PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

VŠJ Subotica

KRIMINOLOGIJA
I KOLOKVIJUM
(1-35 pitanja i odgovori)

Profesor: Miloš Marković Asistent: Milena Radivojev

Mart, 2017. godina

 1. POJAM KRIMINOLOGIJE

Upotreba pojma kriminologije datira od kraja XIX veka. Taj pojam je najpre upotrebio
francuski antropolog Pol Topinar (Paul Topinard) („Anthropologie“, Paris 1879) za
označavanje nauke koja se bavi problemom izučavanja izvršenih krivičnih dela. Njega je
potom preuzeo italijanski pravnik R. Garofalo (Raffaele Garofalo), dajući jednom svom delu
iz 1885. naziv „Kriminologija“, što je značilo nauka (učenje od grčke reči „logos“) o
kriminalitetu, zločinu (lat. „crimen“).
U najopštijem smislu kriminologija je nauka o zločinu.
Osnovna shvatanja
Ne postoji jedinstveno shvatanje o tome kakva je kriminologija nauka, i šta čini predmet
njenog proučavanja. Osnovni problem pri definisanju kriminilogije proističe iz različite
teorijske orijentacije autora, posebnosti pristupa predmetu njenog izučavanja kao i različitih
shvatanja o njenom donosu sa drugim naukama. Kriminologija je u najopštijem smislu nauka
o zločinu.
Pojam zločin u savremenom značenju - kriminalitet je društvena pojava realnog,
normativnog, psihičkog i fizičkog te se za tu pojavu zanimaju mnoge nauke.
Prof kriminologije Grunhut sa Oksforda smatra da je kriminologija empirijska nauka koja
proučava rezulatate, forme i uzroke zločina, kaznenog i popravnog postupka sa zločincima.
Prema akademiku prof. dr Milanu Milutinoviću kriminologija je kompleksna nauka o
kriminalitetu koja se bavi pitanjem pojavnih oblika, strukture i razvoja kriminalnog ponašanja
(fenomenologija), uzroka i uslova kriminalnog ponašanja, tj. kako dolazi do kriminaliteta kao
pojedinačnog ponašanja, masovne i društvene pojave (opšti uzroci-koreni kriminaliteta i
kriminogeni faktori).
Uži pojam kriminlogije
Nauka koja se bavi izučavanjem etiologije i fenomenologije kriminalliteta kao masovne i
individualne pojave. Etiologija je učenje o poreklu i uzrocima, a fenomenologija je
proučavanje ili izučavanje pojava.
Širi pojam
Izučava i sve ostale oblike prestupnog i devijatnog ponašanja, sistem državnih mera i
mehanizama za suzbijanje kriminaliteta organizaciju i rad pravosudnih i policijskih organa i
ustanova za izvršenje krivičnih sankcija. Policijski kriminolog Valčak smatra da je
kriminologija nauka čiji je predmet istraživanje uzroka kriminaliteta, njegovih oblika,
pravilnosti i zavisnoti povezanih sa prestupnikom i kriminalitetom. Kriminologija je nauka koja
se bavi razlozima, zašto određena lica vrše krivična dela, zašto su krivična dela izvrešna u
određeno vreme i mestu i pod određenim okolnostima, kako društvo reaguje na kriminalitet i
koji su to pojavni oblici kriminaliteta.
Postoje tri podele kriminologije:
1. Kriminalna fenomenologija i kriminalna etiologija;
Kriminalna fenomenologija je deo kriminologije koji proučava spoljne manifestacije
kriminaliteta kao masovne društvene pojave i činjenica kroz koje se ispoljava pojedinačno
kriminalno ponašanje.
Kriminalna etiologija je deo kriminologije koji proučava opšte uzroke kriminaliteta kao
masovne društvene pojave i pojedinačne, posebne, neposredne uzroke, uslove i povode
javljanja kriminalnog ponašanja (kriminogene faktore).
Kriminalna etiologija se najčešće deli prema prirodi faktora koji deluju na javljanje
kriminaliteta, na dve oblasti:
A. egzogenu etiologiju - se odnosi na izučavanje uzroka kriminaliteta koji proizilaze iz
određene društvene kulture i strukture, uslova života, delovanje raznih kriminogenih

2
 faktora vezanih za porodicu, školu, grupu, sredstva masovne komunikacije, sukoba
kultura, različitih shvatanja o vrednostima, druga devijantna ponašanja itd.
B. endogenu etiologiju - izučava uticaj ličnih osobina, psiholoških karakteristika, crta
ličnosti na javljanje kriminogenog ponašanja.

2. Opšta i klinička kriminologija;

Podela na opštu i kliničku kriminologiju potiče od francuskog kriminologa Pinatel Žana.
Prema Pinatelu opšta kriminologija ima za predmet sređivanje, upoređivanje i suočavanje
rezultata dobijenih od raznih kriminoloških nauka ili posebnih, tj. specijalizovanih
kriminologija, kao i njihovo sistematsko izlaganje.
Opšta kriminologija je enciklopedijska i sintetička. Nalazi se na vrhu piramide sastavljene
od kriminoloških nauka ili posebnih kriminologija.
Kao naučna kriminologija, opšta kriminologija treba da zbliži i uporedi podatke izdvojene od
specijalnih (posebnih) kriminologija koje se odnose na manifestacije, uzroke i posledice
kriminalne pojave (kriminalna biologija ili biološka kriminologija, kriminalna psihologija ili
psihološka kriminologija, kriminalna sociologija ili sociološka kriminologija).
Klinička kriminologija osvetljava psihološka svojstva ličnosti delinkventa, ali nedovoljno
sagledava sociološku stranu kriminaliteta, društvene faktore i okolnosti koje utiču kako na
formiranje ličnosti tako i na javljanje kriminalnog ponašanja.
3. Univerzitetska i primenjena (aplikativna) kriminologija
Podela na univezitetsku (akademsku) i aplikativnu (primenjenu) kriminologiju zasniva se na
shvatanjima kanadskog kriminologa D. Szaboa i grupe kriminologa iz Montreala (Kanada).
Univerzitetska kriminologija - razvija se na univerzitetima zapadnih zemalja
zadovoljavajući intelektualnu radoznalost univezitetskih nastavnika, istraživača, ali ne i
društva.
Aplikativna (primenjena) kriminologija - je pravac u savremenim krivičnim naukama
usmeren ka integrisanju kriminologije i kriminalne politike. Ova orijentacija nastala je kao
reakcija na “akademsku” kriminologiju razvijanu uglavnom na univerzitetima, kojoj se zamera
da nema sluha za potrebe prakse.

2. PREDMET KRIMINOLOGIJE

Određivanje predmeta izučavanja svake nauke je početno, osnovno teorijsko i metodološko

sagledavanje, koje omogućava konkretno formulisanje metoda, ciljeva i zadataka
izučavanja.
Već skoro dva veka u kriminološkoj literaturi neprekidno se utvrđuje predmet kriminologije.
Određivanje predmeta izučavanja kriminologije usko je povezana sa određivanjem pojma
kriminologije.
Odrediti predmet kriminologije znači utvrditi šta kriminologija izučava, kojim se pitanjima i
problemima bavi, da bi se utvrdilo njeno mesto u sistemu nauka i odnos sa srodnim
naukama i naučnim disciplinama. Postoje različita shvatanja o širini predmeta koji
kriminologija izučava i o tome da li kriminologija pripada društvenim, pravnim ili prirodnim
naukama.
Skoro u svim teorijskim definicijama predmeta kriminologije zajedničko je da kriminalitet čini
najvažniji polazni elemenat za određivanje predmeta kriminologije.

Predmet kriminologije sačinjava kriminalitet shvaćen dvostruko:

1. kao pravna pojava koja ima krivičnopravnu odredbu i
2. kao posebna društvena pojava, koja se javlja u određenim uslovima društvenog
života i ispoljava u individualnim ponašanjima.

3
Pored društvenog karaktera, on ispoljava psihološke, psihopatološke, biološke i druge
aspekte, koji moraju doći do izražaja u kriminološkom izučavanju.
Zavisno od stava pojedinih autora, predmetom kriminologije se obuhvata:
- kriminalitet (zločin, prestupništvo, delinkvenicija) kao individualna i društvena pojava,
- uslovi i uzroci kriminaliteta,
- ličnost kriminalca,
- prognoza kriminalnog ponašanja,
- represija,
- prevencija,
- društvena kontrola.

Predmet kriminologije je kriminalitet kao masovna društvena pojava i kriminalno

ponašanje kao pojedinačna pojava.

Saglasno ovoj definiciji, razlikuje se:

1. makrokriminologija (proučava kriminalitet kao masovnu društvenu pojavu) i
2. mikrokriminologija (proučava kriminalitet kao pojedinačnu pojavu) kroz dve oblasti
izučavanja:
3. kriminalnu fenomenologiju (pojavni oblici, obim, struktura, strukturalne promene,
dinamika, prostorna i vremenska rasprostranjenost kriminaliteta) i
4. kriminalna etiologija (uzroci-opšti i neposredni, uslovi i povodi kriminalnog
ponašanja).

Proučavanje kriminaliteta u okviru kriminologije nije nešto apstraktno ili irelevantno, već ima
veliki uticaj na delinkvente, žrtve, one koji štite krivičnopravni sistem, ali na sve ostale
građane.

Najviše pristalica u modernoj kriminološkoj literaturi ima shvatanje da je predmet

kriminologije:
1. zločin (pojedinačno kriminalno ponašanje);
2. kriminalitet (ukupnost takvih ponašanja u datom vremenu i na određenom prostoru);
3. učinilac (prestupnik);
4. žrtva (oštećeni) i
5. društvena reakcija na ovakva dela (način na koji društvo reaguje na kriminalno
ponašanje).

Centralna kategorija ove nauke je zločin.

3. ODNOS KRIMINOLOGIJE I PRAVNIH NAUKA

Kriminologija i krivično pravo

Kriminologiju i krivično pravo povezuju predmet i cilj izučavanja.

Kriminalitet je predmet izučavanja obe nauke, a borba za suzbijanje kriminaliteta krajnji
osnovni cilj izučavanja.
Za većinu autora, danas ne postoji dilema da su kriminologija i krivično pravo dve različite
naučne discipline.
Krivično pravo, kao grana pozitivnog zakonodavstva, bavi se krivičnim delima i sankcijama,
pristupajući im, kao normativnim pojavama.
Nauka krivičnog prava bavi se na specifičan način borbom protiv kriminaliteta. Međutim,
nauka krivičnog prava mora da proučava i krivična dela kao društvene kategorije, da
proširuje krug svog interesovanja na individualne i socijalne problema koji su u vezi sa
krivičnim delima kao društveno najopasnijim kažnjivim radnjama.

4
Kriminologija ima za predmet izučavanja kriminalitet kao ukupnost kriminalnih ponašanja na
određenom prostoru i određenom vremenu, kriminalna pronašanja za koja važeći nacionalni
zakoni predviđaju sankcije i ona kojima se krše međunarodnopravne norme o ljudskim
pravima.
Kriminologija proučava normativnu stranu kriminaliteta, pojavne oblike i strukturu krivičnih
dela prema važećim nacionalnim zakonodavstvima, koristeći znanja nauke krivičnog prava.
I pored jasnih razlika, ove dve nauke su međusobno tesno povezane.
Povezanost kriminologije i krivičnog prava ogleda se u oblasti kriminalne etiologije, jer se
bez poznavanja uzroka kriminaliteta ne može utvrditi potreba za normativnim regulisanjem
pojedinih ponašanja kao krivičnih dela niti se može ostvariti krajnji cilj nauke krivičnog prava
- suzbijanje kriminaliteta.

Pri određivanju šta je zločin, ne može se, zanemariti krug radnji koje je zakonodavac
označio kao krivična dela. Otuda bi bez krivičnog prava, kriminologija ostala bez čvrstog
konteksta i polazne tačke.
Rezultati izučavanja obeju nauka u velikoj meri su povezani i uslovljeni, jer savremena
nauka krivičnog prava, proučavajući krivično delo kao društvenu pojavu, izlazi iz čisto
pravnih okvira i primenjuje sociološki pristup. To znači da se krivičnopravne norme
objašnjavaju sociološki, sa stanovišta društvenih pojava i procesa koji ih uslovljavaju i
određuju. Opravdano se tvrdi da je kriminologija most između dva područja – prava i
sociologije. Između ove dve nauke postoji funkcionalno jedinstvo.

Kriminologija i krivično procesno pravo

Krivično procesno pravo je sistem pravnih propisa kojima se određuju krivičnoprocesni

subjekti, predviđa sadržina i forma njihove delatnosti i regulišu krivičnoprocesni odnosi radi
rasvetljenja i rešenja krivične stvari, a samim tim ostvaruje krivičnopravna zaštita države i
njenih građana od kriminaliteta.
Krivično procesno pravo je povezano sa kriminalnom fenomenologijom kao delom
kriminologije, na taj način što prilikom činjeničnog i pravnog oformljenja krivičnog događaja,
organu krivičnog postupka pružaju određenu pomoć saznanja iz ove oblasti (pojavni oblici,
struktura kriminaliteta).
Saznanja iz kriminalne etiologije, posebno endogene etiologije (proučavanje ličnosti
izvršioca krivičnog dela, okrivljenog) koriste se u krivičnom postupku, u toku istrage,
dokaznog postupka i prilikom odlučivanja krivičnog suda.
Povezanost između krivično procesnog prava i kriminologije dolazi naročito do izražaja kroz
primenu tzv. “kriminološke ekspertize”.
Kriminološka ekspertiza obuhvata socijalno, psihološko, psihopatološko i medicinsko
izučavanje ličnosti delinkventa u svim fazama krivičnog postupka od istrage do izvršenja
kazne i drugih oblika krivičnih sankcija.
Proučavanje ličnosti delinkventa obuhvata kako proces “kriminalizacije” – razvoj ličnosti do
prelaska na delo, tako i “situaciju prelaska na izvršenje krivičnog dela”.
Stručnjaci različitih nauka i naučnih disciplina primenjuju kriminološku ekspertizu u
specijalizovanim ustanovama i rezultati njihove naučne analize značajno doprinose
sagledavanju ličnosti okrivljenog u krivičnom postupku.
Kao što krivično procesno pravo koristi dostignuća i saznanja kriminologije, tako i
kriminologija koristi materijale primenjenog krivično procesnog prava (krivične predmete-
sudske spise u kojima se nalaze zapisnici o ispitivanju okrivljenog, oštećenog, svedoka,
nalaz i mišljenje veštaka itd.) dobijajući na taj način dragocene empirijske podatke za
fenomenologiju i etiologiju kriminaliteta.

