NAJVIŠE ZNANJE

Znanje sopstvene istinske prirode je osovinska tačka oko koje se sve kreće. To je
ključna istina. A instinktivno opažanje ove istine nastaje samo iz intenzivnog ličnog
iskustva, ne iz studiranja religioznih tekstova, koji nisu ništa drugo nego
„prepričavanje“.

Ti sediš tamo, ja sedim ovde, tamo je spoljašnji svet i, za sada, možemo pretpostaviti
da mora postojati tvorac, recimo Bog. Ove tri ili četiri stvari su činjenice ili iskustvo,
ne „prepričavanje“. Ograničimo naš razgovor samo na ove stvari.

Šta je to bez čega niko ne bi mogao ništa da opazi ili uradi? Bez čega ti ne bi mogao
da postavljaš pitanja a ja ne bi mogao da odgovaram? Ako ti i ja nismo bili svesni, da
li bi smo mogli da vodimo ovaj razgovor? Šta je „svesnost“? Zar to nije osećaj
prisutnosti, biti živ? Ovaj osećaj Svesnog Prisustva se, u stvari, ne odnosi na nikakvu
osobnu prisutnost. To je osećaj svesnog prisustva, kao takav. Bez ove svesnosti, kada,
na primer, svesnost napusti telo prilikom „smrti“, telo je brzo odbačeno – sahranjeno
ili spaljeno – zato što bi inače, u tren oka, istrulelo meso počelo da smrdi. Gde je,
onda, osoba koja je, kada je svesnost bila prisutna, mogla biti smatrana genijem? Za
nju je rečeno da je „umrla“.

Svesnost – Osnova celog Ispoljavanja

Bilo kakvo ispitivanje o bilo čemu drugom osim o ovoj svesnosti ili ja-sam-stvu bi
bilo beskorisno zato što mora biti ove svesnosti pre nego što bilo šta drugo može da
bude. Ako ja nisam (svestan), svet nije (kao u dubokom spavanju). Jedino kada sam
svestan svet postoji za mene. Sva ispitivanja tragaoca moraju, zato, da se odnose na
ovu svesnost. Kako je nastala? Šta je njen izvor? Šta je održava? Šta je njena priroda?
Odgovori na ova pitanja vode do istinskog znanja. Bez svesnosti ne može biti
pojavnog postojanja i, zato, svesnost je najviši Bog koga osoba u svojoj osobnosti
može da zamisli, iako može da joj da bilo koje ime – Krišna, Išvara, Šiva, Hrist,
Jahve, i td. Kada svesnost napusti telo, nema osobe, nema sveta, nema Boga.

Odnos između fizičkog tela i svesnosti mora biti veoma jasno opažen. Svesnost može
da bude svesna sebe onoliko dugo koliko je izražena u pojavnoj formi, telu, bez obzira
da li je to telo insekta ili crva ili životinje ili ljudskog bića. Bez tela, u neispoljenom
stanju, svesnost nije svesna sebe. Bez svesnosti telo je samo mrtav materijal. Telo je,
dakle, hrana koja održava svesnost i instrument kroz koji svesnost deluje. U stvari,
svesnost je „priroda“ ili „takvoća“ ili „ukus“ fizičkog tela, kao što je slatkoća ukus
šećera.

Nakon što shvatimo ovaj bliski odnos između tela i svesnosti, treba da nađemo izvor
ovog tela-svesnosti. Kako se to desilo? Izvor ljudskog tela je sjedinjavanje muškog i
ženskog semena u ženskoj materici i kada se desi začeće svesnost je pritajena u tome.
Ovo je to – spoj muškog i ženskog semena sa pritajenom svesnošću – što raste u
majčinoj materici, je pravovremeno porođeno kao beba, raste u detinjstvo a zatim
kroz svoj životni vek. Šta je sila iza ovog prirodnog rasta? Ništa drugo nego svesnost
koja je pritajena u muškom i ženskom semenu, pri čemu su i muško i žensko seme srž
hrane pojedene od roditelja.

1
Treba da bude jasno da je svesnost sama priroda fizičkog tela (kao slatkoća šećera) i
da je fizičko telo napravljeno i održavano hranom, koja je srž osnovnih sastavnih
elemenata. U ovom spontanom prirodnom procesu, osoba, kao takva, nema nikakav
značaj. Osobno telo je napravljeno od hrane, a svesnost je univerzalna,
sveprožimajuća. Kako osoba može da traži ili odvojeno postojanje ili ropstvo ili
oslobođenje za sebe?

