Ка̑рлу нѝје, да̀кле̄, прео̀стало ни̏ шта дру̏го̄ до да по̀тра̄жӣ не̏ко̄ дру̏го̄ ме̏сто и да

по̀куша̄ и̏ знова. Но и вре́ме је већ би́ ло до̀бро поодма̀кло*. На дру̏го̄м кра̀ју двора̀не̄ је
ча̀со̄внӣк, чије су се ка́заљке с на́пором мо̀гле на̀зре̄тӣ кроз ди̏ м, покази́ вао да је де̏ве̄т*
већ про̀шло. А дру̏где око ша̏нка на̏вала је би́ ла још ве̏ћа̄ него на ра̀није̄м ме̏сту, које је
би́ ло не̏што по стра́ни. Сем то̏га̄, двора̀на се све ви̏ ше пу̏нила што је вре́ме ви̏ ше*
о̀дмицало. Кроз гла̀вна̄ вра́та не̏прекӣдно су у̀лазили но̏вӣ го̏сти уз вѐликӯ* гала́му. На
не̏кӣм мѐстима су го̏сти са̏мово̄љно ра̀шчистили ша̏нк, по̀седали* на њѐга и
на̀здрављали јѐдан дру̏го̄м. Би́ ла су то̑ на̑јбоља̄ мѐста, са њи̑ х се ви̏ дела чи̏ тава̄ двора̀на.
Дублети: поодма̀кло = поо̀дмакло, де̏ве̄т = де̏вет, вѐликӯ = ве̏ликӯ, по̀седали =
посе́дали
*више (прилог) = не мора имати дужину у компаративу и суперлативу
***
По̀гледа̄м на фија́кер и на ко̀ње који о̀дмичӯ од на̏ше̄ ку̏ће̄ и чу̏је̄м како мо̀ ја ма̑ јка
откљу̀ча̄ва̄ вра́та. У̀лазӣм, а већ су ми о̏чи са̀свим сле̑пљене од у̀мора. Та̀да̄, још пре него
што о̀творӣм о̏чи, одјѐдно̄м о̀ сетӣм ми̏ рӣс на̏ше̄ со̏бе̄. Ми̏ рӣс који сам већ би̏ о
забо̀равио, но који ме одјѐдно̄м по̀дсећа̄ да се на̀лазӣм у на̏шо̄ј со̏би, о̀на̄ј и̏ стӣ ми̏ рӣс
на који сам већ би̏ о толѝко̄ на̀викао да сам га по̀стајао све̏стан тек у о̀нӣм трену́цима
када се вра̏ћамо ку̏ћи о̀днекуд с путова́ња. Ми̏ рӣс ка̏фе̄, ри̏ бље̄г зе́јтина, вани́ ле̄, цѝмета
и о̀чеве̄ сѝмфо̄није̄. Све̏ то̑ у ста́њу ла̏ко̄г ра̀спада̄ња, као во̀да ко̀ја̄ је прено̀ћила у ва́зи
са цве̑ћем. Мо̀ја ма̑јка о̀кре̄ће̄ прекѝда̄ч, заца̀клӣ се ка̀рӣра̄на̄ мушѐма на сто̀лу и ја̑ је
до̀тиче̄м пр̏стом: још у̏ве̄к је ма̏ло̄ кли̏ зава од масно̀ће̄, а по̀некӣ ре̑з, већ пота́мнео, ли́ чӣ
на ста̑рӯ, за̀ра̄слӯ ра̏ну. Вла̏га је на плафо́ну ѝсцртала џѝна и то̑ је по̀стао до̏брӣ ду̏х, чу̀ва̄р
на̏ше̄ ку̏ће̄: за̀ра̄стао у бра́ду* као јѐвре̄јскӣ про́роци, у дѐсно̄ј ру́ци др̀жӣ та̀блице, а у
ле̑во̄ј на̏шу ла̑мпу с порцѐла̄нскӣм шти̑ том ко̀јӣ ли́чӣ на прѐвр̄нӯтӯ пљувао̀ницу –
по̀ређе̄ње које су му̀ве би́ ле схва̏тиле до́словно.
бра́ду = бра̑ду
***

