Zoran Lj.

Nikolić

Masonski Simboli u Beogradu

 KRATAK ISTORIJAT I
SIMBOLI SLOBODNOG
ZIDARSTVA

I
Veoma je teško govoriti o tajnim ili diskretnim društvima i
tvrditi za nešto da je nesporno. Tako se mnogi proučavaoci
masonerije u nekim oblastima ograđuju, iznoseći obilje hipoteza,
priznajući da, ili ne postoji precizan odgovor na pitanja koja su sebi
postavili, ili da ga, makar, oni nisu pronašli.
Zato će, da bi i neupućeni čitalac mogao lakše da prati priču, biti
izneti neki od osnovnih podataka iz istorije slobodnog zidarstva,
oko kojih postoji opšte slaganje onih koji su se bavili istraživanjem
masonerije.

II
lako je izvesno da je ovakav način udruživanja „izabranih” u
različitim formama postojao tokom istorije, svi se slažu da se kao
datum osnivanja slobodnih zidara u današnjem obliku smatra 24.
jun po novom, odnosno 7. jul po starom kalendaru, 1717. godine.
Tada se u Londonu ujedinjuju četiri do tada postojeće lože, a
budući da je to bio dan svetog jovana Krstiteija, ova masonerija se i
danas naziva „jovanovskom”. Ovakav način udruživanja masona
danas je najrasprostranjeniji u svetu.
Ogroman deo ikonografije i simbola masoni preuzimaju iz
srednjovekovnog cehovskog, građevinskog zanata, pa odatle i sam
naziv pripadnika ovog pokreta, koji etimološki potiče od reči
„zidar”, odnosno „slobodni zidar”. U to doba se u Evropi i Engleskoj
razvija građevinski zanat, i zidari se međusobno udružuju, baš kao
što su svoje asocijacije pravile i druge zanatlije. Najpre su postojala
bratstva, i u njima su se „ukrštale” i religijska i socijalna uloga.
Zajedno su obavljali religijske ceremonije, ali su se i međusobno
pomagali i udruživali da bi lakše, zajednički mogli da izgrađe veće
građevine. Oruđa kojima su raspolagali tadašnji zidari bila su
znatno skromnija od današnjih, pa je ovakav način njihovog
organizovanja bio potpuno logičan.
Taj milje bio je idealan kliše za nastanak slobodnih zidara.
Podsećamo, osnovni principi masonstva jesu upravo pobožnost i
međusobna pomoć. Jedan od prvih i najvažnijih dokumenata
takozvane „spekulativne” masonerije koja, u stvari, izvire iz
dotadašnje, „radne”, a nastaje 1717, godine, jeste Andersonova
konstitucija, koja je i danas jedan od osnovnih kodeksa u slobodnih
zidara.
Džejms Anderson bio je sveštenik škotske crkve u katedrali Sv.
Jakova. Upravo njemu je bio dodeljen zadatak, posle formiranja
Velike lože, da napravi jednu vrstu ustava, jer je razvoj masonerije
iz takozvane operativne u spekulativnu očigledno zahtevao i
određenu preciznost.
Uz Andersona je na kodifikovanju ovih praviia radio i Džordž
Pejn, ali i odbor od 14 članova, koji je bio zadužen za redakturu i
proveru ovih pravila, te su se Načela konačno pojavila 1723. godine,
i bila su sastavljena od tri dela - Istorije masonerije, Dužnosti i
Propisa.
Da bismo objasnili elementarne stavove koje su uobličili Pejn i
Anderson, možda je najbolje uzeti citat iz dela Dužnosti. U
poglavlju O Bogu i religiji naročito se naglašava kako je „mason
dužan da se povinuje moralnim zakonima”, a ako valjano shvati
masonsku umetnost, nikada neće postati ateista…” Takođe, kod
Andersona je naglašeno i ovo: „Premda je u drevna vremena
masonima u svakoj zemlji bilo naloženo da prihvate religiju te
zemlje ili naroda, kakva god ona bila, sada se smatra prikladnijim
da se masoni obavežu samo na onu religiju koju prihvataju svi ljudi,
to jeste da budu dobri i iskreni ljudi, časni i pošteni, bez obzira
kakvom se veroispovešću i ubeđenjima odlikovali, a da njihova
lična mišljenja budu prepuštena njima samima, a to znači da budu
dobri i iskreni ljudi, ili časnog i poštenog značaja… Time je
slobodno zidarstvo postalo središte udruživanja i sredstvo
pomirljivog i vernog prijateljstva među ljudima, koji bi, inače, ostali
zauvek razjedinjeni.”

Veliki arhitekta

Takođe je neobično važan onaj deo Konstitucije u kojem je reč o

tome da se u masonske lože ne mogu unositi nikakve privatne
uvrede i razmirice, a posebno politička i religiozna neslaganja,
budući da su masoni protiv svake politike, jer „ono što do sada
nikada nije doprinelo dobrobiti lože nikada i neće”.
I, posebno je važno to da je prema Andersonovoj konstituciji
mason „miroljubivi podanik građanske vlasti, gde god živi i radi, i
nikada se neće mešati u zavere i pobune protiv blagostanja
naroda”. Konstitucija savetuje slobodnim zidarima da se
dobrovoljno prilagode svakoj zakonitoj vlasti i da revnosno rade na
napretku svoje zemlje.
Dakle, masoni su, po svom osnovnom kodeksu, prvenstveno
patriote.

III
Neophodno je da se naglasi to kako je prvobitni cilj masonerije
bio da oslobodi ljudski duh bilo kakve tiranije i mentalne torture, za
koji je u srednjem veku, prema stavu masona, uglavnom bila
zadužena katolička crkva.
Neki smatraju da je to bio i osnovni razlog nastanka reda
slobodnih zidara - da se suprotstave katoličkoj crkvi i njenoj
nedodirljivoj moći. I upravo su tamošnji oštri religiozni sukobi bili
razlog nastanka masonerije u Engleskoj.
Masonski obredi, ili „radovi”, kako ih zovu slobodni zidari,
odvijaju se u loži. Još iz vremena radnog masonstva loža je
označavala posebnu prostoriju gde su se sastajali klesari, zidari i
druge zanatlije iz esnafa, tu su imali svoje obrede, učili veštinu
građenja, i na taj način jednim delom ostavili milje koji su preuzeli
masoni.
Tako su od radnog masonstva preuzeti i osnovni hijerarhijski
stepeni, poznati u Jovanovskoj masoneriji. Prvi stepen je učenički,
drugi je pomoćnički, dok je treći majstorski. Laički preneseno, ovo
je hijerarhija koja podseća i na našu viševekovnu zanatsku
tradiciju, u kojoj je postojao sistem koji su činili šegrt, kalfa i
majstor.
Ovakva masonerija naziva se još i „plava” zbog plave boje koja
dominira obredima, kao i na ritualnim predmetima.
Od sredine 18. veka nastaje i sistem takozvanih visokih stepena,
pa je tokom daljeg razvoja masonerije danas u svetu aktivna i
hijerarhija od 33 stepena, poznata kao škotski ritual.
 Važno je napomenuti da unutar jedne države, po pravilu, posloji
samo jedna Velika loža, koja je vrhovna po hijerarhiji, tako da ne
može nijedna druga loža da postoji izvan njenog okvira i znanja.
Prema nekim definicijama, Velika loža je skup svih loža koje imaju
zajedničke ciljeve, ali i zajednički nastup i prema onima koji nisu
njihovi članovi, kao i prema državi uopšte.
Konstituisanje Velike lože mora da se odvija po masonskim
principima koji nalažu da ona bude oformljena samo tako što će u
nju simbolićno da „unese” svetlo neka Velika loža koju su do tada
vec priznali drugi i ima takve atribuite.
Lože koje su nastale na drugačiji način, po pravilu, smatraju se
nepriznatim i nazivaju se „divljim” ložama.

IV
Da bi neko postao član slobodnozidarskog reda, mora u
potpunosti da poštuje neka osnovna pravila. To je čovek koji, kako
se kaže u masonskom žargonu, „traži svetlost” i mora da bude
„slobodan čovek l dobrog glasa”,
Prijem nije jednostavan, već se među članovima lože koji
najbolje poznaju „tražioca” određuje jemac koji garantuje da je ovaj
dostojan prijema, Ako članovi lože procene da je onaj koji traži
prijem dostojan toga, na sednici se čita njegova biografija, dok se
njegova fotograftja objavljuje na takozvanoj „Crnoj tabii onih koji
traže”, Posle toga, obrazuje se komisija koja ima zadatak da ispita
prošlost kandidata, kao i verodostojnost podataka koje je priložio,
ali i dostojnost da ovaj postane jedan od braće.
Ako ovaj proces protekne povoljno po kandidata, prislupa se
takozvanoj „balotaži”, odnosno glasanju kuglicama crne i bele boje,
Balotaža predstavlja poseban vid tajnog glasanja i povoljna je po
kandidata koji traži prijem ukoliko se nije pojavila nijedna crna
kuglica. .Ako su u posebnu kutiju spuštene tri crne kuglice, prijem
se odbija, a ako su članovi lože glasali jednom ili dvema crnim
kuglicama, tada je prijem odložen na određeno vreme, kada se
balotaža ponavlja.
Ukoliko se postigne potpuna saglasnost među svim članovima
lože, može se pristupiti prijemu, a to je, po pravilu, posebna
svečanost u loži, koja je i poseban ritual.
Jedan interesantan obred posebno se neguje u tradiciji masona,
a to je primanje u red takozvanih „luftona”, To su sinovi već
poznatih masona, a ova tradicija se veoma često u svetu u mnogim
porodicama duboko poštuje.

V
Sam prijem u stepen učenika dovodi čoveka iz svetovnog
okruženja u prvi pravi kontakt sa masonskim znanjima, pa tako on
ulazi u posebnu prostoriju u kojoj ostavlja sve predmete od metala,
novac, ukrase, jer je cilj rituala da upozori kandidata na to da mora
da se odrekne svega „što sija lažnim sjajem”.
On se suočava sa istinom da zlato i njegova isprazna svojstva
nisu ono čemu učenik treba da teži. Mason se, međutim, ne
primorava da položi zakletvu siromaštva. On treba da shvati da je
novac samo sredstvo, ali nikako cilj. Kako objašnjava Anri Dirvil u
knjizi „Masoni” ovaj sjaj je, prema masonskom verovanju, veštački i
lažan.
„Odvojen od metala, svetovnjak se odvodi u sobu za
kontemplaciju, sa povezom na očima. Sama soba deluje zloslutno.
Zidovi su potpuno crni i ukrašeni skeletima, lobanjama mrtvaca i
suzama koje se vide na mrtvačkom pokrovu. Tu su, takođe, kosa,
pevaci peščani sat. Lažne simbole je lako razumeti: to je misao o
smrti. Između pevca i mrtvačkog pokrova stoje napisane reći:
’Budnost i istrajnost’. Pevac kaže onome koji treba da razmišlja: ja
objavljujem dan; ne gubi ni časa, nastoj da te potpuno shvate.
Vežbaj budnost na manama, ispravljaj se jer blizu je čas kad ćeš
primiti prosvetljenje, i njega moraš biti dostojan. Ovo prosvetljenje
je istinski dan, besmrtna želja. Očisti se da bi mu ukazao
poštovanje. Peščani sat koji bejaše prvobitni sat govori o onome što
prolazi; vreme teče brže nego moj prah, budi istrajan u svome
delanju, znaš li koliko si čist da bi se usavršio?
Oko ovih predmeta poređanih na zidovima, da bi nateraii
svetovnjaka na korisna razmišljanja, napisane su sledeće reči:
Ako te ovamo goni znatiželja, uđi!
Ne strahuj da se prosvetliš na svojim greškama, bićeš poučan za
nas!
Ako si sklon dvoličnosti, strahuj, mi ćemo te prozreti i to
pročitati u dubini tvoga srca!
Ako držiš do razlika među ljudima, ovde ih nećeš upoznati!
Ako je tvoja duša znala za strah, više neće!
Ako budeš istrajan, očistićeš se, izaći ćeš iz ponora tame i
ugledati svetlost!
Od tebe će se možda zahtevati najveće žrtve, pa i sam život, da li
si spreman da ih podneseš?’
Kandidat zatvoren u sobu mora uložiti napor da spozna svoju
trenutnu situaciju i da o njoj dobro razmisli. Ono što mu valja činiti
jeste neprestano traganje za mudrošću. Delo što mu je pripalo u
udeo doista je ozbiljno. On najpre treba da upozna svoje mane, s
čvrstim ubeđenjem da ih prevaziđe i zameni vrlinama. Sve te
promene mogu da potraju godinama”

VI
Masonska loža prostire se od istoka prema zapadu, dok joj je
širina od severa prema jugu. Prijem kandidata iz spoljnog sveta
zato prikazuje čoveka koji ritualno ulazi u masonski hram sa
zapada, Njegov status se vremenom menja, ukoliku adekvatno
napreduje, pa u stepenu majstora dolazi do istoka.
Istok je, u masonskom poimanju sveta, ona strana sa koje dolazi
svetlost. Na simboličan način, kandidat u ložu ulazi kao dete, iz
mračnog sveta, sa zapada, da bi tražio prosvećenje putujući ka
večnom istoku.
Za simboličko značenje lože važno je i to da je „duboka do
središta zemlje, a visoka do neba”. Ona je skup braće koja su u njoj
okupljena da naširoko raspravijaju o misterijama saveza u koji su
se ukijučiii, ali je i, po mnogim masonima, sama sebi simbol. Njena
gornja granica je čist nebeski svod posut zvezdama. Takođe je
veoma važno da je pod lože u obliku pravougaonika čija je jedna
stranica dvostruko duža od druge, što prikazuje dvostruku Ijudsku
prirodu - jednu fizičku i drugu eteričnu.
Istok Iože predstavlja duhovnost. Za Ijudski razum, pogotovo za
njegovu sklonost materijalnom, ”Zadužen” je zapad. Sever je tu da
simboliše mrak i neznanje, a jug da bude mesto gde se susreću
istok i zapad, i on je simbol intuicije i razuma.
Pod lože čini crnu-belo Šahovsko polje koje takođe ima jaku
simboliku u različitim stepenima, i bez njega se ne može zamisliti
masonski hram. Za masona ovakav pod predstavlja harmoniju koja
se rađa iz ravnoteže suprotnosti, kao i narode i doktrine iz kojih je
ova ravnoteža nastala.
Veoma važan deo masonskog rituala jesu bele rukavice koje nose
svi prisutni masoni, i one su simbol čistote. Uz niih, svi masoni
nose kecelje, kao i značke lože kojoj pripadaju.
Još jedan bitan deo masonske lože jeste simbolička crtaća tabla
koju zovu još i tapis, tepih ili sag. U Jovanovskim ložama on je
razastrt na sredini hrama, i na njegovim ivicama nalaze se
takozvane “tri male svetlosti”. To su sveće koje simbolizuju ono što
svaki pojedinac dobija rođenjem - Sunce je simbol spiritualne
svesti, viših aspiracija i emocija duše, Mesec je simbol Ijudskog
razuma, dok je starešina lože, u stvari, simbolički mala svetlost. On
je ujedno i simbol volje koja mu upravo pomaže da bude gospodar
svog života.
U četvrtom uglu tapisa nalazi se ložinska zastava. Neki kažu da
je upravo simbolika tapisa zamenila crtanje ugljem po podu, što je
trebalo da simboliše crtanje legende o Solomonovom hramu, koje je
tokom nekadašnjih masonskih ceremonija bilo rađeno ugljem na
podu lože.
Ovaj tepih oivićen je trakom koja je ornamentisana crnim i belim
trouglovima. Simbolikom svoje snage štitila ga je od neupućenih i
neprosvećenih. Posle njega, sa zapadne strane postoji polje crno-
belih kvadrata i na kraju stepenici na čijem vrhu su stubovi J i B.
Ovi stubovi u masona imaju veliki simbolićki znaćaj i zovu se
Jakin i Boaz. Bezbrojna su tumačenja njihovog značenja, od toga da
su simbol ulaska u sam Solomonov hram, da su to, u stvari,
imena Solomonovih sinova, preko simbolike vezane za dvojnost
sveta, muškog i ženskog principa, do toga da su to simboli koji
podsećaju na dva egipatska kraljevstva, dakle, stubove Donjeg i
Gornjeg Egipta pre ujedinjenja u skladnu i neprikosnovenu državu
onog doba. Ili su, kao u mnogim drugim masonskim legendama, bili
sve to, zajedno?

VII
Simbolika koju prate masoni, njene legende i predanja vezani su
za daleku, prethrišćansku prošlost, ali i za neke potonje redove,
kao što je Red vitezova templara, pa je tako veoma teško biti
precizan u tumačenju svih znamenja ovog reda, kao i njegovih
ceremonija.
Važno je, ipak, objasniti osnovnu legendu na kojoj svoja učenja i
predanja zasnivaju masoni, a to je Iegenda o Hiramu Abifu,
graditelju Solomonovog hrama.
O izgradnji Solomonovog hrama piše i Biblija, a neke od tumača
masonske istorije, upravo organizacija arhitekata, klesara, zidara i
ostalih, asocira na prvu pojavu slobodnozidarske organizacije, i u
njoj nalaze uporište. Uglavnom, ovo je centralno mesto u
slobodnozidarskoj organizaciji Jovanovske lože: kada je Solomon
Hiramu iz Tira poverio izgradnju hrama. Pripreme su bile opsežne,
jer, kako je zabeleženo, jevrejski radnici su sekli kedrovo i
čempresovo drvo, a feničanski car ga je slao morskim putem u
okolinu današnjeg Tel Aviva, odakle su ga radnici dovlačili do
Jerusalima. Hananski radnici su, u isto vreme, u brdima Jordana
vadili i obrađivali blokove koje su prenosili na brdo Morija, koje je
„zbog gradnje hrama bilo srubljeno i poravnano”. (Vidi poglavlje o
Avali!)

Solomonov hram

Kako su to, na prirner, u knjizi „Hiramov ključ” objasnili autori

koji za sebe tvrde da su prošli inicijaciju u status majstora, „kada se
prvi put kandidatu predstavlja ovaj drevni lik, Poštovani majstor
izgovara sledeče reči:
 ”U smrti nema užasa koji bi bio ravan mrlji krivokletstva i
beščašća. O toj velikoj istini anali masonstva pružaju slavne
primere i o nepoljuljanoj vernosti i prevremenoj smrti našeg
Velikog majstora, Hirama Abifa, koji je izgubio život neposredno
pre završetka gradnje hrama kralja Solomona, građevine čiji je
on, čega ste nesumnjivo svesni, bio glavni arhitekt.”
Naime, sve se odigrava zbog velike tajne koju je ovakav majstor
mogao da zna, a ona nije bila dostupna onima koji je nisu bili
dostojni. To su bili neki od njegovih učenika, podanika, koji su
želeli da doznaju tajnu na silu. I sklopljena je zavera tako što je bilo
15 učesnika izgradnje koji su na silu želeli od Hirama da saznaju
tajnu, ali ih je 12 odustalo, veče uoči odlučne akcije. Ostala trojica
su ostala istrajna u svojoj nameri, i desilo se sledeće:
„Kada je završio sa molitvom, uputio se prema južnoj kapiji. Tu
mu je prišao prvi od ovih nasilnika, koji se, u nedostatku boljeg
oružja, naoružao zidarskim viskorn, i zahtevao od našeg
Gospodara da mu oda istinske tajne, preteći mu da će ga ubiti
ukoliko na to ne pristane. Veran svojoj zakletvi, ovaj mu odgovori
da su tajne poznate samo trojici u svetu, i da bez saglasnosti
druge dvojice on niti može, niti želi da ih otkrije. Ali, da on lično
ne sumnja da će strpljenje i istrajnost, kada za to dođe vreme,
zidaru koji zavredi, dopustiti da učestvuje u njima. A što se njega
tiče, on bi radije umro no izneverio sveto poverenje koje mu je
dato.
Pošlo odgovor nije zadovoljio napasnika, on je usmerio silovit
udarac ka čelu našeg Gospodara, ali iznenađen njegovom
odlučnošću, samo je zakačio desnu slepoočnicu, ipak dovoljno
snažno da se ovaj zateturao i posrnuo na levo koleno.
Oporavljajući se od zadatog udarca, požurio je ka zapadnoj
kapiji, gde mu se isprečio drugi siledžija, kome je odgovorio isto
kao i prethodnom, a ipak sa nesmanjenom čvrstinom kada mu je
grubijan, naoružan libelom, zadao strahovit udarac u levu
slepoočnicu, što ga je oborilo na desno koleno.
 Shvativši da je put za bekstvo u oba ova dela hrama odsečen,
naš Gospodar se, slab i obliven krvlju, posrćući odvukao do
istočne kapije, gde se nalazio treći grubijan. Dobivši sličan
odgovor na svoj drski zahtev, jer je naš Gospodar ostao veran
svojoj zakletvi čak i u ovom trenutku najvećeg iskušenja, nasilnik
mu je zadao snažan udarac posred čela teškim kamenim maljem…
Tako je umro naš gospodar…”
Postoje varijacije na ovu temu - da je Hirama jedan od ubica
udario nožem - ali suština ostaje slična…
Uskoro je i kralj Solomon čuo za zloslutne vesti o nestanku svog
najvažnijeg graditelja, pa je, iz istog izvora, ovako protumačen dalji
tok događaja:
„Čuvši to, kralj se još više zabrinuo za bezbednost svog glavnog
umetnika. Stoga je izabrao 15 zanatlija u koje je imao poverenje i
naredio im da krenu u potragu za našim Gospodarom, nadajući
se da je još živ, a strahujući da je možda stradao kao žrtva
pokušaja da se iz njega izvuku tajne njegovog uzvišenog položaja.
Nakon što je određen dan njihovog povratka u Jerusalim, oni
su formirali tri Zanatlijske lože, i krenuli u potragu sa tri ulaza u
hram. Proveli su mnoge dane u besplodnom traganju. Jedna
grupa se vratila a da nije otkrila ništa značajno. Druga grupa je
imala više sreće. Jedne večeri, kada su već svi bili iscrpljeni, a
namirnice istrošene, jedan od braće se, da bi se podigao, uhvatio
za žbun pored koga je ležao, a koji se, na njegovo iznenađenje,
lako odvojio od zemlje. Podrobnijim ispitivanjem, otkrio je da je
zemlja bila sveže iskopana. Pozvao je svoje saputnike i
zajedničkim naporom su otvorili grob u kome su pronašli nečasno
zakopano telo Gospodara. Ponovo su ga zakopali sa dubokim
poštovanjem, a grob obeležili bagremovom granom (akacijom),
kako bi kasnije mogli da ga pronađu. Potom su požurili u
Jerusalim da bi kraiju Solomonu saopštili bolne vesti.”
Akacija je kasnije, po povratku zanatlija, ponovo dobila zelenu
boju, grane su prolistale, a ovo drvo je postalo specifično „drvo
života” u masonskim predanjima.

VIII
Bilo kakva priča o istoriji masonerije bez pominjanja veoma
važnog mesta koje u njoj zauzimaju vitezovi templari bila bi lišena
svakog smisla. Templarske legende i njihova istorija najdirektnije
se vezuju za nastanak reda slobodnih zidara, iako je nastanak ovog
viteškog reda vezan za vreme koje je čak nekoliko vekova
prethodilo oficijelnom nastanku slobodnozidarskog reda.
To je samo još jedan od pokazatelja koji govore da je ideja
masonerije i udruživanje slobodnih zidara u ovom ili onom obliku
postojala znatno pre njenog obelodanjivanja pred javnošću 1717.
godine. Ta godina i ujedinjenje četiri londonske lože očigledno je
samo početak faze u kojoj su se slobodni zidari jasnije otvorili
prema svetu i dali mu preciznije znakove svog postojanja, naravno,
onoliko koliko su oni to procenili za shodno.
Sam templarski red nastao je znatno ranije, u vreme krstaških
ratova. Hrišćanskim hodočasnicima iz Evrope Palestina je postala
nedostupna posle invazije Turaka Seldžuka koji su pokorili ovu
svetu hrišćansku zemlju 1076. godine. To je neminovno izazvalo
Prvi krstaški rat, započet 1096. godine, na poziv pape Urbana
Drugog. Na čelu ogromne vojske nalazila su se najuglednija viteška
imena tog doba predvođena biskupom od Le Pija Ademarom.
Godfroa Bujonski je posle osvajanja Jerusalima bio proglašen za
kralja. On je ipak insistirao da ga oslovljavaju isključivo kao čuvara
Svetog groba, što mu je, očigledno, pričinjavalo znatno veću čast od
samog kraIjevanja.
To je bilo vreme kada nastaju različiti viteški redovi, čija misija je
uglavnom bila usmerena na zbrinjavanje hodočasnika u Svetoj
zemlji, kao i na brigu o njihovom bezbednom dolasku i povratku
kući. Godfroa Bujonski 1099. godine osniva Sionski red, nedugo
zatim oformljen je Red hospitalaca svetog Jovana Jerusalimskog, a
oko stotinu godina kasnije i Tevtonski red. Godine 1118. osnovan je
Red vitezova templara ili, kako su se još zvali, Red siromašnih
vitezova Hrista i Solomonovog hrama. Red je, navodno, osnovao Ig
de Pejen, sa još osmoricom prijatelja, sa kojima se zakleo da će
braniti Svetu zemlju, istovremeno se zavetujući na siromaštvo,
čistoću, neporočnost i poslušnost.
Ovo bratstvo imalo je poseban pečat koji je simbolizovao dva
konjanika koji na istom konju jašu istovremeno, što je
predstavljalo znak apsolutne solidarnosti, dok im je znak
raspoznavanja bio beli plašt sa velikim crvenim krstom. Neki tvrde
da današnja zastava Švajcarske ima veze sa ovim redom i da je
napravljena na uzorku templarske, aii sa obrnutim rasporedom
boja. Uzgred, Švajcarska zastava je najstarija u Evropi, i potiče
upravo iz doba krstaških ratova.
Templari su bili smešteni u takozvanoj Omarovoj džamiji, na
mestu gde se nekada nalazio Solomonov hram, da bi im kasnije
kralj Boduen Prvi, rođeni brat Godfroa Bujonskog, ostavio na
raspolaganje celokupno zdanje koje se nalazilo na prostoru
nekadašnjeg hrama. Tako su ovi srednjevekovni vitezovi i dobili
ime po kome su i danas prepoznatljivi - vitezovi „hramovnici” -
„templari” (engl. temple-hram).
Interesantnu istoriju ovog reda predano su izučavali i slobodni
zidari Kristofer Najt i Robert Lomas i svoja istraživanja objavili u
knjizi „Hiramov kljuć” ali oni nisu jedini koji su se dvoumili oko
toga odakle devetorici vitezova moć i ambicija da se bave tako
složenim i delikatnim poslom kakav je obezbeđivanje hodočasnika
koji su krenuli put Jerusalima. Oni se pitaju „zašto bi ovi Francuzi
postaviii sebi zadalak koji se, u najboljem slučaju, može smatrati
optimističnim, a u najgorem predstavlja čistu ludost?”
Štaviše, niih dvojica zaključuju, posle dugogndišnjeg
istraživanja, da „ne postoje nikakvi dokazi da su prvi templari štitili
hodočasnike”. Jedino za šta su postojali pouzdani dokazi o
njihovom delovanju bilo je mnoštvo činjenica da su vitezovi ovog
reda, prvih godina po osnivanju, vršili temeljna iskopavanja ispod
ruševina Irodovog hrama. Ukratko, mnogi autori zakljućuju da su
templari tražili neku vrstu blaga ili svetinje, koje je, prema njihovim
informacijama postojalo podno hrama cara Solomona.
Godinama su bili posvećeni iskopavanjima, tražeći nešto u mreži
brojnih tunela koji su se tu nalazili. Te tunele moderni arheolozi
našli su tek 1876. godine. Templari su znali šta traže u Jerusalimu, i
to je, navodno, bio svitak pergamenta koji je otkriven u Kumranu
na Mrtvom moru 1947. gođine. Bio je to spisak grobnica u kojima su
bili sačuvani raziičiti predmeti koji su mogli da budu deo
takozvanog blaga jerusalimskog hrama. Mnoga predanja govorila
su u prilog tome da su upravo templari bili čuvari Svetog grala, što
je pojačavalo mističnost ovog reda i dramatično mu podizalo ugled
u Starom svetu.
Vitezovi ovog reda uskoro postaju neobično moćna družina.
Organizaciono su bili superiorni u odnosu na sve druge
konkurente, čak su ovladali bankarskim poslovanjem i plaćanjem
„na daljinu”, jednom vrstom menica, pa su postali, po svojoj
ekonomskoj snazi, „najjača država bez države” u Evropi. Imanja su
im bila nepregledna, riznice prepune, a moć je sve više rasla.
Kreditirali su države i crkvu, pa ih neki autori smatraju i pretečama
današnjih multinacionalnih kompanija.
Moć templara naročito je smetala francuskom kralju Filipu
Lepom (1268-1314). Istoričari kažu da je bio prezadužen kod njih,
kao i to da templari nisu uvažili njegovu molbu za prijem u njihov
red, što ga je nagnalo na žestoku osvetu koju je dugo i pažljivo
pripremao. Kada je uspeo da na papsko mesto dovede svog čoveka,
pokazao je svoje pravo lice i namere, i mogao je da brutalno stupi u
akciju. To se desilo u petak, 13. oktobra 1307. godine, kada je
uhapšen tadašnji veliki majstor ovog reda Žak de Mole, kao i 60
najuglednijih vitezova. Interesantno, „crni petak 13.” u stvari je za
mnoge malerozan dan, ali većini nije poznato da je ovaj datum
vezan za pogrom templara.
Akcija je započela u jednoj krčmi gde su zaverenici protiv
vitezova zaštitnika Hristovog hrama čekali signal za pogrom, a to je
bio trenutak kada je prvi među zaverenicima trebalo da okrene hleb
naopako. Od tada važi predanje, sačuvano i u mnogim srpskim
krajevima, da se hleb nikako ne sme okretati naopako. Predanja su
ušla duboko u tradiciju iako je poreklo takvog ponašanja mnogima
nepoznato. Doduše, u srpskim krajevima hleb je često doživljavan
kultno, pa ga narodna predanja pominju uz najdublje poštovanje.
De Mole je dan posle javno spaljen na lomači, a tada formalno
nestaje sa istorijske scene i čitav templarski red. U predanju je
ostalo zapisano da je, tokom stravične ceremonije spaljivanja, sa
lomače prokleo zaverenike i da im je prorekao zlu sudbinu,
odnosno da neće poživeti više od jedne godine posle njegovog
umorstva. Legenda kaže da se to i dogodilo.
Veliko bogatstvo monaha vitezova uglavnom je prigrabio
francuski kralj, ali veliki deo nikada nije pronađen. Deo vitezova je
sa 18 galija otplovio uglavnom za Škotsku, dok je deo otišao u
Portugal.
U Škotskoj su dočekani dobronamerno i srdačno, jer su Škoti, na
čelu sa Robertom Brusom, već bili ekskomunicirani iz katoličke
crkve, budući da su se pobunili protiv kralja Edvarda Drugog.
U Portugalu templari su prihvaćeni u novi red Vojske Isusa
Hrista, među čijim velikim majstorima se izdvajao Henri
Moreplovac, a tu su bili i Vasko da Gama, Bartolomeo Dijaz i
Fernando Magelan. Kristofer Kolumbo, takođe vitez ovog reda,
otisnuo se „ka Indiji” noseći karte Martina Bahajma, templara i
kartografa iz Nirnberga. Posle mnogo objavljenih knjiga o
vitezovima templarskog reda postaje izvesno da je Kolumbo krenuo
na put ka Americi koju su uveliko posećivali Evropljani pre njega.
To dokazuju i dekoracije unutar poznate Roslinske kapele,
čudnovatog zdanja u Školskoj, izgrađenog u 15. veku. Unutra,
postoje neobični delovi isklesani na stubovima koji prikazuju
klipove kukuruza, kao i biljku aloju. Ne bi to bilo neobično da se
pouzdano ne zna da su kukuruz i aloja tada rasli isključivo na
američkom kontinentu, a da Roslinska kapela nije izgrađena pre
ovog Kolumbovog putovanja, tobože ka Indiji. Ili je, poučen
templarskim mapama, dobro znao šta radi?
U velikom delu Škotske i danas postoje sačuvani templarski
grobovi koji su tako prepoznatljivi po tome što nemaju zapisano
ime pokojnika, već su vitezovi sahranjivani ispod ravne ploče.
Jedino obeležje bio je otisak mača koji je vitez za života posedovao.
To je bila jedina njegova imovina, dok je za naredna pokolenja bilo
dovoljno to da je bio templar, ali ne i njegovo ime.
Templari bivaju posredno uključeni u Seljački ustanak u
Engleskoj 1381. godine, a njihovo pojavljivanje je često bilo
misteriozno, o čemu iscrpno govori Džon Robinson u knjizi „Rođeni
u krvi”. On kao navodne razloge za sukob pominje i animozitet
između hospitalaca i templara, jer su ovi prvi nasledili veliki deo
templarske imovine po ukidanju reda. Uglavnom, ostatak vitezova
Hristovog groba očigledno je nastavio da radi unutar svojih tajnih
krugova, ljubomorno čuvajući svoje pripadništvo ovom redu kao
najsvetiju tajnu. Možda je i veliki požar u Londonu 1666. godine,
kada je izgoreo bezmalo ceo grad, bio pogodno tle za ponovno
okupljanje zidara u velikom broju i na značajnim poslovima, pa je i
to bio interesantan sticaj okolnosti koji je omogućio da templari
ponovo zaseju svoje seme snažnije nego do tada.
Možda je, kako tvrde neki istoričari masonerije, ovog puta bilo
značajno to što je zidarski esnaf bio simbolički pogodan da se
templari transformišu u masone. Tu već dolazi do različitog
tumačenja pojedinih autora: jedni tvrde da je zidarski esnaf oduvek
bilo jasan „teren” za simbole masonerije, dok su drugi okrenuti tezi
da su se templari veštom mimikrijom samo preobratili u masone.
Važno je reći i to da je pripadnike ovog reda anatemisala
katolička crkva zato što su prihvatali ezoterična i hermetična
razmišljanja do kojih su dolazili logikom svog postojanja na
Mediteranu, kao i zato što su uvažavali platonistički i pitagorejski
način poimanja sveta, što se razlikovalo od strogih crkvenih dogmi
onog doba. Tek, templari i danas postoje, o njima postoje mnoga
predanja, a u narednim poglavljima biće ponovo reči o njima i
njihovom uticaju na slobodne zidare.
I danas, kako tvrde autori „Hiramovog ključa”, postoji jasno
odredište koje povezuje templare i masone i ukršta njihova
predanja, a to je već pomenuta Roslinska kapela. Ovo zdanje je
sačuvano tokom vekova bez obzira na besomučne borbe i razaranja
u njegovoj okolini. Kapela je, prema mišljenju mnogih, u stvari,
jedna vrsta rekonstrukcije Irodovog hrama, a interesantno je to da
na njoj nema hrišćanskih obeležja, već su simboli na njenim
fasadama i unutrašnjosti isključivo templarski i masonski.

IX
Mnogo prostora bi bilo potrebno da bi se prikazale sve legende i
svi obredi koji su bitni za razumevanje slobodnozidarske
organizacije, ali ovi osnovni koje smo pomenuli važni su da bi se
jasnije razaznalo sve ono što smo videli na pojedinim beogradskim
građevinama.
Pre toga, nekoliko reči o tome kako su masoni došli na ovaj
prostor, odnosno ko su sve u Srbiji, odnosno na Balkanu bili
istaknuti masoni.
Na Balkanu, među prvima i sigurno značajnijim masonima onog
doba bio je grof Ivan Drašković, koji je u Glini osnovao ložu „Ratno
prijateljstvo” još davne 1764. godine. Budući da je masonerija
zvanično osnovana 1717. godine, ovo je jasan dokaz koliko se brzo
širila Evropom, i koliko je brzo postajala značajna.
Grof Ivan Drašković, hrvatski plemić, kasnije osniva ložu u
Otočcu, koja je, kao i prethodna, bila oficirska, što pokazuje da su
naši zemljaci na teritoriji ondašnje Austrije, u Lici i Krajini, na
obodu Carevine kojoj su bili granićari, među prvima došli u kontakt
sa slobodnozidarskim redom. Kasnije, a pod patronatom
Draškovića, dolazi i do ujedinjenja četiri postojeće lože u Veliku
hrvatsku ložu.
Istovremeno, Srbi iz Vojvodine kontaktiraju sa masonerijom i
preko Budimpešte, pa se tako pominju Josif Jovanović Šakabenta,
vladika novosadski, krušedolski arhimandrit Stefan Stratimirović i
drugi.

Značka lože “Mitropolit Stratimirović”

Veliki društveni potresi u Evropi s kraja 18. veka brzo se šire i

sve više je antiklerikalaca i prosvetitelja koji se oštro
suprotstavljaju feudalizmu i crkvenoj dominaciji. Na tom talasu,
verovatno, masonerija i stiže u Srbiju koja je na razmeđi vekova pod
turskom dominacijom.
Među masonima je i danas veoma uvaženo delo velikog
narodnog prosvetitelja Dositeja Obradovića. Njeega neki nazivaju i
prvim modernim srpskim piscem, a njegov udeo u masoneriji
ocenjuju značajnim, Budući da nije lako utvrditi da li je neko bio
mason ili ne, oslonili smo se na tvrdnje samih masona,
argumentovane i činjenicom da je jedna loža u međuratnom
periodu čak i nosila njegovo ime.
 Dositej Obradović

Dositej je bio veoma blizak i sa Vukom Karadžićem, za koga neki

istraživači, doduše, bez preciznih dokaza tvrde da je postao mason
na svojim putovanjima po Evropi. Podsećamo, u Evropi tog doba
stvarala se jedna nova kultura, kao i jedan novi naučni milje, kojima
su poseban ton davali masoni. Uticaj na naše prosvetitelje bio je od
velikog značaja, pogotovo kada se zna da su tadašnje evropsko
mnjenje formirali umovi kao što su bili Gete, Betoven ili Mocart,
slobodni zidari čije je delo i danas neprikosnoveno.
Postoje nagoveštaji da je i vladika Petar Petrović Njegoš bio, ako
ne mason, a ono sigurno u veoma bliskom kontaktu s njima. To se
tumači na različite načine, ali onaj, pretežan potiče od činjenice da
je među njegovim prvim učiteljima bio provereni i oduševljeni
slobodni zidar Sima Milutinović Sarajlija.
Nije zgoreg pomenuti da su u predvečerje Prvog srpskog
ustanka u Beogradu radili masoni koji su bili organizovani unutar
lože čije ime istoričari nikada nisu saznali. Među „braćom” toga
doba bili su Petar Ičko, vojvoda Janko Katić, braća Popovići -
Čardaklije, svi potonji vođi srpskog ustanka i svi, očigledno,
slobodni zidari, zajedno sa velikim grčkim patriotom Rigom od Fere
i samim Mustafa-pašom, koji je bio veoma pravedan vladar
naklonjen narodu, pa su ga zato zvali i „srpska majka”. U dahijskom
zulumu su našli motiv da se spoje i naprave ložu koja je okupljala i
Turke i Srbe, koji su, eto, imali zajedničke ciljeve.

Avram Petronijević, 1792-1852

U godinama koje nastupaju, do kraja 19. veka, masonerija

doživljava novu ekspanziju i iz redova srpskih viđenijih ljudi
regrutuje veliki broj članova, pa tako nastaje i prva isključivo srpska
loža „Svetlost Balkana”, formirana 1876. godine. Među istaknutim
članovima te lože bili sli profesor Velike škole Mihailo Valtrović,
kao i Ivan Đaja.

Ivan Đaja, 1884-1957

 X
Uz simbole koje sada pominjemo, neka tumačenja ćemo
komentarisati kada budemo opisivali zgrade na koje ćemo nailaziti
tokom ovog beogradskog putopisa posvećenog slobodnozidarskoj
gradnji i „potpisivanju”
Za UČENIČKI STEPEN važno je da kandidat simbolički
doživljava novo rađanje, pa navlačenje belih rukavica ima posebno
značenje, baš kao i opasavanje bele kecelje, kojom, kao simbolom
čistote, ulazi u kraljevsku umetnost. Simboli ovog statusa jesu
neobrađen kamen i čekić kojim kandidat počinje njegovu obradu.
Za POMOĆNIČKI STEPEN bitna je moralna ispravnost koju
posvećenik pokušava da dostigne. U ovoj fazi je značajan simbolički
princip uglomera, libele i viska.
Za MAJSTORA, masona uzdignutog na treći stepen, važno je
to da je na simboličan način prešao preko sopstvenog mrtvačkog
kovčega, spoznajući tako svoju Ijudsku, animalnu prirodu.
Postajući majstor, mason u ovom stepenu postaje nalik samom
Hiramu Abifu, čiji je naslednik, i po čijem uzoru je obavezan na
zavet večnog ćutanja. Majstorska kecelja obrubljena je plavom
trakom, a krase je i tri ruže koje znače da je priroda čoveka, ono
animalno u njemu, preobraženo i pobeđeno sa tri svetla. Majstor je
mason koji je, radeći uglomerom i libelom, uskladio svoju trostruku
prirodu.

