Srednja medicinska škola

“ HIPOKRAT “
Dečanska 9, 21000 Novi Sad

Maturski rad iz zdravstvene nege

Tema: Uzimanje krvi za laboratorijske analize

Mentor: Učenik:
Sadržaj
UVOD.......................................................................................................................... 1
Zaštita od bioloških agenasa...................................................................................... 2
Uzimanje uzoraka kvi................................................................................................. 5
Krv - vena................................................................................................................... 7
Krv- periferija............................................................................................................ 12
Krv- arterija.............................................................................................................. 14
Literatura.................................................................................................................. 15
UVOD

Uzimanje krvi se praktikuje već hiljadama

godina. U Egiptu, pa posle i u staroj Grčkoj, Rimu i
sve do Srednjeg veka praktikovano je puštanje krvi
kao tretman za različita stanja, verovali su da time
osoba oslobađa zlih duhova. Danas se uzimanje krvi
u zdravstvu obavlja najčešće radi medicinske
dijagnostike ili kod dobrovoljnog davanja krvi,
jedino u slučajevima hemohromatoze i
policitemije, uzimanje krvi je indikovana kao
terapija. Ona je najčešća invazivna procedura u zdravstvenoj zaštiti. Narušava se
integritet kože i uzima uzorak krvi iz perifernih krvnih sudova od pacijenata. Da bi se
procedura na najbolji način obavila neophodna je i saradnja pacijenta. Pacijent koji se
oseća nesigurno i pokazuje znake da mu neće biti dobro prilikom uzimanja uzoraka krvi
ili to izjavi, nephodno je ohrabriti. Ukoliko se pacijent plaši krvi i uzimanja krvi trebalo bi
uzeti krv tako što mu se audio-vizelno skreće pažnja sa samog čina uzorkovanja krvi .
Pacijent koji pre uzimanja uzoraka izjavi da mu je loše ili ima vrtoglavicu, sugerisati da
legne i tek nakon povlačenja simptoma pristupiti uzimanju uzoraka krvi. Dobra
komunikacija između zdravstvenog radnika i pacijenta je neophodna ukoliko se želi
uzimanje uzoraka krvi bez neželjenih događaja, takođe je i manja verovatnoća grešaka
u smislu pozitivne identifikacije pacijenta.

Neželjeni događaji koji se dešavaju pacijentima prilikom uzimanja uzoraka krvi su

najčešće: crvenilo kože na mestu uboda, nesvestica, oštećenje nerva i stvaranje
hematoma.

Svaki korak u procesu uzimanja krvi može da utiče na kvalitet uzorka i zato je
neophodan u prevenciji laboratorijske greške, koje mogu da dovedu do povrede ili čak
smrti pacijenta. Na primer najobičniji dodir prstom da bi se potvrdila lokacija vene u
momentu pre punkcije može dovesti kontaminacije. Kontaminacija može da dovede do

1
pogrešnih rezultata npr. hemokulture koja će biti lažno pozitivna, što bi rezultiralo
produženom hospitalizacijom i prouzrokovalo nepotrebnu upotrebu antibiotika.

Pogrešni rezultati u medicinskim laboratorijama se najčešće se dešavaju u

preanalitičkoj fazi, oko 75%, dok najveći procenat od preanalitičkih grešaka otpada na
greške nastale prilikom uzimanja uzoraka krvi. Greške se sastoje od pogrešne
identifikacije, neadekvatne zapremine uzete krvi, neadekvatne punkcije krvnog suda,
produženog trajanja uzimanja uzoraka krvi itd.

Zaštita od bioloških agenasa

Uzimanje uzoraka krvi predstavlja i određeni rizik za pacijente i zdravstvene radnike od
povreda i dobijanja zaraznih bolesti.

Da bi se smanjio rizik za pojavu neželjenog događaja za pacijente ili samog

zdravstvenog radnika koji obavlja proceduru, zdravstveni radnici moraju biti obučeni za
procedure uzimanja krvi specifične u odnosu na vrstu uzorka npr venska, arterijska,
kapilarna krv, uzimanje hemokulture itd.

