Naslov originala

Walt Whitman
MANLY HEALTH AND TRAINING
With Off-Hand Toward Their Conditions
UVOD
Vama čiji je pogled zastao na ovom naslovu, vama za koga se nadam da ćete
do kraja ostati uz ovaj priručnik – za svakog muškarca, bogatog ili
siromašnog, radnika ili lezilebovića, za sva životna doba, od početka života
pa do njegovog kraja – vama svakako ništa nije ovoliko blisko, niti vas išta
može ovoliko obuzimati tokom celog života koliko ono što ću sada
predstaviti kroz nekoliko celina sastavljenih od jednostavnih i, nadam se,
razboritih saveta, a sve u cilju napretka vašeg dobrog muškog zdravlja. Nije
mi nimalo žao što ću celu knjigu posvetiti ovoj temi; uistinu, mislim da ju je
dovoljno samo pomenuti i odmah steći mnogobrojnu publiku, željnu da o njoj
nešto sazna.
Muško zdravlje! Nema li određenog šarma, neke fascinantne magije u tim
rečima? Mogu da zamislim izraze lica koje one bude kod mnogih junoša,
snažnih, bistrih, hitrih, čiji su umovi uvek osećali, mada to nikada nisu
pretočili u reči, težnju da dostignu savršenstvo sila sopstvenog tela – koji su
sebi priznali da bi sva druga dobra ovog postojanja teško bila dobra u
poređenju sa savršenim telom, savršenom krvlju – bez turobnih raspoloženja,
bez slabosti, bez nemoći, manjkavosti ili ičeg lošeg. Umesto toga, oni su
preplavljeni živahnošću i žarom, snagom Herkula, gipkošću, čistim tenom i
raskošnim darovima (koji uz sve to idu) poput nasmejanog glasa, vesele
pesme od jutra do mraka, sjaja u oku i uvek vesele duše!
Baš takvim mladićima – svima koji čitaju ove redove – koristeći hitro
pero, skiciram neke od osnovnih uslova neophodnih za to stanje dobrog
zdravlja o kojem govorim – stanja koje je, želeo bih da se to jasno razume,
daleko lakše dostići nego što mislite. U tom pogledu, čak i mnogi već dugo
priklješteni lošim navikama ili bolešću, ne smeju očajavati, već marljivo
ovom idealu stremiti, kao nečemu što će razumno, izvesno i gotovo sigurno
dostići.
REZULTATI ZDRAVOG TELA
Na spisku obeležja muškog zdravlja i savršenog stasa, unutrašnjeg i
spoljašnjeg, nalaze se bistro oko, prozračan i moguće pocrneo ten (ovo nije
neophodno), ponosit stav, lak korak, sladak dah, zvonak glas i tek malo ili
nimalo razdražljiva ćud. U slučaju koleričnog čoveka, gotovo je sigurno da
mu nešto nije u redu sa želucem, zglobovima ili krvlju. U devet slučajeva od
deset, kada se ovo otkloni, narav se vrati na svoje mesto.
Govoriću uskoro o zdravlju kao kamenu temeljcu istinske muške lepote.
Možda ono ima više veze (nego što se pretpostavlja) sa sposobnošću da se
bude dobar prijatelj, dobar gost, uvek rado viđen u društvu, kao i s
božanskom radošću prijateljstva. U ovim pojedinostima (a one jamačno
uključuju dobar deo najuzvišenijih blagodeti postojanja) postoji ta suptilna
vrlina u zdravom telu, sa svim svojim savršenim funkcijama, koju ništa drugo
ne može da nadomesti, a koja će sama po sebi nadomestiti mnoge druge
manjkavosti, poput obrazovanja, prefinjenosti i tome slično.
Čak sam se ponekad zanosio mišlju da postoji predivan lekoviti uticaj u
prisustvu muškarca koji je savršenog zdravlja! S druge strane, šta može biti
pogubnije od toga da je neko stalno okružen bolešljivim ljudima i da samo s
njima ima posla?

CILJEVI
Nije previše zahtevati od mladića, kao ni od javnosti (oličenoj u savesnim
novinarima, govornicima i drugima), da na temu ovog velikog pitanja
zdravlja, muške forme i ispravnosti, zdrav razum preuzme kormilo i čvrsto ga
drži. Znam da će mnogima ovo delovati kao savet koji nije lako ostvariv. Pa
ipak, priznajem da se nadam da će se on s vremenom ostvariti. Jer gde, pitam,
postoji takav muškarac, mlad, star ili srednjih godina, koji iznad svega ne
žudi za savršenim stasom?
Cilj mi je da predstavim, na sabran, povezan način i radi opšte upotrebe,
niz činjenica, pravila i predloga koje bi bilo poželjno da prihvate oni koji se
još uvek nisu ozbiljno posvetili temi razvoja savršenog i muževnog stasa. Ti,
pretežno, pripadnici širokih narodnih masa i mladići, čine nesaglediv korpus
publike kojoj su moji saveti upućeni. Stoga će biti neophodno da pretresemo
neke opšte stavke koje bi mogle biti već poznate onim čitaocima koji su u
prošlosti proučavali ovu materiju. U svakom slučaju, ni njima neće nimalo
škoditi da se ponovo podsete nekih već znanih pojedinosti. Uistinu, sasvim je
verovatno da je za tri četvrtine mladića i muškaraca srednjih godina, ne samo
u ovom gradu Njujorku, već i u svakom delu Sjedinjenih Država, najbolje što
mogu za sebe da urade to da pažljivo pročitaju, jednom ili dvaput svake
godine dok su živi, ove redove koje sada ispisujem.
S druge strane, cilj će mi biti ostvariv samo na nepovezan i razuđen način,
a moj stil pisanja neće biti pun tehničkih pojmova niti fraza. Priznajem da
nisam nikakav lekar, već samo neko ko je, kroz posmatranje i proučavanje,
počeo da zdravlje posmatra kao temu za koju bi često bilo bolje da je
obrađuje, za opštu upotrebu, neko ko je laik, nego čovek od medicine. Ko je
ikada čuo za to da je neko od potonjih napisao traktat, a da mu glavno
usmerenje nije bilo da se obrati medicinskom kružoku više nego bilo kome
drugom?
Započeo bih sa izgradnjom sala za gimnastiku, ne bi li one s vremenom
postale sastavni deo svake državne škole u Americi, sve od Mejna pa do
Teksasa, od severne granice Vašingtona do najjužnije tačke Floride. Ovo, bez
sumnje, zvuči ekstravagantno površnom čitaocu, ali onome koji je proučavao
ovu temu i koji je svestan da, pod svim mogućim okolnostima, ispravno
vežbanje utrostručuje prirodnu moć, izdržljivost i zdravlje tela, biće jasno o
čemu se radi. Nema tog lovca, ratnika, divljeg Indijanca ili najjačeg i
najgipkijeg drvoseče Zapada kojem se uz razborito vežbanje ne bi poboljšali
svi prirodni kvaliteti. To je veština čiji je zadatak da uzme prirodne klice ili
talente i razvije ih u potpunosti i na najbolji mogući način.

ŽIVOTINJA
Nemojte dozvoliti da vas zaplaši ova reč, dragi čitaoče. Smatram da je
apsolutno neophodno da čovek bude istinska životinja – zdrava i energična.
Ovo je, budimo iskreni, ključ i koren većine opaski koje ću pred vas izneti.
Pošto je ostvarenje tog cilja uža specijalnost ove knjige, neophodno je iz tog
ugla i razmotriti sve što pripada vama, čitaoče, vašem telu, građi i ostalom.
Zašto da ne? Na skoro sve drugo obraća se pažnja osim na životinjski deo
čoveka – kao da je to nešto čega bi se trebalo stideti i što bi trebalo potisnuti,
a to je teorija u koju se zaklinju mnogi dobri ljudi, koji u skladu s njom i
delaju prilikom odgajanja dece.
Svakom rečenicom ove knjige postajaće vam sve očiglednije da moja
teorija nije takva. Svestan sam, kao i svi drugi, da čovek poseduje moralnu,
nežnu i misaonu prirodu koja se takođe mora razvijati; ali tvrdim da je, u
ovom trenutku, sva tendencija usmerena na to da se i previše razviju ti delovi,
dok je prostor namenjen razvoju fizičkog dela skučen i mizeran.
Da, čitaoče, propovedam ideju da čovek mora biti savršen prvenstveno u
pogledu svog tela – počinjem od njega kao naše osnovne teze, našeg temelja.
U tom pogledu bih, svakodnevnim jezikom, sada izneo nekoliko osnovnih
saveta i predloga. To bi zaista valjalo uraditi. Eh, kad bi drugi pisci, a uz njih
i učitelji, krenuli stopama mog uticaja – sve dok više ne bi bilo nijednog
čoveka, posebno mladog, uzduž i popreko naše zemlje, koji bi ostao
neobavešten u pogledu ovih jednostavnih zakonitosti i time se doveo u stanje
narušenog zdravlja i gubitka muškog stasa.
Moj trud zaista neće biti uzaludan ako se ispostavi da su ovi saveti pravi
način da se zadobije pažnja mlađeg dela američkog društva. Kada se jednom
stekne taj osećaj potrebe za poletnim stanjem tela, nije ga ni najmanje teško
zauzdati, ali kada se on jednom temeljno izgubi, posle ga možete samo ožaliti
i dugo, uzaludno tražiti. Čak i ako se ikada povrati, neophodno ga je duplo
pažljivije nadgledati nego ranije. Ipak, ne bih želeo da obeshrabrujem one
koji, već narušivši svoje zdravlje, pokušavaju da ga ponovo steknu. Pre bih
želeo da im stavim do znanja verovatnoću, gotovo garanciju da, uz razborito
rukovođenje svojim telom, mogu da potpuno povrate zdravlje.
ZA UČENIKE, ČINOVNIKE I ONE KOJI RADE UMNE POSLOVE ILI
RADE U SEDEĆEM POLOŽAJU

Znači li to onda da se ne može naporno učiti bez narušavanja zdravlja – jer

učenje je umno vežbanje? Već sam negde savetovao da ne samo da može,
već i da učenje može doprineti zdravstvenom boljitku. Jedino je samo
studiranje, bez razvijanja stasa, smrt. Čitaoci moraju da veruju mojim
argumentima jer nemam vremena da popunim sve rupe i povezem jednu
stavku s drugom kao što bih to inače činio, kada ne bih imao ništa drugo da
radim. U ovom trenutku, nekoliko sugestivnih stavki moraće da posluže kao
odgovor, a siguran sam da se obraćam ljudima inteligentnih umova koji već
znaju ponešto o ovoj temi.
Kažem mladom čoveku ne samo da mentalni razvoj može da teče uporedo
s fizičkim razvojem, već i da je to uistinu jedini pravi način na koji bi to
trebalo da se odvija – napredovanjem u oba toka uporedo, na njihovu
uzajamnu korist. Ako ste učenik, budite takođe i učenik tela, osoba koja
upražnjava muške vežbe, uz svest o tome da će široka pleća, mišićavi par
ruku i dve žilave noge biti podjednako vredno dostignuće, koje će vam
podjednako biti pri ruci kroz budući život, jednako kao i geometrija, istorija,
klasični jezici, pravo, medicina ili veronauka. Neka vas ništa ne odvrati od
dužnosti prema svom telu! Priviknite sebe na žustru šetnju po svežem
vazduhu, na vežbu veslanja i na glasno recitovanje po brdima ili duž obale.
To su metode kojima možete s trostrukom silom pristupiti rešavanju svih
zagonetki i poteškoća svog studentskog života – kakvi god bili problemi s
kojima vas suočavaju knjige ili profesori. Štitite svoju mušku moć, svoje
zdravlje i snagu, od sveg bola i povreda – ovo je najsvetija dužnost koja će
vam ikada biti poverena.
Vama, činovnice, književnice, bogatašu, lezileboviću, isti savet. Na noge!
Svet je (možda ga sada posmatrate bledim i zgroženim očima) prepun poleta i
lepote, ako mu pristupite u pravom duhu! Na noge čim svane! Ako ste u
gradu, čak ćete i tu pronaći više nego dovoljno izvora zabave i interesovanja
u njegovim raznolikim ličnostima i razonodama, u prizorima njegovog
buđenja i prilagođavanja dnevnim zadacima, u gužvama oko njegovih
trajekata i sve do glavnih raskrsnica, u njegovim velikim depoima i pijacama.
Nemojte se lako obeshrabriti. Pružite mojim savetima pravu priliku – ne tek
nekoliko dana ili nedelja, već mesece. Rano ustajanje, rano leganje, vežbanje,
jednostavna hrana, temeljna i marljiva upornost da nastavite s lagano
započetim vežbanjem, negovanje vesele ćudi odlučnom voljom, društvo
prijatelja i određeni broj sati svakog dana provedenih na običnom zaposlenju
– sve ovo, tvrdim, koliko god bilo jednostavno, dovoljno je da vam unese
revoluciju u život i pretvori ga iz slike i prilike sumornosti, nemoći i
neodlučnosti, u istinski život, kao što i dolikuje ovakvom univerzumu, punom
svih suštinskih sredstava za postizanje sreće, punom nežnih ljudi dobrih
namera i korisnih prirodnih procesa koji neumorno rade, gde sunce sija,
cveće cveta, usevi rastu, vode teku, uz sve ostalo što bi se moglo poželeti,
samo da bi čovek mogao da bude ispravno naštimovan ne bi li učestvovao u
univerzalnoj snazi i radosti. Ovo on mora da čini kroz razum, znanje i
rekreaciju – ukratko, kroz vežbu jer to je ukupni zbir svega.

MORALISTIMA, REFORMATORIMA I SLIČNIM

Gajim duboko ubeđenje, kao rezultat svega što sam video u Njujorku,
Bruklinu i drugim gradovima, da je jedini ispravan i koristan način da se
dođe do moralnih omladinaca taj da se od njih načine zdravi, čistokrvni i
energični primerci muškarca. Najmudriji sveštenik, učitelj ili čovekoljubac
nije onaj koji se zauvek zadržava na apstraktnim kvalitetima, s glavom u
oblacima, ili onaj koji teži da od naših mladića načini čedne beskrvne utvare.
To ne može biti tako; pa ipak, verujem da bi iz zdravlja i dobrog stasa
proizašao i mnogo bolji razvoj moralnosti i neopipljive dobrote.
U ovom trenutku postoji uzajamno uzmicanje između čistog moraliste i
učitelja zdravih telesnih vežbi i igara – uzmicanje koje, po mom mišljenju, ne
bi uopšte trebalo da postoji. Nekada nije bilo tako. Mladići Atine i drugih
grčkih gradova razvijali su svoje telesne, mentalne i moralne sposobnosti i
savršenstva istovremeno, što jeste jedini način, uistinu, na koji se obuka može
oblikovati tako da se posvećuje dovoljno pažnje celom muškarcu. Ponavljam
da je prva potreba mladića da bude dobro i zdravo; na takvom temelju, on će
imati više sklonosti da postane dobar, ispravan, prijateljski nastrojen i
ispunjen samopoštovanjem.

NEZDRAV ŽIVOT – KAKO SE IZBORITI?

Razum poručuje čoveku ne toliko da je smrt užasna, koliko to da je razvlačiti
beskoristan, manjkav i bolešljivi život užasno. Čak mislim da bi, ako bi se
takav život nastavljao godinu za godinom, bez mogućnosti promene, smrt
bila poželjnija – ona bi bila srećno olakšanje.
S tim u vidu, najviši cilj kojem muškarac treba da stremi jeste da, počevši
još pre nego što i postane muškarac, čak u ranoj mladosti, položi temelje
zdravog i ispunjenog života time što će sebi obezbediti zdravo i sposobno
telo. Potpuno je uzaludno reći (premda ovo naše civilizovano doba to na
mnoge načine i govori) da bolestan, nezdrav i polumrtav čovek vodi život
koji je zaista vredno živeti. Kada razmotrimo kakvi nepregledni rojevi ovih
bolesnika (ili makar ne naročito zdravih) postoje na svetu, ova činjenica
poprima užasavajuće razmere!
Da, ponavljam, postoji više nemira i užasa u jednom nesrećnom životu,
koji je takav postao nedostatkom izdržljivosti i kondicije, nego u bezličnoj
smrti stotine. Obratimo pažnju na to da učinimo život vrednim življenja;
pružimo muškom zdravlju i stasu priliku da češće budu izučavani i uz napore
održavani.
ATLETIKA
Jedan od ciljeva koje imam na umu kada iznosim ove stavove čitaocu jeste da
pomognem u razvijanju sklonosti prema atletskim vežbama i čestitim igrama
kakve niču u Njujorku, Bruklinu i drugim američkim gradovima. Tema
atletizma (izmisliću novu reč, za koju mi se čini da je neophodna) ne može se
pomenuti a da nam se misli neodoljivo ne vrate nazad u drevnu Grčku, gde
joj je pružena najveća pažnja, pa im je, zauzvrat, uz druga sredstva, atletizam
da postanu fizički i intelektualno najveličanstvenija nacija starog doba.
Grčke muške igre (mogu da ih pomenem jer za njih uvek postoji
interesovanje) bile su sačinjene od pet osnovnih disciplina – trčanje,
skakanje, boks, rvanje i bacanje diska ili kugle – koje smo sve nasledili od
ljudi tog vremena.
Trčanje je bilo vežba koja se smatrala najcenjenijom – a ime pobednika u
toj disciplini smatralo se sinonimnim sa olimpijadom u kojoj je taj trijumf
ostvario. Pripreme su se verovatno odvijale mnogo pažljivije nego kod nas;
takmičari su bili brojni, a nagrada, venac od masline, smatrala se ordenom
najveće časti koju čovek može dostići. Mora se pomenuti da su uslovi za
prijem takmičara na ove igre bili veoma strogi i da je odmereni, čedni,
moralni i herojski život, tokom dugog niza godina, bio od presudne važnosti.
(Koliko bi naših savremenih mladića, uz ovakvu proveru, uopšte dobilo šansu
da se takmiči?)
 Bokserske igre bile su opasne i krvave i često su rezultirale smrću. Borci
su prekrivali pesnice cestusima, koji su ličili na „čelične boksere“ naših
modernih sportista imajući u vidu da su rukavice bile napravljene od kožnih
kaiševa, iznutra obloženih metalom. Ti bokseri bili su najžešći i najgrublji od
svih antičkih atleta. Uvek je bilo primetno da su manje ili više unakaženi,
neki gubitkom oka, ili zuba, neki slomljenog nosa, a neki sa zastrašujućim
oteklinama po licu.
Skakanje se izvodilo kao i kod nas. Rvanje je zahtevalo visoku spremu i
iskustvo i bilo je velika fizička veština. U areni se nekoliko mečeva odvijalo
istovremeno. Rvači su bili goli, a tela su im bila premazana uljem.
Postojalo je takmičenje, zvano pankratijum, koje je uključivalo sve oblike
odbrane i napada raspoložive borcu, od kojeg se očekivalo da uradi najbolje
što može za sebe i najgore što može za svog suparnika. Bilo je dozvoljeno
grebanje, griženje, šutiranje – ukratko, isto kao u najnezgodnijoj tuči u
današnjem Arkanzasu – izuzimajući nazubljene noževe.
Ove igre, za koje su svi bili zainteresovani i u kojima je učestvovala
većina mladića i muškaraca srednjih godina, bile su oštro takmičenje lepih
tela. Kroz takve žestoke vežbe Grci su se pripremali ne samo za teškoće i
megdane rata, već i za uživanje u životu ili ostvarivanje srećnog i živahnog
nacionalnog raspoloženja. Nisu oni bili, uprkos svim ovim grubim vežbama,
brutalna ili krvožedna rasa; već, baš suprotno, prijateljski nastrojeni, mekog
srca, srdačni i dobrodušni ljudi.
Ipak, muške vežbe koje opisujem nisu samo uključivale stas. Na
olimpijskim i drugim velikim igrama, bilo je i intelektualnih takmičenja.
Učestvovali su pesnici, govornici i istoričari, nadmetali se za nagrade i
recitovali svoja dela pred narodom. Bilo je takođe i pesme, plesa i sviranja
muzičkih instrumenata.
Tim prilikama su, takođe, vajari, slikari i umetnici izlagali plodove svojih
veština – dok su se filozofi i učitelji šetali okolo ili okupljali grupe, ne bi li
čuli njihove rasprave i neslaganja.
Samo ću još dodati ovom kratkom opisu da su ove igre uvek započinjale u
praskozorje i da su se uglavnom održavale tokom prepodneva – po čemu se
razlikuju od našeg modernog običaja da se zabavni sadržaji predstavljaju
noću. Takođe su, bez izuzetka, održavane pod otvorenim nebom.
Zbog njih su, ponavljam, Grci postali jedan od najzdravijih, najlepših,
najtvrđih i najsrećnijih naroda koji su ikada živeli.
MENTALITET, UČENJE, ZDRAVLJE
Visoki stepen mentalnog razvoja uglavnom se smatra podudarnim nežnom
zdravstvenom stanju. Toliko je snažno ova predrasuda usađena u mišljenje
javnosti da korpulentne osobe vrlo retko, gotovo nikada, ne dobijaju
zaslužene pohvale za kultivisanost svog uma.
Svako bi trebalo da bude u stanju da primeti ono što je i oslikano po
divljim naseljima polusveta i na svim drugim mestima, na selu i u gradu, gde
živi najniži sloj društva. Uprkos svim zakonima fiziologije, vidimo kako
poniču, iz redova onih koji obitavaju na takvim mestima, neki od
najizvrsnijih primeraka zdravlja i fizičke lepote na svetu. Pod velikom je
sumnjom da li visoki ešaloni društva, sa svim njihovim nadmoćnim
prednostima, zaista u svojim nedrima ga je podjednak broj primeraka dobro
građenih muškaraca lepog izgleda, zdravih i čistokrvnih, kao ta mesta na
kojima se na zdravlje uopšte ne misli i na kojima se, naizgled, zdravlje
aktivno narušava.
Ova činjenica, na prvi pogled, prilično je zapanjujuća. Iako bi se za nju
reklo da oduzima poene mojim proračunima i savetima, ipak tvrdim da i ona
potpada pod jednostavnu i istinitu teoriju zdravlja i da je, zapravo, samo
potvrđuje. Deca siromašnih porodica, posebno na selu, ali i u gradovima, nisu
pod pogubnim uticajem luksuza i privilegija razmaženih koji je učestalo
prokletstvo potomaka bogatih – oni vrlo često budu bukvalno upropašćeni
preteranom ljubaznošću. Ta prva loza, ako je slaba i nemoćna, možda je
sklonija odumiranju ostavljajući iza sebe samo tvrđe izdanke koji su u stanju
da odolevaju olujama života. Ti tvrđi izdanci često još više napreduju
zahvaljujući izlaganjima i iskušenjima. Kao biljke ostavljene da rastu tamo
gde su prvo iždžigljale iz zemlje, u skladu s namerama baštovana, prepuštene
nezi sunčeve svetlosti, vazduha i kiša, oni napreduju i stiču divlju i tvrdu
lepotu s kojom ni oni najpažljivije negovani među njihovom neprirodnom
braćom nisu u stanju da se mere. Ovo je, međutim, rezultat srećnih okolnosti,
od kojih su sve, kao što sam i već rekao, u skladu sa opštim zakonima
zdravlja.
Za onog koji je odlučan u tome da dostigne i u dužem periodu iskusi stanje
savršenog zdravlja, bilo bi dobro da razume da je oprez neophodan, da se ne
sme preterati. Dešava se i da se neko previše detaljno is previše bolesne
pažnje posveti zdravlju, čime se ono može izgubiti podjednako efikasno kao i
da se njime uopšte ne bavite. Ova opaska primenjiva je na one koji su na
svakih sat vremena zabrinuti da nešto nije u redu s njima ili njihovom decom;
i posebno na one koji se previše štite od izlaganja hladnom vazduhu.
Neka se zna da je određeni nivo nepažljivosti neophodan za procese
savršenog zdravlja i mišićnog tonusa organizma. Greška intelektualaca je,
bez sumnje, ne samo to što je previše njihovih prirodnih zaliha nadražaja
preusmereno, godinu za godinom, sa svih velikih organa u trupu tela na
mozak, već i to što previše razmišljaju o zdravlju i, možda, znaju previše
njegovih zakonitosti. Ovo poslednje moglo bi se objasniti time što bi, kada bi
znali samo malo više i ponekad ostavljali svoja tehnička znanja po strani i
njima se manje bavili, sve krenulo nabolje.
Uz sve ovo, duboko sam ubeđen da je najviše i najprosperitetnije stanje
zdravlja, koje omogućuje dugačak život i uz koje ide sve ono što čini
muškarca fizički najnadmoćnijom životinjom na svetu, naposletku krunisano
bezbolnom i lakom smrću – tvrdim da je sve ovo dostižno (osim pod retkim
prirodnim okolnostima) samo kultivisanom mentalitetu, intelektualcu,
razumnom čoveku. Šta bi drugo, uistinu, i bio ceo sistem za stvaranje
plemenitog stasa, ako ne intelekt primenjen na poboljšanje forme, krvi,
snage, života jednog muškarca?
Istinski intelektualni razvoj, koji nije preterano napregnut i nezdrav,
najpovoljniji je za dug život i plemeniti stas. Ako postoje prepreke na putu
ostvarivanja ovih ciljeva (i ako ih je moguće pripisati mentalitetu osobe),
obično se radi o mentalnoj izopačenosti te osobe ili (kao što je u poslednje
vreme slučaj) o tome da prosto unutar čoveka nije postojala dovoljno svirepa
životinja. Koliko god to čudno zvučalo, to je najčešći slučaj u ovim izrazito
umnim i izrazito čovekoljubivim danima naših života.
To da polovičan i nezdravo razvijen mentalitet modernih vremena deluje
nepovoljno na zdravlje i otvoreno agituje protiv plemenite forme, okretnog
koraka, rumenog obraza i usne, mišićave noge i ruke muškarca, to već znamo
i to vrlo dobro. Uostalom, to se da primetiti u velikim skupinama ljudi,
književnika, zaposlenih u profesijama koje iziskuju previše sedenja i slično.
Bez ikakve želje da budem oštar, šta drugo i jeste, kritički razmatrano,
moderni mentalitet, sem grozničavi, površni i plitki način ophođenja putem
reči i prevara? Koliko su ti rojevi takozvanih „intelektualnih ljudi“ bilo šta
drugo do površne sveznalice koje tek treba da započnu svoje obrazovanje u
pogledu gotovo svakog istinskog znanja i mudrosti?
VEŽBANJE
Ispisujem čarobnu reč koja može da izleći sve boljke i pomogne u
ostvarivanju svih čuda ljudskog stasa. Vežbanje! U svom punom značenju, ta
reč obuhvata celu nauku muške izuzetnosti, obrazovanja, lepote i poleta – a
vezana je i za lična poboljšanja moralne i intelektualne naravi.
Ljudski razum primenjen na razvoj savršenstva tela i uma! Šta bi moglo
biti vrednije od toga? Nisam neosetljiv na trijumfe demonstrativnih nauka i
filozofije – na svako pojašnjenje nijansiranosti uma – na ostvarivanje takvih
čuda kao što je Atlantik telegraf, veliki podvig našeg doba; ali uz sve to,
čvrsto stojim iza stava da je razvoj izvanredne rase muškaraca, krupne građe
i čiste krvi, od još većeg značaja nego sva ta istraživanja. Verujem da je to
jedna od najpohvalnijih disciplina, u koju bi filantropi trebalo da ulažu više
svog vremena i sposobnosti – i na koju bi književnici, kao i esejisti i
predavači trebalo da obrate više pažnje i češće je uključuju u svoje teme.
Razvoj! Malo njih razume (niti, čitaoče, ništa više nego svi drugi) kakvo
se bogatstvo fizičke moći nalazi u njemu i kakve bi sve sistematizovane
vežbe mogle da ga još više izvuku na površinu, u veličanstvenim razmerama.
Pogledajte snažne mišiće na telu tog mladića koji, već skoro dve godine,
svaki dan posvećuje u prošeku dva sata veslanju, dizanju tegova ili vežbanju
s klubom Indijanaca. Pogledajte lepezu njegovih muških grudi gde mu se
ocrtavaju mišići koji se mogu meriti sa onima na biku ili konju. (Ne trzajte
se, nežni čitaoče! Ovo poređenje zaista je laskavo.)
Pre dve godine taj isti mladić bio je nejak, upalih grudi, uveče je išao kući
laganim hodom i jeo je svoje obroke polovičnog apetita. Vežbe, uz najmanju
dozu upornosti, napravile su od njega u potpunosti novo biće.
Vežbe se, međutim, a to treba uvek imati u vidu, ne sastoje od puke
gimnastike. Od podjednake važnosti su ishrana, piće, navike, san i slično.
Kupanje, disanje dobrog vazduha i određeni drugi preduslovi takođe ne bi
trebalo da budu zanemareni. O ovim detaljima, govoriću konkretno.
Vokalistima i javnim govornicima, advokatima, predavačima, glumcima i
ostalim vežbe su uvek preporučljive. Ne mislim samo na uobičajene vežbe
glasa, već i na obraćanje velike pažnje na ishranu i piće. Naravno, među
vokalistima se dobro zna da je dugačka i redovna vežba jedina lestvica kojom
se mogu uspeti do slave. U svim drugim profesijama koje sam pomenuo
skoro da nema nikakvih zdravih priprema za ulazak u te krugove, u pogledu
fizičkih zahtevnosti. Primećujem da je većina javnih govornika uskih grudi,
nemoćnih pluća, obolelih grla i jadnih glasova.
Nežan i postepen razvoj vokalnih moći svako je u stanju da dostigne; i
tako, postepeno, on može obezbediti veoma zavidan raspon boje glasa. U
govorništvu, u svim dobima, oni koji su stekli najvišu i najdugovečniju slavu
bili su ljudi koji su, sporim i strpljivim procesima, izvežbali sebe, svoj glas,
svoje pokrete. To je veština koja je podjednako neophodna za bilo koji
poduhvat koliko i prirodni genij. Veština ne može, naravno, da pruži izvorni
život, ali može da ga obrazuje i oblikuje za velike poduhvate i njegove divne
razmere.
Ishrana je veoma bitna za sve koji moraju da govore, pevaju ili
razgovaraju u velikoj meri. Najbolji je onaj najjednostavniji i najprirodniji
režim ishrane; da ne biste pogrešno razumeli, naglašavam da ne mislim na
vegetarijansku dijetu niti na onu sačinjenu od vodenkaste kaše, već na
ishranu sastavljenu od namirnica koje ojačavaju: govedine, jagnjetine i
slično. Voće, vino i tome nalik ne treba potpuno izbaciti. Imajte u vidu da se
kvalitet glasa može narušiti velikim izobiljem jela tokom istog obroka i,
uopšteno gledano, unošenjem u organizam masti, ili bilo kakve nesvarljive
supstance, kao i konzumacijom jake kafe i žestokih pića.
Ovde, kao i u mnogim drugim situacijama, dobijamo upotrebljive savete
od antičkih ljudi i njihovih postupaka pod sličnim okolnostima. Svi glumci u
Bahovim pozorištima u Atini, gde su izvođene tragedije Sofokla i drugih
grčkih pesnika, pratili su rigidni režim ishrane, ne bi li dali snagu i jasnoću
svojim vokalizacijama i često su posećivali sale za gimnastiku, ne bi li stekli
muskulaturnu energiju i gipkost udova.
Preporučujem ovo našim mladim Amerikancima koji se izučavaju za
govornicu, propovedaonicu, ili bilo kakvu drugu službu koja zahteva
govorničku moć; kao i svim glumcima i pevačima.