Kriminologija i kriminalistika

Kriminalistika je nauka koja proučava, pronalazi i usavršava naučne i na praktičnom iskustvu

zasnovane metode i sredstva, koja su najpodesnija da se otkrije i razjasni krivično delo,
otkrije i privede krivičnoj sankciji učinilac, obezbede i fiksiraju svi dokazi radi utvrđivanja

5
(objektivne) istine, kao i da se spreči izvršenje budućih planiranih i neplaniranih krivičnih
dela.
To je nauka o taktici, tehnici i metodici operativnih, istražnih i drugih sudskih radnji, kao i o
sprečavanju kriminaliteta.

Kriminalistička taktika proučava oblike krivičnih dela, način izvršenja, stručna znanja,
veštine, navike, običaje, shvatanja, način života, psihologiju i tipologiju učinilaca krivičnih
dela; izučava i usavršava sva pravila i razne metode koje služe otkrivanju i razjašnjavanju
izvršenih i sprečavanju budućih krivičnih dela, a nisu tehničke prirode.

Kriminalistička tehnika proučava i primenjuje najpodesnije metode i sredstva iz oblasti

prirodnih i tehničkih nauka pomoću kojih se obezbeđuju i tumače tragovi i predmti krivičnih
dela (materijalni dokazi) da bi se razjasnile bitne okolnosti važne za rasvetljavanje krivičnih
dela i identifikaciju učinilaca ili drugih lica (žrtve).

Kriminalistička metodika proučava metode i pravila za otkrivanje, razrešenje, presuđivanje i

sprečavanje određene vrste krivičnih dela. Smatra se posebnim delom kriminalistike za
razliku od kriminalističke taktike koja se određuje kao opšti deo kriminalistike.

Povezanost između kriminologije i kriminalistike uspostavlja se u okviru krivičnog postupka.

Kriminalistika omogućava utvrđivanje pravno relevantnih činjenica u krivičnom postupku što
koristi kriminologiji prilikom proučavanja fenomenoloških i etioloških karakteristika
kriminaliteta. S druge strane, kriminalistika, prilikom otkrivanja krivičnih dela i njihovih
izvršilaca, koristi saznanja kriminologije o pojavnim oblicima, strukturi, situacionim
okolnostima i ostalim karakteristikama kriminaliteta, kao i saznanja o delovanju kriminogenih
faktora.

4. OSNOVNE KRIMINOLOŠKE DISCIPLINE

Kriminalna etiologija proučava faktore, uzroke i povod kriminalnog ponašanja koja su

usmerena prventveno ka ličnosti deliktventa. Ujedno istražuje uzroke ponašanja delinktventa
kroz način njegovog života u njegovim moralnim i karakternim svojima i prirodi i veza sa
društvenom sredinom. Etiološki problemi su centralna teorijska pitanja kriminologije.
Kriminalna fenomenologija područje kriminologije koje se bavi pojavnim oblicima
kriminaliteta. Ona utvrđuje klasifikaciju, proučava strukturu, stanje i kretanje kriminalnog
ponašanja.
U širem obliku predstavlja deo kriminologije koji izučava delikt kao pravni fenomen i
delikvenciju kao društvenu pojavu. Fenomenologija proučava delinkvente po polu, uzrastu,
obrazovanju, socijalnoj i drugoj pripadnosti.
Posebne kriminološke discipline
Kriminalna antropologija – disciplina koja proučava etiološke osnove kriminaliteta polazeći
od strukture učinilaca krivičnog delikta, bavi se pručavanjem njihovih anatomskih, fizioloških i
psiholoških karakteristika. Lombrozo se smatra njenim osnivačem i prema shvatanjima
predstvavnika te discipline uzorci kriminalnog ponašanja su u biološko-konstruktivnoj i
ogranski degenerativnoj strukturi ličnosti.
Kriminalna biologija - Disciplina koja proučava biostrukturu ličnosti tj genetiku delinkventa.
Istraživanjem fizičkih determinacija devijantvnosti na osovu izgleda konstrukcije liččnosti,
zdravstvenog stanja... ovaj pojam uveo je Lenc.
Kriminalna etnologija – proučava vetu kriminaliteta i uslova života pojedinih naroda tj
etničkih zajednica.
Kriminalna geografija – izučava prostorne i vremenske dimenzije kriminaliteta ali i ostale
faktore koji utiču na obim kriminaliteta.

6
Kriminalna lingvistika – disciplina koja proučava način i oblike međusobne verbalne
interkacije delikvenata.
Kriminalna politika – izučava opšte i posebne mere i svrsishodne aktivnosti zaštite društva
od kriminaliteta.
Krimilna profilaksa – proučava uspešnost preventivnih mera u sprečavanju i suzbijanju
kriminaliteta.

5. KLASIČNA ŠKOLA

Klasična krivičnopravna škola je prva krivičnopravna škola koja je razradila nove koncepcije i
sistem krivičnog prava prihvaćen u svim evropskim državama toga doba.
Nastala je u XVIII veku kao reakcija na arbitrarnu pravdu, surove kaznene sisteme i široka
diskreciona ovlašćenja, nejednakost građana pred zakonom, zloupotrebu krivične represije
od strane države i njenih organa.
Pod klasičnom školom često se podrazumeva celokupno učenje o problemima krivičnog
prava, koje je postojalo do pojave tzv. novih škola, odnosno antropološke i pozitivne škole.
Osnovna shvatanja škole su da je sloboda čoveka najveća vrednost, a zločin je povreda
etičkog reda i izraz slobodne volje čoveka, a ne uticaj bilo kakvih subjektivnih ili
objektivnih procesa ili odnosa.
Ličnost delinkventa nije predmet nauke, nego krivično delo i kazna. Slobodna volja i stanje
volje jedini je kriterijum krivice. Škola se udaljila od ličnosti delinkventa.
Najvažniji predstavnici klasične škole bili su Italijan Čezare Bekarija i Nemac Anselm
Fojerbah.

Bekarija se zalagao za uvođenje principa zakonitosti kao osnovnog principa celokupnog

krivičnog prava.
Kazna se izriče samo na osnovu zakona, i treba da ima za cilj popravljanje učinioca
krivičnog dela da bi ga sprečila da dalje vrši krivična dela.
Cilj kazne nije odmazda i sprečavanje njegovog daljeg vršenja krivičnih dela represijom.
Ovaj predstavnik klasične škole je naročito poznat po tome što je prvi sistematski izneo
argumente protiv smrtne kazne. Po njegovom mišljenju smrtna kazna je društveno štetna i
nelogična, jer se na jedno ubistvo odgovara drugim.
Umesto smrtne kazne i svirepih telesnih kazni, široko primenjivanih u srednjem veku,
Bekarija predlaže kazne lišenja slobode sa prinudnim radom. Bekarijino učenje predstavlja
obrazložen predlog reforme krivičnog prava u cilju društvene korisnosti kazne i kažnjavanja.

Fojerbah je postavio teoriju o cilju kazna, koja je nazvana teorijom generalne prevencije
psihološkom prinudom. Kazna treba da postigne kod učinioca da otkloni motive koji ga
usmeravaju na izvršenje krivičnog dela. Klasična škola je značajna po tome što je postavila
princip zakonitosti - legaliteta (nullum crimen, nulla poena sine lege). Ova škola je
kritikovana što je potpuno zanemarila izučavanje ličnosti delinkventa.

6. ANTROPOLOŠKA ŠKOLA

Italijanska antropološka škola se javlja sedamdesetih godina XIX veka, kao izraz reakcije
italijanskih kriminalista protiv krivičnog prava zasnovanog na principima klasične škole.
Za razliku od klasične doktrine koja je sva usmerena prema krivičnom delu, italijanska
antropološka škola u centar svog razmatranja postavlja izvršioca krivičnog dela.
Suštinu učenja ovog pozitivističkog pravca u kriminologiji predstavlja tvrdnja da krivično delo,
iako pravni pojam, predstavlja istovremeno inidividualnu i socijalnu realnost i kao takvo nije
deljivo od faktora koji su ga prouzrokovali i ličnosti koja ga je ostvarila.

Osnivač je italijanski psihijatar i psiholog Lombrozo (Lombroso).

7
Osnove svojih utemeljivačkih shvatanja izložio u svom čuvenom delu „Čovek kao zločinac“
(„L’ uomo deliquente“).
Po ovoj teoriji postoji kriminalni tip ljudi, tzv. rođeni zločinac.
Lombrozo polazi od toga da je krivično delo plod organske degeneracije, pa kriminogene
faktore treba tražiti u biološkim osobinama ličnosti delikventa, koje imaju spoljašne fizičke
manifestacije.
Do ovakvih zaključaka došao je proučavajući zločince u italijanskim zatvorima. Među njima
upoznao je i čuvenog razbojnika Vilelu (Vilella).
Ovaj čovek imao je tako izvanrednu agilnost da je bio poznat po tome što ustrčava strme
planinske visove noseći ovce na ramenima.
Prilikom njegove smrti Lombrozo je izvršio obdukciju leša i na potiljačnoj strani lobanje
pronašao jedno upadljivo udubljenje. Posmatrajući ovu lobanju činilo mu se da odjednom
vidi „osvetljen kao široka ravnica pod užarenim nebom, problem prirode zločinca –
atavističkog stvorenja koje u svojoj ličnosti reprodukuje okrutne instikte primitivnog
čovečanstva i nižih životinja“.
Otuda je razvio shvatanje o rođenom, atavističkom tipu zločinca, koji se karakteriše po
određenim fizičkim svojstvima, koja ga čine predodređenim za vršenje kriminalnih radnji.
Lombrozo navodi, kao primere takvih fizičkih svojstava: tetoviranje, crveno obojene nokte,
izbačenu vilicu, visoku i šiljatu glavu, nenormalno veliku i nenormalno malu glavu, velike uši
itd.
Ova svojstva nazivaju se „stigmati degeneracije“.
Ukoliko se kod nekog lica kumulira veći broj stigmata degeneracije onda je njegova
predodređenost za kriminalno ponašanje veća. Sam Lombrozo, a time i antropološka teorija,
menjao je kasnije svoja prvobitna shvatanja. Pod uticajem kritike i rezultata drugih
istraživanja priznaje i druge kriminogene faktore, uključujući i određene društvene uticaje.
On ove faktore deli u 16 osnovnih grupa a u vezi sa tim deli i tipove zločinaca na: duševno
bolesne zločince, zločince iz strasti, slučajne zločince i zločince iz navike.
Bez obzira na sve kritike i nedostatke, ni najžešći protivnici ne odriču Lombrozove zasluge
koje je imao za razvitak kriminologije.

Kasniji razvoj nauke sve više je ukazivao na pozitivne doprinose antropološke teorije kojom
je započeo proces naučnog osporavanja učenja klasične škole i tretiranja kriminaliteta kao
realne pojave u životu pojedinca i društva protiv koje se može boriti.
Lombrozova pogrešna teorija o rođenom zločincu je bila istorijski nužna kako bi se nakon
toga nauka mogla jače usmeriti na svestranije multidisciplinarno proučavanje delinkventne
ličnosti i time mogla dobiti celovitija slika kriminalnog fenomena.
Ona je bila na određenom stepenu razvoja ništa drugo nego istorijska nužnost, da bi se
skrenula pažnja na ličnost delinkventa i da bi se mogla približiti istini tvrdeći da je delinkvent,
kao posebna species čoveka, u stvari ne postoji.
To je uskoro i dokazano. Naturalistička preterivanja i zablude Lombroza ublažavaju i koriguju
razni kriminološki pravci sa sociološkom, psihološkom i biološkom orijentacijom.

7. ITALIJANSKA POZITIVISTIČKA ŠKOLA

Osnivači: Enriko Feri i Rafaele Garofalo.

Kritikovali su učenje klasične škole koje je u potpunosti zanemarilo ličnost delinkventa.
Shvatanje predstavnika ove škole je da se svaki zločinac od ostalih razlikuje po urođenim
telesnim i duševnim osobinama.

Ova škola proučava tri najvažnija problema:

1. uzroke kriminaliteta,
2. tipologiju krivaca i
3. osnov krivične odgovornosti.

Uzroci kriminaliteta:

8
- antropološki,
- fizički i
- socijalni.
Tipologija: Feri kritikuje Lombrozovu klasifikaciju zločinaca i iste deli na dve grupe:
oni kod kojih dominiraju unutrašnji faktori i
oni kod kojih preovladavaju socijalni uzroci.

Garofalo je ustanovio 4 tipa prestupnika:

a) tipične zločince,
b) plahovite prestupnike, ubice,
c) nasilnike i
d) pohotljivce.

Pozitivistička škola je u nauku krivičnog prava unela niz novina. Ona se zalagala za
uvođenje ličnosti krivca u krivično pravo i za njegovo detaljno proučavanje. Ova škola je,
slično antropološkoj, stavljajući u prvi plan značaj krivca, u potpunosti zapostavila krivično
delo, čime je ušla u potpuni subjektivizam. Prihvatanje subjektivne krivične odgovornosti u
krivičnom pravu nije ništa manje opasno od prihvatanja objektivne odgovornosti, za koju se
zalagala škola.

Značaj škole je bitnom pitanju skretanja pažnje nauke pa i zakonodavstva na ličnosti

izvršioca krivičnog dela ukazivanjem na to da se problem kriminaliteta ne iscrpljuje samo u
pitanju odgovornosti za težinu dela, već je u pitanju deliktventne opasnosti svojstvene
ličnosti izvršioca i ukazivanjem na to da kazna nije jedini instrument suzbijanja kriminaliteta i
potrebi individualizacije krivičnih sankcija.