Prilikom uzimanja krvi , zdravstveni radnici, trebali bi koristiti rukavice za jednokratnu

upotrebu koje su odgovarajuće veličine. Veće rukavice ne prijanjaju dobro na ruku i
javlja se slobodan prostor između rukavica i ruke, što onemogućava zdravstvenog
radnika da obavi adekvatno uzimanje uzoraka krvi i može da dovede do povrede
pacijenta ili zdravstvenog radnika. Nošenje manjih rukavica takođe nosi rizik povrede
usled sprečavanja slobodnih pokreta prstiju, a često se dešava da i pucaju.

Higijenu ruku se obavlja, pre stavljanja rukavica i nakon odlaganja.

Nakon svakog postupka uzimanja krvi se menja par rukavica.
Trenutno se u praksi retko dešava da se rukavice menjaju nakon
svakog uzimanja krvi već tek nakon vizuelno primećenog oštećenja ili
prljanja rukavica. Najčešći razlozi pogrešne primene pored neobaveštenosti su obično
racionalizacija (manja potrošnja) i/ili neophodnost obavljanja procedure u određenom
vremenskom periodu npr za obavljanje venepunkcije manje od 5 minuta. Ako

2
zdravstveni tehničar, koji npr obavlja punkciju prsta pacijentima koji se leče u
stacionaru, ne menja rukavice prilikom svakog uzimanja uzoraka krvi već tek nakon što
primeti krv narukavici, on može da preko prljave rukavice prenese infektivne agense koji
se prenose preko prljavih ruku i doprinese širenju intrahospitalnih infekcija. Boljom
organizacijom procedure vađenja uzoraka krvi, gde je jednom tehničaru dozvoljeno
dovoljno vremena prilikom uzimanja uzoraka krvi sa obezbeđenom količinom rukavica
odgovarajuće veličine, smanjuje se mogućnost akcidentnih situacija i transmisija
zaraznih bolesti.

Širenju intrahospitalnih infekcija u laboratoriji doprinosi ne korišćenje dezinfikacionog

sredstva za radne površine kao i neadekvatno čišćenje prosutog biološkog materijala.
Poveske koje se koriste pri uzimanju krvi mogu biti rezervoari infektivnog agensa ako se
ne dezinfikuje. Kontaminacija poveske može se desiti i ukoliko nije obavljena
odgovarajuća higijena ruku. Najčešći infefktivni agens koji je detektovan na poveskama
koje se učestalo koriste bez dezinfekcije (na ¼ ispitivanih poveski) je meticilin-
rezistentni Staphylococcus aureus (MRSA). Najbolja prevencija širenja infekcija putem
poveske je dezinfekcija poveske, ukoliko se više puta upotrebljava, što je najčešći
slučaj.

Od zaštitnih sredstava zdravstveni radnik koji uzima biološke uzorke, morao bi da nosi,
pored adekvatnog odela (uniforme), masku i zaštitne naočare. Maska se nosi zbog
direktnog kontakta sa pacijentima i sprečavanja respiratornih infekcija zdravstvenog
osoblja i pacijenata. Zaštitne naočare se koriste da bi sprečile kontakt biološkog
materijala sa sluznicom oka u slučaju prskanja biološkog materijala (prskanja arterijske
krvi prilikom punkcije).

3
Materijal koji se koristi prilikom uzimanja krvi takođe može biti
izvor potencijalne infekcije: korištene igle i lancete,
upotrebljeni špricevi, oštećeni ili kontaminirani adapteri,
neobezbeđeni ili prepunjeni kontejneri za odlaganje
upotrebljenih igala i oštrih predmeta, oštećene epruvete,
korišćenje nedezinfikovane poveske. Pravilno uzimanje krvi
sprečava mogućnost akcidentnog uboda na kontaminiranu
oštru iglu ili lancetu koja može da dovede do izloženosti
krvno-prenosivim infektivnim agensima. Oštri predmeti
(šuplje igle, lancete, nožići za skalpel itd) kontaminirani
biološkim materijalom se odlažu u kontejnere koji su od tvrde plastike koji ne može da
se probije. Šuplje igle koje su iskorištene ne bi trebalo skidati sa šprica ili adaptera
drugom rukom, već uz pomoć ispupčenih delova na otvoru kontejnera odvrnuti
iskorištenu iglu sa jednom rukom. Ako je neophodno zatvoriti uzorak zaštitnom kapicom
i tako ga transportovati ili iz bilo kog drugog razloga vraćati kapicu na iglu, kapica se
stavi na ravnu površinu i jednom rukom se drži špric ili adapter sa iskorištenom iglom i
postavi na kapicu. Nakon što je stavljena igla na kapicu, drugom rukom se pričvrsti
kapica na iglu. Ovim postupkom se sprečava mogućnost akcidentnog uboda
zdravstvenog tehničara kod odlaganja iskorištenih igala.
Najbolja praksa kod vađenja krvi u smislu zaštite zdravlja zdravstvenih radnika kao i
pacijenati je da se smanji izlaganje krvi tj korišćenje vakuum sistema. Vakuum sistemi
omogućavaju da krv koja se vadi ne dolazi ni jednog momenta u dodir sa spoljnom
sredinom.