VEŽBANJE ZA POČETNIKE
Možemo naučiti mnogo toga posmatranjem procesa kojim se čovek dovodi u
savršeno stanje za bilo kakvo veliko dostignuće na polju snage i okretnosti,
poput šampionskog boks meča, trčanja ili nečega nalik tome. Trener će
ponekad uzeti čoveka koji je u lošem fizičkom stanju izazvanom štetnim
navikama u jelu i piću, nedostatkom vežbanja i slično, slabe krvi, tena
istačkanog bubuljicama, zglobova umrtvljenih nerava, tonusa i poleta na
veoma niskom nivou, slabog varenja, neurotičnog pulsa, životinjske
temperature podložne velikim unutrašnjim promenama – i, nakon postepenog
uvođenja, toliko će mu promeniti navike da će od takvog čoveka za nekoliko
nedelja stvoriti potpuno preporođeno biće, dobrog zdravlja, dobrog izgleda,
mišićnog razvoja dovedenog do krajnje granice savršenstva, muškarca
lišenog svih loših raspoloženja.
Ako se pitate kako dolazi do ovakvih predivnih promena, tu sam da vam
kažem da one, sticanjem tek nekoliko najjednostavnijih navika, svakome
dostupnih i, na kraju krajeva, prijatnih, mogu istrajno da se sprovode uporedo
s redovnim zanatom ili zaposlenjem mehaničara, ratara ili bilo kakvog
drugog radnika.
U većini slučajeva (premda ne mislim da je ovo baš toliko neophodno kao
što se ranije pretpostavljalo) uobičajeno je da se proces vežbanja započne
čišćenjem organizma putem lekova, običnog purgativa (soli, ili šta god se već
nalazi pri ruci a može da odgovori potrebi) i emetika. Ovo u želucu i crevima
stvara stanje pogodno za dalji rad.
Od početka, naravno, najveću pažnju moramo obratiti na hranu. U periodu
uzimanja lekova za čišćenje, trebalo bi jesti samo lagane obroke; a kada
dejstvo lekova uradi svoje, što će se desiti za dan ili dva, čovek koji vežba,
ako je velikog apetita i prevelike težine, mora se ograničiti na umeren režim
ishrane uključujući, na neko vreme, samo jedan jači mesni obrok dnevno; pri
čemu bi doručak bio ograničen na malu porciju mesa, ili možda skoro sirovo
jaje, krišku suvog hleba i, po želji, šoljicu čaja koju bi trebalo piti tek kada je
već sasvim hladna.
Čovek ustaje u praskozorje, ili odmah nakon njega – a ako je zima, čak i
ranije. U većini slučajeva, najbolje je da dan započne hitrim pranjem celog
tela hladnom vodom, trljanjem vode preko celog tela sunđerom ili rukama – a
zatim grubim peškirom da bi se obrisalo; nakon čega se rukavica za četkanje,
četka za kožu, ili bilo šta drugo što je pri ruci može iskoristiti za trenje, ne bi
li koža posvuda odavala crveni sjaj. Sve ovo valjalo bi obaviti za nekoliko
minuta, ili čak trenutaka, posebno po hladnom vremenu. U međuvremenu,
čim se dostigne željeni sjaj tela, prozor i vrata trebalo bi da budu otvoreni,
osim ako je vreme veoma loše, tako da soba može da se ispuni dobrim,
svežim vazduhom – jer će disajni organi bolje raditi u pomenutim
okolnostima, a upravo u takvim trenucima dobar vazduh je najhitniji. Važno
je da se posle pranja neprestano brzo krećete.
Kada se sa svim ovim završi, nema ničega lošeg u tome da muškarac uzme
koricu hleba ili parče suvog biskvita. Zatim bi trebalo otići u žustru šetnju, ili
na neki drugi način vežbati na pola sata ili sat, u skladu sa okolnostima. Tom
prilikom mogu se koristiti cipele s veoma teškom oplatom – na početku
laganije, pa postepeno sve teže i teže. Ako neko nije sklon šetnji, mogu se
koristiti tegovi ili izvoditi neke gimnastičke vežbe. Šta god da se radi, trebalo
bi da se radi napolju; nemojte se toga plašiti – udišite punim plućima, neće
vas ništa povrediti – postoji neobična vrlina u tome koju nećete pronaći ni u
čemu drugom.
Sada dolazimo do vremena za doručak. Doručak bi, uglavnom, za
muškarca čestitog apetita, trebalo da se sastoji od tanjira svežeg presnog mesa
od krtine, bez masti ili pretopa, kriške hleba i, po želji, šolje čaja, koja se
mora ostaviti za kraj. Ako ima kuvanog krompira, dozvoljeno je pojesti
jedan. Šunku, pretop, prženi krompir i ceo niz drugih jela koja se često mogu
zateći na stolu u vreme doručka u pansionima i restoranima morali bi
potpuno zaobići. Na svu sreću, gotovo je nemoguće postaviti sto bez makar
nečega što bi, u škripcu, moglo poslužiti kao obrok.
Velika je veština znati šta treba izbegavati i čega se treba odreći.
Posle doručka, u slučaju muškarca koji ima posla (jer ja pišem za široku
publiku, kao i za sportiste), on će ići svojim dobrom. Onaj koji nema i koji se
u datom trenutku bavi poboljšanjem svog zdravlja i muškog stasa, trebalo bi
da provede sat vremena prepodneva (recimo od deset do jedanaest časova)
radeći neke dobre vežbe za ruke, šake, grudi, kičmu, ramena i struk; tegovi,
sparingovanje ili žustar napad na vreće s peskom (velika vreća, napunjena
peskom i okačena u takvom položaju da zgodno može da se udari pesnicom).
Ovo bi trebalo raditi sistematično i postepeno produžavati vreme provedeno u
vežbanju i izvoditi sve teže vežbe.
Preporučljivo je i otići u prilično dugu šetnju, započeti je uobičajenim
tempom povećavajući učestalost koraka sve dok dobro ne poprimi obrise
inercije, a onda nastaviti tim ritmom koliko je moguće izdržati – ne do
granice umora jer zakon vežbanja glasi da muškarac ni u jednom trenutku ne
sme vežbati toliko naporno da time pretera i izmori sebe već uvek treba stati
na vreme ne bi li se izbegao umor. Mislim na osećaj iznurenosti, nemoći da
se s vežbanjem nastavi. Ponovo upozoravam da sve ovo isprva treba
poduzimati vrlo umereno i nežno i pustiti sve da dođe polako.
Veslanje je takođe dobra jutarnja vežba. Oni koji se bave veslanjem na
svom radnom mestu (mogao bih reći, u prolazu) moraju biti svesni toga da
imaju jedno od najboljih zanimanja na svetu za zdravlje, snagu i fini razvoj
forme. Uz razumnu količinu pažnje posvećene zakonima fiziologije, oni bi
mogli da iznedre rasu muškaraca koja bi bila gotovo bez premca u pogledu
poleta i muške lepote.
Od tri frtalja do pola sata pre večere, svako naporno vežbanje mora biti
obustavljeno. Ako je telo znojavo, kao što će veoma verovatno i biti, najbolje
je svući se, otrti se žustro suvim krpama i promeniti donji veš.
Večera bi trebalo da se sastoji od bogatog jela od svežeg mesa (idealno
presne govedine od krtine, pečene ili kuvane ispod sača) sa što je moguće
manje priloga. (Ako ste žedni tokom prepodneva, pijte, ali nikada pre jela.)
Jedite u skladu sa svojim apetitom, ali samo jedno jelo. Ako je to moguće,
četiri ili pet puta nedeljno trebalo bi večerati presnu govedinu od krtine s
kriškicom bajatog hleba. Zarad raznovrsnosti, može se večerati i ovčetina od
krtine spremljena presno. Ne bi trebalo jesti nikakvo hrapavo, grozno salo,
niti tvrdo kuvane komade mesa. Nije poželjno ni zauzdavati apetit – jedite
dovoljno, a kada se zasitite, stanite!
Ni od jednog muškarca ne bi trebalo očekivati da naporno radi ili vežba
odmah nakon večere. Ako ste imali u planu da nešto radite odmah posle
večere, laganije večerajte jer je veoma štetno fizički se zamarati nakon
obilnog obroka.
(Ne mogu a da ne osudim zastrašujuće škodljive navike u pogledu ishrane
većine ljudi koji, kako bi to oni rekli, „žive dobro“. Pregledajte račun bilo
kojeg hotela ili restorana, ili čak menija za večeru u nekom pansionu –
pogledajte nespojiva jela na tim dugačkim spiskovima koja muškarci
proždiru. Često se tu nalaze po tri ili četiri vrste jela – supe, peciva, mast,
riba, meso, pretop, kiseli krastavci, pita, puding, kafa, voda, pivo, brendi – i
Gospod zna šta sve još! Možda jedan u pedeset jede zaista čestitu, muški
obilnu večeru. Svi, manje ili više, rastežu želudac i nadimaju se ogromnim
količinama smeća, čime kvare varenje, razređuju krv i ponovo se, pre ili
kasnije, zamaraju, imaju glavobolje, zatvor ili temperaturu.)
Ako su, tokom prepodneva, vežbe bile više usmerene ka razvijanju grudi i
ruku, popodne može biti posvećeno kretanju. Možete otići u dugačku šetnju
ili odraditi jednu turu skakanja, ili bilo koje druge igre koja vežba noge –
opkoračivanja, stajanja na jednoj nozi i spuštanja ka zemlji ne bi li je
dodirnuli suprotnim kolenom i slično.
Nakon skromne užine pred spavanje, sačinjene od nekog svarljivog jela,
voća ili hladnog mesa, ili bajatog hleba, tosta ili biskvita, možda uz šoljicu
čaja – večeri bi valjalo posvetiti, makar u nekoj meri, prijateljskim i
društvenim razonodama (bez preterivanja, imajte to u vidu). Možete posetiti
prijatelje, otići u pozorište ili se prošetati u društvu – bilo šta što će vam
goditi i zadovoljiti vam um, intimne sklonosti i slično – jer svaki muškarac
može da se ponosi time što poseduje takve sklonosti, kao i time što ih
zadovoljava.
U deset sati uveče muškarac bi trebalo bi da već bude u krevetu – u
suprotnom se neće dovoljno odmoriti ako ustaje rano ujutru. Spavaća soba ne
sme biti mala i intimna – to bi osujetilo sav trud uložen u negu zdravlja.
Važno je da se organizam pročisti, kroz inspiraciju i respiraciju, obilatim
dotokom dobrog vazduha, tokom šest, sedam ili osam sati spavanja. Iz tih
razloga, prozor mora gotovo sve vreme biti odškrinut.

KO MOŽE DA PRATI OVA PRAVILA?

To je vapaj koji kao da čujem od čitaoca nakon uvida u ove, naizgled, veoma
zahtevne savete. Kakav to običan čovek koji rmbači za život, u gradu ili na
selu, može da se prilagodi strogim slovima ovih zakona zdravlja? Nemaju li
skoro svi ljudi već dovoljno posla ne bi li stekli nešto da pojedu, tako da nisu
naročito probirljivi u pogledu toga šta će to nešto biti i kako je pripremljeno?
Svestan sam toga da će se, onima koji ne obraćaju pažnju na svoje zdravlje
i stas, ovi saveti činiti uznemirujuće i neizvodljivo. Oni su takvi više naoko i
zbog svoje novine, nego zbog bilo čega drugog. Kad već čovek mora da kupi
nešto kako bi preživeo, zašto ne bi uzeo ono što je najbolje umesto onoga što
ništa ne valja? U pogledu ekonomije, sve je na mojoj strani – pod onim što
propagiram, troškovi života bili bi smanjeni za najmanje trećinu.
Znam, u isto vreme, da muškarci nisu u svakom trenutku u prilici da prate
sve ove savete. Pa ipak, mogu da učine mnogo više za sebe nego što sada
misle. Moji saveti zahtevaju tek osnovno znanje i odlučnost u samom čoveku
– ako se ti uslovi ispune, sve drugo postaje jednostavno i prepreke se tope,
jedna za drugom.
Spreman sam da priznam da bi moja shvatanja u pogledu ishrane – onoga
što bi se moralo izbegavati i onih nekoliko jednostavnih namirnica koje se, uz
vežbu, snagu, dobro varenje i slično, mogu koristiti – često trebalo
modifikovati prema konkretnom slučaju i ukusima. Izneo sam stav koji
opisuje ogledni slučaj. Ako mu se čitalac makar približi, dobro će učiniti.
MORALNI REZULTATI VEŽBANJA
Rezultati dobrog i marljivog pridržavanja programa vežbanja toliko su brojni
da bismo njihovim nabrajanjem naizgled pomenuli većinu dragocenih blaga
karaktera – između ostalog, mogli bismo izdvojiti hrabrost, brzinu opažanja,
punu snagu, nezavisnost, čvrstinu, dobru narav, vedro raspoloženje,
preduzimljivost, umerenost u jelu i piću, čednost, odbojnost prema
neprirodnim zadovoljstvima, lepo vaspitanje bez izveštačenosti, lični
magnetizam i izvesnu tihu elokvenciju u izrazu, kao i opštu sklonost prema
čestitim vrlinama i prema onoj moralnoj ispravnosti koja proizilazi iz
fizičkog i s kojim ide ruku podruku.
Nemoguće je previše naglasiti u kojoj meri fini muški moralni karakter
proizilazi iz savršenog stasa. Ako ima onih iz redova naših sportskih društava
koji su propustili da shvate ovu poentu, biće to velika šteta. Zašto bi to bilo
tako? Zaista ne postoje razlozi za to. Prava teorija i svi pokazatelji upiru na
drugu stranu.
Gajim duboko ubeđenje da se prirodna, moralna dobrota razvija u
proporciji s dobrim fizičkim razvojem – i da će pravi sistem vežbanja, koji
ima za cilj poboljšanje stanja kompletnog čoveka, izroditi i plod plemenitog
moralnog karaktera.
Siguran sam da bi ne samo sportisti, već i svi oni koji učestvuju u muškim
igrama i vežbama značajno napredovali kada bi shvatili moralnu dimenziju
teorije vežbanja, koja je uistinu njen krunski dragulj. U svim ljudima postoji
štof i potencijal za izgradnju takvih kvaliteta. Oni su možda u sirovom i
grubom obliku – ali su prisutni.
Čitaoče, ako ste vi jedan od onih koji pretpostavljaju da muževni postupci
i častan karakter pripadaju samo nekim slojevima društva i to onima koji se
izjašnjavaju kao vrli ljudi, dozvolite mi da vas razuverim – postoji jednaka,
ponekad možda i veća, muškost i junaštvo u onim slojevima društva koja se
drže za manje pobožna.

NE PREDLAŽEM PUKU RAZONODU

U vezi s vežbama, igrama i gimnastikom čitalac mora primiti k znanju da
propagiram redovno i prikladno vežbanje ne kao frivolnu razonodu ili
ceremonijal koji se čini iz učtivosti, u stilu klubova za gospodu, već kao
pravu, živu stvar, deo robusnog i savršenog muškarca. Sve ostale životne
navike trebalo bi da budu u skladu s time. Ništa nije prevara niti šarena laža u
vezi sa ovim poduhvatom koji vam predlažem. Razvoj, pročišćenje i
ojačavanje tela treba sprovoditi iskrene, savesne i istrajne duše.
Kažem savesno i pod time mislim na sve što ovaj pojam obuhvata.
Muškarac mora da shvati značaj ciljeva koje bi trebalo ostvariti i da ka njima
stremi sa određenim entuzijazmom i odlučnošću, ne samo na neko vreme, već
na duži period, na poslu ili u vreme razonode, noću i danju. Kako navika
bude dolazila, sve će postajati lakše. Veliko je to zadovoljstvo, stečeno
pobedom nad svim štetnim ustupcima modernom dobu. Veliko je kao
zadovoljstvo generala koji je pobednik u važnoj bici.

GUBITAK DOBRIH NAVIKA

Dozvolite mi da budem načisto s vama, čitaoče. Želeći da proučite moje
sugestije i snažno prodrmani idejom dobrog zdravlja i kondicije, verovatno
ćete početi da sprovodite u delo ove savete koje sam zabeležio za vas. Nakon
nekog vremena, sasvim sam siguran da će ipak doći do zamora i povratka na
staro nehajno ponašanje. Velika revolucija, uvođenje novih fizičkih navika,
ne može se ustoličiti tako jednostavno kao što ste mislili. Naposletku će i uz
najbolje namere, svejedno, nažalost, doći do povratka na staro.
Od rada se ne sme odustati po prvom, drugom ili trećem neuspehu.
Postepeno će ovakav život postajati sve lakši, a navike će pomoći u tome da
pratite ustaljeni režim i da morate da o njemu razmišljate.
Velika je šteta što sveštenici i učitelji bar polovinu vremena posvećenog
razvijanju moralnih i intelektualnih osobina mladića nisu usmerili na
ohrabrivanje mladića za vežbanje i usavršavanje tela. Kako stvari stoje, ta
tema retko se pominje na način koji bi probudio letargične, podstakao one
koji kaskaju i nagradio one koji postavljaju plemeniti primer.
Moramo da shvatimo da je konstantna nega neophodna za zdravlje.
Razumno je pretpostaviti da ne možete protraćiti svoje bogatstvo, a zatim
otkriti da ga još uvek ima godinama kasnije. Isto važi i za zdravlje.
Pogledajte one mlade mehaničare iz Bostona, Njujorka, ili Filadelfije!
Pogledajte vozače, kamiondžije, vatrogasce, drvoseče, seljake, pilote i ostale!
Kakvi primeri snage, lepote i aktivnosti! Kako im je lep ten – blagost
njihovog pokreta – čestitost celokupne strukture i izgleda! Nije li, onda,
žalosno to što će se, u nedostatku znanja i nege, svi ti plemeniti blagoslovi
prerano izgubiti? Dozvolite mi da vas podsetim, čitaoče, ako ste mladi, na to
da bi godine srednjeg doba trebalo da vam budu ne samo godine najboljih
dostignuća, već i najlepšeg izgleda. U tom dobu sve postaje zrelo i odraslo; a
sigurno je da u potpunosti sazreo plod ili cvet nije ništa manje divan i
dobrodošao nego svaka druga faza koja mu je prethodila.
Ovakve misli javljaju se kod pronicljive osobe, kada opazi kako se
američki mladići razbacuju velikim bogatstvom svog zdravlja, prevremeno
stare i sebe lišavaju najboljih delova svojih života, te srećne sredine i
zadovoljne starosti.

VEŽBANJE TOKOM CELOG ŽIVOTA

Onaj koji zna kako izgleda sticanje velike veštine u bilo kojoj umetnosti,
poput na primer, muzike, razumeće od kakvog je značaja da čovek uvek
ostane u formi. Od podjednake je, ili pak od beskrajno veće važnosti, da onaj
ko bi želeo da bude veoma vest u ostvarivanju muškog zdravlja i snage,
takođe uvek ostane u formi.
Kako stvari stoje, samo se povodom neke vanredne prilike, poput trke ili
fizičkog nadmetanja u ringu, muškarci odlučuju da vežbaju. Održavanje
zdravog života vežbanjem trebalo bi da bude redovna i sistematska rutina
tokom celog života. Ne samo u mladosti, već i u srednjem i u poodmaklom
dobu, prilagođeno zahtevima svakog pojedinca, treba se tok vežbanja očuvati
bez prekida. Najviše se uzdam u formiranje navike i zato je tako često ističem
u ovim redovima.
Nijedno godišnje doba, mesto, niti životne okolnosti ne bi trebalo da
spreče redovni tok vežbanja. Odlučnost, sklonost, to je ono što je od presudne
važnosti; uz njih će sve prepreke biti prevaziđene. Istinska korist vežbanja,
uistinu, leži u njegovom stalnom održavanju; to je poduhvat za ceo život.
Trebalo bi ustanoviti vežbe za sve uzraste, prilagođene svakom
pojedinačnom slučaju. Svako životno doba podložno je dobrom uticaju
vežbanja. Ono uvek donosi poboljšanje onima koji ga koriste, kako u datom
trenutku, tako i u budućnosti. Što se tiče zamerki da su gimnastičke vežbe
prikladne samo za mlade, robusne muškarce, a ne za nemoćne i stare,
odgovorićemo da istinski i sveobuhvatni sistem gimnastike mora da uključuje
vežbe prikladne za sve slučajeve. Ako ne obuhvata i vežbe namenjene za
slabe, veoma mlade ili one u poodmaklim godinama, to nije kompletan
sistem i mora se poboljšati.
To je pravi ideal. Vežbe za sva životna doba, prilagođene svim
osobenostima, željama i okolnostima – koje uvek s nežnošću imaju u vidu
prosečne mogućnosti pojedinca, mladog ili starog, da podnese zamor i to tako
da mu dozvoljavaju da postepeno i lagano razvija svoje telo i um.
Jedna od čestih grešaka koje se čine u gimnastici jeste želja da se prebrzo
napreduje. Telo je suviše komplikovano i prefinjeno oruđe da bismo ga tako
naprasno mogli dovesti u trajno stanje izdržljivosti. Sasvim je dovoljno držati
se opšteg pristupa zdravlju i razvoju koji ide u pravom smeru i na njemu se
zadržati, te strpljivo čekati rezultate.

PREOPTEREĆENJE
Zastanimo se ovde na trenutak. Ovaj pristup vežbanju ne predstavlja samo
jednu stranu, niti zlo koje preti opštem zdravlju može da potiče samo od
nedovoljne aktivnosti. Dosta toga moglo bi se reći i o pogubnom uticaju
uzgrednog preopterećenja teta, što mnogi čine u onim trenucima života kada
je to najkobnije po buduće zdravlje i savršeni stas. Mislim na detinjstvo i
ranu mladost muškarca. Najbolji primer može se naći na selu, među ratarima.
Tamo se dečaci prerano i pod lošim uslovima upućuju na naporan rad. Iz ovih
razloga sve ređe nailazimo na muževnu i okretnu mušku građu među
mladićima sa sela u odnosu na one iz grada.
Preterano težak rad, bio on umni ili fizički, podjednako je štetan po
zdravlje i dugovečnost kao i učmalo stanje organa od kojeg nastojim da vas
odbranim svojim opaskama. Takođe bih upozorio mladiće da se ne upuštaju u
agresivno crpljenje snage, kao što je iznurujuća borba ili trka, kada telo za to
nije prethodno pripremljeno vežbanjem. Takvim ponašanjem mogli bi da
plate previsok ceh.
Stolari, zidari, ratari, radnici, brodograditelji, kao i svi koji se bave
aktivnim zanimanjima koja se odvijaju napolju, naravno već time obavljaju
dobar deo vežbanja. Ovo je veliki dobitak. Ipak, ni u njihovom slučaju ne
sledi da im stabilan i razborit tok atletskog vežbanja (kad god ga ne sprečava
povremeno žestoka iscrpljenost usled koje je odmor ono što je potrebno) ne
bi dodatno poboljšao fizičke kapacitete. Posebnu pažnju trebalo bi posvetiti
onim delovima tela koji se najmanje koriste tokom rada; na primer, kočijaši
bi trebalo da razviju spretnost i snagu u nogama hodanjem, skakanjem,
guranjem tegova nogama.
Činovnici, računovođe i osobe od pera trebalo bi da redovno, ali nikada na
silu, vežbaju celinu tela, pleća, ruke, kičmu, noge i stopala. Potrebno je da
rano ustanu, jedu jednostavnu hranu i skoro u svim situacijama život bi im
bio znatno bolji kada bi im stas više ličio životnjiskom – koliko god to bilo
demode u današnje vreme.
Trgovci, advokati, profesionalci, političari i ostali (možda i Amerikanci
uopšte) trebalo bi da životu pristupaju smirenijeg uma – da uživaju i manje
brinu, da budu srećni sa osrednjim ili čak malim.

ZDRAVSTVENI STANDARDI
Sigurno ste primetili da moji standardi zdravlja nisu niski. Danas mnogi jure
okolo s neprirodnim sjajem, koji održavaju uzbuđenjem izazvanim radom ili
poslovanjem, a spremni su da se sruše istog trenutka kada bi ti podsticaji bili
povučeni. Takvi mi nikako nisu uzori u pogledu zdravlja. Govorim o onim
pravim muškarcima, sposobnim da izdrže mnogo maltretiranja i
izgladnjivanja – duboko utemeljenog zdravlja, ukorenjenog zdravog načina
života, za koji se računa da će trajati dugi niz godina. Mnogo su primetnija
njihova tiha, stabilna i trajna poboljšanja, nego bilo kakve nagle i napadne
demonstracije snage.
Nije mali uspeh biti savršeno zdrav. Takav je muškarac, među našim
civilizovanim i neprirodnim oblicima života, avaj, tako redak! Nema koristi
od žmurenja pred neprijatnom činjenicom da je u Americi, u svim velikim
gradovima, pa čak i na selu, gde se to možda manje očekuje, zdravlje ljudi
vrlo loše! Sušica, problemi s probavom, reumatizam, žmarci i groznica,
napadi žuči svih sorti mogu se svuda pronaći. Pogledajte lica muškaraca koji
hodaju ulicama Njujorka – čak i omladine. To nisu lica savršenog zdravlja –
a sva ona to bi mogla biti.

TRENUTNO ZDRAVSTVENO STANJE ŠIROKIH NARODNIH MASA

Ne može se poreći da je fizička inferiornost, u ovom ili onom obliku, danas
pravilo, a ne izuzetak. Verovatno četvrtina cele svetske populacije umire od
sušice ili od bolesti koje su iz nje ponikle. Hiljade i hiljade pate od nekog
oblika škrofule i pogođeni su ranama i čirevima, unutrašnjim i spoljašnjim.
Pola ljudi koje srećete imaju, povremeno, bubuljice i mitisere na licu i vratu
ukazujući da između zdravlja i njih nisu čista posla. Uistinu, malo je onih, iz
bilo kojeg društvenog sloja, koji ne pate od nekog poremećaja krvi.
Poslednjih godina, u Sjedinjenim Američkim Državama opšte oboljenje,
koje možda prevazilazi sva ostala, jeste dispepsija. Ona je plodnosna majka
tuceta drugih tegoba – jer su redovna i potpuna apsorpcija, varenje i
izlučivanje osnovni postulati zdravlja. Brzi život Amerikanaca i raširena
upotreba vrućeg hleba, masti i jake kafe, navodno su uzroci ove velike tegobe
Novog Sveta. Međutim, u Nemačkoj, Holandiji, Engleskoj postoje učestale
navike konzumacije namirnica neuporedivo teže svarljivih od ovih koje sam
upravo naveo, pa ipak Holanđani i Englezi nisu dispeptični. Koji su uzroci
toga?
Reumatizam je još jedna učestala boljka. Retki su muškarci ili žene koji
nikada nisu osetili trzaj ovog uznemiravajućeg oboljenja. Napadi žuči veoma
su česti na zapadu, kao i u svim drugim delovima države.
Uzavreli mentalni i fizički život, uz premalo fizičke spokojnosti i loši
geni, neki su od glavnih uzroka ovakvog užasavajućeg stanja stvari. Nisam
sklon gunđanju i dizanju larme u pogledu takvog opakog zdravstvenog stanja
naroda; samo želim da skrenem pažnju na činjenicu da bi sve ove nedostatke
bilo veoma lako otkloniti.

VELIKA AMERIČKA POŠAST – SLABO VARENJE

Muškarac ne može biti dobrog zdravlja niti muževnog i mišićavog poleta, bez
temeljnog i redovnog varenja. Bez ikakve sumnje, baš tu se rađaju četiri
petine slabosti, krahova organizma i prevremenih smrti Amerikanaca. Na sve
strane vidimo dokaze ove poslednje tvrdnje – na sve strane vidimo njene
rezultate. Ukoliko bi se ovaj uzrok nagrizanja fizičkog savršenstva rase, ovde
u Sjedinjenim Državama, odstranio na vremenski period dovoljno dug da
omogući makar jednoj generaciji da odraste i dostigne zrelost, utoliko bismo
videli najbajniju i najveličanstveniju naciju muškaraca koja je ikada hodala
zemljom!
Tako sitno pitanje kao što je ispravno varenje igra tako krupnu ulogu u
pogledu najmonumentalnijeg cilja od svih ciljeva – jer šta može biti
značajnije od odgajanja savršene rase muškaraca? Ako se želudac tokom
dužeg vremenskog perioda ostavi u slabom zdravstvenom stanju, poštovanje
svih drugih načela biće uzaludno. Rado ću izmeniti jednu od stereotipnih
izreka političara i reći: Večna budnost je cena – varenja!
Mnogo toga već je napisano na temu slabog varenja. Pritom se obično
pominje dugačak spisak artikala, koje bi trebalo izbegavati, i drugih, koje bi
trebalo preporučiti. Ovo je možda sasvim dovoljno – mada čitalac može
krenuti stranputicom ako uzme zdravo za gotovo da je time ispričana cela
priča. Takođe se mora razumeti da slabo varenje i cela bulumenta pošasti
koje ga prate, može da se razvije nezavisno od toga da li se koriste zabranjene
namirnice ili ne. Uistinu, ako sve drugo u dovoljnoj meri to nadomešćuje,
gotovo svaka hrana može se jesti do mile volje. Ukoliko se određeni osnovni
preduslovi dobrog telesnog stanja ne primenjuju u dovoljnoj meri, utoliko sva
pažnja uložena u brižni odabir namirnica neće biti ni od kakve koristi.
Pogledajte koliko su zdravi, na primer, mornari na svom režimu ishrane koji
se sastoji od usoljene govedine, morskih biskvita i jake kafe.
Ovde ne nameravam da proučavam ovo pitanje, koliko god bitno bilo, u
sitna ili krupna crevca – delom zato što mislim da svaki pojedinac zahteva
primenu posebnih pravila krojenih prema svom konkretnom slučaju; delom
zato što temu varenja, u suštini, obrađujem i na nju utičem kroz ove redove; a
delom zato što je najvažnije da onome koji iskreno želi da stekne savršeno
zdravlje utuvimo u glavu da je ujednačeno i temeljno varenje presudno. Kada
to postane jasno, onda sam učinio sve što sam kao šturi pisac mogao da
učinim. Istina je da preveliki broj pravila ponekad ume da zbuni, a posebno
pravila koja imaju veliki broj izuzetaka.
Kažem vam, čitaoče, budite pravični prema svojoj situaciji, imajte u vidu
svoje posebne želje, snagu, godine, zanat, prethodne i tekuće okolnosti; držite
na nišanu glavni cilj: redovno varenje. Nemojte se oslanjati na lekove da biste
doveli u red zdravlje želuca; to je nalik isterivanju đavola prizivanjem
Belzebuba, princa svih đavola.
Prilikom obroka, ako se ništa loše ne pojede, ako je odabir hrane
ograničen na jela koja se mogu uzajamno dovesti u vezu i ako želudac nije
preplavljen tečnošću, bilo bi preporučljivo oslušnuti, u razumnoj meri,
zahteve ukusa i apetita. Uvek bi trebalo dati prednost malom broju
jednostavnih jela.
Možda čak slabo varenje nastaje negde izvan naših tela – kao u slučaju
čoveka koji je sebi uskratio čašicu blagog vina, a onda pojeo veliku porciju
salate od jastoga preplavljenu uljem i začinima! Kada bi čoveka zadovoljilo
da jede svoje prirodne obroke prateći svoj prirodni apetit, i da onda stane,
verovatno bi se mogao izbeći najveći deo problema.
Garnirunzi su ono što čini najveću štetu. Moderne sklonosti i ingenioznost
stvorili su ne stotinu, već više stotina čvrstih i tečnih stimulanata, veštačkih
ukusa, dodataka jelu – i u njima, bar ponekada, uživaju svi. Onaj ko je
odlučan u tome da postavi svoj polet i zdravlje iznad svega, iz njegovih usta i
želuca ove stvari moraju biti strogo isključene. Jednostavna i izdašna hrana,
bez dodataka, to mora biti njegov moto. Ovo je lekcija kojoj nas priroda
stalno uči. Prateći taj rezon, dolazimo do sjajnog stanja zdravlja kojim se
odlikuju lovci, drvoseče, skeledžije i mornari na palubi. U tim situacijama
život je neizbežno grub i čvrst, bez finih pogodnosti. Naravno, svež vazduh i
redovno vežbanje ne smeju se prenebregnuti. Nisu li vežba i svež vazduh
svima nama pri ruci?
Rasprostranjenost slabog varenja u Americi rezultat je (ne mogu se
dovoljno često vratiti na ovo) preterane mentalne aktivnosti. Oni koji mnogo
misle, ili koje more stalne poslovne brige, često su isti oni muškarci koji
imaju naviku da jedu obilna, preteška jela, neretko za hotelskim stolom, i da
preplavljuju želudac tečnošću. Kako bilo ko može da se popravi pod takvim
okolnostima, kada ta ista osoba verovatno, nedelju za nedeljom i godinu za
godinom, ne poduzima nikakvo sistematizovano vežbanje i čak i ne zna šta
znači trenirati radi zdravlja?
U predstojećem delu teksta bavićemo se značajnim pitanjem – kada je
muškarac u vrhunskoj kondiciji i koliko dugo to stanje može da potraje?

KADA JE MUŠKARAC U VRHUNSKOJ KONDICIJI?