8. SOCIOLOŠKE ŠKOLE

Nastala početkom XX veka kao kritika i osporavanje antropološke škole.

Predstavnici: Van Hamel, Adolf Prins i Franc von List.
Uzroci kriminaliteta: društveni uslovi života i individualna svojstva učinioca.
Tri grupe krivaca:
1) slučajni krivci,
2) krivci iz navike i
3) anormalni krivci.

Po Listu samo 2 grupe. Treću je uveo Prins.

Osnov krivične odgovornosti učinioca KD zasniva se na svesti, odnosno sposobnosti lica da

shvati značaj svojih dela i da o njima rasuđuje.
Lica kod kojih ovih sposobnosti nema, usled postojanja anomalija, opasna su za svoju
okolinu.
Termin opasno biće uveo je Prins na sednici Međunarodne unije za krivično pravo, 1905. g.

U njihovoj osnovi su društveni činioci koji određuju kriminalne orijentacije čoveka.

Francuska škola
Predstavnici ove škole odbacuju Lombrozovu teoriju o rođenom zločincu smatrajući da
pored fizičkih i psihičkih predispozicija, socijana sredina oblikuje ličnost pa i njeno
delikventno ponašanje.
Francuska škola polazi od stava da su devijantnost i društvena sredina u neposrednoj vezi,
a u elemente uzročnosti delikvencije uvodi socijalnu sredinu kao primarni faktor uticaja na
ličnost i njeno ponašanje u raznim društvenim okolnostima.

9
Čikaška škola
Njeni predstavnici polaze od shvatanja da je kriminalitet produkt socijalnog okruženja,
posledica načina života u velikim gradovima, nedostatka društvene kontrole nad užim
grupama migranata, sirotinje i maloletnika. Oni kriminalitet objašnjavaju kao posledicu
neujednačenog razvoja društva.
Austrijska enciklopedijska škola
Prvi put su odnos izvršenja i suzbijanja delikta kao reakcije društva, shvaćeni kao jednistvo u
celini problema. U središte tog odnosa postavljen je čovek, a ne zločinac.
Nemačka sociološka škola
Shvatanja ove škole polaze od toga da je suzbijanje i sprečavanje kriminaliteta moguće
samo utvrđivanjem uzroka, koje su svrstali u dve grupe: Individualna svojstva delikventa
(nasledna i stečena) i fizičke, društvene, geografske i ekonomske okolnosti i uslovi.
Urođene kriminalne osobine i dispozicije postoje, ali ne i izvršioci krivičnog dela. One to
postaju tek delovanjem spoljnih faktora uticaja, koji u datim okolnostima aktiviraju unutrašnje
sklonosti.

9. ŠKOLA DRUŠTVENE ODBRANE

Škola društvene odbrane, kao društveni pokret, nastala je posle Drugog svetskog rata.
Ona je imala oslonac na evropsko kriminološko nasleđe i težila je socijalizaciji i humanizaciji
krivičnog prava.
Osnivač ovog pokreta je italijanski advokat i profesor krivičnog prava Filipo Gramatika.
Ovaj pokret je u nauci krivičnog prava poznat pod imenom nova društvena odbrana, zato što
se začeci društvene odbrane nalaze još u učenju pozitivne škole, odnosno Ferija, koji je
predložio čitav sistem mera društvene odbrane radi zaštite društva od kriminaliteta.
Među najpoznatije predstavnike nove društvene odbrane spada i Francuz Mark Ansel.
Njegova shvatanja su umerenija u odnosu na Gramatiku.
Ansel se nalazio na čelu umerene struje ovog pokreta, poznate pod imenom pariska struja.

TEORIJE O KRIMINALITETU

Nastojanja da se objasni suština kriminaliteta i uzroci koji dovode do ove društvene

pojave, još davno su počela da zaokupljaju društvenu misao. Taj problem je zanimao
mnoge mislioce antičkog doba među kojima se posebno ističu Platon i Aristotel.
U srednjem veku vrlo jak uticaj crkve na razvoj ljudske misli, povezivao je zločin sa
grehom.

Kasniji razvoj nauke dao je mnogo teorija o uzroku kriminaliteta. Sve one se, u osnovi,
s obzirom na prirodu činilaca za koje se smatra da imaju odlučujući značaj za
kriminalno ponašanje, mogu svesti na:
1. biološke,
2. psihopatološke,
3. psihološke i
4. sociološke teorije.

10. BIOLOŠKE TEORIJE

Zasnovanost bioloških teorija se temelji na mišljenjima da su biološke predispozicije osnovni

kriminogeni faktori, tu se posebno ubrajaju činioci biosomatskih procesa kao sto su urođene,
nasledne, organske, fiziološke, i druge biološke funkcije koje uslovljavaju delinkventno
ponašanje pojedinih lica.
10
Frenološka teorija – Gal i Lavamera – predstavnici
- Frenološke teze isticu povezanost delinkventnih sklonosti i moralni osobina ličnosti sa
konstitucijom lobanje. Tridesetih godina prošlog veka pod uticajem naučnih istraživanja,
frenološka shvatanja su skoro u potpunsoti osporena.

Teorija nasleđa – Feri predstavnik- kod teorije nasleđa se govori o rođenom kriminalcu

a) Genetsko nasleđe - se ispoljava u biološkim karakteristikama definisanim u

hromozomima, genima DNK. Naučna istraživanja su sa izvesnim stepenom pouzdanosti
dokazivala genetsko nasleđe kod slučajeva mentalne retardiranosti. Od ostalih činilaca
pouzdanosti teorije nasleđa pominju se emocionalne, šizofreni i afektivni poremećaji. U
savremenim shvatanjima ona je dosta osporavana, ali i naglašen je njen značaj.

b) Kriminalne porodice i adoptivne studije - genetička shvatanja tumače da je kriminalno

ponašanje urođena i nasledna pojava sto je dokazivano kroz dve vrste studija. Prva
proučavanjem kriminalnih porodica i druga proučavanjem blizanaca.

Ovom teorijom se zelelo ukazati na jak genetski uticaj, naročito kada je reč o KD protiv
imovine i ukoliko su u pitanju osobe sa nizom inteligencijom.

c) Socijalno nasleđe - teorija prema kojoj starije generacije prenose u nasleđe svoje osobine
na mlađe. Prema tim mišljenjima roditelji svoje probleme iz mladosti prenose na potomstvo
sto se odražava na biopsihički razvoj i ponašanje dece, jer nagomilani problem dovode do
akumulacije asocijalnosti i dispozicije delinkventnog ponašanja.

Biokonstitucionalna teorija i teorija sklonosti – prema ovoj teoriji smatra se da između

fizičkog, anatomskog izgleda i moralnih osobina čoveka postoji kauzalna veza. Tulio tvrdi da
su svi izvršioci KD po navici, profesionalni kriminalci i kriminalci po sklonosti uvek
konstitucionalnog tipa.

Konstitucionalni kriminalac je onaj čija je ličnost okarakterisana posebnim uslovima koje u

celini rađaju tendenciju ilki sklonost ka kriminalu, koja pogoduje razvijanju kriminalne
aktivnosti pogotovo u uslovima povoljnim za criminal.

Hromozomska teorija – ova teorija je zasnovana na učenju da poremećaji u jezgru ćelija

(hromozomima) sadrži gene i nosioci su naslednih osobina, a produkuju društveno
abnormalno ponašanje. Teorija je nastala na osnovu rezultata istraživanja, provedenog na
osuđenicima, koja govore o tome da se među izvršiocia KD muškog pola znatno češće
javljaju XYY kombinacije hromozoma nego u normalnoj populaciji.

Endokrinološka teorija – predstavlja jedan od pravaca biološke teorije koje uzročnost

kriminaliteta objašnjava poremećajima u funkcionisanju endokrinih žlezda, ova shvatanja su
pretežno rezultat medicinskih istraživanja a polaze od stave da su mentalni poremećaji
ličnosti niska inteligencija i nagoni posledice tih poremećaja. Endokrinološka teorija,
devijaciju u ponašanju ljudi dovodi u vezu sa smetnjama u funkcionisanju endokrinog
sistema (tireoidna-štitna, hipofiza, nadbubrežne i polne žlezde), a rasna, rasu smatra
kriminogenim faktorom.
Šlap (M. Schlapp) je poremećajima u funkcionisanju endokrinih žlezda objašnjavao ceo
kriminalitet.
Neki pisci idu dalje, pa pojedina krivična dela (provale, ubistva, paljevine) dovode u kauzalnu
vezu sa prekomernim ili nedovoljnim lučenjem hormona od pojedinih žlezda.

Rasna teorija - zasnovana je prvenstveno na pretpostavci da je rasno svojstvo svakog od

pripadnika visih i nižih rasa urođeno i nasledno. Najpoznatiji zastupnici ove teorije su:
Lombrozo (C. Lombroso), Ašafenburg (G. Aschaffenburg), Hageman (M. Hagemann),

11
Nićeforo (A. Nicheforo), Morseli, Lovanž (F. Louwage) i dr. U Evropi ova teorija je
zloupotrebljavana za progon Jevreja, narod “rasno predisponiran” za kriminalna dela
falsifikovanja isprava, korupcionaštvo, lažno bankrotstvo. U američkoj literaturi prezentiraju
se mnoge statistike – uzročna veza između pripadnika crne rase i pojedinih oblika
delinkventne aktivnosti.
Po statistici – poređenjem kriminaliteta belih, žutih, crnih i ostalih da se dokaze rasni
karakter obojenih.

11. PSIHOLOŠKE TEORIJE

Psihoanalitička shvatanja imaju za polaznu osnovu objašnjenja devijantnosti psihičkim

stanjem ličnosti u sferi nesvesnog, odnosno podsvesnog, pre svega potisnute seksualne sile
i impulse.

Zavisno od osnovnog polazišta zasnovanog na određenom svojstvu, najpoznatije među

njima su teorije: podražavanja, neprilagođenosti, inteligencije, psihoanalitička i frustracije.

Psihoanalitička teorija
Psihoanaliza je pravac u psihologiji izučavanja nesvesnih, podsvesnih i svesnih psihičkih
sadržaja – Frojd. Ona polazi od teza da sve sto se odvija u životu i snovima čoveka nastaje
iz podsvesti osnosno posledica je događaja u ranom detinjstvu, a koja su u neposrednoj vezi
sa razvojem seksualnosti.

Za psihoanalitičare delikt je proizvod osnosno posledica potisnute želje u podsvesti. Kod

psihoanalitičara nema ničeg slučajnog, nehatnog i nenamernog. Takva namera je samo
potisnuta u podsvesti, proizvod je mnogobrojnih mogućih kompleksa.
Kompleks inferiornosti (Edipov kompleks).

Adler – čovek je pri rođenju neispisani list papira, a šta će biti u budućnosti određuje mu
sudbina. Ukoliko mu ona uskrati želje kod njega će se razviti kompleksi inferiornosti i
neuspeha, u socijalizaciji koja se odražava u bitnosti svojstva individue.

Normalna ličnost je u stanju da suzbija i savlađuje potisnutu seksualnu želju i druge impulse
i da ih usmeri u pozitivnom pravcu, dok se delinkventi ispoljavaju u vršenju krivičnih dela.
Na toj osnovi se javljaju kriminalci: psihopati, neurotične i kompulzivne ličnosti, koje vrše
razna krivična dela.
Psihoanalitičari pretenduju da svojim teorijama reše sva osnovna pitanja kriminologije i
penologije. Proces nastajanja kriminalnog ponašanja objašnjava se pomoću mehanizma
trostepene ličnosti: “Id”, “Ego” i “Superego”
Id (ono) je najniža i najosnovnija komponenta ili faza u razvoju čovekove ličnosti. Kao
duboki rezervoar instikta, izvor bioloških nagona, on postoji pri rođenju u neizdiferenciranoj
formi i traje sve do smrti. Čovek ga nije svestan i zato se naziva “nesvesno”. Nesvesni deo
psihičke strukture i čini deo nagonskog bića ličnosti.
Ego (razum, svest).
Ubrzo posle rođenja dete počinje da razvija svest o svetu, uključujući ljude, razvija svest o
sebi kao stvari drukčijoj od okoline, ali na koju okolina utiče.
Tako se razvija druga komponenta ličnosti Ego (Ja).
Putem Ega Id pokušava da zadovolji svoje potrebe, ličnost je nesocijalizovana i dete svom
sebičnom traženju zadovoljenja postupa slično kriminalcu – uzima i ne oseća potrebu ili
dužnost da daje. Preko kazne uči šta je nedopušteno, a preko nagrade šta je dopušteno.
Ako Ego prihvati pravila okoline i unese ih u svest, razvija se treća komponenta ličnosti –
Superego (Nad ja).
Superego se formira u adolescenciji i predstavlja čovekovu savest; on je rezultat učenja,
kojim osoba usvaja etičke vrednosti i imperative. Superego je uslov da se postupa prema
društvenim pravilima. Postupajući prema društvenim pravilima, Ego nastoji da napusti

12
“starog gospodara” Ida i postane sluga “novog gospodara” Superega. Id reaguje sve jače,
traži puteve da izbegne kontroli, a Ego ga ućutkuje mahanizmom zvanim potiskivanje. Kada
Id ipak uspe da se probije, dolazi do nekontrolisanog ponašanja.
Podela psihičke ličnosti na Id, Ego i Superego uticala je da se u okviru psihoanalitičke
teorije u kriminologiji agresivni nagon kod čoveka se ne smatra stečenim, već urođenim,
sadržanim već u analno-sadističkoj fazi razvoja deteta.
Agresija koja se pojavljuje u ranom detinjstvu ne mora da bude uvek patološka i
destruktivna, ali u kasnijem razvoju čoveka, kod odrasle ličnosti vremenom može da se
pretvori u destruktivno i kriminalno ponašanje.

