Knjige.

Club Books
 Knjige.Club Books

KEJ HUPER

Valcer
buntovnika

Prevela sa engleskog:
Aleksandra Kovačević

BDR MEDIA d.o.o. 2019.

Knjige.Club
2
 Knjige.Club Books

Za Di
koja mi je rekla šta da uradim s tugom

Knjige.Club
3
 Knjige.Club Books

1.

Tilandsija1 je visila sa drveća koje se nadvijalo nad putem, stvarajući zavese koje
su visile sa grana i štitile i hladile automobilski prilaz kući. Trebalo je da ta slika izgleda
mračno, ali, nekako, to nije bio efekat koji je stvarala. Sunčani zraci su se probijali kroz
lišće i mahovinu, praveći mozaik na ravnoj stazi.
Rori se naslonio na otvorena vrata automobila, gledajući naokolo i primećujući kako
je priroda duboko zakoračila na ono što je nekad, verovatno, bilo zapanjujuće dobro
parče zemlje. Šuma je sad bila zakrčena preraslim, trnovitim žbunjem, gotovo
neprohodna. Pašnjaci u daljini, mada očigledno negovani da bi poslužili za pašu, bili su
okruženi nekada belom, drvenom ogradom, koja je delovala pre kao da je iz mašte nego
da je stvarna. Senica, jedva vidljiva pod bršljanom koji godinama nije sečen, i dalje se
hrabro i odvažno držala. Automobilski prilaz, prepun prašine, bez imalo Šljunka ili
nabacane zemlje, bio je prošaran visokim korovom.
Dok je svojim sivim očima merio zemljište, Rori je u sebi računao koliko bi mu
trebalo novca da obnovi ovu zemlju. Zamišljao je staze za jahanje kroz šumu, pešačke
stazice i klupe za goste u potrazi za usamljeničkim, osenčanim odmorom. Staru
senicu bi srušio i na njenom mestu sagradio novu. Štale nisu bile vidljive golim okom
sa mesta na kom je stajao, ali je bio siguran da bi i njima bilo potrebno
pošteno preuređenje.
Pomislio je i na ostale plantaže koje je kupio i pretvorio u hotele, tipska odmarališta,
a onda ponovo podigao pogled sa prilaza okruženog drvećem i zagledao se u kuću.
Odmah mu je bilo jasno da je bila u mnogo boljem stanju od nekolicine preostalih
plantaža u privatnom vlasništvu. Imala je široko, plitko stepenište, verandu koja se
protezala duž obe strane kuće, čvrste, bele dorske stubove, a vrtovi blizu kuće su ipak
bili održavani. Crvena cigla, istrošena zubom vremena, i dalje je na mestima
bila dekorisana puzavicama bršljana. Prozorski kapci su delovali kao da su lepo
obnovljeni i nigde na vidiku nije bilo nijednog polomljenog prozorskog stakla.
Mada je sam Bog znao kakve ga trule podne daske i buđave draperije očekuju
unutra...
Plemeniti vlasnici Plantaže Jasmina nikada nisu dozvolili kamerama da uđu u
njihovu kuću, pa Rori nije imao nikakvu predstavu šta će unutra da zatekne.

1
Tilandsija ili španska mahovina, vrsta egzotične vazdušne biljke - prim. prev.
Knjige.Club
4
 Knjige.Club Books

Duboko je uzdahnuo, ušao u svoj automobil i nastavio da se vozi duž prilaza.

Odlučio je da će ostati na plantaži čitave dve nedelje, na koliko je i, uostalom, bio
pozvan, da može da prouči i pregleda sve, i da sazna da li je stari Džejk Klejrmont ovaj
put ozbiljno mislio kada je rekao da želi da proda Plantažu Jasmina.
Već dva puta je matori džangrizavac proširio priču o prodaji, samo da bi se radosno
povukao čim su Rori i ostali pokazali interesovanje da je kupe. Drugi put, kada je nudio
prodaju, Rori je bio u Čarlstonu. To je bilo pre skoro godinu dana. Treći put, pre
šest nedelja, niko osim Rorija nije ni zagrizao mamac. A on je i dalje bio blago
iznenađen i pomalo sumnjičav što su ga odmah pozvali da dođe i obiđe imanje.
Namrštio se dok je parkirao automobil na mesto označeno šljunkom, odmah pored
kuće. Pitao se da li je Klejrmont zapravo bio toliko lukav, da odstrani ostale
zainteresovane time što je dva puta nudio, pa se povlačio iz prodaje.
To je Rorija pomalo brinulo i ometalo je njegove poslovne pokušaje da proba da
spusti cenu. Mada, naravno, ovaj posed je bio neprocenjiv.
Odbacio je sve te misli i popeo se širokim, plitkim stepenicama do sjajnog,
bronzanog ukrasa na vratima i pokucao. Morao je da kuca tri puta, treći put upotrebivši
priličnu silu, pre nego što su se teška vrata od čiste hrastovine, napokon, širom
otvorila. A u tom trenutku je Rori iskusio nešto što se jedino može nazvati čistim šokom,
koji je muškarcu na mestu iz glave izbio sve pomisli na posao.
Bila je pravi primer predratne južnjačke lepotice, od zift crne, sitno kovrdžave kose,
sve do svilenih papuča koje su virile ispod obruča njene dugačke, nabrane haljine.
Haljine je bila od smaragdnozelene svile, spuštenih ramena, sa toliko dubokim
dekolteom, da ostavlja bez daha. Pri svakom njenom pokretu čulo se šuštanje koje je
govorilo o najmanje desetak slojeva podsuknji. Lice joj je bilo srcoliko i prelepo, kao
da je zadivljeni umetnik nacrtao svaku njegovu crtu. Delovala je mlado, možda u
svojim ranim dvadesetim godinama, mada je njen kostim mogao i da zavara posetioca.
Rori je ošamućeno pomislio da je Skarlet O’ Hara2 dobila pravu rivalku, sa zelenim
očima i nemoguće tananim strukom. „Šta god da prodajete, ne treba nam.“
Premda je njen glas bio nežan, i južnjački karakteristično otezala pri govoru, ton
njenog glasa je bio, u najmanju ruku, veoma moderan i više nego nestrpljiv. Takođe,
uočio je blago iznenađenje u njenim očima kada ga je pogledala. Čak je pomalo i
namrštila svoje lepo čelo.
Rori se povratio od šoka i odlučno nastavio, rešivši da sva pitanja koja su ga mučila
ostavi za kasnije. „Ja sam gospodin Stjuart, Rori Stjuart. Gospodin Klejrmont me
očekuje.“
„Oh.“ Podigla je ka njemu svoje tirkizno-zelene oči - možda sa dozom
neprijateljstva - a zatim se fokusirala na njegovo lice. „Poranili ste. Nismo Vas očekivali
do sutra“, rekla je naglo.
Rori je ignorisao njenu neotesanost. „Jutros sam završio sa poslom u Čarlstonu, pa
sam odlučio da dođem što pre. Osim ako Vam to ne stvara probleme, gospođice...?“
„Klejrmont. Bener Klejrmont. Džejk je moj deda.“

2
Skarlet O’ Hara: čuvena junakinja knjige Margaret Mičel iz 1936. god kasnije i filma Prohujalo sa vihorom -
prim. prev.
Knjige.Club
5
 Knjige.Club Books

Neprijatno svestan animoziteta koji je video u njenim zelenim očima, Rori je sebe
podsetio da je i Skarlet O’ Hara bila dama samo na površini... a nekad čak ni to. „Ako
je pogrešan trenutak...?“, odlučno je ponovio svoje pitanje.
„Ne. Pretpostavljam da nije.“ Zakoračila je unazad, dok je njena haljina šuštala, i
dozvolila mu da uđe u foaje. „Uđite.“
Nakon što je zakoračio u kuću, Rori je doživeo sledeći šok. Imao je puno iskustva
sa ljudima koji su pokušavali da kamufliraju stare palate koje su se raspadale svežim
krečenjem s koca i konopca, u nadi da će za njih dobiti veću cenu. Takođe je vrlo dobro
znao da većina južnjačkih porodica ne bi ni oglasila prodaju, osim u slučaju da više nisu
mogli da održavaju svoje vile. Pretpostavio je da Džejk Klejrmont pripada tom sloju
ljudi, nakon što je video stanje zemljišta koje je okruživalo kuću.
Ali palata Plantaže Jasmina je bila potpuno obnovljena i apsolutno prelepa.
Stajao je u tišini, razgledajući oko sebe, dok ga je urođena ljubav prema ovakvim
vilama od istorijskog značaja skoro preplavljivala. Mogao je da vidi kako je ovaj foaje
trebalo da izgleda, i kako je verovatno i izgledao pre jednog veka.
Široko stepenište se nadnosilo sa obe strane ogromnog foajea. Uglancano drvo
stepeništa je sijalo, a debeli crveni tepih na stepenicama bio besprekorno čist. Iznad, po
sredini, visio je ogroman blještavi luster. Foaje je bio krcat antikvitetnim stolovima,
na kojima su se nalazile neprocenjive vaze i figurice. Na zidovima su visila platna starih
majstora. Mermerni pod je, tu i tamo, bio prekriven bogato prepletenim, ručno rađenim,
vunenim ćilimima.
Rorijevom glavom su se rojile razne misli. Starac se sigurno poigravao s njim.
Nema šanse da je zaista hteo da proda ovakvu dragocenost. Ako je mogao da održava
palatu u ovako savršenom stanju... Koštala bi pravo bogatstvo, kada bi Klejrmont
bio ozbiljan u nameri da je proda. Ali... Gospode dragi, koliko bi samo želeo da je ima!
Založio bi bukvalno sve što poseduje da bi se dočepao ove kuće. I ovde ne bi bilo
nikakvog hotela niti odmarališta. Ne, ovo je bila porodična vila, kuća za porodicu. Ali
nikako ne bi mogao sebi da opravda toliki trošak. To bi bilo nepraktično, i nemoguće,
i... Proklet da je matori đavo Klejrmont što je rešio da ga stavi na ovakve muke.
Tek se tad Rori povratio iz svog transa, i shvatio da ga unuka matorog đavola
smireno gleda. Borio se da sakrije glad u očima, koja se nesumnjivo mogla videti, i
okrenuo se ka njoj, čekajući ljubazno da mu pokaže gde treba da ide. Pomalo ga je
iznenadilo što je izgledalo kao da je nestalo njenog neprijateljstva. Zamenila ga je
nekakva proračunata znatiželja, ali mu nije pružila priliku da to sam ispita.
„Pođite ovuda“, rekla je, pokazujući mu glavom da je prati. Krenula je preko foajea,
do ogromnih, prelepo rezbarenih dvokrilnih vrata. Otvorila je jedno krilo i skliznula u
sobu, za koju se ispostavilo da je biblioteka, isto onako lepo obnovljena kao
foaje. Najavila ga je, sa sitnom dozom ruganja u svom nežnom glasu. „Imaš posetioca,
Džejk.“
Pridižući se iz velike kožne fotelje kraj kamina, Džejk Klejrmont je spustio knjigu
koju je očigledno čitao i momentalno prišao, sa ispruženom rukom, da pozdravi Rorija.
Delovao je kao beningni starac, visok i tanak, sa glavom punom srebrnosede kose
i pomalo izbrazdanom kožom lica čoveka koji je većinu svog života proveo na
otvorenom. Njegovo vitko telo je bilo čvrsto, i dalje snažno, mada je bio u
Knjige.Club
6
 Knjige.Club Books

svojim šezdesetim godinama. Kretao se stabilno i dostojanstveno. Blagi spokoj na

njegovom licu je narušavala jedino oštrina njegovih žestokih, zelenih očiju.
Odjednom se Rori setio kako je jednom čuo, iz usta jednog od Klejrmontovih
najbližih prijatelja, da je Džejk pola soko, a pola ajkula, i da je jedina osoba na planeti
koja je mogla da ga primora da posluša tuđe mišljenje, bila unuka koju je obožavao.
„Rori. Drago mi je što si stigao, moj mladiću. Dobro došao.“
Te reči moj mladiću, razmišljao je Rori, zvučale bi snishodljivo da ih je neko drugi
izgovorio. Ali dolazeći od Klejrmonta, bile su sasvim prirodne i ljubazne. Sumnjičav,
Rori se zapitao šta li je ta stara ajkula sad naumila. „Hvala ti, Džejk“, blago je uzvratio.
„Drago mi je što te ponovo vidim.“
„Vidim da si upoznao Bener.“ Bila je to koliko izjava, toliko i pitanje.
Okrznuvši očima kamin, gde je Bener stajala sa upadljivim izrazom zabave na svom
ljupkom licu, Rori je klimnuo glavom. „Imao sam to zadovoljstvo,“ potvrdio je i zapitao
se zašto se u prisustvu Džejka uvek osećao poput nekadašnje stare gospode, ili kakvog
aristokrate. Susreli su se par puta u Čarlstonu, i svakom prilikom bi osetio kako ga
preplavljuje alarmantan nalet lepih manira. Možda je to bilo samo zbog uglađenih
manira i sistema vrednosti stare škole, koja je bila više nego očigledna u Džejkovom
ponašanju.
Stari prevarant bi Vas mogao odrati do gole kože i ostaviti sa osmehom na licu,
nasmejao se Rori u sebi.
„Odlično, odlično“ Džejk je delovao neuobičajeno zadovoljno. „Ona ti može na
brzaka pokazati kuću, taman dok nađem nekog da ti unese prtljag. Siguran sam da ćeš
sutra želeti sam da tumaraš po vili, ali ti Bener može mnogo toga ispričati o
našoj istoriji.“
Pre nego što je Rori stigao da mu odgovori, Bener je to učinila umesto njega.
„Džejk, zar si zaboravio na zabavu? Zaista treba da obavim mnogo stvari pre nego
Što naši gosti počnu da pristižu.“
Dok ih je Rori u tišini posmatrao, dva para zelenih očiju su se sukobila u nemoj
borbi koja je bila gotovo opipljiva. Oba ratnika su se sa lakoćom smeškala i smireno
zurila u protivnika, a Rori se nije ni usuđivao da pomisli ko bi od njih dvoje mogao izaći
kao pobednik. Odlučio je da sačeka i vidi.
Na kraju, Bener je duboko uzdahnula i krenula ka vratima. „Pođite ovuda,
gospodine Stjuart“, rekla je zajedljivo.
Rori se jedva suzdržao da se duboko ne pokloni nasmešenom Džejku, pre nego što
je pošao iz sobe, prateći devojku.
Kada su se našli u foajeu, krenula je da mu priča hladnim, blago oholim i promuklim
glasom i poprilično namernim, pomislio je Rori. Svako bi pomislio da zvuči poput nekog
turističkog vodiča koji se nasmrt dosađuje.
„Glavna kuća je restaurirana pre deset godina. Do tada je njena struktura bila
održavana, ali je enterijer bio zapušten. Sada, svaka prostorija je precizno restaurirana.
Sav nameštaj je iz tog doba, a svi materijali su autentični. U vili ima trideset soba,
uključujući biblioteku, radnu sobu, svečanu trpezariju, balsku dvoranu, nekoliko salona
i dnevnih boravaka, kao i mnoštvo spavaćih soba. Samo kupatila nisu autentična, ali su
Knjige.Club
7
 Knjige.Club Books

dizajnirana da se, što je više moguće, uklope u ostatak enterijera. Odakle biste želeli
da počnete sa razgledanjem, gospodine Stjuart?“
Zurio je u njeno učtivo, ljubopitljivo lice i ljubazno joj odgovorio: „Ako biste me
samo uputili ka mojoj sobi, radije bih Vas ostavio na miru da možete da se spremite za
vašu zabavu. Za sad možemo i da preskočimo turistički obilazak.“
„Moj deda je to zahtevao“, podsetila ga je hladnokrvno.
„Meni je to više zvučalo kao naređenje.“
Slegnula je ramenima, ali nije bio siguran da li je to značilo da se slaže ili ne slaže
sa njegovom izjavom, ili je možda samo potvrdila da je čula njegov komentar.
Ignorišući njegov predlog da obilazak može da čeka, Bener mu je veselo kazala:
„Počećemo onda od balske dvorane.“ I krenula je u tom pravcu.
Po prvi put, od kad se on seća, Rori je zapravo upijao sve što je čuo tokom obilaska,
dodatno obraćajući pažnju na svog turističkog vodiča. Delovalo je kao da se ona
namerno trudi da ga odbije, ili makar, u najmanju ruku, da ga razbesni. Svaka njena reč
je delovala proračunato, sa narnerom da u njemu probudi odbrambeni mehanizam ili
agresiju. Bila je hladna, drska, snishodljiva i nestrpljiva.
Rori nije bio tip muškarca koji bi tako nešto trpeo, ali je podnosio to ponašanje
Bener Klejrmont. Na njenu hladnoću je odgovarao ljubaznošću, na drskost savršenim
manirima, a na njenu snishodljivost neverovatnom blagošću. Ignorisao je njeno
nestrpljenje, postavio joj nekoliko pitanja, i došao do zaključka da je njegov prvi utisak
o njoj bio u potpunosti ispravan.
Bener nije bila urođeno drska, hladna, shishodljiva, čak ni neprijateljski nastrojena.
Bila je namerno takva, trudeći se da ga isprovocira. Nije imao nikakvu ideju zašto bi to
želela, osim ako nije bilo samo zbog činjenice da je zainteresovan za kupovinu Plantaže
Jasmin, a da ona nije želela da se plantaža proda. Sklonio je tu pomisao negde u stranu,
da bi mogao kasnije da je pažljivije prouči, i nastavio da uživa u obilasku kuće.
U vili je bilo poprilično živo, u svetlu priprema za današnju zabavu. Posluga,
obučena u odgovarajuće kostime iz predratne ere, jurila je unaokolo, noseći cveće,
stolnjake i hranu. Naletali su jedni na druge, ali su se izrazito ljubazno izvinjavali.
Rori je bio više nego znatiželjan. „Džejk mi nije spominjao nikakvu zabavu“, rekao
je pažljivo dok ga je Bener sprovodila kroz krilo kuće sa spavaćim sobama. „Svakako
bih sačekao i došao tek sutra, da sam samo znao.“
Bener ga je tajanstveno pogledala. „Na Vašem krevetu ćete naći kostim“, rekla je
smireno.
„Šta? Ali...“
„Džejk uvek misli unapred“, rekla je misteriozno.
„Zaista ne bih da se namećem“, rekao joj je Rori.
Ignorisala je njegove reči. „Na zabavi će biti nekoliko stotina gostiju“; rekla je.
„Oko pedesetak njih će ostati u vili da prenoći. Sutra ujutru imamo organizovan lov. U
Vašem ormanu ćete naći odgovarajuću odeću za jahanje. Jašete, zar ne?“, dodala
je upitno.
„Za divno čudo, jašem“, rekao je, po prvi put osetivši neprijatnu uznemirenost.

Knjige.Club
8
 Knjige.Club Books

Nasmešila mu se čudnim, malim smeškom. „Postaraću se onda da Vam izaberem

nekog odličnog lovca.“
Rori ju je sumnjičavo pogledao.
Stala je kraj otvorenih vrata i pokazala mu ka unutrašnjosti. „Ovo je Vaša soba.
Vaše torbe su već raspakovane. Ako Vam bude bilo potrebno bilo šta, samo povucite
konopac sa zvonom. Zabava počinje za dva sata. Za trideset minuta, u maloj
trpezariji, poslužićemo laganu večeru. Ako odlučite da je preskočite, hrana će biti
posluživana i na zabavi.“
Delimično očekujući da mu još kaže i: „Imate li neka pitanja?“, Rori je duboko
udahnuo. Borio se da obuzda svoj temperament i zadrži lepe manire.
I izgubio. „Ne dopadam ti se baš, zar ne?“, rekao je naglo.
„Tek što sam te upoznala“, odgovorila mu je hladnokrvno.
„Ako se ovako ponašaš prema svakom koga upoznaš, siguran sam da si do sad stekla
puno neprijatelja“, primetio je.
„Taman koliko mi je potrebno“ rekla je veselo.
Rori se borio da se obuzda. „Ne uživam da me tretiraju kao pariju2, gospođice
Klejrmont“, rekao je najsmirenijim tonom glasa kojim je mogao. Njen smešak je bio
podrugljiv. „Pobogu, gospodine Stjuart, mi nikada ne pozivamo parije na naše zabave.“
„Pa ja i nisam pozvan“, brecnuo se.
„Ma, da li je moguće?“ I dalje se smeškala.
Rori se osvrnuo oko sebe, pitajući se, u naletu potpuno nepoznatog divljaštva, da li
bi bilo nekih svedoka ako bi sad počinio ubistvo. Zauzdao je svoje impulse, nakon što
je u dnu hodnika video nekoliko ljudi koji su se spuštali stepenicama sa trećeg sprata,
očito na putu ka balskoj dvorani. Odsutno je primetio da su svi muškarci obučeni u
uniforme iz Američkog građanskog rata - naravno, to su bile uniforme Konfederacije
Američkih Država.
„Neki od gostiju su krenuli već da silaze stepenicama. Bolje bi bilo da im se
posvetiš“, procedio je kroz zube. „Izgleda da su poranili.“
Bener je pratila njegov pogled i Rori je pre osetio, nego što je video da se blago
trgnula, kao da je iznenađena. Kada ga je ponovo pogledala, u njenim zelenim očima je
video preplašen, skoro paničan izraz. “Da“, rekla je tiho. „Bolje bi bilo da to uradim.“
Taj pogled u njenim očima mu je zasmetao. „Bener...“, zaustio je, jedva svestan da
ju je oslovio po imenu.
Prekinula ga je, i dalje tihim glasom. „Ako budete imali bilo kakvih problema sa
svojim kostimom,

Knjige.Club
9
 Knjige.Club Books

2.

Bener je zatvorila vrata od biblioteke i naslonila se na njih. Gledala je preko

prostorije u svog dedu, sada odevenog u kostim, u kom je izgledao poput pravog
pravcatog južnjačkog vlasnika plantaže.
Nasmešio joj se, blago šeretskim iskošenim usnama. „Kako je prošao tvoj turistički
obilazak?“, upitao ju je.
„Oh, ma predivno.“ Benerin veseli glas je bio daleko od hladnoće koju je pokazala
tokom obilaska. „Bila sam užasno nepristojna prema tvom gospodinu Stjuartu, a on je
to muški podnosio.“ Iznenada se nasmejala glasno. „Odnosno, podnosio je do
pre nekoliko minuta.“
„Da li ti je odrao kožu?“, Džejk Klejrmont ju je zainteresovano upitao.
„Hteo je da me ubije! Ipak, s obzirom na to da je gost u tvojoj kući... Meni je barem
tako delovalo.“ Bener je oklevala, a onda rekla namerno bezizražajnim glasom: „On...
video je vojnike i njihove mlade, deda.“
Džejkove oči su se suzile, i u njima se video isti onaj preplašeni izraz koji je Rori
malopre video u
Benerinom pogledu. „Je li?“, starac je dubokoumno promrmljao. „Je li, zaista? To
je veoma interesantno.“
„Pomislio je da su to naši gosti.“
„Nisi mu rekla...?“
„Ne, naravno da nisam.“ Glasom, koji je iznenada, bio prepun strasti i osećanja,
Bener je uzviknula: „Džejk, ne možeš da mu prodaš plantažu! Ovo mesto ti je u krvi - i
meni. Ubilo bi nas oboje da je napustimo.“
Džejk ju je neko vreme posmatrao, a onda slegnuo ramenima. „Došao je ovamo sa
dobrim namerama, i ti to znaš. Ja sam ponudio da prodam, on želi da kupi. Ako njegova
cena bude odgovarala...“
„Postaće vlasnik Plantaže Jasmina“, dovršila je ogorčeno njegovu rečenicu.
Džejk je bezizražajnim glasom rekao: „Restauriranje palate je istrošilo veliki deo
našeg bogatstva, Bener. Da bismo ponovo pretvorili Jasmin u plantažu koja može da
donosi novac, bilo bi nam potrebno mnogo više nego što imamo.“ Namerno,

Knjige.Club
10
 Knjige.Club Books

pomalo brutalno, dodao je: „Zar želiš da je gledaš kako propada, poput svih ostalih u
ovom kraju?“
„Ne“, prošaputala je.
„Onda imamo samo dva izbora. Možemo da je poklonimo nekom društvu za
očuvanje istorije ili da je prodamo nekome poput Rorija Stjuarta, koji je zainteresovan
da je očuva u najpribližnije restauriranom stanju.“
Bener se naglo uspravila, prihvativši razumnost njegovih reči, čak i protiv svoje
volje. Nasmešila mu se, krijući koliko joj to slama srce, pokazujući mu svoju
Klejrmontsku krv. Svu ljubav koju je gajila prema tom starcu, pretočila je u brižne i
osećajne reči. „Ti matoro kopile.“
Džejk joj se nacerio. „Obećao sam ti da neću prodati plantažu bez tvog odobrenja,
stara moja, a to sam i mislio. Dobro ćemo namučiti i proučiti Stjuarta pre nego što
donesemo našu odluku. Postaraćemo se da plantaža ostane u dobrim rukama. Slažeš
se?“
„Slažem se, deda.“
„Onda, dobro.“ Upitno je podigao jednu obrvu, gledajući u nju. „I bez tvojih
uobičajenih trikova, Bener.“
„Ja ne koristim nikakve trikove“, rekla je besno.
Džejk Klejrmont se blago nasmešio. „Kada si imala deset godina, veoma nevino si
objavila svima da je plantaža ukleta, jer si želela da obeshrabriš potencijalne kupce“,
podsetio ju je.
„To je bilo pre sedamnaest godina“, istakla je, dokazujući svoje vrline. „Nisam
znala da U ozbiljno planiraš da je prodaš, i nisam koristila nikakve trikove.“
„Pa, u svakom slučaju, budi fina prema Stjuartu. Bez drskosti i nepristojnosti, važi?“
Bener je zamahnula glavom i okrenula se da bi otvorila vrata. „Naravno da ću biti
fina“, dobacila je preko ramena dok je odlazila. „Već sam mu na krevet stavila previše
malu posteljinu, isključila toplu vodu u njegovom kupatilu i stavila trnje u njegove
jahaće pantalone - koliko još finija bi trebalo da budem?“
Zatvorila je vrata za sobom slušajući smeh svog dede za sobom. Čula je i sve više
užurbanih glasova koji su učestvovali u pripremi zabave. Nakon trenutka neodlučnosti,
i jednog pogleda prepunog krivice koji je bacila u pravcu sata pored stepenica, izjurila je
iz kuće kroz vrata francuskog balkona u prednjem salonu. Pretrčala je verandu, sišla niz
stepenice i krenula duž ružičnjaka, držeći visoko podignutu haljinu i prateći put koji je
vodio ka šumi.
Obrela se u maloj kolibi izgrađenoj na zaravni, manje od sto metara udaljenoj od
glavne vile. Sudeći po istorijskim knjigama o Plantaži Jasmina, ta koliba je tu podignuta
još pre Građanskog rata, ali Bener nikada nije uspela da sazna ko ju je, i zbog čega,
izgradio. Kao dete, smišljala je i pričala priče o ljubavnicima koji su se tu krili od
porodice koja se nije slagala s njihovim izborom. Nije videla razlog da sad promeni to
mišljenje. Te priče su odgovarale njenoj romantičnoj prirodi, kao i ušuškanoj arhitekturi
same kolibice.
Lepo obnovljena, malena kućica se ugnezdila između drveća. Virila je iz šume
poput stidljive deve koja se krila iza svog obožavaoca. Kada je bila dete, to je bila
Knjige.Club
11
 Knjige.Club Books

Benerina kobajagi kuća. A od kad je odrasla, pretvorila ju je u svoje svetilište. Kuća je

imala samo jednu spavaću sobu. Krevet je uvek bio spremljen, u slučaju da odluči da
prespava tu, a imala je i jedan veliki, otvoreni prostor, od kog je Bener napravila
sebi prostoriju za rad. Kupatilo je izgrađeno pre nekoliko godina, i bilo je jedini moderni
deo te građevine.
Bener se podigla na nožne prste i dohvatila ključ visoko sa dovratka. Otključala je
vrata, vratila ključ na svoje mesto, i ušla unutra. Ostavljala je otvorena vrata iz navike
jer ju je tešilo saznanje da je tu nikad niko nije ometao.
U glavnoj prostoriji kolibe, brzo je skinula sa sebe periku sa kovrdžavom kosom i
veselo je okačila na bistu svog dede. Ta bista je bila jedan od njenih ranih pokušaja
vajanja. Prošla je prstima kroz njene kratke, crne kovrdže, i krenula odsutno da
masira svoje vlasište, dok je zurila u nedovršenu uljanu sliku na stalku u sredini
prostorije. Žudela je za tim da sedne i ozbiljno porazmisli o svom
poslednjem umetničkom delu, ali nije imala dovoljno vremena, i plašila se da ne uništi
svilenu haljinu.
I zato je samo tu stajala, masirajući glavu koja ju je svrbela od isuviše uzane perike,
zureći u svoj portret. Zapitala se zašto, pobogu, taj lik toliko prokleto liči na Rorija
Stjuarta? Zbog toga je i došla ovde, da to proveri, mada je znala da nema dovoljno
vremena. Započela je da slika taj portret pre nekoliko dana. Samo je želela da naslika
pravog južnjačkog gospodina, da ga potpuno izmisli u svojoj glavi.
Dođavola, bio je pljunuti Rori Stjuart!
Gusta, suncem osvetljena plava kosa - a ona čak nije ni volela plavokose muškarce.
Smirene, sive oči. Usko, snažno lice, sa privlačnom strukturom kostiju. Šeretski osmeh.
Glava ponosno uzdignuta ka nebu. Samo je njegova odeća bila drugačija. Ovaj
muškarac je bio obučen u dobro skrojeni, dugački smoking, ispod kog je bila košulja sa
karnerima, uobičajena uniforma južnjačkog lepotana koji je pošao u pohode da damama
slama srčana perika je zločin protiv prirode.“ Bener se toliko brzo okrenula, da je umalo
izgubila ravnotežu. Zurila je nemo ka vratima, misleći: “Dođavola, pa to je stvarno on.“
Rori se presvukao u kostim koji su mu Klejrmontovi ostavili. Ne samo da mu je
savršeno odgovarao, već mu je i savršeno pristajao. Od meke krune na glavi, koju je
stvarala njegova gusta plava kosa, sve do savršeno uglačanih crnih čizama, bio je
personifikacija pravog pravcatog južnjačkog džentlmena.
„Molim?“, nekako je uspela da prozbori, a onda shvatila da i dalje masira svoju
glavu. Hitro je spustila ruke.
„Kažem da je ta perika, koju si nosila, zločin protiv prirode“, strpljivo je ponovio,
proučavajući guste kovrdže, zbog kojih je njena malena glava delovala varljivo krhko.
Bener je, načas, pomislila da se postavi prema njemu sa svojim prethodnim
neprijateljstvom, ali je brzo resila da odustane od te ideje. Biće dovoljno vremena za to,
zaključila je, nakon što on kupi Plantažu Jasmina - ako je kupi. Tako ga je, očito,
zbunila i zapanjila svojim širokim osmehom. „Svrbi me glava zbog perike“, značajno
mu se poverila.
Rori je trepnuo, dvoumeći se zbog trenutnog zadovoljstva koje je osetio kada je
ugledao njen osmeh, ali i zbog neprijatne sumnje usled promene njenog ponašanja.
„Nadam se da ti ne smetam“, rekao je iznenada. „Video sam te sa mog prozora i
Knjige.Club
12
 Knjige.Club Books

zapitao sam se gde li si krenula.“ Bacio je pogled oko sebe, a onda pažljivo dodao:
„Nisam želeo da te ometam.“
Na tren ju je začudio njegov čudan ton glasa, ali je onda rešila da ne želi da pridaje
tome veliku važnost. „Ovo je mesto na kom radim“, objasnila mu je.
„Ti si profesionalna slikarka?“, upitao ju je, gledajući platna koja su bila naslonjena
na zidove.
„To je pre neki moj hobi, zapravo. Nisam dovoljno dobra da bih bila profesionalac.“
Rori je zurio u nju beskrajno dugo, a onda je prišao jednoj pozamašnoj gomili
slikarskih platna, kleknuo na jedno koleno i počeo da ih pregleda. Kada se napokon
pridigao, okrenuo se i ponovo dugo zurio u nju. Iznenađeno je shvatio da ona zaista
nema pojma koliko je dobra slikarka.
„Da li je Džejk video ove slike?“, upitao ju je. Bener je samo slegnula ramenima.
„Nisam mu dugo pokazala ništa osim nekih crteža. Zašto me to pitaš?“
„Zato što su odlične“, rekao je bezizražajno Rori. Osetila je kako su joj obrazi
pocrveneli. „Meni je to samo hobi“, rekla je pomalo uznemireno.
Rešio je da promeni temu - makar za sad. Zaobišao je štafelaj, sve dok nije mogao
dobro da vidi sliku koju je proučavala kada je ušao. Zapanjio se kada je shvatio da zuri
u nešto što je lako mogao da bude njegov portret. „Pa, zdravo. Kako se,
pobogu...?“ “Čudno, zar ne?“, rekla je. „Ni ja to ne razumem. Pokušala sam da naslikam
portret mladog južnjačkog gospodina i eto sa čim sam završila.“
„Stvarno? Pomislio sam da je možda tvoj prijatelj...?“
Pogledala ga je pravo u oči i nervozno trepnula. „Koji prijatelj? O čemu pričaš?“
Rori ju je pogledao, zbunjeno. „Muškarac koji je sa tobom šetao kroz ružičnjak. Bio
je isto ovako obučen“, pokazao je rukom ka slici. „ A bio je i plavokos. Usput, gde je on
sada?“
Bener se veoma pažljivo povukla korak unazad i sela na ivicu visoke, barske stolice.
Više nije razmišljala o tome da može da isprlja svoju haljinu. Sada je, na neobično
odsutan način, razumela Rorijev raniji komentar o tome da nije želeo da joj smeta. Plašio
se da ne prekine nešto između dvoje ljubavnika. „Oh... ja sam sama ovde, gospodine
Stjuart“, promrmljala je.
„Rori“ automatski ju je ispravio, pokušavajući da razluči izraz njenog lica. Na kraju
je zaključio da je to neka čudna mešavina humora i zbunjenosti. „Dakle, tvoj prijatelj je
otišao?“
„Mhhmmm“, uzvratila je nejasno.
Svestan sopstvenog, zbunjujućeg osećanja da mu nešto izmiče, Rori je zurio u nju i
odlučio da pokuša još jednom. „Veoma je čudno što tvoja slika izgleda toliko slično
meni, gospođice Klejrmont. Naravno, ima nekih razlika.“
„Ima ih? Mi nikada sebe ne vidimo onako kako nas vide drugi, zar ne?“
prokomentarisala je, pomalo zagonetno, a onda nastavila: „Mogao bi i ti mene da
oslovljavaš sa Bener, važi? A sad zaista mislim da bismo morali da se vratimo nazad u
kuću, gospodine... uh, Rori.“
„Svakako“, složio se, gledajući kako skida periku sa čudesno uverljive biste njenog
dede i stručno je navlači preko svojih kratkih kovrdža. Želeo je da je pita šta se dogodilo
Knjige.Club
13
 Knjige.Club Books

s njenim prijateljem. Zapravo, bio je iznenađen koliko je žudeo za tim da je ispita sve u
vezi sa tim muškarcem, ali je uspeo da ostane strpljiv. Od kad je ušao u kolibu, bila je
sve vreme ne samo ljubazna prema njemu već i prijateljski nastrojena. Nije želeo da je
sopstvenom nepažnjom skrene sa tog puta.
Bener je prva izašla iz kućice, zaključavajući vrata za njima, ali se nije trudila da
sakrije od Stjuarta gde drži ključ od kolibe. Prošli su ružičnjakom i kroz francuska vrata
od balkona ušli u kuću. Haotična zabava unutra se alarmantno zahuktavala.
Bener se trgnula, kao da je čula neki zvuk koji ju je uznemirio, i pokazala Stjuartu
da je prati. „Mi idemo u malu trpezariju, Džejk nas verovatno tamo već čeka.“
Džejk ih je zaista čekao u trpezariji, koja je očito bila namenjena za serviranje
obroka kada je u kući bilo samo nekoliko ljudi. Bila je mala i udobna, a antikvitetni sto,
stolice i ostali nameštaj, savršeno su se uklapali da podmire potrebe jedne porodice.
Benerin deda je bio uzdržano oduševljen kada ih je video kako zajedno ulaze u
prostoriju, toliko oduševljen da je nju umalo napustilo dobro raspoloženje.
„Pokazivala sam vrt Roriju“, rekla je ne razmišljajući. Zatim je osetila kako joj
rumenilo prekriva lice.
Ipak, Džejk Klejrmont nije mogao da deluje zadovoljnije, ma šta da mu je rekla.
Prosto se samo nacerio i upitao Rorija šta misli o ružama na imanju.
Ta tema, i uopšteno, sve što se ticalo Plantaže Jasmina, održavalo je razgovor
tokom laganog obroka. Bener više ništa nije rekla. Gledala je zamišljeno u Džejka, a
povremeno bi bacila pogled ka Roriju, i tada bi na njenom licu moglo da se vidi da
duboko razmišlja.
Tek kada su ustali od stola i krenuli nazad ka foajeu, ka zvucima gostiju koji su
pristizali, Rori je napokon shvatio zašto je Džejk Klejrmont imao tako zadovoljan izraz
lica, i zašto se Bener iznenada i neobjašnjivo ućutala. Prva pomisao, kada je počeo
da shvata šta se događa, bila je: Ta stara ajkula! Druga misao, nažalost, skrušena i
neprijatna, bila je: Ovo će pakleno da zakomplikuje stvari. Bio je apsolutno siguran u to
koliko su stvari već komplikovane, kada je slučajno načuo Bener, kako besno
šapuće svom dedi na uvo.
„Džejk, ti kad nešto smisliš, to ne puštaš.“
Džejk nije delovao kao da ga je to uznemirilo, ali je Rori, s druge strane, osetio
neobjašnjivu potrebu da zadavi matorog lisca. Svako, ko nije potpuni idiot, pomislio je,
shvatio bi da Bener sad sigurno neće želeti ništa da ima sa njim, nakon što je njen
deda tako bolno očigledno obelodanio svoje namere.
Matori, đavolji lisac je izigravao provodadžiju, pobogu!
Rori je u tom trenutku pomislio na nekoliko stvari. Prvo je pomislio kako se njegovi
planovi trenutno mogu uporediti sa naporima lososa da pliva uzvodno. Pomislio je
mrzovoljno na muškarca u vrtu sa ružama. I zapitao se da li je bila namera sudbine
ili matorog Klejrmonta, da mu postavlja zamke na njegovom putu.
„Dođavola“, promumlao je sam sebi. „Pa ja nemam apsolutno nikakve šanse.“

Sat vremena kasnije, zabava je bila u punom jeku. Pošto se niko nije potrudio ništa
da mu objasni, Rori je morao sam da otkrije da je to bio godišnji događaj na Plantaži
Knjige.Club
14
 Knjige.Club Books

Jasmina. Čitav komšiluk, i svako ko je uspeo nekako da dođe do pozivnice, skupio bi

se ovde u starinskim kostimima, spreman da oda počast proteklim vremenima. Neki od
njih su došli samo na zabavu, a drugi su planirali da ovde provedu noć, da bi učestvovali
u kostimiranom lovu, sutradan ujutru.
Pošto su se Rori i Džejk kretali u istim poslovnim krugovima, otkrio je da je na
zabavi bio prisutan popriličan broj ljudi koje je poznavao. Ali pošto su gosti krenuli da
hrle u veliku kuću, počeo je da se brine da Bener i njen deda nisu poveli dovoljno računa
o mogućim upadima ljudi koji nisu imali pozivnicu.
Napokon je, među mnoštvom sveta, uspeo da pronađe Bener, i odvuče je u
udubljenje u balskoj dvorani. „Nisam želeo da vam se mešam“, odlučno je izjavio.
„Ali... da li ste ti i Džejk razmišljali o ljudima koji će pokušati nenajavljeno da dođu kod
vas, Bener?“
„Oh, uvek ima takvih“, rekla mu je veselo.
Rori je iznenada shvatio da njeno veselje nije bilo upućeno isključivo njemu, i na
tren je, u sebi, prokleo Džejka zbog svoje neosetljivosti i bezosećajnosti. Mučeći se,
uspeo je da zvuči veselo kao i ona. “Pa, u tom slučaju, ma koliko to zvučalo surovo,
zar ne bi neko trebalo da pripazi na dragocenosti?“
„Neko i pazi“, uveravala ga je. „Zapravo, nekoliko njih.“ Glavom mu je pokazala
ka balkonu. „Vidiš onog gospodina u bordo plišu? I onog drugog, u sivom. I onog tamo,
pored vrata i... ima ih još nekoliko. Oni su svi zaposleni, kao privatno obezbeđenje.“
„Shvatam.“ Rori se blago iscerio. „Trebalo je da znam da Džejk nije baš toliko
poverljive prirode.“
„Poverljive prirode?“ Bener ga je zapanjeno pogledala. „Džejk? Slušaj ti mene, moj
deda je prava ajkula, sa nizovima smrtonosnih zuba“, rekla je bučno.
Nasmejao se kada je čuo njen precizan, nimalo rođački blagonaklon opis. Rori ju je
hitro uhvatio za ruku kada je video da se sprema da se okrene i ode. “Čini mi se da čujem
valcer“, primetio je veselo. „Da li mi dopuštate, gospođice Klejrmont?“
Trepnula je od iznenađenja i pokušala da se nasmeje, mada taj zvuk nije zvučao
onako kako je nameravala. „Što da ne?“
Rori ju je odveo ka podijumu, gde su se pomešali sa raznobojnim mnoštvom
nasmejanih parova. Dokazao se kao izvrstan plesač, a takođe je dokazao i da je savršeno
sposoban da vodi opušten razgovor i da pritom ne mora da broji korake niti da pazi da je
ne zgazi. Njegovo sjajno umeće na podijumu ju je iz nekog razloga iznerviralo više nego
što je to želela sebi da prizna.
„Da li si primetila koliko odrasli ljudi vole kad im se ukaže prilika da se preobuku
i pretvaraju da pripadaju nekoj drugoj eri?“, upitao ju je veselo.
„Baš čudno, zar ne?“, složila se s njim. „I to nakon što im je bilo potrebno toliko
vremena da odrastu.“ Bener, nakon mnogo godina kostimiranih balova na Plantaži
Jasmina, takođe nije morala da pazi na svoje plesne korake. Ipak, bila je blesavo svesna
njegove ruke oko njenog struka i snage njegovog ramena pod njenom rukom. Idiote,
ukorila je samu sebe.
„Nisam video tvog prijatelja od početka zabave.“

Knjige.Club
15
 Knjige.Club Books

Bener se trgnula, a onda, pošto je shvatala da se od nje očekuje neki odgovor,

pokušala da nešto izmisli. „Ja... pretpostavljam da je tu negde.“
Rori je pogledao njenu levu ruku. „Vidim, nemaš prsten“, primetio je.
Kratko se zabavljala s idejom da pokuša da iskoristi plavokosog muškarca kao štit,
ali je onda ipak odlučila da to ne uradi. Samo zato što je njen deda imao apsurdnu ideju
da bi između nje i ovog veoma samouverenog muškarca koji je plesao s njom, trebalo
da dođe do neke romantične veze, to nije značilo da i Rori deli njegovo ubeđenje, čvrsto
je zaključila. „On nije... takav prijatelj“, usputno mu je objasnila.
„Shvatam.“ Rori je klimnuo glavom. „To je sjajno.“
Protiv svoje volje, Bener je morala da se ugrize za jezik da bi se sprečila da zagrize
taj mamac. Ali nekako je uspela da se zauzda. „Odlično plešeš“, hitro mu je uputila
kompliment.
„Hvala ti. I ti si sjajna plesačica. Takođe si sjajna u menjanju tema razgovora.“
Takođe je bila sjajna i u ignorisanju nedžentlmeskog zadirkivanja. Izazivajući ga
namršteno, odsečno mu je rekla: „Ako želiš s nekim da plešeš, ili nekog određenog da
upoznaš, samo mi reci.“
„U koliko sati je poslednji ples večeri?“, momentalno je upitao.
„U ponoć. Tradicionalni valcer.“
„Tada bih definitivno želeo da plešem.“
„Oh? Pa...“
„Sa tobom.“
„Ne mogu“, rekla je, izvinjavajući se. U isto vreme joj je bilo i drago i žao što mora
da ga odbije. „Još jedna tradicija, to je moj ples sa Džejkom.“
Rori naizgled nije delovao razočarano. „Stvarno? Ja sam na gubitku.“
„Hvala“, promrmljala je jedva.
Muzičari su u tom trenutku doveli ples do svog završetka, i Rori, odlučno ostavši u
ulozi južnjačkog gospodina, duboko joj se naklonio, dostojanstveno, iz struka. „Hvala
Vam, gospoja“, rekao je smrtno ozbiljan.
„Nema na čemu“, rekla je, kao da ga grdi. Zatim je brzo, iznervirana svojom
reakcijom, otišla da pozdravi ostale goste.
Rori se povukao sa strane, da posmatra sledeći ples, ali nije mogao da izbegne
besmisleno očinski pogled Džejka Klejrmonta. Na tren ga je gledao, pravo u oči, a onda
je s očitom namerom prešao preko cele prostorije, da bi razgovarao sa starijim
muškarcem.

