Богословски факултет

Београд

Поука младима како да користе дела паганских писаца

Свети Василије Велики
(превод са енглеског, са предговором и поговором)

Професор: Студент:
митр. др Амфилохије (Радовић)
Асистент: Ивица Чаировић
о. Драгомир Сандо Ч-64
 Увод у превод Поука младима како да користе дела
паганских писаца

У Кападокији се у IV веку појављује напредак у богословској мисли. Била

је то обнова и унапређење терминологије, а састојала се у стварању нових
појмова и у испуњавању старих, нових садржајем. За ову ренесансу
хришћанске мисли били су заслужни: Василије Велики, Григорије Богослов
и Григорије Ниски, који су наставили рад св. Атанасија Великог и решили све
тријадолошке и христолошке проблеме који су тресли православље у то доба.
Патролози се у главном слажу да је Св. Василије велики рођен око 330
г. Христове ере1, у неокесаријској, аристократској породици у којој је добио
различите утицаје који су изградили његову богату личност. Отац му је био
беседник па је од њега наследио философски дух и таленат говорништва, а
баба Макрина је била велика хришћанка те је на Василија пренела
молитвеност и веру. Овде морамо да поменемо и његову мајку Емелију која
је била ћерка хришћанина-мученика и која је родила Св. Василија Великог,
Св. Григорија Ниског, Св. Петра Севастијског и Св. Макрину Млађу. Дакле,
Василије је био из породице светитеља и истинских хришћана, те је био
високо моралан и чистог карактера.
Образовао се прво код свог оца, затим одлази у Кесарију2 где упознаје
Григорија Назијанзина, будућег нераздвојног пријатеља. Тада срећу Јулијана,
касније цара и отпадника од Православља. Затим се образовао у Цариграду
код ритора Ливанија, да би око 351. Или 352. отишао у Атину.3 Опет се
сусреће са Григоријем и заједно са њим учи философију, дијалектику,
реторику, граматику, астрономију, геометрију и медицину, код учитеља-
софиста Имерија и Проересија 4. Око 356. године се враћа из Атине у
Кесарију, где ге епископ кесаријски Дијаније крштава. У свом родном граду
постаје ретор, али убрзо раздаје своје имање сиротињи и посвећује свој живот
Господу. Обилази монахе у Александрији, Египту, Палестини, Целесирији и
Месопотамији и прикупља богато искуство. По доласку са овог путовања,
одлази у осаму, недалеко од Неокесарије, крај реке Ириса у Понту. Одмах су
му пришли ученици и пријатељи, а Григорије Назијанзин га посећује 358.
године.5 Заједно припремају Добротољубље (Filokal…a), антологију делова
из Оригенових списа, затим пишу Монашка правила која ће извршити велики

1
Види Јевтић Атанасије, Патрологија II,Београд 1984. и Quasten, Johannes, Patrology, vol.III,Westminster,
Maryland 1963.
2
Владика Атанасије Јевтић сматра да је вероватније то била Кападокијска Кесарија, него Палестинска. Види
Јевтић Атанасије, Патрологија II, Београд, 1984. стр. 87
3
Johannes Quasten пише да је у питању 351. година, а владика Атанасије 352. година.
4
Софисти су у то доба у Атини били учитељи реторике, јер су могли да науче како треба бити окретан у говору,
брз и тачан на одговору. Учили су будуће скупштинске посланике, судије и политичке вође. Упореди Ђурић, др
Милош, Историја хеленске етике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. стр. 175-180.
5
Види Quasten, Johannes, Patrology, vol.III,Westminster, Maryland 1963.стр.205.
 утицај на монахе, експанзију и унапређење монаштва. Та правила ће
произвести Василија у законодавца грчког монаштва.
Рукоположен је за ђакона од Дијанија Кесаријског пре сабора у
Цариграду 360. године, на коме је и присуствовао. На том сабору је победила
полуаријанска партија ''омијаца'' и он се враћа у Понт разочаран, јер је на
сабору потписано ''омијско'' вероисповедање. Из овог периода потиче његова
преписка са Аполинаријем Лаодикијским од кога је Василије затражио,
поштујући његову личност и ауторитет, подробније богословско објашњење
израза ''омоусиос'', али је тим објашњењем остао незадовољан. 6 Као презвитер
Василије је био први помоћник Јевсевију у управљању епархијом. Био је
прави пастир, помагао је и хранио сиротињу, бранио Православље од
аријанаца и царске власти, која је по сваку цену хтела измирење у Цркви.
Основао је многе манастире и подстицао је на украшавање храмова. Написао
је Литургију и трудио се да улепша богослужење. Тумачио је, и усмено и
писмено, Свето писмо и био је саветник многих епископа на Истоку.
После Јевсевијеве смрти, у јесен 370. године, постаје епископ
кесаријски, митрополит кападокијски и егзарх епархије Понта. Његов избор
је био са само једним гласом већине јер су се многи бојали његове ревности и
дисциплине. Василије свим епископима опрашта непријатељства и многи му
одмах прилазе. За кратко време постаје веома познат и популаран црквени
радник. Међутим, било је и неких који му нису били благонаклони. Рецимо,
Антим Тијански је искористио Валентову административну поделу
Кападокије на две области и издвојио се из кесаријске митрополије,
прогласивши себе за митрополита II Кападокије, а Тијану за престони град
митрополије. Василије није прихватио ову административну поделу, а самим
тим ни проглашење Антима за митрополита II Кападокије, те је почео да
оснива нове епархије у тој области. Постављао је своје пријатеље и рођаке на
катедре тих епархија. Григорија Назијанзина поставља у Сасиму, а брата
Григорија у Нису. Иако то нису очекивали, схватили су те Василијеве потезе,
јер се иза Валентове поделе и уопште његове владавине крио напад на
Православље. У време Валентове владавине од свих православних епископа
са Истока једино се Василије одржао на својој катедри. Са Антимом се
помирио тек након две године, али је са полуаријанским царем Валентом имао
велике проблеме, што се види из неколико писама које је Василије послао
царевом префекту Модесту 7, а овај му је запретио у неколико наврата због
одбијања да се покори цару и прихвати аријанско веровање да је Христос-Син
Божији, створење. Василије му одважно одговара: ''Одузимања имовине се не
бојим, јер ништа немам, осим ових старих хаљина и оно мало књига. У
прогонство ме не можеш послати, јер је свуда земља Господња. Мучења се
такође не плашим, јер ће моје тело пасти од првог ударца, а смрт ће ме само
приближити Богу, за Кога живим и Којему служим и Коме сам већ прешао
жељом и стремљењем.''8

6
Упореди St.Basil, The Letters, vol. IV, London, 1970.стр. 331-347-упоредно штампан грчки и енглески текст.
7
Види St.Basil, The Letters, vol. IV, London,1970.стр. 165-169.
8
Беседа 43, 48-50. Цитирано по Јевтић, Атанасије, Патрологија II, Београд, 1984. стр.90.
 Василије се бринуо за јединство Цркве. Трудио се да повеже Рим и
Исток. Писао је и папи Дамасу да би му објаснио и описао велике потресе у
источној Цркви и молио га је да га посети. Његово писмо светој браћи и
епископима Запада говори о његовом хтењу да Црква буде јединствена,
описује да се апостолска традиција занемарује и да се у Цркви појављују
људи-трговци, којима није место у Цркви. У овом писму је јасно изнета
православна догма о Светој Тројици и разобличена је Аријева јерес. 9 Највеће
размимоилажење Истока и Запада тог доба био је Мелетијев раскол. Запад и
Свети Атанасије Велики су били за Павлина, а Исток и Свети Василије су
били за Мелетија. Василије је затражио од Запада и Светог Атанасија да се
раскол реши, али његова молба је одбијена. Писма која су стизала са Запада
су потврђивала јединство Цркве, али нису пружала никакву помоћ у
решавању ове кризе.Тај раскол је био највећа сметња у остварењу јединства
Истока и Запада. Тужан због неуспелих покушаја да се источни и западни
епископи обједине, написао је познате речи о ''гордој римској обрви.''
Свети Атанасије Велики је подржао Василија, признао његову
православну веру и рад на јединству у Цркви. Шест писама које је Василије
послао Атанасију јасно показују његову жељу да се раскол реши и да се Црква
уједини.10 Потпуни мир Василије ипак није доживео, али је око себе окупио
православне на Истоку.
Поред епископских дужности које смо већ навели, Василије је изградио
насеље Василијаду у коме су биле болнице, сиротишта, старачки домови и
прихватилишта за незбринуте. Неке манастире је из пустиње преместио у
град, да би монаси служили својим ближњим. Успоставио је монаштво
киновијског типа.
Василије је био велики молитвеник и зато је радио на литургијском
пољу. Увео је ''свеноћна псалмопјенија антифонског и ипофонског типа'' 11,
језички и терминолошки је преуредио Свету Литургију, обогативши
централне молитве Анафоре пунијим и правилнијим догматским садржајем,
који и данас запажамо у Литургији12 коју је он написао као јединствено
литургијско исповедање Тројичне вере.
Василије се није само борио против властодржаца који су заговарали
компромисни полуаријанизам, већ се борио и против искривљења вере у самој
Цркви. Раскринкавао је аномејце, савелијанце, духоборце, аријанце и
аполинаријанце. Свети Атанасије је потврдио његову искрену борбу за
Православље шаљући му свој Томос Антиохијцима на потпис.
Цар Валент је умро 9. августа 378. године и тада је почео да се назире
мир у Цркви на Истоку. Међутим, мир и јединство Василије није доживео.
Умро је ненапунивши ни 49. годину. Преставио се 1. јануара 379.

