Izašao sam napolje

Preterao sam sinoć. Sada je to više nego očigledno. I to je bila druga noć za redom. Nikako nisam to ja.
Ćesto pomislim, kako bih voleo da sam mašina, ali nisam. Elem, ima dobra rutina za borbu sa
mamurlukom, koju vrlo rado koristim. Ustaneš iz kreveta, šorc i patike i napolje na trčanje. Tako je i ovog
jutra ili dana, nisam još proverio. Krmelj je zatvorio desno oko. Koristeći samo levo, odgegao sam se do
kupatila, nebi li lednom česmovačom vankuverskom uspeo da se razbudim. Opa! Imamo vrlo sunčan dan
iza, prljavog mi, prozorskog okna. U mnogome olakšava stvari. Mislim da ću se častiti i muzikom uz ovaj,
ipak, jutarnji trč. Pakuj telefon i sluške u torbicu, podesi sat i paljba. Pustiću Ljutub, da me iznenadi. To
sada, valjda, pamti šta sve slušaš, pa ti složi listu preferencija. Baš da vidim. Prva stvar, Eva Braun i Strah
od letenja. Haha, pa odakle sada to. Nisam ti, Ljubo, neki ljubitelj tog zvuka. Ok, nema sada stajanja.
Daću im šansu.

Srešćemo se opet, ti i ja i sunčan dan, jebeni stih, mi zapara uši. Kako se fino uklopio sa vremenskim
uslovima, koji me prate, dok pokušavam da pronađem noge i uskladim korak sa disanjem. Seti me na
moju letnju avanturu koja je potrajala,pa skoro, čitavih deset godina, a završila se jednim izrazom lica,
koji je nemoguće zaboraviti. Bila je to emocija, koja je govorila da se nešto lepo završava, koja je
pokrenula dve krivudave linije slane tečnosti dole na jug, sve do usana, punih usana, nemirnih. Bio je to
rastanak, ali samo formalno, jer I dalje, ljubomorno čuvam sve divne trenutke, da me prate kada nisi tu.
Jer zašto bi me inače ovaj stih na tebe podsećao. Ovo je prelepo osećanje, prelepo mesto, dok radim ono
što najviše volim, dok trčim. Jedne stvari sam se plašio više od toga da odem. Bojao sam se da bih mogao
da te privolim da pođeš sa mnom, da mislim za tebe, da te ubedim koga ćeš da voliš. A ti si me toliko
toga naučila, a ovo je bila najveća lekcija. Od slobode nema veće ljubavi. Šmekerski si mi dala najveću
moguću podršku, da se odvažim i odem. Odem u svet koji mi omogućava i tera u isto vreme da učim, da
se unapređujem, da budem bolji, da budem ono što jesam. Sada, za sebe mogu da kažem, da sam dobar
u jednoj stvari, a to je da budem ja.

Prilično sam siguran da nije zbog „extasy wave“, koji je Dr. Zarubica introdukovao u naš region, i koji se
poklopio sa početkom našeg zabavljanja, ali pokušavam da se setim, i ne uspeva mi, srećnijih dana, evo u
ovih trideset osam prezimljenih zima. Najsvetliji dani. Neophodni nivo haosa i anarhije koji si unosila (i i
dalje vađi) u moj upeglani život, da bi se osećao kao pravi muškarac. Jer herojski je brinuti. Heroji
prihvataju svoju, izvesno, tužnu sudbinu, zato što im je stalo, do te mere da prestaju da brinu za sebe.
Zato i kažem, najsvetliji dani.

Nedostaje mi moj najveći prijatelj. Iako mi ne smeta da zamislim, kako sediš pored mene, dok
razgovaramo i smejemo se glupim forama, kako uzimaš gutljaj piva, naravno iz velike čaše, da navlažiš
grlo, suvo od dima cigarete, mnogo bi bilo lepo da se to zapravo dogodi. Valjda je ostalo još da
pobedimo strah od letenja. Valjda...