PRIRODA SRBIJE

(skripta)

GEOGRAFSKI FAKULTET-GOŽS
Bogdanović Dejana
 1.Teritorijalno formiranje, istorijski razvoj i veličina Srbije

19. vek predstavlja prekretnicu u istoriji Balkanskih naroda i njihovoj borbi za

oslobođenje od Turskih vlasti. Srbija je kao nezavisna i samostalna država nestala sa političke
karte 1459. godine padom Smedereva. Početak 19 veka u Srbiji je obeležen ustancima i to 1804.
I Srpski ustanak i 1815. II Srpski ustanak. U periodu 1815-1830. Srbija je u granicama
Beogradskog pašaluka površine 2400km2, od tada pa sve do 1918. Srbija se širi prema jugu, a
posle I Svetskog rata 1918. Srbija se širi prema severu tj. preko Save i Dunava i u njen sastav
ulazi Vojvodina.
Današnji oblik i površinu teritorije Srbija je dobila posle II Svetskog rata odlukama
Avnoja od 29.novembra 1943. godine u Jajcu. Kroz čitav taj period i svoje teritorijalno širenje
Srbija je menjala svoj oblik, površinu, geografski položaj i etničku strukturu. Srbija iz doba
Beogradskog pašaluka bila je mala, podunavska i posavska zemlja koja se pružala prema jugu
neznatno uz dolinu Kolubare i Velike Morave. Bila je to periferna Balkanska zemlja bez pravog
geografskog smisla i oblika, ali i kao takva smetala je tadašnjoj Evropi jer je zatvorila glavni ulaz
na Balkansko poluostrvo i u okviru svoje teritorije imala je deo centralne osovine Balkanskog
poluostrva-Moravske doline tj. deo Carigradskog i Solunskog puta. Kao takva imala je dve
mogućnosti, ili će nestati sa političke karte Evrope ili će se teritorijalno širiti prema jugu prema
svojim istorijskim korenima.
Stara Srpska srednjovekovna država Raška formirana je na prostoru jugozapadne Srbije
tj. u Starom Vlahu i obuhvatala je teritoriju današnjih opština Novi Pazar, Tutin, Sjenica,
Prijepolje, Nova Varoš i Priboj, a na prostoru severoistočne Crne Gore teritorije današnjih
opština Pljevlja, Bjelo Polje, Berane i Rožaje.
1690-pod Arsenijem Čarnojevićem sa Kosova i Metohije kreću u seobu
1371-Marička bitka, Srbija uzmiče pod Turcima i kreće se ka severu
1459-pad Smedereva
1811-propao I Srpski ustanak, Karađorđe pobegao u Vlašku
1814-uvertira za II Srpski ustanak- Hadži-Prodanova buna

Na teritorijalno širenje Srbije uticalo je više faktora:

 istorijsko političke prilike
 periferni položaj Srbije u Turskoj imperiji
 slabljenje Turske
 postojanje carske Rusije
 velika mudrost knjaza Miloša Obrenovića

Prvo proširenje Srbija je ostvarila pod knjazem Milošem 1833. gde je na miru u
Bukureštu Srbiji pripojeno ono što je oslobođeno u doba I Srpskog ustanka-Timočka krajina i
Kruševačka oblast i Rađevina atar. Posle ovog teritorijalnog proširenja Srbija ima površinu
37.740km2, ali bitnije nije promenjen njen geografski položaj. Međutim, pozitivnost ovog
teritorijalnog širenja je što se u pripojene delove doseljavaju dinarski Srbi i menja se etnička
struktura tadašnje Srbije.
Pre ovog teritorijalnog širenja samo zahvaljujući mudrosti kneza Miloša Srbija je
čuvenim Hatišerifom iz 1830. dobila neku vrstu autonomije. U periodu od 1876-1878 vode se
oslobodilački ratovi na teritoriji Srbije. Cilj ovih ratova bio je da se teritorija Srbije oslobodi

1
Turske vlasti. Iako postavljeni ciljevi nisu u potpunosti ostvareni, rezultat rata su velike promene
u geografskom položaju i etnografskoj strukturi Srbije jer je duboko zašla prema jugu.
Obuhvatala je čitav sliv Južne Morave sa gradovaima Vranje, Niš, Pirot i Leskovac i ima
površinu od 48300km2. Ovim teritorijalnim širenjem Srbija je duboko zašla prema centralnom
jezgru i u njenoj teritoriji se nalazi najveći deo centralne osovine Balkanskog poluostrva-Velika i
Južna Morava. Ovim teritorijalnim širenjem Srbija učvršćuje svoj geografski položaj koji postaje
stalni i precizniji. Rezultati ovog rata potvrđeni su na Berlinskom kongresu 1878. i tada su
Srbija i Crna Gora međunarodno pravno priznate kao samostalne države i posle pet vekova
pojavljuju se kao nezavisne države na političkoj karti sveta.
Sledeće teritorijalno širenje Srbija je ostvarila Balkanskim ratovima 1912-1913. i ovim
ratovima oslobođeni su Stari Vlah i Raška, Kosovo i Metohija i Makedonija. Ovo su teritorije
koje su ušle u sastav tadašnje Srbije koja posle Balkanskih ratova ima površinu 87800km2. Ovim
teritorijalnim proširenjem nestao je politički zemljotres koji je razdvajao Srbiju i Crnu Goru i
koja kroz svoje postojanje uvek ima razdor (Sandžak). Sledeće teritorijalno proširenje bilo je u
oktobru 1918. godine kada u sastav Srbije ulazi Vojvodina. Današnju površinu od 88361km2
Srbija je dobila drugim zasedanjem Avnoja i ustavom iz 1946. godine. Proglašenjem
nezavisnosti Kosova, 17. februar 2008. Srbija ponovo ima nerešen sastav svoje teritorije.
1974-ustav nas je dokrajčio i iz imena Kosovo i Metohija nestala je Metohija i ostalo
samo Kosovo i 1918- u sastav Crne Gore ušla je Boka Kotorska.

2.Opšte karakteristike središnje zone gromanih planina i kotlina (Srpsko-

makedonska masa)

Mišljenja o postojanju središnje zone kao međuvenačne mase su različita. Cvijić I

Jovanović su smatrali da se planine rodopske mase u našoj zemlji protežu od jugoslovensko-
bugraske i makedonske granice (sa obe strane Morave) do Panonske nizije. Kopaonik, Šumdijske
i ostrvske planine Vojvodine su pripajane rodopskoj masi ili su izdvajane u južnu i severnu
prelaznu zonu.
Kober tvrdi da rodopska masa ne postoji kao međuvenačna masa, dok Petković jasno
uzdvaja međuvenačnu rodopsku masu između Dinarida na zapadu i Karpato-balkanida na istoku.
Ona nam dolazi sa teritorije Bugarske i Makedonije i prema severu se sužava i dopire do
Vršačkih planina gde traži vezu sa starom Panonskom masom.
Granice ove zone prema istočnoj i zapadnoj zoni nisu oštre i pravolinijske. Približna
granica prema isočnoj zoni pruža se od Ruja, preko Babičke gore, Stalaćkih brda, Bukovika,
Resavskih humova do Vršačkih brda.
Granica prema Dinaridima polazi od istočnog dela Skopske crne gore, Kukavice,
Vidojevice, Jastrebca, Juhora, Crnog vrha i Azanjskog visa gde povija preko Dunava i ide u
pravcu Vršačkih brda. Tako da središnja zona zauzima deo Srbije oko Južne i Velike Morave.
Srednja zona pripada Rodopskoj mas ii kao takva izgrađena je od starih paleozojskih
stena (gnajs, mikašist i filit) sa intruzijama granita i mermera. Za vreme hercinske orogeneze
Rodopsko kopno je nabrano i izdignuto. Tokom mezozoika je predstavljalo izduženo kopno u
geosinklinali Tetisa. To kopno je erozivnim procesima jako sniženo i uravnjeno. Prilikom mlađe
alpske orogeneze je pretrpelo značajne promene. Kroz više orogenih faza je izdignuto, a zatim
vertikalnim pokretima razlomljeno i pretvoreno u gromadne planine i kotline. U celini je

2
izravnana od juga prema severu. Središnji deo koji pripada Jugoslaviji je jače spušten jer je
tokom neogena Moravska udolina bila zaliv Panonskog mora.

1.Balkansko polustrvo-veličina, granice i postanak imena

Nigde u Evropi ne postoji tako heterogena geografska celina, bilo da se radi o njegovim
fizičkim ili antropogenim osobinama. Po svom geografskom položaju predstavlja most između
tri kontinenata. Ovo poluostrvo je bilo predodređeno za formiranje različitih civilizacija, život
različitih naroda, podele različitih imperija, ali u isto vreme zbog svega toga postalo je stalni
izvor nestabilnosti i sukoba.
Zapadni deo Balkanskog poluostrva (Morava-Ibar) u preslovenskom periodu bio je
naseljen Ilirima, istočno Tračani, a južno Jeliri. Zatim na Balkansko poluostrvo dolaze Rimljani
čije se carstvo 395. godine deli na istočno i zapadno. U 7. veku na Balkansko poluostrvo stižu
južni Sloveni i srednji vek je obeležen formiranjem država Raške, Duklje i Zete.
Dolaskom Turaka na Balkansko poluostrvo u 14. veku pod vlast Turaka pale su Grčka,
Bugarska, Srbija 1459, Crna Gora 1499, Bosna 1468 i Hercegovina 1483. godine, tako da je
Balkansko poluostrvo kroz svoju istoriju bilo podeljeno između velikih imperija Turske,
Austrougarske i Mletačke Republike.
Kako se naučni svet Evrope u 18. veku bavio istorijom tako su i geografske celine Evrope
imale svoje nazive. Međutim krajem 18. i početkom 19. veka dolazi do pojave Aleksandra
Humbolta i Karla Ritera. Pod uticajem njihovih radova javlja se tendencija i potreba da se
istorijske celine zamene geografskim.
Pod uticajem istorije Balkansko poluostrvo je nosilo različite nazive- Ilirsko, Jelijsko,
Vizantijsko, Rimsko, a mnogi kartografi i geografi zapadne Evrope nazivali su ga Evropska
Turska ili Evropsko Otomansko carstvo. Sve do 1878. Godine tj. do Berlinskog kongresa u
upotrebi je bio naziv Evropska Turska. Ovaj naziv odgovarao je političkim prilikama na Balkanu
jer je najveći deo teritorije poluostrva, do početka 19. veka pripadao Turskoj imperiji.
19. vek predstavlja prekretnicu u istoriji Balkanskih naroda jer oni započinju borbu za
oslobođenje od Turske vlasti. Na početku od Turske vlasti se oslobađaju Bugarska i Grčka, a
borbu za oslobađanje započinje i Srbija I Srpski ustanak 1804, II Srpski ustanak 1815, potom
Hatišerifom iz 1830. Godine Srbija i Crna gora dobijaju autonomiju. Tako da politička situacija
na Balkanu je takva da njegovo ime ne može biti ni po narodima koji tu žive, ni po istorijskim
prilikama.
Nastojanje da se istorijske celine zamene geografskim nazivima predstavljale su veliki
problem za Balkansko poluostrvo jer njegov reljef nije bio proučen i naučnoj javnosti je bio
nepoznat. Još u doba Strabona i Ptolomeja crtalo se jedinstveno planinsko jedinstvo koje se
protezalo od Alpa na zapadu, pa sve do Crnog mora na istoku. Ovako iscrtano planinsko bilo
delilo je Balkansko poluostrvo na dva dela-južni za koji se smatralo da je civilizovaniji i severni
za koji se smatralo da je nerazvijeniji i nepoznatiji što nije tačno jer je na severu u dolini Save u
Rimsko doba bila provincija Panonija koja se protezala od današnjeg Kranja do Beograda, tako
da Rimskih tragova u dolini Save ima i danas.

3
 Preteča Kranja je Karmijum, Ljubljane-Emona, Siska-Siscija, Sremske Mitrovice-
Sirmium, Zemuna-Taurunum, Beograda-Singidunum. Na geografskim kartama Evrope ovo
centralno bilo je crtano sve do 1870. Iz pogrešno iscrtavanog centralnog bila proistekao je
pogrešan naziv ostrva Hemus. Međutim proučavanjem reljefa Balkanskog poluostrva i početkom
19. veka geografi su došli do saznanja da se klasični Hemus u stvari naziva Balkan. Na osnovu
ovog, takođe pogrešnog naziva geograf Cojner je 1808. godine poluostrvo nazvao Balkansko
poluostrvo. Ime Blkansko poluostrvo umesto Hemusa nije u potpunosti tačno jer slovensko
stanovništvo delove Hemusa zove Stara planina ili Balkan i to je jedino tačno. Međutim ime se
zadržalo, a u primeni je ime za bilo Balkan (od Vrške čuke do Crnog mora).

Granice

Istočna granica Balkanskog poluostrva je prirodna i jasna i to je Crno more, zati granica
ide Bosforom, pa Mramorno more i moreuz Dardaneli. Dalje granica ide Egejskim morem i to je
istočna granica. Sa juga je Sredozemno more, a sa jugozapada Jonsko i Jadransko more.
Problem kod izvlačenja granica javlja se na severozapadu. Poznati geotektoničar Kobel
granicu je povukao od ušća Dunava do Beograda i ušća Save i dalje od Save do ušća Kupe u
Savu. Ova granica povučena je morfotektonski jer su doline smeštene u tektonskom rovu i kroz
istoriju je spojila (razdvojila) različite narode, civilizacije, imperije.
Severozapadna granica koju je Kobel izvukao dolinom Kupe, preko Gorskog Kotara i
Riječkog zaliva nije geotektonska već politička gde su se dodirivale dve imperije, Turska i
Austrougarska, pri čemu su Banijski Kordun i Lika bile naseljene većinom srpskim
stanovništvom.
Cvijić je dokazao da je ovako izvučena granica politička i pomerio je dolinom Save dalje
prema severozapadu do Ljubljanske kotline koja razdvaja dve morfotektonske celine po
postanku iste, a po načinu pružanja različite. Sa južne strane kotline je Dinarski planinski sistem
koji ima pravac pružanja severozapad-jugoistok, a sa severne strane kotline je planinski sistem
Karavanki koji ima pravac pružanja zapad-istok i deo su Alpskog planinskog sistema. Cvijic
granicu iz Ljubljanske kotline dalje povlači nejasnim razvođem preko Slovenačkog krša u dolinu
reke Soče,tako da je zapadna granica Balkanskog poluostrva reka Soča.

2.Tragovi glacijacije na planinama Srbije

Dugo se smatralo da Balkansko poluostrvo nije bilo zahvaćeno glacijacijom. Međutim,

Cvijić je 1891. godine prvi utvrdio tragove glacijacije na Šar planini. Nekoliko godina kasnije
pouzdano je utvrdio tragove glacijacije in a Rili u Bugarskoj. Tako da je zaključeno da je u toku
pleistocena Balkasnko poluostrvo bilo u preglacijalnoj oblast ii da je na njemu bila izražena
lokalna planinska glacijacija. Kasnija Cvijićeva istraživanja su dokazala da su mnoge planine
Balkanskog poluostrva bile zahvaćene glacijacijom. U našoj zemlji su to Dinarske, Šarske i
Karpato-balkanske planine.
Planinski krajevi iznad snežne granice bili su u pleistocenu pod stalnim snegom i ledom.
Usled stalnog obnavljanja snega, stariji sneg se pod pritiskom pretvarao u snežnički led ili firn
koji se dalje pod snažnim pritiskom kretao od mesta postanka do circa i spuštao ka planinskom
podnožju gde se otapao.

4
 Uticaj glacijacije je na našim planinama bio različito izražen. Planine bliže moru su
primale veće količine padavina i bile su jače zaleđene. Isto tako je uticaj glacijacije slabio od
zapada ka istoku. Cvijić smatra da sun a glacijaciju uticali diferencirani tektonski pokreti kojima
je primorska zona spuštena, planinsko zaleđe izdignuto čime je došlo u zonu glacijacije. Zbog
vremena početka glacijacije smatra se da su naše planine izdignute u toku mlađeg glacijalnog
doba, tokom Risa i Virma. Ovi pokreti su se nastavili i u postglacijalno doba kada je došlo i do
snižavanja nekih planina koje nisu prelazile snežnu granicu, ali su i one bile zahvaćene
glacijacijom.

Najizrazitija glacijacija je na Dinarskim planinama (Durmitor, Sinjajevina,Bjelasica,

Komovi, Prokletije, Šara, Kopaonik i Golija). Na Orjenu i Lovćenu su takođe pronađeni tragovi
glacijalizacije. Na Prokletijama je bila najizraženija. Od Skadra do Rožaja su sve prokletijske
planine bile zahvaćene. Sa ovog planinskog venca su se spuštali moćni lednici ka severu i istoku.
Prema severu se spuštao Plavski lednik, a njegov valov je nasledio gornji tok Lima tj njegov
izvorišni krak Luča. Za sobom je ostavio čeone morene i terminalni basen Plavskog jezera, na
visini od 900m.
Prema istoku se sa Prokletija spuštalo više lednika. To su rožajski u gornjem toku Ibra,
Pećki čiji je valov nasledila Pećka Bistrica i Dečanski lednik čiji je valov nasledila Dečanska
Bistrica. Pećki i Dečanski su se sa Prokletija spustili u Metohijsku kotlinu gde su obrazovali
supodinski lednik i nataložili čeone morene. Kod Pećke patrijaršije, na izlazu iz Rugovske
klisure, su i danas dobro očuvane morene debljine 260m. Pored ovih spuštali su se i Gusinjski,
Jasenički, Grbaljski i Komarnički lednik.
Orjen iznad Boke Kotorske je relativno niska planina, ali je bila jako zaleđena in a njemu
je utvrđeno 20 manjih lednika koji su se spuštali na istok i zapad i bili su prilagođeni kraškim
osobinama ove planine. Spuštali su se kroz vrtače i uvale gde su ostavljali morene.
Planine Šarskog sistema su takođe bile zahvaćene. Masiv Šare je bio intenzivno zaleđen,
naročito na istočnoj i severoistočnoj strani Ljubotena. Ovde se nalazi veliki broj cirkova i 19
glacijalnih jezera. Lednik se kretao prema severu dolinom Lepenca i spuštao se od sela Štrpca u
Sirinićkoj župi. Tragovi glacijacije pronađeni sui na Kopaoniku, Goliji, Suvoj i Staroj planini,
iznad snežne granice i izraženi su u vidu cirkova i morenskog materijala.

Kod nas su bila razvijena četiri tipa lednika-cirkni, dolinski, kraški i supodinski. Cirkni su
postojali na nižim planinama ili u blizini snežne granice, dolinski su razvijeni na Dinarskim
planinama, kraški na Orjenu i supodinski na jezerskoj površini Durmitora i u Metohiji. Ukoliko
je morenski materijal kompaktniji onda je to mlađa virmska glacijacija, a ako je raspadnut onda
je stara raška glacijacija. Položaj morena je pomogao oko određivanja snežne granice jer mlađe
morene leže preko starijih i uzvodno od njih, na većim nadmorskim visinama.
Danas na našim planinama nema pravih lednika jer se nijedna planina ne izdiže iznad
snežne granice. Međutim, navisokim planinama javljaju se ledničke krpe ili lednička platna u
kojima je sneg star više godina što ukazuje da se snežna granica nalazi u njihovoj blizini (Šara,
Prokletije).

