PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

VŠJ Subotica

KRIMINOLOGIJA
II KOLOKVIJUM
(36-55 pitanja i odgovori)

Profesor: Miloš Marković Asistent: Milena Radivojev

Maj, 2017. godina

 36. DELIKTI NASILJA (157-158 str.)

Svi oblici kriminaliteta su u određenom smislu akt nasilja. Ono predstavlja drsku i
bezobzirnu primenu fizičke sile, protivpravnog ugrožavanja integriteta čoveka i drugih javnih
dobara i društvenih vrednosti.

Obeležja nasilništva su sklonost ka iživljavanju bez razumnog povoda, prinuđavanje

drugoga da trpi kakvo ponašanje čime se teško vređa njegovo dostojanstvo ili ugrožava fizički
integritet.

Civilizacija je uz sve napretke učinila da nasilje sve više postaje društvena

svakodnevnica jer je svojim prelaskom iz tradicionalne u modernu prekinula veze došlo je do
zanemarivanja kontakta čoveka sa prirodom i međusobno, došlo je do raslojavanja društva sve
do razaranja primarne zajednice – porodice i njene zamene drugim supstitutima.

Često je nasilje sinonim za veoma širok spektar pojmova, kao sto su zločin uopšte,
zlostavljanje, tortura, terror, zloupotreba moći i slično. Nasilje je u žiži interesovanja brojnih
disciplina i nauka kod kojih se ono tretira kao prinuda u najširem smislu, od strane pravnika kao
nezakonita primena sile, a kod psihologa kao agresivnost.

U kriminologiji ono je nezakonita fizička ili psihička prinuda na drugog na ponašanja protiv
njegove volje, kao sredstvo i metod radi izvršenja najtežih vidova kriminaliteta. KD u kojima se
ugrožava fizički integritet ili materijalno dobro, u najteza spadaju krvni delikti, zločini protiv
čovečnosti i međunarodnog prava, porodično nasilje.

Uzroci agresivnosti i nasilja kao pojedinačnog i kolekivnog akta teško se mogu

izjednačavati. Osnovna razlika je u tome sto agresivnost pojedinca može delom tumačiti i kao
iracionalna motivacija koja rezultira nasiljem, dok je kolektivno nasilje posebno političko
pretežno racionalno ponašanje u rešavanju puteva do ostvarenja kriminalnog cilja. Ako je nasilje
deo kriminalne strategije, a strategija je planirana i organizovana aktivnost koja ima određeni
cilj, onda je i krajnje racionalan čin.

37. KRVNI DELIKTI (158-165 str.)

Ubistva

Analizirajući sve definicije ubistva, možemo konstatovati da je ubistvo protivpravno

lišavanje života drugog lica. To je uništavanje ljudskog života, oduzimanje života nekog lica,
prouzrokovanje smrti nekog lica ljudskom radnjom. Ubistvo se može izvršiti na različite
načine, različitim sredstvima i pod različitim okolnostima. U biću svakog krivičnog dela
ubistva postoji nekoliko zajedničkih obeležja: radnja, tj. svaka delatnost upravljena na
lišavanje života drugog lica; nastupanje smrti, kao posledice takve delatnosti; protivpravnost
lišavanja života drugog lica i živo ljudsko biće kao objekat krivičnog dela.

U teoriji krivičnog prava vrši se klasifikovanje ubistava na obična, laka i teška. Naše
krivično zakonodavstvo daje klasifikaciju ubistava na opšte krivično delo ubistva, teži
(kvalifikovani) i lakši (privilegovani) oblici. Obično ubistvo je protivpravno umišljajno
prouzrokovanje smrti nekog lica, koje zakon ne kvalifikuje kao kvalifikovano ili
privilegovano ubistvo.

2
 Radnja krivičnog dela ubistva nije zakonom određena. To je svaka delatnost kojom se
drugo lice lišava života. Ubistvo se, po pravilu, vrši činjenjem, kao što je npr. udaranje, pucanje,
zadavljenje, davanje otrova, bacanje u vodu, spaljivanje i sl. Moguće je ubistvo izvršiti i
radnjom nečinjenja, ako je smrt drugog lica prouzrokovana propuštanjem obaveze na činjenje.
To bi bilo u slučaju kada se bolesniku uskrati davanje leka u nameri da se liši života, pa usled
toga nastupi smrt, ili kad se, uskraćivanjem hrane, liši života neko lice prema kome je postojala
obaveza izdržavanja od strane učinioca dela.

Kvalifikovana (teška) ubistva

Teško ubistvo je protivpravno lišenje života drugog lica, praćeno nekom okolnošću koja
mu daje teži oblik. Okolnosti koje obično ubistvo čine teškim mogu se odnositi na: način
izvršenja; pobude izvršenja; okolnosti pod kojima se ubistvo vrši; i posebna svojstva pasivnog
subjekta koji se lišava života.

Teško ubistvo je kompleksno krivično delo za čije postojanje je potrebno da se

ostvare određeni elementi. Pored elemenata krivičnog dela koji ulaze u osnovni oblik
krivičnog dela, kao dopunski element mora biti ostvarena neka od propisanih kvalifikatornih
okolnosti koje se vezuju za način izvršenja, motiv ili pasivni subjekt. Prisustvo neke
kvalifikatorne okolnosti daje osnovnu karakteristiku po kojoj se jedno delo teškog razlikuje od
običnog ubistva. Ta osnovna karakteristika naglašena je već u samom opisu inkriminacije
ubistva tako da se već na prvi pogled može uočiti o kakvom se delu ubistva radi.

Ubistvo na svirep ili podmukao način;

Ubistvo pri bezobzirnom nasilničkom ponašanju;
Ubistvo pri čijem se izvršenju sa umišljajem dovodi u opasnost život još nekog lica;
Ubistvo pri izvršenju krivičnog dela razbojništva ili razbojničke krañe;
Ubistvo iz koristoljublja, radi izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, iz bezobzirne
osvete ili iz drugih niskih pobuda;
Ubistvo službenog ili vojnog lica pri vršenju službene dužnosti;
Ubistvo sudije, javnog tužioca, zamenika javnog tužioca ili policijskog službenika u vezi sa
vršenjem službene dužnosti;
Ubistvo lica koje obavlja poslove od javnog značaja u vezi sa poslovima koje to lice obavlja;
Ubistvo deteta ili bremenite žene;
Ubistvo člana svoje porodice koji je prethodno zlostavljan od strane izvršioca;
Umišljajno ubistvo više lica.

Uzroci krvnih delikata:

Etiološke osnove - pored racionalnih motiva i objektivnih okolnosti na izvršenje KD iz ove

oblasti deluju i mnogobrojni psiholoski (afekat, amnezija i alkoholizam), psihopatološki faktori
(nasilje bez motiva) i okolnosti socijalne situacije. Najčešći motivi su koristoljublje, osveta,
prikrivanje drugog KD, konfliktni odnosi sa okolinom, posebno nastalih u poremećajima
porodičnih odnosa.

Afektivna stanja – patološki efekti koji se vremenom nagomilavaju. Razdražljivost i

agresija. Učinilac je u stanju frustriranosti i nagomilanih emocija, učinjena su kao posledica
niskog praga frustracione tolerancije, interpersonalnih konflikata. U ovu grupu posebno spadaju
akti nasilja koji su nastali iz poremećenih porodičnih odnosa.

3
 Psihotična stanja – KD vrše psihotične osobe, šizofrenicari, paranoici i osobe u stanju
patološke ljubomore. Alkoholizam je mogući uzročnih nasilja kod određenih izvršilaca.
Psihopatije mogu biti uzročnici nasilja iz više razloga – kod psihopata postoji odsustvo
moralnosti, dakle nema osećaja krivice i greha.

Umišljajna radnja - treći oblik krvnih delikata je svesna, planirana i voljna radnja. Najčešće
se čine iz koristoljublja ili motiva osvete, prikrivanja drugogo KD.

Tipologija delinkvenata

Pojam ubice – psihološke studije profila ubica uglavnom su vezane za teorije agresivnosti,
u psihoterapijskom opisu osoba je egocentrična, emocionalno nezrela, impulsivna sa niskim
pragom frustracione tolerancije.

Neurotični tip – 6.37%, zaokupljeni suicidnim idejama, ubijaju bliske rođake i prijatelje, na
delo ih u nekim situacijama stimuliše seksualna ljubomora

Paranoidan tip – 28.17%, socialno preosetljive licnosti, izrazeni problem interpersonalnih

odnosa, prikrivena agresivnost, pogresno tumace ponašanje okoline, imaju osecaj proganjanja,
uvredljivi su

Simulativni tip – 12.68%, uglavnom ne poticu iz razorenih ili alkoholicarskih porodica ili
porodica poremecene structure i odnosa, skloni su ubistvu bliskih osoba i izuzetno su agresivni

Depresivni tip – 23.94%, socijalno izolovane osobe, povucenog i introventnog karaktera,

nizak nivo opste i emocionalne energije, ubistva cine najcesce u alkoholisanom stanju,
seksualan element motivacije je veoma prisutan

Normalan tip – 28.87%, najveći broj osuđenika sa višom i visokom školskom spremom,
potiču pretežno iz porodica socijalno problematičnih odnosa, žrtve su poznanici, prijatelji i
rodbina; specifično je da pripadaju kategoriji dece koju su u detinjstvu zlostavljali roditelji ili
susedi; vecina ubistava nije bila slucajan akt, vec posledica “programirano sudbinskog”
scenarija.

Serijski ubica – tip delinkventa koga je teško odrediti jedinstvenom definicijom, zbog
individualnih razlika samih ubica, izvršenih KD i različitosti kriterijuma autorskih pristupa.

Prema misljenju Egera klasifikacija serijskog ubice je: da je izvršio minimalno 3-4 ubistva
sa izvesnim vremenskim pauzama između pojedinačnih slučajeva, da su ubice i žrtve do delikta
jedni drugima nepoznati ili u nedovoljno čvrstoj vezi, da je delo karakteristično po serijskom
iživljavanju nad žrtvom, da su motivi uglavnom psihološki a ne materijalni, da žrtve za ubicu
imaju simbolički značaj – motiv i da su žrtve, obično, rizične i ranjive grupe.

Socijalna obeležja ukazuju na to da je reč o muškarcu niže ili srednje klase, u dobu oko
20 do 30 godina. Većina je imala teško detinjstvo jer su ih zlostavljali roditelji, zbog čega su
nasilničku narav ispoljavali od ranijeg detinjstva. Mnogi su veoma inteligentni, uspešni u svojoj
struci, a neki fascinirani policijskim pozivom.

Serijski ubica obično idealizuje žrtvu, sa željom da je postide, ponize i unište. Biraju slabije
od sebe, pa se na njima perverzno iživljavaju. Kako konstatuje Eger mnoge serijske ubice su i
male neobičan i neprirodan odnos sa majkom. Takve osobe iz kompleksa anonimnosti,
izolovanosti i odbačenosti fiksiraju žrtve kao krivce za svoje stanje.

4
 Ubistvo na svirep način i podmukao način

Ubistvo na svirep način

Pojam svireposti, kao kvalifikatorne okolnosti kod ovog oblika teškog ubistva,
različito se shvata u teoriji krivičnog prava. Neki autori smatraju da je to objektivna okolnost koja
se izražava u nanošenju preteranih i nepotrebnih patnji žrtvi pre nego što je lišena života. Po
drugom shvatanju, svirepost je subjektivna okolnost koja odražava ličnost učinioca,
njegovu bezobzirnost prema žrtvi, bezosećajnost za patnje koje joj se nanose, skoro uživanje u
tim patnjama. U određivanju pojma svireposti ne treba odvajati njenu objektivnu i subjektivnu
komponentu. Svirepim se može smatrati samo ono ubistvo koje je objektivno takvo, koje se vrši
na način ili sredstvom da se žrtvi nanose teške patnje, koje nisu neophodne da bi se ona lišila
života. Svako lišavanje života znači nanošenje bola, ali, u slučaju svirepog ubistva, taj bol
prelazi granice neophodnosti, pretvara se u mučenje. Takav bi slučaj postojao kad se licu, koje
se lišava života, prethodno nanose fizičke ili psihičke patnje – tuče se, odsecaju mu se pojedini
delovi tela, predočava mu se da će biti ubijeno i da će se to učiniti nanošenjem velikih patnji i
sl. Osim toga, potrebno je da kod učinioca postoji svesnost o ovakvom surovom
postupanju prema žrtvi i njegovo htenje ili pristajanje da je na takav način liši života. Ova
svesnost i volja ukazuju na bezosećajnost, bezobzirnost učinioca dela.

Kod ubistva na svirep način pojam svireposti se određuje objektivno - subjektivno. To

znači da je za postojanje ovog oblika teškog ubistva potrebno da se žrtvi nanose nepotrebne
patnje (one koje prevazilaze patnje koje prate svako lišavanje života), a što zavisi od
konkretnog slučaja. Patnje mogu biti i psihičke, a ne samo fizičke. Pored toga, kod učinioca
mora postojati svest o tome, odnosno on hoće da muči žrtvu, ili čak i da uživa u tome. U teoriji
krivičnog prava se uzima da nije dovoljno da je ubistvo samo sa objektivne tačke gledišta
izvršeno na svirep način. Potrebno je da svirepost pokazuje i svoju drugu, subjektivnu stranu, da
ima subjektivno pokriće. Prosto, potrebno je da je učinilac krivičnog dela prikazao sebe kao
bezobzirnog, bestijalnog i krvožednog čoveka koji hladnokrvno i sa zadovoljstvom muči i mrcvari
svoju žrtvu.

Ubistvo na podmukao način

Ubistvom na podmukao način smatra se ubistvo izvršeno na prikriven, potajan način, pri
kome je učinilac ispoljio posebnu lukavost ili prepredenost. Podmuklost je objektivno -
subjektivna kategorija; objektivna strana izražava se u načinu delovanja (prikrivenost,
korišćenje posebnog sredstva u izvršenju ubistva, kao što je npr. otrov koji se teško otkriva,
preduzimanje posebnih mera obazrivosti i sl.), a subjektivna, u naročito ispoljenoj
prepredenosti učinioca.

Potrebno je da se delo izvrši na posebno prikriven način i da je učinilac ispoljio

lukavost i prepredenost koje prevazilaze normalnu obazrivost kod vršenja ovog dela. Tako npr.
svako ubistvo iz zasede ne smatra se ubistvom na podmukao način; ali, ako je učinilac na lukav
način (pozivom na neku svečanost, zakazivanjem sastanka, pozivom da se vrati dug ili uruči
neki poklon i sl.) namamio žrtvu i iz zasede je lišio života, tada će postojati ubistvo na podmukao
način. Slična situacija je i sa ubistvom žrtve koja spava; ubistvo na podmukao način postojalo
bi, u ovom slučaju, ako je učinilac preduzeo posebne mere da žrtvu dovede u ovakvo stanje
(npr. dao joj je uspavljujuća sredstva) ili ako je posebno iskoristio ovu situaciju za izvršenje
dela. Ovaj oblik teškog ubistva najčešće se javlja kod trovanja. Najtipičniji primer za to bio
bi u slučaju kad učinilac pozove žrtvu na večeru i stavi joj otrov u hranu.

5
 Ubistvo na podmukao način je lišenje života nekog lica na prikriven, potajan ili lukav način
od strane učinioca koji je svesno pripremio pogodnu situaciju i zadobio poverenje žrtve koje je
zloupotrebio. Stoga, da bi postojala podmuklost kao kvalifikatorno obeležje krivičnog dela
ubistva potrebno je da se podmuklost manifestuje objektivno, tj. u okolnostima izvršenja dela, i
subjektivno, tj. kroz posebne vidove ponašanja izvršioca dela. Objektivni momenat bi se
ogledao u potajnom i prikrivenom ponašanju, načinom koji onemogućava da žrtva
krivičnog dela primeti radnju ili oseti sredstvo kojim se želi ostvariti zabranjena posledica; a
subjektivni momenat bi se ogleda u prevarnom postupku, zlonamernom iskorišćavanju
bespomoćnosti ili stečenog poverenja žrtve. i objektivni i subjektivni momenat moraju se
isticati većim intenzitetom prikrivenosti, potajnosti i lukavosti, nego što je to slučaj kod
osnovnog oblika ubistva.

Ubistvo pri bezobzirnom nasilničkom ponašanju

Njegova kvalifikacija proizilazi iz okolnosti da se lišavanje života nekog lica vrši u vezi sa
nasilničkim ponašanjem učinioca. Stoga je za njegovo postojanje od posebnog značaja da se
utvrdi koje se ponašanje smatra nasilničkim i kad je ono bezobzirno.

Ovo krivično delo karakteriše ponašanje učinioca pri njegovom izvršenju. To ponašanje
ukazuje na specifičan, poseban odnos učinioca prema svom delu, prema svom ponašanju, ali i
prema oštećenom (žrtvi). Takvo se ponašanje sa objektivne strane može definisati kao
huligansko ponašanje. No, to ponašanje ima i svoju subjektivnu stranu. To se ogleda u motivima
i subjektivnom odnosu učinioca prema žrtvi koja se lišava života bez ikakvog povoda ili zbog
beznačajnog povoda.

Bezobzirnost se inače ispoljava i u tome što učinilac pokazuje krajnju ravnodušnost prema
tuđim dobrima i vrednostima, što delo vrši iz obesti, iz rušilaških nagona i što za vršenje
ubistva žrtva ne daje nikakav povod.

Za postojanje krivičnog dela ubistva pri bezobzirnom nasilničkom ponašanju potrebno je

da dođe do lišavanja života nekog lica pri nasilničkom ponašanju koje treba da ima karakter i
intenzitet dejstva da se može okarakterisati kao bezobzirno. Bezobzirnost je ona
kvalifikatorna okolnost koja upućuje na pojačani kvantum društvene opasnosti učinioca ovog
dela. U slučaju da je pak do smrti nekog lica došlo u vezi ili povodom nasilničkog ponašanja
koje nije bezobzirno, nema ovog krivičnog dela.

Ubistvo kojim se sa umišljajem dovodi u opasnost život još nekog lica

Za ovaj oblik teškog ubistva karakteristična su dva obeležja: prvo, da je sa umišljajnim

lišenjem života jednog lica doveden u opasnost život i nekog drugog lica, i drugo, da je
učinilac u odnosu na ovu opasnost postupao sa umišljajem. Na ovaj način se jednom radnjom
ostvaruju sa umišljajem dve posledice – lišavanje života i dovoñenje u opasnost života drugog
lica.

Za postojanje ovog oblika teškog ubistva presudan je način izvršenja, kao i upotrebljeno
sredstvo. Potrebno je da je pored ubistva jednog lica, doveden u (konkretnu) opasnost život
najmanje još jednog lica. Osim objektivne strane, kod učinioca mora postojati umišljaj kako u
odnosu na krivično delo ubistva, tako i u odnosu na dovoñenje u konketnu opasnost života još
nekog lica. Umišljaj učinioca je upravljen na to da dovede u opasnost život još nekog lica, a ne
da ga liši života.

6
 Ubistvo pri izvršenju krivičnog dela razbojništva ili razbojničke krađe

Ubistvo pri razbojništvu ili razbojničkoj krađi je po svom sastavu složeno krivično delo koje
se sastoji iz krivičnog dela ubistva i krivičnog dela razbojništva ili razbojničke krañe koja su
takođe složena krivična dela (sastoje se iz krađe i prinude).

Smatramo da je prihvatljivo zakonsko rešenje da se ovo krivično delo definiše kao ubistvo
i predvidi kao krivično delo protiv života i tela, s ozbirom da je ovde dominantno lišavanje života.

Ubistvo iz koristoljublja

Predstavlja lišavanje života drugog lica u nameri da se za sebe ili drugog pribavi
protivpravna imovinska korist (povećanje imovine ili sprečavanje njenog smanjenja), koja ne
mora da bude protivpravna, već pravno dozvoljena.

Primeri ovog oblika teškog ubistva su: ubistvo radi ostvarenja nasleđa, oslobođenja od
neke imovinske obaveze, ostvarenja dobiti, za nagradu i sl.

Ubistvo iz bezobzirne osvete

Ovaj oblik teškog ubistva motivisan je amoralnom pobudom, željom da se drugom vrati
zlo zbog učinjenog zla, ali se mora raditi o bezobzirnoj osveti. Za postojanje ovog oblika teškog
ubistva potrebno je da se lišavanje života nekog lica vrši radi osvete i da je osveta bila
bezobzirna. Bezobzirnost osvete mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju i pri tome
se mogu uzeti u obzir razne okolnosti. Tako, najtipičniiji slučaj ovog krivičnog dela postojao bi u
slučaju velike nesrazmere izmeñu zla zbog koga se vrši osveta i onoga koje se čini
ubistvom, kad npr. neko zbog nanete uvrede ili klevete liši života onoga koji ga je uvredio ili
oklevetao ili neko njemu blisko lice.

U pogledu određivanja pojma bezobzirne osvete, problem predstavlja razgraničenje

između obične i bezobzirne osvete. Osnovni kriterijum za razlikovanje jeste nesrazmera između
nanetog zla i onoga koje se vrši kroz osvetu. Ta nesrazmera mora biti izražena, odnosno
mora biti očigledna da bi se radilo o bezobzirnoj osveti. I neke druge okolnosti mogu biti
relevantne prilikom ocene da li je osveta bezobzirna (npr. protek veoma dugog vremena od
pričinjenog zla, osveta ubistvom lica koje nije imalo nikakve veze sa pričinjenim zlom i sl.)

