Ђурђевдан

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по

старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и
католици и православци 23. априла, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија.
Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са предхришћанским
култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у
другим хришћанским земљама.

Свети Ђорђе убија аждају (православна икона)

Порекло празника
Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и магијских
радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања
српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је
примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог
српског божанства плодности Јарила и његовог празника.

Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303.
године.[1]

Народни празник
Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана,
удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник
код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.
Главни обичаји су:

 плетење венаца од биља

 умивање биљем
 купање на реци

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и
њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије.
Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у
дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам
Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме

се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до
следећег Ђурђевдана.[2]

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама –

„да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда
одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која
је остала од Ускрса[3]; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.[4]

Ујутру се сви редом умивају водом: деца - „да буду здрава као дрен“, девојке - „да се
момци грабе око њих“, старији - „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро
чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.[4]

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од
разног цвећа, или се сипа млеко).[5] Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем
и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на
дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу,
„да би им коса расла као жито“.[6] Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут
селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или
„причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако
је дрво) љуљају, итд.[5]

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански

уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За
ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то
задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се
ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до
подне.[2]

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као
врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече
болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.[4]

Трпеза
Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту
му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу
јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за
трпезу.[7]

Орање бразде око села

Земљорадници су око села оборавали бразду која је чинила магијски круг у који зле
силе нису могле да продру.[6]

Сточарски празник

Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на
летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали
по челу и образима.[6] Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца,
је уједно и најважнији од обичаја за тај дан.[5]

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по
један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан.[7]

На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на
Марковдан да спава на том истом месту“.[8]

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци
палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.[6]

Врачања за плодност

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што
свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију,
код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.[5]

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих
свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог
биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и
поред осталог цвећа.[7]

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају
(ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова).[5] Све то
показује, да је обичај веома стар.

На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и

љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су
многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).[5]

Веровања о времену
Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - „да ће бити плодна година“, а ако на овај
празник и сутрадан буде падала киша - „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да
колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године. [8]

Празник Светог Ђорђа

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем
пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу.
Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине
хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао
смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом,
вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и
проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара
Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се
традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и верује се да
представља симболично младу хришћанску цркву.[6]

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији (после Никољдана).

Историја
У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи
порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили
у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало
сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки
састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.