2013 09 20 MJ PDF

Univerzitet u Nišu
Prirodno - matematički fakultet

Departman za matematiku
V Euklidov postulat i geometrija

Lobačevskog
Master rad
Mentor: Student:
Prof. dr Mića Stanković Jasna Milićević
Niš, Septembar 2013.

Sadržaj
1 Istorijski pregled razvoja geometrije 4

1.1 Razvoj geometrije do Euklida . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4
1.2 Euklid, matematičar stare Grčke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
1.3 Revolucija geometrije nakon Euklidovih Elemenata . . . . . . . . . . 12
2 Ležandrove teoreme 15
2.1 Život i rad Ležandra . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
2.2 Ležandrove teoreme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
3 V Euklidov postulat 25
3.1 Plejferova aksioma paralelnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
3.2 Ekvivalenti Plejferove aksiome paralelnosti . . . . . . . . . . . . . . . 30
3.3 Proklov argument . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
3.4 Sakerijev i Lambertov pokušaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
3.5 Tiboov prividan dokaz . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
4 Geometrija Lobačevskog 46
4.1 Gausova teorija o V Euklidovom postulatu . . . . . . . . . . . . . . . 46
4.2 Doba Lobačevskog i Boljaja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48
4.3 Aksioma Lobačevskog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
4.4 Ugao paralelnosti. Funkcija Lobačevskog . . . . . . . . . . . . . . . . 55
4.5 Paralelne prave u ravni L2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
4.6 Osobine hiperparalelnih pravih u L2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
5 Appendix 75
6 Zaključak 78
1
Uvod
”Geometrija je praobrazac lepote sveta”

Galileo Galilei (1564 - 1642)
Čovek je oduvek bio graditelj. On je pisao, a i danas piše svoju istoriju. Njegova
dela od najjednostavnijeg do najsavršenijeg, kao da upućuju izazov vremenu. To je,
u stvari, jedna jedinstveno duga i vekovima neprekidna priča. Ostvariti zamisao,
realizovati plodove uma - oduvek je ljudima predstavljalo pravi smisao postojanja.
Ali, svaka naša ideja vredi samo onda kada je prihvate i drugi i daju svoj doprinos
da se ona pretvori u vidljivu i opipljivu stvarnost.
Upravo je Euklid stvorio takvo delo, delo koje je teško nadmašiti. Već više od
dve hiljade godina Elementi služe kao matematička biblija, to je zadužbina aksi-
omatskog metoda i izvor deduktivnog znanja. Euklidovo delo odlikuje se lepotom
ravnom onoj iz Biblije. Svojom knjigom Elementi, Euklid je otvorio prozor kroz koji
se otvorila priroda našeg sveta.
Sve vreme borbe protiv petog Euklidovog postulata ( sve do XIX veka ), u isto
vreme se verovalo u njegovu istinitost. Velika je ideja koja je Lobačevskog i Boljaju
došla na um da možda negde ne važi Euklidov peti postulat. Reklo bi se kao da je
to pitanje vere, u koje tvrd̄enje verovati. Prihvatiti Euklidov peti postulat ili vero-
vati da on ipak ne važi, bilo je pitanje na koje se dugo godina nije mogao pronaći
odgovor.
Danas Euklidov peti postulat stoji nepokolebljivo. Seciran vekovima, ostao je
kao pravi temelj jedne geometrije stvorene još u antičko vreme. Zahvaljujući Eu-
klidu vekovima su matematičari imali šta da rade i to što su godine prolazile bivali
je sve veći izazov raditi na tako naizgled jednostavnoj stvari. Istorija Euklidovog
petog postulata je još jedna potvrda toga da su sve velike misli nastale jednostavno.
Elementi zajedno sa drugim radovima, svrstavaju Euklida u naučnika sa bogatim
stvaralačkim darom.
U ovom radu, opisaćemo istorijiski razvoj geometrije od nastanka Euklidovog pe-
tog postulata, pa sve do stvaranja nove geometrije, tzv. geometrije Lobačevskog.
Daćemo detaljan opis rada mnogih matematičara na dokazu V postulata, kao i ideje
pojedinih da pomenuti postulat zamene tvrd̄enjem koji bi ga negirao.
Rad je tematski podeljen na 3 celine.
U prvoj glavi daćemo istorijski osvrt na nastanak i razvoj geometrije sve do vre-
mena Euklida. U nastavku istorijskog razvoja geometrije akcenat je stavljen na
2
SADRŽAJ
Euklidove Elemente, kao i njegov čuveni V postulat. Nakon toga izlažu se ideje
upotpunjavanja Euklidovih Elemenata, pre svega rad Arhimeda, a zatim se uvodi
Hilbertov sistem aksioma. Boljaj i Lobačevski su radeći na V Euklidovom postulatu
došli na ideju da ga zamene aksiomom koja bi ga negirala i na taj način uvode novu
geometriju. O tome je u ovoj glavi data samo uvodna reč.
U drugoj glavi, pored kratkog pregleda života i rada francuskog matematičara
Ležandra, dokazuju se značajne Ležandrove teoreme, koje će kasnije imati veliku
ulogu u dokazu teorema geometrije Lobačevskog.
Pored uvod̄enja Plejferove akisome paralelnosti, kao jednog od ekvivalenata petog
Euklidovog postulata, u trećem delu rada, navode se i dokazuju još neki, značajni
ekvivalenti. Priča o V postulatu se zatim nastavlja bezuspešnim pokušajima mno-
gih matematičara da ga dokažu. U radu je konkretno predstavljen rad Sakerija i
Lamberta, kao i rad Tiboa.
U četvrtoj i poslednjoj glavi reč je o novouvedenoj geometriji, geometriji Lobače-
vskog. Najpre se započinje radom znamenitog matematičara Gausa. Zatim se izlaže
ideja Boljaja i Lobačevskog o zameni V postulata, tj. Plejferove aksiome paralelno-
sti tvrd̄enjem koje će ga negirati. Nakon uvod̄enja aksiome Lobačevskog, obrad̄uju
se neki osnovni pojmovi i tvrd̄enja hiperboličke geometrije, pre svega uvodi se po-
jam ugla paralelnosti i funkcije Lobačevskog, a zatim se ispituju osobine paralelnih
i hiperparalelnih pravih u ravni Lobačevskog.
Posebno bih uputila zahvalnost svom mentoru, prof. dr Mići Stankoviću, koji mi
je svojim primedbama i sugestijama pomogao pri izradi ovog rada.
3
Glava 1
Istorijski pregled razvoja

geometrije
1.1 Razvoj geometrije do Euklida

Geometrijom su se ljudi počeli baviti još u najranijoj istoriji. O tome svedoče raz-
novrsni tragovi iz dalekih vremena i drevnih civilizacija. Velike grad̄evine i piramide
starih Egipćana dokazuju da su oni morali dobro poznavati geometriju, jer je takve
grad̄evine nemoguće podići bez prethodnih merenja i geometrijskih izračunavanja.
Naziv ”geometrija” (merenje zemljišta) načinjen je od grčkih reči i potiče od starih
Grka koji su znali da su egipatska geometrijska znanja nastala iz praktičnih potreba
premeravanja zemljišta. Velika egipatska reka Nil nanosila je svake godine svojim po-
plavama velike količine mulja. Taj mulj je kao prirodno d̄ubrivo blagotvorno uticao
na plodnost zemljišta, a uz to je brisao med̄e izmed̄u pojedinih zemljišnih parcela.
Stoga je posle svake poplave trebalo ponovo premeravati zemljište i pronalaziti med̄e
izmed̄u zemljišnih parcela.
U tom periodu geometrija se razvijala kao induktivna nauka. Egipćani su raz-
vili induktivan metod zaključivanja - od pojedinačnog ka opštem. Kada su negde
u VI veku pre nove ere vodeću ulogu u nauci i kulturi preuzeli Grci, geometrija
počinje da se razvija jednim potpuno novim putem koji će vremenom da se odrazi i
u drugim naučnim oblastima. U to vreme nastaje u Grčkoj privredni i kulturni pro-
cvat koji je postao značajan za razvoj čitavog antičkog društva. Znanja geometrije,
prihvaćena iz egipatske zaostavštine, Grci dalje dopunjuju i proširuju. No, njihovo
veliko značenje, nije samo u tome. Važnije je što su grčki matematičari toga doba
otkrili novu metodu izgradnje geometrije, metodu koja se danas zove deduktivna ili
aksiomatska. Ona je sve do sada ostala značajna metoda geometrijskih istraživanja
i osnovna metoda naučne obrade rezultata tih istraživanja.
Otkriće te metode smatra se jednom od najvećih tekovina matematičke misli.
Nije nastala odjednom, nego je rezultat predanog rada učenjaka mnogih generacija.
Do tog načela, kažu, prvi je došao antički filozof Tales1 . Tales je putovao u Egipat
i tamo od sveštenika upoznao njihove geometrijske i astronomske zaključke o zbiru
1
Tales (624-547 p.n.e.), poznat kao Tales iz Mileta, antički matematičar
4
GLAVA 1. ISTORIJSKI PREGLED RAZVOJA GEOMETRIJE
uglova u trouglu, o upisanom krugu u trougao itd. Njegovi spisi, ukoliko su uopšte
i postojali, do nas nisu dospeli, te se ne može pouzdano reći koja je geometrijska
tvrd̄enja on uspeo da dokaže. Istoričar geometrije Eudem iz IV veka pre n.e. pripisi-
vao je Talesu dokaz drugog stava podudarnosti trouglova, stava o jednakosti uglova
na osnovici jednakokrakog trougla i njemu obratnog tvrd̄enja, stava o med̄usobnoj
podudarnosti pravih uglova, stava po kojem je periferijski ugao nad prečnikom bilo
kojeg kruga prav ugao i stav po kojem svaki dijametar kružne površi razlaže tu
površ na dva podudarna dela. Koristeći sličnost jednakokrako pravouglih trouglova
odredio je, kažu, visinu Keopsove piramide, a pomoću podudarnosti trouglova uspeo
je da odredi udaljenost usidrenog broda od morske obale.
Načelo dokazivanja geometrijskih tvrd̄enja u mnogo većoj meri počeo je da spro-
vodi znameniti starogrčki filozof i matematičar Pitagora2 . Upoznavši se već u
mlad̄im godinama sa učenjem Talesa, Pitagora je niz godina proveo u Egiptu i
Vavilonu, gde je bio u mogućnosti ne samo da se upozna, već i kritički osvrne na
sve što se do tada znalo u oblasti geometrije. Po povratku u domovinu on osniva
svoju školu Polukrug, ne na rodnom Samosu, već u gradu Krotonu, grčkoj koloniji
u južnoj Italiji. U oblasti matematike Pitagora se posebno bavio geometrijom i
teorijom brojeva. Posebno je značajna teorema o pravouglom trouglu koja danas
nosi njegovo ime. Pitagori ili nekom od njegovih učenika, po svoj prilici Hipasu3 ,
treba pripisati i teoremu o egzistenciji nesamerljivih duži koja će podstaći razvoj
tzv. geometrijske algebre.
Obilje dokazanih geometrijskih tvrd̄enja već je bilo dovoljno da se postavi pitanje
redosleda njihovog izlaganja. To je zahtevao i sam proces dokazivanja tvrd̄enja koji
se sastoji u logičkom izvod̄enju zaključaka iz ranije poznatih tvrd̄enja, tj. tvrd̄enja
koja su već dokazana ili se pretpostavljaju. Taj redosled u dokazivanju geometrij-
skih tvrd̄enja značio je jedno novo načelo, tzv. načelo sistematizacije. Prve korake u
sistematizaciji geometrije načinio je Pitagorin sledbenik Hipokrat sa Hiosa4 u svom
delu Elementi geometrije pre dve i po hiljade godina. Smatra se da je u tom delu
bilo sabrano sve što se do tada znalo u oblasti geometrije. Nažalost, ovo delo nije
sačuvano.
Prve nagoveštaje aksiomatskog zasnivanja geometrije srećemo u atinskoj školi zva-
noj Akademija istaknutog starogrčkog filozofa Platona5 . Sam Platon eksplicitno nije
se bavio matematikom, ali su njegova rasud̄ivanja u oblasti filozofije imala snažnog
odraza i u ovoj oblasti, posebno u poimanju brojeva i geometrijskih likova. Platon je
prvi počeo da geometrijska tela razmatra odvojeno od opažajnih i ukazao na razliku
koja postoji izmed̄u naučnog zaključivanja i empirijskog saznanja. Geometrijske
objekte smatrao je idealnim, savršenim, kakvi se ne mogu sresti u prirodi. Koji su
bili principi i kakav je po Platonovom mišljenju bio pravi smisao aksioma i postulata
ne zna se pouzdano, ali u nekim sačuvanim delima Platona ima mesta iz kojih se
jasno naslućuje aksiomatska metoda u izgradnji bilo koje naučne teorije.
2
Pitagora (oko 580-oko 500 p.n.e.), starogrčki filozof i matematičar
3
Hipas (IV vek p.n.e.), matematičar iz Metaponta (Krotona)
4
Hipokrat sa Hiosa (V vek p.n.e.), matematičar
5
Platon iz Atene (427-347 p.n.e.), antički grčki filozof i matematičar
5
Teorijske osnove deduktivne metode u najopštijoj formi razvio je najdarovitiji

Platonov učenik, genijalni starogrčki filozof Aristotel6 . U više svojih rasprava logi-
čkog karaktera, koje su negde sredinom I veka pre n.e. od strane istaknutog pe-
ripatetičara Andronika sabrana u poseban kodeks pod nazivom Organon, kao i u
raspravi Metafizika Aristotel je pokušao da na svojevrstan način naučno razotkrije
opšte zakonitosti deduktivnog zaključivanja. Osnovne principe, tj. osnovna tvrd̄enja
na kojima se zasniva deduktivna teorija, Aristotel je takod̄e razvrstavao na aksiome i
postulate. Po njegovom mišljenju aksiome treba da budu osnovna tvrd̄enja opštijeg
karaktera, tj. tvrd̄enja koja se prihvataju bez dokazivanja, a koja važe ne samo
u jednoj, već u dvema ili više naučnih teorija. Naprotiv, postulati treba da budu
osnovna tvrd̄enja specifičnog karaktera, tj. tvrd̄enja koja se prihvataju bez dokazi-
vanja i koja važe isključivo u toj naučnoj teoriji. Aristotel je smatrao da aksiome
i postulati moraju predstavljati tvrd̄enja koja su do te mere opštepriznata i iz sva-
kodnevne prakse poznata da ih ne samo nije moguće, već i nije potrebno dokazivati.
U takvoj teoriji istinitost izvedenih tvrd̄enja tj. teorema nije mogla podleći nikakvoj
sumnji, pa se nije mogao ni nametati problem neprotivurečnosti deduktivne teorije
aristotelovskog tipa.
6
Aristotel iz Stagire (384-322 p.n.e.), grčki filozof
6
1.2 Euklid, matematičar stare Grčke

U izgrad̄ivanju geometrije, posle mnoštva dokazanih teorema, pojavila se potreba
za sistematizacijom, a kasnije i za uvod̄enjem aksioma. Jedan od prvih pokušaja ak-
siomatskog zasnivanja geometrije, i iz tog vremena jedini sačuvan, dao je starogrčki
matematičar Euklid7 iz Aleksandrije. Obrazovanje je, kažu, stekao u Atini kod Pla-
tonovih učenika, a oko 300. godine pre n. e. prešao u Aleksandriju da bi u tek
osnovanoj školi predavao geometriju. Sakupivši sve što se do tada znalo iz oblasti
geometrije, Euklid je pristupio sistematizaciji te grad̄e izloživši je na bazi osnovnih
formulacija - aksioma u svojim znamenitim knjigama Elementi.
Slika 1.1: Euklid, poznat i kao Euklid iz Aleksandrije
Euklidovi Elementi, po nekim procenama je knjiga koja je, osim Biblije, doživela
najveći broj izdanja u celoj zapadnoj civilizaciji. Njeno prvo štampano izdanje
pojavilo se 1482. godine, a iza toga bilo je još preko hiljadu izdanja. Suštinska
karakteristika koja ovu knjigu čini tako slavnom, je njen jednostavan i logičan sled
teorema i problema. Logička struktura ove knjige uticala je na naučnu misao čitavih
2000 godina, više nego bilo koje drugo naučno delo. Elementi se sastoje iz 13 knjiga.
Veliki deo geometrije koji se nalazi u današnjim udžbenicima matematike, praktično
je preuzet iz prvih šest knjiga Elemenata. To je, zapravo, najstarije naučno delo koje
je još uvek u upotrebi.
Prvu knjigu Elemenata Euklid započinje nizom definicija kojima se objašnjavaju
prvi geometrijski pojmovi kao što su tačka, prava, ravan, ugao, krug i dr. Na osnovu
prevoda Euklidovih Elemenata koji je uradio Anton Bilimović, u nastavku ćemo na-
vesti sve definicije iz ovog dela.
7
Euklid (grčki: Eυκλιδς ), rod̄en oko 300. godine p.n.e., poznat i kao Euklid iz Aleksandrije,
antički matematičar
7
1. Tačka je ono što nema delova.
2. Linija je dužina bez širine.
3. Krajevi linije su tačke.
4. Prava je linija ona, koja za tačke na njoj podjednako leži.
5. Površina je ono što ima samo dužinu i širinu.
6. Krajevi površine su linije.
7. Ravan je površina koja za prave na njoj podjednako leži.
8. Ugao u ravni je uzajamni nagib dveju linija u ravni, koje se seku i koje ne leže
u istoj pravoj.
9. Ako su linije koje obrazuju ugao prave, ugao se zove pravolinijski.
10. Ako prava, koja stoji na drugoj pravoj, obrazuje sa ovom dva susedna jednaka
ugla, svaki od njih je prav, a podignuta prava zove se normala na onoj na kojoj
stoji.
11. Tup ugao je onaj, koji je veći od pravog.
12. Oštar je onaj, koji je manji od pravog.
13. Granica je ono što je kraj ma čega.
14. Figura je ono što je omed̄eno ili jednom ili sa više granica.
15. Krug je ravna figura omed̄ena takvom jedinom linijom (koja se zove periferija),
da su sve prave povučene od jedne tačke, koja se nalazi u samoj figuri, prema
toj liniji (prema periferiji kruga) med̄usobno jednake.
16. Ova tačka zove se središte kruga.
17. Prečnik kruga je svaka prava što prolazi kroz središte kruga, a ograničena je
sa svake strane periferijom kruga; on polovi krug.
18. Polukrug je figura ograničena prečnikom i njime odvojenom periferijom kruga;

središte polukruga je isto kao i središte kruga.
19. Pravolinijske figure su one koje su ograničene pravama; trostrane su ograničene

sa tri, četvorostrane sa četiri, mnogostrane sa više od četiri prave.
20. Od trostranih figura jednakostrani trougao ima tri jednake strane, jednako-
kraki ima samo dve jednake strane, a raznostrani ima tri nejednake strane.
21. Dalje, od trostranih figura je pravougli trougao onaj koji ima prav ugao, tu-
pougli koji ima tup ugao, a oštrougli koji ima tri oštra ugla.
8
22. Od četvorostranih figura kvadrat je jednakostran i sa pravim uglovima; pravou-

gaonik je sa pravim uglovima, no nije sa jednakim stranama; romb sa jednakim
stranama, no nije sa pravim uglovima; romboid sa jednakim naspramnim stra-
nama i jednakim naspramnim uglovima, no nije ni jednakostran ni sa pravim
uglovima. Ostale četvorostrane figure neka se zovu trapezi.
23. Paralelne su one prave, koje se nalaze u istoj ravni i koje se, produžene u
beskrajnost na obe strane, ne seku jedna sa drugom.
Slika 1.2: Euklidovi Elementi