Da li je bilo koja osoba bila upitana za mišljenje o svom „rođenju“ kao deteta
određenih roditelja? „Mene“ i „moje“ se desilo jedino nakon rođenja, koje je jasno
rezultat prirodnog procesa u kome ni roditelji ni beba nemaju nikakav izbor. Drugim
rečima telo-svesnost je pojavna jedinica koja je spontano stvorena od osnovnih
sastavnih elemenata i njihovih svojstava (ravnoteža, aktivnost i neaktivnost). Ova
jedinica raste tokom svog životnog veka i onda „umire“ – to jest, vraća se sastavnim
elementima, a svesnost koja je bila ograničena telom je otpuštena u Neosobnu
Svesnost.

U ovom prirodnom procesu stvaranja i uništenja pojavne jedinice, gde je pitanje

„tebe“? Ti nisi nikada bio deo stvaranja pojavne jedinice za koju se misli da bi „ti“
trebalo da budeš. Tvoji roditelji su ti rekli da si rođen i da je određeno telo „ti“. Ti,
zaista, nemaš stvarno iskustvo da si rođen. Ono što je rođeno je pojavna jedinica,
psihofizički aparat koji je aktiviran pomoću svesnosti. Ako svesnosti nema, telo-
aparat ne samo da je beskorisno nego mora biti uklonjeno što je brže moguće.

Ko si onda ti? Ti si to što si bio pre nego što je telo-svesnost došla u postojanje, to što
si bio „pre sto godina“!

Pitanje koje se prirodno javlja u ovoj fazi je: Ko onda deluje u svetu kao telo? U
opažajnom ispoljavanju svesnost je sve. Svesnost je to što deluje kroz milione tela u
skladu sa svojstvenom osobinom sastava svakog tela. Ima miliona psihofizičkih formi
ali nema dve forme koje su iste u svakom pogledu zato što svaka forma ima različitu
kombinaciju osnovnih sastavnih elemenata i njihovih svojstava. Svaki osnovni
elemenat ima svoje sopstvene osobine i isto tako svako od tri svojstva ima svoje
sopstvene osobine. Zamisli milione stepenovanja koje osnovni sastavni elementi i
njihova svojstava mogu imati i rezultirajuće bilione i trilione permutacija i
kombinacija koje mogu biti izazvane! Svesnost deluje kroz fizička tela, od kojih
svako ima svoju sopstvenu narav i osobinu, zasnovanu delom na svom fizičkom
sastavu a delom na uslovljavanju koje je primljeno. Ako je ovo jasno opaženo takođe
treba da bude kristalno jasno da ni jedna osoba nema samostalnost da deluje
nezavisno. Ali, osoba, u svom neznanju, veruje da je ona ta koja deluje; „preuzima“
delovanje koje se dešava, vezuje se nestvarnim ropstvom i trpi bol i zadovoljstvo.
Ovako nastaje „ropstvo“.

Čovek smatra sebe posebnim bićem, odvojenim od sveg drugog stvaranja. Ali, što se
tiče sastojaka fizičkog sklopa, nema razlike između različitih vrsta osećajnih
stvorenja, jedino se razlikuje proces stvaranja.

2
Suštinska Svrha Najvišeg Znanja

Ne treba da promašimo, zaboravimo, previdimo ili ignorišemo suštinsku svrhu

Najvišeg Znanja, to jest, konačnog shvatanja, i da znamo našu istinsku prirodu. Šta je
naša istinska priroda? Neispoljena, u nepokretnosti, naša priroda je Apsolutna
Jedinstvenost – Čista Svest nesvesna sebe; ispoljena, delujući u dvojnosti, naša
priroda je svesnost koja traži sebe kao „drugog“ zato što ne može da toleriše svoje
sopstveno prisustvo. Drugim rečima, na naše izvorno stanje bezvremne,
nepromenljive Apsolutne Nepojavnosti, telo-svesnost se pojavila kao privremena
bolest, bez uzroka ili razloga, kao deo ukupnog „delovanja“ Neosobne Svesnosti u
svojoj ulozi Čiste Svesti. Svaka pojavna forma odrađuje svoje dodeljeno trajanje i na
kraju svog životnog veka nestaje spontano kao što se i pojavila, a svesnost,
oslobođena svog fizičkog ograničenja, više nesvesna sebe, stapa se sa Svešću; niko se
ne rađa, niko ne umire. Da bi se svesnost izrazila potrebna joj je fizička forma za
delovanje i neprestano stvara nove forme i uništava stare forme.

