САНИТЕТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ЗА ВРЕМЕ РАТА СА ТУРСКОМ 1912/13 ГОДИНЕ

Део 3: Операције у Северној Албанији

Александар С.Недок

Академија медицинских наука Српског лекарског друштва

МILIARY MEDICAL CORPS DURING OPERATIONS OF SERBIAN ARMY

IN NORTHERN ALBANIA 1912-1913.

Kључне речи: српски војни санитет, Северна Албанија, Рат 1912.-1913.

Key words: Serbian military medical corps, Norhern Albania, War 1912-1913.

УВОД.

Да ли је већ током израде Ратног плана за рат са Турском Ђенералштаб

српске војске размишљао о наступању у два правца: на југ Вардарском долином и
на запад према обали Јадрана преко северне Албаније до Медове и Драча? Да ли је
због тога њено десно крило било неуобичајено јако, или је одлука о наступању на
Јадран донета касније?* Не желећи да улазимо у расправу око овога, морамо нагла-
сити да се Србија после Берлинског конгреса 1878.нашла у геополитички веома не-
сигурном стању, јер је његовим одлукама била лишена сигурног прилаза морским
лукама како на Егејском, тако и на Јадранском мору и остављена на милост Аустро
угарске њеним војним присуством у Новопазарском санџаку, односно Турскe која
је остала у поседу Вардарске долине до Солуна. Ово је стање постало неодрживо у
првој деценији XX века заоштравањем односа са Аустроугарском, услед њене анек-
сије Босне и Херцеговине и « Царинског рата » којим је покушала да економски
уништи Србију, и услед доласка младотурског режима на власт у Цариграду са ње-
говим неоотоманским амбицијама са свиме што су оне у себи носиле. (1,2,3,4)
Ратним успехом у Македонији после Кумановске и Битољске битке глав-
ни део ратног плана био је испуњен, али не и осигуран, због насталих супротних ас-
пирација две ратне савезнице, Србије и Бугарске, у Македонији. Такође, две савез-
нице Србије, Грчка и Црна Гора, нису још завршиле своје операције, прва је у жељи
да овлада Епиром безуспешно опседала Јањину , а друга Љеш и Скадар. Осим тога,
на територији северне Албаније налазиле су се доста снажне турске трупе у јачини
од око три и по дивизије регуларне војске и више батаљона састављених од доморо-
дачког становништва, Албанаца и Муслимана, угрожавајући тиме сигурност већ за-
узетог залеђа у областима насељеним бунтовним албанским становништвом. Сто-
га се, и са политичке и са војне тачке гледишта, чинило оправданим да се приступи
остварењу подухвата којим би се српској држави осигурао излаз на море преко тамо-
шњих лука (Драч) и , сматрало се, тиме ставиле Велике силе пред свршени чин, а ис-
товремено ликвидирале турске трупе и помогло Црној Гори у зони Скадра, који су
њене трупе узалудно покушавале да освоје. (5,6,7,8)