Sprovođenjem i svih mera prevencije, opet može doći do slučajnog uboda na

kontaminirane oštre predmete. Ubod na kontaminiranu iglu je najčešći način infekcije
zdravstvenih radnika krvno prenosivim bolestima.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) profesionalni rizik od HBV

infekcije iznosi 5,9% (oko 66 000 zdravstvenih radnika na godišnjem nivou), a od HCV
infekcije 2,6% (oko 16 000 zdravstvenih radnika godišnje). Smatra se da je prosečan
rizik od transmisije HIV virusa u slučaju profesionalne izloženosti oko 0,09–0,3%, dok

4
se rizik povećava u slučajevima perkutane povrede predmetima kontaminiranim krvlju
inficirane osobe dubokog uboda na iglu ili direktnog kontakta inficirane igle s arterijskim
ili venskim krvnim sudom.

Ukoliko se desi ubod na kontaminirani oštri predmet neophodno je što pre da se

sprovedu zaštitne mere post ekspozicione profilakse (PEP-a).

Prvi postupak posle ekspozicije zdravstvenog radnika krvi je detaljno pranje

potencijalno kontaminiranog predela vodom i sapunom, kada se radi o koži koja ima
kontinuitet, kao i ispiranje izložene sluzokože velikom količinom vode. Ne bi trebalo
pritiskati mesto uboda i istiskati krv, time se može oštetiti okolno tkivo i omogućiti lakši
prodor infektivnog agensa u okolno tkivo. Nakon akcidenta i pranja kontaminiranog
mesta zdravsteni radnik obaveštava odgovorno lice za zaštitu u ustanovi, a ako nije u
mogućnosti onda nadležno (lekar, glavni tehničar, vodeća sestra...) o akcidentu. Osobu
koja je mogući izvor infekcije neophodno je informisati o incidentu i, nakon savetovanja
predložiti i testiranje na prisustvo antitela, na infekcije prenosive putem krvi i drugim
telesnim tečnostima, uz usmeni pristanaka, u skladu s važećim zakonodavstvom i
poštovanjem principa poverljivosti.

Potrebno je popuniti precizno formulisan upitnik koji sadrži sve neophodne detalje o
nastalom incidentu kao i o zdravstvenom stanju izvora infekcije i povređene osobe.

Uzimanje uzoraka kvi

Krv treba uzeti na mestu koje osigurava pacijentu udobnost i privatnost. Prilikom
postupka uzimanja krvi neophodno je obezbediti i neophodan medicinski i sanitetski
materijal: Igle, lancete, holderi za jednokratnu i višestruku primenu, plastični špricevi,
vakuum epruvete i mikrovete, poveska za venepunkciju, rukavice, naočare,
maska,70% alkohol (izopropil alkohol i etil alkohol), 1-10 % Povidon-jod ili tinktura joda,
komprese od gaze ili vata, stalci sa epruvetama, prazni stalci za odlaganje izvađene
krvi,kontejner za odbacivanje upotrebljenih igala, posuda (kada) za odlaganje
upotrebljenog materijala. Sav materijal mora biti pozicioniran tako da bude pri ruci

5
zdravstvenom radniku tako da prilikom uzimanja krvi radnik ne pravi suvišne kretnje.
Neophodno je i da materijal ne bude u blizini pacijenta (na dohvat ruke), da ne bi
akcidentno došlo do povrede.