5
 1.Specifičnosti Balkanskog poluostrva

Nigde u Evropi ne postoji tako heterogena geomorfološka celina kao što je Balkansko
poluostrvo. Ta heterogenost se ogleda u fizičko-geografskom i društveno-geografskom svojstvu.
Proučavajući Balkansko poluostrvo Cvijić je uočio tu njegovu heterogenost i njegove geološke
odlike podelio u 3 grupe:
1. Evroazijske osobine Cvijić deli u 2 grupe:
 fizičko-geografske
 društveno-geografske

Fizičko-geografski sadržaj Evroazijskih odlika Balkanskog poluostrva ogledaju se u

geološkoj građi i postanku Balkanskog i Maloazijskog poluostrva na klimu, hidrografiju, reljef,
biogeografiju. Pa je Cvijić sa pravom rekao da Balkansko poluostrvo geografski i geološki
posrednik između Evrope i Azije sa nekom od svojih specifičnih osobina. Geografski sadržaj
Evroazijski sadržaj se po Cvijiću ispoljavaju preko civilizacijskih uticaja iz Afrike, Azije i
Evrope. On ističe da su Egejska ostrva žarišta predjelinske civilizacije tj. Egejske i Mikenske i da
se nanjihovim temeljima razvila briljantna Jelinska civilizacija.
2. Spajanje i prožimanje sa Evropom, Azijom i Afrikom- Ova osobina je uslovljena
geografskim položajem Balkanskog poluostrva, položajem planinskih sistema, rečnim dolinama i
glavnim komunikacijama.
3. Izolovanja i odbijanja-koja je uslovljena istim faktorima kao osobina spajanja i
prožimanja.

2.Rasprostiranje, bitne odlike i problem krasa

Jugoslavija je jedna od retkih zemalja u čijem geološkom sastavu krečnjaci i dolomiti

mezozojske starosti zauzimaju toliko prostranstvo. To naročito važi za jugozapadni deo Crne
Gore gde se javljaju i do 1000m, pri tom su krečnjaci velike čistoće sa preko 90% kalcijum
karbonata. Zbog toga je Jugoslavija i poznata kao klasična zemlja krasa. Krečnjacki tereni su
najrasprostranjeniji na prostoru zapadne zone mlađih venačnih planina. Pravi ili potpuni kras se
još naziva i holokras.
Crnogorski holokras se skoro vertikalno uzdiže Orjenom i Lovćenom iznad
Bokokotorskog zaliva i proteže se do Golije, Vojnika i Prekornice prema unutrašnjosti. Od
zapada ka istoku se proteže od Trebišnice do Skadarskog jezera. To je kras Katunske nahije i
Banjana. Kraškog reljefa ima i na Durmitoru, Sinjajevini, Prokletijama i Komovima i zauzimaju
70% cele Crne Gore, dok u Srbiji zauzimaju svega 9,5% njene teritorije.
U okolini Valjeva je poznat Bačevački i Lelićki kras. Krasa ima i u Starom Vlahu, na
Tari, Zlatiboru, Javoru, Ninaji, Giljevoj in a Mokroj Gori. Krečnjačkih terena ima i u okolini
Prištine, na Milanovačkoj planini, Šari, Paštriku, Koritniku, Prokletijama, al ii u istočnoj Srbiji
(Kučaj, Beljanica, Devica, Svrljiške planine, Suva planina, Veliki Krš, Rtanj, Ozren i Tresibaba).
Krasa ima i u Šumadiji, jugoistočnoj Srbiji i na Fruškoj gori. Južno od Beograda javlja se
Beogradski merokras koji se razlikuje od Dinarskog i karpato-balkanskog krasa.
Krečnjaćki tereni se bitno razlikuju od normalnih po oblicima reljefa, hidrološkim
karakteristikama i posebnim privrednim problemima. Ovde su izvori i površinski tokovi vrlo
retki, process rečne erozije je izmenjen. Spiranje je dezorganizovano.

6
 Površinska rečna mreža je skrašćena i preobraćena u podzemnu. Poniranje atmosferske
vode je pojačano. Kroz sitne pukotine i kanale se atmosferska voda gubi u unutrašnjosti i
organizuje u podzemne vodene tokove. Posle nekog vremena se javljaju na površini u vodu jakih
izvora ili vrela u rečnim dolinama, kraškim poljima ili u nivou mora.
Ovde se javljaju i specifični oblici reljefa. To su manja ili veća udubljenja različitog
oblika i dimenzija koja su postala radom hemijske erozije koji je najintenzivniji duž vertikalnih
pukotina i kanala. Produktivnog tla je malo jer ga kišnica spira i odnosi kroz pukotine i kanale.
Golih površina ima mnogo, mada su najbolje šume Crne Gore i Srbije razvijene upravo na
krečnjacima. Čovek je ogolio površine, a erozija je odnela tlo i ogolila osnovnu stenu. Samo je
ponegde na zaravnima i platoima i depresijama sačuvano plodno tlo.

1. Teritorijalno formiranje, postanak i veličina kraljevine SHS

(Kraljevina Jugoslavija)

 Dolazak Slovena na Balkansko poluostrvo

 Prolazak Huna i Avara kroz Vrata naroda
 Slovenima je jezgro u Zakarpatju
 395. je došlo do podele Rimskog carstva
 Za vreme vladavine cara Dušana 1333-1353 država je bila najveća
 Potpisivanje primirja 11.11.1918. godine
 Vojvoda Mišić je dobio Kolubarsku bitku
 1917 revolucija u Rusiji
 Ivan Cankar slovenački književnik
 Jedinstvo jezika, kulture i vere

Balkansko poluostrvo nalazilo se uvek u interesnoj sferi velikih sila, pa je Makedonija

pod vlast Turske pala 1394, Srbija pada 1459. padom Smedereva, Bosna 1463, Hercegovina
1483, Crna Gora 1499. Poluostrvo je bilo podeljeno između Turske i Mletačke Republike. Vlast
Mletačke nad Dalmacijom prestala je 1797. godine, a Srbija je neku vrstu autonomije od Turske
dobila 1830. godine. Vlast Turske nad Bosnom je prestala 1878. kada je odlukama Berlinskog
kongresa data na upravu Austrougarskoj, a ona je izvršila aneksiju.
Vlast Turske nad Starim Vlahom i Raškom, Kosovom i Metohijom i Makedonijom
prestala je 1912. godine posle I Balkanskog rata dok je vlast Austrougarske nad Slovenijom,
Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Vojvodinom i Bokom Kotorskom prestala 1918. godine.
U sastav SHS su ušle Srbija sa Makedonijom i Crnom Gorom (jedino su Srbija i Crna
Gora u novu državu unele status međunarodno pravno priznatih država, zahvaljujući Berlinskiom
kongresu iz 1878. godine), zatim u sastav ulazi Slovenija (Kranjska, Štajarska, Prekomorje,
delovi Koruške), Hrvatska sa Slavonijom, Dalmacijom, Bosnom i Hercegovinom i Vojvodinom.
Etnički to su bili Srbi, Hrvati, Slovenci i Makedonci (kojima nije bio priznat status
naroda-nacije). Državno pravno ujedinjenje spomenutih naroda iz zemalja izvršeno je 1.12.1918,
a međunarodno pravna priznata država je 19.1.1919. godine. Ova država je 1929. godine
promenila ime u kraljevina Jugoslavija i imala je površinu od 247.542km2.

7
 Odlukama mirovne konferencije u Versaju, Italiji su tada pripale Belješka Slovenija sa
Kanalskom dolinom, Slovenačko primorje sa Goricom i Trstom, cela Istra sa Rijekom i čitav
obalski pojas do grada Zadra i ostrva Ceres, Lošinj, Par, Lastovo, Palagruša tj. Riječki ili
Liburijski zaliv. Austriji su tada pripali Slovenačka Koruška (posle plebiscita 10.10.1920) i
Celovačka kotlina u kojoj je bilo jezgro Prve Srednjovekovne Slovenačke države. U granicama
Albanije ostao je grad Skadar, u sastavu Grčke je ostao deo Makedonije.
Ova kraljevina SHS ili Jugoslavija nestala je sa političke karte bombardovanjem
Beograda.

2.Kosovska i Metohijska kotlina

Ove kotline zauzimaju proctor na jugu Srbije, između DInarskih, Šarskih i Rodopskih
planina. Postale su rasedanjem i spuštanjem sredinom tercijara, na sutoku dinarskih i šarskih
bora. Kosovska i Metohijska kotlina se na zapadu graniče sa Prokletijama koje zajedno sa
Mokrom planinom dopiru do njenog severnog oboda. Na jugu su Šar planina, Koritnik i Paštrik.
Sa severne i severoistočne strane je Kopaonik. Istočni okvir Kosovske kotline je niži, kao i
jugozapadni obod Metohijske, između Paštrika i Koritnila, kuda otiče Beli Drim. Kosovsku i
Metohijsku kotlinu razdvaja pobrđe Drenica i planina Crnoljeva na kojoj se nalazi hidrografski
čvor Jugoslavije.
Kosovska kotlina je tektonska potolina pravca severozapad-jugoistok i pruža se između
Zvečana i Kačanika. Ima površinu od 950m2. Posle stvaranja tektonske kotline ovde je nastala
duga jezerska faza o čemu svedoče moćne naslage jezerskih sedimenata i nalazišta uglja. Po
Cvijiću je Kosovsko jezero u pontu bilo povezano sa Egejskim jezerom i preko prevoja Prepolca
je komuniciralo sa Panonskim morem. Jezero Kosovske kotline je bilo povezano sa Metohijskim
jezerom. Vode jezera su nestale u pleistocenu i danas vode otiču preko Sitnice, Ibra, Morave i
Dunava u Crno more, a preko Lepenca i Vardara u Egejsko more. Razvođe između ova dva
morai bifurkacija se nalaze u Kosovu polju kod Uroševca gde se Nerodimka račva i jednim
krakom uliva u Sitnicu.
Od najviše tačke Crnoljeve otiče na zapad Topluga u Beli Drim i Jadransko more. Pored
reka je zemljište meko i uravnjeno, često močvarno, a prema istoku se nastavlja paleovulkasnki
reljef oboda (Veletin, Mrkonjski vis i Zvečan) sa raznovrsnim rudama.
Metohijska kotlina se pruža uporedo sa Kosovskom i šira je od nje. Postala je u vreme
oligomiocena spuštanjem duž raseda različitog pravca. Planinski obod kotline je izgrađen od
paleozojskih škriljaca, mezozojskih krečnjaka, vulkanskih i metamorfnih stena. Tokom neogena
je ovde postojalo jezero koje je bilo povezano sa Kosovskim. Za sobom je ostavilo moćne
naslage lapora i peščara i slojeve uglja. Po obodu su sačuvani oblici abrazionog reljefa. Po dnu
kotline izbijaju serpentinske mase i kredni krečnjaci u vidu ostrvskih uzvišenja. Tokom
pleistocena je jezero sasvim nestalo in a njegovoj centralnoj ravni se razvila nova hidrografska
mreža. Beli Drim je taj koji je pokupio i odveo poslednje vode ovog jezera i sa svojim pritokama
je raščlanio dno zbog čega ono ima brežuljkast izgled.
Specifičnu pojavu predstavlja epigenija Belog Drima i njegovih pritoka na osnovu kojih
se može govoriti o visini centralne jezerske ravni.
U pleistocenu su se sa Prokletija ovde spuštali Rugovski, Sušički i Dečanski lednik koji
sun a ulazu u kotlinu nataložili morenski materijal što se može videti kod Pećke patrijaršije.
Reljef ove kotline puža povoljne uslove za gajenje ratarskih, voćarskih i vinogradskih kultura.

8
Kvartarne nanosne ravnice oko reka su uz melioracije povoljne za gajenje najraznovrsnijih
kultura. Brezuljci su obrasli hrastovom šumom pa se krčenjem dobijaju nove obradive površine.

1.Postanak, veličina i raspad SFRJ

Na drugom zasedanju Avnoja 29.11.1943. jedna od odluka bila je formiranje

Demokratske Federativne Narodne Republike Jugoslavije koju je činilo 6 republika: Slovenija,
Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Makedonija. Samo na teritoriji Srbije
izdvojene su dve autonomne pokrajine-Vojvodina i Kosovo i Metohija. Ustavom iz 1946. ona
menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija. Ustavom iz 1963. godine ona menja
ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ova država imala je površinu od
255.804km2 i po popisu iz 1991 (poslednji zajednički popis) u aprilu je imala 24,1milion
stanovnika.
Nasilnom secesijom Slovenije 26.7.1991. godine prestala je da postoji država pod ovim
imenom. Na mirovnoj konferenciji u Parizu 1946-47. godine ova država se pojavila sa zahtevom
da joj se vrati 12546km2 sa svim stanovncima i to na prostoru Dalmacije, Slovenačkog primorja,
Slovenačke Koruške i Štajarske.
Odlukama mirovne konferencije 1947. godine Jugoslaviji je vraćeno 7382km2 sa 500
000 stanovnika,s tim što je zona Trsta formirana u tzv. slobodnu zonu koja je bila podeljena na
zonu A i na zonu B. Spor je rešen 10.10.1954. godine kada su zona B i južni granični pojas zone
A pripojeni Jugoslaviji tj. 534km2 sa 70 000 stanovnika, a zona A sa 193km2 pripojena Italiji.
Svi granični sporovi sa Italijom rešeni su konačnim sporazumom u mestu Osimu 10.10.1975.
godine, poznatim kao Osimski sporazum.
Nasilnom secesijom Slovenije 26.7.1991. praktično je prestala da postoji SFRJ, zatim
19.9.1991. ratom Hrvatska izlazi iz zajedničke države, mirnim putem 12.2.1992. izlazi
Makedonija, onda ratom 6.4.1992. Bosna i Hercegovina. Proglašenjem ustava 27.4.1992.
formirana je savezna Republika Jugoslavija koju su sačinjavale Srbija i Crna Gora. Na ovaj način
u svojoj istoriji Srbija i Crna Gora su se ujedinile treći put. Ova država imala je površinu
102175km2 i 10,5 miliona stanovnika.
Sve do 2002. SRJ je relativno dobro funkcionisala. Međutim 14.3.2002. potpisan je u
Beogradu sporazum između predstavnika savezne vlade obe republike i predstavnika Evropske
Unije o preuređenju i opstanku državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ovaj sporazum su
potvrdile članice Evropske Unije na sastanku u Barseloni 15.3.2002. Ustavna povelja i zakon o
njenom sprovođenju su usvojeni u skupštini Srbije 12.1.2003. i skupštini SRJ 4.2.2003. i tada je
proglašena država pod imenom državna zajednica Srbije i Crne Gore.
Time je posle 84 godina postojanja na Balkanskom poluostrvu prestala da postoji država
pod imenom Jugoslavija. Međutim 25.5.2006. održan je referendum u Crnoj Gori gde se
stanovništvo izjasnilo o izstupanju iz državne zajednice i 3.6.2006. na Cetinju Crna Gora je
zvanično proglasila samostalnost i nezavisnost i kao takva se pojavila na kartama.

Fizionomija Boke:
Nigde na Balkanskoj i Apeninskoj strani ne postoji takva morfološka celina kao što je Boka.
Idući sa pučine u Boku se ulazi kroz prodor Oštro koji je smešten između Lušničkog i rta Oštro 3km. Na
sredini prodora nalazi se ostrvo Mamula koje pripada Crnoj Gori. Prodor Oštro smešten je u Lušnjičko-
Vitalinskoj antiklinali, zatim se ulazi u Sutorinsko-Grbljansku sinklinalu gde je u Sutorinskoj smešten
Hercegovački i Topljanski zaliv, a Grbljanskoj Tivarski zaliv. Sutorinsku i Grbljansku sinklinalu,
odnosno zalive spaja Kumbolski tesnac. Pod imenom Sutorina postoji polje,reka i mesto. Dalje ide se

9
unutrašnjim zalivom kroz prodor Verige (ostatak fosilne doline prabokeljske reke). Prodor Verige širok je
300m i smešten je u Vrmačko-Velesinjskoj antiklinali. Zatim ulazimo u Kotorko-Morinjsku sinklinalu u
kojoj su smešteni zalivi Kotorski i Risanjski. Naspram perasta u ovom delu zaliva nalaze seostrva Gospa
od Škrapelja i Sveti Medelj, dok je naspram Tivta ostrvo cveća i ostrvo Sveti Marko.
2.Prostiranje i faze u razvoju reljefa Karpatsko-balkanskih planina (Источна зона
млађих веначних планина)

Istoča zona ovih planina zauzima istočni deo uže Srbije. Prostire se između središnje
zone gromadnih planina i kotlina na zapadu i Vlaško-pontijskog basena na istoku. Proteže se od
Đerdapske klisure na severu do Zaplanjsko-Lužnačke kotline i planine Ruj na jugu. Deo je
severnog alpskog orogenog stable. Ove planine su postale u istočnom delu nekadašnje
geosinklinale Tetisa, između rodopske kristalaste mase i Vlaško-bugarske platforme. Ovaj
prostor je fizičko-geografski bolje istražen nego demografski i ekonomsko-geografski.
Ova zona je izgrađena od stena različite starosti porekla. Najstarije stene koje učestvuju u
građi su skriljci i peščari i krečnjaci. Preko njih leži debela serija peščara i konglomerata
devonske starosti. Tokom karbona se u plitkim lagunama odvijala se brza sedimentacija i
stvaranje konglomerata i glinaca sa ugljonosnim škriljcima. Serija permskih cvenih peščara
javlja se u istočnoj Srbiji, od Dunava do Suve planine i Ruja. Sa golog rodopskog kopna na
zapadu i kordiljera Suve planine spiran je mterijal od koga su u plitkom moru nastali permski
peščari čije je stvaranje trajalo sve do donjeg trijasa.
U mezozoiku su nataložene moćne naslage trijaskih, jurskih i kretacejskih krečnjaka i
dolomita i oni zauzimaju veliko prostranstvo u ovoj zoni i zanjih su vezane specigične kraške
forme.
Kenozojski, paleogeni i neogeni konglomerati, peščari i gline javljaju se po basenima i
kotlinama istočne Srbije, a kvartarne naslage lesa i peska se javljaju pored Dunava i u
Negotinskoj krajini. Ovaj prostor je bio poprište vulkanskih aktivnosti pa se ovde na više mesta
javljaju i vulkanske stene.

Ove planine su nastale kao jedinstvena genetska jedinica. Razvile su se na istočnom delu
nekadašnje geosinklinale Tetisa, između rodopske mase i Vlaško-bugarske platforme.
U toku paleozoika, a naročito mezozika, na ovom prostoru su se dešavale česte promene.
Tokom silura je najveći deo istočne Srbije plavilo prostrano more koje se pružalo od Dunava do
Bugarske granice. Krajem silura je došlo do izdizanja i stvaranja embriona kopna. Slično stanje
je vladalo i u devonu, a za vreme karbona je došlo do novih tektonskih pokreta i to su bili prvi
pokreti hercinske orogeneze i oni su dali prva uzvišenja meridijanskog pravca.
U toku perma se između rodopske mase na zapadu i homoljsko-kučajsko-svrljiških
uzvišenja formiralo plitko more.
U toku mezozika istočna Srbija je bila pokrivena morem što potvrđuju naslage trijaskih,
jurskih i kretacejskih krečnjaka, konglomerata i peščara, ali su se u ovom period ovde odigrale i
bitne tektonske promene.
Sredinom trijasa je došlo do jačeg izdizanja na ovom prostoru i to je bio začetak alpske
orogeneze i pri kraju trijasa je ceo središnji i karpatski prostor bio iznad površine mora, a more
se iz ovih krajeva potpuno povuklo.
Tokom jure je more zahvatilospoljašnji i središnji pojas i nataložilo moćne naslage
krečnjaka i kamenog uglja.
Za vreme krede u nekim delovima istočne Srbije je došlo do naglog izdizanja i
povlačenja mora i u ovoj fazi su stvorena planinska uzvišenja u obliku krašuljastog navlačenja i

10
ovaj process se odvijao pravcem istok-severoistok, od starog rodopskog kopna. Uporedo sa
ubiranjem se dešavalo i vertikalno rasedanje i spuštanje pojedinih delova kopna.
Proces stvaranja ovih planina je nastavljen i u tercijaru. Lamerijska, Pirinejska i Savka
faza alpske orogeneze su dovele do definitivnog izdizanja i uobličavanja Karpata i Balkana.
Između planina su spuštene brojne kotline i u njima u tokom neogena postojala jezera.
Mlađe orogene faze alpske orogeneze su imale manji značaj na formiranje Karpatsko-
balkanskih planina. Može se zaključiti da je ova regija, od paleozoika do kvartara, bila stalno
labilna zona u kojoj su se dešavali česti orogeny pokreti praćeni rasedanjem i vulkanizmom. Ove
planine imaju izgled svoda koji je raščlanjen i po tome se planine istočne zone bitno razlikuju od
zapadne zone mlađih venačnih planina.