Kako su sati odmicali, zabava je postajala sve bučnija. Pošto su pića tekla u
potocima, na krajnje demokratski način, više gostiju je podleglo svojim nagonima, pa
su morali da ih diskretno otprate na sprat, do kreveta. Pratnja su bile žene, muževi,
prijatelji, ili neko iz ljubaznog Klejrmontovog obezbeđenja.
Rori, koga je čitav taj anahronični spektakl zabavljao i zadivio, zapitao se da li još
neko, osim njega, uživa u ovom povratku kroz vreme na nekom višem nivou, a ne samo
putem oblačenja. Neki od gostiju su delovali neverovatno prirodni sa svojim predratnim
Knjige.Club
16
 Knjige.Club Books

manirima. Bilo je nekoliko poprilično pijanih i uzavrelih rasprava o tome da li bi Jug

zaista trebalo da se odvoji, zatim je čuo diskusiju dva čoveka srednjih godina o
zaslugama gospodina Linkolna, a jedan dvoboj je sprečen za dlaku, kada je Bener stala
između dve zaraćene strane i veselo rekla da u njenom ružičnjaku neće poteći krv.
Nije da bi zaista došlo do pravog dvoboja. Barem se Rori nadao da do toga ne bi
došlo. U jednom ošamućujućem trenutku, zapitao se da li je možda otputovao unazad
kroz vreme. Shvatio je zaprepašćeno da dvadeseti vek nastupa tek iza ovih
veličanstvenih, hrastovih vrata. Unutar vile, vladao je stari Jug, makar tokom ove noći.
A bilo je fascinantno to gledati.
Rori je iscrpno proučavao predratnu arhitekturu i nameštaj koji je pripadao toj eri,
ali je njegovo znanje o manirima i moralu koji je vladao tih dana, isključivo bio plod
čitanja romana. Zato je i bio očaran i zaintrigiran da vidi sve to pred sobom, tako
precizno i tačno, u šta ni jednog jedinog trenutka nije posumnjao.
Nijedna mlada dama, koja je bila sama, što je zaključivao po tome što nisu nosile
prstenje, nije plesala više od dva puta sa istim mladićem. Starija gospoda su se okupljala
u grupicama, pored stolova sa osveženjem, i razgovarala odsečno o poslu. Starije dame
- Matrone!, pomislio je oduševljeno - sedele su na stolicama postavljenim uz zidove, i s
oprezom gledale u svoje ćerke i sinove drugih dama. Bilo je tu puno laganog flerta i
treptanja trepavicama, preko ruba lepeze. A ples je samo bio savršeni dekor čitave
zabave.
Bener, kao ćerka gospodara kuće, kretala se među gostima, trudeći se da nađe plesne
partnere svima i vodeći računa da razgovor ne zamre. Džejk je, s druge strane, držao
govor pored činije sa punčem.
Rorija je, u jednom trenutku, iznenadio kikot domaćice zabave, kada ju je u prolazu
besramno upitao: „Gde si našla sve ove ljude? Je 1“ vi to iznajmljujete glumce koji
igraju predstavu, ili šta...?“
„Zar nisu predivni? Svake godine je isto i ja prosto uživam u tome. Oni što ostaju
na spavanju, ujutru će biti malo mamurni, ali čim se ponovo presvuku u kostime i popnu
na konja, povratiće se u svoju ulogu.“
„Molim te, reci mi da sam i dalje u dvadesetom veku“, molio ju je Rori,
poluozbiljnim glasom.
Bener se ponovo zacerekala. „Čekaj kad gosti krenu da odlaze“, posavetovala ga je.
„Pred vratima se neće zaustaviti ni jedna jedina kočija. Samo dobri, stari automobili iz
Detroita.“ A onda je ponovo nestala u gužvi.
Rori nije uspevao da je ulovi sve dok na satu skoro nije otkucala ponoć. U tom
trenutku je rešio da mora da je nađe. Čvrsto ju je uhvatio i uvukao u udubljenje u kom
su se već jednom našli, odgovarajući na njen ispitivački pogled: „Moram da te
upozorim.“
„Da me upozoriš? Na šta?“
„Pa, znam da si ti prevelika dama da bi sebi dozvolila da napraviš scenu“, objasnio
joj je, istovremeno zapanjen i oduševljen što je tako lako skliznuo u svoju predratnu
ulogu, poput svih ostalih. „Mislim da bi trebalo da budem pravi džentlmen, i da se
postaram da ne budeš... zatečena.“

Knjige.Club
17
 Knjige.Club Books

„Zatečena čime?“
Muzičari su se spremali za još jedno finale i Rori je hitro dodao: „Našim plesom.“
Bener je bacila pogled ka obližnjem satu i strpljivo mu rekla: „Žao mi je, ali rekla
sam ti da moj poslednji ples tradicionalno pripada Džejku.“
„Ne i ovog puta“, rekao joj je Rori, osećajući mrvicu krivice i neopisiv trijumf.
„Večeras, poslednji ples pripada meni.“
Nakon što je dugo zurila u njega, pažljivo je progovorila: „Rori, ti ne shvataš. To je
tradicija. Ako ti budeš plesao sa mnom, svi će misliti da...“
„Prekasno“, prekinuo ju je odsečno kada su muzičari započeli da sviraju poslednji
valcer. Zatim ju je, u naručju, zaneo ka podijumu.
Bener je imala tek sekund da razmisli o tome, a to nije bilo dovoljno. Videla je kako
ih njen deda gleda, sa zadovoljnim osmehom na licu i pomalo šeretskim pogledom u
svojim zelenim očima. Pogledala ga je, najopasnije što je mogla, a da pritom ne obriše
osmeh sa svog lica. Bila je veoma svesna spekulativnih očiju koje su ih pratile po
podijumu, ali se istovremeno i pitala da li je Rori uopšte bio svestan šta ovaj potez
objavljuje čitavom njenom komšiluku - kao i svima koji su nezvani došli na zabavu, a
upoznati su sa tradicijom Plantaže Jasmina. Uostalom, ipak je bio dvadeseti vek,
podsetila je sebe odlučno.
„Zar ti ne smeta da plešeš, dok te svi ostali gledaju?“, ljubazno ga je upitala.
Rori se naglas nasmejao. „Izgleda da smo stvarno u centru pažnje“,
prokomentarisao je. „Ali pošto su se vojnici i njihove partnerke napokon odvojili
od drvenarije i rešili da nam prave društvo, nismo baš potpuno sami. Pitam se, gde li su
bili celo veče“, dodao je očinski.
Bener je bacila pogled oko sebe i čula samu sebe kako se nervozno smeje, mada je
to nije nimalo iznenadilo.
„Nešto nije u redu?“ upitao ju je znatiželjno, gledajući joj u oči.
„Molim? Oh. Ne, sve je u redu.“ Bener je uspela da se povrati. „Ako te baš zanima,
ovaj bal je tradicija još iz vremena Građanskog rata“, ponudila mu je objašnjenje.
I zanimalo ga je. „Stvarno?“
„Tako je.“ Bener je podelila svoju pažnju između njegovih sivih očiju i karnerića
na njegovoj košulji. “To je bio poslednji bal u okolini pre početka rata. Zapravo, održan
je noć pre nego što su svi muškarci otišli na front. To je bilo poslednji put da su porodice
bile na okupu. Tokom rata, naravno, nije bilo nikakvih balova. Plantaža Jasmina je bila
prva koja je ponovo obnovila tu tradiciju. Mada, pretpostavljam da je prvi bal nakon rata
bio više tužan, nego veseo.“
Rori se prisetio bolnog kraja te ere i klimnuo glavom. „Da. Toliko mladića je
izgubilo život. Toliko udovica zavijeno u crno.“
Bener je bacila pogled na njegovo ozbiljno lice. „Mislim da bi bio red da ti ispričam
za još jednu tradiciju koja je otpočela na tom balu“, rekla je vrcavo.
„O čemu je reč?“
Čula je kako muzičari lagano usporavaju tempo i pružaju joj savršenu priliku da mu
objasni. „Pa, slučajno se desilo da su se te večeri verili ćerka i sin iz porodice vlasnika

Knjige.Club
18
 Knjige.Club Books

imanja - poput mnogo mladih ljudi u to doba. U svakom slučaju, verenim parovima je
pripadala čast da plešu poslednji ples. I tako, još od tad, poslednji ples je rezervisan za
gazdu imanja i njegovu suprugu ili ćerku. Ili, u mom slučaju, za njegovu unuku. A ako
bi ćerka ili sin vlasnika imanja plesali sa nekim drugim gospodinom ili damom, to bi
apsolutno značilo samo jedno, a to je da su se upravo verili. Ta tradicija postoji iz
vremena Građanskog rata, i sve do večeras...“, dodala je šaljivo, dok je muzika privodila
ples kraju: „ta tradicija nikada nije prekršena.“
Zakoračivši unazad od svog prepadnutog plesnog partnera, Bener mu se naklonila
duboko i graciozno. “Zato, nemoj da se iznenadiš kad drugi gosti počnu od srca da ti
čestitaju“, posavetovala ga je ljupko.
Rori ju je gledao kako beži od njega. Poprilično mu je bilo jasno značenje njenih
reči, kao i ratoborni odsjaj u njenim prelepim, zelenim očima. Polako je okrenuo glavu,
skenirajući prostoriju, sve dok nije ugledao Džejka Klejrmonta. Uvalio si me u još jednu
opasnu zbrku!, nemo je rekao starom, namazanom liscu. Sada je trebalo razjasniti još
jedan nesporazum, pomislio je nervozno. Odlučio je da što pre porazgovara sa Džejkom,
pre nego što ijedan od njih dvojice još više ostari.
Inače, nijedan od njih neće dobiti ono što, očigledno, obojica žarko žele.

Knjige.Club
19
 Knjige.Club Books

3.

Bilo je dva sata ujutru. Poslednji gosti koji nisu ostajali da prespavaju, teturali su se
ili su ih uvodili u automobile. U njima ih je čekao vozač, unapred određen da ostane
trezan na zabavi. Oni koji su ostajali da prenoće, lagano su se, pomalo nestabilno, a
svakako nerado, povlačili u svoje sobe. Čišćenje vile je ostavljeno za sutradan ujutru.
Osoblje vile, pozajmljeni radnici ili unajmljeni za ovu priliku, povukli su se takođe u
svoje sobe i smestili u krevete. Muzičari, koji su pokupili i platu i bakšiše, bučno su se
spakovali i napustili kuću.
Bener, koja se išunjala kada su poslednji gosti otišli da se presvuče i skine svoj
glomazni kostim, sada se vratila u biblioteku. Znala je da će njen deda biti tu i uživati u
kratkom samotnom predahu, pre nego što se povuče na spavanje.
Imala je nameru da se razračuna s njim.
Bila je bosa, obučena za spavanje, u modernoj, prevelikoj majici, koja joj je padala
s jednog ramena i bila dugačka do kolena. U njoj je delovala još sitnije nego što je zaista
to bila. Ona ratoborna svetlost koju je Rori imao prilike da vidi u njenim očima, sada je
odavala svu njenu ljutnju i oči su joj gorele poput vatre pravo iz pakla.
„Ti si sve to isplanirao. Znam te ja dobro, Džejk. Isplanirao si čitavu ovu stvar“
„Kako sam mogao to da isplaniram?“ njen deda je zvučao povređeno, dok ju je
blagim glasom to pitao, ne napuštajući udobnost svoje glomazne fotelje. “Rori me je
pitao da li može da zauzme moje mesto pored tebe, tokom poslednjeg plesa. Šta je
trebalo da mu kažem?“
„Ne“, brecnula se. „Osim toga, mogao si da mu objasniš sve u vezi te tradicije. I da
li si ti to učinio? Naravno da nisi. Oboje smo ispali budale zbog tebe!“ “Je li zaista
tako?“ Nasmešio se nežno dok ju je netremice gledao. „Kako to?“
„Sad ceo naš kraj misli da smo vereni!“ Bener je povikala. „I da, ja sam to, naravno,
porekla. Da li mi je neko poverovao? Niko, eto ko! Pokušaj ti da im objasniš, bilo kome
od svih njih, da je ta tradicija obična glupost! Samo probaj. I sam znaš da je tako. I ja
znam da je tako. Iskreno se nadam da i Rori zna da je tako. Ali čitav ovaj zaluđenički
kraj i komšiluk, očajnički se drži tih patetičnih ostataka tradicije, kao da i dalje živimo
u vreme građanskog rata!“
„To je bilo veoma dobro“, njen deda je s odobravanjem klimao glavom. „Ceo tvoj
govor, zapravo, ali posebno ova poslednja rečenica.“
Bener je potonula u fotelju nasuprot njega i zabila lice u svoje šake.
Knjige.Club
20
 Knjige.Club Books

Džejk se trudio da suspregne smeh. „Hajde, malena...“

„Nemoj ti meni malena!“, procedila je, podižući glavu i sevajući očima. „Dođavola,
izigravaš provodadžiju, ali ja ti to neću dozvoliti! A neću dozvoliti ni njemu!“
„Da li te je pitao da budeš njegova draga?“ Džejk ju je upitao šaljivim tonom.
„Sigurna sam da ćeš i to uspeti da središ!“
„Ne bi mi na pamet palo.“
Događaji tog pomalo čudnovatog i iscrpljujućeg dana su rasturili uobičajenu
Benerinu kontrolu na komadiće, ali je ona pokupila šta je od tih komadića mogla i
smirila se. „Vidi“, rekla je razumno i trudeći se da bude što pažljivija. „Znam da se samo
trudiš da uradiš nešto, za šta veruješ da je za mene najbolje. Ali, Džejk, ja imam dvadeset
i sedam godina. Dugo sam se protivila ideji da se imanje proda, ali ja nisam glupa. Ako
moramo da prodamo, onda moramo. Ne moraš da organizuješ moju udaju za tog čoveka,
samo da bi sve ostalo u porodici!“
„Mada, moraš priznati, to bi bilo savršeno rešenje“, razmišljao je Džejk naglas.
„Rori očito gaji snažna osećanja prema ovom imanju i mogu da se kladim da bi za
godinu dana uspeo da stvori plantažu koja donosi profit.“
Dedin melanholični izraz lica i tužne reči nisu uspele da zavaraju Bener. „Dobro“,
rekla je odsečno. “Onda ga uzmi za svog poslovnog partnera, Džejk. Ti možeš da
nastaviš da vodiš celo imanje, a on će biti zadužen za pribavljanje potrebnog
kapitala.“ Sasvim smireno, uz apsolutnu odlučnost koja je pobijala svaki njen argument,
Džejk joj je odgovorio: “Ili ću da ga prodam odmah ili ću ga ostaviti tebi. Tačka.“
„Ja ne mogu da priuštim da se brinem o plantaži“ rekla je, jednako bezizražajnim
tonom. „Osim toga, bio si u pravu. Radije bih te gledala kako prodaješ imanje, nego da
gledam kako se ova vila lagano raspada.“
Džejk je dugo ćutao, očigledno odmeravajući snagu i odlučnost koju je mogao da
vidi u njenim zelenim očima, tvrdoglavim kao što su i njegove bile. Onda je uzdahnuo i
klimnuo glavom. „Dobro, malena. Prestaću da se mešam.
Ako me bilo ko pita, reći ću da je poslednji ples bio samo šala jednog starca.
Čekaćemo da Rori da ponudu za imanje“
Ovo je proteklo lakše nego što je očekivala, ali se Bener momentalno osetila
depresivno i umorno. “Oboje znamo da će dati ponudu. Ideš sutra na jahanje? Odnosno,
danas?“
„Naravno da idem. Dakle, bilo bi bolje da se malo naspavam.“ Džejk je ustao iz
fotelje, pogledao svoju unuku i nežno dodao: „Trebalo bi i ti da se naspavaš“
„Mislim da ću prvo da uzmem nešto za čitanje“, nemirno je promumlala. „Ne spava
mi se mnogo. Laku noć, deko.“
Sagnuo se da je poljubi u kosu. „Laku noć, malena,“
Bener ga je gledala kako izlazi iz sobe. Neko vreme je sedela u tišini, razmišljajući,
prisećajući se, a onda je ustala, namrštenog pogleda, i prišla određenoj polici u
biblioteci. Nije joj trebalo dugo da pronađe ono što je tražila. Knjigu, uvezanu u
kožu, ponela je sa sobom do tepiha ispred kamina u kom je gorela vatra. Ispružila se na
debelom, belom tepihu. Taj tepih je bio jedini ustupak ukusu u ovoj prostoriji, koja je

Knjige.Club
21
 Knjige.Club Books

inače bila savršeno restaurirana da odgovara predratnom vremenu. Otvorila je knjigu i

krenula da je prelistava.
To je bilo privatno štampano izdanje, koje je pre više od pola veka napisao jedan
od Klejrmonta, o vili na Plantaži Jasmina. Bener je nestrpljivo preletala poglavlja koja
su se ticala arhitekture i ljudi. Zaustavila se samo jednom, kada je bolno i sa očajanjem
shvatila da će porodično prezime Klejrmonta, barem onih koji su bili vlasnici Jasmin
vile, umreti zajedno sa Džejkom. Odmahnula je snažno glavom da odbaci tu misao i
nastavila hitro da preleće pogledom preko poglavlja. Aha, tu je bilo, kao što je i pamtila.
Duhovi i Legende.
Oslonjena na laktove, sa nogama koje su se klatile odsutno u vazduhu, Bener je s
pažnjom čitala, prelećući preko nekih odlomaka i obraćajući posebnu pažnju na neke
druge. Autor ove knjige je posedovao ne samo prirodni porodični interes prema datoj
temi već i izražen talenat za pisanje, a i puno pažnje je posvetio istraživanju. Svaka
legenda koju je Bener ikada čula od svog neumornog dede Džejka, bila je u knjizi
opisana do detalja.
Vojnici i njihove mlade - koje su, inače, mogli da vide samo oni koji su živeli u vili
na Plantaži Jasmina.
Bener se namrštila. Ona ih je viđala. Ako ne u balskoj dvorani, onda svakako gore,
u hodniku. Bili su jedva vidljivi, poput magle, i to je bila istina, ali ih jeste videla.
Nastavila je da čita.
Aha, tu je to... Oh. Zaboravila je ovaj deo. „Veruje se da, ako se vojnici i njihove
mlade ukažu tokom poslednjeg plesa na balu zajedno sa novim verenicima, to znači da
odobravaju spajanje tog mladog para.“ Bener se namrštila. „Prokleti da su oni i njihovo
odobravanje“, promrmljala je i nastavila da čita.
Tražila je jedan određeni pasus. Progonilo ju je bledo sećanje na njega, i napokon
ga je našla.
Plavokosi muškarac.
Nastavila je da čita, iznenadivši se. On nije bio nikakav Klejrmont, već je bio
udvarač jedne od Klejrmontovih kćeri. Poginuo je tokom nesreće u lovu - čak se ni to
nije dogodilo na imanju Plantaže Jasmina - ali je očigledno to bilo presudno da odluči da
provede večnost u domu svoje ljubljene.
„Pitam se da li se ona udala za nekog drugog?“ Bener je tiho izgovorila naglas to
pitanje i resila da će morati to kasnije da proveri. Nije mogla iz glave da izbaci ideju
koliko li je, u tom slučaju, bio čudan medeni mesec tog para.
Sudeći po toj, opšte prihvaćenoj, legendi, plavokosi udvarač je prihvatio na sebe
obavezu da nadgleda sve ćerke i unuke kuće Klejrmont spremne za udaju. Često su ga
viđali drugi udvarači, članovi porodice, kao i prijatelji. AJi ga skoro nikada nisu videle
same devojke. Jedini slučajevi kada bi bio viđen od strane naslednice Klejrmonta,
spremne za udaju, bili bi kada...
Bener je pročitala kraj tog pasusa i namrštila se. Zavetovala se praznoj prostoriji:
„Pa, u tom slučaju, ja te ovde neću viđati. I nadam se iskreno da tvoja zaštita prestaje
ispred vrata moje spavaće sobe!“ S obzirom na eru u kojoj je duh živeo, bila je sasvim

Knjige.Club
22
 Knjige.Club Books

sigurna da taj predratni udvarač nikad ne bi ni pomislio da pređe prag ženske spavaće
sobe.
Pošto je pronašla u knjizi sve što je tražila, Bener je neobavezno prelistala ostatak
knjige, ali su joj misli bile daleko. I dalje je ležala u svojoj udobnoj pozi. Zelena majica,
odnosno spavaćica, obavijala joj je telo, a i dalje je klatila noge u vazduhu.
Nekoliko minuta kasnije, osetila je neko neobično prisustvo i znala je da više nije sama.
Odavno se navikla na duhove vile Jasmina, često je bila svesna njihovog prisustva,
i kad ne bi mogla da ih vidi. Ali sada je bila potresena kada je pročitala ono što je
potvrđivalo Rorijeve usputne i nesvesne opservacije. Zato je bila poprilično napeta kada
je naglo okrenula glavu da bi pogledala po prostoriji u potrazi za duhom.
Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina. Remetio ju je jedino njen nesvesni
uzdah.
I po drugi put, te iste večeri, pokušala je da se opušteno nasmeje, mada to ni njoj
samoj nije tako zvučalo. „Oh... to si samo ti!“
Rori joj je prišao i seo u fotelju najbližu njoj. „Izvini ako sam te uplašio“, tiho joj je
rekao.
Bio je obučen u svakodnevnu odeću, ali nije bio spreman za spavanje. Na sebi je
imao farmerke i sivu majicu sa malo dubljim izrezom. Delovao je uznemireno, kao što
se i ona osećala. Njegove sledeće reči su potvrdile njene sumnje.
„Nisam mogao da spavam. Izgleda da smo imali istu ideju“, dodao je, glavom joj
pokazujući na knjigu koja je i dalje ležala otvorena pred njom.
Bener je bilo drago što nije mogao da vidi naslov knjige, odštampan zlatnim slovima
na koricama.
Nije znala šta Rori misli o duhovima, ali trenutno nije ni želela da sazna. „Upravo
sam se spremala da pođem na spavanje“, nespretno ga je slagala.
Rori se na tren nasmešio. „Da li odjednom želiš da odeš zbog knjige ili zbog
društva?“ upitao ju je.
Duboko uzdahnuvši, Bener se uspravila i sela, navlačeći majicu preko ramena,
potpuno nesvesna svog provokativnog gesta. Ona je oduvek bila veoma iskrena i
trenutno je sva njena pažnja bila usmerena na želju da razjasni neke stvari. „Vidi,
izvinjavam se u Džejkovo ime, zbog onog malog trika od večeras. Trebalo je da ti
objasni sve u vezi sa poslednjim plesom kada si ga pitao da zauzmeš njegovo
mesto. Plašim se da ponekad ima zaista čudan smisao za humor.“
„Stvarno me je saterao u ćošak, zar ne?“ Rori je glasno razmišljao. Glas mu je
zvučao opušteno, ali su se njegove sive oči duboko koncentrisale na sliku koju je
stvarala senka njene siluete u odnosu na vatru koja je gorela iza nje.
Bener je, istog trenutka, odrečno odmahnula glavom. „Ne, naravno da nije to uradio.
Bez obzira što komšiluk i ljudi iz ovog kraja možda apsolutno veruju toj staroj tradiciji,
teško da živimo u vremenu kada su takve stvari uopšte više važne. Ponašaćemo se prema
tome kao prema nekoj šali i to će biti to. Može?“
Pošto je bio inteligentan i racionalan muškarac, Rori je pomislio da je najbolje da
se složi s njom. “Što se mene tiče, može.“ Zatim je odmah uspeo da poništi sav trud koji

Knjige.Club
23
 Knjige.Club Books

je uložio da bi delovao nezainteresovano za nju. „Ta majica za spavanje - ili šta god da
je to - smešta te bez sumnje u moderno doba.“
Ponovo je povukla majicu preko ramena, ali je ovog puta to učinila veoma svesna
svog gesta. „Od uzvišenog do smešnog“, veselo mu je ponudila objašnjenje.
„Teško da bi to moglo da se nazove smešnim“, Rori je promrmljao. „Da je Ret
Batler3 naleteo na Skarlet u nekoj sličnoj majici, kidnapovao bi je, umesto da gubi sve
to vreme trudeći se da bude strpljiv.“
Bener je imala čudan osećaj da se ovde nešto dešava. I da se dešava prebrzo da bi
ona to mogla da kontroliše. Nije bila ni previše mlada niti previše šlepa da ne bi znala
da prepozna želju u tim sivim očima koje su je pažljivo posmatrale. Takođe je u
sebi nosila krv svog dede i zbog toga je preispitivala motive ovog, skoro pa potpunog,
stranca. „Vidi, samo zato što Džejk misli da živimo u srednjem veku, to ne znači da ti
moraš da...“
„Moram?“ Rori se spustio na tepih pored nje, trenutno bez želje da se bavi
Džejkovim idejama i željama. „U pravu si - ja moram. Od trenutka kada si otvorila vrata,
ja to želim.“
I to je i uradio.
Nije bio prvi put da je Bener neko poljubio. Zapravo, kada bi zaista vratila sat
unazad i fokusirala se na predratni Jug, nju bi u ovim krajevima smatrali najvećom i
najpoželjnijom lepoticom. Ali Bener, čije srce je bilo okupirano dedom, Plantažom
Jasmina i njenim ‘hobijem’, odnosno slikanjem, imala je običaj da muškarce drži na
pristojnoj udaljenosti. Bila je prijateljski nastrojena, ali previše oštra i iskrena da bi
ohrabrivala i neki najblaži vid romanse. Čak se nekoliko puta zapitala da li je uopšte
bilo moguće da oseti bilo šta snažnije od usputnog interesovanja prema muškarcu.
Sada je znala. Bilo je moguće.
I ta mogućnost, koja se pretvorila u stvarnost, učinila je da se oseti zbunjeno i
ošamućeno, kao da se spušta niz brzake neke čudovišno velike reke, na klimavom
splavu.
Bila je bolno svesna stiska njegovih ruku na njenim ramenima, jednom prekrivenom
tkaninom i drugom, golom ramenu. Osećala je i iznenadnu žestinu njegovih, sve čvršćih,
usana na njenim. Kao kroz maglu, postajala je svesna sopstvenog srca kako joj luđački
udara u grudima, kao i mekoće tepiha pod njenim kolenima, i njegovih čvrstih butina
prislonjenih uz nju.
Sumnjičavi deo njene ličnosti je poželeo da ga odgurne i da mu se zarekne da ni u
kom slučaju neće dozvoliti da bude deo paketa za prodaju imanja Plantaže Jasmina. Niti
je može smatrati podsticajem za prodaju. Isti taj deo njene ličnosti je zahtevao
da momentalno ignoriše ovaj njegov očigledni pokušaj da ispuni želje jednog starca.
Ali nekako nije uspevala ni da ga odgurne od sebe niti da mu bilo šta kaže. Čak je
osetila i izvesno zadovoljstvo, a ne iznenađenje, kada je shvatila da je uplela svoje prste
u njegovu gustu, svilenkastu, plavu kosu. Bilo joj je vruće, ali za to nije mogla da
krivi vatru koja je gorela u kaminu iza nje. Nemir, koji je ranije jedva osećala, sada ju
je mučio.

3
Ret Batler, jedan od glavnih muških likova iz knjige i filma Prohujalo sa vihorom - prim. prev.
Knjige.Club
24
 Knjige.Club Books

Rori je, s druge strane, potpuno zaboravio na Džejkovo provodadžisanje, kao i na

mogućnost da bi žena u njegovom naručju mogla da pomisli da on ima neke skrivene
motive. Trenutno, on svoje motive nije ni izbliza preispitivao, samo je, bez
mnogo premišljanja, pratio svoj nezaustavljivi nagon da je drži u naručju, da joj bude
blizu.
Ali sada, gonjen njenim nemim odgovorom, osetio je kako se nešto komeša duboko
u njemu. Nekakva zarobljena, uspavana životinja je počinjala nemirno da se budi. I
pošto je bio nesvestan postojanja te životinje u sebi sve do ovog trenutka,
njeno iznenadno buđenje je dočekao potpuno nespremno. Ako je ikada, makar i ovlaš,
preispitivao postojanje nečeg primitivnog u duši svakog muškarca, to je bilo samo
trenutno i usputno pitanje koje bi sebi nekada postavio. Nimalo ga nije pripremilo na
snagu i hitnost koju je ta strastvena i posesivna zver sada od njega zahtevala.
Nikada u životu, nijedna druga žena nije dotakla tu vatru, toliko duboko sakrivenu
u njemu. Nikada nije osetio tako naglu i žestoku glad, pomešanu i osnaženu nežnošću.
Mislio je da nije sposoban to da oseti. Želja spojena sa nežnošću, potreba sa osećajnošću
i posesivnost sa urođenim razumevanjem da nijedan muškarac nema pravo da poseduje
ženu kao da je tek običan predmet njegove požude.
Dva miliona godina čistog instinkta se sudaralo sa osećajnim intelektom i Rori je
uživao u tom buđenju svoje ličnosti.
Bener je odabrala upravo taj trenutak da se odvoji od njega. Uspela je da se pridigne,
mada su joj se noge tresle. Pomerila se tako da je sada između njih stajala fotelja. Disala
je plitko i isprekidano, a lice joj je bilo potpuno bledo ispod letnjeg preplanulog tena.
Rori se polako pridigao na noge, osećajući se začuđujuće nestabilno. Znao je da je
bled kao i ona.
„Ja... nemam nameru da budem deo prodaje imanja“, rekla mu je isprekidanim
glasom.
Zurila je u njega, a usne su joj zadrhtale na čudan i ranjiv način. Rori nikada sebe
nije smatrao osobom sa vidovnjačkim moćima, čak nije verovao ni da je preterano
intuitivan. Ali taj maleni drhtaj njene donje usne mu je govorio da njegova sopstvena,
buduća sreća umnogome zavisi od onoga šta će sledeće reći ili učiniti.
Rori nikada u životu nije morao da deaktivira bombu, ali je u ovom trenutku znao
tačno kako se oseća čovek koji to mora da učini. Plamteća želja koju je osećao prema
njoj momentalno se pretvorila u racionalnost. Čuo je sopstveni glas, koji ga je
preplašio svojom spontanom, nepromišljenom iskrenošću.
„Moja majka je bila pobožna, južnjačka dama, i odgajila me je da budem džentlmen
- ma koliko to smešno zvučalo u ovim modernim vremenima. Naučila me je nekoliko
stvari, na kojima sam joj iskreno zahvalan.“
Bener se malo promeškoljila, ali su joj usne i dalje nesvesno drhtale. „Na primer?“
Glas joj je bio jedva čujan.
„Da budem ljubazan prema starijim gospođama, strpljiv prema deci i dobar prema
životinjama.“ Glas mu je bio nežan, ozbiljan i u njemu nije bilo ni trunke ruganja. „Da
dostojanstveno prihvatam pobede, kao i poraze. Da poštujem zakon, žene i stare ljude,
kao i da dvaput razmislim pre nego što im se usprotivim. Da nikada ne lažem, ne varam,
i da nikada ne gubim živce. Kao i da nikada ne mešam posao i zadovoljstvo.“
Knjige.Club
25
 Knjige.Club Books

Bener se sada blago smeškala. U očima joj se videlo da je i dalje nesigurna u njega,
ali su usne prestale ranjivo da joj drhte. Roriju je bilo drago zbog toga. Bolelo ga je da
je gleda toliko ranjivu. Sada je oprezno birao svaku svoju reč.
„Uvek sam smatrao da je... najgora vrsta neiskrenosti koristiti bilo kakva lična
sredstva da bi postigao poslovne ciljeve. Ja to nikada nisam radio, Bener. Ne nameravam
ni sada da počnem.“
„Ti želiš imanje Jasmina.“ Zvučalo je kao da je s mukom procedila te reči.
„Želim plantažu“, potvrdio joj je odlučno. „Takođe, izvini na iskrenosti, želim i
tebe“, dodao je apsolutno smirenim glasom. „Ali ja ne jurim ovde nikakav deo 'paketa
pri prodaji, kao što nikada nisam povlađivao hirovima nekog starog provodadžije, samo
zato što sam želeo da kupim njegovo imanje.“
Bener ga je neko vreme posmatrala proučavajući ga. „Nisam sigurna da li mogu da
ti verujem“, napokon je rekla, veselim tonom. „Pomalo si previše spretan s rečima, znaš
tačno šta treba da kažeš.“
„Ko bi ga znao kakve zle namere krije muško srce?“, odgovorio joj je smrtno
ozbiljnim glasom.
„Prekini s tim“, naredila mu je, ali su joj se usne razvukle u iskren osmeh. I u tom
trenu, tek tako, atmosfera među njima više nije bila napeta kao do tada.
Nacerio se. „Pozvaću moju mamu, da potvrdi moje reči“, ponudio joj je.
„Nemoj da se mučiš. Sigurno bi bila pristrasna.“ „Očigledno ne poznaješ moju
majku“, rekao joj je Rori šaljivo. „Ona je brutalno iskrena. A ispod svog njenog
južnjačkog šarma i glatkih zubnih navlaka kuca srce prave svađalice.“ Na trenutak se
zamislio. “Ti bi joj se dopala. „
Bener se blago namrštila. „Da li nas ti to porediš?“ „Oh, primetila si?“
„Ja nisam svađalica!“
„Bila si, dok si mi pokazivala kuću.“
Odjednom je delovala skrušeno. „Izvini zbog toga.“ „Vežbala si se na meni?“,
nevino ju je zapitao.
„Pa šta i ako jesam?“
„Slobodno nastavi, kad god to poželiš“, širokogrudo je ponudio. „Kažem ti to zbog
mog vaspitanja, znaš. Previše sam ljubazan da bih ikada podigao ruku na damu.“
„Primetila sam to“
„Da li ja to nazirem neke poene u moju korist?“, upitao ju je, s nadom u glasu.
Bener je ignorisala njegovo pitanje. „Izabrala sam lovca za tebe“, rekla mu je
usputno. „Nadam se da ćeš biti zadovoljan s njim.“
Uz blagi osmeh, Rori je prihvatio njenu promenu teme razgovora. „Siguran sam da
hoću. Usput, o kakvom se tačno tu lovu radi?“
„Lovu na lisicu.“
„Pravom lovu na lisicu?“
Odrečno je odmahnula glavom. „Ne baš. Džejk ne odobrava ubijanje životinja
zabave radi. Skoti - koji se stara o našim konjima - izaći će napolje u zoru, sutra ujutru,
i postaviće trag. Koristiće pripitomljenu lisicu koja pripada jednom od naših komšija.
Knjige.Club
26
 Knjige.Club Books

Na kraju tog traga nalaziće se stara, preparirana lisica sa našeg tavana, koja će visiti na
drvetu. Izgleda da psi ne mogu da osete razliku“, dodala je veselo.
„Šta ako prava lisica naleti na isti taj trag?“ zapitao se Rori.
„Dešavalo nam se to nekoliko puta ranije. Kada psi nalete na pravu lisicu, Skoti im
stavi povodac i odvuče ih nazad u kuću. Lisica nakon toga izgleda više besna nego
uplašena.“
Pre nego što je Rori mogao da joj odgovori, stari časovnik u uglu prostorije najavio
je sledeći sat. Pomalo zarđali zvuk starog doba je naterao Bener da poskoči od
iznenađenja.
„Već je tri sata ujutru! A ja moram da ustanem u osam.“ Iznenada je shvatila da
jedva drži oči otvorene. Dugačak dan iza nje, prepun zbunjujućih emocija ju je totalno
iscrpeo. „Moram da odem na spavanje.“ Pogledala je Rorija. „Lov počinje u deset.
Doručak se služi od osam sati ujutru.“
Klimnuo joj je potvrdno glavom. „Laku noć, Bener.“
Osetila je kako je pocrvenela pod njegovim toplim pogledom i hitro se povukla,
mrmljajući jedva čujno 'laku noć’.
Nakon što je napustila prostoriju, Rori je odsutno pošao do knjige koju je ostavila
da leži na tepihu. Stajao je dok je prelistavao knjigu u rukama, zureći i dalje ka dovratku.
Zatim je duboko uzdahnuo, stavio knjigu iznad kamina i već bio na pola puta do
stepenica, kada ga je osećaj nekog nedovršenog posla primorao da se vrati u biblioteku.
Ali pre nego što je stigao do kamina, video je da na njemu, osim nekih ukrasa, nije bilo
ničeg više. Namrštio se na tren, obraćajući se praznoj prostoriji: „Izgleda da
spavam budan“, i krenuo odlučno ka svojoj spavaćoj sobi.
Sobi, koja je i dalje zavodljivo mirisala na jasmin.