Излазак на море
 Трупе III Армије су, напредујући ка југу, запоседале Косово, Дринска
дивизија 2.позива је 22. октобра заузела Ђаковицу, а Шумадијска дивизија 1. позива
23. октобра Призрен. Када су трупе III Aрмије стигле у Призрен почео је падати снег
на већ кишама раскаљано земљиште, а ускоро је наступила и јака хладноћа и мраз.
Ипак, на захтев српске Владе, Врховна Команда је одмах, 23. октобра,
издала наређење за покрет делова ових дивизија ка Јадранској обали у циљу заузима-
ња лука у Медови и Драчу.У великој журби трупе су морале за неколико дана да се
припреме за покрет и реорганизују за кретање планинским тереном, иако им је за тај
подухват недостајало свега, почев од зимске опреме, пре свега одеће и обуће у чему
су и иначе оскудевале ( јединице Дринске 2.су биле у својим народним оделима и о-
панцима већ пропалим током претходних ратних операција ), преко намирница ( на
једног војника је обезбеђено само по 2 хлеба уз нешто суве хране за цео пут од пла-
нираних 5 дана ).(5,6,8)
Недостајали су потребни лекови, а санитет је кренуо без своје транспо-
ртне јединице (санитетска колона) због непроходности праваца којима је требало да
се трупе крећу. (5)
Трупе су подељене у две колоне које ће се посебно кретати са састајали-
штем у зони Љеш – Медова: (5)
Десна колона ( делови Дринске 2: 7 пешадијских батаљона V. и VI.пука,
коњички дивизион, 2 брдске батерије топова, пионири, пекари, дeo болничке чете )
кренула је 28. октобра из Ђаковице да преко Спаса и Пуки за 5 дана стигне до Ље-
ша.
У овој колони у саставу санитета налазили су се следећи лекари (9,10,11
12, 13) :
Референт санитета дивизије: потпуковник др Јордан Стајић,
санитетска чета: командир мајор др Јаков Брик, рез.капетан 1.кл.др Анд-
ра Јовановић (до 3.01.1913.), рез.капетани 2.кл. др Ста-
ниша Симић и др Миливоје Ранковић
V пук: рез.капетан 2 кл. др Светислав Стефановић
VI.пук: рез.поручник др Михаило Н. Петрoвић.
(Сви су они касније радили у привременој болници у Љешу.)
Укупна јачина одреда: 9.219 војника, подофицира и официра.
Док је напредовао, одред је имао неколико сукоба са локалним Албан-
цима, од којих се један свршио страдањем групе од 100 војника који су осигуравали
релејну службу. Други сукоб се одиграо при прелазу реке Дрим , а трећи по присти-
зању на морску обалу, где је претходница од 2 батаљона пешадије, једног ескадрона
коњице и 2 топа морала да води борбу са турским трупама из 53. редифског пука
Дебарске дивизије које су се забарикадирале у љешкој тврђави.Том приликом зароб-
љено је 1.000 турских војника, 19 официра и доста ратног и санитетског материјала.
Заузећем Љеша успостављена је веза са црногорским трупама, а потом је у Медову
упућен један батаљон пешадије да заједно са Црногорцима чува пристаниште.(4,5,8)
Са позадином у новоослобођеним областима одржавана је стална веза
путем успостављене релејне линије чије су станице биле смештене у појединим насе-
љеним местима дуж пута.(5)
 Овај је борбени марш завршен за 9 дана, уз доста оболелих војника. Вој-
ници, већ исцпљени претходним ратним операцијама, а сада изложени тешким вре-
менским приликама, лоше одевени и обучени, гладни и промрзли јер су морали ноћу
да спавају под отвореним небом и без шаторских крила, масовно су се разбољевали.
Како није постојала транспортна санитетска служба, болесни војници остављани су
у успутним албанским селима где су се налазиле релејне станице, код Албанаца који
су за то новчано награђени (5)
После заузимања Љеша образована је војна болница, чију је управу пре-
узео мајор др Јаков Брик. У њој су, све до краја боравка српских трупа на албанском
приморју лечени српски војници који су се налазили у северној зони. Боловања је би-
ло доста, највише од маларије,трбушног тифуса и дизентерије, па је и умирање било
велико, понекад и до 15 војника дневно.
Лева колона (трупе из састава Шумадијске дивизије 1.позива: 6 батаљо-
на из састава X, XI, XII и XIX пука подељених у два комбинована пука, први и други,
1 коњички ескадрон, 1 брдска батерија, 2 митраљеске чете, пионири и део болничар-
ске чете, укупно око 6.500 војника, подофицира и официра) кренула је из Призрена
27.октобра правцем Везиров мост- Фани -Ороши -Љеш, путем којим се чак ни турске
власти нису усуђивале да прођу, јер су ту живела албанска племена која су се пре не-
колико месеци побунила против њих и заузела Качаник и Скопље. Њих је успут тре-
бало разоружати како би се обезбедила безбедна комуникација од Призрена до мора.
У саставу санитета, који се састојао из дела санитетске чете без транс-
портних средстава и без довољно опреме и лекова, били су.(9,10,11,12,13)
Референт санитета одреда мајор др Петар Поповић ( од јануара 1913. г.
рез.капетан 2 кл. др Сима Петровић)
лекари одреда: акт.поручници др Владимир Станојевић (2.пук) и др Ду-
шан Копша (1 пук),
санитетска чета: рез.капетан 2 кл.др Милан Симић-Поповић, поручник
др Ђорђе Сибер,војни обвезник др Стеван Иванић и војни об-
везник на одслужењу војног рока др Милорад Ј. Бошковић .
По хладном времену и неприступачном терену војници су се масовно