38. PORODIČNO NASILJE (165-171 str.)

Porodično nasilje uvek je postojalo i bilo veoma rasprostranjeno u svim istorijskim

vremenima, kulturama i društvima. Uvek je imalo ozbiljne posledice, posebno po žene i decu.
Nasilje u porodici označeno je kao problem od ošteg javnog interesa, odnosno predmet posebne
pažnje društva. Porodica je idilična zajednica samo u mašti i nadi. Nasilje u porodici smatra se
jednim od najtežih oblika kršenja ljudskih prava. Nasilnici u porodici su lica svih društvenih
slojeva, obrazovan ja, socijalnog statusa. Prema motivu i tipu korišćenja sredstava porodično
nasilje možemo smatrati:

1. Fizičko (udaranje, premlaćivanje, mučenje),

2. Seksualno,
3. Verbalno (vređanje, psovanje, ponižavanje),
4. Psihološko (ucene, pretnje, zastrašivanja),
5. Ekonomska (uskraćivanje prava na raspolaganje novcem),
7
6. Strukturalno nasilje (nemogućnost ostvarivanja osnovnih prava).

Nasilje u porodici može izazvati bilo koji član, a najrasprostanjeniji oblici su nasilje
roditelja nad decom i nasilje u braku.

Nasilje nad decom podrazumeva različite oblike fizičkog i psihičkog zlostavljanja,

ugrožavanja zdravlja i fizičkog integriteta i psihičke strukture ličnosti, kojima se onemogućava
njihov normalan emocionalni razvoj i fizičko zdravlje.

Nasiljem u braku se smatra, kako fizičko tako i psihičko nasilje, materijalno uskraćivanje
potreba i seksulano zlostavljanje. Različiti su samo načini oblika nasilja, bilo da su to verbalni,
psihički ili fizički vidovi nasilja ili njihova kombinacija.

Uzroci porodičnog nasilja

Uzroci porodičnog nasilja u najčešćim slučajevima su u kombinaciji sa socijalnim,

psihopatološkim i kulturno-istorijskim činiocima. Osnovni motiv kod porodičnog nasilja je sticanje i
zadržavanje kontrole nad porodičnom zajednicom ili pojedinim njenim članovima. To može biti
posledica patrijarhalnosti društva i neravnopravne raspodele moći-fizičke i statusne, među njenim
članovima. Većina žrtava polazeći od stereotipa tradicije nasilje je prihvatilo kao nametnutu
ulogu. Oni su naučeni da je zlostavljanje „zasluženo“ i očekovano. Različito vrednovanje statusa
muškaraca i žena, starijeg i mlađeg, roditelja i dece uticalo je na osećanje bespomoćnosti i
zavisnosti jednih prema drugima pa i na nužnost tolerancije nasilja. Nasilje počinje verbalnim
konfliktima i fizičkim zlostavljanjem, vremenom dolazi do ozbiljnih povreda, koje mogu da završe
ubistvom. Psihičko nasilje je poseban aspekt i izražava se u svesnom stvaranju atmosfere straha
koja je deo nasilja. Psihijatrijski poremećaji-psihoze, često ugrožavaju fizički integritet članova
porodice, s tim što su izraženiji slučajevi autoagresije, posebno kod čedomorstva. Uočena je
povezanost između zaposlenosti i socio-ekonomskog položaja muškaraca i nasilja u porodici.

Tradicija i prenošenje „kulturnih obrazaca“ doprineli su da porodično nasilje u društvu ima

visok stepen tolerancije u društvenoj reakciji, pa i u samoj zakonodavnoj sferi. Većina
zakonodavstava nije ovu sferu regulisalo zakonima pa je ona prepuštena oštećenoj osobi da vodi
privatni postupak po predlogu tužioca. Uzroci nasilja u porodici mogu se naći i u socijalnim
sredinama, posebno siromašnim, gde vladaju nezaposlenost, socijalna i egzistencijalna
nesigurnost, lična zavist i statusno stanje dominacije i podređenosti. Dobrim delom porodično
nasilje je posledica porodične patologije, psihičkih poremećaja, alkoholizma ili nekih situacionih
okolnosti. U takvim situacijama porodični sistem se adaptira na asocijalno ponašanje člana, koji
diktira način komunikacije i odnosa.

Alternativa u ponašanju porodice sa takvim članom je ili tolerancija, trpljenje nasilja, ili
pribegavanje nasiljem prema njemu. Kod pojedinih porodica sa neusklađenim odnosima koje
imaju dobru komunikaciju sa okolinom za poremećaje u njoj se sazna tek kada nastanu tragične
posledice. Ljudi retko reaguju na konflikte unutar porodice iako se za slučajeve nasilja zna duže
vreme. Predstava da je dom sigurno mesto i da je intimnost doma nedodirljiva ponekada dom čini
„utočištem“ zla i patologije. U našem krivičnom zakonu delo pod nazivom nasilje u porodici u
osnovi ima tri teža oblika. Osnovni oblik odnosi se na povredu i ugrožavanje telesnog i duševnog
integriteta člana porodice ili ozbiljnu pretnju da će se napasti na život i telo. Teži oblici postoje
ukoliko je pri izvršenju osnovnog oblika korišćeno oružje, opasno oruđe ili sredstvo podobno.

8
 Nasilje prema deci

Unutar porodice, dete može biti objekt i svedok nasilja, bilo direktno ili indirektno. Ono je
izloženo psihičkoj torturi i doživljava stres. Direktno nasilje nad decom podrazumeva korišćenje
fizičke sile ili prijetnje, koje izazivaju psihičke poremećaje. Bol, patnju, strah. Nasiljem se dete ne
navikava samo na bol i patnju, nego ono uči da se koristi nasiljem. Deca nasilje doživljavaju kada
u porodičnim obračunima postoje žrtve, posebno u slučajevima razvoda, gde roditelji uzimaju
decu kao taoce. Neretko se dešava da roditelji tolerišu maltretiranje od stane očuha, maćehe ili
polubraće. Kada su u pitanju devijantne ličnosti (narkomani i alkoholičari) praksa ukazuje na to
da su oni kao i paranoidni šizofrenici osobe sklone da zlostavljaju ili zapostavljaju decu. Slučajevi
koji zauzimaju visoko mesto u statistici su ubistva koja počini majka nad svojom decom. Kao
motivi razlikuju se tri grupe slučajeva: 1. Ubistvo deteta koje izvrši duševno obolela majka, 2.
Ubistvo iz ljubomore – kada dete smeta da bi se ostvario određeni odnos sa partnerom, 3.
Ubistvo iz socijalnih razloga.

Prodični konflikti u većini slučajeva proizilaze iz poremećenih bračnih odnosa. Dva su

specifična faktora kod nasilja nad ženama: pojava mizoginije i status žene u društvu uopšte.
Mizoginija, kao oblik mržnje prema ženama manifestuje se ne samo u mišljenju i stavovima ljudi,
već i u diskriminacionim postupcima u sferi svakodnevnog i javnog života.

Društveni i socijalni položaj žene ne čini njen statusni tretman jednak muškarcima.
Posljedica toga je da u ovoj oblasti nije riječ samo o posebnom obliku porodičnog nasilja, već
nasilju nad ženama kao socijalnom grupom po osnovu njene polne pripadnosti. Nasilje u porodici
usmereno je prije svega na ženske članove porodice.

Prema vrsti napada možemo razlikovati lično i strukturalno nasilje. Lično nasilje je
pretežni oblik pod kojim podrazumevamo direktni fizički napad na telo žene npr. nanošenje
telesnih povreda, ubistva, silovanje. Strukturalno nasilje izraženo je u pozicijoniranju statusa
manje vrednosti, njenom nepoštovanju kao porodičnog i društvenog subjekta. Najteže posledice
porodičnog nasilja su ubistva njenih članova. Počinioci porodičnih ubistava su najčešće muškarci
– pretežno muževi, zatim očevi i braća. Muževi ubijaju žene iz afekta, a neretko poslije toga
izvrše samoubistvo. Kada žena donese odluku da ubije retko odustane, a za razliku od muškarca
nikada ne ubija zbog ljubomore, već zbog zlostavljanja, pa ne osjeća grižu savesti kada izvrši
ubistvo. Žene svoje partnere ubijaju na spavanju kada žrtve ne očekuju napad.

Između žene i muškarca postoje razlike u motivu izvršenja zločina. Muškarci najčešće
ubijaju usled akutnih duševnih poremećaja i alkoholizma, a žene to mahom čine u afektivnom
stanju. Među muškarcima je mnogo psihičkih bolesnika, dok su žene emocionalno labavije.
Muškarci najčešće ubijaju supruge i roditelje, a žene decu i muževe.

39. DELIKTI PROTIV ČOVEČNOSTI (171-179 str.)

Delikti protiv čovečnosti i međunarodnog prava podrazumevaju skup krivičnih dela čiji je
opšti zaštitni objekt nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa, civilno stanovništvo, telesni
integritet i slobode građana. Jedan od najpoznatijih teoretičata ratova, fon Klauzevic,
okarakterisao je rat kao produženje politike drugim sredstvima. Odnosno silu koju sistematski i
dugotrajno upotrebljava država ili grupa ljudi protiv druge države ili grupe ljudi. Prema njegovom
mišljenju, što su jasniji i jači politički ciljevi, a ambicije javno podržane, to su krvaviji, razorniji i
skuplji ratovi u koje vlade uvlače svoj narod. Ratovi se često objektivnim kriterijumima razmatraju
i tretiraju na osnovu principa legalnosti i moralnosti, čak i racionalnosti.
9
Najavažniji međunarodni dokumenti iz ove oblasti su četiri konvencije iz 1949.g i dva dopunska
protokola tih konvencija iz 1977.g.

1. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. g

2. Konvencija o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba iz 1954. g

Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina aparthejda (legalno rasno raslojavanje)
3. iz 1973. g
Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom
4. zaštitom iz 1976. godine
Delikti u vezi sa ratovima uobičajno se nazivaju međunarodna KD, jer je riječ o delima
koja su najdirektnija i za sada skoro jedina regulisana međunarodnim krivičnim pravom, ili
međunarodnim ratnim pravom. Ovom vrstom delikta se ne ugrožavaju samo nacionalna dobra i
interesi, već i sama međunarodna zajednica.

U opštem smislu zločini protiv čovečnosti definicijom su načelno odeđeni kao delikti protiv
generalno usvojenog međunarodnog prava na način koji su usvojili pravni sistemi sveta. Zločini
protiv čovečnosti i međunarodnog prava usmereni su ka zločinačkom karakteru. Nehumanosti i
nečovečnom ponašanju, koji čini delatnost širokog spektra aktivnosti i sistematskog napada
počinjenog s umišljajem takvog napada. Najpreciznije odredbe zločina protiv čovečnosti su
sadržane u Rimskom statutu Međunarodnog krivičnog suda iz 1998. g, gde se ovom vrstom
zločina smatraju radnje: ubistva, istrebljenje, porobljavanje, deportacija, silovanje, seksualno
ropstvo, prisilna trudnoća, prisilno sterilisanje i dr.

Međunardnom klasifikacijom ove vrste zločina mogu se odrediti kao:

1. zločin protiv mira;

2. zločini protiv humanitornog prava,
3. ratni zločini,
4. zločini genocida.

Zločini protiv mira - Sastoje se u pripremanju rata, njegovom planiranju i započinjanju

agresije. Paradoks ovog zločina je što se njegov izazivač može kazniti samo ako u ratu bude
poražena strana, jer ga pobednički status protivpravno amnestira od krivice. Zločini protiv mira
spadaju u internacionalne probleme narušavanja međunarodnog mira.

Zločin protiv humanitarnog prava - najvažnija odlika protiv savremenih ratova je

odbacivanje principa viteštva, fer ratovanja i poštovanja običaja ratnih pravila. U 20. veku
uvedena su nova pravila - ubistva protivnika na i van bojnog polja, ubistva zarobljenika i
bolesnika, uništavanje, istrebljivanje, etničko čišćenje i slično, a sve pod formom „koletaralne
štete“ postalo je česta pojava. Savremeni ratovi odlikuju se neselektivnosti prema stanovništvu,
razaranjem infrastrukture i kulturnih dobara, teškim ratnim zločinima genocida, ekološkim
zločinima, udarima na genetsko nasleđe.

Zločini genocida - predstavljaju sistematsko uništavanje nacionalnih, verskih, etničkih ili

rasnih grupa. Prema KONVENCIJI O GENOCIDU koju su donele UN 1948 godine, genocid je
proglašen međunarodnim deliktom. Takvo delo može biti izvršeno u ratu, oružanim sukobima i u
miru. Suština delikta sastoji se u nameri da se potpuno ili delimično uništi neka nacionalna, rasna
ili verska grupa ubistvima, teškim narušavanjem fizičkog ili duševnog zdravlja ili nanošenje patnje
prinudnim raseljavanjem ili istrebljenjem ljudi. Kod ove vrste delikta dovoljna je namera, a ne i
10
faktička posledica. Genocid je zločin koji je usmeren protiv grupe, a pojedinci su žrtve zločina
prvenstveno kao njeni pripadnici.

Ratni zločini - su teški oblici povrede međunarodnog ratnog prava i pravila vođenja rata.
Njima su obuhvaćni nehumani postupci i zločini za vreme rata prema civilnom stanovništvu,
protiv ranjenika i bolesnika, kao i ratnih zarobljenika, prema kulturnim, istorijskim, zdravstvenim i
drugim civilnim objektima ukoliko ne služe u ratne svrhe. Nasilje u tim deliktima podrazumeva:
ubistva, zlostavljanja, kolektivno zastrašivanje, kažnjavanje, odvođenje u koncentracione logore,
prisilno raseljenje, prisiljavanje na prinudni rad, nanošenje patnji i dr u sredstva primene ratnih
zločina spadaju logori, kao metod fizičke i psihičke torture.

TIPOLOGIJA RATNIH ZLOČINACA

Dva su osnovna problema opstanka čoveka u ratovima, a to su alijenacija i animalizacija.

Alijenacija – duševno rastrojstvo i ludilo prouzrokovano specifičnm činiocima života u atmosferi

rata.

Animalizacija – odsustvo ljudskog – je samo logična posledica i poslednji stadijum alijenacije. To

je svođenje ponašanja ličnosti na nečovečne postupke, odsustvo emocija i bezdušnost.

Ratni zločinci - Izvršioci krivičnih dela protiv čovečnosti podvode se pod opšti naziv RATNI
ZLOČINCI. To je poseban tip kriminalne ličnosti, gde spadaju: direktni i indirektni naredbodavci.

DIREKTNI NAREDBODAVCI su osobe iz srednjeg i visokog vojnog komandnog kadra, koji

neposredno naređuju izvršavanje dela ratnih zločina i zločina genocida.

INDIREKTNI NAREDBODAVCI su najčešće najviši politički, državni i nacionalni lideri koji svesno,
podstiču direktne izvršioce na zločin.

Psihološki profil – bestijalnim deliktima u ratnim uslovima sklone su psihopatske ličnosti. One
ispoljavaju neverovatnu odvažnost, hrabrost i mržnju prema neprijatelju, ali se istvremeno ne
pridržavaju discipline i „pravila ratovanja“. Psihološki tip ratnog zločinca – obično je to čovek koji
je iz normalnog građanskog života, prelaskom u uniformu, pretvoren u masovnog i bestijalnog
ubicu, bez griže savesti, osećanja krivice i moralnih ljudskih obzira. Ratni zločinac je u pogledu
mentalnog zdravlja normalan čovek. Neki istraživači smatraju da su ratni zločinci duševno
obolele osobe, sužene moći rasuđivanja i inteligencije.

40. TERORIZAM (179-195 str.)

Pojam terorizma

Terorizam je latinska reč terror, terrois koja znači jak strah. Pojam terorizam doživeo
mnoge promene u svom osnovnom značenju. Najčešće se svrastava i definiše kao delo
političkog nasilja. On je stalni pratilac ljudske istorije i savremene ljudske zajednice. Krajem 20.
veka svet je bio suočen sa eskalcijom terorizma. Savremeni terorizam prestavlja problem za
međunarodmu zajednicu. Razni ekstermistični pokreti vide u nasilju jedino efikasno sredstvo za
ostvarivanje političkog cilja, a nekontrolisana proizvodnja raznovrsnog oružja i opasnih materija
danas je teroristima veoma dostupana.

Terorizam podrazumeva doktrinu, metod i sredstvo izazivanje straha i nesigurnosti

kod građana sistematskom upotrebom nasilja radi ostvarivanja određenih, prvenstveno
11
političkih ciljeva. Pojam terorizma obuhvata različite akte nasilja i ugrožavanja ljudskih prava i
života, kao i individulanih i zajedničkih dobara, što za posledicu ima to da se do danas nije uspeo
definisati pojam terorizma. Početna forma definicije terorizma data je 1930.g u Briselu, zatim
1937. g u okviru Društva naroda.

Enciklopedijski pojam terorizma glasi: akcija nasilja, koja se primjenjuje iz političkih

razloga radi zastrašivanja i bespoštednog slamanja otpora onoga prema kome se vrši. Ovo je
manje više pristup oko koga se kreću sve definicije pojma terorizam. Postoje i tzv. deskriptive
definicije koje pored smisla i cilja uključuju oblike, metode i sredstva kriminalne aktivnosti.

Opšte karakteristike

Savremeni terorizam odlikuju:

a) visok stepen organizovanosti,
b) globalizam,
c) profesionalizam,
d) zloupotreba tehničkih dostignuča,
e) velika finansijska moć stečena pranjem novca,
f) manipulacija novčanim zavodima.

U bitna svojstva terorizma koja ga izdvajaju iz celine kriminaliteta ubrajaju se:

a) korišćenje ekstranormalnih oblika političkog nasilja;

b) komunikacijska funkcija obaveštenja o cilju,
c) zastrašivanje – psihološki učinak nadmašuje fizičke učinke,
d) specifična organizaciona i kadrovska struktura organizacija i njenih pripadnika zasnovana na
ideološkim, nacionalnim, rasnim ili verskim osnovama,
e) posebnosti cilja - izazivanje psihoze opšte opasnosti,
f) neselektivnost ciljeva – izuzetna surovost pri izvršenju akcija,
g) aktivnost koja je usmerena prema velikom broju građana, nedužnim i nemoćnim osobama,
h) raznovrsnost i stalno proširivanje spektra objekata napada i slično.

TERORISTIČKE ORGANIZACIJE KOJE TEŽE OSTVARENJU ODREĐENIH IDEOLOŠKIH

CILJEVA SU: Crvene brigade i prva linija u Italiji, Raf u Nemačkoj, Oas i direktna akcija u
Francuskoj, Grapo u Španiji, Crvena Armija – Sekigun u Japanu i dr.

TERORISTIČKE ORGANIZACIJE KOJE TEŽE OSTVARIVANJU VERSKIH CILJEVA SU:

najpoznatija Al Kaida, a

ORGANIZACIJE KOJE TEŽE OSTVIVANJU ODREĐENIH NACIONALNIH, PRE SVEGA

SEPARATISTIČKIH CILJEVA SU: Ira u Velikoj Britaniji, Eta u Španiji, Hamas u Palestini, Front
za oslobođenje Kvebeka u Kanadi, OBK, UČK na Kosovu i dr.

Vrste i oblici terorizma

Postoje različite klasifikacije tipologije terorizma. U literaturi je najčešća podela na:

a) međunarodni,
b) državni,
c) individualni i
d) grupni terorizam.
12
 MEĐUNARODNI TERORIZAM – međunarodno pravo za sada nije definisalo terorizam, a
samim tim nije ni predvidelo krivične sankcije za njegove aktere, već je kroz pojedinačne akte
konvencije odredilo samo pojedina krivična dela terorizma – otmice vazduhoplova, bombaški
napadi, uzimanje talaca, napadi na međunarodno zaštićena lica. U stručnoj literaturi
međunarodni terorizam se u početnoj fazi proučavanja odnosio na terorističke akte sa inostranim
elementom, da bi kasnije ovaj pojam obuhvatao svaki napad na neko, međunarodnim pravom
zaštićeno dobro. Radoslav Gaćinović za međunarodni terorizam kaže da je to skup
međunarodnim pravom zabranjenih aktivnosti usmerenih prema pojedincima, grupi, državi,
njenim institucijama i dobrima – avioni, ambasade, brodovi i slično koje izvode teroristi pojedinci,
terorističke organizacije ili država radi ostvarivanja svojih ciljeva pri tom narušavajući stabilnost te
države, odnosno međunarodne zajednice, kao kršenje konvencija o zaštiti ljudskih prava i
sloboda.

U najširem smislu međunarodni terorizam se može razvrstati na: transnacionalni, i

međudržavni. Transnacionalni terorizam - manifestacija terorizma u međunarodnim odnosima
čiji su izvršioci nedržavni subjekti, odnosno pojedinci i grupe i gde postoji određen stepen
saradnje izvršilaca iz više zemalja koje se opredeljuju za terorizam kao način delovanja i oblik
borbe za ostvarivanje svojih političkih i drugih ciljeve. Međunarodni terorizam je oruđe, odnosno
jedan od specifičnih spoljnopolitičkih postupaka države kao subjekta međunarodnih odnosa i
međunarodnog prava, a ne pojedinaca ili grupa.

P. ČIČOVAČKI je izveo jednu od najnovijih klasifikacija terorizma:

a) RELIGIJSKI,
b) POLITIČKI,
c) DRŽAVNI,
d) TERORIZAM ASOCIRAN SA ORGANIZOVANIM KRIMINALITETOM I
e) PATOLOŠKI TERORIZAM.

RELIGIJSKI TERORIZAM je inspirisan religijskim fundamentalizmom, u kome se nasilje uvek

nazire kao preteća senka.

POLITIČKI TERORIZAM najčešće nastaje u nerazvijenijem zemljama sveta i uslovljen je

fenomenom ekonomskih kriza i sukoba između bogatih i siromašnih i političkim ambicijama
jednih da promene stanje i status, i drugi da ga održe ili prošire.

DRŽAVNI TERORIZAM ima najrazličitije forme. Svojstven je diktatorskim režimima, može biti
usmeren protiv sopstvenog stanovništva, ali i protiv drugih država. U drugim tipologijama državni
terorizam definiše se kao skup mera koje podrazumevaju stvaranje uslova i neposrednog
preduzimanja terorističkih akata koje vrši država preko svojih specijalizovanih organa.