9
види St.Basil, The Letters, vol. II, London, 1962.стр.122-128.
10
Упореди са St.Basil, The Letters, vol. II, London, 1962.стр.13-17; 27-37; 39-49; 89-91; 97-101. И Флоровски,
Георгије, Источни Оци IV века, Манастир Хиландар, 1997.
11
Види Јевтић, Атанасије, Патрологија II, Београд, 1984.стр.91.
12
Света Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута годишње: на Бадњи дан, на Крстовдан уочи
Богојављења (ако празници Божић и Богојављење падну у Недељу или понедељак, онда се не служи на Бадњи
дан или Крстовдан већ на Божић и Богојављење), на дан Светог Василија 1/14. јануара, првих пет недеља
Свете четрдесетнице, на Велики четвртак и на Велику суботу.
 године.13Григорије Назијанзин сведочи да су последње Василијеве речи биле
упућене Богу: ''У руке Твоје предајем дух свој.'' Григорије Богослов упоређује
Василија са свим светима: од Адама и Аврама до Јована Крститеља и
Апостола, јер ''толика је овога Мужа била врлина и богатство славе.'' 14
Василијев брат Григорије Ниски додао је томе: ''Заиста, када се Василије по
животу упореди са свим Светима онда се показује да ништа не заостаје за
њима.''15 Најбољи и најсажетији опис Василија Великог је, по мом скромном
мишљењу, дао протојереј Александар Шмеман: ''Свети лик Василија Великог
посебно обасјава епилог ове дуге, смутне, често, рекло би се, безнадежне
борбе. Болестан, увек занет сновима о монашком самотовању, созерцању и
стваралаштву, он је, ипак, цео свој живот посветио сабирању Цркве и није
било граница његовом такту, стрпљењу и упорности. Колико се само пута
чинило да нема излаза из ћорсокака, из деоба које су продрле већ у само тело
Цркве. Колико је било увреда, неразумевања и клевата! Али, велики епископ
Кесарије Кападокијске није попустио у својим напорима. Његову службу пред
смрт је благословио и признао и остарели Атанасије Велики, који је последње
године најзад провео у миру међу својим народом. Свети Василије је испунио
ову службу. Он је умро 379. Готово уочи последње победе Никеје- Другог
Васељенског сабора, као Мојсије, који је довео свој народ у обећану земљу,
али у њу сам није ступио.''16

Дела Светог Василија Великог

Поред свог труда и рада на пастирском и администраторско-
организационом пољу, Василије се исказао и као добар беседник и писац.
Није много написао, али све што је написао сачувано је у целини, јер је
својевремено био доста популаран и доста преписиван. Његова популарност
се види у томе што су његова дела читана на хришћанским скуповима, у
црквама и домовима, али су их читали и пагани. Многи су га називали
''мајстором стила''17. У својим делима јасно је дефинисао форму, одређивао
термине, а ток мисли му је био непрекидан и компактан. Језик му је био јасан,
чист, концизан и лако разумљив. Његова дела су у исто време догматска,
аскетска, педагошка и литургијска. Поред познатих списа, сачувано је доста
омилија и писама. Међутим, постоје и она дела која су му само приписивана,
тако да је критичко издање целокупних списа заиста неопходно. Св.
Григорије Назијанзин похваљује сва Василијева дела и ''врлину у речима и
списима''. Поред стила и језика што можемо назвати спољашњим, Свети
Григорије хвали богословствовање и срж његових дела.

13
Види Quasten, Johannes, Patrology, vol.III,Westminster, Maryland 1963.стр.207 и Флоровски, Георгије,
Источни Оци IVвека, Манастир Хиландар, 1997.стр.65, док владика Атанасије каже да се упокојио 31.
децембра 378. а да је погребен 1. јануара 379. ког дана се и слави спомен на њега.
14
Цитирано по Јевтић, Атанасије, Патрологија II, Београд, 1984.стр.93-Беседа 43, 70-80.
15
Цитирано по Јевтић, Атанасије, Патрологија II, Београд, 1984.стр.93
16
Види Шмеман, Александар, Историјски пут Православља, Цетиње, 1994.стр.131-132.
17
Види Quasten, Johannes, Patrology, vol.III,Westminster, Maryland 1963. стр.208
 Дела Светог Василија Великог према садржини можемо да поделимо у
7 група: догматска, егзегетска, аскетска, педагошка, литургијска, беседе и
писма. (Издање свих дела у PG, том 29-32 и ВЕПЕС том 51-57, а новија
појединачна издања су у Sch 18). Догматско дело је Против Евномија
(''Побијање апологије безбожног Евномија'') у три књиге, а четврта и пета
припадају или Дидиму Слепом или Амфилохију Иконијском. Други спис је O
Светом Духу, написан против аријанаца и духобораца. Поред ова два велика
дела, постоје и беседе које имају догматску садржину: Беседа о вери; У
почетку беше Логос; Против савелијанаца, Арија и аномејаца; Онима који
нас клеветају да говоримо да су три Бога; Да Бог није творац зла; О
подстицању на крштење; О крштењу Реч о вери, и писма са догматским
садржајем. Позната је и 38. Посланица: ''Григорију, брату, о разлици суштине
и ипостаси'' која се у новије време приписује ипак Св. Григорију Ниском, али
изражава скоро дословно Василијево учење о Светој Тројици.
Аскетско-монашка дела су: Морална правила (збирка од 80 правила или
краћих упутстава), Велика и мала правила и Две групе епитимија, као и
Аскетске уредбе(правила за кажњавање монаха и монахиња који крше
монашка правила).
Егзегетска дела су: његове омилије на Свето писмо. То су омилије на
Шестоднев(PG 29, 3-208; Sch, 26 bis), Омилије на Псалме(PG 29, 209-494 и
ВЕПЕС, т.52), Тумачење на пророка Исаију(PG 30, 118-668), Беседа на Јн.1,1;
Беседа на почетак Прича Соломонових, Беседа на Лк.12,18 (о неразумном
богаташу).
Писма Светог Василија Великог су сачувана у великом броју. Она
најбоље показују његов префињени стил и одлично образовање. Јасан су
доказ тог времена и проблема са којима се суочавала источна црква. Колико
су била цењена у то време и чак служила као модел како треба писати писма,
сведочи Quasten причом да је извесни Никобул затражио правила за писање
писама од Светог Григорија Назијанзина, који му је одговорио да је Василије
мајстор те вештине. Никобул му је затражио нека Василијева писма, а
Григорије је направио малу збирку и послао Никобулу.19 Писма су штампана
MG, 32,220-1112, затим је R. Deferrari издао у четири тома, сва писма у
критичком издању, које је до сада најбоље урађено: R. Deferrari - St. Basil-The
Letters (LCL) 4 vols. London, Cambridge (Mass.)1926-1939 (I) Y.Courtonne, St.
Basile Lettres, vol.I (Epp. 1-100) Texte établi et traduit. Paris1957. 20

Поука младима како да користе дела паганских писаца

Василијево педагошко-катихетско дело је ''Поука младима…'', а написао га

је у већ поодмаклим годинама, а то сведоче његове речи ''моја старост''. То је
био главни разлог, због чега је он пожурио да заврши свој рад. Владика
Атанасије каже да је овај спис, у ствари, Василијево предавање младим

