Možemo li Mi više od mene?

Irena Ristić1, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd

Tijana Mandić, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd
Bojana Škorc, Fakultet likovnih umetnosti, Beograd

Apstrakt

Koje su osnovne dimenzije kreativne interakcije? Može li stepen novine i povezanosti, kao i
dejstvo njihovog ukrštanja objasniti razlike u kreativnom postignuću? Ispituje se fenomen
relacione kreativnosti, kao fundamentalne jedinice grupnog kreativnog procesa, polazeći od
pretpostavke da i novina i povezanost treba da budu visoko izražene kako bi proces
napredovao. Tokom eksperimenta studenti produkuju zajedničke priče koje se rangiraju po
kriterijumu kreativnosti, a potom podvrgavaju daljoj proceni i statističkoj analizi koja prati
razlike između manje i više kreativnih produkata. Rezultati ukazuju na tri moguća uslova
relacione kreativnosti: visok stepen novine, uz simetrično učešće članova i balansiran odnos
novine i povezanosti.

Ključne reči: relaciona kreativnost, novina, povezanost, zajednička priča, procena eksperata,
analiza varijanse

Dosadašnja istraživanja u okviru socijalne psihologije kreativnosti fokusirana su

na rad pojedinaca koji su u većoj ili manjoj meri osetljivi na kontekstualne
datosti i zbivanja koja ih okružuju. U senci individualne kreativnosti, grupna
kreativnost je mahom ostavljena po strani, posebno u domenu umetničke
produkcije. Svega nekoliko empirijskih studija usudilo se da tretira složenu
multifaktorsku situaciju grupnog umetničkog čina. Čini se da nije samo
složenost situacije razlog za ovakvo zanemarivanje. Naučna javnost prerano je
prihvatila zaključak (ne u potpunosti utemeljen!) da je kreativnost grupe na neki
način inferiorna u odnosu na individualne domašaje ili da predstavlja njihovu
prostu sumu. Grupa se često analizira u negativnom kontekstu, kao da donosi
1
ir.ristic@gmail.com
1
više štete nego koristi. U literaturi o grupnim procesima koji su relevantni za
kreativnost sugerišu se različiti načini kako drugi mogu blokirati kreativni
proces dok istovremeno i sasvim paradoksalno, svi članovi grupe imaju utisak
da je postignut visok nivo kreativnosti (Nijstad, Diehl & Stroebe, 2003; Paulus,
2000). Kao da ljudi više veruju u moć grupe i vrednost zajedničkog produkta
nego što vrednuju samostalno postignuće, mada to može biti samo iluzija.
Zagovornici koncepta kreativne kognicije potvrđuju efekte negativnog uticaja i
implicitnog preuzimanja tuđih ideja koje blokiraju pojavu novih, čak i kada je
ispitanik vrlo svestan takvih efekata i unapred upozoren da ih suspenduje
(Smith, 2003). Diskutuje se da grupa može inhibirati intelektualne aktivnosti
članova, ili vršiti pritisak da se što pre postigne konsenzus što vodi do
nekreativnih rešenja (Janis, 1982), da može smanjiti osećaj odgovornosti
svakog pojedinačnog člana i onemogućiti održavanje njihove unutrašnje
motivacije na visokom nivou (Karau & Williams, 1993), što dovodi do
smanjenog učešća i fenomena socijalnog prepuštanja koji bi se u slobodnom
prevodu mogao označiti kao „hvatanje krivine“ (free riding). U razmeni
informacija članovi grupe se fokusiraju na ono što im je zajedničko pre nego na
originalne ideje pojedinaca (Stasser and Birchmeier, 2003). Pritom se izolacija
koja omogućuje refleksivnost često ističe kao ključni aspekt kreativnog
postignuća (Ochse, 1990, Simonton, 1988). Ipak, nije sve tako jednostavno kao
ni jednostrano. Ideja da celina predstavlja više od sume delova, kao što grupa
može postići više od onoga što svaki njen član može učiniti samostalno
predstavlja osnovu koncepta kreativne sinergije čiji se dometi i mogućnosti
primene ispituju više od pola veka. I postepeno se pojavljuje sve više
dragocenih nalaza. U teoriji organizacione kreativnosti, grupni procesi
zauzimaju centralno mesto (Woodman, Sawyer & Griffin, 1993), a najveći
entuzijazam za grupnu kreativnost pokazuju oni koji promovišu timski rad
(Agrell & Gustafson, 1996; Bennis & Biederman, 1997; Kayser, 1994; West,
2002), kao i kolaborativno učenje (Johnson & Johnson, 1998). Otvaraju se
2
brojna pitanja, a za izvođačke umetnosti najvažnija su dva: po čemu je grupna
kreacija specifična i koje su osnovne dimenzije kreativnosti u umetničkoj grupi?