PODELA TERORIZMA PO KOMBSU:

a) tajni državni terorizam - koji podrazumeva direktno, ali ne i otvoreno, učešće državnih
službenika u terorističkim akcijama;

b) terorizam podržavan od države - u kome država ili privatna grupa učestvuju u

izvođenju akcija u korist države gde je država naručilac, ali ne i neophodno aktivan učesnik u
terorističkim aktima.

13
TERORIZAM ASOCIRAN SA ORGANIZOVANIM KRIMINALITETOM specifičnost ovog oblika
terorizma jeste da on ostvaruje određene veze s pojedinim državama i njenim odgovarajućim
organima, kako radi izvođenja terorističkih aktivnosti na prostorima te zemlje prema političkim
protivnicima, tako na terotoriji neke druge zemlje, čime se ostavruju pojedini politički ciljevi. Kao
oblik organizovanog kriminaliteta terorizam podrazumeva postojanje dobro organizovane i
strukturisane kriminalne organizacije , koju finansira država sa kojom su uspostvaljene
odgovarajuće veze, što akterima terorističke delatnosti obezbjeđuju sigurnost od krivičnog
progona i znatnu imovinsku korist.

PATOLOŠKI TERORIZAM – oblik terorizma kada individue ili grupe teroterorišu druga lica
prevenstveno zato da budu promećeni, da skrenu pažnju društva – ponekad i čitavog sveta – na
sebe. Njegova osnovna odlika je da je terorizam šiora organizaciona forma koju čini
organizovana grupa, organizacija, partija, država ili internaionalna teroristička organizacija.

Uzroci terorizma

Uzroci terorizma različito se definišu. Socijolozi i politikolozi smatraju da ličnost teroriste

odlikuju neke specifičnosti, ali da uzrok terorizma ne treba tražiti u prirodi čoveka, već u
socijalnim i ekonomskim problemima nastalim siromaštvom i otuđenošću pojedinih društvenih
grupa i slojeva. Neki autori (Johnson i Burton) uzroke terorizma nalaze u različitim ideologijama –
anarhistička shvatanja terorističke borbe protiv „društvenog zla“, revolucionarni marksizam sa
idejama socijalističke revolucije, novolevičanski sindikalizam i reakcionarni neofašizam.

Najčešći oblici motivacije terorizma su politički, pa mu otuda politički činioci i daju osnovna
obilježja.

Međunarodni izvori uzročnosti su spoljni: kolonijalizacija, strana okupacija, agresija,

strana eksplotacija bogatstva, a unutrašnji su: ekonomska i politička nejednakost, beda, glad,
opšte siromaštvo, nepoštovanje i kršenje ljudskih prava i sl.

Krivičnopravni aspekti terorizma

Krivičnopravno regulisanje svih aspekata terorizma bitna je pretpostavka adekvatnog

funkcionisanja međunarodne zajednice, ali i nacionalnih zakonodavstava u borbi na sprečavanju i
suzbijanju ove pojave. Terorizam. Međunarodni terorizam, mora biti jasno određen, odnosno
inkriminisan kako međunarodnim pravnim aktima, tako i na nivou nacionalnih zakonodavstava. U
deklaracija i rezolucijama UN i monogoborjnih evropskih tela terorizam se tertira kao
međunarodni delikt. Svi vidovi terorizma nisu inkriminisani od strane UN, inkrimisani su oni oblici
koji su ugroženi od teroritičkih napada, a to su: diplomatsko osoblje, taoci, vazduhoplovi, brodovi i
nuklerani materijal.

Problem nepostojanja univezalne Konvencije UN predstavlja ozbiljne prepreke u

funkcionisanju odbrambenih mehanizama međunarodne zajednice na tom planu.

Moguća su dva modela klasifikacije obeležja terorizma: objektivni i subjektivni.

Objektivni – terorističkim deliktima se mogu smatrati kvalifikovani oblici nekoliko vrsta

drugih krivičnih dela:

a) Zločini protiv ličnosti – umišljajna ubistva, nasilničko ponašanje, otmica ličnosti;

b) Napadi na imovini – napadi na javne objekte i saobraćajna sredstva.

14
 Subjektivni – obuhvaćena su dela izvedena sa ciljem izazivanja straha i nesigurnosti
građana. U vezi sa tim, dovoljna je i namera da se cilj ostvari terorom. To podrazumeva
pripreme, akte organizovanja, prikupljanje sredstava i pravljenje plana akcije.

Kada je u pitanju pojam izvršioca u terorizmu – on je neodređen i specifičan. Što se tiče

oblika izvršenja – radi se o saizvršilaštvu, a pojedinac je samo neposredni izvršilac konretnog
akta ili radnje.

Imajući u vidu sve ove probleme oko inkriminacije terorizma, smatra se opravdanim da se
pod ovim pojmom podrazumeva „svaki akt nasilja kojim se ugrožava život ljudi (nevine žrtve) i
čine materijalne štete oštećenjem ili rušenjem objekta od javnog interesa građana, s ciljem
izazivanja straha i opšte nesigurnosti građana”. To podrazumeva: akt fizičkog nasilja, iza koga
stoji određena organizacija, da ima elemente umišljaja i da predstavlja ne samo izvršni akt, nego
i pretnju sistematske primene.

Terorističke organizacije

Terorizam je u suštini profesionalni i pretežno kolektivni oblik kriminaliteta. Terorističke

organizacije su posebne profesionalne organizacije kriminalne orijentacije koje odlikuju stroga
pravila unutrašnje hijerarhije i militarne organizacije, fanatizam i solidarnost članstva i anonimnost
članstva. Prema svemu ovom bitne karakteristike terorističkih organizacija su: organizacione
osnove, hijerarhija, fanatizam pripadnika, planska aktivnost, finansiranje.

Organizacione osnove – terorotsičke grupe uskladenu sa njihovim ciljevima. Prisutno je

jednostavno rukovođenje i mobilan sastav sa malim i efiksnim formacijam (od pet do deset
pripadnika). Savremene terorističke organizacije danas podrazumevaju podelu zadataka, jedni su
zaduženi za obezbeđivanje novca, drugi za falsifikovanje dokumenata, treći za obuku i sl. Članovi
terorističkih grupa su stručno i fizički osposobljeni za izvršenje akcija.

Hijerarhija – ovih organizacija je najčešće veomma složena i zasniva se na striktnoj

podeli rada. Prihvatanje novih članova vrši se uz zakletvu pismmeno ili usmeno, ili u za to
određenim manifestacijama uz određene teroritičke simbole (nož, pištolj i sl.)

Fanatizam pripadnika – velika ideološka, nacionalna i religijska fanatistočnost

pripadnika, njihova agresivnost i odlučnost za samoubilačke akcije i slično, karakteristika su
najekstremnijih terorističkih organizacija u svetu.

Planska aktivnost – planiranje se odnosi na zaštitu od otkrivanja organizacije ili hvatanja

i likvidacije pripadnika i planiranja izvođenja terorističkih akata. Posebna pažnja poklanja se
zaštiti sredstava prevoza i komunikacije, skloništa i veza.

Finansiranje – ključna karika u terorističkom lancu. Kriminalitet i terorizam se uveliko

prepliću, kroz nelegalnu trgovinu narkotika, oružja, belog roblja i sl. Često se koriste i državni
fondovi obaveštajnih službi, sredstva političkih organizacija. Kao i samofinasiranje iz klasičnih
kriminalnih akata provala i otmica.

LIČNOST TERORISTE

Na osnovu podataka iz policijskih evidencija stvorena je bliža slika o teroristima. Oni

ukazuju na to da su teroristi uglavnom mlađi (fanatično opredeljena – nacionalno, religijski ili
ideološki) ljudi do 25 godina života, višeg obrazovanja, da potiču iz imućnih slojeva društva, s
devijantnim sklonostima. Psiholozi SAD zaključuju da su teroristi normalni ljudi, s tim što se oni
brže ljute i imaju nekakvu normalnu potrebu za ljutnju, kao i da bes izraze kroz akciju, u odnosu
15
na ostale građane. Karakteristično za teroriste je to što oni priznaju svoja dela, u odnosu na
ostale delinkvente, ali odgovornost odbacuju i pripisuju subjektu (protivniku) prema kome je
teroristički akt usmeren. Teroristi problem svode na tri osnovna pitanja:

1. bolesno društvo,
2. državno nasilje,
3. istinitost za koju se bore.

41. IMOVINSKI DELIKTI (201-207 str.)

Imovinskim deliktima nazivaju se ona vrsta krivičnih dela kojima se ugrožavaju

(protivpravno prisvojena i oštećena) imovinska prava građana i drugih pravnih subjekata. Ovi
delikti spadaju u vrstu klasičnog kriminaliteta. Po obimu čine najbrojniju vrstu krivičnih dela, ali
istovremeno i vid delinkvencije gde postoji najveći stepen profesionalizacije. Posle
izvršilaca krivičnih dela silovanja, učinioci imovinskih krivičnih dela su u najvećem procentu
povratnici, oko 30% su recidivisti.

Imovinske delikte prema vrsti možemo razvrstati na klasične delikte; delikte s

elementom fizičkog nasilja; prevarne delikte i delikte bez motiva koristoljublja.

U klasične delikte spadaju sve vrste krađa i drugi oblici nezakonitog prisvajanja tuđe
pokretne stvari. Najčešće krađe događaju se po trgovinskim objektima, u zatvorenim
prostorijama, saobraćajnim sredstvima, a prema načinu izvršenja najbrojnije su džepne krađe. S
obzirom na vrednost, vreme i način izvršenja, krađa može da bude sitna, obična, teška i
razbojnička. Izvršioci ovih krivičnih dela najčešće oduzimaju novac, oružje, vredniju tehničku
robu, vozila, umetnine ili dragocenosti.

Običnu krađu čini opšti oblik krivičnog dela bez posebnih okolnosti koje bi delo činilo
kvalifikovanim ili privilegovanim. Predmet krivičnog dela sitna krađa je stvar manje vrednosti.

Teška i razbojnička krađa su kvalifikovani oblici krađe. Teškom krađom smatra se vrsta
krađe iz zatvorenih zgrada, krađe obijanjem ili provaljivanjem kasa i ormana, krađe za vreme
elementarnih nepogoda, kao i krađe na opasan način – kada je usled načina izvršenja dela
objektivno mogao biti ugrožen život drugih osoba ili je u toku izvršenja ispoljena
posebna drskost ili je ukradenom dobro veće vrednosti.

Specifičnim oblicima krađa smatraju se krivična dela kojima se ugrožavaju neka opšta
društvena dobra, kao što su šume, divljač i ribe u vidu njihovog nezakonitog uništavanja i
pribavljanja (krivična dela krađa šume, nezakonit lov i nezakonit ribolov).

Najtežim i svojevrsnim oblikom smatraju se teške krađe u sprezi s organizovanim

kriminalitetom, a posebno krivična dela krađa imovine velike vrednosti, kao što su krađe
vozila i umetnina. I jedni i drugi spadaju u krimilitet profesionalne orijentacije. Krađe vozila su
poseban problem izražen poslednjih decenija.

U delikte s elementima fizičkog nasilja spadaju najteži oblici ove vrste krivičnih dela kod
kojih su fizička sila i pretnja prema žrtvi osnovni metod i sredstvo izvršenja krivičnog dela. To su
krivična dela razbojništva, razbojničke krađe, iznude i ucene.

Posebnu vrstu imovinskih delikata čine KD prevarnog karaktera. Ovim oblikom KD

smatraju se dela koje učini izvršilac pribavljanjem pokretnih stvari koje su mu poverene ili

16
pribavljanjem kakve imovinske koristi dovođenjem i održavanjem u zabludi, te lažnim
prikazivanjem činjenica ili prikrivanjem činjenica na osnovu kojih se mogu dobiti kredit,
subvencije ili druge pogodnosti. Kao i zloupotrebom ovlašćenja u pogledu staranja o imovini ili
zastupanja imovinskih interesa. Poseban oblik predstavljaju profesionalne prevare.

42. PRIVREDNI KRIMINALITET (209-227 str.)

Vrsta delinkvencije i tipologija kriminalnih pojava uslovljena povredama propisa u

privrednom i finansijskom poslovanju naziva se privredni kriminal.

Pod privrednim kriminalitetom u krivičnopravnom smislu podrazumevaju se različite vrste

krivičnih dela: protiv privrede, protiv imovine i dela protiv službene dužnosti.

Kriminološke i sociološke definicije privredni kriminalitet definišu šire, uključujući u taj pojam
pored krivičnih dela, i privredne prestupe i prekršaje u funkcionisanju sistema.

Formirala su se dva pristupa u definisanju privrednog kriminaliteta: uži i širi. U širem smislu,
privrednim kriminalitetom smatra se protivpravno ponašanje koje nadležni organ kvalifikuje kao
kazneni delikt, odnosno delinkvencija fizičkih i pravnih lica u oblasti finansijsko-pravnog
poslovanja (krivična dela, privredni prestupi i prekršaji). Uži pojam privrednog kriminaliteta
podrazumeva samo krivičnopravne privredne i finansijske delikte, a isključuje privredne
prestupe i prekršaje, čak i neke oblike imovinskih delikata.

Opšte karakteristike privrednog kriminaliteta su:

a) Složenost i dinamičnost pojavnih oblika;
b) Koristoljublje kao motiv;
c) Specijalizacija izvršilaca - profesionalizam;
d) Pretežnost profesionalne orijentacije;
e) Dela se vrše kontinuirano i planski;
f) Većina krivičnog dela se izvršava u nekom obliku saučesništva ili organizovano;
g) U objekte i sredstva koja koristi privredni kriminalitet spadaju različiti oblici imovine, npr:
naturalni, u vidu materijalnog predmeta, stvari ili roba u vlasništvu; novčani u vidu falsifikovanja,
gotovinskih ili bezgotovinskih plaćanja u prometu; korišćenje prava, ovlašćenja i moći na
različitim nivoima nosilaca ovlašćenja i kontrolnih funkcija;
h) Ovim oblikom kriminaliteta ugrožene su brojne privrdne oblasti, posebno: proizvodnja,
skladišna delatnost, transport i špedicija, trgovina, finansije, platni promet, bankarski sistem i dr;
i) Izuzetno visoka tamna brojka kriminaliteta;
j) Najčešća dokazna sredstva su dokumenti - fakture, računi, izvodi, završni računi i dr;
k) Najčešći izvršioci su službena i odgovorna lica u privrednom i finansijskom poslovanju.

Uzroci privrednog kriminaliteta su činioci aktuelnih ekonomskih, socijalnih društvenih

uslova i globalnih kretanja kao i specifičnosti nacionalnih prostora. Neki od njih zauzimaju
posebnu pažnju: tranzicioni faktori, netransparentnost globalnih procesa privatizacije; profitni cilj i
društvena tolerancija. Dva faktora koja su bitno uticala na novije tendecije i intezitet formi
privrednog kriminaliteta su: privlačnost velikih profita i već uhodani oblici kriminalne prirode iz
prethodnog perioda.

17
 Vrste privrednog kriminaliteta:

Oblasti u kojima se pojavljuju privredni delikti su mnogobrojne, a možemo ih razvrstati na

(podela je teorijska jer se delikti međusobno prepliću):

1. delikte zloupotrebe moći – položaja i ovlašćenja,

2. delikte finansijskih prevara,
3. delikte korupcije
4. delikte nedozvoljene trgovine

Delikti zloupotrebe položaja i ovlašćenja

Ova vrste delikta je zasnovana na koristoljubljivom motivu i sklonostima izvršioca KD da

koristeći svoj položaj i službena ovlašćenja, zloupotrebom funkcije nezakonito prisvajaju novčana
sredstva, materijalna i druga dobra i privilegije.

Metode, sredstva i načini zloupotrebe se odražavaju kroz: prisvajanje neevidetiranih

viškova u proizvodnji; prisvajanje viškova putem prevare potrošača; prisvajanje neevidentiranih
viškova zloupotrebom funkcije u ličnu korist; prikrivanje manjka falsifikovanjem dokumentacije;
korištenjem kontrolne funkcijeanalitičkog i materijalnog knjigovodstva; fiktivna knjiženja;
prisvajanje iz izvora korupcije.
Uslov za mogućnost zloupotrebe je preko tri nivoa pozicije i statusa funkcije: upravljanja i
rukovođenja; kontrole i izvršavanja; operativne funkcije.

Finansijske prevare

Prevara je akt dovođenja ili održavanja drugoga u zabludi. Finansijske prevare čine
značajan procenat u privrednom kriminalitetu i u najdirektnijoj su vezi sa zloupotrebom službenog
položaja. Uzroci prevara su pojave: enormnih porasta troškova proizvodnje koji se kompenzuju
prihodima od nečasnih radnji, recesija, smanjenje obima poslovanja i prihoda, neefikasnost
korporativne reorganizacije, tehnološki napretci itd... Najveći deo prevara događa se u
falsifikovanju finansijskih izveštaja, pri čemu se friziraju izveštaji kako bi se postigla veća cena
akcija jer menadžment pored plate dobija i bonuse koji zavise od profita ili procene vrednosti
firme (akcija).

Vrste finansijskih prevara (međunarodna klasifikacija):

a. investicione prevare – prevare pri avansnim plaćanjima, robne prevare, blagajničke,

franšizing, akontacije, provizije
b. bankarske i finansijske prevare – diskontovanje i faktoring prevare u osiguranju,
hipotekarne, prevare sa čekovima, kreditnim karticama, zadržavanje transfera novca
c. direktorske prevare – stečajne, posredničke, prevare u prodajnim transakcijama, u
obračunima zarada, prevare sa novcem i u zalihama
d. pomorske prevare – smanjenje zapremina ili prevare u obračunu pomorskih tarifa i
e. kompjuterske prevare.

U knjizi su posebno nabrojane i objašnjene sledeće finansijske prevare: falsifikati i platne

kartice, utaje poreza, prevare u vezi sa intelektualnom svojinom, bankarske prevare, berzanske
prevare, stečajne prevare, ostali oblici i tipologija izvršilaca finansijskih prevara (inteligentne,
perfidne, lukave osobe koje zahvaljujući šarmu i sposobnostima ubeđivanja uspevaju da
manipulišu sa ljudima – razbojnici s belim rukavicama) str. 217-220, pa koga zanima neka
pročita.
18
 Kriminalitet belog okovratnika i delikti korupcije

U okviru privrednog kriminaliteta izdiferencirala se posebna vrsta profesionalnog

kriminaliteta viših društvenih slojeva tzv. kriminalne elite, ili kako ju je Saderlend definisao kao
kriminalitet „belih okovratnika“. Saderlend pod ovim pojmom podrazumeva: kriminalitet u
oblastima privrednog poslovanja, čije se pojave najčešće ispoljavaju u mahinacijama u vezi sa
kupoprodajom raznih akcija, lažnog reklamiranja robe, lažnog iskazivanja finansijskog stanja i
poslovanja pojedinih korporacija, podmićivanje poslovnih partnera, neposrednim ili posrednim
podmićivanjem državnih činovnika, a radi osiguranja povoljnih poslovnih aranžmana, pronevere,
nenamenskog trošenja sredstava, poreske utaje i slično.

Ovde su u pitanju specifične oblasti delinkvencije u privredi, poslovnim i vladajućim

strukturama i vezanost za neku vrstu zanimanja u čijoj nadležnosti su diskrecione odluke,
ovlašćenja kontrole i izvršenja službenih, poslovnih, državnih i finansijskih poslova.

Ovaj oblik kriminaliteta obuhvata skoro sve oblasti i profesije javnog života. Najčešće se
vezuje za državne institucije: inspekcijske ili poreske službe, policijske i carinske organe, kao i
medicinsko osoblje. Koreni kriminaliteta „belog okovratnika“ sežu u oblasti privrednih korupcija,
bankarstva, osiguranja, železnice i trgovine. Smatra se da je ova pojava rasprostranjena u
svakom društvu i da su njeni stvarni uticaji na društvo veći nego što se takva dela otkrivaju i
presuđuju.

Ova vrsta delinkvencije tretira se posebno teškom, jer se velikim transakcijama utaja
poreza, direktnim i indirektnim oblicima korupcije nanose znatno veće štete nego klasičnim
oblicima kriminaliteta.

Zbog društvenog uticaja i pozicije, izvršioci ovih dela su relativno vanzakonski pošteđeni
odgovornosti. U nekim procenama u razvijenim zemljama štete od ove vrste kriminaliteta kreću
se i na desetine milijardi dolara godišnje.

Delikti korupcije imaju najtešnju vezu sa kriminalitetom “belog okovratnika”. Korupcija

predstavlja zloupotrebu moći koju ima određena funkcija, radno mesto ili položaj u društvenoj ili
privrednoj hijerarhiji radi nezakonitog sticanja materijalnog bogatstva ili statusa. Većina definicija
korupcija svodi se na “zloupotrebe javnih ovlašćenja, političke i ekonomske-finasijske moći kako
bi se na ilegalan način stekla materijalna dobit, kao i politička statusna pozicija za sebe ili drugo-
fizičko ili pravno lice.

Korupcija je globalni fenomen, odlika je svakog društva, posebno je izražena u društvima

koja su organizovana na totalitarnim principima vlasti i zemljama tranzicije gde su ključne odlike u
nadležnosti grupe ljudi ili pojedinaca. U zemljama tranzicije posebno pogodno tlo za korupciju
čine faktori u procesu privatizacije velikog broja preduzeća i imovine znatne vrednosti društvenog
ili državnog vlasništva, koja se privatizuje u kratkim vremenskim intervalima, bez adekvatnog
pravnog regulisanja.