Kao što se da primetiti ovo nisu stroge definicije, već samo objašnjenja elementar-
nih geometrijskih pojmova data sa namerom da se u čovečjoj svesti stvori intuitivna
predstava o datim pojmovima.
Polazna tvrd̄enja Euklid je podelio na aksiome i postulate od kojih su ovi drugi
čisto geometrijskog sadržaja. U različitim prepisima Elemenata broj postulata i
aksioma nije isti, ali se obično prihvata da je Euklid zasnovao geometriju na devet
aksioma i pet postulata. Neki od njih, doduše u izmenjenom obliku, zadržali su se
i do današnjih dana.
Navedimo postulate u obliku u kom ih je Euklid dao:
I Pretpostavlja se da je moguće od svake tačke do svake druge tačke konstruisati
pravu liniju.
II Pretpostavlja se da se svaka prava, prateći njen pravac, može neograničeno

produžavati.
9
III Pretpostavlja se da se u nekoj ravni oko svake njene tačke može opisati krug
bilo kojeg poluprečnika.
IV Pretpostavlja se da su svi pravi uglovi med̄u sobom podudarni.
Za dalji razvoj geometrije veoma veliki značaj imao je peti Euklidov postulat koji
u svom originalu glasi:
V Ako neka prava presecajući druge dve komplanarne prave obrazuje sa njima sa
iste strane dva unutrašnja ugla kojima je zbir manji od zbira dva prava ugla,
tada se te dve prave, neograničeno produžene seku sa one strane sečice sa koje
je taj zbir uglova manji od zbira dva prava ugla.
Slika 1.3.
Po svojoj prirodi, postulati su strogo geometrijska tvrd̄enja. Oni su izraženi u

vidu zahteva ili pretpostavki kojima kao da se želi naglasiti njihov konstruktivan ka-
rakter. Prva tri postulata zaista su konstruktivnog karaktera i na njima je vekovima
zasnivana teorija geometrijskih konstrukcija. Za poslednja dva postulata ne može se
reći da su konstruktivnog karaktera. Pomenimo da u savremenoj geometriji četvrti
postulat predstavlja tvrd̄enje koje se dokazuje. Svojom složenošću ističe se famozni
peti postulat. Time je izazvao pažnju ostalih matematičara i nagonio ih je da ga
izvode iz ostalih aksioma geometrije.
Kao i postulati, u geometriji Euklida, i aksiome su predstavljale osnovna tvrd̄enja.
Aksiome se od tvrd̄enja razlikuju po karakteru koji nije striktno geometrijski. Ak-
siome, kako ih je Euklid navodio su:
1. Oni (objekti) koji su jednaki istom (objektu) jednaki su med̄usobno.
2. I ako se jednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti) celine su jednake.
3. I ako se od jednakih (objekata) oduzmu jednaki (objekti) ostaci su jednaki.
4. I ako se nejednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti) celine su nejednake.
10
5. I udvostručeni jednaki (objekti) jednaki su med̄usobno.
6. I polovine od jednakih (objekata) jednake su med̄usobno .
7. I oni (geometrijski objekti) koji se mogu poklopiti jednaki su med̄usobno.
8. I celina je veća od dela.
9. I dve prave ne ograničavaju oblast.
Po svojoj prirodi većina Euklidovih aksioma je opštijeg karaktera, to su tvrd̄enja

koja važe i u drugim naučnim oblastima (sa izuzetkom aksioma 7. i 9. koje su izra-
zito geometrijskog karaktera).
11
1.3 Revolucija geometrije nakon Euklidovih Ele-

menata
Euklidov sistem osnovnih tvrd̄enja nije potpun, naime iz njegovih aksioma i
postulata ne može se izvesti svako tvrd̄enje.
Tu nepotpunost prvi je primetio znameniti starogrčki matematičar Arhimed8 .
Spisak geometrijskih postulata on je delom proširio. U svom delu O lopti i valjku,
radi zasnivanja metričke geometrije Arhimed je uveo sledećih pet postulata:
I Od svih linija koje imaju zajedničke krajeve prava je najkraća.
II A druge dve linije koje imaju zajedničke krajeve i leže u istoj ravni nisu jednake
ako su obe ispupčene i jedna od njih obuhvaćena drugom krivim i pravom koja
spaja krajeve, a takod̄e i ako krive imaju jedan zajednički deo, dok se preostali
deo obuhvata; pritom je obuhvaćena kriva manja od one koja je obuhvata.
III Isto tako, od svih površina koje imaju zajedničku ravnu periferiju ravan je
najmanja.
IV A druge dve površine koje imaju zajedničku ravnu periferiju nisu jednake ako
su obe ispupčene i jedna od njih (ili jedan njen deo) obuhvaćena površinom i
ravni periferije; pritom je obuhvaćena površina manja od one koja je obuhvata.
V Pored toga, od dveju nejednakih linija, dveju nejednakih površina ili dvaju
nejednakih tela, veća veličina biće manja od one veličine koja se dobija kad
manju umnožimo potreban broj puta.
Prva četiri Arhimedova stava ne mogu se prihvatiti kao postulati za logičko zasni-
vanje metričke geometrije. Poslednje tvrd̄enje, koje se obično naziva Arhimedovim
postulatom, neobično je važno. Ono se može kratko iskazati u sledećem obliku:
Arhimedov stav: Za ma koja dva broja a i b, a < b, postoji takav ceo broj n,
da je na > b.
I nakon Arhimeda nastavljaju se pokušaji da se dopune osnove euklidske geome-

trije. No, svi ti pokušaji nisu pridoneli ništa bitno sve do kraja XIX veka. Tada su se
formirali takvi pogledi na principe logičkog zasnivanja geometrije koji su omogućili
da je prvi put pokazan potpun sistem aksioma iz kojih se sve teoreme izvode bez
ikakvog pozivanja na očiglednost naših prostornih predstava.
Veoma mali broj geometara je uvideo neophodnost upotpunjavanja broja Euklido-
vih postulata. Naprotiv, veliki broj dela u vezi sa Euklidovim Elementima postavio
je sebi zadatak da smanji broj stavova geometrije koji se uzimaju bez dokaza. U
tome se izražavala potpuno prirodna težnja da se razjasni pod kakvim se minimal-
nim uslovima materijal geometrije može razviti logičkim putem. Jedan rezultat u
tom pravcu bio je dobijen bez ikakvog truda. Naime, zapazilo se da je Euklidov
IV postulat izlišan, pošto se jednakost dvaju pravih uglova može dokazati isto tako
strogo kao i mnoga druga tvrd̄enja. Mnogi matematičari smatrali da zbog svoje
8
Arhimed (287 p.n.e.-212 p.n.e.), grčki matematičar, fizičar i astronom
12
složenosti i neočiglednosti V Euklidov postulat ne treba da bude na spisku osnov-

nih tvrd̄enja, već ga treba kao teoremu dokazati. Zato su i mnogi matematičari
pokušali da, indirektnim postupkom, izvedu dokaz tog tvrd̄enja, mnogi od njih su
dovodili sebe u zabludu smatrajući da su u tome uspeli ne primećujući da su u svojim
razmatranjima na izvestan način iskoristili neki od ekvivalenata Euklidovog petog
postulata. Proučavanja posvećena V postulatu stara su koliko i Euklidovi Elementi.
Ona su se završila tek krajem XIX veka i dovela su do veoma važnih otkrića. U
delu Nikolaja Lobačevskog9 i Janoša Boljaja10 prvi put je izražena misao da peti
postulat ne zavisi od ostalih aksioma geometrije te da se, stoga, ne može izvesti iz
ostalih postulata. Time je prošireno shvatanje samog smisla geometrije i načinjen
korak u jedan sasvim novi geometrijski svet.
Rezultati Lobačevskog i Boljaja postali su sasvim jasni tek krajem devetnaestog
veka kada je konačno formiran pogled na logičke principe zasnivanja geometrije i
kada je, prvi put, geometrija logički korektno utemeljena. Sledeći napore trojice
geometara sa kraja devetnaestog veka: Peana11 , Paša12 i Veroneza13 , David Hil-
bert14 je u svom delu Osnove geometrije, koje je izdato 1899. godine, geometriju
zasnovao na neprotivurečnosti, nezavisnom i potpunom sistemu aksioma.
Za razliku od Euklidovih Elemenata u Hilbertovim Osnovama geometrije nema
opisivanja osnovnih geometrijskih pojmova: tačke, prave, ravni itd. Hilbert na sa-
mom početku jednostavno kazuje:
”Mi zamišljamo tri različita sistema stvari: stvari prvog sistema nazi-
vamo tačkama i označavamo ih sa A, B, C,...; stvari drugog sistema na-
zivamo pravama i označavamo ih sa a, b, c,...; stvari trećeg sistema nazi-
vamo ravnima i označavamo ih sa α, β, γ...; tačke se nazivaju elementima
linearne geometrije, a tačke, prave i ravni se nazivaju elementima pro-
storne geometrije ili elementima prostora. Mi zamišljamo tačke, prave i
ravni u izvesnim med̄usobnim odnosima i označavamo ove odnose rečima
ležati, izmed̄u, ”podudarno”, ”paralelno”, ”neprekidno”; tačan i za ma-
tematičke svrhe potpun opis ovih odnosa postiže se pomoću aksioma
geometrije.”
Hilbert u Osnovama geometrije uvodi dvadeset aksioma koje razvrstava u pet

grupa na sledeći način:
I Aksiome veze, pripadanja ili incidencije (osam aksioma),
II Aksiome poretka (četiri aksiome),
III Aksiome podudarnosti (pet aksioma),

9
Nikolaj Ivanovič Lobačevski (1793-1856), ruski matematičar
10
Janoš Boljaj (1802-1870), mad̄arski matematičar
11
Giuseppe Peano (1858 - 1932), italijanski matematičar i logičar
12
Moritz Pasch (1843-1930), nemački matematičar
13
Giuseppe Veronese (1854 - 1917), italijanski matematičar
14
David Hilbert (1862-1943), nemački matematičar
13
IV Aksiome neprekidnosti (dve aksiome),
V Aksioma paralelnosti (jedna aksioma).
Polazeći od izabranog skupa aksioma, Hilbert izvodi pojedine teoreme euklidske

geometrije, izgrad̄uje taj geometrijski sistem i daje dokaz da je uzeti sistem aksioma
potpun, nezavisan i neprotivurečan.
U tom delu Hilbert je dao i rešenje problema V Euklidovog postulata. On je
dokazao da taj postulat nije posledica preostalih četiri grupa aksioma. To drugim
rečima znači da je ovde zaista reč o aksiomi, a ne o teoremi.
Postoji niz geometrijskih teorema koje se ne oslanjaju na aksiomu o paralelama,
nego samo na preostale četiri grupe aksioma. Sve teoreme koje se mogu dokazati na
osnovu grupe aksioma veze, poretka, podudarnosti i neprekidnosti čine apsolutnu
geometriju. Ako se apsolutnoj geometriji dodaju V Euklidov postulat i sve teoreme
koje se pomoću njega dokazuju direktno ili indirektno, dobijamo euklidsku geome-
triju.
I danas, skoro sto godina nakon izlaska Osnova geometrije kojima su i pored
priznanja za njihov izvanvremensku valjanost u tom vremenu izrečene i mnoge za-
merke, geometrija počiva na principima koje je utemeljio Hilbert. Značaj Hilber-
tovih Osnova geometrije ogleda se u tome što je njihova formalistička koncepcija
stvorila preduslov za istraživanja koja se odnose na potpunost, neprotivurečnost i
nezavnisnost aksiomatskog sistema.
14
Glava 2
Ležandrove teoreme
2.1 Život i rad Ležandra

Adrijen Mari Ležandr1 dao je niz značajnih radova iz teorije brojeva, teorije
eliptičkih funkcija, teorije površi, teorije verovatnoće i napisao je savremeni geome-
trijski udžbenik koji se veoma dugo upotrebljavao po Evropi.
Što se tiče geometrije sa kraja osamnestog i početka devetnaestog veka, tri dela
dobila su veliki značaj: Bezuov2 Kurs geometrije, Osnove Lakrua3 i Elementi geo-
metrije Ležandra. Ta dela u različitom stepenu odražavaju tendenciju Dalambera4
da otrgne predavanje geometrije od tradicionalnog teškog Euklidovog načina. Sve
tri knjige su napisane od strane istaknutih matematičara i talentovanih pedagoga;
oni nisu umanjili ranija predavanja geometrije, već su je učinili mnogo dostupnijom.
Ta tri udžbenika geometrije dobili su neobično široku rasprostranjenost u svim kul-
turnim zemljama i obeležavaju novu epohu u daljem predavanju geometrije.
Ležandrovi Elementi geometrije su zaista zamenili Euklidova dela u školskim
klupama. Istina, sledeći tendencije Dalambera u nameri da reorganizuje predavanja
geometrije, Ležandr se nije odnosio prema Euklidu potcenjivački.
Osnovne ideje Ležandrove teorije paralelnih linija izložene su u ovom odeljku.
One, kako ćemo videti, nisu bile originalne budući da su Ležandrovi rezultati u
kojima se, izmed̄u ostalog, ističe ekvivalent petog Euklidovog postulata i tvrd̄enja,
da postoji trougao kome je zbir unutrašnjih uglova π, ranije već poznati. No, ove
osnovne činjenice iz teorije paralelnih linija, u Ležandrovom delu bile su pregledno
i jasno izložene i stoga su često citirane.
U nameri da iz prve četiri grupe, koje se nazivaju i aksiomama apsolutne geo-
metrije, izvede peti Euklidov postulat Ležandr je u svom delu Elementi geometrije,
čije je prvo izdanje štampano 1794. godine, dokazao nekoliko važnih teorema koje
se odnose na zbirove unutrašnjih uglova trougla i n-tougla.
1
Adrien-Marie Legendre (1753-1833), francuski matematičar
2
Étienne Bézout (1730-1783), francuski matematičar
3
Sylvestre François Lacroix (1765-1843), francuski matematičar
4
Jean-Baptiste le Rond d’Alembert (1717-1783), francuski matematičar, fizičar i filozof
15
GLAVA 2. LEŽANDROVE TEOREME
2.2 Ležandrove teoreme

Teorema 2.2.1 (Prva Ležandrova teorema). U apsolutnoj geometriji zbir unu-
trašnjih uglova proizvoljnog trougla nije veći od zbira dva prava ugla.
Dokaz.
Slika 2.1.
Pretpostavimo suprotno, da postoji trougao ∆ABB1 kome je zbir unutrašnjih

uglova veći od zbira dva prava ugla. Obeležimo sa B2 , B3 , . . . , Bn tačke poluprave
BB1 (Slika 2.1.), takve da je
= B2 B3 ∼
= B1 B2 ∼
B(B, B1 , B2 , . . . , Bn ) i BB1 ∼ = ... ∼
= Bn−1 Bn .
Sa iste strane prave BB1 sa koje je tačka A odredimo tačke A1 , A2 , . . . , An−1 tako
da je
∆ABB1 ∼ = ∆A1 B1 B2 ∼ = ... ∼
= ∆An−1 Bn−1 Bn .
Iz podudarnosti ovih trouglova sledi podudarnost odgovarajućih stranica i uglova.
Dakle:
AB ∼= A1 B1 ∼= ... ∼
= An−1 Bn−1
AB1 ∼
= A1 B2 ∼
= ... ∼
= An−1 Bn
]ABB1 = ]A1 B1 B2 = . . . = ]An−1 Bn−1 Bn
]BB1 A = ]B1 B2 A1 = . . . = ]Bn−1 Bn An−1 .
Kako je ]BB1 A+]AB1 A1 +]A1 B1 B2 = 2R i ]AB1 B +]B1 AB +]ABB1 > 2R
sledi da je ]BAB1 > ]AB1 A1 .
Pored toga, kako je AB ∼
= A1 B1 , AB1 ≡ AB1 i ]BAB1 > ]AB1 A1 , sledi da mora
biti BB1 > AA1 , što se može zaključiti i korišćenjem neke izometrijske transforma-
cije i prevod̄enjem ugla ]AB1 A1 na ugao ]BAB1 .
Na osnovu prvog stava podudarnosti trouglova sledi da je ∆AB1 A1 ∼ = ∆A1 B2 A2 ∼
=
∼ ∼ ∼ ∼
. . . = An−2 Bn−1 An − 1, a odatle AA1 = A1 A2 = . . . = An−2 An−1 .
Posmatrajmo sada poligon BBn An−1 An−2 . . . A1 A. Za njega važi
BBn < Bn An−1 + An−1 An−2 + . . . + A1 A + AB (*)
16
Prethodna nejednakost induktivno važi na osnovu nejednakosti za četvorougao

ABCD (Slika 2.2.):
AB < AC + CB < (nejednakost trougla za ∆ACD)AD + DC + CB
Slika 2.2.
Sada iz (*) sledi

n · BB1 < An−1 Bn + (n − 1)AA1 + AB.
Pa, je odavde
n · (BB1 − AA1 ) < AB1 + AB − AA1 .
U svakom trouglu je zbir dveju stranica veći od treće stranice, pa tako za trougao
∆ABB1 važi sledeća relacija AB1 + AB > BB1 . Kako je BB1 > AA1 > 0, to je
AB1 + AB − AA1 > BB1 − AA1 .
U našem slučaju nejednakost n · (BB1 − AA1 ) < AB1 + AB − AA1 važi za svaki
prirodan broj n, što dovodi do kontradikcije sa Arhimedovim stavom koji kaže da
za ma koja dva broja a i b, a < b, postoji takav ceo broj n, da je na < b < (n + 1)a.
Dakle, polazna pretpostavka nije tačna, te mora biti zbir uglova u trouglu ∆ABB1
manji ili jednak od zbira dva prava ugla.
Definicija 2.2.1. Neka je σ(ABC) zbir unutrašnjih uglova trougla ∆ABC i R prav
ugao. Razliku
δ(ABC) = 2R − σ(ABC)
nazivamo defektom trougla ∆ABC.
Kako je u apsolutnoj geometriji na osnovu prve Ležandrove teoreme zbir unu-
trašnjih uglova u trouglu manji ili jednak od 2R, to je očigledno δ(ABC) ≥ 0.
Lema 2.2.1. Ako je zbir unutrašnjih uglova nekog trougla jednak zbiru dva prava
ugla, tada je zbir unutrašnjih uglova svakog trougla, koji je od prvog odsečen nekom
pravom takod̄e jednak zbiru dva prava ugla.
17
Dokaz. Mogu nastupiti dva slučaja:
(i) da presečna prava p sadrži jedno teme trougla ∆ABC
(ii) da prava p ne sadrži nijedno teme.
Slika 2.3.
(i) Neka prava p sadrži teme A trougla ∆ABC. Označimo sa D presečnu tačku
prave p sa stranicom BC (Slika 2.3.). Tada je σ(ABC) = σ(ABD) + σ(ACD) − 2R
i kako je σ(ABC) = 2R sledi da je σ(ABD) + σ(ACD) = 4R. S druge strane, zbir
unutrašnjih uglova u trouglu ne može biti veći od zbira dva prava ugla, pa je zbir
unutrašnjih uglova svakog od trouglova ∆ABD i ∆ACD jednak 2R.
Slika 2.4.
(ii) Neka sada prava p ne sadrži nijedno teme trougla ∆ABC. Presečne tačke
prave p sa stranicama AB i BC trougla ∆ABC označimo redom sa E i F (Slika
2.4.). Zbir unutrašnjih uglova trougla ∆ABC jednak je zbiru dva prava ugla, pa je
na osnovu dokazanog dela (i) zbir unutrašnjih uglova trougla ∆ABF , a samim tim
i trougla ∆BEF jednak zbiru dva prava ugla.
18
Lema 2.2.2. Ako je zbir unutrašnjih uglova nekog pravouglog trougla jednak zbiru
dva prava ugla, tada je i zbir unutrašnjih uglova pravouglog trougla koji se od prvog
dobija udvostručavanjem jedne katete, takod̄e jednak zbiru dva prava ugla.
Dokaz. Neka je zbir unutrašnjih uglova pravouglog trougla ∆ABC, sa pravim
Slika 2.5.
uglom kod temena C jednak zbiru dva prava ugla. U tački A konstruišimo polupravu
AQ (Slika 2.5.) upravnu na pravu AC i to sa one strane prave AC sa koje je i tačka
B. Sa B1 označimo tačku poluprave AQ takvu da je AB1 = CB. Neka je D tačka
prave CB takva da je CB = BD i B(C, B, D). Kako je σ(ABC) = 2R i ]ACB = R
sledi da je ]CAB + ]ABC = R. S druge strane iz ]CAB + ]BAB1 = R i
]CAB + ]ABC = R sledi da je ]CBA = ]BAB1 . Za trouglove ∆ABC i ∆BAB1
važi AB ≡ AB, CB = B1 A i ]CBA = ]B1 AB, pa su oni podudarni na osnovu
prvog stava o podudarnosti trouglova. Iz njihove podudarnosti sledi podudarnost
preostalih odgovarajućih elemenata ]AB1 B = ]C = R, ]CAB = ]B1 BA. Sada
imamo da je ]B1 BC = ]B1 BA + ]ABC = ]BAC + ]ABC = R, što znači da
je B1 B⊥CD. Sada su trouglovi ∆ABB1 i ∆DB1 B podudarni na osnovu prvog
stava o podudarnosti trouglova, jer je ]AB1 B = ]DBB1 = R, AB1 = DB i
BB1 ≡ B1 B. Iz njihove podudarnosti sledi ]BAB1 = ]B1 DB i AB = DB1 .
Trouglovi ∆ABD i ∆DB1 A imaju sve odgovarajuće stranice podudarne, pa su oni
med̄u sobom podudarni na osnovu trećeg stava o podudarnosti trouglova. Odatle
sledi da je ]BDA = ]B1 AD. Zbir unutrašnjih uglova trougla ∆ACD je
σ(ACD) = ]ACD + ]CDA + ]DAC

= R + ]B1 AD + ]DAC = R + ]B1 AC = 2R
tj. σ(ACD) = 2R.
Lema 2.2.3. Ako je zbir unutrašnjih uglova jednog pravouglog trougla jednak zbiru
dva prava ugla, tada je zbir unutrašnjih uglova svakog pravouglog trougla jednak zbiru
dva prava ugla.
19
Dokaz. Neka je trougao ∆ABC pravougli trougao sa pravim uglom kod temena
C čiji je zbir unutrašnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla i neka je ∆A0 B 0 C 0
proizvoljan pravougli trougao sa pravim uglom kod temena C 0 . Pokazaćemo da je
σ(A0 B 0 C 0 ) = 2R.
Slika 2.6.
(i) Ako su obe katete trougla ∆ABC veće ili jednake od odgovarajućih kateta
trougla ∆A0 B 0 C 0 tada na dužima CB i CA postoje redom tačke B1 i A1 takve da je
CB1 = C 0 B 0 i CA1 = C 0 A0 (Slika 2.6.). Pravougli trougao ∆CB1 A1 nastao je odse-
canjem od pravouglog trougla ∆CBA čiji je zbir unutrašnjih uglova jednak zbiru dva
prava ugla, pa je na osnovu Leme 2.2.1. i zbir unutrašnjih uglova pravouglog trougla
∆CB1 A1 jednak zbiru dva prava ugla. Kako su trouglovi ∆A1 CB1 i ∆A0 B 0 C 0 na
osnovu prvog stava podudarnosti trouglova podudarni, sledi da je i zbir unutrašnjih
uglova trougla ∆A0 B 0 C 0 jednak zbiru dva prava ugla.
Slika 2.7.
(ii) Ako je kateta CA manja od katete C 0 A0 tada na polupravoj CA odredimo niz

tačaka A1 , A2 , . . . , An , . . . takav da je B(C, A, A1 , A2 , . . . , An , . . .) i CA ∼
= AA1 , CA1 ∼
=
A1 A2 , . . . (Slika 2.7.). Tada postoji prirodan broj k takav da CAk < C 0 A0 < CAk+1 .
Prema Lemi 2.2.2. je zbir unutrašnjih uglova u svakom od pravouglih trouglova
∆An CB jednak 2R.
20
Ako je kateta CB manja od katete C 0 B 0 na polupravoj CB uočimo niz tačaka

B1 , B2 , . . . , Bn , . . . takav da je B(C, B, B1 , B2 , . . . , Bn , . . .) i CB ∼ = BB1 , CB1 ∼
=
0 0
B1 B2 , . . .. Tada postoji prirodan broj l takav da je CBl < C B < CBl+1 . Sada
je ponovo na osnovu Leme 2.2.2. zbir unutrašnjih uglova u svakom od trouglova
∆An CBm jednak 2R. Dakle, zbir unutrašnjih uglova u trouglu ∆Ak+1 CBl+1 jednak
je 2R, pri čemu je CAk+1 > C 0 A0 i CBl+1 > C 0 B 0 , pa je prema dokazanom delu pod
(i) zbir unutrašnjih uglova trougla ∆A0 B 0 C 0 jednak zbiru dva prava ugla.
Teorema 2.2.2 (Druga Ležandrova teorema). Ako je u jednom trouglu ∆ABC zbir
unutrašnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla, tada je u svakom drugom trouglu
∆A0 B 0 C 0 zbir unutrašnjih uglova takod̄e jednak zbiru dva prava ugla.
Dokaz.
Slika 2.8.
Kod trouglova ∆ABC i ∆A0 B 0 C 0 bar po jedna visina ima podnožje na naspramnoj
stranici. Neka su to podnožja D i D0 iz temena A i A0 redom (Slika 2.8.). Kako
je u trouglu ∆ABC zbir unutrašnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla, to je na
osnovu Leme 2.2.1. i u pravouglim trouglovima ∆ABD i ∆ACD zbir unutrašnjih
uglova takod̄e jednak zbiru dva prava ugla.
Trougao ∆ABD je pravougli trougao kome je zbir unutrašnjih uglova jednak
2R, pa na osnovu Leme 2.2.3. sledi da su zbirovi unutrašnjih uglova u trouglovima
∆A0 B 0 D0 i ∆A0 D0 C 0 jednaki po 2R. Sada zaključujemo da je zbir unutrašnjih uglova
trougla ∆A0 B 0 C 0 jednak zbiru dva prava ugla.
Teorema 2.2.3. Postoji trougao kome je zbir unutrašnjih uglova jednak zbiru dva
prava ugla ako i samo ako svaka prava upravna na jedan krak bilo kojeg oštrog ugla
seče i drugi krak tog ugla.
Dokaz. Neka je ]pOq proizvoljan oštar ugao i neka je P ∈ p proizvoljna tačka.