Verovatno ću iznenaditi većinu svojih čitalaca odgovorom na ovo pitanje.
Sudeći po životima koje većina nas vodi, pod velikim je pitanjem da li smo
ikada u tom savršenom stanju zdravlja i snage koje je ljudsko telo u stanju da
dostigne. Pitanje zdravlja, koliko god to neobično delovalo, zasigurno
najmanje dosledno dobija pažnju od svih najbitnijih ciljeva kojima tako
nestrpljivo stremimo i kojima potčinjavamo svoje vreme i energiju.
Od otprilike dvadeset četvrte do skoro pedesete ili pedeset i pete godine,
telo solidnog zdravlja i kondicije ostaje gotovo istovetno. Manja je
verovatnoća za razboljevanje i sve sposobnosti su u najboljem mogućem
redu. Ovo je doba kada muškarac ostavlja svoj trag, ako će ga ikada ostaviti.
Aktivnost je tada maksimalna; uistinu, suzbijanje ili neaktivnost, u mnogim
slučajevima, najgora je nesreća koja može zadesiti muškarca u ovom
stadijumu života. Sva dostignuća čovečanstva stvorena su u tim godinama –
bez njih muškarci ne bi imali čime da se diče u pogledu ostvarenja na poljima
državnog uređenja, industrije, nauke, civilizacije, književnosti i umetnosti
uopšte.
u ovom vremenskom okviru, koji se razlikuje od muškarca do muškarca,
svi slavni ljudi ovog sveta stvorili su dela kojima su stekli svoju dobru
reputaciju. Neki su počeli rano i završili, moglo bi se reći, prerano; ovo je
slučaj s mnogim pesnicima, posebno onim strastvene likovnosti i tona, kao
što su poznati Englezi Seli, Bajron, Kits i drugi. Pod velikim je znakom
pitanja da li je neki mladić ikada stvorio bilo koje prvoklasno delo. Šekspir je
napisao svoje najbolje komade od svoje trideset sedme do četrdeset pete
godine.
Kada postavimo pitanje koliko dugo bi muškarac trebalo da bude u
vrhunskoj kondiciji, naravno, mislim na to koliko dugo, u slučaju prikladne
nege, navika, hrane i slično. Uz to, namerno kažem da ako ima pristojnu
prirodnu građu i ako mu se u organizam u mladosti nije ugradila nikakva
klica neizlečive bolesti (ovo poslednje je važno – pazite se, mladići!) – on bi
trebalo da puca od zdravlja i snage od dvadeset četvrte do šezdeset prve
godine – u rasponu od preko četrdeset godina. Znam da ovo nije u skladu sa
opštim stavovima na ovu temu; ali, uz dužno poštovanje, sa zadovoljstvom ću
ovaj opšti stav nazvati njegovim pravim imenom: opšte neznanje.
Pazite se, međutim! Ako se životi njegove predodređene zalihe vitalnosti
rasipaju između petnaeste i dvadeset treće ili četvrte godine – ako se
ekstravagantno i neprestano crpi telesna izdržljivost tokom tog perioda, ne
mogu da garantujem rezultat kakav je naveden u gornjem pasusu. Godine
između četrnaeste ili petnaeste i dvadeset četvrte baš su te tokom kojih vreba
najveća opasnost od narušavanja savršene građe tela, posebno u pogledu
buduće perspektive.
Sve ono dobro i loše što se tada učini ponovo se vraća, nakon mnogo
godina.
Čak ni u slučaju mladića čije je zdravlje narušeno preterivanjem, stvari
nisu baš toliko strašne da bi trebalo da obeshrabre bilo koga ko čita ove
redove u ozbiljnoj i (ako poseduje zadovoljavajuću snagu uma)
nepokolebljivoj odlučnosti da stekne polet i dobro stanje tela. Posebno godine
između petnaeste i dvadeset četvrte nose sa sobom neke od štetnih činjenica
na koje sam ukazivao. Svako ljudsko telo poseduje mnoge prikrivene moći.
Premda ranjeno, maltretirano, obeščašćeno, iznova i iznova, to telo kao da
radosno odgovara na prvi povratak razboritosti i prirodnih običaja. Uistinu,
od svih neverovatnih činjenica u vezi s ljudskim telom, jedna od
najradosnijih jeste to koliko je u stanju da izdrži, a još uvek nastavi da živi!
Malo se duže zadržavam na ovoj misli jer među našim gradskim čitaocima
nema mnogo mladića koji, kako im i doliči godinama, nisu uronili, u većoj ili
manjoj meri, u takozvana zadovoljstva gradskog života. Na mnoge od njih su
loše navike, piće, neprirodni režim ishrane, sitni sati i druga, u ovo vreme,
karakteristična obeležja života provedenog u nekom od naših najvećih
gradova – i udovoljavanja, još gora u pogledu dejstva na buduće zdravlje,
izdržljivost i život – ostavili nepogrešive posledice. Na svu sreću, ti mladići o
kojima govorim isti su oni koji, uglavnom, imaju najveće zalihe prirodnog
poleta i u stanju su da otresu sa sebe štetne uzroke.
Toliko se oslanjam na tu gorepomenutu misao, da sam sklon tome da na
spisak onih čiji su izgledi za zdravlje i dobar stas sasvim ohrabrujući stavim
većinu tih mladića iz naših gradova koji su „živeli prebrzo“. Naravno, pod
uslovom da istraju u praćenju ispravnih zakonitosti. Neka bude jasno da
kršenja zakona zdravlja i udovoljavanja izopačenim apetitima, ne mogu biti
dugog veka. U jednom trenutku stiže se do prekretnice. Cilj je da ohrabrimo
čitaoca da shvati kako je dobro i prirodno stanje zdravlja nadmoćno u odnosu
na sva druga zadovoljstva na koja bi mogao da pomisli.
Da, priroda je tolerantnija i bogatija nego što bismo mogli da
pretpostavimo. Predugo povređivana i vređana, ona ipak nastavlja da čuva
blagoslove u svojim rukama, spremne da ih podari pri prvim znacima
istinskog pokajanja.
Neka to uvek bude na pameti roditelja, za dobrobit njihovog potomstva –
neka na to misle i mladi koji stasaju u odrasle muškarce – da je jedini pravi
životni izbor prefinjeno i robusno stanje muškosti koje omogućava telu
visoko stanje zdravlja, od dvadeset treće ili četvrte godine, pa sve do
šezdesete i dalje.

SIGURNA NAGRADA
Nije li sve ovo nešto čemu mladi muškarac mora vredno da stremi i u odnosu
na to da dela? Ne bi mu trebalo zamerati ako priželjkuje bogatstvo ili
ostvarenja svojih ambicija – ali ništa ne bi trebalo da bude bitnije od muškog
zdravlja i poleta. Snaga i zdravlje od presudne su važnosti za svaki poslovni
uspeh. Čovek koji je zdrav i snažan ne samo da će mnogo više učiniti, već će
biti u stanju da mnogo duže izdrži svaki napor. Iz ugla zarađivanja novca,
prema tome, zdravlje je investicija koja se može isplatiti više nego bilo koja
druga.
Ne preporučujem mladiću da planira život, da ostvari taj dugi neprestani
period od četrdeset godina zdravlja i snage, kako bi sticao bogatstvo.
Preporučujem mu to zbog njega samog – njegove muževnosti. Ne može biti
velikog junaštva osim u zdravom telu i uistinu ne može biti nikakvog
zadovoljenja ili zadovoljstva, koliko god skupo ono koštalo, koliko god ono
bilo gizdavo, retko ili traženo, koje se može meriti sa izvrsnim osećanjem
savršenog zdravlja u srednjim godinama, pa i u starosti.
Poskočiti ujutro ispunjeni vedrim osećanjima, spremni da zapevate neku
radosnu pesmu; osetiti zadovoljstvo izlaska na čist vazduh i u tome što ga
udišete; sladostrasno obedovati; bez nepoverenja prema drugim muškarcima
napredovati na poslu, biti sa svima prijatelj; osećati se kao da plutate, svim
svojim udovima i pokretima zahvaljujući besprekornom varenju (osećanje
kao da možete da poletite, koliko ste lagani); savršeno koristiti ruke i noge,
biti u stanju da zadate udarac, ako to okolnosti zahtevaju; dugo šetati, ili
mnogo raditi a da se ne iscrpite; živeti godinu za godinom i tokom njih
zadržati smireno i ujednačeno stanje svih organa, ali i raspoloženja, bez
bolova u živcima ili zglobovima, bez muka koje se stalno vraćaju, bez fleka
na koži i unakaženog tena, bez prerano sakatog i hromog koraka, bez
nekontrolisanog drhtanja ruke zbog kojeg niste u stanju da prinesete čašu
ustima a da je ne prospete, bez koprena i popucalih kapilara u očima, lošeg
ukusa u ustima, pokvarenog daha zbog stomaka ili desni; bez tog dosadnog,
gadnog, nemuževnog zamora koji mnogim muškarcima upropasti ono što bi
trebalo da im budu najbolje godine života. Umesto takve žive smrti koju (da
sada priznam nešto užasno ali istinito) mnogi proživljavaju tek tada
shvatajući, u svojem srednjem dobu, da ih više i od same smrti more
posledice mladalačkog neznanja, tvrdoglavosti i nedostatka dobrog vežbanja
– umesto svega toga, shvatiti život kao jedan dugačak odmor, rad kao
zadovoljstvo, telo kao nebeski svod, zemlju kao raj gde i najobičnije navike
ushićuju. To je ono što bih želeo da vam predočim kao istinu, čitaoče, koja je
oličenje svih mojih saveta, zbir svega rečenog, najbolji odgovor na naslove
poslednja dva poglavlja, i glavni cilj koji bi svaki junoša na samom početku
trebalo da ima.
MODERNO DRUŠTVO – ZAPOSLENJA
Veliko je zlo što pisci ne uzimaju u obzir određene granice i osobenosti
savremenog društva, posebno u obliku u kojem se one javljaju u gradovima.
Ako te osobenosti shvatamo kao loše, jedino nam preostaje da uradimo
najbolje što možemo. U tom duhu, moći ćemo da upražnjavamo većinu vežbi
neophodnih za dobro stanje zdravlja, bez odskakanja od okoline i odricanja
od društvenog života i zadovoljstva.

Od oko milion odraslih muškaraca u državi Njujork, 314.000 njih radi u

domenu ratarstva, baštovanstva ili drugih agrikulturnih delatnosti; oko
200.000 su fizički radnici (oni su većinom rođeni u stranim zemljama); preko
23.000 su mornari; 14.000 su advokati, doktori ili sveštenici; 5000 njih radi u
kancelariji; a 313.000 su mehaničari, ili zaposleni kao izvršioci radova u
nekakvim manufakturama. Ostali se bave brojnim manje učestalim
zanimanjima. Opšte uzev, može se reći da je čak i u Sjedinjenim Državama,
koje su nova i ratarski orijentisana zemlja, broj onih zaposlenih u industriji
gotovo jednak onima koji rade u poljoprivredi.
Kako sve ovo utiče na opšte zdravlje? Pitanje je suštinsko, a da bismo na
njega dobili odgovor, moramo prvo reći hop pa tek onda skočiti. Postoji
mnogo pogrešnih stavova u vezi sa štetnim dejstvima proizvodnje i drugih
delatnosti u zatvorenim prostorima na zdravlje pojedinca. Čvrsto verujem u
to da se osoba iole pristojne ili prosečne fizičke konstitucije može baviti bilo
kakvim pozivom i biti odličnog zdravlja. Ako je ono nezadovoljavajuće, to
nije toliko greška zanimanja koliko same osobe.
Civilizacija, uz sve svoje nedaće i slabo zdravlje naroda, na šta sam
prethodno ukazivao, ipak poseduje više protivotrova i, ako treba da se bira
između života provedenog u samotnoj slobodi varvarske i divlje prirode i
previše komplikovanog i, na mnoge načine, morbidnog života jednog od
naših modernih gradova, mislim da se lako možemo opredeliti za potonji. On
će nam podariti ne samo veću dugovečnost, nego i veću količinu prosečne
životinjske sreće. Ma koliko da prva opcija deluje jedinstveno, druga pruža
više prilika za bolje i robusnije zdravlje. Uz svoju lišenost veštačkih zala,
prva je pak lišena i sredstava za užitak u životu i unapređenje ljudskog
društva, kojima druga obiluje.
Savremeno društvo se, bez sumnje, odlikuje mnogim veštačkim
tvorevinama. Odlikuje se mašinerijom kojom se štedi na radnoj snazi i
velikim brojem ljudskih bića angažovanih na redovnim radnim mestima u
zatvorenim prostorima. Od odraslih Amerikanaca, oko dva miliona zarađuje
za život radeći neki zanat ili u nekoj fabrici ili u trgovini, rudarstvu i slično.
Dok su neka od ovih zanimanja delimično pogodna za održavanje zdravlja,
velika većina njih ima osobine koje moramo smatrati za pogubne. Preostaje
nam da delamo najbolje što možemo pod datim okolnostima. Stanje ipak nije
toliko loše koliko bi se naizgled moglo zaključiti.
U svim tim poslovima uvek postoji nešto što bi se moglo delimično ili u
potpunosti odstraniti, a čime bi se očuvalo zdravlje za predstojeće godine
rada. Muškarac koji radi na takvom radnom mestu koje mu ne omogućuje
dovoljno vežbanja na svežem vazduhu, može da to nadomesti nakon radnog
vremena – hodanjem ili nekom muškom igrom. Ovo bi moralo da mu postane
rutina. Oni čija zanimanja uključuju delimičnu aktivnost, ali su takva da
tokom njih moraju da dišu ustajali vazduh (kao u mnogim fabrikama), mogli
bi u velikoj meri da pomognu svom zdravlju time što će provetravati svoje
spavaće sobe.

RANA MLADOST I BUDUĆI STAS

Tok detinjstva i mladosti ostavlja trag na celokupan dalji život, bio on dobar
ili loš, naročito u pogledu stanja i razvoja svih značajnih funkcija i organa
tela. Američka deca u značajnoj bi meri poboljšala ishranu kada bi jela
jednostavniju i svarljiviju hranu, umesto teških i začinjenih obroka kojima su
skloni i stari i mladi. Dečaci u Sjedinjenim Državama prerano započinju i s
drugim muškim sklonostima kao što su duvan, piće i ostalo. Ovo bi trebalo da
budu zabranjena zadovoljstva dok se organizam još uvek formira, i pre nego
što je telo steklo rast i čvrstinu.
Period od četrnaeste do dvadeset prve godine najhitniji je kada
razmatramo zdravlje i čilost muškarca u pogledu celog predstojećeg perioda
njegovog života. Malo omladinaca uzima u obzir monumentalne posledice
svog ponašanja tokom ovog dela života. Podjednako su nemarni i njihovi
roditelji, staratelji i prijatelji.
Pozivam omladince koji ovo čitaju da razmisle iz sve snage o ovome što
pokušavam da im stavim do znanja – to je svakako jedna od najznačajnijih
dužnosti svakog ljudskog bića. Neka svaki od njih shvati da mu je zdravlje na
prvom mestu u njegovim rukama, i da bi te godine o kojima sam govorio
trebalo da iskoristi da postane ispravan, zdrav i lep muškarac, i da takav
ostane mnogo leta. Ako u tome ne uspe, time će položiti temelj ranog raspada
svoje žustrine, gubitka sve lepršavosti duha, beskorisnog srednjeg doba i
prerane smrti ili starosti očajnije od smrti same.

MUŠKA LEPOTA – ISTINSKO STREMLJENJE

Ovde bih stavio pred svoje čitaoce, posebno omladinu, misao da nema ničeg
vrednijeg njihovog truda nego što je marljivo pridržavanje pravila, zakona i
dnevnih navika koje dovode do dobrog stanja i lepog izgleda tela, muške
forme – te čudesne i divne strukture koja nikada ne opterećuje um
zamišljenošću nad unutrašnjim i spoljašnjim misterijama, i u kojoj se
sakuplja sva zanimljivost života, sreće, nežnosti, dostojanstva i slave – oko
koje se, uistinu, vrti, sažima i taloži sva istorija i, štaviše, sva književnost.
Čitaoče! Čemu ti stremiš? Ja to, naravno, ne mogu znati; ali jedino čemu
bi valjalo stremiti jesu žudnja i odlučnost da dovedete svoje telo u zdravo i
slatkokrvno stanje – da budete muškarac, čestit, aktivan, mišićav, lep – da,
lep – jer ne postoji bez razloga kroz ceo razvoj ljudske rase univerzalna želja
da telo ne bude samo zdravo, već i da izgleda dobro. Ne bih dao ni petoparac
za tog muškarca, mladog, sredovečnog ili starog, kome nije stalo da lepo
izgleda. Ako nema tog osećanja, elektricitet je napustio čoveka i za njega
nema mnogo nade. Nema sramote u želji čoveka da ima lep stas, dobro telo,
čist ten, brze pokrete i da bude pun muževnog poleta. Sramote! Mislim da bi
to trebalo da bude jedna od prvih lekcija kojom se uči dečak, kada uopšte
počne ičemu da se uči. To je od podjednake važnosti kao i gramatika,
geografija, ili aritmetika – uistinu, rekao bih da je od neuporedivo veće
važnosti od bilo čega drugog. Jedino, neka to bude stremljenje koje će
ovaplotiti muževan i robustan stil lepote, a ne lepotu salonske elegancije ili
prevelike prefinjenosti običnih kicoša.
Postoji rasprostranjena zabluda po ovom pitanju čijem bih opovrgavanju
voleo da doprinesem. Uglavnom se smatra, ili se makar mnogi pretvaraju da
smatraju, da je lična lepota nešto čime muškarac ne bi trebalo da se bavi, već
da bije isključivo trebalo prepustiti lepšem polu. Ipak, osećaj ponosa zbog
muževnog izgleda ne može nikada biti iskorenjen i uvek je, manje ili više, na
snazi. Uvek je preporučljivo rukovoditi se prirodom. Trebalo bi ohrabriti
američku omladinu da razvija svoju fizičku lepotu. Kako bi se to moglo
učiniti? Na delu je suptilna igra uzroka i posledica koja čini ili poništava
zdravlje tela. Uzroci često datiraju još iz rane faze života, od trinaeste ili
četrnaeste do dvadeset treće ili dvadeset četvrte godine, i veoma mnogo
mojih opaski, premda su primenjive na sve uzraste, najviše se odnose na
navedeni period.
To ponavljam kako za rasprostranjenu primenu tako i zbog vas, čitaoče,
koji biste mogli biti privučeni mojim dobronamernim redovima, da se ne
plašite niti stidite da usmerite pažnju ka ulepšavanju svog tela, lica i pokreta,
kao glavnoj tački životnog interesovanja. To je klica koju je usadila priroda, a
vi treba da je uzgajate. Iz nje će nići plod sjajnih rezultata za kojima svi žude
i koji uvek čine život slatkim.

MAGNETNA PRIVLAČNOST ZDRAVOG MUŠKARCA

Ova tema zaista je neiscrpna. Šta mislite, zbog čega neki muškarci toliko
moćnije vladaju masama od drugih? Govorim o onim „ličnostima“ kojima je
dovoljno samo da kroče u prostoriju punu ljudi i da privuku pažnju. Šta je u
srži tog magnetizma kojeg takvi muškarci poseduju, bilo kod kuće ili na ulici,
u amfiteatru, u društvenom krugu, u politici ili na bojnom polju? Radi se o
suptilnoj vrlini njihove fizičke pojave, podjednako koliko o intelektu.
Ovo dokazuje činjenica da ni veliki umovi u ruhu inferiornih tela ne
uspevaju da izazovu ovakav upečatljiv efekat. Čovek velike ličnosti (ne radi
se o fizičkoj veličini – i sitan čovek može posedovati ovu osobinu) jedna je
od najzanimljivijih tema za proučavanje na svetu i najbolji primer moje
teorije o muškom poletu. On je dokaz moći, zdravlja, fizičke forme
pokazujući sve to u svom držanju, stavu, uticaju koji širi oko sebe kud god da
krene.
Uistinu, moja teorija ističe (pozivam vas, čitaoče, da ovo zabeležite jer je
vredno promišljanja) da čovek obimnih mentalnih i fizičkih prednosti može,
kroz vežbanje, u velikoj meri pojačati silu svoje ličnosti. Kud god krenuo,
bilo da se radi o privatnom krugu ili gomili, on će privlačiti pažnju,
prijateljstvo i poštovanje, otvoreno ili potajno. To je jedan od najboljih
dokaza onoga što je telo sposobno da sprovede u delo!
Želite da ostvarite uspeh na poslu, u ljubavi? Onda negujte ovu ličnu silu
upornim poštovanjem zakona zdravlja i čilosti. Zapamtite da su najveći
životni uspesi rezultat sveukupnosti ljudskih atributa, najsavršenije izraženih
kroz prefinjeni stas. Znanje i praksa ipak su svakome, pa i vama, čitaoče,
takođe potrebni. Laktajući se kroz sokake sveta, na svakom koraku susreću
vas raznoliki muškarci – kršni, neposlušni, sitničavi, dubokoumni – muškarci
od hrasta i muškarci od voska. To su oni s kojima bi trebalo da se suočite i
kojima bi trebalo da komandujete, zar ne? U najmanju ruku, želeli biste da s
njima stojite na jednakoj nozi. Onda pomno pregledajte moje savete –
vežbajte – pa će simpatije, privlačnost i junački šmek doći sami od sebe. Jesu
li ovo trice? Ni najmanje. Ovo su teme bliske muškarčevom srcu. Među
muškarcima, među ženama, među prijateljima, među strancima, postoji li
onaj ko ne žudi za divljenjem, za obožavanjem?
Nije li tome vredno težiti? Zahvaljujući robusnoj i čistokrvnoj telesnoj
građi, ova lična privlačnost jedini je pravi način kojim možete ostvariti svaki
cilj i, na duge staze, ostaviti dobar utisak u društvu, na javnim okupljanjima,
na daskama pozornice ili koncertne sale, za katedrom predavača, prilikom
političkog skupa, obraćanja poroti, udvaranja lepoj dami, ili u bilo kakvom
poslovnom odnosu. Niko nije imun na tu veličanstvenu snagu.
Ova velika moć, ova suptilna vrlina zdravlja i stasa, tvrdim, može se
negovati – gotovo svaki muškarac u sebi sadrži klicu onoga što je za nju
potrebno. Ipak, takva moć dostupna je samo onome ko je uporan i postojan.
Neumerenost u jelu i piću, lenjost i opijanje otupljuju čula i time
onemogućuju žustru aktivnost organizma. Takva stanja ostavljaju telo
bespomoćnim i nesposobnim da bude sopstveni gospodar. To se ne sme
dozvoliti.
Ovo jedinstveno, ali svakako privlačno stanje rezultat je životinjske
robusnosti (kroz koju se iskazuje moralna priroda ovog usmerenja) i zdravlja
celog bića. Od glave do pete – sve mora biti ispravno, bez izuzetka – a što je
jači zdravstveni tonus, moćniji će biti i protok magnetizma. Bez sumnje,
najbitnija je seksualnost; u njoj leži zaliha poleta i glavni deo muževnog bića;
ali onaj koji se iznuruje, koji čini izgrede u mladosti ili postane ukaljane krvi
napadnut je u samom utvrđenju muškosti i mora platiti ceh u srednjim
godinama i u preostalim periodima života, kao i posmatrati kako ga napušta
„privlačnost ličnosti“ o kojoj sam govorio.
Zaliha vitalne seksualne energije, tvrdim, označava muškarca, a onaj koji
se bespotrebnim iscrpljivanjem te zalihe preda zamoru i slomljenoj muškosti,
mora snositi gorke posledice. Ovaj nauk prepun je razmišljanja koje
prepuštam čitaocu.
Neka mladić pokuša da svoje telo doživi, između ostalog, kao mašinu za
proizvodnju sile, one iste sile pomoću koje se on sam kreće među svojom
sabraćom, a planete svojom orbitom. Da, i muškarac može da poseduje
neobičnu moć gravitacije i, ako se ona dobro razvije, rezultati mogu biti
divni. Ova tema verovatno je za vas nova, čitaoče, naročito sročena na ovaj
način. Ipak, ako malo razmislite, videćete da istorija obiluje primerima koji bi
potvrdili izrečene stavove.
Okruženi smo mnogim potvrdama ove sile privlačnosti: prijateljstva,
ljubavi, neki muškarci dopadljivi gde god se našli, dok su drugi izbegavani ili
ravnodušno prihvaćeni, uspešni pevač ili glumac, govornik koji hipnotiše
svoju publiku, trijumf boksera, igrači muških igara, osoba kojoj se javno
aplaudira, i neuspešna osoba na koju u javnosti sikću uz nipodaštavanje i
prezir. Sve su ovo samo primeri moćnog prisustva ili potpunog izostanka
kvaliteta o kojem govorim.
Pogledajmo rezultate dva dana u životu istog muškarca, u dva navrata,
vremenski malo udaljeni jedan od drugoga. On ustaje, ne osećajući se niti
delujući zdravo: loše je živeo, krv mu je loša, zglobovi mu se kreću kao da su
na nekoj rđavoj, slabo podmazanoj mašini; oči su mu krvave, ten je muljav i
bubuljičav; prljav je budući da se neko vreme nije kupao; želudac mu je
prenatrpan svakakvim nesvarljivim jelima i štetnim pićima. Ovakvo stanje
traje već toliko dugo da mu je varenje ozbiljno narušeno, creva su mu
zapušena naslagama strahotnih nečistoća; korak mu je isprekidan čestim
pauzama za predah; apetit mu je preveliki i zahteva stimulanse i začine; lice
mu je upalo i neprivlačno; dah mu je loš; niko ne pronalazi zadovoljstvo u
njegovoj blizini, niti njegov glas ikoga mami; ne privlači ni žene ni
muškarce; okolo životari, možda, u gradu, za stolom, gde god se kretao, on je
bez živahnosti, bez privlačnosti, bez zadovoljstva, bez volje, bez ljubavi, bez
nezavisnosti, duha ili ponosa. Može li biti tužnijeg čoveka? I da li je on,
uopšte, retkost?
Sada, drugi dan – isti muškarac – malo kasnije, možda i samo nekoliko
meseci, ni cela godina. Može li ovo što ću sada opisati, zaista, biti čarobni
rezultat vežbanja? Tog dana on ustaje s veselom pesmom na usnama i skače
na noge osećajući snagu u svakom mišiću svojih udova. Sve mu pruža
zadovoljstvo – dragocen mu je šok izazvan kadom punom hladne vode u
kojoj se banja, a od trenja četke nakon kupanja sitni žmarci prolaze mu kroz
kožu i ulaze u krv. Hrana, vazduh, najjednostavnije piće, svaki pokret. Oči su
mu blistave i sjajne, glas mu je milozvučan i snažan. Kada odlazi među
muškarce, svugde je primećen, te privlači dobru volju pa čak i zavist. Hod
mu je lak i gibak, ten čist, stav uspravan, pun muževnosti, duha, ponosa i
plemenitog samopouzdanja. Poseduje neopisiv šarm najsjajnijih i
najživahnijih životinja. Oči mu svetlucaju, sav je od udarca, nepobedivog je
duha (kakav se može videti u zverima – ali avaj, retko u muškarcima).
Njegova moć je na vrhuncu – a veličanstvena dejstva toga odigravaju se,
nevidljiva, unutar njega i deluju na muškarce i žene ma gde da se pojavi.
Glumci! Vokalisti! Govornici! Sada i vi znate tajnu kojom ćete bez
problema zadobiti publiku. Tu moć podjednako je blagosloveno primiti
koliko i pružiti.
Privlačnost je za svakog velika moć – veština vredna negovanja. Uistinu,
trebalo bi da nalazimo najzahvalnije sfere delovanja u običnim životnim
okolnostima ili u društvu poznanika i prijatelja – tu životna sreća, u samom
muškarcu, treba da počiva.

UTICAJI ROĐENJA – ODGAJANJE IZVANREDNIH MUŠKARACA

Veliki deo udobnosti i neudobnosti tela i uma muškarca zavisi od uzroka koji
nastaju još pre njegovog rođenja; postoji dugačak niz naslednih obeležja na
koje je nemoguće uticati. Genetski zakoni prenosa osobina s roditelja na
potomstvo uvek su bili teme najzačudnijih i najfascinantnijih medicinskih
studija. Razlozi za takav prenos bez sumnje će ostati neobjašnjeni, ali
činjenice koje dokazuju njegovo postojanje bezbrojne su i sežu duboko u
prošlost. Na nesreću, do sada još uvek nije pronađena generacija koja bi
oblikovala svoj tok ili žrtvovala sopstvena zadovoljstva za veće savršenstvo
generacije koja sledi.
 Ne možemo se vratiti u prošlost. Međutim, moglo bi biti od koristi, za
buduće slučajeve, da razmotrimo u kojoj meri to što nazivamo muškarcem
nastaje zahvaljujući naslednim okolnostima, koje postoje i pre samog
rođenja. Geni! Kakva sjajna stvar! Sve teme života, rase, ćudi datiraju još od
rođenja. Ipak, ne učestvuje u tome samo budućnost – i sadašnjost isto toliko
treba da se uzme u obzir.
Rutina koja dovodi do nastanka ispravnog potomstva, zdravlja, rasta, vrle
zrelosti i dugog života nalazi se u direktnoj vezi sa savršenim stasom
roditelja. Ono je zaista od neprocenjive vrednosti i čini junošu, odraslu ili
sredovečnu osobu snažnom i ispravnom. Roditeljstvo je samo jedna od
mnogih faza u kojoj bi trebalo da ostvarite najbolje moguće zdravlje i
predstavljate odlike istinskog muškarca.
Majke su, takođe, ne vredi to poricati, uglavnom žalosno nesvesne svojih
grešaka u pogledu ishrane i brige za odojče, čime u ranom detinjstvu polažu
slabe temelje za buduću muževnost i prefinjen stas. Kada bi majke male dece,
ove ili bilo koje druge generacije, kroz godine ranog i kasnog detinjstva
svoga deteta pratile najjednostavnije zakone ispravne fiziologije, to bi bez
sumnje dovelo do pojave potpuno drugačije i nadmoćne rase muškaraca.
Ovaj važan i zanimljiv deo naše teme zaslužuje mnogo savesnije
proučavanje nego što je to do sada bio slučaj. Ostvarenju tog cilja nikakva
preterana skromnost ne bi trebalo da stoji na putu. Uostalom, nisu li baš oni
kojima nedostaje smernosti isti ti koji bi zabranili prosvetljenje celog sveta,
kako muškaraca, tako i žena, u vezi sa ovim pitanjem? Ne bi li zabranili takva
istraživanja upravo iz lascivnih sumnji da tema začetka ne može biti proučena
u dobroj veri i s najplemenitijim namerama?
Nije u duhu mojih opaski da nadugo i naširoko pričam o zakonima
naslednih osobina i porekla – o nauci, kako bismo je mogli nazvati,
odgajanja izvanrednih muškaraca i žena. Predlažem čitaocu da sam prouči te
zakone i njihove rezultate. Znati ih često znači biti unapred upozoren nekim
od najvrednijih znanja koje muškarac može posedovati. On bi tada bio
sposoban da prosudi o mnogo čemu što mu se sada čini mračnim i
zagonetnim. Takođe bi bio u stanju da se s više razumevanja postavi prema
budućnosti.
Dodao bih da u gorepomenute opaske uključujem žene, isto koliko i
muškarce.
DUGAČAK ŽIVOT
Uvek sam bio veoma radoznao i osećao zainteresovanost prema ljudima koji
su doživeli izuzetno poznu starost. Kada sam se vraćao sa zapada pre
nekoliko godina, skrenuo sam sa svog uobičajenog puta ne bih li posetio
staricu koja imala sto tri godine, pa ipak je bila u savršeno dobrom stanju i
bistrog uma. Ova dama bila je gospođa Ketrin Dan, iz Nande, u državi
Njujork. Izjavila je da je oduvek bila zdrava i snažna – sve u svemu, prijatan i
izuzetan primer dugovečnosti.
U pogledu snage i pribranosti u starosti, vredan je pomena i slučaj starog
kapelana Predstavničkog doma u Vašingtonu, prečasnog Danijela Valda, koji
ima između devedeset pet i sto godina. On propoveda već tri četvrtine veka –
bio je kapelan u Ratu za nezavisnost i bio je zarobljen u slavnom zatvoru
„Šećerana“ u Njujorku. Ovaj starac uvek je vodio prilično aktivan život i
nikada nije bio bolestan; živeo je, mnogo godina, na svojoj farmi blizu
Sirakuze. Takođe, čita sve nove knjige i podjednako je nestrpljiv da čuje
poslednje novosti kao i svi mi – zaista, mlad starac.
Među čudnovatim slučajevima koje navodi lord Bejkon u svom delu
„Produžavanje života“, mnogi potiču iz drevnih vremena, iz redova Grka,
Azijata i slično. Među potonjima, za Esene, jevrejsku sektu, slovilo je da
veoma često dostižu starost od sto godina, a to se pripisivalo njihovoj velikoj
odmerenosti u pogledu režima ishrane i staloženim navikama uma. Kao jedan
od raznih primera koje je predstavio lord Bejkon, izdvajamo sledeći:
Apolonije iz Tijane premašio je sto godina iako mu lice nije odavalo takvu
starost; bio je neznabožac vredan divljenja, za kojeg se pričalo da u sebi nosi
nešto božansko; hrišćani su ga smatrali čarobnjakom; u pogledu ishrane, bio
je pitagorejac; veliki putnik dobre reputacije, a neki su ga poštovali kao boga.
Tek da njegov dugačak život ne bismo pripisali biljnoj ishrani koje se
pridržavao, treba u vidu imati njegovog dedu, koji je uvek davao sebi oduška,
a živeo do sto tridesete godine.
Sledeća dva primera, staromodno preneta u stilu tog vremena, takođe su iz
dela lorda Bejkona: najupečatljiviji je slučaj Kornarusa, Venecijanca, koji je,
premda bolešljiv u mladosti, počeo prvo da jede i pije ne bi li dostigao
određenu težinu i time povratio zdravlje; taj tretman s vremenom se pretvorio
u režim ishrane, a taj režim ishrane u izvanredno dugačak život od sto ili čak i
više godina savršenog zdravlja. U kasnijem dobu, Vilijam Pestel, Francuz,
doživeo je bezmalo sto dvadeset godina. Vrh brade na gornjoj usni bio mu je
crn; on je bio muškarac čudnih sklonosti, pomalo ćaknut u mozak – veliki
putnik, matematičar, donekle obeležen kao jeretik.
Otprilike pre dvanaest godina, u gradu Frankfordu, blizu Jutike, živeo je
muškarac po imenu Harvi, star sto jedanaest godina. On je, takođe, tada već
tri četvrtine veka bio propovednik jevanđelja. Od doušnika koji ga je tada
video, saznao sam da je bio rođen u okrugu Dačes u državi Njujork i da se
jasno sećao svog trčkaranja po šumi u tom kraju pre sto godina! Tokom
života, posvetio je deo vremena i pažnje poljoprivredi, ali je uvek propovedao
– čak i u trenutku kada sam ja za njega čuo! Hodao je samo uz pomoć štapa.
Stil govora, kao i stil propovedanja, bio mu je živahan i često bi mu
mladalačka vitalnost razbistrila pogled. Um mu bio je zdrav i prav, a glas
dovoljno jak da se mogao čuti i među hiljadama ljudi. Gde god je išao,
mnoštvo ga je pratilo u želji da čuje njegove propovedi.
Taj isti doušnik (amater na polju dugovečnosti) doneo mi je izveštaj o
gospođi Hani Gou, koja je umrla u Njujorku 1846. u sto desetoj godini.
Oduvek je živela u Njujorku i imala je priliku da razgovara sa svakim
predsednikom Sjedinjenih Država. Njen primer je zanimljiv kao dokaz da je
grad pogodan za dugovečnost podjednako koliko i selo.
Verovatnije je da će osobe doživeti duboku starost u hladnim podnebljima
nego u tropskim zonama, ili zonama blizu tropskim. Klimatski uslovi
severnih država, posebno u Novoj Engleskoj, pogodni su za dugovečan život.
Analizom dugačkog spiska zabeleženih događaja, zaključio sam sledeće:
izvesna gospođa Blejk umire u Portlandu, u državi Mejn, 1824. u sto
dvanaestoj godini; gospođa Mudi umrla je iste godine, u sto jedanaestoj
godini; Džon Gili umro je u Ogasti, u državi Mejn, 1813. u sto dvadeset
četvrtoj godini; Moris Viler, u Redfildu, u državi Mejn, 1817. u sto petnaestoj
godini. Nemamo precizne podatke o slučajevima iz drugih država na istoku,
osim da su mnogobrojni.
Središnje države Amerike takođe su pune primera ljudi koji su doživeli
duboku starost.
Jedna od najstarijih osoba o kojoj imamo zabeležene podatke bila je Betsi
Trantram, koja je umrla u Tenesiju 1834. u sto pedeset četvrtoj godini! Jedan
crnac umro je u Pensilvaniji 1808. u sto pedesetoj godini. Dok ovo pišem, i
dalje je živa stara dama iz Vašingtona, kojoj je verovatno oko sto pedeset
godina i koja je imala desetoro dece pre početka Rata za nezavisnost.
U modernim vremenima, na sve strane vidimo primere koji dokazuju da
ljudski život i dobro zdravstveno stanje mogu potrajati ceo vek, ako ne i
duže.
Bilo bi veoma korisno kada bi neki pisac sve ove slučajeve sakupio u
jedan tom i zabeležio njihove osobenosti.
Po ovim primerima se, bez ikakve sumnje, da zaključiti da je, u pristojnim
uslovima, ljudsko telo sposobno za mnogo veću izdržljivost nego što se
smatra – da postoje na stotine, ako ne i hiljade osoba iz celog sveta koje su
nadživele tih „sedamdeset godina“ dodeljenih čoveku. Preostaje nam da
istražimo šta je dovelo do takvih rezultata i da iz donetih zaključaka
izvučemo dragocenu pouku. Nije najhitnije to što su oni koji dugo žive
proveli toliko vremena na zemlji, već je bitno što iz toga sledi da su vodili
zdrav i ispravan život.
U svim slučajevima tih dugovečnih ljudi otkriće se da oni nisu iscrpeli
izdržljivost svog tela u adolescentnim godinama (od četrnaeste do dvadeset
četvrte). Ovaj značajni period života najpogodniji je za ojačavanje prirodnih
sila skrivenih u svakom čoveku. Svi dugovečni ljudi koje sam pomenuo, u
nekom trenutku suočili su se s problemima, gubicima i različitim sudbinama
koje ponekad ophrvaju svako ljudsko biće na njegovim životnim
putešestvijama. Svakim danom adolescencije, organizam se priprema na
takva buduća vanredna stanja.
Ako telo jednom stekne svoj pravi rast i čvrstinu tako da ga ne spopadnu
klice raspada dok su sokovi života još uvek zeleni, biće u stanju da nakon
toga izdrži neverovatne napore bez povreda. Ovo bih voleo da izdvojim kao
najvažniju lekciju muškog razvoja, zdravlja i produžetka života.
Ako se ispravno postupi u mladosti, telo će biti poput kuće savršenog
temelja, kojoj su potrebne samo sitne popravke ne bi li nastavila da odoleva.
Ako je temelj trošan ili nesiguran, on može beskrajno da se krpi i popravlja, a
opet u svakom trenutku može propasti.