Kao jedan od osnovnih uslova za razvoj zajedničke kreacije navodi se

kognitivna raznolikost grupe koja nastaje ukrštanjem različitih implicitnih
svojstava, a posebno različitih kognitivnih stilova njenih članova (Milliken,
Bartel & Kurtzberg, 2003). Raznolikost može doneti ukrštanje različitih
perspektiva, temeljnu eksploraciju problema, intenzivne istraživačke i
generativne procese, i vrlo “pedantnu” evaluaciju pre verifikacije konačnog
rešenja. Za kreativnost ipak nije dovoljno što je grupa heterogene strukture i što
se raznolikost može očekivati. Razlike treba da budu izražene. Mora da se
pojavi disonanca koja ima veoma važnu ulogu jer pojedinca oslobađa od
konformističkog pritiska i stimuliše razmišljanja koja uzimaju u obzir različite
stavove, rezultujući pritom boljim odlukama i višim stepenom originalnosti
(Nemeth & Nemeth-Brown, 2003). Potvrđeno je da grupe u kojima se javljaju
konflikti usmereni na zadatak produkuju radove koji su originalniji (Van Dyne
& Saavedra, 1996) i divergentniji (Nemeth,1986) nego radovi potpuno
usaglašenih grupa. Takođe, grupe u kojima vlada istinski pluralizam pokazuju
bolje kreativne rezultate od onih u kojima dominira polarizacija ili postoji manji
broj subgrupa (Milliken, Bartel & Kurtzberg, 2003). Bez autentičnih razlika i
hrabrosti da se one ispolje nije moguće stimulisati proces divergentnog
mišljenja i postići istinski pomak u kreativnom pogledu (Nemeth & Nemeth-
Brown, 2003). Dakle, za razvoj kreativnog potencijala grupe, veoma je važno da
njeni članovi aktivno učestvuju u procesu. U umetničkoj grupi to postaje neka
vrsta imperativa. Smanjeno učešće može direktno uticati na stepen grupne
kreativnosti jer se srazmerno smanjuje nivo kognitivne stimulacije za sve
učesnike. Stoga se može pretpostaviti da aktivno i simetrično učešće članova
može biti optimalna situacija za razvoj nove forme, posebno što su, u
kreativnom procesu umetničke grupe, zadaci najčešće jasno podeljeni, a

3
funkcije retko redundantne. Simetričan doprinos pretpostavlja uzajamnost i
ravnopravno učešće članova na zajedničkom zadatku, uz balansiranu
odgovornost u okviru umetničke grupe. Naravno, to ne može biti samo pitanje
kvantiteta, već pre svega kvaliteta. Nije samo važno koliko, već i kako različiti
članovi učestvuju u grupnom procesu.

Dragocene uvide o efektima razmene ideja daju istraživači kognitivnog

pristupa. Ističu da stimulacija u kreativnom procesu nastaje kada ideje drugih
vode ka “pretresu” dugotrajne memorije i aktiviranju prethodno stečenih znanja
koja se potom koriste za generisanje novih ideja što dovodi do toka misli u
okviru semantičkog domena. Nasuprot tome, mogu se javiti i kognitivne
smetnje ili šumovi, kada razmena ideja u grupi ometa kognitivni proces ideacije
na individualnom nivou. Da bi umetnička grupa zaista bila kreativnija nego što
bi to mogli biti svi njeni članovi kada rade samostalno - kognitivna stimulacija
mora biti jača od smetnji (Nijstad, Diehl & Stroebe, 2003). Tokom procesa
pripreme nove umetničke forme nije dovoljno samo nuditi nove ideje već se
istovremeno nadovezivati na tuđe. To je način da kreativni proces napreduje.
Bez obzira da li je reč o plesu, filmu ili novim medijima, partneri u umetničkoj
“igri” podstiču dalji razvoj zajedničke ideje samo ako svojim predlozima
diktiraju nove kreativne izazove i tako svoje “saigrače” stimulišu tokom čitavog
procesa, ali to čine pažljivo osluškujući ideje drugih i tražeći put da se sa njima
povežu. Ovaj složen, i donekle kontroverzan zadatak tek zahteva ispitivanje
mehanizma koji leži u njegovoj osnovi, ukazujući pritom na dve osnovne
dimenzije grupne kreativnosti, a to su: NOVINA i POVEZANOST. Novina se
odnosi na ispoljavanje novih ideja koje svaki član može da ponudi kao odgovor
na heuristički zadatak, a koje se do određenog trenutka nisu pojavile u
referentnoj grupi, dok se povezanost odnosi na stepen koherentnosti i izražava
spremnost člana grupe da se nadoveže na prethodno izražene ideje drugih, ili
pak na zajednički konstrukt u nastajanju. Polazeći od pretpostavke da obe