18
Види Јевтић, Атанасије, Патрологија II, Београд, 1984.стр. 95
19
Види Quasten, Johannes, Patrology, vol.III,Westminster, Maryland 1963. стр.220-221.
20
Исто
 хришћанима у Кесарији, а да је повод за то била забрана нехришћанског цара
Јулијана Отпадника, да учитељи-хришћани предају у школама јелинску
књижевност, реторику и философију- што нам сведоче Codex Theodos. 12,35;
Јулијаново писмо 61.21 Ипак, непосредан повод настанка дела није познат.
Многи научници су покушавали да одгонетну по ком обрасцу је Свети
Василије написао овај спис. Тако H.Büttner 1908. у Минхену, у својој
дисертацији наводи да је за модел и извор овог дела послужила расправа
између циника и стоика, али његови аргументи нису прихваћени.22 Свети
Василије је осетио потребу да искаже вредности класичне образовања и
литературе и схватио је да ће се због било какве забране створити јаз између
хришћанског и јелинског образовања, те је одлучио да младима скрене пажњу
на вредности и недостатке паганске литературе. Његово дело и има за циљ да
укаже младим хришћанима шта је ''нектар'' и ''како да користе дела паганских
пиосаца'' , али да се не поведу за њима већ да остану на хришћанској основи,
и да оно што је заиста корисно на првом месту морално употребе у свом
животу и раду. Василије је овако дао једну нову врсту моралне лекције
младима који су учили и спремали се да постану клирици. Овајњегов рад је
скуп идеја великог животног искуства и моралних поука.
Већ смо говорили о Василијевој ерудицији и широком образовању, тако
да нас не чуде бројни цитати и примери из класичне литературе. Он је веома
добро знао дела грчких класика и њихове одломке је користио у правим
моментима, тј. када је неку хришћанску врлину требало поткрепити
примерима из паганске књижевности. Василије наводи Есхила, Еурипида,
Архилохуса, Симонидеса, Солона, Теогниса, Хесиода и Хомера. Осим у овом
спису он користи дела ових класика и у својим писмима. Добро је знао ове
писце и зато наводи или алудира на Хесиода четири пута, а на Хомера чак 23
пута. Главнина цитата је из Хомерове Одисеје а око трећине навода је из
Илијаде и из Химни. Сви наводи Хесиода су из Радова и дана. Вероватно је
Василије добро познавао легенде и историју Грчке јер постоји око 18 цитата
који се приписују Херодоту, 2 Тукидиду, 2 Ксенофону и највише-чак 24
Плутарху. Овде морамо да нагласимо да је Свети Василије грчку историју и
легенде користио само литерарно или реторички, а никада научно.
Цитирајући философе Василије највише користи Платонова дела, при том
посебно Државу, вероватно због Платонове терминологије која има
сличности са хришћанском. Аристотела далеко мање цитира или алудира на
њега, али је сигурно да је Василије био упознат са његовим делима. Сократа
је познавао из Платонових дијалога и из легенди које су кружиле о њему, тако
да их наводи у свом раду. Утицаје неких других философа је тешко наћи, али
неке његове изјаве могу да нас наведу на Теофраста, Диогена Лаертијеа и неке
неопитагорејце, стоике и неоплатоничаре.
Свети Василије у ''Поуци младима…''' јасно каже да паганске писце и
философе треба да читамо само у случајуда уче шта је добро, племенито и
истинито, а ако уче о било ком пороку или похвално говоре о пороцима, да их
занемаримо и одбацимо. Ова Василијева изјава је израз правог учења, тј.

21
Види Јевтић, Атанасије, Патрологија II, стр.102
22
види увод у енглески превод овог дела St.Basil, The Letters, vol. IV, London, 1970, стр. 365.
 учења са правог становишта о употреби нехришћанских писаца у образовању
младих хришћана. Василије у свом спису каже:'' Ако ико цени добро, ми ћемо
са великом пажњом слушати његове речи јер су и наша мишљења истоветна,''
и још '' на нас ће утицати она дела паганских писаца која хвале врлину.'' Из
свега видимо да су његови ставови недвосмислени и експлицитно дати.
Пагански класици морају да се нађу у програмима хришћанских школа јер ће
добро одабране њихове мисли имати добронамеран утицај на ученике-
хришћане.
Овај кратак, али веома значајан, допустите ми да кажем, есеј је развио
питање односа хришћанства и јелинизма, и јасно дао решење. Апологете
другог и трћег века су се већ сусретали са тим проблемом и добро су га
решавали. После њих су велики кападокијци заузели став да паганска дела
треба читати и скупљати ''нектар'', а пороке одбацивати. У то време је
постојала струја међу хришћанима која је одбацивала јелинску књижевност и
образовање, али на њихове нападе је Василије овим делом одбранио став
кападокијаца о потреби за класичним образовањем.23
Св. Григорије Назијанзин и св. Јован Златоусти нису увек похвално
говорили о односу хришћанства и јелинизма. Некада је њихова ватреност
ишла предалеко. Норден је прогласи чак св. Јована златоустог ''највећим
непријатељем паганизма у четвртом веку''. 24 Међутим, св. Василије се издваја
по свом помирљивом ставу. Његове изјаве су јасне и прецизне тако да не могу
да се другачије тумаче. ''Поука младима…'' изражава његове ставове да није
занемарио паганске заблуде, али да не може због неких појединачних
случајева занемарити целу Грчку књижевност и образовање. Василије
препоручује проучавање јелинистичке литературе на етички, а не научни
начин. Тако бои млади хришћани узрастали у врлини и подвигу. Ово би била
припрема за читање и разумевање Св. Писма.
Поука младима… је Василијевио дело које је највише читано и
преписивано. Свети Јован Дамаскин га наводи на неколико места (Мigne, PG,
95, 1254; 96,75; 43325), а цитирано је око 25 пута у збирци изрека св. Василија
која је приписивана Симеону Метафрасту (Мigne, PG 32,1120-1376).26 То је
било прво Грчко дело које је у доба ренесансе превео Леонардо Бруни
(Leonardo Bruni) што доказује Хердер (Herder) у свом делу Bibliothek der
Katholischen Pädagogik, vol. VII 1894. 175-178. 27 Ово дело је преведено на
Латински у првим годинама XVI века, а то сазнајемо из преписке Хозе Бадеа
и Николаоса Хапусотуса, из 1508.28 Василијев спис се препоручује за читање
у језуитском делу Ratio studiorum. 29

23
Упор. са St.Basil, The Letters, vol. IV, London,1970 стр. 369.
24
Види St.Basil, The Letters, vol. IV, London, 1970.стр. 370.
25
Цитирано према St.Basil, The Letters, vol. IV, London, 1970.стр.371
26
Исто.
27
Види St.Basil, The Letters, vol. IV, London, 1970.стр 371. И …стр. 103.
28
Види L. Delaruelle, Guillaume Budé, Paris, 1907. цитирано по St.Basil, The Letters, vol. IV, London, 1970.стр.
372.
29
Види Monumenta Germaniae Paedagogica, vol.V, 410; vol. XVI 8, 33.цит. по St.Basil, The Letters, vol. IV,
London, 1970.стр. 372.
 ''Поука младима…'' је прва штампана књига као превод са Грчког на
латински, а заслугом већ поменутог Леонарда Брунија. Прво издање је
штампао Христофер Валдарфер (Christopher Valdarfer) у Венецији између
1470-1471.30 Пре 1500-те године, за дакле 30-так година, штампано је 19
издања Брунијевог превода и то у: Венецији, Парми, Милану, Нирнбергу,
Улму, Мајнцу, Лајпцигу, Бургосу, Замори, Саламанци и Памплони. Од свих
издања у Италији Немачкој и Шпаниј и спис је највише штампан у Лајпцигу,
где је ''доживео'' 5 издања. Грчки текст је штампан први пут 1500-те године у
Венецији, захваљујући З. Калиергусу (Z. Calliergus).
После 1500-те године морамо да поменемо нека најзначајнија издања:
Pincianus (Nunez de Guzman ) - грчки текст упоредо са латинским,
Алкала,1519.
Martinus Hayneccius - грчки текст са латинском верзијом у делу Enchiridium
Etchicium, Lipsiae, 1600.
Hugo Grotius - грчки текст са латинском верзијом, Париз, 1623.
John Potter - грчки текст са Grotius-овим преводом и писмима, Оксфорд, 1694.
Johannes Henricus Maius - Potter-ово издање са новим чињеницама и додатком
Брунијевог превода, Франкфурт, 1714.
Fridericus Guil. Sturz - грчки текст са тумачењима Ј. Garnier-а и F. Duceus-a,
Gere, 1791.
C.A.F. Frémion - грчки текст са тумачењима и француским преводом. Париз,
1819. Ово је једно од најбољих издања овог есеја са свим варијантама које су
прикупљене из MSS и MG. 31; 563-590; 1831-1844.
L. De Sinner - грчки текст са тумачењима, Париз, 1842.
E.Sommer - грчки текст са објашњењима и преводом, Париз, 1853.
(прештампан 7 пута).
G. Lothholz - грчки текст са објашњењима, Јена, 1857.
J. Bach - грчки текст са тумачењима и латинским преводом, Münster, 1900.
Malony - грчки текст са напоменама и речником, New York, 1901.
Nardi - грчки текст са напоменама и уводом, Торино, 1931.
Dirking, Münster, 1934.
R.J.Deferrari, Adress to young man on reading Greek Literature: St. Basil The
Letters, vol.4 (LCL) London, 1934. (прво издање)- грчки текст са преводом на
енглески.
F. Boulenger, Aux jeunes gens, sur la maniere de tirer profit des lettres
helleniques, Paris, 1952.
MG. 31, 563-590.
Један од најбољих превода је превод овог списа на немачки, од стране
A.Stegmann издат у Bibliothek der Kirchenväter vol. 47. стр. 445-468,
Mинхен,1925.
Овде ћемо поменути и студије:
H. Doergens - Der hl. Basilius und die klassischen Studien, Leipzig, 1857.
H. Eickhoff - Zwei Schriften des Basilius und Augustinus als geschichtliche
Dokumente der Vereinigung von klassischer Bildung und Christentum Progr.
Schleswig, 1897.
30
Види St.Basil, The Letters, vol. IV, London, 1970.стр. 373.
 Fr. M. Padelford - Essays on the Study and Use of Poetry by Plutarch and Basil the
Great, New York, 1902.
G. Büttner - Basileios'd. Gr. Mahnworte an die Jugend über den nützlichen
Gebrauch der Heidnischen Literatur. Eine Quellenuntersuchung, München, 1908.
L.V.Jacks - St. Basil and Greekliterature, Washington 1922.
E. Neri, G. Balponi - S. Basilus Magnus, Le Omelie: Ai giovani. Siena 1938.
M. Goemans - Het tractaat van Basilius den Groote over de klassieke studie:
Nijmegen 1945.
G.Soury - Le traité de saint Basile sur les lettres Helléniques. Influence de
Plutarque: Actes du Congrès de l' Asócc. G. Budé. Grenoble 1948.
A.G.Amatucci - Quallche osservazioni sul PrÕj toÝj nšouj di Basilio: RFIC, 1949.
P. Koukoules - Basil, Gregory of Naz. And John Chrysostom as Educators (in
Greek) Athens, 1951.
F. Boulenger, Aux jeunes gens, sur la manière de tirer profit des lettres helléniques,
Paris, 1952.31