1.Reljef dna i oboda Panonskog basena-peščare

Jugoslaviji pripada južni deo dna i južni deo oboda Panonskog basena. Dno je nagnuto od
severa ka jugu. U istom pravcu ono se zalivski širi uz doline Drine, Kolubare, Morave, Mlave i
Peka. U pravcu severa nizija je široko otvorena i prelazi u slične ravnice Rumunije, Mađarske i
Čehoslovačke.
Peščare predstavljaju element eolskog reljefa u našem delu basena. Od ukupno 8 peščara
u našoj zemlji je samo jedna izvan basena i to Krajinska na izlazu iz Đerdapa.
Banatska peščara se nalazi u južnom Banatu, nedaleko od ulaza Dunava u Đerdapsku
klisuru. Proteže se pravcem severozapad-jugoistok, od sela Samoša do Kovina i dugačka je oko
60km. Sastoji se od dina koje imaju isti pravac pružanja. Njihova dužina dostiže 750m, a visina
iznosi 20m. Pod uticajem košave između dina se javljaju izduvne male dolinice. Pesak ove
peščare je čist i sastavljen je uglavnom od kvarcevitih i liskunovitih zrnaca. Cvijić misli da je
ovaj pesak izduvan iz plavina karpatskih reka na njihovom prelasku u Panonsku niziju i smatra
da je pri stvaranju dina dominatnu ulogu imao vetar istočnog pravca i za to postoje dokazi:
 peščare se nalaze na višoj gredi koja je bila prepreka i izazvala taloženje peska
 na osnovu dve crnkaste zone i tri svetlija horizontal je zaključio da se pesak
taložio za vreme glacijala i interglacijala u pleistocenu
 pravac pružanja pokazuje da je vetar duvao iz istočnog i severoistočnog pravca
Sve do početka 19.veka je pesak bio pokretan i nanosio je štetu kulturama i tada je počelo
pošumljavanje i živi pesak je umrtvljen, a po obodu su podignuti voćnjaci i vinogradi. Problem
predstavlja nedostatak vode.

Bačka peščara se protže od Subotice do Segedina i Pešte. Raščlanjena je i protkana

zonama lesa. Ovaj pesak nije čist već je manje ili više muljovit. Dine se takođe pružaju pravcem
severozapad-jugoistok, ali nisu izrazite kao u Banatskoj. Po Cvijiću ovaj pesak je poreklom iz
rečnih nanosa Dunava i Tise ii z starijih jezerskih naslaga. Ovde izdvajamo 4 morfološka
elementa i to dine, međudinske utoleglice, izduvine i doline. Nastala je krajem pleistocena i
početkom holocena. Milojević zaključuje da je postala u najmlađem pleistocenu, ali pre neolita i
da je navejavanje peska bilo u jednom mahu jer u njemu nema crnkastih zona.
Pored ovih kod nas postoji i nekoliko manjih peščara na desnoj obali Dunava kao što je
Ramsko-golubačka koja senalazi na ulazu Dunava u Đerdap i sastoji se od Ramske, Zatonjske,
Gradištanske i Požeženske peščare. Na izlazu Dunava iz Đerdapa se nalazi Krajinska peščara.

11
 2.Postanak reka Crnomorskog sliva-Zapadna Morava i Begej

Postanak reka ovog sliva stoji u direktnoj vezi sa evolucijom Panonskog basena.
Sredinom tercijera su svi planinski sistemi dobili osnovne konture. Severni deo naše zemlje
pokrivao je deo Panonskog mora. Njegovi zalivi prodirali su duboko u podgorinu dinarskih,
rodopskih i karpatskih planina. Od razvođa ovih planina spuštale su se reke, rečice i uvale.
Vremenom se nivo mora počeo spuštati i povlačiti od zapada ka istoku i sredinom pleistocena su
otekle poslednje vode Panonskog jezera in a njegovom dnu se formira tok Dunava. Sve naše
veće reke pripadaju slivu Dunava tj Crnog mora. Reke ovog sliva su silazeći sa Dinarskih,
Rodopskih i Karpatskih planina u gornjim tokovima brze i imaju veliki pad koji je pogodan za
proizvodnju električne energije. U donjim tokovima teku najvećim delom po dnu Panonskog
basena i imaju osobine ravničarskih reka. Na mestima starih korita i napuštenih meandara se
javljaju mrtvaje i starače.

Zapadna Morava prima 85 pritoka, ali ih većina presuši u toku leta. Njene najznačajnije
pitoke su Ibar sa Sitnicom, Raškom, Studenicom i Rasinom. Zapadna Morava nastaje u selu
Leposavić od Golijske Moravice i Đetinje. Golijska Moravica 23 km se smatra glavnim krakom.
Mereno od izvora Golijske Moravice, Zapadna Morava je dugačka 308 km, dok je dužina same
Zapadne Morave 208 km. Za razliku od meridijanskog (od juga prema severu) toka Južne i
Velike Morave, Zapadna Morava teče u uporedničkom (od zapada ka istoku) pravcu,
razdvajajući Šumadiju od južnih krajeva zemlje. Zbog svog smera, Zapadna Morava teče između
mnogih planina, regija i pod-regija. Reka je nekada bila duža (319 km), ali zbog regulacije toka,
ona je skraćena. Sliv Zapadne Morave iznosi 15.849 km² (42,3 % celog sliva Velike Morave),
pripada Crnomorskom slivu, a sama reka nije plovna.
Ima kompozirnu dolinu-Požeška kotlina, Ovčarko-Kablarska klisura, Čačansko-
kraljevačka kotlina, Markovačko suženje, Vrnjačka kotlina, Trsteničko suženje, Trstenička
kotlina, Stopanjko suženje, Kruševačka kotlina, Mrzeničko suženje i Stalać.

Begej je najveća leva pritoka Tise u Vojvodini. Izvire u Rumuniji u Krašovskim

planinama i utiče u tisu nedaleko od sela Gustoša. Ukupna dužina toka iznosi 244km, od čega
75,5km pripada našoj zemlji. Korito je regulisano za plovidbu na dužini od 144km, od
Temišvara do ušča u Tisu kod Titela. Plovidba na ovoj reci se reguliše pomoću brodskih ustava.
Stari Begej je prirodni vodotok ali je kanalisan i takođe ističe u Rumuniji i u podnožju Lipove i
uliva se u plovni Begej i u dužini od 33km teče u našoj zemlji i tok je sa obe strane ograđen
nasipima.

1.Osnovne crte makroreljefa

Na teritoriji Srbije izdvajaju se dve makroreljefne celine-Panonska i planinska. Mada na

teritoriji istočne Srbije nalazi se i deo Vlaško-pontijskog basena.
Najkrupniji oblici u reljefu Srbije nastali su dugotrajnim radom unutrašnjih sila (makro i
mezo oblici reljefa). Tektonski pokreti koji su doveli do formiranja ovog oblika bili su orogeni,
radijalni, tangecijalni i posebno epirogeni. Na rad unutrašnjih sila i na tzv. modifikovanje reljefa
nadovezuje se i rad spoljašnjih sila tzv. erozivni procesi abrazioni, kraški, glacijalni, fluvijalni,

12
eolski. Na osnovu toga na teritoriji Srbije zastupljeni su svi genetski tipovi reljefa, tektonski i svi
erozivni oblici.

Panonska makroreljefna celina sastoji se iz dve mezoreljefne celine. Srbiji pripada deo
južnog dna Panonskog basena (Vojvodina) i deo južnog oboda Panonskog basena tzv.
peripanonska Srbija u kojoj se izdvajaju regije-Podrinje sa Valjevskom podgorinom, Srpska
posavina, Šumadija, Zapadno pomoravlje, Veliko pomoravlje, Stig (dolina Mlave od izlaska iz
Gornjačke klisure do ušća u Dunav), Braničevo (dolina Peka od izlaska iz klisure do ušća u
Dunav).
Pri formiranju basena i njegovog oboda na tom prostoru za vreme Hercinske orogeneze u
karbonu i permu formirano je staro Panonsko kopno. U savskoj fazi Alpske orogeneze u
oligomiocenu, staro Panonsko kopno je razlomljeno i formiran je basen, a zaostali deo kopna
koji se sporije spuštao je njegov obod. Početkom miocena iz prostranog okeana Tetisa prodrla je
voda u Panonski basen i formirano je veliko epikontinentalno more Paratetis, čiji se jedan deo
naziva Panonsko more. I more i basen su dobili ime po Rimskoj provinciji Panoniji koja se
prostirala od današnjeg Kranja pa do Beograda.

O tome da se tu nalazila Rimska provincija svedoče nam Antičke preteče današnjih

gradova u dolini Save (Kranj=Karmijum, Emona=Ljubljana, Siscija=Sisak, Sirmijum=Sremska
Mitrovica, Turunum=Zemun, Singidunum=Beograd).
Prostrani okean Tetis se prostirao od današnjih obala Srednje Amerike, preko središnjih
delova Atlanskog okaena, preko današnje Južne Evrope i Severne Afrike, današnje Male Azije i
današnjeg Arabijskog poluostrva i Indijskog podkontinenta, Indokine do ostrva Sumatra na
istoku.
Prostrano Panonsko more prostiralo se od Bečkog basena preko Vlaške i Pontijske nizije,
Crnog mora do Aralskog jezera. Veza između Tetisa i Paratetisa postojala je preko Ronskog i
Bečkog zaliva i Bavarske,a na jugu preko tzv. Transegejske baze koja je polazila od današnjeg
Ulcinja, Severne Albanije, starog kopna Egejide i Crnog mora na istoku.
Basen je ispunjen vodom pre 30 miliona godina, a njegove vode su otekle kroz
Đerdapsku jezeruzinu pre 600.000 godina. U vreme razlamanja i spuštanja starog Panonskog
kopna došlo je i do izdizanja Alpske, Dinarske i Karpatko-Balkanske antiklinale tako da je basen
spušten sa unutrašnje strane Alpskog, Dinarskog i Karpatsko-Balkanskog sistema.
Na obodu i na dnu Panonskog basena javljaju se planine. Po geotektonskoj strukturi
Dinarida Kosta Petković ove planine svrstava u centralne Dinaride. Petković je planine u
Zapadnoj Srbiji podelio na rudne i flišne. U grupu flišnih (Cer, Vlašić, Iverak) jer za vreme
postojanja mora preko kristalaste osnove nataložile su se flišne stene (konglomerati, peščari,
glinci, laporci, filiti).
On je na ovom prostoru izdvojio i rudne planine (Jagodnja, Sokolske planine, Boranja,
Povlen, Maljen). Ove planine u svojoj geološkoj građi imaju magmatskih stena,a za magmatske
stene su vezana ležišta obojenih metala (antimon=Krupanj, Zajača).

Dinarska grupa planina po Kosti Petkoviću spada u unutrašnju zonu Dinarida izuzev
Juhora, Crnog vrha i Azanjskog visa koji se svrstavaju u Rodopsku masu odnosno središnju zonu
gromadnih planina i kotlina. Kosta Petković je Kotlenik, Gledićke planine, Panonide i planine na
dnu Panonskog basena svrstao u unutrašnje Dinaride.

13
 Cvijić je na teritoriji Šumadije izdvojio Rodopske planine kao i Petković. Prave Dinaride
Kotlenik, Gledićke planine, Panonide i planine sa Šumadijske grede i ostrvske Fruška gora i
Vršačke koje je svrstao u severnu prelaznu zonu.

Za Panonide koji se dižu sa Šumadijske grede (Avala, Kosmaj, Venčac, Bukulja, Rudnik)
Cvijić je tvrdio da su to zaostali delovi Panonskog kopna i da se od Dinarida razlikuju po
vremenu postanka, pravcu pružanja i geološkoj građi, ali da su za vreme Alpske orogeneze bile
zahvaćene lokalnim perifernim ubiranjem i to ih je svrstalo u severnu prelaznu zonu. Prave
Dinarske planine imaju pravac pružanja severozapad-jugoistok nastale su u oligomiocenu,
pokretima Alpske orogeneze i izdignute su iz geosinklinale Tetisa, a u geološkoj građi
dominiraju krečnjaci.
Prema tome, radom unutrašnjih tektonskih sila nastale su tri glavne morfotektonske
celine u Jugoslaviji. U tercijaru je razlomljeno i spušteno panonsko kopno i na tom prostoru je
nastalo Panonsko more, istovremeno je na zapadu formirano Jadransko more kao relikt Tetisa i
između njih su se izdigle Dinarske planine čijim je grebenom išlo razvođe između ova dva mora
i tada je postavljen temelj današnjeg razvođa Jadranskog i Crnog mora. U istočnom delu zemlje
su formirane mlađe venačne Karpatsko-balkanske planine.

2.Atipska (nerazvijena) zemljišta

Erozijom je rastrešen materijal koji je pedogenetskim procesima malo izmenjen ili je

neizmenjen. Bitna među njima su:
Eluvijalna skeletna zemljišta su relativno mlada. Postala su pretežno fizičkim
raspadanjem stena iz kojih su finiji produkti najvećim delom isprani. Takva su brojna točila na
krečnjačkim planinskim padinama. Čine prelaz između litosfere i pedosfere i sastoje se od sitnog
kamenja i šljunka. Fizički i hemijski procesi nisu imali dovoljno vremena da ih pretvore u
rastresit sloj pa ovde tek počinje da se javlja oskudna vegetacija. U području krasa se javljaju
suva skeletna zemljišta jer hemijskim procesima krečnjaci daju malo rastresitog zemljišta koji
voda ispira i ovakva zemljišta su nastala uglavnom zbog odsustva zaštitnog vegetacionog
prekrivača.
Deluvijalna zemljišta nastaju eroziijom i prenosom ratresitog materijala iz viših u niže
terene. Sastoje se od grubog kamenja, šljunka i peska. Taloženje se vrši od grubog ka sve
sitnijem materijalu. Ovo zemljište je podložno dejstvu bujica i naglom ispiranju pa je šumska
vegetacija najbolji zaštitnik ovog zemljišta.
Eolsko zemljište obuhvata tlo u Vojvodini. Posle izvesnog nošenja, kada se kretanje
peska smiri i pod uticajem vegetacije nastaje les ili černozem. Živi peskovi su siromašni
humusom i nepovoljni su za vegetaciju jer mali broj biljaka uspeva da stvori nešto humusa u
površinskom sloju i da svojim korenjem veže pesak i zato je pošumljavanje najsigurnije kako bi
se ovo zemljište koristilo za kulture.
Aluvijalna zemljišta nastaju recentnim taloženjem rečnih nanosa šljunka, peska i mulja.
Javljaju se oko srednjih tokova većih reka. U gornjem toku reka se taloži grublji materijal, u
središnjem delu gde je snaga vode manja se taloži šljunkovito peskoviti materijal, a u donjim
tokovima peskovito ilovičasti. Sa udaljavanjem od korita je aluvijalni nanos sve finiji. Uglavnom
su plodna jer ih periodične poplave obogaćuju organskim i neorganskim materijama, ali tada

14
dolazi i do spiranja zemljišta i zasipanja kultura. Pogodna su za gajenje povrća, krmnog bilja,
kukuruza, topole itd.
Antropogena zemljišta su nastala bitnim promenama primarnih svojstava zemljišta. Te
promene nastaju delovanjem čoveka. Stalnim mehaničkim i hemijskim delovanjem menja se
prirodno zemljište kako bi se stvorio povoljniji plodonosni sloj. Time se bitno menjaju hemijska,
fizička i biološka svojstva zemljišta. Od prirodnih crnica se stvaraju plodne antropogene crnice,
aluvijalna tla postaju vrtlarska, a kiselo zemljište prelazi u slabo kiselo ili neutralno.

15
 1.Faze u evoluciji Panonskig basena

Басен је испуњен водом пре 30 милиона година, а море се са овог дела Европе
повукло пре 600 000 година, средином плеистоцена. Ово велико епиконтинентално море у
својој еволуцији прошло је кроз 5 фаза.

Миоцен, млађи медитеран: ово је морска фаза и тада је север Србије био под
морем, на западу до Лознице, на истоку до Голупца (море је било плитко). У овој фази
Авала и Космај су били спојени и представљали су полуострво. Море је на југу допирало
до Аранђеловца, до линије Венчац-Букуља. Између Цера и Борање море се ширило
данашњим долинама Дрине и Јадра. У источној Србији кроз тектонске раседе карпатске
Србије продирало је до Доњег Милановца, долином Млаве до Петровца и незнатно
данашњом долином доњег Тимока. О овој фази сведоче стене медитеранске старости на
којима лежи Београд, као и угаљ у Млавском басену.
Сарматска фаза: Прекинута је веза у овој фази између западног мора и Тетиса, док
је између Панонског и Понтијског мора веза постојала у Чешкоморавској и на месту
данашњег Ђердапа. У овој фази дошло је до спуштања северног дела данашње Шумадије,
а у исто време настају Моравске потолине (Западноморавска и Великоморавска). Море
надире према југу,али и даље је плитко, допире до Крушевца, а Авала и Космај су острва.
Наталожене кречњачке стене у Раковици, Железнику и Белим водама су миоцене старости
и по Цвијићу су оне Београдски мерокрас. Да море допире оволико на југ сведоче резерве
угља.
Панонски стадијум, крај миоцена: у овој фази прекинута је веза између Панонског
и Влашкопонтјиског мора у Ђердапу. Веза је прекинута у језероузини услед издизања
Карпатске пречаге. На почетку ове фазе море је и дање плитко, у даљој еволуцији.
Међутим, услед влажне климе и прекида везе на месту Ђердапа и спуштања копна Србије
дошло је до снажне трансгресије и тада је море имало највиши ниво 850 m (Мачкат-
абразиони трагови). У овој фази море је допирало на југу до Крушевца, Алексинца и
Ниша. Шумадијске планине су острва, а море је остварило комуникацију са старим
Eгејским језером (данашња Македонија) преко Кумановско-прешевске повије, а
комуницирало је и са старим неогенским језерима Космета. На простору источне Србије
преко тектонских ровова се остварена веза са Тимочким басеном и тако са Влашко-
Понтијским морем.
Понтијски стадијум, почетак плиоцена: Поново је успостављена веза између
Панонског и Влашкопонтијског мора. Ниво мора се почео ритмички спуштати услед
отицања воде у Ђердапу. Продубљује се Ђердапска отока, море се повлачи из највећег
дела Шумадије, али поред већ образованог Великоморавског залива формира се и
Колубарски басен.
Левантска фаза, крај плиоцена: У овој фази дошло је до снажног померања
обалске линије. Море је сада велико језеро, које се само одржало изнад дубље потонулих
делова Панонског басена. Већ средином плеистоцена од великог језера заостале су само
баре или мања изолована језера. Средином плеистоцена на централној језерској равни,
формира се речна мрежа и главни ток Дунава, који је покупио последње воде Паратетиса и
тако је после 30 милиона год. постојања, а пре 600 000 година ишчезло велико
епиконтинентално море Европе – Паратетис, а са њим и његов део који се звао Панонско
море.