4
dimenzije – i NOVINA, i POVEZANOST - treba da budu visoko izražene, uz
to izbalansirane, da bi kreativni proces umetničke grupe mogao da napreduje
i postigne vrhunske rezultate, koncipiran je nacrt jednog pilotskog istraživanja
koje je sprovedeno sa studentima Univerziteta umetnosti u Beogradu tokom
školske 2011/12. Prvo u nizu istraživanja usmereno je na ispitivanje relacione
kreativnosti (koja se odnosi na rad u dijadama) kao osnove svih grupnih
procesa.

1. CILJEVI ISTRAŽIVANJA
Ispitati:
a. Da li postoji razlika između kreativnih i nekreativnih produkata
studentskih dijada po stepenu izraženosti novine i povezanosti?
b. Kakav je odnos između novine i povezanosti kod kreativnih produkata
studentskih dijada, i da li postoji razlika u odnosu na one koji to nisu?
c. Kako pojedinačno učešće članova na dimenzijama novine i povezanosti
doprinosi stepenu kreativnosti zajedničkog produkta?

Istraživanje je eksperimentalnog tipa i sastoji se iz dva dela. Obuhvata niz

eksperimentalnih seansi u okviru kojih studenti, raspoređeni po dijadama,
kreiraju zajedničke priče. U proceni kreativnosti, koristi se CAT metod merenja
čija je validnost do sada proverena i potvrđena u nizu empirijskih istraživanja
(Amabile, 1996). Na osnovu procena, izabrane su najkreativnije i najmanje
kreativne priče koje su potom podvrgnute daljoj analizi.

2. METOD

2.1. Uzorak

5
U eksperimentu su učestvovali studenti master i doktorskih studija Fakulteta
dramskim umetnosti i Univerziteta umetnosti u Beogradu, koji su pohađali
jedan od naprednih kurseva u okviru predmeta psihologija tokom zimskog
semestra školske 2011/12. Bilo je ukupno 44 studenta, oba pola, uzrasta 21-38
godina, ujednačenih po stepenu obrazovanja, većinom edukovanih u domenu
umetnosti i humanističkih nauka. Prilikom rasporeda studenata po dijadama,
vođeno je računa da diplomirani dramaturzi ne budu zajedno, kako bi se
obezbedila heterogena struktura u pogledu obrazovnog profila, i ograničio uticaj
prethodno stečenih znanja. Svaka formirana studentska dijada produkovala je po
jednu priču (N=22).

2.2. Priprema priča

Priče su produkovane na osnovu posebno koncipirane procedure koja

predstavlja modifikaciju metoda korišćenog u istraživanja trijadnih kreativnih
produkata (Škorc, 2009). Nakon što su učesnici podeljeni u dijade, urađena je
uvodna vežba sa ciljem “zagrevanja” učesnika za zajednički rad. Svaki učesnik
je, na osnovu ponuđenog apstraktnog stimulusa, pripremio svoj mali crtež.
Zatim su crteži razmenjeni između članova svake dijade, uz uputstvo da svako
osmisli i na vrhu tuđeg crteža upiše naslov koji mu se čini prikladan. Vežba je
izvedena bez upotrebe reči i trajala je oko 8 minuta.

Slike 1-2. Primeri apstraktnih stimulusa koje su kao polazište uvodne vežbe dobili
Nakon uvoda, usledio
članovi je glavni
svake dijade, deo eksperimenta.
uz uputstvo: Studenti
“Dopuni linije i napravi su pozvani da u
svoj crtež.”
okviru svojih dijada pripreme po jednu zajedničku priču koristeći crteže koje su
neposredno pre toga kreirali i naslovili. Svaka dijada je dobila prazan beli papir,
6
formata A4, uz uputstvo da crteže koriste kao polazište zajedničke priče. Od
učesnika je traženo da se ne dogovaraju verbalno kako će priča izgledati već da
je pripreme po principu “lanca”: tako što naizmenično svaki član dijade upisuje
na papir po jednu rečenicu priče, uz uvid u prethodnu/e, a zatim prosleđuje
papir drugom članu dijade. Ukoliko nekome uputstvo nije bilo jasno, dizao bi
ruku, a eksperimentator bi mu prilazio još jednom objašnjavajući proceduru.
Nakon početnog čuđenja, studenti u dijadama su se vrlo brzo snašli, neverbalno
odredili ko će biti prvi i krenuli sa pisanjem. Na osnovu broja dodatnih listova
koje su tražili bilo je evidentno da su pojedine dijade istinski pokrenute
zadatakom i da im kreiranje zajedničke priče teče glatko. Ukupno trajanje
pisanja priča bilo je ograničeno na 22 minuta. Broj rečenica nije bio ograničen.

