Tomas Bernhard

/v\e«/£
/VAoAAD f
PMvaia sa nemačkog
Bojana Denić

L 0 M
BEOGRAD / MMXII
 Naslov originala

T h o m as B em h ard

Meine Preise
© Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 2009
All rights reserved by and controlled through Suhrkamp Verlag Berlin

redaktura i lektura
P e r iša P e r išić

O b ja v ljiv a n je k n jig e p o m o g lo
B u n d e s m in is t e r iu m f u r U n te r r ic h t, K u n s t u n d K u ltu r
MOJE NAGRADE
Nagrada Franc Grilparcer

ovodom dodele nagrade Akademije nauka u Beču,

P Grilparcerove nagrade, morao sam sebi da kupim
odelo budući da sam iznenada, samo dva sata pre sve-
čanog prijema, shvatio da na ovoj, nesumnjivo izuzet-
noj, ceremoniji, ne mogu da se pojavim u pantalonama
i džemperu, te sam na takozvanom Grabenu zaista od-
lučio da odem do Kolmarkta i da se obučem svečano,
kako i priliči, te sam pomenutim povodom tragao za
radnjom muške garderobe pod nazivom SerEntoni koju
sam znao budući da sam u dotičnoj već toliko puta
kupovao čarape, i ako me sećanje dobro služi, bilo je
petnaest do deset kad sam stupio u salon SerEntoni,
a dodela Grilparcerove nagrade bila je zakazana za jeda-
naest, imao sam, dakle, dovoljno vremena. Kad je već

07
skupa konfekcija, onda nek bude najbolje odelo, od či-
ste vune, antracitsive boje, a uz pomenuto - prikladne
čarape, prikladna kravata i koŠulja marke erou, veoma
fina, na tanke sivo-plave pruge. Poteškoće na koje kupac
nailazi u ekskluzivnijim radnjama, u želji da ga smesta
razumeju, poznate su čak i kad kupac na najprecizniji
mogući način izrazi šta zapravo hoće - najpre se na
njega podozrivo izbeče sve dok svoju želju ne ponovi.
I naravno da prodavac, kojem se čovek obrati, kupca
ne razume čak ni tad. Tako je i tad u SerEntoniju po-
trajalo duže nego što je bilo neophodno da se odaberu
odela koja bi eventualno dolazila u obzir. Naravno, pri-
like u ovoj radnji bile su mi poznate iz mojih prethod-
nih kupovina čarapa, a i sam sam, mnogo bolje od pro-
davca, uvek znao gde da pronađem odelo koje tražim.
Uputio sam se ka odelima koja su eventualno dolazila u
obzir i pokazao na sasvim određen model koji je pro-
davac skinuo sa štendera da bi mi ga pokazao. Proverio
sam kvalitet materijala i smesta u kabini za presvlače-
nje upriličio probu. Nagnuo sam se napred, nekoliko
puta napred-nazad, i shvatio da mi pantalone odgova-
raju. Obukao sam sako, okrenuo se pred ogledalom
nekoliko puta, podigao ruke, te ih spustio; sako mi je,
poput pantalona, odgovarao. U odelu sam se malo pro-
šetao radnjom, tragajući tom prilikom za košuljom i
čarapama. Na kraju rekoh da bih ostao u odelu i do-
datno obukao košulju i obuo čarape. Pronašao sam kra-
vatu, vezao je, pritegao čvor kravate najviše moguće,
proverio svoj odraz u ogledalu, platio i izašao napolje.
Stare pantalone i stari džemper zapakovali su mi u
kesu s natpisom serentoni, i tako sam, s kesom u ruci,
prošao Kolmarktom u susret Tetki s kojom sam se do-
govorio da se nađemo u Kertnerštrase, na prvom spratu