XI
Simboli koji se izdvajaju u masonskoj ikonografiji jesu:
ŠESTAR i UGLOMER koji su u simboličkom kodu češće viđani
zajedno nego odvojeno.
 ŠESTAR je simbol duha, njegove vlasti nad materijom.
Masonski majstor, kako kaže „Rečnik simbola”, „između uglomera i
šestara u ulozi je posrednika”. Istovremeno, šestar i uglomer se, u
uzajamnim kombinacijama, prikazuju kao komplementarni sklad
nebeskih i zemaljskih običaja. Saglasno simbolizmu kruga, koji čini
šestar, odnosno četvorougla, koji nastaje radom pomoću uglomera,
šestar se dovodi u vezu i sa određivanjem vremena, a uglomer sa
određivanjem prostora.
Značajno je i to da u masonstvu stepeni otvorenosti šestara
simbolišu mogućnost i stepene spoznaje. Tako, 45 stepeni
odgovara osmini, 60 stepeni šestini, a 90 stepeni četvrtini.
Ograničavajući otvor šestara na najviše 90 stepeni, masoni
pokazuju granice koje čovek ne može da prekorači. Istovremeno,
ugao od 90 stepeni oponaša uglomer, a on je, opet, simbol materije.
Šestar je simbol duha i njegove dominacije nad materijom. Otvor
šestara od 45 stepeni pokazuje da materija nije potpuno savladana,
a otvaranje od 90 stepeni - potpuno ostvarenje ravnoteže između
dve snage, jer šestar postaje tačan uglomer.
Međusobni položaj šestara i uglomera simbolišu i različita stanja
u kojima se nalazi slobodni zidar naspram materijalnih i duhovnih
snaga. Ako je uglomer položen na šestar, materija vlada duhom.
Ako su šestar i uglomer ukršteni, te dve snage su uravnotežene, a
ako je šestar položen na uglomer, to je znak duhovne nadmoći.
Najzad, ako se otvor šestara podudara sa otvorom uglomera, to
je najviše usklađenje materijalnog i duhovnog nivoa.
UGLOMER (UGAONIK), prema rečima autora Rečnika
simbola, budući da označava više dimenzija, horizontalnu i
vertikalnu, simbolizuje prostor. Ali, pošto služi samo za crtanje
četvorougaonih i pravougaonih likova, istovremeno simbolizuje i
ispravnost i poštovanje zakona i pravila.
U masonstvu, uglomer obešen o uže velikog majstora označava
da odluka poglavara lože može da bude samo u skladu sa pravilima
reda i da on može da deluje samo na ispravan način.
 VlSAK je oruđe operativnih masona i gotovo uvek se vezuje za
libelu. To je komad olova obešen o konac i pokazuje vertikalan
položaj koji se proverava upravo pomoću viska.
U masonskim radovima visak je taj koji sprečava svako skretanje
i iskrivljenost, a simbolizuje dubinu znanja i ispravnost. Pomoću
njega slobodni zidar spoznaje svoje greške, u prilici je da ih lakše
otkloni, a na taj način u mogućnosti je da oprosti ljudske
nedostatke, uzdižući se iznad ostalih.
Tokom masonskih radova viskom manipuliše drugi nadzornik
koji je zadužen za šegrte okupljene oko severnog stuba u loži.
Njegov zadatak je i da ih u potpunosti razume, da im oprosti ako
pogreše, pa da ih, na taj način, uputi kako da isprave dela
proistekla iz sopstvenih zabluda.
TROUGAO, prema stavovima slobodnog zidarstva, bitan je kao
„svetleća delta” (od velikog grčkog istoimenog slova). Osnovica
masonskog trougla, prema Rečniku simbola, označava Trajnost, a
strane koje se sastaju u vrhu Tminu i Svetlost. To su elementi koji
određuju Kosmičko trojstvo. „Svetleća delta” je jednakokraki
trougao kojem je osnovica duža od krakova, kao zabat na hramu. Sa
uglom od 108 stepeni na vrhu i po 36 stepeni na svakoj strani
osnovice, takav trougao odgovara „zlatnom broju”. Osim toga, u
takav trougao može savršeno da bude upisana plamteća zvezda
petokraka.
Naravno, za trougao je vezana i simbolika broja tri. Naime, i „3” i
trougao simboli su duha. Broj tri u masonskom svetu nosi
vrhunsko simboličko značenje. Postoje tri osnovna stepena:
učenički, pomoćnički i majstorski. Veliki neimar svih svetova
predstavljen je u trouglu. Svaka loža ima tri velike svetlosti - Bibliju,
moralni zakon koji vezuje sve ljude, uglomer, koji ovog puta
simbolizuje ljudski zakon koji rukovodi svim njihovim delima, i
šestar, koji predstavlja pravičnost i tačnost.
Tu su i takozvane „tri male svetlosti”, a to su Sunce, Mesec i
starešina, koji simbolizuju, pored ostalog, mudrost, snagu i lepotu.
Nadalje, sa tri koraka ulazi se u ložu, a tri brata rukovode njenim
radom.
PENTAGRAM je jedan od najvažnijih masonskih simbola, i on,
suštastveno, predstavlja masoneriju. Pentagram je u masona
simbol Genija, onoga ko uzdiže dušu do velikih stvari, Ne samo da
je ovo bio omiljeni simbol kod poklonika Pitagore, jednog od
njihovih preteča, čije delo slobodni zidari veoma uvažavaju i
usvajaju, već je bitno to da se ovaj simbol kod masona zove
„plamena zvezda”. Njena važnost je nepobitna, a pored ostalog,
„braća” je vezuju i za stare Egipćane, jer je ova zvezda bila simbol,
odnosno slika Izidinog i Sunčevog sina, kao tvorca godišnjih doba,
ali i amblem kretanja. Ona je slika onog Horusa, „pramaterije”,
nepresušnog izvora života, slika one svete vatre koja je univerzalno
seme svih bića.
Za pentagram je vezan i broj pet, koji ima simboliku i
pomoćničkog stepena, a na rad na tom stadijumu ulazi se sa pet
koraka.
Istovremeno, slovo „G” je veoma značajan simbol kod masona, a
on je peti konsonant i simbol „pete nauke” - geometrije.
Najzad, petokraka nastaje iz tri trougla, i predstavlja prelazak u
majstorski stepen.
SOLOMONOV PEČAT je šestokraka zvezda, sačinjena od dva
jednakostranična, međusobno ukrštena trougla. Sama simbolika
vezana za kralja Solomona veoma je bitna u slobodnih zidara, ali je
značajno šta sve ovaj znak nosi. Trougao sa vrhom nagore, u
hermetičkoj misli, simbol je vatre, a onaj, okrenut nadole - vode.
Trougao vatre, okrnjen osnovicom trougla vode, označava vazduh,
a isti takav, samo obrnut, trougao vode okrnjen osnovicom trougla
vatre, odgovara zemlji.
Kako kažu autori Rečnika simbola, sve to ujedinjeno u
šestougaoniku predstavlja sveukupnost elemenata univerzuma.
DVA STUBA su već bila pominjana u ovom tekstu, ali im se
valja vratiti još jednom, zarad preciznosti. Naime, pomenuli smo
njihovu simboliku, ali je potenciramo još jednom zbog toga što su
to stubovi koji nose masonski hram. Ta dva stuba, Jakin i Boaz
(najčešće obeleženi sa „J” i „B”), zauzimaju najznačajnije mesto u
hramu. „J” je muški, aktivan, vatren, dok je „B” pasivan, ženski i
vazdušan. Sunce odgovara stubu „J”, dok je Mesec onaj koji
karakteriše stub „B”.

Slobodnozidanki simboli iz masonskog

časopisa „Šestar”
 PRVE SLOBODNOZIDARSKE
LOŽE U BEOGRADU
I
Današnja Galerija Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu dobro
je poznata Beograđanima, ali je njen nastanak za mnoge
nepoznanica. Kako napominje istoričar Marinko Paunović u knjizi
„beograd večiti grad”, nije isključeno da je podignuta na temeljima
koji potiču još iz doba rimskog Singidunuma, odnosno Kastruma,
kako su Rimljani nazivali tvrđavu koja je dominirala ovim delom
tadašnje pokrajine Mezije.

Galerija
Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu: šta li se sve događalo u ovoj zgradi?

Ova građevina, iako danas izgleda očuvano, nastala je tridesetih

godina 19. veka i spada u starije koje su posle silnih razaranja ostale
u Beogradu, ali ono što je posebno interesantno jeste to da je bila
prva namenski građena masonska loža u ovom gradu.
Baš kao što masoni to znaju da istaknu, mnoge simbole nije lako
prepoznati ako posmatrač baš nije tome vičan, ili ako nije jedan od
posvećenika. Na ovoj građevini pilastri su tu da asociraju na
stubove Jakin i Boaz, a pet stepenika na ulazu predstavljaju pet
simboličnih koraka kojima članovi pomoćničkog reda ulaze u hram.
Jakin i Boaz, u masonskom viđenju, prikazuju dvojnost sveta,
simboličko viđenje dva „pola” prirode, poznata u vaskolikim
filozofijama sveta. Ulaz u hram orijentisan je prema severu, što je
pravilo u gradnji slobodnozidarskih hramova, mada je svaka od
strana sveta za masone simbolički važna.
Zgrada današnjeg Prirodnjačkog muzeja ima dve simetrično
raspoređene prostorije u odnosu na ulaz u zdanje do kojih vodi isti
hodnik, dok je centralna prostorija u osi sa ulazom u zgradu.
Ovakav raspored prostorija jasno pokazuje da je zdanje namenski
građeno kako bi postalo masonski hram, tim pre što je centralna
odaja, pravougaonog oblika, jasno orijentisana prema stranama
svela. Posebna simbolika bila je posvećena istoku, gde tokom
slobodnozidarskih ceremonija sedi veliki majstor ili starešina lože,
a sama loža je počivala na tri stuba, u konkretnom slučaju tri
drvena direka, koji u masoneriji označavaju mudrost, snagu i
lepotu. To su stubovi koji, po uzoru na staru grčku tradiciju, svojim
izgledom asociraju na dorski, jonski i korintski stil.
Uz zapise iz predratnih masonskih časopisa koji opisuju ovo
zdanje, značajno je mišljenje masona Sretena J. Stojkovića koji u
knjizi „Slobodno zidarstvo” pominje ovu građevinu i tadašnji
Kalemegdan.
„Nema podataka o pojedinim ložama u Beogradu prvih decenija
prošloga (19 - prim. Z. N.) veka, ali se zna da je do 1848. godine
postojala u samom gradu turska loža ‘Ali koć’, koju su posećivali i
gdekoji Srbi. Ona je bila u onoj zgradi između prve i druge gradske
kapije, u kojoj je bila gradska ambulanta, a čiju fasadu ukrašavaju
trougao i egipatski stubovi na ulazu. O ovoj loži postoje i pismeni
podaci. Ima pisama iz burne 1848. godine koja potvrđuju
posredovanje i zauzimanje te lože kod vođa ugarske revolucije, da
se tadašnja krvava borba izmedu Srba i Mađara otkloni ili ublaži.”
Časopis „Šestar”, službeno glasilo Velike lože Srba, Hrvata i
Slovenaca „Jugoslavija”, od maja 1927. godine pominje beleške
Sretena Stojkovića. On piše, misleći na zgradu u kojoj je bila
smeštena ova loža, da je „docnije premeštena iz grada i do
bombardovanja 1862. godine nalazila se u varoši ispod Glavne
policije”. Stojković dalje dodaje: „Više od ovoga piscu ovih redova
poznato je, da je u ambulanti visio o zidu jedan uramljeni crtež
čovečje lobanje. Pokušavano je bilo kod vojnih vlasti da kućicu
fotografišemo, a crtež Iobanje ponesemo u Ložu, jer je govoreno da
na poleđini crteža postoje neki zapisi. Vojna vlast nas je odbila, a po
svršetku rata crtež nije više visio u kancelariji. Međutim, ima se
razloga verovati da je on zaista od nekadašnje Lože, jer je izgledao
veoma oveštao.”
Tako 1927. godine dr Vojislav Kujundžić, poznati slobodni zidar,
beleži čak i to da su se na razmeđi 18. i 19. veka među članovima
beogradske lože, koja je postojala u današnjoj Galeriji
Prirodnjačkog muzeja, nalazili Mustafa-paša, Janko Katić, Petar
Ičko, braća Čardaklije (Popovići), kao i veliki grčki revolucionar
Riga od Fere. Kujundžić ovoj grupi ljudi dodaje i Dositeja
Obradovića, pa ceo skup deluje veoma proevropski i prosvetiteljski.
U to vreme političku atmosferu ovog dela Balkana umnogome
određuje antagonizam među samim Turcima, koji će kasnije i
ubrzati podizanje Prvog srpskog ustanka. Jako neprijateljstvo
nastalo je između Mustafa-paše, u narodu poznatog i kao „srpska
majka” s obzirom na to da je bio veoma sklon reformama tada
aktuelnog sultana Selima Trećeg i kao takav blagonaklon prema
Srbima, i Osmana Pazvanoglua, čoveka koji je bio na čelu janičara
koji su se potpuno odmetnuli od sultana. Oni su u međuvremenu
postali toliko jaki da su se osetili moćnim da se suprotstave i
samom sultanu. Ta obest išla je dotle da je Pazvanoglu na sebe
preuzeo i borbu protiv Beogradskog pašaluka, tako da je na kraju
ubijen Mustafa-paša, a ozloglašene dahije su svojom bahatošću i
nemilosrdnošću prema narodu, izazvale Prvi srpski ustanak.
Tako zgrada Prirodnjačkog muzeja, sudeći po masonskim
izvorima, ima veliko istorijsko značenje, a koliko su je predratni
slobodni zidari doživljavali u tom svetlu pokazuje podatak da je tu
bio planiran i prvi masonski muzej u Beogradu. Ovu je građevinu,
do 1935. godine, koristio jedan sanitetski major Vojske Kraljevine
Jugoslavije, da bi 1936. godine Velika loža donela odluku da se
zgrada pokloni Upravi varoši Beograda, pa da se tu otvori Muzej
masonstva. Za postavku su bila zadužena dva slobodna zidara - i to
elitni istoričari - Milan Prelog iz Zagreba i Vladimir Ćorović iz
Beograda.

Vladimir Ćorović, 1885-1941

Vrtlozi potonjih ratnih vremena sprečili su ostvarenje ove

ambicije, ali su i danas jasan pokazatelj kako je slobodno zidarstvo
bilo doživljavano u Beogradu pre Drugog svetskog rata, a kako se
sve dramatično izmenilo u posleratnim previranjima. Predratna
masonerija je potpuno izgubila značaj, osim u egzilu, pa tako i
priliku za bilo kakve forme organizovanja u Beogradu. O nekim
njenim „ekstremnim” varijantama govorićemo u posebnom delu
knjige.
 Danas je u ovom zdanju smeštena Galerija Prirodnjačkog
muzeja. Na našu sramotu, Beograd je jedan od retkih gradova u
Evropi čiji Prirodnjački muzej nema svoju stalnu postavku, već su
ovde izloženi samo izabrani eksponati, dok su hiljade drugih
„sakriveni” u depoima i nedostupni su javnosti.

II
Iako prva, loža na Kalemegdanu nije i jedina u kojoj su se
okupIjali masoni u Beogradu pre drugog svetskog rata. Slobodni
zidari su imaii još nekoliko mesta gde su se sretali na „radovima”
kako zovu svoje obredne skupove. Nažalost. najveći deo tih zgrada
nije sačuvan.
Jedno od ovakvih mesta bilo je Staro zdanje koje se nalazilo
preko puta današnje Osnovne škole „Kralj Petar” u istoimenoj ulici
)nekadašnja .7. jula), u neposrednoj blizini Saborne crkve. U ovoj
zgradi je od 1883. do 1900. godine svoje radove održavala Ioža
„Sloga, rad i postojanstvo”, čiji je starešina bio Mihajlo Valtrović.
Prostorije lože nalazile su se tačno naspram stana u kojem je
Valtrović živeo. Tako je bilo do 1900. godine, kada su prostorije
lože pretvorene u službene odaje Direkcije državnih železnica.
Interesantno, veliki hroj slobodnih zidara ove lože upravo je radio u
ovoj direkdji.
 Staro zdanje

Kako beleži Divna Đurić Zamolo, skupljajući sećanja različitih

hroničara, hotel „Staro zdanje” prvo se zvao „Kod jelena”, a potom
„Grand hotel”. Zauzimao je ceo blok između današnjih ulica Kralja
Petra, Gračaničke, Ivan-begove i Čubrine, a nosio je ulični broj 10
današnje ulice Kralja Petra. „Staro zdanje” je zidao knez Mihailo
Obrenović za vreme svoje prve vladavine, a još 1850. godine Sigfrid
Kaper beleži kako „knez Mihailo nije žalio izdatke, da ga i po obimu
i po njegovoj raskoši sagradi, da bi se mogao podičiti pred ma kojim
hotelom takozvane civilizovane Evrope”.
Knez Aleksandar Karađorđević, koji je bio na čelu Srbije između
dva perioda vlasti kneza Mihaila Obrenovića, potom gradi drugi
evropski uređeni hotel, „Srpsku krunu”, koji Beograđani često zovu
i „Novo zdanje”. Tako je „Grand hotel”, ponovo postao „Staro
zdanje”, kakvim su ga znali stari Beograđani do rušenja, 1938.
godine. Kao što će se videti iz daljeg teksta, ovi prvi „evropski”
hoteli u Beogradu bili su i veoma važna sastajališta slobodnih
zidara.
Hotel se izdavao u zakup, i u njemu su se smenjivali različiti
zakupci. Deo njegove istorije koji je nama bio interesantan jeste
onaj gde Branislav Nušić pominje svoja sećanja vezana za ovu, u
svoje vreme najveću građevinu u Beogradu. On beleži da je „dugo
godina Grand hotel držao pok, Miličević, otac g. Dušana Miličevića,
koji je docnije, kada je država zauzela ovu zgradu za žielezničku
direkciju, nazidao novi Grand hotel u Knez Mihailovoj ulici kod
Zore”.
Nažalost, nije poznato ime projektanta ove zgrade. Međutim, o
njenoj važnosti u društvenom životu varoši opet govori Nušić koji
je zabeležio i kako je „Grand hotel” bio najotmenija kafana i hotel u
Beogradu. „Tu su se još od vremena ustavobranitelja zbirali uvek
političari i odatle je mnogi pokret nikao.” Ko zna da je Branislav
Nušić bio slobodni zidar, razumeće i zašto je reč „pokret” bila
sasvim dovoljna za ovakav opis.
Za ovaj hotel karakteristično je i to da se u njemu, nedugo posle
otvaranja, obrela i grupa pristalica ilirskog pokreta. Kako beleži
Divna Đurić-Zamolo, tu je boravio Ljudevit Gaj, a u istoriji llirskog
pokreta zabeleženo je da je u Beogradu 1844. godine osnovano
tajno društvo za propagiranje jugoslovenske ideje, čiji su članovi
bili i neki najbliži Gajevi saradnici.
Tako je, u skladu sa svojim imenom, „Grand hotel” imao zaista
raskošnu istoriju, tokom koje je čak i goreo u požaru koji je, po
svemu sudeći, bio namerno izazvan. Proveravajući podatke iz jedne
pripovetke Ljubomira Nenadovića, Divna Đurić-Zamolo nalazi lice
po imenu Benda, poreklom iz Banata. Dok se ispovedao svešteniku,
Benda je navodno priznao kako je 1849. godine zapalio „Staro
zdanje” zbog nagrade koju je za obavljeni posao dobio. Navodno je
objasnio kako se „jedan bogataš u madžarskom logoru bio opkladio
sa jednim pukovnikom u veliku sumu novca da će u Beogradu biti
luminacija i da će ova varoš biti osvetljena kada Madžari osvoje
Banat”. To je bilo vreme mađarske bune predvodene Lajošem
Košutom, u kojoj je imao uspeha tokom borbi u Banatu. I Košut je
bio mason. .
Tako su 1900. godine masoni iz lože „Sloga, rad i postojanstvo”
morali da napuste ovo istorijski značajno beogradsko zdanje.
Potom su neko vreme održavali sastanke u Valtrovićevom stanu, ali
se takav način rada pokazao nekomfornim.
Ova loža je posle nove seobe imala sve češće sastanke u jednoj
od prostorija Narodnog muzeja, čiji je Valtrović bio osnivač i
upravnik.

III
Slobodni ziđari su imali svoje skupove i u nekadašnjem hotelu
„Srpska kruna”, u zdanju na početku ulice Kneza Mihaila, gde
se sada nalazi Biblioteka grada Beograda. S tim vremenom, kada su
se masoni tu okupljali, u vezi je i pikantna anegdota u kojoj je glavni
učesnik bio jedan nesrećni policijski špijun.

Nekadašnji izgled
hotela „Srpska kruna”

U nameri da otkrije ko su srpski masoni (ili „farmazoni”, kako su

ih često Beograđani zvali u nesrećnoj adaptaciji francuskog termina
„framason”), agent, po nalogu šefa policije Tase Milenkovića,
nameri da se sakrije u jedan od šifonjera koji se nalazio u sali u
kojoj je trebalo da se održi skup slobodnih zidara. Ne lezi vraže,
njegove informacije o vremenu odvijanja događaja nisu baš bile
naročito precizne, tako da je „promašio” datum za jedan dan. Zbog
svoje netačne informacije, bio je primoran da puna 24 sata provede
u šifonjeru, čekajući da se masoni najzad pojave, a on, jadan ali
odan, konačno sačini toliko važan izveštaj svojim šefovima…
Zgrada „Srpske krune” nije bila primamljiva samo slobodnim
zidarima. Još jedna asocijacija koja okuplja isključivo elitu
građanskog društva - rotarijanci, takođe je često organizovala svoje
skupove u ovom zdanju. To je bilo tridesetih godina 20. veka.
Hotel „Srpska kruna” izgrađen je 1867. godine. U to vreme bio je
najbolji hotel koji je Beograd imao. Ovo zdanje građeno je po
ugledu na hanove, koji su nekada bili najčešća odmorišta u gradu,
pa je i „Srpska kruna” imala veliko centralno dvorište. Pritisnuta
burnim vremenima, menjala je namenu, pa je tako u njoj bila
smeštena i Narodna biblioteka Srbije od 1945. do 1970. godine,
kada je preseljena u današnju zgradu na vračarskom platou pored
hrama Svetog Save.
Namena ovog zdanja ni posle toga nije bitno promenjena jer je u
njoj danas Biblioteka grada Beograda.

IV
Još jedno važno sastajalište masona na razmeđi vekova bilo je
neposredno pored Skadarlije, u zgradi koja se nalazila u Zetskoj
ulici. Danas nije lako prepoznati koja je to zgrada, ako se sudi samo
po izgledu fasade. Nama su bili dostupni samo podaci o tome da su
se slobodni zidari tu okupljali, ali nije sačuvan podatak o broju
zgrade, kao ni o tome da li je zgrađa sačuvana ili je srušena u
bombardovanju.
Tako su se masonski radovi odvijali u zdanjima koja uglavnom
nisu bila pravljena kao namenske slobodnozidarske lože. Najčešće
su pojedine prostorije unutar zgrade bile naknadno adaptirane u tu
svrhu. To je razlog što danas na fasadama takvih zgrada ne postoje
vidljiva obeležja slobodnih zidara, jer one nisu ni građene kao
masonska sastajališta.
 V
Pre Drugog svetskog rata slobodni zidari su se okupljali i u
zgradi koja se nalazila u neposrednoj blizini zdanja Narodnog
pozorišta, na današnjem Trgu Republike. U to vreme nije postojala
današnja zgrada „Jugodrva”, koja se nalazi tik uz pozorište, već je
na njenom mestu bilo drugo zdanje koje su izvesno vreme koristili
masoni kao svoju ložu.

Pored Narodnog
pozorišta nalazila se zgrada u kojoj su se okupljali predratni
masoni, 1932.

VI
Još jedna po masoneriju veoma značajna građevina predratnog
Beograda srušena je, a nalazila se na uglu ulica Prote Mateje i
Njegoševe. I u njoj su se odvijali slobodnozidarski obredi, a tu je
stanovao Jova Aleksijević, sekretar Novog saveta škotskog rituala
Srbije i veliki sekretar Velike lože Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca.
Aleksijević je bio i dugogodišnji glavni urednik masonskog
časopisa „Neimar”, koji je počeo da izlazi 1912. godine u Beogradu.
Redakcija časopisa se nalazila upravo u ovoj kući, sa preciznom
adresom: Prote Mateje broj 23. Kako je pisalo na „Neimaru”,
administracija lista nalazila se u Studeničkoj broj 46A. To je zgrada
koja je takođe veoma značajna za istoriju međuratne masonerije, ali
pod drugim imenom. Naime, Studenička ulica je u međuvremenu
promenila ime i postala Garašaninova. Tamo se kasnije nalazila
Velika loža „Jugoslavija”, a bila je u istoj zgradi, do Drugog svetskog
rata sa adresom - Garašaninova broj 8.

VII
Posebno interesantnu prošlost imala je građevina koja je
pripadala Vojislavu Kujundžiću, a nalazila se u Jakšićevoj ulici broj
9. Kujundžić je bio poznat predratni slobodni zidar, a pored
ostalog, ostao je zabeležen u istoriji i po tome što je bio jedan od
osnivača društva krematista „Oganj”. Ova zgrada je srušena u
drugoj polovini 20. veka, a stariji Beograđani je pamte kao
raskošno zdanje. Na njenom mestu nije niklo ništa osim parkinga,
pa je ostalo pitanje ko je i zašto rešio da je sruši. Navodno je
namera bila da se ovde sagradi Arhiv SANU.
 Plan zgrade dr Vojislava
Kujundžića

Dok jedni tvrde da se to desilo upravo zato što je zdanje imalo

masonsku namenu, upućeniji sve to tumače običnim gradskim
javašlukom, tako karakterističnim u posleratnom, a bogami i
potonjem Beogradu. Zgrada je bila napravljena 1921. godine, a na
građevinskim planovima je kao autor bio potpisan građevinski
inženjer Nikola Matejić.
U ovom zdanju dugo se nalazio bioskop „Korzo” koji su
posećivali Beograđani, ne znajući da posle projekcije ova sala
postaje masonska loža.

VIII
Slobodnozidarski radovi odvijali su se i u zgradama koje nisu ni
projektovane ni sagrađene s namenom da budu masonski hramovi.
Sticaj okolnosti im je ipak „podario” i tu namenu, pa su se tako
izvesno vreme beogradski masoni skupljali i u Kapetan-Mišinom’
zdanju, na današnjem Studentskom trgu.

Izgled Kapetan
Mišinog zdanja u doba nastanka

Ovo nije bilo neobično, s obzirom na to da je kapetan Miša

Anastasijević bio slobodni zidar. Zgrada „dunavskog kapetana”
napravljena je 1863. godine, a prvobitno je Miša Anastasijević
planirao da to bude njegova privatna palata. Za projekat prelepe
građevine, a u ono vreme i jedinog monumentalnog beogradskog
zdanja, bio je zadužen Čeh Jan Nevola koji je istovremeno bio i
glavni inženjer u građevinskom odeljenju „Popečiteljstva vnutrenih
dela”. Kako tumači dr Branko Vujović, u knjizi „Beograd kulturna
riznica”, građevina je oblikovana u duhu romantizma, pa njena
arhitektura predstavlja stilsku mešavinu romano-gotskih,
renesansnih i srpsko-vizantijskih graditeljskih tradicija. Na
središnjem delu glavne fasade, u posebno oblikovanim nišama,
nalaze se skulpture Apolona i Minerve.
 Miša Anastasijević, 1803-1885

Tokom izgradnje, kapetan Miša je odustao od prvobitne namene

da zgrada bude privatni dvorac i odlučio da to postane njegova
zadužbina „otečestvu”, kako i danas piše na zdanju. Interesantno,
posle silnih društvenih promena od 1863. godine, kada je i zvanično
postala zadužbina, zgrada je i do danas sačuvala tu namenu. Mnoge
druge građevine čiji su vlasnici imali istu ideju, to nisu doživele, već
su često menjale vlasnike posle zlosrećne komunističke
nacionalizacije posle Drugog svetskog rata, čije posledice su i danas
više nego vidljive.
U zdanju kapetana Miše Anastasijevića bili su smešteni
Gimnazija, Velika škola, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka,
Narodni muzej, da bi se danas u njemu nalazio Rektorat
Beogradskog univerziteta, deo Filološkog i deo Filozofskog
fakulteta.
 Deo fasade Kapetan Mišinog
zdanja
Simbol na vrhu fasade

Deo glavne fasade ovog zdanja privukao nam je pažnju, jer se

iznad prozora uočava simbol koji nije bio čest u ondašnje vreme na
ovakvim zgradama, a odavao je, možda, slobodnozidarski stav Miše
Anastasijevića. To su stilizovano upleteni dvojni trouglovi, koji
tvore Solomonov pečat ili Davidovu zvezdu, kako je neki nazivaju.
Ovaj simbol često je viđan u jevrejskom folkloru, ali je zbog
Solomona imao snažnu simboličku vrednost i kod slobođnih zidara.
Ovog puta, možda baš da ne bi privukao preveliku pažnju, ovaj
simbol nije napravljen na tipičan način, već je rotiran za 90 stepeni.
Doduše, tako postavljena zvezda, kažu upućeni, bila je prisutna u ornamentici
hrišćana još iz vremena Nikejskog sabora, pa o ovom simbolu treba suditi krajnje
obazrivo.

IX
Istorijski gledano, verovatno najbitnije zdanje slobodnih zidara
u Beogradu pre Drugog svetskog rata nalazilo se u današnjoj ulici
Svetozara Markovića, kod broja 46. Ovde se u dvorišnoj zgradi
nalazila slobodnozidarska loža u kojoj su se okupljali međuratni
masoni.
Kako smo već pomenuli, i u periodu između svetskih ratova ova
ulica je menjala ime, pa je tako zgrada bila, prvo na adresi
Studenička broj 46 A, a zatim Garašaninova broj 8.
Dozvolu za gradnju na ovom placu najpre je u svojstvu pravnog
lica dobila slobodna zidarska loža „Pobratim” iz Beograda. U
svedoćanstvu koje je izdao Sud opštine grada Beograda, 27, juna
1923. godine, piše kako je ova loža vlasnik placa u (tada)
Studeničkoj ulici. Kao zastupnik ove lože naveden je Đorđe Vajfert,
industrijalac. O javnosti rada masona između dva rata govori i deo
ovog svedočanstva u kome se jasno objašnjava pravni status placa.

Pečat lože „Pobratim”

Tu piše da je „imanje ozgo u tapiji prava svojina Vrhovnoga

Saveta Srba, Hrvata i Slovenaca koje je Vrhovni Savet pribavio
ujedinjenjem svih slobodnozidarskih Loža u Kraljevstvu, a koje je
bilo svojina slobodnozidarske lože ’Pobratim’ po tapiji br. 8208/12
god. i koje je rešenjem ovog suda od 27-II-23. br. 10640 oglašena za
nevažeću”
 Svedočanstvo
Suda Opštine grada Beograda o vlasništvu nad kućom u Studeničkoj ulici

U Arhivu grada Beograda ostali su dokumenti koji govore o lome

kako je od Građevinske direkcije Suda opštine grada Beograda
traženo nadziđivanje 1933. godine. Ovlašćeni arhitekt koji je
nadgledao radove bio je Đura Bajalović, takođe mason i ugledni
beogradski građevinar, koji je iza sebe ostavio brojne upečatljive
građevine. U njegovom tehničkom opisu, koji se čuva u Arhivu
grada Beograda, piše kako se „popravka zgrade u Garašaninovoj br.
8 sastoji od nadziđivanja sprata na zgradi u dvorištu”. Upravo u
tom prostoru odvijali su se najbitniji radovi srpskih slobodnih
zidara pre Drugog svetskog rata.
To je bilo vreme kada je nacistička Nemačka vidno napredovala.
Uskoro je počela da pokorava jedan po jedan narod u Evropi, ne
krijući jak animozitet prema masonima. Tada je postalo sasvim
izvesno da će, pre ili kasnije, krenuti i u progon jugoslovenskih,
odnosno srpskih slobodnih zidara.
Upravo u zgradi u Garašaninovoj broj 8, godine 1940. doneta je
odluka o takozvanom „samouspavljivanju” Velike lože
„Jugoslavija”. Zahuktala nacistička antimasonska propaganda
nameravala je kasnije da u istom zdanju, tokom prve dve godine
Drugog svetskog rata, bude organizovana antimasonska izložba,
kojoj je posvećeno posebno poglavlje ove knjige.

Unutrašnji izgled lože Jugoslavija pre „samouspavljivanja”

X
Da su neke od masonskih ideja bile ostvarene do kraja, sve
pomenute lože, odnosno zgrade u kojima su se odvijali masonski
skupovi, bile bi mnogo manje važne od zdanja koje je trebalo da
ponese ime „Kuća slobodnih zidara”.
Ta bi građevina verovatno bila najupečatljivije slobodnozidarsko
zdanje u Beogradu. Tako je, sudeći po nacrtu koji je sačuvan
u Arhivu grada Beograda, a predstavlja projekat zgrade iz 1923.
godine. Bilo je izvesno da su slobodni zidari želeli da naprave veliki
masonski hram u prestonici, ali iz nepoznatih razloga on nije
izgrađen. Ostalo je zabeleženo da je nacrt za ovu građevinu uradio
poznati arhitekt onoga doba Nikola Krasnov, ličnost koja je
umnognme uticala na beogradsku arhitekturu između dva svetska
rata.

Krasnovljev projekat za Dom slobodnih zidara u Beogradu, 1923.

 SPOMENICI PODIGNUTI
ONIMA ZA KOJE SE TVRDI DA
SU IMALI VEZE SA
SLOBODNIM ZIDARIMA
Ličnosti koje ćemo pomenuti u ovom poglavlju, a pogotovo
njihovo delo, istorijski ne mogu biti dovedeni u pitanje. Njihov
značaj je nesporan. Njihova pripadnost slobodnozidarskom redu
samo je pokazatelj njihove neobičnosti.

Spomenik Rigi od Fere

Spomenik ovom grčkom pesniku i revolucionaru podignut je 14.
maja 1994. godine i nalazi se na početku ulice koja nosi njegovo
ime. Jedan je od revolucionara svog doba (1757-1798), sa jakim
vizijama i idejama o oslobođenju balkanskih naroda. Riga od Fere je
rođen u Grčkoj, ali je život okončao u Beogradu, gde su ga Turci
pogubili u kuli Nebojša. Njegovo pripadništvo slobodnozidarskom
redu vezuje se za grčku Heteriju, oslobodilačku grupu koja je bila
bliska sa slobodnim zidarima, ali i za članstvo u prvim beogradskim
ložama, kao i za poznanstvo sa srpskim masonima onog doba,
poput Dositeja.
 Spomenik Rigi od Fere

To je bilo vreme kada je slobodno zidarstvo tek prodiralo na

balkansko podneblje. Slobodni zidari su među prvima pronosili
duh ravnopravnosti i slobode koji je neposređno pre smrti Rige od
Fere već doneo revoluciju u Francusku. Sve se odvijalo pod
masonskom parolom „sloboda-jednakost-bratstvo”.
Zadojen istim idejama, stradao je od turske ruke, koja je bila
najveća balkanska prepreka takvom društvenom sistemu.

Spomenik Dositeju Obradoviću

Prvi srpski moderni prosvetitelj, Dositej Obradović, dobio je
spomenik 1914. godine u Univerzitetskom (Studentskom) parku.
Dositej je živeo od 1742. do 1811. godine, a večito nemirnog duha i
beskrajno radoznao, u masoneriju je najverovatnije stupio u Trstu.
 Spomenik
Dositeju Obradoviću

U skladu sa Dositejevim karakterom, prelepu skulpturu

posvećenu prosvetiielju napravio je hrvatski vajar Rudolf Valdec,
takođe slobodni zidar, prikazujući ga u pokretu sa štapom u ruci,
gde mu se dolama širi pod udarima vetra. dok je zagonetnim
pogledom zagledan pred sebe. Pod skulpturom piše njegov moto
„Iduć uči - u vekove gledaj!”
Kao i život Dositejev, i sam spomenik je imao neobičnu istoriju.
U Srbiji 19. veka, osim Dositeju, razmišljalo se još samo o podizanju
spomenika Karađorđu. Tek nekoliko decenija kasnije, a u vezi sa
stogodišnjicom Dositejeve smrti, beogradska opština je raspisala
konkurs za izradu monumenta. Između dvanaest autora pobedio je
Rudolf Valdec, kome je povereno da spomenik i napravi.

Valdec jeste bio slobodni zidar, ali masoni tvrde da to nije bio
razlog što je upravo on pobedio autore kao što su bili Toma
Rosandić i Simeon Roksandić. Postoji anegdota o tome da je
pokušao da „aktivira” svoje slobodnozidarske kontakte da
„poguraju” njegov izbor, ali je oštro odbijen, uz napomenu da će
najbolja ideja pobediti. Valdec se čak pismeno obratio Andri
Đorđeviću, diskretno naglašavajući kako bi upravo njegovo
članstvo u slobodnozidarskom redu trebalo da bude od značaja
prilikom dodeljivanja autorskog prioriteta, ali je Đorđević oštro
odbio ovakvu molbu, uz objašnjenje da će najbolji pobediti.
Valdecova ideja je, a to se danas vidi u Studentskom parku,
zaista bila upečatljiva, a sudeći po pravednosti komisije i - najbolja.
Njegovo slobodnozidarsko članstvo ovog puta nije bilo od presudne
važnosti.

Venčanje kralja
Aleksandra i kraljice Marije

Pominjanje Rudolfa Valdeca u vezi je i sa plaketom koju je Velika

loža SHS „Jugoslavija” uputila njihovim veličanstvima kralju
Aleksandru i kraljici Mariji na dan njihovog venčanja 8. juna 1922.
godine u Beogradu. Povelju prepunu lepih reči i želja za budućnost
države i dinastije potpisao je veliki majstor Đorđe Vajfert. Kako
je preneo masonski list „Neimar” „na koricama je u srebrnom
okovu srebrna povelja sa likom Njihovih Veličanstava, izrađena od
skulpture profesora Rudolfa Valdeca, a na pergamentu ispisano je:
Njihovim Veličanstvima Kralju Aleksandru Prvom i Kraljici Mariji,
Velika loža Srba, Hrvata i Slovenaca Jugoslavija”.
 Povelja koju su slobodni zidari
poslali kralju Aleksandru i kraljici Mariji povodom njihovog
venčanja

Spomenik Karađorđu
Vođi Prvog srpskog ustanka spomenik je podignut na zapadnom
delu Svetosavskog platoa, a postavljen je na to mesto 1979. godine.
Skulptura na kamenom postamentu nalazi se na humci koja bi
trebalo da predstavlja zemljani bedem šanca sa kojeg je vožd
posmatrao Beograd 1806. godine, pre nego što je oslobodio grad od
Turaka.
Možda nije zanemarljiva ni činjenica da je ova humka
postavljena na piramidalnu osnovu, što bi moglo da ima veze i sa
slobodnozidarskim pretpostavkarna da je Đorđe Petrović bio jedan
od „braće”, mada za to ne postoje precizni dokazi, Oni koji
zastupaju ovu tezu kažu kako je Karađorđe u kontakt sa slobodnim
zidarima mogao da stupi pre Prvog srpskog ustanka kada je bio u
austrijskim frajkorima, među čijim starešinama je masonska ideja
bila široko rasprostranjena. Tačno je da ne postoji nikakav
materijalni dokaz o Karadorđevom članstvu u ovom redu, ali je isto
tako činjenica da je njegovo delanje, odnosno ustanak u Srbiji
protiv Turske, bio pandan evropskim stremljenjima ka ostvarenju
parole „sloboda-jednakost-bratstvo”, odnosno pokušaj da ovaj deo
Balkana krene ka buržoaskoj Evropi. Utoliko je Karađorđevo deio
išlo naruku slobodlnim zi darima onog doba.

Spomenik Knezu Mihailu

Iako za jednog od najprosvećenijih srpskih vladara, kneza
Mihaila Obrenovića, ne postoje podaci koji bi ga definitivno uvrstili
među slobodne zidare, mnogi srpski masoni tvrde da je on
nepobitno bio mason. Ovakav zaključak se uglavnom donosi na
osnovu njegove proevropske, prosvetiteijske orijentacije, ali i s toga
što je bio veliki pobornik Garibaldijevog dela. Garibaldi je bio
slobodni zidar i jedan od najznačajnijih ljudi u italijanskoj istoriji.

Spomenik knezu Mihailu Obrenoviću

U zvaničnom časopisu Velike lože SHS „Jugoslavija”, „Šestar”,

navode se beleške Sretena J. Stojkovića, koji kaže: „Spram jakih
intimnih veza koje je knez Mihailo imao sa talijanskim slobodnim
zidarima i patriotima, Macinijem i Garibaldijem, misli se da je i on
slobodni zidar. On je mogao da bude primljen u Parizu, Londonu ili
Lajpcigu.” Sreten Stojković analizira Mihailove kontakte sa
Napoleonom Trećim, ali zaključuje i „da je knez poznavao vrlo
dobro strogost i konzervativnost svoga oca, pa je usled toga bio
načisto da bi mu se za ulazak u masonsku organizaciju strahovito
osvetio u slučaju saznanja. Biće dakle da je knez Mihailo bio
primljen u Savez u najužem krugu. Uostalom to se dešava i danas u
zemljama gde masonska organizacija nije simpatična i gde se ona
jedva toleriše. Brat se registruje pod pseudonimom, brojem ili
nekim osobitim znakom”.
Spomenik knezu Mihailu napravio je takođe Italijan, Enriko
Paci, a otkriven je 1882. godine. Za svečanost prilikom otkrivanja
spomenilca vezana je priča koja je dugo kružila Beogradom. Naime,
navodno je izbio skandal zbog toga što je knez bio prikazan bez
kape. U to vreme bilo je teško zamislivo da se odrastao čovek pojavi
gologlav na ulici, a kamoli da tako izgleda konjanik. Beogradska
čaršija je dugo brujala o tome kako se Paci zbog toga silno razočarao
da je, navodno, izvršio samoubistvo.
Istina je, naravno, bila potpuno drugačija. Paci je poživeo još
dugo posle postavljanja spomenika, a navodno je bio toliko
zaljubljen u Srbiju i njene ljude da je čak i svojoj deci, u Italiji,
nadevao srpska imena.

Spomenik Moši Pijade

Postavljen je na Novinarskom trgu, ispred zgrade Politike.
Njegovo delo biće još pominjano tokom ovog pisanija, ali ovde
samo digresija da je ovaj spomenik beleg još jednom od slobodnih
zidara.
Spomenik Moši Pijade na Novinarskom trgu

Spomenik Ivi Andriću

Veliki pisac, ovenčan Nobelovom nagradom, ostavio je izuzetan
trag u literaturi. Njegovo literarno stvaralaštvo uticalo je na
generacije čitalaca. Za Andrića postoji podatak da je bio slobodni
zidar, ali i da je na krajnje neobičan način napustio ovu
organizaciju. To se, navodno, desilo pre Drugog svetskog rata, kada
je bio „previše blizak” sa suprugom Gustava Krkleca, takođe
masona. U slobodnom zidarstvu se neverstvo smatra velikim
prestupom, a pogotovo kada je takav greh učinjen sa suprugom
nekog od „braće”.
 Spomemk bardu literature Ivi Andriću

Spomenik Branislavu Nušiću

Spomenik Branislavu Nušiću nalazi se na Trgu Republike. Priča o Nušiću tek
predstoji…
 Spomenik
Branislavu Nušiću
 MAGIJA AVALE, KRALJ
ALEKSANDAR, MEŠTROVIĆ I
UTICAJ FRANCUSKE
I
Avala je „jedva” planina. Tek malo je nadmašila 500 metara
nadmorske visine, odnosno uslove da više ne bude brdo, ali to je
bilo dovoljno da ostane toliko važna i dominirajuća nad ovim
gradom.
Vekovima je bila zaštitni znak Beograda, pa je to i danas. Bez
obzira na civilizacije i vladare koji su bili gospodari grada, ona mu je
bila neka vrsta „kapije”. Ali baš kao što ovaj grad podseća na
„kapiju Evrope”, tako Avala asocira na kapiju Beograda.
Baš na tom mestu, na vrhu Avale, dogodilo se nešto što smo
želeli da razotkrijemo, a potom i protumačimo…

II
Avala svojim izgledom zaista podseća na piramidu.
I sada su za nju vezana različita predanja, poput onog da posle
Drugog svetskog rata nikada nije okončano istraživanje koje bi
pokazalo šta se zaista nalazi podno ove planine, ali ostalo je
zabeleženo da jedan mineral po njoj nosi ime i da je sama planina,
baš kao i cela njena prošlost, dostojna knjige samo njoj posvećene.
Samo ime, ,Avala”, nastalo je od turskog „havala”, što bi trebalo
da obeleži branu, „prepreku, pregradu, mesto ili objekat koji ima
pod sobom vidik koji dominira okolinom”. Ali je, takođe, sigurno da
su na njenom vrhu često bivali oni koji su pravili utvrđenja baš
zarad očuvanja grada na ušću Save u Dunav. Najzad, tu je bilo
utvrđenje i Porče od Avale, a sam grad Žrnov, koji se nalazio na
njenom vrhu, oslao je zabeležen kao veoma važan još u srednjem
veku.

Avala,
srednjovekovni grad Žrnov, kolorisana razglednica, 1910.

Možda je bolje vratiti se suštini našeg istraživanja, jer je baš

takva kakva je bila, Bogom dana, Avala mogla da posluži masonima
za interesantnu simboličku igru u „predvorju” Beograda. Oni su, a
to nije tajna, umeli u mnogim svetskim prestonicama da ostave svoj
trag, a taj običaj je i danas najviše uvrežen u Sjedinjenim Američkim
Državama. SAD su bukvalno krcate simbolima slobodnih zidara, a
masoni su ih, dabome, ostavljali upravo na kapitalnim zdanjima.
Naravno, ovakvi simboli postoje i širom sveta.
Piramida je, podsećamo, veoma važan simbol masonske
ikonografije, jer slobodni zidari se često oslanjaju na tradiciju
antičkog graditeljstva, pogotovo na sedam svetskih čuda. Tu
postoji i mnogo značajnija vezanost još za stari Egipat i njegovu
građevinsku tradiciju, pa čak i za one kulture koje su joj prethodile,
ili se uplitale u istoriju ove veoma istaknute države starog sveta.
Pogotovo je važna zarubljena piramida koja na vrhu, kao
centralnom mestu, podrazumeva prostor za „oko svevideće”, jedan
od osnovnih simbola u slobodnih zidara.
Avala je trebalo da bude upravo takva…
Uz pomoć i podršku prijatelja, tražio sam vezu ove planine i
simbola koji podrazumeva piramida u masonskoj ikonografiji.
Trebalo nam je malo vremena, ali na kraju priče mislim da ne samo
da smo je našli, nego nam je bilo potrebno neko vreme da shvatimo
koliko je očigledna, a o tome bezmalo niko nije pisao; u javnosti je
nisu pominjali čak ni oni koji slove za poznavaoce istorije.
Na putovanje ka Avali potaklo nas je razmišljanje Predraga
Batinića, koji je pretpostavio da postoji veza između jednog
spomenika na Avali i još jednog u Beogradu. Posle razgovora s njim
sve je delovalo logično, ali previše jednostavno da bi toliko dugo
Beograđanima bilo potpuno nepoznato. Poučeni iskustvom da je u
ovom gradu sve moguće, krenuli smo ka Avali.

