, овде се слобода подразумева. Причање се
увек завршава у служби ауторове намере. Приповедач има намеру да остави јак утисак на слушаоца (слушаоце). Прича се о
заједничким и личним доживљајима и догађајима. Причати се могу догађаји и доживљаји, некад их је тешко разлучити, јер је
свако доживљај и догађај. Сваки догађај није и доживљај. Причање се увек завршава у служби неке ауторове намере,
најчешће је реч о заједничким и личним доживљајима, догађајима.. Онај ко боље познаје језик боље и прича, композиција
излагања је важна, стил и језик, лексички фонд, овде нема готових клишеа.

ОПИСИВАЊЕ
Описивање је, уз приповедање, најчешћи облик усменог и писменог изражавања којима се слушаоцу или читаоцу
представља физички свет, појаве и стања. Описа има у свим родовима и врстама књижевности, и то од најстаријих времена
до данас. Функције тих описа су многобројне. У епским делима описи су често посвећени представљању физичке лепоте
(најчешће женске), али нису ретке ни лирске песме са таквим описима. Епски опис:
„Ја се онде деси на вратима
Кад се шета војвода Милошу:
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје,
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама...” (Косовка девојка)
У уметничкој књижевности су чести описи спољашњег изгледа јунака.
„Ана није била у љубичастој хаљини, што је Кити као неминовно желела, већ у црној сомотској хаљини, која је покривала
њена округла, као старе слонове кости извајана пуна рамена и обле руке с танком мајушном шаком. Цела је хаљина била
украшена венецијанском свиленом чипком. На глави, у њеној црној коси, која је била сва њена, без ичега туђег, налазио се
полувенчић од цвета данииноћ, и такав исти висио је на једној црној траци о појасу између белих чипака...” (Толстој, Ана
Карењина)

ИЗВЕШТАВАЊЕ
Извештај је прегледан и целовит приказ неке значајне делатности и у њему се пише о раду друштвених и
производниох организација, међународним збивањима, о културним и спрортским догађајима. Овде се детаљно морају
описати сви значајни детаљи неког догађаја, па је извештај по правилу дужи и детаљнији од вести. Понекад се извештај
назива и проширена вест. Новинари у извештајима објашњавају и тумаче чињенице, али и оцене догађаја. Новинарски
извештаји треба да поштују сва правила новинарског стила. Лексика је уобичајена, али се користе и стручни термини. Тако
се у спортским извештајима користи спортска терминологија.
Примери – наслови (спорт): Реванш уз камату Носити фењер Презимити у Европи Показати на белу тачку Истаћи
унапред белу заставу Бити на кормилу кипе Мреже су мировале

РАСПРАВЉАЊЕ
Предмет расправљања је комплексније питање (проблем) из друштвеног, научног и уметничког подручја, које
се мисаоно обликује операцијама које су својствене мишљењу: анализом и синтезом, индукцијом и дедукцијом, доказивањем
и закљичивањем, генералисањем, конкретизовањем и елиминисањем. Најзначајније врсте писменог расправљања су:
расправа, паралела, приказ, анотација (сажета карактеристика) и реферат.

ПРЕПРИЧАВАЊЕ
Препричавање је начин причања својим речима неког садржаја који је већ написан или испричан. Стицање
бројних знања заснива се на оваквом изражавању (препричавању).
Препричавањем се:
1. изоштрава наша способност посматрања и мишљења,
2. буди се интересовање за језички облик, избор израза и структуру реченице
3. повећава се размишљање,
4. побољшава се квалитет језичког изражавања.
Препричавање може бити непланско, непрегледно, нејасно и непрецизно. Многи се губе у непотребним детаљима, а
не истичу оно што је важно. Нису сви текстови нити људи погодни за препричавање. Најједноставније је препричавање
помоћу питања. Може се препричавати и без плана. Постоји дословно и слободно препричавање.
За разлику од изражајног читања и интерпретације текста препричавање је више креативни, стваралачки чин. Ту се
интерпретатор одваја од текста и својим речима, уз употребу расположивих средстава усменог говора, обликује посебан
говорни рељеф помоћу кога саопштава причу, која с текстом на који се ослања има заједничко само фактографске детаље.
Увек се нешто додаје, развијају се описи, богати нарација, подешава се према реаговању слушаоца.
У препричавању је омогућена и слободнија гестикулација и мимика којима се прати прича, што доприноси
експресивности и уверљивости приповедања.
По свему томе препричавање је тежа форма усменог изражавања, која осим талента захтева и озбиљну припрему и
ваљано увежбавање. За књижевна дела се каже да је то уметничко и стваралачко препричавање. За свако препричавање
нужно је познавати садржај.