Kada se Rori probudio, snažan miris jasmina mu je i dalje golicao nozdrve. Jako je
kinuo i to ga je potpuno probudilo. Izvukao se iz svog kreveta i navukao kućni ogrtač,
da bi ponovo pomno pretražio svoju sobu. Nigde nije bilo nikakvog cveća.
Zapravo, nigde nije bilo ničega što je iole mirisalo na jasmin. Opet, taj miris je bio tu,
neuhvatljiv, ali je definitivno mogao da se oseti. Rori je ponovo kinuo, mršteći se kada
je shvatio da se miris osećao sve jače. Nikada ranije nije doživeo alergijsku reakciju na
bilo kakvo cveće, ali ga je ovaj miris jasmina sad već definitivno izluđivao.
Uostalom, odakle je, dođavola, poticao taj miris? Mada se imanje zvalo Plantaža
Jasmina, on još uvek nigde nije video ni naznaka tog određenog cveta.
Otišao je do prozora i podigao roletne, rešivši da je previše dugo izigravao savršeno
ljubaznog gosta. Moraće da porazgovara s Bener ili s Džejkom, i da im objasni da mu
se očigledno razvila alergija. Možda su spremačice koristile osveživač vazduha. Koji
je miris bio logičniji izbor od mirisa jasmina?
Sedeo je na prozorskom okviru i udisao hladnjikavi jutarnji vazduh. Bacio je pogled
ka ružičnjaku ispod svoje sobe i dole ugledao Bener. Bila je odevena u nešto što je
svakako bio predratni kostim za jahanje, sve zajedno sa odgovarajućim šeširom, a
imala je i rukavice, kao i nešto što mu je ličilo na maleni bič, zataknut za njen pojas.

Knjige.Club
27
 Knjige.Club Books

Sedela je na kamenoj klupi i hranila desetine ptica okupljene oko nje. Očigledno je to
bio njen jutarnji ritual.
I nije bila sama.
Rori se nervozno namrštio dok je posmatrao plavokosog muškarca koji je sedeo na
klupi kraj Bener. Nije mogao da vidi da li razgovaraju, ali je muškarac delovao veoma
zadovoljan njenim društvom.
I dalje namršten, Rori je ustao sa prozorskog okna i otišao do svog ormana, tražeći
unutra kostim koji su mu spremili.
Petnaest minuta kasnije je izlazio iz kuće, kroz vrata francuskog balkona, i hitro se
kretao ka ružičnjaku. Bener je i dalje sedela na klupi, ali je sada bila sama. I dalje je
hranila ptice, koje su se razbežale kada je on prišao.
Pogledala ga je, pomalo sramežljivo. „Dobro jutro.“
„Dobro jutro.“ Rori je seo pored nje i dodao, napetije nego što je želeo: „Gde ti je
prijatelj?“
Bener ga je bledo pogledala, a onda se njen izraz očiju razbistrio. „Ja... nisam ga
videla.“
Rori se na tren borio sa najgorim nagonima u sebi i izgubio tu bitku. Nemo joj je
pokazao ka prozoru, koji je ostavio otvoren.
Pratila je pogledom njegovu ruku, da bi ga ponovo pogledala. U njenim očima je
video razumevanje njegovog nemog pitanja. „Video si ga?“, upitala ga je.
„Video sam ga“, Rori je nestrpljivo potvrdio, zbunjen njenim naizgled zabavljenim
izrazom lica. „Vidi, znam da si mi rekla da ti on nije ’ta vrsta prijatelja, i sam bog zna
da i nemam prava to da te pitam, ali mi smeta. Zašto on uvek pobegne kada se ja
pojavim? Ko je on? I šta je on tebi?“
Bener je zbunjeno prepoznala ljubomoru u njegovom glasu. Trudila se da ne misli
šta to zapravo znači, umesto toga se koncentrišući na spoznaju da će Rori svejedno biti
sumnjičav kada se ova zabava završi, svi gosti odu, a on i dalje bude nastavio da viđa
po vili ljude obučene u predratne kostime. Ali nije mislila da će poverovati u njenu priču.
„Njegovo ime je Bret Endruz“, promrmljala je tiho. „Barem mislim da se tako
zove.“
Rori je zbunjeno trepnuo. „Misliš?“
„Pa da. Mi... nikada se nismo zvanično upoznali.“
„Ako ne želiš da znam za njega, onda ne moraš ni da mi pričaš“, izgovorio je Rori,
trudeći se da zvuči što je ljubaznije moguće.
Bener je zaključila da ima dva izbora. Ili da nastavi da povređuje Rorija očiglednim
izbegavanjem odgovora ili da ga šokira istinom. Duboko je uzdahnula. „Rori, ja nikada
nisam videla tog muškarca.“
„Molim? Pa sedeo je pored tebe!“
„Ja ga nisam videla.“
„Ja sam ga video! S mog prozora. A video sam ga i juče.“
„Sigurna sam da jesi.“

Knjige.Club
28
 Knjige.Club Books

Zurio je u nju, primećujući da danas nije nosila periku s uvojcima, kao i da je blago
nakrivila šešir na glavi. Gledao ju je kako trlja koren svog nosa nekim čudnim, pomalo
komičnim pokretima. A iza nasmešenih, zeleno-plavih očiju je mogao da vidi
ozbiljnost. “Šta mi to govoriš?“, pažljivo ju je upitao.
„Da si video duha.“
„Ja ne verujem u duhove.“
Bener je ignorisala njegovo momentalno i odlučno neprihvatanje. Usputno, kao da
ćaska s njim, rekla je: „Ne želim da kažem da je vila Jasmina ukleta, jer bi to značilo da
se čuje zveckanje okova usred noći ili da se čuju koraci na stepeništu, a da usred
sobe možeš naleteti na džepove hladnog vazduha. Mi nismo zaista ukleti. Stvar je samo
u tome da je većina porodica koja je živela ovde... rešila da tu i ostane.“
„Ne očekuješ od mene valjda da poverujem u to“, rekao je zaprepašćeno.
Blago mu se nasmešila. „To zavisi od tebe. Samo sam htela da budeš spreman, jer
kad svi gosti danas odu, a ti nastaviš da viđaš po vili neobično odevene ljude... Pa, eto,
želela sam da znaš.“
„Bener, video sam tog muškarca jasno kao što sad gledam tebe.“ Zurio je netremice
u nju. „Da li se ti to šališ sa mnom?“
„Ne.“
„Duhovi?“
„Duhovi. Ali ne brini“, dodala je ohrabrujućim tonom. „Navići ćeš se na njih. To
su veoma fini duhovi.“
„Ne mogu da se nosim s tim“, rekao je rešeno Rori.
Zakikotala se. „Izvini. Izgleda da je istina da mi Amerikanci nismo toliko
ravnodušni u pogledu duhova kao Evropljani. Zato što naša istorija nije dovoljno
dugačka da bi ih toliko bilo. Ali u vili Jasmina ima puno istorije, a osećaj porodičnog
zajedništva je ovde uvek bio posebno snažan.“
Rori se šeretski nasmešio, i dalje joj ne verujući u potpunosti, mada nije bio siguran
ni da ne govori istinu. „Plavokosi muškarac?“
„Sudeći po legendi, on čuva i štiti - ma koliko to smešno zvučalo - najmlađe
naslednice kuće.“
„A ti ga nikada nisi videla?“
„Nisam. I to je deo legende. Nakon što si ga ti sinoć video, potražila sam tu priču,
zato što sam je se samo delimično sećala.“
„Potražila si je?“
„U knjizi o Plantaži Jasmina. Jedan od Klejrmonta, sa očiglednim literarnim
talentom, zapisao je sve u njoj i privatno je odštampao, sa sve pričama o duhovima i
slično.“
„Voleo bih to da pročitam.“
Bener mu je zadovoljno klimnula glavom. „Kasnije ću ti je dati. Sinoć sam upravo
o tome čitala, kada si ti došao u biblioteku.“
Rori se prisetio prethodne noći i knjige koju je ostavio iznad kamina, koje malo
kasnije tu više nije bilo. Odlučio je, pomalo uplašeno, da to ne spominje Bener.
Knjige.Club
29
 Knjige.Club Books

„Da li si doručkovao?“ upitala ga je, vrativši ih u stvarnost.

„Nisam još, a ti?“
„Ni ja. Hoćemo li?“ Ustala je sa kamene klupe.
Rori je pošao za njom, ali se iznenada nečeg setio. „Oh, usput - ne bih da se bunim,
ali možemo li da učinimo nešto u vezi sa mirisom jasmina u mojoj spavaćoj sobi?
Sigurno je neki osveživač vazduha u pitanju ili tako nešto. Nisam nigde mogao da
mu nađem izvor. Meni to inače ne smeta, ali kao da sam razvio blagu alergiju, jer sam
se jutros probudio kijajući.“
Bener je netremice zurila u njega. „Jasmin?“ pitala ga je zagonetnim glasom.
„Da.“ I on je sad nju gledao začuđeno, pitajući se otkud takva njena reakcija.
Naglo se okrenula i pošla preko vrta ka kući. „Naravno. Ja... videću šta mogu da
učinim povodom toga.“
U sebi se smejala, ali je saosećajno odlučila da ne potura priču o još jednom duhu
u Rorijevu već zbunjenu glavu. Zato što je bila poprilično sigurna da taj miris jasmina
nije pripadao ovom svetu, već nekom drugom.
Njena majka je obožavala jasmin i uvek je mirisala na njega.

Knjige.Club
30
 Knjige.Club Books

4.

Sa visine, na leđima čistokrvnog, vitkog, sivog konja, Rori je gledao kako se ostali
jahači okupljaju za početak lova. Kao što je Bener već predvidela, većina gostiju je
delovala mamurno za doručkom, ali su sad povratili snagu i veliki Jug je ponovo bio
na vrhuncu svoje moći.
Kurijer i Ajvs4 bi uživali u ovoj sceni. Psi rase bigl zevali su i nemirno lutali između
konja, ali se nisu ni u jednom trenutku previše udaljavali od crvenokosog, sredovečnog
muškarca, koga mu je Bener ranije predstavila kao Skotija. Životinje su ga
očigledno obožavale. Dame, sa raznovrsnim jahaćim navikama, s lakoćom su se nosile
sa problematičnim sedlima za žensko jahanje postrance iz tog doba, kao i sa
veličanstvenim konjima. Gospoda su to vreme koristila za priču i smeh.
U daljini su se nazirale štale, tri veoma dugačke zgrade, okružene otvorenim poljem
na kojem su se šetali i konji i jahači. Rori je pomislio kako je to dovoljno prostora za
sve konje - i za one koji su bili u vlasništvu Plantaže Jasmina, kao i za one koje su pre
nekoliko dana ovde doveli gosti, u želji da jašu svoje konje. Rorijevo iskusno oko je
primetilo nekoliko čistokrvnih, rasnih i skupih konja, u poređenju sa onim životinjama
koje su na sebi imale zavezanu crvenu mašnu, što je označavalo da pripadaju plantaži i
njenom vlasniku. Njegov sivi pastuv je bio sjajno održavan i dobro utreniran, kao da
je došao sa nekog velikog trkališta.
Zatim je, još jednom, odmerio spektakl koji je Plantaža Jasmina priredila
organizovanjem ovog lova.
„Sjajno, zar ne?“ Bener je, jašući na svom crnom konju, stala odmah do Rorija.
Kontrolisala je njegovo skakutanje svojom iskusnom rukom. „Čovek bi pomislio da smo
svi uskočili u vremeplov.“
„Stvarno mi dođe da to pomislim“, složio se, bacivši još jednom pogled na scenu
oko njega. Zatim je ponovo pogledao u nju. „Kako si se snašla sa sedlom za jahanje
postrance?“
Nasmejala se naglas. „Lako je, jednom kad naučiš kako. Sve je u balansiranju.“
„Mogu samo da zamislim. Da li je ta tvoja zver svesna da na leđima nosi damu?“

4
Currier & Ives (eng.) - američka grafička kompanija iz Njujorka, poznata po reprodukcijama dela poznatih
umetnika i litografijama, popularnim među Amerikancima od sredine XIX do početka XX veka - prim. prev.
Knjige.Club
31
 Knjige.Club Books

Brener se namrštila ka njemu i nagnula napred, da bi pomazila sjajni, crni vrat svog
konja. „Nemoj da koristiš reč zver za El Sida. Ja sam ga lično odgojila i dresirala.“
Rori je posmatrao ogromnog konja kako visoko podiže noge u mestu, kao da se
pokazuje pred sudijama na nekoj izložbi konja. Primetio je i da je Bener na njemu
udobno, kao da stoji nogama čvrsto na zemlji. „El Sid? On je bio španski nacionalni
heroj, zar ne?“
„Jeste. Ali meni se dopada bukvalno prevod njegovog imena. Gospodin. Odgovara
mu, zar ne?“
„Deluje veoma gospodski“, priznao joj je Rori. „A kako se zove moj konj?“
Bener mu se spokojno nasmešila. „Senka.“
Prostrelio ju je sumnjičavim pogledom, ali je Bener i dalje zadržala nevini izraz
lica. Rori je samo uzdahnuo. „Onda dobro. Stvarno ne znam da li želim da čujem taj
odgovor, ali... da li će neko od duhova Plantaže Jasmina danas jahati s nama?“
„Ja nikada nisam videla nijednog“, odgovorila mu je savršeno ozbiljno.
„To mi, nekako, ne pruža dovoljno utehe.“
Bener se iznenada glasno nasmejala. „Ako ugledaš nekog, samo ga otpozdravi u
prolazu dodirivanjem ivice svog šešira.“
„Mogla bi da pitaš nekog od njih da ti pozira za portret“, rekao joj je odlučno.
„Sumnjam da je ijedan drugi umetnik imao prilike da naslika duha - od krvi i mesa, ako
može tako da se kaže.“
Pre nego što je uspela da mu odgovori, Skoti je signalizirao početak lova. Njegov
dugački rog je glasno odzvanjao jutarnjim vazduhom. Psi su se približili livadi,
njuškajući za tragom, i skoro momentalno i jednoglasno su zalajali svojim glasnim i
tugaljivim lavežom.
Lov je mogao da počne.
Rori je jahao celog svog života i bio je upoznat sa brdovitim terenima, opasnim po
život zbog visokih skokova i brzog tempa, ali nikada u životu nije prisustvovao nekom
pravom lovu.
Njegovo poštovanje prema ovim, naizgled, opuštenim damama i gospodom je
neizrecivo raslo dok je jutro odmicalo. Sa lakoćom su se nosili sa svojim konjima i svi
su jahali sa držanjem kao da su se bukvalno rodili u sedlu. Ni jedan jedini gost nije spao
sa konja, a poskakivali su, činilo se, do neba.
Rori je primetio i da su Bener i Džejk bili u samom centru zbivanja. Njih dvoje,
Bener na svom El Sidu, i njen deda na kestenjasto-belom, dugonogom uštrojeniku,
pokazivali su gostima kako da preskoče i pređu svaki grm, stazu i vodu. Možda su
samo uživali u prijateljskom nadmetanju, a možda im je to bilo u krvi. U svakom
slučaju, bili su rame uz rame, uvek zajedno u vodstvu.
Lažni trag ih je nosio kilometrima daleko kroz poljane, preko potoka i livada, kroz
šumu. Tek kad su pronašli ’plen’, dok su gledali kako psi nasrću na veliko drvo, sa kog
ih je podrugljivo gledala preparirana lisica, Rori je uspeo da dojaše blizu Bener.
Svi jahači su okrenuli svoje konje ka vili Jasmina, i laganim kasom krenuli nazad.
„To je stvarno bilo nešto za pamćenje“, rekao je Rori ubeđeno.

Knjige.Club
32
 Knjige.Club Books

Rumenih obraza i veselih, zelenih očiju, Bener mu je potvrdno klimnula glavom.

„U okolini ima nekoliko klubova za lov, koji povremeno i organizuju lov, ali mi smo
jedini koji to rade kostimirano. To dodaje na značaju, zar ne?“
„Zaista je tako.“ Pogledao je njihove konje, primećujući na njihovim sapima kapi
znoja, ali ni jedna od te dve životinje - u očigledno odličnoj kondiciji - nije delovala
preterano umorno. „Da li imamo malo vremena da projašemo i pogledamo
ostatak imanja ili bi trebalo da se vratiš u vilu zajedno sa svojim gostima?“
Istog trenutka je nestalo iskre u njenim očima. „Ne, ne moram odmah da se vratim.
Mogu da ti pokažem barem južni deo plantaže. Pođi za mnom.“ Okrenula je El Sida u
suprotnom smeru od ostalih konja i krenula pravcem koji nije bio predviđen trasom za
lov.
Rori je, nemo, opsovao sam sebe. Ponovo je približio Senku njenom konju. „Bener,
izvini.“
Hitro je preletela pogledom preko njega. „U redu je, Džejk može da se poštara za
goste.“
„Nisam na to mislio, i ti to znaš.“ Uzdahnuo je. „Bila si toliko srećna zbog lova, a
ja sam morao da ti upropastim uživanje time što sam te podsetio da sam došao ovde da
pregledam imanje. Izvini.“
Konji su koračali lagano, jedan pored drugog. Bener nije morala mnogo da vodi
računa o svom jahanju. Ipak, nije ga pogledala. „Pa, to je razlog zbog kog si došao ovde.
A... Džejk je ovog puta ozbiljan.“ Bledo se nasmešila. „Verovatno nije mudro što ti
to govorim, zbog prodaje - tako bi barem Džejk mislio - ali to je istina.“
Nekoliko trenutaka je ćutao. „Da li morate da prodate imanje?“ Možda je tim
pitanjem kvario svoje šanse, s obzirom da je zaista želeo da kupi imanje, ali Rorija je
mučila njena očigledna tuga zbog gubitka Plantaže Jasmina.
Bener je slegnula ramenima. „Ne možemo da priuštimo da je održavamo u
savršenom stanju. Znaš i sam koliko je danas skupo restaurirati i održavati onakvu vilu.
Ili ćemo je pretvoriti u istorijsku znamenitost i predati državi, ili moramo da je
prodamo.“
„A tebe bi ubilo da moraš da odeš odavde.“ To nije bilo pitanje, a njegov grubi ton
glasa joj je, možda, rekao i više nego što je on želeo.
Gledala je netremice ispred sebe, negde između Sidovih načuljenih ušiju.
„Preživeću.“
Neko vreme je među njima vladala tišina, prekidana jedino zvucima jutra i
potmulim udarcima kopita. Rori je gledao zemljište kroz koje su projahali, ali ga nije
zaista video. Bio je čudnovato svestan kostima koji je nosio, kao i kostimirane dame
pokraj sebe. Zapanjio se kada je shvatio da, uprkos njegovim instinktima koji su ga
nagonili da započne nešto sad, dok su sami, maniri koje su njihovi kostimi nametali, to
izričito branili.
Bilo bi mu drago, shvatio je, kada bi mogao ove kostime odmah da spakuje do -
kad? Iduće godine? Hoće li ovaj lov uopšte imati svoje sledeće izdanje, dogodine?
Odbacujući tu neprijatnu misao iz glave, naglo ju je upitao: „Da li je Džejk tvoj
jedini član bliže porodice?“
Knjige.Club
33
 Knjige.Club Books

„Sad jeste. Moj otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći kad sam bila dete. Majka je
umrla pre deset godina. Bilo je tu tetaka, stričeva i raznih rođaka rasutih širom zemlje,
ali smo već godinama tu samo Džejk i ja.“
„Kako planirate svoju budućnost, ako se imanje proda?“ Mrzeo je da je podseća na
to, ali ga je poprilično zanimalo sve što je imalo ikakve veze sa Benerinom budućnošću.
Iznenada ga je prostrelila pogledom, u kom je mogao videti iznenađenje, ali i
iskrenu tugu. „Možda je smešno, ali, iskreno, nisam razmišljala toliko daleko. A
sumnjam i da je Džejk. Oboje smo rođeni ovde, za nas je oduvek postojala samo
plantaža.“ Zatim je slegnula ramenima i dala sve od sebe da joj glas zvuči veselo.
„Pretpostavljam da ćemo kupiti negde neku kućicu i nešto zemlje. Nijedno od nas ne bi
podnelo da živi u gradu, ili čak u stanu. Ali to nije tvoj problem, Rori“, odlučno je
završila rečenicu.
„Misliš da nije?“ Zurio je ispred sebe, iznenada besan zbog čitave te situacije. Želeo
je tu plantažu, ali ne po cenu toga da otima Bener i Džejku njihov voljeni dom. To što
je znao da nemaju izbora i olakšavalo situaciju. Bio je ljut jer će kostimirani bal i lov
neminovno postati samo priča iz lokalne istorije. Čvrsto povezana zajednica lokalaca
sigurno ne bi volela da gleda kako se tradicija Plantaže Jasmina pretvara u ispraznu
predstavu i mamiparu za turiste. Bio je ljut i zbog toga što je, po prvi put, video imanje
koje mu je delovalo kao sopstveni dom, a ne samo mogućnost dobre zarade. Od pomisli
na nemarne turiste koji bučno jurcaju tim dostojanstvenim hodnicima, bukvalno mu je
bilo muka.
Bio je ljut i zato što je očajnički želeo da postane važan deo Benerinog života - a
plantaža i vila su sada stajale između njih. Kada bi kupio plantažu, da li bi on za nju
zauvek bio muškarac koji joj je preoteo dom, ma koliko to nežno izveo? Čak i kad bi
zadržao to mesto kao svoj dom, što je bila ideja koja mu se sve više dopadala, ma koliko
da je bila nepraktična - to sve ne bi i dalje pripadalo Benerinoj porodici. A ako odluči
da je ne kupi, samo će primorati Džejka da je ponudi nekome drugom, nekome bez
ikakvih skrupula prema porodici i vili, ili da je preda državi koja će je pretvoriti u
spomenik.
Iz ove situacije niko nije mogao da izađe kao pobednik.
Bener je znala da je ljut. Njegova osećanja su bila očigledna. Videla su se po
njegovom turobnom izrazu lica i izmučenom pogledu. Budući da je polako počinjala da
upoznaje ovog muškarca, razumela je izvor njegovog besa. Osećanja koja je gajio
prema ovoj staroj plantaži i sve dublji interes prema određenoj porodici kojoj je ona
pripadala, smestili su ga u nezavidnu poziciju. On nije bio tip muškarca koji će okrenuti
leđa problemu. Ne bi mogao da ne razmišlja o budućnosti Plantaže Jasmina, samo zato
da ne bi bio odgovoran za ono što će se dogoditi.
Progovorila je, vrlo tiho: „Ti želiš vilu Jasmina. Ne moraš da gledaš ostatak imanja,
zar ne?“
Rori je duboko uzdahnuo, a glas mu je zvučao grubo kada joj je odgovorio. „Želim
je. Ali ne želim da se bilo šta promeni. Ni u vili - a ni za tebe i Džejka. Želim da se i
dalje, svake godine, organizuje bal i lov, gde će se okupljati svi ljudi iz kraja i slaviti
veličanstveno doba velikog Juga. Želim da gledam južnjačku gospodu, kako prete jedan
drugom dvobojima u vrtu, i želim da slušam debate o predsedniku Linkolnu. Želim da
Knjige.Club
34
 Knjige.Club Books

znam da i dalje, u vili na Plantaži Jasmina, postoji tradicionalni ponoćni valcer.“ Bener
je progutala teško, gotovo nepodnošljivo, dirnuta prigušenom strašću u njegovom
dubokom glasu. On joj nije govorio ono što je želela da čuje. On je osećao istu, bolnu
ljubav prema njenom posebnom i jedinstvenom domu, isto kao i ona. Tek je tad shvatila
da samo poseban muškarac, duboko osećajan, može za tako kratko vreme da se veže za
nešto.
Po prvi put, i ona je poželela da on kupi Plantažu Jasmina. On bi brinuo o njenom
domu kako treba, ako ona već to nije mogla sama da mu priušti.
Sve dok se nije osvrnula oko sebe, nije primetila da su konji reagovali na njihove
napete ruke na uzdama time što su se zaustavili. Stajali su na ivici čistine, usred šume,
a maleni potok je tiho mrmorio, narušavajući svojim zvucima osenčenu tišinu. Bener je
sebe primorala da ignoriše stegnuto grlo i proba da zvuči odlučno.
„Onda ćeš ti kupiti imanje, naravno. Osim ako ti Džejk ne kaže nekakvu
basnoslovnu cenu. Ti ćeš kupiti imanje Jasmina“, tiho je ponovila, trudeći se da se
navikne na zvuk tih reči. „Promene su sastavni deo života, Rori. Nisi ti odgovoran za
činjenicu da moj i Džejkov život moraju da se promene.“
„Nisam?“ Glas mu je zvučao tmurno. „ A kako ćeš se onda ti osećati, Bener, nakon
što ti otmem dom? Šta ćeš misliti o meni?“
Bener je signalizirala El Sidu da priđe bliže i, pošto je konj poslušno odmah
odreagovao, pokušala je da mu odgovori na to pitanje. „Ne znam. Ali ja nisam dete,
Rori. Jasno mi je da neko mora da kupi plantažu. Ja bih samo više volela da to budeš ti.
I to... je sve.“
Kada se okrenula i pošla nazad ka kući, naveo je svog konja da je prati. Bener je
shvatila da mu je kazala jedini odgovor na njegovo pitanje koji je trenutno mogla. Ali
on je znao, i to osećanje ga je mučilo, da će mu jednog dana dati pravi odgovor. Plantaža
Jasmina nije bila samo kuća, čak ni samo dom. Bila je Benerin sastavni deo. I ma koliko
bi se dostojanstveno ova urođena južnjačka dama ponela nakon gubitka, nikada mu to
ne bi zaboravila.
Oprostila bi mu ono što će morati da joj učini. Ali nikada ne bi mogla to da zaboravi.

Veselom ručku je došao kraj. Gosti su otišli, konji smešteni u štalu, čekajući svoj
noćni odmor, pre nego što će oni koji su pripadali gostima ujutru biti poslati u svoje
domove. Bener je otišla u svoju sobu, tiha, izmučena, povučena. A Rori je skinuo svoj
kostim pre nego što je napustio svoju sobu, koja je i dalje mirisala na jasmin.
Neko vreme je uznemireno lutao po vili. Mozak mu je neprestano radio, ali nije
uspevao da pronađe nikakvo rešenje. Odjednom je začuo Džejkov glas i namerno
krenuo hodnikom koji ga je vodio što dalje od tog zvuka. Nije još uvek želeo da se suoči
sa tim starim čovekom.
Želeo je da razmisli još malo.
Rori je znao zašto ga je toliko bolela pomisao da će Bener oduzeti njen dom. Znao
je to još od trena kada je začuo ljubomoru u sopstvenom glasu tog jutra, suočen sa onim
što je smatrao svojim rivalom. Šokiralo ga je saznanje da oseća mnogo više prema Bener
od obične želje.

Knjige.Club
35
 Knjige.Club Books

Bože gospode, pa zar tako brzo? Nije shvatao zašto se to dogodilo - nije mu sasvim
bilo jasno. Kad bi ga neko pitao, mogao bi samo da ukaže na apsurdne sitnice koje su
mu okupirale preopterećeni um. Ranjivi drhtaj njene donje usne. Način na koji je
trljala svoj nos, taj pomalo smešni i nesvesni pokret. Blago otezanje u njenom glasu.
Pogled na pravu pravcatu južnjačku damu, kako jaše postrance živahnog konja po imenu
El Sid.
Gledajući, ali ne videći ništa, Rori se zaustavio usred hodnika. Pogledom je odsutno
fiksirao sliku, ulje na platnu, koja je visila na zidu. Znao je da ne može da podnese ideju
da će on biti čovek koji će joj oduzeti dom. Niti bi mogao da okrene leđa
odgovornostima, da ostavi njenu budućnost, kao i budućnost plantaže i vile Jasmina
nerešenu. Želeo je da bude sastavni deo njene budućnosti, ali da li će i ona to želeti,
nakon što izgubi svoj dom?
Ona nije htela da bude uključena u prodaju imanja. Njen ponos. Nije mogao zbog
toga da je krivi. Šta bi mu odgovorila kada bi joj rekao: „Udaj se za mene i živećemo
ovde u vili Jasmina...“
Mogla je da mu odgovori na mnogo načina. Mogla je da pomisli da ju je zaprosio
zbog osećanja krivice - i da ga odbije. Mogla je da pomisli da je rešio da ne posluša
savet svoje majke, da ne meša posao i zadovoljstvo - i opet da ga odbije. Mogla je,
sasvim realistično, da zaključi da ga jedva poznaje - i da ga odbije. Mogla je da se sakrije
iza svog ponosa, kao iza svog imena, i da potpuno nestane iz njegovog života - pritom,
čak i da ga ne odbije.
Rori je tiho, skoro bez glasa, opsovao sebi u bradu. Bio je zarobljen, sateran u ćošak.
Bio je proklet, ma šta učinio. Nakon nekoliko minuta razmišljanja, osetio je kako mu se
sužava pogled. Mozak mu je neumoljivo radio, a onda se umirio. Hitro je promislio o
ideji koja mu je pala na pamet. Da li bi to uspelo? Možda. Postojala je neka šansa.
Njegova jedina šansa.
Okrenuo se na peti i brzo pohitao niz hodnik, krećući se ka prednjim vratima vile.
Nije mogao odavde da telefonira. Neko bi mogao da ga čuje, a nije želeo da iko
posumnja u njegovu ideju, pre nego što bude sasvim siguran da bi mogla da uspe. Ona
bi verovatno bila pakleno ljuta, čak i da mu ideja uspe - barem u početku.
Moraće da rizikuje.

„Rori?“ Džejk je izlazio iz biblioteke i bilo je očigledno da ga je šokiralo što vidi

svog gosta kako juri ka izlaznim vratima kuće, kao da ga juri neki ogromni mesožder.
„Moram da odem do grada... da nešto završim“, Rori mu je brzo objasnio, ništa mu
ne razjašnjavajući pritom i ne ostavljajući mu prostora da mu bilo šta odgovori.
Džejk je bledo gledao u vrata koja su se zatvorila za njegovim gostom. Iznenada se
razbristio njegov oštroumni pogled. „Pitam se šta li je ovaj mladić naumio?“ promrmljao
je za sebe, duboko razmišljajući.
„Je 1“ ti to razgovaraš sa mnom, Džejk?“, upitala ga je Bener, silazeći niz stepenice.
„Molim?“ Pogledao ju je. „Oh, ne, malena moja. Pričam sam sa sobom.“ Pošto mu
je Rori već održao lekciju o tome koje su sve prednosti nemešanja u tuđa posla, posebno
u stvari koje su se ticale njegove unuke, Džejk je rešio da svoja razmišljanja zadrži

Knjige.Club
36
 Knjige.Club Books

za sebe u ovom trenutku. Bilo mu je jasno šta se ovde dešava, i bilo mu je drago što
može da dozvoli tom mladiću da se sam poštara za svoje probleme. To će, u najmanju
ruku, biti interesantno gledati.
„Gde je Rori?“, veselo, ali kao usput ga je upitala.
„Morao je da ode do grada da nešto završi“, Džejk joj je raportirao ono što je znao.
„Siguran sam da će se uskoro vratiti.“
Bener je bila previše zabrinuta da bi primetila dedinu prenaglašeno nevinu boju
glasa. Njen mozak je bio preokupiran drugim stvarima. „Džejk, jutros mi je Rori
pomenuo da ima problem u svojoj spavaćoj sobi.“
„A to je?“
Naslonila se na stub koji je držao ogradu od stepeništa i šaljivo ga posmatrala.
„Miris jasmina. Misli da je možda alergičan na taj miris.“
„Miris... Oh. Vidi ti to.“
„Džejk, to nije smešno.“
„Reci to Sari.“
„Više me zanima šta ćemo da kažemo Roriju. Kako da mu objasnim za majku?
Posebno kad ni sama ne znam šta je naumila.“
„Očigledno ga drži na oku.“
„Ali zašto?“
Džejk ju je pogledao s osmehom u očima. „Možda je zainteresovana za njega zato
što želi da kupi imanje.“
„Verovatno se radi o tome.“ Bener nije bila zadovoljna dedinim odgovorom, ali je
digla ruke od daljeg ispitivanja. „U svakom slučaju, šta da kažem Roriju?“
„Istinu.“
„Džejk, već sam mu ispričala sve o plavokosom muškarcu, a spomenula sam i
ostale. Neće biti baš srećan kad mu objasnim da ga moja majka - koja je slučajno duh -
obilazi i posećuje, pritom zapahnjujući njegovu spavaću sobu mirisom jasmina.“
Starac je samo slegnuo ramenima i bespomoćno raširio svoje ruke. „Onda ignoriši
tu temu i nadaj se da neće ponovo to pomenuti“, predložio joj je.
„Baš si mi pomogao.“
„Žao mi je.“
Bener je digla ruke od rešavanja tog problema, barem za sada, i krenula ka studiju
u svojoj šumskoj kolibici. Imala je mnogo toga na pameti, a posao joj je uvek pomagao
da razmišlja. Ipak, kada se obrela na kraju u svom studiju, sa četkicom i paletom u ruci,
shvatila je da joj napredak u poslu nije dovoljno pomogao da prestane da misli na Rorija.
Prošla su samo dvadeset i četiri sata, a taj muškarac je postao njena opsesija.
Namrštila se ka portretu plavokosog gospodina. Rori je pretpostavio je da je to
portret njenog prijatelja’. Kada ga je izbliza pogledao, samo je mogao da nađe puno
sličnosti između njega i sebe.
Ali, to i jeste bio Rorijev portret. Na slici je bio on, a ona ga nikada nije videla u
životu, pre nego što je počela da ga slika.

Knjige.Club
37
 Knjige.Club Books

S druge strane, sada je svesno i namerno slikala njega, prizivajući u mašti Rorijev
lik. Čak ga nije slikala samo iz sopstvene mašte. Pokušavala je da naslika plavu kosu,
svileno nežnu na dodir. Pokušavala je da naslika osećaj koji su odavale te snažne ruke
pod glatkim materijalom odeće. Pokušavala je da prenese na platno te čvrste, izvijene
usne, glatke poput vrelog satena...
Kada je shvatila šta radi, šta oseća, Bener je hitro spustila paletu na sto i tiho
opsovala sebi u bradu.
„Nema mi spasa“, rekla je glasno u praznoj sobi. „Bez obzira kako... i koliko da je
on zainteresovan, meni nema spasa. Uvek bih se pitala šta mu je važnije, ja ili imanje.
Uvek bih se pitala da li želi jedno od toga, zbog neraskidive veze između mene i
plantaže. On se ovoga neće odreći. Kupiće imanje. A nakon što ja odem odavde... šta
meni preostaje?“
Znala je šta joj preostaje. Ništa. Nije imala nikakvo formalno obrazovanje, osim da
vodi veliko domaćinstvo. Njeno slikanje je bilo samo hobi, ali da li bi mogla da sve
svoje vreme okupira samo time? Bez ogromne vile o kojoj bi se starala, bez vrta starog
sto godina o kom bi se brinula sa ljubavlju... šta bi joj preostajalo?
Bener je bila praktična žena. Možda će biti nekih drugih vrtova. Možda će se brinuti
o nekoj manjoj kući. Ne bi se moglo reći da će ona i Džejk biti ostavljeni bez igde ičega.
Nije baš da će biti bačeni na ulicu, u hladan svet, bez prebijene pare.
Ali njenog doma više neće biti. Znala je da je sebično tako razmišljati. Najvažnije
je bilo da se očuva vila i Plantaža Jasmina. Mada, to više neće biti njena vila. Više neće
biti njen dom.
A onda, tu je bio i Rori. Njemu je očigledno smetala činjenica da će, kupovinom
imanja, nju lišiti doma. Među njima je postojao... možda početak. Nekakav osećaj
međusobne simpatije. Neko razumevanje. Želja, za koju se nije zavaravala da nije
bila obostrana. Delili su isti smisao za humor.
Šta će biti s njima? On ju je otvoreno pitao: „Šta ćeš misliti o meni kada ti preotmem
dom?“
Nakon samo dvadeset i četiri sata, ona je znala da bi Rori mogao da joj bude važan.
Da su se samo oni pitali, bez pritiska oko prodaje plantaže ili drugih odluka, on bi mogao
da postane muškarac od presudnog značaja za nju.
A ona je to i želela.
Ali, šta će misliti o njemu kada preuzme njen dom, tako duboko ukorenjen u njenoj
krvi? Bez obzira da li će pretvoriti vilu i imanje u odmaralište za goste, ili će sam u njoj
živeti - a sada je smatrala da je to verovatniji scenario - kako će se ona zbog toga osećati?
Pomislila je na dedine očigledne namere da je uda za Rorija, za muškarca koji može sebi
da priušti da održava plantažu, sve dok je ne pretvori u imanje koje samo sebe izdržava
na neki način, i trgnula se od te pomisli.
Kada bi se to desilo, zar se ne bi uvek pitala? Zar ne bi uvek mislila, u nekom
najdubljem kutku svoje duše i uma, da li je Rori izabrao najlakši način da dobije sve?
Naravno, samo u slučaju da on želi da se oženi njome. Uzmeš devojku za ženu, a uz nju
dobiješ i plantažu...