Označimo sa Q podnožje normale iz tačke P na polupravu q. Neka je R proizvoljna
tačka poluprave q i n normala na pravu q u tački R.
Ako važi B(O, R, Q) onda na osnovu Pašove aksiome direktno sledi da prava
21
n seče i polupravu p. Neka je B(O, Q, R) i Pn i Qn , n = 1, 2, . . . takve da je

B(O, P, P1 , P2 , . . . , Pn , . . .), B(O, Q, Q1 , Q2 , . . . , Qn , . . .), OPn = 2n OP i OQn =
2n OQ (Slika 2.9.). Ako postoji trougao kod koga je zbir unutrašnjih uglova jednak
zbiru dva prava ugla, onda je na osnovu druge Ležandrove teoreme zbir unutrašnjih
uglova svakog trougla jednak zbiru dva prava ugla. Dakle, zbir unutrašnjih uglova
trouglova ∆OPn Qn je jednak zbiru dva prava ugla. Označimo sa S tačku prave s
upravne na pravu P Q tako da je P S ∼ = OQ.
Slika 2.9.
Tada je
∆OP Q ∼ = ∆P P1 S ∼= ∆P Q1 S ∼= ∆Q1 P Q,
odakle sledi da je ]P Q1 Q ∼= ]P OQ i ]P1 Q1 P ∼ = ]OP Q, a kako je još ]P OQ +
]OP Q = R, to je ]OQ1 P1 prav. Rasud̄ivanjem na isti način zaključujemo da je
svaki od trouglova ∆OPn Qn pravougli sa pravim uglom kod temena Qn . Na osnovu
Arhimedovog stava tačku Qn možemo izabrati tako da je B(O, R, Qn ). Sada prava
n na osnovu Pašovog stava mora seći još jednu od stranica trougla ∆OPn Qn u
unutrašnjoj tački. Ako bi n sekla stranicu Pn Qn u unutrašnjoj tački, dobili bismo
trougao sa dva prava ugla, pa bi tada zbir unutrašnjih uglova tog trougla bio veći
od zbira dva prava ugla, a to je nemoguće. Odatle sledi da prava n mora seći duž
OPn , tj. pravu p. Ovim je ovaj deo dokaza završen.
Obratno, neka svaka prava qn upravna u tački Qn (definisane u prvom delu
dokaza) na krak q seče krak p oštrog ugla ]pOq u tački Pn (Slika 2.10.). Tada za
defekt trougla ∆OQn Pn važi
δ(OQn Pn ) = δ(OQn−1 Pn−1 ) + δ(Pn−1 Qn−1 Qn ) + δ(Pn−1 Qn Pn ),
tj.
δ(OQn Pn ) ≥ 2δ(OQn−1 Pn−1 ).
Nastavljajući postupak nakon n koraka dobijamo
δ(OQn Pn ) ≥ 2n δ(OQP ).
22
Slika 2.10.
Ako bi bilo δ(OQP ) > 0, tada broj n možemo izabrati dovoljno veliki da 2n δ(OQP )
bude veće od bilo kog unapred zadatog ugla, pa i od 2R. Tada bi bilo
δ(OQn Pn ) > 2R,
što je nemoguće. Dakle, mora biti δ(OQP ) = 0, tj. σ(OQP ) = 2R.
Teorema 2.2.4 (Treća Ležandrova teorema). Postoji trougao ∆ kome je zbir σ(∆)
unutrašnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla ako i samo ako u ravni π odred̄enoj
pravom p i tačkom A van nje postoji samo jedna prava a koja sadrži tačku A, a sa
pravom p nema zajedničkih tačaka.
Dokaz. Neka je tačka B podnožje normale iz A na pravu p (Slika 2.11. a)), a prava
a koja sadrži tačku A i normalna je na pravu AB. Pretpostavimo da postoji trou-
gao kome je zbir unutrašnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla. Prava a ne može
seći pravu p, jer bi smo tada dobili trougao sa dva prava ugla, a to je u apsolutnoj
geometriji nemoguće. Pokazaćemo sada da je prava a jedina prava koja sadrži tačku
A, a sa pravom p nema zajedničkih tačaka. Pretpostavimo suprotno, da u ravni π
postoji još jedna prava b koja prolazi kroz tačku A i nema zajedničkih tačaka sa
pravom p. Označimo sa b0 onu polupravu prave b koja sa polupravom AB u tački
A gradi oštar ugao. Prava p je normalna na krak AB oštrog ugla, pa na osnovu
teoreme 2.2.3. ona seče drugi krak b0 tog ugla, odnosno pravu b. Dakle, prava a je
jedinstvena prava u ravni π koja sadrži tačku A, a sa pravom p nema zajedničkih
tačaka.
Obratno, neka je u ravni π data prava p, tačka A van nje i prava a jedin-
stvena prava koja prolazi kroz tačku A i sa pravom p nema zajedničkih tačaka. Po-
kazaćemo da postoji trougao čiji je zbir unutrašnjih uglova jednak zbiru dva prava
ugla. Označimo sa B podnožje normale iz tačke A na pravu p (Slika 2.11. b)), a sa
C proizvoljnu tačku prave p različitu od B. Neka je A0 tačka prave a različita od A
koja se nalazi sa one strane prave AB sa koje je i tačka C. Tada je zbir unutrašnjih
23
Slika 2.11.
uglova trougla ∆ABC jednak zbiru dva prava ugla, što ćemo sada pokazati.
Na osnovu prve Ležandrove teoreme sledi da je σ(ABC) ≤ 2R, pa je ]BAC +
]ACB ≤ R. Odatle sledi da je ]ACB ≤ ]CAA0 . Ako bi bilo ]ACB < ]CAA0
onda bi u unutrašnjosti ugla ]CAA0 postojala poluprava b0 koja sa AC gradi ugao
β podudaran uglu ]ACB. Prava p normalna je na krak AB oštrog ugla ]BAD,
pa na osnovu teoreme 2.2.3. seče i drugi krak tog ugla, odnosno polupravu b0 . Nji-
hov presek označimo sa D. Tada bi u trouglu ∆ACD, spoljašnji ugao ]BCA kod
temena C bio jednak unutrašnjem nesusednom uglu ]CAD, a to je nemoguće. Po-
lazna pretpostavka je pogrešna, dakle, mora biti ]BCA = ]CAA0 . Odavde sledi
da je σ(ABC) = 2R.
Ležandrov udžbenik Elementi geometrije doživeo je dvanaest izdanja (poslednje

je iz 1823. godine). To je prvo delo te vrste koje se bitno razlikuje od Euklidovih
Elemenata. Zahvaljujući, pre svega, svojim metodičkim odlikama, ovo Ležandrovo
delo veoma ja uticalo na potonje udžbenike geometrije. Šta više, moglo bi se reći
da je ovaj udžbenik prvi počeo da istiskuje Euklidove Elemente iz kao nastavno
geometrijsko štivo. U kasnjim proučavanjima geometrije Ležandrove teoreme će
biti vema značajne za dokazivanje nekih stavova euklidske geometrije (geometrija u
kojoj važe aksiome pripadanja, rasporeda, podudarnosti, neprekidnosti, i Plajferova
aksioma).
24
Glava 3
V Euklidov postulat
Današnje materijalističko shvatanje aksioma kao istina koje izviru iz iskustva, a

praksa treba da ih potvrd̄uje, nastalo je sa razvojem nauke. U vreme Euklidovih
Elemenata, kao i dugo vremena posle njihove pojave, vladalo je drugo mišljenje.
Aksiome su se smatrale istinitim, jer su neposredno jasne. Uz to se pod doka-
zom smatralo takvo razmišljanje koje treba da pokaže očiglednost nekog tvrd̄enja.
Očiglednost je nešto čisto subjektivno, i kao svaki osećaj, može biti varljiv. Dugo
se smatralo očiglednim i to da se Sunce okreće oko Zemlje. Danas se očiglednost ne
smatra dovoljnom u otkrivanju naučnih istina.
Med̄utim, istorijska je istina da je spomenuto shvatanje o aksiomama vladalo
med̄u geometrima. Zato je posebnu pažnju izazvala jedna od osnovnih Euklidovih
tvrdnji koja je u nekim rukopisima Elemenata uzeta kao 11. aksioma, a u drugima
kao V postulat. Euklid je tu aksiomu formulisao na sledeći način:
Peti Euklidov postulat. Ako dve prave a i b u preseku sa trećom pravom c
grade suprotne uglove čiji je zbir različit od zbira dva prava ugla, onda se prave a i
b seku i to sa one strane sečice c sa koje je taj zbir manji od zbira dva prava ugla.
Slika 3.1.
Ova aksioma nije izgledala geometrima neposredno jasna, pa je još od početka

nastalo mišljenje da to ne može biti aksioma, nego teorema. Zaista, ukoliko V po-
stulat uporedimo sa ostalim aksiomama i postulatima euklidske geometrije, zapaža
25
GLAVA 3. V EUKLIDOV POSTULAT
se da je od njih znatno komplikovaniji. Zbog toga se brzo ustalilo mišljenje koje se

zadržalo više od dve hiljade godina, da je tu tvrdnju Euklid uvrstio med̄u aksiome ne
zato što je osnovnog karaktera, pa je kao takvu ne možemo dokazati, nego zato što
je navodno Euklid nije mogao dokazati pomoću ostalih aksioma svoje geometrije.
Geometre je stalno podsticalo da traže dokaz za V postulat. Ideja koja je pri
tom vodila geometre ima ovaj smisao: Ako se uspe dokazati V postulat na osnovu
ostalih Euklidovih aksioma i postulata, onda se on ne može smatrati aksiomom, jer
se aksiome ne mogu dokazati. Kada bi taj dokaz uspeo, onda bi V postulat trebalo
izbrisati iz spiska aksioma i uvrstiti med̄u teoreme.
Tokom više od dve hiljade godina pokušavalo se pronaći dokaz Euklidovog V po-
stulata. U tome su učestvovali mnogi matematičari svih zemalja u kojima su bili
poznati Euklidovi Elementi. Za to vreme pojavili su se mnogi ”dokazi” V postulata.
Bilo je i vrlo oštroumnih pokušaja. Med̄utim, brižljivo izučavanje svih tih ”dokaza”
uvek je pokazalo da je u toku dokazivanja načinjena neka logička greška. Obično se
u ”dokaz” ušunjala, a da to autor ”dokaza” nije primetio, neka tvrdnja ekvivalentna
V postulatu, tj. takvo tvrd̄enje koje tvrdi isto što i taj postulat samo na drugačiji
način. Pravi dokaz Euklidovog postulata trebalo bi da se oslanja samo na ostale ak-
siome Euklidove geometrije. Ako takav dokaz ne postoji, onda je to zaista aksioma,
a ne teorema, jer je svaka teorema logička posledica aksioma, te se može dokazati.
26
3.1 Plejferova aksioma paralelnosti

Pre svega podsetimo se definicije paralelnih pravih.
Definicija 3.1.1. Dve prave su paralelne ukoliko pripadaju istoj ravni i pri tom
nemaju zajedničkih tačaka.
Egzistenciju paralelnih pravih je lako dokazati i to koristeći samo prve tri grupe
aksioma. Taj zaključak možemo iskazati u obliku sledeće teoreme.
Teorema 3.1.1. Kroz svaku tačku, koja ne pripada datoj pravoj, prolazi prava koja
joj je paralelna.
Dokaz.
Slika 3.2.
Neka je data prava AB (Slika 3.2.) i tačka P na njoj. Neka je p prava koja sadrži
tačku P i neka su P 0 i P 00 tačke prave p, takve da važi raspored tačaka B(P, P 0 , P 00 ).
Na osnovu aksioma podudarnosti uvek postoji prava A0 B 0 koja sadrži tačku P 0 ,
takva da je
]P 00 P 0 B 0 ∼
= ]P 0 P B
U tom slučaju ne postoji tačka S, zajednička tačka pravih AB i A0 B 0 , jer bi u trouglu
∆SP P 0 jedan spoljašnji ugao bio podudaran unutrašnjem nesusednom uglu, što je
nemoguće.
Prethodnu teoremu možemo formulisati i na sledeći način:
Teorema 3.1.2. Ako dve prave pri preseku sa trećom obrazuju podudarne nai-
zmenične ili podudarne saglasne uglove, ili je pak zbir dva suprotna ugla jednak
zbiru dva prava ugla, te dve prave su paralelne.
Prve četiri grupe aksioma pomoću kojih se izgrad̄uje tzv. apsolutna geometrija
nisu dovoljne da se u potpunosti izgradi geometrija razmatranog prostora. Za iz-
gradnju te teorije neophodno je uvesti jednu grupu aksioma; to je po redu peta
27
grupa aksioma geometrije. Tu grupu čini samo jedna aksioma koju je 1797. go-
dine umesto Euklidovog petog postulata uveo engleski matematičar Džon Plejfer1 .
Ona se odnosi na paralelne prave te je nazivamo Plejferovom aksiomom paralelno-
sti. Plejferova aksioma paralelnosti se po formulaciji razlikuje od Euklidovog petog
postulata i predstavlja njegov ekvivalent. Kako ovaj iskaz poseduje jednostavniju
formulaciju, Plejfer uzima ovaj stav za aksiomu, a peti postulat za teoremu.
Plejferova aksioma paralelnosti. Ako je p proizvoljna prava i A tačka van nje
tada u ravni odred̄enoj pravom p i tačkom A postoji jedinstvena prava a koja sadrži
tačku A i sa pravom p nema zajedničkih tačaka.
Za tačku A i pravu p reći ćemo da imaju Plejferovo svojstvo.
Slika 3.3.
Geometrija koja je zasnovana na aksiomama apsolutne geometrije i Plejferovoj

aksiomi paralelnosti naziva se euklidskom ili paraboličkom geometrijom. Prostor
koji te aksiome zadovoljava, naziva se euklidskim prosotorom, a svaka njegova ravan
euklidskom ravni.
Kao što smo rekli, Plejfer peti Euklidov postulat uzima za teoremu, koja se dobija
kao posledica Plejferove aksiome paralelnosti, te ćemo sada navesti i taj dokaz.
Teorema 3.1.3 (Peti Euklidov postulat). Ako dve prave u preseku sa trećom pravom
grade suprotne uglove čiji je zbir različit od zbira dva prava ugla, onda se te dve prave
seku i to sa one strane sečice sa koje je taj zbir manji od zbira dva prava ugla.
Dokaz. Zaista, neka su AB i A0 B 0 dve prave koje prava p seče u tačkama P i P 0
respektivno (Slika 3.4.). Iz aksioma podudarnosti sledi da kroz tačku P 0 prolazi
jedna prava, A00 B 00 recimo, takva da je zbir suprotnih uglova, koje ona i prava AB
obrazuju sa pravom p, jednak zbiru dva prava ugla. S obzirom na napred izloženo,
tj. na osnovu Teoreme 3.1.2., prava A00 B 00 je paralelna pravoj AB, a s obzirom na
aksiomu paralelnosti, to je i jedina prava koja prolazi kroz tačku P 0 , a paralelna je
pravoj AB.
Dakle, prava A0 B 0 mora seći pravu AB. Da se taj presek mora nalaziti sa one
strane prave p, sa koje je zbir suprotnih uglova manji od zbira dva prava ugla, sledi
1
John Playfair (1748-1819), škotski matematičar
28
Slika 3.4.
iz prve Ležandrove teoreme, prema kojoj zbir dva unutrašnja ugla trougla ne može
biti veći od zbira dva prava ugla.
29
3.2 Ekvivalenti Plejferove aksiome paralelnosti

Pri pokušaju dokazivanja V Euklidovog postulata geometri su naišli na intere-
santne rezultate. Tako se med̄u ostalim, naišlo na to da je V postulat ekvivalentan
Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Ekvivalentnost o kojoj ćemo ovde govoriti ogleda se u ovome: Ako se pretpostavi
da važi V Euklidov postulat, onda iz toga logički proizilazi da kroz tačku A izvan
prave p prolazi samo jedna prava a koja sa pravom p nema zajedničkih tačaka. Ako
se, pak, uzme da je istinita tvrdnja da kroz jednu tačku A izvan prave p prolazi
samo jedna prava koja sa pravom p nema zajedničkih tačaka, onda iz te pretpo-
stavke logički proizilazi Euklidov V postulat. Za sam dokaz ovoga potrebni su nam
neki drugi ekvivalenti Plejferove aksiome paralelnosti, te ćemo taj dokaz ostaviti za
kasnije.
Uspostavilo se da postoji mnogo tvrd̄enja u matematičkoj literaturi, spominje se
njih tridesetak, koji su ekvivalentni V Euklidovom postulatu, odnosno Plejferovoj
aksiomi paralelnosti. Ovde ćemo spomenuti i dokazati samo značajnije ekvivalente.
Teorema 3.2.1 (I ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Zbir unutrašnjih uglova proizvoljnog tro-

ugla jednak je zbiru dva prava ugla”, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti
Dokaz. Na osnovu treće Ležandrove teoreme sledi da je Plejferova aksioma para-

lelnosti ekvivalentna tvrd̄enju da postoji trougao kome je zbir unutrašnjih uglova
jednak zbiru dva prava ugla, odakle na osnovu druge Ležandrove teoreme sledi da
je tvrd̄enje da je zbir unutrašnjih uglova svakog trougla jednak zbiru dva prava ugla
ekvivalentan Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Teorema 3.2.2 (II ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Postoji četvorougao kome je zbir unu-
trašnjih uglova jednak zbiru četiri prava ugla”, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi
paralelnosti.
Teorema 3.2.3 (III ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Zbir σ unutrašnjih uglova prostog rav-
nog n-tougla jednak je σ = 2(n − 2)R, pri čemu je R prav ugao”, ekvivalentno je
Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Dokaz. Dokaz se izvodi indukcijom po broju temena n-tougla i korišćenjem prvog

ekvivalenta Plejferove aksiome paralelnosti.
Posledica 3.2.1 (IV ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Zbir spoljašnjih uglova kod svih te-
mena konveksnog prostog ravnog n-tougla jednak je 4R”, ekvivalentno je Plejferovoj
aksiomi paralelnosti.
Definicija 3.2.1. Četvorougao ABCD je Sakerijev ako važi ]A = ]B = R i

AD = BC. Stranica AB je osnovica, CD protivosnovica, a AD i BC su visine
Sakerijevog četvorougla (Slika 3.5.).
30
Slika 3.5.
U Euklidskoj geometriji Sakerijev četvorougao je pravougaonik.
Teorema 3.2.4. U apsolutnoj geometriji uglovi nalegli na protivosnovici Sakerijevog

četvorougla su jednaki.
Definicija 3.2.2. Srednja linija Sakerijevog četvorougla je duž koja spaja središta
osnovice i protivosnovice.
Teorema 3.2.5. U apsolutnoj geometriji srednja linija Sakerijevog četvorougla je

zajednička normala osnovice i protivosnovice.
Teorema 3.2.6 (V ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Uglovi na protivosnovici Sakerijevog

četvorougla su pravi”, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Definicija 3.2.3. Četvorougao sa tri prava ugla u apsolutnoj geometriji naziva se

