Antireumatici

Reumatske bolesti spadaju u najčešće bolesti koje napadaju čoveka i najučestalije su bolesti mišićno
koštanog sistema. Skoro da i nema starije osobe koja se neće požaliti na “reumu”.

Stoga je jasno da su lekovi za lečenje reumatskih bolesti među najpropisivanijim lekovima. U reumatske
bolesti spada celi niz simptomatski sličnih bolesti. Zahvataju najčešće zglobove, ali može biti zahvaćeno i
mišićno i vezivno tkivo.
Delimo ih na:
1. upalne reumatske bolesti (reumatska groznica, reumatoidni artritis, psorijatični artritis, ankilozantni
spondiloartritis, lupus eritematosus, skleroderma i dr.)
2. degenerativne reumatske bolesti (hondroza, osteoartritis (artroza), osteohondroza, spondilitis i
spondiloartritis)
3. vanzglobni reumatizam (fibromijalgija, burzitis, tendinitis, tendovaginitis, panikulitis i dr.)
Upalni reumatizam može biti izazvan infekcijom, povredama i sl. ali najčešći uzrok je autoimuna reakcija
na vezivno tkivo u zglobovima ili nekim drugim organima).
Degenerativni reumatizam posledica je staračkih promena i “dotrajalosti” zglobova – nedostatak
glukozamina i hondroitina u staračkom dobu. Narodni naziv za degenerativni reumatizam je
“okoštavanje”.

Reumatoidni artritis
Reumatiodni artritis teška je reumatoidna bolest. Od nje boluje 2-3% ukupne svetske populacije, tj. oko
180 miliona ljudi širom sveta. Karakterisan je hroničnom upalom zglobova, otokom zglobova, bolovima,
jutarnjom ukočenošću i na krajui pacijent može ostati nepokretan te zavisiti od tuđe nege. U ovoj bolesti
imunološki sistem uništava vlastite proteinske strukture u zglobovima uzrokujući propadanje zglobova,
vremenom se gubi hrskavica i kosti u zglobu dolaze u direktan kontakt. Takav zglob postaje
nefunkcionalan.
Uzrok reumatoidnog artritisa nije dovoljno poznat. Postoje dve teorije o nastanku reumatoidnog
artritisa. Prema jednoj T limfociti, ćelije koje spadaju u imunološki sistem, dolaze u interakciju sa još
nepoznatim antigenom. T limfociti odgovorni su za početak bolesti kao i za njenu hroničnu prirodu. Ova
teorija je bazirana na istraživanjima koja su povezala reumatoidni artritisi sa sistemom HLA antigena,
velikom brojem CD4+ T limfocita i poremećenim receptorima za T limfocite u zglobovima. Prema drugoj
teoriji, T limfociti su izrok samo početka bolesti, a hronična upala zglobova rezulat je aktivnosti
makrofaga i fibroblasta. U razvitku reumatodnog artritisa, ključna je genetska predispozicija. Zbog greške
u ćelijama zglobne hrskavice T limfociti počinju smatrati ćelije zglobne hrskavice stranim telom. Počinje
vrlo komplikovan i nedovoljno razjašnjen upalni proces u kojemu sudeluju makrofagi, tkivni fibroblasti, B
limfociti, neutrofilni granulociti te celi niz medijatora upale (prostaglandina) i citokina (interleukini, alfa-
TNF), proteaze i dr. Medijatori upale i citokini (pogotovo interleukin IL-1 i alfa-TNF, koji su ključni
pokretači reumatoidnog artritisa) podstiču daljnji napredak bolesti koja postaje hronična, a proteaze
(kolagenaza, stromelizin i gelatinaza) razaraju zglobnu hrskavicu u kost. Osim lokalnih, zglobnih upalnih
simptoma bola i edema, obolele osobe osećaju upalne simptome u celom telu: groznica, gubitak apetita,
mišićna slabost i dr.
Uništenje strukture zglobova vodi njihovoj totaloj nefunkcionalnosti i deformisanju. To se vrlo jasno
uočava na prstima koji postaju deformisani.
Strategija lečenja reumatodnog artritisa sastoji se od primene antiinflamatornih lekova poput
nesteroidnih antireumatika (NSAR) ili koji blokiraju sintezu prostaglandina, uzročnika upale,
kortikosteroida i imunosupresiva (leflunomid, metotreksat i dr.), sulfasalazina, preparata zlata, te u
novije vreme razvijena su monoklonska antitela, specifični inhibitori TNF-a (etanercept, infliksimab,
adalimumab) i antagonist receptora interleukina IL1 (anakinra)