Eksperiment je izveden u okviru radionice, kao neka vrsta vežbe igrolikog tipa,
tako da je rad tekao uz visok stepen spontanosti. Postupak “lanac” priče
korišćen je kako bi se obezbedilo podjednako učešće svakog člana dijade u
kreiranju zajedničke priče. Uvođenje početne vežbe imalo je za cilj, ne samo
“zagrevanje” za zajednički zadatak, već i produkciju stimulucije koja potiče
neposredno od samih učesnika. Postojala je pretpostavka da nametanje spoljne
”inspiracije” za priče uvodi konfundirajuću varijablu sadržaja u odnosu na koju
studenti mogu imati različit stepen prihvatanja, što bi moglo rezultovati
variranjem u stepenu njihove produktivnosti i kreativnosti samih priča.

2.3. Postupak procene

U postupku procene korišćen je uzorak nezavisnih procenjivača (N=7) koji je

uključio kulturne radnike i umetnike sa iskustvom u analizi teksta. Praćeni su
standardi merenja u okviru CAT - konsenzualne tehnike procene (Consensual
Assesment Tehnique) koja pretpostavlja formiranje ekspertskog uzorka
procenjivača ujednačenih po iskustvu i znanju u određenoj oblasti. Kako je
potvrđeno u dosadašnjim studijama, pouzdana mera kreativnosti dobija se kada

7
je uzorak procenjivača veći od pet, i kada između njih postoji visok stepen
saglasnosti koji može biti proveren Kronbahovim alfa koeficijentom [α ≥ 0,70]
(Amabile, 1996). Izabrani procenjivači u ovom istraživanju najpre su svaku od
22 produkovane priče procenili na bipolarnim sedmostepenim skalama
kreativnosti [od -3 do +3]. Od njih je traženo da najpre pročitaju sve priče
jedanput, a zatim da se vrate na početak i da, jednu po jednu priču, procene na
dimenziji kreativnosti uzimajući u obzir celinu. Redosled priča je bio
balansiran. Nije im ponuđena posebna definicija kreativnosti jer se nacrt
zasnivao na operacionalnoj definiciji2 izvedenoj iz dosadašnjih studija u kojima
je pokazano da je stepen saglasnosti stručnjaka oko značenja pojma kreativnost
veoma visok. Priče su čitane u elektronskom obliku, i procenjivane
obeležavanjem podeoka uz pomoć oruđa u regularnom tekst procesoru.
Postupak procene je vršen bez vremenskog ograničenja, ali su svi procenjivači
završili procene u periodu do tri sata, sa jednom ili dve pauze po izboru. Analiza
relijabilnosti pokazala je zadovoljavajući stepen saglasnosti u procenama
kreativnosti [α = 0,74]. Na osnovu dobijenih procena, napravljena je rang lista
svih priča, a zatim je izabrano osam priča: četiri najkreativnije i četiri najmanje
kreativne. Tako je formiran uzorak priča za drugi deo procena.
U drugom delu procenjivači su dobili zadatak da svaku od izabranih priča
procene na dimenzijama povezanosti i novine. Ovog puta od njih je traženo, ne
da procenjuju priču u celini kao što je to bio slučaj sa kreativnošću, već da
procene svaku rečenicu u odnosu na prethodnu. Instrukcija je bila formulisana
na sledeći način: “Videćeš da u svakoj priči posle određenih rečenica/delova,
stoji oznaka […..]. To je mesto gde treba da upišeš koliko misliš da se
rečenica/deo koji si upravo pročitao/la nadovezuje na prethodnu rečenicu/deo.
Koristi ocene od 1 do 3. Ukoliko misliš da je rečenica u potpunosti povezana, u
2
Po koncepcijskoj definiciji, kreativnost je nov i celishodan odgovor na heuristički zadatak. Po operacionalnoj
CAT definiciji, produkt ili odgovor se smatra kreativnim kada se više odgovarajućih opservera u nezavisnim
procenama složi da je kreativan. Odgovarajući opserveri su oni koji su upoznati sa domenom u kome je produkt
kreiran ili odgovor artikulisan. Više od 20 godina istraživanja potvrđuje validnost ovakvog pristupa merenju
kreativnosti (Amabile, 1996).