Поука младима како да задобију корист из јелинских <списа>

31
Цитирано по St.Basil, The Letters, vol. IV, London,1970 стр.374-375 и по Quasten, Johannes, Patrology,
vol.III,Westminster, Maryland 1963. стр.215.
 1. Много је разлога који ме терају да вас посаветујем, децо, шта сматрам да је
најбоље, и што ако прихватите, уверен сам да ће вам користити. У ствари, ја
сам већ у годинама и већ сам прошао кроз разне ситуације. У свом духовном
узрастању био сам и лоше и добре среће, пролазио сам кроз разне послове,
тако да могу дас вама који започињете живот укажем на најсигурнији пут.
Осим тога, ја сам, одмах после ваших родитеља, у природној вези са вама,
тако да ћу да се бринем о вама баш као и ваши родитељи. Сигуран сам сем
ако не грешим док судим о вама, да се не уздате у родитеље више него у мене.
Ако добро схватите моје речи, бићете у другој класи људи који хвали
Хесиод;32 али ако не схватите, нећу рећи ништа ружно-већ се само присетите
Хесиодових стихова: ''Добар је онај човек који зна шта мора да ради, а
најбољи је онај који узима оно што је добро од других, а они лењи су
бескорисни у свим пословима.''
Зато немојте да вам је чудно ако вам кажем да свако ко бежи од својих
учитеља и чита познате античке писце, послуша моје речи и сазна нешто што
сам ја већ схватио. Ја само нудим свој савет јер не би требало да се препустите
тим људима и упропастите своје мисли ида их пратите куда год оне ишле, већ
прихватите само оно корисно и разлучите битно од небитног. Зато, како
ствари стоје, ја бих да вас поучим како то да разлучите.

2. Моја децо, ми неразумно схватамо наш људски живот и то као објекат

вредности, у сваком смислу. Не сматрамо га нимало добрим, већ га само
одређујемо што и јесте наш прилог животу. Зато ни слава предака, ни снага
тела, ни лепота, ни стас, ни част читавог човечанства, ни владавина, ни било
која човекова особина-не значе да ми можемо праведно да судимо. Напротив,
не можемо да схватимо вредности свих ових одлика, а не можемо ни да се
дивимо онима који их поседују. Само вера може да нас води у будућност, јер
све што радимо радимо због другог живота. Зато, шта год да доприноси
животу мора бити вољено и праћено свом нашом снагом, а све оно што не
служи животу мора бити занемарено и одбачено. Сада би питање-шта је
живот и како и на који начин га треба проживети потакло дугу расправу,
гледано са данашњег становишта, и било би за зрелију публику од вас. После
овога, могао бих да вам покажем да ако сумирамо сву срећу заједно у једну
целину, од постанка човека до данас, да то није еквивалентно чак ни једном
делу неког хришћанског добра, јер су данашња добра другачије вреднована
од претходних добара, који су били сенке и кратки снови. Напротив,
користећи примеренија поређења и описе, душа је драгоценија од тела, тако
су велике разлике између овог и оног живота. Сада нас ка другом животу води
Свето писмо, учећи нас тајнама. Али, с обзиром на ваше године, немогуће је
да разумете дубину33 значења мојих речи. Међутим, користићу друге
сличности, кроз сенке и одразе, да би вас увео у учење за очи душе говорећу

32
Хесиод, Дела и дани, 293-297: Најбољи је човек који сам промишља и схвата да ће му тако бити боље на
крају; а опет биће добар и онај који слуша доброг саветника; а онај који не промишља сам и не слуша шта му
се каже-биће бескорисан човек. (Превод H.G.Evelyn-White у L.C.L)
33
1. Кор. 2,10. ''А нама је Бог открио посредством Духа; јер Дух испитује све, и дубине Божије.''
 о обучавању војника, који су после ојачавања руку-гимнастиком, и ногу-
плесом, уживали када је било битака у којима су изводили оно што су научили
на тренингу. Морамо да схватимо да спор, највећи међу споровима, датира
пре нас и да зато морамо да урадимо многе ствари, а припремајући се за све
то настојаћемо свим силама да се удружимо са песницима, писцима,
беседницима и са свим онима који могу да користе нашој души. Зато, као и
сликар што припреми материјал на који треба да нанесе боју, а тек онда слика,
било пурпурном или неком другом нијансом, тако ћемо и ми, на исти начин,
ако у нама буде неизбрисиво добро стално, бити поучени многим спољашњим
утицајима и преко њих ћемо схватити света и мистичка учења. Као они који
су се привикли да гледају у одсјај сунца у води, тако ћемо и ми, наше очи
окренути право у светлост.

3. Постоји ли нека сличност између ова два учења, биће нам корисно, а и да
не постоји, када их поредимо и откривамо разлике, неће бити од малог значаја
за побољшање учења. Како можемо да поредимо два система и да међу њима
нађемо праву сличност ? Можда је то као препуно дрво лепог воћа, или као
лепа одећа која лепрша. То је воће душе, а истина је њена летина. Обучена је
у омиљену одећу да сачека мудрост која долази споља34. Можемо је поредити
и са лишћем које штити воћку и чини је лепом. За Мојсија 35 је записано као
најмудријег у целом човечанству, да се прво учио и образовао у египатским
школама, а потом је созерцавао Онога Који Јесте36. Тако исто је и мудри
Данило37, само касније од Мојсија, у земљи халдејској прво учио халдејски,
а тек после божанску мудрост.

4. Довољно је пута речено до сад, да паганско учење није бескорисно за душу.

Како треба да се употреби биће наредна тема коју ћу покушати да вам
објасним. Прво бих могао да говорим о учењу књижевника, јер су теме које
они обрађују разноврсне. Не би требало да усмерите сву своју пажњу на све
написано без неког критичког суда, али када год писци пишу о добрим делима
и људима, требало би да се угледате на њих и да се потрудите да будете баш
такви. С друге стране, када се пише о порочним и безбожним људима, не би
требало да их опонашате и сушате, ништа мање него што је Одисеј урадио,
према писању баш тих писаца, када није хтео да слуша песму Сирена 38.
Послушање злих речи је пут који води у зла дела. Зато душа мора увек да буде
будна39, како не би кроз пишчеву слаткоречивост несвесно прихватила нешто
више од зла,тј. да не би помешала отров са медом. Због тога нечемо славити
писце који клеветају и лажу или који описују пијанства и разврате или који
дефинишу срећу као сто препун хране или као раскалашну (вулгарну)песму.

34
Тј. од паганске грчке књижевности
35
Дела 7, 22. ''И Мојсије би поучен у свој египатској мудрости, и беше силан у својим речима и делима.''
36
2. Мој. 3, 14 ''Бог рече Мојсију: Ја сам Онај који Јесам. И рече даље: Тако ћеш казати синовима Израиљевим:
онај коме је име Ја Јесам, Он ме посла к вама.''
37
Дан. 1, 4 ''Младиће без телесних мана, лепога изгледа, обдарених мудрошћу, памећу и васпитањем, способни
да служе у дому краљевом, а који ће се учити књизи и језику Халдеја.''
38
Види Хомер, Одисеја 12, 39
39
Пословице 4, 23. ''Изнад свега срце своје чувај, јер су у њему извори живота.''
 Али зато ћемо обратити пажњу на оне који пишу било шта о добру, а посебну
ако пишу само о добру, јер је то у складу са хришћанским учењем. У песмама
се браћа свађају међусобно или са очевима, а затим се покрећу у прави рат
против родитеља. Поквареност богова, њихово развратно понашање и јавне
оргије, а нарочито Зевсове-врховног и највишег бога-како га писци описују ,
су радње којих би се постидели многи и када бисмо говорили о животињама.
Све то ћемо оставити на нивоу легенди и народних умотворина. Ове примедбе
које сам морао да споменем, се односе и на прозне писце који пишу да би
забавили публику. Ни њих не бисмо требали да опонашамо у њиховој
уметности лагања, јер нам не доликује лагање по судовима, у споровима, јер
смо одабрали исправан и истинит животни пут, где се заповеда да се не
свађамо40. Ипак ћемо прихватити неке одељке из понеких романа, али ако се
у њима велича врлина, а осуђује порок. Као што је случај са осталим бићима
уживање у цвећу је сведено на мирис и боју, али за пчеле је цвеће, као што
знамо, извор меда.Тако је овде могуће да они који желе, не само лепо и нежно
у књижевности, извуку из ње и нешто корисно за њихове душе.Тако би ми у
овом случају, баш као и пчеле41, требало да прихватимо оно добро из паганске
литературе. Нико не прилази цвећу на исти начин, тако ни они који желе
истину не могу је схватити у целини већ у складу са својим могућностима, а
пате да остатак који им је недоступан остане нетакнут. Ако будемо мудри, ми
ћемо узети из паганске литературе само оно значајно и оно истинито, а самим
тим ћемо све остало одбацити. Као што при брању цвећа избегавамо трње,
тако се и у узимању корисног из паганских списа морамо заштитити од оног
штетног. На почетку морамо да испитамо све области сазнања и да их
прилагодимо себи, према оној старој дорској пословици42: ''Донеси камен до
линије.''