Juvenilni reumatoidni artritis

U pitanju je oblik reumatoidnog artritisa koji napada decu u dobi između 6 meseci i 16 godina. Pošto se
reč artritis uglavnom vezuje uz stariju populaciju, roditelji dece obolele od ove bolesti često se nađu
zbunjeni i u nedoumici, ne verujući da artritis može napasti i vrlo maleno dete.
Postoji akutni oblik juvenilnog reumatoidnog artritisa koji se može javiti, trajati nekoliko nedelja ili
meseci, a zatim iščeznuti. Ali, postoji i puno ozbiljniji, hronični oblik koji može trajati mesecima ili
godinama. Može biti napadnut jedan ili više zglobova. Što je napadnuto više zglobova to je verovatnost
da će se artritis povući sam od sebe manja. Juvenilni artritis gadna je bolest koja može ostaviti teške i
trajne posledice na rast i razvoj deteta. U teškim slučajevima, dete može jako zaostajati u razvoju i rastu
te ostati teški invalid.

Psorijatični artritis
Kod nekih osoba obolelih od reumatodinog artritisa javlja se i psorijaza, teška autoimuna kožna bolest.
Kako je i reumatoidni artritis i psorijaza autoimuna bolest jasno je da je uzrok zajednički. Istraživanja
pokazuju da je u pitanju nasledna bolest za čiju pojavu je jako bitna genetska predispozicija. Uzrok je još
nejasan, ali po svemu sudeći, u nastanak psorijatičnog artritisa uključeni su T limfociti i određeni citokini.
Za dijagnozu psorijatičnog artritisa važan je podatak da se reumatoidni faktor, protein kojeg nalazimo u
klasičnom reumatoidnom artritisu ne susreće kod pacijenata sa psorijatičnim artritisom. Ova bolest se
uglavnom ne može izlečiti, ali simptomi se mogu koliko-toliko ublažiti, tj. psorijatični artritis može se tek
“zalečiti”. Zanimljivo je da inhibitori alfa-TNF-a, citokina ključnog za razvoj artritisa istovremeno leče i
psorijazu i artritis, što govori u prilog zajedničkim mehanizmima nastanka te bolesti.

Osteoartritis (artroza)
Osteoartritis oblik je artritisa kod kojeg dolazi do propadanja i gubitka hrskavice između kostiju zglobova.
Naziva se još i artroza. U pitanju je degenerativni oblik artritisa. Od svih oblika artritisa, upravo je ovaj
oblik najčešći. Samo u SAD-u od njega boluje oko 20 miliona ljudi. Javlja se kod starijih ljudi, ali se moža
javiti i ranije, pre 45. godine života, kod starijih osoba češći je kod žena. Osteoartritis napada zglobove
šake, stopala, kičme, te kolena i kuka. Osteoartristis je povezan je sa starošću i promenama u hrskavici
koja gubi elastičnost i postaje ranjivija. Stalno intenzivno korišćenje zglobova tokom dugog niza godina i
decenija, uzima svoj danak i dolazi do iritacije i upale zglobova. Od osteoartritisa vrlo često obolevaju
osobe koje su celi život radile teške fizičke, ponavljajuće poslove (manuelni i fizički radnici, zemljoradnici
i sl.). Osim toga, profesionalne ili sportske povrede zglobova mogu biti uzrok osteoartritisa. Npr, ostareli
profesionalni fudbaleri, dizači tegova i bodybuilderi česta su meta osteoartritisa. Jedan od najvećih rizika
je i prekomerna telesna težina.
Osteoartritis je, za razliku od ostalih oblika artritisa isključivo bolest hrskavice zglobova. Počinje sa
ljuštenjem hrskavice i stvaranjem napuklina u hrskavici. Pacijent, nakon intenzivnog korišćenja obolelog
zgloba, počinje osećati bol, koja sutradan ne jenjava nego je još gora. U zglobu počinje upala i čuje se
krckanje u zglobu. Duže razdoblje neaktivnosti, npr, sedenje u bioksopu, može imati za posledicu
ukočenost i bol. Kasnije, dolazi do totalnog razaranja hrskavice između kostiju zglobova, pa kosti dolaze
u direktni kontakt, što uzrokuje bol i smanjenje pokretljivosti zgloba – svaki pomak zgloba bola. Upala
podstiče rast novog tkiva kostiju što vodi deformaciji zgloba, pogotovo na prstima. Ova bolest često se
javlja među članovima iste porodice, što upućuje na njen nasledni (genetski) karakter.
U lečenju osteoartritisa primenjuju se nesteroidni antireumatici (NSAR) i kortikosteroidi koji se
injektiraju direktno u zglob. Takođe, glukozamin, hondroitin i hijaluronska kiselina mogu pomoći
poboljšanju kvaliteta degenerisane hrskavice.
Ankilozni spondilitis
Ankilozni spondilitis oblik je hronične upale vezivnog tkiva. Oštećuje kičmu i sakroilijačne zglobove. Kod
jedne trećine bolesnika dolazi i do oštećenja drugih zglobova.
Bolest se obično javlja kod mlađih muškaraca. Uzroci su još nedovoljno poznati, ali najvažniji faktor rizika
je genetički faktor. U ovoj bolesti najpre dolazi do preteranog rasta vezivnog tkiva te destrukcije
hrskavičnog i koštanog tkiva uz ponovno stvaranje hrskavice i kostiju pri čemu dolazi do deformisanja
koštanih struktura kičme – ona postaje ukočena i iskrivljena, pa osoba sa uznapredovalom bolešću
poprima karakteristično iskrivljeno i pogureno držanje. Prvi simptomi podrazumevaju bolove i ukočenost
u području leđa, posebno kičme. Bolest napreduje od gornjeg dela kičme prema donjem delu kičme. Kod
teških oblika dolazi do potpune ukočenosti kičme i zglobova koji se vezuju za kičmu.

