Nije hrišćanski ćutati

!
Svi uposlenici SPC-a koji smatraju da je uloga Crkve da bude na strani
ugroženih bez obzira na vjeroispovijest, imaju priliku da to i u praksi
dokažu.
!

Fotografija učenika Prve osnovne škole u Srebrenici na kojoj veličaju četnički
pokretAl Jazeera
!
Krajem januara meseca na Instagramu je osvanula fotografija učenika Prve
osnovne škole u Srebrenici na kojoj se nalaze devetoro dečaka sa šubarama na
glavi koji drže podignuta tri prsta, a iznad fotografije stoji natpis “braća
Četnici”. Reagujući na dešavanja direktor škole Dragi Jovanović u izjavi za
Radio Slobodna Evropa naveo je da ovakve ispade učenika pripisuje njihovom
“neznanju i naivnosti”.
U sličnom duhu povodom incidenta odgovorio je i srebrenički protojerej
Aleksandar Mlađenović koji se takođe pozvao na “neznanje” samo ovaj put na
neznanje “bošnjačkih političara” koji “ne znaju značenje riječi četnik” kao ni
njihovu ulogu tokom Drugog svetskog rata kada se ovaj pokret “borio protiv
fašizma i sprečavo istrebljenje…srpskog naroda sa ovih prostora od predaka
ovih koji danas osuđuju srpsku djecu.”
O protojerejevom (ne)znanju verovatno je uzaludno i raspravljati jer sudeći
po tome da je u martu 2019. godine bio posetilac promocije knjige Bitka za
Srebrenicu notornog negatora genocida Dušana Pavlovića, može se zakjučiti
da je on osoba koja je očigledno odrasla na knjigama i literaturi koja nije
tretirala četničke pokolje nad muslimanskim civilnim stanovništvom istočne
Bosne i Sandžaka koji su više nego podrobno prezentovani u radovima
Vladimira Dedijera i Antuna Miletića Genocid nad Muslimanima 1941-1945
Zbornik dokumenata i svjedočenja i nedavno objavljenoj sjajnoj studiji
Milana Radanovića Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost
za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945).  
No, to da li su dečaci družine “braća Četnici” ogrezili u neznanje kako je to
krajem januara cinično tvrdio direktor osnovne škole g. Jovanović jasno se
pokazalo u četvrtak 20. februara kada je u Srebrenici grupa osnovaca srpske
nacionalnosti napala bošnjačku devojčicu na njenom putu ka kući. Dečaci su
joj preprečili put, verbalno je vređajući na verskoj i etničkoj osnovi. Takođe,
fizički su je maltretirali tražeći joj da skine sa glave svoj hidžab. Hvala Bogu,
devojčica je uprkos napadu stigla kući bez ozbiljnijih fizičkih povreda, ali
vidno uznemirena i istraumatizirana, zbog čega po svedočenju njene majke
nije mogla da spava čitavu noć. 
!
Milozvučne reči i gorka realnost
!
Samo nekoliko sati kasnije nakon napada na devojčicu, ne znajući za incident,
155 kilometara od Srebrenice, sedeo sam u prepunom amfiteatru Filozofskog
fakulteta u Beogradu gde se već mesecima svakog četvrtka u nazad odvijaju
tribine posvećene kritici aktuelnog režima Aleksandra Vučića pod nazivom
Nije filozofski ćutati.
Ovog četvrtka tribina je nosila naziv Za društvo tolerancije i odgovornosti.
Amfitetatar je bio prepun kao retko do sada, i to prevashodno mladim
ljudima.
Razlog za tako nešto možemo da nađemo u tome što su govornici bili vladika
Grigorije, profesor Rodoljub Kubat i otac Vukašin Milićević sa Pravoslavno
bogoslovskog fakulteta u Beogradu što u značajnoj meri pokazuje koliki
društveni i simbolički kapital u našem društvu imaju Srpska pravoslavna
crkva i njeni predstavnici.