5. Докле год живимо по врлини, докле год хвалимо и славимо врлине у

песмама, историјским и философским списима, дотле би требало да
прихватамо такву литературу. Није мали успех ако душе младих заист приме
врлину, ако схвате праву тежину поука, ако их не забораве и ако се дубоко
уцртају у њихове младе и осетљиве личности. Шта да мислимо о Хесиодовим
речима и стиховима које знају сви, ако заиста није желео да поучи младе
врлини? ''На почетку је тешко да се крене, пуно је зноја и патње, али то је пут
који води ка врлини, са много понора.'' 43 Не пружа се свакоме тај пут и ако
неко покуша да њиме крене, неће лако доћи до његовог краја, због много
успона и понора. Али ако неко успе да досегне врх тог пута, моћи ће да осети

40
1. Кор. 6, 7 ''Уопште, и то је већ ваша мана што се међу собом парничите. Зашто радије не трпите неправду?
Зашто радије не трпите штету?''
41
види Iscor. ad Demon. 52; Plut. De aud. poet. 12; Св. Јован Златоусти, Омилија 12 Антиохијцима; Св.
Григорије Назијанзин, О Макавејцима 12; Lucretius 3, 11; итд.
42
Хомер, Одисеја 5, 244 и 245. ''Онда их је он лукаво смирио и поставио тачно уз линију.''(превео A.T.Murray у
L.C.L) Види и Св.Григорије Назијанзин, Писмо 139; Св. Јован Златоусти, Омилија 33 на 1. Кор.
43
Хесиод, Дела и дани, 287-292. ''Злоба може лако да се стекне у школи; пут према њој је глатак, јер живи
близу нас. Између нас и Добра су богови поставили зној са нашег чела: дугачак је и стрм пут до Добра. На
почетку је доста тежак, али ако човек освоји врх онда је лако, а за оне друге опет тешко да га досегну.''(Превод
H.G. Evelyn-White у L.C.L ) види и Мт.7,13 и 14.
 колико је нежан и леп, како је лако и угодно ићи њиме, како је он пријатнији
од другог пута који води ка греху и како је на њему све на дохват руке, као
што и Хесиод рече. Мени дсе чини да је он то написао да би нас навео на пут
врлине, да наведе све људе да буду добри и да нас сачува од слабости,
кукавичлука, напора и одустајања пре краја пута. Ако је још неко прославио
врлину као што је Хесиод, нека нам буду добродошле његове речи, да нас
воде до истог циља. Осим тога, човек који добро разуме поезију каже да је и
сва Хомерова поезија похвала врлине.44 Оним што је написао сачувао је оно
неопходно што нас води до циља, а нема ни најмање у његовим стиховима 45
онога што описује вођу кефалонаца (…) после спашавања из бродолома,
онако поцепаног, и принцезу која га је таквог видеела (док се он стидео зато
што је био наг, писац га ипак описује огрнутог врлином). Затим је и Одисеј
био вредан поштовања (….)46 јер је занемарио раскош у којој је живео. Они
су му се, сви до једног, дивили и завидели као хероју и ни један од њих, ни у
једном моменту није могао да пожели нешто више, сем да постане као Одисеј,
а не само да се спасе у бродолому. У овим одељцима, тумач песникових речи
уобичајава да каже да Хомер није клицао, већ је говорио: ''Људи, морате да
пазите на врлину и када пливате са бродоломником и када га вратите нагог на
земљу, више га цените од срећних (……).'' Заиста, тако треба да буде. Својина
не припада своме власнику више него дошљаку, чак се у том случају може све
нагло изменити, као у игри са коцкицама, али врлина сама без човековог удела
не може бити одузета, већ остаје са човеком било дфа је он жив или мртав.
Ово је, по мом мишљењу, исто као што је и Солон рекао, уважавајући
богаташа: ''Ми нећемо мењати наше врлине за њихово богатство, јер оне увек
опстају, док богатство мења власнике стално.'' 47 Слично је написао и
Теогнис48, када је писао да Бог, ма како га он схвата и објашњава, регулише
скалу за људе, с једног краја на други. Данас си богат а сутра си ништа. Нешто
касније софисти Цеос и Продик у својим делима изражавају сродно учење
које се тиче врлине и порока. Ми морамо да мислимо о њему јер није он човек
који може да буде одбачен. Његова нарација иде до граница разума, до
непознавања правих речи, али само у случају када се говори о општем, а не о
посебном. Када је Херакле био младић, приближно ваших година, када је
одлучивао којим ће путем да крене-оним што води кроз зној у врлину, или
оним лакшим-две жене су му се приказале-Врлина и Мана. Одједном је
осетио, и ако су биле тихе, разлику међу њима чим су се појавиле. Једна је
била прелепа, нашминкана и похотна, носила је у себи много задовољсава.
Тако је то разоткрило, али је обећањима покушала да одвуче Херакла. Друга
је била усахла и јадна, чврстог држања, а говорила је сасвим другачије. Није
обећавала ништа пријатно или тразвратно, већ зној, напор и опасност, кроз
сваку земљу и море куда пролазе. Награда за победника овог такмичења биће
44
DionChrys. Or. 43: ''Од великог би значаја било да неко напише све што је Хомер написао о врлини и греху,''
итд. Види и Хорације, Писмо 1,2; 1-4.
45
Хомер, Одисеја 6, 135. Сличност са Одисејем и Наусиком.
46
Хомер, Одисеја, 8, 248 и 249.
47
Плутарх, Солон 3.
48
Теогнис, Елегије 157-158: ''Истовремено је Зевс успео да избалансира две супротне стране, богате и
сиромашне.'' (Превод J.M.Edmonds у L.C.L.)
 да постане бог, као што рече Продик. Херакле је до краја пратио другу жену-
Врлину.49
6. Скоро сви писци који су цењени по својој мудрости, од највећег до
најмањег, славе врлину у својим радовима на најбољи могући начин. Ми
морамо да их послушамо и да покушамо да применимо њихове мудре речи на
наш живот. Они уистину потврђују то својом приврженошћу према врлини, а
између осталог су огрничени речима: ''Он је сам разумео, али остали лепршају
тамо-амо као сенке.''50 Чини ми се да је склад између професије и живота као
када сликар слика прелеп човечји лик, а тај исти човек није у стварности тако
леп као што га сликар слика, а треба да изгледа исто и у стварности и на
платну. Требало би на сав глас хвалити добро, у дугим говорима, али и
одмерити уживање умереношћу, а лични интерес правдом. Они који се често
појављују као краљеви и владари, можда то и нису, а можда чак нису уопште
ни слободни. Опет, ни музичар неће да пристане да његова лира буде
раштимована, нити ће диригент прихватити да хор пева дисхармонично.51 Да
ли ће оваква индивидуа бити у сукобу са самим собом и да ли ће живети у
нескладу са својим речима? Неко ће рећи, цитирајући Еурипида 52 ''Језик је
заклет, а мисао није, а само појава добра биће његов циљ, уместо да се заиста
буде добар.'' То је последњи ступањ неправде, ако послушамо Платонове речи
''Појавити да се буде само, а не заиста.'' 53
7. Из паганске литературе треба прихватати савете и упозорења. Добра дела
старих мудраца су сачувана за нас и кроз усмено предање и кроз дела песника
и писаца. Тако су нам дати извори врлине. На пример, неки беспосличар се
ругао Периклу54, али он на то није обраћао пажњу. Међутим, овај га је
вређаотоком целог дана, немилосрдно и са грдном поругом, и поред тога
Перикле се није обазирао. Онда, када је већ долазила ноћ и падао мрак и када
се дангуба једва оканила вређања, Перикле је отпрати до куће са лампом, само
да не би прекршио своје сопствено философко учење. Постоји прича како је
неки човек био бесан на Еуклида из Мегаре55, претио му смрћу и клео га.
Еуклид је стрпљиво уважавао клетве, што је заиста узроковало да се
разбеснели човек умири и смири. Да ли је потребно да ове примере пориче
порочан и разблудан човек? Не сме се здраворазумски веровати у оно што
пише у трагедијама56 : ''Гневом се наоружај против непријатеља. Не смемо
дозволити себи да нас гнев заокупи, али ако то не можемо да урадимо, бар би
требало да испитамо разлоге своје срџбе, да их потиснемо да не би превршили
границу дозвољеног.'' Ипак, вратимо се на примере добрих дела. Неки човек
је напао Сократа, Софронијевог сина, немилосрдно му се уносећи у лице. Он

