Seminarski rad iz predmeta računarstvo i informatika CD i DVD http://www.scritube.com/limba/ceha-slovaca/Seminarski-rad-iz-predme...

Username / Parola inexistente

email ●●●●●●
Login Am uitat parola x Creaza cont nou

Home Exploreaza Upload

Administratie
Arta cultura
Seminarski rad iz predmeta računarstvo i informatika CD i DVD
Biologie
Ceha slovaca
Casa gradina
Diverse
Economie Seminarski rad ALTE DOCUMENTE
Geografie Chlapec, který zůstal naživu
Gradinita iz predmeta MOB
Základní útvary v rovině, jejich vlastnosti
Istorie
Jurnalism
računarstvo i informatika ZÁZNAM ZVUKU
Zlej prcek
Limba 50 ZPŮSOBŮ, JAK ZMÁST, POTRÁPIT NEBO
Bulgara JEN VYDĚSIT LIDI NA POČÍTAČOVÉ
Ceha slovaca STUDOVNĚ
Croata sarbo croata Příklady ze seminární práce
Daneza brian w. aldiss NONSTOP
CD (Compact Disc)
Engleza RADAMBUK – Rada dětí a mládeže Jihočeského
Uvod kraje JIHOČESKÁ BAMBIRIÁDA 2007
Estona
Finlandeza
Literatura doby předhusitské, husitské a
Opis medijuma
polipanské
Franceza
Način rada uređaja
Germana
CD-ROM ULTIMELE CAUTARI PENTRU ACEST DOCUMENT
Greaca
Islandeza CD-R
jel moze da stane 705 MB na cd od 700mb
Italiana
CD-RW(CD Rewritable)
Latina kompanija%20koja%20je%20prva%20pocela%20prod
Letona CD-ROM XA (Compact Disc-Read Only Memory eXtended Architecture)
www.scritube.com CD i DVD uređaji
Lituaniana CD-i
Macedoneana seminarski radovi memorija
CD-V (Compact Disc Video)
Maghiara
CD-WO (Compact Disc Write Once)
Sta%20predstavlja%20DVD%20informatika
Norvegiana
Olandeza novi opticki medijumi za skladistenje podataka
Red Book
Poloneza
Portugheza CD-Tekst (CD-Tekst) dooby layer dvd kapacitet
Rusa CD+Graphics (CD+G) racunarstvo%20i%20informatika
Slovena
Video CD (VCD)
Spaniola
Suedeza Pražnjenje bafera
Turca Kapacitet medijuma
Ucraineana
,,Overburn”
Literatura romana
DVD (Digital Video Disc)
Management
Istorijat
Medicina
Personalitati Opis tehnologije

Profesor scoala DVD-ROM uređaji

Sociologie DVD-Video
Stiinta DVD-Audio
Tehnica mecanica
Formati upisa
Timp liber
DVD-R

DVD-RAM

DVD-RW

DVD+RW

BLU-RAY

HD-DVD

Literatura:

CD (Compact Disc)
Uvod
Kada su Sony i Philips izumeli kompakt disk (CD) ranih 80-tih godina prošlog veka, nisu ni slutili koliko će svestran medij on postati. CD je disk prečnika 12 cm
na koji se smeštaju digitalni audio ili digitalne računarske informacije, a koji se pušta (sada i snima) na plejeru koji je opremljen laserom. Uveli su ga Philips i Sony
1982. godine. Philips (izumitelj) je izabrao prečnik novčića od 10 nemačkih centi za prečnik otvora na CD-u. Na CD danas može da se smesti do 650 MB informacija.
To je isto kao i memorija 1500 disketa ili 250.000 štampanih stranica. Audio CD je izbačen na tržište 1982. godine i zahvaljujući izdržljivosti, mogućnošću pristupa
proizvoljnom delu sadržaja i audio kvalitetu on postaje veoma popularan, zauzimajući veliki deo tržišta za samo nekoliko godina. Zatim je sledio CD-ROM (Compact Disc
Read Only Memory) 1984. godine, ali je njemu bio potreban period od nekoliko godina da postane široko prihvaćen kao audio CD. Opiranje tržišta je bilo pre svega
izazvano nedostatkom sadržaja na CD-ROM-u prvih par godina postojanja ove tehnologije.

Opis medijuma
U osnovi CD-ROM je disk prečnika 120 mm, sastavljen iz tri sloja: sloja čiste plastične mase, tankog lista aluminijuma i sloja laka (plastike) koji štiti od ogrebotina
i prašine. U procesu izrade CD-ROM-a na plastičnu osnovu se utisne mnoštvo sitnih brazdi (eng. pit) koji formiraju spiralu od centra diska prema obodu. Zatim se
dodaje reflektivan metalni sloj od aluminijuma, koji daje disku karakterističnu srebrnu boju. Brazde su tipično 0.5 μm širine, 0.83 do 3 μm dužine i 0.15 μm dubine.
Prostor između traka je samo 1.6 μm.

1 of 7 1/27/2011 1:27 PM
Seminarski rad iz predmeta računarstvo i informatika CD i DVD http://www.scritube.com/limba/ceha-slovaca/Seminarski-rad-iz-predme...

Fizička veličina Audio kapacitet Količina podataka

12 cm (standardni) 74 – 80 min 650 – 705 MB
8 cm (mini-CD) 21 – 24 min 185 – 210 MB
,,biznis kartica” ~ 6 min ~ 55 MB

Način rada uređaja

CD-ROM uređaj čita podatke sa diska tako što posmatra spiralnu traku na kojoj su brazde. Ovaj posao obavlja poluprovodnički (GaAs) infracrveni laser slabe
snage. On generiše zrak talasne

dužine 780nm, koji prolazi kroz providan plastičan sloj i udara u metalni sloj. Reflektovana svetlost

prolazi kroz prizmu i ulazi u fotosenzor - signal na njegovom izlazu je

proporcionalan količini svetlosti na njegovom ulazu. Važna je činjenica, da se faza
svetlosti koja se odbije od brazde pomera za 180 stepeni. Razlika u intenzitetu
svetlosti odbijene sa brazde i intenzitetu svetlosti odbijene sa ravne površine se meri
u fotoelektričnim ćelijama i pretvara u električne impulse. Rezultat je da se nizovi
brazdi i ravne međupovrši (,,izbočine”) interpretiraju kao nizovi nula i jedinica.
Dodatan problem predstavlja činjenica da diskovi nisu savršeno ravni tj. kada se
okreću dolazi do horizontalne devijacije i postaje problem pratiti spiralnu traku.
Postoji više metoda za rešavanje ovog problema - najčešće se koristi metoda sa tri
zraka. U ovom slučaju se zrak iz lasera ne emituje direktno na površinu diska, već
prvo prolaz 656e48g i kroz difrakcionu rešetku koja proizvodi dva dodatna zraka, sa
svake strane glavnog zraka. Zraci posle prolaze kroz sočivo koje ih čini paralelnim.
Suština metode je da se mere i upoređuju intenziteti dva dodatna zraka sa strane.
Dok su zraci van spiralne trake njihovi intenziteti su isti, svako horizontalno
pomeranje diska rezultuje razlikom u intenzitetima i tada servo motor repozicionira
položaj sočiva. CD tehnologija ima ugrađene sisteme za korekciju grešaka i u
stanju je da potisne većinu grešaka koje potiču zbog čestica na površini diska.
CD-ROM uređaji kao i audio CD plejeri koriste CIRC (Cross Interleaved Reed
Solomon Code) za detekciju i LECC (Layered Error Correction Code) algoritam za
korekciju grešaka.