Lambertov (Slika 3.6.).
Slika 3.6.
Teorema 3.2.7 (VI ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Svi uglovi Lambertovog četvorougla su

pravi”, ekvivalentno je Plejferovoj askiomi paralelnosti.
31
Teorema 3.2.8 (VII ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Svaka prava u ravni oštrog ugla koja je
upravna na jedan krak tog ugla seče drugi krak”, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi
paralelnosti.
Dokaz. Sledi direktno iz Teoreme 2.2.3. i treće Ležandrove teoreme.
Teorema 3.2.9 (VIII ekvivalent). Peti Euklidov postulat i Plejferova aksioma pa-
ralelnosti su ekvivalentna tvrd̄enja.
Dokaz.
Slika 3.7.
Pretpostavimo da važi Plejferova aksioma paralelnosti i neka prava c seče prave

a i b redom u tačkama A i B (Slika 3.7.). Neka su A0 i B 0 redom tačke pravih a i b
takve da je
]A0 AB + ]B 0 BA < 2R
gde je R prav ugao. Tada je bar jedan od uglova ]A0 AB ili ]B 0 BA oštar. Ne
umanjujući opštost dokaza neka je to ugao ]B 0 BA.
Označimo sa C podnožje normale iz tačke A na pravu b. Tada se tačke C i B 0
nalaze na pravoj b sa iste strane tačke B, jer bi u suprotnom postojao trougao čiji
je zbir unutrašnjih uglova veći od zbira dva prava ugla, a to je u kontradikciji sa
prvom Ležandrovom teoremom. Kako važi Plejferova aksioma paralelnosti to je zbir
unutrašnjih uglova u trouglu ∆ABC jednak 2R, pa je:
]CAA0 = ]BAA0 − ]BAC = ]BAA0 − (R − ]ABC)
= ]BAA0 − R + ]ABC < 2R − R = R
Prava b je upravna na krak AC ugla ]CAA0 , pa na osnovu VII ekvivalenta, prava
b mora seći i drugi krak tog ugla. Dakle, prave a i b se seku, tj. važi peti Euklidov
postulat.
Obratno, pretpostavimo da važi peti Euklidov postulat i neka su date prava a i
tačka B van nje (Slika 3.8.). Neka su A i A0 proizvoljne tačke prave a i neka je B 0
tačka ravni koju odred̄uju prava a i tačka B, takva da važi sledeće:
A0 , B 0 −̈AB i ]A0 AB + ]ABB 0 = 2R.
32
Slika 3.8.
Sada imamo da je prava b, odred̄ena tačkama B i B 0 jedina prava ravni (a, B)

koja sadrži tačku B i sa pravom a nema zajedničkih tačaka. Zaista, ako bi postojala
još jedna prava sa istom osobinom, ona bi sa pravom AB gradila suprotne uglove
čiji je zbir različit od zbira dva prava ugla. A kako važi peti Euklidov postulat,
ta prava bi morala seći pravu a. Iz ovoga zaključujemo da važi Plejferova aksioma
paralelnosti.
Teorema 3.2.10 (IX ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Dve paralelne prave presečene trećom
grade jednake odgovarajuće uglove”, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Teorema 3.2.11 (X ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Kroz ma koje tri nekolinearne tačke
prolazi krug”, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Dokaz. Neka važi Plejferova aksioma paralelnosti i neka su A, B i C tri proizvoljne
nekolinearne tačke. Medijatrise stranica trougla ∆ABC pripadaju istom pramenu
pravih. Nije teško zaključiti da te medijatrise pripadaju konkurentnom pramenu
pravih, tj. da presečna tačka O medijatrisa trougla ∆ABC zapravo predstavlja
centar opisanog kruga oko trougla ∆ABC.
Pokažimo i suprotan smer. Pretpostavimo da važe aksiome apsolutne geometrije
i neka kroz ma koje tri nekolinearne tačke prolazi krug. Neka prave a i b seku neku
pravu p tako da je prava a upravna na p i b nije upravna na p (Slika 3.9.).
Označimo sa A i B presečne tačke prave p sa pravama a i b, redom. Neka je C
tačka prave p, takva da važi raspored tačaka B(A, C, B). Neka je D tačka simetrična
u odnosu na pravu a tački C, a q prava koja sadrži tačku C i normalna je na pravu
b. Tačku simetričnu tački C u odnosu na pravu b označimo sa Q. Tačke D, C i Q
su nekolinearne, jer bi u suprotnom važilo b ⊥ p. Na osnovu pretpostavke sledi da
postoji krug koji sadrži ove tri tačke. Centar ovog kruga označimo sa O. Tačka O
je podjednako udaljena od temena D, C i Q trougla ∆DCQ, tj. OD ∼ = OC ∼ = OQ.
Centar kruga O pripada pravoj a, jer a medijatrisa duži DC. S druge strane, pripada
i pravoj b, jer je b medijatrisa duži CQ. O je zajednička tačka pravih a i b. Dakle,
33
Slika 3.9.
prave a i b se seku, što na osnovu teoreme 2.2.3. i treće Ležandrove teoreme znači
da važi Plejferova aksioma paralelnosti.
Teorema 3.2.12 (XI ekvivalent). Tvrd̄enje: ”U ravni postoje tri kolinearne tačke
podjednako udaljene od date prave”, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Dokaz. Neka su A, B i C tri kolinearne tačke podjednako udaljene od date prave a.
Slika 3.10.
Pravu kojoj pripadaju tačke A, B i C označimo sa b. Neka su A0 , B 0 i C 0 podnožja

normala redom iz tačaka A, B i C na pravu a (Slika 3.10.).
Kako je AA0 ∼ = BB 0 i ]AA0 B 0 = ]BB 0 A0 = R, to je četvorougao AA0 B 0 B
Sakerijev. Tada je srednja linija M N tog četvorougla zajednička normala osnovice
i protivosnovice, tj. M N ⊥ a i M N ⊥ b.
Isto tako je i četvorougao BB 0 C 0 C Sakerijev, te je srednja linija P Q tog četvorougla,
takod̄e zajednička normala pravih a i b. N i Q pripadaju pravoj b i ne pripadaju
34
pravoj a, odakle sledi da tačke M , P , Q i N obrazuju četvorougao sa četiri prava

ugla odakle na osnovu II ekvivalenta sledi da važi Plejferova aksioma paralelnosti.
Pretpostavimo sada da važi Pljeferova aksioma paralelnosti i pokazaćemo da po-
stoje tri kolinearne tačke podjednako udaljenje od date prave. Neka su u ravni
date prava a i tačke A, B i C (Slika 3.11.) sa iste strane prave a tako da je
AA0 ∼ = BB 0 ∼= CC 0 , gde su A0 , B 0 i C 0 podnožja normala na pravu a redom iz
tačaka A, B i C. Pokazaćemo da su tačke A, B i C kolinearne.
Slika 3.11.
Četvorougao AA0 B 0 B je pravougaonik, pa je AB k a. Isto tako je i četvorougao

AA0 C 0 C pravougaonik, odakle je AC k a. Kako važi Plejferova aksioma paralelno-
sti, a imamo da u tački A postoje dve prave AB i AC u istoj ravni, koje su paralelne
pravoj a, to sledi da se te dve prave AB i AC moraju poklapati. Dakle, tačke A, B
i C su kolinearne.
Teorema 3.2.13 (XII ekvivalent). Tvrd̄enje: ”Postoje dva trougla kojima su odgo-
varajući uglovi jednaki, a odgovarajuće stranice nejednake”, ekvivalentno je Plejfe-
rovoj aksiomi paralelnosti.
Dokaz. Neka su dati trouglovi ∆ABC i ∆A0 B 0 C 0 takvi da je ]A = ]A0 , ]B = ]B 0
i ]C = ]C 0 , a odgovarajuće stranice im nisu jednake. Tada postoji tačka B1 6= B
na polupravoj AB takva da je AB1 = A0 B 0 i tačka C1 6= C na polupravoj AC takva
da je AC1 = A0 C 0 .
Tada trouglovi ∆AB1 C1 i ∆A0 B 0 C 0 imaju dva para podudarnih stranica i jednake
njima zahvaćene uglove. Na osnovu prvog stava o podudarnosti trouglova sledi da
su ova dva trougla podudarna. Odatle sledi:
]AB1 C1 ∼
= ]A0 B 0 C 0 i ]AC1 B1 ∼
= ]A0 C 0 B 0 .
Posmatrajmo četvorougao BCC1 B1 . Zbir unutrašnjih uglova tog četvorougla je:
σ(BCC1 B1 ) = ]B + ]C + ]CC1 B1 + ]C1 B1 B
= ]B 0 + ]C 0 + (2R − ]C 0 ) + (2R − ]B 0 ) = 4R.
35
Slika 3.12.
Na osnovu II ekvivalenta zaključujemo da važi Plejferova akioma paralelnosti.
Slika 3.13.
Obratno, pretpostavimo da važi Plejferova askioma paralelnosti. Neka je dat

trougao ∆ABC i duž B 0 C 0 6= BC.
Neka su B 0 B1 i C 0 C1 poluprave takve da je
](B 0 B1 , B 0 C 0 ) = ]B, ](B 0 C 0 , C 0 C1 ) = ]C.
Uglovi ]B i ]C su uglovi trougla, pa mora biti ]B + ]C < 2R, odakle sledi da je

]B 0 + ]C 0 < 2R. Kako važi Plejferova aksioma paralelnosti to sledi da važi i peti
Euklidov postulat. Odatle zaključujemo da se poluprave B 0 B1 i C 0 C1 će se seći u
tački A0 . Trouglovi ∆ABC i ∆A0 B 0 C 0 imaju sva tri odgovarajuća ugla jednaka, ali
im odgovarajuće stranice nisu jednake. Ovim je dokaz teoreme završen.
Teorema 3.2.14 (XIII ekvivalent). Tvrd̄enje ”Kroz svaku unutrašnju tačku oštrog
ugla uvek se može povući prava koja seče oba kraka tog ugla” je ekvivalentno Plejfe-
rovoh aksiomi paralelnosti.
36
3.3 Proklov argument

Prvi poznati pokušaj da se dokaže postulat o paralelama preuzeo je Ptolomej u
drugom veku naše ere. Njegovo zaključivanje je bilo složeno, ali je u osnovi njegov
dokaz bio jednostavan. On je pretpostavio alterantivni oblik postulata, a onda je
iz njega izveo izvorni oblik. Med̄utim, to je bio samo ”prividan” dokaz, jer se is-
postavilo da su neke od najbanalnijih pretpostavki, tako očigledne da čak nisu ni
formulisane, u stvari prerušen postulat o paralelama.
U nastavku ćemo izložiti jedan zanimljiv pristup dokazu Euklidove aksiome o
paralelama. Naime, antički mislilac Proklo2 preduzeo je jedan znameniti pokušaj
dokazivanja petog Euklidovog posulata.
Proklo je bio upravnik neoplatonovske škole u Atini. Pisao je komentare na dela
Euklida, Platona, Ptolomeja. Najviše je vremena provodio analizirajući Euklidove
Elemente i pritom napisao komentar prve knjige Elemenata, koji predstavlja glavni
izvor našeg znanja o geometriji starih Grka.
Da bismo razumeli njegov dokaz, korisno je najpre uraditi tri stvari. Prvo, pri-
meniti alternativni vid postulata, odnosno njegov ekvivalent, Plejferovu aksiomu
paralelnosti. Drugo, učiniti Proklov argument malo manje tehničkim. I treće, pre-
vesti ga sa grčkog.
Da bismo postavili Proklov dokaz u povoljnije okruženje, zamislimo, na primer,
Petu aveniju u Njujorku. A zatim još jednu aveniju, uporednu sa njom, koju ćemo
nazvati Šesta avenija. Prema Euklidu, to znači da se ove dve avenije ”ne seku”.
Visoko povrh prodavaca kafe i viršli na Šestoj aveniji uzdiže se velelepno zdanje u
kome svoje prostorije ima ugledni izdavač koji objavljuje samo najbolje knjige Fri
pres. Bez ikakve namere da mu se umanji ugled, Fri pres će u ovom primeru igrati
ulogu ”spoljne tačke”.
Shodno matematičkoj tradiciji, treba imati na umu da je sve što smo upravo
izložili ujedno i sve što se može pretpostaviti o ovim ulicama. Iako za potrebe
konkretne ilustracije imamo u vidu dve odredjene avenije, te kao matematičari ne
smemo da koristimo nikakva druga svojstva ovih ulica u dokazu koji izvodimo osim
ovih koja smo eksplicitno naveli. Matematički dokaz jeste vežbanje u kome se koriste
samo eksplicitno iznete činjenice.
Sada smo spremni da izložimo Plejferovu aksiomu u obliku prilagod̄enom našem
kontekstu:
Ako su dati Peta avenija i izdavač Fri pres na Šestoj aveniji, ne može biti drugih
ulica u kojima bi takod̄e bio Fri pres, a koje bi poput Šeste avenije, bile uporedne
sa Petom avenijom.
Da se primetiti da ovaj iskaz ne odgovara u potpunosti Plejferovoj aksiomi, zato

što smo, poput Prokla, pretpostavili da postoji bar jedna prava, ili ulica, koja je
uporedna sa datom pravom, u našem slučaju sa ulicom. To se naime tek mora do-
kazati, ali je Prokle protumačio da jedna Euklidova teorema to jemči. Prihvatićemo
2
Proklo Dijadoh (grč. Πρoκλoς), 5. vek n.e., grčki filozof
37
ovo za sada i videćemo da li na osnovu ovog argumenta možemo da dokažemo aksi-

omu u obliku u kome je prethodno izložen.
Da bismo postulat dokazali, odnosno da bismo ga pretvorili u teoremu, moramo
da pokažemo da se svaki put koji prolazi pored Fri presa, osim Šeste avenije, seče
s Petom avenijom. Ovo izgeda očigledno na osnovu našeg svakodnevnog iskustva.
Upravo zbog toga se takce ulice nazivaju poprečnim ulicama. Ono što je neophodno
da uradimo jeste da dokažemo pretpostavku bez pomoći postulata o paralelama.
Počećemo tako što ćemo zamisliti treću ulicu, čija su jedina svojstva da ide pravo i
da prolazi pored Fri presa. Neka se ta ulica zove Brodvej.
Saglasno svom metodu dokazivanja, Prokle bi krenuo od Fri Presa i išao Bro-
dvejem na jug. Zamislite neku ulicu koja vodi od mesta gde se Prokle zatekao do
Šeste avenije. Nazovimo tu ulicu Nikolajeva ulica. Situaciju imate prikazanu na
narednom crtežu.
Slika 3.14: Proklov dokaz
38
Nikolajeva ulica, Brodvej i Šesta avenija obrazuju pravougli trougao. Kako Prokle
nastavlja da se kreće Brodvejem, pravougli trougao nastao na ovaj način postaje
sve veći. U krajnjoj liniji, strane trougla, uključujući i Nikolajevu ulicu, mogu da
se povećaju koliko vam drago, te tako Nikolajeva ulica konačno postaje duža od
razmaka izmed̄u Pete i Šeste avenije. Prema tome, rekao bi Proklo, Brodvej mora
da preseče Petu aveniju, a upravo je to i trebalo dokazati.
Ovaj argument jeste jednostavan, ali pogrešan. Pre svega, pojam ”sve veći” na
izvestan način je zloupotrebljen. Nikolajeva ulica, naime, može da postaje sve veća,
a da pri tom ostane manja od jednog bloka, slično nizu brojeva 21 , 23 , 34 , 45 , 56 ... koji
takod̄e postaju sve veći, ali nikada ne nadmašuju jedinicu. Ovaj nedostatak može se
otkloniti. No ključni nedostatak jeste to što je Proklo, poput Ptolemeja, upotrebio
jednu neosnovanu pretpostavku. Primenio je jedno svojstvo uporednih puteva koje
intuitivno izgleda tačno, ali koje nije dokazao. Koja je ta pretpostavka?
Proklova greška odnosila se na ”razdaljinu izmed̄u Pete i Šeste avenije”. Pod-
setimo se kako je to mesto glasilo: ”Ako slučajno znate [...] da ih razdvaja tolika
i tolika razdaljina [...] zaboravite slobodno na sve to.” Iako Prokle ne kaže tačno
kolika je ta razdaljina, on podrazumeva da je ona nepromenljiva. To nam kaže naše
iskustvo s uporednim pravim, odnosno s Petom i Šestom avenijom, ali se ne može
matematički dokazati bez primene postulata o paralelama: ne razlikuje se od samog
postulata.
Isti propust promakao je i velikom bagdadskom učenjaku Tabitu ibn Kuri3 u
devetom veku. Da biste sebi predočili Tabitovu ideju, zamislite da se krećete pra-
volinijski Petom avenijom, držeći neki kruti metar, dugačak jedan blok zgrada, pod
pravim uglom u odnosu na ulicu u kojoj se nalazite. Kako Tabit napreduje Petom
avenijom, kakvu putanju ispisuje tačka na suprotnom kraju njegovog metra? Tabit
je utvrdio da je posredi prava linija, recimo, Šesta avenija. Na temelju ove pretpo-
stavke on je potom ”dokazao” postulat o paralelama. Linija koju opisuje dalji kraj
metra svakako je nekakva kriva, ali šta nam daje za pravo da tvrdimo da je posredi
prava linija? Ono što nas ovlašćuje u ovom smislu jedino može da bude, pogodili
ste, postulat o paralelama. Jedino je u euklidskom prostoru skup tačaka na istoj
udaljenosti od neke prave takod̄e prava. Tabit je ponovio Ptolemejevu grešku.
Krajem osamnaestog stoleća matematičari bi, da su nešto drugačije videli svoja
otkrića, zaključili da neeuklidski prostori možda postoje, a ako postoje, onda i
imaju neka veoma neobična svojstva. No njih je, umesto toga, naprosto ozlojed̄ivala
činjenica što nisu mogli da dokažu da ta neobična svojstva vode do protivurečnosti,
te da je stoga prostor euklidski.
Narednih pola veka bile su godine tajne revolucije. Postepeno, u nekoliko zema-
lja, otkrivane su nove vrste prostora, ali zajednica matematičara nije ih bila svesna
ili ih nije uočavala. Tek kada su, sredinom devetnaestog stoleća, proučeni radovi
jednog nedugo pre toga preminulog starca iz Getingena u Nemačkoj, obznanjene su
tajne neeuklidskog prostora. Tada je većina onih koji su skinuli veo s ovih tajni već
bila pokojna, baš kao i ovaj starac.
3
Thabit ibn Qurra (826 901), iraški matematičar, filozof i astronom
39
3.4 Sakerijev i Lambertov pokušaj