Ako je ovo prirodan proces ukupnog delovanja svesnosti, javlja se pitanje: Kako
osobni entitet (nešto što postoji samo po sebi, nezavisno i odvojeno od svega drugog)
i njegovo ropstvo dolaze u postojanje? Kratak odgovor bi bio da se svesnost,
ograničena granicama fizičke forme i ne nalazeći nikakvu drugu podršku, zavarava
izjednačavanjem sa određenim telom i tako stvara lažni entitet; a ovaj lažni entitet
pogrešno shvatajući sebe kao činioca delovanja (koje u stvari čini deo ukupnog,
spontanog delovanja Čiste Svesti) mora da prihvati posledice i time uslovljava sebe
ropstvom uzroka i posledice.

Pitanje Ponovnog Rađanja

Entitet za koga se misli da treba ponovo da se rodi ne postoji, osim, samo, kao ideja!
Kako ideja može da bude ponovo rođena? Telo „umire“ i nakon smrti je uništeno –
sahranjeno ili kremirano – što je brže moguće. Telo je, drugim rečima, nepopravljivo,
nepovratno, neopozivo uništeno. To telo, dakle, koje je bilo objektivna stvar ne može
ponovo da se rodi. Kako, onda, može bilo šta ne objektivno, kao što je životna sila
(dah), koja se, smrću tela, stapa sa spoljašnjim vazduhom ili svesnost koja se stapa sa
Neosobnom Svesnošću, da bude ponovo rođeno?

Možda ćeš reći da će dotični entitet biti ponovo rođen. Ali to bi bila potpuna
besmislica. Znaš da „entitet“ nije ništa drugo osim ideje, halucinacija koja nastaje
kada se svesnost pogrešno izjednači sa određenom formom.

Kako su uopšte nastale ideje ponovnog rađanja? Možda su bile smišljene kao neke
vrste radnih teorija da zadovolje jednostavnije ljude, koji nisu bili dovoljno
inteligentni da razmišljaju izvan merila ispoljenog sveta.

3
Lažni Entitet

Ipak, da bi se jasno videlo kako lažni entitet, ili ego (za koji se misli da treba da bude
uzrok i objekat prividnog ropstva) nastaje, neophodno je shvatiti zamišljeni proces
ispoljavanja. Ono što smo mi Apsolutno, nepojavno, je jedinstvenost-apsolutnost-
subjektivnost bez najmanjeg traga objektivnosti. Jedini način na koji to-što-mi-jesmo
može da se ispolji je kroz proces dvojnosti, čiji početak je kretanje svesnosti, osećaj
„ja sam“. Ovaj proces ispoljavanja-stvaranja objekata, koji je do sada bio odsutan,
donosi razdvajanje na subjekat koji opaža i objekat koji je opažen; saznavač i saznato.

Nepojavno – čista subjektivnost – mora uvek ostati jedini subjekt. Dakle,

pretpostavljeni saznavač i pretpostavljeno saznato su oboje objekti u svesnosti. Ovo je
suštinski faktor koji treba da bude rođen u umu. Samo u svesnosti može da se javi
ovaj proces. Svaka zamisliva stvar – svaka vrsta pojave – koju naša čula opažaju i naš
um tumači je pojava u našoj svesnosti. Svako od nas postoji samo kao objekat, pojava
u svesnosti nekog drugog. Saznavač i saznato su oboje objekti u svesnosti ali (ovo je
važna tačka što se tiče lažnog entiteta) to što saznaje objekat pretpostavlja da je
subjekat saznanja za druge objekte, u svetu izvan sebe, a ovaj saznavajući subjekat
posmatra svoju lažnu subjektivnost kao stvaranje nezavisnog, samostalnog entiteta –
„sebe“ – sa snagom voljnog delovanja!