III
Autor spomenika Neznanom junaku jeste Ivan Meštrović, što
dobro upućenima već dovoljno govori, a za one koji to nisu, poznati
vajar je bio i uvaženi mason. Veoma cenjen u Kraljevini Jugoslaviji,
a na osnovu ponašanja i stavova kralja Aleksandra Karađorđevića
prema njemu, bio je i jedan od onih u koje je vladar imao ogromno
poverenje.

Ivan Meštrović, 1883-1962

 Upravo je Ivanu Meštroviću bila poverena gradnja nekoliko
kapitalnih spomenika koji su obeležili ne samo ondašnji Beograd,
već i predratnu Kraljevinu. Sada, kada je sve to uveliko prošlost,
značajno je to da je upravo Ivan Meštrović bio jedan od
rodonačelnika rasturanja bivše države, a da je njegov sin Mate bio i
duhovni pratilac oca, budući da je bio jedan od vođa ustaške
emigracije.
Ivan Meštrović je tokom Drugog svetskog rata otvoreno
komunicirao sa Antom Pavelićem, vođom ustaške ideje, dok je
Mate ostao veran istim principima.

IV
Meštrović je, očigledno, imao odrešene ruke, novac i moć da
svoje ideje sprovede u delo. Činjenica je da se i sam kralj
Aleksandar duboko slagao s tim. U protivnom, došlo bi do
nesuglašica, a kralj je imao vlast kojom je znao takve nesuglasice da
spreči.
Uz dogovor je postojao i način - plan na koji će biti podignut
spomenik Neznanom junaku, ali tako da prikrivena masonska
simbolika ostane velika tajna za laike, ali i dalje snažan razlog da
ovde dolaze Ijudi na poklonjenje nepoznatom koji je u Prvom
svetskom ratu izgubio život braneći domovinu.
 Prilaz spomeniku
Neznanom junaku

U to vreme, posle Prvog svetskog rata, u Evropi su nicali slični

spomenici, pa su takvi monumenti bili već podignuti u Pragu i
Parizu. To je bio jedan od načina da se uz pijetet sačuvaju sećanja
na žrtve Prvog svetskog rata, a neznani junak je bio simbol svih
ratnika koji su u borbama poginuli.
Možda nije zgoreg da pomenemo i način na koji je spomenik
nastao…

V
Prvobitno, vojnik koji je poginuo od granate austrougarske
haubice sahranjen je u krateru u kome je skončao, na mestu gde ga
je eksploziia i zatekla. On je pronađen u grobu u kojem se, pored
posmrtnih ostataka, nalazio i deo granate koji ga je, očigledno,
usmrtio.

Novi spomenik
niče iza starog

Uz sebe je imao i uprtače, fišekliju, 90 metaka i dva srebrna

srpska dvodinarca.
Današnji istoričari pretpostavljaju da je nesrećnik bio
trećepozivac, dakle, relativno vremešan čovek.
Kada je donesena odluka da se posmrtni ostaci neznanog junaka
sahrane kako je to red nalagao, uz dužne počasti, predsednik
odbora bio je ondašnji predsednik Narodne skupštine Kraljevine
Jugoslavije, dr Ivan Ribar. Interesantno, kada je bio okončan Drugi
svelski rat i takozvana „narodna revolucija” koja je donela potpuno
novi režim na teritoriju Jugoslavije, na mesto predsednika
Skupštine DFJ ponovo je izabran dr Ivan Ribar.
Doktor Ivan Ribar je bio mason.
 Broz i dr Ivan
Ribar

Zanimljivo je i to da je i taj prvi spomenik, koji je bio nad

posmrtnim ostacima neznanog junaka, mogao da se dovede u vezu
sa masonskim simbolima…
Iako je posvećen nekom nepoznatom ratniku, napravljen je tako
da asocira na piramidu, što još jednom potvrđuje pretpostavku da
je sve ovo bilo deo masonskog „potpisivanja”.
Neznanom junaku su se poklonili mnogi važni masoni ondašnjeg
sveta, pa tako izdvajamo posetu Beogradu američkog generala
Daglasa Makartura. On je položio venac na prvi spomenik, u
svojstvu „načelnika Đeneralštaba Sjedinjenih Američkih Država”
1931. godine.
 Američki general
Makartur sa srpskim oficirima ispred starog spomenika Neznanom
junaku

Od masona koji su položili venac na ovaj spomenik časopis

„Šestar” je 1927. godine izdvojio Ivana Palandačića, člana lože
„Garfild” iz Čikaga, U „Šestaru” piše kako je Palandačić jedan od
uglednih članova naše kolonije u SAD i vlasnik dva masonska lista
koji se štampaju na našem jeziku. On je bio i predsednik Kluba
Jugoslovenskih slobodnih zidara u Americi.
U „Šestaru” je zabeleženo kako je Palandačić na grob neznanog
junaka na Avali položio „divan venac od prirodnog cveća okićen
dvema trakama sa državnom trobojnicom. Na trakama je natpis na
našem i engleskom jeziku u tri reda - Neznanom junaku
Jugoslovenski Klub slobodnih zidara u Americi”.

VI
Mnogo puta pomenuta reč „piramida” imala je jasno mesto i u
Meštrovićevoj ideji. Naime, od 1934, do 1938. godine trajali su
obimni radovi na izgradnji novog spomenika. Ali, da bi Avala
potpuno poprimila oblik piramide. odnosno da bi dobila jasno
masonsko obeležje, morala je da bude zarubljena na vrhu, Samo na
tom mestu mogao je da bude podignut spomenik. A da bi to bilo
realizovano, morala je da bude uklonjena jedna značajna prepreka -
utvrđeni grad Žrnov. Vojska Kraljevine lugoslavije dobila je
delikatan posao - da staru građevinu eliminiše sa vrha planine.
Oficiri i vojnici brzo su izvršili zadatak i plahinom su odjeknule
strašne eksplozije, a drevni grad pretvoren je u gomilu kamenja.
Tek posle toga mogli su da otpočnu obimni radovi na izgradnji
novog spomenika.
 Vojnici Vojske
Kraljevine Jugoslavije tokom radova
 Srednjevekovni
grad Žrnov, nekoliko minuta pre rušenja

Eksployija koja je
odnela Žrnov sa vrha Avale
Kamionima su dugo odvoženi kamenje i šut, dok je istovremeno
bio pravljen prilaz budućem monumentu. Brojni vojnici godinama
su Meštrovićevu ideju pretvarali u delo, dok Žrnov nije nasilno
„prekomandovan” u istoriju.
Sada Meštroviću ništa više nije stajalo na putu ka realizaciji
njegove zamisli. Samo, šta je on to uradio, a da drugima nije bilo
vidljivo?

VII
Nije važno samo to što je morao da zauzme sam vrh planine, već
i to što je odlučio da „dopiše” planirane simbole kako bi njima
obeležio ceo grad. Ovog puta tragao je za vezom kojom bi pokazao
jednu vrstu tajne dominacije svoje ideje prestonicom, a koju bi
mogli da razumeju samo njegovi istomišljenici.
To nije neobično kod masona, naprotiv, to je jedan od načina na
koji masoni međusobno komuniciraju, ističući značaj slobodnog
zidarstva, ali tako da laicima, odnosno „profanima” to ne privlači
pažnju.
Najzad, to je i ideja zbog koje je nastala ova knjiga.
Možda je uputno baš ovde podsetiti na to da u Vašingtonu, na
primer, postoji pet važnih masonskih zdanja koja međusobno tvore
pentagram koji bi bio uočljiv ukoliko bi se na ove građevine gledalo
iz aviona. Slične ideje nisu bile zapostavljene ni u prethodnoj
kraljevini. Jedino su česte smene vlasti sprečavale srpsku
masoneriju da učini nešto slično, pa su prevagnule ideje pojedinih
slobodnih zidara da obeleže svoje privatne kuće.

Plan Vašingtona
 Dakle, ovaj način „građevinske komunikacije” i odnosa simbola
Meštroviću je svakako bio jasan. On je ovog puta očigledno imao
drugačiju ideju.
Podsećamo da u periodu između dva svetska rata ovakvo
masonsko „potpisivanje” na građevinama nije bilo nimalo neobično.
Naprotiv, većina zdanja koja će ova knjiga pomenuti, jesu građevine
nastale upravo u tom periodu. Taj međuratni period se smatra i
vremenom kada je slobodno zidarstvo doživelo najveću ekspanziju
u Srbiji, i kada je veliki deo srpske elite, bila ona politička, duhovna
ili je pripadala industrijalcima i trgovcima, bio uključen u red
slobodnih zidara.
Najzad, poznavaoci masona i njihove istorije skreću pažnju i na
već pomenutu arhitektonsku i duhovnu komunikaciju savremenih
zgrada sa simbolima Starog sveta, pa je tako, a sada je to očigledno,
bilo i u Meštrovićevoj viziji…

VIII
Dva najpoznatija spomenika koji krase današnji Beograd jesu
Pobednik na Beogradskoj tvrđavi, odnosno „Vesnik pobede”, kako
je pre Drugog svetskog rata ovaj spomenik nosio ime, i spomenik
Neznanom junaku na Avali.
 Tada se ovaj
spomenik zvao „Vesnik pobede”

Oba su delo lvana Meštrovića. On je gradeći ove monumente,

imao uzore među građevinama Slarog sveta, koje spadaju među
sedam svetskih čuda, pa je tako, osmišljavajući spomenik posvećen
neznanom junaku, imao simbolički uzor u mauzoleju u
Halikarnasu, današnjem Bodrumu, dok je gradeći Pobednika
aludirao na Aleksandrijski svetionik, takođe jedno od sedam
svetskih čuda.
Očigledno je da je Meštrović hteo da se „potpiše” dovodeći svoja
dva spomenika, jedan crni a drugi beli, u međusobnu vezu. Ostaje
pitanje zašto je to radio?

IX
Odgovor smo potražili od Predraga Batinića koji duže od dve
decenije proučava ovu oblast i koji nas je upoznao sa nastankom
simbola iz ove priče.
Prema njegovim rečima, „bitno je da je helenizam zapravo bio
vrhunac starogrčke kulture, sa svim atributima - uspesima i
neuspesima - pravog klimaksa”.
Aleksandar Makedonski je nastojao da objedini sva kulturna i
materijalna bogatstva helenskog sveta. Kao i mnogi drugi moćni
Ijudi, bio je samoljubiv, pa je gde god je stigao osnivao gradove
kojima je davao svoje ime. U Aleksandriji, u Egiptu, pokušao je da
objedini sve vredno u kulturi, nauci, filozofiji, arhitekturi,
građevinarstvu i urbanizmu helenskog sveta, što verovatno najbolje
ilustruje riznica ondašnjeg naučnog i literarnog blaga Grka i
istočnih naroda - Aleksandrijska biblioteka, u kojoj su, pre nego što
ju je uništio požar, bile pohranjene stotine hiljada pisanog
materijala. Međutim, osim ove biblioteke, Aleksandar je ceo svoj
grad pokušao da izgrađi u skladu sa vrhunskim helenskim
principima.
U Joniji, u Maloj Aziji, nedaleko od Efesa i Halikarnasa
(današnjeg Bodruma), gradova u kojima su bila dva svetska čuda -
Artemidin hram i grobnica od crnog kamena kralja Mauzoleja (po
kome se sve monumentalne građevine naročito značajnih Ijudi
zovu mauzoleji) - nalaze se ruševine antičkog grčkog grada Prijene.
Taj grad sagrađen je po planovima Hekataja, prvog svetskog
urbaniste. Ulice su se sekle pod pravim uglom, a sistem podzemnih
bodnika omogućavao je posebnim službama da pale vatru pod
podovima stambenih zgrada, što je prvi oblik centralnog grejanja.
Postojao je i centralni kanalizacioni sistem.
Nedaleko od tog dela jonijske obale nalazi se ostrvo Rodos, na
kojem je bio izgrađen čuveni Kolos, još jedno od sedarn svetskih
čuda, koji je zapravo bio svetionik, baš kao i onaj na ostrvu Faros.
Među mnogim drugim rešenjima, Aleksandar je primenio
Hekatajeve urbanističke obrasce, pa je Aleksandrija, uz Pirej, prvi
grad u kojem su se, po ugledu na Prijenu, ulice sekle pod pravim
uglom. Po ugledu na Halikarnas, u centru Aleksandrije veliki
vojskovođa je izgradio sebi mauzolej - crni spomenik, a po ugledu
na Rodos Aleksandar je na obali podigao svetionik - beli spomenik.
To su bile međe grada.
 Tako je i Meštrović, u stvari, nastavio da prati istu ideju i da
takav simbolički zapis ostavi i Beogradu. Pored simboličkog
postavljanja mauzoleja i svetionika u okrilje jugoslovenskog
prestonog grada, Meštrović je za uzor spomeniku Neznanom
junaku uzeo grobnicu persijskog kralja Kira, na koju avalski
spomenik neobično podseća.

Monument
asocira na grobnicu persijskog vladara Kira

X
Međutim, veza između dva Meštrovićeva monumenta nije bila
samo u ovoj duhovnoj relaciji sa spomenicima starog, antičkog
sveta, već se vajar potrudio da među njima sprovede još jednu,
fizičku komunikaciju.
 Po Batinićevom savetu, pri odlasku na Avalu poneli smo
kompas, tada još ne znajući koja će mu biti namena. Uskoro smo
biti zaprepašćeni jednostavnosću onogu šlo je očigledno. Kada je
posmatrač teđima okrenut spomeniku Neznanom junaku, pogled
bi neizostavno morao da mu završi na spomeniku Pobednik.
Poznati vajar i slobodni zidar tako je postavio mauzolej da je
pravilno okrenut ka njegovom drugom monumentu. Cmi spomenik
okrenut je ka belom, a verovatnoća da je sve slučajnost veoma je
mala.

Pogled ka Beogradu: ovom trasom stiglo bi

se do srca prestonice

Nažalost, narasla šuma i nepristupačan reljef sprečavaju

radoznalog posmatrača da se lično uveri u ovu komunikaciju, i to je
bio razlog što smo uz sebe morali da imamo kompas. On nam je
samo potvrdio ovu pretposlavku, Kada smo odredili pravac i ucrtali
ga na kartu, pronašli smo imaginarnu liniiu koja vodi ka srcu
Beograda.
Čak i činjenica da je Meštrovićeva prvobitna ideja bila da se
Pobednik postavi na Terazijama, u ovom slučaju nije od velike
važnosti. Podsećamo, toj ideji su se svojevremeno usprotivile
beogradske dame, oštro odbijajući da im centralni gradski trg krasi
razgolićeni muškarac.
Pa opet, gledano sa Avale, udaljene više od 20 kilometara od
Beograda, ova razlika u uglu posmatranja potpuno je zanemarljiva.
Tako su Meštrovićevo delo i doprinos ideji slobodnog zidarstva
ovog puta bili očigledni.

Još
jedan snimak za uspomenu
Međutim, postoje i argumenti koji su među mnogim srpskim
masonima izazvali gnev zbog Meštrovićevih potonjih ideja i
postupaka…

XI
Po mišljenju mnogih istoričara masonerije, Kraljevina Srba,
Hrvata i Slovenaca, a potom Jugoslavija, bila je masonska
tvorevina. Kroz ideju okupljanja južnoslovenskih naroda Evropa je,
pored ostalog, trebalo da dobije jedan vid političke stabilnosti na
Balkanu, pogotovo jer je „stara dama” bila iscrpljena prethodnim
ratom.
Upravo zbog toga što je masonerija u toj i takvoj Kraljevini SHS,
a zatim Jugoslaviji doživela procvat i upliv u sve bitne segmente
društva, mnogi masoni su kasnije bili kivni na poteze Ivana
Meštrovića. Jer, tokom Drugog svetskog rata Meštrović kontaktira
sa Antom Pavelićem, Stepincem, odlazi kod rimskog pape i
definitivno se zauzima za ustašku stvar.
Prema zapisima Životija Đorđevića, posle rata čak i Moša Pijade
analizira Meštrovića, pominjući njegovu umetnost, i naglašava kako
se ovaj „nije oslanjao na tradiciju, bar ne na našu. On je bez osećaja
prema srpsko-vizantijskoj tradiciji. On za nju ima samo preziranje,
ali u isto vreme je baš zbog toga nesposoban da razume narodnu
pesmu, jer je ona srpsko-vizantijska. Njemu sve to izgleda suviše
pravoslavno, on hoće ‘novu religiju’… on je nacionalista, ali
hrvalski, on je religiozan, ali je katolik. Njegova najbolja dela su
skroz gotska. Ničim, dakle, spoljašnom formom ili misaonim
životom ne pripada Meštrovićeva stilska umetnost našoj sredini,
našem narodu…”
Ovako je razmišljao Moša Pijade, takođe mason.
Životije Đorđević pasionirano analizira Meštrovićev rad i tako
iznosi neke neobične detalje s niim u vezi. Nije zgoreg pomenuti da
je Ivan Meštrović bio finansijski veoma spretan čovek, i da je, u
najmanju ruku, spadao u dobrostojeće. Đorđević istiće kako je sve
do1950. godine vajar imao redovnu pomoć države u iznosu od
80.000 francuskih franaka godišnje, ali da je, bez obzira na to, sva
svoja dela posebno naplaćivao.
Samo za spomenik na Avali bilo mu je isplaćeno 120 miliona
ondašnjih dinara, i to iz ličnih sredstava počivšeg kralja.
O Meštrovićevoj „finansijskoj ambicioznosti” upečatljivo govori i
ideja da na obe strane Mosta kralja Aleksandra u Beogradu
(građevine koja je prethodila današnjem Brankovom mostu,
preciznije - građevine na čije temelje je sa obe strane Save oslonjen
današnji most) postavi skulpture. Spomenik je podrazumevao
skulpture cara Dušana i kralja Petra Prvog na desnoj obali Save,
odnosno Tvrtka i Tomislava uz levu obalu.
Gradnja spomenika Neznanom junaku bila je duga i naporna

Za ove radove Meštrović je tražio ni manje ni više nego 24

miliona ondašnjih dinara, a tadašnje Namesništvo odbilo je ovakvu
veliku investiciju. Razlog je bio očigledan - za toliki novac, kako
beleže hroničari, u Beogradu je mogla biti izgrađena i zgrada opere i
zgrada umetničke akademije.

XII
Priča o Avali, kao piramidi, odnosno Ivanu Meštroviću, kao
tvorcu najupečatljivijih beogradskih spomenika, možda i ne bi
izgledala tako autentično da svoj pečat na nju nije stavio i prvi
čovek Kraljevine Jugoslavije, kralj Aleksandar Karađorđević.
O njegovom pripadništvu masoneriji mnogo se govorilo,
nagađalo i spekulisalo, ali je konačno izveštaj francuskog poslanika
Leona Dekoa definitivno potvrdio kraljevo članstvo u
slobodnozidarskoj organizaciji. O tom periodu obimno i precizno
piše dr Ljiljana Aleksić-Pejković u knjizi „Odnosi Srbije sa
Francuskom i Engleskom 1903-1914”.
Zahvaljujući dokumentaciji Vojnog muzeja u Beogradu, kao i
predusretljivosti kustosa Marine Zeković, došli smo do fotografija
koje neumitno pokazuju kralja Ujedinitelja kao nespornog masona,
jer postupci uvek govore više od reči. Fotografije je napravio danas
nepoznati autor koji je pratio kralja tokom ceremonije polaganja
kamena temeljca spomeniku Neznanom junaku. Sve se dešavalo na
Vidovdan, 28. juna 1934. godine, po očigledno veoma toplom danu.

Poslednji snimak ispred Žrnova

Budući da je samo nekoliko meseci posle toga Aleksandar ubijen

u Marselju, ove fotografije spadaju među poslednje koje su
obeležile njegov životni put.
 Radovi na Avali:
prilika da navijači „Partizana” vide kako je zaista izgledao parni
valjak

Danas ostaje pitanje da li je Meštrović samo poštovao ideju

kralja Aleksandra da se na „masonski način” potpiše na Avali, ili je,
možda, sam bio tvorac takve ideje. Sudeći po postupcima koji su
usledili, kralj je morao da zna šta to, u stvari, Meštrović radi.

Slova koja su
pisala na spomeniku: ,Aleksandar kralj jugoslavije neznanom
junaku” danas su sastrugana…

Podsećamo i na to da je u ondašnjoj javnosti, a pogotovo u onoj

beogradskoj, vođena vrlo žučna rasprava o tome gde bi trebalo da
bude postavljen spomenik Neznanom junaku. Na kraju, bez obzira
na mnogobrojne otpore toj ideji, upravo je kralj „presekao” debatu
donevši lično odluku da crni monument zauzme mesto na vrhu
najbliže beogradske planine.
Među najvećim i najžučnijim protivnicima ove Meštrovićeve i
Aleksandrove ideje bio je Branislav Nušić, koji je često isticao kako
je heroju nastradalom u Prvom svetskom ratu mesto negde u
centru grada, i predlagao je da to bude mesto ispred Ratničkog
doma, posleratnog Doma armije, odnosno današnjeg Centralnog
kluba Vojske SCG.
Dalje je Nušić govorio o tome kako je besmisleno da takav
spomenik bude postavljen tako daleko od centra grada, čak na
Avali, jer su tamo odlazili samo imućni Beograđani, sa
ljubavnicama, kojima je, zarad diskrecije, ponajmanje važno da se
šepure pred tako važnim spomenikom. Najzad, odlazak na Avalu
tih predratnih godina, bio je privilegija samo dobrostojećeg sloja
ljudi koji su imali svoje automobile. Doduše, ni danas nije mnogo
drugačije.
Eto, to je bio Nušićev argument, ali nije bilo po njegovom.
Eto tipične nušićevske ironije, danas se tamo nalazi spomenik
posvećen upravo — njemu.

XIII
Na Vidovdan 1934. godine kralj Aleksandar je došao na Avalu
praćen oficirskom svitom u specijalnom automobilu. Gardisti su
već bili tu. Postrojeni su čekali da počne svečana ceremonija.
 Kraljevska svita
stiže na Avalu

Kralj Aleksandar
dolazi na ceremoniju polaganja kamena temeljca

Posebnu dokumentarističku snagu ovim fotografijama daje

trenutak početka svečanosti kada kralj Aleksandar drži srebrni
čekić u ruci. A srebrni čekić spada u osnovne simboličke alatke
masona. Štaviše, u skladu sa simbolima slobodnih zidara, čekić ima
posebno značenje, pa čak i kada mason umre, odnosno, kako kažu
njegova „braća” kada „ode na večni istok”, za njega se kaže i „kako
je ostavio čekić”.

Kralj Aleksandar
sa srebrnim čekićem u ruci počinje ceremoniju
Tako je, na specifičan način, posredno, kralj pokazao svoju
masonsku pripadnost, kao i simboličnu slobodnozidarsku crtu - da
obeleži i sam budući spomenik.
Tu postoje još neki detalji koji privlače pažnju. Na primer,
polaganju kamena temeljca prisustvovali su i pravoslavni
sveštenici, što još jednom skreće pažnju na masonska pravila koja
govore da se slobodno zidarstvo i pobožnost ne potiru, već
naprotiv. Masoni moraju da budu verujući Ijudi. Ovog puta
pravoslavni običaji nisu ni u kom slučaju ometali masonski obred.
 XIV
To nije bilo sve. Na fotografijama su ostali zabeleženi još neki
upečatljivi detalji koji su prethodili događaju. To su menzura sa
uljem, posuda sa vinom, kao i srebrni čekić i kamen temeljac, koji
su ceremonijalno, na bezmalo isti način, bili deo protokola kada je
polagan kamen temeljac za Kapitol u Vašingtonu, kao i za Kip
slobode u Njujorku - spomenici koji su već dobro poznati i tipični
simboli svetske masonerije.

Vino, ulje, kamen

temeljac i srebrni čekić

Doduše, ne vidi se jasno da li je tu bila i posuda sa žitom koja je redovno simbolički

prisutna u ovakvim prilikama. Sve je to deo takozvane „konsekracije” poslova koji
prethode prvom ritualnom radu u novootvorenim prostorijama lože.
Tako se može zaključiti da ovaj ritual nepobitno dokazuje
slobodnozidarski milje koji Meštrovića i kralja Aleksandra dovodi u
vezu sa ostvarenjem ove simbolične ideje.

XV
 Samo nekoliko meseci kasnije kralj Aleksandar je stradao u
Marselju, u atentatu koji je uzbunio celu Evropu i ostavio dubok
Trag na ondašnjim političkim previranjima starog kontinenta.
Postojale su bezbrojne polemike o tome zašto je do atentata
došlo. U analizi tog događaja kobnog po Kraljevinu Jugoslaviju,
isticao se tadašnji analitičar masonerije Milan Banić, dajući njegov
prikaz u knjizi „Masonerija i Jugoslavija” koju je izdao početkom
Drugog svetskog rata.
Jedni tvrde da se prema Baniću treba odnositi obazrivo, jer iz
nekih segmenata njegovog pisanja izvire žestok animozitet prema
masoneriji, mada je, navodno, i sam izvesno vreme bio član ovog
reda. Zlobnici kažu i da je tako pisao jer nije brzo napredovao u
slobodnozidarskoj hijerarhiji kao što je očekivao. Banić je čak bio i
jedan od inspiratora Antimasonske izložbe koja je 1941. i 1942.
godine održana u Beogradu.
S druge strane, Milan Banić je očigledno bio veoma dobro
informisan o tadašnjim događajima u slobodnozidarskim tokovima
Evrope, pogotovo o sukobu koji je nastao između kralja Aleksanđra
i francuskih masona. On to objašnjava na ovaj način…

XVI
„Francuska je imala dominantnu ulogu u razvoju Jugoslavije
posle Prvog svetskog rata. Gotovo da je raspolagala Jugoslavijom a
u potpunosti je davala ton društvenom životu u Beogradu.”
Pored ovih reči, Banić beleži i kako je Francuska imala monopol
na naoružavanje Jugoslavije, kao i da je „gotovo demonstrativno”
bio podignut Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu.
{Gle čuda, autor je Ivan Meštrović! - prim. Z. N.)
 Spomenik zahvalnosti
Francuskoj podignut je na mestu gde je nekada bio spomenik
Karađorđu i njegovim ustanicima

Iako je tada procvat slobodnozidarskog reda u Jugoslaviji bio

izrazit, Banić ga tretira kao „upliv francuskog Velikog Orijenta” u
našu masoneriju koja je, posebno posle Šestojanuarske diktature,
imala snažno uporište u mnogim ministarstvima. Masoni zauzimaju
mesta ministara unutrašnjih poslova, finansija, trgovine i prosvete,
socijalne politike…
Bitna za Banićevu analizu bila je teza po kojoj je, navodno, kralj
Alcksandar i pre 6. januara 1929. godine preuzeo obavezu da
Jugoslaviju neće trajno uvesti u autoritativni sistem vladavine.
Prema Baniću, kralj nije uspeo da odgovori svemu na šta se
obavezao. Uvidevši njegovu slabost, francuska masonerija mu je
okrenula leđa, pogotovo posle donošenja Ustava 1930. godine.
Krenula je velika kampanja po francuskoj štampi nazivajući
Aleksandra „kraljem krivokletnikom”. Poslednji sati njegovog
života, prema Banićevom opisu, izgledali su tako što je brod
„Dubrovnik” uplovio u marseljsku luku. Tamo su ga dočekali mnogi
iseljenici koji su uzvikivali parole „Dole kralj krivokletnik” , „Dole
ubica” i slične, da bi, navodno, Aleksandar odgovorio rečima: ,Ako
odavde izvučemo žive glave, živećemo sto godina.”
Ponos mu nije dozvolio da se povuče na „Dubrovnik”, već je
krenuo automobilom na mesto gde je trebalo da bude otkriven
spomenik francuskim herojima sa Solunskog fronta.
„Po ranijem rasporedu, automobil u koji su seli kralj i njegov
domaćin, francuski ministar inostranih poslova Bartu, trebalo je da
opkoli desetak policajaca na motociklima. Ovakva pratnja bi,
dabome, smetala izvođenju atentata. Zato su motociklisti pred
samo kretanje automobila, dobili naređenje da ga ne prate, nego da
zaobilaznim putem dođu pred spomenik koji je trebalo da bude
otkriven, i da tamo sačekaju dalja naređenja.
I tako su na prolazu iz luke u varoš, kraljev automobil pratila
samo dva konjanika koji nisu - a to je vanredno značajno - jašili
paralelno sa automobilom, pored njega da bi ga zaštitili, nego su
izmakli par koraka ispred njega!”
Kako dalje piše Banić, „već sutradan ujutru, 10. oktobra 1934.
godine predveče, francuska desničarska štampa se istakla da je
masonerija pokroviteljstvovala zaveri protiv života savezničkog
viadara i francuskog ministra inostranih poslova. Tada su posebno
istakli ministra unutrašnjih poslova Francuske republike Albera
Saroa, tvrdeći da je on mason i najodgovorniji krivac za uspeh
atentatora. Na Saroa je potom vršen toliki pritisak, da je morao da
napusti ministarski položaj”.
Docnije, kako tvrdi Banić, zvanična isleđenja po predmetu
marsejskog atentata utvrdila su da su gotovo svi bili „ustaše”, i da
su svi došli iz Mađarske, sa čehoslovačkim pasošima, na čijem čelu
je bio mason Eduard Beneš.
Konačno, Banić pominje i činjenicu da je „najžešća paljba posle
atentata bila osuta na marsejsku policiju, ali da su se oni branili
upravo 11. oktobra (dva dana nakon atentata), kroz kominike, u
kome su izneli da su bili obavešteni o mogućnosti atentata i da su
zatražili pomoć vojske, ali se ministar unutrašnjih poslova Saro
tome najenergičnije odupro, sprečio asistenciju vojske, i uputio u
Marsej dva svoja najintimnija saradnika, šefa ‘Nacionalne
bezbednosti’ Bertoena i generalnog inspektora policije Sistrona, da
bi oni na licu mesta preuzeli rukovodstvo celokupne službe
bezbednosti. Stigavši u Marsej, Bertoen i Sistron zbacili su sve
sigurnosne mere što ih je marsejska policija već bila preuzela. Njih
dvojica sprečili su da automobil s kraljem prate policajci -
motociklisti, a usprotivili su se čak i tome da ga prate dva počasna
oficira.
Betroen i Sistron, šefovi francuske javne bezbednosti, bili su
nesporno masoni, baš kao i sam Saro!”
Tako je ove događaje predstavio Milan Banić, a i danas su sve
gušće zavese koje natkriljuju istinu o tome šta se zaista desilo posle
ulaska kralja Aleksandra u Marselj.
Ovo je bila samo jedna od verzija o tome kako je kralj Ujedinitelj
„ostavio” svoj srebrni čekić…

XVII
Nesporno je da je Francuska imala ogroman uticaj na razvoj
slobodnog zidarstva, ali i na samo stvaranje Kraljevine SHS. Budući
da je detaljna analiza tog uticaja ogroman posao koji nije osnovna
tema ove knjige, možda je ipak važno pomenuti i one koji su
precizno analizirali sve što se događalo u prvoj polovini 20. veka.
Odnosom Kraljevine Srbije i Francuske u tom periodu detaljno
se bavio dr Dimitrije Dimo Vujović, koji je u knjizi „Francuski
masoni i jugoslovensko pitanje 1914-1918” ovoj temi pokušao da
pristupi bez raspaljenih strasti i znatno objektivnije nego što je to
činio Milan Banić. Tako je, upoređujući brojne faktore koji su uticali
na političku situaciju u Evropi pre Prvog svetskog rata, najavio
kako je „najistaknutiji zagovarač i radnik na uspostavljanju veza sa
francuskim masonima bio industrijalac Vasa U. Jovanović, koji je
još 1900. godine, kada je boravio u Parizu uspostavio bliske veze sa
Velikim orijentom Francuske. Od istaknutijih srpskih političara,
koji su bili masoni, za francusku masoneriju bio je vezan Ljuba
Stojanović, prvak Samostalne radikalne stranke”.

Vasa V. Jovanović

Pojašnjavajući bliskost između srpske i francuske masonerije,

Vujović iznosi mnoštvo interesantnih činjenica koje doprinose
stvaranju jasne slike o njihovom odnosu. Tako kaže da su srpski
masoni tražili i materijalnu pomoć od francuskih masona za
građenje svojih hramova. „Tako se beogradska loža ’Pobratim’
obratila 1907. godine Velikoj loži Francuske i Velikom orijentu
Francuske za pomoć za izgradnju svog hrama. Molba je naišla na
pozitivan odziv.”
U vreme Aneksione krize 1908. godine masoni snažno reaguju,
dabome preko Pariza, pa je tako Milovan Milovanović bio zadužen
da pridobije francuske masone. Milovanović je tada bio, kako beleži
Vujović, ministar inostranih poslova Srbije, blizak Pašićev saradnik
i, naravno, slobodni zidar. Ta činjenica mu je izuzetno išla u prilog u
trenutku kada ga je primio francuski ministar spoljnih poslova
Stefan Pišon koji je, takođe, bio mason.
Naravno, ništa se ne dešava slučajno. Tako je Milovanovića u
Pariz poslao lično Pašić, znajući za kontakte koje ovaj ima preko
slobodnog zidarstva. I Pašić se u celoj priči pojavljuje kao veoma
interesantna ličnost, jer sam nije bio mason, ali je zato stalno bio
okružen slobodnim zidarima. Još pri osnivanju Radikalne stranke,
u njegovom najbližem okruženju bili su ljudi za koje je Pašić
pouzdano morao znati da su masoni. Tako je, pored pomenutog
Milovanovića, slobodni zidar bio i Jovan Đaja, suosnivač radikala.
Njegova biografija je, takođe, vredna zasebne studije, ali ovde joj,
nažalost, nema mesta. Tek, važno je napomenuti da je bio rusofilski
nastrojen i da je, pored redovnih državnih poslova, radio za rusku
tajnu obaveštajnu sltižbu, da bi posle Oktobarske revolucije samo
nastavio isti posao - ovog puta za novoformiranu sovjetsku vlast.
Za Pašića, koga definitivno smatraju jednim od najvećih srpskih
političara, vezuje se i jedan od najegzotičnijih opisa masonerije.
Kada su ga jednom prilikom pitali šta misli o slobodnom zidarstvu,
odgovorio je da je „masonerija poput vatre u hladnoj, zimskoj noći.
Pored nje se može lepo ogrejati, ali onaj ko joj se previše približi
mogao bi gadno da se opeče”.

XVIII
Aktivnost srpskih masona pre Prvog svetskog rata nastavio je uz
Milovanovića i Svetomir Nikolajević, ugledni srpski političar i
mason, angažujući svoj ugled i uticaj. On je bio profesor Velike
škole i osnivač Katedre za svetsku književnost. Istovremeno,
neumorni Vasa U. Jovanović krenuo je za Pariz, dok se loža
„Pobratim” odvajala od patronata Ugarske, jer su, spram političkog
razvoja situacije, odnosi dve lože postali napeti.

Svetomir Nikolajević, 1844-1922

Jovanović je pokušao ložu „Pobratim” u potpunosti da približi

Velikom Orijentu Francuske, ali kako to nije uspeo, istupio je iz ove
lože i osnovao novu - „Ujedinjenje”. Već je samo ime lože dovoljno
govorilo o Jovanovićevom opredeljenju, a ona se u potpunosti
vezala za Veliki Orijent Francuske. Kao što je bilo realno očekivati,
njen starešina bio je Jovanović. Uz njega, veliku ulogu i angažman u
okviru lože „Ujedinjenje” imao je upravo francuski poslanik u
Beogradu Leon Deko.
Istorijski je veoma značajno da su i ostale lože bile svesne
ogromnog uticaja Francuske na većinu događaja u Evropi onog
vremena, naročito na pitanje rešavanja nacionalnih planova. U
srpskom slučaju, to je jasno pokazalo formiranje lože „Ujedinjenje”.
Kako naglašava Dimitrije Vujović, „i ostale srpske lože održavale su
tesne veze sa francuskim masonima, posebno loža ’Pobratim’, a
posle formiranja i Veliki savet Srbije. I dalje se od francuskih loža
traži materijalna pomoć za uređivanje masonskih hramova, i one se
odazivaju takvim zahtevima, a osim toga međusobno se pozivaju na
različite manifestacije i sastanke”.
 XIX
Značajna je uloga Vase U. Jovanovića u procesu srpskim
zatvorenicima 1917. godine, tzv. „Banjalučkom procesu”, kada je
više od trideset Srba bilo osuđeno na smrt. Žalba koju su podneli
austrougarskom monarhu nije izazvala nikakvu simpatiju -
naprotiv. Niko nije mogao da im pomogne. Kraj je bio jedino što im
sleduje.
Kao u filmu, na scenu stupa Vasa U. Jovanović, koji putuje u
Švajcarsku, gde uz pomoć slobodnozidarskih veza uspeva
nesrećnike da oslobodi zlehude sudbine.
 ISTORIJSKI DOGAĐAJI KOJI
SU OBELEŽILI „MASONSKI”
BEOGRAD
I
Dva puta u 20. veku Beograd je bio neobično važna tačka na
masonskom planu Evrope. Tokom svega 15 godina bio je domaćin
najpre velikog međunarodnog masonskog kongresa, 1926. godine,
da bi već krajem 1941, odnosno u proleće 1942. godine, bio mesto u
kojem je organizovana velika antimasonska izložba.
Oba događaja pobudila su pažnju, i oba su, kako se iz svega da
naslutiti, bila od velike važnosti, ne samo za masoneriju, već i za
celokupnu evropsku istoriju, kao i politiku tog doba. Ponovo se
pokazalo koliko je Beograd bio važna tačka za međuratnu Evropu,
već prema tome koliko je znamenitih ljudi, okupljenih pod okriljem
ili protiv slobodnog zidarstva, bilo u tadašnjoj prestonici.

II
Kongres masona održan je u Beogradu od 11. do 16. septembra
1926. godine. Pun naziv ovog okupljanja bio je „Manifestacija
svetskog „stobodnog zidarslva u korist mira”, a rad Kongresa se
odvijao pod predsedništvom „presvetlog brata” Đorda Vajferta.
Ostalo je zabeleženo da su Kongresu prisustvovali delegati i
zastupncii Velikog Orijenta Francuske i Velike lože Francuske,
Velike lože Švajcarske, Velikog Orijenta Španije, Velikog Orijenta
Grčke, Velike lože Mađarske, Velikog Orijenta Turske, Velike lože
Bugarske, Velike Iože Beča, Velike lože Poljske, Velike lože
Rumunije, kao i velikih loža Čilea, Meksika, Nemačke, Česke i
Portugala, zajedno sa domaćinom Velikom ložom SHS
„Jugoslavija”. Tadašnji novinski jzveštaji pomenuli su i to da su se
velike lože Holandije i Engleske izvinile što nisu mogle da pošalju
predstavnike.
Zanimljivo je da je Velika loža Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca „Jugoslavija” ponela to ime punih deset godina pre nego
što je kralj Aleksandar Karađorđević i definitivno odlučio da država
dobije to ime.
Koliko je ovo bio važan slobodnozidarski skup, pokazuje
podatak o tome koje su zemlje bile zastupljene i kolika je važnost
data mogućnosti da se, još rovita Evropa, izmučena tragičnim
iskustvima Prvog svetskog rata, okupi u jednom vedrijem i
pozitivnom svetlu. Najzad, i sam naziv ovog masonskog okupljanja
govori upravo tome u prilog.
Drugi značajan vid uvažavanja manifestacije jeste onaj koji mu je
posvetio i sam kralj Aleksandar Karađorđevič, kao i Momčilo
Ninčić, tadašnji predsednik Skupštine Društva naroda u Ženevi.
Obojici je bio poslat telegram iz Beograda, i obojica su se odmah,
uljudno i sa uvažavanjem, obratili učesnicima skupa.

Momčilo Ninčić, 1886-1949

Kralju Aleksandru Karađorđeviću masoni su poslali telegram u

kojem je pisalo: „Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Prvom,
Bled. Predstavnici 18 slobodnih masonerija od kojih je 16 iz Evrope,
sakupljeni u cilju mira u Beogradu, mole Njegovo Veličanstvo
Kralja slobodnih građana Srba, Hrvata i Slovenaca da primi uz
njihovu blagodarnost za prijem koji im je bio učinjen u Njegovoj
prestonici, uverenje o njihovoj dubokoj odanosti.”
Ista braća upućuju diplomati Momčilu Ninčiću telegram sledeće
sadržine: „Predstavnici 18 slobodnih masonerija sakupljeni u cilju
mira u Beogradu, upućuju svoje čestitke g. Ninčiću povodom
njegovog izbora za predsednika Skupštine Društva naroda. Oni
izražavaju svoje najtoplije želje za uspeh vaših napora.”
Ninčićeva pozicija je bila jedna vrsta visokog međunarodnog
priznanja Kraljevini SHS, a mesto predsednika u ovoj
međunarodnoj instituciji prestižno i jasan znak da je tadašnja
država dobila važnu ulogu u novoformiranoj evropskoj hijerarhiji.
Uostalom, već je dobro poznato da je i Društvo naroda, baš kao
kasnije i njegov naslednik - Ujedinjene nacije, bilo organizacija za
čije osnivanje su zaslužni mnogi masoni, tako da su obe institucije,
u suštini, smatrane masonskim tvorevinama.
Odmah pošto su masoni 1926. godine poslali pozdravne
telegrame kralju i Ninčiću, dobili su otpozdrav od svojih domaćina.
Odgovor, odnosno zahvalnost obojice na lepim rečima stigla je istog
dana.
Na dan kada je Kongres završio rad, doneta je i deklaracija, u
kojoj je istaknuto:
„Verna načelima socijalnim i moralnim, na kojima masonerija
počiva, Skupština izražava želju da ideje slobode i demokratije, koje
su jedine kadre da osiguraju pravdu i poštovanje među građanima,
postanu pravilo u odnosima među narodima koji su sada
emancipovani i koji su jednodušno rešeni da izbegnu povratak
ranijih stanja stvari koje su bile ruglo civilizovanog sveta.
Da bi se postigao ovaj cilj kome teži celo čovečanstvo, Skupština
želi da masonerija, koja je strasno prožeta duhom mira, preporuči i
podrži svaki pokret koji je kadar da osigura ideju arbitraže prilikom
međunarodnih sukoba.
 Skupština je za to da se pomažu svi napori koje je u ovome
pravcu učinilo Društvo naroda - kao i napori za razoružanjem, a
koji se imaju završiti potpunim uništenjem naoružanja.
Ali, opasnost sukoba izgleda da se osobito razvija na
ekonomskom terenu i zato je potrebno da se potraži miroljubivo
rešenje takvih sukoba. Izbeći ili predvideti te sukobe znači
delimično ih rešiti.
Skupština smatra da treba u svakoj zernlji da se obrazuju
masonski odbori (po inicijativi nacionalnih masonerija, a u
sporazumu sa međunarodnim) koji će istraživati načine da se
mirnim putem reše ekonomski problemi. Posredstvom
Međunarodnog Masonskog Udruženja (IMA) sva potvrđena i
postignuta rešenja mogu se posle predavati na upotrebu celoj
masoneriji.
Rastajući se, masonerija se raduje što je doprinela
međunarodnom približenju i ona želi da joj se ovakve prilike pruže
što češće.”
Najbližoj beogradskoj planini - Avali već je posvećeno celo
poglavlje ove knjige, ali sigurno nije nimalo slučajno to što su se
predstavnici svih masonskih redova prisutnih na ovom skupu
fotografisali upravo na Avali, još jednom dajući planini pored
prestonog grada tadašnje Kraljevine SHS posebno simboličko
značenje.

Slobodni zidari okupljeni na masonskom kongresu u Beogradu 1926. godine,

fotografija sa Avale

Kako pominje francuski istoričar masonerije Danijel Ligu, „u to

vreme, jugoslovensko masonstvo bilo je sastavljeno od elite svih
društvenih klasa, bez obzira na veru. Zahvaljujući tome, mogla je
da se razvije delatnost u filantropskoj oblasti, po ugledu na
engleske, američke ili skandinavske slobodne zidare. U svom
članstvu imalo je katoličke sveštenike, pravoslavno više
sveštenstvo, rabine”.