Knjige.Club
38
 Knjige.Club Books

Automatski, Bener je počela da čisti svoje četkice i sklanja višak boje sa palete.
Podsećala je sebe nemo, ali žestoko, da je besmisleno razmišljati o poenti. Nju ne čeka
nikakva budućnost s Rorijem, jer je sve što oni ikada mogu imati samo ovaj
mučni početak romanse. To će se tu i zaustaviti.
Plantaža i vila Jasmina će zauvek stajati između
Otišla je do kuće kroz ružičnjak, kao i obično zastajkujući povremeno da bi uživala
u mirisima i raznobojnim pupoljcima cveća. Kada je zakoračila u prostrani foaje, začula
je bučne glasove iz dedine biblioteke. Kada se još više primakla, videla je da su vrata
delimično otvorena i prepoznala je Rorijev duboki glas.
„Kao što sam ti već rekao, Džejk, nemoj me ništa pitati, pa neću morati da te lažem.
Samo prihvati činjenicu da znam šta radim. Da li možeš da mi učiniš tu uslugu?“
Džejk mu je odgovorio, očigledno zainteresovan i blago zbunjen. „Mogu, i učiniću
ti. Neću te ništa pitati. Ali da li si zaista siguran...?“
„Siguran sam.“
Pre nego što je Bener uspela da shvati o čemu se radilo u tom čudnom razgovoru,
ulovili su je kako slučajno prisluškuje, nakon čega je Rori hitro išetao iz biblioteke. Nije
delovao nimalo uznemireno što ju je tu zatekao. Umesto toga, njegovo lice se ozarilo
na način koji je učinio da njeno srce poskoči od radosti.
„A, ti si tu“, rekao joj je razdragano. „Pitao sam se gde ii si nestala.“
Neprijatno svesna svog prisluškivanja, kao i svojih ranijih, depresivnih misli,
Benerin glas je zvučao pomalo prigušeno kad mu je odgovorila. „Bila sam u svom
studiju. Nisam htela da vas prisluškujem, ali tražio si nekakvu uslugu od Džejka?“
„Molio sam ga za još malo vremena“, rekao joj je odlučno Rori. „Uostalom, nigde
ne žurimo. Džejk je pristao da mi da dovoljno vremena da pažljivo promislim o svim
opcijama.“
Bener je bila rastrzana time što je čula. Bila je i pomalo ljuta što je mogao da bude
toliko veseo na samu pomisao da će možda kupiti njen dom. Osećala je neopisiv nalet
euforije pri pomisli da je odluka, ma kakva bila, još malo odložena, ostavljena za neku
dalju budućnost. Ali nije mogla, a da se ne zapita... „Hoćeš li ti ostati ovde?“
„Ako se ti sa time slažeš.“
Obrazi su joj pocrveneli zbog njegovog iznenadno nežnog tona glasa i probojnog
pogleda, mada se trudila da to kontroliše. „Prava gospoda uvek upozore damu na
škakljivo pitanje“, jedva je prozborila, pokušavajući da zvuči šaljivo. Mada su oboje
znali da on njoj nije postavio nikakvo pitanje.
Glasno se nasmejao, a onda je odmerio od glave do pete. „A dame bi trebalo da
upozore gospodu kad nameravaju da obuku farmerke i majicu. Ret Batler bi u ovom
trenutku definitivno izgubio strpljenje.“
Nesvesno, oboje su odlutali iz foajea, pravo u ružičnjak. Bener se pitala, kroz maglu,
zašto je odjednom toliko vesela, kao što je uostalom bio i on. Odlučila je ipak da ne
razmišlja previše o tome. Pritisak je nestao - barem privremeno - a njena priroda je bila
previše optimistična da bi joj dopuštala da predugo ostane zarobljena u depresivnim
mislima.
„Hvala ti“, ozbiljnim glasom mu je rekla. „Pretpostavljam da je to bio kompliment.“
Knjige.Club
39
 Knjige.Club Books

„Nemoj sad da pecaš komplimente“, podrugljivo ju je prekorio, uzimajući je

opušteno za ruku dok su koračali jedno uz drugo stazom kroz vrt.
„Nisam pecala.“ Rešila je da neće da pridaje previše važnosti ovom držanju za ruke.
Uostalom, ionako je delovalo kao da je to uradio nesvesno. Osim toga, njoj se to
dopadalo.
„Mora da se šališ? Ne mogu a da ne vidim udicu, kad mi mašeš njome ispred nosa.“
„Samo zato što sinoć nisam želela krv u ružičnjaku, ne znači da to sada ne bi dobro
činilo biljkama“, upozorila ga je.
„Onda dobro, nek ti bude. Biću gospodin i praviću se da nisi pecala komplimente.“
„Mada, tvom dostojanstvenom ustupku je ipak nešto nedostajalo“, primetila je
pronicljivo.
„Možda malo diplomatije?“
„Moglo bi i tako da se kaže.“
„Izvini.“
„U redu je. Hm... sačekaj. Da li smo mi krenuli negde određeno?“
„Šetamo se po ružičnjaku, ženo. Gde ti je smisao za romantiku?“
Bener je uživala u društvu ovakvog Rorija. Definitivno se razlikovao od izmučenog
muškarca od pre nekoliko sati, a bio je nespojiv sa hladnokrvnim biznismenom kog je
juče upoznala. To ju je zbunjivalo, ali tu zagonetku nije zapravo ni želela da
reši. Dopadao joj se ovaj veseli muškarac koji se detinjasto glupirao, odsutno je držeći
za ruku i zadirkujući je. Kao da je odjednom postao mnogo mlađi i da je zbacio teret
svih muka sa svojih pleća. Zbog toga je i ona poželela da odloži sutrašnjicu i ne razmišlja
više o tome.
„Moj smisao za romantiku je potpuno u redu, hvala na pitanju“, rekla mu je
značajno. „Samo sam se pitala da li idemo na neko određeno mesto, to je sve.“
Pogledao ju je, kao da ga je njeno pitanje baš zabavilo, a onda je s lakoćom
promenio temu razgovora. „Kad smo kod toga, šta kažeš da iduće nedelje organizujemo
veliku zabavu s roštiljem?“
Iznenađeno je trepnula. „Roštilj?“
„Što da ne. Ja ću da pokrijem sve troškove.“
„Kakve to ima veze s romantikom?“, upitala ga je.
„Uživanje u kuvanju, hrani i piću, druženju s ljudima pod zvezdanim nebom ti nije
romantično?“
„Druženje?“
Nagradio je njen ispitivački, ali nasmejani pogled time što je odglumio namrštenost,
a onda je veselo nastavio. „Možemo da otpočnemo sa zabavom poslepodne, pa neka
traje do kasno u noć. Pozvaćemo prijatelje i poslovne partnere koji su u
gradu. Uostalom, nisam ni ja baš stranac u ovim delovima zemlje, znaš? Imaćemo
orkestar i tonu sjajne hrane i... Iza bašte se nalazi bazen, zar ne? Učinilo mi se da sam
ga jutros video.“
„Jeste, tamo postoji bazen“, složila se s njim.

Knjige.Club
40
 Knjige.Club Books

„Fenomenalno. Iskombinovaćemo to, napravićemo roštilj i zabavu pored bazena.

Ionako ne mogu da dočekam da te vidim u kupaćem kostimu.“
Bener se hrabro držala u pokušaju da ignoriše njegov poslednji komentar. „Pa, ja
sam za. Mada, biće tu potrebno dosta organizacije. Treba poslati pozivnice, nabaviti
hranu, muzičare, kao i sve ostalo. Da li postoji neki određeni razlog zbog kog želiš
da organizuješ zabavu? Koliko se sećam, jedna zabava ovde se upravo završila.“
„Rekao sam ti već. Želim da te vidim u kupaćem kostimu.“
Šaleći se, rekla mu je: „Ne moraš toliko da se trošiš, da organizuješ tu skupu zabavu,
samo zbog toga. Kad god nisam zauzeta organizovanjem zabava u vili, imam običaj da
plivam svakog jutra.“
„Onda ću se sutra rano probuditi“, odmah joj je odgovorio.
Bener se glasno nasmejala, ali je odmahivala glavom. „Ništa mi od svega ovoga
nema nimalo smisla. Ali hajde.“ Slegnula je ramenima. „Jesi li pričao sa Džejkom o
zabavi?“
„Naravno. Zapravo, to je druga usluga koju sam od njega tražio. I on se slaže da je
to odlična ideja.“
„Zato što on obožava zabave. Pa, pošto ste vas dvojica to resili, počeću sa
organizacijom.“
„Jesi li sigurna da ti to ne smeta? Mogu i ja sve da rešim.“
„Oh, ne smeta mi. Samo mi reci koga da pozovem i koliko novca da potrošim.“
„Džejk već pravi spisak gostiju. I, mlada damo, budžet ne postoji. Nebo je granica.“
„Možda ćeš zažaliti zbog tih reči. Zapravo, sasvim sam sigurna da hoćeš.“
„Samo se nadam da se nećeš pobrinuti da bankrotiram.“ Pogledao ju je i nacerio se.
„Biće tu još nekih sitnica o kojima bih želeo da popričam s tobom.“
Nije nimalo verovala njegovom osmehu. „Stvarno? O kakvim sitnicama je reč?“
„Misliš li da bi bilo previše da iznajmimo i slona?“
Malo je falilo da ga ozbiljno shvati, zbog načina na koji je to rekao. Iznenada se
zaustavila, na sred staze, ispred specijalno lepog grma retkih ruža, i pogledala ga pravo
u oči. I onda, kada je ugledala šeretski odsjaj u njegovim sivim očima, opustila se.
„Gospode, na tren sam pomislila da ozbiljno to misliš.“
„Onda možda neka tačka sa cirkuskim psima?“, upitao ju je napeto.
„Prekini.“
Počeo je glasno da se smeje. „Vredelo je, samo da mogu da vidim taj tvoj izraz lica.
Hajde, pokaži mi taj bazen, pa da se bacimo na planiranje zabave.“

Knjige.Club
41
 Knjige.Club Books

5.

Naredni dani su bili veoma užurbani. I neobični. Odgajana u porodici koja je

tradicionalno uživala u druženju, Bener je bila naviknuta na pripreme bogatih i
raskošnih zabava. Rorijeva zabava pored bazena sa roštiljem pod mesečinom nije
predstavljala nikakav izuzetak od tog pravila.
Očigledno rešen da joj ne dozvoli da sav posao odradi sama, pomagao joj je, unoseći
u to svu svoju energiju, koje mu nije manjkalo. Zajedno su proveravali spiskove i delili
obaveze oko nebrojenih telefonskih poziva i zaduženja. Čak bi se povremeno prijateljski
prepirali oko vrste muzike koja će se svirati, ili oko izbora kompanije koja će biti
zadužena za dostavu hrane. Svađali su se oko toga da li je bolje da bazen bude osvetljen
japanskim lampionima ili bakljama.
Posluga u vili se velikodušno nosila sa gužvom koju je unosila privremeno
zaposlena ispomoć, kao i mnogobrojni kombiji za isporuku, mada je Konor, njihov
batler, koji je prethodnu nedelju dobio slobodno da poseti bolesnog rođaka, pripretio da
će dati otkaz kada se ispostavilo da je Rori angažovao Kreolca, veoma eksplozivnog
temperamenta, da im dostavi hranu.
Rori je spasao tu situaciju, mada Bener nije uspela da iščačka, od svih uključenih u
tu zbrku, kako mu je to tačno pošlo za rukom. A to ju je očajnički zanimalo, jer je Konor,
koji je inače bio veoma miran i povučen gospodin, čitava dva dana šetao okolo
sa neobično stidljivim osmehom na licu koji se trudio da sakrije, kad god bi video da ga
ona gleda.
„Sa čim li si, pobogu, podmitio ovog čoveka?“
„Treba da se stidiš. Ja ne podmićujem ljude.“
„Oh, kako da ne. Da li si mu našao neku zgodnu žensku?“
„Bener!“
„Taj šokirani izgled uopšte ne pristaje tvom đavolskom licu.“
„E, sad namerno neću da ti kažem, samo zbog toga.“
„Rori!“

Jedna od Rorijevih posebnih sitnica bila je vožnja na kolima sa senom, koje je

isplanirao do najsitnijih detalja. Uspeo je nekako da dođe do šest velikih, starinskih kola,
do tima ljudi koji će mu ih dovesti, kao i do vozača za svaku zapregu. Pronašao je
Knjige.Club
42
 Knjige.Club Books

najmirišljavije seno u čitavom kraju za svoje kočije. Čak je uspeo da locira staru, obraslu
stazu, koja je išla kilometrima oko cele plantaže, a pritom se nijednom nije ukrštala, niti
je dolazila blizu betonskih puteva ili bilo kakvih znakova civilizacije.
„Pozivnice izgledaju baš čudno, znaš.“
„Kako to?“
„Pa nije problem objasniti ljudima roštilj pod mesečinom i zabavu pored bazena, ali
kako da upozorim goste da obuku farmerke za vožnju na senu?“
„Napišeš: Postoji mogućnost vožnje na senu - ponesite farmerke.“
„Nešto mi tu nedostaje .“
„Koga će za to biti briga?“
„Istina.“

Kako je dan sve dalje odmicao, Bener je postajala nervoznija zbog spoznaje da joj
je Rorijevo prisustvo postalo previše važno. Od zajedničkog plivanja ujutru, do kasne
večere pred spavanje, skoro sve vreme su provodili zajedno. Svakako, to je bilo
druženje bez ikakvih zahteva. Osim što bi je povremeno uhvatio za ruku ili je obgrlio
rukom oko ramena, Rori nije pokušavao da pretvori njihov odnos u intimniju vezu.
Govorila je sebi da joj je zbog toga drago, govorila je sebi da ono što se nikad ne
započne, ne može ni da se okonča sa bolom. Ali nije sebi verovala ni jednu jedinu reč.
Uspela je da, barem delimično, prestane da razmišlja o tome tokom ovih uposlenih,
smehom ispunjenih dana. Ali su njene noći bile paklene. Bilo je užasavajuće i
uznemiravajuće, za nekog ko je oduvek spavao čvrsto i lako, da odjednom nemirno
bdi noćima do kasnih sati. Pokušala je sa toplom čokoladom i vrelim kupkama, čak je
pokušavala i da broji ovce. Ništa nije uspevalo.
U četvrtak, veće pre zabave, bila je posebno nervozna. Nedelju dana provedenih u
Rorijevom društvu, tokom kojih se bezuspešno trudila da ignoriše silnu napetost koja je
išla ruku pod ruku s njegovom blizinom, napokon je uzimala svoj danak. Bilo je
već kasno, čitava kuća je bila mračna i tiha, a Bener je i dalje ležala budna, zureći u
plafon prepun senki. Po peti put je pogledala na časovnik koji je stajao na noćnom
stočiću; bilo je već dva sata ujutru.
Odlučivši da je bolje da ustane i nešto radi, kad je već budna, zbacila je sa sebe
prekrivače i izašla iz kreveta. Nakon što je u glavi bacila zamišljeni novčić, skinula je
sa sebe spavaćicu i obukla jedan od kupaćih kostima. Obično je nosila prilično
smeran jednodelni kostim kada bi plivala ujutru, ali ovaj put je odabrala izazovni bikini,
koji nikada nije oblačila ako nije bila sigurna da će biti sama. To je bio njen kostim za
sunčanje, i kupila ga je samo zbog toga što je otkrivao najviše kože.
Iz ormana je izvukla beli kaftan za plažu i obukla ga, iz svog kupatila je uzela jedan
od debelih peškira i bosonoga sišla niz stepenice i prošla kroz sasvim tihu vilu.
Dani su bili vreli, bez ijednog daška vetra. Noći tople i pomalo vlažne. Bilo su to
tipični vremenski uslovi za sredinu leta na Jugu, a vremenska prognoza je obećavala još
jedan vreli dan i toplu noć za njihovu zabavu. Bener je automatski krenula stazom kroz
vrt, ka bazenu. Zaustavila se kod kućice kraj bazena da bi upalila podvodna svetla, a
onda otvorila kapiju koja je okruživala i sakrivala bazen od radoznalih očiju.
Knjige.Club
43
 Knjige.Club Books

Tek kada je prešla nekoliko metara sjajnih pločica, shvatila je da nije jedina u kući
došla na ovu ideju.
„Ćao“, Rori ju je tiho pozdravio sa sredine bazena.
Podvodna svetla su bojila čitavu površinu maglovitom, plavičastom svetlošću; i
pored toga, kao i uz pomoć punog meseca, mogla je jasno da ga vidi. Progovorio je dok
je lenjo plutao na leđima, ali je sada već plivao ka njoj najbližoj strani bazena,
lakim, snažnim pokretima koje je dobro poznavala zahvaljujući njihovim zajedničkim
odlascima na bazen svakog jutra. Bener je spustila svoj peškir na sto i zavukla ruke u
duboke džepove svog kaftana, iznenada veoma svesna doba noći, kao i činjenice da
nikada do sad nisu bili ovako sami. Premda su svakog jutra, veoma rano, delili bazen,
sve vreme je mogla da čuje baštovane koji su spremali okoliš oko bazena za njihovu
predstojeću zabavu.
Nije prešla preostalih nekoliko koraka po pločicama ka njemu, već je odabrala da
ostane na mestu. „Ćao. Ja... Mislila sam da svi ostali spavaju.“
„Ja sam svake noći u ovo doba ovde“, odgovorio joj je smirenim glasom i naslonivši
laktove i ruke na pločice ispred nje posmatrao je iz blizine.
„Svake noći? Nisam znala da toliko voliš da plivaš.“
„Ono što ne volim je da zurim u mračni plafon. Uđi. Voda je sjajna.“
Bener se borila da ignoriše ono što je pokušavao da joj poruči tom rečenicom.
Verovatno je samo hteo da joj kaže da dokazano pati od nesanice, to je sve. U svakom
slučaju, trenutno je bila previše okupirana mislima o svom sićušnom kupaćem kostimu
da bi mogla da misli o bilo čemu drugom. Padalo joj je na pamet da izmisli neki razlog
da izbegne ulazak u vodu, ali je znala, šta god da kaže, da će on pomisliti da želi da
izbegne njega.
Kad bi barem samo prestao da zuri u nju. Jednom, kad uđe u vodu, njen kostim više
neće delovati kao par krpica nekog materijala. Ali dok bude stajala ovde, pred Bogom i
svima koji bi je gledali...
„U čemu je problem?“ Zatim, iznenada izmenjenim glasom, dodao je: „Mogu da te
ostavim samu, ako to želiš.“
„Ne. Naravno da ne.“ Bener je prišla ivici, pravo naspram njega, tamo gde su široke
stepenice vodile do plićeg dela bazena. Trudeći se da to obavi što je brže moguće, a da
pritom ne izgleda kao da žuri, skinula je dugački kaftan preko glave, bacila ga u stranu
i zakoračila u vodu.
Nije nijednom pogledala u pravcu Rorija, koji je i dalje bio u vodi i nije se pomerao.
Umesto toga, zaplivala je ka najdaljem delu bazena, plivajući kraul svojim, uobičajeno
lakim, gracioznim pokretima. Otplivala je čitav krug, sve dok nogama nije mogla da
dodirne dno plićeg dela bazena, a onda se uspravila tako da joj je površina vode
dolazila do grudi.
„Bio si u pravu“, rekla je bez daha muškarcu koji je i dalje stajao nepomično. „Voda
je sjajna.“
„Kao i taj kupaći kostim koji nosiš.“
Bener je znala da je, anatomski govoreći, bilo potpuno nemoguće da srce poskoči
tako da se preokrene u grudima. Zapitala se, kroz maglu, šta se zapravo desi sa tim
Knjige.Club
44
 Knjige.Club Books

organom u trenutku kada iskusiš to čudno osećanje. I ona je stajala poprilično

nepomično, jer je čula nešto u njegovom glasu, nekakvu čudnu napetost, nešto
zauzdano, što ju je upozoravalo da je ovaj trenutak možda opasan.
„Još jedna stvar koja bi bacila Retovo strpljenje na muke“, dodao je promuklim
glasom.
Bener je uspela da se drhtavo nasmeje. „Oblačim ga samo kad... kad sam sigurna
da ću biti sama. Za sunčanje.“
Odbacio se od ivice bazena i zaplivao ka njoj, sve dok nisu bili udaljeni manje od
metra. „Ne vidim da sad ima sunca“, primetio je.
„Ali sam mislila da ću biti sama.“
„Nemoj da me teraš odavde.“
Izrekao je te reči delimično kao naredbu, a delimično kao molbu. Bener je shvatila
da zuri, kao hipnotisana, u njegova široka pleća. Trebalo bi da joj pogled na njegove
grudi nimalo ne smeta nakon nedelju dana zajedničkog plivanja, ali joj se sad činilo kao
da ga prvi put vidi. Zapravo, nikada do sad nije zaista sebi dozvolila da ga pogleda na
ovaj način. Sad je videla svilenkaste, tamno zlaćane malje koje su prekrivale
osunčano, mišićavo telo, i morala je da proguta knedlu.
„Rori, ja...“
„Da li znaš šta sam prvo primetio na tebi?“, prekinuo ju je, približivši joj se još više.
„Zelene oči i nemoguće tanak struk. Pomislio sam: Pobogu, pa ovo je Skarlet O’ Hara
od krvi i mesa! Ali uz tebe, ona nikad ne bi uspela da bude najveća lepotica u tri okolna
okruga.“
„Stvarno si zaluđen tom knjigom“, rekla je, trudeći se da zvuči veselo.
„Izgleda da povlačim neke paralele.“ Glas mu je zazvučao odsutno. Podigao je
jednu ruku i nežno joj dodirnuo obraz. Zatim je skliznuo ka njenom vratu, palcem
kružeći po liniji njene vilice. „Zelene oči i uzan struk. A vila Jasmina je tvoja Tara5. Ali,
ti nisi zaljubljena u drugog muškarca, zar ne?“
„Nisam.“ Znala je da može da oseti po njenom pulsu na vratu koliko joj srce brzo
lupa, znala je da mu je očigledno koliko plitko i brzo diše. Ali sve što je mogla je da zuri
nepomično u njega, fascinirana sjajnim kapima vode koje su krasile njegovu
glatku, zlaćanu kožu. Fascinirana njegovim dubokim glasom, toplinom njegovih ruku.
Čula je kako je glasno uzdahnula kada ju je, slobodnom rukom, uhvatio pod vodom oko
struka.
„Uvek sam mislio da su Reta svi pogrešno procenili - ne samo Skarlet“, tiho je
nastavio. „Toliko ju je očajnički želeo, i toliko strpljivo čekao da i ona njega poželi. A
toliko su bili blizu, njih dvoje. Usput, šta ti misliš, da li joj se on na kraju vratio?“
Bener je, kroz maglu, shvatala da on i dalje povlači paralele između njih, shvatajući
da pokušava nešto da joj kaže. Ali njen udubljeni um prosto nije mogao da se nosi sa
šifrovanim porukama. Ne u tom trenutku. Zato je samo odgovorila na njegovo pitanje.
„Da. Mislim da joj se vratio.“

5
Tara, ime plantaže Skarlet O’ Hare u knjizi i filmu Prohujalo sa vihorom
Knjige.Club
45
 Knjige.Club Books

„Ali on ju je napustio“, nežno ju je podsetio Rori. „Rekao joj je da ga nije briga šta
će biti sa njom.“
„Bio je umoran. Bio je iscrpljen.“ Bener nije zaista slušala njegove reči, samo je
instinktivno govorila. „Ali on je nju voleo. Toliko dugo ju je voleo. Vratio bi se po nju.
Vratio bi se njoj.“
Rori je sagnuo glavu ka njoj, sve dok na svom licu nije osetila njegov topli dah.
Polako joj se nasmešio.
„Tvoj osećaj za romantiku je sasvim zadovoljavajući, mlada damo.“
„Da li... Da li i ti misliš da joj se vratio?“ promrmljala je.
„Ja znam da jeste „
Benerine oči su i dalje bile otvorene, dok je zurila u njegove potamnele, sive oči.
Delovale su joj kao dva baršunasta bazena, koja su sasvim preplavila njen um i njeno
polje vida, u kojima je želela da se utopi... Njegove usne su je zadirkivale, nežno je
mameći svojim satenskim dodirima, mučeći je. Njegov jezik je dodirivao osetljivo meso
unutar njenih rastavljenih usana, šaljući drhtaje duž čitavog njenog tela.
Telo mu je bilo napeto i čvrsto dok je stajao sasvim pripijen uz nju. Njegova
napetost je bila očigledna kada je spustio ruku na dno njenih leđa i pribio je uz svoje
kukove. Ali nije počeo strastvenije da je ljubi. Umesto toga, mučenje
nezadovoljavajućim, nedovoljnim, kratkim poljupcima se nastavilo, crpeći svu njenu
snagu volje. Prstima joj je mazio grlo, zadnji deo vrata, da bi ih, na kraju, zakopao
duboko u njene kovrdže.
Uz trzaj, podigla je ruke ka njegovim grudima, vrhovima prstiju istražujući
svilenkaste malje i čvrsto telo. Toliko je strašno želela da ga dodiruje, toliko je strašno
želela da oseti njegove snažne ruke oko svoga tela. Ništa drugo joj trenutno nije bilo
važno. Svojevoljno, znajući u šta se upušta, zatvorila je oči i resila da digne ruke i da se
preda u borbi koja nije ni otpočela.
Da li je Rori osetio njena osećanja ili je prosto i sam izgubio strpljenje, iznenada je
produbio svoj poljubac, pokazujući joj svoju goreću želju. Njegove usne su prekrile
njene svojom vrelinom i očajanjem, izvlačeći iz nje više nego što je mogla sebi da
dozvoli da izgubi.
Ali Bener nije bilo briga ni za šta. Još od strastvenog zagrljaja one prve noći, i tokom
nekolicine usputnih dodira ove prethodne nedelje, u njoj se rodila toliko snažna glad,
kao da je neka brana pukla i poplavila sve pred sobom. Bila je izgubljena u naletu
uzavrele, oslobođene strasti i uspevala je da pluta na površini samo zato što ju je on
držao. Rukama ga je obgrlila oko vrata, a osećaj njegovih ruku oko njenog tela je na tren
uspeo da zavara glad duboko u njoj.
Topla voda se talasala oko njih, mazeći ih svojim dodirom, dok je mlaki, noćni
vazduh sa sobom donosio snažan miris ruža - tradicionalnog cveta ljubavi. Tlo u plavo
obojeno izmaglicom; bili su sami; Bener je poželela da vreme stane.
Osećala je uzavrelu vrelinu njegovog, isto kao i svog tela. Bili su toliko čvrsto
pripijeni jedno uz drugo, da je čak mogla da oseti i kako mu srce divljački lupa tik uz
nju. Čvrstina njegovog tela je rezultirala slabošću u njenom, a njegova napetost je sada

Knjige.Club
46
 Knjige.Club Books

pripadala i njoj. Kada je napokon podigao glavu, ona nije imala snage čak ni oči da
otvori niti mogla da dođe do daha, bio je negde daleko, van njenog domašaja.
„Pogledaj me“, grubo je prošaputao.
Naterala je svoje kapke da se malo podignu, zureći u to zgodno i napeto lice, u sive
oči, tamne i zavodljive. Bolelo ju je čitavo telo, od glave do prstiju na nogama, i bila je
svesna jedino svoje očajničke potrebe za njim.
„Želim te“, rekao joj je promuklo, spuštajući ponovo svoju glavu ka njoj, i
pahuljastim poljupcima joj dodirujući vrat, sve dok Benerina glava nije instinktivno pala
unazad. „I ti to znaš.“
„Znam.“ Potpuno je izgubila sposobnost da misli, mogla je samo da uplete prste u
svilenkaste uvojke njegove guste kose.
„A i ti mene želiš.“ To nije bilo pitanje.
Ali mu je svejedno odgovorila. „Da“, prošaputala je.
Vrelim usnama je pratio liniju njenih dojki, a prstima je nepogrešivo pronašao tanke
tračice gornjeg dela njenog kupaćeg kostima. Majušni, crni trouglići su spali s njenog
tela, i sada su bespomoćno plutali po vodi. Nijedno od njih to nije ni primećivalo. Rori
je tiho zajecao. „Gospode, koliko si lepa“, promuklim glasom je promrmljao. „Tako si
tanana i prekrasna...“
Rukama je opkružio njeno bolno meso, palčevima je erotski zadirkujući, sve dok
nije zaplakala od slatke, očaj avaj uće agonije. Kao da je potpuno oživela pod njegovim
dodirom. Vrele usne su je dodirivale i mazile, a vrelina je eksplodirala u dubinama
njenog stomaka, šireći se poput nezaustavljivog šumskog požara kroz sve nerve njenog
tela. Izvila se uz njega, pribijajući se kukovima uz njegovo telo, u nekakvom primalnom
nagonu za posedovanjem. Jecaj joj se oteo iz dubine grla.
Istog trenutka, Rori ju je žestoko i snažno zagrlio. Njene dojke su bile pritisnute uz
njegove grudi, a lice je zarila u njegov vrat. Držao ju je sa toliko snage, da je delovalo
gotovo divljački, a bilo je malo tog divljaštva i u rečima koje su zvučale kao da su
iščupane iz njegovog grla.
„I dalje imamo problem... s tvojom Tarom“, rekao je, skoro bez daha.
Bener se ukočila, a iznenadna hladnoća joj je obojila um i telo razumom. Njena
Tara, njena Tara, koju je on toliko želeo...
Povukla se od njega i okrenula mu leđa, dok je, naslepo, rukom tražila gornji deo
kupaćeg kostima po bazenu. Boreći se da zaveže tračice oko vrata, jedva je procedila
kroz zube: „Zašto si... Zašto si morao da...“
„Da nas oboje podsećam na to?“ Glas mu je zvučao grubo, promuklo, ali su ruke,
koje su pronašle preostale dve tračice bikinija, i vezale joj ga oko leđa, bile veoma nežne.
„Da.“ Pognute glave, zurila je u plavo obojenu vodu, ne videći je. Nije mogla da se
suoči sa njegovim pogledom jer se plašila šta će moći da pročita u njenim očima.
Pružio je ruku ka njoj i nežno je povukao sa leđa uz sebe. Jednu ruku joj je spustio
oko struka, a druga je, topla i teška, ležala preko njenih grudi. „Zato što želim da mi
veruješ kad ti kažem da te neću povrediti“, rekao je tiho, ali žestoko.
Bener mu ništa na to nije rekla.

Knjige.Club
47
 Knjige.Club Books

Privio je svoj obraz uz njenu kosu, i osetila je kako se njegov grudni koš diže i
spušta uz njena leđa, dok je disao duboko. „Mislim da se oboje osećamo pomalo pijano
večeras, mlada damo. Pijani smo, od mesečine i ruža... i od želje. Najlakše bi bilo da
samo pratimo svoje instinkte. Ali tvoja Tara... Mislim da bi prvo trebalo da rešimo to
pitanje - zar se ne slažeš sa mnom?“
Bener je zatvorila oči, očajnički želeći da nije morao oboje da ih podseća sad na to.
Želela je sebe da ubedi da neće promeniti mišljenje o njemu onog trenutka kada plantaža
bude njegova, ali je previše dobro poznavala sebe da bi uspela da poveruje u
to. Delimično je bila svesna da bi dala i ruku za njega, ali gubitak vile Jasmina bi značio
da za njega mora da da i svoje srce.
„Da“, rekla je, skoro bez glasa. „Da, moramo prvo to da rešimo.“
Snažnije ju je zagrlio. „Neću te povrediti, Bener. Moraš da mi veruješ kad ti to
kažem.“
Ne verujući dovoljno ni sopstvenom glasu, ostala je nema.
On je ponovo duboko uzdahnuo. „Recite mi šta mi je činiti, mlada gospojice. Da li
da odšetam od plantaže i dozvolim drugom kupcu da je kupi?“
„Ne“, prošaputala je.
„ A ako je ja kupim?“
„Znam da ćeš je ti kupiti.“ Pomislila je na duhove vojnika koje je video, i kroz
izmaglicu se zapitala da li bi trebalo da mu kaže da je već tad, u tom trenutku, znala da
će on kupiti plantažu i živeti u vili Jasmina.
„Ako je kupim...“ Glas mu je zvučao duboko i čudno oklevajuće. „Ti i Džejk biste
mogli da ostanete da živite ovde.“
„Ne.“ S teškom mukom je progutala knedlu. „Ne, mi ne bismo mogli to da
učinimo.“
„Čak ni ako bi mi ti postala žena?“ upitao ju je, jedva čujno.
Bener je shvatila da je prestala da diše. Srce joj je divljački lupalo, i u jednom
kratkom, ošamućujućem trenutku, zatvorila je oči i pokušala da zaustavi zemlju da se
okreće. Međutim, nije mogla zauvek da beži od stvarnosti. Glasom, koji je uz
pomoć nadljudske snage ostajao smiren, odgovorila mu je: “To... To se nikada neće
desiti.“
„Ja tebe volim.“
Tek tako, jednostavno i smireno. Poželela je da zaplače, ali nije mogla. Iz nekog
razloga je imala neobičan osećaj da joj nikada u životu neće biti lakše da zaplače kao
što joj je bilo u tom trenutku. Grlo joj je bilo suvo i stegnuto. Zurila je ispred sebe, nema
i šlepa.
„Nikad nećeš biti sasvim sigurna, zar ne?“, upitao ju je, istim smirenim tonom.
„Uvek ćeš se pitati da li te volim zbog plantaže... ili uprkos njoj. Ili... da li te uopšte
zaista volim. Nikada nećeš moći sa sigurnošću to da kažeš.“
Kada je glasno čula te reči, znala je da oboje znaju koliko su one istinite. Uvek bi
se pitala. A nijedno od njih dvoje ne bi moglo zauvek da se nosi s tim teretom.
Početak njihove veze je ujedno bio i njihov kraj.

Knjige.Club
48
 Knjige.Club Books

„Kasno je“, rekla je bezizražajno. „A sutra nas čeka naporan dan.“

U tišini, oslobodio ju je svog nežnog zagrljaja. Ali njegova ruka je pronašla njenu
dok su se kretali kroz vodu ka stepenicama. Pustio joj je ruku taman dovoljno da navuče
na sebe kaftan, kao i da sam obuče svoj ogrtač, a zatim je ponovo isprepletao prste s
njenim, dok su se udaljavali od bazena i kretali kroz baštu nazad do kuće.
„Daću sve od sebe da te ubedim, znaš“ rekao joj je usputno kad su se približili
verandi. „Ret je možda bio previše iscrpljen od tolike jurnjave, ali ja sam izdržljiviji.
Ako mi budu potrebne godine, naučiću te da veruješ u moju ljubav prema tebi, mlada
damo.“
Bener je znala da se i ona očajnički drži za njegove prste, isto kao što se očajnički
držala poslednjih trenutaka ove, mesečinom osvetljene noći, kada joj je na tren izgledalo
kao da je sve moguće. Poželela je to da mu kaže. Ali nije bilo prostora za
završetak ovoga među njima.
Kada su se obreli ispred francuskih vrata od balkona, Rori ju je zaustavio i okrenuo
njeno lice ka sebi, čvrsto je držeći rukama za ramena. „Misliš da je gotovo, zar ne?
Misliš da ću ja kupiti ovu plantažu, a da ćeš ti otići sa nje, ostavljajući i nju - i mene -
za sobom. Ali grešiš, Bener. I u mojim, i u tvojim venama teče krv pobunjenika. Oboje
znamo kako da se borimo.“
Iznenada je spustio glavu, ulovivši joj usne, ljubeći je izgladnelo i posesivno.
Rukama je prešao preko njenog tela i zaustavio se na kukovima. Čvrsto ju je pribio uz
sebe, stavljajući joj jasno do znanja da se pod njegovim smirenim glasom i dalje krije
želja koja nimalo nije usahla. I ta njegova pulsirajuća strast je ponovo potpalila bolni žar
u njenom telu.
Bespomoćno mu je, svom snagom, uzvratila poljubac, nemoćna da sakrije kako je
njegov dodir uticao na nju. I dalje ih je obasjavala mesečina, a ona se i dalje očajnički
držala za poslednje dragocene trenutke s njim. Rori joj je obuhvatio lice nežnim rukama,
podižući joj glavu. Disao je plitko i kratko. „Još jedno upozorenje, mlada gospojice“,
rekao je napeto. „Ovo je poslednje upozorenje koje ćeš od mene dobiti. Od ovog
trenutka, pa nadalje, ne nameravam više da se borim fer... jer se borim za sopstveni, goli
život.“
„Imaš jedno oružje protiv kog sam ja nemoćna“, priznala mu je, isprekidanim
glasom. Bila je iskrena jer nije umela drugačije.
„ A ja ću to oružje i iskoristiti“, obećao joj je. Njegove usne su se još nekoliko
mučnih i kratkih trenutaka igrale s njom. „Ovo oružje. I svako drugo koje otkrijem. Ali
neću mahati vilom pred tobom, kao mamcem. Oboje znamo da ćeš doći kod mene
samo zbog mene samog, a ne zbog onoga što mogu da ti pružim. A doći ćeš kod mene,
Bener.“
Taj njegov tihi zavet je bio toliko pun ličnog ubeđenja da je ostala bez daha. Ipak,
Bener se trudila da se odupre njegovim rečima. „Ne. Bio si u pravu. Ja nikad ne bih bila
sigurna. Uvek bih se pitala.“
„Doći ćeš kod mene.“
Shvatila je da ga rukama drži za zglobove, ali nije imala snage da odgurne njegove
ruke od sebe. „Neću.“

Knjige.Club
49
 Knjige.Club Books

„Hoćeš.“
„Ne radi mi ovo“, molila ga je promuklim glasom. „Biće nam samo mnogo gore
kad... kad budem morala da odem.“
„Da odeš iz vile? Ili da odeš od mene?“
„I jedno i drugo“, prošaputala je.
„Da li me voliš, Bener?“
„Ti se ne boriš...“
„Ne borim se fer? Upozorio sam te.“ Glas mu je bio žestok. „Da li me voliš?“
„Ne.“
Podigao joj je lice i prekrio usne njegovim. Jezikom joj je posesivno istraživao usta.
Rukama je skliznuo duž njenog tela, istražujući njeno jedva odeveno, probuđeno telo
gorućim pokretima. „Da li me voliš?“, promumlao je, tik uz njene usne.
„Ne...“
Njegova želja se podmuklo pretvorila u preklinjanje, u molbu. Čitavim telom ju je
zavodio, dok ju je preklinjao usnama koje su izgarale od gladi za njom. Nežnim rukama
ju je mazio, dodirujući je osećajno, sa obožavanjem. Držao ju je kao da je bila krhka i
dragocena stvar. I Benerina klimava odbrana je popustila.
„Da li me voliš?“, upitao ju je, preklinjući je bolnim glasom.
„Da“, uzviknula je, a glas joj je slomio. „Proklet da si, da!“
Potpuno se umirio, dok je njegov topli dah i dalje dodirivao njeno lice. Njegovo lice
je bilo previše prekriveno senkama da bi mogla da pročita o čemu je razmišljao.
„Izgovori to“, prošaputao je.
„Volim te...“ Osećala se kao da krvari iznutra, kao da je nešto od vitalnog značaja
iščupano iz njenog tela, uz pomoć volje snažnije od njene. Malo joj je falilo da ga zamrzi
u tom trenutku, jer ju je primorao da vidi ono što bi joj bilo lakše da ignoriše. To će sada
zauvek biti tu, zauvek će biti deo njihovog početka, koji je toliko obećavao, kao i deo
kraja njihove priče, koji nije mogao da se izbegne. Skoro ga je mrzela. „Volim te.“
Rori ju je držao uz sebe. Sada više nije bilo zahteva niti preklinjanja u njegovom
zagrljaju, već pre neke čudnovate, utešne zaštićenosti. Kao da je znao šta joj je upravo
učinio. „Morao sam to da čujem“, rekao joj je, dišući nežno u njeno uvo.
„To ništa ne menja“, isprekidano mu je rekla, dok ju je neispunjeno telo i dalje
bolelo za njim.
„Ne menja?“
„Ništa se nije promenilo.“
„Bener, ja te volim.“
Opet je poželela da može da zaplače. Poželela je i da može da ga mrzi. „Rori...“
„Volim te.“
Pobeđena, prošaputala je: „I ja volim tebe.“
Rori se povukao od nje, taman dovoljno da može da je pogleda. Nakon nekoliko
trenutaka, veoma nežno ju je poljubio. Oči su mu sijale srebrom, reflektujući mesečinu
- ili nešto drugo. „Bolje da odeš u krevet, mlada damo. Pred nama je dugačak dan.“

Knjige.Club
50
 Knjige.Club Books

“A ti?“
„Ja ću još neko vreme da sedim ovde.“ Otvorio joj je vrata, dodirujući joj nežno
obraz poslednjim dodirom za tu noć. „Laku noć.“
U tišini, Bener je ušla u kuću.
Rori je zatvorio vrata za njom, a onda se okrenuo oko sebe i prešao verandu do
jedne od udobnih fotelja. Seo je i neko vreme zurio u svoje ruke koje su se tresle. Zatim
je mračno rekao sam sebi: „Još nekoliko ovakvih trenutaka i pretvorićeš se u idiota koji
trabunja gluposti.“
Duboko je uzdahnuo, poželevši da može da se napije. Zaključio je da bi ovo bio
pravi trenutak da se potpuno napije. Nije bio pripremljen na sopstveni gubitak strpljenja,
a nije bio spreman ni da kaže Bener šta oseća prema njoj. Nekako, to se dogodilo samo
od sebe. Nije žalio zbog toga što se desilo, ali se brinuo da je možda pogrešno odigrao
karte koje je držao u rukama.
Da li ju je, možda, oterao od sebe svojom navalentnošću?
Osećajući unutrašnji nemir, njegovo telo je insistiralo na pokretu pa je promenio
položaj u svojoj fotelji. Odsutno je zurio preko verande, sve dok nije izoštrio pogled
kada je nabasao na nekakvu senku usred tame bršljana i puzavice u uglu trema. Namerio
se da dovikne tom strancu, ali se onda prisetio nečega.
Mada je bilo teško razaznati, oblik je definitivno ličio na muškarca, odevenog u
odeću iz prethodnog veka, dok je mesečina obasjavala njegovu plavu kosu.
Za divno čudo, Rori se nije nimalo iznenadio. Kada ga je napustio prvi, iznenadni
šok, shvatio je da pred sobom ima Benerinog čuvara. Proučavao je, koliko je mogao da
vidi, njegovo prisustvo, veselo primećujući da su mu ramena toliko široka zato što je
bio ukočen od besa.
„Njuškalo“, optužio ga je.
Odgovorila mu je samo jeziva tišina.
„U redu“, tiho je rekao. „Znam da je ovo okrutno. Znam da sam je pogurao i
primorao da vidi nešto na šta još nije bila spremna. Ali sam mislio sve što sam rekao. Ja
je neću povrediti.“
Dočekala ga je potpuna tišina, koja mu je zvučala poput osude.
Rori je uzdahnuo. Zatim, veoma tiho, govoreći sam sebi, koliko i duhu posmatraču,
promrmljao je: “Ja nju volim. Znam šta sam joj učinio time što sam je primorao da
izgovori te reči. Znam i da nije bio pravi trenutak za to. Ali ona je moja ljubav... i morao
sam da je nateram da to shvati. Moram to da joj pokazujem, da joj dokazujem. Ništa mi
drugo nije važno. Mora da poveruje u moju ljubav... jer će biti pakleno ljuta na mene,
kada sazna...“
Njegov glas je iznenada zanemeo. Rori je, duboko razmišljajući, odmahivao
glavom, zureći u prazan ugao na tremu.
Svašta. Sigurno mu se to samo priviđalo, naravno.