разбољевали, па су, услед немогућности да буду транспортовани, морали да се оставе
уз добру новчану накнаду по албанским кућама. Одред је имао срећу да не дође у су-
коб са локалним становништвом које су у почетку чинили муслимански, а затим ка-
толички Албанци, али је зато претрпео губитке услед веома лошег времена, маршова
-ња по врлетном беспућу и поплављеном терену, оболело је скоро 25% људског сас-
тава. После 10-дневног путовања одред је стигао до Љеша, где је затекао људство
Дринске 2 и са њиме учествовао ( једна чета и један брдски топ) у борби за освајање
тврђаве.(5)
9 новембра одред је кренуо на пут дуж морске обале од 60-70 км. преко
реке Маће до Драча, где је стигао 16.новембра одушевљено дочекан од хришћанског
становништва. Успут је одред освојио Кроју (12.11) и Тирану (15.11.), док су се дело-
ви разбијене турске 21.низамске дивизије повукле на југ у Кавају.(5)
Санитет је у Драчу одмах образовао амбуланту и болницу, које ће, како
се показало, бити веома запослене током целог боравка. Њихову управу је до болести
преузео др Душан Копша. Са деташираним батаљоном X пука у Тирани је остао пору
-чник др Владимир Станојевић, који је образовао гарнизону амбуланту и болницу и у
њој остао до евакуације у Солун, лечећи “велики број војника оболелих од пегавца и
маларије”. ( 11,12).
Из Тиране је одред преко Кавадара и Краба успоставио везу са Елбаса-
ном, где су се од 15.новембра налазили делови Моравске дивизије 2.позива, пошто су
претходно заузели Охрид и Дебар.По примирју их је заменио појачани XVIII пук Ду-
навске дивизије 1.позива ( лекари: капетан 1 кл. др Љубиша Вуловић и.капетан 2 кл.
др Коста Јовановић, у завојишту капетан 2 кл. др Драгутин Радишић ), а од јануара
1913. Моравска бригада , која је од 11 до 29. марта имала више сукоба са остатцима
Џавид -пашине Вардарске армије,потиснувши их ка Фијери.Она је у Елбасану и око-
лини остала до 22. априла, када се повукла на нову (привремену) државну границу.
(5,11,12)
У санитету бригаде су били: (11,12)
1. прекобројни пук: рез.капетан 2 кл. др Спира Николић и поручник
др Милосав Петровић,
2. прекобројни пук (део?) : рез.капетан 2 кл. др Боривоје Бераха
1.пољска болница: (од марта) поручник др Добривоје Стојнић
2.пољска болница: рез. поручник др Димитрије Калијадис
(Нисмо могли да установимо да ли је са њима био и неко од старијих
лекара.)
Ове две болнице радиће у Елбасану, а др Стојнић ће краће вре-
ме бити деташован у Ћукус , где је отворио етапну болницу.
На тај начин завршено је поседање Албаније до линије Драч-Елбасан-
-Струга и образована два административна округа: Љешки и Драчки. Јужно од ове
линије албанска племена образовала су своју привремену владу у Валони.
Снабдевање српских трупа на албанском приморју споразумно је пре-
узела Грчка својим бродовима. Касније је коришћена и веза са северним јадранским
лукама ( Трст) када је турска гусарска крстарица «Хамидије» почела са својим препа-
дима на бродове у јужном Јадрану. Када је та линија успостављена поправљено је и
снабдевање трупа намирницама и другим потрепштинама.(5)
20. новембра Србија, Црна Гора и Бугарска потписале су са Турском
примирје (Грчка је одбила због Јањине око које је још ратовала), које је сутрадан сту-
пило на снагу.
25. новембра обједињене су српске трупе у «Команду приморских тру-
па» са седиштем прво у Драчу, потом у Љешу .
Какви су проблеми у санитету ове војне експедиције били сведочи нам
др Сима Петровић: «....из Скопља послат у Албанију, где (сам) вршио дужност рефе-
рента санитета Албанског одреда у Драчу поред дужности управника драчких бол-
ница......По обољењу трупног лекара др Д. Копше свакодневно обилазио и логор на
Шкумби. Када су се сви наши лекари у Драчу разболели (тифус и пегави тифус) вра-
ћен у Драч, где (сам) остао скоро сам и све: вршилац дужности референта Албанског
одреда, управник и лекар свих 12 драчких болница са преко хиљаду оболелих и ра-
њених, лечећи и оболеле колеге др Д. Копшу, др М. Симића и др Ђ. Сибера док ни-
сам и сам тешко оболео од пегавог тифуса и 10. априла 1913. лађом пренет и остав-
љен на боловању у Крфу...»(9)
 То потврђују и податци из персоналног картона једнога од њих, др Ду
шана Копше, који је 1913.године у Албанији преболео дизентерију, трбушни тифус
и плеуропнеумонију и због тога био 5 месеци на боловању.(11,12)
Цела ова експедиција била је са санитетског гледишта врло комплико-
вана, изведена по зимском времену, без трупа припремљених за такав подухват, без
довољно намирница и лекова, без подношљивих смештајних услова и без могућнос-
ти да се спроведу праве превентивне мере у циљу заштите од заразних болести. Као
резултат свега тога је велики проценат оболелих и током самога марша до циља, а за-
тим и обољевања од разних заразних болести ( маларија, дизентерија, пегави тифус,
трбушни тифус, рекуренс ) од чега су обољевали и сами лекари, како се види из запи-
са др Симе Петровића и картона др Душана Копше. Нису се боље провеле ни касни-
је приспеле трупе, које су, транспортоване бродовима, стигле на Приморје при крају
зиме и почетком пролећа, јер се услови боравка нису могли променити.