III
Okupljanje slobodnih zidara bilo je propraćeno u beogradskoj
štampi pisanjem bez senzacionalizma i prenaglašene
misterioznosti, koje bismo mogli da očekujemo recimo danas,
prilikom nekog sličnog okupljanja. Ruku na srce, takav
slobodnozidarski skup, sa javnim predstavljanjem masonskih
visokodostojnika, više se nije ni održao u jugoslovenskoj prestonici.
Tako list „Vreme” od 11. septembra 1926. godine izveštava kako
su „juče prispeli u Beograd iz svih evropskih krajeva, a danas
otpočinju kongresni rad, delegati pojedinih slobodnozidarskih
organizacija… A značaj ovakve jedne manifestacije tim reljefnije se
ispoljava, kad se ima na umu, da baš u ove dane zboruju na
Ženevskom jezeru Skupština i Savet Društva Naroda, čiji se napori
usredsređuju na delo opšteg mira”. Izveštač naglašava i kako su
„raznim vozovima u toku celoga jučerašnjeg dana stizali delegati za
masonski kongres. Dočekivali su ih beogradski masoni vrlo
srdačno”.
 Doček na
stanici: u sredini, g. Grusje, predsednik Saveta Reda

Neke stvari se ipak nisu promenile. Opisujući prispele delegate,

izveštač dalje beleži da ovi odaju utisak „povučenih, skromnih, ali i
dostojanstvenih ljudi, koji nerado govore o sebi i svojim poslovima,
a izbegavaju koliko god mogu novinare”.
Možda je ovo dobro mesto za digresiju koja bi lakše opisala kako
je javnost onog vremena poimala masoneriju, jer je takvom stavu
utro put, nekoliko decenija ranije, poznati političar i ministar
ondašnji Andra Đorđević. Sve se dešavalo u. novembra 1898.
godine, kada je na jednom od zasedanja Narodne skupštine
opozicioni poslanik Stevan Veselinović predložio zabranu tajnih
društava, posebno aludirajući na „farmasone”. Među sličnim
udruženjima kojima je, prema njegovom mišljenju, trebalo
zabraniti rad bili su i „Nazareni i spiritizam”, „jer negativno utiču i
rastaču pravoslavlje”. Treba pomenuti da je u to vreme slobodno
zidarstvo bilo na udaru, a s njim se dolazilo u sukob i preko
skupštinske govornice.

Andra Đorđević

Tada posebno mesto u istoriji srpskih slobodnih zidara

preuzima profesor Andra Đorđević, u to vreme ministar prosvete i
crkvenih đela. On je istupio pred sve okupljene poslanike i jasno im
predočio da je član ove organizacije. I ne samo to, panagirično je
govorio o srpskim masonima i njihovim ciljevima izadacima, a
posebno o tome kako slobodno zidarstvo „kao čisto humano
društvo deluje u mnogim prosvećenim zemljama, ne samo pod
zaštitom državne vlasti, već i samih vladalaca, a to je najbolji dokaz
da ono nije opasno ni za nacionalnu crkvu ni za državu”. Osvrćući
se na odnose sa crkvom, tvrdio je kako slobodni ziđari ne rade
protiv crkve, a da se i on lično bavio „pitanjima mirenja zavađenih
arhijereja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i sprečio dalje razvijanje
nemile pojave zaoštrene zavade između sveštenika”.
 To je bilo vreme kada su slobodni zidari mnogo jasnije
obznanjivali svoje članstvo u ovom redu, pogotovo kada bi osetili da
je na bilo koji način bio ugrožen ili na udaru. Navođenje ovog istupa
AndreĐorđevića pokazuje da je javnost uveliko bila informisana i o
postojanju i o delovanju slobodnih zidara.

Naslovna strana
“Neimara”
 Istoričar masonerije Sreta Stojković tada je zabeležio: „mada je
istupanje Andre Đorđevića bilo protivno pravilima slobodnog
zidarstva, koje zabranjuje odavanje takvih podataka u
nemasonskim krugovima, Đorđević je primio čestitke sa različitih
masonskih strana, a posebno iz Zagreba, od Spiridona Brusine”. On
dodaje i to da su se „od tog doba slobodni zidari u Srbiji osećali
mnogo bezbrižniji”.

Spiridon Brusina, 1845-1908

Iako je teško porediti ondašnje i sadašnje javno mnjenje, kao i

načine na koje se dolazilo do informacija, vidljivo je da su masoni
onog doba bili poznatiji u javnosti.
 Protokol masonskog
kongresa u Beogradu 1926. godine

Baš zato, diskrecije tokom održavanja Kongresa 1926. godine

gotovo da nije ni bilo. budući da je „Vreme” objavilo čak i satnicu
Kongresa, uključujući mesta gde borave svetski masoni, kao i do
tančina objašnjavajući kad i gde će ovi obedovati. Tako je prvog
danai rada izašla jasno odštampana satnica u kojoj je pisalo kako su
slobodni zidari odseli u hotelu „Palas”, dok su na ručak i večeru
odlazili u holel „Srpski kralj”. Isto je objavio i slobodnozidarski
časopis „Šestar”.

Naslovna
strana „Šestara”

Sastanke iza zatvorenih vrata slobodni zidari su održavali u

Studeničkoj 46a. U ono vreme nije bilo neobično da cela varoš zna
gde se nalazi masonska loža, pa i sami izveštači govore kako su se
u „devet sati izjutra sastali u Domu naših masona”. Tog, prvog
dana, posle pozdravnog govora Đorđa Vajferta, izabran je
predsednik ove prijateljske konferencije, a to je bio veliki majstor
Velike lože Francuske Reveršon, predsednik Međunarodnog
masonskog saveza.
Veoma pozitivan ton i atmosferu koja je javnosti bila predočena
sa ovog zbora novinari „Vremena” su prenosili uz nacionalni
optimizam i oduševljenje. Tako su pisali i „u toku prijateijskog
konferisanja primetilo se da svi, ali osobito Francuzi, obraćaju
najveću pažnju na zgodan izbor Beograda na vulkanskom Balkanu
kao simboličkoga mesta odakle treba opet da se čuje reč izmirenja
među narodima. Postoji nada da će Beograd u analima masonstva
imati isti onaj značaj koji ima Lokarno u evropskoj politici’’. Ne bez
oduševljenja, autori citiraju masone koji tvrde: „Hoćemo da
stvorimo masonski Lokarno, to će biti Beograd.”
Simbolika Lokarna, grada u Švajcarskoj, bila je još sveža tih
dana, jer je tamo 1925. godine bio potpisan pakt koji je
podrazumevao pet ugovora i arbitražnih komisija između Nemačke,
s jedne, i Velike Britanije, Francuske, Italije, Belgije, Čehoslovačke i
Poljske, s druge strane. Značaj sporazuma bio je u tome što je
definisao načine izvršenja Versajskog ugovora i precizirao granice
na Rajni i demilitarizaciju rajnske zone. Nemačkoj je tim paktom
bio zagarantovan ulazak u Ligu naroda, pa su sporazum u Lokarnu
mnogi tumačili kao način da se stvori stabilan mir u Evropi.
Upravo kada su se slobodni zidari okupljali u Beogradu,
Nemačka je i zvanično bila primljena u Ligu naroda, pa je skup u
Lokarnu dodatno dobijao na snazi i ulivao veru da će mir na starom
kontinentu biti dugotrajan. U tom svetlu masonski kongres u
Beogradu posebno je bio značajan.
Svečarskoj atmosferi u prestonici Kraljevine SHS doprinelo i to
što su svi slobodnozidarski veliki majstori koji su prisustvovali
Kongresu izabrani za njegove počasne predsednike, a u krugovima
naših masona vladalo je „veliko oduševljenje za rad Kongresa, i
velika gordost što je Beogradu suđeno da postane tako važno
istorijsko mesto u analima slobodnog zidarstva”.
Posebno mesto u beogradskoj štampi tog vremena zauzimala je
informacija o tome kako je ovo bio prvi međunarodni kongres
masona, „posle onog neuspeloga 1914. godine u Frankfurtu na
Majni, do koga, usled rata nije moglo ranije doći. Trebalo je da
prođe čitavih 12 godina da se jedan nov međunarodni kongres
ostvari”.
Ovaj skup nije mogao da prođe bez negativnih komentara, a oni
su stizali iz Italije, od Musolinija. Tako je u maju naredne 1927.
godine masonski časopis „Šestar” pisao: „Kako je poznato,
gromovnik Italije g. Musolini ogorčen je neprijatelj slobodnog
zidarstva. U svojoj borbi protiv ove institucije on se laća sredstava
vrednih inkvizicije srednjeg veka. O ovim progonima bilo je u
našem listu opetovano govora, a u 4. broju od prošle godine, strana
67, mi smo javili, kako je Musolini oklevetao veliku ložu talijansku,
da je ona spremala atentat na njega… Čini se da Musolinijevom
fašizmu nije dovoljno blato, što ga je sasipao na italijanske
slobodne zidare počev od prvog početka, što je stupio na političko
poprište. Od novijeg doba baca se na slobodno zidarstvo i u našoj
domovini. Bolo ga je osobito, što je prošle godine u septembru
održan internacionalni masonski kongres u Beogradu, pa sad sipa i
podvale i uvrede punom pregršti. Onaj kongres prikazan je najprije
kao jedna opća zavjera, koja ide za podjarmljenjem cijeloga
Balkana.”
Osim na zahuktalog Musolinija, beogradski masonski kongres je
ostavio traga i na evropsko slobodno zidarstvo, pa je tako „Šestar”
u broju od novembra 1927. godine objavio „Izveštaj Saveznom Veću
o boravku delegacije naše Vel. Lože u Parizu prilikom završenih
radova konvenata Vel. Orienta i Vel. Lože održanim 24. i 25.
septembra 1927. godine”.
Da utisci iz Beograda nisu izbledeli ni posle godinu dana
pokazuje i uvodni tekst „Šestara”: „Delegacija naše Vel. Lože bila je
dočekana veoma usrdno od celokupnog broja Braće Vel. Orijenta, a
naročito od one Braće koja su učestvovala na našoj beogradskoj
Manifestaciji od 1926. godine. Tom bratskom predusretanu su se
pridruživala i sva strana Braća koja su takođe na manifestaciji bila.
Moglo se jasno videti da je doček u Beogradu kao i sama
Manifestacija učinila dubok i trajan utisak. Pa i pri ritualnom
dočeku i ulasku u Hram učinjena je našoj Delegaciji od strane Vel.
Or. Francuske izvanredna počast jer je primljena bezobzira na
starost naše Vel. Lože prekoreda među najuglednijim
Obedijencijama.”
O istorijskom značaju ovog kongresa za masoneriju možda
najbolje govori podatak da su se 1934. godine masoni ponovo
okupili u Beogradu, ovog puta u znak sećanja na svetski kongres
održan 1926. godine. Pod pokroviteljstvom Međunarodnog
masonskog udruženja ponovo je došlo 60 predstavnika iz oko 40
evropskih i američkih zemalja, dok je tema bila ista kao na
kongresu održanom osam godina ranije - zajednički plan delovanja
u službi mira.

IV
Koliko je politika neumorna u iznalaženju novog prostora za
konflikte, toliko je istorija primorana da ih sve „pohvata” i zabeleži,
što nije nimalo lak zadatak. Jer, u vreme procvata slobodnog
zidarstva u Beogradu, te 1926. godine, malo ko je mogao i da nasluti
da će već za 15 godina u istom gradu biti organizovan jedan od
najvećih antimasonskih skupova koje Beograd pamti. I to ne samo
Beograd, već i Evropa, jer je to bila manifestacija posvećena ne
samo antimasonstvu, već su organizatori uz slobodno zidarstvo
povezali jevrejstvo i komunizam, tvrdeći da su ovo tri lica iste
pojave.
Uz duge najave kroz tadašnju štampu, u kojoj je ubedljivo
prednjačilo „Novo vreme”, javnost je bila dugo upućivana u to šta je
masonerija, dabome, u krajnje pogrdnom svetlu, da bi na kraju,
insistirajući na spektaklu, bila otvorena izložba, i to u zdanju gde je
i „samouspavana” Velika loža „Jugoslavija”, a gde su se do tada
održavali masonski radovi.

„Novo vreme”
izveštava o otvaranju antimasonske izložbe

Loža se nalazila u tadašnjoj Garašaninovoj ulici broj 8 (današnja

Svetozara Markovića), a manifestacija je otvorena u sredu, 22.
oklobra 1941. godine.
U vatrenom tekstu protiv masonerije, autor Stevo Kluić, dan
posle otvaranja izložbe, piše kako su se „sticajem upravo
fantastičnih prilika i događaja, našle pod istim krovom Velike lože
‘Jugoslavija’ tri komponentne sile organizovanog jevrejskog
kapitalizma, koji je izazvao današnji nezapamćeni sudar naroda”.
Kluić dalje dodaje: „Ma koliko su ta tri misaona smera prividno u
međusobnoj protivnosti, ona su stvarno jedno isto. Masoni će uvek
tvrditi da nisu nikakvo oružje jevreja, komunisti će se isprsiti kako
su baš oni protivnici kapitalizma, koji je već odavna sinonim
jevrejske svetske moći. Pa ipak, kujna je jedna ista - kujna tajnog
jevrejskog vođstva, koja danas ima svoje sedište u anglosaksonskim
zemljama. Organizovanom talmudizmu svesno ili nesvesno služe
sve međunarodne organizacije, s levice i desnice - bez izuzetka.
Organizacije kapitala, kao i organizacije rada ”
Koliko je skupu bio dat veliki značaj pokazuje činjenica da su
otvaranju prisustvovali nemački feldkomandant Fon Kajzenberg,
kao i predstavnici nemačkog Ministarstva inostranih poslova, ali i
veliki deo ondašnje Nedićeve srpske vlade predvođen ministrom
prosvete Veliborom Jonićem, ministrom poljoprivrede Milošem
Radosavljevićem, ministrom pošta generalom Josifom Kostićem,
ministrom narodnog zdravlja i socijalne politike Jovanom
Mijuškovićem. Tu su bili i izvanredni komesar za činovnička pitanja
Tasa Dinić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Cvetan
Đorđević, kao i pomoćnik ministra prosvete gospodin Velmar
Janković.
Izložbu je tačno u podne otvorio šef državne propagande Đorđe
Perić, rečima kako „masonstvo, ta veoma razgranata međunarodna
organizacija hoće preobražaj sveta u kome više ne bi bilo ni prirode,
ni otadžbine ni religije. Umesto svih tih dragocenih tekovina
čovečanstva, postojale bi, po zamisli masona, njihova nadvlada i
milioni zarobljenih ljudskih bića. To je, u suštini, smisao hrama
koga masoni tajno zidaju po svojim ložama širom celog sveta”.

V
Kampanja koja je pratila ovu manifestaciju dobila je podršku i
državne pošte, pa su ovom prilikom štampane četiri poštanske
marke, na kojima je pisalo ,Antimasonska izložba”, a ispod je stajao
datum - 22. oktobar 1941. Na sve četiri marke prikazana je borba
Srba protiv slobodnog zidarstva, na jednoj od njih je sunce sa četiri
srpska ocila, koje svojim sjajem zaslepljuje čoveka na čijim grudima
je šestokraka zvezda, dok se na drugoj srpski grb pobednički
pomaljao iznad petokrake koja je, simbolišući poraz, bila ispod
njega. Najupečatljivija je bila marka na kojoj čovek u srpskoj nošnji
stoji na šestokrakoj zvezdi i s naporom razdvaja dva stuba koja ga
sputavaju. Na već naprslim stubovima stoje slova „J” i „B” koja
jasno aludiraju na stubove masonske Iože - Jakin i Boaz.

Poštanska marka izdata povodom otvaranja

antimasonske izložbe u Beogradu 1941. godine

„Misija” ovih poštanskih maraka nije se završila činom propasti

Trećeg rajha i Nedićeve vlade u Srbiji, već je bila aktuelna nakratko
i tokom ratova na teritoriji bivše SFRJ na samom završetku 20.
veka.
Tako je u međusobnom „hakerskom” ratu bilo promuslimanskih
i hrvatskih sajtova koji su se domogli ovih maraka i puštali ih u
javnost, kako bi pokazali tobožnju srpsku netrpeljivost prema
masonima i Jevrejima. Time su želeli da podstaknu dodatni
animozitet Amerikanaca prema Srbima, budući da je svima jasno
koliko su masonska uporišta u SAD jaka.
Priprema antimasonske izložbe u Beogradu 1941. godine bila je
organizovana veoma pedantno i temeljno. Beogradskim novinarima
bio je obezbeđen obilazak postavke pre njenog početka, pa
izdvajamo opis iz „Novog vremena” u kojem se čitaocu dočarava
ambijent. Autor naglašava da su u prvom, manjem delu
posvećenom Sovjetskom Savezu istaknuti eksponati koji govore
„šta su Sovjeti počinili za 20 godina svoje vladavine, a posredno
rečito govori o njihovim današnjim neuspesima na frontu” („Novo
vreme” 17. oktobar 1941. godine).
U prizemlju je bila izložena engleska loža iz Džersija. Kako je
objašnjeno u listu, to je bila loža „Princ od Velsa” koja je
zarobljena kada su, tokom ratnih operacija, nemački vojnici izvršili
prepad na englesko ostrvo i tada preuzeli sve što se u loži nalazilo.
Oni su je kasnije izlagali u Nemaćkoj, da bi je ovom prilikom doneli i
u Beograd, kako bi na taj način nastavili antimasonsku kampanju.
Na gornjem spratu Garašaninove ulice broj 8 bila je izložena
rekonstruisana Velika loža „Jugoslavija”. Kako navodi autor, to je
bio „majstorski hram, onakav kakav je izgledao do rata, ili još bolje
do propasti naše zemlje, sa svim svojim rekvizitima, i celom svojom
egipatsko-asirskom ornamentikom”. Opisujući izložbu, izveštač
dalje piše: „Tu, u ovom crno-šarenom ambijentu, sa mrtvačkim
glavama, čekićima, uglomerima, mačevima i svećnjacima,
upotpunjenim petokrakim jevrejskim zvezdama, čovek zaista
dobija sliku uske povezanosti koja je vladaia između masona i
jevreja”. (U svakom od tekstova reč „Jevrej” napisana je isključivo
malim slovom - prim. Z. N.) „Engleska loža iz Džersija koja je do
sada bila izložena samo u Nemačkoj, obuhvata najglavnije delove
ornamentike, dekoracije i dokumenta. U odeljenju posvećenom
masoneriji nalazi se i jedna odaja sa arhivskim dokumentima
jugoslovenske masonerije, kao i odaja sa naročitim vitrinama, u
kojima su izložene različite dekoracije jugoslovenskih masona.”
Poseban prostor na izložbi bio je posvećen jevrejskom delu, a
unutar njega, opet, naročitu pažnju privlačila je soba Gece Kona.
Na njega su organizatori izložbe sa posebnom strašću osuli drvlje i
kamenje. U tekstu koji je potpisan inicijalima „M. Đ.” naglašava se
da je Kon bio mađarski Jevrejin Geza Kun, koji je tek dolaskom u
Beograd promenio ime. Autor je oštro osudio Kona da je uzurpirao
srpsko izdavaštvo, a optužbe su išle do toga kako su „neki autori o
svom trošku štampali knjige i plaćali mu da se na knjigama sme
staviti kako su izdanje Gece Kona…”
Autor teksta čak pominje duhovitu karikaturu Pjera Križanića,
koja je bila izložena na izložbi, na kojoj je tobože u šali
predstavljeno kako Kon vuče za nos pegaza na kome su „malne svi
naši literati”. ,Ah”, kuka on, „da je sve to samo pusta šala, a ne
gorka istina…” Međutim, „M. Đ.” iz „Novog vremena” nije dobro
poznavao sve što se dešavalo u njegovom okruženju. Ruku na srce,
verovatno nije ni mogao da zna, jer onda svakako ne bi navodio
Pjera Križanića, autora pogrdne karikature o Geci Konu.
Pjer Križanić je bio mason.
 ZGRADA DRUŠTVA SVETOG
SAVE NA DORĐOLU
I
Oličenje masonske prosvetiteljske uloge u srpskom životu prve
polovine 20, veka bilo je Društvo svetog Save na Dorćolu, smešteno
u zdanje u Dušanovoj ulici broj 13. Odmah uz ovu zgradu nalazi se i
Dom svetog Save, građevina u kojoj je danas Fizički fakultet
Univerztteta u Beogradu, koji u tom konteksiu ima svoje mesto.

Zgrada
Društva svetog Save u Dušanovoj ulici

Zgrada Društva svetog Save saziđana je 1914. godine, po

projektu arhitekte Petra Bajalovića, masona. U arhitektonskom
smislu, ovo zdanje je kombinacija više stilova, ali dominira srpsko-
vizantijski stil, u to doba veoma zastupljen u beogradskoj
arhitekturi.
Zgrada ima dva portala prema ulici Cara Dušana i jedan prema
ulici Braće Baruh. Vrh fasade plitko zasečen završava se natpisom
„Društvo svelog Save”, Preciznije, tamo je samo nekoliko
rasklimanih slova iz kojih proiaznik ne može da nasluti tačan
smisao onoga što je tu nekada pisalo.

Rasklimana slova
dodatno ruže izgled zdanja

Masonska važnost ove zgrade je višestruka. Iako je danas u

veoma lošem stanju, dotrajalom fasadom i dalje odaje utisak
dostojanstvene građevine, kakva je nekada bila. Doduše, iz Zavoda
za zaštitu spomenika grada Beograda dobili smo potvrdu da je i ova
zgrada na spisku onih koje treba da budu renovirane, pa se nadamo
da će nedugo posle izlaska ove knjige u javnost i ona povratiti
makar malo od starog sjaja, kojim je nekada zračila.

II
U ovoj zgradi bilo je sedište društva koje je sav svoj stvaralački
trud usmerilo na školovanje siročadi iz srpsko-turskih ratova. To je
bllo doba kada su masoni pokazivali apsolutni patriolizam i
privrženost državi kroz humanitama društva, pa je niklo još
nekoliko dobrotvornih ustanova. Valja pomenuii onu koja je bila
posvećena gluvonemoj deci - „Kralj Dečanski”, kao i Fond za pomoć
ratnim invalidima i deci „Sveti Đorđe”. Udruženje „Nasušni hleb”
organizovalo je besplatnu podelu hleba nezaposlenima, a stvoren je
i Antituberkulozni savez, kao i Savez za borbu protiv prosjačenja.
Istovremeno je u Zemunu bio organizovan dom za slepe, ali i
obrazovni omladinski centar.

Žalostan izgled nekada prelepe zgrade

U listu „Šestar” glasilu Velike Iože Srba, Hrvata i Slovenaca

„Jugoslavija” od maja 1927. godine, u tekstu „Slobodnozidarska
delatnost” koji je napisan u Zagrebu piše: „…čim je u osmoj deceniji
prošlog stoljeća (19. vek-prim. Z. N.) počelo slobodno zidarstvo jače
da se širi, osnovali su slobodni zidari ’Društvo i zavod za siromašnu
i zapuštenu djecu’ i u tu svrhu sagradili dom, koji još i danas
blagotvorno djeluje. Kasnije osnovali su „Društvo sv. Save” koje je
osnivalo i uzdržavalo škole u neoslobođenim krajevima južne
Srbije, te za te škole štampalo knjige. Ovo društvo sagradilo si je
lijepi dom i u njem otvorilo večernju školu i pansionat, gdje se je
izdržavalo na stotine đaka, od kud su polazili u razne škole u
Beogradu. Osobito je lijep dokaz slobodnozidarske humanosti
’Društvo kralj Dečanski’ i njegov dom za gluhonijemu djecu, komu
je kroz punih 29 godina stajao na čelu brat Svetomir Nikolajević,
dok je danas predsjednik tog društva brat Đorđe Vajfert. Tako isto i
‘lnvalidski dom sv. Đorđa’, slobodnozidarska ustanova, kojom i
danas upravljaju sve sama braća zidari na diku i ponos zidarstva i
na dobrobit mnogih nevoljnih.”
Slobodni zidari koji su učestvovali u humanitarnom radu veoma
su precizno podnosili izveštaje gde su utrošili ili investirali novac.
Ta preciznost je bila i publikovana, a osim masona u humamtarnom
radu učestvovali su svi dobronamerni Beograđani. Tako je u
izveštaju koji je društvo „Stefan Dečanski” podnelo u masonskom
časopisu „Neimar” od 16. marta 1926. godine navedena strategija
razvoja i rada društva.
„Rad društvene uprave kretan je uglavnom u dva pravca: na
jednoj se strani uprava brinula da pojača materijalnu osnovu
samoga Društva, kako bi na drugoj strani mogla što intenzivnije
pomagati svoju školu i rad u njoj… Uprava je uspela da povisi i
utvrdi mesečnu kiriju za društveni Dom koji se nalazi u ulici
Vojvode Milenka sa 15 na 20.000 dinara mesečno.
Državna pomoć našem društvu ostala je i dalje 40.000 dinara
mesečno… Beogradska Opština pritekla je Društvu novčanom
pomoći od 10.000 ditiara. Koliko radi potpunosti ovog dela
izveštaja, da na ovom mestu pomenemo i to: da je Opština rešila da
vrati Društvu 11.830 dinara, koliko je austrijska okupaciona vlast, u
svoje vreme, konfiskovala, pa docnije predala na rukovanje
Beogradskoj Opstini. Društvo je tako neto primilo od Beogradske
Opštine i obveznice 2,5 odsto ratne štete u vrednosti nominalnoj od
54.890 dinara. Ove su obveznice primljene na ime dosuđene
naknade štete, koju je Društvo za vreme rata pretrpelo…
Ukupan broj svih učenika na početku prošle godine bio je 62, na
kraju 60. Muških je bilo 51, a devojčica devet. U zavodskom
internatu bilo je 49. Dva su bila poluinternirci, a devet eksterni. Od
ukupnog broja pitomaca, njih 33 plaćali su izdržavanje, šest su
plaćali samo školarinu, a 22 su bili besplatni društveni pitomci…
.. .U toku prošle godine Društvo je primilo sledeće uloge i
priloge: Njegova Svetost Patrijarh Dimitrije priložio je na dan
prošlogodišnje slave društvene 500 dinara, vračarska zadruga
upisala je pokojnog Kostu Riznića za člana velikog dobrotvora sa
5.000 dinara, G-đa Milica Nešić član našeg upravnog odbora
upisala je svog pokojnog brata Nauna Naunovića za člana
dobrotvora sa 1.000 dinara…”

III
Društvo svetog Save u najvećem broju sačinjavali su slobodni
zidari i svi su pripadali loži „Pobratim”. Iako zgradom danas ne
dominiraju masonski simboli koji bi odmah privukli pažnju,
pažljivijem posmatraču oni neće promaći. Tako su tri ulaza -
portala urađena tako da su oivičena sa po dva stuba, dok između
njih postoji jasan piramidalni deo koji se nalazi neposredno iznad
ulaznih vrata. Diskretno, a sudeći po ljudima koji su bili angažovani
u Društvu - dovoljno jasno.
 Ulaz u zdanje koje su
sagradili slobodni zidari

Kamen temeljac zgrade Društva svetog Save položio je princ

prestolonaslednik i potonji kralj Aleksandar Karađorđević, što je
celom zdanju dalo posebnu važnost i istorijsku težinu.
Zgrada Doma svetog Save, gde se danas nalazi Fizički fakultet,
takođe ima određenu istorijsku vrednost među beogradskim
slobodnim zidarima, jer je upravo u njoj održana konferencija na
kojoj je doneta odluka o istupanju Svetomira Nikolajevića i Đoke
Milovanovića iz lože „Sloga, rad i postojanstvo”, kako bi uz braću
Andru Đorđevića, Đorđa Vajferta, Stevana Mokranjca i druge
oformili ložu „Pobratim”
Kratko pošto je ova loža došla pod zaštitu Velike lože Ugarske
„radovi” su održavani u kući dr Vojislava Đorđevića, u Gračaničkoj
ulici, preko puta tadašnjeg hotela „Grand”.
 I sama zgrada Doma svetog Save nosi neke od simbola koji bi
mogli da budu povezani onovremenskim slobodnim zidarstvom.
Ona je sagrađena 1889-1890. godine, po planovima tada
tridesettrogodišnjeg arhitekte Jovana Ilkića. Zdanje je
projektovano u duhu romantičarske arhitekture sa elementima
rane renesanse u kombinaciji sa romansko-vizantijskim motivima.
Ova prvobitno dvospratna zgrada je 1923. godine nadzidana za
sprat po projektu arhitekte Petra Bajalovića.

Šahovnica na fasađi zgrađe

u ulici Cara Dušana

Pored ostalih simbola, na ovom zdanju je jasan znak šahovskog

polja, koji u slobodnom zidarstvu ima izuzetan značaj, jer
predstavlja pod svake masonske lože. U simboličnom značenju,
„mason istinski hoda po mozaičnom temelju egzistencije i po
sukobljenim tendencijama svoje više materijalne prirode”
Neki od istoričara arhitekture ovaj medaljon sa fasade vezuju za
grb Hrvatske. Iako nam je prvobitno ostalo nejasno da li je
jugoslovenska ideja bila toliko razvijena u doba kada je ova zgrada
napravljena da bi hrvatski nacionalni simbol bio tako vidno
istaknut na Domu, stručnjaci tvrde da jeste tako. Tim pre što je na
istoj fasadi grb vezan za Šumadiju, odnosno glava vepra
prostreljena strelom, ali i simbol sa tri kune u trku, koji je opet
predstavljao simbol Slovenije. Dakle, moguće je da je na ovai način
loža „Pobratim” već na ulasku u poslednju deceniju 19. veka
nagoveštavala posvećenost jugoslovenskoj ideji.

Aluzija na Sloveniju

Ostavljamo mesto za sva tumačenja, budući da su mnogi autori,

pogotovo oni koji su analizirali arhitekturu u Beogradu posle
Drugog svetskog rata, manje-više nezgrapno izbegavali analizu
fasada koje su na sebi imale utkane slobodnozidarske simbole.
Očigledno je bilo da su to radili namerno, jer su želeli da izbegnu
komentarisanje ovih znakova. Drugo objašnjenje ne postoji, budući
da je domaća arhitektonska škola bila izuzetno kvalitetna, i da
prenebregavanje ovakvih tumačenja ne može biti protumačeno
pukim neznanjem.
Ali možda i zato današnje predstavljanje ovakvih obeležja jeste
rad koji podrazumeva mnoge teškoće i veliki broj pretpostavki.
Tek, različitog prostora za neka tumačenja, izvesno je, ima…
Sama loža „Pobratim” zauzima značajno mesto u istoriji srpske
masonerije, možda ponajpre time što se njenim osnivanjem
1890. godine ostvaruje cilj slobodnih zidara da se „stupi u što
tešnju vezu sa zapadom”. U izveštaju lože „Pobratim” iz 1892.
godine, dakle, dve godine po osnivanju, objašnjava se potreba da se
masoni približe mađarskoj loži. U izveštaju se navodi da je
„udaljenost Velikog orijenta u Rimu, pod čijom su zaštitom stajale
dosadašnje slobodnozidarske radionice u Srbiji, otežavala je u
mnogom pogledu razvijanje i napredovanje ove najplemenitije
ustanove celog čovečanstva u našem narodu, i ako su odnosi sa
Rimom u izvesnim prilikama mogli da pokažu sjajne rezultate”.
Autori izveštaja tumače kako je protekao dugi niz godina, a da
srpski slobodni zidari nisu uspeli da „ovoj uzvišenoj ustanovi daju
življeg poleta i većeg maha u našem građanstvu, kakvog ona u
istinu treba da ima…”
Tako su srpski slobodni zidari rešili da stupe u kontakt sa
Velikom ložom Mađarske, koja je unela svetlo u ložu „Pobratim”.
Interesantno je da se sve dešavalo u Austrougarskoj, u kojoj je
zakonom bilo zabranjeno delovanje slobodnih zidara u austrijskom
delu monarhije. Istorijski, tu su se isprepleli mnogi činioci, poput
onog da je Velika loža Ugarske bila među najvatrenijim
protivnicima primata Austrije u ovoj dvojnoj državi, do toga da su i
sami srpski masoni bili svesni toga da su u dotadašnjoj istoriji Srbi i
Mađari imali mnogo sukoba, Ali, eto, to je po njima bio način da se i
takve stvari zaborave i prenebregnu.
Loža „Pobratim” okupljala je mnoge značajne ljude tadašnjeg
Beograda i Srbije i sačinjavali su je, uglavnom, visoki intelektualci.
Na njenom čelu bio je Đorđe Vajfert, ali su se svojim delanjem
isticali i Jovan Aleksijević, Stanislav Binički, Andra
Đorđević, Nikola Hadži Toma, Dušan Miličević, Stevan Mokranjac,
Svetomir Nikolajević, Laza Paču, Stevan Sremac, Sreten Stojković,
Petar Ubavkić…
 Verovatno najčešće upotrebljavana
fotografija Đorđa Vajferta

Dok su jedni od njih svojim delom i dotadašnjim angažmanom

već stekli visoku reputaciju, drugi su se tek spremali da svojim
delima ostave trag u srpskoj kulturi, politici i diplomatiji.
KUĆE U VEZI SA PORODICOM
PIJADE
U Uzun Mirkovoj ulici nekoliko zgrada napravljeno je gotovo u
isto vreme i sve imaju sličnu simboliku vezanu za slobodne zidare.
Nalaze se u delu ulice bližem Kalemegdanu, između mesta gde
se Uzun Mirkova ukršta, sa jedne strane, sa ulicom Cara Uroša, a sa
druge, sa ulicom Kralja Petra (bivša 7. jula).

Skulptura boga Hermesa na fasadi zgrade na

raskršću uluca Kralja Petra i Uzun Mirkove

Prema mišljenju koje iznosi Branko Vujović u knjizi „Beograd

kulturna riznica”, četiri petospratnice sa brojevima 6, 8,10 i 12
predstavljaju stilsku i prostornu graditeljsku celinu.
Radovi na izgradnji trajali su od 1922. do 1927. godine, a ove
zgrade su urađene u duhu akademizma, sa elementima „art dekoa”.
Prema podacima do kojih je došao Vujović, izgleda da je sve četiri
zgrade projektovao i radove izvodio inženjer Samuel Sumbul,
ovlašćeni arhitekta, uz saradnju sa inženjerom H. Isakovićem. O
tome svedoče natpisi na pločama od mermera koje su ugrađene na
fasadama zgrada sa brojevima 6, 8 i 12.
Fasade su oživljene plastičnim dekorativnim motivima i
balkonima sa ogradama u obliku balustrada.
Uz ovo Vujovićevo tumačenje treba dodati da se na zgradama sa
brojevima 6 i 12 pojavljuje lik boga Hermesa na dva razllčlta načina.
Tako se na uglu zgrade broj 6, koja je ugaona, pa zahvata deo ulica
Uzun Mirkove i Kralja Petra, nalazi skulptura ovog mitološkog lika,
dok je na zgradi sa brojem 12 Hermes prikazan u reljefu na vrhu
fasade. Zgrada u Uzun Mirkovoj broj 12 imala je interesantan udeo
u beogradskom životu pre Drugog svetskog rata i zbog toga što je u
njoj bila smeštena Kolonijalna banka. O tome svedoče i inicijali ove
institucije, sa dva upletena slova „K” i „B” (dabome, ćirilična). Kako
nam je posvedočio nekadašnji žitelj ovog dela Dorćola Radoslav
Stojanović, na višim spratovima zdanja stanovali su, uglavnom,
Jevreji, a i kapital ove banke navodno je bio jevrejskog porekla. U
samom prizemlju dugo je bila frizerska radnja Ilije Orbanovića, u
kojoj je radila i njegova majka, pa zato pamti živost koja je nekada
krasila ovu zgradu.

Bog Hermes na fasadi

zdanja u Uzun Mirkovoj

O samom Hermesu, antičkom bogu i veoma čestom simbolu kod

slobodnih zidara, biće posvećen značajan deo pogovora ove knjige,
pa ćemo ga ovom prilikom samo pomenuti kao dekoraciju zgrada sa
brojevima 6 i 12 u ovoj ulici. Na poslednjoj, sa brojem 8, odnosno na
vrhu njenog čeonog dela, istaknut je reljef sa dve biljke oko kojih je
uvijena lenta u tri nivoa. Hermes je bio grčko božanstvo, jedini koji
je imao pravo komunikacije između dva sveta, bog koji ima
značajan udeo i u slobodnozidarskoj simbolici. Istina, pre Drugog
svetskog rata skulpture boga Hermesa uglavnom su bile na
zgradama banaka i osiguravajućih društava, jer su ga u najvećoj
meri „prizivali” kao zaštitnika finansijskih institucija. To masonima
nije smetalo. On je i unutar slobodnozidarske ikonografije bio
veoma bitan.

Detalj sa zgrade u Uzun Mirkovoj uiici

Kako starosedeoci ovog dela Dorćola kažu, ceo ovaj kraj od Uzun
Mirkove ulice, pa naniže, duž ulice Kralja Petra nastanjivali
su Jevreji. Tu se danas nalazi i zgrada Jevrejske opštine. Oni su tu
živeli vekovima, a po tradiciji su bili vešti trgovci. Ovaj trgovački
deo prostirao se i naniže, prema ulici Cara Dušana, i bio je
trgovinska žila kucavica, a tu su svoje radnje imali Dubrovčani koji
su se bavili istim poslom, pa odatle i naziv jedne od dorćolskih ulica
- Dubrovačka.
Među beogradskim Jevrejima početkom 20. veka regrutovano je
i dosta masona. Oni su bili ravnopravni građani Srbije, što je bilo
potvrđeno i Ustavom iz 1888. godine, a u Beogradu nije bilo
nikakvih antisemitskih ispada. Jevreji su u Evropi onog vremena
imali i svoje zasebne. takozvane Bene Berit lože, koje su mogli da
čine samo pripadnici ove konfesije, ali su bili članovi i drugih loža
koje nisu bile isključivo jevrejske. Među takvima, s kraja 19, veka,
bio je prijatelj kneza Miloša Haim Davičo, kao i Avram Ozerović,
član Glavnog odbora Napredne stranke.
Problemi sa Jevrejima masonima javljaju se od 1905. godine, što
se poklapa sa obnavljanjem rada lože „Pobratim” koja počinje
saradnju sa hrvatskom ložom „Ljubav bližnjega”. U to vreme u
Hrvatskoj narasta antisemitska struja izazvana delovanjem
katoličke crkve i njenim odnosom prema Jevrejima.
Verovatno je i to bio jedan od razloga što se u Beogradu osniva
prva beneberitska loža, sačinjena od Jevreja. Loža je počela da radi
19. januara 1911. godine,
Uz još neke istorijske razloge, Jevreji često bivaju na udaru, pa u
loži „Pobratim” raste antijevrejsko raspoloženje. Tada je zabeleženo
i nekoliko kurioziteta, nesvojstvenih masoneriji, a to je da su neki
slobodni zidari Jevreji ušli u ložu „Pobratim” tako što su bili
primorani da koriste pseudonim.
Jedan od Ijudi koji je to učinio, ispostavilo se kasnije, bio je i
Moša Pijade, čovek koji je u velikoj meri uticao na razgradnju
Kraljevine Jugoslavije i potonje uspostavljanje komunističkog
režima. Pijade se „ušunjao” u ložu „Pobratim” tako što se
predstavio lažnim imenom - kao M. Porobić, ali ni tada njegov
ulazak među slobodne zidare nije bio lak. Na nekoliko sednica ove
lože razmatran je njegov prijem, tokom 1910. i 1911. godine, da bi
tek u junu 1911. godine Porobić, odnosno Pijade, bio primljen među
tadašnju beogradsku „braću”. Njegova vezanost za srpske, a ne za
jevrejske masone izgleda pomalo neobično, ali možda i nije tako,
ako se sve sagleda sa ove vremenske distance i uzme u obzir delo
Moše Pijade koje je usledilo.
 Jasip Broz i Moša Pijade u
kaznionici u Sremskoj Mitrovici

On je očigledno bio zakleti neprijatelj Kraljevine, jer je, pored

ostalog, lično u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici potpisao
sporazum sa Miletom Budakom o međusobnom nenapadanju
komunista i ustaša. Ovaj sporazum detaljno navodi Milan Banić
u svom referatu, napisanom 1943. godine, koji je sačuvan u
Nedićevoj građi, i suštinski definiše odnos komunista i ustaša, a
samim tim i sudbinu Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i države koja
ih je nasledila. Dva člana sporazuma Milan Banić decidno navodi, a
i danas, posle toliko godina, tekst može čitaocu da sledi krv u
žilama. Radi doslednosti, navodimo ih u potpunosti:
„Član 2) Vođstvo jugoslovenske komunističke partije svesno
svoje uloge, priznaje da se Balkansko poluostrvo neće tako dugo
moći komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi
kičma, pošto je poznato da su upravo ova dva faktora uvek
sprečavala kako prodiranje Osmanlija na zapad, tako i
komunizma i Austrije prema istoku. Radi toga ovo vođstvo složno
je u tome da pripremi zajednički teren za komuniziranje
Jugoslavije i Balkanskog poluostrva i za uništenje svega onoga
što je srpsko i pravoslavne vere.
Vođstvo hrvatske ustaške organizacije predoseća da će u
slučaju da ne nastupi brza promena, hrvatski narod podleći
jugoslovenskoj podlozi i srpskoj hegemoniji. te nudi svoju
saradnju svima podjarmljenim narodima Kraljevine Jugoslavije,
a pogotovo komunističkoj partiji, kako bi se požurio tok događaja
svima sredstvima, a pod uputima ovoga vođstva.
Član 3) Vođstvo hrvatske ustaške organizacije obavezuje se da
će potpomagati i učestvovati u svima materijalnim izdacima,
demonstracijama, manifestacijama i raznim štrajkovnim
akcijama koje provode komunističke formacije.
Vođstvo komunističke partije smatra hrvatsku ustašku
organizaciju kao važnog faktora i kao pomagača u uništenju
postojećeg stanja, u postizanju ustaških ideala obećava svaku
svoju pomoć.
Vođstvo ovih partija obvezuje se da će između sebe izbegavati
sve nesuglasice i rasprave, na primer: putem javnih proglasa,
privatnih razgovora itd. te da će se obostrano bezuslovno
potpomagati u slučajevima demonstracija, revolucije ili rata, a
osobito što se tiče uništenja svega onog što je srpsko ili
pravoslavno, kao što je to naglašeno u tački 2. ovog Sporazuma.”
Priča o Moši Pijade samo naizgled ne pripada ovom mestu.
Navodno je živeo u zgradi sa brojem 6, a starosedeoci kažu kako je i
njegov otac bio jedan od vlasnika ovih zdanja.
Možda je i zato Moša sa toliko strasti želeo da uđe među
slobodne zidare?
 DELO VELIKOG MOMIRA
KORUNOVIĆA

Bez ikakve sumnje, najveće masonsko zdanje nastalo u

Beogradu između dva svetska rata jeste zgrada današnjeg
Poštanskog muzeja u Palmotićevoj ulici broj 2. Ta zgrada je
napravljena kao Ministarstvo pošta, a rekonstruisana je tokom
poslednje decenije 20. veka.