8
zagradu upiši 3, ukoliko misliš da je slabo povezana sa prethodnim - upiši 1, a
ako misliš da je povezanost samo delimična, upiši 2.”
Najpre su procenjivali priče na dimenziji povezanosti a zatim na dimenziji
novine. Iako je manje diskriminativna, korišćena je trostepena skala kako bi se
dobila što jasnija slika i što je moguće viši stepen saglasnosti između
procenjivača. Redosled je i ovde bio balansiran, a postupak je ponovljen bez
vremenskog ograničenja. Procenjivači su i drugi deo procena izvršili u periodu
do tri sata. Provera relijabilnosti pokazala je zadovoljavajući stepen saglasnosti
u procenama obe dimenzije [α = 0,77].

2.4. Nacrt

Istraživanje je zasnovano na faktorijalnom bivarijantnom nacrtu sa ponovljenim

merenjem. Prva nezavisna varijabla je KREATIVNOST i ima dva nivoa:
kreativne i nekreativne priče. Druga nezavisna varijabla je ČLAN dijade i ima
dva nivoa: učešće prvog i drugog člana. To su neponovljeni faktori. Treća
nezavisna varijabla je DIMENZIJA relacione kreativnosti i ima dva nivoa:
novina i povezanost. To je ponovljeni faktor. Zavisne varijable su procene u
stepenu izraženosti novine i povezanosti različitih članova dijade kod kreativnih
i nekreativnih priča.

2.5. Obrada podataka

U pripremi podataka, izvedene su srednje vrednosti u proceni novine i

povezanosti za svaku priču kod svakog procenjivača, najpre ukupno a potom i
posebno za svakog člana dijade. U statističkoj obradi korišćena je analiza
varijanse. Proverena je statistička značajnost glavnih efekata nezavisnih
varijabli, a zatim značajnost dvostrukih i trostruke interakcije.

3. REZULTATI I DISKUSIJA

9
U skladu sa očekivanjima, stepen izraženosti novine i povezanosti kod
kreativnih priča je relativno visok, dok je novina kod nekreativnih znatno niža.
Potvrđena je statistička značajnost glavnog efekta faktora KREATIVNOST
[F(2,11)=6,72 p<.05]. Kreativne i nekreativne priče se razlikuju između sebe u
procenama selektovanih dimenzija. Univarijantna analiza pokazuju da razlika
nije značajna u stepenu povezanosti, ali je značajna u stepenu novine:
[F(1,12)=13,21 p<.01]. Procenjuje se da kreativne priče sadrže više novih
elemenata3, dok je stepen povezanosti ujednačen i relativno visok: nisu ni manje
ni više povezane od nekreativnih. Iako se može uočiti izvesna prednost koju
nekreativne priče postižu na dimenziji povezanosti, ta razlika nije se pokazala
kao statistički značajna.

Grafici 1-2. Razlike u stepenu izraženosti novine i povezanosti između

kreativnih i nekreativnih priča [F(2,11)=6,72 p<.05]

Da li je stepen novine jedini parametar grupne kreativnosti? Može li se

detektovati još neka razlika koja otkriva specifičnost strukture?

Potvrđena je statistički značajna interakcija faktora KREATIVNOST i faktora

DIMENZIJE [F(1,12)=6,12 p<.05]. Odnos između povezanosti i novine

3
Rezultat je dodatno potvrđen pozitivnom, vrlo visokom i statistički značajnom korelacijom između procena
kreativnosti i novine (r=0,74*) , dok korelacija kreativnosti i povezanosti nije statički značajna.

10
značajno varira između dve grupe priča. Naredni grafik jasnije pokazuje
evidentiranu interakciju i rascep koji se javlja kod nekreativnih priča.

Grafik 3. Interakcija faktora KREATIVNOST i DIMENZIJE

u procenama novine i povezanosti [F(1,12)=6,12 p<.05]

Ovo je ključni nalaz istraživanja i odgovara početnoj hipotezi. Kreativne priče

pokazuju izbalansiran odnos novine i povezanosti, mada je novina primarna,
dok se kod nekreativnih priča javlja nesklad između ovih dimenzija: u pričama
dominira povezanost znatno iznad stepena novine. Nije dakle dovoljno da se u
zajedničkom kreativnom postupku uvode samo novi elementi koji su usmereni
na stepen originalnosti umetničke forme. Novina ipak ne može bez povezanosti
uprkos tome što razlika kod dimenzije povezanosti nije statistički značajna.
Koherentnost i celovitost zajedničke tvorevine koja bi mogla pronaći svoju
analogiju u odnosu partnera tokom zajedničkog rada, veoma je važan činilac
koji obezbeđuje da se novi elementi integrišu u funkciji razvoja forme. Nalaz
pokazuje da se dimenzije relacione kreativnosti ne mogu posmatrati kao
izolovani entiteti već pre svega u odnosu: treba pratiti dejstvo njihovog
ukrštanja u određenom kontekstu! Balansiran odnos novine i povezanosti, uz
visok stepen izraženosti, mogao bi biti jedan od uslova za razvoj relacione
kreativnosti. Interakcija koja se pojavila ukazuje na još jednu mogućnost:
ispitane dimenzije kreativnog produkta nalaze u sadejstvu sa nekim opštijim,

11
heuristički jačim relevantnim faktorom koji ovim istraživanjem nije zahvaćen.
Detekcija tog faktora jedan je od zadataka sledećeg istraživačkog koraka.