Ako se krv uzima u laboratoriji zdravstveno osoblje na prijemu treba da utvrdi

identifikaciju pacijenta uvidom u donešenu dokumentaciju i usmenom proverom
(pacijenti koji ne mogu, iz bilo kojih razloga, da daju usmenu potvrdu trebalo bi da imaju
pratioca). Interni nalozi ne smeju da se predaju pacijentima, već se predaju tehničaru
koji uzima uzorke. Zdravstveno osoblje koje uzima uzorke takođe proverava identitet
pacijenta tj ispravnost internih naloga. Primenom laboratorijskog informacionog sistema
i bar kodiranje internih naloga izbegava se greška kod prepisivanja.
Najbolji način identificiranja pacijenata u bolnici je primena narukvica sa opštim
podacima o pacijentu, ako je moguće bar kodirana, u slučaju primene bolničkog
informacionog sistema gde je očitavanjem bar koda moguće videti šta je neophodno
uraditi ili dati od terapije za datog pacijenta, bez mogućnosti manuelne skriptne greške.
Narukvicu dobija svaki pacijent po prijemu u bolnicu i ne skida se do otpusta.
Pre samog uzimanja biološkog materijala vrši se obeležavanje kontejnera (čaša,
posuda ili epruveta) u kojima će se biološki uzorci sprovesi do laboratorija.
Neadekvatno ili pogrešno obeleženi kontejneri često su uzrok greške kod identifikacije i
mogu da izazovu posledice po zdravlje pacijenta (zamena krvi, npr. hiperglikemija,
hipoglikemija i sl.). Pravilno obeležavanje se sastoji od upisivanja identifikacionih
podataka pacijenta, vremena uzimanja i imena tehničara koji biološki materijal uzima.
Kod obeležavanja uzetog biološkog materijala, bez obzira da li se obeležavanje vrši bar
kodom ili pismeno, neophodno je da zdravstveni tehničari sve kontejnere obeleži
neposredno ispred pacijenta, pre uzimanja uzorka.

Svaki uzorak krvi koji je uzet od pacijenta mora biti pravilno obeležen, obeleženi uzorci
moraju da sadrže: Ime i prezime pacijenta, identifikacioni broj (jmbg, bolnički,
laboratorijski), vreme uzimanja i inicijale zdravstvenog osoblja koje je uzelo uzorak.
Lični podaci se obeležavaju radi nedvosmislene idnetifikacije uzetog uzorka, dok vreme
se obeležava radi utvrđivanja tačnog vremena uzimanja uzorka koje može da utiče na
referentne vrednosti, a i bitno je usled promene koncentracije pojedinih analita u

6
određenom vremenskom periodu. Neke analize npr. gvožđe variraju u toku dana. Ako
se određuje nivo leka jako je bitno da uzorak bude uzet u određenom vremenskom
periodu npr krv za terapijsko određivanje koncentracije kortizola se uzima 1-2h nakon
oralne administracije leka ili ako se određuje fiziološke koncentracije kortizola krv se
uzimau jutarnjim i večernjim satima.

Kada su rezultati sumnjivi neophodno je utvrditi u kakvim okolnostima je uzeta krv. Da

bi se to utvrdilo nephodno je i znati koji zdravstveni radnik je obavio proceduru, zbog
toga su neophdni inicijali osobe koja je uzela krv. Time se utvrđuje da je zdravstveni
radnik u naznačenom vremenskom periodu i uzimao uzorak krvi.

Zdravstveni radnici koji uzimaju uzorke od dece ili beba trebaju da imaju specifičnu
praktičnu obuku uzimanja uzoraka krvi za tu grupaciju. U nekim slučajevima zdravstveni
radnici su prinuđeni, da bi dobili adekvatan uzorak krvi, da uzimaju uzorak krvi iz
centralne vene, vena koje se ne nalaze na ruci ili arterije, tada je obučenost radnika od
ključne važnosti.

Krv - vena
Uzimanje uzoraka biološkog materijala najviše zavisi od obučenosti zdravstvenog
osoblja. Treba znati kad i u koje vreme biološki materijal treba biti uzet. Sam položaj
pacijenta prilikom uzimanja venske krvi može dovesti do greške, koji može da utiče pre
svega na nivoe proteina, kao i supstanci koje se vezuju na proteine u serumu.
Koncentracije proteina i protein vezanih molekula mogu da se povećaju za 5–15%, ako
se položaj tela pacijenta promeni iz ležećeg u stojeći. Smatra se da je ovo posledica
prelaska vode iz intravaskularnih delova prilikom stajanja. S obzirom na uticaj ovog
efekta, preporučuje se da se svi uzorci krvi pacijentima uzimaju u ležećem položaju.
Većina laboratorija, najčešće usled obima posla, nije u
mogućnosti da obezbedi da pacijenti leže tokom uzimanja
uzoraka krvi, te se uzimanje uzoraka obavlja u sedećem
položaju.