Prva generacija 1x (jednostruka brzina) CD-ROM uređaja je bila bazirana na tehnologiji audio CD uređaja tj. koristili su tehnologiju konstantne linearne brzine
(CLV - Constant Linear Velocity), koja je podrazumevala konstantan protok podataka od 150 KBps (ovde su uračunati i podaci za korekciju grešaka). Pošto na obodu
diska postoji više sektora nego u centru, uređaj baziran na CLV tehnologiji koristi servo motor da bi usporio brzinu rotacije diska i održao konstantan protok podataka.
Ovaj proces kontroliše interni memorijski bafer tako što pomoću kvarcnog oscilatora taktuje svoj izlaz i održava svoju popunjenost na 50%. Čim podaci počnu stizati
prebrzo, bafer se počinje puniti preko 50% i tada se šalje komanda za usporavanje motora. Dok audio diskovi moraju biti čitani jednostrukom brzinom (1x), za CD-ROM
ne postoji ograničenje. Što su podaci brže čitani to bolje. Kako je CD-ROM tehnologija napredovala, brzine su se povećavale i to sve bržim tempom. Ključna pitanja
vezana za brzinu rotacije diska su kvalitet servo motora koji vrti disk i softvera koji kontroliše taj motor pri različitim brzinama rotacije, kao i sposobnost brzog i tačnog
pozicioniranja glave za čitanje. Ako se mehanika i elektronika CD-ROM uređaja ne bave ovim pitanjima adekvatno, tada prosto povećanje brzine rotacije ne dovodi do
željenih rezultata.

Vreme pristupa (access time) ima velik uticaj na ukupne performanse. Kako se brzina CLV uređaja povećavala, vreme pristupa je opadalo, pošto je bilo sve teže
prilagoditi brzinu rotacije, a da bi se ostvario konstantan protok podataka (pre svega zbog inercije samog diska). Uređaji bazirani na tehnologiji konstantne ugaone
brzine (CAV - Constant Angular Velocity) održavaju ustaljenu brzinu rotacije, koja rezultuje povećanim protokom podataka i smanjenim vremenom pristupa, kako se
glava za čitanje kreće prema obodu diska. Dok su rani CLV uređaji imali prosečno vreme pristupa veće od 500 ms, to isto je kod modernih CAV uređaja manje od 100
ms.

CD-ROM
Kako kompakt diskovi skladište audio signal u digitalnom formatu, to su svakako pogodni za skladištenje drugih vrsta informacija, a koji mogu biti reprezentovani
u digitalnoj formi. 1984, Philips i Sony su realizovali Compact Disk – Reading Only Memory specifikaciju poznatu kao Yellow Book.

U ovoj knjizi postoje svi neophodni detalji koji se nadograđuju na Red Book (audio diskovi), a u cilju skladištenja kompijuterskih podataka, odnosno podataka bilo
koje vrste. Fizički parametri CD-ROM-a su skoro identični onima definisanim u Red Book-u, ali CD-ROM se razlikuje od CD Audio diskova u sledećem:

1. podaci na CD-ROM-u su podeljeni u sektore koji sadrže podatke sa računara i kodove za korekciju grešaka

2. podaci su sadržani u fajlovima i zbog toga je neophodan fajl sistem tako da se zahtevanim fajlovima može pristupiti brzo i lako.

Korisnik obično ne mora da zna ništa o strukturi sektora, ali mora da bude svestan strukture fajlova na CD-ROM-u. Danas postoje nekoliko formata koji se
baziraju na specifikaciji CD-ROM i tako pokrivaju potrebne aplikacije koje se na njih smeštaju.

CD-ROM diskovi su namenjeni za čitanje od strane CD-ROM uređaja. CD-ROM uređaji su standardne komponente skoro svake računarske konfiguracije.
Mnoge igračke konzole takođe imaju integrisan ovakav uređaj. DVD-ROM uređaji, koji sada zamenjuju CD-ROM uređaje, čitaju bez problema sve CD-ROM diskove.
CD-ROM ima nekoliko prednosti u odnosu na prethodne medijume za skladištenje podataka, ali takođe i nekoliko nedostataka.

kapacitet CD-ROM-a je 700 MB podataka, što je kapacitet od preko 400 disketa visoke gustine
podacima na CD-ROM-u se može mnogo brže pristupiti nego što je slučaj sa npr. trakom, ali, CD-ROM-ovi su sporiji od hard diskova
kao i kod audio diskova, nije moguće nasnimavati nove podatke na već nasnimljeni CD-ROM

Podaci smešteni na CD-ROM-u su podeljeni u sektore koji su ekvivalentni audio blokovima na audio disku. Na normalnoj (1x) brzini rada, pročita se 75 sektora
svake sekunde. Za dvostruku brzinu (2x) broj pročitanih sektora raste na 150 i tako dalje. Vreme pristupa, koje predstavlja vreme dok uređaj ne pronađe startnu poziciju
na disku odakle treba čitati podatke, smanjuje se sa povećanjem brzine rotacije diska.

Postoje dva različita tipa sektora definisana u CD-ROM specifikaciji, Mode 1 i Mode 2.

Mode 1 sektori su namenjeni za skladištenje samo kompijuterskih podataka i sadrže sledeća polja:

a. Sync (Synchronization (sinhronizacija) – 12 bajta) koji su iskorišćeni da omoguće plejeru da identifikuje početak svakog sektora
b. Header (zaglavlje) - (4 bajta) koje se sastoji iz minuta, sekundi, sektora i Moda (=1)
c. ECC (Error Correction Code (kod za korekciju greške) – 276 bajta) koji obuhvata dodatni nivo zaštite od grešaka
d. EDC (Error Detection Code (kod za detekciju greške) – 4 bajta) za ispravljanje detektovanih grešaka

Mode 2 sektori se koriste za one CD medijume koji se baziraju na CD-ROM XA specifikaciji. Postoje dve varijante ove vrste sektora (Form 1 i Form 2). Form 2
vrsta sektora ima veću površinu diska namenjenu za skladištenje podataka. Mode 2 sektori moraju da sadrže sledeća polja:

a. Sync (Synchronization (sinhronizacija) – 12 bajta) koji su iskorišćeni da omoguće plejeru da identifikuje početak svakog sektora
b. Header (zaglavlje) - (4 bajta) koje se sastoji iz minuta, sekundi, sektora i Moda (=1)
c. Subheader (podzaglavlje) - (8 bajta) sadrži parametre koji bliže određuju vrstu podataka na disku
d. ECC (Error Correction Code (kod za korekciju greške) – 276 bajta) koji obuhvata dodatni nivo zaštite od grešaka
e. EDC (Error Detection Code (kod za detekciju greške) – 4 bajta) za ispravljanje detektovanih grešaka

CD-R
Kod konvencionalne CD-ROM tehnologije ne postoji način promene brazdi srebrnog diska, tj. ne postoji način za naknadno zapisivanje podataka na disk.
Tehnološka unapređenja koja su omogućila da se na disk zapisuje ili da se njegov sadržaj izbriše, su zahtevala izmene kako na strani medija, tako i kod mehanizma koji
je zadužen za pisanje/čitanje. Tako su nastale dve nove tehnologije:

CD-R (CD-Recordable) i CD-RW (CD-ReWritable). CD-R spada u grupu

WORM (Write Once/Read Many) tehnologija i CD-R disk je optički medijum na
koji se podatak može zapisati jednom, a čitati više puta. Kod ove tehnologije se
reflektivan aluminijumski sloj zamenjuje slojem organskog premaza (eng. dye),
koji ima promenljivi nivo refleksije. Premazi koji se koriste su fotosenzitivna
organska jedinjenja, slična onima koja se koriste pri izradi fotografija. Da bi se
oponašala svojstva aluminijuma, koji se koristi pri izradi standardnih CD-ova, i
zaštitio sloj organskog premaza, dodaje se mikroskopski reflektivan sloj – legura
srebra ili 24 karatno zlato (upotreba plemenitih metala eliminiše rizik od pojave
korozije).

Na CD-R disk se fabrički utiskuje spiralna traka (eng. pregroove), na

koju se podaci zapisuju za vreme procesa snimanja. Ovo omogućava da snimač
prati istu spiralnu putanju kao što je ona kod konvencionalnog CD-a. Na diskove

2 of 7 1/27/2011 1:27 PM
Seminarski rad iz predmeta računarstvo i informatika CD i DVD http://www.scritube.com/limba/ceha-slovaca/Seminarski-rad-iz-predme...

se zapisuje od unutrašnjosti pa prema spoljašnjosti. Umesto mehaničkog

utiskivanja podataka (brazdi) na disk, na CD-R diskove se podaci zapisuju tako
što laser fizički ,,spali” delove organskog sloja, koji se kasnije interpretiraju kao
brazde. Konkretno, kada se deo organskog sloja zagreva iznad kritične
temperature, odigrava se hemijska reakcija na toplotu i sposobnost refleksije
oblasti opada. Celokupan sistem je tako projektovan da oponaša način na koji se
svetlost reflektuje sa površine konvencionalnog CD-a, stoga se CD-R disk može
koristiti u konvencionalnom CD čitaču, bez ikakvih ograničenja. Najveće
ograničenje CD-R tehnologije je trajan zapis, tj. medijum se ne može obrisati i na njega se ne može pisati ponovo. Sledeći korak u razvoju CD tehnologije je standard
koji rešava prethodni problem, njegovo ime je CD-RW.

