OTPORNICI

Osobinu materijala da se suprotstavljaju proticanju električne struje nazivamo

električni otpor. Eksperimentima je utvrđeno da otpor zavisi od dužine žice, njenog
poprečnog preseka i vrste materijala. Za izračunavanje otpora koristi se formula
l - dužina žice
R=ρx l/S S - poprečni presek
ρ - specifični otpor
Jedinica za el. otpor je om ( Ω ), nazvana tako u čast nemačkog fizičara Georga
Oma. Otpor od jednog oma ima provodnik kroz koji protiče struja od 1 A kada je razlika
potencijala na njegovim krajevima 1 V. U praksi se češće koriste veće jedinice, uglavnom
kiloom ( kΩ ) i ponekad megaom (M Ω)
Otpornici su elementi pomoću kojih namerno unosimo el. otpor u neko strujno kolo.
Koriste se za ograničenje struje u kolu i za dobijanje željenog napona na krajevima
otpornika. Otpornici su najčešće korišćene komponente u elektronskim uređajima. Većina
otpornika u našim uređajima su grafitni, a proizvode se i žičani i metaloslojni otpornici.

Tanak sloj grafita ili metala nanešen na izolatorsko telo

Smeša grafita i izolatorskog praha

Žičani otpornik

Konačni izgled otpornika posle lakiranja tela i obeležavanja vrednosti pomoću

obojenih prstenova

šematska oznaka : ili

OBELEŽAVANJE VREDNOSTI OTPORNIKA

Označavanje nazivne vrednosti otpora i tolerancije izvodi se alfanumeričkim

oznakama, ili pomoću obojenih prstenova. Vrednost otpora u el šemama može biti navedena
samo brojem, npr :

270 = 270 Ω (om se podrazumeva)

Zbog toga što oznaka Ω liči na nulu i može nas dovesti u zabunu, ponekad se umesto
Ω koriste slova R i E, a umesto kΩ ili MΩ samo k ili M :

270 R = 270 Ω
390 E = 390 Ω
47 k = 47 kΩ

Oznake R, E, k, M često se koriste umesto decimalnog zareza, čime se izbegavaju

velike greške u očitavanju zbog slabe vidljivosti zareza :

2k7 = 2,7 k Ω
3R3 = 3,3 Ω
M 1 = 100 kΩ
 Veoma je nepraktično ispisivati brojčane i slovne oznake na male elemente kao što
su otpornici (dimenzije oko 6 mm). Zbog toga se vrednost otpora označava pomoću obojenih
prstenova gde boje zamenjuju cifre, prema tabeli :

Uglavnom su na otpornicima 4 prstena, i oni imaju sledeća značenja :

Prvi prsten - prva cifra
Drugi prsten - druga cifra
Treći prsten - broj nula ( faktor množenja )
Četvrti prsten - tolerancija, tj. dozvoljeno odstupanje od nazivne vrednosti

Dakle, vrednost otpornika sa vrha tabele je :

braon crna crvena zlatna :
1 0 00 +/- 5% = 1000 Ω = 1k plus/minus 50 Ω
 Proizvode se otpornici tačno određenih vrednosti klasifikovani u tzv. otporne nizove.
Sve ostale vrednosti, kojih nema u okviru datog niza, mogu se realizovati rednom i para-
lelnom vezom postojećih otpornika. U tabeli je dat niz E 12 koji se najviše koristi (deblje
brojke) a sitnijim brojevima su dopisane dodatne vrednosti niza E 24.

1,0 1,1 1,2 1,3 1,5 1,6 1,8 2,0 2,2 2,4 2,7 3,0

3,3 3,6 3,9 4,3 4,7 5,1 5,6 6,2 6,8 7,5 8,2 9,1

To konkretno znači da u nizu E 12 postoje vrednosti od npr 12 Ω, 120 Ω, 1k2, 12k,

120k i 1M2, a ne postoje vrednosti od npr 130 Ω ili 140 Ω. Zatim, postoje vrednosti npr 150Ω,
1k5, 1k8, 18k, 22k itd.....

VEZIVANJE OTPORNIKA

Ako nam je potreban otpornik od npr 110 Ω koji ne postoji u nizu E 12, potrebnu
vrednost u našem primeru možemo dobiti na dva načina :

rednom vezom dva postojeća otpornika od 100 Ω i 10 Ω

R1 R2 R = R1 + R2 = 100 + 10 = 110 Ω
100 Ω 10 Ω

ili paralelnom vezom dva otpornika od 220 Ω

220 Ω R = R1 * R2 / (R1 + R2) = 48400 / 440 =110Ω

220 Ω

I pored toga što nam je ova formula dobro poznata, često ne primetimo dve važne
stvari koje imaju praktičnu primenu : 1) kada paralelno vežemo dva otpornika iste vrednosti
otpora, ekvivalentni otpor je duplo manja vrednost, što u našem primeru proračun čini
suvišnim 2) ako su paralelno vezana dva otpornika različite vrednosti, ekviv. otpor nije neka
srednja vrednost između ove dve, nego je uvek manji od najmanjeg otpora u paralelnoj vezi