REDOVNO ZAPOSLENJE
Stabilno i prijatno zaposlenje jedno je od najmoćnijih činilaca zdravog i
dugog života. Lezilebović bez cilja, bez jasnog usmerenja, veoma je podložan
moralnoj ili fizičkoj grozničavosti.
Razočaranje, ljubav, poslovni problemi i mnoge druge brige vrebaju
svakog čoveka; kada se dese (a niko ne može proći kroz život bez trzavica),
oni na mnogo načina utiču na zdravlje. Kada se nađete u neprilici, to nije
izgovor za „dizanje ruku“; čovek mora ostati istrajan u ispravnom ponašanju i
strpljivo sačekati nekoliko dana; rasterećeni um ponovo će poskočiti uz
radosni polet. Ovo je jedna od najboljih preporuka koju mladići mogu slediti.
Taj savet najbolji je oklop od svih nedaća koje će ih verovatno zadesiti; za
druge zbunjujuće i poražavajuće, ali za njih prepreke koje se lako prevazilaze
i napuštaju.

BILJNA ISHRANA
Niti upražnjavam vegetarijanski režim ishrane, niti ga smatram onakvim
kakvim ga predstavljaju ushićeni zagovornici te ideje; ipak, mislim da je
vegetarijanstvo vredno pomena i poštovanja. Takav način ishrane nasledili
smo još iz drevnih vremena. Reklo bi se da su gotovo svi rani filozofi i sveci
pratili takav režim ishrane, a gotovo svi oni doživeli su duboku starost. U
poglavlju na temu dugovečnosti, svi pomenuti primeri isključivo su, ili skoro
isključivo, jeli takvu hranu. Astronom Njutn je tokom svojih složenih
ispitivanja, koja su ponekad trajala nedeljama i mesecima, živeo na režimu
biljne ishrane i pio samo vodu; time je stvorio naviku koje se pridržavao sve
do osamdeset pete godine. Boji, veliki hemičar, premda izuzetno delikatne
građe, vođenjem jednostavnog života uzdržavajući se od životinjske hrane i
unoseći od svih tečnosti samo čistu vodu, očuvao je zdravlje mimo svih
očekivanja i umro u šezdeset šestoj godini – iako bi neko drugi u istoj
situaciji poživeo jedva pola od njegovog životnog veka.
U nekoj staroj knjizi putopisa pročitao sam opis jednog putnika, glavnog
opata španskog manastira, starog čoveka koji je oduvek živeo na biljnoj
ishrani i pio jedino vodu. Nosio je, kaže naš pripovedač, široku odoru od
grube tkanine, kanapom vezanu oko pojasa, s kapuljačom na glavi; na
stopalima su mu bile grube cipele od poluobrađene kože. Ipak, bilo je nečega
u njegovoj pojavi što ga je izdvajalo iz celog bratstva. Imao je uzvišenu i
upečatljivu građu i obeležja najplemenitije izvajanosti. Duga brada padala mu
je na grudi i delimično mu se sakrivala među faltama odore. Bio je to čovek
koji bi svugde bio primećen, a naročito tamo na ulazu u manastir, odeven u
svoju apostolsku odoru. Ten i oko odlikovali su mu se takvom bistrinom
kakvu jedino može imati neko ko se dugo i strogo uzdržava od životinjske
hrane i svih drugih uzbudljivih namirnica. Takav režim ishrane pruža sjaj i
duhovnu inteligenciju licu. Čini ga uzvišenim, pomalo svetim.
 Ova predstava je, naravno, donekle romantizovana. Viđao sam i
vegetarijance Nove Engleske i Njujorka, osobe nesrećnog izgleda – ispijene,
tvrde, melanholične – čiji je izgled glasno govorio protiv te doktrine – a
stvarnost je, naposletku, ipak najvredniji dokaz.
O TEORIJI ZDRAVLJA
Jedna od najvećih grešaka proizvoljno izvedenih teorija zdravlja jeste to što
zaboravljaju da je svaka istinska teorija višeobrazna i da se sastoji od velikog
broja pravila. Vegetarijanac, na primer, insistira na tome da bi ceo ljudski rod
bio spašen kada bi se odbacila sva hrana životinjskog porekla! To je
komično. Vredelo bi primetiti da, u istoj osobi, često postoje navike koje su
uzajamno protivrečne i koje su delovi suprotnih teorija.
Sistem zdravlja koji bi vredelo sprovoditi mora biti kompletan, dosledan u
svim svojim elementima i trebalo bi ga se verno pridržavati tokom dugog
vremenskog perioda. Bilo bi previše očekivati da će se rezultati odmah
pokazati; treba biti zadovoljan i ako stignu nakon nekoliko meseci. Takođe bi
trebalo razumeti da svaki muškarac iziskuje nešto posebno, primenljivo samo
na njega.
Svakome bih preporučio da prvo prouči opštu temu zdravlja, kroz ono što
je o njoj do sada napisano, pa da tek onda pomno pretresa svaku njenu
pojedinost. To je proučavanje s kojim se čovek sazivi i, budući da njegove
lekcije leže u svakodnevnom iskustvu, njime se može uvek baviti.

VEŽBE I IGRE
Bejzbol, koji se sada rasprostranjeno igra, jedan je od najboljih oblika
vežbanja na svežem vazduhu. Isto važi i za kriket i, ukratko, za sve igre koje
uključuju korišćenje ruku i nogu.
Veslanje je plemenita i muževna vežba; ona razvija celo telo. Lovački izlet
uz psa i pušku mnogima će se pokazati kao lekovit, kao i ribolov.
Harling je takođe sjajna igra koja će, ako postane popularna, pomoći
razvijanju plemenite rase muškaraca. Igrom slučaja, zatekao sam se na
utakmici ove vrste, pre nekoliko dana, u Bruklinu. Nakon što su sve uvodne
pojedinosti dogovorene (to se odvijalo na velikom zatvorenom terenu), igrači
su se svukli i s palicom u rukama čekali podbacivanje lopte. Lopta je poletela
visoko u vazduh uz muk publike, koja je, glasno klicala svaki put kada bi se
čulo „pak“. Počela je uzbudljiva borba u kojoj se mogao videti najviši red
snage, veštine i aktivnosti. Sve to trajalo je gotovo tri sata. Tada sam prvi put
posmatrao ovu igru, ali iz svega viđenog mogao bih je staviti na sam vrh
spiska preporučljivih muških vežbi.
Najjednostavniji element harlinga sastoji se od bacanja nečega veoma
teškog, često velikog kamena ili kovačevog ili kamenorezačkog čekića – pri
čemu svaka osoba pokušava da nadmaši ostale time što će ga baciti dalje. Ne
znam za bolju vežbu od ove. Valjalo bi je uvrstiti u sve programe rada na
muškom stasu.
Alke – voleo bih da je ova elegantna, stara igra rasprostranjenija. U njoj
postoji mnogo više „nauke“ nego što se misli. U prošlim vremenima, pre
izuma baruta, kada su u ratovima korišćeni projektili, ova igra bila je
popularna jer se njome vežbala snalažljivost i preciznost prilikom bacanja
predmeta rukom. Dobar igrač u stanju je da pogodi skoro svaku metu.
Dečake bi trebalo ohrabriti da igraju ovu igru. Na selu, ona se obično igra
ravnim kamenjem, ili potkovicama. Tereni za ovu igru nalaze se u gotovo
svim američkim gradovima.
Istini za volju, muškarac koji je sklon tome da se bavi osnaživanjem i
razvijanjem svoje mišićne moći, svejedno će iznalaziti nove načine da taj cilj
unapredi i da to radi na što jednostavniji način. Dok se šetate možete, na pola
sata ili sat, bacati kamen iz ruke u ruku ili nogom kotrljati neki mali kamen,
čime razvijate snagu kolena, članaka i mišića lista. Možete žustro bacati ruke
napred, a onda ih istegnuti ili podići uvis. Možete obema pesnicama izudarati
nekog izmišljenog protivnika. Možete povremeno postaviti telo u borbeni
položaj, sa žilama ruku i nogu nategnutim do pucanja. Možete praviti nagle,
velike korake napred, a onda, sporije i pažljivije, nazad. Možete tapšati
kukove dlanovima i prosto skakati direktno uvis, na po dva, tri minuta.
Možete stajati na brdu ili obali i bacati kamenje, horizontalno ili uvis. Možete
preskočiti ogradu nekoliko puta, popeti se na neko drvo u šumi, ili se uhvatiti
za nisku granu i ljuljati napred-nazad. Možete trčati, brzo hodati, skakutati ili
skakati u hodu. Sve ove, kao i desetine drugih aktivnosti, pri ruci su svakome.
Podesne su muškom zdravlju, gipkosti i razvoju tela i, za mnoge, poželjnije
od organizovanih sala za vežbanje, jer nemaju vremenska i prostorna
ograničenja. Doduše, ni sale za vežbanje ne bi trebalo unapred odbaciti jer su
jednostavne, a mnogima stvaraju svakodnevnu naviku vežbanja tako da se ne
osećaju nelagodno zbog toga „kako će to izgledati“ nepoznatima, ili šta će
oni na to reći.
SNAGA NOGU I STOPALA
Na ovu značajnu temu zaista bi se moglo reći mnogo toga. Hodanje je
najbolja vežba koju nam je ponudila priroda. U poređenju s hodanjem, sve
druge deluju nebitno. Jeftine i brze metode transporta modernog doba dovele
su do tužnog pada vrednosti kretanja ljudske rase.
Takođe bih preporučio vežbanje i ojačavanje donjeg dela nogu, članaka i
stopala. Retkost je ovih dana i u ovim krajevima videti nekoga čija
izdržljivost nogu postiže dovoljan nivo. (Pretpostavljam da se mnogi neće
složiti sa mnom; ali moj stav je veoma dobro promišljen.) Noge imaju veliku
ulogu u ostvarivanju potencijala celog tela i celom telu pružaju eleganciju i
podstrek. Nešto tako jednostavno kao što je savršeno i elegantno hodanje
nepobitno je postalo veoma retka pojava, koju je gotovo nemoguće videti na
ulicama naših gradova. Imamo mnogo učitelja plesa, a dobar hod važniji je i
od najsuptilnijeg plesa. Možda će neki od tih učitelja u mojim rečima pronaći
inspiraciju za rad na poboljšanju hoda svojih učenika.
Gimnastičke vežbe u velikoj meri mogu povećati gipkost i mišićnu moć
nogu. Jedna od najboljih jeste obična vežba povijanja unapred i dodirivanja
nožnih prstiju vrhovima prstiju držeći u međuvremenu kolena pravo. Ona se
može izvoditi tokom celog životnog veka. Takođe je odlična jednostavna
vežba stajanja na jednoj nozi i spuštanja tako da se savijenim kolenom druge
noge dodirne pod, a onda ponovnog podizanja na prvoj nozi. Dobre rezultate
možete ostvariti i guranjem i kotrljanjem velikog kamena prvo jednom
nogom, a zatim drugom, sve dok se ne zamorite.
Umetnost majstora plesa ipak bi mogla da bude od pomoći, u pogledu
razvoja nogu i njihovih elegantnih i gipkih pokreta. Prvobitna uloga plesa
bila je da, počevši od nogu, pruži harmonične pokrete celom telu. Bila je to
divna veština i jedna od najplemenitijih gimnastičkih vežbi. Moderni pristup
plesu sasvim je drugačiji.
Bilo bi od velikog značaja kada bi neki muževni genije iz redova učitelja
plesa pomogao u pogledu ostvarivanja snažnog hoda koristeći ove u žurbi
ispisane savete.
PLIVANJE I KUPANJE
Postoje mnogobrojne prednosti plivanja i kupanja. Lišenost sve odeće i
potpora vode omogućavaju svim mišićima tela lak i prijatan pokret. Osobe
koje su navikle da se tokom leta svakodnevno kupaju ili da se nabrzaka operu
hladnom vodom, mnogo su manje sklone iznenadnim kijavicama, upalama,
ili hroničnim bolestima. Koža je široka kapija na koju ulaze sve bolesti.
Kupanjem, ona postaje tvrda, gusta i pruža telu mnogo više poleta. Među
drugim koristima stečenim ^plivanjem nalaze se i čistoća i zadovoljstvo.
Ako vam plivanje nije dostupno, kupajte se. Nemojte dozvoliti sebi da ne
iskoristite okrepljujuće i higijenske blagodeti hladne vode. Ne možete
posedovati muževnu čvrstinu osim ako pore nisu otvorene i ako se ne
podstiče znojenje, za koje je kod živog muškarca veoma važno da bude
obilato i slobodno.
Ubrzo ćete se čak navići i na početni šok tog mlaza hladne vode koji vraća
iz mrtvih. Kako je samo osvežavajuće po vrelom danu prosuti sebi hladnu
tečnost po golom telu – ili je možda čak prsnuti po licu, glavi, rukama ili
zglobovima. Ima nekog zadovoljstva u tome koje ni mnogo skuplji užici ne
mogu da pruže.
Ovih dana mnogo se priča o tome kako je voda lek za sve; ali prava korist
redovne upotrebe vode, naročito u pogledu plivanja, jeste u tome što
sprečava bolesti. Telo plivača koje pluta u tečnom elementu svuda je
podjednako potisnuto – nijedan od udova i zglobova nije preopterećen niti je
ijedan opušten. To je verovatno jedna od najstariji h vežbi za negovanje
zdravlja i usavršavanje tela. Vajari kažu da su Grci i Rimljani plivanjem (u
moru ili velikim bazenima) obilato razvili mišiće, trup, pluća i ostalo, što
možemo primetiti putem zaobljene i pune forme njihovih grudi na statuama.
Najlepša telesna građa današnjice verovatno pripada ostrvljanima iz
Južnog mora, koji stalno plivaju i kojima je more drugi dom. Kod njih bolesti
civilizacije još uvek nisu ni stigle. Tamo je teško pronaći slučaj bolesti,
deformiteta, ili uvoštenosti – kao i smrti, osim u izrazito poznoj starosti.
Plivanje je nešto što bi bilo najbolje naučiti u detinjstvu ali ni u jednom
uzrastu za to nije prekasno. Najhitnije je da tokom leta najmanje jednom
dnevno ulazite u vodu negde gde nije preduboko i da plivate, povremeno se
otiskujuću u veću dubinu. Veština će ubrzo slediti.
Tokom leta, rano jutro najbolje je vreme za plivanje ili umivanje u
lavabou; veče je takođe pogodno za ove aktivnosti, izbegavajte da ulazite u
vodu odmah nakon obroka; takođe, nemojte ostajati u vodi predugo – nikada
dovoljno dugo da se smrznete. Pod time ne mislim na onaj nagli,
osvežavajući osećaj hladnoće kada uđete u vodu, nakon kojeg organizam
ubrzo postaje ustreptao – već na onu poplavelu, drhtavu hladnoću proisteklu
iz predugog izlaganja golog tela niskoj temperaturi, posebno ako izostanu
brzi pokreti udovima. Zaustavite se dok vam je još uvek toplo, celo telo
žustro istrljajte i osušite i dobra dejstva plivanja dugo će potrajati.
Neverovatno je i žalosno to što mi Amerikanci nismo nacija plivača,
premda nam se obala, sačinjena od mora, zaliva i uvala, proteže hiljadama
milja a jezera, reka, zaliva i bara ima u svakoj državi i svakom okrugu. Naš
prečesto ispijeni, bolešljivi i nesavršeni nacionalni stas trebalo bi, između
ostalog, pripisati baš ovome. Smatram da bi u narodu valjalo uvesti naviku
svakodnevnog plivanja koju bi trebalo obustaviti samo na tri do četiri meseca
godišnje. Ne samo da bi to bila sjajna reforma sama po sebi, već bi sa sobom
nosila boljitak za mnoge druge prakse koje unapređuju ljudsko telo.
Ukoliko bi moje opaske nekoga navele da započne da uči da pliva, ili
makar da pere svoje telo, utoliko bi bilo dobro da se to započne bez
preterivanja i da se dozvoli navikama da se obrazuju postepeno. U prvo
vreme verovatno će biti neophodna upornost, ali bitno je da se ne odustane
uprkos manjim nelagodnostima bilo kakve vrste. Nakon što se navika stvori,
ona će se sama održati čistom snagom volje.
Nakon pranja tela, bilo bi preporučljivo žustro se istrljati suvom krpom.
Posle toga bi šetnja takođe dobro došla.
VEŽBE GLASA
Glas se može negovati, ojačati i učiniti melodičnijim, lako i sigurno, onako
kako to niko ne može ni da sluti, ako ne i bolje. Za sve uzraste, nema bolje
vežbe glasa od recitovanja i deklamovanja na svežem vazduhu, ili u nekoj
velikoj prostoriji. Takve vežbe trebalo bi izvoditi sistematizovano i
svakodnevno. One ojačavaju i razvijaju sve unutrašnje organe, otvaraju grudi
i ne samo što čine izgovor odlučnijim i poletnijim, već i veoma lekovito utiču
na grlo i celu njegovu začudnu i izvrsnu mašineriju. Grlo potpomaže
organizam na mnogo načina – dozvoljava duboko udisanje, stvara elektricitet
koji prožima telo, razigrava funkcije želuca i čini muškarca upečatljivim.
Preporučio bih svakom mladiću da odabere nekoliko omiljenih poetskih
pasaža živahnog stila i da ih recituje u svim prikladnim situacijama – naročito
pored morske obale ili u šetnji brdima. Neka toj recitaciji pristupi bez stida i
neka joj se potpuno preda. Ipak, neka pazi na to da previše ne napregne glas i
da ne viče jer to nije cilj kojem stremimo. Prava provera uspešnosti ove
vežbe ogleda se u čistom i čvrstom tonu koji je moguće dugo držati na tom
nivou, bez zamaranja. Nekim glasovima će biti neophodno duže i pažljivije
uvežbavanje. Naime, u ovim glasovnim vežbama, kao i u pogledu fizičkih,
učenik mora imati u vidu da ima vremena i da je najhitnije steći naviku. Ako
u tome uspemo, rezultati će sami doći u dogledno vreme.
Naglašavam i ponavljam da sve osobe čiji način života ili zanimanje
zahteva često korišćenje vokalnih organa, čist ton i vrhunski izgovor (uistinu,
to važi za sve nas), mogu u velikoj meri to postići time što bi širom otvarali
usta i izbegavali da govore kroz nos, kao i uz redovno obraćanje pažnje na
zdravlje, naročito u pogledu jednostavne ishrane.

UMERENO VEŽBANJE
Mada sam jednom ili dvaput pominjao ključni značaj redovnog,
svakodnevnog, umerenog vežbanja, kao boljeg od nekog preterano
iscrpljujućeg, smatram da je to pitanje od dovoljnog značaja da zavređuje
posebno poglavlje.
Najhitnije je dovesti telo u stanje potpune ravnoteže – ali veoma
intenzivne vežbe u tome samo odmažu. Za mladiće je posebno značajno da
izbegnu zlo bespotrebnog iscrpljivanja – podizanja preteških predmeta,
previše napornog rada u polju tokom dugih i vrelih dana, neugodnih položaja
tokom rvanja ili „trčanja“ u pogrešnom trenutku (ovo se često dešava mladim
vatrogascima).
Iznova i iznova moram da skrenem pažnju mladom čitaocu ovih redova na
često neizlečive posledice nekih od ovih kratkih ali preteranih trošenja snage.
Zalihu poleta i izdržljivosti valjalo bi istrajno koristiti i ohrabriti je da se
sama lagano razvija, ali nikada je ne zloupotrebljavati.
Kada počnete sa svakodnevnim vežbanjem, bitno je u prvo vreme
prikazati veliku odmerenost. „Samo lagano“ moto je koji bi uvek trebalo
imati u vidu. Među nekim mladićima postoji navika da izvode veoma teške i
opasne akrobacije, što bi trebalo obeshrabrivati. Njih bi bilo najbolje
prepustiti profesionalnim gimnastičarima, koji su svoje živote posvetili
proučavanju takvih poduhvata. Bilo koji od tih podviga nisu vredni hvale ako
nisu izvedeni sa očiglednom lakoćom.

ŠKOLE GIMNASTIKE
Bilo bi odlično kada bi one postale učestalija pojava u našim gradovima –
kako za početnike i dečake, tako i za odrasle koji su već dostigli
zadovoljavajuću snagu i izdržljivost. Vežbe za dečake morale bi da budu
umerene i da postepeno napreduju ka težim. Trebalo bi obratiti posebnu
pažnju na to da se dečacima ne zadaju preteške vežbe kojima još uvek nisu
dorasli. Veliki je značaj ovog zadatka poverenog učiteljima i na njega bi treba
obratiti posebnu pažnju u svim školama gimnastike za dečake.

POD VEDRIM NEBOM

U ovim rečima sadržan je moćni melem – istinski lek za čovečanstvo.
Priznajem da je nemoguće boriti se protiv zahtevnosti savremenog života
koje prisiljavaju bezbroj muškaraca da po vasceli dan rade u zatvorenom;
uprkos tome, zdravlje i polet tela neophodno je podići na visok nivo i to je
sasvim izvodljivo. Moramo se u velikoj meri osloniti na udisanje vazduha,
hodanje i lagano vežbanje pod vedrim nebom, ne bismo li pružili protivtežu
posledicama rada na ustajalom vazduhu. Hodanje ne umara kao druge vežbe
– ali, uz dovoljno prakse, možemo se njime baviti gotovo bezgranično.
 Retko ko zna vrline koje leže u svežem vazduhu. Mimo svih amajlija i
lekova, to je ono što obnavlja vitalnost i, isto kao i noćni san, omogućava da
se organizam ne istroši i da ne stagnira. Naravno, svi bi mi trebalo da
udišemo ovaj nektar koji daruje zdravlje; ali nas u tome sprečava sijaset
spoljnih faktora. Moramo, dakle, dati sve od sebe – na prvom mestu time što
ćemo razumeti koliko je vazduh hranljiv za krv i čak za lečenje svih zala
velikog dela naših života tokom kojeg smo za njega uskraćeni.
Sva mesta za vežbanje trebalo bi da se nalaze na svežem vazduhu –
idealno na zemlji ili pesku. Podrumi i tavani niskog plafona potpuno su
neprihvatljivi.
RANO USTAJANJE
Navika ranog ustajanja ne samo da je od neprocenjive vrednosti sama po
sebi, kao osnovni preduslov zdravlja, već je od podjednake važnosti i sve ono
što takva navika donosi sa sobom. U prirodi ne možemo pronaći životinju
koja se u naponu snage i po lepom vremenu razvlači na svom mestu počinka,
otromboljena i polumrtva, satima i satima nakon što je sunce izašlo. Takvo
tromo ponašanje jedino možemo da vidimo zimi kod nekih životinjskih vrsta
sa Arktika i Antarktika. Civilizovani život koji nam je omogućio zatvorene
domove, vatre kojima se možemo zagrejati i toplu odeću, dobro nas štiti od
zime i čini oponašanje takvog primera besprizornim.
Onaj ko namerava da održi svoj stas u dobroj formi tokom svih godišnjih
doba mora ustajati rano. Ovo je čvrsto pravilo. Rano ustajanje je jedno od
okosnica temeljnog vežbanja.
Rano ustajanje će neizbežno dovesti i do ranog počinka, čime možemo
eliminisati mnoge zamorne večernje aktivnosti čije su posledice najštetnije po
zdravlje. Toliko je ovo važno, da će onaj ko prihvati samo ovo pravilo već
napraviti veliki korak ka potpunoj reformi – ako je reforma neophodna.
Bendžamin Frenklin je, ako se ne varam, rekao: „Nijedno veliko delo ne
može biti urađeno, niti ijedna osoba može biti dobra ili odlična, bez ranog
ustajanja.“ Moji stavovi po ovom pitanju mnogo su manje isključivi.
Ubrajam se u one koji veruju da nijedno pravilo nije bez izuzetka i da može
biti ciljeva zbog kojih zdravlje, na određeno vreme, mora da ostane po strani i
samo se snađe kako zna i ume.

NOĆNI OBROCI
Jedan ekscentričan, ali mudar, stari seoski doktor iz države Džordžija, koji je
i sam bio živi dokaz dobrog zdravlja i bistrog uma, imao je izreku u vezi sa
ishranom, koja je otprilike glasila: „Jedite dobar doručak kad možete, dobar
ručak kad želite, ali nikakvu večeru kad vas molim.“ U društvenim
krugovima jednog grada, duh gore pomenutog aforizma potpuno je obrnut.
Retko ko jede ikakav doručak – budući da nemaju apetit za taj obrok. Ručak
koji kasni, po poslednjoj modi, više podseća na večernu gozbu. Čak se i
nakon toga ostavlja prostora za dalje udovoljavanje apetitu.
Običaj je da se sve moderne razonode odigravaju uveče – zabave, balovi,
pozorišne predstave, koncerti. Njih neizbežno prate uglavnom obilate večere.
Neke od njih događaju se u jedanaest, dvanaest ili u jedan čas noću. Tada se
brojni ljudi prežderavaju teškim jelima, ostrigama, želeima, biftecima,
živinom, kao i stotinama priloga, kremova i pića.
Dozvoljeno je popiti poneki lagani, umereni i osvežavajući napitak u
večernjim časovima. Još ukoliko se sve to događa u prijateljskom okruženju i
uz veselu pesmu, utoliko bi se to čak moglo i pohvaliti.
Mora se uvek imati na umu opšti princip da je želucu potreban odmor
koliko i drugim delovima organizma – koliko i mozgu, rukama ili nogama.
Obroke svakog pojedinca trebalo bi na takav način osmisliti, ako je
izvodljivo, da mu apetit uvek ujutru bude na vrhuncu. Ne postoji sigurniji
znak da je sve krenulo stranputicom od izostanka potrebe za jelom odmah
nakon ustajanja.
Oblini obroci puni teške hrane uveče ili tokom noći izazivaju bespotrebnu
nervozu i prenaglašene emocije, što će sledećeg dana u manjoj ili većoj meri
doći na naplatu. Jaka konstitucija neophodna je za održavanje takvog načina
života, inače dolazi do kraha.
Neko je rekao da „sami sebi kopamo grobove sopstvenim zubima.“
Stavovi o štetnosti obilne ishrane (ako govorimo o običnoj hrani) često su
preuveličani – ali veoma je tačno da ova navika noćnih obroka na koju se
žalim i od koje nastojim da zaštitim čitaoca, u priličnoj meri opravdava ovu
poslovicu. Kao i u mnogim drugim slučajevima, i u ovome se priroda mora
uzeti u obzir. Oni čije zaposlenje (ili okolnosti izvan njihove kontrole) ne
dozvoljava strogo držanje prirodnih pravila ishrane, moraju da nadoknade
načinjenu štetu trezvenošću, redovnošću i dodatnom negom u pogledu svega
ostalog. Moraju razborito birati hranu koju jedu, isključivo jednostavna i
svarljiva jela i, koliko god je to moguće da se suzdržavaju. O ovome bi bilo
posebno bitno da razmisle glumci i glumice, javne ličnosti, pisci, štampari
jutarnjih novina, novinari, vozači trajekta, kočijaši, kao i mnogobrojni drugi
delatnici. U gotovo svim takvim slučajevima, komfor i zdravlje tih ljudi
mogli bi se značajno poboljšati, uz samo malo mudrijeg razmatranja
vremenskog rasporeda obroka i izbora hrane. Time bi se u velikoj meri
približili, koliko god to bilo moguće, pravilima prirode i jednostavnosti.
PIĆE
Nije nikakva novost da je prevelika konzumacija stimulativnih pića među
narodom već dugo na teretu lekara. Ipak, stav javnosti u tom pogledu nije baš
ispravan. Smatram da i voda, čaj, kafa, gazirana pića, limunada i „bućkuriši“
svih sorta takođe čine neizmernu štetu zdravlju ljudi – zbog njihovog
korišćenja u prevelikim količinama i u pogrešnim trenucima.
Možda vam zvuči čudno da i tako bezazlena tečnost kao što je voda može
da budi odbrambeni gard, ali stvari stoje upravo tako. Natapanje želuca
njome neposredno pre ili tokom obilnog obroka uzrokuje džumbus u
probavnom traktu i izaziva nelagodu. Pa ipak, ovo je učestala praksa.
Zadovoljstvo mi je da izjavim da pivo i žestoka pića ni najmanje ne
zaslužuju ovakvu hajku kakvu vidimo u poslednje vreme, ako imamo u vidu
istinske teorije zdravlja i fizioloških zakona. Dokle god se u alkoholnim
pićima ne uživa u neumerenim količinama i nepromišljenim trenucima, ona
neće uznemiriti stomak. Ako bih morao da biram, radije bih da čovek
neposredno posle ručka popije čašu dobrog piva ili vina nego neku od onih
mešavina nazvanih „gazirano piće“ ili jaku šolju kafe.
Ovo nije preporuka ni za jedno od ovih pića bilo kome ko je na putu
ostvarivanja zdravlja i muževnog stasa, već ih samo pominjem u svrhu
poređenja. Jedino piće koje mogu da preporučim jeste voda, a čak i nju bi
trebalo piti u umerenim količinama.
Uvek možete izbeći veliku žeđ ispravnim izborom hrane. Žeđ uglavnom
nastaje usled konzumiranja velike količine slane hrane (kao i zbog korišćenja
duvana), u skladu s navikama američkih muškaraca. Oko tri četvrtine pića
bez sumnje je štetno i ostavlja u želucu naslage raznih štetnih sastojaka koje
su prisutne u alkoholnim pićima. U ruhu osvežavajućeg pića, mnogi u svoje
telo unose poluotrove.
Zatim, reč o toplim napicima – ako ste skloni ideji da dovedete stas u
savršeno stanje, bilo bi najbolje da od njih odustanete u potpunosti. U gotovo
svim slučajevima, oni muškarca čine tromim, ometaju delovanje želuca na
hranu i izazivaju loše posledice za opšte stanje organizma. Kako sada stoje
stvari, za stolovima u hotelima, pansionima i uistinu svuda, napici poput
vruće kafe, čaja, kakaoa uglavnom se služe dvaput dnevno; pri čemu neki
umeju da popiju i po dve-tri šolje tokom istog obroka. Rezultat takvog
zapljuskivanja organizma vrelom tečnošću u velikim količinama loš je na
mnogo načina. Pored smetnji koje izaziva u pogledu varenja, takvo ponašanje
suzbija apetit prema čestitoj hrani. Ovaj stav suprotan je raširenim
ubeđenjima, ali ipak je istinit. Tokom obroka, muškarac ne sme da se nalije
velikom količinom vruće tečnosti jer onda neće imati apetita za čvrstu hranu;
bilo bi bolje da pojede malo nekog jela na trpezi, ili čak koricu suvog hleba,
jedan ili dva krekera, ili nešto nalik tome. Nisam sklon tome da budem krut
po ovom pitanju; ako neko uživa u kafi ili čaju, nije strogo zabranjeno pri
kraju obroka popiti jednu skromnu šolju, mlaku ili hladnu, koja bi navlažila
već unetu hranu. Obraćam se direktno onima koji su rešeni da steknu ovakvo
zdravlje koje opisujem, koji takvo stanje doživljavaju kao vrednu nagradu i
neće dozvoliti nikakvim ustupcima čulu ukusa da im stane na put.
Redovno pijenje vrućih napitaka stvar je navike, ali uz samo malo
samoodricanja i istrajnosti tokom nedelju-dve, s velikom lakoćom biste se te
navike rešili. Veoma brzo biste došli u stanje da ova pića vidite pred sobom,
a da se bez ikakve čežnje od njih uzdržite, iako gledate druge kako u njima
uživaju. To se može nazvati tricom, ali ako želite da iskažete snagu uma i
sposobnost da se kontrolišete, dokažete da imate jaku kičmu, to možete
dokazati uzdržavanjem baš od ovih trica.
Priroda, koliko se čini, smatra odbojnim veoma vruće i veoma hladne
napitke i hranu. Hrana i piće bi, uopšteno gledano, trebalo da po toploti budu
koliko god je to moguće blizu temperaturi tela. Što se tiče žudnje za ledenom
vodom, na primer, po vrućem vremenu, ona je lažne prirode; mnogo je bolja
obična hladna voda i to ne previše hladna.