CD-RW(CD Rewritable)
Reč je o kompakt disku koji omogućava ponovljena snimanja. CD-RW drajvovi mogu da upisuju podatke i na CD-R i CD-RW diskove i mogu da čitaju sve tipove
CD-a. Poput regularnih CD-a, CD-R i CD-RW diskovi su sačinjeni od polikarbonatnog plastičnog supstrata, tankog reflektivnog metalnog omotača i zaštitnog spoljašnjeg
omotača. CD-R koristi format jedan upis – veći broj čitanja, kod koga je sloj organske polimerne boje između slojeva polikarbonata i metala služi kao medijum za
smeštanje podataka. Sastav boje se premanentno transformiše izlaganjem svetlosti određene frekvencije. Kod CD-RW diska boja je zamenjena legurom koja može da
se vraća iz kristalnog oblika i da prelazi u njega kada se izloži određenoj svetlosti pomoću tehnologije poznate pod nazivom optička promena faze. Kod kreiranih
šablona razlike su manje uočljive nego kod drugih CD formata i zato je za puštanje diska potreban uređaj veće osetljivosti. Jedino drajvovi sa oznakom ,,MultiRead”
mogu pouzdano da čitaju CD-RW diskove. Slično CD-R-u, polikarbonatni supstrat CD-RW-a je izveden pomoću spiralnih žljebova koji vode laser. Sloj za snimanje,
sastavljen od legure kojoj se menja faza, obično sadrži mešavin srebra, indijuma,
antimona i telura, a nalazi se između dva sloja dielektričnog materijala koji odvodi
višak toplote iz sloja za snimanje. Za vreme pisanja, fokusiran laserski zrak ,,snage

pisanja” selektivno zagreva oblasti fazno promenljive supstance iznad temperature

topljenja (500-700 °C), tako da svi atomi u ovoj oblasti brzo prelaze u tečno stanje.
Ako se posle ovoga supstanca brzo ohladi, slučajan raspored atoma se
,,zamrzava” i dobija se tzv. amorfno stanje. U ovom stanju je supstanca skupljena,
tj. posle prolaska laserskog zraka ostaje brazda. Kada zrak ,,snage brisanja”
zagreje fazno promenljiv sloj iznad temperature kristalisanja, ali ispod temperature
topljenja (200 °C) dovoljno dugo (barem onoliko koliko traje kristalisanje), atomi se
postavljaju u uređeno (kristalno) stanje. Pisanje se dešava u jednom prolasku
fokusiranog laserskog zraka. Kontrolisanjem temperature lasera formiraju se
kristalne i nekristalne oblasti – kristalne će reflektovati svetlost lasera, a ostale će je
apsorbovati. Razlike se registruju kao digitalni podaci koji se mogu dekodirati radi
reprodukcije. Za brisanje postojećih i zapisivanje novih podataka koristi se veća
temperatura lasera, tako da se dobije nekristlna forma, koja može da se reformiše
nižom temperaturom lasera. U skladu sa tim CD-RW snimač koristi tri različite
snage lasera:

- jaka snaga, tzv. ,,snaga pisanja” stvara nekristalno stanje (apsorbuje svetlost)

- srednja snaga, tzv. ,,snaga brisanja” stvara kristalno stanje (reflektuje svetlost)

- slaba snaga, tzv. ,,snaga čitanja” ne menja stanje

CD-ROM XA (Compact Disc-Read Only Memory eXtended Architecture)

Microsoft-ovo proširenje za CD-ROM koje omogućava preklapanje audio zapisa sa podacima. Mada nije reč o specifikaciji za video, na disk može da se uključi
ograničena količina video zapisa. Zahtevi za multimedijalnim aplikacijama dovode do sve češćeg korišćenja CD-ROM XA. Da bi se koristila ova specifikacija, potreban
je drajv koji čita audio delove diska i audio kartice u računaru koja prevodi digitalne podatke u zvuk. Svi drajvovi ne mogu da prepoznaju ova proširenja.

CD-ROM XA specifikacija takođe definiše određene grafičke i audio formate za korišćenje:

a) grafički format uključuje 256 kolorni model koji je kompatibilan sa PC formatima i CD-i uređajima

b) koriste se audio ADPCM (Adaptive Delta Pulse Code Modulation) koji je takođe definisan za CD-i

CD-ROM XA sam za sebe nije bio naročito uspešan, ali postoje tri važna formata diskova koji su bazirani na njemu: Photo CD, Video CD i CD Extra

CD-i
CD-i (interaktivni CD) je specifikacija razvijena od strane kompanija Philips i Sony tokom 80-ih godina kao multimedijalni sistem za kuću, zabavu i obrazovanje.
Ovaj format plejera i CD medijuma je naročito zaživeo u Japanu i Americi, a usled nailaska boljih standarda, Philips se već početkom 90-ih godina povukao i prestao da
podržava ovaj format.

Osnovna ideja CD-i uređaja je da to bude pojednostavljena verzija kućnog računara sa izvarednim multimedijalnim karakteristikama. Reprodukovanje video
zapisa u punom ekranu je bila jedna od glavnih karakteristika kojom je pobeđivala do tada važeću VHS tehniku. U cilju skladištenja video zapisa koristi se MPEG-1
kompresija. DVD format je danas skoro potpuno potisnuo ovaj format CD medijuma.

CD-V (Compact Disc Video)

Format za postavljanje 5 minutnog videa na 3-inčni disk. Ovaj format se pojavio i nestao.

CD-WO (Compact Disc Write Once)

CD-ROM verzija WORM (Write Once Read Many) tehnologije. Za kompanije koja sva svoja izdanja objavljuju na CD-ROM-u, ovaj format je koristan za kreiranje
test diskova pre slanja mastera radi kreiranja kopija. CD-WO diskovi su saglasni sa ISO 9660 standardima i mogu da se puštaju u CD-ROM drajvovima.

Red Book
Red Book je drugi naziv za CD-DA audio CD format koji su uveli Sony i Philips. Red Book standard definiše broj staza na disku koje sadrže digitalne audio
podatke i rutine za korekciju grešaka koje sprečavaju gubljenje podataka. Format omogućava prenos 74 minuta digitalnog zvuka brzinom od 150 kilobajta u sekundi plus
tzv. ,,lead-out” (deo koji služi za označavanje kraja diska) od otprilike 90 sekundi.

CD-Tekst (CD-Tekst)
CD-Tekst je nastavak ,,Red Book” specifikacije za audio CD, koja dozvoljava smeštanje dodatne tekstualne informacije (npr. naziv albuma, pesme ili izvođača)
na standardnim audio CD-ovima. Informacija je smeštena ili u ,,lead-in” području CD-a, gde grubo rečeno ima negde oko 5 kilobajta slobodno, ili u ,,subcode” kanalima
R do W na disku, gde može da stane oko 31 MB.

CD+Graphics (CD+G)
CD+G je audio CD koji sadrži grafičke podatke, koji čine dodatak audio podacima na disku. Ovakav disk može da se pušta na standardnim CD plejerima, ali
kada se pušta na specijalnim CD+G plejerima, prikazuje se i grafički signal (CD+G je prikačen na televizijski set ili na kompijuterski monitor); ovi grafički podaci se
uglavnom koriste za prikazivanje teksta pesama na televizoru za karaoke izvođače.

Video CD (VCD)
VCD je standardni digitalni format za smeštanje video zapisa na CD. VCD standard je stvoren 1993 godine. od strane kompanija Sony, Philips, Matsushita i
JVC. VCD se odnosi na ,,White Book” standard. Celokupni kvalitet je takav da može da se poredi sa VHS videom. Ponekad je slabo kompresovani VCD video slabijeg
kvaliteta nego VHS, ali se njegov kvalitet ne pogoršava sa svakim novim korišćenjem.