Najčešći biološki materijal koji se uzima pacijentima za

laboratorijske analize je krv.

7
Uzroci preanalitičkih grešaka kod uzetih uzoraka krvi kod kojih je utvrđena greška bila
kod uzimanja krvi su: hemoliza, nedovoljno uzorka neadekvatan uzorak i koagulisan
uzorak- mikrokoagulacije . Prvi je uticaj obojenja hemoglobina i karakteristične boje
hemolize. Boja hemoliziranog seruma ili plazme je crvena. Hemoliza predstavlja
oštećenje membrane eritrocita pri kojem dolazi do izlaska hemoglobina iz eritrocita.
Oštećenje eritrocita dovodi ne samo do oslobađanja hemoglobina već i supstanci koje
se nalaze u eritrocitu, tako da je negativni uticaj hemolize na laboratorijske testove
dvojak.

Pre punkcije zdravstveno osoblje mora da odabere mesto punkcije palpitacijom krvnog
suda , dezinfikuje ga i punktira. Palpitacija se vrši pritiskom kažiprsta i srednjeg prsta na
krvni sud i kada zdravstveni radnik odabere odgovarajući krvni sud vrši se dezinfekcija.
Dezinfekcija se može izvršiti na dva načina sa 70% alkoholom ili povidon jodom. Nakon
dezinfekcije sačeka se da se mesto punkcije osuši (oko 30 sekundi) i punktira sa
odgovarajućom iglom. Nakon obavljene dezinfekcije ne sme se ponovo palpirati vena.
Prečnik igle mora biti u skladu sa prečnikom krvnog suda i razloga uzimanja krvi.

Venska krv se se najčešće uzima venepuncijom antekubitalnih vena. Mogu se punktirati

vene šake i noge. Izbor vene koja će biti punktirana se vrši na osnovu zapremine same
vene koja se procenjuje palpitacijom. Vene sa manjom zapreminom, bez obzira što su
vizuelno uočljive, se ne punktiraju zbog velike verovatnoće pucanja krvnog suda. Mesta
račvanja vena se ne punktira, već se punkcija izvodi na jednoj od grana krvnog suda.
Pacijentima koji imaju masnice ili hematom u predelu gde bi se trebalo izvršiti

8
venepunkcija, punktira se mesto ispod hematoma ili masnice. Masnice i hematomi
sadrže raspadnute krvne ćelije i ako bi se punktirao hematom ili mesto iznad moglo bi
doći do kontaminacije uzorka produktima nekroze ćelija.
Krv se može vaditi klasičnom metodom sa špricom i iglom ili vakuum sistemom.
Klasičnom metodom krv se uzima tako što se prvo igla stavi na špric, skine zaštitna

kapica, i pristupi punkciji pod uglom od 30

stepeni u ravni sa palpiranim krvnim sudom. Kada je igla sigurno u krvnom sudu
pristupa se povlačenju klipa šprica, nakon uzimanja dovoljne zapremine krvi, vadi se
igla iz krvnog suda i postavlja gaza ili vata radi kompresije krvno suda. Ako nakon
povlačenja klipa šprica ne krene krv, ne treba tražiti venu ili ponovo palpirati već izvaditi
iglu i pristupiti ponovnom uzimanju krvi nakon zaustavljanja krvarenja. Nakon uzimanja
adekvatne zapremine krvi, treba skinuti iglu sa špica i odložiti u odgovarajući kontejner.
Nikako se ne sme sipati krv kroz iglu jer može da dođe do pucanja membrane eritrocita,
što može da izazove hemolizu uzorka krvi tj oštećenje eritrocita i izlaska hemoglobina iz
eritrocita.
Drugi način uzimanja krvi je sa vakuum sistemom, koji i preporučen od strane Svetske
zdravstvene organizacije, usled smanjenog rizika direktne ekspozicije krvlju i lakšeg
uzimanja većeg broja uzoraka. Vakum sistemi za uzimanje uzoraka krvi se sastoje od
igle , adaptera i vakum epruvete. Igla ima dva vrha, sa prednjim se punktira vena, a sa
drugim probija čep od vakuum epruvete Igla se pričvrsti na adapter, skine se kapica i
pristupa se punkciji pod uglom od 30 stepeni u ravni sa palpiranim krvnim sudom. Kada
je igla sigurno u krvnom sudu uzima se vakum epruveta i stavlja u adapter, vakum puni
krv iz krvnog suda do odgovarajuće zapremina, nakon čega se može promeniti
epruveta. Ako nakon stavljanja epruvete ne krene krv u epruvetu, trebalo bi pristupiti
ponovnom uzimanju uzorka krvi. Redosled uzimanja vakuum epruveta bi trebalo da