Sva tri govornika izneli su mnogobrojne inspirativne misli od kojih su neke
bile atipične da se čuju od klerika poput one koju je izneo otac Milićević da
“svaki hrišćanin mora da bude socijalista, ali da svaki socijalista ne mora da
bude hrišćanin”. Govornici su se posebno skoncektrisali na ideju da bi crkva u
modernoj državi trebalo da bude korektiv društva i uvek na strani onih koji
trpe represiju i koji se nalaze u marginalizovanom društveno-ekonomskom
položaju. U kontekstu crkve kao korektivnog faktora koja treba da vodi ka
reformi društva na moralno-etičkom nivou vladika Grigorije je podvukao da
bi prvi zadatak za svakoga od nas trebalo da bude sopstvena duhovna
preobrazba. Po Grigoriju za početak “svako mora da nauči da svakoga dana
drugome poželi dobar dan” i da uvek kada se na ulici susretne s drugom
osobom da joj “ustupi prvenstvo prolaza”. No, i pored ovih milozvučnih reči,
vladika Grigorije u svom obraćanju ipak nije uspeo da izostavi i (svetosavske)
ekspanzionističke nacionalističke trope po kojima su srpske zemlje
“Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Bosna” kao ni to da je za njega način
življenja ustanovljen na “kosovskom zavetu” koji je savremenu istoriju
kosovskih Albanaca obojio krvlju. Takođe, vladika Grigorije se u jednom
trenutku pustio da ga ponese i veoma “revolucionarni” duh kada je izjavio da
bi Crkva pod njim kao patrijarhom bila uvek u opoziciji i ustajala protiv svake
državne vlasti.
I upravo tu dolazimo do dva ključna pitanja. Prvo. Da li se možda vladika
Grigorije trenutno nalazi u “revolucionarnom” raspoloženju isključivo zbog
situacije u Crnoj Gori? To jest, drugim rečima, da li bi vladika ustajao i protiv
onih državnih vlasti koje se “junački” bore za “srpske svetinje” i onda kada
ispunjavaju “kosovski zavet” ili je pak spreman da pronosi revolucionarni duh
isključivo u slučajevima kada su ugroženi interesi visoko hijerarhizovane
institucije Crkve kojoj pripada? I drugo. Da li su vladika Grigorije, kao i svi
drugi uposlenici Srpske pravoslavne crkve koji se (deklarativno) zalažu za
zaštitu onih koji trpe represiju spremni da - ako je to potrebno -
beskompromisno ustanu ne samo protiv državne vlasti već i protiv sopstvene
institucije i u onim slučajevima kada oni koji trpe zulum nisu pravoslavne
veroispovesti, kao što je to na primer slučaj sa napadnutom bošnjačkom
devojčicom islamske veroispovesti u Srebrenici?
!
Sprovođenje reči u dela
!
Nažalost, do sada Srpska pravoslavna crkva je veoma retko koristila svoj već
pomenuti društveni kapital u svrhu ostvarivanja društva zasnovanog na
pravdi i pravima na različitost o kojima su sva tri govornika na tribini govorili,
već ga je koristila samo onda kada su partikularistički interesi same institucije
ugroženi o čemu između ostalog odlično svedoče trenutna dešavanja u Crnoj
Gori. Pri čemu masovna održavanja “protestnih” litija u Crnoj Gori, savršeno
dokazuju i to da kada Crkva nešto istinski želi i hoće ona može i te kako da
mobiliše ne samo ogroman broj građana, već i da izvrši unutar same
institucije snažnu sabornost u svrhu ostvarivanja željenoga cilja. 
Zato, svi oni uposlenici Srpske pravoslavne crkve koji istinski smatraju da je
uloga Crkve da bude na strani ugroženih bez obzira na njihovu veroispovest,
kao i da Crkva treba da bude vodilja društveno-etičkih reformi sada imaju
savršenu priliku da to i u praksi dokažu, tako što će za početak javno osuditi
napad na bošnjačku devojčicu i uputiti zajedničko otvoreno pismo
srebreničkom protojereju Mlađenoviću u kome će ga podučiti lekciji o kojoj je
vladika Grigorije tako glagoljivo zborio na tribini Filozofskog fakulteta - da je
prvi, najelementarniji, korak u pravcu življenja u skladu s Hristovom
porukom da se drugome ne preprečuje nasilno put ka njegovome domu i ne
izliva patološka mržnja zasnovana na razlikama, već da se “poželi dobar dan”
svakom ljudskom biću i s ljubavlju i osmehom “omogući prvenstvo prolaza”
drugome.
Na ovakav čin predstavnike Srpske pravoslavne crkve koji se deklarišu da se
vode “izvornom Hristovom porukom" obavezuje i jedno od fundamentalnih
Hristovih učenja da u slučaju (bilo kakve) nepravde, nasilja i mržnje - nije
hrišćanski ćutati.
!
!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno
uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera
!
http://balkans.aljazeera.net/vijesti/nije-hriscanski-cutati
!