Приморске трупе

Поседањем зоне Љеш-Медова било је завршено стратешко опкољава-

ње Скадра у ширем обиму који црногорске трупе нису могле саме да затворе.
Иако је примирје било на снази, повремено је кршено, па је у таквоме
једном сукобу код села Дајча током 17.и 18.новембра дошло до страдања веће групе
српских војника, изгубљено је 320 војника и мајор Борко Паштровић (5)
Зимско влажно време, мочварно земљиште, лоши смештајни услови
и исхрана допринели су појави епидемије дизентерије и маларије тако да је само у
болници у Љешу до краја јануара умрло 378 српских војника.(5)
Примирје је истекло 20.јануара 1913.
У обновљеним сукобима од 25.јануара, док су Црногорци нападали и
гинули на Бардањолту, трупе Дринске 2. су освојиле Бушатске положаје уз незнатне
губитке. У ноћи 26-27.јануара они су наставили неуспешне нападе на тешко утврђену
Брдицу претрпевши тешке губитке од преко 1.800 погинулих, рањених и несталих. На-
жалост, ови податци су непрецизни, како то наводи Живко Павловић у својој студији.
Само V.пук и 4.батаљон XI.пука изгубили су 861 војника, официра и подофицира. Пре-
ма једноме турском извештају у току ове ноћне борбе у којој је део продрлих српских
војника био опкољен, заробљено је 632 српска војника, подофицира и официра, а на
бојишту су нађена и 104 рањеника. (5,6,8))