LEKOVI – DONOSE LI BOLJITAK?

Reklo bi se da ljudi iz Sjedinjenih Država koriste više lekova nego bilo koji
drugi narod na svetu. U našim gradovima, na svim glavnim ulicama postoje
apoteke koje možete videti na svaka dva-tri ćoška – a znam i za neke ulice
Njujorka i Bruklina gde, u prošeku, možete pronaći tri apoteke na svaka četiri
ćoška! Isto važi i za provincijske gradove. Znam za seoce, odmah izvan
Njujorka, gde je jedan moj poznanik spajao kraj s krajem kao vlasnik seoskih
novina, sve dok nije došao na ideju da otvori radnju za prodaju patentiranih
lekova i lekova uopšte. Čim je počeo da se reklamira u svojim novinama,
posao je tako sjajno krenuo da je za samo nekoliko godina zgrnuo pravo malo
bogatstvo. Investicije u lekovite tonike, nažalost, neke su od najuspešnijih
investicija u Americi. Ti bućkuriši, koje je smućkao ko zna ko, uz pomoć
reklama i poslovnog lukavstva, prodaju se u ogromnim količinama.
Ovo je tek mali uvid u veliki farmaceutski zanat – kap u okeanu. A to
omamljivanje, drogiranje i trovanje velike američke nacije zaista je veliko
kao okean!
Da li to znači da svi uzimaju lekove? Da li je to svakodnevna pojava u
svim društvenim slojevima, bogatim i siromašnim, starim i mladim? Možda
stanje nije baš toliko loše? Ipak, veoma su retki slučajevi ljudi koji ne
uzimaju redovno lekove neke vrste. Kod mnogih to počinje u radnom
detinjstvu i nastavlja se kroz ceo život. Nije li vrlo verovatno da ovo ima veze
s nezadovoljavajućim stepenom zdravlja, poleta, varenja i muževnog stasa u
Americi?
Jasno mi je da ovi lekovi, uglavnom, čine mnogo veću štetu nego korist –
oni često polažu temelj za trajnu poremećenost zdravlja, uništavaju spokoj i
skraćuju život. Ovo su teške reči ali, tvrdim, u potpunosti opravdane
činjenicama.
Ljudi često veruju da postoje nekakve magije ili vradžbine u tim
misterioznim lekovima, čudnovatim povrćkama ili mineralnim jedinjenjima
čija nam je priroda nepoznata, koje će na čudesan način povratiti stanje tela iz
rasula u savršen red i harmoniju! Od nas se očekuje i da poverujemo da bi isti
lek trebalo da bude u stanju da izleći sve boljke, nezavisno od starosti,
temperamenta ili konkretnih okolnosti!
Postoji onoliko varijacija bolesti koliko ima bolesnih ljudi; teško da mogu
postojati dva ista slučaja. Težina bolesti svake pojedinačne osobe zavisi od
sticaja okolnosti koje pripadaju samo njoj, koje su svojstvene tom primeru.
Stav da bilo koji lek može izlečiti sve čista je budalaština.
Postavimo stvari jednostavno – puko unošenje nekog manje ili više
moćnog leka u želudac može jedino imati malo (ili nimalo) blagotvornog
efekta na poboljšanje zdravlja creva, krvi, nerava, mozga i slično. Što je jači
taj lek, to gore. On samo može izazvati šok za organizam i možda brzu akciju
– za koju, u skladu s večitim zakonom prirode, uvek treba platiti reakcijom.
Ovde ne govorim o nepredviđenim situacijama, nesrećnim slučajevima,
nervnim napadima, gde se mora reagovati hitro i odlučno i gde je cilj lekara
da smesta olakša stanje pacijenta i prepusti budućnosti da nadoknadi bilo
kakvu privremenu štetu koju je možda bio prisiljen da načini svojim
potezom. Moje opaske odnose se na istrajno i produženo lečenje muškarca
koji se muči pod bremenom neke bolesti, najverovatnije nastale kao posledica
upornog kršenja prirodnih zakona. U takvim slučajevima (a oni zauzimaju
daleko najveći deo bolesti civilizovanog sveta), sasvim sam siguran, svako
oslanjanje na lekove je uzaludno. Lek se mora pronaći u prirodi, koju je
potrebno još mnogo više posmatrati, proučavati, pratiti i verno se na nju
oslanjati. Jednostavno rečeno, može se izraziti stav da lek mora delovati
podjednako sporo kao i bolest dok se razvijala.

SEKSUALNOST
Vredelo bi reći mnogo toga o odnosu zdravlja tela i seksualnih navika
muškarca. Malo je onih koji shvataju da se na polju seksualnosti nalazi
presek mnogo toga što je najvažnije za muško zdravlje, stas i dug život.
Seksualne navike muškaraca u velikim gradovima savremenog doba
možda jesu skrivene od široke javnosti, ali više su nego jasne, tako da
očekujem da ćete biti u stanju da razumete i uvažite moje opaske u tom
pogledu.
U gradovima se dečaci (nisam siguran da bi od ovoga trebalo da
izuzmemo sela) ne samo prerano upoznaju s razuzdanim zadovoljstvima, već
se prerano i u njih upuštaju. Takvo ponašanje samo se pogoršava kako se
približavaju punoletstvu, a kada zauzmu svoje mesto u društvu kao njegovi
punopravni članovi, loše navike već su obrazovane i ostaju uz njih celog
života. Oni održavaju privid pristojnosti u očima spoljnog sveta i ne
narušavaju svoju „smernost“ u društvenim prilikama bilo kakvom
nepristojnom rečju ili aluzijom, ali činjenice života, kada bi se razotkrile, bile
bi takve da bi zapanjile svakog.
Kada bi se tajno sprovela istraga, verovatno bi se otkrilo da je velika
većina radnih muškaraca, mehaničara, zaposlenih, činovnika i skoro doraslih
šegrta u Njujorku i našim drugim velikim gradovima imala nekakvo iskustvo
sa sifilisom! Ovo je skandalozna činjenica; pa ipak, imam dužnost da izjavim
da ni najmanje ne sumnjam u njenu verodostojnost.
Mesta na kojima se okupljaju sve sorte muškaraca i mladića poslednjih
godina postala su mesta na kojima se te razuzdane navike upražnjavaju i
utvrđuju. Nisam moralista, u opšteprihvaćenom smislu te reči, već ovo
pitanje razmatram samo u kontekstu zdravlja i stasa. Nema smrtonosnijeg
protivnika muškog razvoja od virusa venerične bolesti, koliko god umerena
ona bila. On bi mogao da mu se zadrži u krvi i tu vreba godinama, samo da bi
se pojavio mnogo kasnije, u užasnim oblicima.
 Danas se, među omladinom i muškarcima srednjih godina, gorka činjenica
da je neko „oboleo“ ne smatra za nešto posebno uznemiravajuće. Zbog
učestalosti takvih oboljenja u našem okruženju, njihova nakaznost danas
izaziva samo ravnodušnost. Pa ipak, to je zaista nešto najozbiljnije što bi se
moglo desiti muškom telu, posebno u mladosti.
Neki od najboljih lekara tvrde da se, nakon što se jednom zapati u krvi,
ukaljanost sifilisom nikada u potpunosti ne može izbaciti iz organizma. Oni
kao uporedivu situaciju navode vakcinaciju protiv velikih boginja; ako se
makar jednom i najmanja čestica „primi“, ostaje u telu zauvek.
Pisci i govornici previše su bojažljivi u pogledu otvorenog razgovora na
ovu temu. Smatra se još i prihvatljivim između dve osobe, ili prilikom
manjeg okupljanja, ali neukusnim ako se pisac obraća javnosti. S time se ne
slažem. Neznanje je najveći uzrok ovog zla. Obični mladići jednostavno
nemaju svest o strahotnoj šteti koju nanose svojem muškom zdravlju, poletu i
stasu. Takođe, ni javnost nije iole dovoljno dobro upoznata s činjenicama
noćnog života u gradovima, na način na koji se on danas odvija.
Uz blagodeti vežbanja, jednostavne hrane, ranog ustajanja i slično,
seksualne strasti mnogo su manje izopačene nego u životu punom grešnih
zadovoljstava. Zdravim ponašanjem misli se skreću na plemenitije vrednosti,
a smirenost i odmerenost prožimaju raspoloženje. Čak i u muškarcu inače
sklonom razuzdanom životu, loše navike prosto će iščeznuti.

LEPOTA
Šta je lepota? Ovo pitanje je zagonetno, a takvo je oduvek i bilo. O njoj je
mnogo pisano i, kao i u slučaju zadovoljstva, predstava o njoj razlikuje se
zavisno od rase i temperamenata. Volter kaže: „Pitajte crnca iz Gvineje šta je
lepo i on će vam odgovoriti da je za njega to crna, masna koža, upale oči i
spljošten nos. Đavo“, kaže isti pisac, „kada biste njega pitali, mogao bi da
vam kaže da se lepota sastoji od para rogova, četiri kandže, i repa; dok bi
vam, ako biste se konsultovali sa filozofima, oni odgovorili nekim svojim
žargonom.“ Ovo citiram zato što bih voleo da čitaocu prenesem šta su veliki
pisci pisali na temu prema kojoj svi mi imamo stav u skladu sa sopstvenim
percepcijama i naklonostima, ali o kojoj je teško pisati.
Što se tiče mene i mojih namera, prosto bih ponudio mišljenje (bez
ulaženja u bilo kakvu raspravu, ili pokušaja da za to objasnim razloge) da je
lepota, jednostavno govoreći, zdravlje i dobar stas. Teško da mogu da
zamislim muškarca, u bilo kojem životnom dobu, koji je savršenog zdravlja,
koji drži do sebe, a ne polaže neka prava na dragoceni atribut lepote.
S druge strane, uzaludno je pretvarati se da postoji ikakve lepote i da bilo
kakve lepote uopšte može biti, u muškarcu koji je nemoćan ili faličan.
Postoje mnogi pisci, kako u ovoj zemlji, tako i u Velikoj Britaniji, za koje bi
se reklo da se u svojim delima trude da nam kao uzorne muškarce ponude
grupu bolešljivih seka persi svih uzrasta. U njima nema nimalo čvrstine,
veoma su sentimentalni i, opšte uzev, i te kako slabog zdravlja. Nisu takvi
likovi za živahne, robusne američke muškarce – posebno ne za našu
omladinu. Pred dolazeće generacije valjalo bi postaviti mnogo bolje uzore.
Dozvolili smo ilustratorima da diktiraju savremene predstave o lepoti po
merilima krojačkih i šeširdžijskih skica. Lepota nije lepo, bolešljivo lice boje
roze krede, bilo kod muškarca ili kod žene. Naprotiv, takvo lice trebalo bi
svrstati među razobličene. Određeni prstohvat ružnoće, nepristojnosti i
nedostatka lepote samo još više ističe lične kvalitete jednog muškarca – ako
mimo njih poseduje savršeno zdravlje.

ČULA
Naravno, sva čula postaju zdravija, oštrija i istančanija čistim i radosnim
stanjem tela koje rezultira iz stalnog vežbanja. Mogao bih da pomenem vid
kao čulo koje bi se vežbanjem vrlo verovatno značajno poboljšalo. Loš vid u
najvećoj meri potiče od činjenice da ceo organizam žudi za obnovom krvi,
čije je loše stanje izazvano svakakvim nezdravim i štetnim navikama. Uz
dobar i dugoročan sistem vežbanja, vid će vas dobro služiti, ma koliko bili
stari.
To važi i za čula ukusa i mirisa; ona se otupljuju svim tim luksuznim i
nezdravim navikama na koje sam vas upozorio. Ako se lišite štetnog uticaja,
nepce i nozdrve ostaće čisti i zdravi dokle god je telo zdravo.
Dugogodišnje verno pridržavanje dobrog režima ishrane, ispravnih vežbi i
drugih pravila zdravog razvoja obnoviće vam i istančati sva čula.
STOPALA
Jedan od glavnih preduslova za zdravlje tela jeste opšta lagodnost. Da bi se
ostvarilo takvo stanje, neophodno je posvetiti veliku pažnju stopalima i
onome što se na njima nosi. Uostalom, veliki deo vežbi neophodnih za dobro
zdravlje i varenje zahteva mnogo bolje stanje stopala nego što uglavnom
srećemo. Dobar deo današnjih muškaraca ima manje ili više deformisana
stopala, zbog tesnih i loše izrađenih čizama kakve se pretežno nose.
U jednom stopalu postoji trideset šest kostiju i isto toliko zglobova, koje
stalno učestvuju u kretanju i kojima je uvek potrebno prostora za slobodnu i
gipku radnju. Pa ipak, stopala su uvek gurana u čizme koje em nisu za njih
krojene, em ne dozvoljavaju lepršavost pokreta koja im je neophodna.
Moderna čizma skrojena je prema kicoškoj ideji lepote, onakvoj kakva se ona
doživljava u Parizu i Londonu, a ne onakvoj kakva je oličena u prirodi.
Ako želite da vidite stopala u njihovim prirodnim i divnim proporcijama,
morate pogledati odlivke ostataka antičkih skulptura koje predstavljaju
ljudsko telo, bez sumnje najsavršenijih muškaraca koje su iznedrile javne igre
i vežbe grčkih i rimskih arena. Te skulpture prikazuju kako bi stopalo zaista
trebalo da izgleda, da mu je dozvoljeno da se razvija i raste uz slobodne,
ležerne, nedeformisane radnje. Tada nije bilo ničega veštačkog što bi ih
prekrivalo ili pritiskalo, te tako znamo da je korak tadašnjih ljudi morao biti
čvrst i elastičan. Možemo da razumemo kako je makedonska falanga, ili
rimska legija, izvodila marš nekog dugačkog dana. Možemo da zamislimo
deset hiljada Grka kako idu svojom iscrpljujućom maršrutom kroz tešku
azijsku klimu gazeći čvrsto, muževno, preko ispošćenog peska, planinskog
prolaza ili okrutne ravnice. To je istinska lekcija ne samo za vojnika, već i za
civila.
Verovatno ne postoji način da dođemo do dobrih i lakih čizmi ili cipela,
osim da ih oblikujemo precizno prema obliku stopala. Ovo je vredan
poduhvat. Stostruke količine novca godišnje utroše se na beskorisna
udovoljavanja – dok je, za razliku od toga, ovo pitanje od presudne važnosti
za udobnost i zdravlje.
Leti bi stopala trebalo dobro obuti tankim čarapama, a zimi vunenim, i
prati ih svakodnevno. Pomenuo bih da je često pranje u hladnoj vodi jedno od
najboljih rešenja za ledena stopala koja muče mnoge u zimskom periodu.
Ako ovo ne uspe, malo vežbajte.
Previše muškaraca ozbiljno narušava zdravlje nehajno izlazeći napolje sa
slabo zaštićenim stopalima ili neispravnim čizmama. Zbog poteškoća koje
izazivaju prilikom hodanja, takve čizme remete vežbanje – kojim bi se
muškarac, vrlo verovatno, u suprotnom bavio s radošću i zadovoljstvom.
Takođe vredi pomenuti da onaj koji redovno, svaki dan pere stopala, nosi
čiste čarape i tokom lošeg vremena štiti se dobrim čizmama ili cipelama,
teško da će se zadržati na tome, već će – šanse su deset naprema jedan –
nastaviti sve dok rutinski ne počne da prati sva pravila neophodna za čist i
robustan razvoj.

MOJ LIČNI OSVRT NA BOKS MEČ

Uzimajući u obzir zapanjujuće predrasude onih koji stvaraju javno mnjenje,
ne čudim se tolikoj odbojnosti kakvu većina intelektualnih i dobrodušnih
članova društva oseća prema boksu kao „instituciji“, a koju su iskazali
prilično gromoglasno povodom skorašnje borbe između Morisija i Hinana.
Na prvi pogled, možda, čini se divljačkim i nehrišćanskim posmatrati dva
čoveka koji su svesno prionuli na međusobno mlaćenje i prebijanje, samo da
bi se videlo ko može da izdrži više „kažnjavanja“ i oda veću počast svojim
mišićima, veštini i uvežbanosti. Ipak (predložio bih čitaocu), to je samo jedan
ugao posmatranja. Postoje drugi obziri i argumenti, a neki od njih vrlo su
bitni. Deluje, u poslednje vreme, kao da je sva ozlojeđenost koja bi se
opravdano mogla uperiti ka gresima različitih odseka modernog života –
teološkog, političkog, socijalnog i slično – povučena i okrenuta ka nastupima
u bokserskom ringu i onima koji se „bave“ takvim razonodama.
Vaskoliki donji sloj društva, međutim, nastaviće da udovoljava svojim
ukusima i strastima ne uzimajući u obzir ton (takozvanog) uglancanog
društva. Beskorisno je poricati da, među velikim masama muškaraca koji
čine taj donji sloj, postoji besmrtna zainteresovanost za ova nadmetanja u
fizičkoj nadmoći, bilo da je ona izražena kao bitka dva ratna broda na moru
ili suparničkih armija na čvrstom tlu ili, u manjim razmerama, između dva
pripremljena muškarca u ringu. Ne postoji, mogu i to reći u prolazu, nijedan
argument protiv bitke u ringu koji nije podjednako primenljiv na sve ratove –
osim onih koji služe svrsi otpora invaziji stranog neprijatelja.
Što se mene tiče, verujem u neophodnost razvoja smele, robusne i
ratoborne nacije. Voleo bih kada bi Amerika bila baš takva. Ne verujem da je
ostvarivo društvo koje je u stanju da se stara za sopstvena prava i uspešno ih
odbrani od svih napada, a u kojem postoje samo miroljubivi, pobožni,
ugledni i pravoverni građani. Tu mora biti i nečega drugog. Iz čega se, na
primer, uzdigao antički Rim? Kako je on postao vladajuća svetska sila tokom
tolikih vekova – vođa i gospodar svih teritorija? Naravno, zahvaljujući
velikom broju muškaraca baš takvog temperamenta i smelosti kao oni koji su
se okupili oko kanapa koji su okruživali Morisija i Hinana tog dana na Long
Pointu. Narodi koje je Rim potčinio, pali su baš zato što su se oglušili o
gromke pozive da stvore rasu muškaraca koji bi mogli i umeli da se bore i to
ne kao stvar puke rutine, već zbog ljubavi prema borbi.
Da li bi onda trebalo (pita se zapanjeni čitalac) javno da propagiram obuku
muškaraca za boks? Otvoreno odgovaram: trebalo bi (naravno, niko osim
autora ovih opaski za njih ne preuzima odgovornost niti je umešan u ovaj stav
– njega izgovara samo on sam). Vreme je da se izađe na megdan poplavi
kenjkavih seka persi, koje bi, kada bi se njihov primer pratio i sprovodio u
delo, krunisale Ameriku ničim drugim do slabim i nemoćnim muškarcima,
poslušnim, bogobojažljivim – muškom rasom delimično, ili možda potpuno
ustrojenom.
Poslednjih godina postoji višak čovekoljublja koji je do te mere preteran,
da postaje sopstvena suprotnost. Verujem da bi bio prvorazredni događaj u
Njujorku i svim drugim gradovima u Sjedinjenim Državama, ako bi nauka
borbe postala redovna grana obrazovanja mladića – i ako bi takmičenja u
fizičkoj nadmoći bila česta. Nešto nalik tome je neophodno, ne bi li se stalo
na put toj slabosti u narodu na koju sam aludirao. Ta slabost uistinu je, uz
druge uzroke, ono što unižava rasu. Ona kao da je zaposela gotovo sve
književne krugove, kao i sveštenstvo i predavače.
Ne plašimo se toga da budemo previše ratoborni. To će se samo srediti.
Svaki deo zemlje poseduje veliki broj boraca i ta ravnoteža je ono što će
onemogućiti uzajamnu agresiju između država i osigurati njihovu
bezbednost.
Moji predloži trebalo bi da posluže kao protivteža tonu pisanja i
izražavanja u javnosti koji u poslednje vreme preovlađuje u odabranom
društvu u pogledu principa fizičkih okršaja u cilju ostvarivanja nadmoćnosti.
Kao da nema ničeg duhovnog i časnog u takvom okršaju! Ne iskazuje li se
baš u tim prilikama najviši red herojstva u vidu spremnosti i sposobnosti da
se izdrže najmoćniji udarci protivnika i to stojeći, dokle god žile tela
odgovaraju volji uma? Neka drugi kažu šta im je volja, ja kažem da ima – i
kažem, pritom, da je to vrsta herojstva kakva nam je potrebnija na ovim
geografskim koordinatama. Možda je bolje reći da nam je potrebno njegovo
priznanje – jer ne sumnjam da već postoji više nego dovoljno kvaliteta među
običnim ljudima.
Nikakva količina uglađenosti, intelekta ili bogatstva neće nadomestiti
nekom društvu nedostatak muške mišićavosti, sposobnosti i smelosti. Istorija
je puna primera naroda razvijenog intelekta, ali samo intelekta, koji su pali
pod vlast drugih naroda slabijeg mentalnog kalibra, ali odvažnog i
nadmoćnog stasa. Čak je i sam Rim, s vremenom, iz takvih razloga pao pod
navalom daleko inferiornih spoljnjih osvajača.
Sada bih želeo da iznesem nekoliko zaključaka iz same borbe između
Morisija i Hinana:
Verovatno je najbolja pouka koju možemo izvući iz nedavnog meča ta da
se sposobnost podnošenja bilo koje količine udaraca i prgavog izdržavanja
pod njihovim naletom najbolje može prikazati i da najglasnije govori upravo
u borbi. To je ono što odnosi pobedu; dok bih, s druge strane, rekao da, bez
sumnje, nijedan čovek koji ima dvadeset dve ili dvadeset tri godine
(Hinanove godine) nije zaista u mogućnosti da prikaže vrhunac svojih
telesnih moći. Često mišljenje da taj period života najbolje pokazuje snagu i
izdržljivost tela, pod idealnim okolnostima, nesumnjivo je greška i to velika.
Dodatnih pet ili šest godina neophodno je da pruži ljudskom telu staloženu
snagu i suštinu. Hinanovi prijatelji trebalo bi da znaju ovu činjenicu i da mu
je stave do znanja. Ako on ipak odluči da, naposletku (ne na početku, samo
da znate, nego naposletku!), nastavi, mora da izbegava prerano
preopterećivanje svojih moći. Izgradnja tvrde, drvene srži tela nije ostvariva u
njegovim godinama – kao ni u ranoj mladosti uopšte.
Sama borba bila je, možda, najbolja ilustracija onoga o čemu ovde
govorim i što sam često govorio. Kako je prekrasno Hinan započeo! Možda
nikada ranije nije viđena divnija predstava odlučnosti, sile i refleksa nego u
toj često pominjanoj „prvoj rundi“ i u Hinanovom doprinosu njoj – pružio je
svojim pristalicama nadu o kojoj nisu ni sanjali, i u podjednakoj meri
obeshrabrio suparnički tabor. Činilo se kao da nema oporavka od tako brzih i
jakih udaraca. Međutim, bilo je oporavka; što je još više otežalo činjenicu da
je onaj koji je tako dobro započeo ostao na kraju bez lovorovog venca. Počeo
je dobro, ali nije mogao da izdrži do konca; to je sve pokvarilo i mora uvek
sve pokvariti.
To pravilo važi u mnogo čemu mimo ovog boks meča. Ono prožima sve
što treba reći na temu fizičkog vežbanja u cilju muškog zdravlja i poleta i
sadrži sve njegove najhitnije osobine. Tvrdim, time, da skorašnja borba nosi
veliku lekciju u svoja dvadeset dva minuta žestokih napada i odbrana –
lekciju da pobeđuje onaj koji „najbolje može da podnese patnju“, kao što se
to staromodno govori u sportskom miljeu.
Drugim rečima, prilikom robusnog treniranja za ovaj život, koji je na neki
način i sam po sebi svakodnevna borba sa suparnikom, cilj bi trebalo da bude
obrazovanje te čvrste i nesalomive srži koja će odoleti dugim i ozbiljnim
napadima i iz njih izaći netaknuta, a ne sposobnost za izvođenje iznenadnih i
brilijantnih akrobacija, kojima se često moći iscrpljuju kočoperenjem, bez
ikakvih suštinskih koristi. Ne znam ništa o Džonu Morisiju, već se smatram
dužnim njemu, njegovoj teoriji i taktici borbe, za sjajan primer glavnog
elementa mojih sugestija u pogledu opšteg fizičkog vaspitanja američkih
mladića.
Upravo se iz tih razloga zadržavam toliko na ovom meču – jer on ilustruje
mnogo praktičnih detalja u vezi s režimom ishrane, vežbanjem, apstinencijom
i sličnog, kakve bi bilo dobro usvojiti za opštu upotrebu, koliko god to bilo
moguće. Naravno, ova vrsta vežbanja samo će u izuzetnim slučajevima biti
potrebna u svrhu borbe. Uprkos tome, treba priznati da ništa osim boks meča
ne može dovesti pravila muškog zdravlja i vežbanja u takvo savršenstvo
sistematizacije i baš iz njega, između ostalog, crpeo sam inspiraciju za ovaj
tekst kojim bi svako trebalo da se rukovodi.
Konjičke trke mogu da dovedu rasu konja do daleko višeg nivoa fizičkog
savršenstva nego što bi to bilo moguće bilo kojim drugim poznatim (ili čak
mogućim) metodama. Isto tako, preostaje da se jasno prizna da jedino ova
žestoka muška nadmetanja, i u antičkim i u modernim vremenima, mogu
dovesti do najmoćnijeg i najsavršenijeg razvoja muškog tela i dokazati da su
jedina ispravna pravila ona koja su u skladu s najboljom fiziologijom.
Dakle, sučeljavajući se sa stavovima koje su izneli urednici američkih
novina (Atlasa, ako se ne varam, između ostalih), dižem oštar glas ne samo u
odbranu ovih borbi, već i u cilju njihovog aktivnog propagiranja. Pišem
onoliko brzo koliko olovka može da mi galopira preko papira bez sumnje
preskačući mnoge stavke koje bih želeo da navedem, sa svoje strane ove
rasprave, kada bih imao vremena da stanem i presložim pomenute argumente
u jedan impozantni niz. U ovom trenutku, samo nabacujem svoje stavove u
prolazu, kao što Tatarin ispaljuje strele. Na određeni način, nekom budućom
prilikom, nameravam da nastavim sa ovom temom i još upečatljivije
predstavim svoje viđenje stvari.
Uzgred budi rečeno, te novine koje sadrže takve ogorčene kolumne iste su
one u kojima sam primetio, u poslednje vreme, priličan broj članaka koji
jadikuju nad fizičkom degeneracijom muške rase u Americi. Ti tekstovi
izražavaju stav da je svuda oko nas sve više inferiornih i slabašnih
muškaraca. Upravo je iz tog razloga, između ostalog, ton onih koji
preuzimaju na sebe vođenje javnog obrazovanja, javnog mnjenja, štampe i
slično stalno u tom ključu. Svi se slažu da uistinu postoji previše ove
degenerisanosti. Kao što sam prethodno primetio u ovim usputnim opaskama,
američke škole, pisci i drugi skloni su tome da neprestano razvijaju intelekt i
prefinjenost ukusa u narodu, nauštrb telesne postojanosti i mišića. Sve to
zarad sitnih elegancija, uglađenosti i druženja po salonima i fakultetima.
Presekao bih i preokrenuo ovakav stav. Nije da imam nešto protiv fakulteta i
salona – oni su, naravno, sasvim u redu, ali ne obuhvataju taj široki i kao
zemlja duboki donji sloj društva koji je neophodan za rađanje naroda
neodoljivog stasa. Za to je neophodno nešto malo grublje i smrdljivije. Bolje
bi bilo da javnost i štampa, umesto što odbijaju bilo kakvu saradnju s
nepreglednom bujicom ljudi naklonjenih ovim mišićavim borcima i svega što
oni sa sobom nose, ulože trud u podizanje nivoa pomenutih borbi. Odlučno se
zalažem za takvu doktrinu.
Što se tiče fizičke degenerisanosti u Sjedinjenim Državama, od toga ne bih
pravio veliko pitanje. Naš narod prolazi kroz nekoliko značajnih fizioloških
procesa i promena. U velikoj meri, još uvek se aklimatizujemo na svoje
podneblje – posebno na Zapadu. Obali Pacifika suđeno je da ima ogroman
uticaj na budući stas Amerike. U području njene suve, zdrave, životvorne i
životu ugodne klime, ljudsko telo u stanju je da ostvari svoje maksimalne
proporcije, bistrinu i dugovečnost. Mislim na Kaliforniju i Oregon, kao i na
nepregledni potez od Kanzasa dole kroz Jutu i Arizonu, sve do granice s
Meksikom. Tamo je vazduh suv i pročišćava – sve raste do veličine, snage i
širine nepoznate severnim i istočnim državama. Priroda je tamo nepregledna i
tamo će, s vremenom, nastati čudesna rasa muškaraca.
Pre nego što završim s temom skorašnje borbe, želeo bih da još jednom
posebno skrenem pažnju čitalaca na zapanjujuću moć uvežbanog ljudskog
tela da s lakoćom izdrži one neopisivo jake i krvave napade, udarce i
modrice, koji bi značili sigurnu smrt za mnoge muškarce kakve obično
vidimo na ulicama Njujorka i Bruklina. Kako je veličanstvena ta moć koja
daje priliku ljudskom telu da podnese, kao iz šale, takve zastrašujuće batine.
Svako bi iz ovoga mogao da nauči vrednu lekciju.
Prateći isti tok misli, izneo bih opasku da nam „sportisti“ pružaju
neverovatne mogućnosti za proučavanje teme muškog vežbanja. Među njima
su neki od najboljih primera dobrog stasa na svetu. Uopšteno gledajući, oni
su zaista divna rasa muškaraca. Možete među njima videti i brojne muškarce
u poodmaklim godinama, koji su ipak u dobrom stanju očuvanosti.
Uglavnom se odlikuju određenom urednošću u pogledu odeće, brzim
pokretima i smelim, oštrim i odlučnim izrazom lica.
Zapanjujuće je koliko je „brzog života“ mnogo njih preživelo i iz njega se
izvuklo bez posledica. Često su prkosili ustaljenim pravilima zdravlja i
medicine i rugali se najproverenijim kanonima dugovečnosti. Bez posledica,
nastavljali su svojim redovnim putem, zdravi i lepi, kao da se ništa nije
desilo. Treba primetiti, istovremeno, da su takvi ljudi nezgodne naravi,
nemarni, bez šlifa i bez sklonosti ka bavljenju sitnicama, bile one pitanja
savesti ili bilo čega drugog.
Ponekad bih čak pomislio, dok stojim usred velike grupe tih sportista, u
nekom brodvejskom salunu ili tako negde, i tiho im posmatram pokrete i
poglede, da oni predstavljaju najbolju zbirku primera čvrstog i razvijenog
stasa koju sam video u životu. Njihovi pokreti podsećaju na pokrete sjajne
životinje. Imaju taj čisti, smeli, samouvereni izraz oka i lica uopšte, koji je
obeležje životinje u divljem stanju. Primetite njihovo držanje dok stoje, ili se
naslanjaju; ispružena ruka drži čašu alkoholnog pića, prinosi je usnama; šešir
spušten preko obrva; uopšteno gledano, u stilu „petla“. Pogledajte kako
dvojica sportista odmeravaju jedan drugog iz šale; te razgibane vibracije
gornjeg dela tela, iznad pojasa; ta noga postavljena napred; ta ruka u pokretu
i taj elegantno uzdignut vrat.
Toliko o „sportistima“. Gledajući okolo, osećam se kao da bih uzeo sve
„mišićave“, redom, pod svoje krilo, i za njih izgovorio poneku lepu reč – ne
bih li napravio protivtežu nemilosti u kojoj se toliko često nalaze.
Naravno da će mladi, ili bilo koji drugi čitalac, biti dovoljno bistar da
razume da ne izdvajam „sportski“ život od svih ostalih. U vezi s time ne
izražavam nikakav stav, niti dajem ikakav savet. Jednostavno skrećem pažnju
na savršeni stas koji odlikuje baš te muškarce. Oni su na svaki način suprotni
bauljajućim profesionalcima i osobama iz dobrih porodica, činovnicima,
advokatima, bogobojažljivim studentima, pristojnoj omladini i muškarcima
srednjih godina i njihovom životu. Takav čovek – bled, nemoćan, plašljiv, tih
i džangrizav – potpuno je nezanimljiv i muškarcima i ženama. Što se tiče
opakosti, neka nikome ne padne na pamet da je ona ograničena na bilo koji
sloj društva, niti da se ona išta više može pronaći u onima koji „udaraju brigu
na veselje“, nego u onima čija lica uvek ostaju uprepodobljena i koji,
navodno, poštuju zakon i crkvu. Ti potonji svojim prirodnim gresima samo
još dodaju i licemerje.