РЕЦИТОВАЊЕ
Рецитовање (или декламовање) је говорна интерпретација књижевног дела у стиху, најчешће неке песме.
Стихови се могу интерпретирати или читањем или говорењем напамет, у оба случаја пред публиком. Припремање текста
за рецитовање састоји се од три фазе: избор текста, обраде и увежбавања самог рецитовања.

Беседа (говор)
Беседа (говор) беседничка вештина је врхунац свих интерпретативних или креативних форми усменог
изражавања. По садржају и намени беседе могу бити различите. То може бити проповед (верска беседа), политичка беседа,
војничка беседа, судска беседа. Свака од тих беседа има своју карактеристичну дикцију, којом се говорник мора држати,
било да се говор репродукује (интерпретира) или је то написан текст.

Дијалог и монолог
ДИЈАЛОГ – разговор између две особе. У књижевном делу дијалог је уметнички поступак којим се књижевни лик
обликује непосредним, говорним испољавањем (разговор између ликова у књижевном делу).
МОНОЛОГ – самоговор, унутрашњи разговор (разговор са самим собом, гласно размишљање).
ОПИСИВАЊЕ (дескрипција) – нема радње, догађаја, фабуле; уметнички запис путем мноштва карактеристичних
детаља и чулних слика (облика, боја звукова, мириса...).
НАРАЦИЈА – специјално организован облик излагања (приповедање, причање), догађаји се обично излажу
хронолошким редом (уметнички поступак)...

да се речи купују, мање би их било.

