Босна и Херцеговина

РЕПУБЛИКА СРПСКА
ВРХОВНИ СУД
Број: 11 0 У 012609 15 Увп
Бања Лука, 26.10.2017. године

Врховни суд Републике Српске у вијећу састављеном од судија Смиљане Мрше

предсједника вијећа, Страхиње Ћурковића и Едине Чупељић чланова вијећа, уз
судјеловање Сање Орашчанин као записничара, у управном спору по тужби В. др З. из М.,
... (у даљем тексту: тужитељица) против рјешења број 04/1012-2-1692/13 од 31.7.2013.
године, тужене В. РС, у предмету разрјешења тужитељице да дужности директора ЈЗУ,
Болница за … М., одлучујући о захтјеву тужитељице за ванредно преиспитивање пресуде
Окружног суда у Бањој Луци број 11 0 У 012609 13 У од 30.01.2015. године, на нејавној
сједници вијећа одржаној 26.10.2017 године донио је

ПРЕСУДУ

Захтјев се одбија.

Образложење

Ставом 1 изреке побијане пресуде одбијена је тужба против оспореног акта којим је
тачком 1 диспозитива поништено рјешење о разрјешењу тужитељице са дужности
директора ЈЗУ, Болница за ... М., тужене В. РС 04/1-012-2-617/12 од 21.3.2012. године, а
тачком 2 диспозитива је одређено да наведено рјешење ступа на снагу наредног дана од
дана објављивања у Службеном гласнику РС. Ставом 2 изреке побијане пресуде одбачен
је захтјев тужитељице за одлагање извршења наведеног рјешења.

Одбијање тужбе образложено је разлозима да је оспорени акт донесен у „извршењу

пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 11 0 У 009383 12 У од 8.7.2013. године, којом је
поништена одлука тужене број 04/1-012-2-617/12 од 21.3.2012. године“, а том одлуком је
тужитељица разрјешена дужности директора ЈЗУ, Болница за ... М., па будући да је
оспореним актом поништено рјешење тужене В. о разрјешењу тужитељице и с обзиром да
се, у складу са одредбом члана 254 став 1 Закона о општем управном поступку („Сл.
гласник РС“ број 13/02, 87/07 и 50/10, у даљем тексту: ЗОУП) поништењем рјешења
поништавају и правне посљедице које је то рјешење произвело и предмет се враћа у стање
у ком се налазило прије него што је поништени акт донијет, то су неосновани наводи
тужбе да се оспореним актом поништава одлука суда. Напротив, тужена је сходно
одредбама члана 50 ЗУС поступила по правном схватању и примједбама суда из раније
пресуде и поништила оспорени акт чиме је у цијелости извршила наведену пресуду.
Одбацивање захтјева за одлагање извршења оспореног акта суд је образложио разлозима
да тужитељица није пружила доказе да код надлежног органа управе није тражила
одлагање извршења, те имајући у виду карактер оспореног акта као и чињеницу да
тужитељица није доказала да одлагање није противно јавном интересу, и да се одлагањем
неће нанијети већа штета противној страни, нити да је донесен закључак о дозволи
извршења па да нису испуњени кумулативни услови да се удовољи захтјеву.

Благовременим захтјевом за ванредно преиспитивање (захтјев) тужитељица побија

наведену пресуду из основа садржаних у одредби члана 35 став 2 Закона о управним
споровима („Сл. гласник РС“, број 109/05 и 63/11, у даљем тексту: ЗУС). Истиче да је
тужена, када је поништила акт о њеном разрјешењу, требала тужитељицу вратити на
ранију дужност и умјесто да поступи на наведени начин, В. истог дана доноси ново
рјешење којим поново разрјешава тужитељицу дужности директора. Наглашава да тужена
није могла поништити акт који је суд већ поништио, а што је тужитељица навела у тужби,
о чему није пазио нижестепени суд, те да се она није могла поново разријешити дужности,
ако није претходно била поново именована, па, по осјени нижестепеног суда, испада да се
тужитељица жали против одлуке која је у њену корист, што јој не пада на памет; да се
заправо ради о изигравању судске одлуке, а да нижестепени суд врши замјену теза када
наводи да су неосновани наводи тужбе да се оспореним актом поништава одлука суда и да
је то тужитељица тражила тужбом што представља вријеђање интелекта тужитељице јер је
тужитељици познато да орган управе не може поништити, нити мијењати одлуке суда; да
суд пресудом одбацује захтјев за одлагање извршења и тиме хоће рећи да се „одбацивање
извршења управног акта не може донијети пресудом, него се мора донијети посебно
рјешење“ и то у року од 15 дана како је то регулисано одредбом члана 14 став 5 ЗУС, а
одлагање се може извршити на рок од 60 дана рачунајући од дана доношења одлуке о
одгађању, а суд није у законском року донио посебно рјешење чиме је учинио повреду
одредаба поступка. Предлаже да се побијана пресуда укине и предмет врати на поновно
одлучивање.