08
restorana Gerstner. Nameravali smo da u Gerstneru po-
jedemo po sendvič, ne bismo li tokom ceremonije pre-
dupredili eventualnu mučninu ili čak nesvesticu. Tetka
je već bila u Gerstneru, moju metamorfozu ocenila je
prihvatljivom i izgovorila svoje poznato p a dobro. Inače,
odelo nisam nosio godinama, sve do tog trenutka, da,
do tog trenutka pojavljivao sam se uvek i isključivo u
pantalonama i džemperu, čak sam i u pozorište - kad
bih tamo uopšte i odlazio - odlazio prevashodno u
sivim vunenim pantalonama i dreČavocrvenom džem-
peru od ovčje vvme, grubo štrikanom, koji mi je pok-
lonio neki dobro raspoloženi Amerikanac neposredno
po završetku rata. U ovom izdanju bio sam, sećam se,
nekoliko puta i u Veneciji, u poznatom Teatru la Fe-
niče, jednom, između ostalog, na izvođenju Montever-
dijevog Tankreda, kojim je dirigovao Vitorio Gui, a u
istim pantalonama i istom džemperu bio sam u Rimu,
Palermu, Taormini i Firenci i u ostalim čuvenim gra-
dovima Evrope, nezavisno od činjenice što sam ove
odevne predmete gotovo uvek nosio kod kuće; što su
postajali pohabaniji, pantalone i džemper, to su mi bili
sve draži; godinama su me viđali isključivo u istim
pantalonama i istom džemperu, a i dan-danas me ta-
dašnji prijatelji pitaju za iste pantalone i isti džemper;
te odevne predmete nosio sam više od četvrt veka.
Iznenada, kao što rekoh, dva sata pre dodele nagrade
Franc Grilparcer u Akademiji nauka, na Grabenu, shva-
tio sam da ovi odevni komadi, koji su mi tokom deceni-
ja prirasli srcu, ne priliče počasti koja se vezuje za Gril-
parcerovo ime. Prilikom zauzimanja mesta u Gerstneru,
iznenada me je spopao osećaj da su mi pantalone uske,
ali pomislih, biće da je to uvek onaj isti osećaj s novim
pantalonama, međutim, i sako mi se odjednom učinio

09
pretesnim, a kad je o sakou već reč, pomislih, to je sa-
svim normalno. Naručio sam sendvič i popio čašu piva.
Ko je pre mene primio takozvanu Grilparcerovu nagradu,
pitala me je Tetka, i u trenutku sam se setio jedino
Gerharta Hauptmana, jednom sam to negde pročitao,
te tom prilikom i saznao za postojanje nagrade Franc
Grilparcer. Nagradu nisu dodeljivali u kontinuitetu, re-
koh, već isključivo u izuzetnim prilikam a i pomislih da
je između pojedinih dodela nagrada prolazilo i do šest
ili sedam godina, a katkad samo pet; nisam bio sigu-
ran, a nisam ni danas. I ova dodela nagrada, po priro-
di stvari, činila me je nervoznim i pokušavao sam da
sebi i Tetki odvratim pažnju od činjenice da je do po-
četka svečanosti ostalo samo još pola sata, te sam pre-
pričavao neverovatan događaj, kako sam na Grabenu
odlučio da za svečanost kupim odelo i da se podrazu-
mevalo da ću potražiti radnju na Kolmarktu u kojoj se
mogu pronaći engleska odela marke čester beri i bar-
beri. Pomislih, potom, zašto ne bih, kad je već skupa
konfekcija, smesta kupio prvoklasno odelo, i otuda je
odelo koje sam imao na sebi bilo odelo marke beri.
Tetka je još jednom proverila materijal, bila je zado-
voljna engleskim kvalitetom. Još jednom je izgovorila
svoje poznato padobro. Ali ni reč o kroju. Bio je kla-
sičan. Čini me srećnom činjenica što će Akademija
nauka nagradu Franc Grilparcer danas uručiti tebi, rekla
je, i ponosna sam, to jest više sam srećna, nego ponos-
na, i ustala je, sišla s prvog sprata Gerstnera na Kert-
nerštrase, a ja za njom. Do Akademije nauka delilo nas
je jedva nekoliko koraka. Iz dubine duše prezirao sam
kesu sa natpisom ser entoni, ali ništa nisam mogao da
učinim. Rešiću se kese pre ulaska u Akademiju nauka,
rekoh sebi. Nekolicina prijatelja koja nikako nije htela