Kod privatizacije u zemljama tranzicije do korupcije najčešće dolazi zbog pravnog sistema
u kome imovinska prava nisu potpuno uređena, zbog birokratskih centara moći koji mogu uticati
na process promene vlasničkih prava nad imovinom i poziciji pojedinaca i grupa da u procesu
alokacije mogu nelegalno izmeštati iz državnog i društvenog u privatno vlasništvo. To
podrazumeva direktnu prodaju preduzeća bez tržišne procedure, pravna procedura je bez jasnih
pravila, izbegavaju se javni tenderi, preuzimaju se transakcije od strane centara moći
izbegavanjem konkurentskih procedura, diskrecionim ovlašćenjima u pogledu prispelih ponuda i
uslova plaćanja.
19
 Plodno tlo za korupciju je i područje političkog odlučivanja, odnosno potkupljivanje političkih
partija i njihovih lidera u predizbornim aktivnostima. Mnogi “biznismeni” u toku predizbornih
kampanja koriste da pod vidom legalnih donacija potkupljuju političare, koji su sa pozicija vlasti
dužni da takve usluge adekvatno nadoknade. Ovakvi primeri iz političke prakse
zapadnoevropskih i severnoameričkih podrućja skoro da su redovna praksa političkih skandala i
afera. Sukob interesa ili gomilanje funkcija takođe predstavljaju poseban kadrovski problem.
Ukoliko sukob interesa nije pod odgovarajućom kontrolom on dovodi do toga da funkcioneri –
državni i privredni mogu da donesu samostalno odluke na osnovu diskrecionih ovlašćenja i bez
uvida javnosti. U tim slučajevima lako preovladaju lični, partijski ili porodični interesi iznad opšteg,
pa ne čudi zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja.

U krivičnopravnom smislu koruptivni delikti u Srbiji obuhvataju dela za primanje i davanje

mita, zloupotreba službenog položaja ili ovlašćenja, protivpravno primanje i davanje poklona za
korišćenje svog položaja ili uticaja s ciljem da se izvrši ili ne izvrši neka službena radnja, trgovina
uticajem itd..

Krijumčarenje i nedozvoljena trgovina

Krijumčarenje i nedozvoljena trgovina (tzv. siva ekonomija – neregularno tržište)

omugućavaju sa se u uslovima brze komunikacije i mogućnostima prikrivenih transakcija
međunarodnih kriminalnih odragnizacija, ostvaruju velike sume novca i drugih vrednosti stečenih
na prodaji i preprodaji narkotika, oružja, alkohola, umetničkih dela, plemenitih metala, dragulja,
nuklearnih tehnologija, trgovina ljudi, organa i retkih zaštićenih vrsta biljaka i životinja.

U našem zakonodavstvu pojam nedozvoljene trgovine podrazumeva svaku protivzakonitu

aktivnost usmerenu na sticanje ekonomske koristi a kojojm se nanosi finansijska i druga šteta
državi i subjektima koji posluju u skladu sa zakonom. Obuhvata protivpravne aktivnosti: nabavku
robe i drugih predmete; bavljenje trgovinom ili posredovanjem; zastupanjem domaćih
organizacija u prometu roba i usluga.

Šteta od nedozvoljene trgovine se ne svodi samo na utaju poreza već i derogiranje pravila
privrednog poslovanja i ugrožavanje funkcionisanja ekonomskog sistema.

Faktori koji doprinose razvoju sive ekonomije su nedostatak međunarodne saradnje i

efikasnosti, nedostupnost i tajnost u bankarskim sistemima kao i primamljivost velikih novčanih
sredstava angažovanih u svrhu korupcije.

Uzroci ilegalne trgovine su tranzicija, priliv izbeglica, ekonomski činioci siromaštva, rast
nezaposlenost... Negativni privredni i društveni tokovi su stvarali ambijent za delovanje sive
ekonomije i stvaranje privilegija određenim slojevima u društvu koji su to koristili u kriminalizaciji
privrednih tokova u prometu roba i usluga naročito one robe koja nije bila dostupna.

43. ORGANIZOVANI KRIMINALITET (227-267 str.)

Poslednjih godina jedna od najozbiljnijih preokupacija jeste pojava organizovanog

kriminala i mogućnost njegovog sprečavanja.

Organizovani kriminalitet je vrsta delinkvencije “privrednog tipa” i tipologija kriminalnih

pojava vezana je za aktivnost profesionalnih kriminalnih organizacija pri lemu one pretenduju da
se povežu sa vlašću, ostvare profit i ekonomski i potički uticaj u društvu.

20
 Najvažnije karakteristike organizovanog kriminaliteta su: da je to kriminalna organizacija-
kriminalni sindikati; hijerarhija, odgovornost i subordinacija; mrežna struktura; fleksibilnost u radu;
infiltriranje u državne i privredne strukture; veza sa organima vlasti i drugim institucijama; nasilje
kao metod; profit kao cilj; profesionalizam kao karakteristika; transnacionalni karakter; izražena
društvena opasnost; mnoštvo raznovrsnih oblika; izdvajanje rukovodnih od operativnih delova
sistema; posebnosti u formama kriminalnog organizovanja i dr.

Krivično-pravna priroda organizovanog kriminala

Zakon ne sadrži preciznu definiciju ali organizovani kriminal dovodi u vezu sa vršenjem
određenih vrsta i oblika KD: protiv ustavnog uređenja; protiv čovečnosti; falsifikovanje i pranje
novca; neovlaštena proizvodnja i promet drogom; nedozvoljena trgovina oružjem; trgovina
ljudima; razbojništvo; mito i korupcija; iznuda; otmica i druga KD kojim je zaprećenja kazna
zatvora u trajanju od 5 godina.

Da bi se slučaj vodio po postupku predviđenom za organizovani kriminal potrebna su 4

kumulativna uslova: osnovana sumnja da je KD izvršeno; KD delo rezultat delovanja više od dva
lica; da je grupa organizovana s ciljem vršenja KD; da se delo izvršilo s ciljem sticanja dobiti ili
moći.

Organizovanom kriminalnom grupom se smatra grupa od tri ili više lica koja postoji
određeno vreme, deluje sporazumno s ciljem vršenja jednog ili više KD radi sticanja koristi za
koja je predviđena kazna od 4 god zatvora i teža.

Evropska unija je 1994. god. donela obavezujuću definiciju koja sadrži 11 zahteva, od kojih
barem šest treba da budu ispunjeni da bi se neki slučaj mogao tretirati kao organizovani
kriminalitet. Od ovih 11 zahteva tri su obavezujuća: da je delo rezultat organizovanog delovanja
više od dva lica; da se radi o vršenju teških krivičnih dela; da je cilj njihovog vršenja sticanje dobiti
ili moći. Fakultativni zahtevi Evropske Unije su: da je svaki član kriminalne organizacije imao
unapred određen zadatak ili ulogu; da je kriminalna organizacija planirana na duže vreme ili
neograničeno; da se delatnost organizacije zasniva na primeni određenih pravila interne kontrole
i discipline članova; da se delatnost organizuje planira i vrši u međunarodnim razmerama; da se
u vršenju delatnosti primenjuje nasilje i zastrašivanje ili da postoji spremnost na njihovu pripremu;
da se u vršenju delatnosti koriste privredne ili poslovne strukture; da se koristi pranje novca ili
nezakonito stečene dobiti; da postoji uticaj organizacije ili njenog dela na političku vlast, medije,
izvršnu ili sudsku vlast ili na druge društvene i ekonomske činioce.

Pojavni oblici organizovanog kriminaliteta su: osnovni i ostali oblici.

Osnovni oblici organizovanog kriminaliteta su: trgovina narkoticima, terorizam, korupcija,

pranje novca, trgovina ljudima, reket, kompjuterski kriminalitet, trgovina oružjem i nuklearnim
materijalom.

Ostali oblici organizovanog kriminaliteta su: krijumčarenje vozila, krijumčarenje cigareta,

krijumčarenje nafte i naftnih derivate, trgovina kulturnim dobrima, trgovina retkim biljkama i
životinjama, ekološki kriminalitet, pomorska piraterija, organizovana kocaka i dr.

Uzroci organizovanog kriminaliteta

Mogu se podeliti na nacionalne i međunarodne. Međunarodni faktori uticaja pogoduju razvoju

organizovanog kriminaliteta kroz procese globalizacije, odsustva i tolerancija kontrole
21
prekograničnog prometa i nedovoljno bezbedan razvoj internacionalne, posebno finansijske
kontrole, razvoj internet tehnike i slično. U nerazvijenim zemljama i zemljama u tranziciji uzroci su
u raznim oblicima anomičnih stanja, društvene dezorganizacije i pojava “ sive ekonomije”.

Tradicionalni sistemi zaštite ograničeni na nacionalne okvire i klasični pristup da svakom zločinu
odgovara jedan kriminalac, pokazuju se neuspešnim.

Opšte karakteristike i svojstva kriminalnih organizacija su:

• Visok stepen društvene opasnosti

• Transnacionalni karakter
• Profesionalizacija metoda
• Složena mrežna struktura
• Običajna stroga unutrašnja pravila
• Visok stepen sigurnosti organizacije
• Dinamičnost u funkcionalnim delovima
• Princip izdvajanja rukovodnih od operativnih delova

Vrste kriminalnih organizacija i grupa:

Prema stepenu unutrašnje čvrstine i načina delovanja organizovanog kriminaliteta,

INTERPOL izdvaja četiri tipa kriminalnih organizacija: prvi je tradicionalni i njega čine mafijaške
organizacije po principu hijerarhije sa strogim unutrašnjim pravilimama života i normi ponašanja,
sa izvesnom raznovrsnošću zakonitih i nelegalnih aktivnosti. Drugi tip su takozvane
profesionalne organizacije specijalizovanih članova sa ciljem ispunjavanja određenih
zločinačkih aktivnosti. Takve organizacije nisu stalne i nemaju stroge forme organizovanja. Bave
se krađama automonila, falsifikovanjem novca, razbojništva, iznuđivanjem, reketiranjem i sl. treći
tip su organizacije čija se delatnost odražava na međunarodnom planu, ali sa jezgrom
homogenih etičkih skupina kakve su trijade i jakuze. četvrtoj grupi pripadaju internacionalne
terorističke organizacije.

U kriminološkom smislu oblici kriminalnog organizovanja su: kriminalna grupa,

organizovana kriminalna grupa, kriminalna organizacija, mafija kao najviši stepen organizacije.

Kriminalne organizacije tipa mafije

Mafija kao najviši stepen kriminalne organizacije je specifična delinkventna struktura i

sredina koja deluje u okviru organizovanih oblika kriminaliteta. Mafijašku organizaciju od
jednostavnog kriminalnog udruženja razlikuje statusni položaj, izvorne sposobnosti posedovanja
„moći zastrašivanja“ „stanje potčinjenosti“, „zavet ćutanja“. Mafija u odnosu na kriminalno
udruženje poseduje poziciju monopola, izbornu i ekonomsku moć tj. legitimnu poziciju političke
moći u jednom socijalnom okruženju, državi ili društvu, zavisno od njenih razmera razvijenosti.
Osnovne odlike mafije su hijerarhijska struktura organizacije – u njoj centralno mesto zauzima
porodica na čijem je čelu boss – kum, u održavanju unutrašnje discipline i ostvarivanja interesa
koristi se prinuda, mafija ima tesne koruptivne veze sa vladajućim strukturama vlasti.

U novije vreme mafija sve veći deo kapitala prebacuje iz ilegalnih u legalne poslove i
ostvaruje profit i na ovoj osnovi. Savremeni mafijaški kum nije kriminalac tradicionalnog tipa.
Mnogo je obrazovaniji i kulturniji, živi na „visokoj nozi“ barata internetom a ne pištoljem, i
finansijski je obrazovan kako da brzo investira i oplodi novac. Komunikativan je i kreće se po
mnogim svetskim metropoloma, vešt je u pregovorima, odlično govori svetske jezike. On je
moderni bos bizmismen, političar, direktor, birokrata najjači kada ne primenjuje nasilje, ubistvom
22
se koristi tek kada iscrpi sva druga sredstva do cilja, pri čemu je potkupljivanje prva stvar. Među
najpoznatije mafije spadaju Koza nostra sa Sicilije, Andragente iz Kalabrije, Kamora iz Napulja,
Jakuze iz Japana, Trijede iz Kine, ruska mafija, albanska mafija, američka mafija, kolumbijska
mafija, nigerijska mafija, meksička narko mafija...

Vrste kriminalnih aktivnosti organizovanog kriminala

1) Nedozvoljena trgovina
2) Organizovana prostitucija i kocka
3) Reket
4) Pranje novca i ostale oblike

Nedozvoljena trgovina je organizovani kriminalitet prisutan u svim oblicima trgovine

deficitarnom robom, robom čiji je promet zabranjen ili se nalazi pod posebnim režimom, čiju cenu
formira ilegalno tržište a koje donosi laku zaradu. Najkarakterističniji su trgovina narkoticima,
oružjem, ljudima.

Trgovina narkoticima

Uživanje narkotika predstavlja ozbiljan zdravstveni, socijalni i društveni problem u svim

zemljama sveta. Proizvodnja narkotika u skoro svim zemljama sveta je ilegalna proizvodnja i
trgovina i sankcionisana je. Bečkom konvencijom 1988 god. predviđene su mere na suzbijanju
nedozvoljene trgovine drogama, ali i obaveza država da u svojim krivičnim zakonima uvedu
krivično delo pranja novca. Našim zakonodavstvom ova oblast je regulisana poglavljem KD
protiv zdravlja ljudi, odnosno KD: neovlaštenje proizvodnje i stavljanja u promet opojnih
sredstava, i omogućavanje uživanja.

Nedozvoljena trgovina narkoticima odvija se svuda po sistemu uređene organizacije i

mreže koja funkcioniše po principu hijerarhije, od proizvođača droga, nakupaca i vlasnika
skladišta, do transportne mreže i organizacije za preraspodelu u potrošačkim područjima.
Narkotici kojima se najčešće trguje su: heroin, kokain, marihuana i sintetičke droge-amfetamini,
lsd, i dr. Heroin se distribuira iz Pakistana, Avganistana, Mijanmara i dr.

Proizvodnja kokaina je u Kolumbiji između 30-70%. Krajnji cilj distribucije narkotika je

Zapadna Evropa – Holandija, Belgija, Poljska. Pravci kretanja narkotika su balkanska ruta. Veze
narkomanije i vlasti pojedinih zemalja su evidentne i otvaraju se fiktivne firme koje su namenjene
za pranje novca, sopstvene špedicije za transport. U Evropi se godišnje zapleni oko 5 tona
kokaina.

Podela tržišta na međunarodnom planu je evidentna, sicilijanski gangovi kontrolišu

kokainske transakcije u SAD. Turska mafija heroinske transakcije u Evropi, afrički azilanti su
prodavci... Kolumbijski bos Pablo Eskobar i Hiberto Orehuela spadaju u najbogatije ljude sveta.
Hiberto kontroliše 60% prometa kokaina u SAD, dok Burmanac Kim Njunt narko general koji je
šef tajnih službi Burme kontroliše 60% prometa heroina iz Burme u SAD. Sicilijanski gangovi
upravljaju međunarodnim kokainskim transakcijama u SAD i na relaciji prekomorske zemlje –
Evrope. Smatra se da narkotici čine promet organizovanog kriminala u Holandiji 80%, Španiji
60%, Belgiji 47%, Finskoj 35% i dr.

Trgovina oružjem

Trgovina oružjem spada u tradicionalne forme klasičnog oblika kriminalnog biznisa

organizovanog kriminala. Pored legalnog oblika trgovine oružjem postoji i ilegalna trgovina
23
oružjem, posebno vatrenim kojim se snadbevaju paravojne formacije, terorističke organizacije i
druge kriminalne organizacije.

U praksi su poznata tri načina trgovine oružja:

- legalna i otvorena trgovina sa drugim zemljama po utvrđenim pravilima i procedurama;

- tajna i nelegalna trgovina sa drugim državama, preko treće države i
- tajno snadbevanje nedržavnih subjekata koji preko posrednika na crnom tržištu.

Smatra se da deo međunarodnih transfera oružja nije posledica odluka država već
korumpiranih vojnih ili političkih zvaničnika. Krijumčarenje se obavlja raznim kanalima i putevima
pri čemu transport određenom vrstom saobraćaja predstavlja posebno razrađenu strategiju:
izviđanja graničnih prelaza; proučavanje carinske i policijske kontrole; posedovanje prevoza ili
angažovanja sredstava za prevoz robe koju prate falsifikovana dokumenta. Krijumčare se:
pištolji, mitraljezi, bombe, nuklearni materijal, radioaktivni otpad, hemijske, biološke i radiološke
supstance.

Pored pokušaja da međunarodna zajednica uredi ovlast trgovine oružjem donošenjem

konvencija i međusobnim usklađivanjem zakonodavstva, politički motivi u međudržavnim
sukobima i ogroman biznis utiču na to da se trgovima odvija skoro legalno.

Konvenciojm UN definisani su pojmovi: Pod vatrenim oružjem podrazumeva se svako

prenosivo oružje koje ima cev i koje ispaljuje, ili se može modifikovati da ispaljuje hitac na osnovu
dejstva eksplozije.

Nezakonita trgovina označava svaki uvoz, izvoz, nabavku, prodaju, premeštanje i

transport vatrenog oružja i njegovih delova preko teritorije jedne države učesnice na teritoriju
druge, kada jedna od država nije to odobrila. Konvencija definiše kao KD sledeće radnje:

• Nezakonita proizvodnja vatrenog oružja i delova

• Nezakonita trgovina vatrenog oružja i delova
• Falsifikovanje, brisanje, uklanjanje ili menjanje oznaka na vatrenom oružju

Trgovina ljudima

Kriminalna delatnost trgovine ljudskim bićima obuhvata: prinudu, vrbovanje, transport,

kupovinu i prodaju, prebacivanje i skrivanje osoba radi njihovog seksualnog ili ekonomskog
iskorišćavanja, ilegalno usvajanje dece prodaju ljudskih organa, krijumčarenje i eksploataciju
rada migranata. Vezuje se i za ilegalne ulaske u zemlju - izbegavanje graničnog prelaza sa ciljem
ostvarivanja profita ili koristi drugih. Trgovina ljudima je noviji kriminološki i krivičnopravni pojam
mada je kroz istoriju poznat kao trgovina belim robljem. U belo roblje svrstavaju se osobe
ženskog pola koje se na prisilan i prevaran način odvode iz jednih i prodaju u drugim državama
radi prostitucije. Naročito iz azijskih i istočnoevropskih zemalja u Evropu, a iz Evrope na Bliski i
Srednji Istok. Uprkos naporima međunarodne zajdenice da se ta pojava spreči i suzbije u nekim
zemljama Evrope, Azije i Afrike ta pojava se i dalje toleriše, čak donekle ima i tradiciju.

Trgovina decom

Putevi trgovine decom su slični putevima droge na relaciji sjever-jug a u novije vreme i
istok-zapad. U metodu delikata su primena nasilja tj. klasične otmice mada u praksi su prisutne i
zloupotrebe pod vidom „usvajanja“ ili kupovine. Drugi metod su profesionalne prevare u smislu

24
obećanja o boljoj budućnosti dece ili pritiska na majke u stanju socijelne nužde. Treći put je
nagovaranje dece i njihovo odvođenje sa javnih mjesta. KD prate krađa identiteta i falsifikovanje
dokumenata.

Trgovina ljudskim organima

Kriminalni profit je našao pogodno tlo u trgovini ljudskim organima. Savremena medicina
je dosta napredovala pa su neke transplantacije, posebno bubrega, postale rutinski hiruški
posao. Okolnosti da se lako putuje po svetu i da je komunikacija olakšana, da postoji brza
razmena informacija između prodavaca i preprodavaca organa, dokazuje da je ovaj oblik trgovine
veoma unosan posao. Potražnja za organima za transplantaciju u zemljama sa najvišom stopom
donatora već je premašila ponudu. Najveći broj trgovine organima obavlja se ilegalno, a davaoci
mahom žive u bedi da im je zdravlje nakon prodatog organa bitno ugrožerno. Oni se tretiraju kao
„vreće rezervnih delova“, a ne kao ljudska bića. Trgovačka mreža organa raširena je od Indije i
Tajlanda, preko Turske i zemalja Istočne Evrope, do Austrije i Italije. Destinacije donatora su
Moldavija, Argentina, Čile, zemlje od Brazila do Filipina. Na tim tržištima za prodaju bubrega
donatori dobijaju oko 3000 dolara, a krajnji korisnik ga plaća do 100.000.

Krijumčarenje migranata

Do migracija stanovništva došlo je zbog olakšane komunikacije, ljudi iz lokalnih krajeva

sele se na razne strane svih kontinenata. Krijumčarenje ilegalnih imigranata postao je unosan
posao koji se obavlja pod kontrolom organizovane mreže kriminaliteta. Usled intenzivnog
saobraćaja između istočnoevropskih zemalja i zapadnoevropskih zemalja kamioni su postali
glavno sredstvo prebacivanja imigranata. Taj sistem su razvili i kosovski Albanci koji zajedno sa
albancima iz Albanije kontrolišu krijumčarenje ljudi iz Belgije i Francuske u Veliku Britaniju. Velika
Britanija je poslednjih godina postala najatraktivnija zemlja za imigrante koji traže politički azil. Za
ilegalno prebacivanje ljudi preko granice uzimaju se velike pare, a povećanje stanovništva u
zemljama doseljenih imigranata predstavlja veliki problem. U našem krivičnom zakonodavstvu
krijumčarenje migranata inkriminisano je kao krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i
krijumčarenje ljudi, kojim je obuhvaćeno krivično delo protivpravnog bogaćenja ili druge koristi
omogućavanjem drugom da nedozvoljeno pređe državnu granicu, ili nedozvoljeno boravi u zemlji
ili tranzitira kroz Srbiju lice koje nije domaći državljanin.