Jedna od
najvećih građevina sa masonskim simbolima u Beogradu

Restauratori su, očigleđno, poštovali originalni izgled zdanja, pa

je i danas vidljiva vaskolika masonska simbolika ove građevine, i to
u
 Poštanski muzej

punom sjaju, kao što je to, očigledno, autoru i bila namera. Sa

vrha zgrade koja dominira ovim delom grada jasno „gledaju’,
naizmenično, simboli trougla i viska, dok su šestar, visak i trougao
dominantni i sa svih ostalih segmenata ograde. Stilizovani deo šare
koja krasi veliki deo zdanja takođe pokazuje iste isprepletene
simbole, što ovu prelepu zgradu, očigledno i bez ikakve sumnje,
svrstava među najupečatljivije objekte sa masonskim obeležjima u
Beogradu.
 Neobične poruke jednog zdanja

Na samoj fasadi upleteni i ostali

simboli

Ispred ulaza u zgradu iz Palmotićeve ulice (pošto se samo zdanje nalazi na uglu ove i
ulice Majke Jevrosime), ostali su simboli primereni duhu vremena u kojem je građevina
i nastala. Tako danas na ulazu u zgradu stoji grb sa simbolima Kraljevine Jugoslavije.
 Simbol na ogradi ispred Poštanskog
muzeja

Zdanje Ministarstva pošta projektovao je poznati međuratni arliitekt Momir

Korunović, još jedan među istaknutim članovima masonske organizacije tog doba.
Izgradnja je okončana 1930. godine. Korunović je, inače, među tadašnjim arhitektama
imao istaknuto mesto i bio je rodonačelnik takozvanog srpsko-vizantijskog stila, kojim
je pokušavao da očuva deo estetske tradicije građevinarstva našeg podneblja. Uz taj
stil, u prvoj polovini 20. veka, Beogradom su dominirali akademizam i secesija, a
kasnije i moderna.
Mnogobrojni su Korunovićevi arhitektonski potpisi u gradu, a
jedan od najupečatljivijih bila je zgrada koja je prethodila današnjoj
Pošti broj 6, koja se nalazi pored beogradske železničke stanice. Ta
zgrada je imala neobičnu sudbinu, jer su veliki delovi fasade
stradali tokom nemačkog i savezničkog bombardovanja u Drugom
svetskom ratu. Posle toga, ostala je konstrukcija Korunovićevog
zdanja, ali je njena spoljašnjost bila značajno osiromašena. Sada je
to tipična socrealistička građevina, po izgledu daleko od onoga što
je moćni arhitekt zamislio i ostvario. Uzgred, i to zdanje je bilo
prepuno slobodnozidarskih simbola, pa je i danas ostalo predanje
kako mnogi predratni Beograđani nisu tačno znali šta su sve
predstavljali znakovi na tadašnjim fasadama pošte.

Impresivno zdanje pošte pored zgrade železničke stanice

Korunović svoje poštovanje i pripadnost masoneriji nije vizuelno

pokazivao samo putem javnih građevina, već je isto uradio i na
svojoj porodičnoj kući, u naselju Kotež Neimar. I tamo je, dosledno
svojoj ideji, na samoj ogradi terase prikazao trouglove ukrštene u
šestar, čineći svoje masonstvo nezaobilaznim i u segmentima svog
privatnog života.
 Korunovićev
potpis na ogradi terase u kući u kojoj je živeo

Veoma je bitno to da je Momir Korunović među današnjim

arhitektama jedan od malobrojnih neprevaziđenih učitelja i da je
njegov autoritet ogroman. Iako je u posleratnom periodu bio često
na udaru modernih kolega i kritičara, vreme je dokazalo njegove
vizije i smisao autentičnog gledanja na stvari, a u monografiji
posvećenoj ovom velikom arhitekti, dr Aleksandar Kadijević
napominje i ovo: „Iako je (Korunović) dobro poznavao savremenu
svetsku arhitekluru, u kojoj su tada prednjačili arhitekti Bauhausa i
francuske purističke avangarde, Korunović kao pravi romantičar,
ali i kao istinski stvaralac, nije želeo da zarad vrlina aktuelnosti i
avangarde odstupi od vlastitih graditeljskih ubeđenja.
Da bi se bolje razumeo Korunovićev stvaralački lik, valja naglasiti
da on umetnost nije shvatao kao teoriju, a arhitekturu kao nauku ili
tehniku. Korunović je smisao graditeljstva video u nečem višem i
svetijem. Ono je za njega bilo ’čin vere’, moralni i duhovni akt kojim
se odaje pošta duhu predaka i doprinosi ostvarenju ideala
narodnog oživotvorenja.
 INICIJALI “B.I”

I
Na nekim beogradskim fasadama očigledna je saglasnost
projektanta i vlasnika da simbol slobodnih zidara čak i dominira
građevinom. Doduše, na takav način da ma koliko znak bio krupan,
ipak ne privuče pažnju neupućenih posmatrača.

Građevina je prepoznatljiva
mogim Beograđanima

Ovog puta govorimo o zgrađi koja danas postoji na raskršću ulica

Nušićeve i Majke Jevrosime. U Nušićevoj ulici nalaze se dva ulaza
sa brojevima 22 i 24, a u Majke Jevrosime je još jedan ulaz, sa
brojem 50. Pažnju privlači i činjenica da u obe ulice postoji još
nekoliko zgrada sa sličnim, slobodnozidarskim obeležjima, ali ovu
građevmu izdvajamo kao dominantnu.
Nije teško pretpostaviti da su u predratnom Beogradu upravo
ovo bile ulice gde su stanovali moćni i ugledni ljudi, a mnogi među
njima bili su poznati i zaslužni masoni.

Vrh fasade zgrade na

raskrsnici Nušićeve i Majke Jevrosime

Simbol kojem su pridodati

inicijali vlasnika

Tako je zgrada u Nušićevoj 22-24 (tada je ulica nosila naziv

Pašićeva) napravljena po ideji arhitekte Jovana Novakovića, dok je
vlasnik bio Ilija Bogdanović. Odatle i inicijali B.I. na vrhu sfernog
čela građevine. Bogdanović nije krio svoje slobodnozidarsko
pripadništvo, pa je na samom vhu čeone fasade utisnuo veliki
medaljon sa svojim inicijalimaj i upletenim šestarom i trouglom,
ističući svoje masonstvo. Štaviše, pogled na planove po kojima je
ova petospratnica napravljena govori da je medaljon koji dominira
zgradom bio brižljivo planiran još na samim nacrtima. U tehničkom
opisu zgrade piše i da je fasada od domaće teranove, sa delimičnim
ukrasima od pravog mramora”. Izvođač radova bilo je preduzeće
Jovana Milovanovića.

Još na planu kuće Ilije

Bogdanovića bilo je važno da budu ucrtani slobodnozidarski
simboli

II
U blizini ove zgrade, tek nekoliko stotina metara dalje, nalazi se
još jedno zdanje čija fasada govori o posvećenosti vlasnika
slobodnom zidarstvu. Ova zgrada nalazi se na mestu gde se ulica
Strahinjića bana spaja sa Francuskom ulicom. Beograđani je lako
prepoznaju pošto je tu smešten Konzulat Grčke, a tu se dugo
nalazila i Grčka ambasada.
Pročelje zdanja današnjeg grčkog konzulata

U vreme kada je zgrada nastala Francuska ulica se zvala

Pozorišna. Prvobitno je građevina bila przemna, ali je vlasnik
Miladin Đorić 1921. godine dozidao još jedan sprat, pa je tako kuca
dobila izgled kakav ima i danas. Projekat je ispred Društva za
tehnićka preduzeća „Pionir” potpisao S. Vaci. Kuću krase dva velika
medaljona, jedan okrenut ka Francuskoj, a drugi ka ulici Strahinjića
bana. Medaljoni su identični i prikazuju gotovo sve simbolične
alatke karakteristične za slobodno zidarstvo. U mreži upletenih
građevinskih oruđa dominiraju šestari, uglomeri, visak…
 Medaljon sa zgrade gde se
danas nalazi grčki konzulat
 ŠETNJA OD TEHNIČKOG
FAKULTETA DO NARODNE
BANKE
I
Zgrada Tehničkog fakulteta danas predstavlja zdanje koje bi se
moglo smatrati tipičnim mestom na kome su jasno ispoljeni
slobodnozidarski simboli. Doduše, ovde postoji kompleks zgrada
tehničkih fakulteta, ali smo posebnu pažnju poklonili čeonoj fasadi
građevine gde se danas nalaze Arhitektonski, Građevinski i
Elektrotehnički fakultet.

Tehnički
fakultet u Bulevaru kralja Aleksandra

Ova zgrada je građena u periodu između 1925. i 1930. godine,

upravo u doba kada je masonerija u Jugoslaviji okupljala izuzetno
uticajno članstvo. Planove po kojoj je izgrađena zgrada napravili su
arhitekti Aleksandar Đorđević i Nikola Nestorović.
Prema mišljenju današnjih arhitekata, ovaj kolosalni objekat
svojim akademskim arhitektonskim konceptom, oličenim kroz
perfektno zanatski izvedenu opnu od veštačkog kamena, pretežno
zrači jasnoćom i prečišćenošću. Tako daje prepoznatljiv lik
perspektivnoj panorami Bulevara kralja Aleksandra od Vukovog
spomenika do ukrsnice sa Beogradskom ulicom.
Gotovo da je neverovatno kako niko o tome nije pisao niti
govorio tokom posleratnih decenija, kada su simboli toliko jasni i
upečatljivi. Pošto je prosto nemoguće da ih nisu videli, izvesno je da
nisu smeli „da ih vide”, što je mnogo verovatnije, odnosno da je
procena mnogih koji su znali šta ti simboli znače - da je bolje da
ćute. Previše umnih ljudi je prošlo ovim prostorom, a mnogo ih je i
predavalo na tom fakultetu, da ne bi prepoznali simbole slobodnih
zidara na ovoj, na neki način, posebnoj građevini.
Simbol koji posebno krasi fasađu Fakulteta jeste šestar sa ukrš
lenim trouglom. Ovaj tipičan masonski simbol istaknut je na
nekoliko mesta na fasadi zgrade, upečatljivo upućujući na prisustvo
slobodnih zidara tokom izgradnje, kao i poruku koju su hteli da
ostave nuslednicima.

Pogled na deo fasade

Tehničkog fakulteta
 Tipičan simbol
slobodnog zidarstva

II
Stari dvor je jedna od najznačajnijih reprezentativnih palata
starog Beograda. Na njegovim kupolama, koje su krasile ovo
prelepo zdanje do bombardovanja, tokom Drugog svetskog rata
nalazili su se simboli slobodnih zidara: devet pentagrama na
svakom od sedam zidova četiri kupole. U posleratnim obnovama
kupole nisu restaurirane. Pentagram, ili zvezda pektokraka tek
kasnije, za vreme rata, uzima primat u simbolici koju počinje da
proklamuje novonastala država.

Deo nekadašnje
kupole Starog dvora koju su krasili pentagrami
 U masoneriji, opet, pentagram odnosno „plamena zvezda” ili
„plamteća zvezda” jeste jedan od osnovnih i najvažnijih simbola.
Nalazi se često i na pečatima ili amblemima loža.
Pentagram je široko rasprostranjen simbol koji se, prema
„Rečniku slobodnog zidarstva” Danijela Ligua, zove i
„pentalfa”, „ako se crta unutrašnji petougaonik u stvari se dobija
pet velikih alfa”. Ovaj simbol se nalazi često među pitagorejcima
koji su ga izuzetno poštovali, a koriste ga i Sjedinjene Američke
Države, ali i nekadašnji Sovjetski Savez.
Ligu citira i Obrednik Vrhovnog saveta Francuske u kojem se
pentagram pominje na stepenu nadzornika građevina (8. stepen
Starog i prihvaćenog Škotskog obreda) gde se objašnjava: „Da bi se
prikazalo pet arhitektonskih stilova, korišćenih za izgradnju
Hrama, da bi se pokazalo pet stubova Blaženstva, da bi se
simbolizovalo pet čula bez kojih nijedan čovek nije savršen, da bi se
personifikovalo pet svetlosti masonstva.”

III
Da li je taj pentagram bio prikazan na kupolama Starog dvora,
pitali smo se, istovremeno svesni da ne možemo da dođemo do
sigurnog odgovora. Kao što su porušene kupole ove palate, tako su
traženja po nekim slobodnozidarskim idejama onog vremena danas
teško moguća.
Palata Starog dvora delo je barda srpske arhitekture Aleksandra
Bugarskog. Začeta je 1881. godine, a dovršena tri godine kasnije.
Ovo zdanje akademskog arhitektonskog koncepta postoji gotovo
vek i po. Tokom istorije menjalo je namenu, pa se tu nalazila palata
dinastije Obrenović, Prezidijum Narodne skupštine, do današnjeg
sedišta Skupštine grada Beograda.
Posle Drugog svetskog rata usledila je obnova zgrade koja je
trajala do 1947. godine, i tada je zdanju značajno izmenjen izvorni
lik. Sa namerom ili bez nje, u to ne ulazimo. Ali, ostaje pitanje da li
je obilje pentagrama napravljenih na njoj imalo i simboličku ulogu u
ondašnjem slobodnom zidarstvu. Ne bi bilo neobično da jeste.

IV

Beogradska lepotica: zgrada Narodne banke

Zgrada Narodne banke u ulici Kralja Petra broj 12 (nekadašnja 7.

jula) po mnogima je najlepša od svih u Beogradu sa
„sačuvanim” enterijerom iz doba kada je nastala. A napravljena je
davne 1889. godine po planovima Konstantina A. Jovanovića.
Nastala je kao upravno-administrativna palata Narodne banke
Kraljevine Srbije. kako sa velikim pijetetom i uvažavanjem beleži
Branko Vujović, u knjizi „Beograd kulturna riznica” današnji oblik
zgrada je dobila posle proširenja i dogradnje izvedene od 1922. do
1925. godine, a prema projektima istog autora. „Zapravo”, beleži
ovaj eminentni stručnjak „Narodna banka je Jovanovićevo
poslednje i najznačajnije životno delo. Ona zauzima ceo jedan manji
blok koji formiraju ulice Kralja Petra, Cara Lazara, Nikole Spasića i
Gračanička.”
Ono što nam je privuklo pažnju dok smo posmatrali fasadu
zgrade jeste njen vrh koji ukrašava nekoliko neobično obrađenih,
zarubljenih piramida, stilski urađenih tako da možda odmah ne
asociraju na piramidu kojoj je „uskraćen” vrh.

Vrh fasade
Narodne banke u ulici Kralja Petra gdej e neko vreme stolovao i
Đorđe Vajfert

Da li je Konstantin Jovanović mogao da ima kontakte sa

slobodnim zidarstvom onog vremena, ili je, možda, u pitanju obična
zabuna nas koji smo posmatrali fasadu ove zgrade? Da li je odgovor
u tome što je prvi mason onog doba Đorđe Vajfert bio prvo veliki
majstor Ujedinjene Velike lože SHS, a potom Jugoslavije? A da je u
to vreme bio guverner i viceguverner Narodne banke.
 KUĆE VELIKIH GRADITELJA
I
U ulicama Svetog Save, Zmaj Jovinoj, Internacionalnih brigada,
Hilandarskoj, Kneza Miloša… stoje zdanja koja i danas nose
očigledne simbole svojstvene slobodnom zidarstvu, iako je vreme
njihove izgradnje vezano za prvi deo prošlog veka.
To je bilo vreme kada je masonerija u Beogradu imala veoma
buran život, i kada je doživljavala jednu vrstu ekspanzije u kojoj
nije bila retkost da se vlasnici zgrada veoma jasno potpisuju na
fasadama, odajući na taj način svoju pripadnost slobodnim
zidarima.
 Pogled na zgradu
u ulici Svetog Save 10

Na čeonoj fasadi kuće u ulici Svetog Save broj 10, koja je jedna
od porodičnih kuća izgrađenih u tom periodu, iznad obe terase
jasno stoji simbol trougla ukrštenog sa šestarom. Bezmalo isti takav
simbol, takođe na vrhu fasade, nalazi se na zgradi Damjana
Brankovića, svega stotinak metara odatle, u Bulevaru JNA broj 2.
 Upečatljiv
slobodnozidarski simbol iznad terase

Ova kuća pripadala je Stojanu Veljkoviću, predratnom arhitekti i

inženjeru, a izgradnja je trajala od 1927, do 1929. godine. Na
rukohvatima originalnih vrata, koji se i danas nalaze na ulazu u ovu
lepu kuću, ostali su ispisani inicijali „S” i „V” naravno, ćirilićnim
pismom. Veljković je, prema rečima njegove unuke Branke Pavlović
završio Veliku školu, kako se tada zvao univerzitet, i bio je veoma
lojalan i vatren član Demokratske stranke Ljube Davidovića.
Jedan od istorijskih događaja koji je u vezi sa ovom kućom bila je
poseta dr Vlatka Mačeka Beogradu, kada je Veljković ustupio
upravo ovo zdanje da u njemu budu održani važni politički
razgovori ondaašnjeg državnog političkog establišmenta sa
hrvatskim političarom i njegovim najbližim saradnicima. To su bili
razgovori koji su prethodili konačnom potpisivanju sporazuma
„Cvetković-Maček”. Ogroman broj ljudi koji je prisustvovao celom
činu pokazivao je, kako znake sklonosti ka mirnom rešenju „priče”,
tako i optimizam koji je bio neopravdan pred Drugi svetski rat.
 Politički lideri
1938. godine na terasi ove kuće
 Demonstracije
ondašnje opozicije pred kućom Stojana Veljkovića u ulici Svetog
Save

Kao danas: večito su se Ijudi nadali da

će im političari doneti boljitak

Međutim, Veljkovićeve kćeri Nadežda i Jovanka žive u ubeđenju

da njihov otac nije bio mason, i da nije imao nikakve kontakte sa
slobodnim zidarima. Kako tvrde, čak ni prilikom selekcije njegovih
ličnih stvari, posle Veljkovićeve smrti, a prilikom ostavinske
rasprave, nisu primetile nijedan neobičan garderobni deo, poput
masonske kecelje ili belih rukavica, koji bi na bilu koji način
povezivao predratnog arhitektu i političara sa redom slobodnih
zidara, iako se Stojan Veljković, rođen 1873, upokojio jula 1941.
godine, ostavivši članovima svoje porodice tajnu zašto je tako jasno
istaknut masonski simbol na fasadi njegovog doma.
Napustio je ovaj svet slomljenog srca, jer mu je iste godine,
odmah po početku rata, umrla kćer Ružica, da bi on sklopio oći u
julu iste, okupacione 1941. godine. Prema svedočenju njegovih
najbližih, gledao je kako jedna za drugom nestaju zgrade koje je
projektovao i koje su oličavale njegov život. Samo jedno od njih bilo
ie zdanje koje je stajalo na mestu današnje palate Politika. Kako su
se, jedna po jedna, rušile pod aprilskim bombama, tako je i on
kopnio, gledajući propast svog živolnog dela, A to je najteža
sudbina za čoveka koji je svoj život posvetio građevinama i
građenju, kako u duhovnom, tako i u materijalnom smislu.
Međutim, na osnovu podataka do kojih smo došli daljim
istraživanjem, kao i iz albuma sa fotografijama koje nam je ljubazno
ustupila njegova unuka Branka Pavlović, lako smo zaključili da je
Veljković bio značajan član slobodnozidarskog reda.

II
Možda je prilika da napomenemo nekoliko događaja nastalih
tokom gradnje pojedinih zdanja, a bili su karakteristićni za masone
onog doba. Tada nije bila retkost da se sami izvođači radova, ili
građevinci koji su se bavili plastičnim dektiracijama i reljefima,
dakle, najdelikatnijim delovima fasade, na supiilan način „potpišu”,
tako da ni sam vlasnik zgrade nije stoprostotno siguran šta takva
„dekoracija” znači. To je bilo moguće kada su graditelji vlasniku
zdanja hteli, uslovno rečeno, da „podmetnu” masonski potpis,
kojeg ovaj ne bi bio svestan. I takav gest mogao je da se desi
neprosvećenim a bogatim trgovcima, kojih je bilo i tada, kao što ih
ima i danas.
Međutim, teško je poverovati da je tako bilo sa Veljkovićem koji
je i sam izučio najviše građevinske škole u ondašnjoj državi. Najzad,
čak i da je bio u tolikoj meri neobazriv, ne bi moglo da se desi da mu
takav „detalj” promakne dva puta, kao što je to slučaj sa njegovom
kućom.
Ako bismo doveli u pitanje autentičnost takvog simbola, onda
nju sigurno opovrgava zgrada Damjana Brankovića, koja ima isti
takav znak, a o Brankovićevom lojalnosti masonima posebno ćemo
govoriti.
Primera o tome kako članovi domaćinstva nisu znali za
slobodnozidarsko članstvo glave porodice bilo je i ranije, a
pogotovo početkom Drugog svetskog rata, u vreme oštrog
nacističkog obračuna sa masonima. Jedan od upečatljivih objašnjen
je u knjizi Jare Ribnikar „Život i priča”, kada u memoarskom
kazivanju objašnjava kako je njenog supruga Vladislava Ribnikara
iz zatvora na Banjici izbavilo upravo članstvo u slobodnozidarskom
redu. Ona beleži: „Mnogo kasnije sam se zapitala šta li su značile te
rukavice. Da nije Vlada pripadao nekoj grupi ljudi kojima su bele
rukavice nekakav simbol? I setila sam se čudnog Švajcarca. Setila
sam se i doktora Vajnmana. Da nije i on, pre rata, bio povezan
nekim tajnim međunarodnim vezama sa nepoznatim ljudima? Ne
znam ništa o masonima, da li su postojali u mojoj blizini? To bi bilo
nekakvo objašnjenje pojave Švajcarca i njegovog nepokolebljivog
stava da odem što pre kod Vajnmana i da samo on može Vladu da
izvuče. To bi mogao da bude razlog što je Vajnman otišao na
Banjicu.”
Ovakva tajnovitost, čak i prema bračnom drugu, danas nije
uobičajena, čak ni poželjna u redu slobodnih zidara. Naprotiv,
smatra se da kandidat ne može da pristupi masoneriji ako nema
izričitu saglasnost supruge da to uradi. Takođe, slobodni zidari
među svojim redovnim godišnjim skupovima organizuju i
takozvane „bele večere”, na kojima neizostavno prisustvuju i
njihove žene. Ajedan od najvećih grehova, kako prema supruzi,
tako i prema „braći” sa kojim sedi u loži, slobodni zidar može da
počini ako prevari ženu da je na „radovima” u loži, a to koristi kao
objašnjenje za neki nedoličan i neveran čin.
Tokom godina koje su prethodile Drugom svetskom ratu
očigledno nije uvek bilo tako, o čemu govori i svedočenje Jare
Ribnikar. Mnogi su slutili nepovoljan razvoj događaja za slobodne
zidare. Uostalom, zato je Velika loža „Jugoslavija” „samouspavana”
1940. godine, znatno pre samog početka ratnih sukoba. U takvom
okruženju nije bila retkost da se pojedini među braćom ogluše o
neka pravila, i da svoje slobodnozidarsko pripadništvo ne odaju čak
ni svojim najbližim članovima porodice.
Tako nije do kraja moguće biti izričit kada se komentariše kuća
Stojana Veljkovića u ulici Svetog Save, kao što nije moguće biti
potpuno precizan prilikom traženja „krivca” koji je odgovoran za
masonska obeležja na fasadi ove kuće.
Možda baš zbog burnih vremena koja tako često „protutnje” kroz
Beograd, nije lako pronaći sve uzročno-posledične veze koje su
prouzrokovale neki događaj. Ali, izvesno je to da je Veljkovićeva
kuća bila jedno od mesta koje je predratno slobodno zidarstvo u
Beogradu poznavalo.

III
U naselju Kotež-Neimar nalazi se još nekoliko porodičnih zgrađa
koje su nastale tokom prvih decenija 20. veka, koje su vlasnici ili
graditelji obeležili simbolima slobodnog zidarstva.
Pored doma Momira Korunovića, koji je već pomenut i čija se
porodična kuća nalazi u Lamartinovoj ulici broj 10, jedna zgrada
posebno privlači pažnju, sa adresom Internacionalnih brigada broj
30. Ova porodična kuća na ugaonom spoju dve fasade ima dva
istaknuta medaljona, od kojih na jednom piše godina izgradnje -
1925. Simbol u vezi sa kojim je greška nemoguća jeste onaj koji se
nalazi na uglu zdanja i na kojem su istaknuti, osim inicijalna autora,
ukršteni šestar i uglomer. Ispod njih se nalaze tri tačke,
raspoređene kao da tvore jednakostranični trougao.

Izgled kuće u ulici

Internacionalnih brigada 30 i masonski znak i godina kada je kuća
sagrađena

Kada se ovako postave tri tačke, one jasno ukazuju na to da je

potpisnik mason. Štaviše, i prilikom korespondencije u ono doba,
bio je uvrežen običaj da slobodni zidar koji se obraća nekome za
koga nije pouzdano siguran da je mason, uz potpis stavi i tri tačke,
raspoređene tako da čine ovakav trougao. Tako je onaj koji šalje
pismo testirao primaoca, a ovaj bi u odgovoru ili dao do znanja da
razume smisao potpisa, ili, jednostavno, ne bi prepoznao da te tri
lačke bilo šta znače, a pošiljaocu bi već posle prvog odgovora bilo
jasno da li mu je korespondent „brat” ili nije.
Ovakav raspored tri tačke našli smo na vrhu čeone fasade, na
znatno starijem zdanju u Zemunu, u Ičkovoj kući, domu jednog od
prvih srpskih masona Petra Ička.
 Ičkova kuća u
Zemunu

Detalj sa fasade

Vlasnik kuće u Internacionalnih brigada broj 30 bio je profesor

Dragomir Tadić koji je ovo zdanje i projektovao kao svoj porodični
dom. Ovaj čovek je imao burnu biografiju, a ispostavilo se da je bio
izuzetno principijalan i odan Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To ga nije
ometalo da bude član slobodnozidarskog reda, što je jasno pokazao
i na fasadi svog doma.
Rođen je 1893. godine, a studije je započeo u Drezdenu.
Početkom Prvog svetskog rata napušta studije i kao jedan od
nezaboravnih 1300 kaplara prolazi pakao sa srpskom vojskom, kao
i njen legendarni povratak kući. Po završetku ratnih sukoba Tadić
odlazi u Torino, pa u Italiji okončava studije, a nedugo zatim i
doktorira. Po povratku u zemlju bio je profesor Arhitektonske škole
od njenog osnivanja, 1924. godine. U biografiji ovog arhitekte
neobične energije i predanosti ostalo je zabeleženo da je
projektovao 151 crkvu, uključujući i obnovu poznate Voždovačke
crkve u Beogradu. Izradio je i mnogo zvonika i crkvenih portala, a
prema njegovoj ideji izgrađen je i ulaz u Botaničku baštu
„Jevremovac” u Beogradu.
Posle okončanja Drugog svetskog rata potpuno se posvetio
restauraciji manastira. Tadić nije imao nikakve političke
nedoumice, te je „glatko” odbio da uđe u Komunističku partiju, što
mu je sigurno zatvorilo vrata Arhitektonskog fakulteta, iako je imao
znanje i kvalifikacije kakvi su tada bili potrebni ovoj prestižnoj
naučnoj ustanovi.
Kako nam je objasnila njegova unuka Gordana Tadić, ovaj
arhitekta je tokom svog radnog veka projektovao i kraljev
letnjikovac u Miločeru, ali i pravoslavnu crkvu u Engleskoj, u
Birmingemu, gde se nalazio kao bolesnik ratne 1942. godine. Tadić
je prvo bio nemački zarobljenik Vojske Kraljevine Jugoslavije, jer je
rat dočekao u uniformi, da bi se kasnije, bačen nepredvidljivom
ratnom sudbinom, obreo u Velikoj Britaniji.
Dragomir Tadić je umro 1976. godine, a u znak priznanja za
projektovanje i restauraciju brojnih manastira, sahranjen je u porti
manastira u Rakovici.

IV
 Kotež-Neimar, čijom ulicom Internacionalnih brigada dominira
Tadićeva zgrada sa brojem 30, arhitektonski je veoma značajan za
Beograd, a mnogi ga po kvalitetu i umetničkim dometima
svrstavaju ispred Dedinja i njegovih palata. Sam naziv „Kotež-
Neimar” potiče od francuske reči cottage što znači vila, a „Neimar”
je bilo ime preduzeća koje je u ovom delu grada pravilo neke od
zgrada.
Naziv „Kotež” kasnije je bio prevođen i kao „predgrađe sa
vilama”, što je bio i najispravniji naziv za ovo mesto, u vreme kada
su takve zgrade nicale. I danas se vide predratni natpisi na mnogim
kapijama, sa imenima koje su vlasnici nadevali svojim vilama.
Masoni onog doba, gotovo bez razlike, bili su imućni ljudi, a u
Beogradu ih je bilo dosta, pa nije neobično što nisu bili retki u
ovom, tada ekskluzivnom delu grada.
Jedna fasada, takođe, privlači pažnju, a nalazi se sa dvorišne
strane vile „Nešić”, na uglu Internacionalnih brigada i ulice Petra
Kočića. Preciznije, zgrada se nalazi na adresi Petra Kočića broj 3. Na
delu kuće koji je okrenut ka dvorištu reljefno su prikazana tri
mališana koji liju beton i pokušavaju da naprave svoju građevinu.
Na samom medaljonu vide se dva dečaka koji zdušno, zajedničkim
snagama prelivaju beton koji su zahvatili velikom kašikom, dok se
treći nalazi pored minijaturne građevine koja na reljefu podseća na
atinski Partenon, a tu slikovito kako simbolizuje hram.

Mali neimari grade hram

 Ovakva simbolika i alegorije vezane za slobodnozidarski red nisu
bile retkost, pogotovo stilizovane figure dečaka, kakve smo viđali i
na zgradi Damjana Brankovića. Mališani su prikazani u pokušaju da
ovladaju graditeljskom veštinom, a simbolički put njihovog
duhovnog stasavanja, po pravilu, nije ni kratak ni jednostavan.
Pogled na fasadu ove zgrade nagoveštavao je to da je vlasnik bio
povezan sa slobodnim zidarima, ali ovo zdanje nema drugih
simbola koji bi govorili u prilog masonskom statusu vlasnika.
Međutim, i ova „misterija” je bila veoma brzo rešena. Vlasnik ove
kuće bio je Milan Nešić, ugledni slobodni zidar prve polovine 20.
veka.
Istini za volju, svaki put kada bi priča počela da nas vodi ka
nekoj od porodica koje su imale veze sa masonerijom, ispostavilo se
da su autori zdanja bili ljudi od velikog značaja za onovremeni
Beograd. Tako se i ovog puta ispostavilo da je supruga Milana
Nešića bila gospođa Angelina Nešić, druga dama arhitekta u istoriji
Srbije. Prva je bila Jelisaveta Načić.
Kako nam je ispričala njihova kći Olga Aleksić, rođena Nešić, vila
„Nešić” završena je 1926. godine. Prema njenom saznanju, njen
otac Milan u to vreme još nije bio slobodni zidar. Kasnije je saznala
da je pripadao loži „Istina”. Tada devojčica, Olga je zapamtila kako
je njen otac imao ormar u kojem su se nalazile uredno opeglane
košulje. Kao i svako dete, i ona je želela da se poigra očevim
stvarima i jednom je nepozvana „zavirila” tamo gde je našla, kako je
zaključila, beskrajno interesantne stvari. Pažnju joj je privukla
omanja kutija teget boje na kojoj je pisalo ime lože - „Istina”, dok joj
je posebno zanimljiva bila kecelja koja se tamo nalazila. Devojčica
je, sva ponosna, otkrivši ovaj neobičan garderobni deo, otišla u grad
opasavši kecelju kako bi se pohvalila. Povratak kući joj je upriličio
ogromnu neprijatnost, jer je otac bio veoma besan, i, kako se seća
gospođa Olga, tada je doživela strašnu grdnju. Više joj nije padalo
na pamet da priđe očevim stvarima.
 Za razliku od onih koji kriju da su potomci slobodnih zidara, ili
jednostavno kažu da o tome nisu ništa znali, Olga Aleksić, rođena
Nešić, o masonima kojima je pripadao njen otac ima izuzetno
visoko mišljenje. Ona se sa pijetetom seća oca koji je, pored ostalog,
bio predsednik Jugoslovensko-poljske lige, a to je na njega, odmah
po okupaciji, skrenulo pažnju Nemaca. Kako je posvedočila Olga
Aleksić, nacistički vojnici su napravili premetačinu u kući, „sve su
preturili i odneli mnoštvo depeša i knjiga”. Ono što nisu pronašli,
pamti gospođa Olga, njena majka je brižljivo zakopala u bašti svoje
kuće, i sav taj materijal je istrulio.
Pričajući o predratnoj masoneriji, Olga Aleksić kaže kako je
veoma ponosna na očev status u toj organizaciji, ali i da je, prema
njenom mišljenju, tada u masoneriju bilo nemoguće ući „nekome
ko nije častan i pošten”. „Tada je u Beogradu, koji je bio mnogo
manji nego danas, moglo na prste jedne ruke da se nabroji ko
krade.” Kako se ona seća, to je bio drugačiji grad od ovog danas.
„Sada odavno nemamo dovoljno prstiju da nabrojimo sve koji bi
poneli taj epitet.”

V
Još jedna porodična zgrada obeležena je na sličan način, a nalazi
se u samom centru grada, u Zmaj Jovinoj broj 6. U vreme kada je
zgrada napravljena, 1926. godine, ova ulica je nosila ime Kneginje
Ljubice. Zdanje je sazidano prerna nacrtima beogradske filijale
arhitektonske radionice Matije Bleha, koja se nalazila u Čika
Ljubinoj ulici.
 Zgrada u Zmaj Jovinoj
ulici

Već po običaju, zgradom dominiraju skulpture koje privlače

znatno više pažnje nego sami masonski simboli. Tako su u samom
vrhu glavne fasade glomazne skulpture nazvane „Srbijanac i
Srbijanka” sa industrijskim točkom. I muškarac i žena obučeni su u
narodnu nošnju, s tim da žena u rukama ima preslicu, a čovek
gusle. Uz ovu skulpturu, na njenom centralnom delu, nalazi se
industrijski točak koji bi mogao da bude simbol poštovanja trenda,
a istovremeno i uklapanja u ondašnje ritmove savremenog,
industrijskog sveta.
 „Srbijanac i Srbijanka” i danas gledaju
na prolaztiike ove zgrade

U sredini pročelja ove zgrade nalazi se medaljon u reljefu, na

kome se još može razaznati otvorena knjiga, uz nekoliko ucrtanih
masonskih alatki koje su simbolički prisutne prilikom obavljanja
slobodnozidarskih rituala.

Medaljon na čeonom delu

VI
U Hilandarskoj ulici sa brojem 11, na samom spoju sa ulicom
Đure Daničića, stoji kuća čiji je vlasnik bio arhitekta Milan
Antonović. Zgrada je građena tokom 1907. i 1908. godine prema
projektu samog vlasnika. Na njoj je vidljiv masonski simbol koji
prikazuje trougao i visak, mada ti detalji arhitektonske plastike
nisu toliko upečatljivo i kvalitetno urađeni, kao što je to na ostalim
kućama koje smo pomenuli u ovom poglavlju. Doduše, možda je
tome krivo i vreme, odnosno gotovo pun vek od kada je kuća
napravljena, pa je i ono uticalo da se znakovi blago istroše.
 Pogled na zgradu
u Hilandarskoj 11

Detalj sa Antonovićeve zgrade

Kuća tog uglednog arhitekte menjala je vremenom, kako

vlasnike, tako i namenu. U Drugom svetskom ratu navodno su je
koristile nemačke okupacione snage, dok je sada vlasništvo
Komercijalne službe Radio-televizije Srbije.
Antonović nije bio autor samo tog zdanja, već je neposredno
preko puta i danas veoma lepa kuća koja je napravljena približno u
isto vreme, i u kojoj je živeo njegov brat. Na tom zdanju, sa
adresom Hilandarska broj 9 nema tako upečatljivih masonskih
simbola, ali je građevinski kvalitetnije izvedena, pa je proglašena
spomenikom kullure. U tom zdanju sada se nalazi ambasada
Brazila.
Antonović je bio poznati i priznati arhitekta onog doba, pa je, na
primer, njegovo delo i palata ,Anker” na Terazijama broj 28, kao i
zdanje u Njegoševoj ulici broj 1, koje je sagrađeno namenski za
„Društvo za ulepšavanje Vračara”. Strastveni graditelj ipak je bio
najpoznatiji kao autor projekata za više od stotinu privatnih
beogradskih zgrada, što ga dovođi u red najproduktivnijih i
najpoznatijih beogradskih arhitekata.
Još jedan elitni deo grada nije mogao da ostane bez vile na kojoj
bi se našli slobodnozidarski simboli, a to je ulica Kneza Miloša. Taj
deo grada i danas je rezidencijalni, i u njemu se nalazi veliki broj
diplomatskih predstavništava, uglavnom smeštenih u vile koje su
gradili ugledni predratni Beograđani. Prelepe porodične i poslovne
zgrade su, dabome, posle „narodne revolucije” „nacionalizovane” -
kako je bio zvaničan termin za državnu otimačinu.
To je, u prvo vreme, omogućilo novonastaloj državi da u ta
zdanja smesti tek pridošle komunističke moćnike koji su, međutim,
uskoro pokazali mnogo više ambicija za rešavanje stambenog
pitanja na Dedinju, pa je tako taj deo grada postao najpogodniji za
diplomate.
 Zdanje velikog arhitekte u
ulici Kneza Miloša

Jedna od kuća koja je i danas pod zaštitom države nalazi se u

kneza Miloša broj 40. Sedamdesetih godina 20. veka je
restaurirana, pa joj je vraćen prvobitni sjaj, što je samo pojačalo i
upadljivost simbola koji se pojavljuju u arhitektonskim
dekoracijama na njenoj fasadi. Doduše, prolaznik može da vidi
ukršten trougao sa šestarom jedino u kasnu jesen i zimu, jer
krošnje stoletnog drveća gotovo da urastaju u fasadu zdanja, i tako,
u danima bujne vegetacije, kriju delove koje smo tako dugo tražili.
 Simboli na kući Nikole
Nestorovića

To je delo poznatog arhitekte Nikole Nestorovića, čoveka čija

smo zdanja pominjali u ovoj knjizi, jer je on, očigledno, bio blizak sa
slobodnozidarskim redom, ali i sa stvaranjem sličnih građevina u
Beogradu onog vremena.
Kuća je napravljena kao porodična vila porodice Nestorović,
naravno, prema projektu samog vlasnika. Gradnja je započeta 1901,
ali je okončana tek 1903. godine. Uz raskošne plastične dekoracije
na samoj zgradi, na vrhu čeone fasade dva simbola su tu kao
diskretan a važan potpis.
Nikola Nestorović je bio jedan od najpoznatijih beogradskih
arhitekata, a predavao je i na Arhitektonskom fakultetu. Njegov sin
Bogdan je krenuo očevim stopama, pa je sam bio i arhitekta, i
profesor, i poznati autor mnogih beogradskih zdanja. Zanimljivo je
to da je ta zgrada jedna od prvih koju je za zaštitu zvanično
predložio Zavod za zaštitu spomenika grada Beograda prvih godina
po svom osnivanju. Kako nam je objasnila gospođa Gordana
Gordić, istoričar umetnosti i stručnjak Zavoda, to je bio jedan od
prvih objekata u Beogradu koji je građen u duhu secesije. Na njemu
se izdvajala dekorativna plastika u terakoti pored prozora, ograde
od kovanog gvožđa, a poseban ton davala je raskošna bašta iza
zdanja, kao i prelepa kućna česma koje danas više nema.
Nikola Nestorović je autor koji se na mnogo mesta „potpisao” na
gradu svojim prefinjenim ukusom i veštinom, pa je priča o njemu
nepotpuna ako ne pomenemo zgrade u ulici Kralja Petra broj 41,
hotel „Bristol” čuvenu „Beogradsku zadrugu” koju je Nestorović
projektovao zajedno sa Androm Stevanovićem i koja, tako prelepa,
kao dokona ali strpljiva dama, čeka da joj se vrati stari sjaj.
 JEDNA ZGRADA SA DVA
STUBA
U ulici Kralja Petra 16 danas se nalazi robna kuća „Grateks”, koja
obazrivom oku posmatrača zainteresovanog za našu temu teško
može da promakne. Zdanje napravljeno 1907. godine nalazilo se i u
to vreme u ekskluzivnom delu Beograda, i oduvek je privlačilo
pažnju.

Zdanje
današnje „Grateksove’ robne kuće i simboli na stubu

Građevinu je projektovao Viktor David Azriel koji je, a to je

makar po izgledu njegove zgrade očigledno - bio mason. Bio je član
lože „Srbija”, a interesantno je da mu je u istoj loži „brat” bio Moša
Pijade. Neobičan je podatak i to da je Azriel, u stvari, bio inženjer, i
da mu je ovo jedini projekat koji je ikada napravio u Beogradu.
 Stručnjaci kažu da je ova zgrada sagrađena po uzoru na
flamansku secesiju, na razmeđu 19. i 20. veka, i da, bezmalo,
identične zgrade postoje baš u tom, belgijskom delu Evrope.
Pročeljem zgrade dominiraju dva simetrična ugaona pilastera
koji simbolično podsećaju na one koji se nalaze na ulazu u
masonski hram, i zovu se Jakin i Boaz. Već smo pominjali njihovu
višestruku simboliku, ali je interesantno i to da se u njihovom vrhu
nalazi trougao, ali i upletene alke sa gajtanima u produžetku koje
simbolizuju slobodnozidarsko jedinstvo i povezanost.

Palilulska pijaca
U Beogradu postoji još jedna lepa porodična kuća sa čije fasade
na prolaznike gledaju simboli slobodnih zidara. To je građevina
koja se nalazi na uglu današnjih ulica Ilije Garašanina i Aberdareve,
neposredno preko puta Palilulske pijace.
Kuća je podignuta 1932. godine, a zabeleženo je da je njen autor
bio Branko Manojlović. Diskretno, ispod prozora, zapažamo
simbole slobodnih zidara, odnosno ukršteni trougao i šestar, koji
nam jasno govore o prisustvu masonerije u tadašnjem Beogradu.

Znakovi na kući preko

puta Palilulske pijace
 SIMBOLIČNI MEDALjONI
Ivana Milutinovića broj 86
Na fasadama beogradskih zgrada postoji nekoliko medaljona
koji posmatrača upućuju na precizan zaključak o tome kako je
vlasnik imao čvrste kontakte sa slobodnim zidarstvom. Ovo je
prilika da prikažemo neke od njih, kako bi se još jednom videla
veština diskretnog potpisivanja predratnih masona na
beogradskim građevinama.

Zdanje u ulici Ivana

Miiutinovića

U ulici Ivana Milutinovića broj 86 nalazi se jedna od takvih

zgrada. U doba kada je ona bila građena, ova ulica je nosila ime
kneginje Zorke. Na bočnoj fasadi ove zgrade dominiraju tri
medaljona, od kojih je centralni veoma jasno posvećen slobodnom
zidarstvu. Na njemu je prikazan lik atlete koji u ruci drži šestar, dok
mu se iza ramena promalja obris hrama koji siluetom podseća na
grčki Partenon.

Medaljon na
kojem atleta držt šestar dok mu se hram pomalja iza leđa

Gradnja ove kuće počela je još 1914. godine, da bi zbog ratnih

događanja bila prekinuta. Završena je 1919. godine. Prvi vlasnik i
zemljišta i zgrade bio je Jovan K. Nikolić, tadašnji činovnik firme
„Borna i kompani”. Tokom gradnje Nikolić je odlučio da proda
kuću, tako da je još za vreme zidanja gradnju preuzeo novi vlasnik,
kožarski trgovac Nikola Juzbašić, koji je zđanje i završio. Juzbašić je
u ono vreme bio poznati slobodni zidar.

Vasina broj 14
U Vasinoj ulici postoji zgrada sa ulazima na brojevima 14 i 16, u
kojoj su živeli vrlo zanimljivi stanari i, dabome, neki od njih su bili
slobodni zidari. To se vidi po jednom od medaljona koji se nalazi na
glavnoj fasadi zgrade, okrenutoj ka ulici. Na njemu je prikazan
atletski muški lik sa šestarom u ruci.

Pogled na zdanje u Vasinoj

ulici
 Šestar kao
simbol: medaljon na zgradi u Vasinoj 14

Ova zgrada je bila vlasništvo uglednog Beograđanina dr Nikole

Krstića i njegove supruge Milice. Prethodni vlasnik, od koga je
Krstić kupio kuću, bio je beogradski trgovac Jovan Kiki. Projektant
ovog zdanja, poznati beogradski arhitekta Petar Krstić, na planu je
potpisan kao asistent Univerziteta. Zdanje je napravljeno 1927.
godine.
Na prvom spratu dugo je živeo Abduselam Džumhur, otac
velikog novinara i publiciste Zuhe Džumhura, zabeležen kao
slobodni zidar.

Sime Miloševića broj 33

U ovoj ulici se nalazi kuća sa istim simbolom na fasadi: snažna,
atletska muška figura sa šestarom u ruci. Možda je ovo trenutak da
priznamo i strah autora od neizvesnosti koju ova priča sobom nosi,
kao i nemogućnosti da neki od simbola budu apsolutno pravilno
utvrđeni, Prosto, teško je kazati kako ovaj simbol nema veze sa
slobodnim zidarstvom.