Budući da nikako nije uspevalo direktno dokazivanje Euklidove aksiome o pa-
ralelama, dva su matematičara u XVIII veku, Sakeri4 i Lambert5 , nezavisno jedan
od drugog pokušali dati indirektan dokaz. Obojica su pošla od činjenice da je Eu-
klidova aksioma paralelnosti ekvivalentna tvrd̄enju da postoji četvorougao sa četiri
prava ugla.
Sakerijeva proučavanja bila su objavljena 1733. godine u Milanu pod naslovom
”Euclides ob omni naevo vindicatus”. U tom delu Sakeri pokušava da V postulat
dokaže indirektnim putem.
Slika 3.15.
Sakeri polazi od posmatranja četvorougla ABB 0 A0 (Slika 3.15.) koji ima dva
prava ugla na osnovici AB i dve jednake bočne strane AA0 i BB 0 . Iz simetričnosti
slike u odnosu na normalu HH 0 sledi da su uglovi kod temena A0 i B 0 med̄usobno
jednaki. Ako se usvoji V postulat i, prema tome, Euklidova teorija paralelnih li-
nija, može se odmah utvrditi da su uglovi kod temena A i B pravi, a četvorougao
ABB 0 A0 - pravougaonik. Obrnuto po Sakeriju, kad bi bar u jednom četvorouglu
uglovi na gornjoj osnovici bili pravi, važio bi Euklidov postulat o paralelama. Želeći
da dokaže taj postulat, Sakeri je učinio tri moguće pretpostavke; ili su uglovi ]A0 i
]B 0 pravi, ili tupi, ili oštri. Ove tri pretpostavke on je nazvao hipotezama pravog,
tupog i oštrog ugla. Pošto je hipoteza pravog ugla ekvivalentna V postulatu, to,
da bi se taj postulat dokazao, treba odbaciti dve druge hipoteza. Potpuno tačnim
rasud̄ivanjem Sakeri najpre dovodi do protivurečnosti hipotezu tupog ugla i to tako
što je dokazao da zbir uglova na protivosnovici ne može biti veći od opruženog
ugla. Ukoliko bi to bilo moguće, tada bi prave u prostoru bile konačne, što je u
kontradikciji sa II Euklidovim postulatom. Med̄utim, dokazati da zbir uglova na
protivosnovici ne može biti manji od opruženog ugla pokazalo se kao daleko veći
problem. Sakeri je uporno dokazivao nova tvrd̄enja tražeći u njima kontradikciju,
ali sve što je iz njegovog rada proizašlo su zapravo brojne teoreme hiperboličke geo-
4
Giovanni Girolamo Saccheri (1667 - 1733), italijanski matematičar
5
Johann Heinrich Lambert (1728 - 1777), švajcarski matematičar i fizičar
40
metrije.
Razvijajući to ispitivanje Sakeri izgrad̄uje složen geometrijski sistem, čija su po-
jedina tvrd̄enja toliko protivurečna našim predstavama o položaju pravih u ravni, da
bi se mogla smatrati apsurdnim. Na primer, u geomerijskom sistemu koji odgovara
hipotezi oštrog ugla dve paralelne prave ili imaju samo jednu zajedničku normalu,
od koje se na obe strane neograničeno udaljavaju jedna od druge, ili nemaju nijednu
i, približavajući se jedna drugoj asimptotski u jednom smeru, neograničeno se jedna
od druge udaljavaju u drugom smeru.
U samoj protivurečnosti sa uobičajenim prostornim predstavama Sakeri, ispravno,
ne vidi logičku nemogućnost tih stavova. Ali posle niza besprekorno tačnih ra-
sud̄ivanja, Sakeri utvd̄uje lažnost hipoteze oštrog ugla. Smatrajući da su na taj
način hipoteze tupog i oštrog ugla dovedene do protivurečnosti, Sakeri zaključuje
da je jedino hipoteza pravog ugla istinita i da je na taj način dat dokaz V postulata.
Očigledno, Sakeri pri tom i sam oseća da hipotezu oštrog ugla nije doveo do logičke
protivurečnosi i on se ponovo vraća na nju da bi dokazao da je ona ”protivurečna sa-
moj sebi”. U tom cilju on izračunava na dva načina dužinu neke linije i za nju dobija
dve različite vrednosti. Ta okolnost bi odista u sebi sadržala protivurečnost, ali je
Sakeri došao do nje učinivši grešku u računanju. Iako Sakeri nije primetio grešku, on
je ipak, kako se vidi iz nekih njegovih primedaba, i svojim dopunskim rasud̄ivanjem
bio nezadovoljan. Svoj rad na ovoj temi Sakeri zaključuje rečima:”hipoteza oštrog
ugla je apsolutno netačna, jer je u suprotnosti sa prirodom pravih linija”.
Slika 3.16.
Ideje koje je Lambert razvio u delu ”Teorija paralelnih linija” iz 1766. godine bli-
ske su Sakerijevim shvatanjima. Lambert posmatra četvorougao ABCD koji ima
tri prava ugla ]A, ]B i ]C (Slika 3.16.); za četvrti ugao mogu se takod̄e učiniti tri
pretpostavke; da je taj ugao oštar, prav ili tup. Na taj način, ovde se opet javljaju
tri hipoteze. Pošto je utvrdio ekvivalentnost hipoteze pravog ugla sa V postulatom i
doveo do protivurečnosti hipotezu tupog ugla, Lambert je, slično Sakeriju, primoran
da se najviše bavi hipotezom oštrog ugla. Hipoteza oštrog ugla dovodi Lamberta,
kao i Sakerija, do složenog geometrijskog sistema. Zadatak da se dokaže V postulat
bio bi rešen kad bi se u tom sistemu pronašla dva stava koji su logički protivurečni
41
jedan drugom. Med̄utim, bez obzira na to što je veoma razvio pomenuti sistem,
Lambert nije uspeo da u njemu naid̄e na dva tvrd̄enja koja se logički uzajamno
isključuju. Kao ni Sakeri, ni on nije zaključke o lažnosti hipoteze oštrog ugla izveo
samo na osnovu toga što su te osobine protivurečne našim očiglednim predstavama
o osobinama pravih. Ali za razliku od Sakerija, Lambert nije učinio grešku usled
koje bi hipotezu oštrog ugla mogao smatrati odbačenom i, prema tome, V postulat
dokazanim. Lambert nigde u svom delu ne tvrdi da je dokazao V postulat i dolazi
do zaključka da nijedan drugi pokušaj u tom pravcu nije doveo do cilja.
”Dokazi Euklidovog postulata”, piše Lambert, ”mogu se dovesti tako daleko, da,
očigledno, preostaje neznatna sitnica. Ali, pri podrobnoj analizi ispostavlja se da
baš u toj prividnoj sitnici leži sva suština pitanja; ona obično sadrži ili stav koji
treba dokazati ili njemu ekvivalentan postulat”.
Osim toga, razvijajući sistem posledica hipoteze oštrog ugla, Lambert otkriva
analogiju toga sistema sa sfernom geometrijom i u tome vidi mogućnost njegovog
postojanja.
”Sklon sam čak da poverujem da je treća hipoteza tačna na nekoj imaginarnoj
sferi. Mora postojati uzrok usled koga se ona u ravni ni izdaleka ne može oboriti
onako lako kako se to može učiniti sa drugom hipotezom”.
Lambert je na neobičan način predosetio pravo rešenje pitanja V postulata i on
je dalje no iko pre njega išao pravilnim putem.
42
3.5 Tiboov prividan dokaz

Kad već nisu uspeli dokazati Euklidovu aksiomu o paralelnosti, mnogi mate-
matičari su na razne načine pokušavali da dokažu neki od njenih ekvivalenata. Uko-
liko bi takav dokaz uspeo, ne pozivajući se na aksiomu o paralelnosti, zaključili bismo
da V Euklidov postulat nije aksioma, nego teorema. Med̄utim, nijedan pokušaj nije
uspeo.
Slika 3.17. Tibo
Ovde ćemo izneti jedan od tih prividnih ”dokaza” koji je dao Tibo6 . On je želeo
da dokaže teoremu koja kaže da je zbir unutrašnjih uglova u trouglu jednak zbiru
dva prava ugla. Kako je to tvrd̄enje ekvivalentno Plejferovoj aksiomi paralalenosti,
a samim tim i V Euklidovom postulatu, sledilo bi da je Tibo na indirektan način
dokazao aksiomu paralelnosti.
Podsetimo se, najpre, kako uobičajeno dokazujemo da je zbir uglova u nekom
trouglu jednak 2R. Posmatrajmo trougao ∆ABC sa uglovima α, β i γ redom kod
temena A, B i C (Slika 3.18.). Produžimo stranicu BC ovog trougla preko temena
C. U tom istom temenu konstruišimo paralelu CD sa stranicom AB. Ta paralela
deli spoljašnji ugao kod temena C na uglove α0 i β 0 . Kako su β i β 0 uglovi sa para-
lelnim kracima, oni su jednaki med̄u sobom, tj. β = β 0 . Iz istog razloga su i uglovi
α i α0 jednaki. Sa slike vidimo da je α0 + β 0 + γ = 2R, a na osnovu prethodnog je
α + β + γ = 2R.
Time smo pokazali da je zbir uglova u trouglu jednak zbiru dva prava ugla.
Potrebno je istaknuti da smo u dokazu koristili aksiomu paralelnosti. Kao što znamo,
dokaz je izveden uz pomoć prave CD paralelne stranici AB. No, da u tački C
6
Bernhard Friedrich Thibaut (1775-1832), nemački matematičar
43
Slika 3.18.
postoji prava, i to jedinstvena, koja je paralelna pravoj AB garantuje upravo aksioma

paralelnosti.
Slika 3.19.
Tibo je bio uveren da mu je uspelo dokazati da je zbir uglova u trouglu jednak

zbiru dva prava ugla bez pozivanja na aksiomu paralelnosti. Svoj dokaz izveo je
pomoću triju rotacija prave p u nekoj ravni. Posmatrajmo trougao ∆ABC (Slika
3.19.). Prava p neka je odred̄ena tačkama A i B i orijentisana udesno. Rotirajmo
pravu p oko temena B u smeru kretanja kazaljke na časovniku dok se ne poklopi
sa stranicom BC. Prava p se pri tom rotirala za ugao β. Zatim, rotirajmo pravu
p dok se ne poklopi sa stranicom CA u istom smeru. Tako je prava p rotirala za
ugao γ. Treća rotacija prave p neka bude oko temena A za ugao α. Nakon treće
rotacije prava p će se ponovo poklopiti sa stranicom AB. Prava p je u toku ovih triju
rotacija postepeno menjala svoj smer kako pokazuju strelice na slici i na kraju se
ponovo našla u početni položaj samo sa suprotnim smerom. Zbir uglova za koje je
44
prava p izvršila sve tri rotacije iznosi α + β + γ, a to je upravo zbir uglova u trouglu.
S druge strane, prava p bi se mogla naći u istom položaju, kao i kada je izvršila tri
uzastopne rotacije redom oko temena B, C i A, ako bi načinila jednu rotaciju oko
vrha A za ugao 2R. Odavde Tibo zaključuje da je zbir uglova u trouglu:
α + β + γ = 2R.
Izgleda da smo uspeli dokazati da zbir uglova u trouglu iznosi 2R, s tim da u
dokazu nismo uopšte koristili aksiomu o paralelnosti. To znači da teorema o zbiru
uglova u trouglu ne zavisi od aksiome paralelnosti. No, kako je teorema o zbiru
unutrašnjih uglova u trouglu ekvivalentna toj aksiomi, sledi da smo na posredan
način dokazali tu aksiomu. Čim se neka aksioma može dokazati, ona odmah u
deduktivnom sistemu gubi položaj aksiome i spada u teoreme. Tada na se na kraju
ovog razmatranja pričinjava da je Tibo uspeo da dokaže V Euklidov postulat.
Da je Tiboov dokaz pogrešan ukazuje činjenica da bi se na isti način mogalo
dokazati da je zbir uglova sfernog trougla jednak zbiru dva prava ugla (Slika 3.20.).
Dokaz se izvodi na sličan način, samo što ćemo u ovom slučaju pravu p zameniti
glavnom kružnicom sfere kojoj pripada taj trougao. Ovde bismo uzeli da glavna
kružnica u početnom položaju prolazi kroz tačke A i B, te bismo je redom rotirali
oko temena B, C i A. Na taj način dobili bismo isto što i u dokazi Tiboa. Tako
bismo zaključili da je zbir uglova sfernog trougla jednak 2R, što nije istina, jer se u
sfernoj geometriji dokazuje da je taj zbir uvek veći od 2R.
Sada je logično postaviti pitanje: Gde je Tibo pogrešio? Greška je u tome što
Slika 3.20.
su tri uzastopne rotacije prave p (ili glavne kružnice) oko triju različitih tačaka B,
C i A s uglovima β, γ i α ekvivalentne jednoj rotaciji oko tačke A za ugao β + γ + α
jedino ako je:
]BAD = ]ABC i ]DAE = ]BCA
što je moguće samo ako u tački A postoji jedina paralela AD sa CB, tj. ako važi V
Euklidov postulat. Dakle, i Tibo se kao i mnogi drugi matematičari pokušavajući
da dokaže aksiomu paralelnosti neprimetno u toku samog dokaza oslanjao na tu istu
aksiomu.
45
Glava 4
Geometrija Lobačevskog
4.1 Gausova teorija o V Euklidovom postulatu

Suštinskih promena u geometriji nije bilo još od vremena Euklida i Arhimeda
sve do prve polovine devetnaestog veka. Mnogi pokušaji da se razreši pitanje petog
Euklidovog postulata ostali su bezuspešni.
Karl Fridrih Gaus1 sa dvanaest godina počeo je da kritikuje Euklidove Elemente.
Usredsredio se, kao i drugi pre njega, na postulat o paralelama. Za razliku od svih
svojih prethodnika, Gaus nije pokušao da dod̄e do nekog prihvatljivijeg vida ovog
postulata niti da ga učini nepotrebnim time što bi ga dokazao preko drugih postu-
lata. Umesto toga, doveo je u sumnju njegovu valjanost. Da li je moguće, zapitao
se Gaus, da je prostor zapravo zakrivljen?
Slika 4.1: Karl Fridrih Gaus
1
Johann Carl Friedrich Gauß (1777-1855), nemački matematičar i naučnik
46
GLAVA 4. GEOMETRIJA LOBAČEVSKOG
Kada se Gaus 1795. upisao na Getingenski univerzitet, veoma se zainteresovao

za problem petog postulata. Jedan od njegovih profesora, Abraham Kestner, sa-
kupljao je iz hobija literaturu o istoriji petog postulata. Kestnerov student Georg
Kligel čak je, kao doktorsku disertaciju, preduzeo analizu dvadeset osam neuspelih
pokušaja da se postulat dokaže. No, ni Kestner niti bilo ko drugi nije bio pripravan
da prihvati ono što je Gaus podozrevao: da je postulat možda netačan. Kestner
je čak jednom prilikom primetio da bi samo ludak mogao da posumnja u valjanost
postulata. Gaus je zadržao svoje mišljenje za sebe.
Gaus je prvi došao, nakon dugogodišnjeg razmišljanja, do uverenja da se može
izgraditi geometrija, u sebi neprotivurečna, u kojoj bi se Euklidova aksioma o parale-
lama zamenila hipotezom o oštrom uglu. Takvu geometriju nazvao je ”neeuklidska”.
Ta svoja shvatanja Gaus nije objavio.
Do 1824. godine Gaus je uspeo da razdradi čitavu teoriju neeuklidske geometrije
i 6. novembra iste godine, advokatu Taurinusi, koji se isto tako bavio matemati-
kom, piše sledeće: ”Pretpostavka da je zbir uglova u trouglu manji od 180 ◦ vodi do
posebne geometrije, različite od naše (euklidske), koja je sasvim celovita i koju sam
ja razradio na potpuno zadovoljavajući način...”. Mnoge od svojih dela Gaus nije
želeo da objavi, strahujući od reakcije koju bi izazvali novi pogledi na peti Euklidov
postulat, te je i Taurinusa zamolio da njegove zamisli u vezi neeuklidske geometrije
ne izlaže javnosti. Njegovi radovi su pronad̄eni tek posle njegove smrti.
47
4.2 Doba Lobačevskog i Boljaja

Pored Gausa, teorijom paralela bavili su se i drugi istaknuti matematčari tog
vremena kao što su Dalamber, Laplas2 i Lagranž3 . Ostalo je zabeleženo da je La-
granž u kasnim godinama svoga života pripremao jednu raspravu o paralelama i da
je na samom početku njenog izlaganja u Akademiji zastao i završio rečima: ”Moram
još o tome da razmislim”. Nije još mnogo vremena prošlo do konačnog rasvetljenja
ovog problema. Problem paralela je rešen, ali u neskladu sa predrasudama koje su
vekovima vladale.
Početkom devetnaestog veka Nikolaj Lobačevski i Janoš Boljaj su nezavisno je-
dan od drugoga došli na ideju da peti Euklidov postulat zamene aksiomom koja bi
ga negirala. Nemajući pred sobom očigledne slike koje bi poduprle njihov pogled na
osnove geometrije, oni su umeli da izgrade teoriju koja je isto toliko logički valjana
kao i euklidska geometrija. Oni su, kako mladi Janoš Boljaj, ističe u jednom pismu
svome ocu, ”ni iz čega” stvorili ”jedan sasvim novi svet”. Tako je po prvi put za-
snovana jedna teorija koja se nije zasnivala na očiglednosti. Iz geometrijskog sveta
u kojem se u potpunosti moglo osloniti na intuiciju zasnovanu na predstavama koja
ostvaruju čula, zakoračilo se u svet koji postoji izvan dohvata našeg iskustva.
Iste godine 1823., kada je i Janoš Boljaj pisao svom ocu da je otkrio novu geome-
triju, u mestu Kazanj u Rusiji, Nikolaj Ivanovič Lobačevski istraživao je posledice
narušavanja postulata o paralelama u jednom neobjavljenom udžbeniku geometrije.
Lobačevskom je mentor bio Johan Bartels, u to vreme profesor na univerzitetu u
Kazanju. Zajedno sa Bartelsom Volfgang Boljaj, otac Janoša Boljaja, se zanimao
za neeuklidsku geometriju i pri tom vodili rasprave o toj zamisli sa matematičarom
Gausom.
Slika 4.2: Nikolaj Lobačevski (levo) i Janoš Boljaj (desno)

2
Pierre-Simon, Marquis de Laplace (1749 - 1827), francuski matematičar i astronom
3
Joseph-Louis, comte de Lagrange (1736 - 1813), francusko-italijanski matematičar
48
Rezultate svojih istraživanja Lobačevski je saopštio u odeljenju fizičko - mate-

matičkih nauka Kazanjskog univerziteta dana 23. februara 1826. godine, a rad
Sažeto izlaganje osnova geometrije sa strogim dokazom teorema o paralelama, koji
obeležava početak neeuklidske geometrije, publikovao je u ”Vesniku” Kazanjskog
univerziteta 1829. godine. Mad̄arski matematičar Janoš Boljaj je rezultate svojih
istraživanja objavio 1832. godine u vidu dodatka knjige ”Geometrija” svojeg oca
Volfganga Boljaja. Stoga se taj rad u literaturi i sreće pod naslovom ”Apendiks”,
što na latinskom jeziku znači ”dodatak”. Kako je Boljajev otac bio Gausov prijatelj,
rad je poslao Gausu s molbom da da mišljenje o vrednosti rada njegovog sina. U
odgovoru Gaus mu piše da se rezultati do kojih je došao mladi Boljaj podudaraju s
njegovim. U tom pismu Gaus napominje da nema nameru da publikuje išta od tih
svojih radova, jer smatra da većina matematičara ne bi shvatila o čemu se u njima
radi. Janoš se potpuno razočarao odgovorom Gausa. Nije mogao da veruje da je
Gaus i pre njega došao do otkrića neeuklidske geometrije. Čak je pomišljao da je
njegov otac ranije otkrio ideje iznete u Apendiksu. Iako se kasnije uverio da je ta
sumnja neopravdana, nikada nije mogao da oprosti Gausu što nije javno pohvalio
vrednost njegovog rada.
Nije iznenad̄ujuće to što zamisli Lobačevskog i Boljaja nisu za njihova života
dobile priznanje koje im pripada. Samo je Gaus razumeo dubinu i dalekosežnost
njihovih ideja, jer su se one podudarale sa njegovim zamislima. Zanimljivo je to što
je Gaus znao za radove obojice matematičara, ali nije nijednog od njih upoznao sa
rezultatima drugog. Do Boljaja je dospela jedna rasprava Geometrijsko istraživanje
teorije paralela na nemačkom jeziku Nikolaja Lobačevskog, dok Lobačevski nikada
nije saznao za rad Janoša Boljaja. Boljaj se začudio kako se mnoge postavke u
knjizi Lobačevskog podudaraju sa njegovim rezultatima u Apendiksu, te je počeo
sumnjati da je njegov rad nekako došao u ruke Lobačevskog. Sumnjao je čak da se
pod imenom Lobačevskog ne krije sam Gaus.
Iako se Boljaju ne mogu osporiti zasluge za otkriće neeuklidske geometrije, ipak
ga ne možemo po značenju u tom poslu uporediti sa Lobačevskim. Boljaj nije u svom
rešenju postigao onu celovitost, potpunost i zaokruženost koju je dao Lobačevski.
Stoga se zasluge za otkriće neeuklidske geometrije danas pripisuju najviše Lobače-
vskom. Zbog toga novootkrivena geometrija dobija naziv po njegovom imenu - ne-
euklidska geometrija Lobačevskog ili hiperbolička geometrija.
Dve decenije nakon otkrića hiperboličke geometrije otkrivena je još jedna nee-
uklidska geometrija, tj. eliptička ili Rimanova geometrija, do koje je došao mate-
matičar Riman4 1854. godine u svom radu O hipotezama koje leže u osnovi geome-
trije, razmatrajući tzv. polidimenzione površi. Eliptički prostor jeste prostor koji
se dobija ako se pretpostavi jedno drugo narušavanje postulata o paralelama: da
uopšte nema paralelnih linija, tj. da se sve linije u ravni moraju seći. Ukoliko se
prisetimo izučavanja Sakerija i Lamberta vezana za dokaz V Euklidovog postulata,
možemo reći da eliptička geometrija nastaje ukoliko se umesto V Euklidovog postu-
lata pretpostavi da važi, tzv. hipoteza tupog ugla (Slika 4.3.).
4
Georg Friedrich Bernhard Riemann (1826 - 1866), nemački matematičar
49
Slika 4.3: Četvorougao u a) euklidskoj; b) hiperboličkoj i c) eliptičkoj geometriji
50
4.3 Aksioma Lobačevskog

U okviru apsolutne geometrije bili smo u mogućnosti da dokažemo tvrd̄enje
prema kojem u jednoj ravni kroz tačku A van prave a postoji prava koja s pravom a
nema zajedničkih tačaka. Med̄utim, u apsolutnoj geometriji nije moguće ustanoviti
koliki je broj tih pravih. Uvod̄enjem aksiome prema kojoj kroz tačku A postoji samo
jedna prava koja sa pravom a nema zajedničkih tačaka Plejfer je omogućio izgrad-
nju euklidske geometrije. Polazeći od aksioma apsolutne geometrije i pretpostavke
da postoje kroz tačku A dve prave koje s pravom a nemaju zajedničkih tačaka,
Lobačevski je došao do potpuno nove tzv. hiperboličke geometrije. U ovom odeljku
samo ćemo izložiti njenu aksiomatiku i ukazati na mogućnost njene realizacije.
Aksioma Lobačevskog. Postoje prava a i tačka A van nje tako da u njima
odred̄enoj ravni kroz tačku A prolaze dve prave a1 i a2 koje sa pravom a nemaju
zajedničkih tačaka (Slika 4.4.).
Za tačku A i pravu a reći ćemo da imaju svojstvo Lobačevskog.
Slika 4.4.
Teoriju zasnovanu na sistemu aksioma apsolutne geometrije i aksiomi Lobačevskog

nazivamo hiperboličkom geometrijom ili geometrijom Lobače-vskog. Ta geometrija
se ponekad naziva i geometrijom Boljaj-Lobačevskog ili geometrijom Gaus-Boljaj-
Lobačevskog. Ravan i prostor u kojima važe aksiome te geometrije nazivamo re-
spektivno hiperboličkom ravni ili ravni Lobačevskog i hiperboličkim prostorom ili
prostorom Lobačevskog, a označavamo ih redom L2 i L3 .
Aksioma Lobačevskog omogućava da neposredno ustanovimo niz teorema koje
se odnose na zbirove unutrašnjih i spoljašnjih uglova prostih ravnih poligona. Sva
tvrd̄enja koja važe u apsolutnoj geometriji prenose se, a dobija se i niz novih tvrd̄enja
koja su posledica aksiome Lobačevskog.
Teorema 4.3.1. Ako je σ(∆) zbir unutrašnjih uglova trougla u ravni L2 i ako je R
prav ugao tada je σ(∆) < 2R.
Dokaz. Na osnovu prve Ležandrove teoreme sledi da je σ(∆) ≤ 2R. Ako bi bilo
σ(∆) = 2R tada bi prema trećoj Ležandrovoj teoremi za svaku pravu p i svaku
tačku A van nje u njima odred̄enoj ravni postojala jedinstvena prava a koja sadrži
51
tačku A i sa pravom p nema zajedničkih tačaka. Ovo je u suprotnosti sa aksiomom

Lobačevskog, te mora da važi da je σ(∆) < 2R.
Teorema 4.3.2. Svaki spoljašnji ugao trougla u ravni L2 veći je od zbira dva unu-
trašnja nesusedna ugla tog trougla.
Dokaz.
Slika 4.5.
Neka su α, β i γ uglovi trougla ∆ABC redom kod temena A, B i C (Slika 4.5.).

