Nekontrolisane divlje deponije predstavljaju kako u svetu tako i u Srbiji značajan

problem kao izvor potencijalno opasnih zagađenja po životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Nedovoljna posvećenost načinu tretmana i odlaganja otpada , kako danas tako i
u velikoj meri u prošlosti, dovela je do niza problema koji su vezani za uticaj divljih
deponija na okolinu.
Emisije zagađenja i drugi negativni uticaji koji se mogu očekivati na nekontrolisanim
deponijama (Slika ) su pojave:
 Procednih voda
 Deponijskog gasa
 Površinskog oticanja deponijskih voda
 Buka
 Loš miris i dim
 Smeće i prašina koje sa deponije odnosi vetar
 Povećan broj insekata , glodara i drugih životinja.
Ipak, mnogi pomenuti efekti kao što su buka, neprijatan miris i dim, vetrom odnošeno
smeće i prašina kao i pojava glodara i insekata se mogu smanjiti ili čak ukloniti
primenom odgovarajućih procesa na mestu nekontrolisane deponije.
Najznačajnije emisije poreklom od divljih deponija su procedne vode i deponijski
gas koje se mogu javiti i kod planski izgrađenih ili preuređenih deponija tokom dužeg
vremena funkcionisanja.
Procedne vode i deponijski gas se ne mogu u potpunosti izbeći samo dobrim
deponovanjem netretiranog otpada i sakupljanjem takvih materija na mestu deponije
već tu mora biti prisutan zatvoreni sistem sakupljanja i predtretman otpada iz kojeg
takve emisije mogu da nastanu i koji će se odlagati na deponiju.

Slika potencijalne emisije sa divljih deponija

Uticaji divljih deponija na životnu sredinu i zdravlje ljudi, posebno onih koji žive u blizini
mesta deponije, se ogledaju u indirektim i direktnim efektima koji se manifestuju kroz:
 terestrialni lanac ishrane
 vodeni lanac ishrane
 sisteme raspoložive pijaće vode
 atmosferske emisije
 prenos patogenih organizama
Pored komunalnog otpada koji se u najvećoj meri odlaže na mestima divljih deponija,
prisutna je i loša praksa u mnogim zemljama, pa i u Srbiji, odlaganja opasnog otpada
na nekontrolisanim deponijama. Takav otpad može biti poreklom iz:
 bolnica i zdrastvenih ustanova koji mogu da sačinjavaju hemijski opasan,
patogeni i infektivan otpad
 komercijalni otpad poput upotrebljenih ulja i maziva, potrošenih baterija i boja
 neorganski industrijski otpad kao što su kiseline , teški metali i azbest
 organski industrijski otpad kao što su rastvarači, pesticidi, lako isparljiva
organska jedinjenja
Na slici je prikazan uticaj takvih materija na čoveka i prirodu.