16
 2.Černozem i slana zemljišta

Černozem spada u grupu razvijenih zemljišta i to je tipično zonalni tip. Nastao je pod
uticajem stepsko-kontinentalne klime na lesnoj podlozi. Stepa je sinonim lesa. Procesom
razlaganja ona daje velike količine humusa. Kod nas se javlja u Vojvodini, Stigu i jednom delu
Mačve. To su krajevi koji godišnje primaju male količine padavina pa je na njima razvijena
travno-stepska vegetacija. Toplo proleće sa dosta vlage izaziva bujan rast vegetacije koja se u
toku žarkog leta suši. Zbog toga se na površini pod černozemom u jesen nalazi velika količina
ostataka. Razlaganje humusa je sporo i ne ide do kraja zbog kratke jeseni i oštrih zima pa se na
taj način u površinskom sloju nagomilava velika količina humusa. Tamno crne je boje. Ovo je
zemljište velike plodnosti zbog povoljnih fizičkih, hemijskih i bioloških svojstava. Na njemu
uspevaju žitarice, šećerna repa, suncokret itd. Degradirani černozem se javlja periferno od
pravog, a degradacija nastaje pod uticajem vlažne klime gde je ispiranje humusa veće (Srem,
Banat, Bačka i severni deo Srbije). U daljoj evoluciji degradirani černozem prelazi u opodzoljeni
černozem.

Slana zemljišta se javljaju u sušnim i semiaridnim krajevima Vojvodine, posebno u

Bačkoj i Banatu. U primorju nastaju usled infiltracije morske vode i rasprskivanja kapljica koje
nosi vetar. Popravljaju se spuštanjem izdanske vode i spreavanjem poplava, ispiranjem,
dodavanjem veće količine stajskog đubriva i drugim agrotehničkim merama.
 Solončaci obiluju lako rastvorenim solima i javljaju se u krajevima sa toplim i
suvim letima i pod uticajem bliskih podzemnih voda. Pri kapilarnom izdizanju
voda iznosi na površinu soli. U toku leta voda ispari, a na površini ostaju soli. Pri
ponovnom izdizanju vode i isparavanju soli se sve više talože na površini usled
čega zemljište postaje beličasto i slano. Ovde ne mogu uspevati ratarske kulture, a
vegetacija je oskudna.
 Solonci se odlikuju manjom količinom soli i najčešće nastaju rasoljavanjem
solončaka pri snižavanju podzemne vode ili povećanja humidnosti klime. Male su
plodnosti i uglavnom se koriste kao pašnjaci.
 Soloidi su degradirana slana zemljišta koja nastaju daljim ispiranjem soli.

17
 1.Faze u evoluciji planinskog reljefa
Planinski reljef zauzima oko ¾ teritorije.Dinaridi čine južno i jugozapadno stablo alpskog
orogena.Karpati i Balkan su deo severoistočnog i severnog orogenog stable.Između njih je
međuvenačna rodopska masa.Ove faze su prošle kroz 3 orogeneze i više orogenih faza.Orogene
faze rastavljaju kraće ili duže periode relativnog mirovanja.U toku ovih intervala dolazi do
laganih epirogenih pokreta i tada je intenzivan process erozije i denudacije.Ove tri orogeneze su:
Kaledonska ,Hercinska i Alpska.
 Kaledonska je trajala od početka silura do sredine devona. Ovde je došlo do izdizanja
morskog dna i povlačenja mora iz istočne Srbije i ovde se pojavila kopnena flora.
 Hercinska orogeneza je počela krajem devona i trajala do kraja paleozoika. Ima 6 faza
i više podfaza. Došlo je do orogenih pokreta i stvaranja rodopskog kopna(ostva u
oblasti Tetisa).U istočnoj Srbiji je došlo do stvaranja Homoljsko-Kučajske-Svrljiške i
Porečko-Staroplaninske geoantiklinale i sinklinale između njih.
 Alpska je najmlađa,najjača i najznačajnija za izgradnju našeg reljefa. Traje od
gornjeg Trijasa pa sve do danas i podeljena je na više orogenih faza i podfaza.

Iz ovoga zaključujemo da je reljef Jugoslavije nastao kroz 11 faza Alpske orogeneze.

Orogeni pokreti praćeni rasedanjem dali su osnovni izgled. U periodima relativnog mirovanja je
do potpunog izražaja došlo dejstvo spoljnih sila. Reke i potoci su snižavali planinska uzvišenja
čemu je doprinelo intezivno mehanićko razaranje stena, hemijsko rastvaranje i površinsko
spiranje i ovim procesima su stvarane prostrane površi. Danas ih možemo sresti u Dinarskom i
Rodopskom predelu a najbolje su očuvane u krečnjačkim predelima.

2.Postanak reka Crnomorskog sliva-Velika Morava i Lim

Velika Morava je jedna od većih pritoka Dunava i najduža je nacionalna reka. Proteže se
meridijanski od juga ka severu i čini značajnu saobraćajnu arteriju Balkanskog poluostrva. Ona
odvodi vodu severnog dela središnje zone gromadnih planina i potolina. Prema zapadu i istoku
se oslanja na ivične delove Dinarskih i Karpato-balkanskih planina.
Površina sliva iznosi 37444km2 i slivu ove reke pripada deo teritorije Bugarske-u
gornjem toku Nišave. Nastaje kod Stalaća spajanjem Južne i Zapadne Morave. Njena dolina
spada u nasleđene doline jer se razvila u zalivu Panonskog mora. Od Stalaća do Bagrdana je
dosta široka i tu je usekla Bagrdansku klisuru. Nizvodno od nje Morava teče sporo i meandrira i
račva se, a za vreme poplava plavi prostranu ravnicu. Izlivena voda se zadržava i stvara
moravišta. Usled izlivanja i taloženja mulja je zemljište pored obale više što izaziva skretanje
pritoka koje onda teku paralelno sa njom dok se na pogodnom mestu ne uliju u nju (Crnica,
Lepenica, Resava, Jezava, Resavčina). Jezava je nastala kao rukavac Morave i prikupila je vode
dolinske ravni pa se sada uliva direktno u Dunav.
Presecanjem 23 meandra je korito Velike Morave skraćeno od 245km na 118km. Ima
ukupno 32 pritoke-12 sa leve i 18 sa desne strane. Osim Lepenca, Jasenice i Resave sve druge
imaju sliv manji od 500km2. Горњовеликоморавска котлина (Параћинско-Јагодинска)-
Багрданска клисура-Доњовеликоморавска котлина.

18
 Lim je najveća pritoka Drine. Izvorište mu je u Prokletijama,ali isiče iz Plavskog jezera i
ima dužinu od 156km i površinu sliva od 5784km2. Najveća pritoka Lima jeste Uvac sa Vapom i
on izvire na Ozrenu, 14km zapadno od Sjenice. Protiče kroz kompozitnu dolinu koja kod
Sјeničkog jezera ima odlike kanjona. Od ostalih pritoka značajne su Đehotina i Jadar koji je
desna pritoka Drine i koji leti mestimično presušuje ili ima malo vode.
Kompozitna dolina: Plavsko-Gusinjska kotlina, Murinsko proširenje, Sutjeska,
Andrijevačko proširenje, Beranska kotlina, Tivranska klisura, Zatonsko proširenje, Bijelopoljska
kotlina, Kumanička klisura, Brodarevska kotlina i klisura, Prijepoljska kotlina, Pribojska kotlina
i proširenje kod Rudog.

1.Fosilni abrazioni reljef po južnom obodu Panonskog basena

Južni obod Panonskog basena čini nisko pobrđe u severnoj Srbiji. Tektonski reljef ovog
dela naše zemlje je pokriven marinsko–jezerskim sedimentima paratetisa. Najviše je izmenjen
rečnom erozijom i denudacijom. Manje su zastupljeni paleoabrazioni i kraški oblici reljefa,a još
manje eolski paleovulkanski. Dolina V.Morave i Kolubare razvile su se u nekadašnjim zalivima
paratetisa. Površi,brežuljci,rečne doline i kotline su glavni elementi reljefa južnog oboda
panonskog basena. Ovaj deo pripada voćarsko-vinogradarskom poljoprivrednom reonu naše
zemlje. Sastoji se od serije površi koje se stepenasto spuštaju od juga ka severu. Po njima je
Cvijić utvrdio stare obale Panonskog mora.
Фосилних абразионих површи има 7-8 и свака од тих површи представља једну
фазу у регресији Панонског мора, односно језера током понта. Снажна трансгресија
Панонског језера током понта је када је обалска линија допирала све до Златибора,
Жељина, Столова и Грделичке клисуре. При сваком новом нижем нивоу Панонског језера
усечена је одговарајућа абразиона површ.
Фактори који су утицали на очуваност абразионих површи су одсуство тектонских
покрета, одсуство каснијих трансгресија и одсуство плеистоцене глацијације. Фосилни
абразиони рељеф није свуда подједнако очуван и ова теорија је била прихваћена од стране
Цвијићевих ученика и сарадника.

 Мачкатска површ 850 м (940 м)

 Површ Метаљке (Лоретска површ) 780 м- између Ужица и Косјерића
 Брезовачка површ 600 м по селу Брезовцу које се налази јужно од Венчаца
 Качерска површ 410 – 420 м-река Качер која се налази у сливу реке
Колубаре
 Рипањска површ 310 – 330 м
 Пиносавска површ 210 – 240 м
 Београдска површ 120 – 140 (Теразијски стадијум и Булбулдерски стадијум)

Петар Јовановић тврди да у еволуцији Паратетиса, није постојала једна већ пет
фаза. Марински стадијуми су били бројнији и дужи у поређењу са језерским. У еволуцији
Паратетиса било је више трансгресија и регресија. За време једне регресије није било
могуће да се усече 8 абразионих површи. Абразионе површи се нису могле очувати све до
данас и висина понтских седимената.

19
 Фосилне флувијалне површи представљају простране заталасане заравни и нагнуте
су низ речне токове. Имају знатно распрострањене и тада се јављају у рељефу више
речних сливова и настају деловањем речне ерозије и апланационим процесима
(денудацијом, распадањем и разоравањем стена). Простиру се изнад највише Мачкатске
површи и пењу се све до динарског развођа. Секу стене различите старости и отпорне
моћи и најбоље су очуване у кречњачким теренима. По Јовану Цвијићу ове површи се
могу уочити на Динарском развођу (и са Јадранске и са Панонске стране). Површ која се
налази са Јадранске стране Динардког развођа, на граници БиХ и Црне Горе, је површ
Улобића (1420-1600) на северној страни Маглића. Она се пружа између долина река
Сутјеске, Дрине и Пиве. На територији Јадранског басена јавља се више оваквих површи и
сматра се да оне представљају остатак једне јединствене површи која је била разломљена
тектонским покретима, па су њени делови доспели на различите надморске висине.

 Копаоничка- највиша површ (1700-1800m), заузима читав средишњи део

Копаоника и овај део назива се „Равни Копаоник“. Усечена је у граниту, тј у
тим отпорним стенама и искоришћена је за изградњу скијалишта
 Језерска(Дробњачка) површ-(1400-1600m) налази се на територији Црне
Горе. Она је смештена на источној страни Дурмитора, Име је добила по
племену Дробњаци који су живели и живе на овој површи, а Језерска јер има
велики број језера која су глацијална. Ова површ је полигенетска:
флувијална, тектонска, крашка и глацијална. Оивичена је са 2 кањона: са
источне стране кањон Таре(≈1300m) а са западне стране кањон реке Пиве
(оне се спајају када обиђу Дурмитор код Шћепан поља и ту настаје Дрина).
Језера на Језерској површи: Црно, Рибље и Вражје.
 Пивска- налази се са западне стране Дурмитора. Пивска површ је такође
полигенетска: флувијална, тектонска и крашка, али није глацијална што
видимо по томе колико је уравњена, тј. да на њој нема моренског
материјала. Разлог је што су ледници при спуштању са Дурмитора на запад
наилазили на кањоне Пиве и Комарнице и то су били висећи ледници-
њихова ледена маса се стропоштавала у кањоне па нису досезали до Пивске
површи и нису наталожили моренски материјал на њој.
 Златиборска површ- централни део Златибора, пресечена је долинама
Рибнице и Црног Рзава.
 Површ Беле Реке- на Златибору, али у нижим деловима у односу на
Златиборску

20
 2.Klimatski faktori i tipovi klime

Klima Jugoslavije je raznovrsna i ove razlike potiču od geografske širine i dužine, blizine
mora i raščlanjenosti reljefa. Na klimu utiču i Arktik, Sibir, Atlantski okean, afričko kopno i
Sredozemlje u kojima se formiraju i iz kojih dolaze vazdušne mase određenih fizičkih osobina.
Jugoslavija leži između 41° 50’ 32“ i 46° 11’ 25“. Središnja 45 paralela prolazi kroz našu
zemlju. Najsevernija tačka je Kelebija, najjužnija je Rastelica, najzpadnija je Bački Breg i
najistočnija je vrh Srebrna glava. Najveći deo teritorije leži u južnom delu severnog umerenog
pojasa. Od juga ka severu se prostire u dužini od 488km, a od zapada ka istoku 382km i u tom
pravcu opadaju maritivni uticaji tj srednja godišnja temperatura se smanjuje, a amplitude
vazduha se povećavaju.
Reljef bitno utiče na klimu. Paralelno sa Jadranskom obalom se pružaju Dinarske planine
koje otežavaju prodiranje mediteranskih uticaja dublje u Jugoslaviju. Na drugoj strani je preko
Panonske nizije naša zemlja je otvorena kontinentalnim klimatskim uticajima sa severa i istoka.
Dolinama Kolubare i Velike i Južne Morave je olakšano prodiranje hladnih masa pravcem sever-
jug i obratno i na taj način se smenjuju velike termičke razlike koje bi inače postojale na našoj
teritoriji.
Često našu zemlju preplavi hladan vazduh iz Sibira i ređe Artika. Usled toga se u zimskoj
polovini godine nad istočnom i srednjom Evropom formira anticiklon i iz tih oblasti hadan
vazduh struji ka Sredozemnom moru nad kojim je niži vazdušni pritisak.
Atlantski okean je od nas udaljen 1800km a sa njega polaze barometarske depresije koje
donose tople i vlažne vazdušne mase. Za nas je važna depresija Va čiji jedan krak ide do
severnog Jadrana, dok Vc ide Posavinom i Podunavljem do Crnog mora i ovim krajevima donosi
maksimum padavina krajem proleća i početkom leta. Drugi ogranak ide preko Jadrana i Crne
Gore i donosi maksimum padavina u martu i aprilu.
Na klimu utiču i tople vazdušne mase koje dolaze sa afričkog kopna tj polaze iz Sahare i
na svom putu primaju velike količine vlage i kada naiđu na Lovćen, Orjen, Sutorman i Rumiju
one se izdižu, hlade i izlučuju padavine. Ako ove mase pređu preko Dinarida one u Panonski
basen dolaze zagrejane i osiromašene padavinama.

Tipovi klime-jadransko mediteranska i kontinentalna.

 Jadransko-mediteranska klimatska oblast obuhvata uzan pojas Jadranskog
primorja. U nešto izmenjenom obliku se javlja u dolinama Bojane, Morače i Zete.
 Kontinentalna klima obuhvata najveći deo teritorije Jugoslavije i razlikujemo
kontinentalnu klimu Panonske nizije, umereno-kontinentalnu u nižim delovima
planinskog predela i planinsku klimu.

Vujević je ovome posvetio veliku pažnju prilikom određivanja granice između ova dva
tipa klime i ona se približno poklapa sa granicom mediteranske i srednjeevropske vegetacije i
ove dve linije obuhvataju najuži primorski pojas. Samo se uz rečne doline Bojane, Morače i Zete
uticaji osete dublje u unutrašnjosti. Kada su u pitanju padavine uticaj se oseti nešto dublje u
unutrašnjosti nego kada je u pitanju temperatura. Bujović izdvaja dva kišna režima- mediteranski
ili primorski i kontinentalni ili srednjeevropski kišni tip.
Južni planinski deo, između Novog pazara, Prištine i Leskovca ima prelazne osobine
između ova dva tipa pluvijalnog režima i ovde su padavine najravnomernije raspodeljene.

21
 1.Osnovni tipovi krasa

U Jugoslaviji izdvajamo dva tipa krasa-holokras i merokras ili nepotpuni kras. Postoje i
dva prelazna tipa-tip jure i tip kosova.
Dinarski holokras je klasičan primer potpunog krasa i nalazi se u dinarskom predelu Crne
Gore. Ovde se ističu dva pojasa-niži primorski i viši u zaleđu. Primorskom pripadaju Boka
kotorska, prostor između Budve i Bara ,Barsko proširenje, Podgorina Rumije i Ulcinjsko polje.
Viši holokras se izdiže iznad primorskog pojasa i širi se do Golije ,Vojnika i Prekornice i od
Trebišnjice do Skadarskog jezera. Ovde su ostvareni najpovoljniji uslovi za nastanak svih
kraških oblika.Ovaj deo Crne Gore prima najveću količinu padavina godišnje u Jugosaviji.Ovde
nijedna kap vode ne oteče površinski i kao pravi nerazmrsivi kras imamao površ Katunske
nahije i Banjana. Najpoznatija kraška polja su Nikšićko i Odorovsko.
Beogradski merokras je vezan za naslage miocenog krečnjaka. Proteže se od Košutnjaka u
pravcu jugoistoka. Slojevi su tanji ,uglavnom horizontalni i prekriveni mlađim vododrživim
sedimentima. Kod Makiša je ova krečnjačka serija podsečena i prema Savi se spušta strmim
odsekom.

2.Rečna jezera

U Panonskom delu reke često meandrirajui napuštaju svoja korita i zbog toga se oko
Dunava, Tise, Save i Morave javljaju mnoga jezera koja predstvaljaju delove presečenih i
napuštenih meandara. Izduženog su ili polumesečastog oblika i neka su duboka dok su druga
plitka i pretvorena u bare. U nekim jezerima se voda obnavlja za vreme poplava, a neka se hrane
putem izdani, dok je kod nekih voda ustajala i ne obnavlja se pa je usled velikih isparavanja ta
voda poluslana i lekovita (Rusanda, kod Zrenjanina).
Ovo jezero je nastalo u napuštenom meandru reke Tise i dugačko je oko 2,5km i
pretvoreno je u lečilište. Voda jezera je slana i 2x je bogatija od morske vode. Hrani se
padavinama i izdanskom vodom, a gubi je isparavanjem. Pored jezera je podignuto banjsko
lečilište.
Slanastih jezera i bara je bilo i ranije, posebno u zapadnim delovima Bačke gde je bilo
neproduktivno zemljište. Mrežom kanale su ove površi uglavnom meliorisane. Mnoga rečna
jezera su pretvorena u bare i močvare kao što je Obedska bara u Sremu i ona predstvalja
najtipičnije rečno jezero u Jugoslaviji. Ovo je najveća ornitološka stanica ptica selica u
jugoistočnoj Evropi i zakonom je zaštićena.
Rečnih jezera ima i u Banatu (u dolini Tise, oko Tamiša), a manjih su površina mrtvaje
oko Velike Morave i njenih sastavnica, tzv moravišta. Neka rečna jezera su pretvorena u
ribnjake (Ečka i Živača) i koriste se za sportski ribolov.