примери (157), часопис Језик данас. Часопис је гласило Матице српске за културу усмене и писане речи.
Није на одмет ...
… два и по сата …
Бридак језик…
Добро дошли у наш град.
Она је са мном…
Јуче увече смо гледали → Синоћ смо…
Млади су протестовали…
Срећни вам божићни празници….
поправим лап топ.
… помоћи ћу ти…
Што се тиче летовања – о том потом. …
Ниси му се ни извинио.
Братски ћемо попола поделити.
Лепа ти је светлоплава мајица. хтео – не хтео мораће…
Није знао ништа под богом.
Не дам му за инат.
Изложба траје од 1. до 5. јануара.
Довиђења и дођите.
Вознесенска црква
Возим бицикл
Баново брдо
балкански ратови
џез музика
Купила сам лепу спаваћицу
Дошао је прекјуче
Он ме никад не обмањује.
Издржавао се издајући станове.
Ухватили су се укоштац.
Блокирали су саобраћај на раскрсници Немањине и Улици Генерала Аданова.
Извоз прехрамбене робе задовољава.
Само за последњу годину дана подигнуто је око шестсто нових киоска.
Делегација квебечких Француза са Жилом Мореном на челу.
Нудимо вам најоптималније → оптималне услове.
Ако желе виши квалитет, мораће да засучу рукаве.
Овакво опредељење и те како је утицало на туризам.
Наведени подаци не смеју се потценити.
О том проблему смо упознали и г-на Костића → С тим проблемом ... г.
... стрепео ... Бољшом театру.
дезинтоксикација
бисмо... летовали на Тахитију.
Упркос мерама... одгризен му је...
Ја се у својој речи нисам залагао за екстрадицију окривљених.
Робустни домороци одолевају напорима.
Инжењер вози јаркоцрвени ауто „бе-ем-ве”.
Корејски шампион… натчовек.
Од тридесетак… као талац.
Све просторије… и даље су на располагању.
Обећао је да ће поћи у сусрет…
Јасно је да преложене мере за усклађивање цена још нису почеле да делују.
Позваћу га… можда ће се предомислити.
Један од најсексепилнијих модела је овај с рајсфершлусом…
У овим тренуцима све је присутније → израженије…
Податке наведене у броју… директорка Завода…
Разочарала сам се у вези тебе → се у тебе.
Богзна куда је отишло… адресат га није примио.
Све то… не иде наруку…
зграда Електродистрибуције… ручну бомбу.
За једно послеподне… остригу стотинак…
… добици… Да ли је… дође?
блештавом црвено-белом омоту… екстракте.
рационисано снабдевање.
… стоички… инјекцију против болова.
При укључивању… безбедносне мере.
Продајући вотку…
…. фантастичне бројеве, а у ствари је нађено само двадесетак…
Против Бразилаца би → Бразилце бисмо можда победили…
Полузванично… делинквената знатно порастао.
Из Стокхолма… да је у том граду…
Сомалци су протестовали… извинио.
То је бесадржајни, назовиуметнички спектакл.
јампском десетерцу, који је…
… никакво одређено мишљење…
Пало ми је на памет… десерт.
У нервозном очекивању пробдела је…
За не веровати → Невероватно… и 14-месечну бебу.
нек… од вас тројице попне…
с Маријом дел Монаком, слушао ју је председник…
… и за штрајк и против њега.
Да ли је контроверзни…?
Са осве → Осветљењем у студију нису…
дошли пре подне,” додала је, „нашли бисте…
А ево из САД.
… карипским плажама… да то није случај → неће,
Не дајте… криминални елементи…
Око 40-ак → Четрдесетак… аболиран → ослобођен оптужбе.
Међу надлежностима Холкерија → Холкеријевим надл… јесу …
Обзиром → С обзиром на...
Удружење је буквално лишено...
Опомените их ви, можда вас послушају → ће вас послушати.
Укупан дуг према произвођачима износи...
Праве разлоге треба тражити негде друго → другде.
Из безбедоносних → безбедносних разлога врши се провера пртљага → проверава се пртљаг.
До озбиљнијих сукоба је дошло у и око Валоне → у Валони и око ње.
У вези исхране → У вези са исхраном...
Штета је да → што на изложби није више домаћих ствараоца → стваралаца.
За неке → Некима од изложених пејсажа → пејзажа ни → и не зна се аутор.
Гдегод → Где год да га ухатим, он се сломије → сломи.
На одељенској заједници → На састанку одељењске заједнице изнешен је → изнесен је захтев за увођењем предчаса →
увођење претчаса.
Ове ничим поткрепљене → ничим непоткрепљене... оквалификоване су клеветом → као клевета.
Већини нападача Спартака → Већини Спартакових нападача... није пошло за ногом → за руком.
Породица му замера што је → се оженио католкињу → католикињом.
Хтели–не хтели → Хтели не хтели, привреду ће морати да преструктуирају → преструктурирају.
Шта ти хвали → фали...
Поздрави ми много Радета и Ђорђета → Ђорђа.
То је онај Марко са Бановог Брда → брда.
Испит је заказан за 5. Јун → јун.
Купи ми неку новину → неке новине да читам.
Наишао је на не разумевање → неразумевање...
Распричао се на дугачко и на широко → надугачко и нашироко.
Ви сте увек добро дошли → добродошли.
То је отштампано → одштампано у сто примерака.
Били су то важни историски → историјски догађаји.
Министар Н. Н. је изјавио → изјавио је...
Следећа ствар коју морамо да урадимо → урадити је да...
Седницом → Седници је председавао Н. Н.
Манифестација је окупила бројне → многобројне представнике...
Једино што владу интересује је → јесте да...
Идеја коју износим је да можемо смањити → Можемо смањити...
Моја родбина, кући у Банату → код куће у Банату...
Ни он, ма колико да тврди → тврдио да је...
Станујем у Улици Краља Милутина → Улици краља Милутина...
Писао је Вуковским → вуковским типом књижевног језика.
Радујем се Ускршњим → ускршњим празницима.
И дан данас → дан-данас живе тако.
Играла је и све време при том → притом певала
Притекли су му упомоћ → у помоћ.
Што волим тамно зелену → тамнозелену боју.
Сврати уз пут → успут до продавнице.
Немој да ти то двапута → два пута кажем.
Математику сам слушао код проф. др. → др Марка Петровића.
Испред станице „нагурали” → нагурали су се киосци с разноврсним робама → с разном робом.
Реј Чарлсов концерт → Концерт Реја Чарлса остаће нам...
У ископинама је нађено → су нађена и 34 римских → римска новчића.
Његову изјаву управа странке је оценила увредом → као увреду.
Страни партнери које смо контактирали → с којима смо кон....
Од 1975–1978. → Од 1975. до 1978. вршио је дужност → био је амбасадора у Тунису.
Поједини стари народи, између осталог → осталих Мавари → Маври и Ацтеки → Астеци.
После двадесет трогодишње → двадесеттрогодишње паузе... неуро-хирушко → неурохируршко оделење → одељење.
Купио сам ново → нови ауто.
Дај ми оно → онај желе од јагода.
Хелихоптер → Хеликоптер високо лети.
Дошао је ђед → дјед Томо.
Љепо → Лијепо ово дјете → дијете.
Подигао је станбени → стамбени кредит.
Купи мало ораса → ораха.
Много је масан → мастан овај бурек.
Задатци → Задаци нису тешки.
У Османском Царству → У Османском царству говорио се османски турски.
Све ти је то рекла казала → рекла-казала!
Лет, лет буба маро → бубамаро, донеси...
Он је наш докторант → докторанд.
Смештени смо у депадансу → депандансу хотела...
Све то можете наћи на Интернету → интернету.
С лева на десно → Слева надесно стоје:
Атмосвера → Атмосфера је била...
Токијо → Токио је главни град Јапана.
Сретан пут у Истамбул → Истанбул!
Облачите се топлије, поразбољеваћете → поразболијеваћете се