Knjige.Club
51
 Knjige.Club Books

6.

Bener se pitala kako li će se Rori ponašati nakon neočekivane noći prepune strasti.
Da li će se opet pretvoriti u onog hladnog biznismena? Ili u čoveka koga je mučila
činjenica da će ona izgubiti svoj dom? Ili će ponovo biti onaj šašavi,
druželjubivi muškarac, u čijem je prisustvu provela prethodnu, užurbanu nedelju?
Ispostavilo se da je odgovor, u sva tri - i u nijednom od njih.
Sledećeg jutra je sišao na doručak sa širokim osmehom za nju i Džejka. Na
njegovom zgodnom licu i u sjajnim očima nije bilo tragova sinoćnjih uzburkanih
osećanja. Pozdravio je njenog dedu na uobičajeno ljubazan način, zatim joj je prišao,
čvrsto joj podigao bradu i neustrašivo je poljubio.
Džejk je, za to vreme, pomno proučavao svoju čašu sa sokom od pomorandže,
trudeći se da ne gleda u njihovom pravcu.
„Dobro jutro, mlada damo“, rekao je Rori promuklim glasom, tik uz njene usne.
Bener je shvatila da je ostala nema. Povratila je dah tek kad je uspela da sedne u
svoju stolicu. Izbegavajući da pogleda Rorija i dedu u oči, zurila je u svoj tanjir, pitajući
se besno da li su se vojnici iza odbrambenog utvrđenja tako osećali nakon što ih je
okupirao neki veoma odlučan general. Ako je prvi gest ovog generala bio ovakav, znala
je kakva mu je strategija.
Lebdeći negde između zabave, uzbuđenja, užasa i očajanja, shvatila je da Rori ima
nameru da, svakome koga to zanima, jasno stavi do znanja da je zaljubljen u nju.
Zapravo, bio je na odličnom putu da sve i svakog ubedi da su ljubavnici.
Protiv te njegove strategije nije mogla da se bori, jer je previše veliki deo nje
očajnički želeo da ukrade svaki dodir i poljubac koji je mogla.
Osim toga, trebalo je pregrmeti i zabavu.

Negde oko sredine podneva, bazen je vrveo od gostiju, vrtovima se divilo još više
gostiju, a omamljujući miris roštilja se mešao sa gladnim svetom, kao i spoljašnjim
vrelim vazduhom bez ijednog daška vetra.
Pošto je Bener po navici, a i urođeno, bila zaista dobra domaćica, a i uživala je u
zabavama, ovo poslepodne joj je veoma prijalo. Jedini problem joj je stvaralo uporno
nasrtanje njenog veoma odlučnog generala. Stalno je bio neposredno uz nju, držeći je za
ruku ili posesivno je grleći rukom oko struka. Nije mu trebalo dugo da razvije i novu
Knjige.Club
52
 Knjige.Club Books

naviku, da je ljubi u golo rame, pošto je nosila haljinu bez bretela. Očigledno ga nimalo
nisu brinuli zainteresovani i spekulativni pogledi ostalih gostiju. I sve vreme ju je
nazivao mlada damo.
Bener je pokušala - zaista je dala sve od sebe - da se izbori s njim na način koji ne
bi privlačio pažnju ostalih gostiju. Upoznavala ga je s drugim ljudima, trudeći se da se
izvuče iz njegovog društva dok je zauzet novim poznanicima. To joj nije uspevalo, jer ju
je držao čvrsto uz sebe. Molila ga je da joj dozvoli malo prostora, da se posveti svojim
dužnostima domaćice, da može da nadgleda dostavu i služenje hrane, ali je Rori zadržao
čvrst stav - i izuzetno tačan - da, pošto je sve bilo besprekorno isplanirano, nije bilo
potrebe da nadgleda bilo šta.
Ono sa čim nije mogla da se bori, bio je njen odgovor na njegove dodire i poljupce.
Čak i kada su gosti koji su prisustvovali kostimiranom balu proširili priču o ponoćnom
valceru i značenju te tradicije, uvidela je da nikako ne može da objasni tim ljudima da
je istina nešto sasvim drugo.
Džejk joj nije bio ni od kakve pomoći. Kad god bi ga upitah o budućnosti njegove
unuke, on je delovao krajnje dobroćudno, insistirajući na preterano nevinoj tišini. Sada
je prestao da provodadžiše, ali s druge strane - teško da je za tim sad uopšte i bilo
potrebe.
Dok je skoro pa ludela od paljbe Rorijevih sumnjivih namera, Benerina jedina uteha
je bila činjenica da je i Rorija to jednako izluđivalo. To nije ni pokušavao da sakrije od
nje.
Nije joj to ni pomenuo, sve dok sunce nije krenulo da zalazi, i dok se, po prvi put u
toku tog dana, nisu zatekli skoro sasvim sami. Pronašao je mesto za njih, u sakrivenom
delu bašte, gde se nalazila udobna drvena klupa i maleni sto, na koji su mogli da
stave svoje tanjire, prepunjene hranom.
„Napokon smo sami“, promrmljao je, smeškajući joj se.
Ona je ignorisala njegove reči. „Ti si prava napast“, rekla mu je odlučno.
„Ma nemojte kaz’ti, mlada damo.“ Poljubio ju je u rame.
Pošto je momentalno osetila kompulsivnu potrebu da okupira nečim ruke, Bener je
podigla sa tanjira rebarce i besno mahala njim ispred njegovog nosa. „Napast. Čestitali
su mi potpuni stranci. Tvoja tri poslovna poznanika iz Čarlstona su mi rekla koliko im
je drago što si rešio da se oženiš s devojkom iz kraja, a jedan od Džejkovih najstarijih
prijatelja mi je rekao da već godinama čuva svoje džordžijansko srebro za moj svadbeni
poklon.“
Rori je delovao kao da mu to nimalo ne smeta. „Baš lepo od njega, u najmanju ruku
mogu to da kažem.“
Bener je netremice zurila u njega.
Tiho se nasmejao, a zatim dodao brižnim glasom: „Smaragdi bi se najbolje slagali
s bojom tvojih očiju, ali mislim da bi dijamant najbolje pristajao tvojim divnim rukama.
Koji oblik dijamanta ti je omiljeni?“
„Rori, prekini s tim.“
„Više bi volela neki drugi kamen?“ upitao ju je nestrpljivo.

Knjige.Club
53
 Knjige.Club Books

Bacila je ostatak rebarceta na tanjir i uvijala salvetu između prstiju, zureći u svoje
ruke bez prstenja. „Prekini.“
Spustio je svoje tople prste na njen obraz i okrenuo joj nežno lice ka njemu. Po prvi
put u toku tog dana imao je ozbiljan izraz lica, i njegove sive oči su iznenada potamnele
od želje. „Da to nisam do sad znao,“ rekao joj je promuklim glasom: „ovo danas bi mi
pokazalo da si neizostavan deo moje budućnosti. Danas sam proveo najlepši i najmučniji
dan u svom životu, Bener. Moram da te dodirujem, da li ti je to jasno? Prosto moram.
Mada znam da zbog toga noćas neću spavati. Mada znam da te, nakon svakog dodira,
samo želim još više, sve dok mi ta želja potpuno ne pomuti razum. Eto, to ti meni činiš,
mlada damo.“
Bener se gubila u njegovim očima, očajnički se trudeći da se ne udavi u njihovoj
dubini. „Ti... sinoć si uspeo da se zaustaviš“, podsetila ga je, drhtavim glasom.
Poljubio ju je s bolnom željom, koja je samo još više jačala zbog njegovog
celodnevnog suzdržavanja. „Zato što te volim“, prošaputao je. „Zato što želim da budeš
veoma sigurna u to što radiš. Veruj mi da te neću povrediti, Bener. Molim te, imaj vere u
mene.“
Nastavljao je to da ponavlja, zbunjeno je shvatila. Nastavio je i to da traži od nje.
Ali kako može to da joj traži, kada zna šta će joj učiniti gubitak vile? Mogla je jedino
nemo da zuri u njega.
Rori je duboko uzdahnuo i naslonio se na naslon klupe. Prstima joj je mazio obraz,
pre nego što ih je nevoljno sklonio s njenog lica. Na tren joj je delovalo kao da on sluša
muziku koja je iz daljine dopirala sa bazena, da bi onda odmahnuo glavom kao da tera
neželjene misli. „Bolje bi bilo da jedemo dok još imamo priliku za to“, rekao joj je
šaljivo. „Zabava još uvek nije gotova.“
U tišini, Bener je podigla svoju viljušku.
Zapitala se, više nego jedanput, zašto je Rori želeo da organizuje ovu zabavu, ali se
nekako nije usuđivala da ga pita. Možda i zbog toga što je bila ubeđena da joj ne bi rekao
istinu i kad bi ga pitala. Ona nije mogla da se seti nijednog dobrog razloga za to, osim
ako jednostavno nije želeo samo da njegovi prijatelji vide imanje koje je nameravao da
kupi. Ali čemu onda tolika organizacija i sve to?
Upoznao ju je sa velikim brojem svojih prijatelja i poslovnih saradnika iz Čarlstona
i okoline, ali nijedan od njih joj nije delovao kao da je upoznat sa njegovim zanimanjem
za Plantažu Jasmina - već samo za njegov odnos prema Bener. I mada trenutno ni ona
nije mogla da se pohvali racionalnim razmišljanjem, bilo joj je jasno da je Rorijevim
prijateljima - toj mešovitoj grupi ljudi različitih godina i zanimanja - veoma stalo do
Rorija. Svaki od njih je izgledao iskreno srećno zbog toga što je on, naizgled, pronašao
ženu svog života. Mnogi su ga čak zadirkivali koliko li će se njegova majka tek radovati.
Bilo je poprilično kasno te večeri kada se većina gostiju, uz smeh, pripremala da se
popne na kočije napunjene senom i uživa u vožnji, kada se Bener napokon usudila da
mu nervozno postavi pitanje.
Pokazala je glavom ka muškarcu koji se peo u treće kočije u redu - advokata,
Rorijevog poznanika iz Čarlstona - i upitala ga: „Nije mislio ozbiljno, zar ne? O tome
da će da nazove tvoju majku i kaže šta je njen sin sad smislio?“
„Ako to i uradi, grdno će se razočarati“, rekao joj je veselo Rori. „Ona već zna.“
Knjige.Club
54
 Knjige.Club Books

„Šta?“
Smejući se glasno, zgrabio ju je oko tananog struka i podigao u prve kočije, pre
nego što se i sam popeo za njom. „Rekao sam ona već zna.“ Udobno se smestio
u mirišljavom senu, a onda je smireno privukao u svoje krilo. „Zvao sam je još pre
nekoliko dana.“
Koristeći buku gostiju koji su se peli na kočiju, prikrila je svoje reči: „Proklet da si,
Rori Stjuarte. Stavljaš me u nemoguću situaciju.“
Privukao ju je još bliže sebi, a sjajna mesečina mu je obasjavala šeretski osmeh.
„Rekao sam majci, da sam definitivno sreo pravu ženu, a da se ona pakleno trudi da me
odbije“, promrmljao je. „Majku je to veoma zabavilo. Jedva čeka da te upozna.
Zapravo, i ona bi danas bila ovde, da nije morala da ode u Atlantu i pomogne mojoj
sestri, koja je upravo dobila još jednu bebu.“
„Nisam znala da imaš sestru“, rekla je Bener, promenivši temu, mada to nije želela.
„Tako je. I sestrića, a sad i još jednog sestrića. Svi jedva čekaju da te upoznaju.“
Bener se nervozno promeškoljila, da bi odmah shvatila da neki pokreti nisu
preterano mudri kad sediš muškarcu u krilu. Snažnije ju je zgrabio oko struka, skoro kao
u grču, a njegove sive oči su zasijale od naleta žestokih osećanja.
Tiho je zarežao. „Da smo samo sad sami...“
Ali nisu bili sami. Ipak, kada su kočije krenule na svoj put, otkrili su iznenađujuću
intimnost među njima u mirišljavom senu, a kao da su i ostali gosti otkrili isto to, jer su
parovi seli bliže jedni drugima, tiho šapućući, kao začarani u nekom sopstvenom svetu.
Mesečina je snažno obasjavala put, a škripanje kočija i meki udarci kopita su ih sve
opuštali, prosto ih primoravajući da uživaju u noćnoj vožnji.
Veoma svesna njegovog međunožja u farmerkama ispod nje, Bener je bilo jako
teško da se opusti. Posebno zbog toga što je izgledalo kao da točkovi kočija imaju
sopstvene namere kada je bila reč o pronalaženju svake rupe na zemljanom putu.
Svaki udarac je primoravao putnike da se zaljuljaju, što je Bener samo pružalo jasniji
uvid u njegovu sve snažniju želju.
„Ovo i nije bilo preterano pametno“ rekla je hvatajući dah, ali se nije bunila kada
joj je privukao glavu i smestio je na svoje rame.
„Znam. Gospode... veruj mi da znam.“ Ipak, nije je pustio. Jednu ruku je spustio na
njenu butinu, trljajući je polako, u ritmu, dok je drugom masirao zadnju stranu njenog
vrata.
Benerini kapci su se lagano spuštali, više zbog reakcije na fizičku želju nego zbog
umora i želje za spavanjem. Osetila je kako je njegovim telom prošao trzaj i njeno
disanje se ubrzalo, prateći njegovo. Ošamućena, pokušavala je da se podseti da ga
poznaje samo nedelju dana, podsećala je sebe na svoja uverenja da je ljubav nešto što se
postepeno gradi. Ali joj sve to nije nimalo vredelo. Volela ga je, a pošto ju je on
primorao da to i prizna - i njemu, kao i sebi - više nije mogla da ignoriše sopstvena
osećanja.
Zapitala se zašto mu je toliko važno da mu ona veruje, zapitala se i zašto je bio rešen
da se situacija sa plantažom razreši pre nego što postanu ljubavnici, što joj je delovalo
neizbežno. Bener nije želela više da čeka, jer je odlično znala da, onog trenutka kada

Knjige.Club
55
 Knjige.Club Books

plantaža postane njegova, moraće da ode od njega. Njen ponos joj neće dozvoliti ništa
drugo osim takve reakcije.
Ali nije verovala da je to ono što on želi. Možda još uvek nije mogla da veruje u
njegovu ljubav, ali je znala da je strast, koju je osećao prema njoj, iskrena i veoma jaka.
Ne, i on je želeo, isto koliko i ona, da postanu ljubavnici što pre. Šta joj je ono, beše,
rekao? Da će ona doći kod njega?
Bener se trudila da razmisli o tim rečima, pokušavajući da shvati zašto toliko čeka,
na šta toliko čeka, ali joj nije polazilo za rukom. Bila je isuviše svesna njegovog tela i
njegove želje, i previše svesna svoje sopstvene potrebe za njim.
Po prvi put u svom životu, svesno i savesno je prestala da razmišlja o Plantaži
Jasmina.
U trenutku kada su kočije pronašle svoj put nazad do kuće, ostali gosti su stigli da
otpevaju nekoliko pesama koje ni Bener ni Rori nisu čuli. Već je čitav sat prošao nakon
ponoći. Većina gostiju je ostajala da prenoći u vili i, dok su silazili sa kočija, bilo je
jasno da većina njih još uvek nije bila spremna za spavanje. Bazen im je i dalje delovao
veoma primamljivo.
Dok su drugi vadili zalutale vlati sena iz kose, krećući se nazad do bazena, Bener je
tiho i nevoljno ustala iz Rorijevog krila. Nije progovorila ni reč, sve dok on nije s
lakoćom doskočio na zemlju i pružio ruke da joj pomogne da siđe sa kočije. Tada je
progovorila, tiho i promuklo, ne verujući sopstvenoj snazi da ga to pita.
„Da li ćeš i ti sad na spavanje ili...“
S rukama i dalje na njenom struku, Rori je dugo i nemo zurio netremice u nju.
Delovalo joj je kao da se bori da povrati svoj dah dok je gledao njeno, mesečinom
obasjano, lice i širom otvorene oči, u kojima nije bilo želje da se sakrije otvoreni poziv.
Grub uzdah mu je pobegao iz grudi.
„Ne. Ne, ja... Mislim da ću se pridružiti ostalima u bazenu. A ti?“
Čula je nevoljnost u njegovom promuklom glasu, ali to nije ublažilo udarac koji je
osetila usled njegovog odbijanja. Zakoračivši unazad, sve dok nije spustio ruke s njenog
struka, odgovorila mu je, trudeći se da zvuči bezizražajno: „Mislim da ću se ja povući za
večeras. Vidimo se ujutru.“
„Laku noć, mlada damo.“
Okrenula se od njega i hitro krenula ka kući. Da je čula kako je, tiho i iz srca, rekao:
Prokletstvo!, za njom, možda bi spavala malo mirnije. Ali nije ga čula, i jedva da je
sklopila oči te noći.
Narednog jutra, Bener je preskočila doručak, mada je sišla na vreme da isprati
poslednje goste. Rori je takođe bio tu, veseo kao i obično, ali je njegova fasada spala
istog trenutka kada ju je uhvatio za ruku, a ona je odmah pokušala da je izvuče.
„Šta nije u redu?“, tiho ju je upitao dok su stajali kraj otvorenih vrata, gledajući
kako automobili odlaze duž dugačkog kolskog prilaza.
„Ništa.“ Pošto joj nije pustio ruku, teško da je mogla da mu okrene leđa i ode od
njega, ma koliko da je to želela.
„Nisi sišla na doručak.“
„Uspavala sam se.“
Knjige.Club
56
 Knjige.Club Books

„Stvarno?“ Iznenada ju je okrenuo, tako da je morala da se suoči s njim. „Imaš

tamne kolutove ispod očiju, mlada damo. Nisi uopšte spavala.“
„Likuješ?“ pitala ga je bezizražajnim glasom.
Slobodnu ruku je podigao do njenog vrata. „Zar je to ono što misliš?“, ozbiljno ju
je upitao.
Nepopravljivo iskrena, blago je odmahnula glavom. „Ne.“
„Dobro je“, rekao je ravnim glasom. „To što sam te sinoć samu poslao na spavanje
bilo nešto najteže što sam morao da uradim u svom životu.“
„Veoma plemenito s tvoje strane“, drhtavim glasom mu je odgovorila, mada se
istovremeno divila tome što se nijedno od njih ne pretvara pred onim drugim.
Uzdišući, uspeo je i da se nasmeje. „Pa i ne baš, teško bi moglo tako da se nazove.
Ja od tebe želim više, a ne samo jednu noć, Bener. Više nego jednu noć sa tobom“ U
očima mu se nazirala iskra šale na svoj račun. „Plivao sam čitavu noć u onom prokletom
bazenu. Nisam ni otišao u krevet.“
„Na tebi se to ne vidi“, promrmljala je, zureći u njega. Tražila je, ali nije uspevala
da vidi znake neprospavane noći na njegovom licu.
Rori je samo slegnuo ramenima. „Na meni se to ne vidi. Neke stvari se ne vide.
Možda bi zato neka određena dama mogla pogrešno da protumači neke stvari.“
„A šta sam drugo ja to... pogrešno protumačila?“, upitala ga je tihim glasom, jer je
želela da zna.
„Moje prioritete“, jednostavno joj je odgovorio. „Ti si meni na prvom mestu, Bener.
Nemoj to nikada da zaboraviš.“
Pre nego što je uspela da mu odgovori, Konor joj je prišao, na svoj uobičajeno tihi
način, izvinjavajući joj se što ih prekida.
„Izvinite, gospođice Bener, gospodine Stjuarte. Gospodin Klejrmont bi želeo da zna
da li biste mu se vas dvoje pridružili u biblioteci.“
Dok su se kretali ka toj sobi, Rori ju je iznenada upitao: „To me je podsetilo - šta
se, na kraju, dogodilo s onom knjigom koju si rekla da ćeš mi dati da pročitam?“
Prebacivši sve svoje misli na nebitne stvari, Bener je samo slegnula ramenima.
„Tražila sam je pre neki dan, ali nisam uspela da je nađem. Možda Džejk zna gde je.“
„Pa, to i nije toliko važno“, rekao je, nesvesno izgovarajući ono što je i ona osećala.
„Samo sam se pitao.“ Zastao je, pre nego što je otvorio vrata biblioteke, i prineo njenu
ruku svojim usnama. „Veruj mi“, dodao je, potpuno izmenjenim glasom.
Bener je ušla u biblioteku čim joj je pustio ruku i otvorila vrata, pitajući se zašto
nikada ne može da mu odgovori na tu molbu jednim jednostavnim da. Nije da to nije
želela...
Dva muškarca su ustala iz fotelja u kojima su sedeli u trenutku kada su ona i Rori
ušetali u biblioteku. To su bili njen deda i još jedan muškarac, koji joj se juče predstavio
kao Džejkov prijatelj. Njegovo ime je bilo Dejvid Mur, sedokosi muškarac oštroumnog
pogleda, otprilike istih godina kao i Džejk.
„Bener, ti i Rori ste upoznali Dejvida, zar ne?“, započeo je razgovor njen deda.

Knjige.Club
57
 Knjige.Club Books

„Još juče“, složila se Bener, gledajući kako se Mur i Rori rukuju. Stariji muškarac
je delovao kao da se silno zabavlja, a iznad Rorijevog čela se pojavila malena bora
zabrinutosti. Pre nego što je uspela da promisli o tome, Džejk im je rukom pokazao ka
foteljama i veselo nastavio.
„Dejvid me je nešto pitao, malena, ali mislim da ti treba da odgovoriš na njegovo
pitanje.“
Ispitivački je pogledala drugog muškarca, koji je delovao kao da mu je pomalo
neugodno. „O čemu je reč, gospodine Mur?“
„Kao prvo, gospođice Klejrmont, moram da se izvinim što sam uzurpirao Vašu
privatnost.“
„ A kako ste to učinili?“, upitala ga je, iznenađeno.
„Pa, sinoć, tokom zabave, šetkao sam se po imanju i slučajno sam naleteo na Vašu
kolibu u šumi.“ Oči su mu iznenada zasijale od šeretskog osmeha. “Pošto sam živo biće,
i to veoma radoznalo, bacio sam pogled kroz prozor.“
„Shvatam.“ Bener mu se nasmešila. „Teško da bih mogla da Vam zamerim sasvim
prirodnu znatiželju, gospodine Mur.“
„Hvala Vam. A ono što sam pitao Džejka je bilo, da li biste mi dozvolili da uđem
unutar te kolibe. Zaista bi mi bilo veoma drago kada bih mogao izbliza da vidim sliku
koju sam juče video kroz prozor.“
Bener je bila iznenađena i sad je bio red na nju da se oseti neugodno. „Bili biste
razočarani, plašim se. Meni je slikanje samo hobi.“
„Ipak,“ nastavio je ubeđujući je, „zaista bih voleo da je vidim.“
„A voleo bih i ja“, dodao je Džejk na to, gledajući Bener svojim starim očima punim
ljubavi. „Iz onoga što mi je Dejvid ispričao, malena, izgleda da kriješ veliki talenat usred
te tvoje kolibe.“
Bener je pogledom molila Rorija za podršku, ali on je samo dodao, šaljivim glasom:
„Ja sam ti već rekao šta mislim o tvom slikarstvu.“
„A to je?“, znatiželjno je pitao Džejk.
„Da je prokleto dobro.“
„Mogu li da pogledam taj portret?“, ponovo ju je upitao Mur.
Bespomoćno je slegnula ramenima. „Pa, pretpostavljam da ne postoji nijedan razlog
zašto ne biste mogli. Ali, molim Vas, ne očekujte previše - bez obzira na to što je Rori
sad rekao.“
Ali dok je njih četvoro stajalo u Benerinom studiju u kolibi, proučavajući njen
portret plavokosog džentlmena, Mur nije delovao nimalo razočarano. Držeći bradu u
ruci, zurio je zamišljeno i dugo u uljanu sliku.
„Da li ti je Rori pozirao?“, odsutno ju je upitao.
Nešto u tom pitanju joj je zasmetalo, ali nije mogla precizno da odredi o čemu je
reč. „Ne, to je smešno, znam, ali naslikala sam taj portret isključivo uz pomoć svoje
mašte.“
Ispustio je tihi zvuk, ali nije ni na koji drugi način odgovorio na to. Samo je dodao:
„Voleo bih da vidim tvoja ostala dela.“
Knjige.Club
58
 Knjige.Club Books

Zbunjena i pomalo nervozna, Bener je pristala. Rori joj je pomogao da prinese

platna, naslagana po čitavoj prostoriji. Naslonili su slike uz zidove ili uz nameštaj tako
da svi mogu da ih pogledaju. Džejk je prvi progovorio.
„Nek sam proklet!“, rekao je, začuđenim glasom.
„Zašto mi ovo nisi do sad pokazala, Bener?“
„Uostalom... to je samo moj hobi, Džejk. Nije ništa važno.“ Bila je potpuno
zbunjena, kao da nijedan od muškaraca nije shvatao ono što je njoj bilo
potpuno očigledno.
Mur se šetkao po kolibi, podižući pet, šest uljanih slika, birajući različite subjekte
na njima, i slažući ih u polukrug oko štafelaja na kom se nalazio portret plavokosog
muškarca. Zatim bi se odmakao i beskrajno dugo zurio u njih. „Vidi ti taj osećaj za boju
i liniju“, mrmljao je, kao da govori samom sebi. “I tu životnost. I smisao za detalje. A
potezi četkicom su maestralni.“
„Hvala Vam“, Bener je jedva prozborila, zapanjena iznenadnom i zbunjujućom
zauzdanom strašću koju je čula u njegovom glasu.
Zatim se okrenuo ka njoj, dok su njegove oštroumne oči sijale od uzbuđenja.
„Nikada niste imali sopstvenu izložbu, gospođice Klejrmont, i ja bih voleo da je
organizujem za Vas.“
„Izložbu?“, rekla je zbunjeno.
„U Njujorku. Tamo imam galeriju.“
„Ali...“ Za Bener, ova ponuda prepuna entuzijazma je došla kao šok. Nikada nije ni
pomislila da bi njene slike mogle da budu izložene pred publikom, koja bi ih gledala i
prosuđivala. Istog trenutka, preplavio ju je strah.
Delovalo je kao da je i on video taj njen strah, u istom trenutku kad ga je i osetila.
„Gospođice Klejrmont,“ tiho je nastavio: „Vi to očigledno ne shvatate, ali imate
ogroman talenat. Umetnička dela su, za mene, više od hobija - ona su moj život. A ja
mogu da Vani obećam da ćete sami birati cene po kojima želite da prodate svaku od
ovih slika.“
Bener je iznenada sela na visoku, barsku stolicu i netremice ga gledala. Ona je
pogledala u Džejka. Zatim u Rorija. Sva trojica su joj klimala glavom, ohrabrujući je.
„Ja... Ne znam šta da kažem“, napokon je promrmljala.
„Recite da“, Mur ju je sad već skoro pa preklinjao. „Biće mi čast da predstavim Vas
i Vaša dela čitavoj svetskoj umetničkoj sceni.“
Jedva svesna da bi ceo njen život mogao da se promeni na bolje, ili na gore, u trenu
kada publika bude videla njene slike, Bener je zgrabila svoju hrabrost obema rukama i
klimnula glavom. „Čast je samo moja, gospodine Mur. I... hvala Vam.“

Deset minuta kasnije, Bener je i dalje sedela na barskoj stolici. Džejk i Mur su se
vratili u vilu. Mur je bukvalno trljao ruke od uzbuđenja, već planirajući telefonske
pozive kojima će otpočeti pripreme za izložbu. Bener i Rori su bili sami u kolibi, a ona
je i dalje bila zapanjena.
„Ali mene niko nikad nije učio da slikam', rekla je zaprepašćeno. „Učila sam iz
knjiga, pobogu!“
Knjige.Club
59
 Knjige.Club Books

„I tako što si sama slikala.“' Rori je stajao ispred nje, smeškajući se.
Pogledala ga je, a onda se nervozno nasmejala. „Ja prosto ne mogu da verujem.
Ovo, kao da je deo sna... ili košmara. Rori, šta ako im se ne dopadne kako slikam? Šta
ako me ismeju?“
„Neće“, obećao joj je odlučno. „Mur nije jedina osoba koja se ovde razume u
umetnost, mlada damo.
I ja sam dobro potkovan. A poprilično sam siguran da ćeš, veoma brzo, postati
veoma čuvena mlada dama.“
„Plašim se.“ priznala mu je. „Plašim se da ću da zažalim zbog ovoga.“
Podigao ju je na noge i gledao je sa smeškom. „Zar ne bi mnogo više zažalila da
nisi prihvatila ovu priliku?“ tiho ju je izazivao.
„Ja... da, pretpostavljam da je tako.“ I dalje je odmahivala glavom. „Znam da je
tako.“
Ozbiljnim glasom, Rori je rekao: „U tom slučaju, mogu li buduću zvezdu
umetničkog sveta da pozovem na kafu? Mislim da još uvek nije doručkovala.“

U novootkrivenom i zbunjujućem uzbuđenju, koje je njeno buduće prikazivanje

slika u Njujorku rađalo u njoj, bilo bi logično da joj je bilo lako da misli na razne druge
stvari, a ne na Rorija.
Bilo bi logično. Međutim, nije tako bilo.
Dejvid Mur je ostao u vili još nekoliko dana, organizujući sve preko telefona.
Pozvao je par svojih ljudi iz njegove galerije u Čarlstonu, da dođu i pažljivo upakuju
njene slike, da ih mogu poslati u Njujork. Zatim ju je, smrtno ozbiljno, upitao da li će
mu dozvoliti da organizuje malo kasnije i njenu drugu izložbu, ovde u galeriji u
Čarlstonu, tako da i Jug može da se divi delima umetnice koja je jedna od njih. Pristala
je, mada se i dalje pitala hoće li uopšte doći do te druge izložbe, jednom kad njujorški
kritičari završe s njom.
Sve to je trebalo da bude savršena diverzija od Rorija i od toga kako se osećala u
svakom trenutku kada bi on zakoračio u sobu i nasmešio joj se.
Ali nikako nije uspevala da ga izbaci iz svojih misli. Čak se više nije trudila ni da
se bori s njim - na bilo kom nivou. Više se nimalo nije stidela njegovih posesivnih dodira
i strastvenih poljubaca, ne vodeći računa ni da li ih gledaju Džejk, Mur ili posluga.
Plivali su zajedno, jahali su zajedno, šetali zajedno. Razgovarali su, do duboko u
noć o svojim prošlostima, mislima i idejama. Slušali su muziku i igrali različite
društvene igre, šah ili poker. Postajali su sve bliži jedno drugom. Vidljiva fasada običnih
poznanika je spadala, otkrivajući njihove gole i ranjive ličnosti, voljne da veruju jedno
drugom.
I mada je želja uvek bila prisutna među njima, smeh im je pomagao da ne polude
od tolike strasti.
„Zaista mi je žao što ponovo moram da se žalim, mlada damo, ali jutros sam se
ponovo probudio kijajući. Onaj miris jasmina je nestao - ili sam ja tako mislio - i nije ga
bilo neko vreme, ali se sada vratio.“

Knjige.Club
60
 Knjige.Club Books

Ovog jutra su kasno doručkovali zajedno i Bener ga je šeretski pogledala preko

stola. „Je li?“
„Jeste. Pitao sam Konora za to i rekao mi je da sobarice ne koriste nikakav osveživač
sa mirisom jasmina niti bilo šta drugo s mirisom jasmina. Možda bi trebalo da se
preselim u neku drugu spavaću sobu.“
Bener je samo uzdahnula. „Plašim se da to ne bi nimalo pomoglo, Rori.“
„Zašto ne bi?“
„Zato što to nije zbog sobe. To je zbog... onoga što dolazi uz sobu.“
Zurio je nemo u nju. „Plašim se da te ne razumem baš najbolje.“
Bacila je pogled na njega preko ruba čaše sa sokom od pomorandže, boreći se da ne
prasne u smeh. „Pa, vidiš, u pitanju je majka.“
„Tvoja majka? Ali... ona je...“
„Upravo tako.“
Rori je ispio ceo svoj sok u jednom gutljaju, poput muškarca koji bi više voleo da
je u čaši bilo nešto žešće.
Gušeći kikot u svom grlu, Bener mu je rekla: „Majka je uvek mirisala na jasmin.
Obožavala je taj miris. Tako da, očigledno, ona te... posećuje.“
„Ali zašto?“
„To ćeš morati nju da pitaš.“
„Pretpostavljam da ne postoji nijedno drugo - logičnije - objašnjenje za taj miris
jasmina?“
„Slobodno pokušaj sam nešto drugo da smisliš. Ako ti uspe...“
„Ti u ovome uživaš!“ optužio ju je.
„Neizmerno.“
Uzdahnuo je duboko. „Kako se zvala?“
„Moja mama? Sara. Zašto?“
„Zato što želim da joj se ljubazno obratim, kad je budem pitao zašto posećuje moju
sobu.“
„Reci mi šta ti je rekla, ako ti odgovori.“
„Dogovoreno.“

Knjige.Club
61
 Knjige.Club Books

7.

Dok je stigla sredina druge nedelje Rorijevog boravka na plantaži, Benerine slike
su već bile na putu za Njujork, kao i Dejvid Mur. Zakazao je okvirni datum izložbe, za
samo dve nedelje, i do tada bi i Džejk i Bener trebalo da stignu u grad.
Bener nije znala koji su Rorijevi planovi. Nisu razgovarali o izložbi niti o
budućnosti plantaže i vile. Oboje su se trudili, sa puno takta, da se posvete svakom
narednom danu kao da im je poslednji. I svaki dan im je bivao sve teži.
Bilo je teško zaključiti da li im je bilo teže zbog toga što su insistirali na međusobnoj
iskrenosti. Nijedno od njih se nije pretvaralo, nisu pokušavali da sakriju svoju želju. Svi
u vili - a bespotrebno je reći da je Džejk tu imao glavnu reč - kao da su se urotili, trudeći
se da ih što češće ostavljaju same. To je značajno iskušavalo i Rorijevo strpljenje, kao i
Benerin ponos.
Ona je čvrsto odlučila da će sledeći potez, ako ga uopšte bude bilo, morati da dođe
od Rorija. Znala je da ne bi mogla da podnese još jedno njegovo odbijanje, ne uz
ogroman strah koji je osećala zbog nastupajuće izložbe. Ḳṅjịgḛ Ḳlûb Ali su joj besane,
nemirne noći sve teže padale. I nimalo joj nije pomagalo što je znala da je i Roriju isto
toliko teško.
Umesto da ponovo pokuša da pliva nakon ponoći, počela je sve češće da se šunja
kroz uspavanu kuću i da odlazi u svoj studio u kolibi, gde je slikala po celu noć, kao
nikada do tad u životu. Portret plavokosog gospodina je bio završen - mada ne na
vreme za njujoršku izložbu. Na tome je, iz nekog zbunjujućeg razloga, bila veoma
zahvalna. Sada je stajao na štafelaju, nemo uz njenu novu sliku. Slika na kojoj je sada
radila je bila vila Jasmina. Nikada se ranije nije osećala dovoljno spremnom da naslika
tu sliku. Ali sada, nakon tri noći teškog i upornog rada, slika je bila skoro završena.
Nije spominjala svoju novu sliku ni Roriju niti svom dedi. Ta slika je za nju postala
poput nekakvog ličnog oproštaja od imanja i vile.
I tek je taj simbol konačnosti, njena sopstvena rešenost da naslika ono što je za nju
zauvek izgubljeno, na kraju primoralo Bener da se suoči sa budućnošću koju je do tada
tako uspešno uspevala da izbegne.
Bio je četvrtak, već blizu ponoći. Slika je bila završena. Stajala je na njenom
štafelaju, kao veličanstveni opis doma u kome su živele generacije. Ona je, krajnje
nesvesno, svojim potezima četkicom naslutila da su sve te generacije u vili odavno
mrtve. U uglu trema, među senkama bršljana, potčinila je sunčevu svetlost svojoj
Knjige.Club
62
 Knjige.Club Books

slikarskoj volji i naslikala obrise plavokosog muškarca u odeći iz prethodnog veka.