Princip dvojnosti, koji počinje sa osećajem „ja sam“, na kome je zasnovano

celokupno pojavno ispoljavanje, je prenet korak dalje kada lažni entitet, u svojoj ulozi
lažnog subjekta, počne proces zaključivanja poređenjem međusobnih suprotnosti (kao
što su dobro i loše, čisto i nečisto, zasluga i greh, prisustvo i otsustvo, veliko i malo, i
t.d.), i, nakon poređenja, razlikovanje među njima. Ovo sačinjava proces zamišljanja.

Osim ovog razdvajanja na subjekat i objekat, proces pojavnog ispoljavanja zavisi od

osnovne ideje prostora i vremena. U odsustvu ideje o „prostoru“, ni jedan objekat ne
bi postao očigledan sa svojom trodimenzionalnom zapreminom; slično, u odsustvu
srodne ideje o „vremenu“ trodimenzionalni objekat ne bi mogao biti opažen – niti bilo
kakvo kretanje izmereno – bez trajanja neophodnog da se objekat učini opažljivim.
Proces pojavnog ispoljavanja se, dakle, dešava u zamišljenom prostoru-vremenu, u
kome objekti postaju pojave u svesnosti, opažene i saznate svesnošću, kroz proces
zamišljanja čija osnova je deljenje na opažajući lažni subjekat i opaženi objekat.
Rezultat izjednačavanja sa elementom saznavača u procesu ispoljavanja je zamisao o
lažnoj osobnosti sa osobnim izborom delovanja. I ovo je cela osnova nestvarnog
„ropstva“.

Shvati ceo proces ne u delovima nego u jednom bljesku instinktivnog opažanja.

Apsolut, nepojavno je neispoljeni elemenat, a pojavno je ispoljeni elemenat onoga što
jesmo. Oni nisu različiti. Grubo poređenje bi bila stvar i njena senka, osim što bi
ispoljeni svet bio senka bezobličnog neispoljenog! Apsolutno nepojavno je
neprolazno, bezprostorno, ne opažljivo čulima; pojave su vezane za vreme, sa
ograničenom formom i opažljive čulima. Nepojavno je ono što mi jesmo; pojave su
ono što izgleda da mi jesmo kao odvojeni objekti u svesnosti. Izjednačavanje
jedinstvenosti (ili subjekta) koja mi jesmo sa odvojenošću u dvojnosti (ili objektom)
koja mi izleda da jesmo, sačinjava „ropstvo“ a razjednačavanje (od ovog
izjednačavanja) sačinjava „oslobođenje“.

4
Ali, i „ropstvo“ i „oslobođenje“ su nestvarni zato što nema takvog entiteta koji je u
ropstvu, kome treba oslobođenje; entitet je samo ideja nastala iz izjednačavanja
svesnosti sa prividnim objektom koji je samo pojava u svesnosti!

Život Živući San

Jednom kada je ovo jasno, instinktivno opaženo, ne može a da ne bude shvaćeno da je

naša ideja „življenja naših života“ šala zato što je ideja življenja naših života
zasnovana na pogrešnom verovanju da sve to što mi radimo jeste delovanje naše
volje. Ko može da izvršava ovu volju kada smo upravo instinktivno opazili da nema
entiteta da je izvrši? „Življenje“ kao takvo, u stvari, nije ništa drugo nego delovanje
svesnosti kroz milione fizičkih formi, ali je pogrešno shvaćeno kao osobni život.

Ovo osnovno instinktivno opažanje se slaže sa shvatanjem da je život samo živući

san. U ovoj fazi, treba da je jasno da šta god neko vidi, čuje, okusi, omiriše ili dodirne
je čulno opaženo i da je ovo opažanje u stvari samo saznavanje u svesnosti – zaista,
entitet čija čula opažaju je sam samo pojava u svesnosti „nekog drugog“ ko opaža
ovaj entitet kao objekat. Tako, objekti opaženi pogrešno kao entiteti u svesnosti
jednog drugog, nisu samostalni entiteti, ono što se zaista dešava je da nema
posmatrača kao takvog, nego samo opažanja zamišljenih objekata koji se kreću u
zamišljenom prostoru, u zamišljenom trajanju. Zar sve ovo nisu jasno elementi sna
koji doživljavamo dok spavamo? Kada se sanjar probudi sanjanje se završava i onaj
ko je budan više nije zainteresovan za druge „entitete“ u snu. Slično, u živućem snu,
onaj ko je budan (onaj ko uviđa da ništa opažljivo čulima, uključujući i „entitet“ za
koji on misli da jeste, ne može biti ništa drugo nego samo pojava u svesnosti) više nije
zainteresovan za druge sanjane figure u živućem snu. Probuđeni uviđa da je on
neuslovljena Apsolutna Subjektivnost na kojoj je kretanje svesnosti započelo ovaj
živući san spontano, bez uzroka ili razloga i samo „proživljava“ san dok se, na kraju
dodeljenog trajanja, svesnost jednom ponovo ne stopi sa Apsolutnom Subjektivnošću.