Образовање Приморског кора српске војске

Не могавши да освоји Скадар, краљ Никола је затражио јаче ангажо-

вање српске војске, те је српска Врховна Команда 8.фебруара образовала Приморски
кор на челу са ђенералом Петром Бојовићем. За начелника санитета постављен је пу-
ковник др Ђока Владисављевић. Његов ађутант био је др Жарко Живковић, лекар на
одслужењу војног рока. (5,6,8,11,12)
У састав корпуса ушле су јединице досадашњих Приморских трупа и
Дринска дивизија 1 позива, коју је требало из Солуна превести бродовима до Медове.
У стварности је пред Скадар дошао само V и XVII пук са деловима ариљерије, пиони-
ра и аеропланско одељење са 4 авиона, док су остале јединице дивизије остале у Со-
луну одакле су враћене у Скопље, јер су у међувремену Велике Силе извршиле сна-
жан притисак на грчку и српску владу и запретиле блокадом Јадранске обале.(5)
Са овим јединицама дошао је и део санитета дивизије (9,10,11,12,13
14,15))
V.пук:капетани 2 кл др Јован Милосављевић и ( резервни)др Драгољуб
Милошевић,
XVII.пук: рез.капетан 2 кл. др Војислав Ст. Поповић и поручник др
Aлeксандар Весић
део болничарске чете: в.д.командира рез.капетан 1 кл. др Момчило
Ивковић и рез.поручник др Душан Радаковић.
Др Радаковић ће у Љешу радити у српској војној болници, а др Ивковић истовремено
бити управник свих онде постојећих болница (српска и две руске, кауфманска и петер-
буршка јелисаветинска), којима ће се од 18. априла придружити и руска болница «Град
Москва».. Том приликом је руским болничким бродом «Петербург» из медовске луке
већ сутрадан евакуисано 800 српских војника, 550 рањеника и 250 тифусара (пегавац).
Тифусаре су «неговали српска медицинска сестра и српски болничари». Овај контин-
гент је отпловио 19. априла за Солун, док је у три руске болнице остало око 700 рање-
ника и болесника. (16)
У Солуну је као руководилац амбуланте за српске војнике који су укр-
цавани за, или су враћани из Албаније, радио капетан 1.кл. др Платон Папакостопулос
са помоћним особљем.
Ова два новоприспела пука са већ у Албанији присутним српским је-
диницама у зони Скадра и Драча чинили су “Приморски кор” чија је дужност била да
обезбеђују запоседнуту северну Албанију и да помогну црногорским трупама у осва-
јању утврђеног Скадра.
Било је предвиђено да Кор броји 30.450 људи, 4.697 коња, 3.714 воло-
ва, 41 топ са 90 кара, 20 митраљеза, 4 аероплана и 1.905 кола. У стварности је он бројао
само 17.000 људи, 40 топова разних калибара и намене, 4 аероплана и 3.260 коња и во-
лова, остатак је због противљења Великих сила задржан у Солуну.(5)
Трупе су пребачене у 3 конвоја (5)
1. конвој (4 брода) са дунавским артиљеријским дивизионом (искус-
ни лекарски помоћник Мил.Којић ). У бури је један брод претрпео бродолом ударом о
стену, али су се сви осим једног војника спасли,
2. конвој ( 6 бродова ) сa XVII.. пуком , авионима и храном. За време
искрцавања у медовској луци нападнут је од турске лаке крстарице «Хамидије», којом
је приликом погинуло 60 и рањено 20 војника,
3. конвој ( 16 бродова ) са штабом Кора, V-им пуком, артиљеријом,
пионирима, инжињеријом, понтонима, санитетским слагалиштем, особљем и опремом
две руске болнице које су дошле у помоћ српској војсци и Црногорцима. Овај је конвој
упркос перипетија које су стварале Велике силе притискујући грчку владу ипак стигао
до одредишта 18 марта, путујући са задржавањем у Коринту, праћен грчким ратним
бродовима ради заштите од турске гусарске крстарице «Хамидије».
Имајући у виду веома лоше хигијенске и временске прилике, због ве-
ликог процента обољевања присутних трупа, при чему су се поред сезонских болести
шиириле и озбиљне заразне болести (маларија, дизентерија, трбушни и пегави тифус,
рекуренс) које нису мимоишле ни санитетско особље, санитет је био принуђен да, по-
ред главних болничких центара за обе групације (Драч и Љеш), отвара и стационаре
у Тирани, Каваји, Кроји и Елбасану које су опслуживали присутни трупни лекари. Ни-
су сачувани тачни податци о броју лечених и умрлих, али се већ из наведеног извеш-
таја др Симе Петровића види колико је број оболелих био лечен само у једној, драчкој
болници.Успостављеним морским саобраћајем између Солуна и албанских пристани-
шта било је могуће да се тешко оболели транспортују до Солуна упркос ометањима
Великих сила.(5, 16)
Поред српске, у Љешу су се налазиле и две већ поменуте руске бол-
нице(касније још једна) и војишно Санитетско слагалиште, као и база хране и фуражи.
По приспећу појачања извршена је дефинитивна подела сектора, та-
ко да је црногорска воска држала секторе Тарабоша и Бардањолта, а српска сектор Бр-
дица, са којих је требало извршити нападе у циљу освајања Скадра, о чему су направ-
љени детаљни задатци, а врховна команда над српским и црногорским трупама пове-
рена ђенералу Петру Бојовићу.
Сви учињени поступци српске Владе нашли су се пред великим при-
тиском Аустро-угарске која је константно претила ратом, у жељи да изнуди повлачење
српских трупа са територије Албаније, посебно из драчке луке. Ратна опасност, која се
надвила над Србијом, претила је да се преко њене заштитнице Русије прелије у велики
европски конфликт, који у то време за силе « Срдачне антанте « ( Енглеска, Францус-
ка и Русија) због њихове неспремности није био пожељан. Стога су се и оне придружи
-ле притиску на српску владу да повуче своје трупе из Албаније уопште, а на црногор-
ску да се повуче од Скадра, претећи не само блокадом, већ и бомбардовањем опсадних
положаја, уз то дефинитивно доносећи одлуку да Скадар припадне будућој држави Ал
-банији.
Нашавши се пред претњом рата са Аустро-угарском, која је на грани
-ци са Србијом концентрисала око 200.000 војника према 25.000 српских, српска Влада
је 28. марта 1913.донела одлуку о прекиду опсаде Скадра и повлачењу својих трупа из
северне Албаније у Солун** Тако су се распршила њена надања да ће стављањем Ве-
ликих сила пред свршени чин обезбедити за Србију директан морски прилаз, што је и
био један од њених најважнијих политичкихмратних циљева. Истовремено је тиме заче
-та и клица наступајућег неспоразума са Бугарском око будућих граница у Македонији
који ће се завршити ратом и распадом Балканског савеза.
Трупе су постепено током априла бродовима враћене у Солун.
Црногорци су преговорима са Есад-пашом успели да уђу у Скадар у
коме је дошло до глади, али су под притиском и претњама Великих сила били прину-
ђени да га напусте.
Ова авантура српске војске, у којој је санитет узео пуно учешће под
врло неповољним временским, хигијенским и организационим околностима, а његови
лекари се срели са пегавцем, њу је коштала губитка од око 3.500 војника погинулих и
умрлих, а многи од њих су се вратили трајно оштећеног здравља.