ГОВОРНИШТВО ИЗМЕЂУ ВЕШТИНЕ И УМЕТНОСТИ

 По тумачењу В. Цветановића, Основи културе говоре и реторике, Београд, 2000.
Неспорна је тврдња да се често (свакодневно) обраћамо другима (другоме) и други нама. Три су битне функције
тога обраћања: 1. логичност 2. афективност 3. поетичност
На основу овога можемо закључити да ли то обраћање садржи елементе вештине и реторичности.

ОСОБЕНОСТИ ЈАВНОГ ГОВОРЕЊА

Човеку је „природа подарила” говор и он често није свестан тога дара. Човек говори увек када има шта да саопшти,
да се споразуме са другима и да обави потпуну комуникацију (разумевање). Говорење је мултимедијално, јер поред
језичких знакова ту су још и људски глас, гест, мимика, понашање говорника и саговорника. Где год се говори јавно, говори
се реторски. Према томе, јавно говорење је посебна и веома присутна врста реторичког исказа.
То је посебан начин и облик говорења, јер га дефинише одговорност за јавну (изговорену) реч, обраћање јавности
(другима) и вештина комуницирања кроз просторни канал и реално време. Отуда, јавно говорење захтева да се покаже
целокупно знање и образовање говорника и да се оптимално реализују све три функције реторичког говора: логичност,
афективност и поетичност.

РЕТОРИЧКЕ ВРСТЕ ЈАВНОГ ГОВОРЕЊА

Подручје савременог говорниковог изражавања можемо поделити на четири основне групе: разговори
(дијалози), кратки монолози, говори и посебне говорне врсте .
1. Разговори (дијалози) чине реторичке врсте у којима суделује више, а најмање два говорника. Сваки се говорник
обраћа саговорнику и очекује непосредно његово реаговање. Ту спадају: службени разговори, анкете, интервјуи, дебате и
разговори о датој теми.
Службени разговори су најмасовнија реторичка врста. Главна им је функција споразумевање у практичним стварима, а
воде га, по правилу, говорник и саговорник – странка и службеник. Обилује конвенционалном фразеологијом.
Анкета представља кратак разговор између анкетара и анкетираног, анкетар поставља питања, а анкетирани даје договоре.
Битни су: узорак испитаника, сет питања, отворени и затворени ајтеми и сл.
Интервју је посебна врста разговора у коме један пита, а други одговара. Питања су различита и треба да обезбеде
занимљивост. Дијалог зависи од онога ко води интервју.
Дебате су разговори о теми о којој саговорници заузимају супротна полазишта и заступају различите ставове, али са
толеранцијом, без вређања и упадица. Често се воде поводом научних и политичких тема. (Овде пракса често демантује
толеранцију и пристојност!)
Разговор о датој теми јесте дијалог о одређеној теми и учесници је истражују и продубљују, све док не дође до међусобне
сагласности. Реплике су кратке, логичне и аргументоване. Понекад се иде и у монологе и у дискусију.