49
види Ксенофон, Mem. 2,1.21 и Цицерон De off. 1.32.
50
види Хомер, Одисеја 10,495.
51
Можда је овде Св. Василије мислио на Платонов спис Горгија 482в.
52
Иполит 612.
53
Види Платон, Држава 2. 361 ''Врхунац неправичности је у томе да изгледаш правичан, а да то ниси.'' (Превод
Албин Вилхар, Култура, 1957) види и Платон, Горгија 527в.
54
види Плутахр, Перикле, 5.
55
Види Плутарх De frat. am. 7,907. Такође и De ira cohib. Био је један од главних Сократових ученика.
56
То је неидентификовани фрагменат, ни у Науку, али у нечему сличан са Еурипидовим, Rhesus 84.''Против
непријатеља је довољна само једна реч-наоружај.''
 му на то није одговарао, већ га је пустио да се засити свог лудачког гнева, тако
да му је лице остало надувено и скрхано од беса. Када је човек престао да
напада, Сократ57 није урадио ништа, осим што му је написао на челу, као када
се вајар потпише на својој скулптури,''тај и тај, (именујући човека) је сам себи
ово учинио'' и само на тај начин му се осветио. Ови примери имају исту поуку
као и хришћански, јеванђељски. Од великог је значаја да опонашате ове
примере. Сократов пример је исти као и Христов наук-ономе ко те ошамари,
окрени и други образ58-нељутећи се на њега. Примери Перикла и Еуклида су
такође сродни јеванђељском науку. 59 Према томе, требало би да поднесемо
када нас прогоне и да истрпимо њихов гнев. Такође би требало да се молимо
за наше непријатеље, а не да их кунемо. Свако ко чује и послуша ове примере
не може касније да их изневери и каже да је немогуће испунити те заповести.
Не могу да заобиђем ни Александров60 пример, када је утамничио Даријеве
ћерке, иако кушан њиховом лепотом, није их ни погледао. Проценио је да је
срамотно за једног великог цара који је заробио људе, да га жене победе. У
ствари и овај пример садржи исти наук као и добро позната хришћанска
прича,61да онај који гледа жену са жељом, али се не предаје блуду-није
ослобођен кривице, јер је прихватио похоту у души. Тешко је да се поверује
да је пуким случајем, Клиније62, један од Питагориних ученика, урадио нешто
слично хришћанском науку, намерно опонашајући га. Шта је то Клиније
урадио? Изгледа да је избегао нестанак три талента, више него заклетвом и
тако се истински заклео. Чини ми се да је он већ чуо за хришћанску заповест
о забрани заклињања. 63
8. Вратимо се опет на тему о којој смо говорили на почетку, да не бисмо
требали да прихватимо све, без изузетка, већ само оно што нам је корисно.
Срамно је одбацити храну јер се покварила, а тако и учење које јача нашу
душу не прихватити. Треба јурити напред као планински набујали поток
пазећи на све на шта наиђемо.Каквог смисла или разлога има морнар да
безумно препусти брод ветру, а не да управља према луци, или да веслач
оштети брод, или да се ковач и столар труде да растуре својих руку дело? Ми
ћемо превазићи занатлије јер ћемо у најмању руку имати могућност да
осетимо шта нама одговара и треба нам за духовно узрастање. То је могуће
јер мајсторово дело има крај, а то није циљ човековог живота.Човек треба да
пази шта говори и ради, да не буде сличан суровим зверима. У том случају,
ако не бисмо паметно управљали душом, заиста би били као брод без
кормила, који лута горе-доле бесциљно кроз живот. С' друге стране, то је као
у атлетском, или ако више волите, у музичком надметању: постоје припремна

57
види Плутарх, De lib. educ. 6.33.
58
види Мт. 5,39. : ''А ја вам кажем да се не противите злу; него ако те неко удари по твом десном образу,
окрени му и други.''
59
види Мт. 5,40-44.
60
види Плутарх, De curiositate 8, 71 а такође и Аријан Anab. 4,19. Свети Василије не преноси легенду према
традицији, јер оно што је рекао за Даријеве ћерке, односило се на његову жену.
61
види Мт. 5, 28 ''А ја вам кажем да сваки који гледа жену с тим да је пожели, већ је учинио прељубу са њом у
срцу своме.''
62
види Диоген Лаертије, 8. 22. Платонов савременик и пријатељ из Тарента.
63
види Мт.5, 34-37.
 вежбања за такмичење у којем се као награда добија ловоров венац славе64, и
нико ко тренира рвачке спортове, не вежба на лири или флаути. Полидамас 65
није радио ништа посебно, али је пред такмичење у Олимпијизаустављао
помахнитале кочије и тако је ојачао. Милона66 нису могли да одвоје од
његовог масног штита, а издржавао је гурање и био чврст као статуа која је
стабилна у својој плочастој основи. Једном речју, њихови примери су
примери припрема за такмичење. Да су они губили време по Марусију и
Олимпу67 Фригијском, остављајући вежбања у вежбаоницама, да ли би стекли
венце и славу или би побегли навлачећи на себе подсмехе и поругу због својих
слабих физичких способности?
Са друге стране, ни Тимотеј68 није крио да је запоставио учешће у хоровима,
већ је проводио своје време у вежбаоницама. Да је певао не би добио прилику
да надмаши све музичаре,зато би се разљутио и нарушио свој мир, а да је
смирен и телесна напетост му је ублажена и умирена, када год то он хоће. То
је некада радио и са уметности, када је свирао фригијске песме на флаути
Александру, што је натерало владара да скочи раширених руку усред
прославе, а онда се смирен мелодијом, вратио својим веселим пријатељима69.
Велика је моћ и музике и атлетике, јер се вежбом постижу одлични резултати
до краја каријере.
Поменуо сам ловоре и атлете, а желео бих да додам да су ти људи после много
мука и након постизања велике снаге, после проливања много зноја у салама
за вежбање и сазревања у школама за тренере-изабрали не баш пријатан
живот. Њихови учитељи су вежбе већ прописали (да не губим време
набрајајући све) и они су живели као да се увек спремају за такмичења, а онда
када дође тренутак, они су се свлачили за трке, пролазили кроз многе тешкоће
и ризике. Када су освајали ловорове венце (венце славе од дивље маслине или
першуна или нечег трећег), побеђивали су, а њихова имена су разгласили
гласници са игара. Ми, пре оних који сређују живот,смо вођени
величанственим наградама које се не могу описати речима. Да ли је могуће да
схватимо живот, ако ништа не чујемо, и живимо лењо? Да је лењост и нерад
највиша вредност у животу, Сарданапал 70 би покупио све награде
унижавајући срећу. Чак и Маргитис који није био ни орач, ни копач, ни било
шта корисно у животу, као што је написао Хомер 71-ако је тај спис заиста

64
Тј. велика панхеленска такмичења.
65
Види Pausanias 6, 5. Скотус из Тесалије, син Никијин, је победио у Pancratium-у на Олимпијским играма,
408. год. пре Христа. Он је био прави див, и о његовој снази су испричане најнеобичније и фантастичне приче.
66
Види Pausanias 6. 14, а такође и Плиније Hist. Nat. 7, 20. Св Василије користи ова два примера и у писму 339.
Према речима Pausanias-a, Милон је обично стајао на масном (штиту) колуту, а не на штиту, и ругао се онима
који су га надзирали и покушавали да га извуку одатле.
67
Види Плутарх, De mus. 5.
68
Види Плутарх, De virt. Alex. Or. 2, 4. Плутарх говори ову причу, али не о Тимотеју, већ о извесном
Антигениду. Свирао је Ортијанске, а не Фригијске песме. Види такође Диогенову ''Алексансдрову гозбу''.
69
Dio Chrysostomos користи ову причу пишући увод у Or.
70
Dio Chrysostomos. Or. 3, 72.
71
Види Margites 3. (Аристотел, Никомахова етика 6.7.1141): ''Богови га нису научили да копа, ни да оре, нити
било шта друго; он није умео ништа да ради.''
 његов. Да ли је Питакова72 реченица тачна-''тешко је бити добар''? Прођемо
кроз много мука, с' муком успевамо да будемо добри, да нам ни једно људско
добро не служи као пример, као што смо већ рекли. Не би требало узалуд да
трошимо време, ни да нам буде лако да га проводимо, да одустајемо од вечне
наде-а ако нам се то и приговори, нећу мислити да су то учинили људи, већ
да нису уопште омаловажавали човека. Али у местима казне, било да су под
земљом или негде у космосу-све ово може да се догоди у случају да неко
нехотице нешто уради, а само Бог може да му опрости. Али за онога ко
намерно бира лош пут у животу, не постоје уступци како би био, након неког
времена, спашен од патње и казне.
9. Неко ће се сада запитати, шта да уради? Шта друго, осим да се посветимо
чувању својих душа, пазећи да не злоупотребимо своје слободно време.
Према томе, не би требало да будемо робови свог тела, осим што ћемо пазити
на тело колико би требало. Нашим душама треба да дајемо само најбоље кроз
философска размишљања и тако да их ослободимо, као из затвора, од свих
грехова и од свих веза са телесним страстима. У исто време чинимо тело
господаром страсти тиме што стомак не намирујемо оним без чега не можемо,
већ слатким посластицама и гледамо у трпезу тражећи колаче због свог
господара-трбуха. Такви људи су јадни објекти због своје непрекидне патње,
који трпе неподношљиве болове, као да су оштро кажњени у Аду. Они терају
вуну у ватру73, доносећи воду у ситу74, точећи у пробушени ћуп75, тј. радећи
бескорисне ствари. Такође, постоје и они који проводе своје време уређујући
косу или одећу, а да им то није неопходно. Према Диогеновим76 речима-то су
људи који су несрећни или раде погршне ствари. Срамно је бити кицош,
дружити се са блудницама или заводити туђе веренице и супруге. Такви људи
се не разликују од страствених и развратних особа-без обзира да ли им је
опсесија скупоцена одећа или јефтино радно одело. Требало би да нам буде
битно да нас одећа сачува од хладноће зими, или од сунца лети. Зато не би
требало да тражимо више од онога што нам се пружа и да не обраћамо већу
пажњу телу, него души. То је приговор који се односи на кицоше или на
гојазне, или на човека који има неки други грех. Прихватајући човека према
изгледу, не значи да смо одредили човека који себе већ познаје и разуме стару
мудрост:''То што видимо није човек, већ нам треба виша мудрост да га
спознамо.'' Дакле, док не очистимо свој ум нећемо ништа схватити, као
крмељиви (сањиви) човек не види иако зури у сунце.