Pražnjenje bafera
Pražnjenje bafera (buffer underrun) je jedan od najvećih problema pri snimanju CD-ova. Dešava se pri snimanju diskova uz izvršavanje drugih zadataka
(multitasking) ili u slučaju snimanja sa ,,sporog” izvora na ,,brzo” odredište. Kada proces snimanja započne, od esencijalnog je značaja da podaci koji se zapisuju budu
raspoloživi, sve do završetka istog. Pražnjenje bafera se dešava kada računarski sistem ne uspeva da održi tok podataka prema CD snimaču za vreme procesa
zapisivanja. Kao rezultat toga snimanje ne uspeva i medijum propada tj. postaje neiskoristiv. Da bi

3 of 7 1/27/2011 1:27 PM
Seminarski rad iz predmeta računarstvo i informatika CD i DVD http://www.scritube.com/limba/ceha-slovaca/Seminarski-rad-iz-predme...

smanjili mogućnost pražnjenja bafera svi moderni CD snimači imaju ugrađen bafer za podatke, koji

skladišti dolazeće podatke i tako brani CD snimač od potencijalno presporog izvora. Pored ovog, već nekoliko godina unazad svi proizvođači CD snimača ugrađuju i
tzv. zaštitu od pražnjenja bafera (buffer underrun protection), kojim su u potpunosti rešili prethodni problem. Sama zaštita radi tako što konstantno proverava stanje
bafera podataka i u slučaju njegovog pražnjenja ispod kritične granice zaustavlja snimanje na odgovarajućoj lokaciji. Kada se bafer u dovoljnoj meri dopuni, glava za
snimanje se repozicionira na odgovarajuću lokaciju (sektor) i snimanje se nastavlja. Razni proizvođači imaju razne nazive za tehnologije zaštite bafera od pražnjenja, ali
njihova suština je ista.

Kapacitet medijuma
Kapacitet CD-R diskova je 74 minuta ili 650 MB. Pošto svaki sekund audio vremena zauzima 75 sektora, ceo disk ima kapacitet od 74x60x75 = 333.000 sektora.
Stvarni kapacitet tih 333.000 sektora zavisi od toga šta se na disk zapisuje, audio ili podaci. Tu postoje razlike, pošto je kapacitet audio sektora 2.353 bajtova, nasuprot
kapacitetu ,,data” sektora od 2.048 bajtova (kod ,,data” diskova se veći deo podataka koristi za korekciju grešaka). Kao posledica toga, 74-minutni disk ima kapacitet od
746 MB za audio, a samo 650 MB za podatke (data). Kasnih 90-tih se pojavljuju mediji koji imaju kapacitet veći od 74 minuta, prvo oni od 80 minuta (703 MB), a kasnije
i oni od 90 i 99 minuta (791 i 870 MB). Ovi mediji ponekad imaju probleme sa kompatibilnošću, pogoto oni od 90 i 99 minuta.

,,Overburn”
,,Overburn” je zapisivanje više podataka na disk od njegovog zvaničnog kapaciteta, iskorišćavajući deo rezervisan za ,,lead-out” i eventualno još nekoliko
blokova iza njega. Domet do kog je ovo moguće zavisi od CD snimača, aplikacije za snimanje i konkretnog medijuma. Ne dozvoljavaju svi CD snimači i aplikacije za
snimanje ,,overburn”, a rezultati variraju i od vrste medijuma. Diskovi snimljeni na taj način su po definiciji nestandardni i stoga ne postoji garancija da će biti čitljivi u
svim CD uređaji.

DVD (Digital Video Disc)

Istorijat
Dolazak DVD formata najavljen je u septembru 1995 godine, a njegova prva službena specifikacija je predstavljena godinu dana kasnije. O održavanju razvoja
DVD-a brine se DVD forum, koji se sastoji od 10 osnivačkih kompanija i više od 220 dodatnih članova. Prvi DVD plejeri i diskovi na japanskom tržištu pojavili su se u
novembru 1996 godine, a u SAD-u su u prodaju ušli u martu 1997.

DVD uređaji u početku su bili vrlo skupi, koštali su i više od iznosa koji bi danas bio veći od 500 evra, ali u proleće 1999. godine njihova cena je po prvi put pala
ispod 300 američkih dolara, pa su se zajedno sa kompakt diskovima počeli prodavati i u prodavnicama s mešovitom robom. Tada su činili tek mali deo prodaje u
odnosu na VHS kasete, ali danas je situacija obrnuta i DVD diskovi uverljivo čine većinu prodaje, u nekim državama čak i više od 90%, pa polako iskorenjuju u odnosu
na njih glomazne, niskokapacitetne i zastarele VHS kasete. DVD diskove i plejere danas je moguće kupiti u gotovo svim većim prodavnicama, a njihove cene su počele
padati do ili čak ispod VHS uređaja i kaseta. U poslednje vreme je postala popularna mogućnost kupovine filmova na DVD disku uz dnevne novine za nekih 100 do 200
dinara.

Opis tehnologije
Na prvi pogled, DVD disk se lako može pobrkati za CD: i jedan i drugi su plastični diskovi prečnika 120 mm i debljine 1,2 mm, i oba se oslanjaju na tehnologiju
lasera koji čita podatke skladištene u brazdama duž spiralne trake. Može se reći da se sličnosti tu i završavaju, ali je isto tačno da porast kapaciteta DVD-a u poređenju
sa CD-om u velikoj meri postiže smanjenjem tolerancija svoga prethodnika.

Prvo, trake su smeštene bliže jedna drugoj, dozvoljavajući stoga više traka po disku. Sam prostor između traka je smanjen na 0.74 μm (kod CD-a je on 1.6 μm),
a i brazde su manje (minimalna dužina brazde je 0.4 μm, naspram 0.834 kod CD-a). Smanjeno rastojanje i veličina brazdi same po sebi daju četvorostruko povećanje
kapaciteta DVD-a u odnosu na CD. Smanjene brazdi znači da sad laser treba da generiše smanjenu tačku, DVD ovo postiže smanjenjem talasne dužine sa 780 nm
infracrvene svetlosti kod CD-a, na 635 nm ili 650 nm crvene svetlosti.

Drugo, DVD specifikacija dozvoljava čitanje informacija sa više od jednog sloja DVD-a, jednostavno menjajući fokus lasera za čitanje. Umesto korišćenja
neprozirnog reflektujućeg sloja, moguće je koristiti jedan proziran sloj sa neprozirnim reflektujućim slojem iza na kome se nalazi još podataka. Ovo ne udvostručava
kapacitet u potpunosti, pošto se na drugom sloju ne može postići gustina kao na prvom, ali omogućuje jednom disku kapacitet od 8,5 GB, bez potrebe za okretanjem
istog. Zanimljiva osobina DVD-a je da se njegov drugi sloj može čitati od unutrašnjosti ka spoljašnjosti, ali i obrnuto.

Treće, DVD standard dozvoljava dvostrane diskove. Da bi olakšali fokusiranje lasera na manje brazde, proizvođači su koristili tanju plastičnu podlogu od one
koja se koristi kod CD-ROM diskova, smanjujući dubinu sloja plastike kroz koji laserski zrak treba da prođe. Ovo smanjivanje je rezultovalo diskovima deljine 0.6 mm –
polovinom debljine CD-ROM diskova. Međutim, posto su ovi stanjeni diskovi bili pretanki da bi ostali ravni i izdržali rukovanje, proizvođači su spojili dva diska - tako
dobijajući jedan disk debljine 1,2 mm. Ovo spajanje efektivno udvostručuje potencijalni kapacitet diska. Danas i jednostrani diskovi imaju dve podloge, iako jedna od njih
nije u mogućnosti da sadrži podatke.

Najzad, DVD je učinio strukturu podataka na disku efikasnijom. Kada je CD standard razvijan kasnih 70-tih bila je neophodna ugradnja prilično grubog sistema
za korekciju grešaka. Efikasniji sistem za korekciju grešaka na DVD-u ostavlja više mesta za stvarne podatke.