22
 1.Prelazni tipovi krasa

Prelazni tip Kosova-ovde su krečnjački tereni manjeg prostranstva ,manje moćnosti,

slabije čistoće, manje ogoljeni i slabije skrašćeni. Najčešće je to pokriveni kras, obrastao šumom
iaoko ima i goleti i ovde nema tipičnih kraških polja već se javljaju kraške depresije (jezera na
Durmitoru, Koštan polje i Pešter).
Prelazni tip Jure se menja u prevcu istoka sa udaljavanjem od Dinarskog krasa. U tom
pravcu tereni postepeno prelaze od pravog holokrasa u tip kosova i potom u tip Jure. Ovom tipu
pripada Lelićki kras južno od Valjeva. Po Cvijiću je ovo abraziona površ neogenog jezera koja je
raščlanjena mrežom dolina, a najveća je dolina Graca. Vrtače su aluvijalne. Mnoge su pretvorene
u lokve koje često izčezavaju zajedno sa rastresitim pokrivačem.Ovde nema kraških polja, a
pećine i jame su česte (Petnička pećina kod Valjeva).
Prelaznom tipu jure pripada i kras istočne Srbije. Zbog dodira sa vododrživim stenama
ovi tereni imaju obeležje zagatskog krasa koji je izražen u Sokobanjskoj kotlini.Ove stene
zadržavaju kraške vode u pukotinama ispod nivoa zagata i stvaraju pukotinsku izdan.Česte su
vrtače i uvale. Ima samo jedno Kraško polje –Odorovko kod Pirota.
Poznata je Brezovačka površ na Kučaju koja se odlikuje manjim kraškim depresijama.
Na stranama ovih planina su često suve skrašćene doline tzv.valoge kroz koje se u vreme kiša
sručuju bujice.
Na Kučaju i Beljanici se javljaju veliki broj pećina i jama a kod nekih su tokovi već
usečeni u nepropusnu podlogu zbog čega dolazi do pojave prerasti.

2.Eolska jezera

Ima ih u Panonskom delu naše zemlje tj u severnoj Bačkoj. Nastala su u međudinskim

depresijama iz kojih je vetar izduvavao slabo vezan pesak i les do gornje površine izdani, tako da
se pojavila voda na površini. Takvog porekla su Palićko jezero, Ludoško, Kelebijsko, Krvavo i
Slano jezero.
Palićko je najveće i nekada se smatralo da je rečno jezero i da leži u napuštenom koritu
Dunava, međutim ono leži u depresiji između lesnih uzvišenja tj između Subotičko-banjske
peščare i Bačke zaravni. Nalazi se u blizini Subotice i ima površinu od 4,5km2 i zimi se
povećava. Vodu dobija podzemnim priticanjem i padavinama, ali su zbog malog soticanja vode u
opadanju zbog čega se planira izgradnja kanala sa Tisom i na taj način bi u jezero priticala sveža
rečna voda i navodnjavalo bi se oko 10.000ha zemljišta.

Ludoško je drugo po velični u Jugoslaviji i nalazi se 4km istočnije od Palićkog. Nalazi se

između Subotičko-banjske peščare i Bačke lesne zaravni. Jezerska voda je akumulirana u plitkoj
depresiji i izdanska voda predstavlja glavni izvot hranjena jezera. Vodu gubi isparavanjem i
oticanjem u Karaš. Ima površinu od 3,15km2 i za vreme leta severni deo jezera presuši i ovaj deo
se odlikuje bujnom vegetacijom. Koristi se za lov, ribolov i seču trske i poznata je ornitološka
stanica Srbije.
Kelebijsko, Krvavo i Slano jezero su zahvaćeni bujnom vegetacijom i danas podsećaju na
močvare.

23
 1.Površinski oblici kraškog reljefa

U krečnjačkim terenima su razvijeni svi površinski oblici kraškog reljefa: škrape, vrtače,
uvale i kraška polja.
Škrape su žlebasta udubljenja koja se javljaju na nagnutim terenima. Nastale su
hemijskim rastvaranjem krečnjaka duž pukotina. rastavljene su uskim grebenima koji se zovu
čebelji. Mogu biti široke nekoliko cm do jednog metra, dugačke više metara.Ako su proširene
onda su to grižine.U krajnjoj fazi razvitka škrapa čebelji se lome i pretvaraju u haos blokova
(grohot). Na blago nagnutim površinama se javljaju mrežaste škrape koje mogu biti široke do 70
cm., a duboke 1 ili više metara i takvi tereni su teško prohodni ima ih u svim kraškim terenima u
Jugoslaviji.
Vrtače su udubljenja u krečnjačkim terenima koja su najčešće levkastog izgleda.Mogu
biti tanjiraste , bunaraste, karličaste itd. Nastale su hemijskim rastvaranjem krečnjaka duž
vertikalnih pukotina i ima ih po 50-60 na 1 km2. Uglavnom se javljaju na ravnim ili nagnutim
terenima. (vrtača Norin u Nikšićkom polju). Duž jadranskog primorja su uočene fosilne vrtače
koje su nastale potapanjem kopna i ima ih po dnu Skadarskog jezera. Narod ih zove Virče.
Uvale su veča udubljenja u krečnjačkim terenima koje mogu biti duge i do 3 km.
najčešće su nastale srastanjem vrtača i one mogu biti stalno suve ili povremeno potopljene. Po
obodu se javljaju izvori od kojih nastaju kratki potoci. Na suprotnoj strani su uglavnom
ponori.Kraške uvale su uglavnom obrađene i naseljene.Na Kučaju, Beljanici, Vidliču,Tari,
Javoru i Pešterskoj visoravni ima velikih uvala (Veliko Igrište , Bigar, Dobra voda i Pešterac na
Kučaju, Busovata i Rečke na Beljanici).
Kraška polja su najveća i privredno najznačajnija udubljenja u krečnjačkim terenima. Po
načinu postanka su različita. Uglavnom su tektonski predisponirana tj nastala spuštanjem duž
raseda pravcem severozapad-jugoistok. malo ih je koja su nastala radom samo jednog agensa.

U odnosu na to u kojoj hidrološkoj zoni se nalazi dno polja ona mogu biti stalno suva,
periodično plavljena i stalno plavljena. Ako je dno u suvoj zoni onda je ono tokom cele godine
suvo i takvo je Cetinjsko polje. Ako dno polja dospeva do prelazne hidrološke zone u njemu se
javljaju kraće ili duže poplave i to je Nikšićko polje. Treću grupu čine polja koja su stalno pod
vodom i takvo je Skadarsko jezero.

Nikšićko polje je najveće u Crnoj Gori i dnom polja su nekada proticale ponornice Gornja
Zeta i Gračanica. Bilo je podložno poplavama , a podizanjem brana i zatvaranjem ponora
pojedine depresije su pretvorene u veštačka jezera koja se koriste za hidroelektranu Glava
Zete.Jedna takva akumulacija je doprinela da Nikšić izraste i industrijski i obrazovni centar ove
zemlje. gusto je naseljeno i koristi se za gajenje raznovrsnih kultura.

Cetinjsko polje leži istočno od Lovćena i nekada je dnom ovog polja tekla ponornica
Cetinja koja je u 17 veku presušila.

Grahovsko polje leži u blizini crnogorsko hercegovačke granice i spada u periodski

plavljena kraška polja. Ratarstvo i stočarstvo su glavne grane privrede ovog polja.

Lukovsko polje leži severno od Nikšića. Plitko je i ravnog dna.

24
 Peštarsko polje leži na visini od 1160 m i spada u red najviših kraških polja na Balkanu.
Nalazi se između Giljeve , Žilindara, Jaruta i Ninaje. Ima izgled prostrane kotline. Istočna strana
je od serpentina, a ostale su od krečnjaka. Dno je prekriveno kvartarnim jezerskim i rečnim
nanosima iz kojih se izdižu dva krečnjačka huma-Gorica i Suka. Pruža se pravcem SZ-JI. Kroz
ovo polje protiče Boroštica koja ponire na njegovom zapadnom obodu i njena voda se javlja na
vrelu Bistrice.

Koštam polje je dolina iznad vrele Raške i Cvijić je smatrao da je to skrašćeni deo doline
Raške. Po dnu polja su ponori Točilovke, Delimećske i Likovske reke i one se javljaju na vrelu
Raške.

Odrovsko polje se nalazi istično od Pirota, između Vidliča i doline Nišave. Najniži deo
polja se naziva Blato iz kojeg ističe istoimeni potok i koji protiče kroz Popovu pećinu.

2.Postanak reka Crnomorskog sliva-Tisa i Ibar

Tisa je najveća ptiroka Dunava i po dužini i po površini sliva jer čini 19,24% površine
sliva Dunava. Izvire u severoistočnim Karpatima u Ukrajini. U našu zemlju ulazi iz Mađarske
kod Segedina i kroz našu zemlju teče dužinom od 164km. Uliva se u Dunav kod Starog
Slankamena i delom predstavlja granicu sa Mađarskom.
Ona je tipična ravničarska reka i sve do 18. veka kada je na njoj presečeno 112 meandara
bila je duža za 452km. Najmanja dubina vode je zabeležena kod Kanjiže. Pre regulacije toka ona
se izlivila i plavila aluijalnu ravan. Danas su poplave mnogo ređe iako nisu u potpunosti
otklonjene. Tisa je plovna na celim svojim tokom kroz našu zemlju. Izgradnjom velike brane na
Tisi, Bečejsko jezero je potopilo nekadašnje plićake i omogućilo plovidbu u uzvodnom smeru do
Segedina. Iz ovog jezera se vodom snabdeva banatski deo sistema Dunav-Tisa-Dunav.

Ibar je najveća pritoka Zapadne Morave i vodom je bogatiji od nje. Izvire iz jakog
kraškog vrela na padinama Hajle. Dug je 272km i u Zapadnu Moravu utiče kod Kraljeva. Od
samog izvorišta teče na istok do Kosovske Mitrovice gde prima Sitnicu sa Labom. Nekada je bio
samostalna reka. Regresivno erozijom jr donji Ibar probio staro razvođe i skrenuo u svoju dolinu
deo gornjeg Ibra, istovremeno skrećući Sitnicu i Lab koje su nekada tekle prema jugu. Time se
objašnjava naglo skretanje Ibra u pravcu severa. Sitnica je najveća pritoka Ibra i u Ibar se uliva
kod varošice Ušće.

25
 1.Podzemni oblici kraškog reljefa

Postali su hemijskom i mehaničkom erozijom atmosferske vode koja se sa površine sliva

kroz pukotine i kanale u unutrašnjost krečnjka. Hemijsko dejstvo vode je u tome što ona na svom
putu rastvara krečnjak proširuje pukotine i pretvara ih u pećine i jame. Pri tome se kalcijum-
bikarbonat taloži u vidu pećinskog nakita ili naslaga travertina. Procesom ove dve erozije
podzemni kanali mogu biti znatno prošireni i ako su pretežno vertikalni onda su to jame, a ako su
horizontalni onda su pećine.
Jame su proširene pretežno vertikalne pukotine koje su nastale hemijskim rastvaranjem
krečnjaka. Otvori jama su najčešće vezani za dno vrtače i predstavljaju produžetak pukotine duž
koje je i vrtača postala. Ako se jama završava horizontalnim kanalom naziva se zvekara. A ako
se vertikalni kanal spušta u dubinu cik cak onda se zove vigled.Neke od jama su aktivni ponori
(ponor Zete). U planinskim jamama se često sneg zadržava preko cele godine i one se zovu
snežnice ili ledenice.

Pećine su podzemni oblici u krečnjačkim terenima čiji se kanali pružaju pretežno

horizontalno.Nazive dobijaju po imenima vlasnika imanja gde se nalaze ili po prirodnim
osobinama. Česte su pećine sa više horizontalnih kanala. Kanali su nekad stalno suvi ili mogu
imati stalne ili povremene tokove i mogu biti vrlo uzani ili preobrađeni u proširene dvorane.
Ušački pećinski sistem se nalazi u kanjonu Uvca. Bogovinska pećina se nalazi nedaleko
od Boljevca u istočnoj Srbiji i nastala je radom podzemnog toka koji se u njoj javlja i danas posle
jakih kiša. Rajkova pećina se nalazi na izvoru Malog Peka kod Majdanpeka i kroz njen donji
sprat protiče Rajkova reka. Resavska pećina se nalazi kod Despotovca i duga je 850m. Zlotska
pećina se nalazi kod sela Zlota nedaleko od Bora i otvor pećine je na izlazu Kanjonske doline
Lazareve reke. Pećina Vernjikica se nalazi u dolini Lazareve reke, uzvodno od Zlotske pećine.
Pećina Risovača kod Aranđelovca i pećina Gradac kod Kragujevca su poznate po nalazištima
paleolitskog oružja i tragova faune iz virmskog perioda. Mermrna pećina nedaleko od Uroševca
se odlikuje time što je najniži deo pećine stalno pod vodom i na dnu pećine se nalazi veći broj
jezeraca.

2.Postanak reka Egejskog mora

Na formiranje ovog sliva su bitno uticali tektonski pokreti na prostoru Makedonije

sredinom tercijara. Između gromadnih planina je stvoreno Egejsko jezero. Početkom diluvijuma
se ono raspalo na niz malih jezera povezanih jezerouzinama. Posle iščezavanja jezera su se po
njihovom dnu formirali tokovi. Pri tome su one pretvorene u klisure, a kotline u proširene
kotline.
U slivu egejskog mora su Lepenac, Pčinja i Dragovištica.
Lepenac izvire na severnim padinama Šare i protiče kroz dolinu koja mestimično ima
izgled klisure sa strmim stranama. Teče kroz Sirinićku župu, pa Brodsku kotlinu i ulazi u
Sopotničku kotlinu. Kod Kačanika prima svoju najveću pritoku, Nerodimku koja je poznata po
veštačkoj bifurkaciji jer deo njenih voda otiče u Sitnicu tj Crnomorski sliv, a deo Lepencom i
Vardarom odlazi u Egejski sliv. Lepenac ima 61 pritoku. Završava se Kačaničkom klisurom.

Pčinja nastaje od nekoliko potoka na zapadnoj padini planine Dukat, a uliva se u Vardar u
Taorkoj kotlini. Njen hidrografski sistem čini 511 stalnih i periodičnih tokova. U gornjem toku

26
ima dolinu koja je pod bukvom i pašnjacima. U srednjem toku se probija kroz klisuru koja je
usečena između planine Starca i Kozjaka. Ovde se nalati manastir Prohor Pčinjski.

Dragovištica je reka koja protiče kroz Srbiju i Bugarsku. Dugačka je 115 km. Nastaje od
Božičke i Ljubatske reke koje se spajaju kod Bosilegrada. Nakon toga, Dragovištica ulazi u
Bugarsku. Ima 166 stalnih i periodičnih tokova, uglavnom bujičarskih odlika.

1.Oblici glacijalne erozije i akumulacije

Na svim planinama na kojima je bila razvijena pleistocena glacijacija sačuvana su

erozivna udubljenja ili cirkovi u kojima su se formirali lednici. Slabije su očuvani u škriljcima
nego u krečnjacima i bolje na prisojnim nego na osojnim stranama. Danas se u njima nalaze
brojna glacijalna jezera ili gorske oči. Ima ih na Durmitoru, Sinjajevini, Prokletijama i Šari. Na
izlazu z circa je erozivni odsek koji ga odvaja od valova. Lednički valovi su nasleđene
preglacijalne doline i u poprečnom profile imaju oblik slova U i čisto su strmih strana na kojima
se javljaju glacjalna ramena (slično terasama u normalnim dolinama). Ako je dolina meandrirala
onda se javljaju i prečage koje su se razvile na račun meandarskih rtova. Valovi mogu biti viseći
(valovi Pećke i Dečanske Bistrice).

Pored erozivnih oblika kod nas su se sačuvali i akumulativni oblici. To su morene,

terminalni baseni i fluvioglacijalne plavine. Kod nas se javljaju podinske, bočne i čeone morene
koje su od najvećeg značaja jer ukazuju na ritmično povlačenje lednika tj na klimatska kolebanja
tokom pleistocena. Čeone morene su one koje su pregradile valov i tako stvorile terminalne
basene u kojima su nastala jezera (Plavsko jezero između Prokletija i Visitora i Biogradsko
jezero na Bjelasici). Tamo gde se lednik otapao nastale su reke koje je hranila sočnica i koje su
odnosile velike količine ledničkog materijala i u pordužetku stvarale fluvioglacijalne ravnice
(Zetsko polje pri ušću Morače u Skadarsko jezero).

2.Postanak reka Crnomorskog sliva-Sava i Timok

Sava u našu zemlju ulazi kod sela Jamene. Nastaje u Alpima od Save Dolinke i Save
Bohinjke. Ukuona dužina toka joj je 945km. Rečno korito je celim tokom pod vlastitim
nanosima i samo kod Zasavice, Kamička i Dubokog desnu obalu korita čine jezerske gline.
Zbog neznatnog pada nije u stanju da transportuje sav pesak i šljunak koji donose njene
pritoke već ga samo taloži i od njega stvara sprudove i ade. Sprudovi se pojavljuju već pri
srednjim vodostajima, a plićaci su najčešće na prelazima iz jedne krivine u drugu, ali ih ima i na
mestima gde je korito pravo i široko. Sava je najšira kod kod Šapca i ima širinu od 770m.
Poznata je po jakim vrtlozima, a zbog malog pada i neregulisanog korita ona meandrira, menja
korito i izaziva poplave. Zbog toga se u dolini Save, u presečenim meandrima javljaju mrtvaje
koje su pretvorene u močvare i bare. Tipična je Obedska bara.

Timok je najveća reka u istočnoj Srbiji i poslednja pritoka Dunava u našoj zemlji. Nastaje
spajanjem Belog i Crnog Timoka nedaleko od Zaječara. dug je 88km. Sliv je izuzetno
asimetričan. Beli Timok nastaje spajanjem Trgoviškog koji odvodnjava vode zapadne padine
Stare planine i Svrljiškog koji nastaje od tri kraške rečice, dok Crni Timok nastaje od tri kraška

27
vrela i teče kroz Krivovirsku kotlinu, Jablaničku klisuru, Sumrakovačko-šarbanovačku kotlinu,
klisuru Baba Jone i Zaječarsku kotlinu.
1.Paleovulkanski reljef

Tokom neogena, pa i ranije tokom krede naša teritorija je bila poprište vulkanske
aktivnosti. Najmlađe vulkanske pojave su se ugasile tokom kvartara pre oko milion godina tako
da kod nas nema aktivnih živih vulkana.
Vulkanske pojave su vezane za uzdužne i poprečne rasede. Javljaju se prvenstveno u
rodopskom predelu i u istočnoj Srbiji. To potvrđuju pojave eruptivnih stena i piroklastičnog
materijala. Paleovulkanske kupe i krateri su dugotrajnim procesom erozije razoreni i preinačeni.
Oblici ovog reljefa se jaljaju u okolini Vranja (Oblik i Grot). Tragovi vulkanizma se
javljaju tokom pliocena u okolini Vlasotinaca. Ima ih i oko Kosova Polja (Mrkonjski vis, Veletin
i Zvečan). Mrkonjski vis se nalazi u izvorištu Jablanice, Veletin iznad Janjeva a Zvečan iznad
Kosovske Mitrovice i izgrađena je od riolita. Kod Novog Pazara se nalaze Đurđevi stupovi, a na
Rogozni se javlja veći broj kupa od kojih se ističe Jelač grad. Iznad Rudnika se nalazi Ostrovica
koja je takođe izgrađena od riolita. U Podrinju se javljaju oko Ljubovije i na Boranji.

Istočna Srbija predstavlja stari vulkanski predeo gde je po Cvijiću još u toku krede došlo
do podmorskih erupcija od kojih je nastao vulkanski arhipelag i taj deo se naziva Veliki
Andezitski masiv istočne Srbije koji se proteže od Majdanpeka do Sokobanjske kotline.
Vulkanske kupe su Prvulove čuke, Srahinove čuke i niz Tilva Njagra. Iznad Brestovačke banje
se izdiže Medžinova čuka. Tilva Njagra je izgrađena od andezita i ima parazitsku kupu Tilva
Miku.
Uz oblike vulkanskog reljefa se nalaze raznovrsne rude, a za njih su vezani i topli i
mineralni izvori i neke naše banje.