Frustraciona teorija - Dolar i Muler – kriminalne dispozicije čoveka objašnjavaju

posledicom trajnog delovanja frustracionih činilaca na ličnost u njenom razvoju.

Frustracija je potištenost zbog prepreke u ostvarivanju želje, događa se kada usled

nemogućnosti da se zadovolje aktuelni motivi moze nastupiti posledice razdražljivosti i
netrpeljivosti. Usled frustracija kod ličnosti dolazi do razočarenja emocionalnih promena i
poremećaja u psihičkim funkcijama koji se manifestuju u destruktivnim agresijama.

Na osnovama frustracione teorije postoje pokušaji da se objasni kriminalitet nih slojeva.

Teorija inteligencije kao psihološkog faktora polazi od tvrdnje da delinkventi zbog svoje
niske inteligencije nisu u stanju do kraja da sagledaju posledice svojih postupaka, pa se zato
i odaju vršenju krivičnih dela.
Zastupnik ovog shvatanja je američki psiholog Henry Godardd.
On tvrdi da je slaboumnost, tj. niska inteligencija, jedini neposredni uzrok delinkvencije.

Bihevioristička teorija delinkvenciju tumače kao stečenu tj stečeni, naučeni oblik

ponašanja, a kao osnovni uzročnik ljudske destrukcije uzimaju društvene faktore. Prema
ovoj teoriji svako ponašanje uključujući i kriminalno je naučeno. Učenje se stiče kroz
porodicu, preko medija…

12. SOCIOLOŠKE TEORIJE

Uz druga objašnjenja kriminaliteta, pojavljuju se i shvatanja, da se ličnost, pa samim tim i

delinkventna ličnost, ne može objasniti van uticaja društvenih pojava i uslova koji je
određuju i formiraju kao konkretnu individuu u datim uslovima života.

Sociološke teorije predstavljaju naučna shvatanja koja pojave i događaje izučavaju i tumače
sa pozicija determinacije socijalnih faktora. Biološke i psihološke teorije i pristupi u
proučavanju socialnih devijacija dale su vidan doprinos u shvatanju uzročnosti i objašnjenju
ove društvene pojave, ali prvenstveno iz aspekata ličnosti delinkvenata.
Sociološka misao uz ličnost posmatra i društvene uzroke koji je formiraju kao takvu kao i
uticaj ličnosti na društvene odnose, ekonomske, socijalne i druge determinacije.

Teorije socijalne sredine i socijalnih problema – u ovu grupu teorija spadaju teorije koje
kriminalnu orijentaciju koja je individualna i kriminalitet koji je društvena pojava vezuju za
mikro i makro sredinu, odnosno za društvene odnose i procese u društvenoj zajednici.

Teorija anomije – Dirkem – anomija je moralno neregulisano stanje po kome su norme

ocekivanog ponašanja odsutne, nedefinisane ili nejasno formulisane.

Poremećaj socijalnih normi čini norme nepoštovanim, pojedinac nije u stanju da pri tom nađe
svoje mesto u društvu, jer mu nisu jasna pravila po kojima treba da se upravlja, to dovodi do
fenomena devijacija.

13
Merton – anomiju smatra društvenim stanjem. Anomija i devijantnost nastaju iz disfunkcije
kulturnih ciljeva i raspoloživih sredstava u nekom društvu koji tim ciljevima služe. Odsustvo
poštovanja društvenih zakonitosti dovodi do pojedinačnog i grupnog odstupanja od
društveno prihvatljivog ponašanja.
Neke od Mertonovih grupnih reakcija – adaptacija u odnosu na sredstva i ciljeve su inovacija
koja znači prihvatanje kulturnih vrednosti i pobuna koja je podređena radikalnom cilju
promene vrednosti i institucija.

Teorija socijalnog interakcizma i etikecije – polazi od opšteg pristupa o devijantnom

ponašanju , objašnjavajuci i delinkventno i kriminalno.

Obrasci koji se smatraju normalnim, diktirane su od strane dominantne grupe, dok određene
grupe odstupaju sa svojim delinkventnim orijentacijama. Dakle, devijantno ponašanje nije
pojava sama po sebi (devijanti se biološki i psihološki ne razlikuju od drugih), već ga
društvena reakcija određuje takvim.

Teorija socijalnih veza i teorija i teorija suzdržavanja

Teorija socijalnih veza ili teorija društvenih spona - ima za cilj da objasni prodruštveno, a
ne devijantno ponašanje. Hirshi je ustanovio 4 društvene spone unapređenja socijalizacije
čoveka:
- veza (povezanost),
- obaveza (predanost),
- uključenost (učestvovanje) i
- verovanje.
Što su ove spone čvršće manje su mogućnosti delinkventnog ponašanja.
Svaki čovek je podložan društvenom i antidruštvenom ponašanju, kakvo će ono biti zavisi od
društvene kontrole, odnosno reda i zakona a ne od moralne norme.
Svi ljudi imaju uslove i mogućnosti da postanu izvršioci KD, država, a ne moralna kontrola
obezbeđuje red i zakon. Svako društvo uspostavlja vrednosni sistem koji deluuje prema
svakom pojedincu.

Teorija suzdržavanja - Rekles u svojoj teoriji suzdržavanja objašnjava delinkvenciju i

normalno ponašanje.
Ljudsko ponašanje se odvija u odnosu međuuticaja dva oblika kontrole, spoljne i unutrašnje
kontrole. Spoljna kontrola odnosno spoljne normativne zabrane zavise od društvenih
procesa koji kontrolišu članove zajednice time što indentifikuju vrednosti i norme, postavljaju
limite ponašanja i odgovornosti, postavljaju puteve koji su uslovi za uspeh i satisfakciju, kao i
mehanizam ostvarivanja postavljenih ciljeva.
Unutrašnja komponenta suzdržavanja i uslov normalnosti podrazumeva jak ego, viso stepen
odgovornosti i visok prag frustracione tolerancije.

Teorija socijalnog učenja – uzroke delinkvetnog ponašanja nalaze u imitaciji, identifikaciji,

odnosno u podržavanju modela u društvenoj sredini.

Teorija imitacije – prihvata uticaj socijalne sredine na pojave delinkvencije, uvodi pored
toga i druge elemente. Tarde smatra da uzroke treba traziti i u uslovima državne
organizacije, odbacujući shvatanja o rođenom kriminalcu. Podržava društveni karakter
delinkvencije, zasnivajući svoja stanovišta na sociološko-psihološkoj osnovi podržavanja-
imitacije. Dakle delinkvencija je oblik naučenog ponašanja, ona se uči i stiče u saradnji sa
drugima. Izvršioci KD su osobe koje uče zanat kao i drugi.

Teorija diferencijalne asocijacije - po kojoj se uzročnost kriminaliteta nalazi u uzrocima

preuzetim iz devijantnih, odnosno delinkventnih grupa.

14
Saderland smatra da je delinkventno ponašanje uzrokovano uzajamnim uticajem pojedinaca
i grupa, njihovih motivacija, stavova i tehnike učenjem i druženjem sa delinkventima,
međusobna komunikacija.
Učenje se odvija u celokupnom procesu razvoja ličnosti, kao i u komunikaciji sa sa grupama
koje nisu devijantne u ponašanju nego u mišljenju.
U svakom slučaju ličnost ne mora implicitno biti kriminalna, to zavisi od ličnih sklonosti i
intenziteta kontakta sa onima koji imaju pozitivnu ili negativnu definiciju normi.

Teorija diferencijalne identifikacije – osnova devijantnog ponašanja uslovljena je

identifikacijom delinkvenata sa uzorima, izmišljenim ili stvarnim, i normama ponašanja koje
individua reprodukuje, ponašanja u delinkventnoj grupi.
Čak i odsustvu bliskog dodira, osobe se mogu naučiti devijantnom ponašanju kroz
identifikaciju.
Identifikacijom se oblikuje svest i prihvataju modeli kriminalne orijentacije.

Kulturološke teorije - Imaju poseban pristup: teoriju podkultura i kontrakultura.

Devijantne kao i konfromističke grupe imaju svoje vrednosti, orijentacije i stavove, koje drže
svesno pozitivne.
Ova teorija je nastala na analizi klasnih uslova života nižih društvenih slojeva.
Delinkventna orijentacija subkulturnih grupa svojevrsna je reakciji na izražene problem sa
kojima se članovi srednjih i viših slojeva društva ne suočavaju. Vodeći se time kriminalno
ponašanje su tumačili kao posledicu frustracija kroz koje prolaze pripadnici nižih klasa, jer im
normalni društveni ciljevi zakonski nisu dostupni.
Koen preko delinkventne subkulture tumači ponašanje maloletničkih bandi, smatra da se
maloletnička delinkvencija pojavljuje kao sukob kulturnih vrednosti mladih pripadnika niže
klase sa vrednostima srednjih klasa.

13. KRITIČKA ORIJENTACIJA U KRIMINOLOGIJI

Biološki i sociološki pravci kao i sociološke teorije dali su značajan doprinos shvatanju
uzroka i razumevanju pojava devijantnog ponašanja. Uticali su na to da se ukaže na važnost
socijalne sredine i pojedinih elemenata u ovoj oblasti. Devijantnost su definitivno uveli u
nauku kao društvenu pojavu, a ne samo kao zbir određenih bioloških i psiholoških odnosno
patoloških svojstava ličnosti.
Iako je u pitanju složena i specifična društvena pojava, sociološki pravci, skoro bez
izuzetaka devijantnost posmatraju usko, ne uvodeći dovoljno drugih elemenata, s obzirom
na to da se devijantnost iskazuje i kao individualni čin.

Pojave kriminaliteta su složen kompleks problema uzročnosti, uslova i društvenih posledica

da bi mogle biti predmet samo jedne nauke. Polazeći od ih stavova u etiologiji kriminaliteta
razvili su se mnogobrojni multifaktorski pristupi i kritička orijentacija u poimanju ove
društvene pojave. Prema ovom shvatanju nužno je poći od niza determinanti koje
uslovljavaju složenu društvenu pojavu, odnosno dinamični proces povezanih međusobno
uslovljenih faktora.

Kritička kriminologija kao jedan od pravaca je neomarksistička orijentacija u nauci sa

radikalnim stavovima kritike liberalističke tradicije u nauci. Zalaže se za potpunu teoriju o
devijacijama koja podrazumeva: političku ekonomiju zločina, njegovu socijalnu psihologiju,
socijalnu dinamiku dela..
Britanski kriminolozi Li i Jang u svom delu ukazuju na povećanje kriminaliteta kao rezultat
savremenih životnih uslova, posebno na povećanje kriminaliteta kao rezultat savremenih
životnih uslova, posebno u urbanim sredinama, ulični kriminalitet, kriminal elite, privredne
malverzacije. Posledice društvene reakcije oseća samo siromašniji deo društva i
marginalizovane društvene grupe. Rast uličnog kriminala je upravnoj srazmeri sa
industrijskom stopom i porastom proizvodnje.

15
Radikalna kriminologija koja je pretežno zastupljena na američkoj kriminološkoj misli koja je
zasnovana na klasnoj koncepciji objašnjenja zločina. Uzroci zločina su pre svega u klasnim
odnosima, strukturi vlasnistva i kontroli sredstava za proizvodnju. Zločini su društveno stetne
aktivnosti koje povređuju osnovna prava, pravo na egzistenciju i ljudsko dostojanstvo.
Zakoni su izraz volje vladajuce klase, a kriminalitet samo uzgredna posledica političke
ekonomije kapitalizma.

14. KRIMINALITET KAO INDIVIDUALNI ČIN I KAO DRUŠTVENA POJAVA

Etiološku osnovu kriminaliteta kroz kriminogene faktore nužno je posmatrati iz tri aspekta:
1. Objektivno preko kriminaliteta kao društvene pojave
2. Delinkventa kao subjektivnog činioca KD
3. KD kao individualni čin

Kriminalitet potiče od latinske reči crimen - zločin.

Najopštija definicija polazi od toga da je kriminalitet društvena pojava vršenja KD od strane
fizičkih i pravnih lica. Osnovu pravnih definicija cine norme materijalnog KP, reč je o
pojavama koje ugrožavaju društvene vrednosti, a koje su predviđene kao KD.
Defektnost ove definicije je u tome što ovakva nije odredila sadržajnu, već samo normativnu
stranu pojave.
Drugo po Maksvelu, kriminalitet je promenjiva pojava, jer ga određuje pozitivno
zakonodavstvo, pa neko delu u jednom periodu ili društvenoj zajednici može biti KD a u
drugom ili drugoj ne.
Sociološki pristup u definisanju kriminaliteta je širi i sadržajniji, jer ne posmatra samo delo,
on izučava i učinioca, društvene uzroke, uslove i posledice kriminaliteta. Sociološka
definicija kriminalitet određuje kao društvene pojave kojima se ugrožavaju osnovne
društvene vrednosti. Manjkavost ove definicije je u tome što je neodređena kada se postavi
pitanje šta je to društvena vrednost.

Kombinacijom pravne i sociološke definicije dolazi se do zaključka da je kiriminalitet skup

društvenih pojava kojima se ugrožavaju univerzalne društvene vrednosti, a koje su
sankcionisane krivičnim pravom.

Nauke koje ga proučavaju smatraju su njegova bitna svojstva sledeća:

- da je skup individualnih pojava
- pojava koja ima društveni karakter
- negativna društvena pojava – njome krše norme
- istorijska pojava – prisutna u svim periodima društva
- univerzalna pojava – svojstvena svim oblicima državnih zajednica, ne poznaje
granice

15. POJAM I VRSTE KRIMINOGENIH FAKTORA

Pod kriminogenim faktorima se podrazumevaju objektivni i subjektivni činioci koji deluju u

procesu nastanka, formiranja i konačne realizacije kriminaliteta kao masovne društvene
pojave i pojedinačnog ponašanja.
Kriminogeni faktori mogu da deluju na javljanje kriminaliteta kao uzroci, uslovi i povodi.