Zdanje u ulici Sime

Miloševića
 Akt muškarca sa
neizostavnim šestarom u ruci
 ZANATSKI DOM I NjEGOV
FOND
I
Pre Drugog svetskog rata jedna od važnih finansijskih asocijacija
u Beogradu bio je Fond zanatskog doma. Tada masonerija nije bila
toliko velika tajna. Naprotiv, mnogi među beogradskim
dobrostojećim ljudima borili su se za mesto u ovom redu. Tako je i
u okviru Fonda zanatskog doma bilo masona koji su pokušavali da
ime slobodnog zidarstva, shodno njihovim ambicijama, podignu na
još viši nivo…
Pored zgrade u Nušićevoj broj 8, ovaj fond je napravio i zgradu
Radio Beograda koja je prvobitno bila namenjena školovanju
zanatske omladine, a nosila je ime Zanatski dom. Međutim,
vremenom je promenila namenu. Prilikom osvećivanja zgrade
današnjeg Radija štampana je publikacija „Spomenica prilikom
osvećenja Zanatskog doma septembra 1933” sa tekstom povelje
koja je stavljena u temelj Zanatskog doma, 21. juna 1932. godine:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Za vlade Njegovog
Veličanstva Kralja Jugoslavije Aleksandra i praunuka Vožda
Karađorđa i Sina Kralja Petra Oslobodioca, Fond zanatskog doma
za zanatlije grada Beograda uz pripomoć zanatlijskih ustanova:
Zanatske komore, Zanatskog penzionog fonda, beogradskog
zanatlijskog esnafa, kao i plemenitih zaveštanja velikih dobrotvora,
prilozima dobrotvora, utemeljača i pomažućih članova postavlja
kamen temeljac dana dvadeset prvog meseca juna godine hiljadu
devet stotina trideset druge po rođenju Hristovu.
Na ovom istom mestu 22. juna 1914. godine bio je osvećen
kamen temeljac i otpočeto zidanje Zanatskog doma, ali usled
svetskog rata i okupacije zidanje je prekinuto i stari temelji
iskopani.
Ovoj novoj povelji prilaže se i povelja koja je bila uzidana u
kamen 1914. godine.”
U Spomenici se dalje navodi kako su povelju potpisali: izaslanik
Nj.v. kralja pukovnik F. J.M. Leko, patrijarh Varnava,
zastupnik predsednika vlade g. dr Kramer, predsednik Narodne
skupštine dr Kosta Kumanudi, potpredsednik Senata J.
Altiparmarković, ministar prosvete dr Kojić, ministar trgovine i
industrije dr Albert Kramer, ministar građevina dr Stjepan Srkulj,
predsednik Fonda zanatskog doma Mihailo Stojadinović,
predsednik Zanatskog penzionog fonda Kosta Aćimović,
predsednik beogradskog esnafa Jovan Hranisavljević, članovi
uprave fonda doma Dragoljub K. Milošević, Anton Šuster, sekretar
Komore R. Dostanić, komesar ministra trgovine i industrije u
Zanatskoi banci dr B. Mašić, projektant Bogdan Nestorović,
preduzimači Savčić i Slavković, sveštenik K. Milutinović i članovi
novosagrađenog odbora Mihailo Stojadinović, Milan Stojanović,
Kosta Aćimović, Jakov Simjanović, Jovan Hranisavljević, Stojadin
Anđelković, Josif Hranžan i Zoran Vasiljević.
Po navedenim imenima vidi se da je elita ondašnje države
učestvovala u polaganju kamena temeljca ovog zdanja koje na sebi
ipak nosi određena masonska obeležja.

II
Zbog važnih masonskih skulptura koje se na njoj nalaze, zgradu
Radio Beograda pomenućemo ponovo, ali znakovi koji ukazuju na
masonsko opredeljenje članova ovog Fonda vidljivi su i danas u
Nušićevoj ulici.
 Današnji izgled
zdanja u Nušićevoj 8

Na terasama, čije su ograde od kovanog gvožđa, nalaze se

stilizovana slova koja predstavljaju skraćenicu „FZD” ispisanu
ćirilicom. Ali, kako? Svako slovo simbolički predstavlja neku od
masonskih skraćenica ili simbola. U medaljonima na fasadi stoje
ukršteni trougao i šestar, što samo dodatno naglašava jasno
opredeljenje autora prema masoneriji.

Slobodnozidarski
znakovi na terasi Fonda zanatskog doma

Prema knjizi Đurđice Sikimić „Fasadna skulptura u Beogradu”,

zdanje u Nušićevoj broj 8 podignuto je 1926. ili 1927. godine. Njime
su nekada dominirala još dva lika - muškarac sa detetom i
muškarac sa sekirom. Đurđica Sikimić beleži kako je fasada
urađena u veštačkom kamenu, ali i to da je autor nepoznat.

III
Jedna priča o ovom zdanju značajna je i zbog toga što ilustruje
sudbinu mnogih beogradskih građevina, uključujući i one,
slobodnozidarske, koje su tema ove knjige.
Neposredno po okončanju Drugog svetskog rata i nekoliko
godina posle toga, u zgradi u Nušićevoj broj 8 bio je „narodni sud”,
mesto gde su se sudije novoformiranog političkog sistema
obračunavale sa onima koji takvom poretku nisu bili skloni ili su
proveli rat kao „sluge okupatora”, kako su ih u to vreme
okarakterisali.
Građevina i danas odiše masonskim simbolima

Iza jedne zavese koja je bila na prozoru u zgradi preko puta, na

prvom spratu ulaza broj 7, mnogi su dolazili da poslednji put vide
svoje najmilije koje je milicijska „marica”, kako su i tada zvali
kamion koji je prevozio uhapšenike, dovodila na suđenje. To je,
neretko, bilo i poslednje pojavljivanje optuženih pred svetlom
dana.
Kako se i danas seća Rajko Zečević, koji je kao mališan proveo
ratne i poratne godine u tom stanu, kod njegove majke su
dolazili mnogi unesrećeni ljudi koji su molili vlasnicu stana „sa
pogledom na pakao” da možda poslednji put vide svoje roditelje,
braću ili rođake, makar nakratko, dok prelaze nekoliko koraka
između „marice” i ulaza u susednu zgradu. Razumevajući njihovu
nevolju, žena im je to dopuštala, ali, zarad sigurnosti, to su radili
tek provirujući iza navučene zavese.
Sudbina ovog čoveka bila je određena upravo ratnim događajima
koji su prethodili godinama koje tako jasno pamti. Njegovi roditelji
su uspeli, kao Srbi izbeglice iz Hrvatske, da pređu Drinu i pobegnu.
Posle golgote koju su preživeli, sačekala ih je druga, pa su zajedno
sa malim Rajkom završili u Banjičkom logoru. Tada je bilo
dozvoljeno Beograđanima da posete logor i od zatočenika uzmu
mališane na odgajanje. Rajko Zečević se samo seća lika svoje majke
kako moli ženu koja je prolazila logorom da ga uzme, i tako ga
spase. Njegovoj usvojiteljki tada nije bilo nimalo lako da na staranje
uzme dečaka obolelog od difterije. Ipak, odlučila se na taj korak
kako bi spasila dete.
Rajko Zečević je izgubio roditelje u logoru na Banjici, ali mu je u
sećanju ostao prozor i zavesa iza koje su neki drugi ljudi očajnički
gledali prema ulazu u susednu zgradu. Pamti Rajko i prve
posleratne prvomajske parade koje su se odigravale na Terazijama.
Tribine su bile postavljene između današnjih hotela „Moskva” i
„Balkan”, a Nušićeva ulica je izlazila na Terazije, i nije bila, kao
danas, ćorsokak. U vreme parade Rajko nije smeo da ulazi u tu
sobu, u stvari, niko nije smeo osim dva čoveka koja su brinula o
obezbeđenju.
Ovo, naravno, nije priča o slobodnim zidarima. Ali jeste priča o
građevinama starog jezgra Beograda, o jednoj od zgrada koja nosi
simbole ovog reda, a koja je posle tog strašnog rata promenila
namenu. To je potrajalo i početkom pedesetih godina. Bezmalo
nijedna zgrada u ovom gradu nije zadržala namenu zbog koje je
sagrađena. Tolike bure i udari, prevrati i ubistva, smene vladara
donosile su i ljudskim građevinama neljudske boje i stravična
sećanja.
Ništa u Beogradu nije trajno, sve je promenljivo, pogotovo ljudi.
A građevinu čine ljudi. Oni je stvaraju, spoznaju, menjaju, i, na
kraju - ubijaju. Nije to nemoguće. Građevine imaju dušu. Bez nje bi
bile sarno hrpa sklepanog kamenja.
 STUBOVI JAKOG SVETLA
I
Dve masonske skulpture posebno krase centar Beograda. Već
prema tradiciji koju smo pominjali, ove umetničke figure privlače
pažnju samo upućenih. Laicima su potpuno neprepoznatljive. Ovo
je priča o jednoj skulpturi koja se nalazi iznad ulaza u zgradu Radio
Beograda i o delu koje krasi jednu od zgrada u Knez Mihailovoj
ulici. Obe su nastale u periodu između dva svetska rata, u doba koje
smo pominjali kao vreme kada je masonerija u Beogradu
doživljavala ekspanziju.
Simbolika tog međuratnog perioda podrazumevala je snažne,
skladne figure. Masonska arhitektura i vajarska rešenja sledila su
obrasce vrhunske grčke antičke kulture - helenizma. Snažne,
atletske figure na našim fasadama, posebne su i neobične
interpretacije te ideje.
Prva skulptura, ona iznad ulaza u zgradu Radio Beograda,
predstavlja majstora i kalfu (učenika) ispred kojih stoji nakovanj.
Pažljivi posmatrač će na centralom delu nakovnja odmah uočiti
šestar, tipičan masonski simbol, koji dominira među ostalim
rekvizitima, i zato zauzima centralno mesto. U pozadini se vidi
točak, simbol savršenstva.
 Sačuvana
masonska skulptura na zgradi Radio Beograda

Ova zgrada je sagrađena 1933. godine, kao zdanje ondašnjeg

Zanatskog fonda. Projektant je bio Bogdan Nestorović, a prvobitno
su na njenoj fasadi reljefno prikazani ukršteni uglomer i šestar koji
je kasnije skinut. Ostao je ovaj spomenik, koji očigledno nije
privlačio pažnju u vreme Drugog svetskog rata, i to ga je,
pretpostavljamo, i spasilo do današnjih dana. Nestorović se
pojavljuje kao autor još nekih značajnih masonskih zdanja u
Beogradu tog vremena, pa nije teško zaključiti kako je on bio „čovek
od poverenja” među „braćom” koja su htela da sazidaju objekte na
kojima bi se vešto potpisali u maniru slobodnog zidarstva.

II
Zdanje današnjeg Radio Beograda prvobitno je bilo napravljeno
kao Zanatski dom. U njemu je ova izuzetno finansijski jaka
predratna organizacija imala sobe u kojima su učenici spavali, dok
je velika i danas veoma lepa sala služila kao balska dvorana, gde su
bile održavane svečanosti i balovi, o slavama pojedinačnih esnafa.
Jedno vreme tu je bio i bioskop. Dugo je na fasađi predratnog
Zanatskog doma stajao natpis „Kino”.
Koliko je to bila moćna, a istovremeno i važna masonska
institucija, govore i simboli na zgradi koja je pripadala ovom fondu,
a nalazi se i danas u Nušićevoj ulici broj 8. To zdanje bilo je od
izuzetne važnosti za ondašnji Zanatski fond koji je okupljao veliki
broj predratnih zanatlija.
Podsećamo na to da je tokom Drugog svetskog rata hajka na
masone u Beogradu bila izuzetno oštra i da je bila organizovana
Antimasonska izložba, pod patronatom nacista. Oni su bili žestoko
suprotstavljeni ne samo slobodnim zidarima, već i svakome ko im
je bio blizak. Sa zgrade Radio Beograđa skinuli su uglomere i
šestare, kako bi je „razodenuli” masonskih znakova, ali tada,
očigledno, nikome nije pala u oči bista iznad samog ulaza u zdanje.
Tako je ova skulptura opstala do danas.
Drugi, bezmalo isti spomenik nalazi se na zgradi u Knez
Mihailovoj ulici broj 42, na zdanju u kome se nekada nalazila Prva
hrvatska štedionica. I na ovoj skulpturi prikazani su snažni
autoritativni majstor i mališan pored njega, naravno sa majstorove
leve strane. Ovo zdanje je bilo vlasništvo najveće predratne
bankarske institucije u Kraljevini Jugoslaviji, a podlgnuto je 1923.
godine, u vreme Kniljevine SHS, po projektu arhitekte D.Sunka.
Zgrada je imala dvojnu namenu, upravo kao i mnoge druge u Knez
Mihailovoj ulici - u priyemlju su bile upravne prostoiije samog
zavoda, prostor gde se radilo sa klijentima i obavljali ostali
bankarski poslovi, dok su se na spratovima nalazili slanovi. Stilski,
ova zgrada spada u red zdanja koja nose osobine takozvane
eklektičke secesije.

Zgrada Prve hrvatske štedionice u Knez Mihailovoj ulici

Direktor Prve hrvatske štedionice pre Drugog svetskog rata bio

je Branko Pliverić, mason blizak nelegitimnoj loži „Libertas” za koga
je karakteristično da se tokon Drugog svetskog rata veoma približio
ustaštvu. Uostalom, „Libertas” je na neki način, pre Drugog
svetskog rata, bio prava kolevka ustaškog pokreta. Pliveriću je bilo
suđeno u Zagrebu, 1947. i 1948. godine, zajedno sa „križarima”
ozloglašenog ustaškog ubice Ljube Miloša.
 Pečat lože „Libertas”

Mnogo je istorijske ironije vezano. kako za ovu instituciju, tako i

za njene čelnike. Prva hrvatska štedionica bila je Pečat lože
„Libertas” najveći bankarski zavod u tadašnjoj državi u periodu
između dva svetska rata. Međutim, finansijska kriza tridesetih
godina 20. veka ostavila je nepopravljive tragove i na njeno
poslovanje, pa se 1931, godine Štedionica našla pred kolapsom. Da
se to ne bi dogodilo, u pomoć je pritekao kralj Aleksandar
Karađorđević. Prema nekim hroničurima, kralj je tada urgirao da se
ova institucija spase novcem iz emisije Centralne banke, đok drugi
izvori tvrde da je pomoć data iz njegovih ličnih sredstava. Kako god
bilo, kralj je učinio ono što je bilo u njegovoj moći, i Prvra hrvatska
štedionica se podigla iz mrtvih. Šaljući među mrtve samog kralja.
Upravo je tako bilo samo tri godine kasnije, kada je izvršen
atentat na kralja Aleksandra Karađorčtevića u Marseju, a sam čin
ubistva su u velikoj meri organizovale ustaše - oni isti ljudi koje je
finansirala iz potaje Prva hrvatska štedionica - a potom i raspad
njegovog životnog dela - Kraljevine Jugoslavije.
Iako nepriznata, loža „Libertas” je radila. Bliskost Josipa Broza
Tita sa ovim proustaškim skupom masona bila je od značaja za
budućnost tadašnje, a i potonje Jugoslaviie. Ipak, simbolika koja je
poslojala na zgradi neskriveno pokazuje uticaj slobodnozidarskog
načina da se oglase na zdanjima onog vremena.
Sličnost dve skulpture, one sa zgrade Radio Beograda i ove u
Knez Mihailovoj ulici, očigledna je. Međutim, uočljiva je i određena
razlika, pogotovo u statusu mališana. Naime, na skulpturi iz ulice
Kneza Mihaila uočljivo je to da dečak predstavlja „brata” nižeg
stepena, dakle, „šegrta” ili kako slobodni zidari kažu „Učenika”
onoga koji je tek stupio u masonsku organizadju i njenu hijerarhiju,
i koji se tek upućuje u početnička znanja. Mališan u ruci nosi
potkovicu, kao simbol sreće, sada i zato što je u sigurnim rukama.

Muškarac, čekić, mališan i

potkovica: sve je tu

Na spomeniku postavljenom na zgradi Radio Beograda dečak je

već stasao u momka na kojeg majstor očigledno u određenim
prilikama može da se osloni. Zato je čekić već u kalfinim, odnosno u
rukama pomoćnika, a ne u rukama majstora. To predstavlja status
koji govori da je učenik već počeo simbolički da ovladava
određenim znanjima, dok je na skulpturi u Knez Mihailovoj čekić
još u sigurnim, majstorskim rukama.
Možda je još jedna neobičnost vredna pomena, a gotovo da nije
skrenula pažnju prolaznika Knez Mihailovom ulicom. Iznad samog
ulaza u zgradu nekadašnje Prve hrvatske štedionice nalazi se
medaljon sa dva neobična lika. To su prikazi dvoje mališana, dečaka
i devojčice, sa izrazito đavolskim prerogativima. Tako ih oboje
krase vražije, izvitoperene uši, kao i minijaturni rogovi na glavi.

Satiri
koji gledaju na prolaznike sa pročelja Hrvatske štedionice

Upućeni kažu da su to možda simboli satira, koje smo pominjali

u vezi sa Roslinskom kapelom, a uzeti su iz prethrišćanskog doba
čije su simbole slobodni zidari takođe usvajali.
 ČUDNO Z(I)DANjE DAMJANA
BRANKOVIĆA
I
Neobično bi bilo da zdanje, koje je kao svoju porodičnu kuću
podigao Damjan Branković, ne nosi obeležja masonerije, budući da
joj je vlasnik pripadao svim srcem. Tako, kuća na samom početku
Bulevara Jugoslovenske narodne armije, sa brojem 2, tek nekoliko
desetina metara iznad Slavije, obiluje simbolima slobodnih zidara.
Već u dobro poznatom maniru, na zgradi je sve očigledno, ali samo
za one koji to „znaju da vide”. A vlasnik kuće je, tokom svog veka,
prema hroničarima i istoričarima, zaista video svašta…
Damian Branković je još početkom 20. veka bio istaknuti član
masonskog reda i jedan od osnivača četničkog pokreta. To je bilo
vrerne kada je osnivan ovaj gerilski pokret na jugu Srbije kako bi se
suprotstavio Bugarima. Uz Damjana Brankovića tu su bili i
istaknuti masoni Miloš Gođevac, Vasa U. Jovanović i Jovan Aleksić.
Boginje ispod oka svevidećeg: iznad ulaza u Brankovićevu kuću, u
Bulevaru JNA

Do 1933. godine Branković je bio veliki besednik Velike lože

„Jugoslavija” i sa tog mesta se povukao ne napuštajući slobodne
zidare. Slovio je za veoma snalažljivog čoveka. Izgled svoje kuće,
odnosno njene fasade, u potpunosti je podredio
slobodnozidarskom pripadništvu, a samu građevinu je, u duhu
akademizma, projektovao poznati arhitekta Dragiša Brašovan.
Odmah iznad ulaznih vrata nalazi se upečatljiv medaljon iznad
kojeg dominira piramida sa „okom svevidećim” čije je značenje
dominantno kod masona. Sunčevi zraci obasjavaju siluete dve žene,
od kojih je jednoj na ramenu sova, simbol stalne budnosti, a drugoj
ogledalo u ruci, koje predstavlja introspekciju, samospoznaju. To
su dve gracije, Lepota i Mudrost, Atina Palada i Afrodita.
Na zgradi se nalazi još mnogo medaljona i minijaturnih figura.
Među autorima koji su do sada tumačili simbole na toj fasadi,
postoje oni po čijim tumačenjima se medaljoni i figure odnose na
različite vidove umetnosti, ali nema onih koji bi se simbolički
odnosili na masoneriju, odnosno na učeničke stadijume u
duhovnom stasavanju slobodnih zidara. Prema mišljenju nekih od
slobodnih zidara, te figure bi mogle da predstavljaju duhovni
napredak, individuaciju koja je, po pravilu, sastavni deo masonskog
stasavanja i mukotrpnog napredovanja.

Likovi
mališana na fasadi kuće Damjana Brankovića

Tako, fasadom Brankovićeve zgrade dominiraju figure mališana

koji deluju zdepasto, odnosno snažno, ali još nisu sigurni u svoje
znanje. Zato su često prikazani u raskoraku, ili sa blago raširenim
nogama, što dokazuje njihovu nestabilnost, odnosno činjenicu da
im je znanje još skromno da bi moglo da im ulije dovoljno samo
pouzdanja. Bitna karakteristika detinjih likova jeste to da često
imaju pognut pogled, dakle, da se ne razmeću skromnim znanjima,
već da su podložni autoritetu majstora koji ih vodi ka duhovnoj
spoznaji.

Medaljoni
na Brankovićevoj kući

Naravno, kao i na svim masonskim zgradama u Beogradu, i na

kući Damjana Brankovića dominiraju upleteni šestar i trougao, kao
kruna pripadnosti slobodnozidarskom redu.
 Znamenje
slobodnih zidara na čeonom delu zgrade Damjana Brankovića

II
Biografija Damjana Brankovića bila bi vredna zasebne knjige.
Danas mogu da postoje oni koji se slažu sa njegovim delanjem ili
ne, ali malo je onih koji će poverovati da je toliko stvari mogao da
uradi u samo jednom životu. Branković, vispren poslovan čovek,
još pre Prvog svetskog rata bio je zastupnik za Kraljevinu Srbiju
svemoćne nemačke korporacije „Krup”. Potom, beleže različiti
hroničari, bio je veoma visoko kotiran u masonskom svetu, ali i u
svetu politike, budući da je bio prvi koji je Pašiću 1908. godine
nagovestio okupaciju Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske
monarhije. Prisustvovao je mnogim razgovorima sa kraljem
Aleksandrom Karađorđevićem, gde je bio neka vrsta „kurira”,
prenosioca poruka između predratnih slobodnih zidara i samog
monarha.
Uloga Damjana Brankovića bila je neprevaziđena tokom
nekoliko decenija, odnosno celokupne prve polovine 20. veka, sve
do 1956, godine kada se upokojio u dubokoj starosti, ali
spomenućemo samo neke od njegovih aktivnosti…

III
Jedan od izvora biografije Damjana Brankovića jesu policijske
arhive od 1945. do 1957. godine koje se bave posleratnim
delovanjem slobodnih zidara. Izvode iz arhiva prikupio je i objavio
Zoran Petrov, u kojima islednici opisuju Brankovića kao „Velikog
majstora Masonske lože”.
„Igrao je ranije i političku ulogu, kao pristalica Radikalne stranke
i poverljiva ličnost Nikole Pašića. Bio je češće u tajnim misijama u
inostranstvu po Pašićevom nalogu”
U izjavama koje je Branković dao policiji, izdvaja se ona o tome
kako je posle pogibije kralja Aleksandra Kemal Ataturk poslao
izjavu saučešća u kojoj kaže kako je izgubio brata, a prema
Brankovićevim rečima, Aleksandar je bio član lože Grand Orijent u
Parizu. To je bio i general Saraj, komandant Solunskog fronta.
„Uopšte”, beleži islednik citirajući reči Damjana Brankovića,
„većina šefova država su masoni.”
Neupućen u stvarno stanje stvari, islednik se iščuđava i nekim
Brankovićevim konstatacijama, pa kaže: „Po Brankoviću, i Truman
je mason.”

Američki predsednik Truman u masonskoj

odori

Brankovićeva veština i snalažljivost potvrđene su u nekoliko

kritičnih trenutaka srpske istorije 20. veka. Iz policijske arhive
izdvajamo podatak o tome da je on imao posebno važne informacije
uoči aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine. Branković je tada
rekao kako „je to političko-istorijska stvar. O tome se ništa nije
znalo kod nas. Direktor Severnonemačkog Lojda, velikog
brodarskog društva u Bremenu, fon Pilis koji je bio moj lični
prijatelj, dolazio je iz Beča gde je saznao da će na Preobraženje,
rođendan Franca Josipa, biti proglašena aneksija Bosne i
Hercegovine. To mi je saopštio kad je dolazio u Beograd. I zamolio
me je da to saopštim našoj vladi.”
U ostalim delovima izveštaja navode se Brankovićeve reči kako
se „nerado meša u političke stvari”, pa je zato ugovorio sastanak
svog nemačkog prijatelja i Nikole Pašića. Na sastanku je Pašić
ubeđivao Fon Pilisa da se „tako nešto ne očekuje”.
Branković dalje govori: „Direktoru je bilo neugodno jer je i za
našu ložu doneo tu izvornu vest. Međutim, aneksija je bila izvršena.
Kada je posle toga dolazio direktor fon Pilis u Beograd, posetio
je Pašića, a on mu se izvinjavao i zahvalio se na tačnom saopštenju i
tom prilikom direktor fon Pilis je primetio suze u očima g. Pašića ”
Kako je još bilo zapisano u policijskim arhivama, Branković je tada
zaključio kako je „to bio dokaz koliko su bili događajima iznenađeni
i slabo o njima obavešteni”,
„Naša slobodnozidarska loža koja je do tog doba radila pod
zaštitom velike ugarske lože istupila je iz nje u znak protesta za
nasilno izvedenu aneksiju”, dalje je govorio Branković. „Brat
Svetomir Nikolajević održao je u Berlinu javno predavanje
(masonima) da ovaj čin ne može ostati bez istorijskih posledica ”
 Dečački dani
Aleksandra Karađorđevića

IV
Iza kulisa bitnih istorijskih događaja, u koje je na neverovatan
način uvek imao uvid, Damjan Branković je zabeležio još neke
događaje o kojima nije mnogo pisano u savremenoj istoriji. Tako je
službeniku Udbe o ultimatumu 1914. godine ispričao još neke
interesantne teze, odnosno najave koje su stigle do njega.
„Meni je u poverenju saopšteno u Berlinu da je ultimatum Srbiji
spremljen u Potsdamu i da je rat protiv Srbije odlučen u Konopištu,
između Vilhelma i Franca Ferdinanda u januaru mesecu 1914.
godine, nekoliko meseci pre atentata. Ovu vest saopštio mi je kao
zastupniku Krupove fabrike, njen direktor dr Milon. On mi je
između ostalog rekao da je Nemačka dala Austriji slobodne ruke u
akciji protiv Srbije, da izabere i uzrok i vreme kad će je napasti. Ja
sam to saopštio i našoj slobodnozidarskoj loži i Vladi (Pašiću).
Dejstvo lože svojim putem počelo je da rat osujeti. Francuska loža
Grand Orijent pokazala je živ interes i njenim posredstvom u većini
pariskih listova, u raznim pitanjima, držalo se simpatično prema
našoj zemlji, nagoveštavajući time živi interes za našu zemlju. Isto
je to bilo i u londonskim listovima. Tadašnja vlada, zauzeta je bila
neprekidno partijskom borbom, odstranila je svaki interes od
događaja spoljne politike, tako je ušla u izbornu agitaciju za novi
parlament, do čega nije ni došlo objavom ultimatuma.”

V
Damjan Branković uoči Prvog svetskog rata nije prestajao da
radi. Imao je izuzetno važnu ulogu u sprovođenju mobilizacije i
priprema za rat, za čiji početak je on prvi saznao.
Informacije o svim tim događajima dobila je Udba posle Drugog
svetskog rata od samog Damjana Brankovića. Posećivali su ga u
njegovom domu, preko ubačenih ljudi koji su mu dolazili u posetu
u pratnji njegovih proverenih prijatelja. Tako je
osamdesetšestogodišnji Branković opisao još neke svoje aktivnosti
uoči Prvog svetskog rata.
Pred sam početak vojevanja, 1914. godine, uspeo je da podmiti
austrougarske činovnike u Zemunu kako bi u Beograd bile
prebačene nove železničke mašine. One su tada bile veoma važne za
Vojsku Kraljevine Srbije. Bez njih bi se teško izvršila mobilizacija,
objašnjavao je Branković. Tako najverovatnije ne bi ni došlo do
bitke na Kolubari. Zato je on aktivirao sve svoje veze i dopremio
mašine u Beograd.
Još jedan njegov spektakularan uspeh desio se neposredno pre
Drugog balkanskog rata, kada je uspeo da dopremi dve hiljade
konja iz Rusije. U to doba Srbija je bila relativno spremna za rat,
budući da je imala dovoljno topova, ali nije imala ni približno
dovoljno konja koji bi ih vukli. Tada je opet Branković stupio na
scenu, sa svojim već legendarnim vezama i kontaktima, pa je za
samo sedam dana uspeo iz Rusije da dopremi silnu konjicu. Bugari
su se kasnije posebno žalili na pokretnost srpske artiljerije.
 U odnosu na te velike poteze „iz senke”, koje bi u normalnim
okolnostima morala da uradi cela jedna solidna obaveštajna služba,
neka od Brankovićevih dela koja je zabeležila Udba deluju gotovo
beznačajno. Tako je u policijskoj arhivi bilo zabeleženo njegovo
„aktiviranje veza” u Nemačkoj tokom Carinskog rata sa
Austrougarskom 1905. godine. Tada je Brankovića angažovao
Nikola Pašić, a on je omogućio izvoz srpskog mesa u Nemačku,
razbijajući carinsku barijeru.
U doprinos predratnoj Jugoslaviji Brankoviću se upisuje i to što
je uspeo da izdejstvuje zajam od Francuske. Navodno je ceo posao
uradio potpuno sam, i to bez posrednika. Čak se odrekao i dela koji
je trebalo da mu pripadne kao provizija za uspešno posredništvo u
poslu.

VI
U vreme proglašenja diktature kralja Aleksandra 1929. godine,
slobodni zidari su tražili prijem kod monarha, na koji se ovaj
odazvao i upriličio sastanak. Sa kraljem su razgovarali predstavnici
Velike lože „Jugoslavija”, a Branković je ceo tok razgovora
zabeležio. Kako citira Ivan Mužić u knjizi „Masonstvo u Hrvata”, u
Brankovićevim beleškama je pisalo:
„Kralj je razgovarao sa nama kao sa braćom.
On zna da smo mi protiv bilo kakve diktature, komunističke ili
bilo čije druge, pa i ove njegove. Ali drugog izbora nije imao ako je
želeo da sačuva celinu države. Dodao je da mu je dobro poznato da
smo mi za celinu državnu. Govorio je nervozno, ali jasno - ili
’amputacija’ Hrvatske ili diktatura. On lično je jedno vreme bio za
amputaciju. Ali su mu predočili posledice, tako da je on promenio
mišljenje. Evo zašto - amputacija bi donela olakšanje Srbiji i
srpskim zemljama u sadašnjoj Kraljevini, koja bi se smanjila ali bi
zato bila čvršća, jedinstvenija i kompaktnija. Ali, samo privremeno.
Hrvati bi odmah pali u ruke Italiji (ili pod italijanski protektorat ili
u zajednicu sa Mađarskom, što je svejedno), pa bi ih opet jednoga
dana imali protiv sebe u rovovima jedni prema drugima. Dobro je
poznato da su hrvatske regimente bile srpski najteži protivnik u
ratovima. Hrvati su u svojoj istoriji dugo bili ’topovsko meso’
tuđinu.”
Prema Brankovićevim beleškama, kralj nije bio za amputaciju i
zato što bi od takve Hrvatske Musolini odmah mogao da uzme, i to
sve uz pomoć Francuske i Engleske, sve ono što su u Dalmaciji
Londonskim ugovorom saveznici dali Italiji 1915. godine.
„Jedino smo mi, Srbi”, beležio je Branković kraljeve reči, „to
mogli, izašavši ovenčani oreolom slave, preoteti od Italijana 1918.
godine”
Monarh je, prema tom zapisu, završio zaključkom da on, eto,
čuva i brani Hrvatsku time što je nije amputirao i pustio da izađe iz
okvira državnog jedinstva i bude samostalna.
Branković je zabeležio i pitanje jednog od „braće”: da li bi
federacija mogla da bude izlaz u takvoj situaciji, na šta je monarh
odgovorio „možda”. U drugom istorijskom sticaju prilika, ali ne
kada zver kakva je Musolini sa šest-sedam miliona bajoneta čeka da
je ščepa. „Federacija u sadašnjim međunarodnim prilikama znači
smrt Hrvatske, a ne Srbije”… „Ja znam da u Hrvatskoj ima
političara koji hoće da dođu na vlast po bilo koju cenu. Po cenu
cepanja države, po cenu da budu tuđinska kolonija, po cenu da uđu
u savez sa nekom drugom državom, čak bilo kako i bilo kojom. Ali
to su zaslepljeni ljudi, isti oni koji tvrde da su bolje živeli pod carom
Franjom nego sada. I mi, Srbi, bolje smo živeli bez Hrvatske, pa
šta? To će proći, svetska kriza još trese svet. Biće bolje i nama i
njima…”

VII
Branković nije bio samo hroničar. Naprotiv. Specifičan u svojim
stavovima, ali i vrlo određen, neposredno posle ovog razgovora sa
kraljem, već 1930. godine u Sarajevu, predložio je da se
jugoslovenski katolici otcepe od Svete stolice. Tada je, kako beleži
Mužić, izrekao i ove reči:
„Nije još dockan, da krv naše krvi, kost naše kosti, čovek od
nauke i srca, pred jesen svog inače plodnog života i rada, pođe
stopama slavnog mu prethodnika Vrhovca i pokaže celom svetu da
katolička religija nije religija Rima, no religija naše nacije, da
istinska služba svome rodu stoji iznad stranih autoriteta i
oktroisanih pravila, te da se na izvoru, gde se sa mnogo uzvišenije
tačke gledišta posmatra i kultiviše strahopoštovanje prema tvorcu
vasione, nadahne večnim istinama i nepodeljenom ljubavlju prema
svim ljudima. Tako se stiče oreol čovekoljupca i pravog Hristovog
sledbenika, a ne podizanjem verskih ustanova, u kojima se
bezazlena mladež napaja srednjevekovnim duhom i stvaraju
fanatici, koji život posmatraju kroz mutnu i usku prizmu religije,
nemajući pravog razumevanja za tuđa gledišta i ispovesti. Ja mu od
srca želim da učini taj korak, koji od umišljene slave vodi ka pravom
božanstvu.”
Danas je teško tumačiti te reči, budući da živimo decenijama
posle Brankovića. „Tumačenje” često biva u klopci okolnosti u
kojima tumač stasava i gradi svoje stavove. U okolnostima u kojima
je Branković živeo, postojao i „gradio” svoj put ka velikom arhitekti
to je bilo, u najmanju ruku, interesantno i autentično gledanje na
stvar.
Branković nastavlja i dalje. Razmahnuvši se, on predlaže da se u
„cilju socijalne pravde crkvena imanja stave pod udar agrarne
reforme, jer u Slavoniji trećinu oranica poseduje katolička crkva… a
u moralnom je interesu da se za katoličko sveštenstvo propiše
obavezan brak, i da se ono navede na legalan i normalan seksualni
život…”
To je bilo previše za ondašnje poimanje politike i života, makar
bilo izrečeno iz usta takvog slobodnozidarskog autoriteta kakav je
bio Damjan Branković. Zato je 1933. godine bio primoran da
napusti položaj velikog besednika Velike lože. Bez obzira na sve, to
ga je ponajmanje udaljilo od masonerije čiji je zakleti član ostao do
smrti.
I posle Drugog svetskog rata, i samouspavljivanja Velike lože
„Jugoslavija”, Branković je, bez obzira na godine nastavio da radi na
obnovi slobodnozidarske aktivnosti u novonastalim okolnostima.
Među hroničarima, u stvari, samo Branković ostaje zabeležen kao
čovek koji je u tom periodu okupio masone, i to početkom
pedesetih godina. Tada se oko njega okupljaju stariji slobodni
zidari, advokati Ljubiša Trifunović, Vasilije Jovanović, sudija
Dobrivoje Branković, a ta loža od 1953. godine uspostavlja veze i sa
masonerijom izvan krugova nove Jugoslavije. Ipak, sa
Brankovićevom smrću, 1956. godine, videlo se da se ta grupa
ugasila, a da je on bio vezivno tkivo bez kojeg se nije moglo.
Priča o ovom čoveku ne može biti jasno okončana nekim
konkretnim sudom, a segmenti koje smo pomenuli samo su uvod u
priču o njegovom nesvakidašnjem životu.
 SIMBOLI RUSKIH
GRADITELJA
I
Prisustvo Rusa u Beogradu između dva svetska rata bilo je i
upečatljivo i moćno. Ruski arhitekti su umnogome uticali na
današnji izgled ovog grada.
Među značajnim graditeljima za našu priču je možda
najinteresantniji Nikola Krasnov, po čijem projektu je izgrađena
zgrada Vlade Srbije.
Reč je, u izvornom nazivu, o palatama Ministarstva finansija i
Ministarstva šuma i ruda, poljoprivrede i voda. Zdanja se nalaze na
uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine, a danas je u jednoj smeštena
Vlada Srbije, dok se u drugoj nalazi Ministarstvo inostranih
poslova. Na ovim zdanjima se i danas vidi simbol - čekić uvezan u
lentu, što ipak ne može biti použdan dokaz da je graditelj imao veze
sa slobodnim zidarima, budući da je ceo kompleks krcat različitim
simbolima, tako uobičajenim za predratni Beograd. Tako su mnoge
od figura na fasadama napravljene da bi prikazale znakove željenog
prosperiteta zajedničke države (Jugoslavije), pa se tu nalaze
simboli vezani za industriju, poljoprivredu…
 Čekić sa lentom na zgradi Ministarstva
inostranih poslova

Osim toga, Krasnov je zaslužan i za izgradnju zdanja današnjeg

sedišta Skupštine SCG, a njegovo je i arhitektonsko rešenje
enterijera zgrade, ali i neposredno parterno uređenje oko palate.
Jedna od Krasnovljevih zgrada

Ipak, postojali su razlozi zbog kojih smo povezali Krasnova sa

slobodnim zidarima, a najjači dokaz njegove bliskosti sa masonima
bio je čin poverenja koje je ovaj zaslužio prilikom planiranja da u
Beogradu osvane „Kuća slobodnih zidara”, koju je projektovao baš
ovaj autor. Ondašnji međuratni masoni svakako ovaj posao ne bi
dali nekome u koga nemaju poverenja, a u Krasnova su, očigledno,
imali.
„Sudarajući se” sa novijom istorijom, opet dolazimo do mesta
gde je teško ili nemoguće dokazati kako su neki beogradski
događaji već posle nekoliko decenija postali nedokučivi, bez obzira
na želju istraživača.

II
Priča o Nikoli Krasnovu nije slučajno ovde, jer možda može da
predstavi jasan uvod u uticaj ruske masonerije na današnji izgled
Beograda.
Kada je došlo do strašnog egzila Rusa, za vreme Oktobarske
revolucije i posle nje, prestoni grad Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca postao je i ruska „bela prestonica” i takav status ga je
pratio decenijama posle 1917. godine, Kako se ističe u Zborniku
radova Filološkog fakulteta u Beogradu, „Ruska emigracija u
srpskoj kulturi 20. veka” „prema ne sasvim pouzdanim podacima,
preko naše zemlje je prošlo između pedeset i sedamdeset, a
zadržalo se i u njoj živelo nešto više od četrdeset hiljada bivših
podanika Ruske carevine”.
Budući da su Rusi koji su pobegli u Beograd bili u velikom broju
školovani ljudi, i u velikoj meri baš onaj sloj koji je činio tadašnju
rusku aristokratiju, neminovno je nosio i određen broj masona koji
su i u najvećoj zemlji sveta, prirodno, bili regrutovani iz najvišeg
društvenog sloja.
U knjizi „Ljudi i lože”, Ruskinja Nina Berberova koja se
pasionirano bavila istorijom ruskih slobodnih zidara u 20. veku
navodi kako je posle Oktobarske revolucije u Beogradu radila jedna
masonska loža. Kako piše Berberova, „u Beogradu je ložu nazvanu
’Maksim Kovaljevski’ osnovao profesor Čubinski, unapređen u
stepen prečasnoga brata”. Preciznije, postojala su dva
prezimenjaka od kojih je jedan bio Arsen M. Čubinski, a drugi
Mihajlo P. Čubinski. Obojica su bili profesori, a prema Berberovoj,
Arsen M. Čubinski je bio majstor beogradske lože „Maksim
Kovaljevski” dok je Mihajlo P. Čubinski (1871-1943) bio prečasni
majstor i jedan od osnivača ove lože. Nina Berberova navodi još
nekoliko interesantnih imena Rusa koji su bili članovi ove lože, pa
je tu i profesor Nikolaj Saltikov, takođe jedan od osnivača ruske
lože, koji je i umro u Beogradu 1951. godine, a zapisano je i ime
profesora Leonida Taubera koji je predavao političku ekonomiju i
bio docent univerziteta u Harkovu, pre nego što je emigrirao u
Beograd. Masonski rad nastavio je u loži „Maksim Kovaljevski”, a
na „večni istok” se preselio u srpskom prestonom gradu. Jedan od
značajnih slobodnih zidara bio je i Vladimir Maruševski, takođe
jedan od osnivača ove lože. Svi pomenuti ruski slobodni zidari su
zabeleženi kao članovi ove lože 1925. godine, pa se može naslutiti
da je te godine loža obrazovana, odnosno da je tada zvanično počela
da radi.
Ono što je važno jeste činjenica da je bilo još mnogo ruskih
slobodnih zidara koji su postali članovi drugih loža i tako ostavili
trag ne samo unutar uskog ruskog kruga.

III
Priča o ruskim masonima bila bi veoma duga i nesvakidašnja,
haš kao što je to i sama istorija Rusije, pogotovo ona tokom 20.
veka, koja nas ovom prilikom najviše interesuje. Zato će ovde biti
pomenuto samo najosnovnije.
Ono što je važno za rusko slobodno zidarstvo, koje posle
Oktobarske revolucije svoju braću rasejava po svetu, jeste to da je
tamošnja masonerija postala znatno otvorenija od 1905. godine.
Masoni su postojali i pre toga, ali su formalno bili zabranjeni, dok
posle 1905. lože počinju da delaju gotovo potpuno javno. Posle
Napoleonovih ratova i u vojsci, među oficirima, pojavljuje se dosta
masona. Među slobodnim zidarima bio je i čuveni filozof Petar
Jakovljevič Čadajev, jedan od najvećih ruskih umova, koji je umro
1856. godine. Velike polemike vodile su se i oko Puškinovog
članstva u slobodnozidarskom redu, jer su iza njega ostali
kontroverzni podaci, naročito oni o njegovom navodnom izlasku iz
slobodnog zidarstva. Ali, upravo je Puškin u savez slobodnih zidara
uveo Simu Milutinovića Sarajliju. To je bilo u Besarabiji.
U carskoj Rusiji masoni izlaze na scenu posle Manifesta od 17.
oktobra, donesenog 1905. godine. Tada je cvet inteligencije,
umetnika i političara prišao masoneriji. Ogroman doprinos razvoju
ruskog slobodnog zidarstva dao je Maksim Kovaljevski (1851-1916).
On je bio profesor Ustavnog prava na Moskovskom univerzitetu, ali
mu je bila oduzeta katedra, pa je emigrirao u Francusku. Tamo se
približio slobodnom zidarstvu i po povratku u Rusiju, 1906. godine,
odmah je osnovao dve lože, u Moskvi i Sankt Petersburgu. Samo
dve godine kasnije u Rusiji je radilo još 18 novih loža.
Potvrda o raširenosti masonerije u predrevolucionarnoj carskoj
Rusiji bila je i u tome da je u sastavu privremene vlade 1917. godine
od 11 ministara bilo čak 10 slobodnih zidara. Mason je bio i
Aleksandar Fjodorovič Kerenski, predsednik te vlade.
Posle revolucije najveći broj slobodnih zidara emigrira u
Francusku, gde su njihov uticaj i organizovana povezanost bili
najjači, ali nije zanemarljiv ni onaj broj koji se obreo u Beogradu.