9
bude u skladu sa vrstom aditiva i traženom analizom Preporučeni redosled uzimanja
krvi u vakum epruvetama je: Sterilna - različitih boja (hemokultura), svetlo plava ili crna
(natrijum citrat), crvena ili zlatna ili bela (trombin ili separator gel), zelena (heparin),
ljubičasta ( EDTA), siva (fluorid EDTA), žuta (citrat dekstroza ACD).

Pacijentima koji primaju IV infuziju ne bi trebalo uzimati uzorke krvi bar jedan sat pre
završetka infuzije. U većini hitnih slučajeva ne može se čekati sat vremena nakon isteka
infuzije do uzimanja uzoraka krvi pa je preporuka da se krv uzme venepunkcijom druge
ruke. Ako se krv uzima preko infuzionog katetera dolazi do razblaživanja uzoraka i većih
ili manjih koncentracija analita u zavisnosti od infuzionog sadržaja. Infuzije utiču na
laboratorijske rezultate na osnovu svog sastava, npr. ako pacijent dobija Ringerov
rastvor, a uzet je uzorak krvi u toku infuzije za merenje koncentracije kalijuma u krvi,
koncentracija će zavisiti od koncentracije pre stavljanja infuzije. Takođe postoji
mogućnost interferiranja supstanci kao leka sa samom analizom.
Kod uzimanja venske krvi za laboratorijsko ispitivanje koristi se poveska koja služi da
napravi pritisak na venu omogućavajući bolje palpiranje. Poveska se stavlja na oko 10
cm iznad mesta punktiranja i skine se nakon punkcije ili pre vađenja igle iz ruke
pacijenta. Praksa pokazuje da se poveska uvek stavlja i retko pušta pre obavljanja
venepunkcije. Pritisak koji poveska vrši na ruku pacijenta može da smanji pritisak u
krvnim sudovima ispod nivoa sistolnog pritiska, omogućavajući prelazak tečnosti i
elektrolita u intersticijum. Primena poveske duže od 2 minuta može dovesti do pojave
hemokocentracije i koncentracije velikih molekula koji ne mogu proći zid krvnih sudova
(proteini). Venska staza nastala produženom primenom poveske dovodi do pojave
anaerobne glikolize, usled koje se povećava koncentracija lakata i snižava pH krvi.
Snižavanje pH utiče na oslobađanje protein vezanih molekula i povećanje koncentracije

10
slobodnih molekula i smanjenje koncentracije protein vezanih molekula (direktni bilirubin
u odnosu na ukupni, fT3 u odnosu na T3 itd) Hipoksičan efekat utiče da kalijum ne ulazi
u ćelije i dolazi do povećanja koncentracija kalijuma u serumu. U slučaju nepalpiranja
vene zdravstveno osoblje koje uzima uzorke krvi traži od pacijenta da otvara i zatvara
šaku čime efekat na koncentracije kalijuma se uvećava. Ponavljana mišićna kontrakcija
uzrokuje povećanu koncentraciju kalijuma u serumu usled depolarizacije mišićnih ćelija i
otvaranja K/Na kanala, gde kalijum izlazi iz mišićnih ćelija. Povećanje koncentracije
kalijuma u serumu primenom poveske udruženo sa mišićnom kontrakcijom može da
bude i veće od 2mmol/L. Snižene vrednosti pH i venska staza vode do oslobađanja
protein vezanih molekula, uzrokujući povećane koncentracije slobodnih frakcija
hormona, tumor markera, lekova i jonizovanog kalcijuma i jonizovanog magnezijuma.
Izbegavanje intenzivnog otavaranja i zatvaranja šake i primena poveske kraća od 2
minuta minimizira pojavu preanalitičke greške. Preporuka je da se za analizu
jonizovanog kalcijuma u krvi ne koristi poveska.