10
da propusti ukazivanje mi počasti već je bila tu, sreli
smo ih u predvorju Akademije. Tu se već okupio veliki
broj ljudi i delovalo je da je svečana sala dupke puna.
Prijatelji su nas ostavili nasamo, a mi smo po predvor-
ju tragali za personom koja je trebalo da nas dočeka.
Nekoliko puta sam sa Tetkom prošpartao predvorjem
Akademije, ali niko živi nije obratio pažnju na nas. Pa
da mi uđemo, rekoh i pomislih, dočekaće me u sali već
neka persona i odvešće me sa Tetkom do naših mesta.
Sala je odisala svečanošću i ja sam zaista imao utisak
da mi klecaju kolena. Tetka je, kao i ja, neprestano
pogledom tražila personu koja je trebalo da nas doče-
ka. Uzalud. Naslonili smo se, jednostavno, na ulazna
vrata svečane sale i čekali. Ali ljudi su, tiskajući se,
prolazili pored nas i neprestano nas gurkali, te smo
shvatili da smo izabrali najnezgodnije mesto na kojem
ćemo da čekamo. Pa, zar niko da nas dočeka? pomis-
lili smo. Razmenili smo poglede. Sala je bila ispunjena
gotovo do poslednjeg mesta i to iz jednog jedinog raz-
loga, pomislih, zato što se meni uručivala nagrada Aka-
demije nauka, Grilparcerova nagrada. A mene i Tetku
niko da dočeka. U svojoj osamdeset prvoj izgledala je
čarobno, elegantno, lucidno i u tom trenutku izgledala
mi je hrabrije nego ikad. Već su i pojedini članovi fil-
harmonije zauzimali svoja mesta na pozomici, i sve je
ukazivalo na početak svečanosti. Ali na nas koji bi tre-
balo da smo u centm pažnje, kako smo smatrali, niko
živi nije obraćao pažnju. Setio sam se, jednostavno će-
mo ući, rekoh Tetki, i sesti u sredinu sale, tamo gde
još ima slobodnih mesta i sačekati. Ušli smo u salu, pro-
našli slobodna mesta u sredini sale; mnogi su morali
da ustaju i negodovali su, dok smo ih, prolazeći kraj
njih, gurkali. I eto nas u desetom ili jedanaestom redu,

11
u sredini svečane sale Akademije nauka, čekamo. Sve
takozvane počasne zvanice već su zauzele svoja mesta.
No, svečanost, naravno, nikako da počne. A samo smo
ja i Tetka znali i zašto. Napred, na pozomici, u sve
kraćim razmacima, kao da nešto traže, špartala su uzne-
mirena gospoda. I zaista nešto i jesu tražila, naime,
mene. Muvanje gospode na pozomici potrajalo je neko
vreme i nemir je već trepereo salom. U međuvreme-
nu, pristigla je i ministarka nauke i zauzela svoje mesto
u prvom redu. Nju je dočekao i do njenog mesta odveo
predsednik Akademije po imenu Hunger.11 niz dmgih,
meni nepoznatih, takozvanih laureata dočekali su i
ispratili do prvog ili dmgog reda. Iznenada, video sam
kako je na pozomici izvesni gospodin nekom dmgom
gospodinu nešto došapnuo na uvo i istovremeno ispm-
ženom mkom pokazao na deseti ili jedanaesti red; sa-
mo meni bilo je jasno da je pokazivao na mene. Desilo
se sledeće: gospodin koji je izvesnom dmgom gospodi-
nu nešto došapnuo na uvo i koji je pokazao na mene,
prošao je salom, i to tačno do mog reda, i u dotičnom
redu probio se do mene. Pa zašto Vi sedite ovde, rekao
je, kada ste Vi zvezda ove svečanosti, a ne napred u
prvom redu, gde smo, rekao je, zaista, mi, gde smo Va-
ma i Vašoj gošći rezervisali dva mesta? Pa zašto? upi-
tao je još jednom i činilo se kao da su svi pogledi u
sali uprti u mene i dotičnog gospodina. Gospodin pred-
sednik, rekao je gospođin, moli Vas da pređete napred,
Vaše mesto, gospodine Bemhard, odmah je pored mini-
starke. Pa kad je već tako jednostavno, rekoh, naravno
da ću otići u prvi red, ali samo ako predsednik, gospo-