DVD-ROM uređaji
Slično DVD diskovima, mala je razlika između DVD-ROM uređaja i običnog CD-ROM uređaja, spolja je to jedino DVD logo na prednjoj masci. Čak i iznutra ovi
uređaji su veoma slični: interfejs im je ATAPI ili SCSI, a prenos podataka se obavlja skoro identično. Podsistem koji se razlikuje kod ova dva tipa uređaja je onaj koji
daje podršku radu lasera. On je kompleksniji kod DVD-ROM uređaja pošto se kod njega zahteva mogućnost čitanja podataka kako sa DVD tako i sa CD medija.
Najranija rešenja su podrazumevala par sočiva koja su se smenjivala u zavisnosti od medija. Danas većina DVD uređaja poseduje odvojene lasere optimizovane
posebno za CD (780 μm) i DVD (650 μm). Neki noviji uređaji implementiraju još elegantnije rešenje koje izbegava promenu sočiva ili lasera, a bazira se na
holografskom optičkom elementu koji je sposoban da fokusira laserski zrak u dve diskretne tačke. DVD-ROM uređaji okreću disk znatno sporije od CD-ROM uređaja.
Međutim, pošto su podaci smešteni mnogo gušće na DVD diskovima, protok podataka je znatno veći u poređenju sa CD-ROM uređajem koji okreće disk istom brzinom.
Dok 1x CD-ROM ima maksimalni protok podataka od samo 150 KBps, 1x DVD-ROM ima protok od 1,250 KBps, što je više nego što obezbeđuje 8x CD-ROM.

DVD-Video
Naslovi DVD-Video su obično kodovani sa digitalnih studijskih master traka u formatu MPEG-2. Format MPEG-2 nudi veću ukupnu kompresiju od MPEG-1 i daje

4 of 7 1/27/2011 1:27 PM
Seminarski rad iz predmeta računarstvo i informatika CD i DVD http://www.scritube.com/limba/ceha-slovaca/Seminarski-rad-iz-predme...

mnogo oštriju i čistiju sliku. Video kodovan u formatu MPEG-2 obično koristi 480 horizontalnih linija po kadru (720 x 480 piksela), prema 425 linija za laser disk i 250 do
270 linija za VHS video.

Jednostrani DVD-Video disk (DVD-5) je bio konstruisan da drži film tipične dužine – koji u proseku traje 133 minuta. Kodovanje MPEG-2 koristi kompresiju sa
gubitkom koja uklanja redundantne informacije (kao što su područja na slici koja se ne menjaju) i informacije koje nisu odmah prepoznatljive za ljudsko oko. Rezultujući
video, naročito kada je složen ili brzo promenljiv, može ponekad da sadrži vizuelne greške, zavisno od kvaliteta obrade i stepena kompresije. Kod kompresije MPEG-2
potpuno pokretna slika zahteva minimalnu brzinu video podataka od 3.500 Kbita u sekundi. Digitalni zvuk okoline – u centru, levo, desno, levo pozadi i desno pozadi, a
pored toga i neusmereni bas – zahteva dodatnih 384 Kbita u sekundi. Ako se tome dodaje još memorije potrebne za staze dijaloga u različitim jezicima i podnaslove,
zahtevani kapacitet raste na 4.692 Kbita u sekundi – odnosno 586,5 Kbajta svake sekunde filma koji traje 133 minuta (potrebno je minimalno 4 Mbita u sekundi da bi se
dobili rezultati visokog kvaliteta). To sve izlazi na ukupan zahtevani kapacitet memorije od 4,68 Gbajta. Veće brzina podataka mogu da imaju kao rezultat viši kvalitet, sa
gotovo neprimetnim razlikama od mastera na brzinama preko 6 Mbita u sekundi. Kako se tehnologija kompresije MPEG poboljšava, postiže se viši kvalitet na manjim
brzinama.

Čist rezultat je u tome da bi film prikazivan sa DVD-Video trebalo da izgleda nešto bolje od onog sa potrošačke video trake i uglavnom bolje nego sa laser diska,
pod pretpostavkom da je slika kodovana u najmanju ruku sa razumnim nivoom veštine. Pored toga, naslovi DVD-Video tipično podržavaju više različitih srazmera,
dozvoljavajući gledaocu da bira između najmanje nekoliko njih, kao što su 16:9, formati za široke ekrane, kao i konvencionalniji odnos 4:3. Dalje, naslovi DVD-Video
Vam takođe dozvoljavaju da birate do osam različitih jezika i 32 različita skupa podnaslova.

Kod dvoslojnog diska (DVD-9), kapacitet se povećava na 240 minuta. Dvostrani disk (DVD-10) će držati nešto više od 266 minuta, ali disk traži da se prevrne
da bi prikazao drugu stranu. Mnogi DVD filmovi su iskoristili prednost dvostranih diskova, stavljajući verziju formatiranu za normalni televizijski monitor ili monitor u
srazmeri 4:3 na jednu, a širokoekransku verziju formatiranu u odnosu 16:9 na drugu stranu.

Postoje dva načina upisivanja DVD slojeva podataka: paralelno praćenje staze (PTP) i praće-nje suprotne staze (OTP). Kod PTP diskova, oba sloja se čitaju od
unutrašnjosti ka spoljašnosti diska, dok se kod OTP diska spoljni sloj čita od unutrašnjosti ka spoljašnosti diska, a zatim nazad ka unutrašnjem sloju. To dozvoljava
uređaju da čita oba sloja gotovo kontinualno, samo sa jednim kratkim prekidom koji je potreban da bi se ponovo fokusirala sočiva pikapa. To je posebno korisno za DVD
filmove, gde je potrebno dugo vreme prikazivanja bez prekida.

DVD-Audio
Zanimljivo je da se zapazi činjenica da je prvi optički memorijski medijum koji je postao ras-položiv za široku publiku bio sada poznati audio CD. Od tada, oblasti
digitalnih audio i video podataka su se preplitale u simbiotičkom odnosu, u kome je jedna industrija koristila tehnologiju one druge, radi međusobne koristi. Računarskoj
industriji je trebalo nekoliko godina da shvati da je CD savršeni medijum za smeštanje i distribuciju velikih količina digitalnih podataka, a to se nije desilo sve dok se nije
dobro zašlo u 1990-e godine, kada su CD-ROM memorije postale standardni deo opreme PC računara.

Sa najnovijim razvojima u oblasti optičkih memorija koje je podstakla industrija PC računara, industrija za snimanje zvuka sada pokušava da pozajmi tehnologiju,
da bi pronašla drugi način navođenja široke publike da opet kupuje sve njihove zbirke albuma. Potraga za CD-ovima veće vernosti zvuka je brojne standarde koji se
bore sa DVD-Audio da postanu sledeći prihvaćeni standard. Među njima su SACD (Super Audio CD) i DAD (digitalni audio disk). Kada jedan od njih konačno pobedi,
on će moći da proizvede diskove sa 24-bitnom rezolucijom i frekvencijom uzorkovanja od 96 KHz, u poređenju sa današnjim formatom od 16 bita i 44,1 KHz. Format
SACD je kompatibilan unazad sa postojećim uređajima za reprodukciju - što je činjenica koja može da pomogne u bici za prihvatanje od strane potrošača.

Kada je DVD izbačen na tržište 1996. godine, on nije uključivao format DVD-Audio. Rezultat rada koje je DVD Forum posle toga preduzeo sa svojim ključnim
parnetrima iz muzičke industrije bio je nacrt standarda koji je izašao početkom 1998. godine. Specifikacija DVD-Audio 1.0 (bez zaštite od neovlašćenog kopiranja) je
zatim izašla u proleće 1999. godine.

DVD-Audio uključuje opciju PCM (impulsna kodovana modulacija) digitalnog zvuka sa veličinama i brzinama uzorkovanja većim od onih kod audio CD.
Alternativno, zvuk za većinu filmova je smešten kao diskretan, višekanalni zvuk okruženja, upotrebom kompresija zvuka Dolby Digital ili Digital Theatre Systems Digital
Surround (DTS), sličnih formatima za zvučno okruženje koji se koriste u pozorištima. DTS je format za kodovanje zvuka sličan Dolby Digital, koji zahteva dekoder, bilo u
uređaju za reprodukciju ili u spoljašnjem prijemniku. On prilagođava kanale za bas i pet zvučnika - napred levo, napred u središtu, pozadi levo i pozadi desno - i neki
tvrde da DTS, zbog svoje manje kompresije, zvuči bolje od sistema Dolby Digital. Kao i kod videa, kvalitet zvuka zavisi od toga koliko su dobro izvedeni obrada i
kodovanje. I pored kompresije, Dolby Digital i DTS mogu da budu blizu, ili čak boljeg kvaliteta od onog kod CD.