72
Види Платон, Протагора 34.с ''Није ми казана истина, рекао је Питак веома мудро. Тешко је бити добар,
наставио је …'' (Превод W.R.M. Lamb у L.C.L. ) Питак, владар Митилене, је изгубио наду да његовом земљом
може неко добро владати. Такође упореди са Bergk Poet. Lyr. Gr., Simonides 5 и са Paroemiographi Graeci,
издаје Schneidwin и Leutsch, 1, 172.
73
За ово објашњење треба тражити Paroemiographi Graeci 1,130, види и Платон,De Legg. 6. 780.с. ''Разлози да
законодавац баци вуну у ватру, су да скрати муке.''
74
Још једна алегорија коју можемо наћи у Paroemiographi Graeci, 2, 481. Ово је била казна коју су трпели
Данаиди у Аду.
75
Види Лукијан, Dial. Of the Dead, 11,4. ''Трпети казну је нешто слично Данауовим ћеркама, које су сипале
воду у пробушени ћуп.''
76
Види Диоген Лаертије 6.54. (тј. Диоген из Синопе) Видећи да га младићи прослављају, рекао је : ''Ако је због
људи, онда сте несрећни, а ако је због жена онда грешите.''
 Можемо да кажемо, општим или појединачним терминима који су довољни
за разумевање да се очишћење душе 77састоји у презирању задовољстава која
долазе кроз наша чула, презирању гледања безвредних вратоломија
циркузаната или гледања тела која подстичу на чулна задовољства, не
допуштајући да развратне песме уђу кроз уши и запљусну душу. 78 Природно
рађају недостатке у човеку. Међутим, то не значи да музику не треба да
слушамо, већ треба да култивишемо неку од врста музике која чће бити боља
и водиће на боље и кроз њу да ослободимо краља од његовог лудила, као што
је већ рекао Давид, 79писац Псалама. То је урадио и Питагора када је једном
приликом налетео на пијанца. Наредио је свирачу који их је предводио да
промени мелодију и засвира на дорски начин.80Тада су се неки смирили и под
утицајем нове мелодије, побацали све што су носили и отишли кући
осрамоћени. Други су под утицајем мелодије Корибанта били узбуђени до
бахусовског лудила.81Овде се види битна разлика-неко је целог себе
препустио корисној, а неко развратној музици. Док је год ова друга врста
музике у моди, ми треба да прихватимо музику као такву. Мешајући са
атмосфером сва испарења или мирисе задовољићемо само чуло мириса. Шта
можемо да кажемо о утицају некултурних задовољства чула додира и укуса
код оних који су присиљени само на голи живот, осим да су као животиње
које су усресређене да мисле само о храни? Једном речју, тело оних који не
брину да ли ће бити затрпани задовољствима и прљавштином, треба бити
презрено. Све што човек ради треба ставити у службу мудрости-као што је
Платон саветовао 82, говорећи баш као и апостол Павле, који нас је опомињао
да не припремамо тело за пожуду и разврат.83 Како да чинимо другачије, да
тело буде добро, а да не занемаримо душу која тело чини врло корисним? То
би исто било као када би неко више водио рачуна о алату занемарујући
вештину и уметност које користи у свом раду. Дакле, ми морамо да учинимо
нешто супротно-треба да дисциплинујемо тело и да га држимо у реду. Ако
будемо насилни као дивље звери, требало би да те навике искорењујемо, а
сваку сметњу и немир у души треба да умиримо до успаваности. Зауздајмо
сваку сласт и уклонимо патње ума, као што јахач зауздава помахнитале коње

77
За уопштено значење види Платон, Федон, 75 и 115.
78
Види Платон, Федон, 82,в.
79
О моралном утицају музике види Платон, Држава 3, 401. и Аристотел, Политика 8, 7.
80
Види 1. Цар 16, 15-23
81
За сличан ефекат дорског начина и са алузијом на Питагору, упореди и са Квинтилијан Instr. Or. 10.32. О
дорском начину види и Аристотел, Политика 8, 5, а о јонском, види Платон, Држава 3, 399 а.
82
Види Платон, Критија 54d.: ''Буди сигуран, мој драги пријатељу Критија, да је то оно што сам хтео да чујем,
као што и бесни жрец Цибеле хоће да чује фрулу и ове речи звоне у мени и штите ме од других речи.'' (Превод
H.N.Fowler у L.C.L.)
83
Види Платон, Држава 6, 498 в,с. ''Као деца и као младићи, треба да добију васпитање и философско
образовање које доликује младићима и да се док расту и догод се развијају у зреле мушкарце, првенствено
старају о својим телима, и она ће им бити добра помоћ код философије. Кад, међутим, дођу у године у којима
душа почиње да зри, онда треба више да се вежбају у философији. А онда када почну да губе снагу и када се
ослободе политичких и ратних дужности, онда их, ако хоће да срећно живе и да, кад умру, имају на овом свету
достојну судбину коју су себи створили таквим животом, треба оставити да уживају и да се стварима баве
само узгред.'' (Превод Албин Вилхар, Култура, 1957)
 у пуном трку. Позваћемо се опет на Питагору84, који је, видећи да један од
његових ученика постаје само плот од сталног преједања, рекао: ''Молим те,
престани да чиниш своју затворску тамницу још јаднијом, јер ти живиш у
њој.'' Исто је и Платон говорио, а ми смо то већ напоменули-о томе да се треба
борити против штетног утицаја на тело, ослобађајући од заразе и погибељи
једну област на Атици-Академију.85 Тиме је покушао да нагласи умереност,
јер има људи који не узимају вино прекомерно пазећи на праву вредност тела.
Ја сам ипак чуо и неке природњаке (физичаре) који кажу да је веома добро
здравље понекад опасно.
Претерана брига о телу није само некорисна за тело већ је и препрека за душу
која тако постаје слушкиња тела, што наглашавам да је чиста глупост. Ако
презремо тело, мислим да би почели да волимо неке друге ствари које човек
може да поседује. Шта ћемо са богатством ако презремо телесна задовољства?
Не видим у том случају ништа, осим да у себи оставимо неку врсту
задовољства која би нас држала будне на ноћној стражи, и били бисмо као
змајеви из митологије који чувају закопано благо. Сигурно је да човек који се
води добрим као слободним избором неће да изабере да каже или уради ништа
нечасно или срамно. Превелике жеље човек треба презирати, и златну
прашину из Лидије86 или богатство вредних мрава87, а жељу као такву треба
дефинисати само као потребу природе, а не као задовољство. Они који иду
ван границе нужности су као људи који јуре главом без обзира и немоћни су
да зауставе жестоке нападе. Чак би требало да раде и више од онога што могу,
да би урадили више на испуњавању својих жеља. Према речима Солона, сина
Ексецестидесовог 88: ''Богатство нема границу која се открила људима.'' Овде
можемо да се позовемо и на Теогониса 89 који је учио: ''Ја не желим да будем
богат, нити се за то молим, зато се питам могу ли онда да живим скромно и
незлобиво.''
Дивим се Диогеновом90 презрењу свих људских добара без изузетка, који је
себе прогласио богатијим од Цара из разлога што му треба мање за живот. 91
Али за нас данас, чини ми се да ништа није довољно,чак и да имамо све
таленте Питије Мисијанца 92 и много имања и небројено много крда стоке.
Међутим, по мом мишљењу, ми нисмо задовољни ни мањим богатствима, а
нисмо ни поносни на спознају да знамо да користимо добро. Према