Ako označimo sa α1 spoljašnji ugao kod temena A i ako je R prav ugao, tada je
α1 = 2R − α > α + β + γ − α = β + γ,
a ovo je trebalo pokazati.
Teorema 4.3.3. Ako je σ(A1 A2 . . . An ) zbir svih unutrašnjih uglova prostog n-tougla
A1 A2 . . . An u ravni L2 i R prav ugao tada je
σ(A1 A2 . . . An ) < (n − 2) · 2R
Dokaz. Teoremu ćemo dokazati primenom matematičke indukcije po broju temena

n-tougla.
Za n=3 tvrd̄enje očigledno važi na osnovu Teoreme 4.3.1. Pretpostavimo da
tvrd̄enje važi za prirodan broj n. Dokazaćemo da isto važi i za n + 1.
Na osnovu induktivne pretpostavke imamo sledeće
σ(A1 A2 . . . An An+1 ) = σ(A1 A2 . . . An ) + σ(A1 An An+1 )

< (n − 2)2R + 2R = ((n + 1) − 2)2R.
Teorema 4.3.4. Ako su u hiperboličkoj ravni dati prava a i tačka A van nje tada u
njima odred̄enoj ravni postoji neograničeno mnogo pravih koje sadrže tačku A i ne
seku pravu a.
52
Slika 4.6.
Dokaz. Na osnovu aksiome Lobačevskog postoje dve prave a1 i a2 takve da sadrže

tačku A i sa pravom a nemaju zajedničkih tačaka. Označimo sa A2 tačku prave
a2 (Slika 4.6.) koja se nalazi sa one strane prave a1 sa koje nije prava a, a sa B
proizvoljnu tačku prave a. Tada se tačke A2 i B nalaze sa raznih strana prave a1 ,
pa duž A2 B seče pravu a1 u tački A1 .
Tada je tačka A1 izmed̄u tačaka A2 B, pa su prema tome A1 i A2 različite tačke.
Neka je P proizvoljna unutrašnja tačka duži A1 A2 , a p prava odred̄ena tačkama
A i P . Tada prava p nema zajedničkih tačaka sa pravom a. Zaista, ukoliko bi se
ove dve prave sekle u nekoj tački S, tada bi važio jedan od rasporeda B(A, P, S) ili
B(S, A, P ). Ako bi bilo B(A, P, S), onda bi prava a1 pripadala ravni trougla ∆P BS.
Prava a1 tada ne bi sadržala ni jedno teme trougla ∆P BS, sekla bi stranicu P B
u tački A1 i produžetak stranice P S u tački A. Na osnovu Pašovog stava sledi da
prava a1 mora seći stranicu BS tog trougla, odnosno pravu a. Ovo je u kontradikciji
sa pretpostavkom, odakle sledi da prava p nema zajedničkih tačaka sa pravom a.
Analogno se pokazuje da isto važi i u slučaju kada je B(S, A, P ). S obzirom na
činjenicu da na duži A1 A2 postoji beskonačno mnogo unutrašnjih tačaka to postoji
i beskonačno mnogo pravih u ravni odred̄enoj tačkom A i pravom a, koje prolaze
kroz tačku A i sa pravom a nemaju zajedničkih tačaka.
Na osnovu prethodne teoreme zaključujemo da se skup svih pravih koje sadrže

tačku A i koje se nalaze u ravni L2 može razložiti na dva podskupa pravih M i N ,
pri čemu je M skup svih pravih koje sadrže tačku A i seku pravu a, a N skup svih
pravih koje sadrže tačku A i ne seku pravu a. Ovakvo razlaganje zadovoljava uslove
Dedekindovog5 preseka, odnosno Dedekindove aksiome neprekidnosti6 , te postoje
dve i samo dve prave koje razdvajaju skupove M i N . Indirektnim putem se može
5
Julius Wilhem Richard Dedekind (1831-1916), nemački matemtičar
6
(Dedekindova aksioma neprekidnosti) Ako su M i N dva neprazna skupa tačaka orijentisane
prave p tako da za proizvoljnu tačku P skupa M i proizvoljnu tačku Q skupa N važi da je tačka P
ispred tačke Q (P ≺ Q), tada na pravoj p postoji tačka X takva da je za svaku tačku P ∈ M\ {X}
i Q ∈ N \ {X} važi relacija P ≺ X ≺ Q.
53
ustanoviti da granične prave ova dva skupa pravih nemaju sa pravom a zajedničkih
tačaka, tj. da pripadaju skupu N .
Definicija 4.3.1. Neka je u ravni Lobačevskog data prava a i tačka A izvan nje.
Granične prave a1 i a2 koje razdvajaju pramen pravih ravni L2 koje sadrže tačku
A na podskupove pravih koje ne seku pravu a i pravih koje seku pravu a, nazivamo
pravama koje su paralelne sa pravom a u tački A.
Smatraćemo da je jedna od pravih a1 i a2 parlalelna pravoj a u jednom smeru,

a druga paralelna pravoj a u drugom smeru. Sve ostale prave u toj ravni koje
sadrže tačku A i sa pravom a nemaju zajedničkih tačaka nazivamo hiperparalelnim
pravama sa pravom a. Za paralelnost koristimo uobičajenu oznaku p k a, a za
hiperparalelnost koristimo oznaku p k a. U hiperboličkoj geometriji paralelne prave
h
karakterišu neke osobine koje ih bitno razlikuju od euklidske geometrije.
54
4.4 Ugao paralelnosti. Funkcija Lobačevskog

Jedna bitna karakteristika paralelnih pravih u geometriji Lobačevskog je ugao
paralelnosti. U ovom delu ćemo definisati ugao paralelnosti dveju pravih, a zatim
uvesti funkciju Lobačevskog.
Definicija 4.4.1. Neka je tačka P izvan prave BB 0 i Q podnožje normale iz tačke
P na pravu BB 0 . Ako je AA0 prava koja sadrži tačku P i paralelna je sa BB 0 , tada
oštar ugao ω = ]QP A0 nazivamo uglom paralelnosti prave AA0 u tački P sa pravom
BB 0 , tj. uglom paralelnosti koji odgovara duži P Q.
Slika 4.7.
Pokazaćemo da je ugao paralelnosti potpuno odred̄en rastojanjem tačke, tj. da

važi sledeća teorema:
Teorema 4.4.1. Jednakim dužima odgovaraju jednaki uglovi paralelnosti.
Dokaz. Neka su P i P 0 dve tačke koje se nalaze na jednakim rastojanjima redom
od pravih a i a0 (Slika 4.8.). Kroz tačku P postavimo pravu u paralelnu pravoj a,
a kroz tačku P 0 pravu u0 paralelnu pravoj a0 . Sa Q i Q0 označimo redom podnožja
normala iz tačaka P i P 0 na prave a i a0 , a sa α i α0 uglove paralelnosti u tačkama
P i P 0 redom u odnosu na prave a i a0 . Kako se tačke P i P 0 nalaze na jednakim
rastojanjima redom od pravih a i a0 , to je P Q = P 0 Q0 . Pokazaćemo da je α = α0 .
Pretpostavimo suprotno, da je α 6= α0 . Neka je npr. α < α0 . Kroz tačku P 0
postavimo pravu v 0 koja sa duži P 0 Q0 u smeru paralelnosti pravih a0 i u0 zaklapa
ugao jednak uglu α. Iz paralelnosti pravih u0 i a0 sledi da prava v 0 mora seći pravu
a0 u smeru paralelnosti pravih u0 i a0 od tačke Q0 . Označimo sa R0 njihovu presečnu
tačku. Neka je R tačka prave a u smeru paralelnosti pravih a i u takva da je
QR ∼ = Q0 R0 . Trouglovi ∆P QR i ∆P 0 Q0 R0 su podudarni na osnovu prvog stava
podudarnosti trouglova, jer je P Q ∼ = P 0 Q0 , ]Q = ]Q0 i QR ∼ = Q0 R0 , odakle sledi
da je ]QP R = α. To znači da se prave u i P R poklapaju, tj. da se paralelne prave
u i a seku u tački R, a to je nemoguće. Dakle, ne može biti α < α0 . Analogno
se pokazuje da ne može biti α > α0 . To znači da mora biti α = α0 , čime je dokaz
završen.
55
Slika 4.8.
Teorema 4.4.2. Ugao paralelnosti je uvek oštar.

Dokaz.
Slika 4.9.
U ovo je lako uveriti se, ukoliko u tački A konstruišemo normalu AR na duž

AB (Slika 4.9.). Prave AR i CC 0 grade jednake suprotne uglove sa duži AB, pa su
med̄usobno hiperparalelne7 i samim tim se ne seku. Neka je AP poluprava paralelna
pravoj CC 0 u smeru BC. Očigledno je da poluprava AP ne može biti iznad poluprave
AR, jer tada ne bi bila ”prva” poluprava koja ne seče pravu CC 0 .
Teorema 4.4.3. Većoj duži odgovara manji ugao paralelnosti.

Dokaz. Neka je A proizvoljna tačka van prave a i neka je P podnožje normale
iz tačke A na pravu a (Slika 4.10.). Označimo sa b pravu koja sadrži tačku A i
paralelna je pravoj a. Sa α označimo ugao paralelnosti koji odgovara duži AP .
Neka je A0 tačka prave AP takva da su A i A0 sa iste strane u odnosu na tačku P .
7
Teorema 4.6.4. Dve prave koje u preseku sa trećom pravom grade jednake suprotne uglove
su hiperparalelne. (Dokaz ove teoreme uslediće nešto kasnije u radu)
56
Slika 4.10.
Pretpostavimo da je P A0 > P A. Konstruišimo pravu b0 koja prolazi kroz tačku A0 i

u smeru paralelnosti pravih a i b gradi ugao α sa A0 P . Dve prave b i b0 grade jednake
suprotne uglove u preseku sa pravom A0 P , pa su prave b i b0 hiperparalelne8 . To znači
da prava a0 koja sadrži tačku A0 i paralelna je pravoj b gradi u smeru paralelnosti
ugao α0 za koji je α0 < α. Iz a0 k b i b k a sledi da je a0 k a. Dakle, ugao paralelnosti
α0 koji odgovara duži A0 P je manji od ugla paralelnosti α koji odgovara duži AP .
Iz napred navedenog zaključujemo da veličina ugla paralelnosti neke prave AA0

u tački P sa pravom BB 0 u proizvoljnom sistemu merenja duži predstavlja funkciju
odstojanja x tačke P od prave BB 0 . Ovu funkciju obeležavamo sa Π i nazivamo
funkcijom Lobačevskog. Sledeća teorema daje osnovne osobine funkcije Lobačevskog:
Teorema 4.4.4. Ako je Π funkcija Lobačevskog tada je:
1. dom(Π) = (0, +∞),
2. codom(Π) = (0, π2 ),
3. Π strogo opada i neprekidna je funkcija,
4. lim Π(x) = π2 , lim Π(x) = 0.
x→0 x→∞
Dokaz.
1. Trivijalno sledi iz definicije.
2. Neka je α proizvoljan oštar ugao. Dokazaćemo da je ono ugao paralelnosti neke
duži x (Slika 4.11.). Neka je O teme, a a i b kraci ugla α. Odatle sledi da postoji
jedinstvena prava a09 normalna na pravu b i paralelna sa pravom a. Označimo
sa M presek pravih a0 i b. Duž OM zadovoljava relaciju Π(OM ) = α. Biće,
dakle, x = OM i ovim je dokaz završen.
8
su hiperparalelne.
9
Teorema. 4.5.7. Ako je ω oštar ugao u ravni L2 tada postoji jedinstvena prava upravna na
jedan krak, a paralelna sa drugim krakom tog ugla. (Dokaz ove teoreme izložićemo nešto kasnije u
ovom radu)
57
Slika 4.11.
3. Direktno sledi iz teoreme 4.4.3.
4. Sledi iz delova 2. i 3. ove teoreme.
Iz same činjenice da Π(x) → π2 , kad x → 0 sledi da se u malim delovima prostora

geometrija Lobačevskog malo razlikuje od Euklidske geometrije i da se ta razlika
smanjuje sa smanjivanjem posmatranog dela prostora.
Veza izmed̄u uglova i linearnih veličina data funkcijom α = Π(x) uslovljava ce-
lokupni karakter geometrije Lobačevskog. Na taj način u geometriji Lobačevskog
nema sličnih figura. To nije teško zaključiti, jer su uglovi i stranice trouglova pove-
zani med̄usobno jednačinama, pa zadavanjem uglova trouglova potpuno su odred̄ene
i njegove stranice, pa dva trougla sa podudarnim uglovima imaju podudarne i od-
govarajuće stranice, tj. podudarni su med̄u sobom.
58
4.5 Paralelne prave u ravni L2

Definicijom 4.3.1. uvedena je relacija paralenosti dve prave u ravni L2 koja je
bila strogo vezana za paralelnost jedne prave prema drugoj pravoj u odnosu na
zadatu tačku. Pokazaćemo da paralelnost ne zavisi od tačke u odnosu na koju smo
tu paralelnost definisali, tj. pokazaćemo da je svojstvo paralelnosti transmisibilno,
odnosno prenosno.
Teorema 4.5.1. Relacija paralelnosti pravih u ravni L2 je transmisibilna.
Dokaz. Neka je prava AA0 paralelna pravoj BB 0 u nekoj tački M . Pokazaćemo
da je prava AA0 paralelna pravoj BB 0 u proizvoljnoj tački N prave AA0 . Mogu
nastupiti dve mogućnosti:
(i) Tačka N se nalazi na pravoj AA0 od tačke M u smeru paralelnosti,
(ii) Tačka N se nalazi na pravoj AA0 od tačke M u smeru suprotnom od smera

paralelnosti.
Razmotrimo ponaosob svaki od ova dva slučaja.
Slika 4.12.
(i) Neka je K proizvoljna tačka prave BB 0 (Slika 4.12.). Da bismo pokazali da

je prava AA0 paralelna pravoj BB 0 u tački N dovoljno je da pokažemo da je AA0
granična prava u skupu pravih koje sadrže tačku N i ne seku pravu BB 0 , odnosno
dovoljno je pokazati da svaka prava koja sadrži tačku N i proizvoljnu tačku P unutar
ugla ]KN A0 seče pravu BB 0 .
Ako bi se tačka P nalazila na pravoj BB 0 ili sa one strane prave BB 0 sa koje nije
tačka N , direktno bi sledilo da prava N P seče pravu BB 0 . Zato pretpostavimo da
se tačka P nalazi sa one strane prave BB 0 sa koje je i tačka N . Kako je prava AA0
paralelna pravoj BB 0 u tački M , a tačka P se nalazi unutar ugla ]KM A0 , to prava
M P seče pravu BB 0 u nekoj tački Q. Prava N P u uglu ]KN M nema tačaka, te
ne može seći stranicu M K trougla ∆M KQ. Pored toga, i s obzirom da se nalazi
u ravni trougla ∆M KQ i ne sadrži nijedno njegovo teme, prava N P seče stranicu
M Q tog trougla, pa na osnovu Pašovog stava ona mora seći stranicu KQ, te seče i
59
pravu BB 0 . To znači da je u ovom slučaju prava AA0 paralelna pravoj BB 0 u tački

N.
Slika 4.13.
(ii) Neka se sada tačka N nalazi na pravoj AA0 od tačke M u smeru suprotnom
od smera paralelnosti (Slika 4.13.). Neka je K proizvoljna tačka prave BB 0 . Da
bismo pokazali da je AA0 k BB 0 u tački N dovoljno je pokazati da je AA0 granična
prava u skupu pravih koje sadrže tačku N i ne seku pravu BB 0 , odnosno dovoljno
je pokazati da svaka prava koja sadrži tačku N i neku tačku P unutar ugla ]KN A0
seče pravu BB 0 . Ukoliko se tačka P nalazi na pravoj BB 0 ili s one strane prave BB 0
sa koje nije tačka N , tada očigledno prava N P seče pravu BB 0 . Zato pretpostavimo
da se tačka P nalazi sa one strane prave BB 0 sa koje je i tačka N . Neka je R
proizvoljna tačka prave N P iza tačke N u odnosu na tačku P . Prava RM sadrži
tačku R koja se nalazi u naporednom uglu ugla ]KM A, te ona sadrži i tačku koja
pripada drugom naporednom uglu ugla ]KM A. Prema tome, kako je AA0 k BB 0
u tački M , to prava RM seče pravu BB 0 u nekoj tački Q. Prava N P sadrži teme
konveksnog ugla ]KN M i tačku P unutar tog ugla, te seče duž KM u nekoj tački
S. Dakle, prava N P se nalazi u ravni trougla ∆M KQ, ne sadrži nijedno njegovo
teme, seče njegovu stranicu KM u tački S i produžetak stranice M Q u tački R,
pa prema Pašovom stavu mora seći treću stranicu KQ tog trougla, tj. pravu BB 0 .
Ovim je pokazano da je AA0 k BB 0 u tački N .
Na osnovu ove teoreme sledi da nije potrebno naglašavati u kojoj je tački prava
AA paralelna pravoj BB 0 .
0
Teorema 4.5.2. Relacija paralelnosti definisana na skupu pravih u ravni L2 je re-

lacija ekvivalencije.
Dokaz.
REFLEKSIVNOST: Ako u definisanju paralelnosti pravih u ravni L2 dopu-
stimo da tačka A pripada pravoj a, tada u tački A neće postojati hiperparalelne
prave, a prave a1 i a2 će se poklapati i biti suprotnosmerne. Odatle neposredno sledi
da je relacija paralelnosti pravih u ravni L2 refleksivna.
60
Slika 4.14.
SIMETRIČNOST: Neka je AA0 k BB 0 (Slika 4.14.), pokazaćemo da je i BB 0 k

AA0 . Neka je M proizvoljna tačka prave AA0 , a N podnožje normale iz tačke M na
pravu BB 0 . Kako je AA0 k BB 0 to svaka prava koja sadrži tačku M i neku tačku
unutar ugla ]N M A0 seče pravu BB 0 . Da bismo dokazali da je BB 0 k AA0 dovoljno
je pokazati da svaka prava koja sadrži tačku N i neku tačku P unutar ugla ]M N B 0
seče pravu AA0 .
Označimo sa Q podnožje normale iz tačke M na pravu N P . Kako je ugao
]M N B 0 prav, a tačka P unutar tog ugla, to je ugao ]M N P oštar, pa se tačka
Q nalazi na polupravoj N P . Trougao ∆N QM je pravougli sa pravim uglom kod
temena Q, pa je hipotenuza M N tog trougla veća od katete M Q, tj. M N > M Q.
To znači da izmed̄u tačaka M i N postoji tačka K takva da je M Q ∼ = M K. Neka
je CC prava koja je u tački K normalna na pravu M N . Neka je M L0 prava koja
0
je simetrična pravoj M Q u odnosu na simetralu ugla ]N M A0 . Kako prava M Q

sadrži tačku Q koja se nalazi unutar ugla ]N M A0 , to će i njoj simetrična prava
M L0 sadržati tačku unutar ugla ]N M A0 . S obzirom da je prava AA0 paralelna
pravoj BB 0 to prava M L0 seče pravu BB 0 u nekoj tački L. Tačke M i L se nalaze
sa raznih strana prave CC 0 , pa duž M L mora seći pravu CC 0 u nekoj tački S. Na
pravoj AA0 označimo sa T tačku za koju važi B(M, T, A0 ) i M T ∼= M S. Trouglovi
∆M KS i ∆M QT su podudarni na osnovu prvog stava podudarnosti trouglova, jer
važi M K ∼ = M Q, M S ∼ = M T i ]KM S ∼ = ]QM T . Iz njihove podudarnosti sledi
podudarnost preostalih odgovarajućih elemenata, tj. ]SKM ∼ = ]T QM , a kako je
]SKM = R, to sledi da je i ]T QM = R, tj T Q⊥M Q. Kako u jednoj tački neke
prave postoji samo jedna prava koja je u toj tački upravna na datu pravu, to se
prave N P i QT moraju poklapati. To znači da prava N P ≡ N Q seče pravu AA0 u
tački T . Ovim smo pokazali da je BB 0 k AA0 u nekoj tački N , pa je BB 0 paralelna
pravoj AA0 i u svakoj drugoj tački. Dakle, važi simetričnost relacije paralelnosti
pravih u L2 .
TRANZITIVNOST Pretpostavimo da je AA0 k BB 0 i BB 0 k CC 0 i pokazaćemo
da je AA0 k CC 0 . Ovde se govori o paralelnosti u istom smeru, jer za različite sme-
rove tranzitivnost ne važi.
Razmatraćemo dva slučaja:
61
i) Prava BB 0 se nalazi izmed̄u pravih AA0 i CC 0 ,
ii) Jedna od pravih AA0 i CC 0 se nalazi izmed̄u druge dve.
Slika 4.15.
i) Neka se prava BB 0 nalazi izmed̄u pravih AA0 i CC 0 (Slika 4.15.). Sa P i R

označimo proizvoljne tačke redom pravih AA0 i CC 0 . Kako se prava BB 0 nalazi
izmed̄u pravih AA0 i CC 0 to duž P R seče pravu CC 0 u nekoj tački Q. Da bismo
pokazali da je AA0 k CC 0 dovoljno je dokazati da svaka prava koja sadrži tačku P i
neku tačku X unutar ugla ]RP A0 seče pravu CC 0 . Tačka X se nalazi u unutrašnjosti
ugla ]RP A0 , pa se ona nalazi i u unutrašnjosti ugla ]QP A0 , a kako je AA0 k BB 0
to prava P X seče pravu BB 0 u nekoj tački Y . Neka je Z tačka prave P X iza tačke
Y u odnosu na tačku P . Prema tome, tačka Z se nalazi unutar ugla ]RY B 0 . Kako
je BB 0 k CC 0 to prava Y Z seče pravu CC 0 u tački V , te i prava P X seče pravu
CC 0 . Time smo pokazali da u ovom slučaju važi tranzitivnost relacije paralelnosti.
Slika 4.16.
ii) Neka je sada jedna od pravih AA0 i CC 0 izmed̄u druge dve prave (Slika 4.16.).
Neka je to prava CC 0 . Označimo sa P i Q proizvoljne tačke redom pravih AA0 i
BB 0 . Prema tome tačke P i Q su sa raznih strana prave CC 0 , pa duž P Q seče pravu
CC 0 u nekoj tački R. Da bismo pokazali da je AA0 k CC 0 dovoljno je dokazati da
62
svaka prava koja sadrži tačku P i neku tačku X unutar ugla ]RP A0 mora seći pravu
CC 0 .
Tačka X se nalazi u uglu ]RP A0 , pa se nalazi i u uglu ]QP A0 . Kako je AA0 k BB 0
sledi da P X seče BB 0 u tački Y . Tačke P i Y se nalaze sa raznih strana prave CC 0 ,
pa duž P Y seče pravu CC 0 u tački Z. Dakle, AA0 k CC 0 .
Teorema 4.5.3. Unutar svakog ugla manjeg od 2R postoji jedna i samo jedna prava
koja je paralelna sa kracima tog ugla u odred̄enim smerovima. Ta prava naziva se
granična prava.
Dokaz.
Slika 4.17.
Neka je dat ugao ]AOB < 2R. Označimo sa OD simetralu ugla ]AOB (Slika
4.17.). Neka uglu paralelnosti ]AOD odgovara duž OC. Konstruišimo normalu P Q
u tački C na pravu OD. Pri tom je CP k OA i CQ k OB. Očigledno je prava P Q
tražena prava, tj. granična prava ugla ]AOB.
Da bismo pokazali jedinstvenost te prave, pretpostavićemo suprotno. Neka po-
stoji još jedna granična prava P1 Q1 ili P2 Q2 kao na Slici 4.17. Kako je relacija pa-
ralelnosti pravih u L2 tranzitivna iz Q1 P1 k OA i QP k OA sledi da je Q1 P1 k QP .
Med̄utim, to je nemoguće, jer su prave Q1 P1 i QP normalne na pravu OD, tj. sa
njom grade jednake suprotne uglove10 . Kao takve ove dve prave su med̄usobno
hiperparalelne. Dakle, postoji jedinstvena granična prava ugla ]AOB.
Iz upravo dokazane teoreme možemo zaključiti da se kroz tačku M unutar ugla

