Мала бина за млађе основце

Велики број деце воли да учествује у раду драмске секције и веома су срећни када наступају
у школским приредбама пред својим родитељима, учитељима и вршњацима. Приредбе
колажног типа скоро је немогуће замислити без кратких драмских текстова којих има у
изобиљу, а на учитељима је да одлуче који ће текст мали глумци драматизовати. Често су за
реализацију неког комада потребни одговарајући костими и реквизити, па је неопходно
ангажовање и учитеља, и родитеља како би се набавили. Учитељ може и сам да осмисли
дијалог који би био поучан и помало шаљив, а који не би изискивао израду компликованих
костима и реквизита.

ИЗВИЊЕЊЕ

ЛИЦА:

МАМА и МИРКО

Мама спрема колач.

Мама: Мирко, Мирко… ма, чујеш ли ти мене ?

Мирко ( дотрчава ) : Ево ме… шта је било ?

Мама: Ништа није било. Хоћу нешто да ти кажем.

Мирко: Кажи, мама.

Мама: Вечерас долазе тета Гога и чика Славе…

Мирко (прекида је): Јаоооооо…!

Мама: Шта ти је? Зашто- јаоооооо… ?

Мирко : Јао… само да не доведу и оног њиховог сина !

Мама: Ивана?

Мирко: Јесте… баш њега…

Мама: А ја сам мислила да им кажем да обавезно дође и он.

Мирко: Нееееееее… немој да им кажеш.

Мама: Добро. Нећу… али шта ако ипак дође?!

Мирко : Зато сам и рекао- јао!

Maма: Чекај, чекај… па зар ти и Иван нисте најбољи другари?!

Мирко: Јесмо… нисмо… били смо.

Мама: Па шта се десило?

Мирко: Јуче сам га случајно гурнуо… он ми је рекао – Пази, будало трапава! Ја

сам му рекао- Трапава будала ми каже… и онда смо почели да се
бијемо…

Мама (запрепашћено) : Бијете?!!!

Мирко: Него шта ! Пребио бих га да није наишао учитељ.

Мајка: Јао, Мирко ! ТИ би га пребио?!

Мирко: ( хвалисаво) Пребио него шта ?! ( Мама се подбочи, гледа га љутито,

мршти се и врти главом, Мирко помирљиво, тишим гласом:)
Добро, мама, па и нисмо се баш нешто нарочито потукли….

Мама: Али сте се потукли ...чекај… кажеш да си га случајно гурнуо?

Мирко: Да.

Мама: Да ли си му се извинио?

Мирко: Не.

Мама : Да си му се извинио, да ли би ти рекао да си трапава будала?

Мирко: Да… не… не знам… можда….

Мама: Сигурна сам да ти не би рекао. Да си му само рекао-

Извини, нисам намерно, нити бисте се извређали, нити би се потукли.

Мирко ( замишљено) : Ајде, зови тета Гогу и кажи јој да обавезно дође и Иван.

завеса
 СОКОЋАЛА

ЛИЦА:

ДЕДА и УНУК

Деда чита књигу. Унук игра игрице на телефону.

Унук ( гледа у свој телефон) : Јао… бре… безвезе… јао… глупане… баш си
глуп …

Деда ( спушта књигу, скида наочаре ): Синко, с ким се свађаш…

Унук: Свађам се са телефоном… нервира ме…

Деда: Са телефоном ?!… цццц… ( врти главом )

Унук: Јесте… са телефоном… нешто кочи… неће… не могу да пређем на

нови ниво?

Деда: Како кочи? Какав ниво?

Унук: Деда, играм игрицу на телефону… не могу сад да ти објашњавам…

Деда: Не можеш?!… а можеш да се играш са телефоном и да се свађаш с

њим…

Унук: Јао, деда...ти то не разумеш….

Деда: Дабоме да не разумем… Када сам ја био дете, лепо изађем напоље, па се
играм са другом децом, истина и ми се посвађамо, па и потучемо… а ти
седиш ту сам , играш се и свађаш са телефоном… е, дете, дете… ви данас
и не знате да се играте… У моје време, синко, није било тих „сокоћала“…

Унук: Сокоћала?!

Деда: Да… да… није било на хиљаде ТВ канала, интернета, паметних телефона
све су ти то, дете моје, „сокоћала“.
Унук : Ха...ха...ха… деда СОКОЋАЛА… каква смешна реч… па шта сте
радили?

Деда: Играли смо се напољу, правили Снешка зими, пели се на трешње лети…
и нисмо се свађали ни са Снешком, ни са трешњом.

Унук : Ха...ха..ха… да се свађате са Снешком, и са трешњом… наравно... нисте

ваљда блесави.

Деда: Ајде, сада остави тај телефон. Позови друга и изађите напоље да се
играте, па нисте ваљда блесави.

завеса

Марина Раичевић
ОШ „Вук Караџић“, Бор