Na prozoru na spratu, lelujava zavesa i nejasne senke oslikavale su neko nejasno
prisustvo. A u ružičnjaku, koji je zauzimao pozadinu centralnog dela slike, kapi jutarnje
rose su isto tako mogle da predstavljaju vojnike u šetnji sa svojim nevestama.
Bener nikada do tad nije začula zvuk palete kako pada na pod. Zurila je u sliku, dok
je bol gubitka pulsirao u njoj. Zbog gubitka plantaže Jasmina... i Rorija.
Nije ugasila svetla niti je zatvorila vrata kolibe za sobom. Samo je istrčala i krenula
ka štalama, u očajničkom pokušaju da pobegne od sopstvenih misli. Ali one su je
neumorno pratile i dok je odvezivala El Sida, dok je grabila njegovu gustu grivu da bi
se popela na njegova neosedlana leđa, a pratile su je i dok su duge noge njenog
veličanstvenog konja preskakale tlo u dugačkim poskocima.
Zašto, zašto nije mogla da poveruje da bi mogla da živi ovde sa Rorijem, bez obzira
na to ko zapravo poseduje imanje? Zašto je njen neopisivi očaj pri samoj pomisli na
gubitak vile bio pomešan sa podjednako užasavajućim očajem pri pomisli na gubitak
Rorija?
Zar je zaista morala da izgubi i jedno i drugo?
Njen um, ignorišući sva naređenja da prestane da misli, neumoljivo je ispitivao celu
tu situaciju, kao i njena osećanja. Ponos. Da li je to bio samo ponos, koji joj je govorio
da mora da izgubi sve? Zar je njoj stvarno bilo toliko važno čije je ime na tapiji
imanja? Ako bi se udala za Rorija, tu bi bilo i njeno ime, a ne samo njegovo. Ipak, ma
šta se dogodilo, više nikada nijedan Klejrmont neće moći da nasledi plantažu.
I tada je polako shvatila da, za sve to, i jeste bio kriv njen ponos. Dugi niz generacija
Klejrmontovi su posedovali i održavali vilu Jasmina. I sada ona, poslednja ćerka
Klejrmonta, nije mogla da učini ništa - ništa - da spreči da vila ne ode u tuđe ruke, da je
sačuva u porodici. Setila se Rorijevih paralela i nasmejala se ogorčeno. Taj zvuk je
jezivo odjeknuo tamom i Sidove uši su se nervozno trgnule. Skarlet O’ Hara je uspela
da sačuva njenu Taru, podsetila se podrugljivo. Ona je ubijala, za svoju porodicu i
za svoju Taru. Uništila je svoje nežne ruke i lomila leđa radeći zemlju, da bi spasila svoju
voljenu Taru. Pravila je smicalice zbog nje, šrktarila štedeći svaku paru zbog nje,
neumorno je mučila i sebe i porodicu, zbog preživljavanja, zbog svoje Tare.
Zakoračila je u muški svet, i borila se s njima, koristeći sopstvena pravila. I na kraju,
uspela je da spasi Taru, ali je izgubila čoveka koga je volela.
A šta je Bener Klejrmont mogla da učini da spasi svoju Taru?
Mogla je da se uda za muškarca koji je želeo i nju i imanje. Ali šupalj bol unutar
nje joj je govorio da to za nju nije mogućnost. Da, tako bi spasila vilu, i ostala bi u njoj.
Gledala bi plantažu kako napreduje i razvija se pod Rorijevim rukom, znala je to. Bez
obzira da li bi imanje bilo na porodično ime, naslednici Klejrmontovih bi nastavili da
žive u domu svojih predaka.
Ali ona nikad ne bi bila sasvim sigurna.
Nikada ne bi bila sigurna da vila nije ušla Roriju pod kožu mnogo više nego što bi
ona to ikada mogla. Nikada ne bi bila sigurna da on nije poželeo nju samo zbog plantaže.
Nikada ne bi bila sigurna da nju voli više od imanja.
A onda je sebe iskreno zapitala, koga ona voli više? U jednom kratkom trenutku, u
magnovenju, bila je neodlučna. Zatim je bol prostrelio čitavo njeno telo, i znala je
Knjige.Club
63
 Knjige.Club Books

odgovor na to pitanje. Rorija. Zbog toga bi ga i ostavila. Ostavila bi ga, ne zbog toga što
joj njen ponos ne bi dozvoljavao da živi s njim na njegovoj Plantaži Jasmina, već zbog
toga što nikada ne bi bila potpuno sigurna koliko on zaista voli nju.
Želela je da on postane vlasnik vile, ako ona već ne može da je zadrži za sebe. On
bi brinuo o njoj. Ona bi okrenula leđa domu, neotuđivom delu svog bića, i otišla.
Okrenula bi leđa muškarcu koga je volela više od svog nasledstva i ostavila ga, jer ne bi
podnela da bude na drugom mestu u njegovom srcu.
„Veruj mi.“
Želela je da može da mu poveruje.

Rori je zurio u mračnu tavanicu prepunu senki. Nije mogao da spava i to ga ni

najmanje nije iznenadilo. I dalje je, potpuno obučen, ležao preko prekrivača, pošto je
znao da mu san neće doći na oči. Razmišljao je o Bener i o stvarima o kojima nisu
razgovarali ovih prethodnih dana. O budućnosti plantaže i vile. O njenoj izložbi.
Sve je od toga zavisilo, mada Bener sama to nije još uvek shvatala. Da li će shvatiti,
zapitao se, kada otkrije koje će cene stajati na njenim slikama? Da li će shvatiti kada
bude videla - što će se neizbežno dogoditi - da su ljudi voljni i željni da plate tu cenu za
njene slike? Nije imala svest o veličini svog talenta, nije imala predstavu koliko je zaista
posebna.
Da li će shvatiti da njen sopstveni talenat može da joj omogući da zadrži vilu?
Džejk je to shvatao i Rori je to znao. Starac je, bez sumnje, bio oduševljen, mada i
oprezan, što je bilo razumljivo. On će sačekati da vidi rezultate izložbe, a onda bi
povukao svoju ponudu da proda svoju plantažu.
Rori bi to sam rekao Bener, ali je znao da mu ona neće poverovati. Moraće da
prisustvuje izložbi i otkrije to sama.
Ali ovo čekanje je bilo toliko mučno...
A kako li će da reaguje kada sazna da je i on u sve to upleten? Ako ikad i sazna.
Ako ne, reći će joj to sam. Da li će mu dovoljno verovati da uvidi zbog čega je to uradio?
Ili će je njen tvrdoglavi ponos toliko zaslepeti, da neće prepoznati njegove prave motive?
Konačnost tih opcija je bila ono što je najviše iskušavalo Rorijevo strpljenje u ovih
poslednjih nekoliko dana. Želeo je jasno da joj stavi do znanja da nju želi mnogo više
nego što želi vilu i imanje.
Naravno, kada se uveri da će plantaža ostati njena, možda će i dalje biti sumnjičava
i misliti da on želi i nju i imanje. Ali ma šta on učinio, ta mogućnost je postojala - osim
ako se on ne okrene i ode, a u tom slučaju bi ona, svejedno, mogla da izgubi svoj dom.
Rori bi se svojevoljno odrekao plantaže zbog Bener, ali ne po cenu da je povredi. Njoj
je vila Jasmina bila neophodna, a njemu je bila neophodna ona.
U tom trenutku se i on zapitao, šta joj je bilo važnije - on ili plantaža. Zapitao se i
da li se ona isto to pitala. Nije znao odgovor na to pitanje. Znao je da on voli Bener, i da
je želi, bez obzira na cenu koju mora da plati za to. A znao je, i kad bi ona pristala da se
uda za njega, to bi bilo zbog toga što ga voli. Ništa drugo mu nije bilo važno.
Rori je duboko uzdahnuo, a onda se naglo ispravio u krevetu nakon što je kinuo.
Shvatio je da se opet oseća snažan miris jasmina u sobi, toliko snažan da je morao da
Knjige.Club
64
 Knjige.Club Books

diše na usta da bi zaustavio napad kijanja. Mršteći se, zurio je u mračnu sobu. Pogledom
je pratio zrak mesečine koji je stvarao svetlu stazu od prozora do vrata. Zaustavio je dah,
odsutno kinuvši još jednom.
Vrata su bila otvorena.
Jasno se sećao da ih je zatvorio, a znao je, iz iskustva, da imaju dobru, snažnu bravu.
„Sara?“, nesigurnim glasom je pokušao da je dozove. Istog trenutka je osetio
pokrete kroz sobu, nemirne pokrete, a miris jasmina je postao još jači.
Pomalo prepadnut time, Rori je spustio noge s jedne strane kreveta. Bilo mu je jasno
da posetilac želi nešto od njega, ali nije znao šta. „Ja ne umem da čitam misli“, rekao je
naizgled praznoj sobi, a onda se skoro nasmejao naglas, kada je osetio nestrpljenje i
nervozu. „Mrzim što ovo govorim, ali daj mi neki znak.“ Govorio je sebi da će se ujutru
smejati svemu ovome.
Zavese na prozoru su se zalelujale.
Delimično oklevajući, ustao je iz kreveta i prišao prozoru. Pošto je cela kuća bila
klimatizovana, prozori su bili zatvoreni, ali Rori sada nije razmišljao o tome. Samo je
razdvojio zavese, zureći u prazan, mesečinom osvetljeni vrt. Nakon nekoliko trenutaka,
ponovo se okrenuo ka sobi.
„Tamo nema ničega“, požalio se.
Ponovo je osetio to nestrpljenje, a onda su se vrata sporo pomerila, kao da će se
zatvoriti, pre nego što su se ponovo širom otvorila.
„Želiš da pođem negde?“
Osetio je momentalno odobravanje.
Rori je poslušno napustio svoju spavaću sobu. Kada se obreo u hodnicima vile, nije
znao kuda da krene, ali je onda ugledao ono što je smatrao svojim vodičem, na vrhu
stepeništa. Tu je stajao plavokosi muškarac. U senci, jedva razbirljiv, ali je svejedno bio
tamo, i Rori je samo zurio u njega, nemoćan da ignoriše sopstvenu uzbuđenost i
znatiželju.
Njegov plavokosi vodič ga je vodio niz stepenice, napolje do bašte. Bio je na taman
tolikoj udaljenosti da je Rori morao da se napreže da bi ga video. Odsutno se zapitao
zašto ovog duha može da vidi, dok je Saru samo osećao, da bi se onda iznervirao zašto se
to uopšte pita.
Bilo je očigledno da čitavu ovu prokletu stvar samo sanja.
Kada je shvatio da se kreće ka Benerinom studiju u šumi, u tom trenutku je već
ugledao svetla i širom otvorena vrata kolibe. Zaboravio je na svog vodiča i požurio ka
kućici, blago uznemiren što su ga na to podstakla dva duha, usred noći, a oba duha su
bila očigledno zabrinuta.
Zakoračio je u kolibu koja mu je delovala uznemirujuće prazna. Uz zidove su bila
naslagana samo prazna platna. Dve završene slike - ona plavokosog muškarca i jedna
koju Rori do tad nije video - stajale su, jedna do druge, na dva štafelaja. Na novoj slici se
nalazila vila Jasmina. Stajao je i zurio u nju, osećajući žive emocije utkane u to delo.
Pre nego što je uspeo sasvim da upije sliku, i tugu koju je u njemu budila, začuo je
zvuk kopita. Izašao je iz kuće taman na vreme da vidi crni odsjaj El Sida. Obasjan

Knjige.Club
65
 Knjige.Club Books

mesečinom, galopirao je podalje od štala, preko širokog polja, a na leđima je nosio sitnu,
njemu tako dobro poznatu figuru.
Bez i trunke daljeg premišljanja, Rori je potrčao ka štali.

Bener je začula povik iza nje, a čula je i udarce kopita koje su je pratile. Na tren je
poželela da zaustavi svog konja. Ali ona se još više nagnula napred, zarila prste u Sidovu
gustu grivu, a kolenima čvrsto stisnula njegove sapi. Nije znala zašto izaziva nevolju
ovom divljom trkom preko polja i ograda, ali je terala svog konja da galopira još brže.
El Sid, u čijem je telu kolala aristokratska krv hitrih, arapskih predaka, pružio je svoj
korak, sve dok nije delovalo kao da jedva dodiruje kopitima zemlju, kao da će da poleti
svaki put kada skoči.
Na izvestan način, ovo otpuštanje napetosti i bežanje od brige, flertovanje s
opasnošću, pomagalo joj je da zasiti žudnju koju je njeno telo osećalo za nekom drugom
vrstom zadovoljenja. Ili je makar Bener to tako delovalo. Osećala se slobodno i
apsolutno živo. Bila je bez daha od uzbuđenja zbog svoje opasne, noćne, jahačke
avanture.
Tutnjanje kopita za njom se nastavilo, ali nije se plašila da bi drugi konj mogao da
je stigne. El Sid i Senka su bili polubraća, oba potomci istog čistokrvnog, arapskog
konja, ali je Sid bio malkice brži, a imao je i prednost lakšeg jahača. Groznica trke mu
je bila u krvi, isto kao i njegovoj jahačici. Rođen da se bori protiv okova i bilo kakvih
ograničenja, Sid je jurcao kao da ga vetar nosi.
Bener nije shvatila da je izgubila kontrolu nad konjem, sve dok automatski nije
pokušala da ga skrene sa sledeće prepreke, jer, čak ni po danu, nikad ne bi pokušala to
da preskoči. To je bila zlokobna četvorostruka ograda koja je okruživala pašnjak za
ovce. Odmah iza nje se nalazio divlji potok koji je tekao kroz celu plantažu. Srce joj se
spustilo u grlo, a sigurna opasnost, za nju i njenog konja, iznenada ju je dozvala k svesti.
Bener je očajnički pokušavala da okrene svog trkačkog konja od tog nemogućeg skoka.
Ali Sid je čvrsto grizao uzde zubima i namerio se na nemoguće, odbijajući da se pokori
komandama jedine osobe koju je ikada pokorno slušao.
Shvativši besciljnost svojih pokušaja da zaustavi konja, Bener je hitro pomislila i
još brže odbacila pomisao da skoči sa njega. Nije se preterano brinula hoće li uspeti
bezbedno da padne na zemlju. Previše puta je padala u svom životu da ne bi znala kako
to da uradi a da ne povredi sebe. Ono zbog čega je brinula je bio Sid. On će preskočiti
tu ogradu, s njom ili bez nje. S njom na leđima, makar će moči da ga dovoljno balansira,
da mu pruži dodatnu šansu da uspe.
Uz svega nekoliko sekundi za pripremu, opustila je uzde i zgrabila njegovu grivu
najčvršće što je mogla, naslanjajući se svom svojom težinom napred i koristeći svu
snagu u svojim kolenima da ga čvrsto obgrli. Glasno ga je poterala napred, znajući da
će mu biti potrebna sva moguća brzina i odlučnost da skoči dovoljno visoko i daleko da
bi se bezbedno dočekao na drugoj obali potoka.
Kao i svaki neverovatni podvig, i ovaj je bio gotov skoro pre nego što je i započeo.
El Sid je preskočio ogradu. Leteo je i duže nego što je bilo potrebno, njegove snažne
noge su ga odgurnule sa zemlje gonjene neopisivom rešenošću. Bener je u trenu
videla kako voda protiče ispod njih, osetila je kako konj usporava svoju brzinu i kako
Knjige.Club
66
 Knjige.Club Books

mu se celo telo rasteže u vazduhu dok se trudio da doskoči na drugu obalu potoka.
Spuštali su se, leteli, padali.
Neverovatno i nemoguće, ali Sidova prednja kopita su dotakla obalu i ukopala se.
Klecnuo je kad ga je sopstvena brzina poterala napred, ali je Bener hitro uhvatila uzde i
pomogla mu da uspravi glavu sve dok nije ispravio i noge, ponovo uspostavljajući
ravnotežu. To je bilo poslednje što je mogla da uradi, pre nego što je i ona sama izgubila
ravnotežu, i pre nego što ju je drugi skok njenog konja zbacio sa njegovih leđa.
Namerno ne poštujući glavno pravilo jahanja, ispustila je uzde i sama pala sa konja.
Pošto je bila stručnjak u tome, čim je dodirnula zemlju počela je da se kotrlja. Meka
trava ju je zaštitila i bila je nepovređena. Istog trenutka je sela, ali joj je srce divlje
zalupalo kada se setila tutnjave kopita koje su išle za njom.
Senka je opravdao svoje ime kada je i sam preleteo preko ograde. Mesečina, pod
kojom se jasno ocrtavao Sidov crni oblik, sivog konja je pretvorila u neobično
natprirodnu viziju. Ali ma koliko da su se razlikovali po boji, delili su istu krv, i to se
jasno videlo te noći. Rorijev konj je skočio visoko, isto kao i Benerin, rastegao se u
vazduhu i na kraju uspešno doskočio na drugu obalu potoka. Uspeo je.
Rori je lagano usporavao sivca, silazeći s njega u jednom pokretu. Ostavio je konja
nevezanog, da se kreće po sopstvenoj želji, dok je on trčao ka mestu na kom je Bener
sedela. Pao je na kolena, ispunjen strahom, dok ju je rukama grabio za ramena.
„Dobro si?“, grubim glasom je zahtevao odgovor od nje.
„Da. Jesam, dobro sam.“ Glas joj je podrhtavao i to je nije iznenadilo. I ostatak
njenog tela se tresao.
Osetio je kako mu se telo pomalo opustilo, ali je nije ispuštao iz ruku. „Tek jedno
od laganih, posleponoćnih jahanja za tebe, je li?“, upitao ju je polušaljivo.
„Delovalo mi je kao pametna ideja“, jedva je uspela da prozbori. „Barem u tom
trenutku.“
Rori je bacio pogled na prepreku koji su upravo preskočili i ono što je video zaledilo
mu je krv u žilama. Očigledno ni on nije imao vremena da shvati šta se upravo dogodilo.
Veoma polako, pažljivim tonom, upitao je: „Jesmo li mi upravo prekočili ono?“
„Izgleda.“
Ponovo ju je pogledao, a njegove sive oči su besno sijale pod mesečinom. Protresao
ju je. Snažno.
„Šta te je zaposelo?“, povikao je gonjen besom. „Zašto si rizikovala takvim
skokom? Bez sedla, usred mrkle noći, nakon trke u galopu duge pet kilometara - mogla
si da pogineš!“
Na te poslednje Rorijeve reči Bener se trgla, ali nije mu nimalo zamerala na
njegovom besu. Mogla je da čuje u njegovom glasu i strah i ljutnju. U trenutku ju je
zabavila pomisao na to kad li će shvatiti da je i on sam preskočio istu prepreku, rizikujući
koliko i ona - možda čak i više od nje, s obzirom na to da nije bio upoznat sa terenom
kao što je ona to bila.
Još uvek se boreći da dođe do daha, nekako je uspela da mu odgovori: „Bolje pitaj
šta je zaposelo Sida. Trčao je kao da ga đavo goni.“
„Ta zver je mogla da te ubije!“
Knjige.Club
67
 Knjige.Club Books

„Ovo je bio prvi put da me nije poslušao...“

„Jedanput je više nego dovoljno, Bener!“
Uzdahnula je duboko. „Za sve sam ja kriva. Podsticala sam ga da juri najbrže što
može.“
„Zašto?“ Rori je besno zarežao. „I zašto mi se nisi odazvala kada si čula da te
zovem?“
Bener je razmislila na tren o njegovim pitanjima, bacivši pogled ka konjima koji su
sad smireno šetkali poljanom, par metara udaljeni od njih. „Ne znam“, na kraju mu je
rekla, gledajući ga u oči. „Pretpostavljam... da sam malo poludela, kao i Sid. Poželela
sam da... pobegnem.“
„Od čega?“ Glas mu je iznenada postao tih.
„Zar moraš to da me pitaš?“
„Tražio sam ti da mi veruješ“, podsetio ju je.
„Znam da jesi.“
Neko vreme je ćutao, a onda joj je rekao: „Video sam sliku.“
Bener mu ništa nije odgovorila.
Stegnuo je jače njena ramena. „Prelepa je... savršena. Ali to nije tvoje zbogom,
Bener.“
Po prvi put, odgurnula je njegove ruke sa svojih ramena. Ustala je i prišla svom
konju. Potapšala ga je po mokrim leđima pre nego što je otkopčala i skinula uzde.
„Večeras uživaš na travi, umesto u štali, momče“, promrmljala je. „Zaslužio si to.“
Roriju je rekla samo: „Jahali smo u krug. Ironično, zar ne?“
„Bener...“
„Možemo ih noćas ostaviti ovde na livadi. Skoti će se ujutru postarati za njih, videće
ih, jer su štale odmah tu pored. Ja... idem nazad do kolibe na još neko vreme.“ Nije ga
sačekala, već je samo prebacila uzde preko ramena i krenula preko livade nazad ka šumi.
Brzo ju je sustigao noseći svoje uzde. „Bener, moramo da razgovaramo.
Nastavila je da hoda, u tišini prolazeći kroz kapiju koju joj je otvorio, a zatim prateći
utabanu stazu do kolibe. Nije ništa govorila, sve dok nisu ugledali osvetljene prozore.
Tada je tiho progovorila, ne gledajući u njega.
„O čemu da razgovaramo, Rori? Ja sam se sa svim tim noćas već suočila. Od toga
sam i pokušavala da pobegnem.“
Čekao je dok nisu ušli u kolibu, gledajući je kako kači njihove uzde sa zadnje strane
zatvorenih vrata, pre nego što je rekao: „Dakle, to je to? Nemaš više šta da mi kažeš?“
Bener je osetila kako napetost struji kroz nju, kada je čula svoje izgovorene reči,
rečene bezizražajnim, mada napetim glasom. Ne gledajući ga, otišla je i stala kraj
štafelaja. „Nemam više ništa da ti kažem.“
„Da li možeš da mi poveruješ da te neću povrediti?“ Rori je želeo da joj kaže da će
moći da zadrži svoj dom, ali pošto je umetnost bila nešto na šta niko nije mogao da se
osloni - a prihvatanje javnosti je bila varljiva zverka - nije želeo da joj budi lažne nade.
Ta nemogućnost da joj olakša muke ga je uništavala. „Bener, ja te volim. Veruj barem
u to.“
Knjige.Club
68
 Knjige.Club Books

Bener se lagano okrenula da bi se suočila s njim. Kao kroz maglu, bila je svesna da
je noćašnja divlja, opasna trka ostavila u njoj tragove bezobzirnosti, ali u tom trenutku
se nije obazirala na to. „To ne menja ništa. I to sam ti već rekla.“ Neki deo nje, prastari,
drevni, prikriveni deo njene ličnosti, netremice je pratio svaki njegov pokret, čekajući.
„Nema više svrhe da se pretvaramo, Rori.“
„Ja se nisam pretvarao“, povikao je.
„Ali ja jesam.“ Zurila je netremice u njega. „Isto kao u tvojoj omiljenoj knjizi.
Uporno sam se pretvarala da ću sutra misliti na to.“
Zakoračio je ka njoj s napetim izrazom lica. „Bener...“
„Ali to sutra je stiglo.“ Uz trzaj je rukom pokazala ka slici vile Jasmina iza nje. „To
sutra je na onoj slici.“
Stvorio se kraj nje u jednom dugačkom koraku i snažno je zgrabio rukama oko
struka, pribijajući je uz sebe. „Neću ti dozvoliti da nas odbaciš“, mrmljao je uz njene
usne. Gladno ju je ljubio, gonjen frustracijom koja je u njemu rasla već dve nedelje.
Bener se nije ni trudila da sakrije svoje oduševljenje. Podigla je ruke i obgrlila mu
vrat, pridižući se na prste da bi se bliže pribila uz njega. Bila je obuzeta sopstvenom
bezobzirnošću, kao što je bila obuzeta njim, i nije imala nameru da se s tim bori, kao ni
sa željom koju je osećala prema njemu. A nije nameravala ni njemu da dozvoli tu borbu.
Nije želela više nikakvo podsećanje na Taru. Nije želela da čeka neko obećano sutra, u
kom će sve biti u redu. Želela je njega i nije videla nijedan jedini razlog zbog kog bi
trebalo da se pravi da nije tako.
Jedva je odvojio usne od nje. „Bener...“
„Volim te“, prošaputala je, držeći ga čvrsto za glavu i ljubeći ga žestoko.
Jecaj se oteo iz dubine njegovih grudi kada je prekrio njene usne svojima, ljubeći je
sve snažnije, sve dok taj poljubac sam nije bio čin potpunog posedovanja. Želja, koju je
do tada suzbijao, vinula se u nove visine, hranjena njenim žestokim odgovorom, sve dok
više nije mogao ni na koji način da je zauzda.
Podigao ju je u svoje naručje, noseći je ka spavaćoj sobi, gde je samo trag svetla
koje je dopiralo iz studija osvetljavalo krevet, dok je sve ostalo bilo u senci. Spustio ju
je nežno na noge, kraj kreveta, i obuhvatio joj lice rukama, dugo i nepomično zureći u
njene oči. Isprekidanog daha, optužio ju je: “Dođavola, ti si sve ovo isplanirala.“
„Pravi džentlmen bi odbio da to primeti“, promuklim glasom je promrmljala, dok
su se njeni prsti borili sa dugmićima na njegovoj košulji.
Rorijev smeh je zazvučao kao režanje, ali ni njegovi prsti nisu bili ništa manje željni
dok su putovali duž izreza njene letnje bluze. „Ali, mlada damo, Vi i niste prava dama“,
zadirkivao ju je, dok joj je usnama ovlaš dodirivao lice preko brade, sve do vrata.
„Ovog trenutka ne želim da budem dama“, zadihano mu je odgovorila.
I košulja i bluza su spale na pod, a cipele i farmerke su gurnute sa strane, nebitne i
potpuno zaboravljene. Donji veš je bio strgnut željnim, nestrpljivim rukama, sve dok
nisu stajali, jedno pred drugim, bez ičega što ih razdvaja.
Gledala ga je u čudu, dok se iznenadna vrelina širila negde iz dubine nje, sve brže
joj obuhvatajući čitavo telo. Bio je toliko lep da je osetila fizički bol u grlu, a od emocija,

Knjige.Club
69
 Knjige.Club Books

koje je jasno videla u njegovim očima dok ju je gledao, osećala se lepše nego što je znala
da zaista izgleda.
I on se borio da dođe do daha. Privukao ju je potpuno uz sebe i držao tako, naizgled
bolno dugo, pre nego što je zbacio prekrivače sa kreveta i preneo je da legne.
Bener je ispružila ruke ka njemu dok se spuštao da legne pokraj nje. Disala je brzo
i plitko, dok joj je celo telo podrhtavalo. Prste je uplela u njegovu kosu kada je spustio
usne na njene, a kada ga je dodirnuh, to je potpalilo vatru u njoj, sve dok nije
gorela toliko snažno da ju je to ošamutilo.
Rori je čvrsto držao njeno telo u pokušaju da ga umiri, sve dok nije legao preko nje.
Ljubio je njene zatvorene oči, njene obrve, njene obraze, pritiskajući dugačke, opijajuće
poljupce na njene drhtave usne. Mada je i njegovo telo bilo napeto i gorelo od
želje, delovalo je kao da je rešio da ih oboje još malo muči. Polako, lenjo, kao da imaju
na raspolaganju sve vreme ovoga sveta, proučavao je njeno telo. Rukama je nežno mazio
drhtavo meso, istraživao joj usne nežnom, osećajnom glađu.
Želja u Bener je sve više i snažnije rasla, pretvarajući se u obuzimajuću strast, dok
je užarena lava tekla njenim venama. Šuplja agonija je rasla u sredini njenog stomaka,
šireći se, ispunjavajući čitavo njeno biće. Vrelina joj je oblila celu kožu i držala ga je
toliko snažno za ramena, da su joj pobeleli prsti na rukama. Njegov istraživački dodir ju
je erotski milovao, probijajući se sve dublje i uskliknula je iz dubine svog grla dok se
nestrpljivo migoljila pod njim.
„Rori...“
„Gospode, koliko te želim“, promuklo je zarežao, prebacujući težinu celog svog tela
preko nje. Zurio je u nju vrelim, bistrim pogledom. Ljubio ju je strastveno i nežno, a
onda je podigao glavu da bi pogledao njeno napeto, željno lice. „I volim te“ prošaputao
je, pomerajući se brižno ka njoj.
Bener se borila da dođe do daha. Raširila je oči od iznenađenja i čuda. Stegnula ga
je snažnije rukama oko vrata iz instinktivne želje da ga celog poseduje. Iznenada je neki
deo nje bio oslobođen, prepušten sebi, van kontrole. Bila je poput divlje, primitivne
pećinske žene, ushićene spoznajom, saznanjem da je njen čovek zaista voli. Ulovila ga
je čvrsto i žestoko u sebe, zarobivši ih oboje u vatrenoj stihiji koja je pretila da ih
proguta.
Njihov ritam se ubrzavao, gonjen očajničkom potrebom. Disanje im se
nekontrolisano prekidalo dok su uzavrelim telima uzletali na krilima zadovoljstva. Srca
su im divljački tukla u središtu njihovih bića i čula su se dva glasa, koji jedva da su se
mogli nazvati ljudskim, kako uzvikuju reči prepune ljubavi...
Bener mu nije dozvoljavala da je napusti, mrmljajući tihe molbe kada je krenuo da
premesti svu težinu svog tela.
„Previše sam težak“, prošaputao joj je, tik uz vrat.
„Nisi.“ Malaksalo mu je prstima istraživala jasno definisane mišiće njegovih
vlažnih leđa i ramena. Gledala je kako svetlost iz dnevne sobe obasjava njegovu
bronzanu kožu, i čak ni najmanja moguća trunka žaljenja nije narušavala njeno
ogromno zadovoljstvo.

Knjige.Club
70
 Knjige.Club Books

Rori je uzdahnuo i osetila je vrelinu njegovog daha na sebi. „Previše si tanana,

mlada damo. Plašim se da ću te povrediti.“
„Nećeš.“ Dodirnula mu je obraz pre nego što mu je podigla glavu, nasmejano
gledajući njegove opčinjavajuće sive oči. „Ne, nećeš me povrediti.“
Znao je šta želi da mu kaže i morao je da proguta knedlu pre nego što je uspeo da
zvuči prisebno. „Da sam znao šta će te navesti da promeniš mišljenje, ne bih bio toliko
prokleto strpljiv sve ovo vreme.“
T dalje mu se smeškala, začuđujuće misterioznim, ženskim osmehom. „Promenila
sam mišljenje još pre nego što smo se vratili ovde u studio“, promrmljala je tiho.
„Šta te je navelo da ga promeniš?“
„Kada sam videla kako si skočio za mnom.“ Osmeh joj je iznenada izbledeo i na
njegovom mestu se videla napetost nastala podsećanjem. „Mogla sam da te izgubim,
znaš. Viđala sam kako konji padaju i nakon manjeg skoka. Kada je Senka uspeo
bezbedno da se dočeka na noge, ja... Prosto sam znala da moram da rizikujem.“
„Sada mi veruješ“, rekao je, a njegov glas i izraz lica su pokazivali iskreno čuđenje.
Privukla mu je glavu i poljubila ga zaljubljeno. „Naravno da ti verujem, idiote
jedan“, promrmljala je dodirujući mu usne.
Rori je iznenada podigao glavu, a borbena iskra mu se zapalila u očima. „Čekaj
malo. Ako si se tako osećala pre nego što smo se vratili ovde...“
„Da?“ Bener je zaključila da definitivno obožava ukus njegove kože.
„Šta su onda, dođavola, značile sve one budalaštine?“
„Budalaštine?“ Bila je pomalo uvređena. „Nije bilo nikakvih budalaština. Mislila
sam svaku reč koju sam izgovorila.“
Mršteći se, Rori se neko vreme koncentrisao, a onda shvatio da je sve što je ona
rekla moglo da se protumači i na drugačiji način od onog na koji je on to tumačio. „Pa,
način na koji si to rekla je bio budalaština“, odlučno ju je optužio.
„Oh, ali nije.“ Sklonila je uvojak guste, plave kose s njegove obrve i nežno mu se
nasmešila. „Ti si ionako pola toga sam nagađao. Sve je to bio veoma pažljivo isplaniran,
mada iznenada sklopljen, plan.“
„Ti mala veštice!“ rekao joj je iskreno.
Bener je to primila kao kompliment. „Pa, bio si toliko plemenit, u svakom trenutku,
da sam morala nešto da smislim. I ispalo je veoma uspešno, zar se ne slažeš?“
„Jeste, uspelo je.“ Zurio je u nju s šeretski podignutom obrvom. „Mada nisam
siguran kako se osećam sad kad znam da sam izmanipulisan.“
„Bolje bi ti bilo da se navikavaš na to“, upozorila ga je spokojno. „Južnjačke dame
su čuvene - ili bi trebalo da kažem ozloglašene - po tome. Sećaš se tvoje omiljene
heroine?“
„U šta sam se to uvalio?“
Sporo je klizila noktima duž njegove kičme i prošaputala: „Stvarno ne znam šta bih
ti rekla.“

Knjige.Club
71
 Knjige.Club Books

Rori je zadrhtao, a glas mu je bio promukao kad je progovorio. „Ni sam ne znam
šta da mislim. Ali mislim - odnosno znam - da ću uživati u svakom zajedničkom
trenutku.“ Njegova usta su ponovo, gladno, pronašle njene nasmejane usne.

Knjige.Club
72
 Knjige.Club Books

8.

„Jedno od nas bi trebalo da ustane i ugasi ono svetio“, promrmljao je Rori malo
kasnije.
„Ti si izabran za tu svečanu dužnost.“
Ležali su jedno uz drugo, prekriveni samo čaršavom, a svetio iz glavne prostorije je
zracima kupalo ceo krevet.
„Ja ne bih sad mogao da se pomerim ni da cela kuća gori“, odgovorio joj je ljubazno.
Zakikotala se. „I kod mene je isti slučaj.“
„Pretpostavljam da neće mnogo da smeta ako ga ostavimo upaljeno?“
„Sumnjam da će ikome smetati.“ Nekoliko trenutaka je ćutala, a onda ga znatiželjno
upitala: „Šta te je dovelo ovde noćas?“
„Ja... nisam mogao da spavam.“
Načula je u njegovom glasu da mu je zbog nečega bilo neugodno i pridigla se na
lakat da ga pažljivo pogleda. „Rori?“
Nekoliko sekundi je izbegavao njen pogled, a onda je šeretski uzdahnuo.
„Dođavola. To su, ionako, tvoji duhovi.“
Iznenađeno je trepnula. „Duhovi su te doveli ovde?“
„Bukvalno.“ Trudio se, iz petnih žila, da mu glas zvuči veselo dok joj je pričao zašto
je izašao iz svoje sobe usred noći. Na kraju je rekao: „Kada sam ugledao tvoju novu
sliku, čuo sam konja i istrčao napolje, taman na vreme da te vidim kako juriš preko
poljane. Nakon toga se više nisam zaustavljao dovoljno da bih razmišljao o bilo čemu.“
Nežno joj je pomazio obraz. „Pretpostavljam... da su mislili da sam ti potreban.“
„Bili su u pravu. Bio si mi potreban.“ Zurila je u njega, ozbiljnim pogledom. „Kada
sam videla šta sam naslikala, pomislila sam da je gotovo... i počela da bežim.“
„ A sad?“ nežno ju je upitao.
„To ti meni reci.“
Namrštio se na tren. „Da li bi mogla da... živiš ovde sa mnom? Bez obzira na to ko
bi bio vlasnik plantaže?“
„Da.“ A zatim je dodala, krajnje iskreno: „Ali mislim da bih se uvek osećala kao da
sam, na neki način, izneverila porodicu. Oh, znam da to ne zvuči nimalo logično. Ali ne
mogu a da ne mislim da je trebalo nekako sama da spasem imanje. Ne mogu da
Knjige.Club
73
 Knjige.Club Books

prestanem tako da se osećam, Rori. Želela bih da kažem da mi to nije važno, ali ne
mogu.“
Tiho joj je odgovorio: „Rekla si da veruješ da te neću povrediti.“
„To i mislim.“
„Ali povrediću te ako kupim plantažu.“
Bener je pokušavala da razbistri sopstvene misli i odjednom je shvatila zbog čega
je to bilo nemoguće. Zato što to pitanje više nije moglo da se razreši razmišljanjem...
već samo osećanjima. Svi njeni instinkti su joj govorili da, premda je Rori sad
posedovao moć da je povredi na mnogo različitih načina, kupovina imanja od nje više
nije spadala u to.
Nije znala zašto je tako bilo. Možda zbog toga što je verovala da on voli Plantažu
Jasmina skoro isto koliko voli i nju. A to je, zapravo, bilo jedino što je bilo bitno.
„Ne, nećeš.“ Bener ga je gledala, smeškajući mu se. „Nećeš ako budemo zajedno
živeli ovde. Nećeš ako zajedno budemo radili na tome da sačuvamo vilu. A nećeš i sve
dok budeš znao da si mi ti mnogo važniji od nje.“
Rori je zadržao dah, a onda je naglo uhvatio za glavu i žestoko je poljubio. „Nisam
se tome nadao“, promrmljao je, tik uz njene usne. „Ta vila ti je u krvi.“
„Isto kao i ti“, šapnula je željno. „I ti si mi u krvi.“
Baš u tom trenutku, ugasilo se svetio u glavnoj prostoriji, ostavljajući samo
mesečeve zrake da osvetljavaju spavaću sobu.
„Nestalo je struje?“ Rori je oprezno upitao.
Bener je naslonila obraz na njegove grudi, smeškajući se misteriozno. „Nekako...
sumnjam da je to u pitanju.“
„Pa barem su duhovi Plantaže Jasmina prepuni nade“, rekao je nakon kratkotrajne
tišine, filozofskim glasom.
Cerekajući se, Bener se potpuno opustila u njegovom naručju, dozvolivši sebi da
otpluta u carstvo snova.
Probudili su je zavodljivi mirisi slanine i kafe. Nekoliko trenutaka je samo ležala,
zatvorenih očiju, blago se mršteći. Pomislila je nervozno kako sigurno nije mogla da
oseti miris slanine ako su bili u kolibi, jer ovde nije bilo kuhinje.
Da li je čitava prethodna noć bila samo san?
Tople ruke su joj obgrlile lice i pogledala je pravo u nasmejane, sive oči. „Dobro
jutro, mlada damo“, promrmljao je, ljubeći je nežno.
„Dobro jutro.“ Istog trenutka je osetila neopisivo olakšanje, ali se zbunila kada ga
je dobro odmerila. “Ti si obučen.“
„Samo zbog toga što sam morao da odem po doručak“, objasnio joj je, naginjući se
da sedne na ivicu kreveta. Sa poda je podigao ogromni, pretrpani poslužavnik.
Bener je sela u krevetu, glasno se smejući i povlačeći čaršav do svojih grudi. „Ovde
ima dovoljno hrane da se nahrani čitava vojska. Znam da nisi sve ovo sam spremio!“
„Upotrebio sam svoj šarm na kuvarici“, rekao je razoružavajućim glasom. „A onda
sam, na putu ovamo, sreo Džejka u maloj trpezariji.“
„Sjajno. Sad neću moći da se odbranim od njega.“
Knjige.Club
74
 Knjige.Club Books

„Budalaštine. Bio je savršeni džentlmen kada je shvatio situaciju.“

„Je li?“
„Naravno. Rekao je da ide da pronađe svoju sačmaru.“
Zacerekala se, mada to nije htela. „Na šta si mu ti odgovorio...?“
„Preklinjao sam ga da me razume i okrivio za sve jednu pravu, nasrtljivu, južnjačku
bezobraznicu, kao i mesečinu, naravno.“
„Sigurna sam da je bio zahvalan na tome.“
„Apsolutno. Rekao je da to teče u krvi. Pretpostavio sam da je time mislio na vašu
krv.“
Bener je staloženo pijuckala svoju kafu. „Pa, zanimljivo je čuti njega da to kaže, s
obzirom na to da ga je moja baka zavela jedne, mesečinom osvetljene, noći.“
„A ljudi misle da su južnjakinje prave dame!“, frknuo je Rori.
„Mi i jesmo prave dame.“ Nagnula se ka njemu da ga poljubi. Prstima mu je nežno
pomazila obraz dok se naslanjala na jastuke. „Sve dok nas okolnosti ne primoraju... da
budemo nešto drugo.“.
Prineo je njene prste svojim usnama. „Da li sam imao prilike da ti kažem koliko mi
se sviđa to tvoje nešto drugo’, mlada damo?“
„Ne, nisi“, odgovorila mu je odlučno.
„Pa, zaista sam uživao. Kad juriš damu pet kilometara na leđima konja usred noći,
pa onda oboje preskočite ogradu koja je trebalo da vas ubije, i na kraju budeš lukavo
zaveden... ima tu nečeg veoma uzbudljivog i zadovoljavajućeg.“ Glumeći da se mršti,
odgovorio je na njen kikot. „Ozbiljno ti kažem!“
Bener je izvukla ruku iz njegove i podigla s tanjira komad slanine i dalje se tiho
smejući. „Ako ti tako kažeš. Samo je zvučalo veoma komično.“
Uozbiljivši se iznenada, nastavio je: „Onaj skok nije bio nimalo komičan. Neopisivo
se divim tvojim jahačkim sposobnostima, ali bih ti bio veoma zahvalan kad bi mi
obećala da više nikada nećeš pokušati tako nešto da preskočiš.“
„Moraću da popričam sa Sidom“, odgovorila mu je, složivši se s njim. „Samo da
znaš, sinoć sam se molila da mi izrastu krila. Nikada u životu nisam skakala toliko
visoko i nemam nameru da više ikada to ponovim.“
Rori se naslonio na lakat, pijuckao svoju kafu i smeškao joj se. „Odlično. Ne bih
voleo da te sad izgubim.“
„I ti si skočio“, podsetila ga je.
Trgnuo se kad je čuo njene reči. „Ali ja nisam znao šta radim. Samo sam video
ogradu, i tebe kako letiš ka njoj poput slepog miša. Nisam znao da je s druge strane
potok niti litica.“
„A da si znao?“
„I ja bih se molio da mi izrastu krila.“

Knjige.Club
75
 Knjige.Club Books

Proveli su zajedno čitav dan. Džejk se trudio diskretno da im se sklanja s puta, a

kao da je i sva posluga vile, od Konora do baštovana, bila umešana u zaveru da
ljubavnici što više vremena provode sami.
Plivali su u bazenu neko vreme tog jutra i prijateljski se nadmetali ko je bolji ronilac.
„Šta je to bilo?“
„Lasta, mlada damo.“
„Stvarno?“
„Moja najbolje skočena lasta ikad.“
„Ja umem bolje.“
„Dokaži.“
Nakon njenog gracioznog skoka, Rori joj je priznao da je bolja, ali je dodao i da je
previše pažnje obraćao na njeno telo, da bi zaista gledao izvođenje njenog skoka. Na to
ga je Bener pogledala, sa šaljivim izrazom pravi si muškarac, i izazvala ga da bolje od
nje skoči salto unazad.
Za ručak su spakovali korpu za piknik pa lutali poljima, sve dok nisu našli savršeno
mesto, u senci starog hrasta, i ispod njega prostrli ćebe. Na toplom, mirnom vazduhu
sredine dana, i hrana i san su ih prilično privlačili - uostalom, kao i neke druge stvari.
„Ti si veoma spretan, znaš“, primetila je u jednom trenutku.
„Talentovan čovek - taj sam „
„Mislila sam to bukvalno. Spretan si sa rukama.“
„Pa da. Da li znaš da imaš apsolutno fantastične...“
„Odlično, imamo čokoladnu tortu za desert.“
„A sad si i pocrvenela. To je izgubljeni kvalitet.“
„Pa, ja sam ga upravo pronašla.“
„I lepo ti pristaje.“
„Uzmi malo torte.“
„Radije bih da uzmem tebe.“
„Ovde, usred poljane?“, upitala ga je ljubaznim glasom.
„Na ćebetu. Imaćemo pravi paganski ritual... kako ti to zvuči?“
„Kreativno.“
„I?“
„I mislim da bi verovatno bilo pametnije da ponovo upakujemo ovu tortu za
kasnije.“
Bener je bila ubeđena da se navikla na njegove dodire u poslednje dve nedelje, ali
je otkrila kolika je razlika između dodira ljubavnika i dodira muškarca koji želi da
postane tvoj ljubavnik.
U njemu je sad bilo neke novootkrivene nežnosti, a njihovo međusobno poznavanje
njihovih tela kao da je hranilo njegovu fascinaciju njom - i želju za njom. Svaki dodir je
trajao dugo, a svaki pogled kao da se produbljivao, težak od obećanja. Usputne reči su
samo dodavale dubinu njihovim osećanjima i nisu ih ni na koji način maskirale.

