saznati a priori.

Interesantno je da mi na velicinama uop�te mo�emo saznati a

priori samo jedan jedini kvalitet, naime kontinuitet, na svakom kvalitetu pak
(realitetu pojava) ni�ta drugo do njihov intenzivni kvalitet, naime to da imaju
jedan stepen; sve ostalo ostavljeno je iskustvu.
3
Analogije iskustva
Njihov princip glasi: Iskustvo je moguce samo na osnovu predstave o nu�noj vezi
medu opa�a jim a*
1 U originalu pogre�no stoji: a priori; korigovali Me- len i U.
a U prvom izdanju stoji posle naslova: �Njihov op�ti osnovni stav glasi: Sve pojave
u svojoj egzistenciji stoje a priori pod pravilima odredbe svoga medusobnog odnosa
u jednom vremenu/*
u* 179
DOKAZ
Iskustvo je empiricko saznanje, to jest saznanje koje odreduje neki objekat pomocu
opa�aj a. Iskustvo je, dakle, jedna sinteza opa�aj a koja se ne nalazi u opa�anju,
vec sadr�i sinteticno jedinstvo raznovrsnih opa�aj a u jednoj svesti; ovo
sinteticno jedinstvo sacinjava su�tinu saznanja culnih objekata, to jest objekata
iskustva (ne samo opa�anja ili culnog osecaja). Opa�aji se, u stvari, javljaju u
iskustvu zajedno samo slucajno, tako da se iz samih njih ne vidi niti se mo�e
videti ikakva nu�nost njihove veze; jer aprehenzija znaci samo redanje jedno pored
drugog u raznovrsnosti empiricke datosti, ali u njoj se ne nalazi nikakva predstava
o nu�nosti egzistencije pojava kao vezanih, a koje ona reda u prostoru i vremenu.
Ali po�to je iskustvo saznanje objekata pomocu opa�aj a, te se, prema tome, u njemu
mora predstaviti odnos u egzistenciji raznovrsnosti, i to ne kako se ona reda u
vremenu, vec kako se objektivno nalazi u njemu, a samo vreme ne mo�e se opaziti, to
je odredba egzistencije objekata u vremenu moguca samo na osnovu njihove veze u
vremenu uop�te, te, dakle, samo na osnovu pojmova koji spajaju a priori. Po�to pak
ovi pojmovi stalno nose sa sobom nu�nost, to je iskustvo moguce samo na osnovu
jedne predstave o nu�noj vezi opa�aj a.1
Postoje tri modusa vremena: trajanje, sledovanje i jednovremenost. Otuda postoje
tri pravila svih vremenskih odnosa medu pojavama, pravila po kojima se egzistencija
svake pojave mo�e odrediti u pogledu jedinstva svakoga vremena, i ova ce pravila
prethoditi svakome iskustvu i tek ona cinice ga mogucim.
Op�ti osnovni stav svih triju analogija osniva se na nu�nome jedinstvu apercepcije
u odnosu prema svakoj mogucoj empirickoj svesti (opa�aj a) u svakom vremenu; prema
tome, po�to ono nu�no jedinstvo apercepcije le�i a priori kao osnov, to se osnovni
stav svih analogija zasniva na sinteticnome jedinstvu svih pojava
1 Ovog celog pasusa nema u prvome izdanju.
180
prema njihovom odnosu u vremenu. Jer praosnovna apercepcija odnosi se na unutra�nje
culo (spoj svih predstava), i to a priori na njegovu formu, to jest na odnos
raznovrsne empiricke svesti u vremenu. U praosnovnoj apercepciji treba sad sva ova
raznovrsnost da se ujedini po svojim vremenskim odnosima: jer to znaci
transcendentalno jedinstvo apercepcije a priori pod kojim stoji sve ono �to treba
da pripadne mome (to jest mome ujedinjenom1) saznanju, te, dakle, �to mo�e da
postane jedan predmet za mene. Prema tome, ovo sinteticno jedinstvo u vremenskom
odnosu svih opa�aj a koje je odredeno a priori jeste zakon koji glasi: sve
empiricke vremenske odredbe moraju stojati pod pravilima op�te vremenske odredbe; i
analogije iskustva kojima sada hocemo da se bavimo moraju biti takva pravila.
Ovi osnovni stavovi odlikuju se time �to se ne odnose na pojave i na sintezu
njihove empiricke datosti, vec samo na egzistenciju i njihov medusobni odnos u
pogledu ove njihove egzistencije. Medutim, nacin na koji se ne�to aprehendira u
pojavi mo�e da bude a priori tako odreden da pravilo njegove sinteze mo�e u isto
vreme da dade ovaj opa�aj a priori u svakome datome empirickome primeru, to jest
moci ce da ga proizvede pomocu ove sinteze. Ali egzistencija pojava ne mo�e se
saznati a priori; i mada bismo na ovome putu i mogli dospeti dotle da zakljucimo ma
na koju egzistenciju, mi je ipak ne bismo saznali