Organizovana prostitucija

Kriminalitet i prostitucija su u svim vidovima u uzajamnim odnosima. Upravo zbog toga je

veoma teško ustanoviti šta je čemu neposredni uzrok. Preko prostitucije se podstrekava i prikriva
kriminalitet. Sredstva od kriminaliteta idu na prostituciju, organizacija prostitucije je jedan od
čestih oblika profesionalnog i organizovanog kriminaliteta. Od prostitucije živi čitava skala
kriminalaca - podvodači, makroi, svodnici i drugi paraziti prostitucije. Prostitucija je najčešće pod
otvorenom ili prikrivenom zaštitom policije ili lokalnih organa. Vlasnici javnih kuća retko se znaju,
ali njima upravljaju u ime „višeg gazde“, koji uzima reket. Često stvarni posrednik ima javne kuće
u više gradova, a u njegovo ime ih vodi „poslovna, otmena dama” koja je nemilosrdna žena i sa
uspehom vodi javne knjige i mušterije.

U savremenim uslovima poznata je pojava trgovine ženama radi prostitucije i snimanja

pornografskih filmova - sex trafiking. Razlikuju se evropski i azijski sex trafiking. Azijski je vezan
za otmice ili kupovinu devojaka između 11-13 godina, koje se u lancu kupoprodaje prometiraju i
po više puta dok ne stignu u bordele ili ulično tržište. Evropski tip trafikinga vezan je za društvene
procese u istočno - evropskim zemljama iz kojih devojke u dobu između 20-23 godine, sa

25
srednjim, a mnoge i sa visokim obrazovanjem stižu u metropole Nemačke, Italije, Švedske i
drugih zapadnoevropskih zemalja i kroz prostituciju traže šansu za bolji život od nesigurnih
materijalnih uslova koji im se nude u sopstvenim zemljama. Potražnja za prostitutkama u
razvijenom svetu sve je izraženija, a ekonomski uslovi žena u nerazvijenim zemljama sve
nepovoljnija. Najteži oblici seksualnog zlostavljanja odvijaju se zapravo kroz razne oblike
prostitucije.

Krivična dela koja proizilaze iz prostitucije su: podvođenje drugog lica sa ciljem
prostituisanja; eksploatisanje prostituisanih lica; upravljanje i držanje bordela; izdavanje ili
stavljanje na raspolaganje zgrade ili drugih prostorija radi vršenja prostitucije ili sličnih aktivnosti.

Našim krivičnim zakonom ova pojava je regulisana poglavljem KD protiv polne slobode a
to su: podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa; posredovanje u vršenju prostitucije i
prikazivanju pornografskih materijala i iskorištavanje dece za pornografiju.

Kockanje

Kockanje se pojavilo još u starom i srednjem veku. U početku nije obuhvatalo novčane
uloge, ali se vremenom izmenilo. Forme biznisa u Evropi dobija krajem XIV i u XVX veku.
Kockanje je vid socijalne patologije u kome učestvuje veliki broj ljudi.

Činjenicu da je znatan broj ljudi naklonjen kocki, izvršioci krivičnih dela su iskoristili kao
mogućnost za sticanje velikih prihoda što je za posledicu imalo stvaranje kockarskih sindikata -
mafijaši su preuzeli kontrolu nad kockanjem. Kockanje prelazi u deo organizovanog kriminaliteta
u slučaju kada se organizuju prevare u igri, kada reketaši deluju svojim uobičajenim metodama:
obeležavanjem teritorije, zakupljivanjem mašina, uklanjanjem protivnika i pružanjem zaštite uz
naknadu, uzimanje dela prihoda. Kockanje je zabranjeno, kockarske organizacije rade ilegalno, a
prihodi su veoma visoki. Kockanje se organizuje u različitim oblicima: igre sa brojevima, kartanje,
igre za kockarskim mašinama - rulet, klađenje - konjičke trke, sportska takmičenja i dr.

Najzastupljeniji su kockarski automati, oni ne traže velika ulaganja, a donose velike

prihode. Proizvođači su najčešće same kockarske organizacije koje daju dozvolu za korišćenje
zainteresovanim sa nadoknadama.

PRANJE NOVCA, REKET - Oblici

Pranje novca je protivpravni postupak legalizacije kapitala stečenog kriminalnom

delatnošću. To su finasijske transakcije prikrivanja stvarnog porjekla novca. Sastoji se u
falsifikovanju poslovno finansijske dokumentacije i manipulaciji u sistemu međubankarskih
transakcija.

Poreklo prljavog novca potiče od nelegalne trgovine, iz skrivenih ili proneverenih fondova
izražen na utajama poreza, ilegalnom trgopvinom drogama i opijatima, iz organizovane kocke,
prostitucije i reketa, kao i procesima privatizacije kapitala u bivšim socijalističkim zemljama
Istočne Evrope i organizovanih kanala kriminaliteta na Zapadu. Pranje novca je postalo
međunarodni problem razvijenih zemalja i ostalih zemalja. Posledice se ogledaju u ugrožavanju
međunarodnog finansijskog tržišta, preuzimanje kontrole tržišta od strane kriminalnih
organizacija, poremećaji funkcije ekonomske politike, izazivanje ekonomske nestabilnosti,
usporavanje ekonoskog razvoja i rasta. Procjene su da se godišnje opere između 300 i 500
milijardi pa čak i 1000 milijardi USD. Pranje novca oštećuje svaku državu. Najpogodnije perionice
su banke i finansijske institucije koje ne provjeravaju poreklo novca. Prljavi novac se obično
pretvara iz stečene valute u neku drugu valutu preko menjačnica, a zatim se ulaže u banke
26
zemalja sa najstabilnijom situacijom (Francuska ,Švajcarska). Druga mogućnost je stvaranje
sopstvenih banaka. Tako opran novac se dalje investira u legalne poslove. U tom smislu su
popularne u off-šor kompanije u zemljama gde su finansijske transakcije pod strogim režimom
poštovanja diskrecionih prava banaka odakle se legalizuje u normalne i legalne poslove.

Prvi način tehnike pranja novca u 4 koraka:

1. Stvaranje uslova za plasman i razmjenu nelegalno stečenog novca

2. Plasiranje novca
3. Presvlačenje sredstava ili zametanje tragova, skrivanje izvora prihoda
4. Integracija ili ponovno ubacivanje novca u legalne tokove

Druga tehnika se odvija u dvije faze:

1. Polaganje depozita u banci zemlje gde perači neće biti sankcionisani

2. Transformacija novca kroz liberalne bankarske tokove da bi se novac u trećoj etapi
vraćao u legalne tokove kroz štednju i investicione findove.

Za uspjeh sprečavanja pranja novca bitna je međunarodna saradnja i harmonizacija

zakonodavsta ali ono što otežava jeste nedovoljna odgovornost banaka u suprotstavljanju pranja
novca, nedovoljne kontrolne funkcije i stručnost osoblja u sprečavanju.

Reket je posebna vrsta kriminalne rente, oblik profesionalnog kriminaliteta zasnovan na

ucenama iznudama i nasilnom ponašanju.. Danas se reketarstvo razvilo u biznis kriminalnih
grupa neretko povezan sa korupcijom u policiji i pravosuđu. Reket postoji kao razvijen i unosan
biznis zločinačkih udruženja i svojevrsna naplata „poreza“ od vlasnika privatnog kapitala, a radi
„zaštite“ od drugih kriminalnih organizacija. Obavlja se ucenom uz pretnju odmazdom vlasnicima
kapitala, članovima porodice ili materijalnim sredstvima. Sistem reketa najčešće obuhvata
ugostiteljske objekte, privatna preduzeća, kockarnice, javne kuće.

Razlikujemo: klasični reket prinude, zaštite od drugih kriminalnih grupa; komercijalni reket
osiguranja tržišta, zaštita od konkurencije i unutrašnji reket samozaštite unutar kriminalnih
struktura.

Klasični reket se sprovodi metodom reketiranja, prinude i ucene s pretnjom odmazne

vlasnicima kapitala, članovima porodice, ili njihovim materijalnim sredstvima kao što su
ugostiteljski objekti, preduzeća, kockarnice, javne kuće...

Unutrašnji reket je orjentisan na suparničke organizacije od strane jačih prema slabijim.

Koristeći se pozicijom statusa na „crnom tržištu“ kriminalne organizacije ne dopuštaju
individulizam već primoravaju slabije da se integrišu u neku od postojećih grupa.

Komercijalni reket je tzv. biznis reket gde se radi o nenasilnim metodama. Ova vrsta se
razvija u posebnim okolnostima npr. krize gde u nedostatku robe na tržištu dolazi do pojave
„neregularnog tržišta“ gde su poslovni subjekti prinuđeni na saradnju uzmi ili ostavi.

27
 44. SEKSUALNI DELIKTI (269-283 str.)

Pojam i opšte karakteristike:

Seksualna delinkvencija je pojava koja prevazilazi oblike prorodnosti i dobrovoljnosti

partnera u seksualnom odnosu. To je kompleksna pojava, čija suština proizilazi iz posebnog
ponašanja učinioca delikta i odnosa žrtve.

Krivična dela protiv slobode odlučivanja u polnim odnosima uvek su predstavljala pojavu s
ozbiljnom društvenom reakcijom, ali i problem u krivično-pravnim sistemima.

Ovi delikti su specifični po:

1. stepenu moralne izopačenosti (seksualni delikt spada u najstariju vrstu ponašanja, koji se u
moralnom i običajnom smislu tretira kao neprirodan i nedozvoljen čin. To je univerzalni problem
mnogih društava i rekacije na ovaj problem su različite);

2. visokom procentu tamne brojke (iako kažnjiv u svim državama sveta, ovaj delikt se različito
tretira. U nekim zemljama sveta ovaj delikt se tretira kao“delikt protiv običaja i morala sredine“, a
ne kao „delikt protiv prava i slobode ličnosti i napad na telesni integritet“. Osim toga žrtve imaju
problema sa dokazivanjem silovanja (ukoliko im počinilac nije naneo teže fizičke povrede ili ako
nisu poznavale počinioca).

3. izraženom recidivizmu (pored imovinskih delikata spada u vrstu prestupništva s najvećim

procentom recidivizma. Ali razlika je u tome što je recidivizam kod imovinskih delikata posledica -
profesionalne orijentacije i koristoljubive sklonosti, dok kod seksualnih delikata uzroci su pre
svega u psihopatološkoj strukturi ličnosti; i

4. osobenostima uzroka (kod ove vrste delinkvencije dominiraju subjektivni činioci, pre svega
uzroci vezani za ličnost izvršioca, dok se socijalni faktori pojavljuju samo u izboru pogodnih
uslova za realizovanje dela). Seksualna delinkvencija je pretežno urbani fenomen. U seoskim
sredinama društvena reakcija nije samo pravna, nego i običajna – prisutna je snažna moralna
osuda , kako sredine, tako i porodice izvršioca.

Vrste seksualnih delikta:

Sadististički delikti – silovanje

Primarno obilježje ove vrste delinkvencije je primjena izičke sile kroz agresivni čin
zadovoljavanja u savlađivanju otpora i na patnjama žrtve-silovanjem. Nasilje se ispoljava u više
dimenzija obljube nad nemoćnim i maloletnim licima, u zloupotrebi dece i nezaštićenih mlađih
osoba , traumatskoj primjeni sile sa fizičkim povredama ili lišavanjem života žrtve.

Silovanje je seksualni delikt protiv volje prinudom drugog lica na obljubu upotrebom grube
sile ili ozbiljnom pretnjom da će sila biti upotrebljena. Kao psihološki fenomen silovanje je
frustracioni akt bijesa, mržnje i brutalog izliva emocija ispoljen kao kompenzacioni faktor
kompleksa izvršioca nad žrtvom.

Sociološki - silovanje je akt „muške dominacija“, čin superiornosti nad žrtvom.

U psihološkom smislu, polazeći od motiva koji je podsvesna radnja zadovoljenja biološkog

nagona, silovanje se ispoljava kao orma dokazivanja moći i kontrole nad žrtvom. Seksualni čin je
arma a zadovoljeni motiv dominacije, sebični motiv zadovoljenja sebe - suština.

28
 Najteži oblici silovanja su grupna silovanja bandi, kontinuirana silovanja u izbegličkim
logorima i silovanja u porodici.. Istraživanja kažu da se dešava najčešće noću u stanu žrtve ili
učinioca, zatvorenim prostorijama, autu, ređe na otvorenom...U 50% slučajeva žrtva je poznavala
učinioca.

Posledice silovanja su psihičke, fizičke i socijalne. Fizičke su povrede i zarazne bolesti,

psihičke su najtrajnije u vidu trauma, neurotičnih poremećaja, osećaja straha, nedostatka
samopoštovanja i sklonost samoubistvu, narkomaniji, alkoholizmu... Sociološke su neki oblici
invalidnosti, neželjena trudnoća, odsustvo porodične komunikacije...

Delikti statusne zavisnosti

Neki oblici seksualne delinkvencije vezani su za podređenost i nemoć žrtve da pruži

otpor. Statusni položaj u društvu ili porodici stavlja ljude u položaj potčinjenosti i nadređenosti,
dominacije i fizičke moći - nemoći. Takva pozicija omogućava tri oblika seksualnih delikata:
seksualnog zlostavljanja, seksualnog uznemiravanja i incesta.

Slučaj polnog opštenja - obljube i nedozvoljenih polnih radnji u kojima je iskorišten položaj
zavisnosti ili nemoći žrtve jeste seksualno zlostavljanje. To su slučajevi iskorištavanja
službenog položaja rukovodioca; vaspitača i staraoca nad štićenicima (u našem zakonu KD
obljube zloupotrebom službenog položaja); iskorištavanje stanja psihičke i fizičke nezrelosti (KD
obljuba nad detetom i obljuba nad nemoćnim licem). Najteži oblici su seksualno zlostavljanje
dece i KD incesta. Seksualno zlostavljanje dece je svaki oblik polnog opštenja bez pristanka
deteta ili čak i sa pristankom, ako je mlađe od 14 godina.

Incest - rodoskrnavljenje je polno opštenje sa bliskim krvnim srodnikom po pravoj liniji

bez obzira na stepen i po pobočnoj između oca i kćerke i sestre i brata. Incest otac - ćerka često
se opisuje kao simptom disfunkcionalnog porodičnog sistema prouzokovan seksualnim
stresovima, nedostatkom seksualnih odnosa ili bračnim konfliktom. Uloga majke je važna i
smatra se odgovornom ukoliko se uzdržavala od seksa ili izbegavala vaspitavanje deteta.

Seksualno uznemiravanje su verbalni, fizički ili kombinovani pritisci kojima se žena

vređa, plaši i ucenjuje sa štetnim posledicama po njeno fizičko, psihičko zdravlje i reputaciju. - KD
nedozvoljene polne radnje.

Seksualne devijacije

To su odnosi i ponašanja pojedinca i grupa gde se izbegava heteroseksualnost kao

prirodni odnos muškarca i žene u smislu zadovoljavanja unutrašnjih emotivnih i fizičkih potreba i
produženja vrste. Najtipičniji su vidovi prisile muškaraca ili podavanja žene bez ljubavi. Pod
seksualnim nastranostima su i abnormalne sklonosti kao homoseksualnost, pedofilija, narcizam,
gerontofilija, zoofilija, nekrofilija.

Jedan od najčešćih oblika je prostitucija - najstarija devijacija ovog tipa, posebno

popularna u ratnim i tranzicijskim razdobljima. To su KD podvođenja i omogućavanja vršenja
polonog odnosa KD posredovanja u vršenju prostitucije i KD prikazivanja pornografskog
materijala i iskorištavanja dece za pornografiju.

Uzroci seksualnih delikata

U literaturi su prisutni razni pristupi objašnjenja uzroka pojave seksualne delinkvencije

počev od poremećaja polnih nagona, rasnih predrasuda, agresivne seksualnosti do uzroka
socijalnih dimenzija, ali nikako bolesti ili poremećaja ličnosti. Psihološki pristupi su jedan od
29
pravaca objašnjenja. Psihoanalitičari daju primat uzročnosti u ranom seksualnom razvoju zatim
nepravilnim porodičnim vaspitanjem u detinjstvu (autoritativan otac ili zaštitnička majka) ili lake
dostupnosti porografskih sadržaja

Većina osuđenih izvršioca KD nisu osobe sa psihotičnim dijagnozama ipak većinu njih
karatkerišu negativne crte karaktera ili neki od poremećaja ličnosti.

Opšti socijalni faktori uslovljenosti i uzročnosti seksualne delinkvencije postoje u tipu

kulture i opštedruštvenoj prihvatljivosti takvog ponašanja. U izrazito patrijahalnim sredinama
muškarci su dominantni a žene „legalni“ subjekt seksualne zloupotrebe. Neki od socijalnih
činilaca kao što su nezaposlenost ili besposličarenje deluju kao stimulans na pojavu seksualne
delinkvencije. Tu su i intelektualna zaostalost, nizak stepen obrazovanja, alkoholizam...

Za pojavu incesta se vezuju uzroci u poremećajima porodičnih odnosa gde se javljaju

razne devijacije koje utiču na pojavu seksualne delinkvencije ovog tipa. To se odnosi i na
nepravilan razvoj dece sa primerima neadkevatnih vaspitnih uticaja, sticaja moralnih i estetskih
načela, odsustvu slobodne omuniacije, patrijahalna podela u porodici i zavera ćutanja.

TIPOLOGIJA SEKSUALNIH DELINKVENATA

Za razliku od mnogih drugih oblika kriminaliteta, smatra se da su seksualni delikti i nasilje

u njima prvenstveno uzrokovani strkuturom ličnosti. Postoji više pokušaja određivanja uzroka
seksualnog nasilja. Prema nekim to je tzv. osvetnički recidiv osobe koja je u detinjstvu bila žrtva
seksualnog nasilja; prema drugima razlozi su u krizi trećeg doba, dok neki ovu pojavu smatraju
posledicom stresnog života, ekonomske nesigurnosti, dosade... Silovanje žena, a naročito dece
je oduvek izazivalo najveći interes i reakciju društva.

Prema Lombrozovoj teoriji seksualni delinkvent je osoba fizički degenerativnih osobina,

dugih ušiju, spljoštene lobanje, kosim i približenim očima, spljoštenog nosa i široke brade. To je
izvršilac koji često čini i neku vrstu KD.

Teorijski shvatanja:

Neki autori ukazuju da su među serijskim ubicama najbrojnije one seksualno motivisane.
Gutmader je opisao tri tipa seksualnih delinkvenata: autentiči čiji je motiv primarno seksualan;
sadistički tip-motiv u seksualnog zadovoljstva u fizičkom nasilju i agresivni tip klasičnog
kriminalca.

Koen navodi četiri tipa: pomereno agresivni - bes usmeren na seksualni akt,
kompenzatorsi tip - nesposobnost normalnog seksualnog zadovoljava kompenzira silovanjem,
difuzni tip - fuzionisani oblici seksualne i agresivne energije i impulsivni tip - silovatelj bez plana.

MekKaldon razlikuje višestruke povratnike, psihopate i osobe sa psihičkim poremećajem.

Seksualni delinkvent - normalna ili patološka ličnost

Skoro sva istraživanja govore o tome da su mnogobrojne predrasude o seksualnom

delinkventu koje postoje u javnosti nemaju naučnu osnovu da je delinkvent motivisan
nekontrolisanim seksualnim porivima, osoba s ruba margine, mentalno poremećena individua.
Stvarna socijalna slika i psihološki profil nisu ni izbliza takvi.

30
 Socijalna obeležja:

U literaturi nije izdiferenciran opšti tip seksualnog delinkventa ali su na osnovu kliničkih
ispitivanja selktirani razni profili njihove psihostrukture, poremećaja ličnosti i specifičnih socijalnih
obeležja. Veliki broj je s negativnim iskustvom iz ličnog razvoja, porodičnih, ličnih i socijalnih
faktora koji su uslovili usvojen sistem vrednosti i moralna shvatanja. U 80% slučajeva radi se o
emocionalnoj nezrelosti, nestabilnosti, neurotičnosti, ispodprosečnoj inteligenciji, neuspešnosti
stvaranja normalnih sesualnih kontakata i niskom nivou frustracione tolerancije. Ovaj oblik
kriminaliteta vezan je za urbane sredine.

Psihopatološka struktura:

Seksualni nasilnik za razliku od drugih nasilnih delinkvenata razlikuje se po velikom

poremećaju ličnosti, agresivnosti i antisocijalnom ponašanju, alkoholisanosti u deliktu. Za jednu
vrstu takvih delinkvenata uobičajen je naziv seksualni manijak kao pojam izvršioca KD silovanja u
povratu. Od takvih učinilaca žrtva je objekat zadovoljavanja želje kroz doživljaj seksualnog
uzbuđenja uslovljenog mučenjem. Karaterističan je intenzitet primene sile kod psihopata prema
žrtvi u većoj meri nego što je sama potreba za zadovoljenjem seksualne požude što ukazuje na
sadističku prirodu. Brutalnost je uzrokovana projekcijom sopstvenih frustracija, neuspeha,
stresova koje oni iskaljuju na žrtvi.

45. SAOBRAĆAJNA DELINKVENCIJA (285-294 str.)

Vrsta prestupništva uslovljena korištenjem saobraćajnog sredstva i nepridržavanjem

saobraćajnih propisa svrstava se u saobraćajne delikte. To je KD ugrožavanja saobraćaja kao
posledica saobraćajnih nezgoda i saobraćajni prekršaji. Prevozna sredstva su postala sredstvo,
mesto i predmet višestruke socijalne destrukcije; izvšenja KD i prekršaja; zagađivanja okoline;
narušavanja javnog reda; ugrožavanja opasnim materijama koje se prevoze; zastoja i prekida
saobraćaja.

Vrste i posledice saobraćajne delinkvencija

Najteže oblike saobraćajne delinkvencije predstavljaju prekršaji u saobraćaju i krivični

delikti gde spadaju dela ugrožavanja javnog saobraćaja i radnje kojima su ugroženi sami učesnici
odnosno njihov život ili saobraćajna sredstva.

U najčešće prekršajne delikte spadaju: nepropisna brzina, nepropisno preticanja,

nedržanje odstojanja, neustupanja prava prvenstva. Rizičnim zakonom su obuhvaćena sledeća
KD: ugrožavanja javnog saobraćaja, ugrožavanje javnog saobraćaja opasnom radnjom ili
opasnim sredstvom, ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja nasiljem, otmica broda ili
vazduhoplova, piratstvo, nesavesno vršenje nadzora nad javnim saobraćajem, nepružanje
pomoći povređenom u saobraćajnoj nezgodi i nek dela protiv bezbednosti saobraćaja.