Заслѐпљујӯћа белѝна не̏да̄вно о̀креченӣх зи̏ до̄ва̄; кад ду̏же гле̏да̄ш, као да
у̀та̄ња̄ш у одма́рајӯћу празнѝну. И̏зјутра, све̏ је чи̏ сто, и спре̏мно за упи́ ја̄ња у̏тиса̄ка̄: и
та́бла, и све̏ска, и ду́ша, чак и зи̑ д. Бди̑ ш, у ишчеки́ва̄њу но́вости*. Зна́ња, која учитѐљица
удѐљује̄, на̏око су си̏ тна и огра̀ничена, непо̀ве̄за̄на; али су непорѐцива, и ја̏сна. Су̑шта
супро́тно̄ст о̀номе што си изван шко̑ле̄* и код ку̏ће̄ нау̀чио: то̑ што одо̀нӯд, из живо̀та
зна̑ш, пре̏широко је, све̏ обухва̄тно, и те̑шко сао̀пштљиво; то̑ је у ве̏зи са про̀тица̄њем и
смењи́ ва̄њем го̀дишњӣх до̑ба̄, са прѝстиза̄њем у́се̄ва̄ и сазре́ва̄њем во̏ћа, са
расплођа́ва̄њем до̀ма̄ћӣх живо̀тӣња̄, са обесхра̀бӯјућӣм о̀дносима у ку̏ћи и по̀родици.
Та̑ зна́ња за шко̑лу у̀опште не по́стоје̄; за главнѝну ства̑рно̄г живо̀та о̀на је глу́ва и сле́па.
О̀на по̀чиње̄ ни̏ око чега од пра́зне̄ та́бле̄ и го̏лӣх зи̏ до̄ва̄ да би, као пр̑вӣ* пу̑т на све́ту,
и̏ меновала ства̑ри и по̏јаве и ве̏зе међу њи̏ ма…
дублети: но́вости = но̏вости, не по́стоје̄ = не посто̀је̄, шко̑ле̄ = шко̏ле̄, пр̑вӣ = пр̀вӣ
***

Библиоте́ка „А̀лбатрос” о̀браћа̄ се, прве́нствено, о̀нима који у обогаћи́ ва̄њу и

облагорођа́ва̄њу сво̑га ду̀ха ви̏ де̄ јѐдан о̏збӣљан жѝвотнӣ зада́так – ње̑на* је гла̀вна̄
те́жња: да се бро̑ј та̀квӣх чѝтала̄ца̄ ста̑лно умно̀жа̄ва̄ и да се интересова́ње за
књиже́вно̄ст, у̀метно̄ст и за ду̀хо̄вна̄ пи́ та̄ња, у̀опште, поја̀ча̄. У ти̑ м о̏бзӣрима и на̑мерама
са̏држа̄но је већ и ме̏рило по коме ће се ода̀брати де̏ла за публика́цију у окви́ ру*
библиоте́ке̄: про̏ста, по̀вршна за̑бава ѝскљӯчена је и̏ сто̄ та̀ко̄ као и шту̑ра̄* или стру̏чна̄
дида̀ктика; ре̑ч ће ѝмати пре свѐга̄, де̏ла интуи́ ције̄, било пе̏сничке̄, било мѝслилачке̄,
да̀кле̄, рома́ни, новѐле, при̑че, дра̑мскӣ пое́ми, фило̀зофскӣ по̏куша̄ји, афорѝзми – као и
ра̑знӣ су̏бјективнӣ на́писи: дне̑внӣци, живото̀писи, и̏ сповести; али и естѐтичке̄ и
ку̏лтӯрно*-хисто̀ријске̄ сту̑дије и ра̑справе; на̏јза̄д* и о̀не̄ ос̀обене̄ у̀метничке̄ ѝгре ре́чӣ и
осећа́ња̄, у којима се ра̏до испоља́вајӯ по̀некӣ мо̏де̄рнӣ* пе̏снӣци. (С. Винавер, Т.
Манојловић)
Дублети: ње̑на = ње́на, окви́ ру = о̏квӣру, шту̑ра̄ = шту̏ра̄ (од. вид), шту́ра (н. вид); ку̏лтӯрно
= ку̀лтӯрно, на̏јза̄д = на̑јза̄д, мо̏де̄рнӣ = мо̀де̄рнӣ
***
У при́ роди, по̏јаве су испрѐплета̄не, простра́нства по̀ме̄ша̄на, нѐ зна̄ се где шта
по̀чиње̄, где завр̀ша̄ва̄, а шко̑ла* се тру̑дӣ да на̑јпре̄* све ра̀здвојӣ и развр̀ста̄ и и̏ менује̄,
да би се по̀то̄м поза̀бавила са̏држа̄јем. Пр̑вӣ* пу̑т си, на ма̏пи Југо̀сла̄вије̄, ви̏ де̄ да
Црквине ни́ су де̏о го̀рско̄г маси́ ва Вртајице, чије па̀дине се̑жӯ до ре́ке̄, али је не прѐлазе̄.
И дру̏ге̄ целѝне се, у на̑стави, на цр́тежима и табѐлама, прѐдстављајӯ у ѝздвојенӣм
са́стојцима: др̀жава је ра̀шчлањена на репу̀блике и по̀крајине, рѐљеф на пла̀нӣнске̄
ла̑нце и рѐчне̄ сли̏ вове, љу̀дскӣ органѝзам на ко̏стӯр и кр̏воток; јѐзик на вр́сте ре́чӣ,
вре́ме на го̏дине и ме̏се̄це. (М. Данојлић)
Дублети: шко̑ла = шко̏ла, на̑јпре̄ = на̑јпре, пр̑вӣ = пр̀вӣ, ла̑нце = ла́нце, рѐчне̄ = ре̑чне̄,
љу̀дскӣ = љу̏дскӣ