Закључак
 И овом приликом као и у каснијим ратовима , српски војни санитет
је беспоговорно учествовао током целога трајања ове вишемесечне операције, иако је у
њега ушао потпуно неприпремљен или, по речима ђенерала Живка Павловића (5), «са-
нитетска служба није била организована,лекова скоро није ни било»,он је пожртвовано
пратио своје јединице и у тешким околностима покушавао да се организује и да пружи
све што се у таквим околностима могло, трпећи и сам те исте неповољне животне и са-
нитарне услове и болујући од истих болести као и они којима је своју помоћ
пружао.Са
ове удаљене(скоро 100 година) временске дистанце и поучени многим следујућим при-
мерима из бурних догађаја у којима су наши славни претходници или, много касније, и
ми сами учествовали, не можемо а да се не уздржимо од закључка да је санитет најче-
шће учествовао у догађајима на чије медицинско обликовање није могао да утиче и да
су из тога произашле многе непотребне жртве како међу онима који су били брига са-
нитета, тако и у самоме санитету . И што је најтрагичније, у анализама историјских до-
гађања о раду војног санитета тешко се наилази по која реч, иако је он по својој приро
-ди не само најплеменитији део војне машинерије, већ и онај од чијег деловања њего-
вим многоструким учинком зависи борбена готовост војне силе, почев од превентив-
ног (очувања здравља), па преко благовремене и стручно указане помоћи до рехабили-
тације рањених и оболелих, до њиховог успешног повратка у борбене редове.

Додатак

Да би илустровали сложеност Јадранске експедиције износимо непосредно сведо-

чење учесника, део оперативног дневника Болничарске чете Дринске дивизије 2. по-
зива који се односи на ту епизоду: ( 17)
……………………………………………………………………………………………..
28. октобар 1912.: Ђаковица. Полазак за Спас, увече логор у Ћафа-Прушиту.
29. 10. на путу. Због лошег пута иде се у колони по један. Оболели војници враћени
натраг у Ђаковицу у пратњи 8 болничара. Храна: хлеб и сланина.
30. 10. Пут преко Дрима и Везировог моста у колони по један. Киша непрестано па-
да. Храна: кувано јело са говеђим мсом.
31. 10. Пут за Ћафа-Малит. Храна: хлеб.
1-2. 11. Пут за Берат. Храна: хлеб са сланином и кувано јело. Време хладно. Пред
Бератом пушкарање са Арнаутима.
3. 11. Пут за Пуку. Киша. Слаби и изнемогли војници утоварени у резервна кола и
остављени са болничарима да крену за колоном. Храна:хлеб.
4. 11. Ведро. Јуче одред V пука водио борбу са јаким одредом Турака и Арнаута уз
помоћ пристигле артиљерије. Непријатељ протеран. Има неколико рањеника превијени
и са њима остављена два болничара. Храна:хлеб.
5. 11. Киша. Пут за Задрим (ље) кроз равницу пуну воде од кише и изливене реке.
Топовска пуцњава из борбе V пука код Љеша. Храна: хлеб.
6. 11. Пута за Љеш. Предвече у 6, 30 стигли пред Љеш. Храна:кувано пшенично бра
-шно, увече гриз.
7. 11. Љеш. Примили болницу која је смештена у џамији. Хтана: мешене погаче.
На путу од Ђаковице до Љеша угинуло 11 коња из четне коморе.
8.-11. 11. Уређивање болнице. Храна: кувана
 11. 11. – 2. 12. Борбе са Турцимма на Дајчу. Велики број рањеника.
3. – 6. 12. Послате патроле до села Кадели да траже рањенике.
7.- 8. 12. У селу Дајчу нађено 30 погинулих, тамо сахрањени.
9. – 11. 12. Из дивизије наређено да се у VI пук пошаље 14 болничара, а у болницу
у Драчу 32.
12. 12. – 2. 01. 1913. редовни рад чете.
3. – 7. 01. Топло и ведро време. Наређено да чета буде спремна за пкрет.
( од 8. 01. до 22. 01. није ништа уписано).
23. о1. Логор у селу Дајч.
24. 01. Развијено завојиште и послате патроле болничара да траже рањенике. Нису
нађени.
25. 01. село Бабе. Логор.
26. 01. село Бушат. Логор.
27.01. У 6, 45 изјутра почели да стижу рањеници из ноћног напада на « Брдицу».
Примљено 628 рањеника, лакши евакуисани у Љеш, 144 тежих остали, 2 ноћу умрла.
28. 01. Сви рањеници евакуисани у Љеш. Завојиште премештено код католичке
цркве.
29. – 31. 01. Примани заостали рањеници.
1. – 10. 02. Пријем болесних војника. Слати у болницу у Љеш. Болница у Љешу
предата поручнику др Душану Радаковићу.
11. – 14. 02. Пријем и евакуација болесних војнка у болницу у Љешу. Храна: стал-
но у порцији по пола сланине и меса.
15. 02. Мајор др Јаков Брик, командир болничарске чете пуштен на боловање од 2
месеца, чета предата рез. капетану 1. клас др Боривоју Берахи.
16. 02. – 5. 04. свакодневни пријем и евакуација болесних војника у Љеш.Киша па-
дала непрекидно од 25. 02. до 2. 04. 21. 03. дошао на прекоманду медицинар Живко Ву
-чићевић. Др теологије Влад. Таушановић био гост у чети и помагао у болници у Љешу
6. 04. Одлазак у Љеш ради укрцавања и повратка у Отаџбину.
7. – 10. 04.Логор у Љешу, руководилац укрцавања у недостатку лекара медицинар
Живко Вучићевић.
11. 04. Укрцавање у Сан Ђовани ди Медуа у брод «Гулиадрис». Р Боривоје Бераха
одређен за в.д. референта санитета дивизије и путује друим бродом са штабом.
12. – 16. 04. Пут морем Патрас-Коринт-Солун.
17. – 18. 04. искрцавање у Солуну. У згради «Београдске задруге» отворена српска
болница.
1. – 20. 04. пут у Скопље возом.
21- .28. 04 Логор у Скопљу. Др Бераха поново примио чету.
29. – 30. 04. Пут у Приштину.
.............................................................................................................................................
Извори