SNAGA OTPORNIKA

Kada kroz otpornik teče struja, on se zagreva. Ako

se pregreje dolazi do razaranja otpornog materijala i
uništenja otpornika.
U elektronskim kolima najviše se koriste otpornici
snage 1/4 W (njegovo telo je dugačko oko 6 mm) i 1/2 W
(oko 9 mm). Proizvode se otpornici manjih snaga od 1/8
W, i većih snaga od 1 W , 2 W, 5 W itd. Ako snaga na
otporniku nije napisana procenjujemo je po veličini
otpornika – veće dimenzije znače i veću snagu.
Umesto otpornika određene snage može da se
koristi i otpornik iste otpornosti i bilo koje veće snage, ali
pošto je on veći to će se odraziti na dimenzije štampane
ploče i na cenu uređaja (skuplji je).
NELINEARNI OTPORNICI

Postoje otpornici koji nelinearno menjaju otpor pod dejstvom nekog spoljašnjeg
faktora. Tako su naprimer :
Termistori posebno osetljivi na promene temperature. Kod PTC termistora otpor se
povećava sa temperaturom, a kod NTC opada.
Varistori menjaju otpor u zavisnosti od priključenog napona.
Fotootpornici (LDR otpornici) menjaju otpor u zavisnosti od toga da li su osvetljeni ili
nisu. Kada se osvetle, oni bitno smanje otpor.

PRIMERI PRAKTIČNE PRIMENE OTPORNIKA

1) Svetleće LED diode rade na oko 2 V i pri tome kroz njih protiče struja od 20 mA. Da
bi LED diodu priključili na bateriju 9 V mora se redno vezati otpornik koji treba da ogranici
struju kroz diodu i da preuzme "višak" napona od 7 V. Dakle, proizvod
R · 20mA = 7 V odakle sledi da nam je potreban otpornik od 350 oma.
Ovo nije standardna vrednost, i u ovakvim slučajevima se usvaja prva
veća vrednost, dakle upotrebićemo otpornik iz niza E 12 od 390 oma.
Snaga koja se razvija na ovom otporniku je P = 7 V · 0,02 A = 140 mW , dakle bez
problema se može upotrebiti otpornik od samo 1/4 W, pa čak i od 1/8 W.

2) Međutim, ako na isti način pokušamo priključiti sijalicu iz baterijske lampe na kojoj su
utisnuti podaci 3,5V 0,2A na akumulator 12 V posle proračuna
vidimo da nam je potreban otpornik od 42.5 oma snage 1.7 W.
Pošto je snaga sijalice 3,5 V · 0,2 A = 0,7 W to bi značilo da će
struja iz akumulatora pretežno da se troši na zagrevanje otpornika
što ovakvo rešenje čini besmislenim.

3) Većina elektronskih uređaja se napaja iz jednog izvora napona (ispravljača ili baterije).
Za rad uređaja međutim potrebno je više različitih napona – npr. na bazi jednog tranzistora
0,7 V, na bazi sledećeg 1,2V, na nekoj drugoj
komponenti npr 5 V itd. Svi ovi naponi se mogu
dobiti razdelnikom napona sa slike. To je ustvari
redna veza dva otpornika, a napon koji nam je
potreban "skidamo" sa otpornika R2.
Ako je U=12V, R1=6k8 a R2=2k2, struja
kroz R1 i R2 je 12V/9kΩ=1,33mA. Napon U2 na
otporniku R2 je 1,33mA*2,2kΩ=2,93V a "ostatak"
od 9,07V je na otporniku R1. Sa slike vidimo da
je napon U2 iskorišćen za polarizaciju tranzistora.
Ako nam je potreban npr manji napon povećaćemo R1 ili smanjiti R2. Ako stavimo npr.
R1=10k a R2=1k napon U2 biće ≈ 1V. Praktično,sve potrebne napone možemo dobiti
promenom međusobnog odnosa vrednosti R1 i R2.
PROMENLJIVI OTPORNICI

Postoje otpornici čiju vrednost otpora možemo menjati mehaničkim putem (pomica-
njem klizača ili zakretanjem osovine) pa ih nazivamo promenljivim otpornicima. Na slici je
laboratorijski promenljivi otpornik koji se koristi u raznim električnim merenjima.
Smešten je u metalno kućište pa ga
treba uzemljiti preko posebnog kontakta.
Između donja dva priključka spojeni su
krajevi otporne žice koja je gusto namotana
na izolacionom cilindru. Na treći (gornji)
priključak spojen je klizeći kontakt preko
koga u el kolo unosimo kraći ili duži deo žice
i na taj način u kolu menjamo otpor.