84
види Рим.13, 14: ''Него узмите за себе Господа Исуса Христа и не старајте се за тело-како ћете задовољити
пожуде.''
85
Ове речи Василије приписује Питагори, а Стобијус (Serm. 77 p.456) Платону.
86
У вези са изменом локације Академије, треба видети Елијана (Aelian) Ver. Hist. 9.10. У одговору физичарима
који су му саветовали да затвори Академију и пређе да живи близу Лицеја, Платон је рекао: ''Ако мене питате,
не бих се преселио и да ми атоска гора продужи живот.'' Такође види Фрејзерове ''Паусаније'' II (Pausanias II,
388-389) који је објаснио узроке штетности локације Академије.
87
Види Херодот, Историја. 1.93.
88
Види Херодот, Историја. 3.101.
89
Елегије 11.71.(у L.C.L. 13.71) На ово исто се позива Теогнис 227.
90
Теогнис 1155-1156
91
тј. Диогена из Синопе. Ову причу наводе Елијен Ver. Hist. 10.16. и Плутарх, De fort. Et virtut. Alex. Or. 1.311.
92
Види Dion Chrys. 6.6.
 Сократовим93 речима-добро је међу људима. Када је богаташбио поносан на
своје благо, Сократ је говорио да га не величавећ да пронађе пут како да га
најбоље искористи. Зар нису Фидија и Поликлит направили Зевсов кип за
Елијанце, а Херин кип за Аргивце и да су били поносни на злато и слоновачу
на тим киповима, не би ли онда постали објекти поруге што величају
богатство које није њихово, прелазећи преко уметности и наглашавајући
вредност злата. Када неко сматра да људска врлина није довољна да би је
похвалили, схвата ли да од његове срамоте веће нема?
Заиста, да ли да презремо богатство и чулна уживања и да онда затражимо да
нам ласкају-да будемо превртљиви и лукави као Архилохусова лисица? 94
Напротив, мудар човек који избегава ствари, водећи рачуна о свом животу,
озбиљно схватајући ствари које сви раде, неће да разгласи како живи. Зато чак
и да мора да порекне само човештво, да постане озлоглашен и да се излаже
невољи због части и поштења, изабраће да побегне од онога што за сваког
човека значи добро. Или да ли има смисла да кажемо да се особа несталног и
нестабилног карактера разликује од египатског шарлатана 95 који може кад год
хоће да одглуми биљку, дивљу звер, ватру, воду, или било шта друго. Ако
неко заиста слави правду у правдољубивом друштву, али и заузима супротан
став кад год схвати да треба бити неправедан-да ли је то превртљиво? И као
што корал (полип)96 мења боју да би се сјединио са стаништем у коме живи,
тако ће неко мењати мишљење према мишљењу оних са којима је у друштву.
10.Ми, хришћани, треба да све што смо раније навели спознамо и научимо из
наше литературе и да се клонимо сувопарних и небитних списа97 и да не
сагледавамо врлине са паганског становишта. Оно што је добро морамо да
преузмемо из свих извора и да додамо нашој литератури, као што се догађа са
притокама великих река. У ствари, речено нам је да схватимо песникове
речи98 о додавању ''мало по мало'', али не у материјалном смислу, већ као
надградњу и усавршавање знања. Биас, 99 на пример, када га је син упитао, у
вези са изласком из Египта, рекао му је да би га наградио мудрошћу: ''Заступај
старе.'' То значи да заступа врлине, несумњиво образлажући то терминима
који су уско повезани са оном истином да је корисно да људски живот црпи
енергију из врлине. Тако ја мислим, а ако неко спомене Титонову100 или

93
види Херодот, Историја 7,27. Питија, који је тада важио за најбогатијег човека на свету, каза Ксерксу да има
2000 таланата сребра, 393000 златних дарика (енгл. darics-staters) не говорећи о другом иметку.
94
Види Dion Chrys. 3.102. Такође и Цицерон Tusc. 5.12.
95
тј. Архилохус из Пароса. Види Bergk. Archilochus Poet. Lyr. Gr. 89.5. Лисица је склопила савез са орлом, али
је он прекршио завет тиме што је убио младунче лисице, док је она била одсутна. Лисица му се осветила тако
што је узела ватру са олтара и запалила му гнездо. Такође види Платон, Држава 2. 365. С.
96
Овде Свети Василије мисли на Протеја (Proteus) види Хомер, Одисеја 4.384-386. Платон говори да Сократ
упоређује шарлатанство софиста са Протејем Египћанином.
97
Теогнис 215.ff. Види и Атенеја (Athenaeus 7.316.f). Плутарх прави често ово поређење у De Amicor. Mult.
6.365. De Adult. Et Amic. Discor. 187 и 193.
98
Као објашњење види страну 428,1. Такође и Платона, Федон 69в.
99
Види Хесиод, Дела и дани, 361 и 362. ''Ако мало придодајеш малом и то чиниш често, ускоро ће мало
постати велико.'' (Превео H.G.Evelyn-White у L.C.L.)
100
Један од седморице мудраца из Грчке. Према речима Диогена Лаертијеа, 1.88. '' Мудро се припреми за пут
од младости до старости.''
 Аргантонијеву101 или Матусаламову102 старост, који је најдуже живео од свих
људи (за њега је казано да је проживео 1000 година као 30) или ако ико схвати
да је време у којем су ти људи живели прошло, насмејаћу се тој детињастој
идеји која наглашава да дужина и безвременост вечности ограничава ум, који
не може да шчепа више од оног што човек сматра свршетком бесмртне душе.
Ово се односи на ону вечност за коју бих вас опоменуо да научите каква је-да
не оставља ни један камен непомерен, а о томе смо већ говорили. 103 Треба
прихватити све добро што може на крају да нам послужи. Зато је то тешко и
захтева напор, да не говоримо опет о томе, већ да се позовемо на речи
онога104који се трудио да учи да је сваки човек изабрао како да најбоље
проживи свој живот, очекујући да ће његови поступци и навике бити у складу
са тим. Тако бисмо и ми требали да радимо само добро. Било би срамно да
одбацимо све што нам се пружа и да касније опет све прикупимо назад а да
знамо да бесом ништа нећемо постићи.
Према томе, од свих ствари које су по мом мишљењу најбоље, а неке сам већ
поменуо, ја бих вам предложио оно што сам ја урадио у свом животу: сећај се
да су присутне увек три слабости и моли се да их излечиш (уклониш), да те
не намуче разум, а појављују се код оних који су телесно слаби, ожалошћени
или измучени. Док они који пате од слабости чак и заврше код доктора или
они који су изложени озбиљним болестима, позивају у своје куће оне који ће
их излечити; они најтужнији одбијају било какву помоћ лекара. 105 Моли се да
не постанеш као најтужнији, а који су данас најбројнији, избегавајући оне
којима су способности већ наглашене у ранијем излагању.

ПОСЛЕ ПРЕВОДА

Текстове које су преводиоци Roy J. Deferrari и Martin R.P. McGuire користили

су Garnier и Maran, упоређиван са Fremion-овим. У уводу преводиоци јасно

101
Види Хомерове Химне, 5.218. и Хорацијеве, Оде 1.28.7 и 2.16.30.
102
Види Херодот, Историја, 1.6.3.
103
Види Пост. 5,25.
104
Види Paroemiographi Graeci, L.-S. 1,146. Ова прича се приписује Питагорејцима. Види Плутарх, De
Exilio.8.376.''То је племенито правило Питагорејаца: изабери како да најбоље живиш и све навике ће ти
улепшати живот.''
105
''За све оне који пате… позив. Главна поука овог одељка би могла да буде Плутархова мисао: Quomodo quis
suos in virtute sentiat profectus, 81.f.''
кажу да подробнију анализу рукописа нису били у могућности да изврше.
Прегледали су све текстове да би утврдили који би текст био
најинтересантнији и највреднији и одлучили су се за Garnier и Maran.
На крају, ипак да направимо сиже и кратку анализу Василијевог дела ''Поука
младима…'' У овом спису Василије се бави посебним проблемом
хришћанског образовања и хришћанским ставом о многобожачкој
литератури. Спис има облик савета и открива вредности паганске
књижевности. Василије јасно каже да би ''нектар'' из античких дела послужио
на добро душама ученика-хришћана. У овом есеју, брине о моралности и
непорочности коју излажу грчки философи, писци, историчари и реторичари.
Ово дело је Василије написао са истанчаним осећајем за вредност јелинске
књижевности и образовања и показало се, кроз векове, да снажно утиче на
ставове Цркве према класичном образовању и традицији.

ЛИТЕРАТУРА
1. St. Basil-The Letters, vol.IV, London, 1970.
2. Quasten, Johannes-Patrology, vol. III, Utrecht/Antwerp, 1963.
3. Јевтић, Атанасије-Патрологија, Београд, 1984.
4. Флоровски, Георгије-Источни оци IV века, Манастир Хиландар, 1997.
5. Шмеман, Александар-Историјски пут Православља, Цетиње, 1994.
6. Ђурић, Милош-Историја хеленске етике, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 1997.