Knjige.Club
76
 Knjige.Club Books

„Da li znaš da mi mi telom prođu trnci svaki put kad mi se nasmešiš?“

„Zapamtiću to.“
„I da mi se srce preokrene kao riba na suvom?“
„Veoma zanimljivo.“
„I da ostanem bez daha?“
„Rori, možda bi bilo bolje da odeš kod lekara.“
„Za to nema leka, mlada damo.“
„Ljudi su postigli neverovatan napredak u medicini.“
„Ako ne umeju da izleče običnu prehladu, onda sam pakleno siguran da ne znaju da
leče ljubavni bol.“
„Možda mogu da ti daju neke injekcije, da umanje te efekte.“
„Mislim da ću ipak hrabro sve to da istrpim.“
„Ti si moj heroj.“
„Tvoj heroj je gladan.“
„Trebalo je da pojedeš tortu.“
„To je bilo pre sto sati. Nije ni čudo što umirem od gladi.“
„Pa, još uvek nije vreme za večeru.“
„Hajde da izvršimo raciju na kuhinju.“
„Ako me voliš, nećeš da mi nerviraš kuvaricu. To nam je šesta kuvarica ove
godine.“
„Nikada nijedan čovek nije više voleo ženu.“
„Odlično.“
„Ušunjaću se u kuhinju...“
Noći su provodili u kolibi. Te tople, čarobne noći prepune ljubavi i neutažive želje.
Mada bi se Rori uglavnom prvi budio, jednog jutra se uspavao i kada je ustao, zatekao
je Bener budnu, odevenu samo u njegovu košulju sa dugmićima. Bila je naslonjena
na mesingani okvir kreveta, sa notesom za skiciranje na kolenima.
„Šta to radiš?“ uspavano ju je upitao.
Nije mu odmah odgovorila, dok je parče uglja letelo preko stranice u njenim
spretnim prstima. Podigla je pogled, široko se smešeći. Zatakla je parče uglja za uvo i
okrenula notes ka njemu, da može da vidi. „Crtam tebe.“
Sa samo par delikatnih linija i uz pomoć nežnog senčenja, nacrtala ga je kako leži
na stomaku, sa licem zarivenim u jastuk. Čaršav mu je spao do kukova, a jedan zrak
sunca se probio kroz prozor, bacajući senke i odsjaje po njegovom osunčanom telu i
uspavanom, nesvesnom licu.
Rori je dugo zurio u taj crtež, sasvim se razbuđujući. Prvo ga je prepala kompletnost
same slike, činjenica da je mogla tako precizno da ga prenese na papir samo uz pomoć
nekoliko linija i senčenja. Zatim ga je sličnost između njega i zamišljenog muškarca u
ateljeu pogodila snažno kao nikada pre.
„To sam ja?“, nesigurno ju je upitao, videvši u crtežu mnogo jasniji karakter nego
što je mislio da se vidi na njegovom licu.
Knjige.Club
77
 Knjige.Club Books

„To si ti.“ Zatim je tiho dodala: „Uspavan. Bez ijednog odbrambenog mehanizma.“
Pogledao ju je. „Zato si me crtala?“
„Da li ti to smeta?“
Razmislio je pre nego što joj je odgovorio. „Ne. Uostalom, i ja sam tebe video
ranjivu i dok spavaš. Ali zar izgledam toliko drugačije kad sam budan?“
Bener je spustila notes za skiciranje i protegla se, gledajući ga pravo u oči. „Ako
želiš da znaš kako izgledaš kada si budan, idi u studio i pogledaj portret južnjačkog
gospodina“, savetovala mu je. „To si ti, Rori. Ne znam zašto sam počela da slikam
nekoga ko toliko liči na tebe, ali sam ga završila s tobom u mislima.“
Pošto je i sam proučavao tu sliku u prethodnih nekoliko dana, Roriju je ona sada
bila veoma poznata. „Onda si mi, njom, uputila veliki kompliment“, rekao joj je veselim
tonom.
„Nisam nimalo. Samo sam slikala ono što vidim svaki put kad te pogledam.“
Rori ju je polako privukao k sebi. „Voleo bih da i ja umem tebe da naslikam onako
kako te vidim“, prošaputao je promuklim glasom. „Ali ja ti nemam ni mrvu talenta,
mlada damo. A čak i da imam sav talenat ovoga sveta, sumnjam da bih mogao verno da
naslikam moju Bener.“ Prstima je uhvatio komad uglja iza njenog uveta i spustio ga na
notes za skiciranje, da bi legao na leđa i nežno je prevrnuo preko sebe. „Kako bih mogao
da naslikam nežni glas i grleni smeh, da ne spominjem te nemoguće, zelene oči? Kako
da naslikam dodir koji me šalje pravo na nebo, i tvoje toplo prisustvo, prepuno ljubavi,
koje mi je toliko potrebno? Kako da naslikam tvoj brzi, inteligentni um i smisao za
humor - kao i narav, na koju sam upozoren, ali koju još uvek nisam imao prilike da
vidim?“
„Mislim da ti imaš mnogo više talenta nego što znaš“, promrmljala je u trenu pre
nego što su im se spojile usne.
Poprilično kasnije, znatiželjno ga je upitala: „Ko te je upozorio na moju narav?“
„Džejk, naravno.“
„Ta izdajnička zmija. Šta ti je rekao?“
„Da bi mogla da odereš kožu čoveku u oklopu sa udaljenosti od dvadeset koraka,
ne dižući pritom glas više od tihog šapata.“
„On preteruje.“
„Rekao je da je i to blaža verzija.“
„To liči na njega.“
„Ja sam te, naravno, branio.“
„Oh, jesi li?“
„Svakako. Rekao sam mu da nema šanse da je moja dama toliko nedostojanstvena
i da bi učinila tako nešto.“
„Hvala ti.“
„Ona bi, sa smeškom, odrala kožu čoveku u oklopu, sa udaljenosti od dvadeset
koraka, ne dižući pritom glas više od tihog šapata.“
„A otkud bi ti to mogao da znaš? Nikada nisam pobesnela pred tobom.“

Knjige.Club
78
 Knjige.Club Books

„Znam i to, i zbog toga se osećam kao da sve vreme čekam da se desi nešto strašno.“
„Zašto mi se čini da čujem grižu savesti u tvojim rečima?“
„Nemam pojma.“
„Rori?“
„Mlada damo?“
„Da li želiš nešto da mi kažeš?“
„Ne trenutno.“
„Zvučiš kao dečak kog su ulovili sa rukom u kutiji za keks.“
„A osećam se kao da sedim na buretu baruta i apsolutno nemam nameru da ti dajem
šibicu.“
„Sad sam već nervozna.“
„Onda znaš kako se ja osećam.“
„Mislim da bismo se oboje osećali bolje kad bi se plafon napokon srušio na nas.“
„Stvarno to misliš? Ja bih, s druge strane, mnogo više voleo da se to nikada ne desi.“
„Rori.“
„Veruj mi.“
„Kako da ti verujem kad misliš da će me razbesneti to što imaš da mi kažeš?“
„Ja ne mislim da će te to razbesneti. Ja sam poprilično siguran da će te to
razbesneti.“
„Ovo postaje gore iz minuta u minut.“
„Vidiš, ja samo apelujem na tvoju inteligenciju.“
„Na koji način?“
„Pa, kad ti napokon priznam svoj užasni zločin, setićeš se da si htela da me iznenadiš
time što se nećeš razbesneti.“
„Jesi li sasvim siguran u to?“
„Ne možeš da kriviš čoveka što je pokušao.“
„'Užasni zločin, je li?“
„To je samo pesnička figura.“
„Zašto se sad igram igre pogađanja s tobom, umesto da te oklagijom tresnem po
glavi i zahtevam da mi kažeš o čemu je reč?“ zamišljeno se zapitala.
„Zato što si ti dama“, odgovorio joj je uvređeno.
„To me nije sprečavalo do sad.“
„Često udaraš muškarce oklagijom po glavi?“
„Ne baš, ali sam svoju veštinu dranja kože muškarcima dovela do savršenstva.“
„Mislio sam da si rekla da Džejk preteruje.“
„Lagala sam.“
„Prevrtljiva ženo!“
„Rugala se svraka vrani. Hoćeš li sad da mi priznaš šta si uradio?“
„Mislim da ću sačekati da se prvo smiriš.“
Knjige.Club
79
 Knjige.Club Books

„Ko nije smiren? Ja sam apsolutno smirena.“

„Iz tvojih prelepih zelenih očiju sevaju opasne munje, mlada damo.“
„To je samo u tvojoj mašti. Priznaj mi.“
„Mislim da sam upravo čuo Džejka kako nas doziva...“
„Priznaj!“
„Kad zađe sunce. Moći ću lakše da se sakrijem u mraku.“
Sa veoma dubokoumnim, i nimalo pretećim izrazom lica, Bener se izvukla iz
kreveta i počela da se oblači, potpuno svesna da je Rori gleda sa uživanjem. “Znači,
nećeš da mi priznaš?“, upitala ga je glasom koji je odavao da se zabavlja. Obukla je i
šorc i stala sa rukama na kukovima, gledajući dole u muškarca u krevetu.
„Radije bih da to odgodim... koliko je god moguće“, priznao joj je iskreno.
Blago se mršteći, sagnula se da dohvati njegovu odeću sa poda, a zatim se uspravila.
„Siguran si u to?“ Njen ton je bio ton žene koja želi da bude sasvim ubeđena da je jasno
razumela sve činjenice.
Roriju je polako postajalo neugodno. „Siguran sam.“ Zavlačeći je, da bi dobio na
vremenu, dohvatio je sa noćnog stočića svoj ručni sat i bacio pogled na njega. „Hej,
trebalo bi da je doručak već spreman. Hoćeš da mi dodaš moju odeću?“
Prestala je da se mršti, a licem joj se razlio nežan smešak. Bener je polako krenula
ka vratima. „Ne baš“, odgovorila mu je slatkim glasom.
Seo je na krevet, sada već uplašen. „Bener? Gde si krenula?“
„Na doručak“, tiho ga je podsetila.
Rori je bacio pogled ka čaršavima, koji su mu bili jedini zaklon. Trgnuo se kad se
setio gomile posluge pored kojih bi morao da protrči da bi prošao od kolibe do svoje
spavaće sobe, gde mu se nalazila ostala odeća. Pogledao ju je, sluteći na zlo. „Ne bi
se usudila.“
Ispitivački je podigla jednu obrvu ka njemu i dalje stojeći u dovratku.
„Usudila bi se“, iznenada je shvatio.
„Priznaćeš mi?“ ponudila mu je izlaz, nežnim glasom.
„Neću da priznam, sad kad sam ucenjen!“, izjavio je odlučno.
„U redu.“ Okrenula se i pošla ka vratima. „Vidimo se za doručkom.“ Dok je
odlazila, dobacila mu je jedan savet. „Bolje dođi u trpezariju dok je hrana još vruća.“
Izjurila je iz kolibe, dok su Rorijeve psovke bojile jutarnji vazduh u plavo iza nje.
Sve joj je išlo na ruku. Džejk je odlučio da doručkuje na verandi i sedeo je za stolom
čitajući jutarnje novine kada je ona projurila stepeništem.
Dajući gomilu odeće Konoru, koji je, kao i uvek, stajao spremno iza Džejkove
stolice, veselo mu je rekla: „Konore, hoćeš li, molim te, odneti ovu odeću u sobu
gospodina Stjuarta?w
„U redu, gospojice Bener.“ Bez i mrve znatiželje na svom impresivnom licu, batler
je nestao u unutrašnjosti kuće.
Džejk joj se namrštio kada je sela u svoju stolicu. „Gde je Rori?“, upitao ju je.

Knjige.Club
80
 Knjige.Club Books

„Oh, pojaviće se on u nekom trenu „ Bener je pijuckala sok od pomorandže,

smeškajući se. „To jest, ako uspe da napravi sebi togu,.“
Zelene oči, toliko slične njenim, počele su da sijaju znatiželjno kada je Džejk
pažljivo presavio svoje novine i spustio ih na sto. „Kažeš, togu? A zašto bi morao sebi
da napravi togu, malena?“
Zamišljeno je žvakala komad tople slanine. „Pa, možda bi mogao da upotrebi i neki
veliki list. Ako ga nađe, naravno. Ali toga bi... prekrila veći deo.“
Njen deda se, očigledno, grizao za jezik da joj ne pokaže koliko ga sve ovo raduje.
„Shvatam. Šta si to učinila, devojčice?“ zahtevao je odgovor od nje, glumeći dostojnu
ljutnju.
„Ukrala sam mu odeću“, spokojno mu je objasnila.
Džejk se snažno nakašljao, a onda je prostrelio žestokim pogledom. „Zašto?“
„Naljutio me je.“
„Upozorio sam ga.“ Džejk je tužno odmahivao glavom. „Možda prezime nije irsko,
ali krv svakako jeste. Stvarno sam ga upozorio.“
„Rekao mi je.“
„Čisto da mu pružim jednake šanse u borbi, nadam se da shvataš“, iskreno joj je
objasnio njen deda.
„Oh, pa naravno.“
Iznenada su tihe psovke doprle do njih.
Džejk je neko vreme samo slušao, a onda rekao uz odobravanje: „Nijednu nije
ponovio.“
„Pa, znaš, i on je jednim delom južnjak.“
„Sad su mi neke stvari jasnije“, ozbiljno joj je kazao Džejk.
„Tako je. Pomislila sam da zamolim Konora da postroji celu poslugu, da svi mogu
da vide predstavu.“
Džejk je razmislio o tome pre nego što joj je rekao svoje mišljenje. „Ne, to bi bilo
preterivanje, malena.“
„To sam i ja zaključila. Uostalom, nema potrebe da dodajemo ulje na vatru kojom
se taj jadničak peče.“
Psovke su bile sve glasnije.
„Slažem se sa tobom“, Džejk joj je potvrdio ozbiljnim glasom.
Začuo se zvuk bosih nogu na stepeništu dok se Rori metodično penjao. Bener i
Džejk su zurili u njega, oboje sa smirenim i delimično odsutnim izrazom lica. Upijali su
sliku sjajnog, zelenog čaršava, umotanog oko njegovog vitkog tela u maniru toge, na
način koji je zahtevao da čvrsto drži čaršav sa obe ruke kako bi prekrio sve što treba.
„Dobro jutro, Rori“, veselo mu je dobacio Džejk.
Rori je zastao na verandi, sevajući sivim očima i u jedno i u drugo, kao da od njih
traži da preuzmu na sebe krivicu za njegovo trenutno stanje.
„Da li si za kafu, Rori?“ ljubazno ga je upitala Bener.

Knjige.Club
81
 Knjige.Club Books

Duboko je udahnuo vazduh i zgrabio još jače parče zelene posteljine koje je pretilo
da mu isklizne iz ruke. Odlučno je pogledao Džejka. „Tvoja unuka je prava lija!“, rekao
mu je čvrstim glasom. „Đavolica, bez ikakvih skrupula, manira, bez trunke morala ili
mrve poštenja u svom zlom, malenom srcu!“
„To je bilo veoma dobro rečeno“, primetio je Džejk uviđajno.
„Ja se protivim onom delu ’bez manira’“, kazala je Bener, koja je, sa podignutim
laktovima na stolu, rukama pridržavala svoju bradu dok je netremice gledala u Rorija.
„Ostalo ti priznajem, ali ja imam zaista veoma uglađene manire.“
„Ti si jedna mala veštica!“
„Da sam veštica, ne bih ti ostavila ni taj čaršav“, rekla mu je sanjivim glasom.
„Gde je moja odeća?“ zahtevao je odgovor od nje.
„U tvojoj sobi, a gde drugo?“
Džejk je, sa žaljenjem, odmahivao glavom ka svom gostu. „Upozorio sam te,
mladiću. Ne dozvoli da se neki Klejrmont ikad naljuti na tebe. Posebno ne žena iz loze
Klejrmonta. Želiš li da vidiš moje ožiljke iz tih borbi?“
Džejk je uspeo da mu privuče pažnju i Rori je gledao netremice u njega. „Tvoja
žena nije bila Klejrmontova, zar ne?“
„Nije, dok je ja nisam oženio.“ Džejk se smeškao, sećajući se. „Ali jednom kad je
došla ovde da živi... Zatim, tu je i moja majka. I Sara, Benerina mama. Naravno, i sama
Bener. Imam ožiljke od svih njih, mladiću moj. Nisam se šalio kad sam ti rekao da
ti treba oklop - kao i da ti ni taj oklop neće mnogo pomoći.“ Zurio je u Rorija. „Doručak
ti se hladi.“
Rori je odsutno držao klizavi čaršav, ali je sad gledao u Bener. „Da li planiraš da mi
ukradeš odeću svaki put kad se naljutiš na mene?“ želeo je da zna, istovremeno šokiran
i zbunjen.
Ona je i dalje smireno pijuckala svoju kafu. „Oh, ne. Drugi put ću smisliti nešto
potpuno drugačije.“
Džejk se iznenada zacerekao. „Moja Elizabet je smišljala najrazličitije situacije da
umiri svoju narav“, rekao je sa toplinom u glasu. „Jedanput mi je, u hotelu, bacila svu
odeću kroz prozor dok sam se tuširao. Drugi put je unajmila dva glumca da se prave da
su policajci i da me uhapse usred zabave, za večerom.“
Rori je samo zurio u njega. „Zar ne bi bilo jednostavnije da ste se samo pobili,
potukli?“ upitao ga je duhovito.
Džejk ga je pogledao sa sažaljenjem u očima. „Bolje bi ti bilo da naučiš da razumeš
žene iz loze Klejrmonta, mladiću moj, ako planiraš jednu da oženiš. One su prave dame,
shvataš. Nikada neće podići svoj glas niti će im smešak sići s lica kad su ljute. One ti
samo... vrate milo za drago.“
Rori je ispustio zvuk koji je ličio i na jecaj i na uzdah. „Prosto predivno. A muškarci
koji se ožene ženama iz loze Klejrmonta?“

Knjige.Club
82
 Knjige.Club Books

Podižući šoljicu s kafom u podrugljivom pokušaju zdravice, Džejk mu je odgovorio:

„Oni se naviknu da primaju udarce, mladiću. Nešto poput priče Dama i tigar6. Jesi li
čuo tu priču? Pa, muškarac koji oženi jednu Klejrmontovu - ako poznaje svoju ženu -
biće uvek siguran da je iza svakih vrata koja mu ona kaže da otvori, sakriven tigar. I
zato će uvek prvo uzeti veliki štap pre nego što otvori vrata.“
Boreći se da shvati to što mu je Džejk govorio, Rori je uspeo da prozbori: „Zašto
prosto ne otvori neka druga vrata?“
„Pa, naravno, mogao bi i to da uradi“, složio se veselo Džejk. „Ali bi se njegova
žena postarala da se tu nađe neki drugi deo slagalice. I ovaj put - tigar bi se nalazio iza
svih vrata.“
Nakon kratkotrajnog razmišljanja, Rori je pogledao u Bener i rekao ozbiljnim
glasom: „Ako mi ikad kažeš da otvorim neka vrata, ima da ponesem pištolj!“
„Bolje neka bude neki veliki“, spokojno ga je posavetovala.
Rori je samo uzdahnuo.
„Kafa?“, Džejk ga je veselo pozvao.
„Dođavola. Što da ne.“ Uvijajući čvršće improvizovanu togu oko svog vitkog tela,
Rori je seo u svoju stolicu i uzeo šoljicu sa kafom. Nije se ni trgnuo kad se Konor vratio
na verandu i preleteo odsutnim pogledom preko njega.

6
The lady, or the tiger, popularna kratka priča Franka R. Stoktona iz 1882. god, u kojoj junak mora da bira između
vrata iza kojih se krije dama ili tigar - prim. prev.
Knjige.Club
83
 Knjige.Club Books

9.

„Nećeš da mi priznaš, zar ne, Rori?“

„Ti se sigurno šališ? Nakon što sam video šta si spremna da mi uradiš zbog toga što
neću da ti priznam, ozbiljno se pribojavam onoga šta ćeš mi učiniti kad čuješ šta sam
uradio.“
„To je poprilično nesuvislo objašnjenje. Osim toga, zar ne shvataš da moja mašta
upravo smišlja neopisive užase?“
„Ja nisam masovni ubica.“
„I to sam se pitala.“
„Niti sam ikakav prestupnik, kad smo već kod toga.“
„Onda mi samo red.“
Poljubio ju je. „Trenutno imam neke druge stvari na pameti.“
„Kao, na primer, kako izgledaš obavijen tim čaršavom?“ upitala ga je nimalo
dirnuta.
Trgnuo se. „Moja draga ljubavi, možemo li malo kasnije o tome?“
„Koliko kasnije?“
„Uh, nakon tvoje izložbe? Nema potrebe da se sekiraš pre toga, zar ne?“
Bener ga je sumnjičavo pogledala, a onda se sažalila nad njegovim tužnim izrazom
lica. „Pretpostavljam da si u pravu. Ali reći ćeš mi posle... je li tako?“
„Naravno“, momentalno ju je uverio.
„Majka mi je govorila da nikad ne verujem Jenkiju7. Trebalo je da je poslušam.“
„Ja sam samo polu-Jenki.“
„I toj tvojoj polovini ne verujem.“
Rori je samo uzdahnuo. „Zašto ne bismo otišli malo na jahanje?“
Stajali su sami na verandi, oboje obučeni u farmerke i majice, a Bener se upravo
vratila nakon što je otišla do kolibe da zameni čaršav koji je nedostajao.
„Važi.“

7
Uobičajen naziv za Severnjake iz doba Građanskog rata. - prim. prev.
Knjige.Club
84
 Knjige.Club Books

„Vidimo se kod štale“, rekao joj je. „Moram prvo kratko da telefoniram.“ Kada ga
je ponovo pogledala sumnjičavo, veselo joj je rekao: „Ostao sam ovde duže nego što
sam planirao, znaš. Moram da premestim neke sastanke za drugo vreme.“
Samo delimično ubeđena da govori istinu, Bener je krenula ka štalama. Ali se na
pola puta setila da je ostavila svoj bič na stolu u foajeu pa je požurila nazad do kuće.
Nije mogla da nađe bič u foajeu i dok je prekorevala sebe u bradu, prišla je
delimično otvorenim vratima biblioteke i ušla unutra, pitajući se da nije možda tu
ostavila bič prethodnog dana. Ali momentalno je zaboravila sve drugo kada je čula
razgovor.
Bio je leđima okrenut ka njoj, ali je mogla da čuje sve što je on govorio u slušalicu.
Jasno i glasno.
„Ne, Dejvide, zaista nema potrebe da mi nadoknadiš troškove zabave! Ja sam tu
zabavu organizovao i zbog provoda, a ne samo zbog toga da bih te dovukao ovde, a da
ne probudim Benerine sumnje. To, da ti možeš da vidiš njene slike je bio glavni
cilj zabave, ali ne i jedini. Da li ste već stigli da spremite sve za izložbu? Odlično. Šta
je bilo sa onim spiskom gostiju koji sam ti poslao? Svi će doći? Sjajno. Pa, oni su svi
kolekcionari dela južnjačkih umetnika, trebalo bi da to omogući odličnu prodaju. Da.
Možda će je to uveriti da je zaista sjajna slikarka. U redu. Vidimo se tada.“
Bener je tiho zatvorila vrata, naslonivši se na njih i gledala preko prostorije pravo u
njegova leđa dok je spuštao telefonsku slušalicu. Mislila je da su ljubav i poverenje koje
je osećala prema Roriju bili dovoljni da je reše njenog ponosa. Otkrila je u tom
trenutku koliko je pogrešila kad je dozvolila sebi to da pomisli.
Generacije ponosne, tvrdoglave južnjačke krvi su tekle njenim venama i zbog toga
su joj se oči usijale od besa.
On je sve to smislio. Prevario ju je i iskoristio sve svoje veze u okolini da bi naterao
vlasnika njujorške galerije da dođe ovde, da bi tek tako samo nabasao na njen studio i
video jednu od njenih slika. Znači, to je bio užasni zločin koji nije želeo da joj prizna -
nije ni čudo!
Istog trenutka je shvatila i zašto je on to učinio. Deo nje se istog momenta razgalio
zbog ljubavi koja ga je navela da se iskoristi lukavstvom kako bi joj pomogao da sama
spasi svoj dom. Previše ga je volela, sada, da bi posumnjala da je sve to uradio samo da
bi se postarao da dobije i nju i Plantažu Jasmina. Dani i noći koje su zajedno proveli,
ubedili su je da je ona bila prva na listi Rorijevih prioriteta, isto kao što je i on bio njoj
najvažniji. Zato barem nije sumnjala u njegove motive.
Ali je bila strašno besna zbog toga što je sve to isplanirao da joj pomogne -
pretpostavljajući da će njena izložba uspeti da spase plantažu od prodaje. Bila je besna
toliko da se nad njom nadvio oblak lažnog spokoja, iza kog je njen um metodično
nastavljao da radi.
Rori se okrenuo od telefona i zaledio u mestu, zureći ka vratima udaljenim tek
nekoliko metara. Smireno je stajala, naslonjena na teška drvena vrata, sa rukama
prekrštenim ispod grudi, dok je njeno ljupko lice imalo blago ispitivački izraz. Delovala
je prilično nepreteće, makar onoliko koliko bilo koja žena uopšte može da izgleda.
Iznenada se trgnuo kad se prisetio svog trčanja u, nazovi, togi celom dužinom vrta.

Knjige.Club
85
 Knjige.Club Books

„Uh... koliko dugo tu stojiš?“, pažljivo ju je upitao.

„Dovoljno dugo.“
Shvatio je da joj glas zvuči milo i muzikalno, kao i uvek. U njenim zelenim očima
nije video munje divljeg temperamenta, a usne su joj bile iskošene u blagi osmeh.
Osećao se sve nervoznije.
„Bener, mogu sve da ti objasnim.“
„Je li?“, upitala ga je ljubaznim tonom.
„To nije ono što misliš. Samo sam zamolio Dejvida da dođe ovde i pogleda tvoje
radove. Izložba je bila njegova ideja, kunem ti se
„To znači da ga onda odlično poznaješ.“
„Tako je.“ Priznao joj je Rori, oklevajući. „On je prijatelj moje majke.“
Bener je klimnula glavom kao da su se njene najcrnje sumnje obistinile. „Trebalo
je da znam. Kada te je pitao da li si mi ti pozirao za portret plavokosog gospodina,
upotrebio je tvoje ime - kao da te poznaje godinama.“
„Tvoje pamćenje je previše dobro“, požalio se Rori.
„Oh, moje pamćenje je odlično.“
Na te reči je već vidljivo poskočio. „Trebalo je da ti kažem. Trebalo je da te pitam
da li smem da pozovem Dejvida da dođe na zabavu. Ali sam se plašio da se previše ne
ponadaš, pa...“
„Da se ja previše ne ponadam?“ upitala ga je veselim glasom.
„O mogućim rezultatima tvoje izložbe. Moći ćeš da zadržiš svoju Taru, mlada
damo. Ako izložba prođe onako kako Dejvid i ja mislimo da hoće, imaćeš dovoljno
kapitala da pretvoriš plantažu u imanje koje samo sebe isplaćuje, na koji god način
poželiš.“
„Ti si tu na gubitku“, nežno mu je rekla.
Rori je odlično znao da je poslednje što mu je trenutno potrebno da on izgubi svoju
smirenost. Takođe je znao, nakon jutrošnje situacije, da su njena smirenost i osmeh
opasni signali. Duboko je udahnuo vazduh i pokušao da joj veoma razumno objasni
svoje motive.
„Bener, ja te volim. I nisam mogao da podnesem činjenicu da ostaneš bez svog
doma - čak i da pređe u moje ruke. Bilo je nepristojno uraditi ovo što sam uradio, a da
ti ne kažem, i to priznajem, ali nisam bio siguran u sopstveno poznavanje umetnosti
dovoljno i nisam želeo da te razočaram.“
„Shvatam.“
Oprezno je zurio u nju. „I razumeš me?“
„Naravno da te razumem, Rori.“ Nasmešila mu se. „I ja tebe volim.“
Nakon kratkotrajne tišine, pažljivo je nastavio: „Volela si me i jutros, ali si mi,
svejedno, ukrala odeću.“
„To je bilo trenutno odstupanje od norme“, rekla je s lakoćom, opušteno mašući
rukom u vazduhu.

Knjige.Club
86
 Knjige.Club Books

„Jer, ako sam dobro razumeo šta je Džejk govorio, to je uobičajena stvar kod svih
Klejrmontovih žena“, Rori ju je podsetio, i dalje se osećajući neugodno.
„Oh, on je samo lupetao. Moglo bi da se kaže da je testirao da vidi od kakvog je
materijala načinjen njegov budući zet. Ako pretpostavimo da ćeš to uskoro i biti,
naravno.“
Rori se namrštio. „Nisi valjda toliko besna da bi odbila da se udaš za mene zbog
ovoga, zar ne?“
„Zar sam rekla da sam besna?“, upitala ga je, krajnje nevino.
„Nisi ni morala to da mi kažeš. Odgovori na moje pitanje!“
„Zapravo,“ rekla je kao da duboko razmišlja o svojim rečima: „ja još od tebe nisam
čula pravu, iskrenu prosidbu. Da se ne lažemo, čula sam mnogo raznih obećanja. Čak si
mi rekao da ću doći kod tebe - što, na neki način, i jesam učinila. Ali nek sam
prokleta, Rori Stjuarte, ako misliš da ću sama sebe da prosim u tvoje ime!“
Trepnuo je od iznenađenja. Zatim je, sa očiglednom namerom, hitro prešao prostor
koji ih je delio i uhvatio obe njene ruke. Podižući ih ka svojim usnama, progovorio je
promuklim glasom: „Da li želiš da se udaš za mene, mlada damo? Da se venčamo i
delimo zajednički život? Da se venčamo, da mi dozvoliš da ti pomognem da sačuvaš
svoj prelepi dom?“
Bener je oslobodila ruke da bi mogla da ga zagrli oko struka. Smeškajući mu se
nežno, dok su joj oči sjajile, rekla mu je: „Samo sam čekala da me to pitaš, ljubavi
moja.“
„Je li to da?“, promrmljao je, grejući joj usne svojim vrelim dahom.
„To je jedno veliko da.“
Nežno ju je poljubio, preplavljen osećajem olakšanja. A onda, odjednom, shvatio je
nešto što mu je pokvarilo to osećanje. „Nisi mi rekla da mi opraštaš jedva je prozborio,
pošto je njegovo telo imalo druge ideje na pameti, umesto razgovora.
„Ne, nisam. Zar ne?“ prošaputala je.
Rori se povukao nekoliko koraka od nje i zurio netremice u nju. „Bener?“
Bila je okupirana dodirivanjem ivice njegovih usana prstom. „Da, ljubavi?“
„Šta li si sad smislila?“, oprezno ju je upitao.
Zvučala je povređeno kad mu je odgovorila: „Bože, kakav opak i sumnjičav um ti
imaš.“
„Bener?“
„Dragi, zar ti delujem besno na tebe?“
Zbog njene nežnosti, reči su mu na tren zastale u grlu, ali je naterao sebe da ih
izgovori. „Ne, i to je ono što me najviše brine.“ Zurio je u zelene oči koje su sijale nekim
novootkrivenim zavodničkim sjajem koji mu je mutio razum. Boreći se sa tim
odvlačenjem pažnje, primorao je sebe da nastavi. „Džejk je rekao da se sve
Klejrmontove osvete kad su besne. Šta li si tačno isplanirala u tom tvom lukavom umu?“
„Ali, Rori, sve si to učinio zbog mene i zbog plantaže, zar ne?“
„Tako je, jesam...“
„Zbog čega bih onda trebalo da ti se svetim?“
Knjige.Club
87
 Knjige.Club Books

„Organizovao sam sve to tebi iza leđa, sećaš se?“

„Možda bi ti bilo pametnije da me ne podsećaš na to.“
Pogledao je u plafon, kao da traži pomoć. „Sad mi stvarno deluje kao da čekam da
se plafon sruši.“
Zakoračila je unazad smeškajući se. „Mislila sam da idemo na jahanje.“
Rori je digao ruke od rasprave... za sad. „Umesto toga, zašto se ne bismo odvezli u
Čarlston, da izaberemo prsten?“ upitao ju je izazivačkim tonom, kao da i dalje nije bio
potpuno uveren da je pristala da se uda za njega.
„Sve te slatke zamke, je li?“, zadirkivala ga je nežno.
„Možeš da se kladiš u to. Ima da te oženim, mlada damo, čak i ako se plafon ne
sruši na nas.“
Iznenada se iscerila ka njemu dok se okretala da otvori vrata. „Srušiću ti ja taj plafon
na medenom mesecu!“
„Ne bi se usudila!“ zavapio je, setivši se previše kasno da je najgore što može da
učini da je izaziva. Pratio ju je užurbano od biblioteke i uhvatio je za ruku kad su krenuli
ka ulaznim vratima, nervozno dodavši: „Ne bi valjda to stvarno uradila?“
„Pomislio si na ono čuveno žensko ’Izvini, dragi, boli me glava, zar ne?“ Zaustavila
se u foajeu i nasmešila mu se, ali su njen osmeh, kao i njen pogled, bili potpuno ozbiljni.
„To je obećanje koje ću ti odmah dati, Rori. Nikada neću koristiti seks kao oružje - niti
kao nagradu. Time bih prevarila i sebe i tebe, i pokvarila ono što osećamo jedno prema
drugom. Ja to nikada neću učiniti.“
„Neću ni ja“, nežno joj je obećao, isprepletavši prste s njenima. „A sad, hajde da
izaberemo taj prsten, mlada damo.“
Bili su već na pola puta ka Čarlstonu kad se setio da ona i dalje ima razloga da želi
da mu se osveti - i da ona nosi nasleđe brojnih ženskih predaka sa kreativnim talentima
za rešavanje takvih situacija - ali u tom trenutku je već izgubio hrabrost da ponovo načne
tu temu.
Proveli su, na kraju, ceo dan u Čarlstonu, vrativši se kući tek na vreme za večeru.
Džejk je bio oduševljen kada su mu pokazali savršeni ovalni dijamant, koji je sada krasio
levu ruku njegove unuke.
„Napravićemo zabavu u čast veridbe“, rešio je, sav srećan.
„Tek nakon izložbe, Džejk“, rekla mu je Bener odlučnim glasom. „Mogu da
podnesem samo jednu stresnu situaciju u jednom trenutku.“
„Baš ti hvala na tim rečima“, rekao joj je Rori.
„Nema na čemu.“
Nakon obroka, Bener je ostavila Džejka i Rorija da popiju brendi u biblioteci,
objasnivši im da treba da organizuje mnoštvo toga sa poslugom, pošto će cela porodica
otići u Njujork za nekoliko dana. Rori je resio da iskoristi tu situaciju i potraži od
iskusnijeg muškarca savet u vezi žena iz loze Klejrmonta.
Objasnio mu je celu svoju prevaru, mada je bio poprilično siguran da je Džejk i sam
pohvatao sve te konce. Završio je sa rečima: „Da li sad da očekujem da će pokušati da
mi vrati milo za drago, ili ne?“
Knjige.Club
88
 Knjige.Club Books

Džejka je cela ta priča veoma zabavljala pa mu je mirno rekao: „Ona neće pokušati
da ti vrati milo za drago, dečače. Ili će ti se osvetiti, ili neće.“
„A ti misliš da hoće?“
„Ona je Klejrmontova“, promrmljao je Džejk.
„Baš sjajno.“
„Ne možeš da kažeš da te nisam upozorio, Rori.“
„Znam, znam. Ali šta da očekujem ovog puta?“
Džejk je pijuckao svoj brendi i razmišljao. „Moj mladiću, imam više od šezdeset
godina iskustva sa ženama iz loze Klejrmonta. Video sam ih blago uvređene, ovlaš
iziritirane, pomalo ljute i besne kao đavo. Gledao sam ih kako se rešavaju tih osećanja
za nekoliko sekundi, a gledao sam ih i kako čekaju mesecima da bi se osvetile. Video
sam hitru, pravednu osvetu, koja je u potpunosti odgovarala zločinu. Video sam kako
vraćaju milo za drago tako da te prokleto posrame, a nekad i na histerično smešan način.
Nikada nisam video da se ijedna svetila na okrutan način koji bi te povredio.“
„Dakle?“
„Dakle... tvoje nagađanje je dobro koliko i moje, dečače. Znaš koliko i ja. Sve je u
igri.“
Iskrenim glasom, Rori je rekao: „Izgleda da sam ustopirao prevoz do napunjene
sačmare.“
Džejk je polako potvrdno klimnuo glavom. „Ali te ta sačmara nikad neće povrediti,
Rori. Samo će mnogo glasno da pukne.“
Rori je ustao da sipa sebi još jednu čašu brendija. „Već sam se spremio za taj snažni
prasak“, priznao je Džejku.
„To je uvek mudar izbor“, složio se stariji muškarac. „Zato što u životu imaš samo
jednu sigurnu stvar na koju možeš da se osloniš.“
„A to je?“
Džejkove oštre, zelene oči su sada bile van fokusa, kao da su odlutale u daleku
prošlost, a na usnama mu se pojavio nežni smešak. „Na tvoju Klejrmont ženu. One nisu
nalik nijednoj drugoj, Rori. Stvorene su iz loze koja je donela šarm i dostojanstvo u
ovu novu zemlju. One govore tiho i nežno, krijući svoju čeličnu snagu. Razumeju, bez
potrebe da to mora da im se i kaže, da su snažne isto koliko i najsnažniji muškarac. A
kada je potrebno, tako se i bore.“
Rori se nasmešio. „Kao Skarlet i njena Tara“, promrmljao je.
Podižući pogled, Džejk mu je uzvratio osmeh. „Većina ljudi je pročitala tu knjigu
misleći da postoje dve vrste južnjačkih žena“, rekao je veselo. „Melani, nežni, krhki
cvet, naizgled slabašna, ali ipak jaka. I Skarlet, snažne volje, odlučna, sebična i
strastvena. Žene iz loze Klejrmonta su i jedno i drugo - a opet, nijedno od te dve vrste.
Za razliku od Melani, nijedna Klejrmontiova se nikad ne bi krila iza tuđe snage. A za
razliku od Skarlet, nikad ne bi izgubila muškarca koga voli zbog toga što ga ne razume
ili ne veruje u njega.“
„To je nešto u šta ćeš uvek moći da budeš siguran, Rori. Nikad nećeš moći da
pomisliš da te tvoja žena ne razume... jer će te ona uvek razumeti.“