Тужена у одговроу на захтјев истиче да остаје код навода одговора на тужбу и

предлаже да се захтјев одбије као неоснован.

Размотривши захтјев и побијану пресуду по одредбама члана 39 ЗУС, затим

одговор тужене стране и заинтересованог лица, као и цјелокупне списе овог управног
спора и предметне управне ствари овај суд је одлучио као у изреци пресуде из сљедећих
разлога:

Из података списа произлази да је пресудом нижестепеног суда број 11 0 У 009383

12 У од 8.7.2013. године уважена тужба и поништено рјешење тужене број 04/1-012-2-
617/12 од 21.3.2012. године о разрјешењу тужитељице са дужности директора ЈЗУ,
Болница за ... М.. Наведеном пресудом није наложено доношење новог акта, јер је
нижестепени суд закључио да је поништени акт незаконит, а да природа управне ствари не
захтијева доношење новог акта.

Одредбом члана 50 ЗУС је прописано када суд поништи оспорени управни акт или
оспорени и првостепени акт, предмет се враћа у стање у коме је био прије него што је
поништени акт донесен. Ако према природи ствари, која је била предмет спора, треба
умјесто поништеног донијети нови управни акт надлежни орган је дужан да га донесе без
одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде. Надлежни орган је
при томе везан правним схватањем суда и примједбама суда у погледу поступка.

Иако нижестепени суд, након што је поништио акт тужене о разрјешењу

тужитељице, није наредио доношење новог акта, тужена је супротно налогу суда донијела
нови акт број 04/1-012-2-1692/13 од 31.7.2013. године којим је поништила рјешење од
21.3.2012. године, а које је већ поништено пресудом нижестепеног суда од 8.7.2013.
године и против тог рјешења тужитељица је поднијела тужбу коју је нижестепени суд
побијаном пресудом одбио као неосновану.

Правилно тужитељица у тужби, а сада и у захтјеву истиче да је обавеза тужене била

да у извршењу пресуде нижестепеног суда од 8.7.2013. године, којом је уважена тужба и
поништен акт тужене о њеном разрјешењу са дужности директора број 04/1-012-2-617/12
од 21.3.2012. године, тужитељицу врати на послове и задатке које је обављала прије
доношења поништеног акта јер је одредбом члана 50 ЗУС прописано да када суд поништи
оспорени управни акт, предмет се враћа у стање у ком се налазио прије него што је
поништени акт донесен.

Пошто тужена, како то произлази из садржаја списа управног спора није поступила
на наведени начин, већ је истог дана, на истој сједници донијела рјешење број 04-1-012-2-
1691/13 од 31.7.2013. године којим је поново тужитељицу разријешила дужности
директора болнице, то је наведено рјешење тужене о поништењу рјешења тужене од
21.3.2012. године без правног дјества, јер туженој пресудом нижестепеног суда од
8.7.2013. године, којом је поништено рјешење тужене од 21.3.2012. године, није наложено
доношење новог управног акта па тужена није ни могла донијети то рјешење. Зато је ово
рјешење тужене у формално-правном смислу незаконито и због тога не производи
никакво правно дејство, нити ствара какве обавезе за тужитељицу.

Код таквог стања ствари, имајући у виду да тужена није добровољно поступила у
извршењу пресуде нижестепеног суда од 8.7.2013. године, тужитељици је преостала
могућност да се тужбом обрати редовном суду за враћање на послове и задатке које је
обављала прије доношења поништеног управног акта и накнаду штете.

Из наведених разлога нижестепеном суду није преостало ништа друго до да тужбу

одбије иако је правилно одлучивање подразумијевало да тужбу одбаци примјеном одредбе
члана 22 тачка 6 ЗУС, јер је поднесена против акта који нема правно дејство будући да је
њиме поништен акт тужене од 21.3.2012. године који је суд већ поништио пресудом број
11 0 У 009383 12 У од 8.7.2013. године, а том пресудом није наложено доношење новог
управног акта.

Из истих разлога није било основа да се удовољи захтјеву за одлагање извршења

побијаног акта.
 На основу података управног спора може се закључити да се већ води поступак за
накнаду штете због незаконите суспензије тужитељице са радног мјеста, па пропуст
нижестепеног суда да одлучи о захтјеву тужитељице, истакнутом у тужби, за накнаду
штете, на начин да тужитељицу упути да накнаду штете може остваривати код редовног
суда, не чини побијану пресуду незаконитом.

Из наведених разлога, по налажењу овог суда, побијана пресуда није захваћена

повредама одредаба из члана 35 став 2 ЗУС, па се отуда захтјев тужитељице, на основу
одредбе члана 40 став 1 тог закона, одбија као неоснован.

Записничар Предсједник вијећа

Сања Орашчанин Смиљана Мрша

За тачност отправка овјерава

Руководилац судске писарнице
Амила Подрашчић