Duhovne Prakse: Volja

Nakon svega što je do sada rečeno neko, ko nije shvatio suštinu, bi mogao da pita šta
onda treba da se uradi da bi se to doživelo? Odgovor na ovo pitanje bi bilo kontra
pitanje: Ko je taj koji misli da mora da uradi nešto – i šta da postigne? Jednom kada je
shvaćeno da je entitet samo pogrešna ideja, da je telo kao bilo koja druga pojava samo
doživljaj u svesnosti i da nema nikoga da izvrši bilo kakvu volju, gde je pitanje da bilo
ko radi bilo šta? Shvatanje – instinktivno opažanje – je sve. Biti skroz i potpuno
ispunjen ovim instinktivnim opažanjem je sve „delovanje“ koje je neophodno za
oslobođenje; nikakva količina „delovanja“ neće to postići bez potpunog uništenja
pogrešne ideje o nezavisnom entitetu sa samostalnošću delovanja. „Ja“ ne može da
izroni bez uništenja „mene“. Kad „mene“ nestane, ti si ja.

Ako je strela pogodila metu, ne može više biti nikakvih pitanja. Ali direktno i
instinktivno opažanje činjenica – let strele – je otežano uplitanjem intelektualnog
zamišljanja. Intelektualno shvatanje je zasnovano na uzroku i posledici, jednom od
elemenata prolazne dvojnosti na kome je zasnovano zamišljanje. Instinktivno
shvatanje – direktno shvatanje – sa druge strane, je neprolazno, gde su uzrok i
posledica jedno.

5
Intelektualno shvatanje je to koje vodi do pitanja: Ako nema samostalnog entiteta da
izvrši bilo kakvu volju, kako je postignuto nevoljno življenje? Ili kako bi neko trebalo
da živi i deluje u svetu?

Odgovor na ovakvo pitanje bi bio da nije važno šta neko radi sve dok istinski shvata o
čemu je govoreno. Sa druge strane, takođe nije važno da li neko ne shvata o čemu je
govoreno. Stvar je u tome da ako su sva naša prošla iskustva pažljivo analizirana,
jasno bi bilo pokazano da su naši životi umesto da ih mi živimo kako izgleda da
mislimo, u stvari življeni za nas kao svi likovi u nečijem snu i da, zato, volja nije
značajan činilac u našim životima. Malo razmišljanja bi nam pokazalo kako beskrajno
mali deo našeg ukupnog fizičkog ili organskog delovanja zavisi od naše volje. Koliko
dugo možeš da živiš bez spavanja, bez hrane ili vode? Koliko možeš da budeš bez
telesnog izlučivanja? Koliko možeš da ostaneš bez disanja? Da li imaš apsolutnu volju
da ostaneš u životu čak i u sledećih pet minuta? Da li si izrazio svoju volju kada si bio
začet? I kada je začeti materijal rastao u majčinoj materici?