IV
Među vrsnim arhitektima u Beogradu, u periodu posle Prvog
svetskog rata, pored Krasnova, značajno mesto je zauzeo i Viljem
Baumgarten koji je projektovao zgradu Generalštaba u ulici Kneza
Miloša broj 33. Kako je istoričar umetnosti mr Snežana Toševa u
istom Zborniku opisala ova dva autora, njihove kompozicije su
veoma slične „po nekim opštim karakteristikama: stereotipne
kompozicije, raskošne fasade, monumentalnost i
reprezentativnost, bogato obrađeni podeoni i krovni venci,
balustrade, kamene vaze, balkoni, raskošne kupole, reljefi i
slobodne skulpture”.
Narednih godina mlađi autori napuštaju stroga pravila svojih
prethodnika, pa dolazi do pročišćenijih varijanti akademizma, koje
se vide na fasadi hotela „Balkan”, delu Andrije Papkova, na
zdanju Studentskog doma u ulici Kralja Aleksandra, koji je
projektovao Đorđe Kovaljevski, kao i na zgradi Glavne pošte
Vasilija Androsova.
Jedna zgrada, koja i danas postoji u Beogradu, Ruski dom, po
mnogo čemu je karakteristična za naš grad onog vremena, ali je
posebna njena simbolika koja gradi impresivnu sliku o moći onih
Rusa koji su izbegli iz otadžbine, a da nisu zaboravili ni zapostavili
snagu i lepotu napuštene carevine.

Ruski dom, 1933

Autor ove zgrade bio je Viljem Baumgarten, a na njenoj fasadi

smo pronašli deo koji bi mogao da bude u vezi i sa slobodnim
zidarima. Budući da ih je bilo, nije neobično ako je neko među
njima uticao da se, makar u naznakama, pojave slobodnozidarski
simboli na fasadi ovog doma. Stilizovani trougao, šestar i ćekić
nalaze se na delu fasade okrenutom prema ulici Narodnog fronta,
odakle se i ulazi u zgradu Ruskog doma. Iako se uz medaljon nalazi
i maska kao simbol pozorišne umetnosti, kao i lira koja simboliše
muziku, masonski simboli bi mogli da imaju svoje opravdanje.
Uostalom, masonerija se u internoj terminologiji slobodnih zidara
zove i „kraljevska umetnost”, pa ovi simboli sasvim osnovano mogu
da zauzmu mesto upravo tamo gde su ga ruski umetnici i postavili.

Ruski dom, 2005.

Medaljon na zgradi Ruskog doma

Još jedan simbol vezan za Krasnova upućuje na razmišljanje o

ruskoj masoneriji, i ne samo to, već i o simbolici i smislu postojanja
velikog dela slobodnozidarskog reda u Beogradu prve polovine 20.
veka. To je skulptura koja krasi sam vrh kupole Krasnovljeve Vlade
Srbije. Tamo se nalazi skulptura „Jugoslavija”, koja dominira ovim
delom ulice Kneza Miloša, a vidi se iz centralnog dela grada. Tu
figuru u bronzi postavio je posle dogradnje sprata, 1938. godine,
autor Đorđe Jovanović, a nalazi se na vrhu kupole ugaonog dela
zgrade iz ulica Kneza Miloša i Nemanjine.

Ista ideja

Tadašnju državu simboliše skulptura žene sa bakljom u desnoj

ruci, koju drži podignutu visoko iznad glave. Ovo je bila ona ista
ideja koja je estetski rukovodila francuske masone da američkim
slobodnim zidarima podare Kip slobode, postavljen na ulazu u
njujoršku luku. On je zaštitni znak Sjeđinjenih Američkih Država,
ali i jedan od najpoznatijih i najviše isticanih simbola slobodnog
zidarstva u svetu.
Neka ostane sve u domenu hipoteze, ali ako je Jugoslavija bila
masonska tvorevina, ako su i Sjedinjene Američke Države, prva
masonska država u svetu, jasno dale do znanja da je Kip slobode
spomenik sa dubokom masonskom simbolikom, ako oba kipa
prikazuju siluetu žene sa podignutom desnom rukom u kojoj drži
baklju, ako je sve slučajno, šta je onda namerno? Gotovo svi likovni
prikazi u vezi sa Francuskom buržoaskom revoluđjom imaju kao
simbol figuru žene sa bakljom.
Odgovor je jednostavan. Slobodno zidarstvo je u doba stvaranja
Jugoslavije imalo, možda, i presudnu ulogu. Međutim, period posle
Drugog svetskog rata doneo je veliki zazor od slobodnih zidara.
Tako mnoge činjenice govore da je uloga ruske, pa i masonske
emigracije nezaobilazna u velikom delu srpske istorije 20. veka, ali
zato ni u jednom udžbeniku istorije ne postoji lekcija koja im je
posvećena u onoj meri u kojoj to, verovatno, istorijski zaslužuju.

V
Tradicionalnu bliskost sa Rusijom Beograd je doživljavao tako
što je i sam osećao potrese unutar ove zemlje. Tako su na ovaj grad
u svakom smislu ostavili trag i Rusi i Sovjeti.
Još tokom završnih operacija tokom oslobođenja Beograda, od
14. do 20. oktobra 1944. godine, posebna jedinica Crvene armije
imala je zadatak da pronađe jednu neobičnu arhivu koja se nalazila
u gradu. To je bila arhiva slobodnih zidara iz „samouspavane”
Velike lože „Jugoslavija”. Sada se može samo pretpostaviti da su
posle uspavljivanja lože, jugoslovenski masoni sakrivali velike
delove svoje arhive na posebnim mestima, sluteći neprijateljstvo,
ali i velika ratna razaranja. Činjenica je bila i to da im nisu bili
naklonjeni ni nacisti početkom rata, ni komunisti, tokom okončanja
ratnih operacija. Tako je ostala samo usmena priča koju je
Ljubomir Durković-Jakšić ispričao nekim bliskim prijateljima, a koji
su nama otvorili dušu pred nastanak ove knjige.
Dakle, Ljubomir Durković-Jakšić se, navodno, našao na drumu
koji vodi ka Višnjici, odakle su Rusi nadirali ka Beogradu, u vreme
završnih operacija za oslobođenje grada. Zaustavila ga je ruska
patrola i pitala govori li ruski i da li je iz Beograda. Budući da je
pozitivno odgovorio na oba pitanja, upravo je on bio čovek koji im
je trebao. Rusi su ga angažovali da ih odvede na Kosančićev venac,
ne hajući što grad nije bio potpuno oslobođen, a još manje
bezbedan. Tamo su tražili tačno određenu adresu, gde se danas
nalazi umetnička galerija. Kada su je našli, i samom vodiču postalo
je jasno zašto su toliko insistirali da je se što pre domognu. To je
bilo mesto na kome je čuvana arhiva slobodnih zidara.
Ljubomir Durković-Jakšić nije bio slobodni zidar, niti je mnogo
znao o tome, ali je kao mnogi beogradski đaci tokom prve dve
godine okupacije morao da poseti Antimasonsku izložbu. Tamo je
video izložene mnoge masonske medaljone, kecelje i druge
simbolične rekvizite, koje je i ovog puta prepoznao, kada su
sovjetski vojnici počeli da ih iznose na svetlo dana.
Dalja sudbina ovih slobodnozidarskih rekvizita, kao i kompletna
dokumentacija predratnih jugoslovenskih slobodnih zidara bila je
vezana za moskovske arhive. Tamo se preselila arhiva sve do
perioda kada su između Tita i Hruščova počeli prvi znaci
otopliavanja odnosa. U okviru prvih kontakata u novom svetlu, oko
1956. godine, jedan od sovjetskih dobronamernih gestova bio je
povratak ovih dokumenata u Jugoslaviju.
Tako se važna slobodnozidarska arhiva ponovo našla na mestu
odakle je i potekla. Najveći deo te masonske zaostavštine i danas se
nalazi u Arhivu Jugoslavije, međutim, niko sa sigurnošću ne može
da tvrdi da se tamo nalazi sve što su Rusi odneli iz Beograda.
Verovatno nikada nećemo saznati šta su vratili, a za šta, možda,
nisu želeli da ponovo bude u Jugoslaviji.
Pogotovo u svetlu političkih događaja koji su tada određivali
svet.
 PIRAMIDA U SRCU GRADA
I
U centralnom delu najpoznatije beogradske ulice, Knez
Mihailove, danas stoji simbol koji predstavlja još jedan „jasan”
masonski „potpis”.
To je piramida koja se nalazi ispred zdanja Srpske akademije
nauka i umetnosti. Zvanično, piramida je postavljena 1995. godine,
kada je u Velikoj galeriji SANU održana veoma posećena izložba
„Svet merenja”. Ona oficijelno označava geografski položaj
Beograda; na njoj su ucrtane strane sveta, gravitaciono ubrzanje i
geografska dužina i širina.
 Piramida ispred
SANU

Formalno objašnjenje za postavljanje ovog simbola glasi (a zaista

je tako): malo je znamenitosti u našem gradu koje su posvećene
nauci, i ovo je jedna od njih.
 II
Posle svih iskustava želeli smo da pronađemo i „eventualno
drugo lice” ovog simbola. Već smo bili podučeni koliko je piramida
važan simbol u masona, i, jednostavno, nije nam bilo logično da je
ovo objašnjenje, koje smo dobili iz Muzeja nauke i tehnike, jedino
dovoljno da utaži našu radoznalost.
Uostalom, već smo bili „progonjeni” iskustvom koje smo imali na
Avali, i velikom važnošću piramide, kao bitnog obeležja slobodnih
zidara. Tako smo rešili da uporedimo izgled ovog spomenika sa
drugim masonskim predstavljanjima piramide. Ovog puta bilo je
zaista jednostavno, ali i šokantno u prepoznatljivosti…
Uz fotografiju piramide ispred SANU postavili smo novčanicu od
jednog dolara. Sličnost je bila očigledna, pa razloga za sumnju
gotovo da nije ni bilo.

Navčanica od 1 dolara

Poseban dokaz predstavljala je činjenica da je piramida pri vrhu

precizno zarubljena na istom mestu gde je to slikovito učinjeno na
američkoj novčanici. Na moneti je na tom mestu prikazano „oko
svevideće”. Podsećamo da se u levom uglu novčanice od jednog
dolara nalazi masonska piramida od 13 cigala, na čijem se vrhu, u
trouglu, nalazi oko. Ono lebdi iznad zaravnjene piramide i
simbolički izražava slobodnozidarsku ideju o predodređenosti
masonerije da bude neka vrsta elite.
 Na novčanici je, iznad ove piramide, ispisan masonski moto od
(opet) 13 slova, ,Annuit coeptis”, koji potvrđuje da su oni „na vrhu”
„izabrani”. Ista moneta sadrži i natpis „Novus Ordo Seklorum”, što
u prevodu znači „novi svetski poredak”.

III
Tako je Beograd dobio još jedan od mnogih simbola koji
odražava masonsko prisustvo u samom srcu grada. U odnosu na
ovu građevinu koja je novijeg datuma, masonski simboli između
dva svetska rata, kada je i nastalo najviše slobodnozidarskih
„potpisa” na gradu, bili su obično sastavni deo dekorativne
arhitektonske plastike na kućnim fasadama.
Ova skulptura je izdvojena, i potpuno samostalna.
Veoma je važno i to da je piramida postavljena u osi ulaznih
vrata u zgradu Akademije i da se veoma vodilo računa o savršenoj
simetriji u pločniku prilikom postavljanja tog obeležja.
Najzad, masoni su, po ko zna koji put, dali jasan znak svog
prisustva, ali, po pravilu, neprepoznatljiv za „profane”, odnosno za
one koji nisu članovi njihovog reda.
Odani svojoj tradiciji, koja očigledno dugo postoji u srpskoj
prestonici, oni ne skrivaju svoje simbole na nevešt način, već ih
otvoreno plasiraju u najpoznatijem delu grada, ali tako da
neupućeni „od drveća ne vide šumu”.

IV
Da li je to jedini simbol koji se, kao deo masonskog folklora, vidi
na fotografiji piramide ispred Akademije? Postoji li još
nešto, možda upečatljivije od same piramide, što skreće pažnju na
potpuno drugu stranu, a upotpunjuje tezu o tome da je kroz
istoriju Beograd bio veoma značajan grad masona.
Tako pažnju privlače i tri prozora sa zdanja Srpske akademije
nauka i umetnosti, koji gledaju na Knez Mihailovu ulicu, odnosno
na samu piramidu. Da to nisu tri svevideća oka, ili će opet odgovor
nositi „obično” objašnjenje kako je reč samo o „slobodnom stilu” u
interpretaciji? Ili je, ipak, u pitanju nešto drugo?
Možda je red da pomenemo i činjenicu kako je baš u toj zgradi,
među akademicima koji su predvodili ovu državu i naciju, bitisalo,
mnogo masona? Samo zdanje SANU koje dominira ovim delom
Beograda, građeno je između dva rata, tokom 1923-i 1924. godine, i
predstavlja monumentalnu palatu nastalu prema projektima
Dragutina Đorđevića i Andre Stevanovića. Interesantno, projekat je
izrađen još 1912. godine. Zgradu je izvelo preduzeće arhitekte
Matije Bleha iz Praga, dok su za njenu spoljašnjost, odnosno
dekorativnu arhitekturu bili zađuženi,Jugman i Sunko” iz Zagreba.
Ova palata je stilski rešena u duhu eklekticizma, uz različito
koncentrisane primese neobaroka i secesije.

V
Kroz Srpsku akademiju nauka i umetnosti tokom istorije prošao
je veliki broj masona. Tu su bili: Miša Anastasijević, Ivo Andrić,
Aleksandar Belić, Spiridon Brusina, Mihailo Valtrović, Vladimir
Varićak, Dragomir Vasić, Mihailo Vujić, Vale Vouk, Mihailo
Gavrilović, Jovan Dučić, Ivan Đaja, Stefan Đelineo, Andra Đorđević,
Niko Županič, Franjo Zah, Vladimir Jovanović, Slobodan Jovanović,
France Kidrič, Petar Kolendić, Marko Leko, Ivan Meštrović, Đorđe
Milovanović, Dragutin Milutinović, Stevan Mokranjac, Svetomir
Nikolajević, Branislav Nušić, Veljko Petrović, Avram Petronijević,
Pavle Popović, Bogdan Popović, Mihailo Pupin, Milan Rakić, Stevan
Sremac, Ljubomir Stojanović, Fran Tućan, Petar Ubavkić, Vladimir
Ćorović, Filip Hristić, Ksenofon Sahović, Ferdo Šišić, Viktor
Novak…
O velikim umovima Akademije nije se mnogo govorilo u javnosti
kao o masonima, ali je ipak povremeno provejavala i takva
informacija. Možda se u tom svetlu izdvajao Aleksadar Deroko,
poznati arhitekta i publicista. On je svoj zaista buran život literarno
uobličio u knjizi svojih sećanja. Ali, nije se libio da svog stariieg
rođaka Stevana Sremca opiše kao masona. U svojim opisima
iskazuje duboko poštovanje prema Sremcu. U knjizi ,A ondak je
letijo jeroplan nad Beogradom” Aleksandar Deroko ovako opisuje
Sremčevu sahranu i poslednje prebivalište, ali i razmišljanje o
smrti:
„…on kaže nešto kao eto, kad čovek pođe sa ovog sveta, najbolje
tako tu pod drvo, pod zemlju, bez sanduka, pa se sve pretvori
najzad u to prostrano zeleno lišće… u cvrkut ptičica…” Kasnije
Deroko dodaje kako „Sremac nije bio religiozan. Leži, ipak, pod
kamenom sa krstom, ali na pogrebu su, sećam se, bili neki ljudi u
crnom, koji su nosili neke čudne znake (kao trougao, kao šestar,
kao mistrija?). A deca sve vide i za sve pitaju. Nisu im baš sve
objasnili, ali smo razaznali da su to izaslanici nekakve ’lože’ i
razumeli docnije da je bio mason.”

Stevan Sremac, književnik , 1855-1906

Deroko na sličan način deklariše i svog prijatelja Rastka

Petrovića. Za njega je napisao: „Rastko je bio i mason. Kad je pošao
u Ameriku, ostale su tu, uz još neke druge stvari, i jedna keceljica i
rukavice. Međutim, to on nije uzimao suviše ozbiljno. Sigurno je
tamo ušao pod uticajem jednoga od svojih najintimnijih prijatelja
još iz detinjstva, a možda i dva svoja docnija prijatelja iz
Ministarstva: Ivana Frangeša iz Zagreba i Alberta Ilića iz Splita.”
Za ovu Derokovu knjigu recenziju je napisao Bogdan
Bogdanović, autor knjige „Zaludna mistrija”.
 NOVA ZDANjA VELEGRADA
I
I u savremenom Beogradu, građenom posle Drugog svetskog
rata, nastajala su zdanja koja asociraju na masonsku simboliku. Za
sve te zgrade nije lako sa sigurnošću tvrditi da su u njihovom
stvaranju udeo imali i slobodni zidari, ali neke koincidencije su, u
najmanju ruku, neobične.
Možda je od suštinske važnosti prikaz slobodnog zidarstva koje
je prethodilo Drugom svetskom ratu, kao i onog koji joj je, po
svemu sudeći, usledio. Stoga postoje brojne pretpostavke, pa i čista
nagađanja oko važnosti masonerije u Titovo vreme. Način na koji je
slobodno zidarstvo funkcionisalo pre 1940. godine (odnosno do
„samouspavljivanja” Velike lože „Jugoslavija”, što je očigledno bio
kraj jednog velikog istorijskog ciklusa), uglavnom je bio opisan u
prethodnim poglavljima uz građevine koje su u to doba i nastajale.
Za potonji, posleratni period, iako je reč o relativno bliskoj
istoriji. postoje gotovo oprečne teze od toga da je Josip Broz, pa
samim tim i njegovo blisko okruženje, imalo tesan kontakt sa
masonima, do toga da su masoni, u suštini, u posleratnom periodu
proganjani i da je pravo slobodno zidarstvo na našem podneblju i
zamrlo 1940. godine.
U ranom posleratnom periodu, doduše, postojale su ambicije da
se masonski pokret obnovi na predratnim postulatima, ali je u tim
ambicijama ostao uglavnom usamljen neusahli Damjan Branković.
On je posle rata pokušao sa obnovom slobodnozidarske ideje koja
bi nastavila da funkcioniše u Beogradu, ali okolnosti mu nikako
nisu išle na ruku, baš kao ni duboka starost u koju je bio uveliko
zagazio. Ostao je samo njegov entuzijazam, ali on, očigledno, nije
bio dovoljan.
Da bismo opisali period posle Drugog svetskog rata bilo je
uputno prelistati policijske arhive. Tadašnji policijski analitičari
zaključuju kako „je masonerija Jugoslavije od okupatora i njegovih
kvislinga bila u celosti razbijena. Znatan deo pripadnika predratnih
masonskih loža okupator je streljao ili je pod njihovim stalnim
pritiskom, a obzirom na njihovu starost - izumro. Jedan manii deo
pred Drugi svetski rat emigrirao je u inostranstvo, što je slučaj i
pred oslobođenje nase zemlje. U stvari, po oslobođenju ostalo ih je
u zemlji neznatan broj živih i to su mahom bili oronuli starci”
U izveštaju se napominje da su se još 1946. godine ovi masoni
okupijali, ali da ta aktvnost (makar po mišljenju onih koji su ih
uhodili) nije poprimila ozbiljan i organizovani karakter. Ta
aktivnost vezivala se za usku grupu starih masona, među kojima
policija navodi Svetozara Tomića, bivšeg senatora u penziji, dr
Ljubomira Tomašića. bivšeg predsednika Senata u penziji, Nikolu
Tomašića, bivšeg divizijskog generala u penziji, Predraga Lukića,
bivšeg bana u penziji, i Mojsija Stojkova, bivšeg podžupana u
penziji.
Pod budnim okom Udbe nije moglo da ostane sakriveno
delovanje posleratnih masona, pa oni beleže kako 1953, godine
„masonerija poprima ozbilljan i organizovan rad”. Te godine bile su
otkrivene dve masonske grupe. Jedna je nosila naziv „Beogradska
loža”, i njome je rukovodio Damjan Branković, dok je druga bila
„Jugoslovenska loža slobodnih zidara” na čelu sa dr Ljubomirom
Tomašićem i njegovim zamenikom Tomislavom Paljićem, bivšim
sudijom Apelacionog suda.
U Beogradskoj loži, koja je po mišljenju policije bila aktivnija,
osim Brankovića bili su jovan Aleksić, bivši senator u penziji, dr
Vasilije Jovanović, advokat i bivši niinistar, Jovan Veljić, profesor u
penziji, dr Vojislav Arnovljević, lekar, bivši profesor univerziteta,
Dimitrije Branbović, sudija u penziji, Toma Smiljanić, profesor. i
drugi.
Ove grupe masona radile su u znatno drugačijim uslovima nego
pre rata i njihova delatnost je postepeno jenjavala. Doduše, do
1956. godine pokušali su da ostvare nekoliko akcija, od kojih je
propala ona o ujedinjenju obe lože, i tako ojačaju svoje pozicije.
Počeli su i sa uspostavljanjem mreže u drugim gradovima
Jugoslavije, a radili su i na prikupijanju pomoći iz inostranstva.
U tom pravcu su imali pomoć američke ambasade sa kojom su
održavali kontakt, ali sve je to bilo pod budnim okom Udbe, koja je
pažljivo pratila svaki njihov korak. Neki od masona koji su bili
aktivni pre Drugog svetskog rata pozivani su na saslušanja u
policiju, gde su sa njima vođeni razgovori o slobodnom zidarstvu.
Tako su se u izveštaju Udbe našli: Andrej Andrejević, Milan Antić,
Vasilije I. Jovanović, dr Milan Bartoš, Jovan Veljić, Antonije
Šokorac, Petar Šoć, Laza Marković, Dušan Tomić Lala, dr Ulmanski,
Damjan Branković…
Najveći uticaj posleratnog masonstva Udba nalazi u Srpskoj
akademiji nauka i Beogradskom univerzitetu. Policija zaključuje
kako se „vodeća grupa u Beogradu u svom radu orijentiše na
infiltriranje svojih liudi u visoke naučne i kulturne ustanove, kao i
na uticajnije Ijude slobodnih profesija.„ Tako vodeća grupa preko
svog člana akademika Vojislava Miškovića intenzivno radi na
stvaranju što većeg uticaja i uporišta u SANU, Rektoratu
Beogradskog univerziteta, Filozofskom fakultetu i nekim drugim
fakultetima. Srpska akademija je najozbiljnije uporište masona u
Beogradu i u njoj se nalazi većina istaknutijih predratnih masona
na čelu sa pomenutim Miškovićem, zatim eminentnim naučnicima
Radivojem Kašaninom, Jakovom Hličijevim, Antunom
Bilimovićem, Kostom Perovićem, Milankovićem, Avakumovićem i
drugim.”
Udba komentariše i njihove sastanke koji se često održavaju u
Miškovićevom kabinetu, gde navodno diskutuju o mogućnostima
infiltriranja njihovih prijatelja na vodeće položaje visokih naučnih
ustanova. Takođe, pominje se i jak uticaj masona na Filozofskom
fakultetu gde se, prema mišljenju Udbe, naročito ističu Miloš Đurić
i Viktor Novak. Ovaj potonji i zato što je pre rata bio u Vrhovnom
savetu jugoslovenske masonerije. Obojica su imala jak uticaj na
ostale profesore, i, prema mišljenju policije, svoje zamisli su lako
plasirali preko profesorskog saveta.
Izveštaj Udbe završava se zaključcima i predlozima, prema
kojima je „rukovodeća grupa masona iz Beograda ilegalna
organizacija koja aktivno deluje protiv socijalističkog uređenja
SFRJ”. Na taj način se lako može zaključiti da su uskoro u
potpunosti prestali da deluju. U policijskom izveštaju napisanom
1957. godine stoji predlog da se „realizacija razrade nad grupom
odgodi na neko vreme”, To je bilo s toga što policija još nije u celosti
obuhvatila sve njihove kontakte i veze u Beogradu i unutrašnjosti
zemlje. Ako se za to ukaže potreba, Udba predlaže hapšenje samo
četiri najaktivnija člana, a to su prema njenom mišljenju bili
Vojislav Paljić, Boža Pavlović, Vojislav Mišković i Robert Cihler
Gašparević.
Autori izveštaja Udbe, za kraj prilažu i svoje mišljenje: „U slučaju
potrebe, prema situaciji mogli bi preduzeti i druge konkretne mere.
To bi samo došlo u obzir da ova mera koju predlažemo ne uspe, tj,
ne bude dovoljna da se grupa privremeno pasivizira.”

II
S druge strane, postojao je jedan vid slobodnog zidarstva na koji
ukazuju Ijudi poput Vjenceslava Cenčića, i koji su tvrdili kako je
Tito bio veoma blizak sa masonerijom. Šta je od svega toga islina?
Neke građevine, relativno nove, ipak zaslužuju određenu pažnju
i pogied kroz ovu „masonsku” optiku. lako je u nekim situacijama
jednostavno neminovno ostati u domenu hipoteye, ipak se nameću
neka pitanja na koja nije lako dati pravi odgovor.
Beograd ima dve kapije. Jednu dvodelnu i drugu trodelnu
građevinu, koje oficijelno nose naziv Zapadna i istočna kapija
Beograda. U slobodnozidarskoj simbolici istok i zapad su neobično
važni.
 Zapadna kapija
Beograda
 Istočna kapija
Beograda

Kada se vratimo simbolici ovih beogradskih kapija, lako se

uočava kako ona zapadna asocira na dva stuba, dok je istočna
sazdana od tri stepenasta solitera koji međusobno tvore simbol
piramide. Doduše, ne idealne, četvorostrane, već one koja izvire iz
tri dela. Geneksove kule, ili Zapadna kapija Beograda, nalaze se uz
trasu autoputa i dočekuju sve putnike koji u Beograd dolaze iz
pravca Zagreba. Zgrade bliznakinje građene su u periodu od 1970.
do 1980, godine, prema projektu arhitekte Mihaila Mitrovića, sa
ukupno 30 spratova i 115 metara visine.
O simbolima Jakin i Boaz već je bilo reči, baš kao i o važnosti
piramide u slobodnozidarskoj simbolici. Tek, ovakav pogled na
beogradske kapije možda nije beznačajan.
Na ovom mestu ponovo se postavlja već poznato pitanje: kako
dokazati takvu tezu? Čitalac ne dobija potpun odgovor, već zbir
pretpostavki koje nisu neosnovane, ali sigumo jesu tema za
razmišijanje. Takva odvažnost autora potiče upravo iz teza koje je
izneo Vjenceslav Cenčić, a koje su i drugi autori i poznavaoci skloni
da potvrde. Tito jeste bio mason i njegovo učešće u masoneriji i
politici sveta u 20. veku nesporno je, ali isto tako uz krajnju
podozrivost treba porediti te i takve slobodne zidare iz perioda
posle Drugog svetskog rata, sa onim predratnim masonima, a na
kraju, i sa ovim današnjim.
Uy burnu promenu političkog sistema, „narodnu revoluciju” i
sve druge političke turbulencije koje su prodrmale svest, a
unakazile srpsku populaciju tokom Drugog svetskog rata, došlo je i
do likvidacije masonskog pokreta. To se prvo desilo već pomenutim
samouspavljivanjem Velike lože „Jugoslavija” a zatim i besomučnim
proganjanjem slobodnih zidara tokom okupacije, da bi sve
kulminiralo Antimasonskom izložbom koja je za ono vreme je imala
strahovit publicitet.
Prema oficijelnim istoričarima slobodno zidarstvo je u posle
ratnom periodu ugaslo, uz nekoliko iskri za koje ie bio zadužen
„nepopravljivi” Damjan Branković. Tako je izgledalo svima, pa čak i
zagriženim masonima. Dolaskom komunizma, masonstvo je bilo
iskorenjeno kao kategorija koja je naizgled bila potpuno nespojiva
sa marksističkim idejama tadašnjeg savremenog sveta i
nastupajuće kulture.
Prema nekim hroničarima, ipak su masoni imali i te kako veliki
upliv, odnosno najvažniji uticaj na posleratnu budućnost i politiku
Jugoslavije, odnosno njenog političkog vrha. Na ovakav stav navodi
pitanje o tome ko su bili predratni slobodni zidari koji su i posle
rata zauzeli važna mesta u eliti novonastale jugoslovenske države?
Doktor Ivan Ribar je bio predsednik Narodne skupštine
Kraljevine Jugoslavije pre Drugog svetskog rata i predsednik
Skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije neposredno po
okončanju rata. Moša Pijade je bio mason, Edvard Kardelj je po
mnogima bio „Titovo drugo ja”, čovek bez kojeg ni Broz nije
donosio odluke. (Navodno je bio član rimskog Velikog Orijenta gde
je bio predstavljen kao Eduardo Kardeli.) Veoma značajan akter
cele priče bio je i Vladimir Bakarić, jedan od onih iz hrvatske elite
tadašnje SFRJ. Ovakav spisak ne može da bude potpun, ali je
neobično važno ne preskočiti Miroslava Krležu i Ivu Andrića. Dakle,
bardove literature i svetski uvažene pisce.
Ako su oni našli način da iz međuratne masonerije, koju bismo
ovom prilikom mogli da nazovemo „građanskom” pređu u jednu
vrstu komunističke - „crvene” masonerije, onda imamo razlog da se
zapitamo zašto je tako. Ono što je važno jeste to da je takva vrsta
slobodnog zidarstva postojala, odnosno da sve nagoveštava kako je
takva, „crvena” masonerija bila prisutna u Beogradu.
Iako je bila nespojiva sa onom predratnom - delovala je i kao
njena direktna negacija.

III
Očigledno je da se enigma rešavala, ili makar počinjala zaplet
jednim imenom - Tito. Josip Broz je, po svemu sudeći, bio u
bliskom kontaktu sa slobodnim zidarima u godinama pre Drugog
svetskog rata. To beleži Zoran Nenezić, u knjizi „Masoni u
Jugoslaviji 1764-1999”. Nenezić navodi kako je Broz prve ozbiljne
dodire sa slobodnim zidarstvom imao sa masonima lože „Libertas”,
i to preko advokata Ive Politea i dr Srećka Šilovića. U prilog toj tezi
govori podatak da su bili bliski još kada je Politeo branio Broza na
famoznom „Zagrebačkom procesu”, 1928. godine, dok je dr Šilović,
inače lekar, prvo bio član Iože „Vrhovec”, a potom i lože „Libertas”
od 1929. godine.
Tito je u „Libertas” stupio 1926. godine. Istorijski je veoma važno
da su pod tom ložom radile tri iregularne lože, budući da su se van
elementarnih masonskih kodeksa odvojile ispod zaštite Velike lože
„Jugoslavija”. To znači da „Libertas” nikada nije bio priznat ni od
jedne velike lože. Tako je ova loža nastavila da radi vrlo perfidno.
Jedni, skloni očuvanju jugoslovenske ideje, bili su pod okriljem
Velike lože „Jugoslavija”, dok su drugi ostali u „Libertasu” koji je
nauštrb svemu nastavio sa radom i okupljanjem članova.
Potonja istorija pokazala je da je iz ove lože, kasnije, regrutovana
bezmalo sva elita ustaškog pokreta, dok Ivan Mužić u knjizi
„Masonstvo u Hrvata” kaže da je došao do podataka iz jednog
nemačkog obaveštajnog izvora u kojem se tvrdi da je jedan od
organizatora atentata na kralja Aleksandra, Eugen Kvaternik, bio
član ove lože. Uz njega su tu bili dr Budak, dr Puk, Benak, Dušan
Kralj, dr Tot, koji su već tokom Drugog svetskog rata pokazali svoje
jasno ustaško opredeljenje, stvorivši Nezavisnu državu Hrvatsku.
Rušenje Kraljevine Jugoslavije, odnosno njenog državnog
uređenja, obavljano je u komunikaciji između Josipa Broza i
pomenutih ustaških ideologa. Iako naizgled nespojivi, ustaše i
komunisti su tada imali i te kako jasan zajednički cilj koji je i
dokumentovan potpisima Mileta Budaka i Moše Pijade u zatvoru u
Sremskoj Mitrovici, kada su napravili sporazum o nenapadanju u
budućim sukobima koji su, očigledno, pretili Evropi.
Drugi segment u Brozovom izvanrednom poznavanju masonerije
bio je početkom Drugog svetskog rata. O tome govori i njegova
izjava koja se odnosi na upozorenje koje je uputio Sovjetskom
Savezu neposredno pred Hitlerov napad. Tito se sećao kako „ …
smo upozorili Sovjetski Savez. Ja sam se, na primer, sastao sa
sovjetskim vojnim atašeom i rekao mu da se nemačka vojska kreće
prema njihovoj granici i da će sigurno doći do napada. Imao sam
informacije iz Zagreba od nekih slobodnih zidara koji su bili
upoznati sa onim što se sprema. Sve sam mu to saopštio i kazao da
to treba primiti ozbiljno…”
- Očigledno je da je Tito veoma dobro znao ko su bili predratni
masoni, dabome, prvenstveno oni hrvatski, kao da je, po
sopstvenom priznanju, sa njima imao intenzivne, a sudeći po
kvalitetu informacija, i izuzetno važne kontakte.
 IV
Istovremeno, masonerija je, makar u ovom slučaju, bila važna
maska iza koje se rađala kratkotrajna NDH, dok su se Velika
loža „Jugoslavija” kako je već pominjano u delu posvećenom kući
Damjana Brankovića i njemu samom, i svi ostali slobodni zidari
Kraljevine Jugoslavije upirali kako bi sačuvali državu. Opet je važno
napraviti razliku između masona i „masona”. Jedni su, u
„Libertasu”, dakle, nepriznatoj loži, radili intenzivno na jednoj, a
drugi, unutar Velike Jože „Jugoslavija”, na drugoj ideji. U suštini,
zbog takvog statusa „Libertasa” bilo bi potpuno osnovano pitanje
da li su oni uopšte bili masoni, ako ih niko nije priznavao.
Titov slobodnozidarski angažman ipak je ušao u najvažniju fazu
Drugog svetskog rata, a sve zbog intenzivnog, a kasnije se pokazalo,
i bliskog kontakta sa britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom.
Prema nekim izvorima, upravo je Čerčil bio taj koji je promovisao
Broza u 33. stepen, u Napulju, tokom njihovog susreta 1944.
godine. To se odigralo u loži „Džasters” koja je brojala 250 članova,
vrlo visoko kotiranih u masonskoj hijerarhiji. Od tada je počeo
Titov streloviti napredak kroz svetsku politiku.
Ser Vinston Spenser Čerčil je bio mason od 24. maja 1901.
godine, kada je iniciran u masoneriju u Londonu. Tada je imao 26
godina. Do drugog stepena dosegnuo je 19. jula 1901. godine, a do
trećeg - 25. marta 1902. godine. U vreme Drugog svetskog rata već
je bio visokorangirani mason iz svetske elite, a kada je kreirana
nova karta sveta, na Jalti, uz Čerčila mason je bio i Ruzvelt.
Ruzveltovo članstvo je bilo do te mere otvoreno da je i danas
poznata fotografija na kojoj je on opasan masonskom keceljom i
okružen simbolima slobodnog zidarstva. U dugom nizu američkih
predsednika koji su bili članovi slobodnozidarske organizacije on je
bio 12. po redu. U Matinekok loži u Njujorku dobija prva tri
simbolična stepena, 2. januara, 27. marta i 24. aprila 1901. godine.
 Američki predsednik Ruzvelt sa
masonskom keceljom

Koliko su Titovi i Čerčilovi kontakti bili važni, najbolje govori

uloga Broza posle rata, ne samo u našoj, već i u svetskoj istoriji. Na
planetarnu politiku bitno je uticalo kreiranje i vođstvo Pokreta
nesvrstanih zemalja. Taj pokret je bio važan za balans između dva
suprotstavljena bloka u vreme takozvanog hladnog rata. U to doba
Zapadu je pretila latentna opasnost - približavanje zemalja „trećeg
sveta” Sovjetskom Savezu. Neke od njih su sa simpatijama počele
da gledaju na doktrine o ravnopravnosti i druge socijalističke
parole kojima je prva zemlja socijalizma manipulisala. Međutim,
članstvo ovakvih država u Varšavskom ugovoru dovelo bi do
strahovite strateške neravnoteže. Upravo je tu Titova uloga bila
neprevaziđena, a ustanovljavanje Pokreta nesvrstanih obezbedilo je
Zapadu, pokazalo se, dobitak na vremenu, a samim tim i uslove za
miran san.
Za mnoge simboličan čin odigrao se upravo na Samitu
nesvrstanih u Havani 1979. godine, kada se Tito pojavio sa belim
rukavicama na rukama, belim šeširom i štapom, što je jedan od
osnovnih simbola slobodnih zidara za vreme masonskih radova.
Rukavice su tu da simbolišu čistotu duha onoga koji ih nosi.
 Ritam ovog događaja prvo je odredilo izlaganje kubanskog lidera
Fidela Kastra koji je predložio da se nesvrstane zemlje približe
Istočnom bloku. Potom je usledilo Titovo izlaganje u kojem je on,
uz neprikosnoven autoritet, to jasno odbio. Sa govornice je otišao
praćen frenetičnim aplauzom.
Još jedan argument u prilog Brozovom pripadništvu
slobodnozidarskom redu jeste grobnica u kojoj je sahranjen. Bela
mermerna ploča, ispod koje danas počiva, u mnogima rađa
slikovitu asocijaciju, tako čestu u masona, koja se odnosi na
obrađeni kamen. Najviši simbolički cilj svakog slobodnog zidara
jeste da „svoj” kamen obradi, da se što više približi velikom
arhitekti svih svetova. Možda je Brozov nadgrobni kamen tu da
pokaže baš takvu simboliku.

Titov grob u Kući

cveća

Ispod slične ravne ploče danas počivaju, na primer, Dositej

Obradović i Vuk Karadžić u porti Saborne crkve u Beogradu.
Brozova sahrana bila je interesantna i po tome što je to bio, kako
beleže hroničari, „najveći skup visokih svetskih dostojanstvenika u
dotadašnjoj istoriji”. Međutim, bitno je i to da je takav skup morao
da bude i jedno od najznačajnijih masonskih okupljanja tih godina.
Kako se Titovo slobodnozidarsko angažovanje odražavalo na
tadašnje unutrašnjopolitičke prilike u zemlji, verovatno najbolje
govore kazivanja Vjenceslava Cenčića. On ne samo da tvrdi da je
Broz bio slobodni zidar, već to dokazuje nekim interesantnim
citatima i dokumentima, koji privlače veliku pažnju, a ujedno
predstavljaju, sa ove istorijske distance, putokaz kojim je vredelo
tragati za istinom. Ono što je on napisao prošlo je kroz ruke mnogih
obaveštajaca onog vremena, i niko ga nije demantovao. Možda je tu
jedan deo odgovora na pitanje zašto je posleratna masonerija u
Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji bila tako tajanstvena, znatno više nego
ona koja joj je prethodila. I zašto je jedan njen veliki, predratni,
nazovimo ga „srpski”, deo bio u tolikoj meri zapostavljen. Srpska
predratna elita je toliko duboko prihvatila tadašnju masoneriju, da
bi njen prelazak u novu „Titovu” ili uslovno rečeno „crvenu”, kako
smo je ranije nazvali, bio nedosledan ideji koju su zastupali pre
1940. godine.

V
Jedan od najupečatljivijih Cenčićevih tekstova bio je onaj o
pismu koje je general Ivan Gošnjak uputio lično maršalu
Josipu Brozu Titu. Sve se dešavalo posle Gošnjakove smene, koju je
on, što će se iz pisma videti, primio sa nevericom i razočaranjem. U
burnoj vojničkoj i ratničkoj karijeri Ivan Gošnjak je dostigao do
najvišeg čina u JNA - generala armije. Od 1933. bio je član
Komunističke partije, a od 1935. upućen je u SSSR, gde je pohađao
Lenjinsku partijsku školu, a zatim i oficirski kurs. Bio je veoma
aktivan u Španskom građanskom ratu, a od 1939. do 1941. godine
interniran u logore u Francuskoj. Tokom 1942. godine vraća se u
zemlju i uskoro postaje komandant Glavnog štaba NOV Hrvatske.
Od 1953. do 1967. godine bio je i državni sekretar za narodnu
odbranu SFRJ, i autor knjige „Tito, strateg revolucije i tvorac
narodne armije”.
Gošnjak je, očigledno, bio upućen u neka događanja koja,
navodno, Brozu nisu prijala i, što je bilo važno, gotovo da se nije
usudio da poveruje u njih, a to ga je koštalo karijere, odnosno
preranog penzionisanja.
Pismo je bilo napisano 27. juna 1975. godine, Gošnjak ga je
uputio direktno Brozu, ali ga ovaj nikada nije dobio. Na pismu je
dopisano, kako beleži Cenčić, Kardeljevom ili Dolancovom rukom:
„Ne treba ga dati Titu jer je bolestan i u godinama. O tome treba da
razgovara posebna komisija sa Gošnjakom.” Ispod ove napomene,
pored potpisa ove dvojice, slede i potpisi Vladimira Bakarića, Petra
Stambolića, Nikole Ljubičića i Jovanke Broz. Pismo je imalo 60
stranica, i u njemu je Gošnjak tražio odgovore na 20 pitanja.
Navodimo deo pisma koji je interesantan za naše istraživanje:
„Druže Tito, pišem ti ovo pismo, prvi put ovakvog sadržaja i sa
ovakvim naslovom. Od mog prisilnog odlaska u mirovinu, osjećam
potrebu da bih želio razgovarati s Tobom u četiri oka. Jer, nakon
sastanka Vojnog savjeta, na kojem sam dobio podršku od Džemila
Šarca, Radojice Nenezića i Đoke Jovanića, a mislio sam da ću je
dobiti i od Tebe, a nisam, osjećam se ljudski povrijeđen, jer je uz
Tvoju ’dobronaklonost’ pobjedila Kardeljeva linija, a ja sam
umirovljen, pa se sve okrenulo, zavaljujući Tebi, u korist
konzervativaca, onih koji su i do sada oponiranjem vladali zemljom,
i onih koji me godinama ogovaraju.”
U pismu Gošnjak predlaže Titu da pozove Koču (Popovića),
Kostu (Nađa), Josipa (Kopiniča) i njega, i da ga oni informišu „šta
se zaista događa u zemlji”. Takođe, Gošnjak traži odgovor na
pitanje zašto je pao Aleksandar Ranković.
„Tito, ja znam da ćeš mi zameriti što Ti s mojim smenjivanjem
povezujem Marka (misli na Rankovića), koji je prije devet godina
prošao još gore od mene. Samo nas nekoliko, Ti, Koliševski,
Kopinič, Koča, Jovanka i ja znali smo zašto si naprosto oterao
Marka. I sam znaš da je prisluškivanje laž… Razlog smenjivanja je,
to Ti druže Tito dobro znaš, jeste njegov izveštaj o masonima u
Jugoslaviji, odnosno konstatacija i tvrdnja autora izveštaja da
masoni vladaju Jugoslavijom. Druže Tito, znaš i to da sam imao
prilike pročitati taj izvcštaj, ali poslije Plenuma, a pisali su ga naši
najbolji obaveštajci i imao je dva dijela. U prvom dijelu izveštaja
piše se o masonima koji su djelovali u Jogoslaviji do 1941. godine, a
u drugom, ’strogo poverIjive naravi’ - Masoni i njihova aktivnost u
SFRJ.
Taj izveštaj Markove policije kaznio je Rankovića, posebno deo
izveštaja gde se pominje i tvoje ime. Naime, tebe se spominje sa
1961. godinom, kada je došlo (a ti si bio na putu mira po afričldm
zemljama), do sukoba između Jovanke i Koliševskog, koji je sprečio
da ideš na skupštinu masona koju je organizovao marokanski
suveren kralj šef ’Velike masonske lože’.
Taj, i drugi podaci ubili su Marka, mislim ’politički ga ubili’.
Mislim da to i druge ’bisere’ tog izveštaja Ti dobro znaš. Nisam
znao, druže Tito, dok nisam pročitao izveštaj (a dao mi ga je
Marko), da su Kardelj, Bakarić (pod imenom ’Kuperštajn’, zbog
tajnosti), (cuper - bakar - prim. Z. N.) braća Dizdarević, Krleža,
Vidmar, dr Novak, dr Savić, Koća, Velebit, Augustinčić, Z. Kunc, dr
Kocbek, Ivan Ribar, Ivo Andrić, A. Belić, Ivan Krajačić - Stevo,
Srđan Budisavljević, Crnjanski, Vasa Čubrilović, Oskar Davičo,
Džemal Bijedić, M. Đilas, P. Gregorić, Hristić, Isaković, Mladen
Iveković, Ribnilcar, braća Levi, Moša Pijade, H. Macanović, Ivo
Mihovilović, Krajger, Ivo Politeo, Srđan Prica, Smodlaka, Velimir
Terzić, Aleš Bebler, Mika Tripalo, Milan Bartoš, Gustav Krklec,
Krešimir Baranović, da ne nabrajam i druge, masoni lože ’Nova
Jugoslavija’ kojom je rukovodio Ivan Ribar, a posle njega Krleža.
Druže Tito, sada mi je jasno zašto je Marko morao otići, zašto sam
ja morao da budem smenjen!”
Ime ili nadimak Tito nije uobičajeno kod naroda koji su činili
bivšu zajedničku državu. Prema tumačenju jednog od najpriznatijih
autora o ovoj oblasti, Danijela Ligua, tvorca „Rečnika slobodnog
zidarstva”, „ovakvo ime ili naziv nije slovenskog porekla, već se
njegov nastanak najverovatnije prvenstveno može vezati za
mediteransko podneblje pre Hrista. U masonskoj simbolici ovo ime
srećemo na sedmom stepenu Starog i prihvaćenog Škotskog
obreda, gde se pod imenom Tito pojavljuje poglavar i sudija, knez
Harodimski, vođa 3300 nastojnika koje Solomon odredi da posluju
nad Hramom”. Ligu i njegovi saradnici jasno i nedvosmisleno
zaključuju kako „u svakom slučaju ovo ime nije jugoslovensko”.