2.Kontinentalna (panonska) klima

Severni deo čini Panonska oblast. Široko je otvorena i izložena klimatskim uticajima sa
severa i istoka. Na kontinentalnost Panonske nizije utiču i planine koje je okružuju. Dinarske
planine otežavaju prodiranje mediteranskih uticaja u Panonsku niziju zbog čega je ovde
zastupljena kontinentalna klima. Ona ibuhvata dno Panonske nizije i njen obod do 600m, a
najviše do 800m. Ispod ove visine vegetacioni period je dovoljno dug za biljne kulture.

Ova klima se odlikuje izrazito toplim letima sa nedovoljno vlage, dok su zime oštre i
duge. Jeseni i proleća su umerena i kratka. Sredjne godišnje temperature se povišavaju od zapada
ka istoku i od severa ka jugu. Najtopliji mesec je jul. Od zapada ka istoku letnje temperature
rastu. Na to utiče istočniji geografski položaj i veći uticaj istočnoevropske kontinentalne klime.
Nedostatak šumske vegetacije i jače zagrevanje lesne i peskovite podloge utiču na povišenje
letnjih temperatura. U peščarama gde se pesak jako zagreje temperatura ide do +60°C. Usled
jako visokih temperatura zemlja ispuca i suša ugrožava useve.

Zimi se ovaj prostor jako hladi. Najhladnije je u istočnom Banatu i Bačkoj, a nešto toplije
na obodu basena. Više zimske temperature na obodu nastaju usled spuštanja vetra sa dinarskih
planina, u vidu fena.

28
 Ovde postoje velika temperaturna kolebanja u toku dana jer se u toku leta vazduh u toku
dana jako zagreje, a u toku noci hladi. Pored insolacije u toku dana na ovo utiču i reljef, sastav
zemljišta i biljni svet. Ravno, peskovito i travno-stepsko zemljište se u toku dana jako zagreje, a
noću se hladi i usled toga dnevne amplitude u toku leta mogu biti i 20°C.
Vetrovi se u Panonskoj niziji najčešće javljaju u zimskoj polovini godine. Nastaju usled
prodora hladnog vazduha iz severnog, severoistočnog i severozapadnog pravca. Pojavi vetrova
pogoduje velika otvorenost nizije.

Košava je najčešći vetar i isočnom delu Panonske nizije. Nastaje kada je visok vazdušni
pritisak istočno od Karpata, nad Ukrajinom, a nizak nad zapadnim delom Sredozemnog i
Jadranskog mora. U zimskoj polovini godine je najsnažniji vetar i najjača je na ulasku u
Đerdapsku klisuru, južnom Banatu i Podunavlju. Duva 2-3 dana. Javlja se u celoj Vojvodini i to
je jugoistočni vetar. Prema jugu se oseća sve do Niša. Pred ulazom u Đerdap podiže velike
količine peska i zasipa useve. Sa jeseni i u proleće isušuje tle i nanosi štetu biljnim kulturama.
Zimi u niziju prodiru hladne vazdušne mase sa seve i uslovljavaju pojavu severca koji se
između Tamiša i Begeja sučeljava sa košavom i u zapadnom Banatu duvaju kao zapadni i
jugozapadni vetrovi.

Oblačnost je u Panonskoj niziji mala, prosečno godišnje 56%. Najmanja u julu i avgustu,
a najveća u decembru. Leti preovladava sunčavo vreme što povoljno utiče na razvoj i dozrevanje
biljnih kultura. Padavine su nedovoljne i neravnomerno raspodeljene. Uglavnom je to 500-
600mm. Od centralnog dela se količina padavina povećava ka jugu, zapadu i istoku. Najviše
padavina ima rano leto i juni je najkišovitiji u toku cele godine i to je najizrazitija karakteristika
ovog tipa klime. Pljuskovi su česta pojava u letnjim mesecima. Grad se javlja u središnjem i
obodnom delu Panonske oblasti, uglavnom 1-2 puta godišnje i može naneti velike štete usevima i
najčešći je u Bačkoj, Šumadiji i Pomoravlju.

1.Zemljotresi

Zemljotresi ili trusovi su tektonski pokreti koji se manifestuju u vidu naglih,

kratkotrajnih, slabijih ili jačih pokreta i poremećaja na površini ili u unutrašnjosti Zemljine kore.
Nastaju kao posledica narušavanja ravnoteže sila koje vladaju u njenoj unutrašnjosti. Najčešće ih
izazivaju tektonski pokreti u Zemljinoj kori koji se javljaju duž starijih ili mlađih rasednih linija.
Usled tih pokreta nastaju lomovi i druge deformacije na površini zemlje. Duž neravne
površine dva bloka naležu jedan na drugi i na njih deuju sile koje teže da ih pomere tako da kada
nadvladaju sile koje teže da poremete ravnotežu blokova oni se pomeraju duž rasednih linija sve
dok se ponovo ne uspostavi ravnoteža.
Glavnom udaru zemljotresa uglavnom prethodi nekoliko manjih koji se javljaju u
periodima. Snaga zemljotresa se označava u stepenima Rihterove (9) ili Merkalijeve skale (12).
Rihterova pokazuje njegovu snagu u dubini zemljine kore (hipocentru), a Merkalijeva njegovu
rušilačku snagu na površini.
Naša zemlja se nalazi u severnoj perifernoj zoni Mediterana koja spada u seizmički
aktivniju oblast na svetu. Jadransko-primorska zona je najpodložnija zemljotresima, a tektonski

29
nestabilnim zonama pripadaju i Planinska i Panonska regija. Najstariji podaci o zemljotresima na
Balkanu potiču čak iz 4. veka.
Po Mihailoviću kod nas postoji 5 trusnih regija i svaka regija se sastoji od nekoliko
seizmičkih zona.:
 Dinarska (3 trusne zone-od Bokokotorskog zaliva do Ulcinja, Kopaoničke planine
i Kosovo i Metohija)
 Savska (2 zone-Fruška gora i Rudnički kraj)
 Rodopska (2 zone-Veliko pomoravlje i Južno pomoravlje)
 Karpato-balkanska (4 zone-Krajinska-donji tok Velikog Timoka, Crna reka, Beli
Timok i Vlasina)
 Šarska (Prizrenska potolina)

Posledice zemljotresa mogu biri ogromne. Katastrofalan je pogodio crnogosrko primorje

15.04.1979. godine, a samo godinu dana kasnije pogodio je Kopaonik. Jedina sigurna preventiva
je aseizmička gradnja objekata.

2.Umereno kontinentalna klima

Planinska oblast se prostire između Panonske i Jadranske i ahvata 54,83% teritorije.

Iznad mora se izdižu Lovćen, Orjen, Sutorman i Rumija pa se klima prema Panonskom basenu
spušta postepeno. Zbog velikog pronstranstva, klima je raznolika.
Umereno-kontinentalna je u planinskom pojasu od 800-1400m nadmorske visine i
odlikuje se umereno toplim letima i hladnim zimama, a jeseni su duže i toplije od proleća. Iznad
ovog pojasa vlada prava planinska klima koja je najizrazitija na Durmitoru, Prokletijama, Šar
planini, Kopaoniku itd. Planinska klima se odlikuje dugim, hladnim i snežnim zimama, a leta su
kratka i sveža.
U visokim kraškim poljima i kotlinama se klima razlikuje od umereno-kontinentalne i
planinske. Ovde dolazi do temperaturne inverzije pa su zime oštrije, dok su leta prijatna jer su
žege retke i kratkotrajne. U zatvorenim i od vetra zaštićenim kotlinama se javlja župna klima i to
su krajevi koji su i leti i zimi topliji od svoje okoline.

Srednje mesečne i godišnje temperature vazduha opadaju sa porastom geografske šiine i

nadmorske visine. Najniže temperature vladaju na Šari, Kopaoniku, Durmitoru i Staroj planini.
Na Šari temperatura zna da bude u minusu i po 6 meseci. Najhladnije je u februaru, na Besnoj
Kobili. Ostale tri planine imaju negativne temperature oko 4 meseca godišnje, a najtopliji mesec
je jul.
Leto na planinama traje kratko i prohladno je na većinim visinama, a umereno toplo na
nižim stanicama. Proleće je hladnije nego jesen jer se rashlađeno tlo tokom zime sporije zagreva
u proleće, dok zagrejano kopno leti utiče na sporije snižavanje temperature tokom jeseni.
Visoka kraška polja i kotline se zimi jače rashlade od svoje okoline, posebno noću. Sa
okolnih planina se spušta hladan vazduh koji se tu zadržava. Na visini iznad dna je vazduh topliji
i tako nastaju temperaturne inverzije. Zimi se javljaju u Pljevaljskoj, Boranjskoj i Sjeničkoj
kotlini i kraškim poljima Crne Gore (Nikšićko i Cetinjsko).

30
 U Aleksandrovačkoj, Metohijskoj i Vranjskoj kotlini se javlja župna varijanta umereno-
kontinentalne klime, kao posledica veće zašićenosti prostora od prodora hladnog vazduha sa
severa.
Apsolutno maksimalna temperatura je zabeležena u Nišu (+42,2°C), a apsolutno
minimalna u Sjenici (-38°C).

Vetrovi su česta pojava u planinskoj regiji, posebno u toku zime. Na pojavu, pravac i
jačinu vetra utiču raščlanjenost reljefa, pravac pružanja planiskih venaca, položaj i visina prevoja
itd. Smer ovih vetrova najviše određuje reljeg i nazive dobijaju prema strani sveta sa koje
duvaju. Okolina Pljevalja i Kolašina ima najmanje vetrova i ovde na tišine opada oko 73%
vremena.
U Karpatsko-balkanskom prostoru najčešći vetar je košava i ona je južni i jugoistočni
vetar čiji je pravac kanalisan dolinom Dunava i Timoka. Nasuprot košavi duva južnjak koji je
najčešći u martu. Leti se u ovom predelu javljaju vetrovi severnog i severoistočnog pravca.

Oblačnost iznosi oko 55-60% godišnje i opada od zapada ka istoku i od juga ka severu.
Insolacija iznosi oko 2000 sati godišnje i mala insolacija je posledica velike oblačnosti, posebno
tokom zime. Trajanje insolacije je najmanje na planinama. Cetinje spada u red najosunčanijih
mesta ove oblasti.

Padavine su u proseku 1070mm godišnje, ali je regionalna raspodela nepravilno

raspoređena. Količina padavina opada od zapada ka istoku i povećava se sa porastom nadmorske
visine. Cetinje ima najveću godišnju količinu padavina i najkišovitiji je grad Evrope. Drugi
kišoviti kraj se prostire preko Tare, Golije, Kopaonika i Paštrika. Jesen je najkišovitija u
planinskoj oblasti.
U planinskoj oblasti postoje krajevi koji primaju ispod 550mm padavina godišnje i to su
Bela Palanka i Prokuplje.

Suše se javljaju u planinskim predelima istočne Srbije jer su tu izraženiji kontinentalni

uticaji. Snežni pokrivač najkraće traje u dolini Južne Morave (Niško-leskovačka kotlina) i u
planinskim delovima Crne Gore gde su veći uticaji mora. Najduže se zadržava na Šari,
Kopaoniku, Staroj planini i Durmitoru. Najsušnija mesta su Devet Jugovića, Bela Palanka i
Prokuplje.

31
 1.Podela i odlike zapadne zone mlađih venačnih planina (Unutrašnji i centralni
Dinaridi)

Čini je više zasebnih planinskih celina. Protežu se od reke Drine do Rodopske mase.
Kopaonik i Šumadijske planine takođe spadaju u ovu grupu, pa i Fruška gora. Ova zona se
oslanja na pojas od Prevlake do ušća Bojane i na jugu dopire do Šarskih planina.
U njihovoj građi učestvuju paleozojski škriljci, peščari, konglomerati, mezozojski
krečnjak i ofiolitske stene. U osnovi su ovo nabrane mlađe venačne planine koje se po Petkoviću
odlikuju pojavom sistema navlaka, bora i kraljušti, dok po Grubiću imaju izgled
megaantiklinarijuma.
Proces nabiranja i stvaranja je počeo pre alpske orogeneze i smatra se da je to bilo još u
vreme Tetisa i hercinske orogeneze. Međutim, kraj trijasa se smatra početkom stvaranja
Dinarskih planina i taj proces je nastavljen i u alpskoj orogenezi. Od posebnog značaja su bila
oligomiocena ubiranja. Uzdužnim i poprečnim rasednim linijama su planine ove zone
raščlanjene i podeljene na više celina koje se međusobno razlikuju po morfološkom izgledu,
geološkoj građi i strukturi.
Dele se na:
 rudne i flišne planine zapadne Srbije
 flišne planine
 Šumadijske planine
 Kopaoničke planine
 Starovlaške planine
 površi i brda
2.Gajnjače i crvenice

Gajnjače se javljaju u krajevima umereno-kontinentalne klime u kojima ima više vlage

nego u zoni černozema, a manje nego na brežuljcima Šumadije. Jugoslavija je klasična zemlja
gajnjača. Ovo su zemljišta listopadne vegetacije. Javljaju se na ilovastoj podlozi sa dosta kreča,
ali nastaju i od degradiranog černozema i degradiranih smonica. Lako prelaze u podzole u
vlažnim krajevima. Ovo su zemljišta smeđe, crvenkaste ili rumenkaste boje što zavisi od primesa
gvožđa i aluminijuma. Zbog umerene količine padavina koje nisu dovoljne za razlaganje
materija one imaju više humusa od smonica, a manje od černozema. Pogodne su za ratarstvo,
voćarstvo, vinogradarstvo i šume. Livade su na njima slabije. Primenom agrotehničkih mera
mogu postati zemljišta velike proizvodne vrednosti.
Crvenica je zemljište mediteranskih krajeva. Javlja se u Jadranskom primorju, od
poluostrva Košare do ušća Bojane. U kraškoj unutrašnjosti se oslanja na podzol. Mestimično je
ima u Sandžaku, centralnoj Šumadiji, Metohiji i istočnoj Srbiji. Osnovna podloga su krečnjaci i
dolomiti, mada se mogu javiti i na eruptivnim stenama. Zahvataju manje površine po dnu vrtača,
uvala i kraških polja. O njihovom postanku postoje različita mišljenja. Jedni smatraju da je
fosilni, a drugi da je recentni ostatak rastvoren krečnjaka i dolomita.
U Jadranskoj regiji se javlja u dva veća rejona-primorskom i zetsko-bjelopavlićkom.
Javlja se i po vrtačama ljutog krasa stare Crne Gore. Crvenica Metohije obrazovana je na
jezerskim sedimentima, dok je crvenica Šumadije i istočne Srbije degradirana. One su glinovite i
prave crvenice su skoro neutralna zemljišta. Sadržina humusa je 1-3% i sadrže izvesnu količinu
oksida gvožđa i aluminijuma. U višim krajevima se opodzoljavaju ili prelaze u gajnjače. Imaju
dobra fizička i hemijska svojstva za poljoprivredne i šumske kulture i pogodne su za gajenje

32
duvana, vinove loze, voća, maslina i drugih kultura. Mala količina padavina može ugroziti
njihovu plodnost.
1.Rudni i flišni dinaridi

Prostiru se između Save na severu, Đetinje na jugu, Drine na zapadui Kolubare, Ljiga i
Dičine na istoku. Oni su zona paleozojskih škriljaca, centralnih i unutraašnjih Dinarida.
Po geološkom sastavu i morfološkom izgledu se razlikuju od ostalih planina zapadne
zone. Najviše su rasprostranjeni nepropustivi paleozojski škriljci i eruptivne stene. Za njih su
vezane pojave različitih ruda i metala (antimon u Zajači). Po rudnom blagu su i dobile ime.
Mezozojski krečnjaci se javljaju samo u manjim partijama i zbog toga su kraški oblici reljefa u
ovom delu manje izraženi. Dna kotlina i niske planine su pokrivene glinama i laporcima neogene
starosti.

Rudne planine se protežu od severozapada ka jugoistoku i to su: Gučevo, Boranja,

Jagodnja, Sokolske planine, Povlen, Maljen i Suvobor sa Rajcem. To su niske i srednje planine,
ispresecane dolinama, pritokama Drine, Kolubare i Zapadne Morave i zbog toga ostavljaju utisak
visokih planina iako to nisu. Postepeno se spuštaju preko valjevske Podgorine i Rađevine u
doline Jadra i Kolubare.

Flišne planine su Vlašić i Cer i one se nastavljaju na severu na rudne planine i postepeno
prelaze u ravnice Mačve i Pocerine.

2.Postanak reka Crnomorskog sliva-Južna Morava i Kolubara

Južna Morava je desna sastavnica Velike Morave. Dugačka je 470km, zajedno sa

Velikom Moravom 588km. Najvećim delom je nasledila zaliv Panonskog mora. Izvire blizu sela
Binača u Skopskoj Crnoj gori i u gornjem toku se zove Binačka Morava i ona protiče kroz
Gnjilansku kotlinu, Kančulsku klisuru i kod Bujanovca se sastaje sa Preševskom Moravom.
Dolina Južne Morave je kompozitna. Severno od Bujanovca teče Vranjskom kotlinom,
Grdeličkom klisurom, Leskovačkom kotlinom, potom Kurvingradsko suženje, Niška kotlina,
Mezgrajsko suženje, Aleksinačka kotlina i Stalaćka klisura gde se sastaje sa Zapadnom
Moravom.
Ima sliv sa razvijenom erozijom i korito je puno nanosa koje donose pritoke. Pritoka ima
157, 75 sa leve i 82 sa desne strane. Od pritoka je značajnije samo8 reka-Veternica, Jablanica,
Pusta, Vrla, Vlasina, Toplica, Nišava i Sokobanjska Moravica.

Kolubara je pritoka Save i nastaje od Obnice i Jablanice kod Valjeva. U Savu utiče
istočno od Obrenovca i duga je 86,4km. Od Valjeva teče kroz široku dolinu koja se sužava kod
Slovca. Ima široku aluvijalnu ravan, a aluvijalne ravni njenih pritoka Peštana i Tamnave su uže i
pre regulisanja tokova bile su česte poplave. Teče kroz Valjevačku kotlinu, Slovačko suženje i
Donju Kolubaru.

33
 1.Šumadijske planine

Šumadija zauzima centralni deo uže Srbije, između Save i Dunava na severu, Zapadne
Morave na jugu,Velike Morave na istoku i Kolubare, Ljiga i Dičine na zapadu. Šumadijska greda
polazi od Rudnik na jugu, a završava se rtom kalemegdana na ušću Save u Dunav. Nekada je
predstavljala razvođe između 2 zaliva Panonskog mora (Veliko Moravskog na istoku i
Kolubarskog na zapadu).
Za vreme Tercijara Panonsko more je plavilo niže delove šumadijske grede. Cvijić je
utvrdio i seriju površi koje je smatrao abrazionim, ali su one ipak fluvio-denudacione. Sa površi
se dižu Gledićke planine, Kotlenik, Rudnik, Venčac, Bukulja, Kosmaj i Avala.
Jezgra ovih planina su od starih paleozojiskih stena kroz koje su se na više mesta probili
eruptivni izlivi. Cvijić kaže da su slične Rodopskim ali im ne pripadaju , a nisu ni Dinarske
(zbog sastava, pravca bora i doba glavnog nabiranja) jer su ubrane pre Miocena.
Novija istraživanja pokazuju da u sastavu imaju paleozojske škriljce, ofiolite i argilošiste.
Na ovakvu osnovu se nadovezuju mezozojske stene-krečnjaci i tercijarni sedimenti. Na više
mesta se javljaju vulkanske stene (Ostrovica na Rudniku).
U tektonskom pogledu su tipični dinaridi koji su ispresecani većim brojnim rasedima
različitog pravca i na osovu toga su uvrštene u Dinaride. Po Petkoviću pripadaju unutrašnjoj
zoni Dinarida.
Najviša planina je Rudnik i izgrađen je od škriljaca, krečnjaka, laporaca,peščara i
konglomerata koje su probile eruptivne stene. Ostrovica predstavlja vulkansku kupu od riolita.
Na Rudniku je hidrografski čvor Šumadije jer leži između slivova Velike Morave, Zapadne
Morave i Kolubare. Najniža planina je Avala. Pored ostrvskih planina imamo i fluvio-
denudacione površi koje su raščlanjene rečnim dolinama. To Šumadiji daje talasasto brežuljkast
izgled. U okolini Beograda je razvijen merokras. Na strmim planinskim i rečnim padinama su
česta urvanja.