PODNEBLJE
Mnogo toga je već rečeno (i to s razlogom) o mogućim prednostima
podneblja. Glavne osobine podneblja, po liniji geografske širine Njujorka,
Nove Engleske i srednjih država, koje su glavni uzrok štete nanete najboljim
fizičkim preduslovima muškosti, javljaju se u vidu nepreglednih razlika u
temperaturi između zimske i letnje sezone – od kojih je jedna obično izrazito
vruća, a druga izrazito hladna. Ponekad smo u istoj nedelji izloženi gotovo
svim nijansama temperature, od onih iz predela Arktika do onih s linije
ekvatora.
Često se tvrdi da se od ljudskog tela i organizma ne može očekivati da
izdrži ovu neverovatnu neslogu vremenskih uslova. Ukoliko su takve
pretpostavke tačne, utoliko čvrsta, zdrava, krupna i dugovečna rasa
muškaraca ne može da procveta u takvoj klimi. Podneblje jeste ključni činilac
u razvoju stasa, kao i u razvoju svega drugog što se odnosi na jedan narod –
njegove književnosti, zakona, religije, manira i slično – ali gotovo da nema
tih klimatskih uslova na kakve se čovek ne bi mogao prilagoditi.
Čini se kao da neka od najoštrijih i najnepovoljnijih podneblja rađaju
najplemenitije muške izdanke. Iz Skandinavije su, recimo, potekli svi najbolji
elementi od kojih je nastalo to sjajno jedinjenje – engleska rasa – koja je
daljim tokom i sama postala tek jedan element još većeg i jačeg jedinjenja,
naime – američke rase. Iz severne Evrope, iz hladnjikave i sterilne
Germanije, nasledili smo najžilavije i najistaknutije delove svog stasa; kasnija
selidba u sunčanija podneblja verovatno nam je ostavila u amanet prefinjene
mentalne i emotivne kvalitete. (Mnogi će tvrditi da i za potonje kvalitete
dugujemo daleko, daleko u prošlosti, svojim tevtonskim precima, stotinama
ili čak hiljadama godina ranije.)
U tim mizernim i promenljivim vremenima muškarci su dugo živeli i činili
herojska dela – nisu to bila nikakva salonska gospoda, već su mogli da se
upuste u nasilne okršaje na otvorenom polju i na otvorenim morima. Dolazi
novo doba – pa ipak, isti stari kvaliteti i ljubav i divljenje prema njima, i dalje
postoje. Ovi kvaliteti postojaće i ubuduće, pronalaziti svoje izraze u novim
oblicima, prilagodljivijim modernom životu. U suprotnom, imaćemo naciju
ljudi kiselih osmeha, lepo vaspitanih, lepo obučenih, uglađenih i pristojnih,
koji prate prethodno ustanovljene forme, smežuranih tela prikrivenih
kostimima jer, kada bi ih svukli, njihova beda i deformisanost zgadili bi ceo
svet.
Uistinu, ponekad se čini kao da najtvrđe rase moraju neophodno ponići u
teškim i oštrim podnebljima jer ih ono, između ostalog, tera na naprezanje,
rad, znanje, domišljatost i sve drugo što razvija najviše kvalitete u muškarcu.
Savršeni muškarac rezultat je prisilne kultivacije. Ništa ga ne izvlači na
površinu kao „moranje“. Ulazak u bitku s prirodom i okolnostima osnažuje
mu moći, uči ga sopstvenoj veličanstvenosti i u njemu budi žestok užitak u
ratobornosti i osvajanju.
Stas igra veliku ulogu u ovim uzrocima i posledicama. Uz pomoć dobrog
stasa moguće je suočiti se sa zlom koje bi nemoćnoj osobi bilo nepojmljivo i
pronaći uzvišeno zadovoljstvo u njegovom prevazilaženju. Onima koji su
nadmoćni i čvrsti, pojave poput oluja, hladnoće, smrzavanja, mora, opasnosti,
neprijatelja, rata ne ulivaju strah u kosti, već im pružaju određenu vrstu
mračnog i muževnog ushićenja. To je atmosfera koja im najviše odgovara –
ishrana koja im prija. Malo istraživanje bi, dakle, moglo da pokaže da zaista
izvanredan muški stas, oličen junaštvom, verom i nepobedivim duhom
slobode, svoje postojanje ne duguje prijatnim klimama, gde je vazduh mekan
i ujednačen, a voće i mirisi cele godine prisutni, gde održavanje njegove
egzistencije ne iziskuje napor, već mu je dozvoljeno da od života načini
nehajni odmor koji će provesti u sanjarenju i poetskim uživanjima u svojem
apetitu i ljubavnicama. Tu snagu i zdravlje dugujemo grubljim i tvrđim
predelima, gde čovek mora da se hvata ukoštac sa samom zemljom,
vazduhom i morem. Majka Zemlja, čija oštrina samo prikriva nežnost, na taj
način podiže svoje čvršće rase. Istorija pokazuje da se muškarac mora
bičevati i mamuzati ne bi li se doveo u stanje vrhunskog razvoja. Jedino tim
sredstvima on može dostići najveće nagrade i blagodeti svoga života.
Uzimajući u obzir sve za šta su optuženi klimatski uslovi severnih delova
Sjedinjenih Država (uključujući Kanadu), reklo bi se da postoje svi
preduslovi za razvoj izuzetnog stasa, snage, brzine, tonusa tela i
dugovečnosti. Da bi se postigli ovakvi rezultati, javnost mora mnogo bolje da
razume (i da u skladu s tim razumevanjem temeljno i uporno deluje) da su
određene navike od neprocenjive vrednosti, za pojedince, ne bi li oni mogli
da se odupru štetnom habanju izazvanim mučnim i promenljivim klimatskim
uslovima. Muškarac mora da postane, kao što sam s vama podelio na početku
ovih zapisa, razumno i razumevajuće biće – mora biti voljan da prati zacrtani
pravac i da u njemu nađe vrednost koja je trajna i dalekosežna, a ne
propadljiva i trenutna. On mora biti voljan da postavi zdravlje, ispravnost
unutrašnjih organa i savršeno stanje tela na vrh spiska prioriteta njegovog
celog života na Zemlji.
Hladna jutarnja kupka odličan je primer. Ako se s njom oprezno započne i
redovno nastavi, telo će biti čvršće, snažnije i lakše će podnositi ove naše
promenljive klimatske uslove! Kupanje poništava razlike u temperaturi i čini
telo ravnodušnim prema njima – ono će jednako napredovati tokom vrelina
avgusta i perioda oštrog vazduha tokom januara ili decembra. Ova
jednostavna navika (koja bi vam oduzela pet do deset minuta) dovoljna je da
odbrani telo od uobičajenih i učestalih boljki poput kijavica, kašlja i slično.
Naravno, kupanje mora ići ruku podruku s drugim navikama (jer, neka se to
ne zaboravi, istinska teorija zdravlja nije teorija „jedne ideje“, već uključuje
celo klupko).
Moderna navika ogrevanja uz peć direktan je uzrok mnogih problema
stanovnika našeg podneblja. Uzmite zatvorene sobe, vrele peći i nedostatak
ventilacije i dobićete bogate useve smrznutih tela, čim ih izložite inače
okrepljujućim svojstvima svežeg vazduha. Najbolji način da se zaista
zagrejete zimi (za muškarce) ne leži u povlačenju sa svežeg vazduha, već u
ciljanom izlaženju napolje i kretanju. Navika ubrzo sve drugo dovede u red.
Pre pedeset šest godina, pre uvođenja peći od livenog gvožđa, tela su bila
mnogo izdržljivija i manje sklona kašlju, kao i svim drugim oblicima plućnih
manjkavosti.
Mnoga zla koja se stavljaju na teret američkog podneblja, u severnim i
istočnim državama, nemaju toliko veze s klimatskim uslovima koliko s lošim
životnim navikama, luckastom odećom, nerazboritom ishranom, preteranim
veštačkim utopljavanjem i sličnim. Ovo me dovodi do razmišljanja o nečemu
drugom; do pitanja ishrane, koja je, premda sam se nje već dotakao u
prethodnim poglavljima, toliko značajna da zavređuje i sopstveno poglavlje.

MESO KAO OSNOVA ISHRANE

Kada bi ljudi iz redovne upotrebe izbacili devet desetina kulinarskih
đakonija, povrća, testenina, supa, paprikaša, slatkiša, kuvanih jela, salata,
prženog na masti, peciva, kremova, pita, marmelada i drugog i zamenili ih
režimom mesne ishrane – ta promena bi u velikoj meri išla u prilog nastanku
nadmoćne rase plemenitog tela i čiste krvi kakvu opisujem ovde. Sva ta
visoko neprirodna jela bude i podstrekuju apetit, isturaju stomak, razređuju
krv i krče put za nekakvu bolest. Ona ne ojačavaju čovekovu srž niti išta
popravljaju stanje tela u pogledu telesne mase. U takvim slučajevima često se
može primetiti da oni koji najviše jedu ne samo da nisu debeli, već su često
ispijeni i žgoljavi.
Pristup ishrani u savremenom civilizovanom životu zasniva se na
bezočnom nedostatku postulata, razuma ili nauke. U ovom domenu,
fiziologija i medicina još uvek nisu udarile temelje – jer se, uprkos svim
povicima o medicinskim dostignućima, jasno može videti da, što se mase
ljudi tiče, postoji isti stepen neznanja koji se može uočiti u bilo kojem
ranijem dobu.
Tokom poslednjih petnaest ili dvadeset godina preplavljeni smo
nepreglednim brojem lekara, knjiga, teorija i publikacija koji pokušavaju da
navedu ljude da žive u potpunosti na suvom hlebu, kompotu od jabuka ili
sličnoj zanimljivoj hrani. Kakve su sve obimne knjige u tom cilju izdale
razne izdavačke kuće! Premda je teško naći štetniju filozofiju od te, ona je
bez sumnje pronašla zavidno uporište u Sjedinjenim Državama, posebno u
Novoj Engleskoj. Poslednjih godina, ljudi su skloni preteranom
intelektualizmu i „stide se putenog tela“ – veoma obraćaju pažnju na mozak,
na štetu mase i mišića udova. Verovatno je baš iz tog razloga u istočnim
državama taj pristup naišao na najbolji prijem.
Iako se može izgovoriti neka lepa reč u prilog suvog hleba i kompota od
jabuka (solidan režim ishrane za pražnjenje organizma), striktno se
pridržavam svog gesla – Neka glavni deo ishrane bude meso, nauštrb svega
drugog. Organi za varenje tako bi imali upola manje posla (i to izuzetno
napornog posla), a krv bila oslobođena podjednake količine štetnih naslaga
koje se inače u nju unose.
Ovo je verovatno zapanjujuća doktrina za čitaoca, koji je možda ranije bio
naučen da veruje, pod učenjima već pomenute škole, da „umerenost u jelu“
označava vegetarijanstvo, uz sva njegova oslabljujuća dejstva. Moja doktrina
je jedina ispravna, po mom mišljenju, za sve severne i istočne države. Manje
se bavim toplim podnebljima jer u tim područjima gde uvek rađa voće
postoje druge osobine koje treba uzeti u obzir. Možda ne bi bilo zgoreg
dodati da pod mesnom ishranom ne mislim na jedenje mesa spremljenog na
masti – niti kao deo bilo kakvih kuvanih jela – već na jednostavno spremljeno
meso, pečeno na žaru ili ispod sača. Ovo je prirodna ishrana za muškarca i
ženu, u skladu sa spontanim apetitom, naknadno potvrđena iskustvom i
zdravim razumom.

„GNUSNA MELANHOLIJA“, POJEDINAČNA I NARODNA, I JEDINI

KORENITI LEK ZA NJU

Utučenost, jetke misli, „dert“ i razna druga depresivna osećanja neki su od

najozbiljnijih neprijatelja dobrog stasa. Stas, s druge strane, poseduje čudesnu
moć da rastera sve te nepozvane posetioce. U velikom broju slučajeva,
melanholično raspoloženje isključivi je rezultat stanja telesnog nereda –
dužeg ili kraćeg izostanka tih pročišćavajućih navika u ishrani i vežbanju
koje sam u prethodnim opaskama naveo. Kad bi čovek pogođen „čemerom“
samo sakupio dovoljno energije da, nakon što okrene ključ u bravi, svuče sa
sebe svu odeću i pruži svom telu žustro trljanje četkom sve dok koža ne
pocrveni i ne zasija – a onda, nakon što se ponovo obuče, ode u dugačku
šetnju brzim hodom na svežem vazduhu šireći grudi i udišući obilne zalihe
zdravonosnog vazduha – šanse su deset prema jedan da bi samo time bio
temeljno izlečen od svake depresije. Ako takve navike postanu svakodnevna
pojava, a posebno ako se one isprate redovnim zaposlenjem koje bi
angažovalo um i telesne moći i najokoreliji slučaj melanholije poklekao bi
pred ovim jednostavnim postupcima.
Veoma je širok krug obolelih od te pojave zvane „ennui“
ovu francusku reč morao sam da uvezem jer engleski jezik ne poseduje
odgovarajući pojam kojim bi se ona mogla objasniti. Kada bi se neko upustio
u istraživanje ovog pitanja, verovatno bi otkrio da je broj ljudi u tom stanju
gotovo beskrajan. Niko nije izuzet, ni radnička klasa, a ni bogataši; ni
lezilebović u svom salonu, lišen bilo kakve potrebe za zaposlenjem ne bi li
zaradio sebi za život; ni čovek od pera, sa svojim prenapregnutim
mentalitetom; niti profesionalac, advokat za svojim stolom, sveštenik u
svojim odajama, student nosa zabijenog u knjige; niti mehaničar, ratar, stolar,
zidar, skeledžija; a posebno ne oni koji rade u sedećem položaju, štampar,
obućar, krojač i drugi koji se bave svojim tromim delatnostima u zatvorenom
prostoru svi se oni broje među hronične žrtve tog stanja koje sam pomenuo.
Ove beleške ne bi bile celovite ako ne bih pomenuo i ovaj ozbiljan, štetan
uticaj na ispravno funkcionisanje muškog organizma, koji iz njega isisava
snagu i skraćuje mu život.
Kako nastaje ova melanholija? Glavni uzrok je loše stanje tela – često
izazvano pogubnim uticajem pića. U slučaju onih koji ne piju, najverovatnije
je da su želudac i nervni sistem u kvaru, nakon meseci, ako ne i godina
nehajnog kršenja prirodnih zakona. Dugogodišnjim taloženjem posledica
nezdravog života u organizmu, osoba gubi prirodnu lepršavost svoje naravi,
nonšalantnost i radost s kojom je rođen svaki čovek. Tužna je to i užasna
cena, zar ne? Čak i ako imamo u vidu sve ostvarene rezultate na polju
umetnosti, književnosti i prava, ona je opet previsoka. Isto ovo prokletstvo
tuge, u svojim nebrojenim oblicima, jedan je od atributa civilizovanog života
i mora se saseći u korenu oštrim odbijanjem tih posebnih užitaka koji iza sebe
ostavljaju trulež.
Neka nikoga po ovom pitanju ne zavara spoljni izgled ljudi dok se kreću
po ulicama, krčmama, mestima razonode. Bez sumnje bi se u javnosti,
gledajući površinu, moglo prosuditi da su svi srećni, da nema nikakvih oblaka
na nebu njihovog uma; sve im ide od ruke, a jela i pića, šale, smeha i vesele
muzike ima u izobilju. Lica su puna boje, oči se cakle, glasovi odzvanjaju –
svako je lepo obučen i sigurno nema nesreće u njihovim životima. Ozbiljna
greška! Svako od njih prolazi kroz mnoge sate tišine, danju i noću, tokom
kojih im je uznemirenost uma jednaka uznemirenosti tela, u stanju njegove
najveće bolesti ili povrede. Zlo o kojem govorim, kao i većina drugih
ljudskih zala, nije od one razmetljive i primetne vrste, već se jedino može
otkriti moćima pronicljivosti i pomnog posmatranja. Ne postoje okupljanja
niti klubovi onih koji pate od takvih stanja, ali su takvi ljudi, premda pasivno
i prikriveno, svejedno među nama. Razotkrivaju ih linije na licu koje su im
urezale i prisile mučne misli i mnogi časovi nezadovoljstva i životnih
teškoća. Oni slojevi društva za koje se drži da bi trebalo da budu u najvećoj
meri lišeni poseta tog mračnog duha melanholije – oni koji žive veselim i
nehajnim životom, koji idu tamo gde ih životinjske strasti vode i poseduju
apetit za sticanjem dobara – čak i oni koji se bave prostitucijom,
„zadovoljstvom“ i igrama – baš su ti koji najživopisnije ilustruju njeno
prisustvo i posledice. Neki članovi tih društvenih slojeva (prvo sam hteo da
kažem svi oni) podložni su užasavajućim napadima potištenosti i „čemera“
koji traju dan za danom i čak, u određenim situacijama, nedeljama – neobičan
slučaj za one istraživače koji iskreno veruju da je jedini ispravan način za
proučavanje čovečanstva proučavanje čoveka samog, sa svim njegovim
začudnim igrama prepletenim strastima, apetitima, patnjama i radostima.
Srednji sloj društva, dom postojanog tela američkog radnika, nudi
mnoštvo primera slične vrste. Čini se kao da postoji nešto, ne samo u našem
saksonskom soju, već i u svim nadogradnjama koje smo stekli ovde u
Americi od strane keltskih naroda, što s vremena na vreme stvara
rasprostranjenu sklonost ka napadima melanholije – u svakom pojedincu
krojenim prema njegovom posebnom načinu izražavanja i ispoljavanja. U
suprotnom, ne bih mogao da objasnim činjenicu da je toliko pripadnika
društvenog sloja koji sam pomenuo uvršteno na taj spisak pogođenih
melanholijom. Siguran sam u to da se oni nalaze na takvom spisku. Ima li
ijednog iz njihovih redova koji nema svoje periode (u većini slučajeva
učestale, a u mnogim i intenzivne) mračnih i turobnih ispada, tokom kojih
ceo svet deluje tužno i sumorno, a sve najbolje u životu kao da nije vredno
življenja? Tokom tih ispada, svaki pokušaj razgovora je neprijatan za čoveka,
a mašinerija uma pokreće se usporeno – bez budnosti, bez ikakve živahnosti
– takav čovek onesposobljen je za sve izazove kojima je inače ravan.
Ponekad, u radničkim klasama, takvi periodi postaju redovni i zauzimaju veći
deo životnog veka – najčešće u slučajevima onih koji svoj posao obavljaju u
sedećem položaju, kao kod već pomenutih krojača, obućara i ostalih.
Ovde samo otvoreno pominjem niz nabijenih i definitivnih činjenica koje
je nemoguće opovrgnuti i koje će dobrovoljno potvrditi svi oni koji mislećim
očima posmatraju srednji sloj društva – ne samo njegovu površinu, već i
njegove najdublje delove, navike, domove, zanimanja i naročito tokom onih
časova kada se život živi u skladu sa onim što sam po sebi jeste, a ne u skladu
sa uticajima iz druge ruke, podražavanjem, uljudnošću, maskama ili
„izgledima“. Vrlo dobro znam da se tema koju ovde obrađujem retko, uistinu,
skoro nikada ne pominje na ovaj način; ali u meni nema sumnje da bi je
trebalo pominjati i s njom se suočiti, kao što bi trebalo učiniti i sa svakom
drugom značajnom činjenicom koja utiče na sreću ili nesreću naroda. Ovo je
jedini način da se dopre do takvih pitanja i potpuna je ludost prikrivati ih ili
izbegavati.
„Gornje“ slojeve društva, kao što se dobro zna, odlikuju beskrvnost, slabo
raspoloženje i pomodno gubljenje vremena. Ta ista senka melanholije
pojavljuje se u književnosti, u svakoj knjizi u kojoj mašta igra bitnu ulogu i
preko svega baca tešku i depresivnu tamu. Junak romana uvek je džentlmen
koji ima sentimentalna raspoloženja – takođe, pehove i tragične avanture,
koje ga postavljaju u svakakve očajničke situacije. Isto važi i za tragedije.
Neću zastraniti sa svog posebnog puta.
Malo sam se duže zadržao na ovoj temi „derta“ (dao sam mu to izražajno
ime, koje je prilično učestalo) zato što sam čvrsto uveren da sugestija koju
sam pružio na početku ovog dela u sebi sadrži tajnu koja može raspršiti balon
– jer to je zaista balon, čak i ako uzmemo u obzir sve što se može reći za
nasleđene sklonosti. Te sklonosti ne samo da u sebi sadrže slabost, već i
snagu, razum i sposobnost za prevazilaženje iste, pod odgovarajućim
okolnostima. Ponašanje u skladu sa zakonima muškog vežbanja, ako su
ispravno ispraćeni, mogu temeljno da iskorene i razveju prokletstvo
depresivnog uma i melanholije koje danas, u skoro polovini američkih
muškaraca, razara veliki deo njihovog postojanja. U vezi sa ovim nemam ni
zrnca sumnje – i uistinu, ova ideja je potpuno razumna.
Opet ponavljam: melanholija proističe iz svih loših pojedinosti koje se
zadržavaju u fizičkom organizmu, nataložene tokom dugog niza godina
neprirodnog jela, pića i „zadovoljstava“ (tragična greška u imenovanju koja
je postala opšteprihvaćena). Takvo postupanje prema telu vraća se u ruhu
nezdravih radnji uma i naravi. To je istinski uzrok ove bolne i rasprostranjene
pojave. Ne mogu da budem siguran, ali sve ukazuje na to da je isti uzrok u
srži druge, još užasnije pojave – ludila. Takvo je Spurchajmovo stručno
mišljenje, ako ne grešim u tumačenjima njegovih radova na temu te grozne
bolesti. Ovaj slavljeni i oštrooki posmatrač i učenjak, nakon što je prošao
kroz sve što bi se moglo pronaći i analizirati putem lečenja ludila kao „bolesti
uma“, reklo bi se da je na koncu zaključio da najhitniji zaključci leže drugde
– u fizičkim činjenicama i uzrocima ove opake bolesti, uključujući tu,
naravno, i nasledne faktore. Utučenost i melanholija prvi su, jedva vidljivi,
tračci ludila, koje je dublja i snažnija nijansa iste boje. Čvrst sam u svom
ubeđenju da bi ljudi od medicine trebalo da usredsrede pažnju na ono odakle
sve druge bolesti poniču, ono čijom bi se analizom jedino mogao iznedriti
delotvoran lek – samo ljudsko telo. Telo, želudac, krv, nervni sistem, organ
mozga i ono što na njega utiče na dobar ili loš način – drugim rečima,
razboriti i uzvišeni sistem MUŠKIH VEŽBI. Tvrdim da bi znanje i praksa
usmereni na takav način delotvorno razvejali sve utvare „gnusne
melanholije“ koja toliko preti svojim širenjem svakakvih mentalnih
poremećenosti, sada tako učestalih u svim slojevima društva ovde u
Sjedinjenim Državama.
Da li sam bio jasan? Jer nije mala stvar, čitaoče, ovo što sam preuzeo na
sebe da obradim u ovom delu svojih saveta. Brzopotezno sam izbacio ove
predloge, potpuno otvoreno, više da bih pokrenuo ovo pitanje i naveo vas da
o njemu makar razmislite i sagledate ga u pravom svetlu, ne biste li ga
kasnije promišljeno razmotrili, nego kao nekakvo zaokruženo predstavljanje
svojih stavova na tu temu.
Svuda oko nas postoji takvo sramotno neznanje (sve sam više u to siguran)
o nenadmašnoj važnosti ovih fizičkih obzira – onih koji se odnose na ljudsko
biće, kao savršenu životinju i na božanstvenu nauku odgajanja nacije
mentalno zdravih muškaraca čistog tkiva. Bilo kakva druga terapija usmerena
na neko od oboljenja koje sam upravo razmotrio, nije ništa drugo do pačvork
i to slabog prošivanja. Dakle, nemoćan sam da nazovem bilo kakvim drugim
imenom do ovog kojim sam završio prethodnu rečenicu sve te postojeće
„reforme“ teoretičara našeg doba – kao i većinu stavova lekara, metafizičara i
moralista kojima je Amerika krcata.
Kada čujemo sveštenike kako propovedaju sa svojih propovedaonica i
predavače sa svojih katedri – kada vidimo sve te dobronamerne čovekoljupce
koji preplavljuju Njujork svojim „majskim godišnjicama“ i društvenim
okupljanjima povodom istih – jasno vidim, za sopstveni groš, da je (staviti ih
sve zajedno u džumle) mudrost njihovog truda mudrost onoga koji bi
pokušao da leci površinske rane i plikove na bolesnom telu samo pukim
površinskim melemima (ili molitvom upućenom ranama i plikovima
preklinjući ih da nestanu) kada jedini pravi lek iziskuje godine i potpunu
promenu navika. Samo tako je moguće ostvariti sveukupni i regenerativni
boljitak uma i tela – ali ovo razmetljivim reformatorima izgleda nikada ne
padne na pamet.

PLODNOST – PROSTITUCIJA
Najplemenitija uloga u životu čoveka – moć da iza sebe ostavi najzdravije i
najsavršenije potomstvo, trebalo bi da, uz odgovarajuće vežbe, muškarcu
ostane moguća kroz sve one godine koje sam pomenuo u prethodnom delu od
njegove dvadeset treće ili četvrte do najmanje šezdeset pete godine. Ako se
tokom ranih godina života razboli od bilo kakve venerične ukaljanosti –
posebno ako se ona ponavlja iznova i iznova, kao što je čest slučaj – naravno
da će mu ona oduzeti mnogo snage i perspektive dugovečnosti; što će mu,
prateći istu misao, lišiti organizam istinske moći plodnosti. Čovek koji se
konstantno iznuruje među ženama nije pogodan da bude, niti može biti, otac
zdrave i muževne dece. Ona će biti kržljava i obolela – muka samima sebi
koliko i onima pod čijim su nadzorom.
Ova rasplodna moć, tako prikladna muškarcu, a bez koje, uistinu, on i nije
muškarac, u savremenom životu nalazi se pod jarmom nenormalnog apetita,
posebno među gradskom omladinom. Reklo bi se da mladići drže za sjajno to
što su sa ženama rano započeli, a kasnije nastavili sa ogromnim brojem
intriga i afera – bez ikakvog biranja, već zamahujući ka svemu što je žensko,
kao što ribar baca mrežu. Ovo je jedan od razloga što možemo da vidimo
žalostan prizor, u Njujorku i drugim gradovima, starih momaka – mladića
koji su počeli mnogo pre svog vremena i koji nikada neće znati istinska
osećanja i osobine tog, na neki način, najlepšeg doba od četrnaeste do
dvadeset prve ili druge godine – već će odjednom preći s detinjstva na
iskustva zrelih godina. Tvrdim da ovakvo stanje stvari ubacuje loš element u
srž stanovništva naših gradova. Posvuda možete videti takve muškarce –
možda ne potpuno lišene dobrih osobina, ali u pogledu stasa kržljave, sitne i
blede. Ni najmanje nalik krupnim i nametljivim ljudima za koje bi se reklo da
su na ceni u Americi. Njihovi potomci, kada se s vremenom ožene i steknu
porodice, oličenje su onoga o čemu sam pisao u prvom pasusu ovog poglavlja
i, uistinu, ako moram da budem iskren, njima se ne bi ponosili ni preci niti
narod.
Znamo o drevnim Germanima, kao što su preneli rimski pisci tog
vremena, da su, iako okruženi oštrim klimatskim uslovima i tvrdom zemljom,
proizveli izvrsnu rasu muškaraca, u pogledu stasa najbolju za koju se do tada
znalo; takođe znamo da je u tim primitivnim vremenima u Germaniji bilo
čvrsto pravilo da se mladići tako obrazuju i osposobljavaju da nemaju
nikakav dodir sa ženama dok ne napune dvadeset šest ili sedam godina. Moji
čitaoci bi trebalo malo da razmisle o ovim činjenicama jer su one od velikog
značaja.
Nema sumnje, kako stvari stoje među mladićima savremenog
civilizovanog života u gradovima, da je zdrava muška plodnost gotovo
izgubljena – čini se da je mesto ustupila bolesnom, gotovo poremećenom
jurenju žena, posebno onih najniže sorte, samo u cilju ponavljanja senzualnog
zadovoljstva. Ova navika, kad je junoša jednom započne (uglavnom zaražen
od strane svojih kompanjona), a zatim pretvori u redovno udovoljavanje,
slučaj je u kojem nije moguće vežbanjem niti bilo kakvim drugim sredstvima
stvoriti izvanredni primer životinjskog savršenstva, snage i lepote.
Nisam pročitao pozna dela doktora Sangera, u kojima se mnogo toga
govori na temu ženske prostitucije, ali se ipak usuđujem da kažem da je
propustio neke od najhitnijih tačaka vezanih za temu. Koliko god izuzetne
bile tamo iznete činjenice i koliko god im veliki bio značaj, u pogledu samih
žena, prostitutki, mislim da najveću težinu nose činjenice u vezi sa uticajem
njihove profesije na muškarce. Uticaj prostitucije na muškarce – eto naslova
za rad koji bi valjalo napisati. Za potrebe tog rada sprovelo bi se duboko
proučavanje svih slojeva modernog društva u gradovima – omladine, mlađih
muškaraca (a i starijih, kad sam već kod toga) – a zatim i iz seoskih područja.
U ovom trenutku i iz mog ugla posmatranja, najhitnije je pitanje stasa, na koji
prostitucija najviše utiče. Iz stasa se, naravno, razvija sve drugo – mozak,
moral, društvo, društvena korisnost, narav, budućnost rase.
Jedno je sigurno svakom muškarcu koji je iole upoznat s nižim slojevima
života naših velikih gradova – ne tog pukog života na površini, te tanke
glazure ugleda i bontona koja, pretpostavljam, može da zavara samo one koji
ili voljno zatvaraju oči, ili imaju slabu moć vida kako god okreneš.
Tvrdim da je gotovo izvesno da, u ovom trenutku, kroz gotovo sve žile
života ovog grada, i svih velikih gradova, postojano i s tendencijom rasta,
cirkuliše ukaljana krv prostitucije, , bolesna, venerična i skrofulozna – i da
verovatno ne postoji ulica u Njujorku gde danas ona ne teče u ljudskim
venama i utiče na ljudski izgled i rađanje metiljavog potomstva.
Ovo su činjenice na koje bih želeo da skrenem pažnju svojom dužnošću
pisca na temu zdravlja razmatrajući ih, ne samo u pogledu dobrih
svakodnevnih navika koje sam preporučio, već mnogo dublje, kao značajno
pitanje rase i to rase pod ozbiljnim uticajem ove pošasti.