Vreme uzimanja krvi treba da bude što kraće da ne bi došlo do pokretanja faktora
koagulacije i stvaranja fibrinskih končića. Ako samo uzimanje uzoraka krvi traje duži
period može doći do koagulacije krvi u samoj igli i epruveti ili špricu. Koagulacija u igli
smanjuje promer same igle, uzrokujući veći pritisak na krvne ćelije, što može dovesti do
pucanja eritrocita i hemolize. Antikoagulantno sredstvo u epruvetama neće sprečiti
koagulaciju ako je do nje već došlo, tako da uzorci krvi koji su koagulisali se odbacuju i
neophodno je pristupiti ponovnom uzimanju uzoraka krvi. Manji koagulumi

11
(mikrokoagulacija) i mali fibrinski ugrušci su teško vizuelno uočljivi i mogu dovesti do
pogrešnih reuzultata faktora koagulacije i krvne slike, mada takvi rezultati su u većini
slučajeva besmisleni pa bivaju odbačeni. Oni izazivaju, možda i veći, problem u samoj
laboratoriji tako što usled začepljenja kvare laboratorijske aparate.

Epruvete koje služe za uzimanje uzoraka krvi mogu da sadrže supstance koje
pospešuju ili sprečavaju koagulaciju krvi. Treba lagano promešati sve epruvete koje
sadrže aditive nakon uzimanja uzoraka krvi, da bi se aditivi bolje dispergovali u krvi.
Mešanje se obavlja laganim potpunim okretanjem zatvorenih epruveta ili blagim
mešanjem u jednom pravcu otvorenih epruveta. Epruvete sa antikoagulansom bi trebalo
potpuno okrenuti za 180 stepeni (promešati) od 5-10
puta.

Antikoagulantna sredstva služe da bi se sprečila

koagulacija krvi i koriste se kao aditivi ako je
neophodno laboratorijske testove uraditi iz plazme ili
pune krvi. Ona mogu uticati na analize menjanjem
pH sredine ili menjanjem koncentracije ispitivanih
analita. Izbegavanje greške kod odabira odgovarajućeg antikoagulantnog sredstva se
izbegava pridržavanjem uputstava proizvođača testa i njegova primena u tačno
utvrđenoj koncentraciji i zapremini. Ako se ne uzme odgovarajuća zapremina i rezultati
laboratorijskih analiza neće biti validni. Kod uzete manje zapremine krvi od propisane u
uzorku su veće koncentracije antikoagulantnog sredstva koja može imati interferirajući
efekat na analizu. Ako je antikoagulantno sredstvo u manjku ili nije dobro promešano,
može doći do koagulacije krvi. Najčešće korišćeno antikoagulantno sredstvo koje se
koristi za analiziranje krvnih slika je EDTA. Koristi se kao rastvor ili so vezana za jone
kalijuma i natrijuma. Ako je uzeta manja zapremina krvi od propisane biće i veća
koncentracija EDTA u uzorku krvi za analizu krvne slike što može da pruzrokuje
promene morfologije krvnih ćelija tj nemogućnosti određivanja leukocitarne formule, a
može dovesti i do potpune dezintegarcije trombocita

12
 Krv- periferija
Punktiranjem prsta, uva i pete kod
novorođenčadi (do 6 meseci starosti) se dobijaju
uzorci kapilarne krvi. Najčešće greške kod
uzimanja uzoraka kapilarne krvi nastaju usled
neadekvatne punkcije i jake presije mesta
punkcije (“ceđenja”). Pravilna procedura
uzimanja kapilarne krvi podrazumeva punkciju sa odgovarajućim priborom (lancetom ili
olovkom za punkciju) koji imaju odgovarajući graničnik. Debljina kože je individualna i
zdravstveni tehničar procenjuje jačinu uboda ili podešavanje graničnika na osnovu lične
procene. Krv nakon uboda treba slobodno da izlazi iz perifernih krvnih sudova bez jače
stimulacije. Pritiskanje i forsirana masaža mesta uboda može da dovede do oštećenja
eritrocita i izlaska intersticijske tečnosti, tako dobijeni uzorci nisu validni za analiziranje i
odbacuju se. Prva kap krvi nakon punkcije se briše suvom vatom, da ne bi došlo do
kontaminacije uzorka sa epitelnim ćelijama i tragovima alkohola i/ili joda. Ako krv ne
izlazi iz perifernih krvnih sudova slobodno bez pritiskanja i jake masaže treba pristupiti
ponovnom uzimanju uzorka tj. punkciji. Krv se sakuplja samo u predelu gde je izvršeno
čišćenje i dezinfekcija, a posle obrisano suvom vatom. Ako se krv sliva sa mesta uboda
i kupi u predelu koji nije očišćen dolazi do kontaminacije uzorka. U slučaju da nije uzeta
adekvatna zapremina periferne krvi iz prsta ili je krv je prestala da curi spontano
neophodno je ponoviti punkciju. Ne sme se punktirati isti prst već se punktira drugi. Kod
pacijenata sa slabom cirkulacijom treba malo duže masirati prste da bi se pospešio
protok krvi u perifernim krvnim sudovima.