2.Postanak reka Crnomorskog sliva-Dunav i Mlava

Dunav je posle Volge najduža reka u Evropi. Po dužini toka je 27 u svetu a po površini
sliva 32-gi. Protiče kroz 10 država i jedina je Evropska reka koja teče iz srednje u jugoistočnu
Evropu.Kroz našu zemlju je plovan celom dužinom. Nastaje u Švarcvaldu od Brege i Brigaha.
Teče kroz Nemačku, Austriju, Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku, Srbiju, Rumuniju, Bugarsku,
Moldaviju i Ukrajinu.
U Srbiju ulazi kod Bezdana i do ušća Drave teče prema jugu. Dalje ide do Fruške gore
gde skreće na istok i obilazi ovu planinu. Od ušća Tise skreće na jug i tako teče do Beograda.
Zbog šumadijske grede zauzima istočni-jugoistočni pravac i tako teče sve do ušća Timoka gde
napušta Srbiju. Sve do Đerdapske klisure je tipična ravničarska reka i zato ima 49 ada, od kojih
su 32 pre Beograda. Ada Ostrvo je jedina nastanjena i na njoj se nalazi istoimeno selo.
Korito Dunava je u proseku široko 600 metara. Najširi je pre ulaza u Đerdapsku klisuru a
najuži u klisuri Gospođin vir gde ima i najveću dubinu od 82 metra.
Kompozitna dolina: Golubačka klisura, Ljupkovska kotlina, klisura Gospođin vir,
Donjomilanovačka kotlina, klisura Kazan, Oršavska kotlina i Sipska klisura. Uzvodno od
Đerdapske brane je nastalo veliko veštačko jezero. Дели се на три дела: Панонски, Ђердапски
и Понтијски Дунав.

34
 Mlava je jedna od najvećih reka istočne Srbije. Izvire iz Žagubičkog vrela. Ranije se
ulivala u Mali Dunav, ali pošto je taj rukavac pregrađen onda je kroz sredinu ade Ostrva
prokopan kanal tako da utiče u glavni levi rukavac Dunava. Ima kompozitnu dolinu. Teče kroz
Žagubičku kotlinu, Ribarsku klisuru, Krepoljsku kotlinu, Gornjačku klisuru i Gornja Mlava
(kotlina). Ima 7 uklještenih meandara.

1.Kopaoničke i Starovlaške planine

U Kopaoničke planine spadaju Kopaonik, Goč, Željin i Stolovi. Nalaze se između Ibra,
Zapadne Morave, Kosovske kotline i tokova Raške, Toplice i Laba.

Kopaonik je jedna od najvećih planina u Srbiji i ranije je ubrajan u Rodopske planine.

Neki ga uvršćuju u prelaznu zonu, međutim na osnovu novih istraživanja spada u Dinaride. Po
Kosti Petkoviću pripada unutrašnjoj zoni Dinarida. Granica između Dinarida i Rodopske mase
ide između Jastrepca i Kopaonika. Jezgro je intruzivna masa granita koji je od serpentinske mase
odvojen zonom škriljaca. U sastav Kopaonika ulaze meozojski krečnjaci, peščari, andezit, dacit i
eruptivne stene. U podnožju Kopaonika se javljaju topli i mineralni izvori i banje zbog čega se
još naziva i Jugoslovenski Ural. Pruža se meridijanski i središnji deo predstavljaju zatalasanu
površ.
Prema severozapadu se nastavlja u Željin, Goč i Stolove, a rečnim dolinama Ibra i
Zapadne Morave je ova planinska frupa raščlanjena.

Starovlaške planine se protežu od Drine na zapadu, do Ibra i Kosovske kotline na istoku i

od Đetinje i Zapadne Morave na severu do Crnogorskih brda na jugu. Ove planine predstavljaju
nastavak Romanije, istočno od Sarajevske kotline.
Po geološkom sastavu su slične rudnim planinama. One zauzimaju delove zone
paleozojskih škriljaca, centralne ofiolitske zone i unutrašnje paleozojske zone po K.Petroviću.
Prema tomenajveće prostranstvo zauzimaju nepropusne paleozojske stene, ali ima više
mezozojskih krečnjaka nego u rudnim planinama. Kraški predeli su češći, ali nema kraških polja
i ponornica.
Istočno od Drine, prema jugoistoku se šire prostrane visoravni koje su raščlanjene
dolinama Đetinje, Moravice, Lima i Uvca. Sa ovih visofravni se dižu planine Tara, Zlatibor i
Čemerno. U okuci Ibra je planina Rogozna. Prema zapadu se nalazi Novopazarski basen koji je
spojen sa Pešterom i Sjeničkom kotlinom koju uokviruju planine Giljeva, Zlatar, Javor i Golija.
Južno od gornjeg Lima su planine Bjelasica i Ljubišnja, između kojih su Pljevaljska,
Bjelopoljska i Beranska kotlina.
Ove planine su najvećim delom pod šumama i pašnjacima. Zbog slabih veza su prirodna
bogatstva ovog kraja nedovoljno iskorišćena.

35
 2.Postanak reka Jadranskog sliva

Ovaj sliv ima realtivno malo reka sa normalnim površinskim oticanjem. Preovlađuju
ponornice i podzemni tokovi. Reke ovog sliva nastaju uglavnom od jakih kraških vrela. Doline
sui m klisuraste, a korita sa čestim brzacima, slapovima i vodopadima. U centralnim delovima
doline padovi su takvi da su reke pogodne za energetsko iskorišćavanje.
Na našem primorju postoji samo jedan stalni vodotok. To je reka Bojana koja je otoka
Skadarskog jezera, a u njemu i izvire. U njeno korito koje je kriptodepresija prodire morska voda
sve do Svetog Đorđa. Uticaj zaslanjenosti se oseća sve do Šaskog jezera. Bojana preko
Skadarskog jezera odvodi sve vode Jadranskog sliva Crne Gore koji se nalazi iza planina
Rumije, Lovćena i Orjena.
Morača i Zeta su pritoke Skadarskog jezera. Morača izvire iz kraškog vrela Glava
Morače i njen izvor čini razvođe prema izvorišnim kracima Pive. U kornjem toku Morača
protiče kroz usku dolinu u kojoj je javljaju manja proširenja-Gornja i Donja Morača. U Donjoj
Morači se nalazi manastir Morača i nizvodno od njega nastaje kanjon Platije. U dolini Donje
Morače, Zetskoj ravnici i Podgoričkoj kotlini su nataložene naslage fluvioglacijalnog šljunka i
peska.
Zeta je najveća pritoka Morače i nastaje od Sušice i Rastovca u Nikšićkom polju. Sada se
vode ove reke zadržavaju u veštačkom jezeru i ispuštaju cevovodima do Glave Zete gde se nalazi
hidroelektrana. Zeta protiče kroz Bjelopavlićku ravnicu i Zetsko polje i kod Podgorice se sastaje
sa Moračom.
Sa severa se u Skadarsko jezero uliva još 11 vodotoka koji odvodnjavaju akumulaciju
podzemnih voda Zetske ravnice. Drim je poslednja pritoka koja donosi vodu delom sa teritorije
Jugoslavije i sastoji se od Belog Drima i Crnog Drima.
Beli Drim izvire iz jakog kraškog vrela ispod Žljeba i odmah ispod vrela se voda ruši i
niz vodopad i silazi na dno Metohijske kotline. Ima kompozitnu dolinu i desetak pritoka. Pećka
Bistrica odvodnjava vodu sa severne strane Bogićevice i južne strane Hajle. Dečanska Bistrica
odvodnjava vode sa istočne padine Bogićevice i zapadne i južne strane Strečke planine. Miruša
odvodnjava vode zapadne padine Crnoljeve. Plavska reka odvodnjava vode Šare i Rudoke.
Topluga svojim izvorištem dopire do tromeđe razvođa (Jezerska planina, Drmanska glava).

1.Šarske i Prokletijske planine

Šarske planine zauzimaju krajnji jugozapadni deo Srbije i nalaze se u graničnom pojasu
prema Makedoniji i Albaniji. To su Šara, Koritnik i Paštrik. One se izdižu strmo iznad južnog
dna Kosovsko-metohijske kotline i Kačaničke klisure. Prema jugu prelaze na teritoriju Albanije i
Grčke i vezuju se za planinu Pind.
Šarske planine su izrazita celina zapadne zone mlađih venačnih planina. U geološkoj
građi učestvuju staropaleozojski škriljci i permski peščari. Preko ovih škriljaca su mezozojski
krečnjaci, ali krečnjaci u ovim planinama nisu tako retki i nemaju takvo prostranstvo kao u
primorju ili crnogorskim brdima. Ovde nema većih kraških oblika, a manji su retki. U građi ovih
planina učestvuju i vulkanske stene što je uslovilo pojavu različitih ruda.
Šarske planine su mlađe, venačne i jako nabrane. Nastale su za vreme alpske orogeneze.
Imaju veliki privredni značaj, a prostrane planinske suvati čine solidnu osnovu za razvoj
ovčarstva. U perifernim kotlinama i rečnim dolinama postoje uslovi za razvoj zemljoradnje i
voćarstva. Sve više se razvijaju letnji i zimski turizam.

36
 Šar planina se pruža pravcem severoistok-jugozapad za razliku od ostalih Dinarskih
planina. Do odstupanja je došlo zbog tektonike prostora oko spuštene mase na mestu Metohijske
kotline. Sa bila Šare se izdiže nekoliko vrhova od kojih je Ljuboten najviši (2498m). Na njoj je
razvijen glacijalni reljef koji je predstavljen brojnim cirkovima, valovima i morenama. U starim
cirkovima su brojna jezera, kao što je Livadičko jezero.

Prokletijske planine zauzimaju pogranični sloj sa Albanijom. Protežu se između

Skadarskog basena, Metohijske kotline i tokova Ibra, Lima i Tare. Čine ih Prokletije sa vrhom
Đeravica (2656m), Komovi, Hajla i Žljeb.
Po geološkom sastavu i reljefu se razlikuju od susednih brda i površi. Ovde su
rasprostranjeni paleozojski škriljci, a vrhovi su izgrađeni od mezozojskih krečnjaka. Prokletije
spadaju u red najviših i najkišovitijih planina Balkanskog poluostrva. Nastale su nabiranjem
tokom tercijara, za vreme alpske orogenze. Od ostalih planina se razlikuju po odstupanju
tipičnog Dinarskog pravca pružanja jer se pružaju pravcem zapad-istok. Do ovakvog skretanja je
došlo zbog tektonskog sutoka dinarskih i šarskih planina oko spuštene mase na prostoru
Metohijske kotline.
U toku pleistocena je bila izražena moćna glacijacija koja je za sobom ostavila valove i
naslage morenskog materijala. Najviše lednika je bilo na severnim padinama (Plavski, Pećki i
Dečanski lednik). Odlikuju se brojnim vodenim tokovima, bujnim listopadnim i četinarskim
šumama i visokim planinskim pašnjacima.

2.Postanak reka Crnomorskog sliva-Drina i Tamiš

Drina je najveća pritoka Save, kako po dužini toka (346km) i površini sliva, tako i po
količini vode koju unosi u Savu. Nastaje spajanjem Tare (od rečica i potoka koji dolaze sa
Komova i Žiova) i Pive (spajanjem Sinjca i Komarnice) kod Šćepan polja i utiče u Savu kod
Bosanske Rače. Ukupan pad joj je 355m i značajan je za iskorišćavanje njenih vodnih snaga.
Svojim izvorišnim kracima zalazi i na teritoriju Albanije.
Drina preseca granicu BiH i Jugoslavije i u dužini od 220km čini granicu između ove dve
države. Prvi kilometri njenog toka teku kroz Klotijevačku klisuru. Ispod planine Tare su vrela,
od kojih je najpoznatije u Perućcu jer se njegova voda u vidu tri vodopada ruši u Drinu.
Nizvodno od Perućca dolina postaje šira i uzvodno od Ljubovije dostiže širinu od 200m.
Nizvodno od Ljubovije ulazi u poslednju klisuru-Zvornički prosjek iz koje izlazi kod Zvornika.
Nizvodno od Zvornika je Drina ravničarska reka. U koritu je mnogo ada, sprudova i plićaka, a
oko njega se stvaraju drinjače. Korito je nestabilno pa se Drina pomera levo ili desno po
prostranoj ravnici Semberije i Mačve i one predstavljaju Drinsku plavinu.
Kompozitna dolina: Zvornički prosjek, Ljubovijska kotlina, Klotijevačka klisura,
Višegradska kotlina, Međeđanska klisura, Goraždanska kotlina, Fočanska kotlina, Šćepan polje.

Tamiš izvire u Rumuniji u planini Semenic, a utiče u Dunav kod Pančeva. Ukupna dužina
toka je 359km od čega je na našoj teritoriji 118km. Pri visokim vodama je kod Jaše Tomića širok
70m, a dubok 6-7m. Međutim, pri niskim vodama uzvodno od Opova može da se pregazi. Tamiš
je usekao i mnoge meandre i presecanjem 77 meandara je njegov tok smanjen za 140km.

37
 1.Planine i kotline u Pomoravlju

Između reka Pčinje i Vlasine, granice sa Bugarskom i Južne Morave su planine Dukat,
Koćura, Besna kobila, Vardenk, Strešer, Čemernik i Ruj. Dalje prema severu sa desne strane
Južne velike Morave su planine Kruševica, Garina, Bukovik, Ražanj, Mojsinjske, Poslonjske i
Resavski humovi.
Zapadno od Južne i Velike Morave se ističu Kukavica, Pasjača, Jastrebac i Juhor. Između
njih su Jablanička , Toplička i Kruševačka kotlina u kojima su tokom neogena postojala jezera.
Moravska udolina zahvata prostor između unutrašnjeg pojasa Dinarida i unutrašnjeg
pojasa Karpato-balkanskog luka. Zajedno sa Vardarskom udolinom čini značajnu saobraćajnicu
Jugoslavije, Balkanskog poluostrva i jugoistočne Evrope. Sastoji se od većeg broja kotlina i
klisura.
Kotline: Vranjska, Leskovačka, Niška, Aleksinačka, Gornjovelikomoravska i
Donjovelikomoravska. Klisure su Grdelička, Stalaćka i Bagrdanska.
Udolina Velike i Južne Morave je bila zaliv Panonskog mora koji se pružao sve do
Grdeličke klisure. To potvrđuju moćne naslage jezerskih sedimenata po dnu i stranama kotlina. u
postjezerskoj fazi je Morava usekla svoju dolinu na dnu zaliva. Jezerska proširenja su pretvorena
u kotline, a jezerouzine u klisure.Na taj način je postala kompozitna dolina Velike i Južne
Morave.
Ova udolina je poligenetska (tektonsko-abraziono-fluvijalna), polimorfna (klisure i
kotline) i polifazna (pet terasa-pet faza usecanja).
Moravska udolina počinje na jugu Preševskom povijom koja je najnjiža tačka na razvođu
između Južne Morave i Vardara. Povija razdvaja Vranjsku i Kumanovsku kotlinu i saobraćajno
je vrlo važna.
Preševsko –kumanovska udolina se nalazi između Skopske crne gore i Rujena. Dno
udoline je prekriveno jezerskim i rečnim peskom i šljunkom.Prema severu teče Preševska
moravica a ka jugu Kumanovska reka.
Vranjska kotlina se prozeže od Bujanovca do Vladičinog hana. Obod kotline je od starih
stena i tu srećemo paleovulkanske kupe Oblik i Grot. Dno je izgrađeno od neogenih sedimenata.
Grdelička klisura je usečena u gnajs, a javljaju se i andezit i dacit.Nekada je ovuda išlo
razvođe između pa nonskog basena i Egejskog mora koje je erozijom probijeno i u njemu je
usečena klisura.
Leskovačka kotlina se pruža meridijanski. dno je izgrađeno od jezerskih sedimenata i
rasčlanjeno rečnim tokovima. Od Niške kotline je razdvaja Brestovačka kotlinica.
Niška kotlina takođe ima dno od jezerskih sedimenata i po njenom obodu su sačuvani
delovi jezerskih terasa. Zajedno sa Aleksinačkom kotlinom čini dvojno tektonsko udubljenje.
Stalaćka klisura je usečena u škriljce Stalaćkih brda. Uzvodno od nje nastaje
Velikomoravska udolina koja se sastoji od Gornjovelikomoravske i Donjevelikomoravske
kotline.
Gornjovelikomoravska kotlina je epigenija Velike Morave i usečena je u starim
stenama.Donjovelikomoravska kotlina je duža, šira, plića, niža od nje i širorko otvorena prema
severu.Najpoznatije epigenije su epigenija Crnice , Jovanovačke reke, Resave, Kalenićke reke i
Stalaćka i Bagrdanska klisura.
Moravska udolina je značajna saobraćajna i poljoprivredna arterija naše zemlje.

38
 2.Glacijalna jezera

Javljaju se na svim našim planinama koje su bile zahvaćene pleistocenom glacijacijom.

Najveći broj se nalazi u cirkovima na 1500-2300m. Nazivaju se još i gorske oči. Baseni ovih
jezera su nastali radom kraške i glacijalne erozije. Mnoga su presušila usled podzemnog oticanja
vode ili su zasuta.
Druga grupa ovih jezera se nalazi u valovima tj. tamo gde su lednici završavali u
terminalnim basenima. Po načinu postanka su to erozivno-akumulativna jezera. Na Durmitoru ih
ima 17 , na Bjelasici 15, na Volujaku 3, na Sinjajevini 2 , na Prokletijama 10 i u Jugoslaviji 12
Šarskih.
Poznatija jezera na Durmitoru su Veliko i Malo Crno jezero kod Žabljaka , Škrčko,
Zmijanje, Valovito, Vražje i Modro.
Veliko i Malo crno jezero su najpoznatija jezera na Durmitoru. Dobijaju vodu od kraških
vrele na obodu , a gube ponorima.
Biogradsko jezero je najveće i najpoznatije jezero Bjelasice i preko Jezerštice pripada
slivu Tare. Nastalo u terminalnom basenu i pripada grupi akumulativnih jezera. Lednik se kretao
ka dolinskom dnu iz cirka koji je bio u izvorišnom delu Biogradske reke. I tako je rečna dolina
pretvorena u valov. Basen Biogradskog jezera je zagrađen čeonom morenom. Jezero vodu dobija
od nekoliko pritoka ali je glavna Biogradska reka. Vodu dobija i od padavina a gubi je otokom,
poniranjem i isparavanjem.
Plavsko jezero je najveće jezero Prokletija i Jugoslavije. Ovde se dolina Luče nastavlja u
dolinu Lima. Nastalao je u terminalnom basenu za vreme poslednje faze pleistocene glacijacije.
Vodu dobija preko padavina i pritoke Luče. Nanosi koje Luča donosi se talože u najdubljim
delovima jezera smanjujući mu dubinu. Vodu gubi otokom Limom.
Od 12 Šarskih jezera najpoznatija su Šutmansko, Golemo i Livadičko.