MIŠIĆNA MOĆ I IZDRŽLJIVOST – PLESANJE

Ranije sam već nagovestio da sumnjam u to da je u našem okruženju uopšte
moguće pronaći primer potpunog savršenstva mišićne moći i izdržljivosti koje
je muškarac u stanju da dostigne. Podvizi „snagatora“ na vašarima vredni su
pažnje, koliko-toliko, ali kada sam se malo dublje pozabavio svakim
pojedinačnim slučajem pomenutih „snagatora“, bez izuzetka sam otkrivao da
su svi oni bili žrtve loših navika koje su im unazadile pun razvoj moći. U
svim takvim slučajevima, moć se u nekakvom čudovišnom obliku zadržava
godinu ili dve, a zatim se „snagator“ pretvara u bednu olupinu ruiniranog
zdravlja koje bi s lakoćom, pod ispravnim i redovnim režimom fizičkog
vežbanja, moglo biti mnogo bolje razvijeno i potrajati kroz dugačak život.
Uistinu, ništa od beskrajnih čuda prirode nije veće čudo od mišićne snage
određenih primeraka ljudskog tela, čak i ako imamo u vidu kako danas stvari
stoje, i kako su možda oduvek i stajale. Mnogi od ovih oglednih primeraka,
kako u starim tako i u novim vremenima, temeljno su dokumentovani.
Posebno u prohujalim vremenima, kada se fizička nadmoć, opšte uzev, više
negovala i poštovala nego danas, bilo je mnogo istaknutih slučajeva te
neizmerne telesne energije. Proračunato ću vam neke od njih pomenuti, ne
bih li vam time izazvao korisne misli u umu i inspirisao vas na muževno
oponašanje u istom pravcu.
U grčkom gradu Krotonu, u antičko doba, jedan od atleta, po imenu
Milon, navikao je sebe od rane mladosti, gotovo neosetno i postepeno, da
nosi terete težine koju bi stalno povećavao, dan za danom – tome pridodajući,
naravno, druga sredstva za stvaranje i utvrđivanje snage i čvrste srži tela. U
tome je bio uporan godinama, sve dok nije na vrhuncu snage i poleta,
podigao vola starog četiri godine, koji je težio više od hiljadu funti, nosio ga
četrdeset jardi, a onda usmrtio životinju jednim udarcem pesnice! (Ovo bih
mogao da ponudim – a moram da kažem da ne mislim da je to toliko
nezamislivo ako bi neki drugi mislili na prvi pogled – kao posebno
ohrabrenje Džoniju Hinanu protiv Morisija. Ako je moguće ostvariti takve
domete, samo uz pomoć muškog vežbanja i mišićne energije, čak i ta
čudnovata izdržljivost i pasivnost koja je presudila u bici u Long Pointu može
biti prevaziđena.) Taj isti Milon šest puta je bio krunisan na olimpijskim
igrama za svoje ogromne podvige snage, gipkosti i izdržljivosti – jer sva ta
svojstva išla su ruku podruku, ali glavno od njih ipak je bila snaga. On je bio
jedan od učenika Pitagore; i toj njegovoj snazi su i sam učitelj, kao i nekoliko
drugih učenika, dugovali svoje živote. Jednom kada su u školi popustili
potporni stubovi, Milon je podigao ceo svod, pružajući filozofu i drugim
prisutnim priliku da pobegnu, a ostalima da spreče potpuno urušavanje krova.
Milona su slavili zbog podviga kao što je čupanje drveta pristojne veličine iz
korena i drugih sličnih kurioziteta. Voleo bih da čitalac, istovremeno, primi k
srcu ono što sam rekao o tome kako je ovaj „snagator“ bio učenik i to, bez
sumnje, jedan od omiljenih učenika, najslavnijeg antičkog filozofa – jer se
tada potraga za izuzetnim i žilavim telom nije smatrala ni za šta drugo do
prikladnog pratioca najuzvišenijim i najprefinjenijim studijama intelekta.
Avgust Jedanaesti, kralj Poljske, mogao je da savije u fišek srebrni tanjir
kao parče papira i ispravi najjaču potkovicu. Pretpostavljam da je mnogo
mojih čitalaca sigurno videlo muškarce na vašarima koji su u stanju da
polome prilično veliko kamenje udarcem pesnice; kako god bilo, u više
navrata sam video takve muškarce i zadovoljio svoju znatiželju time što sam
uvideo da to nije prevara. Mogao bih, možda, takođe dodati ovom
neobaveznom spisku neke od udaraca viđenih u meču Morisi-Hinan – dva ili
tri udarca iz te borbe slove, među starim posetiocima bokserskih ringova,
ovde i u Engleskoj, za neke od najtežih koje su ikada videli. Za bilo koga ko
ne bi prošao onakve četvoromesečne pripreme kroz kakve su prošla ova dva
borca, takvi udarci bez sumnje bi značili sigurnu smrt.
(Četiri meseca nije naročita količina vremena – bolje bi bilo reći četiri
godine jer kada je vremena malo, nastaje štetni umor prouzrokovan time što
se toliko mnogo rada gura u tako malo razdoblje, što dovodi do propasti i
neželjenih reakcija. Pripreme ne bi trebalo da se smatraju užurbanim i
mrskim, već pak prijatnim, prihvatljivim, postepenim i na svaki način
poželjnim periodom života.)
Čitao sam, pre neki dan, u knjizi putopisa iz Azije, da jedan indijski trkač
može da trči ne samo po celi dan, već dan za danom, uz Evropljanina koji
putuje na konju – i da će to putovanje izdržati mnogo bolje od konja, a i
njegovog jahača. Zahvaljujući naviknutosti na takve aktivnosti i određene
okretnosti i gipkosti tela karakteristične za Indijce, izdržljivost ovih trkača
jedna je od najznamenitijih ilustracija moći mišića ljudskog tela. Uistinu, iz
svega što sam do sada čuo o njima, čini mi se kao da su svi podvizi u trčanju i
hodanju ikada dostignuti u Americi puka dečja igra u poređenju sa onim što
je u Indiji svakodnevica, i da čak naša slavna dostignuća poput „hodanja
hiljadu milja za hiljadu sati“ nisu ništa vredno naročitog hvalisanja imajući u
vidu ono što se u Indiji smatra uobičajenim.
Mnogo toga se ostvaruje putem neprimetnih mehanizama naučenog
ponašanja. Turski portir, recimo, trčkaraće hitrim korakom noseći težinu od
šest stotina funti. E, vi moji „snagatori“ Njujorka. Koliko mi se čini, još bi vi
mnogo trebalo da se poboljšate.
Verovatno najbolji i najistinitiji prosečni test mišićne izdržljivosti i moći
može se pronaći u kretanju i učinkovitosti nogu. Šetanje je najveće blago
fizičke energije prirode – u njemu se ogleda celokupan životni stav, sve
strasti, kao i spoljno prikazivanje aktivne lepote. Dobro su učinili stari Grci, u
svojim najuzvišenijim i najprefinjenijim igrama, time što su svoje pripreme
usmerili na ostvarivanje najbržeg i najdužeg kretanja; znali su ono što je
vreme da svi znamo, da se sve ono što sačinjava herojski stas i ono iz čega se
granaju i razvijaju sva savršena muška tela može pronaći u primerima
najboljih trkača. Drugim rečima, tu ne može biti sjajnog stasa, osim ako on
ne stoji na svoje dve noge i poseduje sjajnu snagu i izdržljivost u kretanju.
Ovo primite k znanju, čitaoče, i započnite redovnu naviku hodanja – ne
zaboravljajući druga sredstva pružanja pažnje zdravlju, udobnosti i
poboljšanju stopala, članaka, kolena i svih donjih mišića.
Za početak, moralo bi se insistirati na udobnosti stopala i nogu i njihovom
oslobađanju od besmislenih i štetnih uticaja trenutne mode. Većinu
uobičajenih čizama i cipela po poslednjoj modi, koje ne doprinose udobnosti,
niti zdravlju, niti lakoći hodanja, neophodno je odbaciti. Ako su vremenski
uslovi povoljno, bilo bi mnogo bolje kada bi se u rašireniju upotrebu uvele
cipele kakve danas nose igrači bejzbola. One bi trebalo da budu pažljivo
odabrane ili, još bolje, napravljene od kalupa precizno oblikovanog prema
obliku stopala osobe koja bi ih nosila (kao što bi to trebalo da bude slučaj i sa
svim čizmama). Kad se radi o tako bitnom pitanju kao što je udobnost i
zadovoljstvo hodanja, ove pojedinosti nose veliku težinu i ne smeju se
prevideti. Naravno, ne bismo li pronikli u srž, tu moda mora stajati po strani,
nijedan čovek ne može istovremeno služiti dva gospodara – frivolno
pomodarstvo i sticanje robusnog zdravlja i stasa. Moraćete malo da
odskačete, ali kao i prvi šok ulaska u kadu, potrebno je samo malo odlučnosti
na početku.
Dnevno pranje stopala u hladnoj vodi ranije sam već pominjao. Nikada ga
ne bi trebalo prenebregnuti. Stopala, noge, butine takođe bi trebalo trljati
čvrstom četkom od prirodne dlake – isto kao i gornje udove. Odevanje
stopala od velike je važnosti; čiste pamučne čarape leti, a vunene zimi,
pažljivo odabrane veličine. Ovo su sitnice, ali od njih mnogo toga zavisi – da,
od njih zavise čak i najveća dostignuća. Vredelo bi, možda, pomenuti to da su
mnogi muškarci koji s velikom pažnjom pristupaju svom spoljašnjem izgledu
– izboru žaketa, prsluka, kravate, nakita i ostalog – poslovično nemarni u
pogledu obuće i stanja svojih stopala. Mnoge neprijatnosti izazvane hladnim
stopalima bile bi izbegnute praćenjem mojih pravila. S tim u vezi, želim da se
zabeleži moj protest protiv korišćenja već previše učestalih cipela s đonom od
indijske gume; to je loš artikl koji ograničava znojenje i na mnogo drugih
načina ugrožava stopalo. Nema ničega boljeg za hladno vreme od dobrih
kožnih čizama i čistih vunenih čarapa.
Preporučujem plesanje kao aktivnost vrednu pažnje, ali ne u onom obliku
u kojem se uglavnom izvodi ta razonoda, već kao nešto uz pomoć čega ćete
moći da bolje razvijete snagu kukova, kolena, mišića lista, članaka i stopala.
Plesanje zasnovano na suštinskim principima veoma je preporučljivo. Ono će
neizbežno sa sobom doneti gracioznost pokreta. Nema nijednog razloga zašto
veština plesa ne bi bila uključena u program svake dobre sale za vežbanje.

NEIZBEŽNI PROPUSTI
Već sam vam stavio do znanja da će biti neophodno prilagoditi vaš život
mojim predlozima za postizanje muževnog stasa – prilagoditi ih vašem
zaposlenju, uobičajenom radnom vremenu i, u određenoj meri, čak i nekim
predrasudama. Onima rešenim da prate moje savete u pogledu vežbanja, bilo
bi najbolje da to urade bez dizanja „fame“ i nametanja vrednosti ovih redova
onima koji žele da idu svojim putem. Takođe, trebalo bi u potpunosti izbeći
hvalisanje svojim nadmoćnim rasuđivanjem i mudrošću. Istinski učitelji
poznati su po svojoj tišini, mirnoći i tome što se nikada ne razmeću; učenici
bi u ovom pogledu trebalo da ih oponašaju.
Pored toga, u savremenom društvu, a posebno ovde u Americi, postoji
takva raznolikost ukusa i tako veliki upliv (koji se sa svakim danom uvećava)
onoga što filozofi nazivaju „individualnost“, da osoba koja ima ikakvu
sklonost ka praćenju mojih pravila, bez obzira na životnu situaciju u kojoj se
nalazi ili mestu gde živi, može uglavnom to i da uradi, bez ozbiljnih smetnji
ili dosađivanja, dokle god je tiha i prisebna. U pogledu svih navika vezanih
za ishranu i vežbanje, bilo bi dovoljno da ih se pridržavate na duge staze ne
obraćajući pažnju na kraće prekide od jednog ili više obroka, jednog dana ili
dela dana. Tome ćete ponekad neizbežno biti izloženi. Polet i tonus muškog
tela (kao što sam već pomenuo) rezultat su sveukupnog životnog usmerenja,
tokom perioda od mnogo meseci i godina. Usputni propust ništa ne može
omesti. Sve ovo iznosim samo u svrhu pružanja utehe za prekršaje koji će
svakako doći. Ipak, neka čitalac razume da su moja pravila osmišljena tako
da bi ih se trebalo koliko god je moguće redovno i verno pridržavati – nijedan
propust nije bez svojih opasnosti.

ZDRAVLJE I BOLEST PRATE UOBIČAJNE ZAKONE

Uzima se zdravo za gotovo da je obrazovanje i održavanje muške snage i
drugih osobina pogodnih za dugovečnost rezultat slučajnosti, nasumičnih
prilika, „sreće“. Želim da jasno naglasim čitaocu da, uopšteno govoreći, u
tome nema ničega nasumičnog. Kod divljih životinja, neophodno je samo
pratiti prirodne nagone – one čuvaju zdravlje stalnim boravkom na svežem
vazduhu, kao i odsustvom neprirodne pripreme hrane. U neprirodnom životu,
čovek potpada pod vlast svog razuma, suda, računice – uz često
samoodricanje. Svi mi živimo okruženi neprirodnim okolnostima – mnoge od
njih su nepogodne po zdravlje i kondiciju. Najhitnije je stvoriti naviku
razmatranja ovakvih pitanja u pogledu njihovih posledica po stas – i ne
prihvatati ih ravnodušno ako su štetne.
Ponavljam, zdravlje i muška snaga pod kontrolom su običnih i
jednostavnih zakona i zasigurno će pratiti usvajanje sredstava njihovog
ostvarivanja koje sam zapisao u prethodnim poglavljima. Često pomislim da
bi željeni rezultat uvek bilo moguće postići uz primenu malo zdravog razuma
onog koji je shvatio bespotrebnost i štetu slabog i nečistog tela.

LOŠA KRV
Najkraće rečeno, uzrok svih bolesti je loša krv – često nasledna, još češće
stečena upornim odavanjem lošim navikama. Cilj vežbanja je da pročisti i
okrepi krv – a kada se taj cilj postigne, da je takvom zadrži.
Ako pogledamo dugačak spisak bolesti koje sačinjavaju takav užasan
katalog, mogli bismo se obeshrabriti u pogledu bilo kakvih daljih pokušaja
obnove i uspostavljanja boljeg poretka stvari – posebno kada se proučavaju
anamneze, uz sve njihove zadivljujuće nizove tehničkih pojmova (i tehničkih
besmislica, hteo bih da dodam – ali to nije do nevinih reči, već samo do
uskogrudosti i kratkovidosti mnogih koji imaju dovoljno drskosti da se
nazovu lekarem). Obeshrabrenje na koje ukazujem bilo bi u velikoj meri
izbegnuto uklanjanjem devetnaest dvadesetina zbunjujućih naziva bolesti i
posmatranjem pitanja zdravlja kroz jednostavne činjenice. Nakon toga,
pojedinosti mogu biti proučavane do koliko god sitnih detalja da je to
potrebno.
Određene navike, neka se jasno razume, neizbežno proizvode lošu krv i
uniženo stanje organizma – ako se s njima dovoljno dugo nastavi, dolazimo
do onoga što se uglavnom naziva „upropašćeni telesni sastav“.
Koliko samo mladića ima u Njujorku i u svim našim velikim gradovima,
koji samo zbog prolaznog uživanja u nekoliko sumnjivih „zadovoljstava“
uništavaju neprocenjivo blago svoje muškosti, snage i plodnosti.
Postoji (da svedem stvari na primitivan nivo) toliko pritajenih mogućnosti
za bolest u telu muškarca – usnulih i spremnih da se u svakom trenutku
probude i započnu moćne i razorne radnje. Dokle god se organizam održava
u dobrom stanju zdravim ponašanjem, neće biti problema od ovih skrivenih
klica, ali svaki vid osipanja i narušavanja prirodnih zakona dižu ih na noge i
navode da naglo istupe. Tu su takođe i groznice, reumatični napadi, kijavica,
sušica, upale i mnoge druge pošasti koje se uglavnom tumače, zahvaljujući
neverovatnom neznanju, kao slučajni ishodi! Naravno, onom koji je razvio
makar malo naklonosti prema mojoj teoriji vežbanja, ova greška se, makar,
neće desiti – i on će sagledavati zdravlje i bolest kao razumnu igru uzroka i
posledica, nalik rušenju i ponovnoj izgradnji kuće.

GRLO
Najveći broj prekršaja zakona zdravlja usmeren je na grlo. Navešću neke od
vodećih uzroka: nemoćni i srofulozni roditelji, prerane mladalačke
indiskretnosti i strasti, previše raznovrsna i previše neprirodna ishrana,
destilovana alkoholna pića, sifilična ukaljanost, rad u sedećem položaju,
dugotrajno udisanje ustajalog vazduha, korišćenje lekova i slično. Više od
polovine bolesti grla potiču od slabog varenja koje proizvodi lošu krv –
drugim rečima, iz želuca. Imate li vi neki od mnogih oblika oboljenja grla?
Ne bi li takvo stanje popravili, ili možda i u potpunosti izlečili, evo vam prve
ture melema: odbacite tri četvrtine raznovrsnih i nezdravih namirnica kojima
ste navikli da se hranite, posebno za ručak i večeru. Zasnivajte svoj glavni
obrok, koliko god je često to moguće, na goveđoj ili ovčjoj šnicli, spremite je
gotovo presno, bez masti – samopregorno izbegavajući svako drugo jelo.
Večerajte lagano, ne pijte ništa osim vode i dišite, koliko god je to moguće,
svež vazduh, zimi i leti. Dobro čuvajte stopala i koristite ih tokom svojih
svakodnevnih vežbi.
Brada je sjajna sanitarna zaštita za grlo – nju bi u zdravstvene svrhe uvek
valjalo nositi, isto koliko i kosu na glavi. Na šta bi to ličilo kada bismo s
velikom pažnjom, tri ili četiri puta nedeljno, brijačem uklanjali svu kosu sa
glave? Kao što je i prirodno, dodatni bolovi, migrene, kijavice i ostalo u tom
slučaju bili bi neverovatni. Podjednako je loše uklanjati prirodnu zaštitu
vrata. Priroda nagoveštava neophodnost tog pokrivača na tom mestu, iz
potpuno smislenih razloga.
O grlu se može još, možda, dodati da se njegovom zdravlju i snazi može
bez sumnje pomoći stvaranjem navike propuštanja glasa kroz njega, a ne
samo kroz usta, kao što to mnogi rade. Najbolji italijanski pevači, mora se
primetiti, imaju takav izgovor – šalju zvuk iz pozadine usta; u većini država
Nove Engleske vlada navika govora samo iz prednjeg dela usta ili kroz nos.
Ta navika nije dobra i loše zvuči.
Loše stanje opšteg zdravlja često se manifestuje kroz ove bolesti grla o
kojima govorim. Primetio sam da su osobe s gorepomenutim bolestima grla
iste one čija je krv loša ili zakrčena gustim i nezdravim talogom izazvanim
prežderavanjem i opijanjem. Česti su i slučajevi tanke i vodenkaste krvi kod
osoba kojima hrana se zbog lošeg varenja ne razlaže i tako uskraćuje snagu
organizmu. Čega ima tu u samom grlu, dušniku (traheja), ili bronhijalnim
granama (dva nastavka koja se račvaju ispod traheje i vode do pluća) – čega
ima među njima, ili njihovim granama, što može da dovede do bolesti, osim
loše krvi? Za bilo koju od boljki grla moguće je od običnog lekara dobiti
lekove koji će, možda, telu pružiti privremeno olakšanje – ali jedini učinkovit
lek leži u potpunom pročišćenju i obnovi životnosti tela i krvi, u duhu mojih
saveta. Takođe se mora imati u vidu da je jedna od najvećih opasnosti svih
obolenja grla to što ona vode do krajnje i najjezivije posledice loše krvi:
sušice – progriženih i izjedenih pluća; do uništenja svake mogućnosti tela da
ponovo oživi krv. Mnogo se toga pisalo i govorilo u knjigama, novinama,
školama medicine i među lekarima, o pitanju da li je sušica izlečiva. Ako su
se loši mehanizmi održali već dovoljno dugo da unište pluća, ili veliki deo
pluća, uzaludno je razmišljati o regeneraciji izgubljenog dela tela. U mnogim
slučajevima, krajnje razlaganje jedino može da se odloži što je duže moguće.
Pravi izveštaj koji bi trebalo staviti pred ljude jeste onaj koji će učiniti da
shvate šta je to što izaziva sušicu, kao i sve druge ozbiljne bolesti pluća, grla.
Apsurdno je zbunjivati um javnosti vatrometom tehničkih pojmova,
medicinskog latinskog i slično; jednostavne i utemeljene istine trebalo bi
izneti na svakodnevnom engleskom i potruditi se da one dopru do iskustva i
razumevanja svakoga.

IZLAZAK NAPOLJE I UZBUDLJIV ŽIVOT

Zbog čega se otiskivanje na pučinu, putešestvije kroz Kaliforniju ili meseci
provedeni u divljoj prirodi (možda po cenu izlaganja poteškoćama i oskudici,
gladi ili jedenja nečega što bi se, pod normalnim okolnostima, pokazalo kao
nezdrava hrana) – zbog čega se, pitam, sve ovo često pokaže kao sredstvo
ponovnog građenja zdravlja prethodno urušenog? Prava priroda svakog
pojedinačnog slučaja iziskuje znanje posebnih detalja vezanih za njega jer ne
postoje dva slučaja koji su u potpunosti jedan drugome nalik (što dokazuje
ludost uobičajenih zahteva za stvaranje leka koji leči sve).
Postoji određena vrlina u svežem vazduhu i neki uzbudljivi život u njemu,
koji ga čine blagotvornijim od svih lekova koji izlaze iz apotekarske radnje.
Lovci, splavari, drvoseče i svi oni čija se radna mesta nalaze daleko od
zatvorenih prostora i zamora gradova – kakvi su oni samo primeri muške
snage i lepote!
Nije poenta u tome da želim da nagrnete na šume i reke – jer mislim da
možete da ostvarite sve željene rezultate i bez napuštanja svog gradskog
doma, ako tako odlučite. Samo bih želeo da vam ukažem na to da, dokle god
dižete ruke od svoje samokontrole i dozvoljavate sebi da budete žrtva svih tih
kužnih, malih udovoljenja koja vam se nude u gradu, dotle ćete oličavati sve
suprotno plemenitom stasu drvoseče ili lovca.
Potpuna promena mesta, zajednice, prijateljstava i navika često može da
bude najbolje što može da se desi muškom zdravlju (a ta promena verovatno
je korisna i u pogledu njegovog morala, znanja i slično). Ako vam je „muka“
od zajednice, mudrost i hrabrost vam ukazuju na to da bi trebalo da podignete
sidro i odete negde drugde – gde valja biti pažljiv, ispravno započeti i biti
uporan i pun elana. Ovaj savet je neophodniji nego što se to čini. Trenutno
postoje hiljade mladića u Njujorku, kao i u svim američkim gradovima, koji
gube dragocene godine kao robovi navika za koje znaju da su loše, ali držeći
se čvrsto i bespomoćno za njih jer su one takođe navike njihovih prijatelja i
intimnih partnera. Moj savet takvima je – Na noge lagane!

HLADNO VREME – ODEĆA I SLIČNO

Nisu zgoreg i neke opaske u pogledu zime. U Americi se svuda koristi
zatvorena peć. Ona je veoma štetna po zdravlje.
Česte i iznenadne promene temperature, koja svakih sat ili dva oscilira
između gorke hladnoće spoljašnjeg vazduha i neizdržive vrućine
neprovetrene sobe zagrejane užarenim ugljem, mogu izazvati ozbiljne
probleme. Ni grlo ni pluća ne mogu da izdrže takve nagle promene, koje
ponekad traju mesecima i godinama. Migrene, bolovi u zglobovima, kijavice,
kašalj, zajedno sa upalama i groznicama, kao i velikim uznemirenostima
želuca i creva, nalaze se među zdravstvenim opasnostima početka zime.
Promena u temperaturi „udara“ tamo gde osoba u sebi već ima štetne klice i
potiče ih na akciju. Što se tiče opštih navika, posebno u pogledu ishrane,
mogu samo uputiti čitaoca na prethodna poglavlja, uz uverenje da će ih on u
manjoj ili većoj meri primeniti na svaku zamislivu situaciju. Voleo bih, ipak,
da iznesem nekoliko opaski o odeći prikladnoj za zimu. Mnogi na sebe zimi
stavljaju mnogo više odeće nego što bi trebalo – previše čak i za potrebe
utopljavanja. Višak odeće zaista je jedan od najučestalijih uzroka te nežne i
preterane osetljivosti kože na hladnoću, koja je toliko rasprostranjena u našim
krajevima. Iz svega toga proizilazi velika patnja izazvana izlaganjem
hladnom vazduhu što je, naravno, u našem podneblju gotovo neizbežno.
Najbolje bi bilo da se, umesto što na sebe stavlja svu odeću koju može da
izdrži, čovek obuče toliko lagano koliko mu je prijatno istovremeno pružajući
svim delovima tela potrebnu zaštitu. Najčešće greške su, naravno, nedovoljna
zaštita nogu i preterana zaštita glave i vrata. Otkad je brijanje ušlo u naviku
(koju bi trebalo u potpunosti odbaciti u svim severnim zemljama) i otkad je
neophodno koristiti teške šalove, marame i ešarpe, ustostručile su se
svakakve nepoželjnosti. Lekar kojeg poznajem obavestio me je da je upoznat
sa slučajevima upalama grla koji su bili u potpunosti izlečeni odricanjem od
debelih jorgana i jednostavnim, redovnim pranjem vrata hladnom vodom
svakog jutra tokom cele godine. Umesto šala, koristili su ništa drugo do
obične maramice, lagano i labavo vezane oko vrata.
Već sam se bavio jutarnjim pranjem – pri čemu mislim na hladno kupanje
celog tela. Bez sumnje će se mnogi od mojih čitalaca prepasti od takvog
predloga po hladnom vremenu; pa ipak, veoma sam ozbiljan. Naravno, ne u
slučajevima nemoćnih, slabašnih, ili invalida, već jedino robusnih, mladih i
zdravih. Ova kupka, pažljivo započeta i postepeno pretvorena u naviku,
toliko će okrepiti celu površinu tela da će čovek tokom dana ostati potpuno
ravnodušan prema najoštrijoj hladnoći i komforno će u njoj uživati, dok drugi
drhte i smrzavaju se.
Nakon što je već sve rečeno o odeći i svemu ostalom vezanom za izlaske
napolje, vraćam se svojoj teoriji drugog, krajnjeg, dubinskog sloja toplote,
zdravlja, komfora, i drugih telesnih savršenosti, naime, dobre krvi – kada je
sve dobro iznutra. „Princip unutrašnjeg života“, nekoje mudro primetio,
„glavna nam je odbrana od spoljašnjih elemenata.“ Jeste, a takođe i od svih
telesnih promena i sklonosti ka razboljevanju. Ako kvalitet krvi i njena
cirkulacija nisu u redu, nikakva količina nege niti odeće neće čoveka utopliti.
One su ključne za stanje kože koja nije ništa sama po sebi, već je samo
posrednik koji deluje između „principa života“ u telu i vremenskih prilika
spolja.
Muškarci na našim ulicama usvojili su tokom zimskih dana modu kretanja
u položaju s glavom spuštenom dole i usko skupljenim rukama i ramenima –
veoma nalik kornjači koja povlači glavu u oklop. Verujem da to nije navika
koju bi muškarac trebalo da stekne u pogledu svog kretanja, već da bi uvek
trebalo da hoda podignute glave i raširenih grudi svakim pokretom podstičući
međuigru vitalnih organa, udišući dobar vazduh kroz grlo, pluća i želudac
time određujući manir ponašanja celog organizma.
Još jedna stvar: svakojaki vrući napici čine više štete nego koristi po
hladnom vremenu – uvek će doći do reakcije. Nezdrava navika preteranog
konzumiranja pića (ovde uključujemo čaj, kafu, pa i vodu u ravnopravnoj
meri) tokom bilo kojeg godišnjeg doba, a posebno zime, pogubna je po
ispravno stanje tela. Predlažem čitaocu, ako ima težnje da se „dobro provede“
i istovremeno dostigne savršenu telesnu udobnost tokom zime, da se drži
stare maksime: „Čizma glavu čuva, šubara je kvari“. To može učiniti tako što
će se ravnomerno i umereno obući, u skladu sa smernicama iz prethodnih
poglavlja, kao i nekih koja tek slede (jer približavamo se koncu priče).
Ukoliko se u najvećoj mogućoj meri navikne na vežbanje napolju time će,
verujte mi, prebroditi celu zimu uz stepen zadovoljstva koji će mu ne samo
opravdati uloženi trud, već i otkriti nove dubine ushićenja i „dobrog
osećanja“.

UOČI ZAKLJUČKA
Tokom čitanja bilo kojeg pojedinačnog poglavlja, to moram usput da
pomenem, učenik zdravlja i muškog stasa ni na koji način neće biti u stanju
da stekne pravi uvid u moje stavove. Neophodno je takođe pažljivo pročitati i
sva druga poglavlja ove knjige. Ovde sam zabeležio, onako kako su mi se
ona ukazivala u umu, većinu osnovnih pravila kojih bi trebalo da se pridržava
onaj koji želi da ostvari dobro i čistokrvno stanje tela. Govorio sam o
zdravlju kao o jedinom pravom temelju sve muške lepote i dao sam svoj
doprinos razvejavanju teorije da muškarac treba da izgleda kao „roze-bela
lutka“. Pokazao sam da je svaka bolešljivost smrtonosna po lepotu, te se
neizbežno nameće zaključak da je veliki deo preovlađujućeg pristupa životu u
naše doba nezdrav i opasan.
Ovaj bukvar približava se kraju. Zaokružuju ga ovo poglavlje i još
nekolicina preostalih. Koliko god nepovezan bio moj način pisanja, isprva i
zamišljen kao usputan i raspoređen po onom redosledu po kojem mi se
ukazivao u umu, jasno mi je da čitalac koji primeni samo jedno poglavlje
neće ostvariti zamisao ovih zapisa, koje bi trebalo smatrati potpuno
neuspešnim ako, pregledajući ih kao celinu, ne bi bili kompaktna,
sveobuhvatna i učinkovita celina u službi onoga što želim da prenesem. Onim
čitaocima koji su pročitali samo deo mog spisa, mogu da ponovim snažnu
preporuku i želju da ipak pročitaju celu knjigu koja će im, ukoliko se
zainteresuju za ovu temu, biti od obilate koristi i pružiti im, siguran sam,
mnogo novih i korisnih informacija.
U poslednjim poglavljima izneću vam svoje misli na još nekoliko tema,
koje ću sada zabeležiti po ustaljenom maniru.
Neki će se požaliti kako je „u duhu ovih redova da se stvori cela nacija
ratobornih muškaraca“. Reklo bi se da sam na tu primedbu već odgovorio.
Ako nisam, nije zgoreg ni priznati da ne samo da ne poričem tu optužbu, već
je s ponosom priznajem. Bilo bi mi veoma drago kada bi američki mladići
bili obučeni tako da se dobro pokažu u svim odmeravanjima, mišićnim,
vojnim, mornaričkim i drugim. Što se tiče opasnosti sticanja ratobornih
navika, takav rizik je neophodno preuzeti. Bolje je prisustvovati povremenom
„neredu“, nego stalno svedočiti popustljivoj poniznosti do koje bi, bez
sumnje, doveo suprotan pristup.
Usuđujem se da kažem da će mnogo stavova koje sam izložio verovatno
naići na neslaganje tu i tamo, ali kakvi bi to stavovi i bili kada bi samo
ponavljali sve ono što se već zna i što nailazi na potpuno odobravanje?
Čini mi se da u dosadašnjim poglavljima nisam pružio zadovoljavajuću
pažnju veoma značajnoj temi srednjeg doba u kontekstu stanja zdravlja,
snage i slično. Smatram da čovek koji je u dobroj formi može računati na isto
stanje i kvalitet života daleko izvan okvira onoga što se smatra starošću.
Vreme naših predaka bilo je puno ovakvih primera, kakve je povremeno
moguće pronaći i u delima naših savremenih maštovitih pisaca.

SREDNJE DOBA I STAROST

Nepoznati autor koji piše metaforičnim stilom književnika od pre vek i po,
prilaže neke veoma korisne mudrosti u sledećem pasusu:
Od pedesete do šezdesete godine, muškarac koji je ispravno vodio računa o sebi može
se smatrati muškarcem u naponu životne snage. Zrela snaga njegove građe čini ga
gotovo otpornim na napade bolesti, dok mu je prosuđivanje, zahvaljujući iskustvu, steklo
ispravnost koja se graniči s nepogrešivošću. Um mu je odlučan, čvrst i dorastao; sve
sposobnosti su mu u najboljem redu; suvereno rukovodi svojim poslovima; izgradio je
stručnost na temelju koji je postavio u ranoj muškosti i prolazi kroz period života posećen
mnogim udovoljenjima. Pošto mu je godina ili dve preko šezdesete, stiže do presudnog
perioda postojanja; reka smrti teče pred njim, dok on pored nje stoji mirno. Preko ove
reke ide vijadukt zvani „Životni preokret“ koji, ako se bezbedno pređe, vodi do doline
„Starost“ oko koje se reka vijuga, a onda mimo nje protiče bez ikakvog čamca ili nasipa
koji bi joj uticao na tok. Most je, međutim, izgrađen od krhkih materijala i od toga kako se
njime hodi zavisi da li će se poviti ili slomiti. Giht, moždana kap i druge zle sile takođe su
u blizini ne bi li preprečile prolaz putniku i odgurale ga s puta; ali ako mu samo dozvole
da opaše slabine i sebi pribavi prikladan štap, moći će bezbedno da nastavi, uz savršenu
pribranost.