Da li je simetrično učešće članova nužno za ostvarenje zajedničkog kreativnog

potencijala? Interakcije faktora KREATIVNOST i ČLAN dijade, kao i
interakcija faktora DIMENZIJA i ČLAN nisu statistički značajne. Na osnovu
prvobitne analize moglo bi se zaključiti da za kreativnost priče nije ključno ko i
koliko doprinosi u pogledu novine i povezanosti. Međutim, grafički prikaz
srednjih vrednosti ukazao je na postojanje izvesnih razlika, posebno kod
procena novine, zbog čega su sprovedeni dodatni testovi.

Grafici 4-5. Stepen izraženosti novine i povezanosti u kreativnim i nekreativnim pričama

u odnosu na učešće pojedinih članova dijade

Iz grafika se vidi da u kreativnim pričama, članovi dijade skoro ravnopravno

doprinose kada je reč o novini, dok se kod nekreativnih priča može prepoznati
mimohod unutar dijade. I zaista, utvrđena je jedna važna razlika između
kreativnih i nekreativnih priča – razlika u stepenu novine kod člana koji priču
započinje [F(1,6)=12,58 p<,05]! Na grafiku se uočava simetričan doprinos na
dimenziji novine kod kreativnih priča, za razliku od nekreativnih kod kojih
“neko zaškripi”. Nalaz pokazuje da je to prvi član – onaj koji je preuzeo
inicijativu. Ovo je neobičan nalaz i otvara više mogućih tumačenja. Može se
pretpostaviti da se kod nekreativnih priča, čak i kada postoji inicijalna ideja koja
pokreće proces, stepen novine potreban da se dostigne kreativni “skok” ne može
postići ako inicijator ne dobije odgovarajuću kognitivnu stimulaciju od druge

12
strane, što je u skladu sa uvidima istraživača kreativne kognicije. Takođe, može
se pretpostaviti da se to ne dešava odjednom već da se tokom saradnje
zasnovane mahom na povezivanju bez uvođenja novih ideja, kreativni
potencijal tokom procesa postepeno “gasi”, tako da se partneri sve više
oslanjaju jedan na drugog, a sve manje otkrivaju nove elemente i nove pravce
delovanja, zbog čega se početna ideja iscrpljuje bez razrade i nadgradnje.
Istraživanja koja su poredila homogene i heterogene grupe dolaze do sličnih
uvida, potvrđujući da je kognitivna raznolikost grupe i ukrštanje različitih, ne
tako retko suprotstavljenih stavova - uslov za pojavu grupne inovacije. Ideje
koje su semantički homogene nemaju potencijal za aktiviranje manje dostupnih
informacija iz dugotrajne memorije drugih članova grupe, zbog čega se
mogućnost formiranja novih ideja smanjuje (Nijstad, Diehl & Stroebe, 2003). U
odsustvu kognitivne stimulacije, smanjuje se i intenzitet doživljaja u kreativnoj
igri (ono što Čiksentmihaji označava kao doživljaj “toka”), izazov je manji od
mogućnosti što radikalno smanjuje intrinzičku motivaciju, a može čak izazvati
dosadu (Csíkszentmihályi, 1990). Time je kreativni produkt nužno oštećen, kao i
zadovoljstvo samim rezultatom. Nalaz takođe pokazuje da je veoma važan
kvalitet doprinosa pojedinih članova, više no kvantitet. Eksperimentalnom
procedurom obezbeđeni su uslovi da obe strane u dijadi imaju podjednaku
mogućnost da se izraze, kao i zadati redosled koji ih obavezuje na učešće.
Međutim, način na koji se zadatku pristupa kao i kvalitet ponuđenih ideja
prepušten je ispitanicima, koji su u svojim pričama delimično potvrdili da
intenzivno i simetrično učešće u pogledu stepena novine doprinosi razvoju nove
umetničke forme. Treba se ipak čuvati preuranjenog zaključka. Može biti da
produktivnost nije uvek nužna posledica simetričnog učešća. Istraživači
interakcijskog sistemskog pristupa, koji produžavaju liniju konstruktivističkog
koncepta Pola Vaclavika, podsećaju da simetričan odnos rezultuje
kompeticijom, za razliku od asimetričnog u kome su članovi komplementarni
(Lutterer, 1972). Mogu se javiti i opozitni efekti socijalnih faktora, ili pak
13
dejstvo ukrštanja više različitih faktora što je već potvrđeno u studijama
individualne kreativnosti, a koji mogu biti utoliko složeniji kada utiču na više
osoba u situaciji kolektivnog umetničkog čina. Zato su potrebna dodatna
istraživanja kako bi se proširili uvidi o efektima participacije u kreativnoj
interakciji. Posebno je zanimljivo proveriti pod kojim uslovima doprinos
članova u pogledu novine i povezanosti opada ili se povećava tokom razvoja
priče, od njenog početka do finalizacije, što će biti učinjeno u jednom od
sledećih eksperimenata.