Diskovi DVD-Audio će biti u stanju da nose video, kao što su naslovi DVD-Video, kao i zvučne datoteke visokog kvaliteta i uključuju ograničenu interaktivnost.
Kapacitet dvoslojnog DVD-Audio diska će biti najmanje do 2 sata za potpuni zvuk okruženja i 4 sata za stereo zvuk. Kapacitet jednog sloja će biti oko jedne polovine
navedenih vremena.

Prvi proizvodi DVD-Audio su se očekivali sredinom 2000. godine. Kašnjenje je delimično prouzrokovano sporim procesom izbora karakteristika zaštite od
neovlašćenog kopiranja (šifrovanja i ,,vodenog pečata”), komplikacija koje su se pojavile kao rezultat inicijative za sigurnost digitalne muzike (SDMI - Secure Digital
Music Initiative). Krajem 1999. godine je donešena odluka koja bi tehnologija zaštite trebalo da se koristi u okviru SDMI.

Dok diskovi DVD-Audio mogu da se konstruišu da rade u uređajima za reprodukciju DVD-Video, isto tako je moguće napraviti i disk DVD-Audio koji uopšte
neće moći da radi u takvim uređajima. To je zbog toga što specifikacija DVD-Audio uključuje nove formate i karakteristike koje DVD-Video ne može da opslužuje.
Razumno rešenje su ,,univerzalni uređaji za reprodukciju” koji mogu da rade i sa DVD-Video i sa DVD-Audio diskovima.

Formati upisa
Ima pet verzija DVD-ROM u koje se može upisivati:
•DVD-R za opšte potrebe,
• DVD-R za autorstvo,
• DVD-RAM,
• DVD-RW
• DVD+RW.
Svi formati DVD u koje se može upisivati uključuju skup specifikacija koje definišu fizičke osobine i karakteristike medijuma. To je ,,fizički sloj” funkcionalnosti
medijuma i sposobnost nekog pojedinačnog uređaja da reprodukuje sa diska zavisi od njegovih mogućnosti da podržava pridruženi fizički sloj, bez obzira na to koja
vrsta podataka se na njemu nalazi. Specifikacija samog sadržaja je stvar brojnih ,,aplikacionih slojeva” koje je definisao DVD Forum. Filmovi se tipično izdaju na
replikovanim ROM medijumima (fizički sloj) i autorizuju upotrebom formata DVD Video (aplikacioni sloj).

Format DVD-Video je u suštini izdavački format, namenjen za upotrebu u procesu jednostrukog masterovanja. Međutim, DVD video rekorderi mogu takođe da
koriste jedan drugi aplikacioni sloj, poznat kao format VR (Video Recording - video zapisivanje). Format VR je stvorio DVD Forum da bi ponudio funkcionalnost koja je
vrlo slična onima kod videorekordera na trake (VCR). Na primer, zamislite uobičajenu funkciju VCR koja omogućava stavljanje video segmenta bilo gde na traci. Pokušaj
da se to izvede upotrebom aplikacionog sloja DVD Video bio bi veoma težak i trošio bi mnogo vremena, jer bi uređaj za snimanje morao da prati i popravlja bilo kakvu
promenu u navigacionim funkcijama diska. Format VR je projektovan da uprosti takve funkcije, dozvoljavajući fleksibilnost sličnu onoj kod trake i u isto vreme
obezbeđujući nove karakteristike, kao što je automatsko pronalaženje praznih područja i vizuelna ,,tabela sadržaja” zapisa na disku.

Svi uređaji za formate za upis mogu da čitaju diskove DVD-ROM, ali svaki od njih koristi različitu vrstu diska za upisivanje. DVD-R - koji je prvi put postao
raspoloživ 1997. godine - može da upiše podatke samo jednom (i to samo sekvencijalno), dok drugi formati - DVD-RAM, DVD-RW i DVD+RW - mogu svi da budu
ponovo upisivani na hiljade puta.

DVD-RAM je bio prvi format za upisivanje koji je došao na tržište, pojavivši se prvi put u le-to 1998. godine. On je najbolje prilagođen upisnim formatima DVD za
upotrebu u računarima, zbog svog upravljanja neispravnostima i formata CLV u zonama, za brzi pristup. On nije kompatibilan sa većinom pogonskih uređaja i uređaja
za reprodukciju (zbog upravljanja neispravnostima, drugačije reflektanse i malih razlika u formatu).

Formati DVD-RW i DVD+RW su slični u tome što oba više predstavljaju evolucioni razvoj postojeće tehnologije CD-RW/CD-R i zato daju bolju kompatibilnost sa
ostatkom porodice CD/DVD proizvoda. DVD-RW je bio prvi put raspoloživ u Japanu krajem 1999. godine, ali nigde drugde sve do 2001. godine.

DVD-R
Konceptualno sličan CD-R standardu, DVD-R (DVD-Recordable) je medij na koji se može snimati jedanput. On može sadržati bilo koje podatke koji se inače
pohranjuju na DVD medijima masovne proizvodnje. U zavisnosti od tipa podataka DVD-R diskovi se mogu koristiti praktično na svim kompatibilnim DVD uređajima,
uključujući DVD-ROM i linijske DVD Video uređaje. Kada se prvi put pojavio 1997. godine DVD-R medij je imao kapacitet od 3,95 GB. Kasnije je kapacitet povećan na
4,7 GB, na jednoslojnom, jednostranom DVD-R disku. DVD 1x brzina zapisivanja na disk je ekvivalentna 11,08 Mbit/s i ona odgovara otprilike devetostrukom povećanju
CD-ROM 1x brzine zapisivanja na disk. Posle zapisivanja, DVD-R diskovi mogu biti čitani istom brzinom kao i masovno proizvedeni DVD mediji, u zavisnosti od same
brzine DVD uređaja koji se koristi. DVD-R, slično kao i CD-R, koristi tehniku okretanja diska konstantnom linearnom brzinom (CLV - Constant Linear Velocity). Ovo
rezultuje promenljivim brojem okretaja, u zavisnosti kako proces čitanja/zapisivanja napreduje od unutrašnjosti diska ka njegovoj spoljašnjosti. Na mediju kapaciteta 4,7
GB pri 1x brzini broj okretaja u minuti varira od 1,475 do 575. Snimanje na DVD-R diskove se izvodi upotrebom organskog snimajućeg sloja koji se trajno transformiše
izlaganjem zraku crvenog lasera. Sam postupak se odigrava tako što se snimajući sloj kratkotrajno izlaže laserskom zraku velike snage (otprilike 8-10 mW), koji je usko
fokusiran na površinu diska. Usled zagrevanja organski snimajući sloj se trajno menja, tj. na njemu nastaju mikroskopski tragovi. Ovi tragovi se razlikuju po dužini, u
zavisnosti kada se laserski zrak snimanja uključio i isključio. Osetljivost snimajućeg sloja je podešena prema odgovarajućoj talasnoj dužini svetlosti, pa tako izlaganje

5 of 7 1/27/2011 1:27 PM
Seminarski rad iz predmeta računarstvo i informatika CD i DVD http://www.scritube.com/limba/ceha-slovaca/Seminarski-rad-iz-predme...

ambijentalnom svetlu ili čitajućem laserskom zraku ne oštećuje medij. Čitanje medija se vrši fokusiranjem laserskog zraka slabe snage i otprilike iste talasne dužine (635
ili 650 nm) na površinu diska. Oblasti koje nisu ,,osvetljene” tokom snimanja su reflektivne, tj. većina svetlosti se vraća prema optičkoj glavi za čitanje. Za razliku od njih
,,osvetljene” (snimljene) površine su veoma malo reflektivne, tj. jako malo svetlosti se vraća sa njih. Zahvaljujući ovoj osobini dobija se binarni signal, koji se kasnije
dekoduje u originalne podatke. Svi DVD diskovi moraju imati tri osnovne oblasti na sebi: ,,lead-in”, korisničke podatke i ,,lead-out”. ,,Lead-in” i ,,lead-out” su granične
oblasti koje obeležavaju početak i kraj oblasti sa korisnim podacima, i kritični su za pravilno funkcionisanje diska.