Uistinu, veoma zanimljiva knjiga mogla bi se napisati na temu kojom se bavi

gornji odlomak, u stilu Banjanovog „Hodočasnikovog puta“. Bila bi
podjednako bliska osećanjima i iskustvima ljudi koliko i bilo šta u tom
slavljenom delu – samo na temu fizičkog umesto moralnog i duhovnog
pitanja, koje je Banjan razmotrio tako neverovatno moćno i ingeniozno.
 Srednje godine i starost verovatno su, na neke jako bitne načine, najbolji
delovi života, i dalje se zadržavam na ovome jer primećujem da mnoge
sklonosti američkog gradskog života uništavaju šansu za tim savršenstvom
srednjih godina i starosti, da se ono pomalo zaboravlja. Čini se kao da niko
ne razume da je potpuno moguće dostići visok nivo izdržljivosti, snage,
poleta, ličnosti, čistoće, ljubavne moći i muške lepote, temeljno ih održati
kroz srednje godine i starost pomoću savršenog zdravlja postignutog
vežbanjem, impozantnog u svojoj zrelosti i celosti, sve dok ne postane
uporedivo i potpuno jednako zdravlju s vrhunca muške mladosti – ili ga i
prevaziđe!
Misli nekoga upoznatog sa antičkim modelima odmah se vraćaju u vreme
cvata grčke umetnosti i njenih rimskih imitatora. Sve istaknute ličnosti tog
perioda u srednjim su godinama ili čak poznoj starosti. Šta god im bilo polje
delatnosti – rat, avantura, ljubav ili nešto drugo – oni su glavne figure u
prvom planu, izdignute iznad masa.
Kako možemo očekivati da muškarci našeg doba poseduju savršeni stas
koji se može uporediti s drevnim muškarcima, osim ako se takvi uzori češće
ne ističu? Kako stvari stoje, sva ambicija naših mladih usmerena je na
intelektualne tokove – čime do monstruoznih razmera razvijaju um i ono što
se naziva „znanje“.

ZABRINUTOST
Pored onoga što sam već rekao u prethodnim poglavljima, čini mi se da je
neophodno, kao protivtežu, dodati nekoliko opaski na ovu temu. Nesporno je
da je mnogo života prerano žrtvovano na oltaru neumornog intelekta i mozga
– takvim delovanjem koje bukvalno čoveka otera u grob. Svuda u Americi,
posebno na severu i istoku, ne samo među piscima, advokatima, urednicima i
sveštenicima, već i među običnim narodom, postoji previše moždanih radnji,
koje iscrpljuju temelje života i užitak u njemu. Intelekt je isuviše neumoran.
Roditelji zaveštavaju tu težnju svojoj deci – a deca je, kada porastu, poseduju
u još izraženijem obliku. Jedni je usmeravaju ka obrtanju novca, drugi ka
religiji i tako dalje. Ona izjeda ceo temperament i izaziva ozbiljne posledice;
zatim počinju napadi „derta“ i sledi nesrećan život.
Melem leži u čoveku samom. On mora da digne ruke od sopstvenog
mozga i snage misli i da stvori blagotvornije i razumnije navike – koje se,
usput rečeno, stvaraju zapanjujuće brzo ako se na njih dovoljno snažno odluči
i ako se ta odluka ozbiljno sprovodi. Prost savet koji glasi „samo polako“
naročito je delotvoran kao na ovu vrstu osobe. Većina manjkavosti s kojima
žive i odricanja kojih se užasavaju su izmišljene. U najmanju ruku, njihova
mašta ih izvitoperuje i preuveličava do neverovatnih razmera. Malo hladne
glave može odagnati četvrtine muka njihovih života.
Puka činjenica intenzivnog mentalnog rada sama je po sebi zlo. Utoliko je
veoma žalosno što je, u vladajućim teorijama obrazovanja, žudnja da se
mlade osobe pretvore u vunderkindove učenja, statistike i nauke otišla toliko
daleko u tom veoma opasnom i štetnom smeru, ukoliko pretpostavimo da bi
muško zdravlje i sreća trebalo da budu glavni cilj u životu dečaka ili mladića.
Bilo bi od velikog značaja kada bi roditelji temeljno usvojili moje savete i u
skladu s njima delovali u svojim porodicama i školama.
Bespotrebnim radom, razmišljanjem i koncentracijom, mozak opterećuje
organizam povišenim stanjem uzbuđenosti koje često u kasnijem životu
rezultira omekšavanjem mozga. To je užasna bolest, ne toliko po količini
patnje koju izaziva, koliko zbog sažaljivog stanja na koje svodi i
najimpozantniji intelekt. Ser Valter Skot, Danijel Vebster, Din Svift i stotine
manje znamenitih osoba primeri su žrtava ove zastrašujuće bolesti.
Književnici i osobe iz uzbudljivog sveta politike posebno su joj podložni.
Razlozi za to su mnogobrojni – neizvesna priroda njihovog zaposlenja i
popularnosti, veliki umni napor, mnogobrojne brige i ljubomore, njihove
opšteuzev nehajne navike i razdražljiva narav. Pored svega toga, dodatni
napor predstavlja i neprestana potreba za podilaženjem publici. Jedini spas za
njih leži u tome da se postave iznad takvih sitnih strahova; inače su u bilo
kom trenutku podložni posledicama čije sam najistaknutije primere već dao.
Pa ipak, kao što je prethodno naznačeno, oboleli mozak i žalosno stanje
upale nervnog sistema ni na koji način nisu ograničeni na ljude od pera. Svi
mi Amerikanci, iz svih klasa, razmišljamo previše i to previše nezdravo –
razboljevamo se od sopstvenih beskrvnih zanesenosti, zadržavamo se na
turobnim pitanjima dopuštajući im da se u nama roje noću i danju. Mnogima
će to zvučati čudno, ali prinuđen sam da objavim najglasnijim i
najsaosećajnijim tonom: Mi smo previše intelektualna rasa. Usmeravamo na
moždane delove svoje strukture previše onoga što bi valjalo posvetiti telu,
mišićima zaboravljajući ono što je svim muškarcima najosnovnija potreba: da
budu izvanredne životinje. Pretpostavljam da ću izazvati dosta prezira
ovakvim opaskama, ali u njima leži nesumnjiva istina koju je neophodno
izreći.
Naravno da one mirne i ispravne umne radnje, koje deluju ruku podruku s
redovnim vežbanjem i razvojem tela, ne bih nazvao štetnim. Naprotiv, takav
pristup bez sumnje potpomaže dugovečnost i u skladu je s najboljim
zdravljem. Najveći je ponos mislećeg bića da savršenom stanju tela daruje
blagost i lepotu misli.
Ne; odmereni mentalni napor opravdan je u svim uzrastima. Platon je
živeo do osamdeset prve godine, Diogen do devedesete, Demokrit stote,
Zenon sto druge i uistinu svi najslavniji filozofi i pesnici antičkog doba živeli
su dugo i stvarali svoja najpoznatija dela u starosti. U modernim vremenima,
Njutn je dostigao osamdeset četiri, Harvi osamdeset osam, Frenklin
osamdeset četiri, Noa Vebster osamdeset pet i tako dalje. U Francuskoj,
statističar koji je nasumično odabrao sto pedeset osoba iz sveta nauke i
književnosti, jednu polovinu iz Akademije nauka, drugo polovinu iz Les
Belles Lettres, zaključio je da je njihov prosečan životni vek lepa starost od
sedamdeset godina.
Kada se govori o antičkim pesnicima i filozofima, uvek vredi imati u vidu
da su najveći među njima podjednako slavljeni zbog njihove fizičke koliko i
zbog mentalne snage i lepote. Pitagora, otac i gospodar, imao je veliko,
snažno telo elegantnog oblika; često je ulazio u arenu i takmičio se sa
atletama za nagrade u trčanju, skakanju i borbama, a mnoge od njih i osvajao!
Mogao bih da zamolim svoje savremene, slabašne i pomodne horde
književnika da imaju takve činjenice u vidu.

GRADSKI ŽIVOT
Najbitniji preduslovi za zdravlje su dobar vazduh, čestita hrana i
odgovarajuće vežbe. Poslednja dva je, naravno, moguće ostvariti i u gradu
kao i na selu – čisti vazduh je jedini pod znakom pitanja. Zašto ne bismo
mogli da imamo dobar vazduh i u gradu? Čitalac, naviknut na preovlađujuće
stanje, može da pomisli da je ovo veoma nerazumno pitanje. Pa ipak,
izgovaram ga s potpunom ozbiljnošću. Verujem da bi jasno i duboko
uzimanje istine u obzir, u pogledu ovog pitanja, skoro sigurno na kraju
dovelo do mogućnosti postojanja baš takvog vazduha o kakvom govorim.
Taj plan bio bi moguć uz pomoć savršenog sistema kanalizacije, koji ne bi
zanemario nijedan deo grada, i organizovano svakodnevno sakupljanje i
odnošenje sveg đubreta i taloga grada, što bi bilo pod nadležnošću policije.
Te pojedinosti valjalo bi ispratiti strogim i redovnim sanitarnim
inspekcijama svakog gradskog kvarta, svake ulice, svakog sokaka, svakog
dvorišta. Može li se to izvesti? Naravno da može i doći će dan kada će to i
biti izvedeno. Onda vazduh naših ulica, umesto da zaudara i širi zaraze tokom
vrućeg dela godine, neće vređati ni najnežnije nozdrve.
Postoji mnogo toga u gradovima što se nedovoljno ceni kao nešto od
potencijalno velike zdravstvene koristi. Pijace, uz sav svoj luksuz, nude
mnoge jednostavne namirnice onome ko shvata značaj sticanja prefinjenog
stasa prvenstveno putem želuca i brižno odabrane dnevne ishrane. Ova
prednost nije mala i često izostaje na selu; tamo je glavni oblik ishrane
usoljeno meso, povrće i slične namirnice koje, da budem iskren, ni na koji
način nisu pogodne za stvaranje čistokrvne rase muškaraca dobrog zdravlja.
Često pominjana nadmoć sela ovde dobija veliki minus.
A što se tiče dobrog vazduha, treba imati u vidu da je on od ozbiljne
važnosti samo tokom tri ili četiri vruća meseca u godini. Nemam nameru da
umanjujem njegov vitalni značaj za zdravlje, ali nisam voljan ni da mu
pridajem veći značaj nego što poseduje. Tokom jeseni, zime i proleća, većina
naših gradova podjednako su pogodni po zdravlje kao i bilo koje selo. Ne bi
trebalo zaboraviti ni to da je izuzetno veliki deo mesta na selu prožet
vazduhom koji je manje-više loš i nezdrav. Stočni gasovi i smrad dižu se i
šire po okolini, često u krajevima gde sve deluje lepo i oku primamljivo.
Bolesti koje uništavaju telo i razređuju krv, poput groznice ili malarije, koje
godišnje unište desetine hiljada ljudi, neke su od posledica seoskog vazduha.
Uopšteno gledano, mogao bi se izraziti stav da proste oblike i cvetni ten
zdravih primera seoskog života treba više pripisati njihovim prirodnijim
dnevnim ciklusima, ranom ustajanju, vežbanju, svežem vazduhu i manjem
uticaju neprirodnih navika i preterivanja s radom koji obeležavaju život
građana. Kada bi građani samo na razborit način iskoristili mnoge od svojih
neprocenjivih prednosti, manuli se nekih od svojih neprirodnih navika i
svakodnevno vežbali izbegavajući rasipanje energije, uskoro bi se pokazali
ne samo podjednako plemenitim primerima zdravlja kao i oni sa sela, već i
još boljim.

MODERAN I STAROVREMENI MUŠKARAC

Nisu li današnje rase muškaraca, u celom civilizovanom svetu, mnogo manje
postojane i ispravne, mnogo manje savršeni primerci plemenitog stasa, nego
što su bile pre sto, dvesta, ili trista godina? Veoma mi je žao što ću na ovo
pitanje morati da odgovorim potvrdno. Čuo sam odlučna mišljenja da
današnje rase jesu podjednako fizički savršene kao bilo koje u prošlosti. Moje
je lično mišljenje da su neprirodan život i rad, mnogo rasprostranjeniji u
zatvorenim prostorijama, zajedno s drugim uzrocima (od kojih bih mogao da
izdvojim zastrašujuću iskvarenost većine namirnica u bakalnici), doveli do
razornih posledica po opšte zdravlje.
Da li je ovo neizbežno? To je najhitnije pitanje. Zar ne možemo imati
osnovne prednosti savremene civilizacije, s njenim fabrikama, neizmernim
brojem zaposlenih, kao i svim sjajnim pratećim blagodetima velikih gradova,
bez toga da one sa sobom nose i pogoršanu rasu muškaraca? Jasno mi je da
potonje nije neophodno ishodište, već daje, u lako ostvarenom skladu sa
savremenim načinom života, u slučaju fabrika, gradskog života, svih
modernih zahteva i upotrebnih vrednosti, njima moguće prilagoditi se i uz
vežbanje i zakone fiziologije, zdravlje održati robusnim i razviti plemeniti
stas. Verujem da su razum, odlučnost i vežbanje ono što čini čoveka ravnim
svim vanrednim stanjima.
Neophodno je da radni muškarci ozbiljno shvate da im spas zavisi od
započinjanja i upornog pridržavanja strogog programa vežbanja i navika
pogodnih zdravlju. Kada bi taj pristup bio opšteprihvaćen, razlika između
čvrstog života starih vremena i naših neprirodnih stilova života potpuno bi
nestala – tako bi nastala sjajna rasa muškaraca.

MOŽE LI DA POSTOJI CEO NAROD SAČINJEN OD POLETNIH I

LEPIH MUŠKARACA?

Mislim da nije previše zahtevati ne samo od teoretičara javnog obrazovanja,

već i od okružnih vlasti, da daju odgovarajuće priznanje i da na istaknut
položaj stave muške vežbe, tako korisne za javno zdravlje, koje bi dovele do
zemlje ispunjene nadmoćnom i na svaki način boljom rasom muškaraca.
Zakonodavni organi odavno su prepoznali značaj brige za intelektualni razvoj
omladine; ali verujem, i mislim da imam razrađene razloge za to, da ne samo
što fizički razvoj treba da bude na prvom mestu i nadređen intelektualnom,
već i da ovaj drugi ne bi ni mogao da se izvede, uz bilo kakvu pristojnu meru
koristi i bezbednosti, osim u kombinaciji s vežbanjem i ojačavanjem sjajnog
stasa, na kojem bi se zasnivao.
Nisam spreman da kažem tačno na kakav način bi to priznanje i podršku
nadležni organi trebalo da izraze. U ovom trenutku dovoljno je samo se toga
dotaći dajući nekoliko razloga koji su za to pitanje bitni – a onda puštajući da
stvar sama sebe dovede do krajnjih posledica.
Što se tiče škola, već dugo sam mišljenja da bi svaka od njih, i u gradu i na
selu, morala da ima časove fizičkog vaspitanja i sale za fizičko, gde bi
omladina mogla da se uvede u svet zdravlja, poleta, čistoće, aktivnosti i
jednostavnih zakona fiziologije. Ne mislim samo na puku rekreaciju, već i na
uspostavljanje dobrih navika u pogledu ishrane, samoodricanja, čednosti,
umerenosti i slično, ili u najmanju ruku ulivanja znanja o njima, ne bi li one
postale opštepoznate. Ohrabruje me misao da bi ovi redovi, kao samo jedno
od dostupnih sredstava, mogli da doprinesu postizanju tog najželjenijeg
rezultata.
Sasvim sam siguran da ceo muški rod jednog naroda može biti poletan i
prelep – odnosno, da zdravi muškarci mogu od sebe napraviti dobar primer
kojim će uticati na omladinu i učiniti da nemoć i loš izgled postanu izuzeci.
Kakav bi to rezultat bio! Kako sada stvari stoje, čak i uz sve svoje izgrede,
slabo varenje, zloupotrebu i preterano korišćenje mozga, Amerikanci su bez
sumnje, kao rasa, najlepši narod na zemlji. Šta bi oni bili bez opšteg dobrog
zdravlja i savršenog stasa?

SNAGA BUDUĆIH AMERIKANACA

Omiljena mi je ona teorija da generacije muškaraca u Americi tek treba da
iskuse neverovatno savršenstvo fizičke snage koju je moguće steći i, da se
izrazim potpuno uopšteno, da takvo stanje postane dovoljno učestalo da ne
izaziva uzbuđenje niti da služi kao nekakvo čudo ili nesvakidašnjost. Za
svoga života, video sam neke prilično izuzetne primere snage, između ostalih
Belgijanca po imenu Ž. A. Bahan, koji se prikazivao pre nekoliko godina u
Njujorku. On je mogao da sa svojim rukama podigne osamsto funti i iz
savijenog položaja da ispravi leđa pod težinom od dve tone. Visina mu je
međutim, bila najimpresivnija osobina. Bio je visok sedam i po stopa; obim
grudi bio mu je pedeset inča, obim butine dvadeset osam inča, a lista
dvadeset dva inča – težio je trista dvadeset funti. Nije bio nikakva nakaza,
već u potpunosti simetričnog oblika.
Velika snaga može se pronaći u osobama obične veličine i tu se često i
pronalazi. Odlično je imati dobre roditelje, ali priprema i ispravno,
sistematsko vežbanje takođe su kadri da u velikoj meri izvuku na površinu
snagu kod onih koji je nisu nasledili.
Kao ilustracija moći izdržljivosti muškarca, dobro je poznato da ispravno
uvežbani pešak može da izmori konja (kako priča ide, svakog konja) prilikom
vučenja dovoljno dugog da iscrpi moći i jednog i drugog do samog kraja. U
orijentalnim zemljama, učinak indijskih trkača, etapu za etapom, dan za
danom, gotovo je neverovatan. Reklo bi se da su im tabani neumorni. Oni su
odgajeni za to od najranije mladosti, te mogu da se kreću uz neprevaziđeni
vihor u sebi. Sve to postižu na jednostavnim obrocima od pirinča i mleka,
sušenog voća i sličnom – pošto je mnogima od njih mesna ishrana nepoznata.
JOŠ MALO O JELU I PIĆU
Poslednje što ću pomenuti isto je ono čime sam počeo. Onome ko razmatra
temu zdravlja i započinjanje sistematskog vežbanja u cilju ostvarivanja
dobrog stanja tela, bitno je da obrati pažnju na režim ishrane – šta se sme
pojesti i popiti, a šta se mora izbegavati. To će uglavnom predstavljati najtežu
prepreku. Svako voli da dobro živi; a genijalnost savremene kuhinje stvorila
je toliko jela koja bi zadovoljila tu ljubav, da će malo njih, isprva, imati volje
da primeni toliko strogu kontrolu nad svojim apetitom kolika je neophodna.
Mora se naglastiti, međutim, uz potpunu iskrenost, da ko god želi da stekne
sjajan stas i održi ga kroz srednje godine i sve do starosti, mora ispuniti ovaj
deo uslova, ili će sve drugo biti uzalud. Većina neprirodnih namirnica, čvrstih
i tečnih, moraju se potpuno izbaciti. Mogao bih izdvojiti supe, peciva, mast,
luk, pretop, puding, soseve, brendi, džin, kafu i džemove, mada to nije ni
približno ceo spisak zabranjenih stavki, već su samo njegov vrh. Na taj spisak
moram da stavim i cigare i duvan. Beskorisno je žrtvovati se zbog njih.
Onom mladiću koji s voljom krene na put ka cilju koji sam mu zacrtao, sam
rezultat mora biti dovoljna nagrada za odricanje od ovih i njima srodnih
udovoljavanja.
Budite pažljiviji, značajno pažljiviji, u pogledu izbora namirnica, kao i u
načinu njihovog spremanja. Svakom muškarcu, mladom ili starom, veoma
ide na čast da pokaže da je zaštitnički nastrojen prema svojoj telesnoj formi i
da je odlučan u tome da iskoristi sva sredstva ne bi li je održao.
Šta se, onda, sme jesti? Ako želite da znate šta je najbolje za punokrvnog
muškarca koji redovno vežba i izlazi na svež vazduh a ne želi bubuljice na
svom licu i telu, odgovoriću (možda na vaše zaprepašćenje) – jednostavna
ishrana sačinjena od skoro presno spremljene govedine, začinjene s malo soli,
uz ustajali hleb ili biskvit. Takođe se može preporučiti ovčetina, ukoliko je
mekana i od krtine. Ne bi trebalo jesti svinjetinu. Bilo bi neophodno
izbegavati puter, biber, kečap, ulje i većinu „preliva“. Neophodno je okrenuti
leđa i jastogu, pilećoj salati, kupusu, krastavcima, čak i krompiru. Usoljena
mesa se takođe ne bi smela konzumirati; a samu so, kao začin, trebalo bi
koristiti što manje moguće. Prilično je široko rasprostranjena zabluda u vezi
sa upotrebom soli za ishranu. Ona ni u kom pogledu nema hranljivu vrednost
koja joj se pripisuje; već, suprotno, ukoliko se preterano koristi, utoliko
izaziva vrla opako stanje krvi. So je mineral i ne rastapa se u telesnim
tečnostima.
Ako rano ustanete i „provetrite se“, imaćete dobar apetit za doručak
prilikom kojeg se, u okvirima pravila koja I sam izneo, može gotovo potpuno
pustiti sebi na volju. Isti je slučaj i s ručkom. Večera, koja se ne sme jesti
previše kasno, uvek bi trebalo da bude lagana – povremeno bi ovaj obrok
trebalo sastaviti od voća, bilo svežeg, tokom sredine i kraja leta, bilo u obliku
kompota tokom zime i proleća. Što se tiče večere bogate teškim jelima, od
nje se morate uzdržavati u svim prilikama – posebno oni koji moraju da
koriste vokalne organe u javnosti: govornici, pevači, glumci, sveštenici i
slično. Dobro je poznata činjenica da se glas ozbiljno povređuje takvim
večerama, od kojih „dah“ (kako se to naziva sportskim jezikom) postepeno
slabi i puca. Kada bi pevači i javni govornici samo znali koliko bi im
neuporedivo bolji, mirniji i pouzdaniji glas postao pod strogim fiziološkim
navikama koje sam izložio, ne bi im trebalo daljeg ubeđivanja da započnu i
istraju u pridržavanju mojim pravilima, posebno u pogledu ishrane. Mora se
razumeti da postoji bliska analogija između vežbi neophodnih za atletske
fizičke nastupe i onih koje su neophodne za prvoklasnog vokalistu.
Što se tiče pića, trebalo bi pratiti isti strogi sistem apstinencije. Doktor
Forsajt, veliki autoritet u pogledu vežbanja među „šminkerima“ s druge
strane Atlantika, kaže: „Medicinski govoreći, u pogledu pića, morao bih da
kažem da je voda najbolja tečnost za vežbanje. Ona se u modernim
vremenima nikada ne daje sama sa sobom, kao da se smatra samo sredstvom
za razređivanje. Antičkim atletama, međutim, nije bilo dozvoljeno ništa osim
vode i određene sorte gustog i slatkog vina. Piće po izboru modernih
engleskih atleta za ring jeste dobro staro pivo od slada, u flašama, najblaže
moguće, bez ikakve osetne oporosti ili oštrine (to važi za englesko podneblje,
međutim, ne i za američko, koje je različito). Oni koji ne vole pivo od slada,
posebno ne za doručak (oni nikada ne piju kafu ili čaj), smeju da popiju malu
količinu vina ili vode. Hladni čaj je ponekada dozvoljen, ali i to nevoljno,
pošto se ne smatra okrepljujućim. Vruća, ili čak topla tečnost, bilo koje vrste,
smatra se za iscrpljujućom i oslabljujućom po opšte stanje organizma i
nikada se ne uzima – osim tople kaše ili goveđeg čaja, prilikom uzimanja
purgativa. Kod najboljih engleskih trenera, nikakva alkoholna pića (brendi,
džin i slično) nisu dozvoljena, čak ni s vodom, bilo kada, pod bilo kojim
uslovima. Ako se ipak konzumira, to je uvek praćeno njihovim ozbiljnim
neslaganjem. Mleko takođe nije dozvoljeno, pošto, u slučaju da je masno i
gusto, previše goji. Nikakvo piće nije dozvoljeno ni pre obroka, osim u
slučaju izuzetne žeđi.
Među engleskim, škotskim i irskim trenerima veoma popularno osveženje
koje daju svojim štićenicima jeste „kaša“, jelo koje se sastoji od ovsa, vode i
soli. Ona se pažljivo sprema u velikim količinama u bokalu i dostupna je
muškarcu koji je u sistemu vežbanja u bilo koje doba dana ili noći, bilo
tokom vežbi ili između obroka – bez ikakvih ograničenja osim njegovog
sopstvenog apetita. Čuo sam toliko o ovsu i o moćnim zdravstvenim
rezultatima njegovog korišćenja u svrhu ishrane, da moram priznati da jedva
čekam da ga vidim i probam i ovde u Americi. Ne bi li to bio veoma jeftin,
jednostavan i ugodan dodatak raznolikosti naše hrane? Zar nema nijednog
poljoprivrednika ili trgovca hranom koji bi umeo da pročita između redova?
Među ostalim pravilima koja bih mogao pomenuti u pogledu ishrane,
nalaze se i sledeća:
Neka se glavni deo obroka uvek sastoji od jednog jela.
Dobro žvaćite hranu i nemojte jesti brzo.
Nemojte jesti pre nego što vam se ne otvori apetit – čak i ako je redovno
vreme za obrok.
Već sam govorio protiv upotrebe krompira. Takođe bi trebalo reći da se,
ako vam prija i ako ga volite, može koristiti; najbolje bi bilo da bude obaren
za jutarnji obrok. Ipak, nemojte ga jesti, osim u malim količinama.
Pijte veoma malo tokom svih obroka; najbolje ne pijte uopšte – samo
između obroka, kada ste žedni.
Bilo koja namirnica koju apetit zahteva, a koja nije od suštinske važnosti,
može biti dopuštena u malim količinama. Ova dozvola, međutim, ne
uključuje žestoka pića.
Uopšteno gledano, izbegavajte sve ono što vam ne prija; jer postoje, u
svakom pojedinačnom slučaju, određena pravila koja su primenjiva samo na
taj slučaj. Proučavajte ih jer su povezana i s vašim slučajem.
Postoje slučajevi kada je čak i vegetarijanska ishrana primenljiva. Takvi
ljudi imaju odbojnost prema mesu. Naravno, sleduje da moraju jesti ono što
im apetit dozvoljava i ono što im prlja.
Radosna i vesela narav tokom i neposredno nakon obroka od velike je
pomoći zdravlju.
Nikada nemojte izvoditi nikakve intenzivne ili naporne vežbe neposredno
nakon obroka.
Moje lično mišljenje je da bi, kada bi se stvari mogle tako osmisliti, bilo
najbolje da se najteži obrok spremi ujutro, umesto usred dana. Ovo je,
međutim, suprotno modernom pristupu i u većini slučajeva bilo bi nezgodno.
Nemojte koristiti nikakva neprirodna sredstva, „bitere“, niti bilo kakve
druge stimulanse, kako biste lažno otvorili apetit. Ako ga nemate, nemojte
jesti dok vam ne dođe.
Na kraju, ono što stalno ponavljam jeste smernica da svi začini, biber, jak
senf, kiseli krastavci, opora slatka, biteri, duvan i žestoka pića uopšte ne
samo što oštećuju želudac svojim preteranim stimulisanjem i vatrenim
osobinama, već i tonus nepca, ukusa, time što običnu i dobru hranu čine
potpuno bezukusnom. Onome, na primer, ko je navikao da udavi svoj biftek
debelim slojem oporog sosa neke vrste, senfom ili tako nečim, običan
ispečeni biftek, začinjen jedino prstohvatom soli ne bi izazvao nikakvu slast.
Pa ipak, ovaj drugi daleko je najbolji za zdravlje; a nema boljeg sosa od
svakodnevne vežbe i svežeg vazduha.

REČ OHRABRENJA
Šta ćemo, onda, s ljudima koji su već u lošem stanju? Nakon što je telo već
ispijeno bolešću, a ceo organizam razdrman i upropašćen jakim lekovima,
kao i širenjem bolesti; nakon što su energija i izdržljivost mladosti i rane
muškosti prošle, a čovek postao rob običaja i možda i odustao od svake nade
da će biti zdrav, postoji li još uvek šansa za takvog čoveka? Postoji, čak i za
njega. Ne obećavam ništa u maniru nekih od reklama za medicinske
proizvode, već samo kažem da kroz jednostavne i prirodne metode počinje da
se pojavljuje takva korist od pridržavanja nekoliko jednostavnih zakona da će
rezultat u dogledno vreme, u devet od deset slučajeva, biti zdravlje i komfor.
ZAKLJUČAK
Vrlo dobro znam da nisam pokrio sve teme, već da se može pomenuti još
mnogo toga što se, u manjoj ili većoj meri, odražava na muško vežbanje i
stanje snage i savršenog stasa. U ovim svojim usputnim mislima, međutim,
nisam toliko bio nagnan žudnjom da čitaocu predstavim sveobuhvatan
pregled ovih tema, već samo da ga sa njima upoznam i dam mu nekoliko
najhitnijih saveta, iz kojih će sve ostalo doći samo od sebe; jer onaj ko
jednom započne, u potpunosti osvešćen u pogledu dragocenog dara koji
poseduje u svom telu, vrednijeg od svih drugih blaga koje čovek može da
stekne, neće izgubiti interesovanje, već će nastaviti put ka sve većem i većem
stepenu upućenosti, znanja i savršenstva.
Jedna velika poenta koju bih želeo da naglasim, čitaoče (već sam se ranije
osvrnuo na nju), jeste činjenica da vaš pojedinačni slučaj bez sumnje
poseduje elemente i okolnosti koje manje ili više menjaju sve opšte zakone, a
možda i potražuju posebne, krojene samo za vas. Ovo je važno imati u vidu u
pogledu svih teorija i stavova vezanih za zdravlje.
Ono što sam vam ovde pružio jeste opšti stav – veliki autoput muškog
zdravlja, na kojem svi mogu da putuju i moraju da putuju. Ipak, postoji
mnogo sporednih puteva i staza koje vode do različitih pojedinačnih kuća.
Zdrav razum i znanje koje sam nabrzaka skicirao u prethodnim
poglavljima, utabaće vam put u pogledu mnogih pojedinosti. Povremeno će
vam biti potrebni saveti inteligentnog i savesnog lekara – a takvi se ljudi još
uvek ne mogu pronaći. Uopšteno govoreći, koristi medicine i medicinskih
saveta veoma su precenjeni. Priroda nam pruža lekove kao što su jednostavna
hrana, negovanje, vazduh, odmor, veselo ohrabrenje i slično. Dok je veština
hirurga sigurna i proverena, veština lekara opšte prakse je nejasna i pruža
zgodnu krinku neznanju i nadrilekarstvu. Zemlja je prepuna otrovnih lekova i
nestručnih lekara – što manje s njima imate veze, to bolje.
Moje opaske, kao što sam i naveo na početku, posebno su namenjene
mladićima. Ako ih oni budu pročitali s takvom pažnjom i nepatvorenošću
kakvu i zaslužuju, a zatim budu počeli da ih se s verom i muškom upornošću
pridržavaju, ishod će pouzdano biti ono što je svrha svega – zdravo telo i
stanje savršenog zdravlja.
 U takvom stanju, celo telo i, samim time, i raspoloženje, biće vam
uzdignuto na nivo drugima nepoznat. Postaće čisto i lagano, elastično spolja i
iznutra – čvrsto, jako, ali svejedno brzih pokreta. Jedinstveni šarm, bolji od
onoga što se naziva lepotom, trepereće vam preko lica; prozirnost će zračiti iz
očiju, kako iz zenice, tako i iz beonjače; pojaviće se nova blagost koraka i
uistinu svih drugih pokreta; glas će jasnije odzvanjati i postati melodičan,
možda i po prvi put. Malo njih je svesno toga koliko ispravno stanje celog
organizma ima veze s kvalitetom glasa.
Ne samo izgled i pokret, već i osećanja prolaze kroz preobražaj. Skoro bi
se moglo reći da patnja i razočaranje nestaju: nevolja više nema. Uz savršeno
zdravlje i redovno prijatno zaposlenje nema više turobnih raspoloženja, niti ih
više i može biti. Muškarac spoznaje stari mit pesnika; on je bog koji hoda
zemljom. Ne samo da oseća nove moći u sebi – vidi nove lepote svuda oko
sebe. Njegove sposobnosti, njegov vid i sluh stiču bolje mogućnosti za
pružanje zadovoljstva. Uistinu, sam pokret je zadovoljstvo po sebi; igra
udova koji se kreću je dovoljna. Disati, piti i jesti najjednostavniju hranu
izaziva osećaje koji nadmašuju i najskuplja zadovoljstva iz prošlosti.
Mnoga od tih prethodnih zadovoljstava, posebno ona vezana za nepce,
napitke, alkoholna pića, mast, kafu, jake začine, biber, peciva, pite, mešavine
i ostalo, dobrovoljno se ostavljaju po strani jer postaju neukusna. Apetit je
dovoljno proždrljiv, ali zahteva jednostavnu hranu. Sve drugo bio je ružan
san – a sada, buđenje.
Kako samo srećno protiču dani! Radosna pesma izleće iz grla da pozdravi
dolazak jutra. Udiše se svež vazduh, vežbe šire grudi, svaka žila odaziva se
na poziv, ceo organizam smeje se razdragano. Obaveze prepodneva hitro i
radosno promiču; večera se odvija uz takav užitak kakav samo savršeno
zdravlje može da pruži – a preostali sati nastavljaju da stvaraju, kako koji
pristigne, nove izvore svoje ispunjenosti i pružanja mira.
Kako su samo večeri slatke! S naporima dana je završeno – bilo na njivi ili
u fabrici, radionici, brodogradilištu, livnici ili pored furune, gde god – tek
onda nastupa vreme odmora. Jer ko drugi do njih uopšte i može da se istinski
odmori? To je luksuz zbog kojeg gotovo vredi biti siromašan, samo da bi se u
njemu uživalo. Zdrav san: duboko i ispravno disanje, neisprekidan i dubok
počinak, noć koja protiče umirujući i obnavljajući celo telo. Da, priroda zaista
čuva svoje najprobranije blagoslove za zdravu usnulost – i ništa manje od
toga ne može nam predočiti šta je to istinski sanjati.