1. Димитрије Поповић: Борба за народно уједињење 1908-1914., Геца Кон, Бео-

град, 1936, 95-129
2. Станоје Станојевић: Српско-турски рат 1912, Београд, Геца Кон, 1928, 1-168,
177-186
3. Димитрије Ђорђевић у: Историја српског народа, књ.VI-1, С.К.З., Београд, 1983,
178-207
4. Влад. Ј. Белић : Ратови српског арода у XIX. Веку (1788.-1918.), Геца Кон, Бео-
Град, 1936, 111-115
5. Живко Г. Павловић : Опсада Скадра 1912.-1913., Београд, 1926, 1-209
6. Милутин А. Лазаревић : Српско-турски рат 1912. године, књ.3, С.К.З., Београд,
1931, 186-193,200-201
7. Милутин А. Лазаревић : Српско-турски рат 1912. године, књ.1, С.К.З., Београд,
1928, 51, 59
6. Саво Скоко: Продор на Јадран, у « Војвода Радомир Путник», књ. 1, БИГЗ, Бео-
град, 1984, 219, 314-334
9....Вој.М.Суботић-мл.: Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратови-
ма са Турцима и Бугарима 1912. и 1913., Српски Црвени Крст, Београд,
1919, 1-104
10..Вој.М.Суботић-мл.: Поменик погинулих и помрлх лекара и медицинара у рато-
Вима 1912-1918, С.Л:Д.; Београд, 1922, 1-139
11. Александар С.Недок: Персонална историја српског војног санитета 1836-1918.
необјављени податци (рукопис код писца )
12. Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије: персоналнa картоте-
ка активних и резервних официра , Војни Архив., Београд
13. Војномедицинска академија, Београд: персонални картони лекара Главне војне
болнице БЈВ, Архив ВМА
14. Врховна Команда: Приморске трупе (архив), Војни Архив., Београд, поп.2, кут.
74, фасц..18, р.бр.17, л-21
15. Врховна Команда : Албанско-шумадијски одред (архив), Војни Архив., Београд,
поп.2, кут.111
16. Галина И.Шевцова: Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912-1917.,
(српски превод), Инфинитас, Београд, 2010, 60-64 и 209-213
17. Оперативни дневник болничарске чете Дринске дивизије 2. позива. Војни Ар-
хив, Београд, поп. 2, кут. 65, фасц. 1, док. 8/1

Sources:

1. Popović D.:The struggle for people’s unification, 1908-1914.,Geza Kohn, Beograd,

 1936, 95-129 ( Serbian)
2. Stanojević S.:Serbo-Turkish war 1912., Geza Kohn, Beograd, 1928, 1-168, 95-129
( Serbian)
3. Djordjević D. In: History of Serbian People, book VI-1, Srpska književna zadruga,
Beograd, 1983, 178-207 (Serbian)
4. Belić V.J.: Wars of the Serbian People in XIX Century ( 1788-1918), Geza Kohn,
Beograd, 1936, 111-116 (Serbian)
5. Pavlović Ž.: The Siege of Scutari 1912-1913, anonym., Beograd, 1926, 1-209
(Serbian)
6. Lazarević M.A.: Serbo-Turkish war 1912.,book 3, Srpska književna zadruga,Beograd
1931, 186-193, 200-201 (Serbian)
7. Lazarević M.A.: Serbo-Turkish war 1912.,book 1, Srpska književna zadruga,Beograd
1928., 51, 59 (Serbian)
8. Skoko S.: The Breach to Adriatic, in Marshal Putnik, book 1, Beogradski izdavački za
-vod, Beograd, 1984., 21, 314-334 (Serbian)