Jedna trećina KD otpada na ugrožavanje saobraćaja a dve trećine na prekršaje.

Saobraćajna nezgoda je događaj u kome je, greškom vozača, nastradalo jedno ili više lica
ili je nastala materijalna šteta. U psihološkoj strukturi postoji nekoliko teorija nezgoda. Prema
teoriji slučaja, saobraćajne nezgode su van kontrole ljudi i događaju se slučajno. Prema teoriji
zaraze - jednom doživljenom nezgodom, traumatizovana ličnost ima veću verovatnoću da je
ponovo doživi. Teorija sklonosti je proizvod diferencijalne psihologije gde određene osobine
predisponiraju vršenju saobraćajnih nezgoda.
31
 Posledice: saobraćajnih nezgoda su mnogobrojne: procene su da je do sada poginulo 20
miliona ljudi i isto toliko ostalo invalidima. Godišnje se dogodi 50 miliona nezgoda u kojim pogine
250 000 ljudi a povrede zadobije 7 miliona ljudi.

Socijalne posledice su mnogo kompleksnije, zbog invalidnosti povređeni postaju socijalni

problem društva, zatim izdržavanje kazni, psihičke traume. Materijalne štete su visoke i
odražavaju se na visoke trošove zdravstvene, socijalne i druge prirode.

FAKTORI SAOBRAĆAJNE DELINKVENCIJE

U veoma bogatoj literaturi o saobraćajnoj delinkvenciji postoje mnogobrojne

sistematizacije faktora njihove uzročnosti. Neki od tih faktora se dele na: faktor – čovek; vozilo-
okolina; neposredne - posredna; primarne i sekundarne; i sl. Svaka od tih podela ima određenu
osnovanost ali najprikladnija se čini podela na objektivne i subjektivne faktore jer iscrpljuje
najbitnije činioce uzročnosti saobraćajne delinkvencije. Objektivnim faktorima se smatraju
društveni, tehnički i prirodni faktori, a u subjektivne spadaju činioci vezani za ličnost čoveka kao
učesnika u saobraćaju.

Objektivni faktori:

Društveni faktori čine sredinu gde se saobraćaj odvija i tu spadaju mnogi činioci različitog
intenziteta i uticaja a posebno ekonomskog i kulturnog razvoja; socijalno-demografski uslovi;
stanje u društvenom okruženju; veličina teritorije; uticaj tradicije, kulture, morala i običaja.
Poremećaji u društvenoj strukturi i odnosima imaju za posledicu ugrožavanje bezbednosti
saobraćaja.

Povećanje standarda, urbanizacija, migracija, heterogena struktura učesnika u saobraćaju

dovode do konflikata među učesnicima saobraćaja. Nemogućnost da čovek u planirano vreme
obavlja funkcije rađa frustracije koje se odražavaju kao uzročnici povećanog rizika.

Jedan od društvenih faktora jeste i uvreženo shvatanje javnog mnenja o karakteru

saobraćajnih delikata tj. da se saobraćajni delikt ne smatra kriminalom. Ne treba izjednačavati
klasični kriminalitet i saobraćajnu delinkvenciju, ali je činjenica da učesnici u saobraćaju mnogim
radnjama svesno dovode svoj i život drugih u opasnost.

Tehničke faktore čine stanje puteva i stanje vozila. Stanje puteva se javlja kao
delinkventni faktor kada putna mreža ne prati razvoj drumskog saobraćaja, kada projektovani
putevi ne odgovaraju obimu i strukturi u saobraćaju. Smatra se da je faktor puta isključivi
uzročnik u 15-20% slučajeva.

Vozilo kao faktor bezbednosti treba da poseduje tri elementarna svojstva: da svojim
elementima ne povećava rizik, da što manje ugrožava subjektivna osobine vozača i da svojim
pasivnim elementima sprečava i ublažava povrede. Vozilo kao faktor rizika ima učešća u 5-10%
saobraćajnih nezgoda.

U prirodne faktore spadaju faktori spoljne sredine kao klimatski i geografski te učestvuju u
faktorima uzroka nezgoda i to mokar kolovoz 10%, sneg 22%, poledica 35% i jaka kiša 33%.

Subjektivni faktori:

Čovek je jedini subjektivni faktor i najznačajniji od svih faktora u saobraćajnoj

delinkvenciji. Kompleksnost ljudskog faktora ispoljava se u psihičkim, fizičkim, moralnim
obrazovnim i zdravstvenim svojstvima. Postoji mišljenje da su biopsihološke osobine čoveka
32
ograničene da bi zadovoljile sve elemente složenih situacija koje se pojavljuju u saobraćaju.
Saobraćaj zahteva mogućnost blagovremene percepcije, blagovremenog predviđanja,
ograničenog vremena reagovanja. Statistička istraživanja ukazuju da je u 60-80% slučajeva
učešće čoveka u saobraćajnoj nezgodi ključno.

Tehnički faktor u interakciji među ljudima unosi neke elemente za koje se smatra da
delom menjaju i ljudsku prirodu i dovode do saobraćajno-socijalnog konflikta. U socijalnom smislu
čovek za volanom iživljava potisnute nagone, egoizam, strast...

Na subjektivni faktor donekle utiču i stepen obrazovanja, pol i starost. Žene kao manje
prisutna grupa u javnom saobraćaju (što se danas ne može reći) i koje su svojim psihofizičkim
osobinama manje sklone bezobzirnosti i alkoholisanju su u prednosti nad muškim polom.
Nedostatak iskustva takođe ima za posledicu manju sposobnost upravljanja vozilom.

Kada je reč o saobraćajnom delinkventu, njegova identifikacija je sporna. Prema jednom u pitanju
su dve ličnosti - jedna za volanom, druga van toga, a prema drugom shvatanju radi se o istom
karakteru.

Jedni smatraju da je saobraćajni delinkvent jednak kriminalnom delinkventu nekog drugog

krivičnog dela, do toga da to nema jedno veze s drugim. Takođe tiplologija delinkventa u
saobraćaju po jednima ukazuje na ličnost niskog stepena inteligencije, tipične mladalačke psihe i
s egoističnim agresivnim i asocijalnim osobinama.

Date klasifiacije su uglavnom zasnovane na biopsihološim svojstvima inteligencije,

bezobzirnosti i agresivnosti. Preovlađuju mišljenja da ne postoji ličnost biološki predisponirana i
genetski predodređena da bude saobraćajni delinkvent, ali da postoji skup zajdničkih osobina
onih ličnosti koje češče čine prešaje.

Recidivizam u saobraćajnoj delivenciji je neposredno vezan za psihofizička svojstva

povratnika....

46. KOMPJUTERSKI KRIMINALITET (295-313 str.)

Rasprostranjenija upotreba računara i razvoj tehnologije doprineli su i lakšem obavljanju

poslova i bržoj komunikaciji, ali i omogućili veće zloupotrebe pojedinaca, grupe ili organizacija
koje su vrlo brzo inovirale načine izvršenja klasičnih krivičnih dela. Kompjuterski kriminalitet kao
posledica razvoja tehnologije specifičan je po strukturi, obimu i osobenostima i beleži
progresivan rast i pojavu novih krivičnih dela.

Kompjuterski kriminalitet (iako nema opšteprihvaćenu definiciju) predstavlja vrstu

delinkvencije i tipologije kriminalnih pojava nastalih u vezi sa zloupotrebom kompjuterske
tehnike i tehnologije.

UN kompjuterski kriminalitet deli u dve subkategorije:

- sajber kriminal u užem smislu – svako nezakonito ponašanje usmereno ka

elektronskim operacijama sigurnosti kompjuterskih sistema i podataka koji se u njima
obrađuju i
- sajber kriminal u širem smislu – svako nezakonito ponašanje vezano za kompjuterski
sistem i mrežu ili u odnosu na njih, uključujući i takav kriminalitet kakvo je nezakonito
posedovanje, nuđenje i distribuiranje informacija preko kompjuterskih sistema i mreža.
33
 Specifičnosti kompjuterskog kriminaliteta: velika dinamika i izuzetne forme pojavnih
oblika i vidova ispoljavanja (posebno u oblastima privrednog i finansijskog kriminaliteta); javljaju
se novi opasniji oblici kriminalnog ponašanja koji do sada nisu bili poznati u praksi. Postoji velika
opasnost o širenja i masovne upotrebe elektronskog prisluškivanja, krađe poslovnih i drugih
tajni i različitih oblika intelektualne svojine, narušavanja privatnosti, a u poslednje vreme
prisutna je i opasnost od sajber terorizma. Štetne posledice su velike kako u vidu materijalne
štete, tako i u drugim vidovima ugroženosti bezbednosti, paralize sistema, infrastrukturnih
oblasti itd...

Modaliteti primene

Osnovno obeležje kompjuterskog kriminaliteta je upotreba računara bilo kao:

- objekta napada,
- sredstva izvršenja dela, planiranja odnosno prikrivanja ili upotrebom za rukovođenje
kriminalne delatnosti.

Kompjuter se pokazao kao sredstvo kojim se mogu izvršavati KD: pljačke, pronevere,
finansijske malverzacije, špijunaža, terorizam itd... Sredstvo koje je najbliže sredstvu za
izvršenje savršenog zločina predstavlja kompjuter jer se delo vrši za veoma kratko vreme i ne
ostavlja obavezno materijalne tragove izvršenja i delo se može izvršiti sa velike distance.

Kao objekt napada kompjuter se može naći u postupcima koji obuhvataju: otkrivanje,
uklanjanje, uništavanje programa i podataka, uništenje hardverskih delova, opreme, prekid
kompjuterskih operacija za podršku ili pružanje usluge itd..

Uništenje, oštećenje ili zloupotreba kompjuterskih komponenti se ostvaruje pomoću tri

osnovna sredstva: virusi, crvi i trojanci.

Vrste kompjuterskog kriminaliteta

Konvencija Saveta Evrope predviđa 4 grupe dela:

1. dela protiv poverljivosti, integriteta i dostupnosti kompjuterskih podataka i sistema - njih
čine nezakonit pristup, presretanje, uplitanje u podatke ili sisteme, korišćenje uređaja
(proizvodnja, prodaja, uvoz, distribucija), programa, password-a;
2. dela vezana za kompjutere - kod kojih su falsifikovanje i krađe najtipičniji oblici napada;
3. dela vezana za sadržaje - dečja pornografija je najčešći sadržaj koji se pojavljuje u ovoj
grupi obuhvatajući posedovanje, distribuciju, transmisiju, čuvanje ili činjenje dostupnim i
raspoloživim ovih materijala, njihova proizvodnja radi distribucije i obrada u
kompjuterskom sistemu ili nosiocu podataka;
4. dela vezana za kršenje autorskih i srodnih prava obuhvataju reprodukovanje i distribuciju
neautorizovanih primeraka dela kompjuterskim sistemima.

Ukoliko se polazi od definicije da kompjuterski kriminalitet podrazumeva sva deliktna

ponašanja kada se uređaji a elektronsku obradu podataka koriste kao sredstvo izvršenja
kažnjivih radnji ili kao direktan cilj kriminalne aktivnosti, a imajući u vidu mnogobrojne
klasifikacije, kombinovanim sistemom (kriminološko – krivičnopravnim) delikte kompjuterskog
kriminaliteta možemo razvrstati na:

1. Haking kriminalitet – krivična dela kojima se vrši neovlašćen pristup u kompjuterski

sistem (kd neovlašćen pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi

34
podataka). Ovom vrstom kriminaliteta dela se ne čine iz koristoljublja ili drugih zlonamernih
ponuda nego su motivi obično avanturistički (iskazivanje ličnih sposobnosti i umeća). Iako se
haking smatra najbezazlenijim, moguće štete mogu biti vrlo ozbiljne.
2. Kompjuterske zloupotrebe (kompjuterske krađe) – jedan od najčešćih oblika (kd
neovlašćeno korišćenje računara ili računarske mreže: unosom, izmenom, brisanjem podataka
ili programa kao i ostale vrste mešanja u obradu podataka koje utiču na rezultat obrade, čime se
izaziva ekonomski ili imovinski gubitak drugog lica sa namerom da se za sebe (ili treće lice)
stekne nezakonita ekonomska dobit). Ova kd se mogu izvršiti i u formi protivpravnog korišćenja
usluga ili preko neovlašćenog pribavljanja informacija (krađom podataka). Od posebnog značaja
je zloupotreba u formi krađe identiteta.
3. Kompjuterske prevare – najzastupljeniji vid delikta. U našem zakonodavstvu postoji
pod nazivom računarska prevara. Postoji namera za pribavljanje protivpravne imovinske koristi
(kao kod zloupotrebe), ali se delo vrši na prevaran način – unošenjem u kompjuter netačnih
podataka ili poropuštenjem unošenja tačnih ili na bilo koji drugi način korišćenjem kompjutera za
ostvarenje prevare. Pogodniji način kompjuterske prevare u odnosu na običnu je što se prevara
preko interneta najčešće obavlja bez fizičkog pristupa izvršioca do prostora ili objekta nekog
sistema za isplatu.
4. Kompjuterske sabotaže (računarska sabotaža) – sastoji se u unosu, izmenama,
brisanju, ili potiskivanju računarskih podataka ili programa ili upad u sistem sa namerom da se
onemogući funkcionisanje računara ili telekomunikacionog sistema.
5. Kompjuterski terorizam – razlika u odnosu na kompjutersku sabotažu i vandalizam
(sličan način izvršenja i posledice) je u motivu odnosno u nameri izvršioca koja je izazivanje
straha i uznemirenja javnosti. U našem zakonodavstu ovaj oblik nije posebno inkriminisan.
Mnoge pretpostavke i analize upućuju na zaključak da će teroristi sve više koristiti kompjutersku
tehnologiju za svoje ciljeve.
6. Kompjuterska piraterija – pod ovim pojmom prema Preporukama Saveta Evrope
podrazumeva se neovlašćeno kopiranje zaštićenog računarskog programa i topografije i
računarski falsifikat. U našem krivičnom zakonodavstu ove pojave su inkrimisane u poglavlju KD
protiv intelektualne svojine. Ova pojava je kod nas i u svetu veoma raširena u oblasti
protivzakonitog kopiranja intelektualnih dobara, programa, software-a, cd-a i video materijala.
7. Kompjuterski vandalizam – motiv kod ove vrste se svodi na namerno oštećenje
računarski podataka ili računarskih programa (kd oštećenje računarskih podataka i programa i
kd pravljenje i unošenje računarskih virusa).

Faktori kompjuterskog kriminaliteta:

Kriminološke pretpostavke uslovljenosti kompjuterskog kriminaliteta su mnogobrojne ali se

mogu svrstati u:

a. Tehnički faktori – laka pristupačnost i softverska nezaštićenost

Opasnosti od kompjuterskog kriminala su sve izraženije zbog intenzivnog razvoja mreže,

pojeftinjenja opreme, minijaturizacije, prenosa svih vrsta i obima evidencija i poslovanja na
kompjuter. Rasprostranjenost ovih pojava ne prati adekvatan sistem tehničke zaštite i sistemske
kontroloe takvog poslovanja. Uzroci nezaštićenosti su mnogobrojni a posebno se ističu:
sofisticirana tehnika, prenos podataka kompaktnim diskovima, ranjivost kompjuterskog sistema,
nesavršenost zaštitinih programa, dostupnost podatataka širokom krugu službenog i tehničkog
osoblja.

b. Tehničko tehnološki faktori – razuđenost i nesigurnost mreža koje omogućavaju pristup

kompjuterskim sistemima u uslovima nestručnosti korisnika
35
 Pored tehnike na obim i intenzitet kompjuterskog kriminala utiče i ubrzan tehnološki razvoj
računarskih mreža, pre svega interneta i s obzirom na činjenicu da izvršioci ostaju anonimni jer
je mala verovatnoća da budu otkriveni tako da to predstavlja veliki izazov za učinioce.

c. Neadekvatna pravna regulativa – intenzivan razvoj nije praćen odgovarajućom

zakonskom regulativom.

Pravna priroda problema takođe čini jedan od značajnih faktora uslovljenosti jer u ovoj
oblasti nisu jasno postavljena zakonska pravila uređenosti. Zbog toga i postoji nedovoljna
izgrađenost krivično-pravnog sankcionisanja ove vrste delikata. Pravni nedostaci zaštite kreću
se u rasponu od minimalne do potpune zakonske regulative, a posebno u nedostatku adekvatne
krivično-pravne sankcije. Još uvek nedostaju uslovi obezbeđenja sigurnosti podataka, propisi
namenjeni korisnicima i javnosti kojima se pod unapred utvrđenim uslovima mogu koristiti tuđi
informacioni sistemi.

d. Neefikasne prevencije – teškoće u otkrivanju i dokazivanju, neupućenost oštećenih u

izvršeni delikt, nestručnost osoblja zaduženog za otkrivanje ove vrste dela.

Neefikasna prevencija čini jedan od poticajnih faktora kriminalno sklonih ličnosti da čine
krivična dela a ispoljava se u vidu slabosti u sferi korisničkog dela i slabosti operativno-istražnog
sistema. Pored nestručnosti u uočavanju kriminalnih radnji uzrok nedovoljne društvene reakcije
jeste u svojevrsnoj toleranciji od strane oštećenih. Veoma mali broj prijavljuje ovakva dela zbog
straha od negativnog publiciteta i gubitka poslovnih partnera kao i stav da je kompjuterski
kriminal marginalan i bezopasan. Otkrivanje ovih dela zahteva poseban pristup i stručnost u dve
vrste znanja: problemskog iz oblasti koja je ugrožena i poznavanje kompjuterske tehnologije.
Organi gonjenja su u većini zemalja nestručni i nespremni za suprotstavljanje ovakvom
kriminalitetu jer su se pojavili novi izvršioci koji imaju znanje na znatno višem nivou od onog koje
posjeduju organi gonjenja.

Tipologija kompjuterskih delinkvenata

U javnosti se kompjuterski delinkvent smatra kao inteligentan, sposoban čovek, vešt i

avanturista, njegove nelegalne radnje ne povlače za sobom i etičke probleme osude sredine. To
su po pravilu lica koja moraju da poseduju posebna stručna znanja i veštine u domenu visoke
informatičke, računarske i kompjuterske tehnologije i da im ta sredstva budu dostupna.
Pretpostavlja se da lice mora posedovati određen kapacitet intelektualnih sposobnosti, ali u
pogledu formalnog obrazovanja ne postoji pravilo.

Tipologija delinkvenata se po osnovu motiva određuje u formi:

- hakeri (amateri) – opšti naziv za kompjuterskog delinkventa koji upada u tuđe
kompjuterske sisteme motivisan testiranjem sopstvenih mogućnosti.
- profesionalni izvršioci – osobe kojima je to jedino zanimanje, deluju kao individualci , u
okviru grupe ili kriminalne organizacije. Poseduju inteligenciju, veštinu i tehnička znanja (kao i
hakeri), ali se razlikuju po ostalim svojstvima kao što su politički (špijunaža, sabotaža,
terorizam), koristoljubivi (piraterija, krađe, prevare) i vandalski orijentisani motivi i postupci.

36
 47. MALOLETNIČKA DELINKVENCIJA (315-327 str.)

Maloletnička delinkvencija je pojava socijalno neprilagođenog ponašanja posebne

populacione strukture stanovništva, koja se više ne smatra decom, ali u razvoju nisu dostigla
stadijum punoletstva. Maloletnik je osoba posebne uzrasne kategorije i biopsihičkih osobina. Od
odraslih se razlikuje po stepenu emocionalne i intelektualne zrelosti, svesnosti postupaka i
odgovornosti za svoje ponašanje.

Maloletnici se razvrstavaju u kategorije mlađih - osobe između 14-16 godina života i

starijih maloletnika – osobe između 16 i 18 godine života. Podela se zasniva na anatomskoj i
psihičkoj razvijenosti, odnosno mentalnoj zrelosti određene strukture maloletničke populacije i
usklađenosti njihovog odnosa u pogledu usvajanja i poštovanja pravnih, moralnih i društvenih
normi. Sankcije za maloletne delinkvente se razlikuju od onih koje su predviđene za odrasle
osobe. Za izuzetno teške krivične prestupe mogu se izreći kazne maloletničkog zatvora. U
slučajevima lakših dela koja su posledica težih vidova vaspitne zapuštenosti izriču se zavodske -
vaspitne mere, a u blažim vidovima, kada je uzrok delinkventne orijentacije nepromišljenost i
blaži oblici vaspitne zapuštenosti-disciplinske mere i mere pojačanog nadzora.

Za maloletne delinkvente najčešće se upotrebljavaju pojmovi: vaspitno zapuštena

omladina, delinkventi, maloletni kriminalci, posrnula deca, huligani, siledžije i slično.

Kriminalitet je najteži oblik maloletničkog prestupništva. Karakterističan je po tome što je

znatno zastupljen, ali i po obimnosti u pojedinim njegovim oblicima. Udeo maloletničke
delinkvencije u kriminalitetu uopšte razlikuje se od zemlje do zemlje. Pretežno se kreće oko 20-
25%, ali ima i zemalja u kojima je ta zastupljenost skoro do polovine ukupne pojave.

Maloletnici najčešće vrše imovinske delikte - najviše dela krađe, i taj procenat u
ukupnom maloletničkom kriminalitetu je oko 50%. Kriminalitet ove vrste je još izraženiji kod
maloletnika i u našoj zemlji se kreće oko 93% izvršenih krivičnih dela, (koje maloletnice izvrše)
najviše su krivična dela krađe i sitne krađe. Prilikom izvršenja krivičnog dela krađe i sitne krađe iz
stanova i kuća, maloletne prestupnice su najčešće koristile ranije uspostavljen odnos prijateljstva
i poznanstva sa žrtvom, a prilikom izvršenja krađa iz robnih kuća, samoposluga i prodavnica
koristile su nepažnju prodavaca; prilikom krađa u prostorijama škole ispoljile su drskost i
bezobzirnost, teške krađe maloletnice su vršile najčešće obijanjem, koristeći nađene predmete
na mestu izvršenja krivičnog dela; pomoću lukavstva i upotrebom fizičke sile vršile su krivična
dela razbojničke krađe i razbojništva.