Objektivni i subjektivni činioci koji deluju u procesu nastanka, formiranja i konačne realizacije
kriminaliteta kao masovne društvene pojave i pojedinačnog ponašanja.
Feri:
1. antropološki (organska i fizička konstitucija, lične osobine kriminalaca),
2. fizičke ili kosmotelurne i

16
3. društvene faktore.

Grispinji:
1. drušveni uzroci kriminaliteta – kriminalna sociologija i
2. vezani za ličnost (individualni faktori – kriminalna antropologija).

U kriminološkoj teoriji je najviše prihvaćena podela koju je formulisao Gabrijel Tard:

egzogeni (spoljni) i
endogeni (unutrašnji) faktori.

Slična ovoj podeli je podela na

- objektivne i
- subjektivne kriminogene faktore.

Vrste kriminogenih faktora:

Prva klasifikacija:
1. OBJEKTIVNI (spoljni, socijalni) – vezani za delo ili socijalnu situaciju, npr. činioci
društvenih uslova života, vrednovanja koja se odražavaju na ličnost i njeno asocijalno
ponašanje

a. Makrosocijalni faktori kriminaliteta - ekonomski uslovi i uticaj promena društveno-

političkog i ekonomskog sistema na pojavu kriminaliteta,
- ratni uslovi,
- migracije,
- industrijalizacija i kriminalitet.

b. Mikrosocijalni faktori kriminaliteta - porodični faktori,

- poremećeni bračni i porodični odnosi,
- obrazovanje,
- negativni uticaj ulice (susedstva),
- religija i kriminalitet
- sredstva masovnih komunikacija i kriminalitet.

c. Socijalpatološke pojave i kriminalitet.

- alkoholizam,
- zavisnost od droga,
- prostitucija i kriminalitet,
- skitnja, prosjačenje i kriminalitet

2. SUBJEKTIVNI - ličnost učinioca.

Psihološki faktori ličnosti Ličnost se proučava i prikazuje navođenjem pojedinih
individualnih crta u okviru velikih grupa osobina ličnosti: osobina temperamenta, karaktera i
sposobnosti. U skriptama nastojaćemo da sagledamo sledeće psihološke faktore ličnosti:
- inteligenciju,
- karakter,
- temperament,
- motiv kriminalnog ponašanja,
- agresivnost,
- sklonosti i navike kao kriminalnu dispoziciju i
- emocije,

Objektivni i subjektivni kriminogeni faktori deluju povezano. Samo jedni ili samo drugi ne
mogu dovesti do kriminalnog ponašanja.

17
Objektivno subjektivni faktori – mogu sadržati sve klasifikacije. U njih spadaju: opšti i
posebni, posredni i neposredni faktori...

Druga klasifikacija je prema pravcu delovanja.

Treća klasifikacija polazi od manifestacije faktora u stepen uticaja na uzroke, uslove i

povode.

Kriminalitet kao masovna društvena pojava i pojedinačno ponašanje može da se javi samo
na osnovu sintetičkog povezivanja objektivnog i subjektivnog, s tim što odlučujuća snaga
pripada delovanju spoljnih uticaja, a ličnost daje svoj pečat svim akcijama. Ovi faktori se
sjedinjuju u ličnosti.
Čovekovo ponašanje je rezultat interakcije individue i sredine i izučavanje uzročnosti
kriminaliteta mora da bude zasnovano na analizi socijalnih i psiholoških činilaca, uticaja
društvene sredine i razvoja ličnosti. Dakle, kriminogeni faktori deluju povezano, sintetički i
kompleksno.

16. UZROČNOST KRIMINALNOG PONAŠANJA

Za većinu savremenih kriminoloških pisaca, pa i za one koji prave razliku između uzroka i
uslova kriminalnog ponašanja, karakteristično je da često greše u pogledu konkretnog
određivanja neposrednih uzroka, da uzimaju često kao uzročne i one faktore koji nemaju
takav karakter, da ulaze u ispitivanje odnosa između kriminaliteta i drugih pojava, koje nema
puno smisla i opravdanja, dok saznanje bitnih kauzalnih veza ostaje po strani.

B. Wootton navodi dvanaest faktora koji se javljaju u savremenoj kriminološkoj istraživačkoj

literaturi, pomoću kojih se traži objašnjenje delinkventnog ponašanja. To su: porodica
delinkventa, prisustvo drugih kriminalaca u porodici, članstvo u klubovima, posećivanje
crkve, podaci o radu, socijalni status, siromaštvo, uposlenost majke izvan kuće, bežanje iz
škole, rastureni dom, zdravlje i stepen obrazovanja.
Da bi se shvatila ta zakonitost javljanja kriminaliteta, nužno je diferencirati sve te faktore po
stepenu intenziteta svoga uticaja i uočiti onu snagu koja ima karakter neposrednog
izazivača, uzroka, za razliku od drugih faktora i uticaja čiji je intenzitet delovanja drugačiji i
manji.
To znači da naučno osvetljavanje kriminaliteta pretpostavlja, najpre otkrivanje njegovog
neposrednog uzroka, koji neposredno izaziva kriminalnu aktivnosti kao svoju posledicu.
To su oni neposredni osnovni uslovi koji određuju kriminalno ponašanje u datoj situaciji, koji
su uključeni u sam tok uzročnosti i stoga stoje sa njim u najužoj vezi. To su odlučujuci
faktori.
Neposredni uzroci kriminalnog ponašanja odnosno uticajima, odnosno faktorima su:
ekonomske krize i poskupljenje života uopšte; osiromašenje i beda; bogatsvo, stambena
kriza; prostitucija, alkoholizam i druge socijalpatološke pojave; degradirana porodica; pojava
rata i ratnih uslova; politički, kulturni i drugi sukobi; birokratske i malograñanske
deformacije; parazitski način života i drugi slični uticaji.

17. USLOVI I POVODI KRIMINALNOG PONAŠANJA

Uslovi kriminalnog ponašanja

Kriminalno ponašanje je povezano sa uticajima niza drugih pojava i faktora. To znači da
se pod uslovima kriminalnog ponašanja podrazumevaju one aktivnosti i uticaji koji
omogućavaju i olakšavaju vršenje kriminalnih akcija.
Nedovoljno jaka kasa, na primer, predstavlja pogodan uslova za njeno obijanje od strane
lopova.
To znači da uslovi sami po sebi ne mogu izazvati kriminalno ponašanje.

18
Međutim, samom okolnošću što uslovi omogućavaju izvršavanje krivičnih dela, što se ta dela
ne mogu često izvršiti bez njihove asistencije, smatra se opravdanim isticanje da je njihov
uticaj veoma značajan, naročito u pojedinim situacijama. Oni ne raspolažu snagom koju
imaju osnovni i neposredni uzroci, ali ni snaga uzročnih faktora ne može uvek izazvati
uzročne efekte bez njihovog uticaja.
U ulozi uslova kriminalne delatnosti javljaju se najčešće sledeći uticaji i ponašanja: slabo
organizovana preventivna borba protiv kriminaliteta; postojanje nestručne administracije,
situaciona pogodnost za vršenje kriminalne aktivnosti; slabo čuvanje državne i privatne
imovine; odsustvo evidencije, knjigovodstvene dokumentacije i kontrole; neadekvatno
odabiranje i raspoređivanje kadrova, nedovoljna praktičnost i operativnost organa reda i
poretka i organa krivičnog gonjenja; nepridržavanje principa zakonitosti u radu pojedinih
organa; negativni uticaji literature, štampe, filma i drugih sredstava masovne komunikacije;
slaba organizacija slobodnog vremena; uticaj mesta u kojima je jače razvijena delinkventna
i socijalpatološka aktivnost uopšte; raspolaganje potrebnim znanjem za vršenje odreñene
kriminalne aktivnosti; raspolaganje potrebnim sredstvima za izvršenje odreñenih krivičnih
dela i drugi pogodni uslovi, neadekvatnost i neefikasnost tretmana u procesu resocijalizacije
osuđenih lica; odsustvo lične odgovornosti i mnogi drugi uslovi.

Povodi
Među neposredne veze kriminalnog ponašanja spadaju i povodi, koji su povezani sa
donošenjem konkretnih odluka za izvršenje krivičnih dela. To su oni spoljni uticaji,
odnosno neposredni izazivači, vezani za situaciju dela, koji uslovljavaju donošenje
takve odluke.
To mogu biti izazivanja, pretnje, nagovaranja, podstrekavanja, vređanja i slični postupci,
razni drugi događaji, pa čak i pojedini uslovi koji olakšavaju i omogućavaju vršenje krivičnih
dela. U stvari, oni spadaju, sudeći po svome karakteru i dejstvu, među uslove
kriminalnog ponašanja sa specifičnim dejstvima, pa se zbog toga nazivaju povodom ili
podsticajem vršenja krivičnih dela.
Dejstvo povoda na donošenje odluke za izvršenje krivičnog dela zavisi od svojstva
ličnosti i spoljnih okolnosti koje navode na tu odluku. Poznato je da se lica kod kojih su
u većoj meri izražene kriminalne sklonosti i navike lakše odlučuju na vršenje krivičnih dela.

18. BIOLOŠKI FAKTORI

Tu spadaju činioci biosomatskih procesa kao sto su: urođene, nasledne, organske, fiziološke
i druge biološke funkcije koje uslovljavaju delinkventno ponašanje pojedinih lica.

Organske determinante – kriminogeni faktori uslovljeni organskim poremećajima koji su

bitni uzročnici delinkvencije.

Nasleđe – predstavlja prenošenje osobina živih bića s predaka na potomstvo. Njihov uticaj
na ljudsko ponašanje je bitan i velik.

Urođeni faktori - vrsta subjektivnih svojstva ličnosti kriminogenog značaja, delom biološke,
a delom psihološke karakteristike u tipologiji delinkvenata. Savremena nauka eliminisala je
vrednost bioloških teorija u tipu urođenog zločina, ali ne sasvim i teoriju o urođenim
sklonostima.

Antropološki faktori - jedan od tipova kriminogenih svojstava ličnosti. Feri ih je podelio u tri
grupe:
1. Organska konstitucija čoveka (organske anomalije i telesne osobine),
2. Psihička konstitucija (devijacije inteligencije i emocije),
3. Lična svojstva (rasa, pol, dob, obrazovanje, vaspitanje ... ).

19
19. PSIHOLOŠKI FAKTORI

Inteligencija
Inteligencija je sposobnost razumevanja, prosuđivanja postojećih i snalaženja u novim
situacijama na osnovu mišljenja.
Ispodprosečna inteligencija neposredno utiče na otežan proces socijalizacije (vaspitne
forme) ličnosti u bilo kojoj formi da se ona odvija (faktor porodice, škole ili socijalne sredine).
Time se teže usvajaju moralne norme sredine, sporije shvataju i prihvataju pravne i druge
vrste društvenih zabrana. U krivičnopravnom smislu to se odražava na uračunljivost.
Zaostali duševni razvoj (oligofrenija) je takva forma duševne poremećenosti gde je oštećena
inteligencija (debili, imbecili i idioti).
Iznadprosečna inteligencija, iako nije uzrok, pojavljuje se kao uslov izvršenja krivičnih dela
kod nekih osoba koje poseduju urođene dispozicije ili stečene sklonosti, posebno kod
profesionalnih vidova kriminaliteta (privredni kriminalitet, kompjuterski kriminalitet,
terorizam), ali i nekih veština (borilačke) u deliktima nasilja, odnosno sposobnostima
komunikacije i manipulacije ljudima, što je slučaj sa krivičnim delima vezanim za prevarne
radnje ili krivična dela korupcije.

Karakter
Sklonost vršenju kriminalnih radnji mnogi vezuju za karakter, odnosno za prirodu i narav koja
se manifestuje u predispozicijama ličnosti. Pod karakterom treba podrazumevati sistem crta
ličnosti koje pokazuju kako pojedinac postupa i deluje u vezi sa moralnim principima i
moralnim shvatanjima društva u kome živi. Karakterne osobine su one karakteristične crte
pojedinca kojima se izražavaju istovremeno i njegove voljne osobine i njegov odnos prema
društvenim etičkim principima. Govori se o dobrom i lošem karakteru, o čvrstom i slabom
karakteru.
Procenjivanje karaktera je od značaja kako sa kriminološkog tako i sa krivičnopravnog
aspekta, posebno pri utvrđivanju motiva delinkventnog ponašanja.
S obzirom na društveni značaj, moralne stavove kao elemenat karaktera možemo
podeliti na pozitivne, neutralne i negativne.
Negativnih kao i pozitivnih karakternih osobina ima više, ali su kod ubica, obuhvaćenih ovim
istraživanjem najviše došle do izražaja: agresivnost, impulsivnost, bezobzirnost, egoizam,
egocentričnost, malicioznost, primitivizam, neiskrenost i nesavesnost.

Egoizam i egocentričnost
Ispoljava se kod čoveka u samozivosti, motivacionoj orijentaciji usmerenoj prema sebi.
Ovakva osoba se rukovodi sopstvenim interesima, sebičnošću i neosećajnoscu za druge.
Smatra da je lična korist iznad svakog drugog motiva. Spada u karakterne osobine velikog
broja delinkvenata. reč je o osobini koja slabi socijalni instinkt čoveka i moralna svojstva
sredine, a podstice delinkventne tendencije (imovinski delikti, privredni i organizovani
kriminalitet).

Emocije
Osećanja, ljudske reakcije u vidu afekata, raspoloženja i strasti na neko zbivanje, osetljivost
čoveka, uzbuđenja stanja organizma, osetljivosti.
Značaj uticaja, pre svega, neprijatnih (strah, panika, mržnja, ljubomora) emocija na
ponašanje čoveka prihvaćen je i u krivičnom pravu u smislu određivanja nekih dela
kvalifikovanim ili privilegovanim.
Mnogi kriminolozi povezuju stanje emotivne nestabilnosti i kriminaliteta.
Sa emocijama i kriminalnim ponašanjem vezuju se i radnje lica sa mentalnim poremećajem
u emocionalnoj sferi, reakcija osobe sa funkcionalnim psihozama - emotivne oscilacije,
ponašanje šizofrenicara sa čestim emotivnim krizama i psihopata kao izrazito emocionalno
neosetljivih ličnosti.
Emocionalna nestabilnost je u uskoj vezi sa emocionalnom poremećenoscu.Emocionalni
poremećaji su izrazeniji kod delinkventne , vise nego kod nedelinkventne populacije.