Zaista nije važno šta radimo dokle god istinski shvatamo da ne može biti nikakvog
entiteta da izvrši nikakvu delotvornu volju – ili radeći ili ne radeći – to što mi mislimo
da je rezultat naše volje je samo neizbežno. Kada se slaže sa onim što mi smatramo da
je prihvatljivo za nas u tom trenutku, mi osećamo ponos na naše „voljno delovanje“ i
smatramo to osobnim postignućem, a kada se ne slaže, to postaje stvar ljutnje, nesreće
i razočaranja za nas. Zaista, prihvatanje činilaštva na osnovu volje, nečega što je deo
ukupnog delovanja svesnosti je lanac koji vezuje pojavnu osobu u prividno „ropstvo“
– prividno zato što nema entiteta koji bi bio vezan – a uviđanje same besmislenosti
lažnog subjekta koji pokušava da deluje nezavisno od delovanja Čiste Svesti je
„buđenje“. Jedino takvo uviđanje može da vodi do svršeno smirenog prihvatanja bilo
kakvog događaja koji može da se javi dok se ne završi životni vek i, dok je život tako
življen, očigledno bi bilo jasnog osećaja sveobuhvatnog jedinstva zato što „drugi“ ne
bi bili opaženi kao objekti lažnog subjekta nego kao ispoljeni elementi iste nepojavne
subjektivnosti koja ti jesi. Drugim rečima, življenje bi bilo slobodno življenje, gde ni
pozitivno delovnje ni negativno ne delovanje lažnog entiteta ne bi prevladalo, budući
da, u odsustvu bilo kakvih namera, nema volje. Bez zamišljenih namera, sve
delovanje bi bilo spontano; glumac igra svoju ulogu u ovoj živućoj predstavi ili živeti
živući san prihvatajući život kako dolazi. Jednom kada ima instinktivnog opažanja
toga-što-jeste, ceo život postaje ono što je uvek bio – Igra, „zabava“.

Na pitanje šta bih radio u određenim okolnostima, jedini ispravan odgovor je: Ne
znam. Ovo je ispravan odgovor zato što, u onome što može da izgleda da su identične
okolnosti, nekom drugom prilikom moje delovanje može da bude nepredvidivo, ali u
svakom slučaju delovanje bi bilo spontano! Šta god da je spontano je ispravno zato
što je, u odsustvu zamišljanja, spontanost prirodna i zato ispravna bez ikakvog
zaključivanja, poređenja ili bilo kakvog uzroka-posledice.

Najbrži put u pravcu samoostvarenja (iako stvarno nema „puta“ i nema „ko“ da ide
bilo gde) je slušanje (reči samoostvarenog Učitelja), prisećanje i meditiranje nakon
toga. Čak i ove reči treba da budu iskorišćene samo za komunikaciju i jednom kada je
namera i značenje dostignuto, reči – sve reči – moraju biti odbačene da bi intelekt bio
sprečen da stvara naknadne misaone strukture.

6
Ove reči nisu upućene bilo kakvom osobnom entitetu nego svesnosti. Reči nastaju u
svesnosti i upućene su svesnosti. Svesnost je ta koja treba da sluša reči i nakon što je
značenje instinktivno uhvaćeno, rečima treba dopustiti da se stope sa svesnošću. Ako
je slušanje obavljeno od „osobe“ sa namerom sticanja neke koristi pomoću intelekta,
onda je sve izgubljeno. Zaista, upravo je mešanje intelekta ono što treba da bude
izbegnuto. Kao što je ranije bilo razjašnjeno, praznina lažnog entiteta je ono što mora
biti instinktivno opaženo. Sve dok je entitet taj koji sluša reči, kako reči mogu da
postignu čak i svoju ograničenu svrhu pokazivanja u ispravnom pravcu, a ispravan
pravac je udaljavanje od pojavnosti koja je izvor i entiteta i samih reči! Reči mogu da
izbace svoje duboko značenje samo ako su prihvaćene instinktivno bez uplitanja
intelektualnog tumačenja; inače rezultat će biti samo intelektualno shvatanje
„spoljašnjeg“ sveta od entiteta koji drži sebe odvojenim od onog što on smatra
nestvarnim. Ne možeš izdvojiti sitan deo ukupnog pojavnog ispoljavanja kao svoje
odvojeno sopstvo i u isto vreme shvatiti to-koje-jeste. Samo u potpunom uništenju
lažnog entiteta može da se dogodi istinsko, instiktivno opažanje.

Veličanstvena Prevara

Svesnost je varljiva, očaravajuća Velika Nestvarnost, najveličanstvenija prevara

ikada! Ovaj opčinjavajući osećaj prisustva je samo osećaj, ideja koja se javlja na
Neispoljenom Apsolutu kao neželjeni gost koji preuzme domaćinstvo tako neprimetno
da je domaćin uljuljan u osećaj lažne sigurnosti i dobrobiti. Privremena bolest koja
izaziva bunilo dok traje.

