PESNICI I VLADARI, UMETNOST I MORAL:

MARCIJAL I VELIMIR LUKIĆ

Satirični epigram Marka Valerija Marcijala (Marcus Valerius

Martialis, c. 40-c. 104. g. n. e.) sadrži zajedljivu oštrinu, žuč i žučnost. Ipak,
pesnik se bavi tipovima, savremenici su pošteđeni. Za to je kriv carski
režim, ali i Marcijalov način života. Rođen u Bilbilisu (Španija), stekao je u
zavičaju gramatičko-retorsko obrazovanje, pa došao u Rim. Nikad se na
duže vreme nije prihvatio nekog posla, živeo je kao klijent bogataša.
Neumorno je laskao caru Domicijanu, i tako dobio titulu počasnog tribuna
(čime je ušao u „viteški red“) i – mada neoženjen – tzv. „pravo tri deteta“
(ius trium liberorum), koje je očevima većih porodica osiguravalo neke
povlastice. Mada u pesmama stalno kuka i kukumavči, Marcijalu su njegovi
brojni zaštitnici usrdno pomagali, imao je čak poslugu i sekretara. U Rimu je
boravio trideset godina, da bi se pred kraj života vratio u Bilbilis. Tu je i
umro, na seoskom dobru koje mu je poklonila bogata obožavateljka.
Za vladavine Domicijana jačaju apsolutističke tendencije: car prisvaja
titulu stalnog cenzora, zahteva da ga oslovljavaju sa „gospodar“ (dominus) i
„bog“ (deus). Evo kako Marcijal vidi to vreme (IX 70, preveo Gordan
Maričić): „ ,Da vreménā, da morala!’, Ciceron je govorio, / Katilina kad je
zločine grozne tvorio, / u strašnom se ratu zet protiv tasta borio. /Tužna
zemlja tad je bila, našu krv je ona pila. / Al’ „Da vreménā, da morala!“ ti i
danas zboriš! / Šta ti to ne prija, šta je to što sporiš? / Vođe su nam blage,
oružje miruje, / mir vlada, sreća sve uokviruje. / Nije naš moral taj što vreme
kalja. / Tvoj moral ne valja!“ Pesnik počinje čuvenim rečima iz besede
Protiv Katiline (I, 1, 2, preveo G. M.): „Da vremena, da morala! Senat za
ovo zna, konzul uviđa, a ovaj ovde ipak živ je!“ (O tempora, o mores!
Senatus hoc intelligit, consul videt, hic tamen vivit.) Podseća, potom na
užase građanskih ratova, na Pompeja i Cezara (Pompej se, naime, oženio sa
Julijom, Cezarovom kćerkom). A onda – blagostanje.
Velimir Lukić (Beograd, 1936-1997) rođen je u građanskoj porodici,
pohađao je Drugu mušku gimnaziju, studirao filozofiju, dramaturgiju
završio. Pisao je pesme i drame, (osamnaest godina) bio upravnik Narodnog
pozorišta u Beogradu i umetnički direktor Ateljea 212. Igran, nagrađivan
(Oktobarska nagrada za književnost, dve Sterijine), prevođen. Na levici je
bio, levicu je kritikovao, sa levicom se, rezigniran, rastao. U svojim
tragičnim farsama i neoklasičnim komadima, ezopskim jezikom, dao je sliku
društva u kojem je stvarao, sagledavao ulogu pesnika u njemu. Kao upravnik
Narodnog pozorišta, učestvovao je u politici, kako kaže Jovan Ćirilov,

1
„koliko je smatrao da mora, praveći kompromise koliko je smatrao da je
neophodno i stradajući onoliko koliko se desilo.“
U svoju gorku i bolnu, ispostavilo se poslednju, zbirku (iz 1994.
godine) Budne senke tame Lukić je uvrstio i pesmu Oplakivanje Perikla,
očigledno aludirajući na Slobodana Miloševića, ali i upirući prstom na sebe i
na nas koji sa takvom vlašću ne umemo da se izborimo: „Dugo smo pričali o
slobodi / O dostojanstvu i ljudskom pravu, / A sad nas despot pustošni vodi /
I svako misli na svoju glavu. / Umesto reči bune i žara / Pokorni kao guske
zimske / Željni, prljavi, bez časti i para / Sanjamo lude careve rimske. //
Šćućureni u svome strahu / Šapćemo kako je sve to lažno / I da će u jednom
bleštavom mahu / Pasti i satrap i od suza vreme vlažno... // Ali ne otkrismo u
svom dahu / Ništa smelo, i ništa važno!“
Zaključka nema. I kroz ovaj tekst, koliko god autor težio da
objektivno predstavi činjenice, provejava određeni stav. Oba pesnika dala su
umetnost. A o moralu nikad nije lako suditi. Dobro je dok još ma kakav
postoji. Dok mu se ne priključi jedno zlokobno „a“ na početku. Pa zavlada
amoral.

Gordan Maričić

2
3