20
 Ličnosti koje su prestupnici sa određenim psihičkim stanjem emotivne nestabilnosti, naziva
se emocionalno poremećeni delinkvent.

Sklonost i navike kao kriminalna dispozicija

Osobinama ličnosti označavamo različite vrste dispozicija, stečenih i nasleđenih. Osobine
koje čine ličnost (crte ličnosti) formiraju se kontinuirano u toku života pojedinca. Ličnost
nije data rođenjem. Ona se razvija u zavisnosti od sredine. Socijalni uslovi deluju na
nasleđem date organske osnove. Sklonosti i navike ljudi su psihološke osobine, koje se
stvaraju,razvijaju i menjaju, pod uticajem društvene sredine u kojoj oni žive. Sklonosti u
psihološkom smislu mogu da budu urođene prirode, kao posledica određenih karakternih
crta ličnosti, temperamenta, emocija.
One se pod uticajem socijalnih faktora, a naročito pod vaspitnim uticajem porodice, škole i
okoline, kod pojedinih lica pretvaraju u moralne, kulturne i druge navike i sklonosti. To su
pozitivne sklonosti i navike, za razliku od negativnih, odnosno kriminalnih.
Kada se čovek nalazi pod dejstvom negativnih uticaja, kao što su razni vidovi socijalne
patologije i druge protivdruštvene težnje, događa se da i njegovom psihološkom sferom
domiraju takve tendencije i to kao trajnija svojstva. Ponavljanjem antisocijalnih ponašanja,
lice se manje ili više na njih navikava. Njegovi podsticaji postaju na određeni način
ukalupljeni i postoji jedna prava specijalizacija u antisocijalnom radu. Na taj način se u
čoveku ukorenjuju navike i sklonosti za antisocijalna, a samim tim i kriminalna ponašanja,
koje suzbijaju u njemu težnje i impulse, koji se suprotstavljaju negativnim reakcijama.
Sklonost za kriminalno ponašanje je trajnija karakteristična crta kod agresivnih kriminalaca,
za koje je bitno delovanje u afektu i odsustvu inhibitornih osećanja. Oni dolaze lako u
eksplozivna stanja, koja ih vode vršenju krivičnih dela, kao što su: tuče, krvni delikti itd.
Zatim dolaze profesionalni delinkventi i mnogi recidivisti kod kojih se ta sklonost manifestuje
vršenjem određenih vrsta krivičnih dela.

20. AGRESIVNOST

Među najznačajnije patološke crte karaktera spada agresivnost. Agresivnost se manifestuje

u sklonosti da se napadnu drugi ljudi, fizički ili rečima, i u sklonosti da se nanose razne vrste
štete drugima. Ima autora koji smatraju da je agresivnost ne samo jedan od bitnih ljudskih
motiva nego i da je urođen motiv.
Čovek naoružan agresijom i vođen strašću čini zlo. Primere krajnjeg destruktivnog i opasnog
ponašanja čoveka nalazimo kako u daljoj tako i u bliskoj prošlosti. U sadašnjosti su u velikoj
veličini prisutna ubista, terorizam, ratovi i drugi oblici nasilja.
Stepen ispoljene agresivnosti ne može biti merilo za snagu ličnosti, pretereno ispoljena
sklonost nasilju označava slabu ličnost. Nizak prag tolerancije, u ponašanju im dominiraju
nagoni, skloni su napadima, zlostavljanju, omalovažavanju, ponižavanju drugih i teško se
prilagođavaju okolini.
Druga karakteristicna patogena crta ličnosti, bliska agresivnosti jeste impulsivnost (afektivni,
usiljeni, nerazumni i nepouzdani postupci).

21. MOTIVACIONI FAKTORI DELINKVENCIJE

Pobude iz kojih je krivično delo učinjeno predstavljaju u stvari motiv izvršenja dela te
objašnjavaju razloge zbog koji je učinilac delo ostvario.
U literaturi se, kao i u zakonskom tekstu, pojam motiva izjednačava sa pobudama.
Ova dva pojma se koriste kao sinonimi. U domaćoj pravnoj literaturi motivi se najčešće
definišu kao „predstava o promeni u spoljašnjem svetu i zadovoljstvu koje učinilac očekuje
da će nastupiti sa činjenjem krivičnog dela“, „svesne pobude koje ličnost, pod određenim
socijalnim uslovima, podstiču na postizanje.

21
Pobuda je jezički sinonim za motiv. Potrebe mogu biti biološke, psihološke i socijalne
prirode. U krivičnopravnom smislu motiv je integralni psihički faktor koji stvara i determiniše
kriminalno ponašanje, koje se sastoji u preduzimanju i izvršenju krivičnopravne radnje.

Biološki motivi su, po pravilu, urođeni motivi. To su: motivi gladi i žeđi, materinski motiv,
seksualni motiv i niz drugih izazvanih biološkim potrebama ljudskog organizma.
Motivi igraju značajnu ulogu u pojedinim fazama predkriminalog postupka.
Donošenje odluke za izvršenje kriminalne radnje može se najbolje objasniti posredstvom
motiva. Oni mogu biti uslovljeni kako unutrašnjim, tako i socijalnim činiocima.
Motiv je sadržan u cilju i interesu kao i u odnosu izvršioca prema delu, oštećenom i žrtvi.

22. DUŠEVNI POREMEĆAJI, DUŠEVNA ZAOSTALOST

Duševnih poremećaja ima različitih vrsta. Oni se razlikuju po stepenu poremećenosti i po

karakterističnim načinima ponašanja. Dve velike grupe mentalnih poremećaja jesu: lakši
duševni poremećaji, koji se nazivaju neuroze ili psihoneuroze i teži duševni poremećaji, koji
se nazivaju psihoze ili duševne bolesti. Dosta često se govori o psihopatijama, kao o trećoj
vrsti poremećaja.
U kriminalnom smislu, duševni poremećaji su značajni usled nemogućnosti rasuđivanja o
posledicama postupka, odnosno stepena njegove odgovornosti.

Duševna zaostalost – psihoticki poremećaj koji se ogleda u ograničenosti duševnog razvoja

(defekti inteligencije).
Postoje tri stepena:
1. Idiotija – tezi stepen
2. Imbecilnost – srednji stepen
3. Debilnost-laksi stepen.
Zbog intelektualne ograničenosti, ove osobe su često žrtve krivičnog dela nasilja. Njihova
prestupnička aktivnost, motivisana je željom za isticanjem ili samoodbranom od neprikladne
reakcije okoline na njihovo duševno stanje.

23. PSIHOTIČNA STANJA

Druga vrsta težih duševnih poremećaja kod kojih su defektnosti mentalnih poremećaja do te
mere izražene da znatno utiču na rasuđivanje i sposobnost ličnosti da udovolji elementarnim
zahtevima života.
Manifestuje se simptomima izobličenih predstava stvarnosti u vidu deluzija i halucinacija,
potpunog ili znatno ograničene mogućnosti kontakta ličnosti sa realnošću.
Otežane mogućnosti razumevanja i percepcije... razne pojave psihopatološke sumanosti,
privida, opsesija.

Organske psihoze: demencija, alkoholičarska psihoza, korsakovljev sindrom i dr.

Funkcionalne psihoze: šizofrenija, afektivne psihoze, paranoidna stanja, epilepsija,
manično-depresivne i dr.
Manično-depresivne psihoze – prividno duševni poremećaji manične ili depresivne prirode.
Manija je stanje bolesno povišenog raspoloženja, prelazak uobičajene granice veselosti u
slučaju koje je ponašanje euforično i nagonsko.
Depresivne psihoze se odražavaju poremećajima ličnosti u sferi afekata, nagona i volje.
Takve osobe su sklone sitnim krađama, prevarama, samoubistvima, lišavanju života
najdražih osoba.

Šizofrenija je jedna od najtežih vrsta duševnih bolesti. Manifestuje se u poremećajima

mišljenja, izvitoperenim logičkim relacijama, čestim halucinacijama u vidu prisilnih misli,

22
izdatih naređenja ili preteće opasnosti nekoga u okruženju i potrebe da se ona bezuslovno
otkloni.
U kriminološkom smislu su značajni paranoidni i afektivni oblici šizofrenije. Lica obolela od
šizofrenije mogu počiniti veoma teška KD nasilja i seksualnih delikata i najčešće su
neuračunljivi, KD vrše pod uticajem sumanutih ideja ili halucinacija.
Poseban oblik predstavlja tzv. dvostruku ličnost, ona je odvojena na posebne funkcionalne
celine, kada kod iste individue postoje dva ili više zasebna, obično suprotstavljena,
regulativna sistema realne i iracionalne svesti (normalni i patološki oblik ponašanja).

Paranoja je retka vrsta hronične psihoze koja se usled sumanutih ideja koje dominiraju
bolesnikovom licnošću, odlikuje poremećenošću komunikacije sa okolinom, bolesnim
idejama proganjanja, osećajima ljubomore i veličine.
U mnogim sferama ličnosti kao i u inteligenciji je očuvana ličnost, i u sferi relnog mišljenja
paranoik je normalna osoba. Međutim pod uticajem sumanutih ideja proganjanja, ima
izraženu sklonost lažnom optuživanju i parničenju. U takvom stanju ubeđen je u krivicu
drugih, sklon je agresiji pri čemu čini najrazličitije vrste KD.

Epilepsija je povremena poremećenost funkcija svesti, sa tendencijom ponavljanja i

gubicima prisebnosti u vreme epileptičkog napada. Povremena sumračena stanja u fazama
dilerijuma i gneva mogu dovesti i do brutalnog ponašanja i izvršenja KD ubistva ili
nanošenja telesnih povreda, podmetanja požara i dr.

24. NEUROTIČNI POREMEĆAJI

Neuroze su blaži poremećaji kod kojih je određeno vreme smanjena sposobnost snalaženja
u pojedinim situacijama i prilagođavanje ljudima. Neuroze nisu bolest koja bi dovodila
do prekida kantakta sa ljudima ili koja bi kao posledicu imala nemogućnost obavljanja
redovnih poslova, radi se o jednoj vrsti laksih poremećaja u sferi volje i motivacije kojih je
ličnost svesna. Osobe koje boluju od neuroza, neurotičari obično tačno ocenjuju da imaju
teškoća u svojim odnosima sa ljudima, kao i u obavljanju raznih poslova.
Manifestuju se kao fizičke i psihičke smetnje, što je posledica emcionalnog konflikta između
urođenih potreba i nesposobnosti da se one zadovolje u realnom svetu. Tada nastaju
kompleksi razlicitih varijeteta psihogenih poremećaja i blokade određenih funkcija,
preteranog straha, histeričnih simptoma, opsesivnih i prisilnih misli, aksioznog stanja i dr.
Od posebnih vidova neurotičnih poremećaja, u vezu sa kriminalitetom, odnosno
delinkvencijom dovode se pojave: anksioznosti, fobije, histerije, opsesije i depresije.

Anksioznost – emocionalni poremećaj, vrsta straha, koja se ispoljava u vidu doživljaja

strepnje od nekog nastupajuceg događaja. Osoba je u stalnom strahu da će je neko napasti
ili ugroziti. Ako usled ovog poremećaja učini KD može biti posledica smanjene uračunljivosti.

Histerija – teži poremećaj, može se razviti usled podsvesnog konflikta koji proizilazi iz
snažne želje da se učini nešto što je društveno zabranjeno. Svaljuje krivicu na druge, sklone
su davnju lažnih iskaza, lažnim optuživanjima, klevetama i dr.

Fobije – neurotski naboj, abnormalnog i bezrazloznog osećanja straha od unutrašnjih stanja

ili spoljašnjih situacija. Vrsta neprirodnog, nerealnog straha, pri kojem se gubi kontrola.
Dolazi do blokiranja misli i fiziološke reakcije se menjaju. Asocijalne su i svesne iracionalnog
straha koji osećaju i nisu u stanju da ga prevladaju, karakteristične su za opsesivno-
kompulzivne, paranoidne i šizofrene ličnosti.

Opsesija – navala prisilnih misli u svesti. Javlja se u vidu besmislenih ideja koje osoba ne
može lako da odbaci, iako je svesna njihove iracionalne prirode. Pojavljuju se u stanju
neurotičnih i psihotičnih poremećaja. Da bi opsesivne ideje opsesivna ličnost razrešila u

23
stanju je da preduzme odbrambene radnje koje spadaju u devijantno ponašanje. Karakterišu
ih ambivalentna emotivna stanja između agresivnosti i pokornosti, surovosti i snažnosi.

Depresija – neugodno stanje pojačanog neraspoloženja i klonulosti psihičke i fizičke

energije kojem se subjekt potpuno prepušta. Heterogen skup simptoma vezanih za prolazno
ili trajno opadanje neuropsihičke tenzije, ali nema bitnih elemenata delinkventne ličnosti.
Vrsta osećanja dolazi kao normalnost, s neizbežnim gubicima i frustracijama svakodnevnog
života.