Lupus eritematosus
Lupus eritematozus je autoimuna reumatoidna bolest. Kod te bolesti imunološki sistem napada
zglobove, kožu, bubrege, srce, pluća, krvne sudove i mozak. Iako je lupus neizlečiva bolest, moguće ga je
kontrolisati uz pomoć lekova. Za lupus je karakteristično da se javljaju razoblja aktivne bolesti i razdoblja
kada simptoma nema.
Postoji nekoliko oblika lupusa, ali je najpoznatiji sistemski lupus eritematosus koji napada celokupni
organizam.. Kad se kaže “lupus” obično se misli na njega. Osim njega mogu se javiti i diskoidni lupus
eritematosus, subaktutni kožni lupus eritematosus, jatrogeni lupus i neonatalni lupus – retka bolest koja
se javlja kod novorođenčadi.
Lupus je složena i nedovoljno istražena bolest. Pravi uzrok lupusa nije poznat, a naučnici pretpostavljaju
da je u pitanju kombinacija genetskih, spoljnih i hormonskih faktora rizika. Takođe, kao mogući rizici
označeni su UV zraci, stres, određeni lekovi, te neki virusi. Kod lupusa dolazi do formiranja antitela koji
napadaju određene delove ćelijskog jezgra. Međutim, tačni mehanizmi lupusa još su nedovoljno
istraženi.
Simptomi lupusa jesu bolni i natečeni zglobovi, neobjašnjiva groznica i ekstremna slabost.
Karakteristično crvenilo lice (takozvano leptirasto ili malarično crvenilo) javlja se uglavnom na nosu i na
obrazima, ali se može javiti i na ušima, rukama, ramenima, na grudima i na šakama. Osobe sa lupusom
osetljive su na sunčevu svetlost, a crvenilo lica se pogoršava nakon izlaganja sunčevim zracima. Takođe,
u lupusu se može javiti i gubitak kose, oticanje nogu i područja oko očiju, ulceracije u ustima i natekle
žlezde. Neki pacijenti govore i o glavoboljama, depresiji i konfuziji. Kod nekih osoba napadnuti su samo
koža i zglobovi, kod drugih mogu biti napadnuti i brojni drugi organi, bubrezi, pluća, srce, krvni sudovi i
mozak. Dakako, ukoliko je napadnut vitalni organ tada je situacija ozbiljnija i lečenje je preko potrebno.
U lečenju lupusa koriste se nesteroidnu antireumatici, imunosupresivi, kortikosteroidi i antimalarici.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com