Кратки монолози
Монолог је развијенији говор једног лица (говорника) упућен другим лицима (саговорницима, аудиторијуму). Реч је
о излагању у разним видовима (предавање, реферат, извештај, саопштење), а може бити и приповедање, описивање и
објашњење. Монолози су композицијски заокружене краће недијалошке целине, а тематски и стилски су део ширег оквира
или повода. Главне врсте кратких монолога су уводна реч, уводно излагање, изјава, вест, дискусија, коментар и извештај.
Уводна реч је монолог који кратко најављује неки предмет, мисао или говорника. Нема ширих коменатара и уводна реч, по
правилу, отвара неку другу врсту говора. Обично је казује водитељ скупа, а мора бити припремљења, не импровизована.
Уводно излагање је монолог који не само да најављује предмет него и даје основне смернице за разговор. По правилу,
уводно излагање је уместо уводне речи у оквиру разговора, разликује се од уводне речи по томе што има за циљ да изнесе
главне елементе и смернице за разговор, па је и временски другачије структуирано.
Изјава је изречена кратка информација одговорне личности поводом неког догађаја. Има функцију обавештења и
документа.
Вест износи само битне податке на разумљив и коректан начин (ко, где, кад, шта, како и колико).
Дискусија је врста кратког монолога. Композицијски се мало разликује од говора. Демократичан је облик изражавања.
Коментар има за циљ да изнесе обавезан став о неком познатом, а значајном догађају. Класично је реторичка, користи се
чињеницама и логичном аргументацијом.
Извештај описује неки догађај или предмет водећи рачуна о о хронологији, између је вести и коментара.

ГОВОРИ
ГОВОРИ су у начелу дужи монолози и тему обрађују комплексније. Основна им је одлика да су самосталне
реторичке целине, чак и када су кратки. Реч је о нарочитом облику усменог монолошког излагања пред слушаоцима у циљу
убеђивања или придобијања слушалаца. Делови говора: 1. увод, 2. излагање, 3. образложење (доказивање), 4.
закључивање. Могу бити: свечани, пригодни, здравице, поздравни говори и некролози... Могу бити: политички, судски,
научни, религиозни...

Како одржати академско предавање

(препоруке психолога)
15 препорука предавачима Роберт Ј. Стернберг (Robert J. Sternberg, 2003)

НАПОМЕНА: Ових 15 препорука су стварно лепа подука и опомена за све оне којима је професија да се обраћају другима.
Благо онима којима се обраћају прадавачи свесни ових препорука! Уз препоруке дати су и кратки коментари!

1. Текст предавања не треба читати већ говорити

Коментар:
 Током дужег времена, дословно читање неког текста слушаоцима: почиње да изгледа као „неприрорадан говор”;
постаје досадно (по некима, данас, слушање неког ко дословно јавно чита неки текст представља једно од најдосаднијих
искустава уопште).

2. Почетак предавања треба да изазива узбуђење

Коментар:
Веома често, током првих неколико минута, слушаоци доносе, на основу почетка, да ли ће наставити да слушају
предавање или ће се на неки начин „искључити”. Значи: од почетка зависи да ли ће предавач “придобити” или “изгубити”
слушаоце. Узбуђење може изазвати предавање које почиње неком анегдотом, досетком или занимљивом темом (под условом
да су у вези са остатком предавања).
Упозорење:
Треба тежити припремању креативних почетака предавања, јер није препоручљиво да се користе исте ангдоте,
досетке или неке теме за готово свако предавање!

3. Градиво треба организовати и оно што је најважније треба нагласити

Коментар:
Они који добро познају дато подручје могу прилично успешно да прате и слабо организовано предавање, али то
сигурно неће бити у стању слушаоци са малим или без икаквог предзнања. Зато материја која се излаже треба да буде: јасно,
логички и хијерархијски организован. Треба истицати оно што је најважније, а придавати мањи значај ономе што је мање
важно (разлог: не можете очекивати да неко ко је нов на неком подручју одмах сам схвати што је ту најбитније а шта је мање
битно већ му то треба јасно рећи).

4. Реците оно што ћете рећи, реците то, а затим реците оно што сте рекли
Коментар:
Приликом сваког излагања, било писменог или усменог, (1) најпре треба наговестити оно што је најважније, (2)
затим изнети главни део и (3) завршити резимирањем онога што је најважније.

Коментар:
Таква организација излагања помаже слушаоцима да се припреме за главни део излагања, и да разумеју оно што су
научили на предавању. То значи да је извесна „редунданција” неизбежна, али је доказано да помаже слушаоцима да боље
схвате градиво. Наравно, то значи да треба да наглашавамо (понављамо) више пута оно што је заиста најбитније, да бисмо
били сигруни да су нас слушаоци разумели, а не само да понављамо исте ствари.