25. PSIHOPATIJE

Pojam psihopatije je različito definisan u psihijatriji. I pored značajnih neslaganja i različitih

koncepcija i interpretacija, ovaj pojam se može smatrati realno postojećim, održivim i
praktično upotrebljivim.
Međutim, nije sporno da psihopate čine posebno veću grupu između duševno zdravih i
duševno bolesnih lica. Ipak se psihopatije približnije mogu označiti kao abnormalna stanja
nego kao bolesni procesi. Promene su izražene u sferi karaktera i temperamenta, a
naročito volje, nagonskog života, ponašanja i reagovanja.
To su poremećaji afektiviteta, dakle osećajne sfere. Mada je inteligencija očuvana, ne retko
čak i iznad proseka, ona ne može da spreči uticaj afekta na ponašanje psihopata.
Osvrćući se na isti fenomen pojedini autori karakterišu psihopate kao sociopatske
ličnosti, objašnjavajući da je takva osoba karakterisana primarno konfliktnom pojedinca
sa društvom i kulturnom sredinom u kojoj živi. Oni umesto termina „psihopatija“
upotrebljavaju termin „sociopatija“, da bi time naglasili antisocijalnu stranu, koja se
pretežno ispoljava u ponašanju psihopata.
Kod psihopata ne postoje, ili su veoma ograničeni moralni obziri i norme, evidentno je
odsustvo svesti o univerzalnim vrednostima, dakle u prestupničkoj delatnosti nema osećaja
krivice i greha. Odlikuje ih emocionalna nestabilnost, slaba kontrola afekta, prkosno i
agresivno ponašanje, asocilanost i nastranost. Afektivno su razdražljive ličnosti s veoma
sniženim pragom tolerancije na frustraciona stanja.
Prirodno je što se ova svojstva psihopatske ličnosti, a naročito abnormalna emocionalnost,
dovode u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Ovaj profil izvršilaca krivičnih dela ispoljava
mnogobrojne specifičnosti u razvoju kriminalne karijere, vrste i posebno načina izvršenja
krivičnih dela i odnosa prema žrtvama.
Osnovna osobenost je njihovo znatno učešće u najtežim oblicima kriminaliteta, recidivizam
i emocionalna ravnodušnost odnosa prema žrtvama u toku izvršenja krivičnog dela. Skoro
dve trećine psihopata počine novo krivično delo u roku od tri godine od puštanja iz kazneno-
popravne ustanove, u poređenju sa samo jednom četvrtinom prestupnika koji nemaju ovu
vrstu poremećaja.
Najizrazitiju sklonost ispoljavaju u deliktima nasilja, posebno delima ubistva, silovanja,
razbojništva, nasilju u porodici, ratnim zločinima.
Sa krivičnopravnog aspekta, psihopate spadaju u uračunljive. S obzirom na sačuvanu
inteligenciju i mogućnost razlikovanja dozvoljenog od nedozvoljenog, oni se smatraju
osobama odgovornim za svoje postupke. Samo povremeno mogu dospeti u stanja slična
kao kod duševnih bolesnika, odnosno u stanja smanjene uračunljivosti.

26. POJAM I SUŠTINA SOCIJALNIH FAKTORA

Spoljni faktori su oni činioci uticaja na društvo, pojedinca i njegovo ponašanje koji vode
poreklo iz društvenih odnosa i socijalnih uslova. Oni se u literaturi češće definišu
pojmom socijalni faktori. Dele se na:
- makrosocijalni faktori kriminaliteta,
- mikrosocijalni faktori kriminaliteta i
- socijalpatološke pojave i kriminalitet.

24
Makrosocijalni faktori kriminaliteta:
- ekonomski uslovi i uticaj promena društveno-političkog i ekonomskog sistema na pojavu
kriminaliteta,
- ratni uslovi,
- migracije,
- industrijalizacija i kriminalitet.

Mikrosocijalni faktori kriminaliteta:

- porodični faktori,
- poremećeni bračni i porodični odnosi,
- obrazovanje,
- negativni uticaj ulice (susedstva),
- religija i kriminalitet
- sredstva masovne komunikacije i kriminalitet.

Socijalpatološke pojave i kriminalitet:

- alkoholizam,
- zavisnost od droga,
- prostitucija i kriminalitet,
- skitnja, prosjačenje i kriminalitet.

27. EKONOMSKI USLOVI

Izgleda da je gotovo suvišno pitanje da li ekonomski uslovi doprinose ili ne doprinose

nedozvoljenom ponašanju. Iskustva većine zemalja u razvoju pokazuju da su razdoblja
nagle promene ekonomske strukture istovremeno doba velike nestabilnosti i porasta
kriminaliteta. Kao pretpostavka privrednog razvoja pojavljuje se svojinska
transformacija, koja obično ima oblik nasilne prvobitne akumulacije. Ljudi gube sigurnost i
osećaju da im je egzistencija ugrožena, a s druge strane, primećuju da raste broj
nedopuštenih dela, koja organi formalne socijalne kontrole jednostavno ne stižu da gone.
Rizik otkrivanja dela se smanjuje, a prilike za brzo i lako bogaćenje umnožavaju.

U kriminološkoj literaturi se poklanja puno pažnje uticaju siromaštva na kriminalitet, ili,

tačnije rečeno, odnosu nižeg društvenog statusa i kriminalnog ponašanja.
Dok jedni pisci ističu siromaštvo kao osnovni kriminogeni faktor, kao jedan od primarnih
neposrednih uzroka kriminalnog ponašanja, drugi nisu skloni da mu pridaju veće
kriminogeno dejstvo.

Međutim, nezavisno od istaknutih shvatanja, izvesno je da teške materijalne prilike,

osiromašenje i beda čine jedan od značajnih neposrednih kriminogenih činilaca, koji odvlače
mnoge pojedince na put negativnih devijacija i posebno u delinkvenciju i kriminalitet. To je
naročito slučaj sa imovinskim krivičnim delima koja čine veliki procenat kriminaliteta koji u
mnogim zemljama prelazi preko polovine svih izvršenih krivičnih dela. Siromaštvo se smatra
kao jedan od glavnih izvora imovinskog kriminaliteta.

Bedu i siromaštvo možemo još uvek naći i u ekonomski najrazvijenijim zemljama. Pojava
kontrasta između bogatstva i siromaštva izrazita je baš u nekim savremenim
visokorazvijenim zemljama koje su zadržale staru kapitalističku strukturu. Međutim, ne sme
se izvući zaključak da je kriminalitet u stvari pojava donjih društvenih slojeva, da je on
gotovo u celini proizvod nižeg društvenog statusa. Poznato je da veoma široke mase
siromašnog stanovništva ostaju po strani od vršenja kriminalne aktivnosti čak i u
vreme najvećih talasa osiromašenja.

25
28. MIGRACIONI FAKTORI

Migracije su seobe većeg broja ljudi iz jednog socio-kulturnog ambijenta u drugi, obično iz
ekonomskih razloga.
Kriminalitet stranaca predstavlja poseban problem u nizu zemalja. Naravno, ne može se sav
kriminalitet stranaca objasniti problemima migranata, odnosno njihovom neprilagođenošću.
Veliki broj kriminalaca prelazi iz jedne zemlje u drugu da bi vršio krivična dela pod povoljnijim
uslovima (anonimnost, više prilika za vršenje dela u bogatijoj sredini i slično).
Prinudne migracije, progoni, izbeglištvo i život u egzilu, izazvani ratnim dešavanjima
spadaju u tzv. „velike nesreće“.

Sposobnost adaptacije pojedinaca i zajednice na novonastalu situaciju i novo okruženje,

mogu značajno ublažiti posledice nesreće, naročito ukoliko im je na raspolaganju materijalna
i psihološka podrška. Jedan od izazova sa kojima se suočavaju izbeglice je usvajanje novih
pravila socijalnih relacija koji će ubrzati njihovu adaptaciju na različitu i nepoznatu kulturu.
Njihova početna reakcija na novo okruženje mogla bi se nazvati kulturni šok. Kulturni šok je
psihološka reakcija praćena žestokim emocijama, koja nastaje kod ljudi, koji se nađu u
nepoznatom kulturnom okruženju.

Smatra se da je ksenofobija i nepoverenje su najčešća osećanja, koja se zapažaju kod

starosedelaca. Oni veoma često izbeglice smatraju nezahvalnim profiterima i optužuju ih da
otimaju posao nezaposlenim starosedeocima. Ova, na prvi pogled bezazlena situacija, može
da preraste u ozbiljan konflikt, naročito između mlađe populacije izbeglica i starosedelaca,
kada se ta netrpeljivost izražava kroz primenu nasilja. Takav odnos starosedelaca kod
izbeglica stvara bunt i prezir, zbog čega oni ne prihvataju kulturne obrasce novog okruženja,
već uporno slede svoje običaje i kodekse, ili pak stvaraju novu potkulturu sa specifičnim i
sebi svojstvenim pravilima ponašanja, što je naročito prisutno kod mlađe populacije.
Empirijska istraživanja pokazuju da je kriminalitet brojniji u sredinama gde se javljaju takvi
sukobi, gde je veća kulturna heterogenost i gde dolazi do izražaja proces „kulturnog
zaostajanja“.

29. UTICAJ TRANZICIONIH PROCESA

Pojam tranzicija ima opšte i posebno značenje, zavisno od oblasti u kojoj se neki proces
odnosno promena odvija, u suštini znači evoluciju u razvoju nekog društva, u kojoj se ono
nalazi sa unutrašnjim i spoljašnjim teškoćama prilikom reprodukovanja privrednih i
društvenih odnosa na kojima počiva.

Kriminalizacija bitnih segmenata političkih i ekonomskih odnosa, u velikom broju zemalja u

tranziciji, razbile su iluzije o ekspresnom putu u bogato društvo, jer su ona i danas suočena
sa krizom, i našla su se uu poziciji ekonomske periferije i zavisnog razvoja.
Umesto tržišne i regularne ekonomije razvijala se spekulativna, prelivanjem društvenog
kapitala, pod vidom privatizacije, u fondove “elitne nomenclature”, a osnov sive ekonomije
kroz kriminalizovanu sferu u uslovima sistemske krize društva, činila je “trgovina” naftom,
cigaretama, devizama, drogom i oružjem.

Zloupotrebom položaja “elita moći” u zemljama tranzicije birokratska i vojna struktura bila je
glavni organizator sive ekonomije iz koje je akumulirao kapital. Organizovani kriminalitet
dobio je mogućnost za vecu društvenu afirmaciju i ozbiljniji uticaj u društvu. Bez alternative,
jedan deo obrazovanog i ozbiljnog potencijala bio je prilika za transnacionalne kriminalne
organizacije mafije i njihove klanove u zemlji.
Nekontrolisano širenje korupcije u privrednim, bankarskim i finansijskim oblastima i
institucijama i nasilja kao metod ostvarivanja političkih ciljeva aktiviralo je sve destruktivne
potencijale društva.

26
30. RATNI USLOVI

Rat je sukob dve oružane formacije (a ne samo dve države jer pod ovim pojmom
podrazumevamo i građanski rat). Rat ima za posledicu snažnu negaciju vrednosnog sistema
na kome je društvo pre rata počivalo. U ratu je ta negacija privremena.
Oslobođena ljudska agresivnost do koje dovodi legitimizacija nasilja u vreme u kome je
očigledan nedostatak bilo kakve efikasne kontrole, često u ovakvim situacijama omogućava
pojavu monstruoznih zločina nad nedužnim ljudima. Zbog toga je međunarodna zajednica,
kada je o ratu reč, i uticala da se u nacionalna zakonodavstva unesu odredbe o zločinima
protiv čovečnosti i međunarodnog prava.
Druga vrsta dela koja često vrše lica na frontu su ona imovinske prirode koja se svode na
različite vidove maroderstva i ratnog profiterstva i u izvesnoj meri ostatak su nekadašnjeg
ratovanja zbog plena. Ovim delima pogoduju nestašice i opšta oskudica koji povećavaju
tražnju za deficitarnim proizvodima.

Uticaj rata na pojave kriminaliteta ispoljava se u svim fazama (uoči, u toku i neposredno
posle rata). Istraživanja ukazuju na to da se u ratnim uslovima kriminalitet znatno povećava,
među omladinom naročito. To je povezano sa mnogim faktorima, a posebno sa
poremećajem u funkcionisanju vlasti, smanjenjem obima proizvodnje i nestašicom
važnih materijalnih dobara, odsustvom sankcija, stvaranjem navika za određena dela i
oskudicom materijalnih sredstava.
Od sigurnosti pravnog sistema zavisi i poštovanje ljudskih prava i sloboda, ali i njihova
zloupotreba. Poremećaji u funkcionisanju vlasti posredno se odražavaju na povećanje dela
nasilja, razbojništava, razbojničkih krađa, nasilničkih ponašanja, ratnih zločina, špijunaže,
sve do krivičnih dela genocida.
Rat na prostorima bivših jugoslovenskih republika uticao je da se kriminalne organizacije
okrenu profitabilnijoj trgovini: trgovini vatrenim oružjem.
Ratom izazvani psihološki poremećaji kreću se u rasponu od anksioznih i paničnih stanja do
ozbiljnih posttraumatskih stresnih poremećaja i reaktivnih psihoza. Rat je pogodna šansa da
psihopatski prestupnici sebe prikažu u sasvim drugačijem svetlu nego što ih kvalifikuje
njihovo nasilničko ponašanje, šansa da svoje destruktivno ponašanje pokrenu u „herojsku
borbu za opšte dobro“, da čak sebe prikažu kao žrtvu koja strada zarad „viših društvenih
ciljeva“.
Za posleratni period su karakteristična tri momenta:
- velika ratna migracija se vraća kući;
- ekonomski prosperitet prestaje;
- preobražaj proizvodnje prouzrokuje ograničenja na tržištu radne snage, naime sa
tržišta se potiskuju maloletnici, žene, nekvalifikovani i stari, kao i pripadnici manjina
na koje se gleda kao na nepoželjne.
Ekonomska kriza, prestanak glorifikatorske propagande i promenjene ratne navike vojnika
doprinose izgradnji posleratne situacije koja je puna napregnutosti.

31. UTICAJ OBRAZOVANJA

Statistički podaci pokazuju da se među delinkventima nalazi veliki broj lica sa nižim
obrazovanjem, sa nižim stepenom kulture. Kod tih lica su veoma brojna takva dela kao što
su: krvni delikti, razbojništva, silovanja, krađe, siledžijstvo i slične antidruštvene delatnosti.
Ukoliko je reč o licima sa višim stepenom obrazovanja, ukoliko se ono gradira od nižeg ka
višem, utoliko opada delinkventna aktivnost među takvim licima.
Lica sa većim stepenom obrazovanja, znanja i kulture su otporniji u odnosu na negativne i
posebno kriminogene uticaje iz više razloga. Ona se osećaju u društvu sigurnijim. Njima se
pružaju uglavnom bolje mogućnosti za zaposlenje. Njihovo više obrazovanje stvara
mogućnost za vođenje sigurnijeg i nezavisnijeg života. Oni su pogodniji za razvijanje
pozitivnih društvenih navika i svojstava karaktera.