1.Podela i odlike reljefa Karpato-balkanskih planina

Ove planine su podeljene u tri zone-unutrašnji pojas, središnjiplaninski i spoljni ili

istočni.
Unutrašnji pojas se na zapadu oslanja na rodopsku masu, a na istoku dopire do planine
Ruj. Duž ove linije su se izlivale eruptivne stene i nagomilavale rude bakra. Planine ovog pojasa
su krečnjačke i to su Homoljske planine, Beljanica, Kučaj, Rtanj, Ozren, Devica i Suva planina.
Važnije kotline su Zviška, Homoljska, Sokobanjska i Zaplanjska.
Središnji pojas se proteže od unutrašnjih planina do Porečko-timočke dislokacije.
Pripadaju mu Severni Kučaj , Majdanpečke planine, Stol, Veliki krš, Crni vrh, Tupižnica,
Tresibaba , Svrljiške planine i Belava. Važnije kotline su Crnorečka, Svrljiška i Belopalanačka.
Spoljni pojas čine Miroč, Veliki greben, Deli Jovan i Stara planina. A veće kotline su
Zaječarska, Knjaževačka i Pirotska.

Planine i kotline su rašlanjene rečnim dolinama i zato su prohodnije od zapadne zone.

Reljef istočne Srbije zauzimaju mezozojski krečnjaci i zbog toga je ovo izrazito kraški predeo.
Ovaj kras pripada prelaznom tipu jure ali ima pojava holo i merokrasa. Ovde su razvijeni svi
kraški tipovi. Kras istočno srbijanskih planina pripada zagatskom tipu krasa i zato ovde nema

39
klasičnik kraških polja. Jedinu pojavu čini Odorovsko kraško polje u Vidliču. Stara planina je
kraška zaravan. Skrašćene površi se javljaju na Ozrenu, Devici, Beljanici i Kučevu. Umesto
polja ovde se javljaju veće uvale.
Kraški reljef ovih prostora se odlikuje velikim brojem pećina i jama. Poznatije su
Bogovinska, Zlotska, Cermošnja, Ravanička, Prekonoška. U slivu Peka je Rajkova pećina.Česte
su i prerasti tj. prirodni kameni mostovi koji su nastali ururšavanjem pećinskih tavanica. Ima ih
na Vratnjanskoj reci, Zamni i Šaškoj.
U središnjem planinskom pojasu je Crnorečki eruptiv i tu je nekada bila najveća
vulkanska aktivnost ovih terena (Prvulove čuke, Strahinove čuke, Tilva Njagra i Tilva mika).
S desne strane Dunava se javljaju eolski elementi reljefa. To su manje peščare:Ramska,
Požeška, Zatonjska i Golubačka.

Ključ i Negotinska krajina zahvataju prostor između Dunava i Miroča. Ovde se nalazi
najniža tačka Srbije , ušće Timoka u Dunav 28m. I ovde se mogu očekivati fosilni oblici
abrazivnog reljefa, a na opojedinim mestima ima lesa i peska i eolskih elemenata reljefa. Ovo je
ratarsko-voćarsko-vinogradarski kraj.

2.Kraška jezera

Po načinu postanka i mestu pojavljivanja su uglavnom poligenetska tj nastala su radom

kraške erozije i drugih sila. Baseni nekih kraških jezera su nekadašnja kraška polja, uvale i vrtače
čije je dno spušteno ispod nivoa mora pa se kaže da su u kriptodepresijama. U tu grupu spadaju
Skadarsko i Šarsko jezero.
Skadarsko jezero leži na granici sa Albanijom, u Zetskoj kotlini i predstavlja najveći
kriptodepresiju na Balkanu i u Evropi. Iz njega ističe Bojana. Nalazi se između krečnjačkih
planina i ima razuđenu obalu. Basen ovog jezera predstavlja potopljeno kraško polje. Najpre je
ovaj basen spušten, pa je procesom skrašćavanja dno još više sniženo. Između kraških udubljenja
se dno izdizalo i nastala su današnja ostrva jezera. Neka od ostrva su pretvorena u poluostrva
izgradnjom nasipa. Po dnu polja je tekla reka koja je vezivala tokove Morače i Bojane.
Naknadnim tektonskim pokretima je dno spušteno i potopljeno. Spada u grupu protočnih jezera i
ima veći broj pritoka i jednu otoku. Među najveće pritoke spadaju Morača, Zetica, Rijeka
Crnojevića, Pavnica i Gostiljska reka, ali najviše vode donese Morača. Znatnu količinu vode
dobija od izvora i padavina. U priobalnom pojasu i po dnu se nalazi veliki broj izvora. Bojana iz
jezera odnese najveću količin u vode. Spada u red jezera sa visokom temperaturom zbog male
količine vode i male nadmorske visine. Jedna je od najvažnijih ornitoloških stanica.
Današnji izgled je dobilo u ne tako davnoj prošlosti. U početku je bilo prostranije i
dublje, ali formiranjem otoke se to promenilo i danas je kotiro Bojane zasuto nanosima što
uslovljava izdizanje jezera. Bogato je ribom, najviše jeguljom i predstavlja stanište perjane
divljači.

Šasko jezero se nalazi sa desne strane Bojane i to je druga kriptodepresija kod nas.
Najveći deo ovog basena se nalazi ispod nivoa mora. Pritoka i otoka je reka Bojana. Ova pojava
je rezultat vodostaja u dva hidrografska objekta. Kada je visok vodostaj Bojane onda je ona
pritoka, a kada je nizak ona postaje otoka. Basen je nastao kao rezultat tektonskih pokreta,
akumulacije fluvijalnog materijala i prostornih odnosa između fliša i krečnjaka.

40
 Jezera u vrtačama, uvalama i kraškim poljima su česta u Dinarskim planinama. Jezera u
vrtačama su najmanja jer su njihovi baseni nastali isključivo radom kraške erozije i ovoj grupi
pripadaju Savino jezero na Prokletijama i Pivsko oko.
Jezera u uvalama i kraškim poljima su nastala radom kraške erozije i ova jezera vodu
dobijaju od ponornica iz viših delova krasa, od pojačanih izvora na stranama uvala i polja,
estavela, ali i od potoka i reka. Ovoj grupi pripadaju Valovito jezero na Durmitoru koje je
erozivnog porekla, Malo blato, Zogajsko blato i Berovičko jezero kod Pirota. Periodska kraška
jezera se nalaze u Odorovskom polju u podgorini Stare planine i u Divljakovom polju ispred
Resavske pećine i oni imaju vodu od oktobra do maja.

1.Reljef dna i oboda Panonskog basena-Ostrvske planine i lesne zaravni

Ostrvske planine čine najizrazitije elemente reljefa po dnu Panonskog basena.

Predstavljaju ostatke spuštenog Panonskog kopna. Poznate planine su Vršačke planine
(Gudurićev vrh) i Fruška gora (Crveni čot). Južno od Save ovoj grupi pripadaju Vlašić, Cer i
Iverak.
Jezgra ovih planina se sastoje od paleozojskih škriljaca, filita i argilošista, a na ovu
osnovu se nadovezuju mezozojske stene-škriljci, dijabas, dacit i andezit sa tufovima. Planinska
podgorina je od neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa.
Pravac pružanja je različit. Neke se pružaju pravcem zapad-istok, a neke severozapad-
jugoistok. Cvijić ih svrstava u severnu prelazno zonu između Rodopske mase i Dinarida, a
Petković kaže da one ne pripadaju toj grupi. Ćirić je izvršio istraživanja i dokazao da su one
Dinaridi na osnovu bora i tvrdi da su nastale na prostoru nekadašnje Dinarske sinklinale Tetisa i
predstavljale su arhipelag u Panonskom moru i zato su strane zasute neogenim sedimentima. U
pleistocenu su poslužile kao prepreka za navejavanje lesa (Fruška gora). Danas su one ukras
ovog predela i obrasle su šumom. Na blagim padinama su podignuti voćnjaci i vinogradi, a u
podnožju su žitna polja.

Lesne zaravni su akumulativne ravnice koje su nastale navejavanjem fine lesne prašine.
Nastale su tamo gde se na inicijalnom reljefu javilo uzvišenje kao prepreka u pravcu duvanja
vetra što je izazvalo taloženje. Ivični delovi bara i plitka jezera su obrasli barskom vegetacijom
mogli su biti prepreka iza koje je nastalo taloženje lesa.
Smatra se da je les stvaran za vreme glacijalnih, a smeđe zone koje se uočavaju za vreme
včažnih interglacijala. Lesni horizonti su znatno moćniji u odnosu na smeđe zone. Broj lesnih
horizonata i smeđih zona ukazuje na smenu glacijala i interglacijala. Titelska lesna zaravan je
nastala kroz 6 faza, a Bačka kroz dve faze. Lesne zaravni su na površini zatalasane i ti talasi su
prvobitno nastali pri navejavanju lesne prašine preko inicijalne površi. Na njima se ističu
utoleglice i lesne vrtače. Mi imamo 5 lesnih zaravni.

Banatska se nalazi u južnom Banatu i sa svih strana opkoljava istoimenu peščaru.

Nagnuta je prema severozapadu. Rekom Tamiš se od nje odvaja Tamiški lesni plato.
Tamiška lesna zaravan se nalazi između Begeja i Tamiša. Nagomilavanje se dešavalo u
vreme pleistocena i ovde je javlja samo jedna smeđa zona. Bočnom erozijom je znatno smanjena
i pri tome su usečene rečne terase koje su izmenjene kasnijom eolskom akumulacijom.

41
 Titelska lesna zaravan leži severno od Dunava i Tise i izgleda da je nekada bila u vezi
sa Bačkom lesnom zaravni, ali je ta veza prekinuta usled erozije i denudacije. Pruža se pravcem
severozapad-jugoistok i tako je i nagnuta. Sa istočne strane se iznad Tise pojavio strm odsek
koji pokazuje moćnost lesa koja je nastala kao posledica sukobljavanja istočnih i zapadnih
vetrova koji su ovde taložili materijal. Ima oko 26 vtača po 1km2.
Bačka ili Telečka lesna zaravan zahvata sredoišnji deos severne Bačke i pruža se
između Bačke peščare, Dunava, Tise i bačkih kanala. Nagnuta je od severa ka jugu i dolinom
Krivaje je podeljena na istočni i zapadni deo. Brojnim utoleglicama i lesnim vrtačama je dobila
talasast izgled. Les je nataložen preko barske vegetacije i zato je ona pri dnu glinovita. Ovde
postoje dve smeđe zone.

Sremska lesna zaravan se pruža od Zemuna do Vukovara i opkoljava Frušku goru koja
je poslužila kao prepreka za navejavanje lesa. Les se penje dom i na strane Fruške gore zbog
čega su te strane ka jugu blage, dok se severna strana planine strmija. Ovde ima 6-7 smeđih
zona. Ima zatalasanu površinu sa lesnim vrtačama i plitkim dolinicama.

2.Smonice i gajnjače

Smonice se uglavnom javljaju uz gajnjače i zauzimaju niže brežuljkasto zemljište,

najčešće severne vlažnije ekspozicije. Prema visinama one opodzoljavaju. Kod nas ih ima u
Šumadiji, Mačvi, dolinama Velike, Zapadne i Južne Morave, u dolini Timoka i u Crnoj Gori.
Uglavnom se javljaju u kotlinama i prostranim dolinama koje su u toku neogena bile pod
jezerima i močvarama. Od glinovitog jezerskog mulja je najpre postalo zabareno zemljište
obraslo barskom vegetacijom koja ga je obogatila humusom. Usled spuštanja izdani vegetacija je
zamenjena livadskom, a kasnije šumskom. Pod uticajem promene klime i vegetacije nastale su
smonice. To su glinovasta zemljišta zagasite boje i često su vrlo duboka. U vlažnom periodu
godine su lepljiva, a leti se naglo suše i pucaju. Spadaju u plodnija zemljišta i lako se obrađuju
samo kada su poluvlažne. Fizičke osobine se popravljaju unošenjem svežih organskih materija i
gajenjem lucerke. Plodnost se poboljšava kalcijumovim đubrivom. Ovde uspevaju ratarske
kulture koje se okopavaju, krmno bilje i voće.

Gajnjače se javljaju u krajevima umereno-kontinentalne klime u kojima ima više vlage

nego u zoni černozema, a manje nego na brežuljcima Šumadije. Jugoslavija je klasična zemlja
gajnjača. Ovo su zemljišta listopadne vegetacije. Javljaju se na ilovastoj podlozi sa dosta kreča,
ali nastaju i od degradiranog černozema i degradiranih smonica. Lako prelaze u podzole u
vlažnim krajevima. Ovo su zemljišta smeđe, crvenkaste ili rumenkaste boje što zavisi od primesa
gvožđa i aluminijuma. Zbog umerene količine padavina koje nisu dovoljne za razlaganje
materija one imaju više humusa od smonica, a manje od černozema. Pogodne su za ratarstvo,
voćarstvo, vinogradarstvo i šume. Livade su na njima slabije. Primenom agrotehničkih mera
mogu postati zemljišta velike proizvodne vrednosti.

42
 1900. на Ђетињи-најстарија хидроелектрана.
Грделичка клисура-најинтензивнија ерозија.
Власинско језеро је прво вештачко језеро.
У сливу Косанице је Ђавоља варош.
Завојско језеро је 1963. преграђено урвинским процесима.
Подгорица лежи на Зети, Морачи, Златици, Сушици и Рибници.
Горњепољски вир је еставела (некада је извор, а некада понор).
Имамо 5 Бистрица-Пећка, Дечанска, Лоћанска, Кожњарска и Призренска.

Композитна долина Нишаве-Пиротска котлина, Сопотски теснац, Ђурђевпољска

котлина, теснац код Светих оца, Белопаланачка котлина, Сићевачка клисура и Нишка
котлина. У Сићевачкој клисури су ХЕ Островица и ХЕ Сићево. Дуга је 202km, а у Србији
151km. Извире у Бугарској.

Композитна долина Пека- настаје спајањем Великог и Малог Пека у проширењу

Чекић. Има дужину од 129км. Тече кроз Волујку клисуру и микрорегију Звижд тј
Нересничко сужење, Нересничку котлину и кроз Каонску котлину се улива у регију
Браничево где се улива у Дунав. Воде се користе за наводњавање и испирање јаловине у
Мајданпеку. Познат је као златоносна река.

Теренска: Ово је прелазни тип Косова тј зелен и покривен крас. У Рибарићима је језеро Газиводе.
Понорнице су Ликовска, Делимеђска и Точиловка. Планина Јаруг раздваја горњи и доњи Пештер. Нови
Пазар је основао Иса Бег Исаковић. Национални парк је у звездастој долини река Јошанице, Рашке,
Дежевске и Људске. Високе планине су Голија, Рогозна и Пештерска висораван. Пештерско поље се налази
између Гиљеве, Жиландара, Крушчице и Јарута. Позната понорница је Бороштица и настаје из Ђерекарског
врела. Кроз Сјеницу тече Грабовица и Сјеница је позната по температурној инверзији и најнижој
температури од -41,4°C. Подземна ХЕ је Рас на Рашкој. На Копаонику има урвинско-семетешко језеро које
је познато по плутајућим острвима. Језера на Увцу су Радоњско, Златарско и Сјеничко. Прошли смо поред
Матарушке и Богутовачке бање. Коштам поље је прекривено речним наносима, то је крашка депресија и
скрашћени део реке Рашке. Краљ Немања, Драгутин и Милутин су на овом простору имали своју државу.

43
 Kosta Petković

Фазе у еволуцији Панонског басена

На територији данашње Војводине прво је постојало старо Панонско копно и оно

представља прву фазу у еволуцији панонског басена. Настало је покретима херцинске
орогенезе током Карбона и Перма (млађи Палеозоик).
Током алпске орогенезе (у Олигоцену) старо Панонско копно је било разломљено и
спуштено дуж неколико тектонских раседа. Док се оно спуштало, свуда око њега су
издизане млађе веначне планине (Алпи, Динариди и Карпати). Овим истовременим
спуштањем старог Панонског копна и издизањем веначних планина на том месту је настао
Панонски басен. Ово се дешавало током савске орогенезе када су тектонски порети били
најинтензивнији. Два главна раседа дуж којих је спуштано ово копно су Дравски и
Јужнопанонски расед (дислокација). Дравски расед налази се у долини реке Драве, а
Јужнопанонски дели дно и обод Панонског басена, па се понекад назива Савска
дислокација, јер је у њој смештена долина реке Саве (од Словеније до Београда и ток
Дунава од Београда до Ђердапске клисуре). Панонски басен је највише спуштен на
простору јужног Баната и то видимо на основу правца отицања великих река. Овај басен
добио је име по некадашњој римској провинцији Панонији која је постојала у Панонском
басену. Панонски басен испуњен је водом тако што је она продрла из јужнијег праокеана
Тетиса.

 Паратетис се простирао од Средње Европе до Средње Азије и то је старо

епиконтинентално море.
 Потајница је периодични, интермитентни извор. Из једне потајнице вода
извире одређени временски период, након чега настаје прекид, који се мери
минутима или сатима, после чега вода поново почиње да извире. У неким
случајевима се извирање воде не прекида, али се значајно смањује количина
воде која периодично истиче. Снажна истицања воде замењују периоди
слабог цурења.

44
 Estavele su oblici sa dvojnom hidrogeološkom funkcijom. U sušnim vremenskim
periodima, estavela ima ulogu ponora, dok tokom drugog dela godine ima
funkciju izvora. Funkcionisanje estavele objašnjava se principom spojenih
sudova. Uslov za nastanak estavele je da u njenom zaleđu postoji viši teren, brdo
ili dolinska strana.
 Vrulja je podmorsko kraško vrelo. Nastaje u slučaju kada se kraški kanali, kojima
se kreću podzemni tokovi, završavaju na morskom dnu. U slučaju kada je more
plitko, vrulja se može zapaziti na površini mora po komešanju vode. Na mestu
gde se nalazi vrulja, morska voda je znatno hladnija i jako oslađena. Na području
Jadranskog mora, najveći broj vrulja se javlja na prostoru od Cavtata do
Dubrovnika. Ove vrulje nastale su izbijanjem podzemnih tokova Trebišnjice.
 Savska orogena faza-pre 27-23 miliona godina, gornji oligocen i donji miocen,
deo Alpske orogeneze i za vreme nje su se u potpunosti izdigli i formirali Karpati
i Balkan.

45
 ЕЛИМИНАЦИОНИ ИСПИТНИ ПОЈМОВИ – ПРИРОДА СРБИЈЕ (ГОЖС)

„Метохијске Плитвице“ Златарско језеро Платије

Бабичка Гора Злотска пећина Повлен
Бањани Иверак Површ Улобића
Батлавско језеро Јабланица (2) Потајнице
Бела Река Јадар Призренска Бистрица
Боговинска пећина Јасеница Протопопиначка река
Борања Језава Пуста Река
Бороштица Јелач град Пчиња
Босут Јелица Рајкова пећина
Бусовата Јухор Рашка
Валожје Катунска нахија Ресавска пећина
Велетин Каченичка клисура Рисовача
Велико Игриште Качер Рогозна
Венчац Клотјевачка клисура Руј
Верњикица Кобишнички плато Савска орогена фаза
Ветерница Кожњарска Бистрица Сврљишки Тимок
Видлич Коритник Селичевица
Височица Котленик Ситница
Власинско језеро Коштам поље Скопска Црна Гора
Влашић Крчединска ада Скрапеж
Вратна Лаб Студеница
Вруље Лелић Сука
Гледићке планине Лепенац Тамнава
Големо ј. Лепеница Тетис
Голија Ливадичко језеро Тилва Њагра
Горњачка клисура Лудошко ј. Топлица
Горњепољски вир Мачкатска површ Топлуга
Госпођин вир Мермерна пећина Топчидерска река
Гоч Метаљка Трговишки Тимок
Градац Милановац Тресибаба
Грот Моравица (3) Уб
Грошничко језеро Моравско-вардарска Увац
Девет Југовића удолина Ушачки пећински систем
Девица Нера Хајла
Драговиштица Неродимка Цер
Дреница Островица Церемошња
Дробњачка површ Острово Црквице
Дукат Ђетиња Палић Црни Врх (2)
Ђурђеви ступови Паратетис Црнољева
Еставеле Пек Шаренградска ада
Звечан Пећка Бистрица

46