9...Subotić-jr. V.: Serbian doctors and voluntarian nurses during wars against Turks and
Bulgars 1912-1913., Srpski Crveni Krst, Beograd, 1919, 1-104 (Serbian)
10. Subotić-jr. V.: Memorial of killed and dead doctors and medical students during wars
1912-918., Srpsko lekarsko društvo, Beograd, 1922, 1-139 (Serbian)
11. Nedok A.: History of Serbian Military Medical Corps 1836-1918(non published data)
12. Ministry of Army and Navy of the Kingdom of Yugoslavia, Personal documents of ac
-tive and reserve officers, Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd (Ser-
bian)
13. Personnel documents from ex Main Military Hospital of the Kingdom of Yugoslavia,
Arhiv Vojnomedicinske Akademije, Beograd (Serbian)
14. Serbian army 's Supreme Command:Documents of the Maritime Corps, Vojni Arhiv,
Beograd, pop.2, kut. 74, fasc. 18, doc. 17, p. 21 (Serbian)
15. Serbian Army's Supreme Command: Documents, Albanian- Shumadia task force1913
Vojni Arfhiv, Beograd, pop.2, kut. 111 (Serbian)
16. Galina Shevtsova:Russian welfare aid to Serbia during the wars 1912/1913, Infinitas,
Beograd (Serbian translation), 60-64, 209-213
17. Operational Diary, Infirmary Unit, Drina Division, 2nd Line, Vojni Arhiv, Beograd,
Pop. 2 , kut. 65, fasc. 1, dok. 8/1

напомене

* У погледу Ратног плана Србије за рат са Турском постоје различита миш-

љења по питању планирања продора српске војске на Јадран:
Једно, старије, али врло релевантно и изнето без икакве резерве, је мишље-
ње савременика др Станоја Станојевића, историчара, професора Универзитета и члана
Краљевске Српске Академије наука у његовој опширној монографији о српскотурском
рату на стр.154 (2) : «... При изради плана за рат против Турске српски је Ђенералштаб
предвидео и излаз на море, на Љеш и Сан Ђовани ди Медуа, и на Драч. Због тога је ђe-
нерал Путник и одредио да Трећа армија буде знатно већа, но што је за то, непосредни
њен задатак –освојење Косова и Метохије , било потребно....»
Друго, новије, које износи др Саво Скоко (8) у својој монографији о војво-
ди Путнику (стр.314-315):« Албанска операција није била предвиђена српским ратним
планом, иако је излазак на море био један од циљева српске државне политике тога до-
ба. Вероватно се рачунало да ће црногорска војска брзо и лако заузети северну Албани
ју и Скадар.....Када се показало да су та очекивања нереална...председник српске владе
Никола Пашић је 2.новембра телеграфисао Путнику да је општа ситуација врло повољ-
на и да би било добро да српска војска избије на Јадранско море...«
Скоко поред овога наводи да су постојале четири варијанте ратног плана.
Милутин Лазаревић, ђенералштабни официр, у својој првој књизи трило-
гије о српско-турском рату ( 3) наводи два податка који се односе на планове војводе
Путника:
1. (стр.51): «...војвода Путник није оставио за собом ни један докуменат у
коме би била изражена целина његове замисли...» и
2. (стр.59): војвода у директиви команданту III Aрмије каже «...кад будете
заузели Приштину..осим Моравске дивизије 2. позива која за први мах остаје у Приш-
тини, све остале ваше трупе имају, без задржавања, да продуже наступање каСкопљу.»
Ни Живко Павловић, најближи сарадник војводе Путника не потврђује по
стојање планова за марш ка Јадрану. На стр.91 (5) он каже: «...Упућивање наших трупа
кроз северну Арбанију на Јадранско Приморје имало је првенствено политички чин, а
потом и војнички..Када се с наше стране осетило да убрзо могу отпочети преговори за
закључење примирја..тада се тежило да ми на Јадранско море избијемо пре но што би
Велике Силе отпочеле преговоре и посредовања за мир, како би се оне у моменту пре-
говора за мир ставиле пред свршени чин...који би нам могао обезбедити давно жељено
наше избијање на Јадранско море,чиме би се постигла економска независност Србије»
Било како било, све је изведено на захтев Владе у оквиру њених стратеш-
ких опредељења, која су се на крају показала узалудна.

**
Нарочито су активне у инсистирању и претњама биле Италија и Аустро-
Угарска због својих аспирација на Јадранској обали, уз снажну подршку Немачке. Са
друге стране, силе «Срдачног споразума» (Француска, Велика Британија и Русија) ни-
су се још осећале довољно спремним да се упусте у даље заоштравање ситуације која
би могла ескалирати до општег сукоба. Тако се десило да су се све у томе тренутку за-
једно одупрле српским и црногорским аспирацијама.. Општи рат због сукобљених ин-
тереса био је за кратко одложен.(1,3,4,5)

***
објашњење назива турских дивизија:

низамска дивизија = дивизија активне војске

редифска дивизија = дивизија резервне војске (територијалне)
башибозлук = нерегуларне и добровољачке јединице

Кореспонденција / correspondence: anedok@sbb.rs

Copyrights: Alexander S.Nedok, M.D., Ph.D.