5. Користите конкретне примере

Коментар:
Конкретни примери помажу слушаоцима да схвате оно што је веома важно али је прилично апстрактног карактера
или је нешто изнад онога што они могу, у датом тренутку, да разумеју. Без обзира да ли смо спремни да то јавно признамо
или не, већина нас најбоље учи из комбинације апстрактних садржаја илустрованих конкретним примерима. Следствено: Не
очекујте од Ваших слушалаца да допуњују апстрактне садржаје својим примерима већ им дајте примере!

6. Предавање не сме бити претрпано садржајима

Коментар:
Није упутно покушати да се, на пример, за 45 минута излаже материја која се „нормално” може излагати за 2 сата.
На предавањима не треба тежити томе да се излаже што већи део градива у датом времену, већ да се материја излаже што је
могуће јасније и разумљивије. Другим речима, боље је излагати мање али јасније и наглашавајући оно што је најбитније,
него наводити превише тога тако да слушаоци готово ништа не разумеју.

7. Приступите предавању са одушевљењем

Коментар:
Предавач који је бар у извесној мери одушевљен оним што предаје, вероватно ће пренети то своје одушевљење на
оне који га слушају. Онај ко то није, или чак делује као да му је досадно то што предаје, пренеће то своје расположење и на
своје слушаоце. Тиме се ствара један од услова да предавање не доведе до очекиваних ефеката.

8. Потрудите се да предавање буде релевантно за слушаоце

Коментар:
Предавање треба прилагодити интересовањима и претходном знању слушалаца. При томе је важно да и сам
предавач има осећање да их учи нечему што је за њих релевантно. (Демотивишуће свако да делују опаске типа „Ово за вас
није важно!” или „Ово вама неће бити потребно!” или „Ви ово иначе не бисте разумели!”)

9. Упознајте Ваше слушаоце

Коментар:
Један од начина да наше предавање буде релевантно за оне који нас слушају је да их добро познајемо. Приликом
припремања за било које предавања треба да водимо рачуна о онима који ће нас слушати и стога треба да се потрудимо да
што више сазнамо пре свега о следећим стварима: Колико предзнања имају о предмету предавања? Која су њихова
интересовања? Шта очекују од нашег предавања?
10. Варирајте ритам и садржаје излагања током предавања
Коментар:
У циљу одржавања несмањене пажње слушалаца, препоручљиво је варирање нивоа апстрактности излагања
навођењем конкретних примера, односно смењивање лакших и тежих садржаја током предавања.

11. Водите рачуна о брзини излагања

Коментар:
Многи су склони да причају сувише брзо, или да током разговора и, нажалост, предаваања, причају све брже и брже.
Неки пак поступају обрнуто: на почетку причају брзо, а затим све спорије. Сувише брзо и сувише споро излагање је тешко
пратити! Најбоље је у извесној мери варирати брзину излагања водећи рачуна да излагање остане “у границама разумљивог”.

12. Водите рачуна да не делујете нити снисходљиво нити надмено

Коментар:
Понизно, услужно постављање према слушаоцима може да изазове исте последице као и надмено, арогантно
понашање, третирање окупљених као да су нижа бића итд – одвраћање од предавање и „искључивање”. Сматра се да је, у
том погледу, боље тежити приказивању себе као релативно скромну особу него као свезналицу.

13. Не треба одмах заузети одбрамбени став

Коментар:
То значи да треба да прихватамо питања, коментаре, па чак и евентуалне отворене критике, јер то пружа шансу
слушаоцима да ступе у интеракцију са нама и тиме се повећава вероватноћа да ће нешто научити. Ако се ми одмах жестоко
одбранимо од њихових питања, коментара или критика (неслагања), то ће те слушаоце као и оне који сту томе
присуствовали обесхрабрити и неће се више упуштати у дискусију. Треба да научимо да прихватамо те коментаре и због
себе (уп. „оно што наставници уче од студената”).

14. Припремите се у довољној мери за свако предавање

Коментар:
Слушаоци, нарочито студенти, брзо препознају кад је неко дошао неприпремљен или недовољно припремљен на
предавање.

15. Будите сигурни у себе

Коментар:
Можда је ово и најважније: бити сигуран у себе и имати самопоздања. Ако сте се адекватно припремили за
предавање и прилично добро владате материјом коју намеравате да предајете, треба да приступите предавању са пуним
поверењем у себе и у то да ћете добро урадити посао који вам предстоји. Учините то са уживањем!