Postoje dva metoda za upisivanje na disk DVD-R, ceo disk odjednom i inkrementalno upi-sivanje:

• ,,Ceo disk odjednom” je, kao što mu i samo ime kaže, proces upisivanja svega što je vredno, do 4,75 Gbajta iz jednog puta. Glavni računar mora dosledno da
obezbeđuje podatke punom brzinom od 11,08 Mbita u sekundi za vreme bilo kakvog upisivanja, da bi se izbegle greške koje nastanu usled ispražnjenog bafera, što
je uslov koji može da se minimizuje upotrebom velike bafer memorije za potrebe upisivanja. Upisivanje odjednom na DVD-R disk se izvodi tako što se uvodno
područje, područje sa podacima i izvodno područje upisuju jedno za drugim. To se razlikuje od načina na koji se tipično upisuje na diskove CD-R, gde se prvo
upisuju podaci, a zatim uvodno područje/tabela sa sadržajem i izvodno područje. Metod ,,ceo disk odjednom” će se najverovatnije koristiti kod autorizovanja video
naslova, zbog velike dimenzije ovih programa. On takođe može da se upotrebi za multimediju ili druge softverske naslove namenjene izdavaštvu, jer su taskvi radovi
normalno sklopljeni na čvrstom disku kao slika završene datoteke, pre nego što se ispitaju na optičkim diskovima DVD.

• ,,Inkrementalno upisivanje” se takođe podržava u formatu DVD-R. Ono je po koncepciji vrlo slično tehnologiji upisivanja po paketima koja se koristi kod CD-R.
Inkrementalno upisivanje dozvoljava korisniku da direktno dodaje datoteke disku DVD-R, upisujući ih jednu po jednu, umesto da zahteva da se sve datoteke nakupe
na čvrstom disku pre upisivanja, kao što je to slučaj kod metoda ,,ceo disk odjednom”. Minimalna veličina koja može da se upisuje mora da bude najmanje 32
Kbajta (čak i kada je datoteka koja se upisuje manja), jer je to minimalna veličina bloka kôda za ispravljanje grešaka (ECC) za DVD. Disk na koji se inkrementalno
upisuje ne može da se shvati kao potpun volumen, dok se ne upiše konačna informacija, ili dok se ne ispuni ceo njegov kapacitet. Uvodno i izvodno granično
područje zato ne mogu da se upisuju sve dok se ne pojavi jedan od ta dva događaja. Takav ,,nedovršeni disk” (onaj koji nema uvodno i izvodno područje i podatke
potpunog sistema datoteka) može da čita samo DVD-R uređaj, sve dok se proces ne završi. Posle okončanja, krajnji uređaj za reprodukciju može da čita disk, ali
na njega više ne mogu da se dodaju podaci.

Zbog raznoraznih razloga došlo je do potrebe za dva DVD-R formata: DVD-R za autorizovanje i DVD-R za opšte potrebe:

•Format DVD-R(A) nastavlja da bude usmeren ka profesionalnom korisniku i druge razlike između formata su dosledne njihovom relativnom položaju na tržištu. Glavna
među njima je karakteristika sečenja master formata (CMF - Cutting Master Format) koju ima DVD-R(A). Ona dozvoljava da se ,,autorski” medijum od 4,7 Gbajta
koristi kao direktna zamena za DLT trake za masterovanje u procesu replikacije naslova. To se postiže upotrebom dela uvodnog područja za smeštanje informacija
zaglavlja protokola opisa diska (DDP - Disc Description Protocol) kao što se to normalno radi na DLT master trakama. Odstranjivanje potrebe da se koriste DLT
trake će imati za posledicu značajnu uštedu vremena u zadnjoj fazi autorizovanja. Kako formati za ,,autorizovanje” i za ,,opšte potrebe” koriste različite talasne
dužine lasera - od 635 nm i 650 nm respektivno - njihovi medijumi nisu kompatibilni za upisivanje. Za reprodukciju nema briga oko kompatibilnosti i obe vrste
medijuma mogu da se čitaju podjednako dobro na DVD Video plejeru ili na bilo kakvom uređaju za DVD-ROM koji podržava medijume DVD-R.

• Ključna karakteristika formata DVD-R(G) - a sasvim moguće i ključni činilac koji je uticao na odluku DVD Foruma da uopšte razdvoji format DVD-R - je da on sadrži
mere za zaštitu sadržaja koje fizički onemogućavaju pravljenje kopija bit-po-bit šifrovanih zabavnih naslova. Druge razlike su da DVD-R(G) koristi dekrementirajuće
prethodno postavljene adrese, unapred štampano ili upisano kontrolno područje i da dozvoljava dvostrane diskove.

DVD-RAM
Uređaji za DVD-ROM za ponovni zapis, ili DVD-RAM, koriste tehnologiju promene faze sa nekim pomešanim magneto-optičkim osobinama, a ne čistu optičku
tehnologiju CD i DVD diskova i imaju svoje korene u sistemu optičkog diska. Format ,,žljeb-polje” dozvoljava signalu da bude upisan i na žljebovima formiranim na disku i
na poljima između žljebova. Žljebovi i unapred ispupčena zaglavlja sektora su izliveni u disku za vreme proizvodnje. Prva generacija proizvoda DVD-RAM - koja je
obezbeđivala 2,6 Gbajta prostora za podatke na svakoj strani diska, koji je mogao da se koristi više puta - pojavila se prvi put sredinom 1998. godine. Međutim, ti prvi
uređaji će biti nekompatibilni sa standardom većeg kapaciteta, koji može da koristi sloj za povećanje kontrasta i sloj toplotnog bafera da bi se postigla veća gustina.
Specifikacija za DVD-RAM verzije 2.0 - sa kapacitetom od 4,7 milijardi bajtova po strani - bila je objavljena u oktobru 1999. godine. Firma Hitachi je postigla kapacitet od
4,7 Gbajta smanjivanjem veličine oznaka sa 0,41/0,43 mikrona na 0,28/0,30 mikrona i koraka staze sa 0,74 mikrona na 0,59 mikrona.

Osnovna razlika između DVD-RAM i ROM je u kompatibilnosti. Jednostrani diskovi DVD-RAM dolaze sa ili bez kertridža. Postoje dve vrste kertridža: Tip 1 je
zatvoren, a Tip 2 dozvoljava vađenje diska. Dimenzije kertridža su 124,6 mm x 135,5 mm x 9,0 mm. Na diskove može da se upisuje samo dok su u kertridžu. Sa druge
strane, dvostrani diskovi DVD-RAM dolaze samo u zatvorenom kertridžu Tipa 2 i, zbog toga, ne mogu da se čitaju na starijim uređajima za DVD-ROM. Prvi uređaj za
DVD-ROM u stanju da čita medijume DVD-RAM - ponegde informativno nazvan uređajem treće generacije - stigao je na tržište 1999. godine.

Uređaj prve generacije za DVD-RAM firme Panasonic, LFD101, zasnovan na sprezi SCSI, bio je u stanju da upisuje podatke na diskove DVD-RAM prosečnom
brzinom od 0,5 Mbajta u sekundi i da ih čita od 2 do 3 puta brže. On je takođe bio sposoban da čita diskove DVD-ROM 2-brzinski i podigao je performansu čitanja
CD-ROM na 20-brzinsku. Uređaj LFD101 je dozvolio da diskovi DVD-RAM budu formatirani bilo po UDF ili po FAT16 standardu i, bez iznenađenja obzirom na sličnost
formata, bio je takođe u stanju da radi sa diskovima u PD formatu. Glavna prednost upotrebe formata UDF je u tome što mogu da se koriste puni kapaciteti obe strane
diska DVD-RAM, prelazeći granicu od 2 Gbajta koju nameće format FAT16. Jedan od nedostataka tih prvih uređaja je bio u tome što oni nisu bili u stanju da koriste
dolazeće diskove DVD-RAM dvostruke gustine.

Početkom 1999. godine, sledila je firma Hitachi, sa svojim uređajem GF-1050 za DVD-RAM. On je takođe bio sposoban da 2-brzinski čita DVD-ROM, ali je bio
sporiji u reprodukovanju sadržaja CD-ROM od svog rivala iz firme Panasonic, opslužujući diskove CD-ROM, kao i CD-R i CD-RW 8-brzinski u režimu CLV.