1 P re z im e je d n a k o n e m a č k o j im e n ic i u z n a č e n ju : g la d . Prev.

12
din Hunger, insistira lično, naravno, samo ako predsed-
nik, gospodin Hunger, insistira lično. Tetka je ćutke
propratila ovu scenu, sve zvanice su nas posmatrale, a
dotični gospodin ponovo je prošao čitavim redom, te
se uputio napred i tamo, pored ministarke, predsedni-
ku Hungeru nešto došapnuo na uvo. U sali je potom
došlo do velikog komešanja koje nije eskaliralo u jezu
zahvaljujući isključivo štimovanju instrumenata muziča-
ra filharmonije, te primetih da se predsednik Hunger
uputio ka meni. Sad mora da se demonstrira postoja-
nost, pomislih, da se demonstrira nepopustljivost, hra-
brost, šta je - tu je. Sad im nećeš prići, pomislih, kao
što ni oni nisu prišli tebi i to u pravom smislu te reči.
Kad je predsednik Hunger stigao do mene, rekao je da
mu je žao, ali nije naglasio čega mu je tačno žao. Moli
me da sa Tetkom pređem napred, u prvi red, moje i
Tetkino mesto je između ministarke i njega. Tetka i ja
smo zatim pošli u prvi red za predsednikom Hungerom.
Kada smo se smestili i kada se nekakvo nerazgovetno
mumlanje razleglo svečanom salom, svečanost je mogla
da otpočne. Mislim da su muzičari svirali neki Mocar-
tov komad. Potom su usledila kraća ili duža izlaganja
0 Grilparceru. Kada sam jednom pogledao u njenom
pravcu, video sam da je ministarka Herta Fimberg, ta-
ko se zvala, zaspala što nije promaklo ni predsedniku
Hungem, budući da je ministarka hrkala; istina - tiho,
hrkala je i hrkala tihim ministarskim hrkom, nadaleko
1 naširoko poznatim. Tetka je takozvanu ceremoniju pra-
tila veoma pažljivo, s vremena na vreme bi klimnula
glavom u mom pravcu, kad bi neki deo izlaganja bio
previše glup ili jednostavno previše banalan. Provodili
smo se. Konačno, nakon sat i po, predsednik Hunger
je ustao, izašao na pozomicu i obznanio da se meni

13
uručuje Grilparcerova nagrada. Pročitao je nekoliko po-
hvalnih reči o mom spisateljskom radu i pride pomen-
uo naslove izvesnih komada koji bi trebalo da pripada-
ju mom opusu, iako ih ja nisam napisao, te pobrojao
nekolike slavne ličnosti Evrope, prethodne dobitnike
Grilparcerove nagrade. Gospodin Bemhard prima nagra-
du za svoj pozorišni komad Proslava za Borisa, rekao
je Hunger (komad koji je samo godinu dana ranije,
pritom veoma loše, izveo Burgteatar u Akademiteatru)
i potom raširio ruke kao da namerava da me zagrli. To
je bio znak da je na mene došao red da stupim na po-
zomicu. Ustao sam i krenuo ka Hungem. Čestitao mi
je i umčio mi takozvanu nagradnu povelju čiji je neukus,
poput svih dmgih nagradnih povelja koje sam ikad pri-
mio, bio apsolutno nenadmašan. Namera mi nije bila
da ovde, na pozomici, nešto i kažem - to od mene
niko ni tražio nije. Kako bih suzbio svoju smetenost,
rekao sam samo jedno kratko hvala, te sišao u salu i seo
na svoje mesto. Potom, smestio se i gospodin Hunger
i filharmonija je otpočela da svira izvesni Betovenov
komad. Dok su oni svirali, razmišljao sam o čitavoj ce-
remoniji koja se upravo privodila kraju, a čiju neobič-
nost, neukus i bizamost, po prirodi stvari, još uvek ni-
sam bio u stanju da osvestim. Filharmoničari tek što su
prestali da sviraju, ministarka Herta Fimberg je ustala,
a za njom smesta i predsednik Hunger, i oboje su iza-
šli na pozomicu. Sad su svi u sali ustali i pohrlili ka
pozomici, naravno, ka ministarki i predsedniku Hunge-
m koji je s njom razgovarao. Ja sam, zabezeknut i sve
bespomoćniji, sa Tetkom stajao i slušao sve žešću ti-
radu prisutne gomile. Nakon izvesnog vremena, minis-
tarka je pogledala prisutne i s neponovljivom aroganci-
jom i stupidnošću u glasu upitala gde je taj vajni pisac?

