U pustinji, sred peska vrela,

Jedini u svoj vaseljeni

Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.

Rodi ga stepa u žedne dane,

u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.

Kroz koru otrov stalno teče,

U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne veče
U smolu gustu on se stvara.

To drvo odmor ptici nije,

Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež’ dalje.

A kad oblak daždom mije

Njegov učmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, čist.