]AOB < 2R koja je od temena ugla O odvojena graničnom pravom ne može povući
10
Teorema. Dve prave koje u preseku sa trećom pravom grade jednake suprotne uglove su
hiperparalelne.
63
prava koja bi sekla oba kraka tog ugla.

Iz toga vidimo da teorema koja kaže da kroz svaku tačku unutar ugla manjeg
od 2R prolazi prava koja seče oba kraka tog ugla protivureči aksiomi Lobačevskog.
Ona važi samo u euklidskoj geometriji, pa je ekvivalentna V postulatu.
Uz pomoć prethodne teoreme lako je pokazati sledeću:
Teorema 4.5.4. Postoji jedna i samo jedna prava koja je paralelna svakoj od dveju
pravih koje se razilaze (koje se udaljavaju jedna od druge).
Dokaz.
Slika 4.18.
Neka su date prave OA i O1 B1 koje se razilaze (Slika 4.18.). U tački O kon-

struišimo pravu OB koja je paralelna sa pravom O1 B1 . Za ugao ]AOB na osnovu
prethodne teoreme postoji granična prava P Q. Budući da je ona paralelna sa OA i
OB u odgovarajućim smerovima, ona je paralelna i sa O1 B1 , jer je OB k O1 B1 .
Lako je dokazati na osnovu onoga što već znamo da je to jedina prava koja je
paralelna sa pravama OA i O1 B1 .
Poznato nam je iz euklidske geometrije da je rastojanje izmed̄u dve paralelne

prave konstantno. Osim toga za različite parove paralelnih pravih i to rastojanje
je različito. Zbog toga se parovi paralelnih pravih a, b i a0 , b0 ne mogu dovesti do
poklapanja.
Med̄utim, za paralelne prave u ravni Lobačevskog važi sledeće:
Teorema 4.5.5. Svaki par paralelnih pravih može se dovesti do poklapanja s proi-
zvoljnim parom paralelnih pravih.
Drugim rečima, svi su likovi koji se sastoje od dveju paralela med̄usobno podudarni.
Dokaz. Neka su data dva para paralelnih pravih AP k BQ i A1 P1 k B1 Q1 (Slika
4.19.). Na osnovu Teoreme 4.5.3, može se prava AP smatrati graničnom pravom
64
Slika 4.19.
pravog ugla ]QSR, što znači da na pravoj BQ postoji neka odred̄ena i to samo
jedna tačka S, tako da je poluprava SR koja je upravna na polupravu SQ, bude
paralelna sa pravom AP u smeru suprotnom od smera paralelnosti prave AP i SQ.
Drugim rečima, svakako postoji takva tačka S na pravoj BQ da prava AP bude
paralelna sa polupravom SQ, ali da isto tako bude paralelna i sa polupravom SR, i
to sa svakom od njih u odred̄enom smeru.
Isto će važiti i za drugi par paralelnih pravih A1 P1 i B1 Q1 . Na pravoj B1 Q1
postojaće tačka S1 tako da A1 P1 bude granična prava ugla ]Q1 S1 R1 .
Poklopimo oba dobijena lika tako da se tačke S i S1 poklope, poluprava SR padne
na polupravu S1 R1 , a SQ na S1 Q1 . To je moguće, jer su uglovi ]QSR i ]Q1 S1 R1
pravi, tj. podudarni. No, tada će se poklopiti i prave AP i A1 P1 , jer su to granične
prave tih pravih uglova, a na osnovu Teoreme 4.5.3. unutar svakog ugla manjeg od
2R , pa prema tome i pravog, postoji jedna i samo jedna granična prava.
Definicija 4.5.1. Skup svih pravih ravni L2 paralelnih med̄u sobom nazivamo para-
boličkim pramenom pravih.
Teorema 4.5.6. Odstojanje tačke koja se pomera po jednoj od dveju med̄usobno

paralelnih pravih od druge prave strogo i neograničeno opada kada se tačka pomera
u smeru paralelnosti, a strogo i neograničeno raste kada se tačka pomera u smeru
suprotnom od smera paralelnosti.
Dokaz. Neka su AA0 i BB 0 dve razne med̄usobno paralelne prave u ravni L2 .

Označimo sa P1 i P2 (Slika 4.20.) dve proizvoljne različite tačke prave AA0 , pri
čemu se tačka P2 nalazi na pravoj AA0 od tačke P1 u smeru paralelnosti prave AA0
prema pravoj BB 0 . Neka su Q1 i Q2 podnožja normala redom iz tačaka P1 i P2 na
pravu BB 0 . Neka je P10 tačka prave P1 Q1 takva da je Q1 P10 ∼
= Q2 P2 i iB(Q1 , P10 , P1 ).
Četvorougao Q1 Q2 P2 P10 je Sakerijev jer ima dva susedna prava ugla ]P10 Q1 Q2 i
]P2 Q2 Q1 , kao i dve podudarne naspramne stranice P10 Q1 i P2 Q2 . Odatle sledi da
su mu uglovi ]Q1 P10 P2 i ]P10 P2 Q2 na protivosnovici P10 P2 podudarni i oštri. Ugao
]P1 P2 Q2 je tup, jer je njemu naporedan ugao oštar, kao ugao paralelnosti za duž
P2 Q2 . To znači da tačka P10 pripada unutrašnjosti ugla ]P1 P2 Q2 , pa samim tim i
65
unutrašnjosti duži P1 Q1 . Imamo da je Q2 P2 ∼

= Q1 P10 < Q1 P1 . Dakle, ukoliko se
neka tačka kreće po pravoj AA0 u smeru paralelnosti prave AA0 prema pravoj BB 0 ,
rastojanje te tačke od prave BB 0 opada.
Slika 4.20.
Sada ćemo pokazati da se to rastojanje smanjuje neograničeno. To ćemo učiniti

tako što ćemo dokazati da za svaku unapred zadatu duž l postoji tačka prave AA0
čije je rastojanje od prave BB 0 manje od l. Neka je J proizvoljna tačka prave AA0
(Slika 4.21.) i K podnožje normale iz te tačke na pravu BB 0 . Označimo sa L tačku
poluprave KJ takvu da je KL = l. Ukoliko je J ≡ L ili ukoliko je L iza J u odnosu
na tačku K tada je dokaz završen. Zato pretpostavimo da se tačka L nalazi izmed̄u
tačaka K i J. Tačka L se nalazi van prave BB 0 te postoje dve prave koje sadrže
tačku L, a paralelne su sa BB 0 i B 0 B.
Slika 4.21.
Neka je LL0 k BB 0 i LL00 k B 0 B. Kako je AA0 k BB 0 i BB 0 k LL0 , to na osnovu

tranzitivnosti relacije paralelnosti pravih u L2 sledi da je AA0 k LL0 . Prava LL00 ima
tačaka koje su u uglu ]JLL0 , pa ona seče pravu AA0 u tački M . Označimo sa L1
66
tačku prave M A0 takvu da je M L ∼ = M L1 . Sa N i K1 označimo redom podnožja

normala redom iz tačaka M i L1 na pravu BB 0 . Kako su ]N M L i ]N M L1 uglovi
paralelnosti duži M N to su oni jednaki, tj. ]N M L = ]N M L1 , a kako je pored
toga M N ≡ M N i M L ∼ = M L1 biće ∆LM N ∼ = ∆L1 M N . Iz podudarnosti ova dva
∼
trougla sledi da je LN = L1 N i ]M N L = ]M N L1 , pa su i njima komplementni
uglovi med̄usobno jednaki, tj. ]KN L = ]K1 N L1 . Sada je ∆KN L ∼ = ∆K1 N L1
na osnovu petog stava podudarnosti trouglova11 , pa je LK ∼ = L1 K1 , a s obzirom da
je LK ∼ = l to je i L1 K1 ∼= l. Na osnovu toga na pravoj AA0 postoji tačka L1 čije
je rastojanje od prave BB 0 jednako datoj duži l. Odavde prema dokazanom delu
teoreme sledi da postoji tačka na pravoj AA0 čije je rastojanje od prave BB 0 manje
od unapred zadate duži l. Prema tome, zaključujemo da kada se tačka P kreće po
pravoj AA0 u smeru paralelnosti sa pravom BB 0 tada se njeno rastojanje od BB 0
neograničeno smanjuje.
Slučaj kada se tačka P kreće po pravoj AA0 u smeru suprotnom od smera para-
lelnosti prema pravoj BB 0 dokazuje se analogno.
Prema tome, na svakoj od dve med̄usobno paralelne prave postoji tačka čije je
rastojanje od druge prave podudarno unapred zadatoj duži, a isto tako i tačka čije
je rastojanje od druge prave manje od unapred zadate duži. Zbog toga kažemo
da se paralelne prave u smeru paralelnosti asimptotski približavaju, tj. da u smeru
paralelnosti imaju zajedničku beskrajno daleku tačku O∞ . Kako za svaku tačku van
date prave u njima odred̄enoj ravni postoje dve prave koje su sa njom paralelne,
jedna u jednom, a druga u drugom smeru, hiperbolička prava ima dve beskrajno
daleke tačke.
Teorema 4.5.7. Ako je ω oštar ugao u ravni L2 tada postoji jedinstvena prava
upravna na jedan krak, a paralelna sa drugim krakom tog ugla.
Dokaz. Neka su poluprave a i b kraci oštrog ugla ω. Pokazaćemo da postoji jedin-

stvena prava koja je upravna na krak a i paralelna sa krakom b. Pokažimo najpre
da postoji prava koja je normalna na krak a koja sa krakom b nema zajedničkih
tačaka, te ćemo pokazati i jedinstvenost takve prave.
Pretpostavimo suprotno, da svaka prava koja je upravna na krak a ugla ω seče
drugi krak b tog ugla. Neka je A proizvoljna tačka poluprave a (Slika 4.22.) i
A1 , A2 , . . . , An , . . . tačke poluprave a takve da je:
B(A1 , A2 , . . . , An , . . .) i OA = AA1 , A1 A2 = OA1 , . . .
Sve normale na polupravu a u tačkama A1 , A2 , . . . , An , . . . prema pretpostavci

moraju seći polupravu b u nekim tačkama B1 , B2 , . . . , Bn , . . . redom. Kako je zbir
unutrašnjih uglova proizvoljnog trougla u L2 manji od 2R to je defekt δ(∆) =
2R − σ(∆) veći od nule. Ako je neki trougao ∆ razložen na neke trouglove ∆i
11
Peti stav podudarnosti trouglova. Dva trougla su podudarna ako i samo ako su jedna
stranica, na njoj nalegli ugao i ugao naspram nje jednog trougla podudarni odgovarajućoj stranici
i uglovima drugog trougla.
67
Slika 4.22.
(i = 1, 2, . . . , n) tada je defekt tog trougla jednak:

n
X
δ(∆) = δ(∆i ).
i=1
Posmatrajmo trouglove ∆OA1 B1 , ∆OA2 B2 , . . . , ∆OAn Bn , . . .. Tada je:
δ(OA1 B1 ) = δ(OAB) + δ(A1 AB) + δ(BA1 B1 )

= 2δ(OAB) + δ(BA1 B1 )
⇒ δ(OA1 B1 ) > 2δ(OAB),
δ(OA2 B2 ) = δ(OA1 B1 ) + δ(A2 A1 B) + δ(B1 A2 B2 )
= 2δ(OA1 B1 ) + δ(B1 A2 B2 )
⇒ δ(OA2 B2 ) > 22 δ(OAB),
..
.
Nakon n koraka dobićemo δ(OAn Bn ) > 2n δ(OAB). Broj n možemo izabrati

dovoljno veliki tako da ugao 2n δ(OAB) bude veći od bilo kog unapred zadatog ugla,
pa i od zbira dva prava ugla. Odatle bi sledilo da je δ(OAn Bn ) > 2R, a to je u
geometriji Lobačevskog nemoguće. Dakle, polazna pretpostavka je nemoguća, te
ne mogu sve prave upravne na polupravu a seći polupravu b. Prema tome, skup
tačaka poluprave a možemo podeliti na dva podskupa M i N , gde je sa M označen
skup tačaka poluprave a u kojima normala na polupravu a seče polupravu b, a sa
N skup tačaka poluprave a u kojima normala na polupravu a ne seče polupravu
b. Ovako definisani skupovi M i N zadovoljavaju uslove Dedekindovog preseka, tj.
Dedekindove aksiome neprekidnosti, što ćemo sada i pokazati.
Treba pokazati da je:
68
• (∀M ∈ M)(∀M 0 ) B(O, M 0 , M ) ⇒ M 0 ∈ M
• (∀N ∈ N )(∀N 0 ) B(O, N, N 0 ) ⇒ N 0 ∈ N .
Ako je M ∈ M tada normala u tački M na polupravu a seče polupravu b u

nekoj tački K. Prava m0 normalna na polupravu a u nekoj tački M 0 takvoj da je
B(O, M 0 , M ) pripada ravni trougla ∆OM K ne sadrži nijedno njegovo teme, seče
stranicu OM u tački M 0 , ne seče stranicu M K, jer su prave m0 i M K upravne na
polupravu a, pa ukoliko bi se sekle dobili bismo trougao sa dva prava ugla, a to je
u geometriji Lobačevskog nemoguće. Na osnovu Pašovog stava sledi da prava m0
mora seći stranicu OK trougla ∆OM K, pa samim tim i polupravu b u nekoj tački
K 0 . Dakle, tačka M 0 pripada skupu M.
Ako je N ∈ N i N 0 tačka poluprave a takva da je B(O, N, N 0 ). Pokazaćemo
da je N 0 ∈ N . Ukoliko bi tačka N 0 pripadala skupu M onda bi prema prethodno
dokazanom tačka N koja je izmed̄u tačaka O i N 0 pripadala skupu M. Dakle, mora
biti N 0 ∈ N .
Iz dokazanog sledi da skupovi M i N zadovoljavaju uslove Dedekindovog preseka,
pa postoji jedinstvena tačka P koja razdvaja ova dva skupa. Nije teško ustanoviti
da tačka P pripada skupu N . Zaista, ukoliko bi P ∈ M tada bi normala u tački P
na polupravu a sekla polupravu b u nekoj tački Q. Ako bi Q0 bila proizvoljna tačka
poluprave b iza tačke Q u odnosu na O, tada bi podnožje normale iz tačke Q0 na
polupravu a, tačka P 0 bila iza tačke P u odnosu na O, što je nemoguće, jer je tačka
P granična tačka koja razdvaja skupove M i N . Dakle, P ∈ N i normala u P na
poluparvu a ne seče poluparvu b.
Slika 4.23.
Pokažimo sada da je normala P Q u tački P na polupravu a paralelna pravoj b

(Slika 4.23.). To ćemo pokazati tako što ćemo da ustanovimo da svaka prava koja
sadrži tačku P i neku tačku X unutar ugla ]OP Q seče polupravu b. Kako je ]OP Q
prav ugao, a X unutar tog ugla to će ]OP X biti oštar. Dakle, podnožje normale iz
tačke X na pravu OP pripada polupravoj P O. Ako bi tačka X bila sa one strane
prave b sa koje nije tačka P ili na pravoj b onda bi neposredno sledilo da poluprava
P X seče polupravu b. Ukoliko se tačka X nalazi sa one strane sa koje je i tačka P
69
tada je ugao ]XOP oštar, pa podnožje normale iz tačke X na polupravu OP sadrži

tačku Y koja se nalazi izmed̄u tačka O i P . Kako se tačka Y nalazi izmed̄u tačaka
O i P to Y ∈ M, pa poluprava XY seče polupravu b u tački Z.
Prava P X je u ravni trougla ∆OY Z, ne sadrži nijedno njegovo teme, seče stranicu
Y Z u tački X, seče produžetak stranice OY u tački P , pa prema Pašovom stavu
sledi da prava P X seče OZ, a samim tim i polupravu b u nekoj tački V . Prema
tome P Q k OZ, tj. P Q k b. Time smo dokazali egzistenciju prave normalne na
pravu a i paralelne sa pravom b.
Slika 4.24.
Dokažimo sada jedinstvenost te prave. Pretpostavimo suprotno, da postoje dve

prave c i d upravne na krak a i paralelne sa b (Slika 4.24.). Iz tranzitivnosti relacije
paralelnosti pravih u ravni L2 sledi da je c k d, ali je c k d, jer prave c i d sa pravom
h
a grade jednake suprotne uglove12 . Dakle, postoji jedinstvena prava koja je upravna
na jedan krak oštrog ugla, a paralelna sa drugim krakom tog ugla.
Teorema 4.5.8. Odstojanje tačke koja se nalazi na jednom kraku oštrog ugla od
drugog kraka neograničeno raste pri neograničenom udaljavanju te tačke od temena
tog ugla.
Dokaz. Neka je ]pOq dat oštar ugao (Slika 4.25.). Označimo sa Q1 i Q2 proizvoljne
tačke poluprave Oq takve da je B(O, Q1 , Q2 ), a sa P1 i P2 podnožja normala iz tačaka
Q1 i Q2 na polupravu Op. Kako je ]pOq oštar to tačke P1 i P2 pripradaju polupra-
voj Op. Ugao ]OQ1 P1 je oštar, jer ukoliko bi on bio veći ili jednak od R, tada bi
zbir uglova u trouglu ∆OQ1 P1 bio veći od zbira dva prava ugla, a to je u geometriji
Lobačevskog nemoguće. S obzirom da je ugao ]OQ1 P1 oštar to je njegov naporedni
ugao ]Q2 Q1 P1 tup. Neka je Q02 tačka poluprave P2 Q2 takva da je P2 Q02 = P1 Q1 .
Četvorougao P1 P2 Q02 Q1 je u tom slučaju Sakerijev, pa su uglovi na protivosnovici
Q1 Q02 jednaki i oštri. Tada se poluprava Q1 Q02 nalazi u uglu ]P1 Q1 Q2 , pa je tačka
12
su hiperparalelne.
70
Q02 unutrašnja tačka duži P2 Q2 . Dakle, P1 Q1 = P2 Q02 < P2 Q2 .