4. OSVRT I ZAKLJUČAK

Rezultati istraživanja potvrđuju da stepen novine i povezanosti tokom kreativne

interakcije imaju značajnu ulogu koja utiče na umetničke domete tako što deluje
na razvoj zajedničkog kreativnog potencijala. Tri su moguća uslova za razvoj
relacione kreativnosti kao osnove svakog grupnog procesa u umetnosti: a) visok
stepen novine u kreativnom inputu svakog člana tokom zajedničkog rada;
b) balansiran odnos novine i povezanosti koji omogućuje integraciju
jedinstvenih ideja u konstruktu koji tek nastaje; i c) simetrično učešće članova
na dimenziji novine koji omogućuje kognitivnu stimulaciju u funkciji razvoja
nove umetničke forme. To je svakako tek osnova za temeljnu eksploraciju
uslova relacione kreativnosti u umetničkoj produkciji. Za potvrdu i proširenje
nalaza, eksperiment treba ponoviti sa većim brojem priča, a zaključke o
relacionom fenomenu proveriti u uslovima grupne kreativnosti, dakle uz učešće
trijada i većih grupnih struktura. Potom treba ispitati dejstvo kontekstualnih
faktora, posebno faktora kompeticije koji može uslovljavati razvoj različitih
dimenzija u umetničkom grupi.

Povrh svega, treba imati u vidu da dimenzije relacione kreativnosti ne govore

samo o strukturi vrednih umetničkih dela izvedenih iz kolektivnog čina, već pre
svega o univerzalnim ljudskim potrebama koje se iza toga kriju. Reče jednom

14
Oto Rank da kreativni rad potiče iz dve žudnje. Jedna je za individuacijom jer
čovek teži da ispolji svoju jedinstvenu prirodu i da postigne nezavisnost od
drugih. Druga je za identifikacijom - prepoznaje se u težnji za razmenom
univerzalnog ljudskog iskustva što osnažuje zajedništvo (Rank, 1935/89).
Suštinski, svaka umetnost uključuje oba aspekta, a vrhunska uspostavlja
uravnoteženu integraciju oba. Razumeti ih u situaciji kolektivnog umetničkog
čina jedan je od važnijih zadataka novih empirijskih potraga i, uprkos
složenosti, ne manje zanimljiv od drugih važnih pitanja psihologije umetnosti.

Literatura
Agrell, Anders & Gustafson, Roland. 1996. Innovation and creativity in work groups. In M.
West (Ed.), Handbook of work group psychology (pp. 317–344). Chichester, UK: Wiley.
Amabile, Theresa M. 1996. Creativity in context. Boulder, CO: Westview Press.
Bennis, Warren & Biederman, Patricia W. 1997. Organizing genius: The secrets of creative
collaboration. Reading, MA: Addison Wesley.
Csikszentmihalyi, Mihaly. 1990. Flow: The psychology of optimal experience. New York:
Harper Collins.
Janis, Irving L. 1982. Groupthink (2nd ed.). Boston: Houghton Mifflin.
Johnson, David W. & Johnson, Roger T. 1998. Cooperative learning and social
interdependence theory. In R. S. Tindale, L. Heath, J. Edwards, E. J. Posovac, F. B. Bryant,
Y. Suarez-Balcazar, E. Henderson-King, & J. Myers (Eds.), Theory and research on small
groups (pp. 9–35). New York: Plenum.
Karau, Steven J. & Williams, Kipling D. 1993. Social loafing: A meta-analytic review and
theoretical integration. Journal of Personality and Social Psychology, 65, 681– 706.
Kayser, Thomas A. 1994. Building team power: How to unleash the collaborative genius of
work teams. New York: Irwin.
Lutterer, Wolfram. 1972. The Two Beginnings of Communication Theory. Kybernetes: The
International Journal of Systems & Cybernetics, vol 36. Iss. 7/8, 1022-1025
Milliken, Frances J., Bartel, Caroline A. & Kurtzberg, Terri R. 2003. Diversity and
Creativity in Work Groups: A Dynamic Perspective on the Affectiveand Cognitive Processes
That Link Diversity and Performance. In P. B. Paulus, & B. A. Nijstad (Eds.), Group
Creativity. Innovation Through Collaboration. New York: Oxford University Press
Nemeth, Charlan J. 1986. Differential contributions of majority and minority influence.
Psychological Review, 93, 23–32.