Slika način uticaja štetnih materija sa divljih deponija na čoveka i prirodu

Još jedan od značajnih problema koji se vezuju sa postojanjem nekontrolisanih

deponija je i prisustvo skupljača otpada koji zajedno sa porodicama žive na tim
mestima, gde skupljaju nastali otpad bez bilo kakvih mera zaštite i edukacije. Često, da
bi skupljači došli do materijala koje mogu da prodaju ili koriste, menjaju strukturu otpada
nestručnim dekomponovanjem ili spaljivanjem čime pored narušavanja sopstvene
bezbednosti ubrzavaju i inteziviraju emisije zagađujućih materija čak poreklom i od onih
materija koje su u osnovi inertne i kod kojih ne bi došlo do značajnih spontanih emisija.
Npr. mesto nekontrolisane divlje deponije, koja se često nalazi na mestima sa
nepovoljnim strujanjem vetra, u kombinaciji sa nekontrolisanim spaljivanjem otpada
može dovesti do prostorne distribucije zagađenja u vidu praškastih materija, dima i
gasova u obližnja naseljena područja.
Opasnosti po zdravlje skupljača otpada su očigledne i najčešće se ogledaju u:
 povredama ili smrtnih slučajevima pri rukovanju transportnim mašinama
 povredama prouzrokovanih oštrim otpadnim predmetima
 infekcije nastale unošenjem bačene otpadne hrane
 infekcije prenete glodarima i insektima
 trovanja poreklom od otpadnih deponijskih voda ili udisanjem otrovnih
deponijskih gasova
Ovakve delatnosti sakupljača moraju biti zabranjene ili strogo ograničene i kontrolisane
sa osvrtom i na činjenicu da je takav vid sakupljanja i reciklaže jedini način egzistencije
takvog sloja stanovništva.
Buka se najviše generiše prevoznim sredstvima na divljim deponijama. Jedino
moguće rešenje u slučaju blizine naselja izvoru takvog vida buke je izmeštanje
kompletne deponije ili sanacije u vidu postavljanja zvučno izolatorskih brana na
mestima odakle nastaje buka.
Neprijatan miris koji dopire sa divljih deponija je poreklom od neizbežne biološke
degradacije otpadnih materija kao i od požara koji nastaju samozapaljivanjem
lakozapaljivog otpada, odlaganjem neohlađenih otpadnih materijala i pepela kao i
spaljivanjem otpada od strane skupljača sekundarnih materija.
Često se samozapaljivanje otpada ogleda u skrivenim sagorevanjima koja tinjaju
unutar tela deponije i nisu vidljiva dok vatra ne dospe do površine deponije. Takve
požare je jako teško ugasiti i u stanju su da gore i po nekoliko meseci, a u ekstremnim
slučajevima zahvataju čitavu deponiju i mogu se proširiti na okolinu. Prilikom paljenja
otpada na deponijama se oslobađa i značajna količina čestičnih materija u vidu dima i
prašine koje nastaju i prilikom istovaranja otpada na mesto deponije.
Sprečavanje pojave požara na divljim deponijama se najlakše može sprečiti
smanjenjem zapremine otpada prilikom čega će se smanjiti količina kiseonika dostupna
za nastanak požara.
Laki plastični otpaci i papirni ostaci mogu lako vetrom dospeti do obližnjih
naselja. Takav otpad je u stanju da pređe i nekoliko stotina metara udaljenosti od mesta
divlje deponije.
Efekat oticanja površinskih voda sa deponije kao i pojave procednih voda je
jedan od dva najznačajnija vida zagađenja okoline sa divljih deponija gledajući kako sa
kratkoročnog tako i sa dugoročnog stanovišta. Sa divljih deponija dolazi do
nekontrolisanog oticanja otpadne deponijske vode u zemljište i preko zemljišta
podzemnim vodama u reke i jezera (Slika) .
 Slika Mehanizam dospevanja otpadnih voda sa divlje deponije u životnu sredinu

Tipovi takvih zagađenja umnogome zavise od karakteristika otpada koji se odlaže na