27
Može se zaključiti da škola igra veliku i značajnu ulogu u pogledu pozitivnog formiranja
ličnosti i suzbijanja kriminaliteta. Ako je u školi pravilno organizovan vaspitni proces, ako ona
vaspitava čoveka u duhu poštovanja pozitivnih drušvenih vrednosti, ako u njemu budi
smisao za rad i odgovornost za svoje postupke, ako kod njega razvija druge pozitivne
kvalitete, navike i sklonosti za stvaralaštvo, ako ga podstiče na pravilno ponašanje u
meñuljudskim odnosima, ona predstavlja u tom slučaju snažnu barijeru prodiranju
kriminalnih i antidruštvenih postupaka uopšte u društvu.

Međutim, pitanje odnosa obrazovanja i kriminaliteta nije tako jednostavno kao što može
izgledati, sudeći po onome što je napred rečeno. Uprkos istaknutoj hipotezi, ne može se
govoriti o nižem stepenu obrazovanja i neznanja kao o kriminogenom faktoru, o čemu
govore podaci iz života primitivnih zajednica, kod kojih se antidruštveno ponašanje javlja u
ređim oblicima. U prilog ovom stanovištu govori i činjenica što se u savremenim uslovima,
koje karakteriše u pojedinim zemljama povećanje opšteg obrazovanja i kulturnog
nivoa, ne smanjuje procenat kriminaliteta, već, naprotiv, povećava, pa čak i u većim
razmerama.
Odnos obrazovanja i kriminaliteta predstavlja jedno značajno pitanje, koje se ne može
posmatrati van konteksta opštih uslova života datog društva. Prihvatamo stav
kriminologa da je obrazovanje bitno, ali se ne može smatrati kriminogenim faktorom.

32. UTICAJ MASOVNIH MEDIJA

Sredstva masovne komunikacije su mediji pomoću kojih se potencijalno širokom krugu

ljudi prenosi saznanje u najširem smislu reči (stavovi, podaci). U takva sredstva se
ubrajaju štampa, radio, film i televizija.
Delovanje ovih sredstava se, pre svega, ostvaruje na mlade koji su najpodložniji njihovom
uticaju, pa zbog ove populacije nije svejedno kakve sadržaje mediji prenose.
Reč je o raznovrsnoj i masovnoj strukturi mehaničke, organizacione i kadrovske prirode i
potencijala informisanja, propagande i drugih vidova komunikacije u savremenom svetu, čije
su prostorne mogućnosti i dostupnost uticaja praktično neograničene.
U savremenom društvu oni su postali jedan od najznačajnijih uticaja na socijalizaciju mladih,
bitan faktor na formiranje njihovih vrednosnih stavova i modela ponašanja.
U literaturi u svetu postoji spor o tome mogu li sredstva masovne komunikacije (pre svega
film i televizija) imati kriminogeno delovanje.
Oni koji to potvrđuju, navode najčešće primere dela koja po načinu izvršenja ili izjavi
učinioca ukazuju na mogući uticaj viđenog (ili) pročitanog. Kao štetni sadržaji obično se
navode:
- kriminalni sadržaji koji do kraja prikazuju radnju izvršenja;
- senzacionalističko pisanje koje izaziva nepotrebni strah kod konzumenata;
- iznošenje detalja koji mogu da ometu istragu;
- neobaziranje na pretpostavku nevinosti – osumnjičeni se unapred proglašava krivim;
- zadiranje u privatni život lica;
- činjenje dostupnim pornografskog sadržaja deci i, najzad
- sadržaji namenjeni najmlañima u kojima dominira nasilje.

Smatra se da nasilje u medijskim scenama utiče na redukciju agresivnih nagona kod

gledalaca. Prema ovom mišljenju, emisije u kojima dominira nasilje imaju društvenu funkciju
oslobađanja mladih od latentnih sklonosti agresiji, ublažavajući njihove akcione motive.

Sociolozi smatraju da mediji nisu indikatori i inspiratori kriminalne orijentacije, već da samo
utiču na efektuisanje kriminalne motivacije.. dok informisanje javnosti o pojavama
delinkvencije u sredstvima javnog informisanja može da utiče na pozitivne predstave,
formiranje stavova javnog mnjenja, pa samim tim sprečava i suzbija kriminalitet.
Teorijska misao i stručna javnost ukazuju na značajne efektne raznovrsnosti medijske
stimulacije kriminalne orijentacije, kako potencijalnih izvršilaca KD, tako i ličnosti sa

28
razvijenom kriminalnom karijerom, kao na odsustvo potrebnih vidova društvene reakcije.
Uticaj na moral, kulturu i vrednosti, kroz komercijalizaciju sadržaja (pretežno na mlade,
pojavu agresivnosti, nasilničke delikte). U mogućnosti su da trajno uobličavaju svest
“ispiranjem mozga”, da deluju kao sredstvom ideološke i političke manipulacije kod
društvenih slojeva koji imaju prirodu mase.
U medijskoj predstavi ratnog nasilja, šverca, krađe, pljačke, otmice, ubistva, osvete,
odmazde, dati su kao realnost i životna nužnost, posle kojih čitalac i gledalac ostaje s
utiskom da se zločin može isplatiti jer ostaje prolazi nekažnjeno. Dok sa druge strane postoji
loš uticaj na mlade da se identifikuju i prihvate vrednosti ili oponašaju devijantne grupe ili
pojedince.

33. PORODIČNI FAKTORI

Poznato je da porodica igra prvorazrednu ulogu u pogledu vaspitanja i uvođenja u život

mladog čoveka, počev od njegovog ranog detinjstva. U porodici čovek stiče svoja prva
životna iskustva i predstave o životu, svoje poglede, moralne norme i vrednosti, navike
i sklonosti, koje utiču na njegovo kasnije ponašanje.

Uticaj roditelja na formiranje ličnosti deteta je veliki. Oni za decu predstavljaju uzor. Preko
njih društvo prenosi na dete svoje norme i shvatanja. Deca iz porodica gde postoji
međusobno poverenje, ljubav, drugarski odnosi i između roditelja samih i između roditelja i
dece, verovatnije je da će biti ljudi s pozitivnim osobinama, nazavisniji, sigurniji u sebe,
uravnoteženiji, lakše prilagodljivi, nego deca iz porodica gde su česti sukobi i razmirice i gde
nema dovoljno ljubavi za decu.

Lični primer u porodici igra posebno značajnu ulogu, jer se deca prirodno orijentišu prema
svojim roditeljima, koji im služe kao „obrasci“ za ponašanje, za zauzimanje stavova prema
raznim pitanjima u životnoj praksi. U tom smislu porodica ima zaista karakter prve
„pedagoške arene“ čoveka, pa se stoga vaspitanje i formiranje mladih članova društva
smatra za njenu osnovnu socijalnu funkciju.

Može se reći da normalna i skladna porodica predstavlja posebno značajan faktor

sprečavanja omladine da se oda negativnim devijacijama i posebno delinkventnom
ponašanju.

Porodice koje ne ostvaruju pozitivno vaspitanje, u kojima najmlađi članovi ne stiču

potrebne osnove moralnog vaspitanja, pozitivne navike i skromnost, u kojima život roditelja i
porodična atmosfera uopšte može da služi samo kao negativan obrazac njegovog
ponašanja. To su u prvom redu one porodice koje su teški materijalni uslovi, alkoholizam,
prostitucija, porodične svađe i neslaganja, napuštanja, avanturizmi i slične pojave društvene
porodične patologije, razorili i društveno degradirali. To su degradirane i razorene porodice.
U porodicama gde vladaju konflikti, gde su odnosi poremećeni, koji se smatraju kao najteži
vid porodične podvojenosti, deca često ispoljavaju antisocijalne reakcije. Njihovo asocijalno i
antisocijalno ponašanje povezano je veoma često sa porodičnim krizama i problemima
njihovih roditelja. Takva atmosvera ih tera da u vršenju krivičnih dela traže izlaz iz takve
situacije ispoljavajući time reakciju na svoju sredinu.

Porodica se vrlo često dovodi u vezu sa kriminalitetom i raznim drugim pojavama socijalne
patologije. Pri tome ta patologija može da se ispoljava na području samih bračnih odnosa –
između bračnih drugova, a može da se izražava i u delinkventnom ponašanju
najmlađih članova porodice, koje se često povezuje sa negativnim porodičnim uticajima.
U literaturi se govori o uticaju negativnog porodičnog miljea na javljanje
maloletničke delinkvencije, koji se označava kao „porodični problem“. U porodicama koje su
povezane sa kriminalnom aktivnošću, a pre svega sa maloletničkom
delinkvencijom, ugrožena je socijalna adaptacija i socijalizacija najmlađih članova

29
društva. Deca iz takvih porodica se često odaju bežanju, skitnji, agresivnom ponašanju,
krađama i sličnim oblicima devijantnog ponašanja.
Neki autori ne pridaju prvenstven značaj uticaju braka na kriminalitet, ističući da podaci o
braku predstavljaju samo numerički izraz a ne stvarno stanje, jer se ne uzima u obzir faktički
brak a uzimaju se u obzir brakovi koji samo formalno postoje, a dok drugi ističu da bračno
stanje ne može da ima presudan uticaj ako se ne poveže sa starosnim dobom u odnosu na
pol.
Nasuprot njima izvesni autori su smatrali da je bračno stanje značajan činilac za obim
kriminaliteta.

34. SLOBODNO VREME

Vreme koje čoveka ne obavezuje radom, profesionalnim, društvenim i porodičnim

obavezama već je prepušteno izboru aktivnosti pojedinca.
Ono je bitan faktor sa ozbiljnim odrazima na razvoj, formiranje i zrelost ličnosti. Znatno utiče
na opredeljenja, stavove i ponašanje ličnosti, ono često u odsustvu pozitivnog sadržaja
prelazi u devijantno ponašanje pa zatim u delinkventno.

Mladi u slobodno vreme potvrđuju svoju ličnost, to potvrđivanje može biti društveno
prihvatljivim činom, ali i avanturistickim, nasilničkim, agresivnim, ekscentričnim i drugim
neprimerenim pravnim i moralnim normama.
Mladima slobodno vreme daje mogućnost da izgrade svoj karakter, da u pozitivnim
aktivnostima daju vidljive rezultate i da se angažuju u različitim poljima ljudske delatnosti. To
je ozbiljna prevencija u nastanku delinkventnog ponašanja, jer umanjuje rizike da se upuste
u asocijalno ponašanje, kao sto je korišćenje droga, kriminalne radnje i dr.

Mladi imaju relativnu ličnu samostalnost, izvore materijalnih sredstava, dok se organizovani
društveni život omladine odvija u ambijentima u kojima su prisutni alkohol, narkotici. U
takvim slučajevima slobodno vreme postaje faktor maloletničke delinkvencije.
Tamo gde nema procesa socijalizacije slobodno vreme mladih postaje vreme iskušenja,
dosade, besposličarenja i lenstvovanja. Postaje pogodan prostor za delovanje raznih
negativnih činilaca, dolazi do stvaranja asocijalnih obrazaca ponašanja, koje poprima
kriminogeno svojstvo.

35. POLNA STRUKTURA U DELINKVENCIJI I DELINKVENCIJA ŽENA

Pol je anatomsko fiziološko obelezje po kome se razlikuju muška i zenska osoba, kao i jedna
od vidova iskazivanja socijalnih karakteristika delinkvencije. Postoji shvatanje da je
kriminalitet tipican muški fenomen, ali se ne može zanemariti i znatno učešće zena.

Znatno veći procenat učešća muškaraca u delinkvenciji nego žena objašnjava se posebnom
konstitucijom i psihostrukturom, njihovim društvenim uticajem, položajem i ulogom u
socijalnoj sredini. Muškarci više nego žene ulaze u konfliktne odnose, priroda njihove
profesije i zanimanja kojima se bave podložnija su iskušenjima i razvijaju se u povoljnijim
uslovima, u kojima se unutrašnje predispozicije delinkvencije mogu doći do izražaja.

Evidentna je podela muškaraca i žena prema njihovim zanimanjima i ulogama u društvu.

Muški poslovi pripadaju vrsti zanimanja koja dozvoljavaju kontrolisanu upotrebu agresije,
međutim ona često prelazi u različite vrste nasilništva kao što su razbojništva, huliganizam,
zlostavljanje vršnjaka u školi, silovanje ili tuče.

Delinkvencija žena je posebna vrsta prestupništva i oblik asocijalnog ponašanja, specifična i

uslovljena biopsihičkom strukturom i socijalnim položajem zene.

30
To su pojave u kojim dominira blaži oblik kriminaliteta, prostitucija i narkomanija. Jedna
teorija koja objašnjava specifičnost žena kao prestupnika polazi od bioloških i psiholoških
faktora, a druga uzima u obzir socijalno-ekonomske činioce položaja žene u društvu
(negativan položaj i u obrazovnoj i u profesionalnoj strukturi i socijalnom status).

Lakša KD kao sto su prevare, klevete, prostitucija, uvrede, sitne krađe i nešto teži oblici
privrednog kriminaliteta. Ženski kriminalitet je manje agresivnog tipa, ređi je recidivizam i
vrše ga lica starijeg životnog doba. Emancipacija žena zahvatila je mafiju. Kod žena koje se
odlučuju na teška KD ubistva, deliktna agresivnost se znatno razlikuje od muškaraca. Žena
retko ubija u afektu, njen postupak je po pravilu prethodno jasno i potpuno promišljen. Na taj
akt se odlučuje u krajnjoj nuždi u situacijama osećaja potpune ugroženosti ili zbog
dugogodišnjeg porodičnog maltretiranja.
KD čedomorstva vrše pretežno mlađe osobe koje se plaše društvene osude.

31