On nema oči – al me vavek gleda.

Ima za mene uvek reč nemuštu.

On prvi šane onu miso suštu
Od koje bežim ko od vatre, leda.

Kad pođem za njim – osvanem sred blata.

Strašno me drži, a neima šake.
Ili me pušta nebu pod oblake,
A kada padam – on me ne prihvata.

Zbog njega ćutim danima ko mutav

I nosim suvu stenu iznad vode
(A sam se pravim – prazan, lak i plutav).

Kad reč zaustim – ja umesto eha

Naježen čekam da me sveg izbode
Slomljeno staklo njegovoga smeha.