A B

reostat potenciometar

Ako se promenljivi otpornik spoji prema sl. A on može poslužiti za promenu struje u
kolu i zvaćemo ga reostat.
Kada se koriste sva tri priključka promenljivog otpornika prema slici B, pomeranjem
klizača menja se napon. Ovako spojen promenljivi otpornik zove se potenciometar.
U svakodnevnom životu elektroničari promenljivi otpornik nazivaju potenciometrom
bez obzira na način njegovog spajanja i ulogu u kolu.

Većina potenciometara ugrađenih u naše

uređaje je kružnog oblika. Na slici desno je
unutrašnjost takvog promenljivog otpornika. Oni
se koriste za promenu jačine zvuka, regulaciju
boje zvuka, osvetljenja slike kod starijih tipova
televizora, kontrasta, boje i sl. Mogu biti linearni i
logaritamski. Kod linearnih otpor je direktno
srazmeran položaju tj. uglu zakretanja klizača.
Kod logaritamskih otpor se u početku malo menja
a zatim sve brže (po logaritamskom zakonu). Oni
se koriste se za podečavanje jačine zvuka jer naše uvo registruje jačinu zvuka upravo po
ovom zakonu ( zvuk pojačan 10 puta uvo registruje kao subjektivno dva puta jači zvuk).
 Razlika između promenljivih i polupromenljivih (trimer) otpornika vidi se na prethodnoj
slici. Promenljivi imaju osovini i predviđeni su za česta podešavanja, npr jačine zvuka. Za
razliku od njih, trimeri nemaju osovinu i obično se jedanput podese na potrebnu vrednost
prilikom ugradnje u uređaj. Do njih se dolazi rasklapanjem uređaja a pomeranje klizača se
vrši odvijačem. Bez velikog iskustva ne treba ih dirati jer njima se regulišu npr visina i stabil-
nost slike kod TV, brzina obrtanja motora kasetofona, osetljivost uređaja i sl.

PRIMERI UPOTREBE POTENCIOMETARA

Potenciometri za regulaciju jačine zvuka se postavljaju između predpojačala slabih

signala npr. radiostanice ili mikrofona i izlaznog pojačala za zvučnik. Način spajanja prikazan
je na donjim slikama. Signal putuje između tačaka 3 i 2 preko otpornog materijala dužim ili
kraćim putem, zavisno od položaja klizača potenciometra. On će biti samo malo oslabljen
ako je dugme u krajnjem desnom položaju. Ako želimo da utišamo muziku okrećemo dugme
ulevo i signal koji stigne do izlaznog pojačala biće dosta oslabljen jer na svom putu prelazi
preko velikog otpora (povećala se dužina otpornika između tačaka 3 i 2 ). Zanemarljivo mali
deo signala se trajno gubi prelazeći put od tačke 3 ka 1 i nazad u predpojačalo.

ulaz izlaz

Primer sa sledeće slike pokazuje kako se uz regulaciju jačine zvuka može uticati i na
boju zvuka. Regulacija jačine se vrši sa P2 na već opisani način, a pomoću P1 mogu se
prigušiti tonovi visokih frekvencija.
Iz osnova elektrotehnike nam je poznato da kondenzator provodi naizmeničnu struju
a otpor Xc = 1 / 2·π·f·C (gde je f- frekvencija) je manji za visoke frekvencije a veliki za niske
frekvencije. U kolu sa slike deo visokih frefvencija ( sopran, činele, flauta...) neće stići do
izlaznog pojačala jer će se "izgubiti" kroz C i P1 i vratiti na ulaz. Koliko ovih tonova će ipak
stići na izlaz zavisi od položaja klizaca P1. Njegovim pomeranjem utičemo na impedansu Z
tako što se menja otpor R (realni deo imp.). Ako je klizač blizu gornjeg priključka, R je mali i
skoro svi tonovi visokih frekv. će biti prigušeni. Ako klizač približimo donjem priključku veći
deo ovih tonova će ipak preko P2 stići na izlazno pojačalo i biće reprodukovan u zvučniku.
Uticaj C i P1 na tonove niskih frekvencija ( bas gitara, bubnjevi ) je beznačajan jer
kond. C za ove tonove predstavlja veliki otpor i oni bez prigušenja stižu na izlaz preko P2.
DODATAK
Složenije kolo kojim se može regulisati prigušenje i visokih i niskih tonova detaljno je
objašnjeno u knjizi „ Prakticna Elektronika „*. Način realizacije ovog kola prikazan je na slikama:

*U pripremama lekcije najvise je korišćena knjiga Miomira Filipovića „ Prakticna Elektronika“.