Sredinom 2000. godine, firma Panasonic je opet bila prva koja je izbacila na tržište uređaj za DVD-RAM druge generacije. On je bio u stanju da podržava punih
4,75 Gbajta memorije po strani diska - umanjeno na 4,2 Gbajta posle formatiranja - isto kao i jednoslojni DVD-ROM. Ovo, što je važno, znači da DVD-RAM sada ima
dovoljan kapacitet da se snimi 2 sata filma MPEG-2 visokog kvaliteta, što ga čini idealnom zamenom za video traku. Dok će kvalitet unapred upisane video kasete VHS
početi da opada pošto se pusti samo 20 puta, proizvođači tvrde da medijum DVD-RAM može da se prepiše do 100.000 puta i održaće integritet podataka najmanje 30
godina.

DVD-RW
DVD-RW predstavlja evolutivan razvoj postojeće CD-RW i DVD-R tehnologije. Izbačen je na tržiste krajem 1999. godine od strane kompanije Pioneer. Jedan od
važnijih ciljeva samog standarda je bio mogućnost njegovog lakog uklapanja u postojeće okruženje optičkih diskova. Npr. DVD-RW diskovi ne koriste zaštitne kutije (eng.
cartridge), dozvoljavajući im da se koriste u praktično svim postojećim DVD uređajima (raniji, danas prevaziđen, snimajući DVD standard tzv. DVD-RAM je imao medije
koji su najčešće dolazili u zaštitnim kutijama). DVD-RW diskovi po specifikaciji imaju površinu sa relativno visokim stepenom refleksije, olakšavajući njihovo korišćenje u
standardnim uređajima za čitanje. Sa stanovišta proizvodnje, proces izrade DVD-RW medija je veoma sličan izradi CD-RW medija, omogućavajući postojećim linijama
za proizvodnju diskova jednostavno preorijentisanje na novu tehnologiju.

DVD-RW diskovi koriste fazno promenljivu tehnologiju za čitanje, pisanje i brisanje podataka. Laserski zrak talasne dužine od 650 nm zagreva fazno promenljivu
supstancu i menja njeno stanje između kristalnog (reflektujućeg) ili amorfnog (tamnog, nereflektujućeg), u zavisnosti od temperature i vremena hlađenja. Na osnovu
razlike između snimljenih tamnih tačaka i onih reflektujućih DVD uređaj može da reprodukuje snimljene podatke.

Medijumi DVD-RW koriste istu fizičku šemu za adresiranje kao i medijumi DVD-R. Za vre-me upisivanja, laser uređaja prati mikroskopski žljeb da bi osigurao
dosledno smeštanje podataka po spiralnoj stazi. Zidovi mikroskopskog žljeba su modulisani u sinusnom obliku, tako da uređaj može da ga čita i poredi sa jednim
oscilatorom, radi precizne rotacije diska. Ovaj modulisani oblik se naziva ,,oscilujući žljeb”, jer zidovi žljeba osciluju od jedne do druge strane. Taj signal se koristi za
vreme upisivanja i nema nikakvog efekta za vreme procesa reprodukcije. Od svih formata porodice DVD, jedino ovaj koristi osciljujuće žljebove.

Unapred formatirana šema za adresiranje se koristi za identifikovanje fizičkih adresa mesta gde se upisuju blokovi. Ta šema se sastoji od niza mikroskopskih
otvora, koji su napravljeni u područjima polja između žljebova.

Uprkos glavnim ciljevima DVD-RW standarda, u praksi su ostale brojne pretnje stopostotnoj kompatibilnosti sa postojećim DVD uređajima. Npr. neke uređaje

6 of 7 1/27/2011 1:27 PM
Seminarski rad iz predmeta računarstvo i informatika CD i DVD http://www.scritube.com/limba/ceha-slovaca/Seminarski-rad-iz-predme...

zbuni niži stepen refleksije DVD-RW medija i pomisle da je u pitanju dvoslojni disk, pa uzaludno pokušavaju da lociraju nepostojeći drugi sloj.

DVD+RW
DVD+RW je snimajući format izbačen na tržište od strane tzv. DVD+RW Alijanse, na čijem su čelu kompanije Sony i Philips. Nastao je nezadovoljstvom
pomenutih kompanija sa, danas arhaičnim, standardom DVD-RAM. Iako je DVD+RW praktično stariji od formata DVD-RW, njegova tržisna ekspanzija je počela kasnije
(uglavnom zbog činjenice da iza standarda DVD-RW stoji glavno standardizaciono telo u svetu DVD tehnologije - DVD Forum).

Sama DVD+RW tehnologija je skoro identična onoj kod DVD-RW standarda. Radi se o snimajućem mediju, baziranom na fazno promenljivoj supstanci - sami
principi tehnologije nisu menjani još od CD-RW standarda. Razlike u odnosu na DVD-RW se ogledaju u svega par detalja. Npr. DVD+RW diskovi mogu biti snimani
kako tehnikom konstantne linearne brzine (CLV), tako i tehnikom konstantne ugaone brzine (CAV). Dalje, DVD+RW nudi mogućnost kombinovanja digitalnog videa i
običnih podataka u okviru jedinstvenog fajl sistema. Najzad, možda najvažnija prednost DVD+RW formata je veći stepen kompatibilnosti.

BLU-RAY
Blu-Ray je standard za snimanje na digitalni video disk (DVD). Blu-Ray povećava kapacitet diska sa 4,7 na 27 gigabajta, što je dovoljno za smeštanje
dvočasovnog filma u video formatu visoke definicije, ili više od 10 sati standarsnog televizijskog programa. Tehnika koristi plavo-ljubičastu svetlost, koja ima manje
talasne dužine (405 nanometara) od tradisionalne crvene svetlosti koja se koristi kod DVD plejera (650 nm). Ovo omogućava smeštanje većeg broja bitova na disk.
Konzorcijum od devet firmi, uključujući Sony, Philips, Samsung, Sharp i Thomson Multimedia, podržavaju ovaj format. NEC i Toshiba su razvili konkurentski protokol,
koji može da smesti 20 gigabajta.

HD-DVD
Alternativna verzija je razvijena od strane firmi Toshiba i NEC. Ovaj format je već usvojen i od strane DVD foruma. Originalno ime ovog formata je AOD od reči
Advanced Optical Disc (poboljšani optički disk).

HD DVD nudi kapacitet od 15 GB po strani na jednom nivou za fabrikovane diskove, a 20 GB po strani za HD DVD-RW varijante. Fizički su vrlo slični DVD
medijumima pošto i oni koriste zaštitni sloj od 0.6 mm. I ova tehnologija koristi plavi laser talasne dužine 405 nm. Ove diskove je moguće kreirati sa postojećom
tehnologijom razvijenom za kreiranje DVD medijuma i zbog toga je u osnovi mnogo jeftiniji prelaz na ovu vrstu medijuma. Mnoge firme se upravo zbog toga zalažu da
ovaj format bude standard a ne Blu-Ray tehnologija.

Medijum Širina laserskog zraka u nanometrima Kapacitet diska

CD-ROM 800 0.65 GB
DVD 350 4.7 GB
HD-DVD 50 165 GB

Literatura:
1. Upoznajte PC, Zvonko Slijepčević, Novi Sad 2001
2. Rečnik komunikacionih tehnologija, Hari Njutn, Čačak 2005
3. Želim da naučim sve o CD/DVD medijumima i zaštiti računara od virusa, Srđan Arsić, Smederevo 2004
4. http://sr.wikipedia.org/wiki/DVD (februar 2008. godine)
5. http://en.wikipedia.org/wiki/DVD (februar 2008. godine)
6. http://en.wikipedia.org/wiki/Compact_disc (februar 2008. godine)

Document Info A fost util?

Daca documentul a fost util si crezi ca merita
sa adaugi un link catre el la tine in site
Accesari: 498
Apreciat: Copiaza codul
in pagina web a site-ului tau.
Comenteaza documentul:
Nu esti inregistrat
Trebuie sa fii utilizator inregistrat pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Copyright © Contact (SCRIGROUP Int. 2011 )

7 of 7 1/27/2011 1:27 PM