Kapilarna krv kao biološki uzorak nije adekvatan materijal za laboratorijske analize u
smislu velike varijabilnosti rezultata (prokrvljenost ekstremiteta, prisustvo hladnih
antitela, varijacije kod postupka uzimanja). Obično se kapilarna krv uzima kod:

- Pacijenta kojem često u toku dana treba uzeti uzorak krvi

- Pacijenta kojem je neophodno uraditi analize u što kraćem roku

13
Pacijenta kojem zdravstveni tehničari ne mogu (procena da će biti
otežano uzimanje uzoraka) izvaditi vensku ili arterijsku krv (deci,
invalidima, hroničnim bolesnicima na IV terapiji itd)

Deci se najčešće uzima kapilarna krv za laboratorijske analize iz prsta dok se deci
starosti do 6 meseci uzima kapilarna krv iz spoljašnjeg dela pete. Spoljašnji deo pete se
punktira jer može doći do oštećenja okosnice prsta i vrha pete usled blizine kostiju
spoljašnjem epitelnom omotaču.

Krv- arterija
Gasne analize (acido-bazni status) se određuju iz arterijske krvi. Postoji mogućnost, a
često je i u primeni, uzimanje periferne krvi umesto arterijske i to punkcijom perifernih
krvnih sudova uha pacijenta. Koncentracije bikarbonata i ugljen dioksida u perifernoj
krvi su približne koncentracijama u arterijskoj, dok su saturacija i koncentracije
kiseonika niže, to bi trebalo imati u vidu kod izdavanja laboratorijskih rezultata i
naznačiti mesto punkcije (periferija ili arterija). Arterijska krv se uzima punkcijom
radijalne arterije, kada nije adekvatan protok krvi kroz radijalnu arteriju, punktira se
brahijalna ili femoralna arterija. Adekvatan protok arterijske krvi za obavljanje punkcije
za gasne analize proverava se Alenovim testom. Alenovim testom se proverava da li
radijalna arterija ima dovoljan protok za punktiranje. Obavlja se pritiskom na radijalnu i
ulnarnu arteriju i prekidom protoka arterijske krvi pri čemu pacijent otvara i zatvara šaku.
Potom pacijent ispruži šaku. Ako je dlan bled, pritisak na arterije je dobar. Pušta se
protok radijalne arterije, ako ima dovoljnog protok za punktiranje dlan pocrveni.

Kod uzimanja uzorka za gasne analize treba voditi računa da ne dođe do kontaminacije
uzorka sa vazduhom tj do ulaska vazduha u špric ili cevčicu u kojima se uzima uzorak.
Vazduh menja koncentracije gasova u krvi i dovodi do pogrešnih rezultata, čak i ako
vazduh bude otklonjen pre samog analiziranje uzorka. Novorođenoj deci se isključivo
punktira peta za određivanje acido-baznog statusa. Kao i deci do šest meseci Prvo se
stvori hiperemija tako što se peta umota u topao peškir. Nakon vizuelno primećene
hiperemije vrši se punktiranje lancetom vrha pete. Uzorci za gasne analize moraju biti
analizirani u što kraćem periodu, manjem od 10 minuta. Ako nije moguće analizirati
uzorke za 10 minuta neophodno je da uzorak bude čuvan na suvom ledu, tako čuvan

14
uzorak se može analizirati za 30 minuta. Uzorci koji stoje duže od pola sata i na suvom
ledu nisu adekvatni za analiziranje i nephodno je pristupiti ponovnom uzimanju uzoraka
krvi za gasne analize.

Literatura
A. Baljozović, S. Kostić, N. Baljozović, 2004, Zdravstvena nega I

15