14
Ja sam stajao tik kraj nje, ali nisam se usudio da se
razotkrijem. S Tetkom sam napustio salu. Napustili smo
Akademiju nauka oko jedan sat, bez ikakvih poteškoća;
niko nas živi nije primetio. Napolju su nas čekali prija-
telji. S njima smo otišli u pivnicu, u takozvanu GeserBir-
klinik. Jedan filozof, jedan arhitekta, njihove žene i moj
brat. Veselo društvo. Ne sećam se više šta smo jeli. Kad
su me za vreme ručka pitali, koliko iznosi premija, tek
tada postao sam svestan činjenice da uz nagradu nije išla
nikakva premija. Poniženje sam tek tad doživeo kao
drski bezobrazluk. To je jedna od najvećih počasti koja
može biti ukazana jednom Austrijancu, da primi nagra-
du Franc Grilparcer, nagradu Akademije nauka, rekao
je neko za stolom, mislim - arhitekta. Kakav užas, re-
kao je filozof. Moj brat je, kao i uvek u tim prilikama,
bio ćutljiv. Nakon ručka spopao me osećaj da mi je tek
kupljeno, novo odelo odveć usko te se nisam mnogo
premišljao pre nego što sam otišao na Kolmarkt, do Ser
Entonija i tamo, prilično odlučnim tonom, mada nika-
ko bez uvijene učtivosti, izjavio kako želim da zamenim
odelo; to odelo, kao što je poznato, tek što sam kupio,
ali objasnio sam da mi je malo, i to za najmanje čitav
broj. Moja rešenost presudila je da se prodavac, kojem
sam se obratio, smesta uputi ka ormanu s mojim ode-
lom. Bez protivljenja dozvolio mi je da skliznem u iden-
tično odelo, samo za broj veće, i smesta osetih da mi
to odelo odgovara. Kako sam, samo pre nekoliko sati,
mogao da poverujem da mi odgovara odelo manje za
čitav jedan broj?! Uhvatio sam se za glavu. Sada sam
zaista imao odelo koje mi je odgovaralo i prošetao sam
radnjom u njemu s najvećom lakoćom. Pomislih, onaj
ko bude kupio odelo koje sam upravo vratio, neće znati
da je ono već bilo sa mnom na dodeli Grilparcerove

15
nagrade u Akademiji nauka u Beču. Bila je to jedna zais-
ta apsurdna misao. T a apsurdna misao ulila mi je samo-
pouzdanje. S Tetkom sam proveo plezirima ispunjen
dan i iznova smo se smejali činjenici da su mi kod Ser
Entonija bez zadrške promenili odelo, iako sam ga već
nosio na uručenju Grilparcerove nagrade u Akademiji
nauka. To što su bili toliko predusredjivi, zaposlenima
u SerEntoniju na Kolmarktu neću nikad zaboraviti.

16
Počasno priznanje Kultume zajednice
Saveznog udmženja nemačke industrije

L eta hiljadu devetsto šezdeset sedme, proveo sam tri

meseca u bolnici za plućna oboljenja, u depandan-
su Štajnhofa, sanatorijuma za nervna oboljenja u Beču,
što on jeste i dan-danas, i to u paviljonu Herman, u
kojem se nalazilo sedam soba sa po dva ili tri pacijenta;
još tokom mog boravka, umrli su svi pacijenti, izuzev
jednog studenta teologije i mene. Moram da napome-
nem i to, budući da je za razvoj događaja to jednos-
tavno neizbežno. Mene su, kao i mnogo puta do tad,
još jednom doterali do granica snage - lekari su me
ostavili na cedilu. Nisu mi prognozirali više od neko-
liko meseci života, u najboljem slučaju - jedva godinu
dana, i prepustio sam se svojoj sudbini. Zasekli su me

19
ispod grkljana, zarad uzimanja tkiva na analizu, i šest
nedelja me ostavili u ubeđenju da umirem od raka, sve
dok nisu shvatili da je u slučaju moje bolesti, po svoj
prilici, reč o plućnom oboljenju koje će me pratiti do
kraja života, o morbus boecku, takozvanoj sarkoidozi, a
koji ni dan-danas ne mogu da dijagnostifikuju sa sigur-
nošću, a ja do dan-danas živim u tom uverenju i to,
kako mi se čini, intenzivnije no ikad. Tada, u paviljonu
Herman, među kandidatima za izvesnu i stopostotnu
smrt, ja sam se, uostalom kao i oni, pomirio sa bliskim
mi krajem. Leto je, sećam se, bilo veoma vrelo i upra-
vo je besneo sukob koji je u istoriju ušao kao šesto-
dnevni rat između Izraela i Egipta. Pacijenti su iežali u
svojim krevetima na trideset stepeni u hladu i svi, za-
pravo, priželjkivali smrt, kao i ja svoju, i svima su želje
bile uslišene; svi su umrli, kao što već rekoh, jedan za
drugim, a među njima i policajac Imerfol koji je ležao
u sobi pored moje i koji je, sve dok je bio u stanju, iz
dana u dan dolazio u moju sobu da sa mnom igra par-
tiju blek džeka; on je pobeđivao, ja sam gubio; pobeđi-
vao je nedeljama, a ja sam gubio, sve dok nije umro,
a ja preživeo. Obojica pasionirani igrači blek džeka, ig-
rali smo blek džek i tako ubijali vreme, sve dok ono
nije ubilo njega. Umro je samo tri sata nakon što je sa
mnom odigrao poslednju partiju i pobedio. Pored mene
ležao je student teologije, kojeg sam, za tih nekoliko
nedelja između života i smrti, učinio skeptikom, ali i
dobrim katolikom, makar ja tako mislim, i to zauvek.
Svoje teze protiv licememog katoličanstva ilustrovao sam
mu primerima iz bolničke svakodnevice, svakodnevnih
zavrzlama sa lekarima, sestrama i pacijentima, poziva-
jući se i na prisutne, mrske mi duhovnike koji su vazda
promicali i šuškali tamo-vamo po šugavom bregu Baum-