Prema tome, kada se neka tačka kreće po polupravoj Oq udaljavajući se od te-
mena tog ugla, tačke O, njeno odstojanje od poluprave Op se povećava.
Slika 4.25.
Dokažimo sada da to odstojanje neograničeno raste. Na osnovu prethodne teo-

reme postoji jedinstvena prava XY upravna na poluparvu Op i paralelna sa polu-
pravom Oq. Da bismo dokazali da pomenuto rastojanje neograničeno raste treba da
ustanovimo da na kraku Oq postoji postoji tačka K kojoj je odstojanje od poluprave
Op veće od bilo koje unapred zadate duži l. Neka je L tačka prave XY unutar ugla
]pOq takva da je XL = l pri čemu je B(X, L, Y ) i neka je LL0 prava upravna na
XY u tački L, a L0 tačka te prave koja se nalazi sa one strane prave XY sa koje je i
tačka O. Dokažimo da poluprava LL0 seče polupravu Oq. Ugao ]OLX je oštra, jer
bi u suprotnom zbir unutrašnjih uglova u trouglu bio veći ili jednak od 2R, što je
nemoguće. Sledi da je naporedni ugao ]OLY ugla ]OLX tup, pa se poluprava LL0
nalazi unutar ugla ]OLY . Kako je tačka L unutar ugla ]P OQ, tačka L0 unutar
ugla ]OLY i LY k Oq to svaka prava koja sadrži tačku L i neku tačku L0 unutar
ugla ]OLY seče polupravu Oq u nekoj tački K.
Označimo sa Z podnožje normale iz tačke K na polupravu Oq. Tačka Z će
se nalaziti izmed̄u tačaka O i X, jer ukoliko bi važio raspored B(O, X, Z) dobili
bismo trougao sa dva prava ugla, a to je u geometriji Lobačevskog nemoguće. U
četvorouglu XLKZ tri ugla ]Z, ]X i ]L su prava, pa četvrti ugao ]LKZ mora
biti oštar. Neka je K 0 tačka poluprave ZK takva da je ZK 0 = XL. U tom slučaju je
četvorougao ZXLK 0 Sakerijev, pa su uglovi na protivosnovici K 0 L jednaki i oštri.
To znači da se poluprava LK 0 nalazi u uglu ]KLX, a tačka K 0 na duži ZK. To
znači da je XL = ZK 0 < ZK. Prema tome, za bilo koju unapred zadatu duž l na
kraku Oq postoji tačka K čije je rastojanje od kraka Op veće od l. Dakle, rastojanje
pokretne tačke pri udaljavanju od temena oštrog ugla neograničeno se povećava.
71
4.6 Osobine hiperparalelnih pravih u L2

Teorema 4.6.1. Relacija hiperparalelnosti definisana na skupu pravih u L2 je trans-
misibilna, tj. ako je AA0 hiperparalelna sa BB 0 u nekoj tački M tada je AA0 hiper-
paralelna sa BB 0 u svakoj drugoj tački N .
Teorema 4.6.2. Relacija hiperparalelnosti definisana na skupu pravih u L2 je an-

tirefleksivna, simetrična i netranzitivna.
Teorema 4.6.3. Dve hiperparalelne prave u L2 imaju jedinstvenu zajedničku nor-

malu.
Dokaz. Neka su AA0 i BB 0 dve hiperparalelne prave (Slika 4.26.). Najpre ćemo
dokazati egzistenciju zajedničke normale ovih pravih. Označimo sa P proizvoljnu
tačku prave AA0 , a sa Q podnožje normale iz tačke P na pravu BB 0 . Tačka Q
se nalazi van prave AA0 te postoje dve prave QA0 i QA takve da je QA0 k AA0 i
QA k A0 A. Pri tome poluprave QA0 i QA zaklapaju sa polupravama QB 0 i QB
oštre uglove ]AQB i ]A0 QB 0 . Uglovi ]AQB i ]A0 QB 0 su oštri, jer ukoliko bi bili
veći ili jednaki pravom uglu onda ne bi bile granične prave u skupu pravih ravni
L2 koje prolaze kroz tačku Q i razdvajaju prave koje seku pravu AA0 i koje je ne
seku. Prema dokazanoj Teoremi 4.5.7. postoji jedinstvena prava upravna na QB 0 i
paralelna sa polupravom QA0 . Neka je to prava F A0 . Analogno, prava EA je jedina
prava u ravni pravih AA0 i BB 0 koja je upravna na polupravu QB i paralelna sa
polupravom QA.
Slika 4.26.
Neka je N središte duži EF i M podnožje normale iz tačke N na pravu AA0 .

Dokazaćemo da je prava M N normalna i na pravu BB 0 . U tom cilju konstruišemo
prave N A0 i N A paralelne redom sa pravama AA0 i A0 A. Na osnovu tranzitivnosti
relacije paralelnosti pravih u ravni L2 zaključujemo da su prave N A0 i N A paralelne
sa pravama F A0 i EA redom. Kako su uglovi ]M N A0 i ]M N A uglovi paralelnosti
72
koji odgovaraju duži M N oni su med̄u sobom jednaki, tj. ]M N A0 = ]M N A .

No, kako je tačka N središte duži EF biće N E = N F . Podudarnim dužima od-
govaraju podudarni uglovi paralelnosti, pa je ]EN A = ]F N A0 . Kako je ]M N F =
]M N A0 + ]F N A0 i ]M N E = ]M N A + ]EN A to sledi da je ]M N F = ]M N E.
Kako su ti uglovi podudarni i naporedni, oni su i pravi, pa je prava M N normalna
na pravu BB 0 .
Dokažimo sada jedinstvenost zajedničke normale dveju hiperparalelnih pravih.
Pretpostavimo, suprotno, da postoji još jedna prava M 0 N 0 koja je zajednička nor-
mala pravih AA0 i BB 0 . Tada je zbir unutrašnjih uglova četvorougla M N N 0 M 0
jednak zbiru četiri prava ugla, što je u geometriji Lobačevskog nemoguće. Dakle,
postoji jedinstvena normala dveju hiperparalelnih pravih.
Teorema 4.6.4. Dve prave koje u preseku sa trećom pravom grade jednake suprotne
uglove su hiperparalelne.
Dokaz.
Slika 4.27.
Neka su a i b dve prave, c njihova zajednička sečica (Slika 4.27.) i neka su jednaki
suprotni uglovi koje prava c gradi sa pravama a i b. Označimo sa A i B presečne tačke
prave c redom sa pravama a i b, a O središte duži AB. Označimo sa P i Q podnožja
normala iz tačke O redom na prave a i b. Pravougli trouglovi ∆OAP i ∆OBQ
su podudarni na osnovu petog stava podudarnosti trouglova, jer je OA = OB,
]P = ]Q i ]A = ]B. Iz njihove podudarnosti sledi da je ]AOP = ]BOQ. Kako
su tačke A, O i B kolinearne, biće kolinearne i tačke P , O i Q. Dakle, prava P Q je
zajednička normala pravih a i b, odakle na osnovu teoreme 4.6.3 sledi da su prave a
i b hiperparalelne.
Teorema 4.6.5. Odstojanje tačke koja se pomera po jednoj od dveju med̄usobno

hiperparalelnih pravih od druge prave strogo i neograničeno raste kad se ta tačka
udaljava od zajedničke normale tih hiperparalelnih pravih.
Dokaz. Neka su AA0 i BB 0 dve hiperparalelne prave (Slika 4.28.). Prema Teoremi
4.6.3. postoji jedinstvena zajednička normala ovih hiperparalelnih pravih. Neka
73
je to prava M N . Neka su P1 i P2 dve proizvoljne tačke prave AA0 takve da je

B(M, P1 , P2 ), a sa Q1 i Q2 označimo podnožja normala iz tačaka P1 i P2 na pravu
BB 0 . Četvorougao M N Q1 P1 ima tri prava ugla ]M , ]N i ]Q1 te je on Lam-
bertov, a odatle sledi da četvrti ugao tog četvorougla mora biti oštar, te je njegov
naporedni ugao ]Q1 P1 P2 tup. Četvorougao M N Q2 P2 je takod̄e Lambertov, jer
su mu uglovi ]M , ]N i ]Q2 pravi, te je ugao ]P2 tog četvorougla oštar. Neka je
P20 tačka poluprave Q2 P2 takva da je Q2 P20 = Q1 P1 . Četvorougao Q1 Q2 P20 P1 je
tada Sakerijev, te su uglovi na protivosnovici P1 P20 tog četvorougla jednaki i oštri.
Kako je ugao ]Q1 P1 P20 oštar i kao takav manji od tupog ugla ]Q1 P1 P2 , to se po-
luprava P1 P20 nalazi unutar ugla ]Q1 P1 P2 , a tačka P20 na duži P2 Q2 . Odatle je
P1 Q1 = P20 Q2 < P2 Q2 . Dakle, duž P2 Q2 je veća od duži P1 Q1 . Na taj način za
Slika 4.28.
tačke P1 i P2 za koje je B(M, P1 , P2 ) imamo da je tačka P2 na većem rastojanju

od tačke P1 do prave BB 0 . Time je pokazano da to rastojanje raste udaljavanjem
od zajedničke normale. Dokažimo još da ono neograničeno raste. U tom cilju kon-
struisaćemo pravu CC 0 koja sadrži tačku M i koja je paralelna sa pravom BB 0 .
Neka je zatim P proizvoljna tačka poluprave M A0 , a Q podnožje normale iz tačke
P na pravu CC 0 . Tada su tačke P i Q sa raznih strana prave CC 0 , pa duž P Q seče
pravu CC 0 u nekoj tački S. Kako je trougao ∆P RS pravougli to je P R < P S. Iz
B(P, S, Q) sledi da je P S < P Q. Na taj način ako se tačka P kreće po polupravoj
M A0 oštrog ugla ]A0 M C 0 , udaljavajući se od njegovog temena njeno rastojanje od
drugog kraka, tj. poluprave M C 0 neograničeno povećava. No, kako je to rastojanje
manje od rastojanja tačke P do prave BB 0 tim pre rastojanje tačke P od prave BB 0
neograničeno raste.
74
Glava 5
Appendix
Slika 5.1: Hiperbolički Sunčani sat podignut za 200-tu godišnjicu od rod̄enja

Janoša Boljaja. Nalazi se na trgu koji nosi naziv po ovom znamenitom
matematičaru, na Boljajevom trgu u gradu Turgu Mureš u Rumuniji.
75
GLAVA 5. APPENDIX
Slika 5.2: Fizički modeli hiperboličkih prostora mogu se predstaviti pletenjem.

Konkretno, na ovoj slici je naštrikan, pomalo grub, fizički model hiperboličke
ravni. Idući od sredine ka ivici, obod postaje sve veći (mora sve više da se štrika),
kao da imamo sve više i više prostora.
Slika 5.3: Vrlo često se u prirodi može naići na hiperboličnu strukturu. Primer za
to je list zelene salate.
Slika 5.4: Struktura korala je takod̄e jedan model hiperboličke ravni.
76
GLAVA 5. APPENDIX
Slika 5.5: Ruski inženjer i arhitekta Vladimir Šuhov je otkrio i prvi počeo da
koristi hiperboloidnu strukturu u grad̄evinarstvu i arhitekturi. Na slici je
predstavljen Šuhovljev vodo-toranj u Polibinu u Rusiji. Na zidovima ovog tornja
’važe’ svi zakoni geometrije Lobačevskog.
Slika 5.6: Kontrolni toranj na aerodromu u Barseloni.
77
Glava 6
Zaključak
Ovaj rad je pokušaj da se na jednostavan i direktan način da izveštaj o jednom

od najvećih problema matematičara i geometara svih vremena, o problemu petog
Euklidovog postulata.
U prvoj glavi ovog rada smo se kroz istorijski pregled geometrije samo dotakli
petog Euklidovog postulata, dok je o tome mnogo više reči bilo u trećoj glavi. Na-
ravno, napomenuli smo da je ’dokazivanje’ Euklidovog postulata trajalo više od dve
hiljade godina, tako da je u tom razdoblju veliki broj matematičara i geometara dao
svoje ’dokaze’. U ovom radu prezentovali smo samo pokušaje Sakerija, Lamberta i
Tiboa. Pored radova ovih matematičara značajni su i radovi Prokla, zatim Omara
Hajama, al-Hajsama, Džona Valisa i mnogih drugih. O njihovim idejama može se
više naći u [2] i [10]. Zatim smo u poslednjoj glavi predstavili novo razdoblje u
geometriji, doba kada su Lobačevski, Boljaj i Gaus otkrili hiperboličku geometriju.
Što se tiče tvrd̄enja ove geometrije, predstavili smo samo neke osnovne osobine pra-
vih u hiperboličkoj ravni da bi na neki način u čovečjoj svesti stvorili predstavu o
hiperboličkoj geometriji.
Koliko god izgledalo čudno Lobačevski je pokazao da je novodobijena geometrija
moguća, te je izveo niz teorema koje važe u toj geometriji. Neke od tih teorema
su obrad̄ene i u ovom radu. Koristeći matematički aparat pokazao je da je moguće
koristeći samo matematičku logiku dokazati postojanje potpuno novog sveta iako
nismo u stanju da ga svojim čulima spoznamo.
Čak i nakon radova Lobačevskog, Gausa i Boljaja, ostalo je pitanje: Da li postoji
model očiglednog predstavljanja hiperboličke geometrije? Na ovo pitanje odgovorio
je Eugenio Beltrami, 1868., koji je pokazao da površina nazvana pseudosfera ima
odgovarajuću zakrivljenost za jedan model delimičnog hiperboličkog prostora, a u
drugom članku objavljenom iste godine, definisan je Klajnov model (Feliks Klajn),
Poenkareov disk model i Poenkareov poluravanski model (Anri Poenkare) koji čine
u potpunosti modele očiglednog predstavljanja hiperboličke geometrije, a ujedno
pokazuju da su euklidska geometrija i hiperbolika geometrija ekvikonzistentne. Ovi
modeli definišu realan hiperbolički prostor koji zadovoljava aksiome hiperboličke
geometrije. Uprkos imenima koje su dobili, poluravanske modele je osmislio Bel-
trami, a ne Poenkare ili Klajn.
78
Značenje geometrijskih generalizacija u čijim osnovima leži veliko otkriće Lobače-
vskog posebno su došle do izražaja početkom XX veka. Nova shvatanja o geo-
metriji uticala su na revolucionarni preobražaj slike fizičkog sveta u našoj sve-
sti. Rad Lobačevskog je široko prihvaćen kao značajan tek kada je Ajnštajnova
opšta teorija relativnosti pokazala da je prostorno-vremenska geometrija neeuklid-
ska. Ajnštajnova teorija opisuje prostor kao generalno ravan (euklidski), ali i eliptički
zakrivljen (neeuklidski) u oblastima u blizini kojih je prisutna materija. S obzirom
da se vasiona širi, čak i prostor gde ne postoji materija može se opisivati pomoću
hiperboličkog model.
Med̄utim, pitanje geometrijske strukture fizičkog, realnog prostora, još uvek nije
našlo potpuno zadovoljavajuće rešenje. Odgovor na to pitanje nauka će jednom
svakako dati. Time će se odgovoriti i na pitanje koja geometrija, euklidska ili neeu-
klidska, može adekvatnije opisati geometrijske odnose u kosmičkom prostoru.
Istorijska je zasluga Lobačevskog što je porušio bedem koji je više od dve hi-
ljade godina sputavao razvoj geometrije. Zato se s pravom može reći da je otkriće
Lobačevskog jedno od najvećih dostignuća ljudske misli.
79
Bibliografija
[1] M.Stanković, Osnovi geometrije, Prirodno-matematički fakultet u Nišu, Niš,

2006.
[2] Z.Lučić, Euklidska i hiperbolična geometrija, Total design i Matematički fakultet,

Beograd, 1997.
[3] S.Mintaković, Neeuklidska geometrija Lobačevskog, Školska knjiga, Zagreb, 1972.
[4] M.Prvanović, Neeuklidske geometrije, Novi Sad, 1974.
[5] D.Hilbert, Osnove geometrije, Matematički institut SANU, Beograd, 1957.
[6] V.Pašić, Viša geometrija, Prirodno-matematički fakultet, Univerzitet u Tuzli,

2011.
[7] M.Radojčić, Opšta matematika - Matematika Egipta, Mesopotamije i stare

Grčke, Matematički fakultet Beograd, 2005.
[8] D.Lopandić, Geometrija, Naučna knjiga, Beograd, 1979.

http://poincare.matf.bg.ac.rs/zlucic/LopandicGeometrija.pdf
[9] L.Mlodinov, Euklidov prozor, Laguna, Beograd, 2005.
[10] Rad jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, knjiga 169., Matematičko

prirodoslovni razred, Zagreb, 1907.
http://poincare.matf.bg.ac.rs/ zlucic/osnivaci neeuklidske
geometrije.pdf
[11] B.Červar, G.Erceg, I.Lekić Osnove geometrije, Split, 2012.

http://mapmf.pmfst.hr/ gorerc/OG-materijali/OG-2012-13.pdf
[12] http://sr.wikipedia.org/sr/hiperbolicka-geometrija
[13] Euklid, Elementi, http://poincare.matf.bg.ac.rs/nastavno/zlucic
[14] http://mathbiv.wordpress.com/2013/05/20/matematicka-knjiga-sa
-najvecim-brojem-izdanja/
[15] http://sr.wikipedia.org/sr/Geometrija
80
Biografija
Jasna Milićević je rod̄ena 05.05.1989. godine u Boru. Osnovnu školu ”IX

srpska udarna brigada” (danas ”Dušan Radović”) završila je u Boru kao nosilac
Vukove diplome i d̄ak generacije. Gimnaziju ”Bora Stanković” u Boru, prirodno-
matematički smer, završila je, takod̄e, kao nosilac Vukove diplome. Poslednje godine
srednjoškolskog obrazovanja postaje nosilac titule ”najuspešnijeg učenika”, koja se
svake godine dodeljuje, u okviru proslave školske slave Sveti Sava, učeniku završnog
razreda.
Prirodno-matematički fakultet u Nišu, Odsek za matematiku i informatiku upi-
sala je školske 2008/2009. godine, smer matematika. Osnovne akademske studije
završila je u septembru 2011. godine sa prosečnom ocenom 8,56. Iste godine upisuje
diplomske akademske studije na smeru Matematika. Prosečna ocena na diplomskim
akademskim studijama je 9,33.
81

2013 09 20 MJ PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

2013 09 20 MJ PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Univerzitet u Nišu

Prirodno - matematički fakultet

V Euklidov postulat i geometrija

Niš, Septembar 2013.

1 Istorijski pregled razvoja geometrije 4

”Geometrija je praobrazac lepote sveta”

Istorijski pregled razvoja

1.1 Razvoj geometrije do Euklida

Teorijske osnove deduktivne metode u najopštijoj formi razvio je najdarovitiji

1.2 Euklid, matematičar stare Grčke

Slika 1.1: Euklid, poznat i kao Euklid iz Aleksandrije

1. Tačka je ono što nema delova.

2. Linija je dužina bez širine.

3. Krajevi linije su tačke.

4. Prava je linija ona, koja za tačke na njoj podjednako leži.

5. Površina je ono što ima samo dužinu i širinu.

6. Krajevi površine su linije.

7. Ravan je površina koja za prave na njoj podjednako leži.

9. Ako su linije koje obrazuju ugao prave, ugao se zove pravolinijski.

11. Tup ugao je onaj, koji je veći od pravog.

12. Oštar je onaj, koji je manji od pravog.

13. Granica je ono što je kraj ma čega.

16. Ova tačka zove se središte kruga.

18. Polukrug je figura ograničena prečnikom i njime odvojenom periferijom kruga;

19. Pravolinijske figure su one koje su ograničene pravama; trostrane su ograničene

22. Od četvorostranih figura kvadrat je jednakostran i sa pravim uglovima; pravou-

Slika 1.2: Euklidovi Elementi

II Pretpostavlja se da se svaka prava, prateći njen pravac, može neograničeno

IV Pretpostavlja se da su svi pravi uglovi med̄u sobom podudarni.

Po svojoj prirodi, postulati su strogo geometrijska tvrd̄enja. Oni su izraženi u

1. Oni (objekti) koji su jednaki istom (objektu) jednaki su med̄usobno.

2. I ako se jednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti) celine su jednake.

3. I ako se od jednakih (objekata) oduzmu jednaki (objekti) ostaci su jednaki.

4. I ako se nejednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti) celine su nejednake.

5. I udvostručeni jednaki (objekti) jednaki su med̄usobno.

6. I polovine od jednakih (objekata) jednake su med̄usobno .

7. I oni (geometrijski objekti) koji se mogu poklopiti jednaki su med̄usobno.

8. I celina je veća od dela.

9. I dve prave ne ograničavaju oblast.

Po svojoj prirodi većina Euklidovih aksioma je opštijeg karaktera, to su tvrd̄enja

1.3 Revolucija geometrije nakon Euklidovih Ele-

I nakon Arhimeda nastavljaju se pokušaji da se dopune osnove euklidske geome-

složenosti i neočiglednosti V Euklidov postulat ne treba da bude na spisku osnov-

Hilbert u Osnovama geometrije uvodi dvadeset aksioma koje razvrstava u pet

I Aksiome veze, pripadanja ili incidencije (osam aksioma),

II Aksiome poretka (četiri aksiome),

III Aksiome podudarnosti (pet aksioma),

IV Aksiome neprekidnosti (dve aksiome),

V Aksioma paralelnosti (jedna aksioma).

Polazeći od izabranog skupa aksioma, Hilbert izvodi pojedine teoreme euklidske

2.1 Život i rad Ležandra

2.2 Ležandrove teoreme

Pretpostavimo suprotno, da postoji trougao ∆ABB1 kome je zbir unutrašnjih

BBn < Bn An−1 + An−1 An−2 + . . . + A1 A + AB (*)

Prethodna nejednakost induktivno važi na osnovu nejednakosti za četvorougao

AB < AC + CB < (nejednakost trougla za ∆ACD)AD + DC + CB

Sada iz (*) sledi

AB1 + AB − AA1 > BB1 − AA1 .

Dokaz. Mogu nastupiti dva slučaja:

(i) da presečna prava p sadrži jedno teme trougla ∆ABC

(ii) da prava p ne sadrži nijedno teme.

Dokaz. Neka je zbir unutrašnjih uglova pravouglog trougla ∆ABC, sa pravim

σ(ACD) = ]ACD + ]CDA + ]DAC