Ovaj osećaj biti živ – biti prisutan – je toliko opojan da si očaran ispoljavanjem koje
on predstavlja. Toliko si upleten u prizor da retko kad želiš da otkriješ da li prizor
zaista postoji ili je samo vizija, halucinacija, san, fatamorgana. Vidiš drvo i toliko si
očaran njime da zaboravljaš da drvo nije ništa drugo nego rast semena koje je njegov
istinski izvor. Cilj Najvišeg Znanja je traženje izvora, semena. Šta je izvor ovog
ispoljavanja? Ako nisi svestan da li uopšte ima bilo kakvog ispoljavanja bilo kakve
vrste? Ako nisi svestan da li univerzum postoji za tebe? Jedino kada ti jesi (svestan)
svet jeste. Tako, očigledno univerzum je sadržan u tački svesnosti. Svesnost ne može
da se ispolji, ne može da bude svesna sebe, ako nema psihofizičkog aparata, tela. Šta
je izvor tela? Očigledno spoj muške i ženske semene ćelije koji raste u ženskoj
materici. Šta je izvor muške i ženske semene ćelije? Hrana koju su pojeli roditelji. Do
kog zaključka smo sada došli? Apsolut, najviši izvor mogućnosti, izvor svega ne
može biti tako svetovan kao što je „hrana“! Zato, ovo ja-sam-stvo, svesnost, ovaj
osećaj prisustva ne može biti ništa nego ideja, vizija, san, halucinacija! A ova svesnost
je izvor sveg ispoljavanja – zaista ona je ispoljavanje!

U ovoj fazi se postavlja osnovno pitanje. Ko je došao do ovog zaključka? Ko bi drugi

mogao biti nego „ja“? „Ja“ koji sam odgovoran za svaku vrstu ispoljavanja, ja koji
sam svaka vrsta ispoljene pojave, ja koji sam bio prisutan pre sto godina, ja koji sam
bio prisutan pre nego što je izmišljeno „vreme“, ja koji sam neprolaznost, ja koji sam
svest nesvesna sebe zato što u tom, mom istinskom stanju Celosti, Jedinstvenosti,
nema ni prisustva ni odsustva; odsustvo prisutnosti prisustva, odsustvo prisutnosti
odsustva je ono-što-ja-jesam (i svako osećajno biće može da kaže ovo – ne kao ono
nego kao „ja“).

7
Da li nam je sve to ponovo potrebno, ukratko? Evo ga:

1. Ispoljeno postojanje je pojavno a pojave budući da su čulno saznajna pojava i

vezana za vreme su vizija, san, halucinacija i dakle neistina. Neispoljeno postojanje je
Apsolut, neprolazan, bezprostoran, nesvestan postojanja, čulno nesaznatljiv, večan,
dakle istina. Ko kaže ovo? Svesnost, naravno, pokušavajući da sazna sebe i ne
uspevajući zato što saznavanje (nema saznavača kao takvog) ne može da sazna to što
je samo saznavanje; oko ne može da vidi sebe iako može da vidi sve drugo. Tragalac
je traženo. Ovo je najvažnija istina.

2. Ja, neispoljen, sam ukupna mogućnost, apsolutno odsustvo znanog i saznajnog,

apsolutno prisustvo neznanog i nesaznajnog. Ja, ispoljen, sam ukupnost svih pojava,
ukupnost znanog u neshvatljivosti neispoljenog neznanog.

3. Može biti samo ja – večno ja – potpuno neuslovljeno, bez najmanjeg traga bilo
kakvog svojstva, čista subjektivnost. Sama misao na „mene“ je trenutno i spontano
(ali nestvarno) ropstvo. Neka mene nestane i, trenutno i spontano, ti si ja.

4. Pojavno, „mene“ (i „ti“ i „on“) je samo pojava u svesnosti. Kako pojava može da
bude u ropstvu? Nepojavno, kako ja – čista subjektivnost – trebam bilo kakvo
oslobođenje? Oslobođenje je samo biti izbavljen od ideje da ima „nekog“ kome treba
oslobođenje.

5. Kako možeš znati da „napreduješ“ duhovno? Može li biti da je najsigurniji znak

„napretka“ nedostatak zainteresovanosti za napredak i odsustvo zabrinutosti zbog
oslobođenja u buđenju jasnog shvatanja? Trenutno instinktivno opažanje potpunog
delovanja Prirode u kojoj nema mesta za samostalni entitet.