deponije. Zagađujuće materije mogu da variraju od ulja, toksičnih neorganskih i
organskih hemikalija, patogenih organizama pa do hranljivih materija koje remete
biološku potrošnju kiseonika u ekološkim sistemima. Intezitet emisije pomenutih voda
zavisi od :
 inteziteta padavina i vremenskih prilika
 prostornog položaja divlje deponije u odnosu na okolne ekosisteme
 fizičko-hemijskih karakteristika zemljišta na kojem se nalazi deponija i otpada na
deponiji
Procedne vode se u velikoj meri generišu dospevanjem padavina u deponiju gde se vrši
rastvaranje rastvorljivih materija u dospeloj vodi. Na divljim deponijama, količina
organskih zagađujućih materija je od 10 do 100 puta veća u procednim vodama nego
što je to slučaj sa kanalizacionim vodama. Pored organskih konstituenata, koji su lako
razgradiv, procedne vode sadrže amonijak u velikim koncentracijama koji je toksičan za
ribe.
Pored stvaranja procednih voda, drugi značajan zagađivač životne sredine
poreklom sa divljih deponija je deponijski gas. Deponijski gas nastaje usled anaerobne
degradacije organskih materija u deponiji.
Stvaranje deponijskog gasa zavisi od količine odloženog otpada, sadržaja
organskih materija, bioloških uslova kao što su pritisak, temperatura i Ph vrednost
sredine kao i od prisustva inhibitora razvoja mikroorganizama u deponiji. Otprilike se
stvara 200l/kg otpada deponijskog gasa u periodu od 20 godina. Sveže deponovan
otpad stvara više deponijskog gasa nego stariji već prisutan otpad. Metan ili biogas je
izuzetno zapaljiv i eksplozivan u vazduhu, pri koncentracijama koje variraju od
minimalne granice 5% do gornje granice od 15%. Sagorevanjem se oslobađa ugljen-
dioksid koji u većim količinama može naškoditi ljudima. Ako u ambijentalnom vazduhu
postoji dosta kiseonika, pri koncentracijama CO 2 preko 5% dolazi do vrtoglavice i
glavobolje, a letalna koncentracija je 8%. Ostali gasovi koji se mogu javiti imaju
negativne uticaje po čoveka i životnu sredinu, to su merkaptani koji imaju izrazito
neprijatan miris, sumporvodonik koji je toksičan i kancerogeni hlorovani hidrokarbonati.
Ipak na divljim deponijama usled prisustva metana je najveća opasnost po pojave
eksplozija koje često prati i paljenje deponijskog otpada.
Takođe obližnja naselja su izložena opasnosti da deponijski gas migrira kroz
slojeve zemljišta velike propustljivosti i da kroz horizontalne emisije unutar zemljišta
dospe ispod kuća odnosno unutar podruma. Ako metan u takvim slučajevima dostigne
koncentracije koje premašuju donju granicu eksplozije može usled varnica doći do
njegovog paljenja.
Pored opasnosti od paljenja, metan je jedan od značajnih gasova staklene bašte,
njegov potencijal u atmosferi je 50 puta izraženiji od ugljen-dioksida.
Na područjima divljih deponija je značajna pojava životinja koje se hrane
otpadnim ostacima i gde se obrazuje čitav mali ekosistem. Naročito je izražena pojava
insekata, glodara, pasa lutalica, ptica, posebno strvinara, a u nekim područjima i
gmizavaca kao što su zmije. Takve životinje su najčešće kontaminirane štetnim
materijama ili patogenim organizmima kao posledica hranjenjem otpadom i pijenjem
zagađene vode. Raznošenjem otpada u okolno područje kao i njihovim kretanjem,
mogu značajno da naruše obližnji ekosistem širenjem bolesti, koje se u nekim
skučajevima mogu preneti i na čoveka.
U Srbiji na žalost , situacija po pitanju broja divljih deponija nije ništa bolja negu
u svetu. Agencija za zaštitu životne sredine Srbije saopštila je da u Srbiji postoji oko
3.500 divljih deponija otpada i da taj broj raste
Samo 10% smeća u Srbiji se odlaže unutar sanitarnih deponija. Ostatak se baca
na kontrolisane deponije i na divlje deponije.
Divljih deponija ima najviše u seoskim sredinama, i posledica su, pre svega,
nedostatka finansijskih sredstava za poboljšanje kvaliteta upravljanja otpadom. Pored
pomenutih problema finansijske prirode, u Srbiji je izražena apsurdna situacija gde ljudi
bacaju smeće na divlje deponije koje se nalaze na samo nekoliko stotina metara od
njihovih kuća, ne razmišljajući kakve posledice takvim postupcima mogu da izazovu.
Pojedine lokalne zajednice pod imenom kontrolisanih deponija ustvari prave tipične
divlje deponije u kojima ne postoji nikakva kontrola prijema otpada, njegovo sortiranje i
reciklaža. Iako u nekim slučajevima postoji ograda i čuvari na takvim mestima, skupljači
sekundarnih sirovina nesmetano pale otpad da bi dobili sekundarne sirovina kao što je
metal. Takve činjenice su pre svega posledica nedostatka razumevanja za pitanja
zaštite životne sredine i zdravlja ljudi kao i nedostatka stručnjaka i stručne javnosti na
lokalnom nivou koji bi na pravi način upućivali lokalne vlasti da donose odluke koje su u
ekološkom interesu zajednice. Iako je edukacija svakako potrebna da se pitanje divljih
deponija u Srbiji reši, ona nije presudna, pošto je svim društveno odgovornim
pojedincima odavno jasno kakav problem divlje deponije izazivaju, ako ne zbog stvarnih
emisija , onda makar zbog vizuelnog zagađenja. Srbiji je potreban strožiji nadzor
područja divljih deponija kao i rigoroznije kazne za pojedince koji na takav način odlažu
smeće ,kako zbog prevencije takvog ponašanja, tako zbog mogućnosti da se na takav
način finansiraju projekti sanacije postojećih divljih deponija kao i projekti upravljanjem
tokova otpada. Lokalnim sredinama su potrebna značajna sredstva koja se tiču
celokupnog upravljanja otpadom koja se mogu ostvariti kroz podsticaje na državnom
nivou i uvođenjem dodatnih taksi za unapređenje životne sredine na lokalnom nivou.
Pojedine lokalne samouprave su i donele obavezu plaćanja ekoloških taksi u Srbiji.
Nažalost, u nekim slučajevima, prikupljena sredstva od pomenutih taksi se najmanje
izdvajaju za unapređenje životne sredine i upravljanja tokovima otpada.