Knjige.Club
89
 Knjige.Club Books

Rori je malo razmišljao o tome. Bilo je nečega istovremeno uzbudljivog i čudno

uznemirujućeg u tom saznanju. Ma koliko da je voleo Bener, nije smatrao da je potpuno
razume. A opet, u isto vreme, razumeo ju je mnogo bolje nego što je ikada
razumeo ijednu drugu ženu. A ono što kod nje nije razumeo, samo ga je intrigiralo.
Poput njene naravi. Kao što je i sam rekao, bio je spreman na taj iznenadni prasak.
Bio je dovoljno oprezan da mu bude jasno da treba da proveri svaki ćošak pre nego što
u njega zađe. Ali je takođe bio svestan koliko ga sve to opčinjava. Nije trebalo da čuje
Džejka da bi znao da će njegov život s Bener biti i te kako vredan njenih povremenih
temperamentnih ispada - barem se nadao da ih neće biti mnogo. Ako ništa drugo, zbog
toga će uvek biti pripravan i na oprezu!
Ostavio je Džejka samog u biblioteci i pošao u potragu za svojom budućom ženom.
Našao ju je na spratu, kako razgovara sa jednom od spremačica. Okrenula se ka njemu
kada je spremačica otišla niz hodnik i obgrlila ga rukama oko vrata, smeškajući mu se
nežno.
„Je li ti Džejk ponudio neki svoj mudar savet?“
„Zar misliš da sam mu ga tražio?“ prozborio je nakon što se trgnuo od iznenađenja.
„Znam da jesi, ljubavi moja“, rekla mu je spokojno.
„Definitivno sam stopirao prevoz do napunjene sačmare.“
„Sačmare i nisu tako strašne.“ Smeškala se. „Ako umeš da rukuješ njima.“
Duboko je uzdahnuo. „Mislim da bi mi bilo najpametnije da to naučim... što pre.“
Prešla je prstima preko njegovih ramena. „Napet si“, primetila je, blago se mršteći.
„Zar možeš da me kriviš zbog toga?“ uzvratio joj je pitanjem.
Nije mu odgovorila, ali ga je uhvatila za ruku i povela ga ka svojoj spavaćoj sobi.
„Znam pravi način da te opustim.“
Rori ju je pratio, i dalje pomalo oprezno, ali nije ništa govorio sve dok nije zatvorila
vrata svoje spavaće sobe za njima. „A šta si tačno imala na umu?“
„Skidaj se“, naredila mu je veselo.
Trepnuo je od iznenađenja. „Poslednji put kad sam skinuo svoju odeću, mlada
damo, ti si je ukrala“, uzvratio je.
„Ja se nikad ne ponavljam“ rekla mu je ohrabrujući ga.
„Svejedno, neću da skinem svoju odeću, osim ako je odmah ne stavim ispod
jastuka!“
Smejala se dok se kretala ka kupatilu koje je bilo u sklopu sobe. „Ako ćeš se tako
osećati bolje.“
Oprezan, ali znatiželjan, bez obzira što to nije želeo, Rori je skinuo svoju odeću i
pažljivo je složio na stolicu pored kreveta. Kada mu je dobacila peškir iz kupatila i rekla
da legne na stomak, počeo je da shvata šta je imala na umu. Ali je čekao da
prokomentariše sve dok nije i ona sela na ivicu kreveta otvarajući flašicu s uljem.
„Masaža? Gde si to naučila?“
„Pročitala sam u knjizi. A sad, zatvori oči i samo se opusti.“

Knjige.Club
90
 Knjige.Club Books

S obzirom na to da mu je bilo potpuno jasno da je potrebno samo da bude kraj nje

da bi osetio neutoljivu strast, delovalo mu je nemoguće da bi dodir njenih ruku mogao
ikada da ga uspava.
Ali bilo je neke magije u njenim prstima, u tim snažnim i vitkim prstima jedne
umetnice. Ta magija je opustila njegove napete mišiće i naizgled isisavala svu lošu
energiju iz njega. Bila je potpuno tiha dok je rukama prelazila preko njegovih leđa,
nežno, ali čvrsto, masirajući mišiće, glatko klizeći preko njegove nauljene kože. Nakon
samo nekoliko minuta, osetio se kao da pluta i uplovio je u dubok i potpuno opušten
san, a da toga nije bio ni svestan.
Kada se probudio, u sobi je gorela samo lampa i vladala potpuna tišina. Bio je sam
u krevetu, prekriven čaršavom. Fokusirao se na časovnik na noćnom stočiću i
iznenađeno shvatio da je već bila ponoć. Njegova odeća je i dalje bila složena preko
stolice, a njegov ogrtač je ležao pri dnu kreveta. Ustao je i pružio ruku ka ogrtaču
pitajući se gde li je Bener. Iznenada je shvatio da mu čitavo telo šija od ulja i da se oseća
neopisivo opušteno nakon masaže.
Zureći bledo u zid, promrmljao je sam sebi: „Zar sam sve to prespavao?“
„Bogami, jesi“, rekla je Bener glasom koji je odavao koliko je sve to zabavlja.
Zatvorila je vrata kada je ušla u sobu. „Ali opet, to mi je i bila namera.“
Glumeći očajanje, zahtevao je razjašnjenje od nje: „Kako si mogla da me pustiš da
prespavam jedan od najboljih trenutaka mog života, mlada damo?“
„Idući put ću te probuditi“, izvinjavala mu se, smrtno ozbiljna.
Privukao ju je na sebe, a onda se namrštio. „Imaš mrlju od zelene boje na nosu. Jesi
li ti to radila dok sam ja spavao omađijan tvojim zlim prstima?“
Protrljala je nos da bi skinula boju, rekavši mu tiho samo: „Zamisli ti to.“
„Bener...“ Osetio je neku nelagodnost, mada nije bio siguran zašto.
„Volim te“, rekla mu je, ozbiljnim glasom, netremice ga gledajući u oči.
„I ja tebe volim, ali...“
„Da li shvataš da nikada ranije nijedan muškarac nije spavao u mojoj sobi?“
Njene reči su mu odvratile pažnju. Rekao je, glumeći užasnutost: „Šta... zar
nikada?!“
„Nikada. Ti ćeš biti prvi muškarac koji će ovde prenoćiti.“
„Hmmm.“ Zurio je u nju, zamišljeno joj govoreći: „Moj otac me je učio da nikad
ne treba da budem prvi ni u čemu. Uvek je bolje sačekati i videti da neko od toga nije
umro.“
Zagrlila ga je rukama oko vrata, smeškajući se. „Sledeća stanica: nebo?“
„Ja sam za“, promrmljao je, sekund pre nego što je usnama prekrio njene.
Rori je otkrio da mu je nešto često odvraćalo pažnju u narednih nekoliko dana. Kao
da se to dešavalo svaki put kada bi se zapitao gde li je Bener nestala. Prvo bi ga smišljeno
uposlila, bilo da je to da popriča sa Džejkom ili da nadgleda kako Skoti dresira novog
čistokrvnog pastuva, da bi onda netragom nestala. Sat vremena kasnije, ili nekoliko sati
kasnije, uvek bi je našao okupiranu nekim običnim poslom. Ili je sekla cveće u bašti, ili
je raspravljala o večernjem jelovniku sa kuvaricom.
Knjige.Club
91
 Knjige.Club Books

Ono što se događalo između toga ga je brinulo.

Ali njegova buduća žena je bila izluđujuće neuhvatljiva. Nije mu pružila ni jednu
jedinu priliku da je upita šta se dešava. Uvek bi mu skrenula pažnju zavodljivim
smeškom ili nekom krajnje nevinom primedbom, i obe te stvari su garantovale da mu
odvrate misli sa pitanja.
„Džejk, ona nešto planira!“
„Ja bih rekao da je to davno prošlo vreme, druže. Ona verovatno već ostvaruje ono
što je isplanirala.“
„Znaš li ti šta ona to radi?“
„Mogu samo da nagađam, druže.“
Rori je takođe nagađao, i njegove misli su ga vodile do njenog ateljea u kolibi - gde
je otkrio da je udobna kolibica ostala bez ijednog dokaza da je tu ikada stvarao neki
umetnik. Samo dve završene slike su ostale na svojim štafelajima. Njen radni sto,
boje, četkice, prazna platna - sve je to nestalo.
Naleteo je na nju u ružičnjaku, gde nije bila pre samo deset minuta, i ovaj put je bio
rešen da joj ne dozvoli da ga omete ničim.
„Bener, gde ti je sav slikarski pribor?“
Podigla je pogled ka njemu dok je klečala ispred predivnog grma retkih ruža i
nasmešila mu se. „Oh, premestila sam ga.“
Seo je na zemlju i prekrstio noge. Između obrva mu se pojavila bora, mrštio se.
„Zašto? I zbog čega?“
Nastavila je marljivo da okopava baštu. „Zašto? Zato što sam tako htela. Gde? To
se apsolutno tebe ne tiče, dragi.“
Rori nije bio uvređen njenim odgovorom, ali je osećao neku nelagodnost. „Ti...
samo si želela da radiš na nekom privatnom mestu?“ nagađao je.
„Tako nekako. To ti ne smeta, zar ne, dragi?“ „Nisam baš siguran“ polako joj je
odgovorio. „Nisi okupirana - uh - planiranjem neke osvete, zar ne, mlada damo?“
„Plevim korov, Rori.“
„Znaš na šta sam mislio.“
„Previše brineš“ rekla mu je odlučno.
„Ja bih rekao da ne brinem dovoljno.“
Bener je iznenada promenila temu. „Znaš, nikad mi nisi rekao kako si podmitio
Konora da prihvati onog kreolskog kuvara kog si doveo na zabavu?“ Odgovorio joj je
odsutnim glasom: „Šta? A, sad o tome pričamo. Samo sam mu rekao da mi je potrebna
njegova saradnja i pomoć da bih ti se udvarao. Iza te batlerske fasade se krije duša
pravog romantika.“ Tiho se nasmejala. „Znači, zato uporno baca pogled na moj prsten s
trijumfalnim pogledom u očima. Pitala sam se o čemu se tu radi.“
Rori je trepnuo od iznenađenja. „Ti si stvarno jedna lukava žena! Nisam želeo to da
ti priznam.“ “Ulovila sam te kad nisi gledao, zar ne?“
„I ponovo si mi skrenula misli s teme. Bener...“ „Nisam te ni pitala da li i ti ideš u
Njujork, Ići ćeš s nama, zar ne?“

Knjige.Club
92
 Knjige.Club Books

Uzdahnuo je, a u sebi je digao ruke od daljeg ispitivanja. „Naravno da mi ne pada

na pamet da propustim tvoju prvu izložbu. Bio bih tamo i kad bi mi rekla da ne dođem/'
„Zašto bih to učinila?“
„Da mi vratiš milo za drago?“ predložio joj je šaljivo.
„Rori, nekad me zaista iznenađuješ!“
„Stvarno?“ upitao ju je još šaljivijim tonom.
Iznenada se zakikotala i ustala. „Ne baš stvarno“ priznala mu je. „Samo sam mislila
da te to brine.“
„A ni u jednom trenutku ti nije palo na pamet da mi olakšaš brige, pretpostavljam?“
„Još uvek ne“, odgovorila mu je tiho, nudeći mu ruku da lakše ustane sa zemlje.
Rori je prihvatio njenu ispruženu ruku i ustao, uzdahnuvši još jednom. „Ti si jedna
lukava, beskrupulozna, prevrtljiva, mala veštica, gospojice Klejrmont, i stvarno mi nije
jasno zašto te toliko volim.“
„Šokantno, zar ne?“

Nakon što ju je ponovo izgubio na nekoliko sati, dan pre nego što je trebalo da krenu
za Njujork, Rori je sedeo na verandi kada je začuo njenu poprilično staru buhu kako
stiže na kolski prilaz i parkira se sa strane kuće. Ustao je, ali jedva da je stigao do
stepeništa, kada je ona pritrčala, živahno ih preskačući.
Pre nego što je stigao da je bilo šta pita, veselim glasom mu je rekla: „Samo moram
da obavim još nekoliko sitnih stvari u Čarlstonu, pre nego što krenemo. Jesi li se
spakovao za put?“
„Spakovao sam čak i svoj oklop“, rekao je grleći je dok su stajali zajedno na
poslednjem stepeniku.
„Ah. Pretpostavljam da je oklop zgodna stvar kad neko poželi da ti odere kožu?“
Iznenada se trgnuo kad je čuo njene reči. „To zvuči veoma bolno,“
Poljubila ga je u bradu, „Dragi, meni se tvoje telo sviđa upravo ovakvo kakvo je sad
- bez ijednog ožiljka.“ Zatim je, bezobraznim glasom, dodala: “Veruj mi.“
„Samo... predugo već čekam da mi padne plafon na glavu, to je sve“, objasnio joj
je.
„To samo znači da će lepo da pukne, jednom kad se sruši. Zar se ne slažeš sa
mnom?“
Rori je zarežao. „Mlada damo, daću prokleto sve od sebe da te više nikad ne
naljutim u životu!“

Knjige.Club
93
 Knjige.Club Books

10.

Put u Njujork je bio monoton. Rezervisali su apartman u hotelu blizu galerije i

proveli u njemu nekoliko sati pre nego što su seli u taksi i otišli da vide kako je Dejvid
Mur postavio izložbu. Otvaranje je bilo zakazano za naredni dan.
Bener je iznenadila Rorija time što nije delovala nimalo nervozno. Bila je vesela
kada ih je Dejvid dočekao kod vrata i izgledalo je kao da nema ni trunku treme zbog
budućeg procenjivanja javnosti i kritike svih njenih dela.
Zbog toga je Rori bio još nervozniji.
Dejvid ih je poveo na obilazak galerije, objašnjavajući gde i zašto je stavio svaku
od Benerinih slika. Zatim ih je sve troje - Bener, Rorija i Džejka - izveo na večeru. Nije
skrivao svoje oduševljenje zbog nastupajuće izložbe, posebno pošto su svi pozvani javili
da će prisustvovati otvaranju. Sutrašnji dan je delovao kao dan koji će istopiti srce
vlasnika galerije.
Kasnije, iste te večeri, dok su ležali u svom zajedničkom apartmanu, Rori je
poslednji put pokušao da je umoli, sa bolom u glasu.
„Da li bi bila ljubazna da mi srušiš taj plafon na glavu, mlada damo?“
Privijajući se još bliže ka njemu, uspavanim glasom je promrmljala: „Šta je bilo, ne
možeš da podneseš iščekivanje, moj heroju?“
„Ubija me napetost.“
„Hmm. Pa, to je odlično za jačanje tvog karaktera, sigurna sam u to.“
„Veštice jedna.“
Kad su stigli u galeriju narednog popodneva, bila je prepuna ljudi koji su ćaskali.
Dejvid ih je momentalno sve upoznao, sijajući od ponosa, nudeći svima čaše pune
šampanjca, kao i svoju ruku. Rori je uživao u Benerinoj zbunjenosti dok su ljudi
iskreno hvalili njene slike. Povukao se nekoliko koraka od nje i uživao u pogledu na sve
to.
Prošlo je poprilično mnogo vremena kada je osetio da neko zuri u njega. Okrenuo
je glavu i ugledao mladu ženu koju nije video nikada pre u životu. Kada su im se pogledi
sreli, u njegovom se videla zbunjenost, dok se ona iznenada zakikotala i hitro okrenula
i pobegla. Njegova zbunjenost je sve više rasla kada je shvatio da ga dosta ljudi gleda,

Knjige.Club
94
 Knjige.Club Books

prigušujući smeh. Neprijatno svestan da mu se plafon nekako srušio na glavu, a da on

to nije ni primetio, Rori je mozgao, pokušavajući da shvati gde je plafon tačno pao.
Džejk, koji je lutao okolo, gledajući sve slike, iznenada se stvorio tik pored njega.
Stariji muškarac je takođe izgledao kao da se sprema da pukne od smeha. „Moj dečače,“
rekao mu je isprekidanim glasom, “iskreno se nadam da imaš snažan ego.“
Rori ga je pogledao očima prepunim najcrnjih slutnji. „Hoćeš li, molim te, da mi
kažeš šta je sad učinila?“, obazrivo ga je upitao.
Sad već mnogo isprekidanijim glasom, Džejk mu je odgovorio: „Rekao bih, da se
prokleto dobro pobrinula da osveta odgovara tvom zločinu. Ti si nju iznenadio ovom
izložbom, pa... pa je ona sad iznenadila tebe - na ovoj izložbi“
Rori je duboko uzdahnuo i upitao ga: „Gde je?“
Džejk mu je bespomoćno pokazao rukom. „Odmah tu, iza zida.“
Oprezno, Rori je krenuo ka naznačenom zidu, pažljivo izbegavajući nasmešene
ljude koji su ga gledali. Obišao je iza zida, zaustavio se... i njegova reakcija - nakon
prvog impulsa da pobegne, i sakrije se u nekom tihom, mračnom uglu - bila je
čisto oduševljenje i zabava.
Bener mu je vratila milo za drago. Oh, i te kako mu je vratila.
Slika - na kojoj je stajala oznaka da nije na prodaju - bila je neverovatno dobro
naslikana, posebno ako se uzme u obzir da je na njoj radila samo nekoliko dana i da je
sve naslikala isključivo po sećanju. Sad mu je bilo jasno zašto je premestila svoj
slikarski pribor i materijal, i zašto je toliko često nestajala prethodnih dana.
A bilo mu je jasno i zašto ga svi gledaju sa osmehom na licu.
Jutarnje sunce je kupalo verandu u prvom planu, dok se u pozadini video ružičnjak.
A na verandi je stajao, očigledno veoma besan, plavokosi muškarac, umotan u sjajni,
zeleni čaršav, koji mu je stajao kao toga. Rukama je čvrsto stezao klizavu tkaninu, a po
njegovoj zamršenoj kosi i jutarnjoj bradi, videlo se da ga je neko neprijatno probudio.
Ako se Rori i usudio da pomisli da sličnost između lika na slici i njega nije očigledna,
Bener se postarala da to svakome bude jasno, time što je naslikala prsten sa velikim
crvenim opalom, koji je on uvek nosio na desnoj ruci.
Shvatio je da se i sam sad smeška, slušajući zvuke ljudi koji su se borili da ne prasnu
u smeh. Muški izdrži sve udarce, je li mu to beše Džejk savetovao? Dođavola, pa ovo je
bio udarac pravo među noge! Ali, iz nekog razloga, nije mogao da se ljuti na nju. Samo
je u sebi ponovio, najglasnije što je mogao, da se poštara da je, ama baš nikada, ponovo
ne naljuti.
Dajući sve od sebe, uspeo je nekako da se uozbilji i da prestane da se smeje.
Podižući mentalne oklope oko svog povređenog ega, okrenuo se i stoički ponovo
izdržao gomilu radoznalih i zabavljenih lica, sve dok se nije našao ispred Bener.
Bila je sama, po prvi put od kad su ušli u galeriju, i pijuckala je šampanjac, gledajući
ga zamišljeno kako joj prilazi. Kada je napokon stao ispred nje, netremice je gledajući,
rekla mu je samo: „Hoćeš da ti vratim prsten?“, veoma smirenom glasom.
„Mlada damo, mislim da se nikada nečija osveta nije obrušila tako na mene, kao
sad“, rekao joj je obazrivo.
„Hvala ti na tim rečima“, odgovorila mu je ljubazno.
Knjige.Club
95
 Knjige.Club Books

„Moj ego se slomio na komade.“

„I mislila sam da će biti.“
„Ponos mi je sišao u pete.“
„Eh, te žene iz loze Klejrmonta...“ sažaljivo je saosećala s njim.
„Mislim da nikada u životu nisam bio ovoliko osramoćen, pred potpunim
neznancima.“
„Jadničak.“
„ A Džejk više nikad neće smeti da me pogleda u oci, a da se ne nasmeje.“
Ispitivački je podigla jednu obrvu ka njemu i čekala.
„Da imam mrvu zdravog razuma, da sam muškarac sa instinktom samoočuvanja,
pobegao bih koliko me noge nose od žene koja, ne samo da ima očiglednog talenta za
lukavu osvetu, već koja prokleto dobro zna da ja nigde neću da bežim“, rekao joj
je glasom koji je govorio koliko ga sve ovo zabavlja.
„Sad, kako bih ja to mogla da znam?“ upitala ga je nevinim glasom. „Pitala sam te
već da li želiš da ti vratim tvoj verenički prsten.“
„Ti si jedna veštica „
„To si mi već rekao.“
„Trebalo bi odmah da krenem ka vratima.“
„Zdravorazumski muškarac bi tako učinio“, složila se s njim, ozbiljnim glasom.
„Da li se kuneš da mi nikada više nećeš prirediti nešto ovako?“
„Nikada ti više neću prirediti isto ovo“, momentalno mu je odgovorila.
„Zato što se ti nikada ne ponavljaš?“
„Baš zato.“
„Ali ako te opet naljutim, naći ćeš neki način da mi se osvetiš?“
„Šta da ti kažem?“
„Definitivno bi trebalo da potrčim ka tim vratima.“
„Definitivno“
„Osveta je jedna detinjasta stvar, znaš?“
„Naravno“
„Ipak... kad već plešem s jednom buntovnicom, valjda je logično da očekujem da će
mi, s vremena na vreme, izgaziti prste.“
„Samo ako ti meni izgaziš prste prvi.“
„Izgleda da bi mi bilo najpametnije da, od sad pa nadalje, budem pažljiviji, ha?“
„To bi ti bilo najbolje.“
„U svakom slučaju, najbezbednije.“
„Tako je. Hoćeš sad da ti vratim prsten?“
„Sigurno se šališ?“ Pružio je ruku i uzeo njenu čašu, spustio je na stočić pored njih
i privukao je u svoje naručje, ne obazirući se na poglede ljudi koji su ih okruživali.
„Umem da prepoznam dobru stvar kad je ulovim.“

Knjige.Club
96
 Knjige.Club Books

Bener se polako smeškala grleći ga rukama oko struka. „Sad mogu da ti kažem“,
promrmljala je.
„Šta da mi kažeš?“
„Hvala ti što si spasio moju Taru, dragi“
„Nisam je ja spasio.“ Glavom joj je pokazao na slike koje su ih okruživale, a na
kojima je mahom stajao natpis da su već prodate. „Ti si je spasila.“
„Znam ja ko ju je spasio“, rekla mu je promuklim glasom i propela se na prste da
ga poljubi.

Da bi udovoljila Rorijevom zahtevu, Bener je nosila predratnu venčanicu na

njihovom venčanju, upriličenom u ružičnjaku na Plantaži Jasmina ispred vile. Džejk ju
je predao, a Rorijeva majka, Laura, koja je poslednjih nekoliko nedelja bila gošća u vili,
bila je njena udata deveruša. Venčanju su prisustvovali svi iz komšiluka i okoline, kao i
mnogobrojni poznanici iz Čarlstona.
Pošto je mladi par odlučio da odgodi medeni mesec za nekoliko dana i da ostanu
još malo u vili, nije morala da žuri da se presvuče za putovanje. Svi su uživali u
venčanju, koje se na kraju pretvorilo u celodnevnu zabavu.
Bener i Rori su se zajedno šetkali među gostima u vrtu. Ona je i dalje nosila svoju
nacifranu, balsku krinolinu, a on je bio u smokingu. Tek su se kasno popodne po prvi
put obreli sami.
„Sad je prekasno za kajanje, gospođo Stjuart“, rekao joj je, posesivno prelazeći
palcem preko burme koja je sad stajala pored njenog vereničkog, dijamantskog prstena.
„Isto to bih i ja tebi mogla da kažem“, podsetila ga je. „Ti si taj koji će ubuduće
morati da se nosi s mojim posebnim Klejrmontovskim temperamentom.“
„Ako već znaš koliko je poseban, zar ne možeš ništa da učiniš povodom toga?“,
upitao ju je znatiželjno.
„Na primer, da odjednom postanem racionalna?“
„To je samo ideja, razumeš me.“
„Pa, na tvoju nesreću, ja kad se naljutim, samo pratim svoje instinkte.“
„ A oni ti kažu da vratiš milo za drago?“
„Ako neko to zna, to si ti.“
„Ne podsećaj me, molim te.“ Uzdahnuo je. „Samo sam srećan što ta prokleta slika
ne visi usred glavnog hodnika.“
„Meni se sviđa što stoji u našoj spavaćoj sobi.“
„A ja znam i zašto. Želiš da se uveriš da nikad neću zaboraviti kako izgleda osveta
žene iz loze Klejrmonta.“
„Samo pomisli na svu sramotu koju ćeš time izbeći u budućnosti.“
Iznenada se široko nasmešio. „Pa, oduševljen sam zbog toga kako je sve ovo na
kraju ispalo, mlada damo, ali zar nisi poprilično rizikovala sa tom slikom? Zar si bila
toliko ubeđena da neću pobesneti i ostaviti te?“
„Bila sam ubeđena.“ I ona se blago nasmešila.

Knjige.Club
97
 Knjige.Club Books

„Kako? Zbog toga što si bila sigurna da te volim? Zbog toga što me tako dobro
poznaješ?“ Iskreno ga je zanimao njen odgovor.
Klimnula mu je potvrdno glavom. „Da. I... zbog još nekih sitnica.“
„Kojih sitnica?“ Rori ju je povukao da sedne pored njega na klupu u vrtu.
„Na primer...“ Protrljala je nos, na onaj pomalo komični način koji ga je i dalje
fascinirao. „Rori, da li se sećaš onog prvog dana?“
„Kada sam došao na plantažu? Naravno.“
„Kada smo stajali zajedno u holu na spratu, i posle, kada smo plesali valcer te noći,
video si neke vojnike i njihove mlade. Sećaš se?“
„Da, da, sećam se. U balskoj dvorani, plesali su s nama.“
„Da. Pa... Ja sam ih videla nakratko, na spratu, ali dok smo plesali...“
„Šta to pokušavaš da mi kažeš?“, upitao ju je - mada je već znao odgovor.
„To su bili duhovi, Rori. U balskoj dvorani, niko ih drugi nije video osim tebe.“
Do sad je već navikao na prisustvo duhova u vili Jasmina, i ova nova priča ga nije
nimalo iznenadila. “U redu. Dakle?“
„Te noći sam potražila knjigu u kojoj su napisane stare legende i priče o duhovima
vile Jasmina. Sudeći po legendi, samo oni koji će provesti svoj život na plantaži mogu
da vide vojnike i njihove mlade. Legenda takođe kaže da, ako vojnici i mlade
plešu ponoćni ples pored mladih verenika, time pokazuju da odobravaju njihovo
stupanje u brak.“
„Znači, pošto sam ja video vojnike, znala si da ću živeti ovde u vili?“
„Mislila sam da je to poprilično sigurno.“
„Rekla si da si ih i ti videla.“
„Jedva sam ih nazirala. Kao kroz maglu. Ali ti si odmah pomislio da su oni jedni od
gostiju, pošto si ih video jasno, kao i ostale ljude. Dragi, znala sam od te noći da ćeš
ostati ovde da živiš. Samo nisam bila sigurna da li ću i ja ostati ovde s tobom.“
„Zato si me navela da toliko jurim za tobom, mlada damo?“
„Znaš ti zašto sam to učinila. Bila sam ubeđena da ću izgubiti i tebe i svoj dom, bez
obzira kako se sve završi na kraju. Kada smo skočili onaj samoubilački skok, one noći,
to me je šokiralo i shvatila sam da moram da ti verujem... jer te volim previše da ti ne
bih verovala.“
Prineo je hitro njenu ruku svojim usnama. „Znači, legenda o duhovima vojnika te
je poprilično uverila da te nikad neću napustiti?“
„Poprilično me je uverila.“
„Rekla si da je bilo nekoliko sitnica?“
„Pa, druga stvar je bila moja Klejrmontovska krv“
„Znam da ću mrzeti sebe Što te ovo pitam, ali kakve veze to ima sa bilo Čim?“
Bener mu se nasmešila. „Dragi, Klejrmontovi su možda mnogo toga, ali nikad nisu
bili ljudi koji odustaju. Jednom, kad si uspeo da me, hmm.., uloviš, znala sam da te više
nikad neću pustiti.“
„Nisam baš siguran ko je koga tu ulovio.“
Knjige.Club
98
 Knjige.Club Books

„Zar je bitno?“ promrmljala je.

„Nije.“ Polako joj se nasmešio. „Nije nimalo bitno, mlada damo.“
Bener se taman spremala da mu padne u naručje, kada se iznenada ukočila, zureći
u nešto preko njegovog ramena. „Rori... pogledaj“, prošaputala je.
Rori je polako okrenuo glavu i istog trenutka ugledao visokog, plavokosog
muškarca u predratnoj odeći. Stajao je tek nekoliko metara udaljen od njih. Bio je
sakriven u popodnevnim senkama visoke šikare, ali su jasno mogli da ga vide.
Dok su ga tako gledali, nepomično i u tišini, plavokosi muškarac je načinio jedan
gest ka njima, kao što bi ljubaznim gestom jedan džentlmen ustupio drugom svoju
plesnu partnerku. Zatim se naklonio graciozno i zakoračio unazad, nestajući u
mračnom šiblju.
„Ne mogu da verujem“, rekla je Bener potpuno iskreno.
„U šta? U to da sam ga ja viđao sve ovo vreme?“ upitao ju je Rori okrenuvši se opet
ka njoj. U tom trenutku je shvatio da ga je, ovaj put, očigledno i ona jasno videla.
„Ne. Verovala sam ti da ga viđaš.“ Zurila je u svog muža. „Ali... još nešto sam
pročitala te prve noći.“
„O plavokosom muškarcu?“
„Da. Sudeći po legendi, ćerke Klejrmontovih nikad ne bi videle svog zaštitnika -
osim u jednom slučaju: kada bi se on odrekao svojih zaštitničkih prava u korist njihovih
muževa.“
Rori je ustao sa klupe i povukao je nežno za sobom. „Mislim da smo dobili
poslednju potvrdu našeg braka, mlada damo“, rekao joj je sa smeškom na licu.
„To j e dobar znak.“
„Ako nam je uopšte i bio potreban. Ja mislim da nije. Mislim da meni i tebi, ženo
moja draga, nikad neće faliti sreće, jer svu sreću stvaramo sami. A mislim i da nas čeka
puno, puno srećnih godina skupa.“ Iznenada se nacerio. „Takođe mislim da bi nam bilo
bolje da se što pre pobrinemo za novu generaciju ćerki Klejrmontovih, kako bi plavokosi
gospodin imao koga da čuva.“
„Tako misliš, zar ne?“, promrmljala je, zureći u njega.
„Svakako. Uostalom, ne bismo želeli da mu bude dosadno.“
„Ja mislim... da je to jedna strašno dobra ideja, ljubavi. Ali bi možda prvo trebalo
da te upozorim na još nešto u vezi Klejrmontovih.“
„Oh, gospode“, rekao je dižući pogled ka nebesima. „Šta sad?“
Bener nije mogla da sakrije široki osmeh. „Pa, vidiš, mi imamo običaj da idemo u
ekstreme. Ili nam je sledeća generacija veoma malobrojna, ili ih ima baš puno. A sad je
vreme za mnogočlanu generaciju.“

Knjige.Club
99
 Knjige.Club Books

Epilog

„Trebalo bi da sam tamo s njom“, govorio je Rori, koračajući napeto, bez prestanka.
„Samo bi smetao.“
„Kako možeš to da mi kažeš!“
„Mogu, kad je istina. Već mesecima si potpuno nestabilan.“
„To se samo tebi tako čini. I njoj.“
„Teško da je tako, mladiću moj. Koliko si doručaka preskočio?“
„Zakačio sam neku prehladu, to je sve.“
„Naravno da jesi. Ali si od nje bolestan samo ujutru.“
„To su budalaštine.“
„Popij nešto.“
„Neću. Ne želim da moje dete namiriše alkohol kad se prvi put vidimo.“
„Šon ga je namirisao“, podsetio ga je Džejk iz udobnosti svoje široke fotelje, dok
je uživao gledajući svog zeta kako nervozno šeta po biblioteci.
Rori je bacio pogled ka njemu ne zaustavivši se. „Samo zato što si mi ti stavio čašu
u ruke, a ja nisam znao šta radim“ optužio ga je.
Džejk je samo uzdahnuo. „Da imam makar malo pameti, sam bih popio nešto još
pre nekoliko sati.“ Nekoliko trenutaka je ćutao, a onda dodao tihim glasom: „Da li si
znao da Šon može da vidi Saru?“
Njegovim ozbiljnim licem se razlio smešak i Rori je zastao kraj kamina zureći u tihi
plam. „Znam. Ona lepa dama, koja mnogo lepo miriše. Da li da objašnjavam
dvogodišnjaku da mu je to baka - i da je duh?“
„Šta Bener na to kaže?“
„Da on sve razume, mada mu nije zaista jasno o čemu je reč.“
„Verovatno je u pravu. I ona je sve razumela u njegovom uzrastu.“
Rori je podigao glavu i okrenuo lice ka stepeništu i potpunoj tišini. „Dođavola“,
tiho je opsovao, a na licu mu se ponovo pojavio napeti izraz, „Voleo bih da nam barem
nešto kažu!“
„Biće ona dobro, Rori.“

Knjige.Club
100
 Knjige.Club Books

„Trebalo bi da sam tamo sa njom!“ Uzdahnuo je glasno. „I ona to razume, ali ja se

osećam...“
„Ne možeš da podneseš da je gledaš dok je boli“, rekao je tiho Džejk. „Ona to zna,
Rori.“
Progonjeni pogled mlađeg muškarca je ulovio smirene, starije oči. „Sa Šonom je to
toliko dugo trajalo“, rekao je s grčem na licu. „A ona je toliko tanana. Oboje volimo
decu, ali - pobogu, ovo me na smrt plaši!“
„Rejnor bi je poslao u porodilište da očekuje bilo kakve probleme“, utešno mu je
rekao Džejk. „On je sjajan doktor.“
„Znam, znam. I Suzan je ista babica koja joj je pomogla kada se rađao Šon. Sve to
ja znam, Džejk, ali mi nimalo ne pomaže.“
Obojica su se zaledili kada su začuli zvuk koraka na stepeništu. I dalje su bili
nepomični kada je veseli, tamnokosi i svetlooki doktor Rejnor zakoračio u sobu trljajući
svoje ruke.
„Mogao bih da popijem nešto“, rekao je odlučno.
„Mete?“ Rori je jedva progovorio i dalje zamrznut od straha.
Rejnor je prihvatio čašu od Džejka i otpio pošten gutljaj. „Naša sitna dama me je
ovaj put opasno prevarila“, rekao je, veselo odmahujući glavom. „Pošto je bila tako sitna
tokom cele trudnoće sa Šonom, a ovaj put je bila toliko krupna, mogao sam da se za-
kunem da nosi blizance.“
„Mete!“, Rori je zajaukao.
Doktor mu se samo nasmešio. „Bener je dobro, Rori. Ovaj put je sve prošlo bez
ikakvih problema.“
Veliki deo napetosti koju je osećao, momentalno je nestao sa Rorijevog lica, ali je
nastavio u tišini ispitivački da zuri u doktora.
„Ovaj put ćeš deliti cigare sa ružičastim vrpcama“, rekao mu je veselo Rejnor.
„Devojčica?“
Rejnor se odjednom uozbiljio, očigledno uživajući u svojoj ulozi donosioca lepih
vesti. „Oh, da, nego šta. Kao što sam već rekao, Bener me je prešla. Dobio si... tri nove
ćerkice, Rori.“
„Trojke?“ Rori je bio siguran da je to naglas izgovorio, ali nije čuo da je ikakav
zvuk izašao iz njegovih usta. Džejk mu je pružio čašu i ovaj je u trenu otpio veliki gutljaj
žestoke tečnosti. Ponovo je pokušao. „Mogu li... da odem da ih vidim?“, jedva je
prozborio. Nije mogao da dočeka da mu doktor nasmešeno klimne glavom, pre nego što
je odjurio ka stepenicama.
Suzan je taman izlazila iz spavaće sobe kada je on stigao do vrata. Smejala se veselo.
„Bener je neverovatna“, rekla mu je radosno. „Nikad nisam videla ženu koja rodi jednu
bebu, a ima energije da se uspravi u krevetu. A ona sad tamo gleda po rečniku tražeći
ženska imena. To je zapanjujuće.“ Odmahujući glavom, babica je produžila hodnikom.
Rori se ušunjao u spavaću sobu, plašeći se da ne uznemiri novorođenčad. Pronašao
je svoju ženu, baš kao što je i Suzan rekla, kako sedi u krevetu i mršti se, gledajući tešku

Knjige.Club
101
 Knjige.Club Books

knjigu u svom krilu. Nije izgledala nimalo gore nego pre nekoliko sati. Zapravo,
delovala je potpuno budno i odmorno. A kada je podigla pogled, zelene oči su joj sijale.
„Znala sam da oboje želimo ćerku, Rori“, rekla je sa komičnim zaprepašćenjem na
licu. „Ali mislim da smo možda malo preterali.“
Seo je na ivicu kreveta i zagrlio je, ljubeći njene nasmejane usne najnežnije moguće.
„Volim te.“
„I ja tebe volim.“ I dalje se smeškala. „Bez obzira što si pio.“
„Džejk me je opet prevario i sipao mi kad nisam gledao“, objasnio joj je.
„Tako si se pravdao i prošli put.“
„Kunem se da je tako bilo. Met je rekao tri devojčice i Džejk mi je samo uvalio čašu
u ruku.“
„Pa, opraštam ti. Ako mi pomogneš da smislim tri imena. Ovaj put imamo mešanu
ekipu - plavokosu, brinetu i riđokosu devojčicu.“
Trepnuo je od iznenađenja i odmahnuo glavom u čudu. „Trenutno ne mogu ni da
razmišljam.“
„Baš me čudi, zbog čega?“, rekla je glumeći ozbiljnost. „Osim ako nije zbog toga
što si strašno iscrpljen. Idi i pogledaj bebice, dragi, pa dođi kod mene u krevet.“
„Pored tebe?“, rekao je sa žudnjom u glasu.
„Dozvoljeno mi je da te zagrlim“, rekla je i dalje ozbiljnim glasom. „Met je bio
prilično odlučan kad mi je rekao da ne smemo da pravimo novu bebu u narednih
nekoliko nedelja.“
Smejući se pomalo isprekidano, Rori je skočio na noge. „U šta ti mene uvaljuješ“,
optužio ju je, a zatim krenuo ka dečjoj sobi, koju su samo vrata razdvajala od njihove.
Kada je zakoračio u jedva osvetljenu sobu, Rori je odmah video da je efikasna
babica upotrebila i krevetac i kolica, zajedno sa starom, drvenom kolevkom koja je
pripadala Džejku, da bi smestila sve tri prinove. Nije ga iznenadio ni jedva vidljiv -
mada jasniji nego ikada pre - oblik plavokosog džentlmena koji je stajao posred sobe,
gledajući bebe. Rori je tiho stajao i gledao, sve dok džentlmen, očigledno zadovoljan
onim što vidi, nije prošao kroz vrata koja vode ka hodniku, i nestao.
Tiho, Rori je rekao: „Sad imaš još tri ćerke Klejrmonta koje ćeš da čuvaš, prijatelju.
Koje ćemo obojica da čuvamo i štitimo.“
Mogao je da se zakune da mu se plavokosi džentlmen osmehnuo.
I sam sa osmehom na licu, Rori je prišao svojim ćerkama da ih pozdravi.
Džejkov batler će Vam pomoći. Samo povucite konopac i pozvonite. Vidimo se
dole.“ Požurila je niz hodnik, dok je njena svilena haljina tiho šuštala.
Rori je dugo gledao za njom. Zatim je, pomalo iznervirano, slegnuo ramenima i
ušao u svoju spavaću sobu. Nejasno se zapitao zašto bi ova veoma muževna soba
mirisala na jasmin.

Scan i obrada: Knjige.Club Books

Knjige.Club
102