15
Nemeth, Charlan J. & Nemeth-Brown, Brendan. 2003. Better than Individuals? The Potential
Benefits of Dissent and Diversityfor Group Creativity. In P. B. Paulus, & B. A. Nijstad
(Eds.), Group Creativity. Innovation Through Collaboration. New York: Oxford University
Press
Nijstad, Bernard A., Diehl, Michael, & Stroebe, Wolfgang .2003. Cognitive Stimulation and
Interference in Idea-Generating Groups. In P. B. Paulus, & B. A. Nijstad (Eds.), Group
Creativity. Innovation Through Collaboration. New York: Oxford University Press
Ochse, R. 1990. Before the gates of excellence: The determinants of creative genius. New
York: Cambridge University Press.
Paulus, Paul B. 2000. Groups, teams and creativity: The creative potential of idea generating
groups. Applied Psychology: An International Review, 49, 237–262.
Rank, Oto. 1935/89. Art and artist. Creative Urge and Personality Development. New York:
W. W. Norton & Company
Simonton, Dean K. 1988. Scientific genius: A psychology of science. New York: Cambridge
University Press.
Škorc, Bojana i Ognjenović, Vesna. 2009. Zajedničko gradjenje priče: likovni i verbalni
izraz u grupnoj priči. Godišnjak za psihologiju, vol 6, No 8, 2009. str 133-154. Filozofski
fakultet, Niš.
Smith, Steven M. 2003. The Constraining Effects of Initial Ideas. In P. B. Paulus, & B. A.
Nijstad (Eds.), Group Creativity. Innovation Through Collaboration. New York: Oxford
University Press
Stasser, Garold & Birchmeier, Zachary. 2003. Group Creativity and Collective Choice. In P.
B. Paulus, & B. A. Nijstad (Eds.), Group Creativity. Innovation Through Collaboration. New
York: Oxford University Press
Van Dyne, Linn & Saavedra, Richard. 1996. A naturalistic minority influence experiment:
Effects on divergent thinking, conflict and originality in work-groups. British Journal of
Social Psychology, 35, 151–167.
West, Michael A. 2002. Sparkling fountains or stagnant ponds. An integrative model of
creativity and innovation implementation in work groups. Applied Psychology: An
International Review, 51, 355–389.
Woodman, Richard W., Sawyer, John E. & Griffin, Ricky W. 1993. Toward a theory of
organizational creativity. Academy of Management Review, 18, 293–321.
Can We do more than me?

Irena Ristić, University of Arts Belgrade, Faculty of Drama Arts, Belgrade

Tijana Mandić, University of Arts Belgrade, Faculty of Drama Arts, Belgrade
Bojana Škorc, University of Arts Belgrade, Faculty of Fine Arts, Belgrade

16
What are the basic dimensions of creative interaction? Might the level of novelty and
relatedness, as well as the effect of their interplay, explain the differences in creative
achievement? The article examines the phenomenon of relational creativity, as the
fundamental unit of creative process in group, assuming that novelty and relatedness have to
be highly expressed in the function of creative progress. During the experiment 44 students
randomly organized in dyads have created 22 stories. Using the CAT method of evaluation,
experts have estimated the stories independently according to the criteria of creativity. In this
way, the most and the least creative stories have been selected, and then subjected to further
evaluation and analysis. Main results show that creative stories have higher level of novelty,
and that the relation of novelty and relatedness differs between creative and less creative
stories. In creative stories the novelty dimension is primary and balanced with the level of
relatedness, in comparison to the less creative stories where the discrepancy of basic
dimensions is significant, with dominance of relatedness. The results suggest three possible
conditions of relational creativity: a high level of novelty, a symmetrical participation of
members and balanced level of the novelty and relatedness. Further researches are required
for new insights on impact of diverse contextual factors in group process, that could have
opposite effects to the basic dimensions, and consequently to the joint creative product.

Key words: relational creativity, novelty, relatedness, story building, assessment technique,
analysis of variance

17