VI
Ovaj nešto duži istorijat Titovog angažovanja u
slobodnozidarskom redu može naizgled da odudara od teme,
odnosno od samih građevina koje danas dominiraju Beogradom, na
posredan način naznačavajući određen masonski kod ovog grada.
Međutim, tumačenje veza tih zdanja sa masonerijom bilo bi teško
ostvarljivo ako bi se u tom kontekstu osvetlio Brozov uticaj na
vreme u kojem su nastajale. A taj uticaj bio je neprikosnoven. Uz
dužnu distancu u odnosu na Gošnjakovo pismo koje, kao i mnoge
druge informacije, nije stiglo do Tita, mora se imati u vidu da je
veliki broj događaja tog doba bio iniciran baš od samog Tita, a tada
pogovora u izvršenju nije bilo, niti ga je smelo biti.
U vreme Brozove vlasti, uostalom, gotovo sva važna dešavanja
odigravala su se upravo u Beogradu, pa nije nelogično što je
prestoni grad SFRJ poneo i neka obeležja koja su bila poznata samo
malom broju upućenih. Takođe, neka zdanja koja ukazuju na
masonsko prisustvo podignuta su posle njegove smrti, ali se ona
vezuju za masoneriju koja i sada postoji u Beogradu, a nastala je
1990. godine, obredom koji je predstavljao „buđenje”
„samouspavane” lože „Jugoslavija” čiji je rad zvanično zamro zbog
pretnji koje je sobom nosio Drugi svetski rat.
Očigledno je da ta masonerija pokušava da probudi onu,
„građansku” kako smo je laički nazvali, odvajajući je od „crvene”,
kako smo krstili slobodno zidarstvo Titovog vremena. Razlike su
očigledne i primerene političkom trenutku u kome se promenio
kompletan sistem. Tako, današnji slobodni zidari ili tvrde da Tito
jednostavno nije bio mason (jer, zašto bi onda proganjao posle rata
slobodne zidare koji su to bili u predratnom periodu), ili je,
opet, bio slobodni zidar jednog sasvim drugog kova od onog koji je
danas zastupljen u Beogradu. Iz do sada navedenog postaje izvesno
da je reč i o jednom i o drugom.

VII
Danas se u Beogradu lako uočava piramida koja se nalazi na
krovu hotela „Slavija luks”, kao i stilizovana piramida na zdanju
Radio-televizije Srbije. Naravno, postoje još mnoga zdanja čiji su
oblik arhitekte odlučile da završe stilizovanom piramidom na vrhu,
što ne znači da su autori bliski slobodnim zidarima, ali su
mogućnosti često prisutne. A da bi se svako zdanje ponaosob
proučilo, potrebno je ogromno vreme. Neke ideje i pretpostavke,
ipak, ostavljamo samom čitaocu. Za neke od njih možemo lako da
pružimo jasne materijalne dokaze, kao što je to bilo sa piramidom
ispred Srpske akademije nauka i umetnosti, gde je to više nego
očigledno, ali neke ostavljaju dovoljno upečatljivu naznaku…
 Krov hotela Slavija
luks

Piramidalna
konstrukcija koja krasi zgradu Radio televizije Srbije

Baš kao što je i nagovešteno na početku ove knjige, Beograd nije

moguće na ovakav način analizirati u potpunosti, i za takav posao bi
bili potrebni i tim i vreme, koji autoru nisu bili dostupni ni mogući.
Međutim, ovo je način da se mnoga pitanja makar otvore, a to je,
najzad, i zamisao ove knjige: da se osvetli jedan i te kako bitan deo
beogradske istorije, i da važnost grada, kako bi to rekli masoni,
bude obasjana još jednim jakim svetlom.
 POGLED BESMRTNIH SA
MONETA
Suptilnost masonskog potpisivanja ogleda se na još jedan način
koji jasno govori da su upokojena „braća” ostala prisutna i u
mislima današnjih masona. Naravno, a u skladu sa načinom na koji
su se slobodni zidari potpisivali na građevinama, i ovog puta
korišćen je isti „recept” - prepoznavanje obeležja masonerije jasno
je samo onima koji dobro znaju šta znače pojedini simboli, ili, opet,
likovi koji su predstavljeni.
Tako, u vreme izlaženja ove knjige monete koje su u opticaju u
Srbiji obiluju likovima nekadašnjih masona.
Na novčanici od 10 dinara nalazi se lik Vuka Stefanovića
Karadžića, za koga ne postoje pouzdani podaci da je bio član
slobodnozidarske organizacije, ali ga mnogi srpski masoni pominju
kao mogućeg „brata” Na to nagoni njegovo delovanje, posebno
bliskost sa onima koji su tada bili u masoneriji. Uticaj na Vuka imao
je Dositej Obradović, pored kojeg i sada počiva u porti Saborne
crkve u Beogradu. Pored toga, koristeći upravo prosvetiteljske
evropske kanale ondašnje Evrope, Karadžić je nesporno morao da
bude u kontaktu sa slobodnim zidarima. Tako neki tumače i
činjenicu da je Gete preveo baš „Hasanaginicu” na nemački. Gete je
bio jedan od najuglednijih slobodnih zidara svog vremena.
 Vuk Karadžić

Na novčanici od 20 dinara nalazi se lik crnogorskog vladike

Petra Petrovića Njegoša, oko čijeg članstva među slobodnim
zidarima postoje mnoga nagađanja, ali malo sigurnih podataka.
Tako se i o vladikinoj eventualnoj vezi sa masonskim redom najviše
zaključuje po tome što je Njegoša vaspitavao i bio mu lični učitelj
Sima Milutinovič Sarajlija, jedan od prvih i najposvećenijih masona
novije srpske istorije. Bespogovorno je to da je Milutinović bio u
prilici da utiče na mladog Njegoša. Ponovo, masoni kao argument
koji govori u prilog vladikinom masonskom angažmanu često
pominju Njegoševe stihove „brat je mio koje vjere bio”, koji su
tipičan masonski moto, a ovaj stih se nalazio i na pečatima nekih
slobodnozidarskih loža u nas.
 Vladika Petar
Petrović Njegoš

Na novčanici od 50 dinara nalazi se lik Stevana Mokranjca,

odanog slobodnog zidara lože „Pobratim”. Ako za Vuka i Njegoša ne
može sa sigurnošću da se tvrdi da su bili masoni, za Mokranjca je to
potpuno izvesno. Ovaj muzički genije je bio slobodnozidarski
posvečenik, veoma odan masonskoj ideji. Jedan od najdirljivijih
zapisa koji je ostao vezan za prijateljstvo i poverenje izmedu
beogradske braće bilo je pismo koje je Mokranjac poslao Đorđu
Vajfertu, a neposredno pred odlazak u Beč na operaciju žuči, oko
1900. godine. Tada se on obraća Vajfertu oslovivši ga sa „brate”. i
napominje kako odlazi „u Vijenu, na lečenje i sečenje“. Pa kasnije
dodaje da. „ako tamo bude falio” moli brata Đorđa da se pobrine o
dečici koja bi tako ostala bez njega. Mokranjac posebno moli za
brigu o bratovljevoj deci koju je, pored svoje, podizao, budući da
mu je brat umro.
 Stevan Mokranjac

Portret Nikole Tesle nalazi se na novčanici od 100 dinara. Za

njega je teško tvrditi da je bio slobodni zidar, ali mnogi na osnovu
njegovog ponašanja tvrde da je to moguće, pa čak i izvesno. Ipak,
materijalni dokazi koji bi nam to potvrdili ne postoje, niti je on tako
nastupao pred srpskom javnošću. Doduše, masonerija je i u vreme
njegovog života u SAD bila jedna od najjačih organizacija, pa ne bi
bilo čudno da je i Tesla bio njen član, budući da je slobodni zidar bio
i Mihajlo Pupin, Teslin savremenik. U prilog ovoj tezi mogla bi da
bude i činjenica da je Teslin blizak prijatelj Mark Tven, legendarni
američki pisac, takođe bio slobodni zidar.
 Nikola Tesla

Na novčanici od 200 dinara nalazi se portret Nadežde Petrovič

koja je jedina žena čiji je lik zauzeo mesto na jednoj moneti, i za čiju
braću se kaže da su bili slobodni zidari.

Nadežda Petrović

Najpoznatiji i najuticajniji veliki majstor iz Jugoslavije bio je

sigurno Đorđe Vajfert, poznati industrijalac, osnivač lože
„Pobratim”, kao i veliki majstor Velike lože „Jugoslavija”. Vajfertov
lik se nalazi na novčanici od 1000 dinara. Kada se moneta
pojavila delovalo je čudno da se na tada najvećoj novčanici nađe
industrijalac iz prve polovine 20. veka. Međutim, njegov najviši
status među srpskim slobodnini zidarima tog doba opravdava to
mesto.

Đorđe Vajfert

Monetu od 5000 dinara krasi lik Slobodana Jovanovića. On je

bio jedan od naših najvećih istoričara, političara i slobodnih zidara.
Često je njegovo ime u predratnoj štampi bilo pominjano upravo u
tom kontekstu. Jovanović je ulagao veliki napor i u emigraciji da se
očuva kako Jugoslavija i njen dotadašnji poredak, tako i samo
masonstvo.
 Slobodan
Jovanović
 PUT VEČNOG ISTOKA
I
Upućeni ka\u da je Novo groblje, u Ruzveltovoj ulici u Beogradu,
zbog izuzetne vrednosti spomenika koji se tamo nalaze, najveći
muzej na otvorenom na Balkanu. Stoga nije slučajno da država ovai
prostor štiti kao kulturno dobro od velikog značaja za Republiku
Srbiju.
Tamo se preselila elita Srbije prošlih vekova, ali na groblju je
postavljeno i mnogo nadgrobnih spomenika čiji je zadatak da
dostojno i u skladu sa idejama sa kojima je pokojnik proživeo svoj
vek, obeleže mesto gde njegovi ostaci počivaju.
Inače, istorijat Novog groblja umnogome podseća na istorijat
Srbije, odnosno Beograda. U stalnim sukobima i nadmudrivanju sa
Turcima, koji su i obeležili 19. vek, i groblja su menjala svoja mesta.
Kako beleži istoričar umetnosti Bratislava Kostić u monografiji
„Novo groblje u Beogradu”, opisujući period u doba donošenja
Hatišerifa kada je Srbija dobila punu nacionalnu upravu a knez
Miloš nasledno kneževsko dostojanstvo, povoljniji razvoj srpsko-
turskih odnosa omogućio je i radove na proširenju i izgradnji
srpskog dela Beograda,
„Izmeštena su i stara groblja”. beleži Bratislava Kostić. „Godine
1830, prestalo je da funkcioniše groblje oko stare Srpske crkve, a
četiri godine ranije bilo je premešteno na Tašmajdan i srpsko
groblje koje se nalazilo odmah uz naselje izvan Šanca.”
Tako je prvo tašmajdansko groblje nosilo ime „Novo”, dok i ono
nije postalo pretesno i dok gradske vlasti nisu donele odluku da
1886. godine bude olvoreno Novo groblje u Ruzveltovoj ulici. Ono
na Tašmajdanu postalo je Staro groblje, ali je na njemu nastavljeno
sahranjivanje skoro do samog kraja 19, veka. Kasnije je bila
donesena odluka da se posmrtni ostaci tamošnjih pokojnika
presele na groblje u današnjoj Ruzvekovoj, a nekada Grobljanskoj
ulici.

II
Nije nimalo retko da su upokojeni masoni i na svom počivalištu
putnicima namernicima, kao i „braći” koja su ostajala iza njih,
ostavljali simbole po kojima bi se i po odlasku sa ovog sveta
deklarisali kao slobodni zidari.
Simbolika nekih od nadgrobnih spomenika, čini se da je
očigledna.
Zato ćemo šetnju najlepšim beogradskim grobljem početi
obilaskom nadgrobnog spomenika posvećenog Živojinu Mišiću,
velikom srpskom vojskovođi iz Prvog svetskog rata. Uz njegovo
poprsje stoji skulptura žene koja slavu stratega pozdravlja granom
akacije, inače uobičajenim masonskim simbolom.
 Akacija pored
biste Živojina Mišića na Novom groblju
Podsećamo, u masonskoj ikonografiji akacija ima posebno mesto
i nosi simboliku drveta života, zbog toga što je ova vrsta
mediteranskog bagrema večito zelena, i vezuje se za graditelja
Solomonovog hrama Hirama Abifa. Naime, pošto su pronašli
njegov grob hiramovi sledbenici su na njega stavili suvu granu
akacije, koja je čudesno olistala i ozelenela. Tako, ova biljka ima
izuzetno jaku simboličku vrednost kod slobodnih zidara.
Živojin Mišić primljen je u masoneriju 29. decembra 1908.
godine, u ložu „Pobratim”.
Podsećamo, Mišić je 1909. godine postao pomoćnik vojvode
Radomira Putnika, tadašnjeg načelnika Glavnog generalštaba, a
tokom balkanskih ratova, posle Kumanovske bitke, dobio je čin
generala. Bio je jedan od najvećih stratega Kolubarske bitke, 1914.
godine, a tokom povlačenja kroz Albaniju teško se razboleo. Od
1919. godine nalazio se u Francuskoj na lečenju, ali je dve godine
kasnije umro. Tada je i uređen njegov grob, čiji je autor bio
akademski vajar Đorđe Jovanović.
Živojin Mišić je bio, kako tvrde masoni, jedan od istaknutih i
cenjenih slobodnih zidara svog vremena. Zato se ova ikonografija
na njegovom grobu smatra potpuno prirodnom.
Još nekoliko spomenika pobuđuje pažnju, pogotovo u svetlu
naše priče. Ovde ćemo pomenuti samo nekoliko, jer bi samo šetnja
Novim grobljem bila vredna cele knjige…

III
Jedna porodična grobnica deluje krajnje tipično za ovu našu
priču i nju karakterišu bezmalo svi simboli uobičajeni kod masona.
Na vrhu nadgrobnog spomenika posvećenog porodici Đukanović
nalazi se mrtvačka glava sa ukrštenim butnim kostima, simbol koji
je sastavni deo simbolike slobodnih zidara. Ovaj simbol je u prvo
vreme bio vezan za Hiramov grob, međutim, vremenom postaje
simbol vezan za grob bilo kog masona koji je stigao do majstorskog
stepena. Takođe, ovaj znak je često bio u vezi i sa vitezovima
lemplarima, što još jednom pokazuje povezanost masonskog i
templarskog reda, kao i njihovu isprepletenost.
Nadgrobni spomenik porodice Đukanović

Na ovoj grobnici važno mesto zauzimaju ponovo grane akacije.

dakle, iste biljke koja krasi i grob vojvode Mišica. Nadalje, tu su i
pentagrami (laički petokrake), koji su masonima izuzetno
važni. Oni su simbol masonerije, jedan od njihovih osnovnih
simbola, a „braća” ovu zvezdu zovu „plamena zvezda”, Ova
petokraka sazdana je od tri trougla, a njen postanak na taj način
simboliše prelazak iz učeničkog u majstorski stepen.
Baš ovaj spomenik je prilika da podsetimo kako su masoni, po
praviiu, veoma religiozni ljudi. Kako to oni tvrde i propovedaju
među sobom, različite vere se ne potiru, već je sve u skladu sa
Njegoševim stihom „brat je mio koje vjere bio”. To dokazuje upravo
ovaj spomenik na kojem se vidi i ikona pravoslavnog sveca, što
određuje pokojnika i kao pripadnika pravoslavne vere.
 IV
Pominjući velika imena srpske kulture i književnosti, teško je
zaobići komediografskog barda kakav je bio Branislav Nušic. Ben
Akiba, što mu je bio omiljeni pseudonim, rođen je kao Alkibijad
Nuša, poreklom Cincar. Bio je veliki zaljubljenik u Beograd.
Pored toga što zauzima značajno mesto u srpskoj komediografiji,
Nušić je proveo punu deceniju radeći kao diplomata, uglavnom u
Makedoniji, a kao vicekonzul - u Prištini. Takođe, bio je upravnik
Narodnog pozorišta u Beogradu, a jedno vreme i novosadskog
pozorišta.
Sa srpskom vojskom prošao je pakao povlačenja preko Albanije,
kada mu je poginuo sin. Period posle Prvog svetskog rata proveo je
u Beogradu, u kojem je i umro 19. januara 1938. godine.
Nušić je bio mason, što, kako kažu upućeni, nije preterano krio,
ali dela uvek govore više od formalnih zapisa. Prema poznavaocima
masonerije, on je zainteresovanima davao odgovor da je član ovog
reda.
Međutim, manirom iskusnog čoveka kome je igra reči posao,
umeo je da odagna od sebe one koji nisu razumeli njegovo učešće u
slobodnozidarskoj organizaciji. Jedna od najrabljenijih beogradskih
priča koja se tiče grobalja i pokojnika, odnosi se upravo na
Branislava Nušića i njegovo opravdanje pred ljudima od pera -
zašto mu je grobnica u obliku piramide. U literaturi gotovo da nije
pomenut pravi i razlog, dok je sam Nušić imao objašnjenje, već u
svom duhu: On ne bi voleo da mu se drugi pogane na grobu, a evo,
ovakav nadgrobni spomenik, odnosno njegov oblik, svakako će ih u
tome sprečiti.
 Piramida na
grobu Branislava Nušića

Zaista, retorički, ovaj odgovor bio je primeren velikanu srpskog

teatra, ali se mora pohvaliti i njegova domišljatost koja mu je
obezbedila diskreciju u vezi sa redom slobodnih ziđara.
Ono što je na ovaj način potvrdio jeste to da je spomenik u
obliku piramide bila njegova ideja.
 V
Možda je još jedan segment, a u vezi je sa spomenikom
Branislavu Nušiću, vredan pažnje… Reč je o sličnosti sa prvim
spomenikom Neznanom junaku koji je bio postavljen na Avali.
Kada se dovedu u vezu, ova dva monumenta neobično asociraju
jedan na drugi…
Kao što smo već pominjali, Branislav Nušić je oštro bio protiv
ideje Ivana Meštrovića da Neznani junak ostane da počiva na Avali,
gde je i poginuo, ali njegovi argumenti nisu bili uvaženi. Ipak,
sličnost prvobitnog spomenika na Avali i Nušićevog, na Novom
groblju, verovatno ima značajnu simboliku, jer ih spaja ista ideja.

VI
Ne želeći da remetimo ničiji večni mir, u šetnji Novim grobljem
prošli smo pored još nekih porodičnih grobnica koje nose obeležja
slobodnozidarskog reda.
Kao što ideja nije bila da pomenemo sve zgrade koje direktno ili
posredno nose obeležja masonerije, tako nam nije bila namera ni da
ih sve obiđemo na groblju. Prosto, hteli smo da pokažemo
simboliku samo onih koji su svoju lojalnost i privrženost ostavili
kao spomen, bez obzira na njihov položaj u slobodnozidarskoj
hijerarhiji.
Tako je na porodičnoj grobnici Nikole I. Stamenkovića pored
piramidalnog spomenika ostala slika, ali i otvorena knjiga, iza koje
jasno vire šestar, čekić i uglomer.
 Porodična grobnica Nikole
Stamenkovića sa otvorenom knjigom iza koje vire masonski simboli

Nad porodičnom grobnicom Nikole Lukića, preduzimača, našli

smo bezmalo iste simbole, samo malo drukčije raspoređene.
 Šestar i uglomer
kao jasan simbol

Na spomeniku Jovanu Jovanoviću napisano je da se upokojio

1909. godine i da mu zuhvaljuje Srpska kraljevska akademija.
Spomenik je neobičan, sa dva stuba sa strane, i na njihovom vrhu
dva upletena trougla.
 Neobičan
spomenik Jovana Jovanovića
 Detalj sa
Jovanovićevog spomenika

Na „familijarnoj grobnici” porodice Živadinović, pored portreta

jednog od pokojnika jasno stoji oko svevideće, tipičan masonski
znak.
 Grobnica porodice
Živadinović
 Oko svevideće
na ovom nadgrobnom spomeniku

Ovo je, dabome, samo mali broj takvih spomenika na Novom

groblju. Tamo ih ima vrednih cele jedne monografije, naravno, u
onom starijem delu groblja. Nismo pomenuli ni brojne grane
akacije koje su postavljene na mnogim grobnim mestima.
Ova priča „putuje” kao i beogradski slobodni zidari. Kao što na
grobljima danas ima najviše Beograđana, tako su i beogradski
masoni na njima najbrojniji.
 Skulptura Hermesa na fasadi zgrade u
Makedonskoj ulici
 OD HERONEJE DO OBNOVE
HRAMA DUHA
(ILI UMESTO POGOVORA)
„Osim toga, Svedenborgov život se promenio u
tom smislu što je on ostavio sve svoje knjige iz
nauke. Smatrao je da su naučna proučavanja
bila božija priprema za suočenje s drugim delima.”

H. L. Borhes, „Emanuel Svedenborg”

Pogovori su gotovo, po pravilu, jalova stvar, dok oni retki dobri

potiču od vanredno darovitih Ijudi. Kako ne želim da pišem jalove
stvari i kako mi pisana reč uvek zadaje muke, učinilo mi se kao
dobra ideja da ispričam priču o nekim asocijacijama koje me već
izvesno vreme neodoljivo privlače. Moram reći, kad je dogovoreno
da napišem pogovor za štivo koje je pred čitaocem, nisam to
doživeo kao zadatak, već kao zadovoljstvo.
Zapadna kultura, od Aristotela pa nadalje, potpuno je
zanemarila potragu za odgonetanjem tajne. Takozvano
odgonetanje tajni prirode zapravo je matematički, fizikalni,
hemijski, psihološki (i kakav god još) obračun, neretko vrlo
uzbudljiv, ali uvek je uistinu isto šlo i sakupljački posao drevnog
nomada, a reklo bi se, karakterističan za modernog čoveka, i pre je
u službi blagoutrobija, nego duha i duše. Tek, potragom za
odgonetanjem tajni bave se filozofi, umetnici i poneki vitez u
potrazi za gralom i to upravo u umetničkim delima.
Autor ove knjige, svesno ili nesvesno, primenio je zanimljiv
princip. Po ugledu na kibernetičarsku „crnu kutiju” (o čijem
sadržaju kibernetičar ništa ne zna, ali analizira izlazne vrednosti pa
upoznaje i crnu kutiju), Zoran Lj. Nikolić, novinar „Večernjih
novosti”, posmatrao je neke izlazne vrednosti - fasade Beograda, i
saznao mnogo o uglednim srpskim masonima i slobodnozidarskoj
organizaciji. Knjiga se bavi nekim fasadama Beograda, dakle, malim
vidljivim delom tajni masonerije. A, potraga za otkrivanjem tajni
polazi uvek od nekog (slučajno) otkrivenog dela tajne.
Mnogobrojna su i sasvim različita tumačenja masonerije: od
optužbi da je organizacija u službi centara moći, preko teorija o
jevrejsko-masonskoj zaveri protiv demokratija modernog sveta do
glorifikovanja tog bratstva kao ekskluzivnog induktora pozitivnih
promena u zapadnom svetu. Rado bih za trenutak zanemario sve
teorije o toj asocijaciji ograničene tajnosti i razmislio o
spekulativnom karakteru masonerije. Sve značajne civilizacije
pripisuju ogroman značaj inicijaciji, odnosno, ulasku u svet
odraslih ili ulasku u svet posvećenih, uopšte - ulasku u svet
duhovnog razvoja.
Mnogi smatraju da je kolevka zapadne civilizacije antička Jonija.
Antički grčki gradovi - države, polisi, s jedne i druge strane
Egejskog mora, možda su mogli da se razviju u nekom drugom
pravcu; možda je društveni i državni obrazac mogla da bude
atinska demokratija (možda bez robova), a intelektualni obrazac
možda je mogao da bude sokratovski ili platonovski. Međutim,
neumitne istorijske okolnosti (zapravo, težak poraz koji je savezu
Atine i Tebe kod Heroneje 338. pre n. e. naneo Filip Makedonski
značio je i kraj samostalnih gradova - polisa) odredile su da se na
tim prostorima razvije helenistički svet Aleksandra Makedonskog i
duhovni obrazac velikog „kolekcionara” Aristotela. Taj svet izrodio
je, posredstvom grčke kolonije na jugu današnje Italije — Velike
Grčke, i instrument svog okončanja - Rimsku imperiju. Zapadna
civilizacija, naglašeno ekspanzionistička (kao i Aleksandrova
Makedonija, a zatim i Rim) rodila se iz tih tokova i do 21. veka
donela tolike vredne plodove. Međutim, zanemarila je, u korist
razuma i logičkog, mnogobrojne duhovne i duševne potencijale. Na
kraju krajeva, zanemarila je ili profanisala inicijacijsku praksu. Da li
je time i zapadna civilizacija stvorila instrument sopstvenog
okončanja?
Čin inicijacije beskrajno je značajan deo procesa individuacije,
samoostvarenja, samoaktuelizacije. Harmoničan razvoj ličnosti
teško je zamisliti bez inicijacije, posvećenja u više tajne, ili je bolje
reći - u viša duhovna stanja. Inicijacija gotovo, po pravilu,
podrazumeva simboličku smrt, misterijski uvid i asocijacije, pa je
tako i u masonskim misterijama. Čak i inicijacija obrezivanjem kod
tzv. „primitivnih” naroda predstavljala je čin umiranja deteta i
rađanja odraslog. Dakle, inicijacija je uvek metanoja - izuzetan,
veliki obrt, kako bi rekao Bela Hamvaš. On kaže da je uvek reč o
pripremi za metatezu, veliki prelazak, dramatičnu promenu.
Dovoljno je da je to simbolički prelazak, duboko lično doživljen. Bez
inicijacije proces skladnog unutrašnjeg razvoja ozbiljno je narušen.
Inicijacija u svet odraslih činom školskog maturiranja, inicijacija u
vojni čin ili sveštenički poziv, inicijacija svetom tajnom krštenja,
nažalost, često su tek puke predstave protokolarnog karaktera.
Dakako, potpuno su neuporediva mistička i religijska iskustva.
Ipak, jedino su poneka tajna društva mogla da očuvaju tako važan
instrument u duhovnom razvoju kao što je inicijacija. U tom
pogledu naročito mesto pripada Bratstvu slobodnih zidara.
Biblija kaže da je Kain, pošto ga je Bog kaznio da bude potukač i
sačinio mu znak zbog ubistva brata Avelja, otišao u zemlju Naidsku
i, oženivši se, dobio sina Enoha („mladenca Božijeg”). Lameh, jedan
od Enohovih potomaka, s dve žene izrodio je tri sina. Prvi je bio
Jovil, čiji su potomci bili nomadi. Drugi sin beše Juval, koji je
izmislio geometriju i od njega se „narodiše” gudači i svirači, a treći
je bio Tovel, izuzetno vešt kovač. Oni su svoje znanje zapisali na dva
kamena stuba. Takozvano esnafsko tradicionalno predanje o
postanku masonerije smatra da je, posle Nojevog potopa, jedan od
ta dva stuba pronašao Hermes.
Jedna druga trađicija kaže nam da su u drevnom Egiptu
postojala dva grandiozna, gotovo istovetna stuba, jedan na severu,
drugi na jugu, i da su simbolizovala jedinstvo i ravnopravnost
Gornjeg i Donjeg kraljevstva.
Hermes je u antičkom grčkom Panteonu bog pastira (pa i
nomada) i trgovaca, a kao glasnik bogova i glasnik između neba,
zemaljskog i podzemnog sveta, zaštitnik je i govornika. On je
zaštitnik rečitosti i duhovne okretnosti. Kao zaštitnik govorništva,
Hermes je, ruzumijivo, zaštitnik i sveštensiva, Njegov krilati šlem
otkriva nam kreativnu i brzu inteligenciju. Njegove krilate sandale
simbolizuju brzinu promene mesta, okretnost i visprenost, ali
(svaki simbol ima više tumaćenja, pa i sasvim suprotnih) i
sposobnosti u prakličnom i svakodnevnom pa, shodno tome, on je i
zaštitnik lopova, izopačene duhovne sposobnosti za lukavost,
podmuklost i prevaru. Hermes posreduje razmenu između neba i
zemlje. Ta razmena se može iskvariti (npr., prodaja indulgencija),
ali može i da omogući posvećenje.
Zbog mogućnosti brze promene mesta Hermes je zaštitnik
putovanja, pa su Grci kamene ploče ugrađene u drumove nazivali
hermai, a na raskrsnicama, njemu u čast, dizali spomenike. Na
raskrsnicama su se stari Grci klanjali i Hekati, boginji mrtvih, koju
često simbolizuju tri žene oslonjene na stub. Hekata je lunarna
boginja i, baš kao i veštice u Kelta, i nju često prati tamni pas,
vučica ili kobila. Eto, simboličkih veza Hekate, koju stari Grci
susreću pored Hermesovih spomenika na raskrsnicama, s tri
Gracije, sa grčkim proročicama Pitijama iz Apolonovog svetilišta u
Delfima, odnosno, proročicama Sibilama (kod Rimljana, jer se
smatra da je u korenu tog imena isti koren kao u imenu konj).
Karl Gustav Jung, u delu „Psihologija i alhemija”, kaže: „Merkur
je, međutim, božanski, krilati Hermes, koji se pojavljuje u materiji,
bog očitovanja, bog mišljenja i dušovođa par excellence.
Naročito važno: Hermes je psihopomp, dušovođa. Kao
posrednik između nebeskog, zemaljskog i podzemnog sveta i kao
glasnik bogova (nosilac blagovesti), on je vodič duša u boravištu
mrtvih. Pošto je i zaštitnik pastira, on je, dakle, dobri pastir.
Četiri-pet stotina godina pre Hristovog rođenja, grčki su se
putnici susreli sa egipatskom religijom i mitom o Ozirisu. Ozirisa,
boga plodnosti, uništio je Set, njegov brat, zli i opasni bog oluja, koji
je imao svinjsku glavu, i rasuo rasparčano Ozirisovo telo. Ozirisova
udovica Izejis, kraljica bogova, i ćerka Neftis, uz svesrdnu pomoć
boga Anubisa, prikupile su Ozirisove ostatke, a Anubis je
balsamovao Ozirisa, što se smatra prvim mumificiranjem, i
omogućio Izejis da oživi muža. Anubis je bog s psećom ili
šakalovom glavom i u svim egipatskim kosmogonijama bog je volje,
inteligencije i psihopomp, dušovođa mrtvih pri poslednjem sudu
kad se gresi duše upoređuju na kantaru s perom, koje je simbol
lakoće istine. On je takođe čuvar grobova i grobalja. Upravo zato
Anubis i ima pseću glavu. Gotovo u svim mitologijama možemo da
pronađemo pse čuvare granice između dva sveta - zemaljskog i
podzemnog. U drevnom Egiptu je čak postojao ceo grad, zapravo
kompleks nekropola, posvećen psima i grčko mu je ime bilo
Kinopolis. Naime, verovatno je tu i nastalo verovanje u posebne
moći psa jer su oni raskopavali grobove i odnosili zemne ostatke, pa
se starim Egipćanima, kojima animizam nije bio dalek, činilo da psi
obavljaju neku posebnu misiju za bogove. Sasvim je razumljivo da
je Anubis ličio Grcima na njihovog Hermesa i nesumnjivo su
Hermesu dodali poneki atribut po ugledu na Anubisa.
Tako Platon na više mesta u dijalozima pripisuje Sokratu
zakletvu „tako mi psa, boga egipatskog”. Naš veliki helenista Miloš
N. Đurić napraviće, međutim, dramatičnu pogrešku u komentarima
za 7. knjigu Odbrane Sokratove. On objašnjava: „Boga mi, trebalo
bi doslovce da se prevede: tako mi psa. Tako se Sokrat zaklinje i u
Fedru (328 B), a opširnije u Gorgiji (482 B): ‘Tako mi psa, boga
egipatskog.’ Ovaj dodatak ‘boga egipatskog’ jasno pokazuje ironičan
smisao zaklinjanja… To bi se moglo prevesti formulom ‘bora mi’ jer
se kod nas u zaklinjanju mesto Bog često govori bor.” Dakle, ako je
tako mogao da se o stare Helene ogreši jedan takav stručnjak kao
što je bio Đurić, ne čudi što je u nas načelno poznavanje značaja
tuđih mitologija i kosmogonija, koje su uticale na duhovno biće
našeg naroda, sasvim rudimentarno.
Međutim, Hermesa mnogi izjednačavaju s Totom, egipatskim
bogom meseca, bogom mudrosti, učenja i magije, koji je pronašao
pisanje (Ričard Kenedi, „Enciklopedija religija”). Džejms Džojs, u
romanu „Portret umetnika u mladosti”, govori o strahovima
glavnog junaka, pa i o strahu od „Tota, boga pisaca, koji je trskom
pisao na pločici i na svojoj uskoj ibisovoj glavi nosio srpasti mesec”.
K. G. Jung u pomenutom delu u slobodnom prevodu donosi
hermetički tekst pripisan gnostiku Zosimu (III vek): „I promatraj
ploču koju je pisao i Bitos, i triput veliki Platon, i beskrajno veliki
Hermes, da je prvom hijeratskom rečju Tojt označen prvi čovek,
tumač svega postojećeg i imenovatelj svih telesnih stvari.”
Bela Hamvaš smatra, u delu „Scientia Sacra” da je zapravo
Hermes bio učitelj Totu i da učenika odvodi na svetu goru
inicijacije. Učenik doživljava osećaj jedinstva, otkriva jedno i
uzvikuje: „Oče, vidim vaseljenu, vidim sebe u nevidljivom.” Hermes
mu odgovara: „Sine moj, to je ponovno rođenje.”
Pomenimo ovde da Konstantin Filozof u „Životu despota Stefana
Lazarevića” (XV vek), u samom početku, u „Opisu srpske zemlje”,
pominje „Jermisa Trivelikog” (Hermesa Trismegistosa). Dakako,
Konstantin veličajući Jeline utire put veličanju srpskog naroda i
despota Stefana Velikog, a misli pripisane Hermesu tumači u
hrišćanskom duhu. Obrazovanome srpskom dvoru nisu, znači, bila
daleka znanja o Hermesu, Tukididu i drugima koje Konstantin,
međutim, nekorektno i u pogrešnom kontekstu citira. Baš kao što
je car Trojan (Trajan) s kozjim (đavolskim) ušima ušao u srpsku
tradiciju, tako su, čini se, i mnoge druge tekovine prostora na
kojima smo kao narod stasavali „pogrešno” („pogrešno” samo na
nivou svesnog) ušle u našu tradiciju, kao i Krilati čovjek iz priča o
caru Dukljanu.
Vuk Stefanović Karadžić 1852. godine, opredeljuje se da, uz
pomoć Lukijana Mušickog i Pavla Solarića, štampa svoje kapitalno
delo - „Srpski rječnik” novim pravopisom. Mušicki je dao predlog za
izgled slova Đ; DŽ je osnovu imalo u rumunskoj ćirilici, a Vuk
latinično J unosi na predlog Jerneja Kopitara.
Veliki zagovornik jugoslovenstva Natko Nodilo čitao je, trideset
tri godine posle Karadžićevog kapitalnog dela, svoje misli („Stara
vjera Srba i Hrvata”) u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i
umjetnosti u Zagrebu. Tu on tumači priču o Krilatom čovjeku, koja
se nalazi u Vukovom Srpskom rječniku pod odrednicom Dukljan:
„Krilati čovjek izlazi iz jezera sa ‘zlatnijem kosama, dugijem do peta,
dohvata nekakvu sviralu, dugu previjenu i šarenu kao najveća
zmija, i poče u nju svirjeti, da se od mila Boga ne može slušati i na
ovaj glas počinje se sve kamenje i drveće šikati’. Svak uvigja, da se
ovo tačno slaže s glavnim odlomkom priče helenske o prvom
kitaredu Orfeju…” Tako, na temelju Karadžića, s najboljim
namerama pogrešno zaključuje Nodilo. On će nešto kasnije navesti
da Orfej, sin Apolonov, prema legendi sviralu dobija ili upravo od
Apolona, ili od „noćnoga Herme”.
Mogao je Nodilo nesumnjivo da pronađe uzore za Krilatog
čoveka u slovenskoj mitologiji, ali, korisno i vrlo umesno, tragao je
po helenskoj, međutim, potpuno prenebregavajući Hermesa, koji
mu je, eto, bio pred nosom.
Krilati Hermes izumeo je prvu liru tako što je preko oklopa
kornjače (drevni Kinezi su gatali, vračali pomoću kornjačina
oklopa) zategao strune od goveđih creva. Muzika se toliko dopala
Apolonu da je prisvojio instrument. Kasnije je Hermes načinio
frulu i ustupio je Apolonu (ocu boga lekarstva Eskulapa), a zauzvrat
tražio poduku iz vračanja i zlatni kaducej (Štap oko koga se svijaju
dve zmije gradeći simbol beskonačnosti; taj štap i danas je simbol
medicine i farmacije pošto ga je nosio i Eskulap). Ne liči li,
simbolički, taj kaducej na stub, jedan od ona dva koja su načitiili
sinovi Lamehovi i to onaj koji je, po esnafskom predanju, pronašao
Hermes.
 Kako je bio zaštitnik pastira, Hermes je česio prikazivan kao
kriofor, odnostio, kako nosi jagnje na ramenu. Možda je to zlatno
runo koje su pronašli, po nmogo čemu sudeći - u Gruziji ili
Jermeniji, Jason i Argonauti. Kako bilo, Hermes je Dobri pastir, ali
Praksitel će ga prikazati kako u naručju nosi malog Dionisa. Dionisu
(bogu plodnosti i vina, ali i bogu smrti, Zevsovom sinu, koji je umro,
ali uz očevu pomoć i oživeo) u slavu, organizovane su u proleće
misterije koje su često profanisali - pretvarali ili u bahanalije, ali,
karakter im je suštinski bio mistički. Herman Hese, u vanredno
nadahnutoj noveli Hodočašće piše kako je glavnim likovima
zaštitnik Sveti Hristolor, koji će im i pokazati put iz znatnih
opasnosti. Hrisiofor je Bogonosac (baš kao i Hristofor Kolumbo) i
on nosi jaganjca na ramenu.
Tabula smaragdina (Smaragdna ploča), uzbudljiv kratak
hermetićki spis, pripisuje se upravo Hermesu Trismegistosu. Na
Smaragdnoj ploči su simbolički i lapidarno ispisane vrhunske
mudrosti. Potraga za kamenom mudraca upravo je potraga za
smaragdnom pločom. A, muslimanska tradicija nam javlja da je
Sulejman, sin Daudov, u svom dvoru imao sto sačinjen od
smaragdne ploče po kojoj su bili upisani znaci koji su nosili svu
mudrost sveta. Sulejmanov, odnosno, Solomonov (sin Davidov)
hram gradio je Hiram Abif, sin udovice iz Tira. Ispred ulaza u hram
dva su stuba što nesumljivo podseća na stubove Lemehovih sinova
i na dva egipatska stuba. Solomonovsto u muslimanskom predanju
očigledno je Hermesova Tabula smaragdina. Vrhunska umetnost u
slobodnih zidara je muzika. (Prilikom naročito važnih radova izvodi
se Mocartova „Čarobna frula”,) A, videli smo da je prema legendi
muzičke instrtimente - liru i frulu (čarobnu) pronašao Hermes. U
ritualnim radovima uvođenja kalfe u majstorski rang ključna je
simbolička smrt i novo rađanje sada prosvetljenog majstora, što je
zapravo podsećanje na smrt majstora Hirama Abifa. Novog
majstora iz groba diže Veliki majstor i izvesno je njegova uloga ista
kao i Hermesova. On je dušovođa mlađeg brata u ritualnom
putovanju od simboličke smrti do uskrsnuća u novom,
prosvetijenom duhu. Majstorska masonska kecelja izvorno je, pre
nekoliko stoleća, bila od jagnjeće kože pa je zapravo majstor, po
ugledu na Hirama, bio i kriofor, nosač jagnjeta (ali i Dionisa), baš
kao i Hermes. On je, dakle, i Hristofor, Hristonosac. Međutim,
pravi je Hristonosac, onaj koji nam je najavio dolazak Hristov i koji
ga je krstio u svetoj vodi Jordan, Sveti Jovan Krstitelj, obučen u
kostret i jagnjeće kože. A, masonska slava je Sveti Jovan Krstitelj.
Prethodni redovi nastojali su da pokažu značaj i sličnost
Hermesa i Hirama, kao i neke zablude umnih ljudi ovih prostora,
koje odslikavaju mnoga naša neznanja i zablude. Nisam želeo da
napišem apologiju masonske organizacije, već da ukažem na značaj
inicijacije i ritualnih misterijskih uvida, koje ta asocijacija
ograničene tajnosti primenjuje i koji su dali sjajne rezultate u
radovima mnogih svetlih duhova, od kojih sam neke ovde
pomenuo, a čiji je doprinos unapređenju ovog našeg
ekstrovertiranog i ekspanzionističkog sveta neprocenjiv.
Praksitelov Hermes, Aleksandar Makedonski prikazan u
junačkim proporcijama (prvi put u helenizmu primenjen taj
obrazac), Efremov „Nerukotvoreni obraz Hristov” iz Hilandara
izuzetno liče. Istoričari umetnosti će ovu tezu kritikovati, ili,
možda, opravdavati istovetnošću antičkih grčkih uzora. Milenijumi
su kratki periodi za ukupnu istoriju čoveka. Poslednje dve-tri
hiljade godina čovekovog razvoja kao da su iznedrili arhetip
uspelog (poželjnog) duhovnog razvoja čoveka, kojeg, između
ostalih, simbolizuju Hermes, Aleksandar i Hristos. Za nas je to
značajno jer je Vizantija, pedesetak godina dugovečnija od večnog
Rimskog carstva, i nama prenela te tradicije. Dobro bi bilo da ih
zbog sebe bolje poznajemo.
Hiram je bio veliki graditelj, a Aleksandar je za svog kratkog
života podigao desetine i desetine gradova. S druge strane, u
modernija vremena, London posle katastrofalnog požara 1666.
godine, Vašington, Brazilija i Beograd (od oslobođenja od Turaka)
gradovi su sa jakim slobodnozidarskim potpisima. Od helenizma i
počinje pad antičke grčke kulture, ali helenizam je i klimaks te
kulture. Kao da su slobodni zidari nastojaii da objedine one svetle
duhovne principe Hermesove, Solomonove, Totove, Sokratove,
Platonove i krajnjje uzlete duha Aleksandrovog doba.
Zoran Nikolić podario je čitaocu nepretenciozno i, rekao bih,
zanimljivo štivo. Može se reći publicističko, pošto Nikolić ulazi u
red publicista jer, evo, objavljuje drugu knjigu. Mene su njegova
traganja potakla na obnovu nekih ideja i nove potrage za mislima,
uspelim ili neuspelim, koje sam, uspešno ili neuspešno, izneo u
ovom pogovoru. A, upravo takvi podsticaji su dobri. Radovaću se
ako i čitalac zakijuči da je autor bio pod zaštitom boga govorništva
Hermesa.
Predrag Batinić