Druga pojava po zastupljenosti su saobraćajni delikti maloletnika. Oni su prouzrokovani

faktorima neiskustva, ali i posebne psihostrukture.

Treća kategorija su seksualni delikti posebno krivična dela silovanja.

U nekim oblastima kriminaliteta maloletnici skoro da ne učestvuju posebno kada je u

pitanju politički kriminilatet, dela protiv službene dužnosti i krivična dela privrednog kriminaliteta.

U novije vreme je za maloletnički kriminalitet karakterističan povećan broj delikta nasilja i

pojedinačnog i kolektivnog. Kolektivni kriminalitet je prisutniji nego kod odraslih, maloletnici
nasilje na ulici prenose kao model ponašanja iz porodične sredine, gde su i sami bili zlostavljani
psihički, fizički i seksualno. Žrtve su slabiji i hendikepirani pojedinci koje maltretira grupa, kao i
starije i bespomoćne osobe.

37
 Spontano nasilje se javlja u formi izazivanja nereda i organizovane primene nasilja, koje
je samo sebi cilj, na primer na sportskim takmičenjima, koncertima i drugim vidovima javnih
manifestacija.

Poluorganizovanom nasilju skloniji su mlađi maloletnici aktima zastrašivanja, reketiranja

učenika, otimanju stvari, sitnim krađama, neposrednim sukobima - tučama. Ove grupe
zlostavljaju svoje vršnjake u školskim dvorištima, na ulici, kao i u sredinama gde žive.

Organizovano nasilje maloletnika sprovodi se u maloletničkim bandama koje predstavljaju

poseban vid prestupničkog ponašanja koji je karakterističan po specifičnom sistemu vrednosti –
organizacije, realizacije, individualnih ciljeva kroz grupno ponašanje. U grupi se stiče ugled i
prestiž i ispoljavaju se specifični oblici solidarnosti – prijateljstvo, kolektivni duh, solidarnost i
zajedničko ubeđenje u realizaciji kriminalnih ciljeva. Članovi se odabiraju i primaju u grupu
ukoliko su spremni da prihvate posebna pravila ponašanja i sisteme vrednosti delinkventne
grupe. Takve grupe su isključivo karakteristične za gradske sredine i za dokon način života -
previše slobodnog vremena. Na čelu organizacije nalazi se vođa koji neformalnoj grupi
obezbeđuje jedinstvo, utiče na formiranje stavova i pravila discipline. U maloletničkim bandama
članstvo je obično istog etničkog, rasnog i socijalnog porekla i potiču iz dezorganizovanih
porodica iz prigradskih naselja, odanost i poštovanje bandi je obavezno, prostor delovanja je pod
kontrolom bande. Prilikom prijema novih članova obično se postupak odvija po nekom ritualu.

Novija obeležja ovih grupa karakteriše pomeranje donje granice života članova sa
tendencijom prijema dece, multietičnost, povećanje ženske populacije i sticanje prihoda od droge
i prostitucije. U strukturi maloletničke delinkvencije po obimu i društvenim posledicama socijalno-
patološke pojave su ispred kriminaliteta i ostalih vidova prestupništva. Tu se radi o alkoholizmu,
narkomaniji i prostituciji koji stvaraju organske poremećaje naročito u ranoj mladosti

Faktori maloletničkog kriminaliteta

Smatra se da kod devijacija i delinkventnog ponašanja mladih postoje i neke specifičnosti

uzroka, uslova i povoda. Biopsihološka struktura, emocionalna zrelost i socijalna obeležja
maloletnih prestupnika bitno se razlikuju od odraslih delinkvenata. Njihova kriminalna aktivnost
nije posledica čvrste volje i zrelog razmišljanja jer im se vinost i uračunjivost iskazuju u posebnoj
formi. Rasprostranjeno je mišljenje socijalnih radnika, kada je reč o maloletnicima da se radi o
neprilagođenoj, fizički hendikepiranoj, mentalno ispod normale, zaostaloj, zapuštenoj, nestabilnoj,
nastranoj osobi, siročetu, ličnosti na stramputici... sa kojima se ne slažu kriminolozi koji
maloletnike smatraju osobama nesposobnim da razlikuju dobro od zla radi nedostatka zrelosti.

Biološki i psihološki faktori:

Osnovni faktori istraživanja etiološih i fenomenološih problema delinkvencije i devijacije

jesu socijalna sredina, delikt i ličnost.

Faktor ličnosti se smatra karakterističnim i posebno tretira kroz specifičnosti telesnih i

psihičkih promena karakterističnih za tu dob. Psihička nestabilnost i teškoća adaptacije na
određene životne uslove nalazi izlaz u u ponašanju koje tendira u poremećaje ponašanja.
Adolescenci su u specifičnom stanju razvoja kada im je potreban uzor, autoritet, poverenje,
podrška i pomoć porodice a ona najčešće izostaje pa se deca okreću ulici. Doba adolescencije
počinje od 12 godine a završava psihosocijalnim sazrevanjem oko 24-25 godine. U psihičkom
smislu ličnost sazreva oko 18 godine.

38
 Granice normalnog i devijantnog ponašanja veoma je teško utvrditi jer se ta stanja
dešavaju ciklično i u amplitudama tako da su dijagnoze relativna stvar. Ipak se kategorišu u
prolazne ili stalne poremećaje.

Pojavljuju se fizičke i seksualne promene koje uzrokuju komplekse i emotivne promene.

Česti su slučajevi psihopatskih stanja neuroze, ekspanzije, inhibicije te se tako klasifikuju: teško
deprimirani delinkventi, emocionalno poremećeni delinkventi, delinkventi sa problemima u
porodici i situacioni delinkventi.

Delinkvencija nastala u porodici nastaje usled identifikacije sa strogim ocem,

promiskuitetno ponašanje nastaje kao posledica konfliktnih odnosa, odbacivanja ili
neprilagođenog odnosa sa majkom.

Socijalni faktori:

Interesantna je socijalna karta delinkventa. Tipični predstavnik je muškog pola, izvršilac

imovinskog delikta, potiče iz porodice sa poremećenim odnosima, ima slabe kontakte sa ocem,
probleme sa učenjem i ponašanjem u školi, drogira se i sklon je agresivnom ponašanju.
Porodična sredina je primarni element socijalizacije i dirketno se odražava na intelektualni i
psihološki razvoj dece gde se navode materijalna situiranost, zaposlenost, odnos i briga roditelja,
stambeni uslovi.

Faktori urbanizacije i migracija iz ruralnih područja kao kriminogeni fatori iskazuju se kroz
sukob savremenog i tradicionalnog, sukob generacija, formalnog i neformalnog obrazca kontrole,
gde je kriminalitet maloletnika stvrstan u prvenstveno urbani fenomen. Pored porodice, škola je
institucija u kojoj se odvijaju najvažniji vaspitno-obrazovni procesi socijalizacije ličnosti i
osposobljavanja za odgovarajuće radne i društvene funkcije.

Bitan faktor je slobodno vreme gde u čestom odsustvu pozitivnih sadržaja i dokoličarenju
nastaju razni oblici devijantnog ponašanja. Maloletnička delinkvencija se u 99% slučajeva odvija
u slobodno vreme.

Uticaj sredstava masovnih komunikacija na maloletnike je znatno prisutniji nego kod

odraslih. Kroz oponašanja i identifikaciju povećava se prag nasilja kod dece gde najupečatljivija
iskustva oni iz medija prenose u realan svet.

Vaspitanje je bitan uslov orijentacije u ponašanju čoveka i moguć uzrok maloletničkog

prestupništva. U pozitivnom smislu podrazumeva pravilan duševni intekletualni razvoj kod dece.

Prestrogo vaspitanje i kažnjavanje psihološki uobličava invalidnu, teško

prilagodljivu, depresivnu i nesigurnu ličnost, dok je ličnost u odsustvu vaspitavanja lišena
saznanja šta je dozvoljeno a šta ne. Vaspitna zapuštenost ogleda se u odsustvu
duševnog, intelektualnog i moralnog razvoja ličnosti što ukazuje na devijantno ponašanje.

Stanje vaspitne zapuštenosti rešava se resocijalizacijom, prevaspitavanjem u penološkom

smislu primene vaspitnih mera izrečenih u krivičnom postupku.

39
48. EKOLOŠKI KRIMINALITET (329-337 str.)

Savremeno društvo, nov način tehnolgije imaju izuzetan značaj za čovečanstvo, međutim
ti procesi osim progresivne dimenzije uzrokuju niz negativnih promena koje ugrožavaju prirodu,
čovekovu sredinu i samog čoveka. Ekološki problemi su takvi da izazivaju poremećaje društvenih
fukcije sa tipično društvenim i psihološkim uzrocima.

Ekologija nije samo nauka već i etika. Ona u prvi plan stavlja traganje za novim ljudskim
identitetom, humanističku potrebu za novim ali i za očuvanjem prirode kao univerzalne i trajne
vrednosti. Kvalitet života čoveka čini ukupnost čovekovih individualnih, materijalnih, kulturnih i
duhovnih vrednosti. Zato ekstremizam prema prirodi nije ništa drugo već narušavanje i
ugrožavanje upotrebne vrednosti sopstvene sredine. Odnos čoveka i prirode je uzajaman ali je
priroda uslov opstanka čoveka. Ona prema njemu vrši trostruku funkciju: biološku (zdravlja),
ekonomsku (prirodne rezerve) i socijalnu (duhovni razvoj).

Umesto prirode, problem odnosa postao je čovek. On je taj koji zloupotrebom nauke vrši
nasilje nad prirodom. Posledice devijacije u odnosu prema prirodi ne iskazuju se samo u
zagađivanju okoline već i u nerazumnom iscrpljivanju rezervi koje su ipak ograničene.

Najznačajnini problemi su u zagađenosti, uništenju biosfere (zemlja, vazduh, voda). Kao

posledica nezaštićenih tehničko - tehnoloških procesa javljaju se hemijska jedinjenja koja u vidu
otpadnih materija dospevaju u biosferu i neposredno ugrožavaju prirodnu sredinu.

Procesom nepotpunog sagorevanja velike količine štetnih nusprodukata se nađe u

atmosferi tako da se vodotoci diretno zagađuju iz vazdušne sredine.

Zagađivanje biosfere može biti: nuklearno, industrijsko, saobraćajno i urbanističko.

Industrijsko je najizrazitije, otpadne materije dolaze u vodu i samim tim i u prehrambene
proizvode čime uzrokuju razna oboljenja. Nuklearna zagađenja utiču na genetske promene a
ekološka trovanja prouzokuju masovne teške bolesti kao što je kancer, arterioskleroza,
neurološka oboljenja.

Ekološka kriza je vezana za odnose u socijalnoj zajednici; odnose čoveka i društva; te

odnos čoveka i prirode. Uzroci ekološke krize mogu biti različiti. Neki autori smatraju da je to
težnja za blagostanjem i slobodnim vremenom, drugi da je stvar u tehnizaciji sveta, treći – u
povećanju broja stanovnika, problemu hrane, iscrpljivanju prirodnih resursa.

Ekološka destrukcija uslovljena je ekološkom svešću kao delom opšte kulture i socijalno
izopačenog shvatanja o vrednosti, tzv, teorija krize.

Uzrok problema nije u ograničenosti prirode već u neograničenim i nerazumnim apetitima

čoveka, neadekvatnim ciljevima i neprihvatanju vrednosti koje su uslov opstanka čovečanstva.
Trka u neograničenom privrednom rastu u poređenju sa stvarnim potrebama i razarajućim
posledicama postaje besmislena.

Krivično pravni standardi, regulacija i efekti

Polazeći od navedenih posledica u tehničko - tehnološkom razvoju poslednjih decenija,

mnogih i raznovrsnih izvora opasnosti za životnu sredinu pa i sam opstanak civilizacije,
međunarodna zajednica je svojim aktima utvrdila niz mera, postupaka i sredstava s ciljem da se
otklone, spreče ili umanje izvori ugrožavanja sredine.

40
 Ovim aktima se iniciraju temeljne reforme pravnog sistema i harmonizacija propisa
nacionalnog domaćeg zakonodavstva s međunarodnim propisima.

Savet Evrope je u Konvenciji o građanskoj odgovornosti za štete nastale usled ativnosti

koje su opasne za životnu sredinu opasnom ativnošču predvidio: proizvodnju, rukovanje,
skladištenje, uzgajanje, utovar, istovar jedne ili većeg broja opasnih supstanci ili svaku delatnost
koja je slične vrste u vezi sa ovim opasnim supstancama. To se odnosi i na genetski
modifikovane organizme koji predstavljaju rizik za čoveka, prirodnu sredinu ili imovinu, rad
instalacija ili postrojenja za spaljivanje, obradu, rukovanje ili reciklažu otpadaka pod uslovom da
predstavljaju značajan rizik za čoveka i prirodnu sredinu.

Prvi najznačajniji akt krivičnopravne zaštite životne sredine u međunarodnim okvirima

predstavlja Konvencija o zaštiti životne sredine podsredstvom krivičnog prava koju je usvojio
Savet Evrope u Strazburu 1998. godine.

U našem krivičnom zakonodavstvu zastupljena su brojna krivična dela iz ove oblasti. U

prvu grupu spadaju inkriminacije opšteg značaja za prirodnu sredinu odnosno krivična dela
zagađivanja životne sredine, nepreduzimanja mera zaštite životne sredine, protiv pravna
izgradnja objekata i postrojenja koja zagađuju životnu sredinu, uništenje, oštećenje i iznošenje u
inostranstvo zaštićenih prirodnih dobara, unošenje opasnih materija i prerađivanje istih,
nedozvoljena izgradnja nuklearnih postrojenja i povreda prava na informisanje o stanju životne
sredine.

Druga grupa obuhvata inkriminacije kojima se štite pojedinačna prirodna dobra kao
što su ubijanje i mučenje životinja, prenošenje zaraznih bolesti od životinja, nesavesno pružanje
veterinarske nege, proizvodnja štetnih sredstava za lečenje životinja, zagađivanje vode za
ishranu, pustošenje šuma, šumska krađa, nezakonit lov i ribolov.

49. RECIDIVIZAM (339-343 str.)

U vezi sa određivanjem pojma povrata, gledišta su podeljena u teoriji i pozitivnom pravu

pojedinih zemalja. Savremena krivična zakonodavstva se razlikuju međusobno u pogledu
definisanja i kategorizacije povrata. Ovim pitanjem su se naročito bavile neke krivične
nauke kao što su kriminologija i penologija.

Pojam i značaj povrata može se posmatrati sa krivičnopravnog, kriminološkog i

penološkog stanovišta.

Prema krivičnopravnom shvatanju povrat postoji onda kada učinilac koji je ranije osuđivan
ponovo učini krivično delo. Krivičnopravno shvatanje povrata zasniva se na formalnopravnim
kriterijumima, pa se stoga može govoriti o raznim klasifikacijama povrata na ovoj osnovi. Po
užem shvatanju, povratnik je ono lice koje je ponovo izvršilo istovrsno krivično delo, za koje je
odgovaralo na sudu. Težište leži na istom tipu kriminalnog ponašanja. To se naziva specijalni
povrat. Šire shvatanje izlazi iz ovog okvira i odnosi se na bilo koje izvršeno krivično delo. To je
opšti povrat. Za obe verzije ovoga shvatanja bitno je da je posle pravnosnažne presude za
jedno krivično delo izvršeno novo krivično delo ili više dela u sticaju.

Po kriminološkom shvatanju povratnici (recidivisti) su ona lica koja su izvršila više od

jednog krivičnog dela, istog ili različitog tipa, nezavisno od postojanja sudske odluke između
izvršenih krivičnih dela, izdržavanja kazne za ranije krivično delo i proteka vremena između

41
jednog i drugog krivičnog dela. Ovo shvatanje polazi od pretpostavke, da je povratnik lice koje je
formirano za vršenje krivičnih dela, pa se stoga trajnije delinkventno ponaša. Takvo shvatanje
je uglavnom dominiralo na III međunarodnom kongresu za kriminologiju – recidivist je ono lice
koje posle prvog izvršenog dela izvrši isto ili bilo koje drugo krivično delo, mada je bilo prisutno
i drugo gledište – da je novo krivično delo učinjeno zbog „opasnog stanja“.

U penološkom smislu povrat postoji kada jedno lice ponovo dođe u kazneno -
popravnu ustanovu radi izvršenja kazne za delo koje je učinilo posle izdržane kazne za
prethodno delo. To je znači, ponovno dolaženje u ustanovu u cilju izdržavanja određene
krivične sankcije.

Krivičnopravni značaj povrata ukazuje da sankcije preduzete prema učiniocu u

ranijem slučaju nisu postigle svrhu u pogledu njegovog popravljanja, te da moraju biti oštrije.
Kriminološki značaj povrata je u tome što on upućuje na potrebu preispitivanja da li je sistem
mera koje se preduzimaju na suzbijanju kriminaliteta dovoljno efikasan i da li tu treba nešto
menjati i u kom smislu. Tu se sagledava uticaj povrata na porast obima delinkvencije. Značaj
povrata u penološkom smislu ukazuje da mere preduzete prilikom ranijeg izvršenja kazne, nisu
bile dovoljno prilagođene ličnosti učinioca, te da prema njemu treba primeniti poseban tretman.
Ponovno vršenje krivičnih dela dovodi se opravdano u vezu sa neadekvatnim tretmanom u
toku izvršenja kazne.

Jedina zajednička karakteristika povrata i povratnika je da su to lica prema kojima

izrečena kazna za prvo ili ranije izvršena krivična dela nije dala pozitivne rezultate u procesu
resocijalizacije. Oni su i dalje nastavili sa kriminalnim ponašanjem. To je osnovni razlog što se
povratnicima poklanja posebna pažnja u teoriji, u praksi resocijalizacije i zakonodavstvu.

50. POJAM I PREDMET VIKTIMOLOGIJE (351-354 str.)

Viktimologija je posebna oblast u okviru kriminologije (grana kriminologije) koja nastoji da

nučno objasni sve kriminološke probleme, koji su povezani sa žrtvom krivičnog dela.
Viktimologija ili učenje o žrtvi (od latinske reči victima – žrtva i grčke reči logos – znanje, učenje,
nauka) nastala je kao rezultat povećanog interesovanja za žrtvu, posebno žrtvu kriminaliteta, u
godinama posle II svetskog rata.

Proučavanje žrtve, njenih interakcija sa učiniocem krivičnog dela i uopšte uticaja na

pojavu kriminaliteta, u okviru kriminologije ostalo je dugo vremena u senci proučavanja ličnosti
učinioca i njegovog kriminalnog ponašanja. Interesovanje naučnika i praktičara, posebno u
oblasti prava, oduvek su bila usmerena na učinioca krivičnog dela. Proučavane su njegove
telesne i psihičke karakteristike, život, ponašanje tempore criminis, te motivi za izvršenje dela.
Žrtva je dugo vremena smatrana statičkim elementom, objektom delinkventnog ponašanja
učinioca. Kao što smo napomenuli, tek u drugoj polovini prošlog veka javlja se naučno
interesovanje za proučavanje žrtve. To je nastojanje da se naučno objasne svi kriminološki
problemi koji su vezani sa žrtvom krivičnog dela. U tome kontekstu izučava se odnos žrtve i
učinioca, uloga žrtve u genezi kriminalnog ponašanja, ličnost žrtve i njene biološke, psihološke i
sociokulturne karakteristike, kao i doprinos učnioca u obeštećenju žrtve za pričinjenu uvredu i
slično. Ovaj prilaz je povezan najpre sa etiološkim istraživanjima u kriminologiji, koja su
pokazala da je žrtva često u stanju da „doprinese“ uzročno ili na drugi način, izvršenju
određenog krivičnog dela. To znači da se među faktorima koji izazivaju kriminalno ponašanje
može naći i ponašanje žrtve krivičnog dela.

42
 Viktimologija u užem smislu predstavlja naučno saznanje o žrtvama kriminaliteta. Prema
ovom shvatanju, viktimologija je relativno uska oblast, u stvari deo kriminologije, koja se bavi
isključivo žrtvom u konkretnom krivičnom delu. Ovaj koncept prihvatali su, između ostalih, još i
H. von Henting, H. Ellenberger, P. Cornil, M. Milutinović, A. Carić i A. Šelih, a u svojim ranijim
radovima ovo shvatanje zastupao je i Z. Šeparović.

Zagovornici viktimologije u širem smislu definišu je kao naučno saznanje, ne samo o žrtvi
kriminaliteta, već o žrtvi uopšte. Prema ovom shvatanju viktimologija deluje na širokom području
kao naučna i praktična disciplina, nezavisna od kriminologije i krivičnog prava. Prvi i glavni
zagovornik ove ideje još 1947. godine bio je izraelski advokat Benjamin Mendelsohn, jedan od
pionira viktimologije. Širi koncept viktimologije prihavatio je u svojim novijim radovima Z.
Šeparović, koji definiše viktimologiju kao znanost o žrtvi koja izučava ličnost žrtve i mehanizam
stradanja ljudi od krivičnih dela i nesretnih slučajeva sa svrhom njihova suzbijanja i
sprečavanja.184 On se suprotstavlja klasičnom konceptu viktimologije po kome se ona bavi
stupnjem i oblikom udela žrtve u nastanku krivičnog dela i smatra da je on preuzak. Zalaže se
za viktimologiju koja bi se sastojala iz dva dela: proučavanje žrtve kriminaliteta i proučavanje
žrtve nesreće.