20
gartner hoe, uzvišenju na zapadnoj strani Beča, večito
na promaji, te mi nije bilo teško da učeniku otvorim
nove vidike za svoja učenja. Mislim da su mi i njegovi
roditelji bili zahvalni na tome; njihov sin, koliko znam,
nije postao teolog, već verovatno izuzetno dobar kato-
lik, ali ne - teolog, a danas je i on, nažalost, moram
da kažem, poput mnogih drugih u Srednjoj Evropi, pri-
lično neuspešan, skrajnuti socijalista, nesposoban da se
pokrene. No, pričinjavalo mi je posebno zadovoljstvo
da ga prosvedim novom spoznajom o bogu kojeg se
bezuslovno držao i da ga zaista prosvetlim da u svom
bolničkom krevetu probudi uspavanog skeptika, što je
probudilo i mene u bolničkom krevetu, i što je, najve-
rovatnije, predstavljalo sam moj spas. Pominjem ovo bu-
dući da uvek kad pomislim na takozvano počasno priz-
nanje Kultume zajednice Saveznog udruženja nemačke
industrije, pred očima mi se, jednostavno, ukaže letnja
bolnica koja rađa beznađe. Vidim pacijente i njihovu
rodbinu, jedne poput drugih, u beznađu do guše, te
perfidne doktore, licememe sestre, sve zakržljali karak-
teri u smrdljivim i zagušljivim bolničkim holovima, his-
terijuj drskost i lažnu požrtvovanost, a sve u cilju uni-
štenja ljudi, i na jesen u vazduhu iznad bolnice čujem
na hiljade, desetine hiljada vrana što nebo mrače i
pomrače, i kreštanjem svojim razaraju ponaosob sluh
svakog pacijenta. Vidim veverice koje grabe stotine ba-
čenih, izbljuvanih paprinatih maramica plućnih boles-
nika, te kako mahnito trče uz drveće. Vidim poznatog
profesora Zalcera kako iz grada dolazi na breg Baum-
gartner hoe, kako prolazi holovima da bi u operacionoj
sali kasapio pacijente, elegancijom svojstvenom samo
njemu, nadasve poznatom; profesor se specijalizovao za
operacije dušnika i pluća, profesor Zalcer je sve češće