U tesnoj vezi sa određenjem predmeta viktimologije je i rešavanje pitanja njenog

odnosa sa srodnim naukama. Dok se na jednoj strani ističe da se radi o samostalnoj nauci, na
drugoj strani mnogi autori slede umereniji stav ističući da je viktimologija samo deo, oblast
kriminologije

Savremene kriminološke studije iz ove oblasti posvećene su posebno izučavanju onih

oblika inkriminisanog ponašanja, u kojima je veći i češći „doprinos“ žrtve u izvršenju krivičnog
dela. Tu spadaju ubistva, razbojništva, seksuani delikti, krañe i dr. dela. Ta izučavanja pokazuju
da su žrtve u velikom procentu „bliske i u srodstvu sa učinocem“, da je njihova provokacija u
slučaju nekih krivičnih dela (ubistva) veoma visoka – u obimu od preko 80%, da one doprinose
svojim ponašanjem u velikom stepenu pojavi krivičnih dela.

51. POJAM I TIPOLOGIJA ŽRTAVA (359-364 str.)

Naše krivično zakonodavstvo ne poznaje pojam žrtve. Pojmu žrtve krivičnog dela u
krivičnom pravu odgovara pojam pasivnog subjekta, odnosno pojam oštećenog u krivičnom
procesnom pravu.

Razlike u definisanju pojma žrtve javljaju se slično razlikama koje postoje meñu autorima
u pogledu odreñivanja predmeta viktimologije. Sa kriminološko-viktimološkog aspekta pojam
žrtve ima šire i uže odreñenje. U najširem smislu pojmom žrtve obuhvaćena su sva fizička i
pravna lica i drugi subjekti (društvene organizacije, socijalne grupe, društvo) koja trpe neku štetu
od kriminalnog ponašanja, prekršaja ili slučajnog događaja.

Prema prof. Z. Šeparoviću žrtva je svaka ona osoba koja trpi u svojim pravima od,
protupravnog i svakog drugog nasilja ili nesretnog slučaja. U tom kontekstu razlikuju se žrtve
kriminaliteta, žrtve prekršaja i žrtve nesreća (elementarnih nepogoda, nesreće na radu i sl.). Uže
kriminološko određenje pojma žrtve pod žrtvom podrazumeva samo žrtve kriminaliteta. To su
fizička i pravna lica čija su dobra, prava i interesi neposredno uništeni, oštećeni ili ugroženi
kriminalnim ponašanjem.

Tipologije žrtava počivaju na istoj metodološkoj osnovi kao i tipologije delinkvenata.

43
 H. von Henting je dao tri fundamentalna pojma žrtve koji su kasnije prošireni i
kompletirani od strane Ellenbergera: kriminalac - žrtva, latentna žrtva i odnos kriminalac - žrtva.

Kriminalac - žrtva obuhvata slučajeve u kojima isto lice može da postane kriminalac ili
žrtva u zavisnosti od okolnosti. Jedno lice može sukcesivno biti kriminalac i žrtva i obrnuto
(delinkventi su u detinjstvu i mladosti često bili žrtve maltretiranja i eksploatacije, delinkvent koji
je izašao sa izdržavanja kazne često postaje žrtva ucena i diskriminacije. Isto lice može
istovremeno biti i žrtva i delinkvent, odnosno u zavisnosti od okolnosti ono može postati jedno ili
drugo (npr. u tuči ili saobraćajnoj nesreći).

Pojam latentne žrtve ukazuje na postojanje određenih svojstava žrtve koja je čine
izloženom zločinu. U okviru ovog pojma i na osnovu tih svojstava Henting je stvorio svoju
tipologiju baziranu na fenomenološkom kriterijumu. Njegova tipologija obuhvata: maloletnike,
žene, stare, duševno bolesne, imigrante, pripadnike manjina, tupo-normalne, depresivne,
lakome na bogatstvo, usamljene, razočarane, željne života, blokirane i dosadne.

Između učinioca i žrtve postoje recipročni odnosi koje Ellenberger svrstava u tri grupe
koje se međusobno ne isključuju: čist neurotičan odnos, čista biopsihološka veza dva
komplementarna tipa kod kojih je jedan negativ drugog i geno-biološka veza (recipročna
privlačnost na osnovu sličnih naslednih faktora).

Mendelsohn je svoju tipologiju žrtava zasnovao na obimu krivice i greške žrtve. On

razlikuje:

- potpuno nevinu žrtvu, kao idealnu, odnosno bez ikakve uloge u kriminalnom ponašanju
(npr. dete-žrtva čedomorstva);
- žrtvi sa neznatnom krivicom i žrtvu iz neznanja (nedozvoljeni pobačaj);
- žrtvu koja je jednako kriva kao i delinkvent, odnosno dobrovoljnu žrtvu (ubistvo iz
samilosti, samoubistvo u paru);
- žrtva koja je krivlja od zločinca (žrtva provokator iz nepažnje);
- žrtva koja simulira i uobraženu žrtvu (paranoidne osobe, senilne osobe).
Prof. B. Kapamadžija je svoju tipologiju žrtava bazirao na ponašanju žrtve, odnosno na
stepenu agresije koju ispoljava žrtva ili učinilac. Ona je sa kriminološkog stanovišta, sasvim
prihvatljiva jer je prilagođena forenzičkoj i pravnoj praksi. Razlikuje sledeće vrste ponašanja
žrtava:

- primarno agaresivno ponašanje žrtve bilo u preddeliktnom periodu ili neposredno pre dela
(32 slučaja u analiziranih 100);
- sekundarno agresivno ponašanje, što znači da žrtva prihvata agresiju učinioca i da na nju
uzvraća (10% analiziranih slučajeva);
- agresivno ponašanje „na ravne delove“ što znači da agresiju pođednako ispoljavaju žrtva i
učinilac (12% analiziranih slučajeva);
- neagresivno ponašanje kada žrtva ni u jednom trenutnku ni fazi krivičnog dela nije
pokazala znake agresivnog ponašanja (32% analiziranih slučajeva).

Prof. Šeparović je klasificirao i tipologizirao žrtve na sledeće vrste:

- voljna, pristajuća žrtva, ili dobrovoljna žrtva;

- nepoznata žrtva, žrtva koja ne prijavljuje zločin (to su oni koji kreiraju jedan deo „tamnih
brojki“ kriminaliteta;

44
 - nesmotrena ili nehatna žrtva (ostavljaju otvorena vrata kuće, stana, kola i sl. što
„poziva“ na izvršenje krivičnog dela;
- simulirajuća žrtva, u stvari nije žrtva;
- žrtva pokušanog zločina.

Dr V. Nikolić-Ristanović istraživanjem viktimizacije žena, razlikuje sledeće tipove žena-

žrtava:

- latentna ili predisponirana žrtva ili žena žrtva sa bio-psihološkim i psihološkim

predispozicijama (ženska deca, mlade žene, trudne žene, duševno bolesne, duševno
poremećene i duševno zaostale žene, žene naučene na trpljenje, bespomoćne, lakoverne,
neodlučne i sl.) i žene socijalo predisponirane viktimizaciji (neudate, udate, žene sa niskim
nivoom obrazovanja, studentkinje, domaćice, radnice u uslužnim delatnostima, turistkinje,
prostitutke i sl.);

- žene koje postaju žrtve na osnovu svog odnosa sa učiniocem (supruge, ljubavnice,
kćerke, komšinice i dr.);

- žene koje ne stoje ni u kakvom odnosu sa učiniocem (pretežno žene žrtve seksualnih
delikata);

- žene koje ne doprinose sopstvenoj viktimizaciji (ženska deca, žene-žrtve učinilaca sa

kojima se nisu ranije poznavale);

- žene koje zahtevaju izvršenje krivičnog dela, na njega pristaju i u njegovom izvršenju
sarañuju (žene žrtve nedozvoljenog prekida trudnoće, obljube ili protivprirodnog bluda sa licem
koje nije navršilo 14 godina, vanbračne zajednice sa maloletnim licem i sl.);

- žena žrtva - provokator,

- žena žrtva koja se ne ponaša provokativno ali zločinac njeno ponašanje tako ocenjuje
(žena koja napušta bračnu ili vanbračnu zajednicu zbog maltretiranja od strane učinioca, žena
koja odbija zasnivanje ljubavničkog odnosa i sl.)

- žena žrtva koja ne sprečava svoju viktimizaciju (žena koja se suprotstavlja fizičkim
otporom, kombinacijom fizičkog i verbalnog otpora i sl.);

- žena žrtva koja ne prijavljuje krivično delo izvršeno prema njoj;

- žena žrtva koja prijavljuje krivično delo i biva izložena sekundarnoj viktimizaciji u
krivičnom postupku;

- lažna žrtva – žena koja prijavljuje krivično delo koje prema njoj nije izvršeno,
stvara probleme organima krivičnog pravosuña i izaziva nepoverenje prema stvarnim žrtvama.

45
 52. VIKTIMIZACIJA – POJAM I VRSTE (364-365 str.)

Pojam viktimizacije

Viktimizacija (nem. victimizirung, engl. viktimizacion, fr. victimisation) označava proces

putem kojeg se postaje žrtvom, dok se samo stanje kad je neko postao žrtva naziva
viktimiziranost (nem. victimizirt, engl. Victimised, fr. victimisé).

Primarna viktimizacija odnosi se na postojanje žrtvom izvršenjem krivičnog dela, dok

sekundarna viktimizacija predstavlja pooštravanje primarne viktimizacije kroz negativnu reakciju
socijalne sredine i kroz pogrešnu reakciju organa krivičnog gonjenja.

Za svako lice postoji opasnost da postane žrtva nekog kriminalnog ponašanja. Ta

opasnost predstavlja rizik viktimizacije određenog subjekta. Rizik viktimizacije je rezultata
delovanja određenih unutrašnjih i spoljnih faktora i predispozicija i kao takav nije podednako
rasprostranjen u populaciji. Stepen rizika viktimizacije povećava se ili smanjuje u zavisnosti od
postojanja ili odsustva, odnosno veće ili manje količine tih predispozicija.

53. VIKTIMOGENE PREDISPOZICIJE – POJAM i VRSTE (368-376 str.)

Viktimogene predispozicije predstavljaju one karakteristične crte ili one posebne osobine i
okolnosti koje čine da određeni subjekt, bilo stalno, bilo povremeno bude izloženiji ili manje
zaštićen od drugih, pa samim podložniji da postane žrtva određenog krivičnog dela, ili
određenog tipa kriminaliteta. Subjekt koji poseduje jednu ili više viktimogenih predispozicija
predstavlja latentnu žrtvu.

Viktimogene predispozicije mogu biti klasifikovane na različite načine, tj. po raznim

kriterijumima. Prema poreklu mogu se razlikovati urođene i stečene predispozicije. Urođene
predispozicije su biološke i fizičke karakteristike koje postoje od rođenja (pol, menatalna
zaostalost, gluvonemost). Stečene predispozicije su one koje se stiču tokom života –
psihološke i socijalne (zanimanje, lakomost, naivnost). Prihvatili smo klasifikaciju na : lične
predispozicije (biološke i psihološke), društvene i situacione (konfliktne situacije, vreme,
mesto).

Najznačajnije licne viktimogene predispozicije, odnosno biološke predispozicije su: uzrast,

pol, razni oblici fizičke inferiornosti (fizička slabost, invaliditet, gluvonemost), mentalna
zaostalost, razna duševna oboljenja, narkomanija, alkoholisanost.

Socijalne viktimogene predispozicije ukljucuju : profesiju(svako zanimanje nosi određeni

rizik), zrtve koje su najcesce zrtve teskih zločina su- policajci, radnici obezbeđenja, bankarski
sluzbenici, medicinsko osoblje.. status (stranci, imigranti, etnicke-rasne manjine),
bogatstvo(povecan rizik imovinskih delikata)

Psihičke viktimogene predispozicije su: psihopatoloska stanja, nesmotrenost, pohlepa,

seksualne devijacije,bgramzivost, skrtost i dr.

Uzrast je viktimogena predispozicija određenog trajanja čiji se uticaj na viktimizaciju

jednog lica menja godinama. Deca i stari ljudi su posebno izloženi viktimizaciji. Deca su još na
samom početku života izložena opasnosti da postanu žrtve čedomorstva. Ona, fizički slabija i
zavisna od svojih roditelja, mogu postati i žrtve raznih zloupotreba i fizičkog zlostavljanja u
okviru porodice. Deca nekada postaju i sredstvo rešavanja razmirica meñu roditeljima, najčešće
46
putem međusobnog oduzimanja deteta posle razvoda braka. Takođe i žigosanje
vanbračnog deteta i njegovo izlaganje najraznovrsnijim rizicima i rizicima od kriminalne
viktimizacije zadržalo se do današnjih dana. Deca ponekad predstavljaju smetnju roditeljima ili
drugim licima koji pribegavaju i najgnusnijim zločinima da bi ih se oslobodili. Kao žrtve, iako
retko, javljaju se fizički i psihički nerazvijena deca, koja predstavljaju teret za svoje roditelje kao
i deca-naslednici koja predstavljaju smetnju da neko drugi postane naslednik.

Stari ljudi postaju lakše od drugih žrtve krivičnih dela protiv života i tela. Opasnost je u
kombinaciji bogatsva i slabosti. „Verovatno je da su oni koji ubijaju mlađi od onih koji su
ubijeni“. Stari ljudi su izloženi opasnosti da postanu žrtve ubistva od strane lica koja su
prihvatila obavezu da se uz određenu naknadu o njima staraju do kraja života.

Pol ima takođe određeno značenje. U mnogim slučajevima izvršenja ubistva žena je dugo
bila žrtva fizičkog maltretiranja i tiranije, da bi u jednom momentu zamenila ulogu žrtve (žrtva
koja postaje izvršilac). Ovakvi slučajevi pokazuju koliko su isprepleteni međusobni odnosi žrtve
i izvršioca i da često žena izvršilac smatra da je ona ustvari i žrtva. Tradicionalno podređen
položaj žene u porodici, njena ekonomska zavisnost od muškarca a često i fizička slabost,
glavni su razlozi zbog kojih žena češće nego muškarac biva izložena zlostavljanju u okviru
porodice, počev od nanošenja telesnih povreda do najgnusnijih ubistava.

Žene ubice opisuju muževe koji su ih maltretirali kao izuzetno grube ljude, koji
zanemaruju porodicu, odaju se skitnji i neradu, avanturizmu, vezama sa drugim ženama. Jedna
žena piše u autobiografiji da je život u zatvoru mnogo lakši nego u braku. Kod jednog broja
žena ubica mržnja prema mužu-tiraninu bila je toliko velika da posle izvršenja ubistva
komadaju leš, pokušavaju da ga spale, guraju u kanalizacionu cev, zakopavaju u dvorištu.

54. KRIVIČNOPRAVNI STATUS ŽRTAVA KRIVIČNIH DELA (376-385 str.)

Krivično pravo nije u dovoljnoj meri vodilo računo o žrtvama krivičnih dela. Uticaj
ponašanja žrtve na izvršenje krivičnog dela bio je dugo vremena zanemarivan u krivičnom
pravu. Međutim, savremena krivična zakonodavstva vode računa o ovome. Ona u svojim
odredbama sve više imaju u vidu i ponašanje žrtve krivičnog dela. Utvrđuju se rešenja kojima se
vrednuje doprinos žrtve, kao određena okolnost, koja u adekvatnom obimu doprinosi smanjenju
odgovornosti učinioca. Krivičnopravno relevantna ponašanja žrtve su naročito: nužna odbrana,
pristanak i provokacije.

Najvažniji institut u ovom smislu u našem krivičnom zakonodavstvu je nužna odbrana,

koja isključuje postojanje krivičnog dela, ako je delo izvršeno da bi učnilac od svog dobra ili
dobra drugoga odbio istovremen protivpravan napad (član 19. KZ). Nužna odbrana predstavlja
klasičan oblik uzimanja u obzir ponašanja žrtve u krivičnom pravu. Ponašanje žrtve, kada su
ispunjeni uslovi za nužnu odbranu, dovodi do isključenja postojanja krivičnog dela i oslobođenje
učinioca od optužbe. Žrtva je prva napala zaštićeno dobro, a pravo svakog pojedinca je da, pod
određenim uslovima predviđenim zakonikom, to dobro zaštiti, pa time učinio i krivično delo.

Pooštrena je zaštita žrtava nekih krivičnih dela protiv života i tela. Primetno je da se u
nekim slučajevima pojačava zaštita nekih kategorija žrtava. U članu 114. novog KZ imamo nove
inkriminacije teškog ubistva: ubistvo deteta ili bremenite žene (stav 7) i ubistvo člana svoje
porodice kojeg je prethodno zlostavljao (stav 8). Ovo su teži oblici ubistva s obzirom na svojstvo
lica koje se lišava života (žrtvu). Predviđanje ovih slučajeva ubistva kao teških ubistava
opravdava se, ako je u pitanju ubistvo deteta, pojačanom krivičnopravnom zaštitom dece, dok
47
se ubistvo bremenite žene pojavljuje kao teško ubistvo s obzirom na to da se kod ovog ubistva
pored ubistva žene ostvaruje uništenje ploda kao neka vrsta ubistva još nerođenog deteta.
Razlozi za uvođenje ove nove inkriminacije u naše krivično zakonodavstvo su brojni, pre svega
što se njom u izvesnom smislu pruža i zaštita pravu na život detetu koje još nije rođeno.

55. PONAŠANJA ŽRTAVA KRIVIČNIH DELA KAO DOPRINOS NJIHOVOM

IZVRŠENJU (386-389 str.)

Sagledavanje doprinosa žrtve u izvršenju krivičnog dela nema samo krivičnopravno

značenje. Ono ima i svoj kriminološki značaj, što je prevashnodni predmet interesovanja u ovom
radu. Kada su u pitanju krvni delikti, kao vrsta kriminaliteta koja nastaje u neposrednim
interpersonalnim odnosima, po pravilu u konfliktnim situacijama, onda je ponašanje žrtve koje
se ispoljava u vidu doprinosa izvršenju krivičnog dela, svakako vrlo značajan činilac. Neka
istraživanja koja su u tom smislu vršena za ubistvo, kao najteži oblik krvnih delikata, to
potvrđuju.

Prema istraživanjima koja je vršio V. Pešić za Jugoslaviju, doprinos ubijenih u

prouzrokovanju ubistva se kreće između dve krajnosti: od situacije u kojoj ubijeni predstavlja
neskrivljenu, često nevinu žrtvu, pa do napada (ređih) ubijenog na ubicu sa ciljem da ga liši
života, usled čega ubica izvršava ubistvo u nužnoj odbrani. Izveđu ovih krajnosti, isti autor je
zapazio, da se doprinos žrtve ispoljava najčešće kroz određene sukobe žrtve i učinoca dela,
koje je ubica razvrešavao na ovaj način; i kroz vređanje i zlostavljanje delinkventa od strane
žrtve.

Da bi ocenio uticaj doprinosa žrtve na javljanje krvnih delikata u Srbiji, Š. Vuković je

proučio 200 predmeta u kojima je suđeno učniocima za ova krivična dela. Ponašanje žrtvi koja
predstavljaju manje ili više izražene doprinose nastajanju kriminalnog događaja su različita i ovaj
autor ih je razvrstao su u četiri grupe.

Prvu grupu čine ona ponašanja koja po svom karakteru znače započinjanje kriminalnog
događaja od strane žrtve. Javljaju se u vidu fizičkog napada na učinioca ili njemu blisko lice, koji
je neposredno predhodio izvršenju dela, zatim intenzivnog ili duževremenog teškog zlostavljanja
supruge ili drugih ukućana, ispoljenog nasilničkog ponašanja prema učiniocu, i najzad pokušaja
napastvovanja učinioca žene. Delo je izvršeno prekoračenjem granica nužne odbrane. Bilo je 28
slučajeva ili 14%.

Drugu grupu činila bi ponašanja koja ne znače započinjanje kriminalnog događaja, ali
imaju snažno provokativno dejstvo na učinioca da pristupi kriminalnoj delatnosti. Intenzitet ove
grupe javlja se u 91 slučaju ili u obimu od 45,5%.

Treću grupu predstavljala bi ponašanja žrtvi koja takođe imaju provokativno dejstvo na
učinioca, ali slabije po intenzitetu od ponašanja iz prethodne grupe. Bilo je 47 takvih situacija ili
23,5%.

Najzad, u četvrtu grupu došli bi oni slučajevi gde žrtve svojim ponašanjem nisu doprinele
izvršenju dela ni u meri koja se javlja na osnovu uloge žrtvi prikazane u okviru treće grupe. U
ostalih 34 predmeta, što čini 17% od ukupnog broja, nije utvrđen značajni doprinos žrtve.

Prilikom istraživanja ubistava u Beogradu, kao prvi indikator aktivnog doprinosa žrtve
ubistva sopstvenom stradanju poslužila je ocena koju je o njemu dao sud u obrazloženjima

48
presuda izvršilaca krivičnih dela ubistva ili njihovih pokušaja. Utvrđeno je da se sud eksplicitno
izjasnio o ovom doprinosu u okviru svega 42% slučajeva. U većini slučajeva u kojima se nije
eksplicitno izjasnio, nije ni bilo reči o takvom ponašanju žrtve koje se u objektivnom smislu može
oceniti kao doprinos. Međutim, u nekim slučajevima gde se sud nije eksplicitno izjasnio, žrtva je
objektivno preduzela neke aktivnosti koje se mogu smatrati izlaganjem riziku stradanja. Može se
reći da je sama žrtva u najmanje 39% slučajeva neposredno i svesno preduzimajući nekakvu
aktivnost koja je u spoljašnjosti bila jasno manifestovana dovela sebe u situaciju visoke
izloženosti riziku viktimizacije krivičnim delom ubistva. Ako se tome dodaju i slučajevi ubistava
izvršenih u nužnoj odbrani, dobija se podatak da je čak 41% stradalih u okviru svih rasvetljenih
ubistava na neki način neposredno i objektivno doprinelo sopstvenoj viktimizaciji.

49