21
dolazio na breg Baumgartner hoe, a sve više pacijenata
ostajalo je uskraćeno za deo dušnika i pluća. Vidim kako
se svi pred profesorom Zalcerom klanjaju, iako profe-
sor ne čini čuda, već s najboljom namerom i velikom
umešnošću svoje pacijente zaseca i onemljuje i kako u
skladu sa veoma preciznim planom, žrtve svog učinka
svojom visokom umešnošću, prevremeno tera u grob,
mnogo ranije nego što je predviđeno prirodnim putem,
to jest bez njega, premda on, najbolji od najboljih u
svojoj oblasti, ništa ne može da učini; naprotiv, on i
njegova umešnost i njegova elegancija bili su u potpu-
nosti vođeni višim, da ne kažemo najvišim, etičkim na-
čelom njegovim. Svi su želeli da ih operiše profesor
Zalcer, koji je, zapravo, bio ujak mog prijatelja Pola
Vitgenštajna; profesor iz grada takvog univerzitetskog
renomea, toliko nedostižnog da bi svi kad bi stali pred
njega zanemeli. Stiže profesor, razglasili bi i čitava se
bolnica pretvarala u hram. Šestodnevni rat Izraela i Egi-
pta bio je u zenitu baš kad mi je Tetka došla u posetu
na breg Baumgartner hoe i donela prvi primerak upra-
vo objavljenog romana Poremećaj-, Činila je to svaki dan
po paklenoj vrućini, nakon dva sata vožnje tramvajem,
tegleći nekoliko kilograma novina. Ali bio sam isuviše
slab da bih se obradovao makar i na tren. To što se
nisam obradovao začudilo je studenta teologije, što nisam
ponosan na divno odštampanu knjigu, što je čak ni u
ruke nisam uzeo. Tetka je provela sa mnom čitavo vre-
me posete; koliko mi je samo često pridržavala posudu
dok sam povraćao nakon takozvanih intervencija?! Le-
žao sam tako poput onih što su s moje leve i desne
strane umirali i imao identičan probni rez ispod grklja-
na, kad sam primio vest da su mi namenili počasno pri-
znanje Kultume zajednice Saveznog udruženja nemačke

22
industrije. Taj više tragičan nego zabavan uvod skici-
rao sam jer želim da obrazložim zašto mi je takozvano
priznanje tada dobrodošlo kao ma šta drugo. Kako bih
uopšte bio primljen u boinicu - a ja sam urgentno mo-
rao da budem primljen na breg Baumgartner hoe! -
morao sam najpre da deponujem petnaest hiljada šilin-
ga koje, po prirodi stvari, nisam imao, a koje mi je
Tetka pozajmila. I naravno da sam dug Tetki hteo da
vratim što je pre moguće, pa sam, tek što sam prim-
ljen u bolnicu na bregu Baumgaitner Hoe, napisao svom
izdavaču iznos, tačnije rečeno, nisam pisao izdavaču
lično, već lektorki, s molbom da mi moj izdavač na
račun prebaci dve hiljade maraka. Odmah, samo neko-
liko dana nakon moje molbe, stiglo je dve hiljade ma-
raka. Smesta sam lektorki odgovorio da ću koliko sutra
zahvaliti izdavaču za dve hiljade maraka, ali tek što sam
lektorki poslao pismo, ona je otposlala telegram koji je
glasio: Ne zahvaljujte izdavaču! A zašto - nisam imao
pojma. Saznao sam da je ona prebacila dve hiljade ma-
raka sa svog privatnog računa, jer izdavač nije bio vo-
ljan da to učini. Zaista deprimira činjenica da čovek mora
da nakamči petnaest hiljada šilinga kako bi uopšte bio
primljen na jednu od mrtvačkih stanica, ali tako je mo-
ralo biti, prilike su tako nalagale. Ukratko, takve su bile
prilike kad je pristigla vest da me očekuje počasno priz-
nanje Kultume zajednice Saveznog udruženja nemačke
industrije. Uručenje je planirano za jesen, za septem-
bar ili oktobar, ne sećam se više. U svakom slučaju,
tek je prošlo dva ili tri dana kako sam otpušten iz bol-
nice, a ja sam već bio na putu ka Regenzburgu, gde je
u Skupštini grada Regenzburga bilo planirano umčenje.
Tada je, pored mene, priznanje primila i pesnikinja Eli-
zabet Borhets. Onemoćao, sa dedinom tašnom preko

23
ramena, otputovao sam za Regenzburg. Na putu ka Re-
genzburgu, Dunavom uzvodno, neprestano sam mislio
na osam hiljada maraka, na ogromnu svotu koju je tre-
balo da primim. Zatvorenih očiju sanjao sam o osam hi-
ljada maraka i već maštao o Regenzburgu koji me čeka.
Trebalo je da se izađem kod hotela Turn i Taksis, dakle,
na poznatoj adresi. Tokom čitavog puta, usled onemo-
ćalosti, malo-malo pa bih zadremao kraj prozora kupea;
Dunav, gotika, nemački kraljevi, pomislio bih svaki put,
ali kad god bih se trgao iz dremeža smesta bih, ipak,
pomislio na osam hiljada maraka. Gospodina Rudolfa
de le Roa, portparola Kultume zajednice Saveznog ud-
ruženja nemačke industrije, koji mi je upriličio čast -
nisam poznavao. On, pomislih, verovatno zna za moju
bolest, pa mi je zato i dodelio počasno priznanje. Ova
pomisao bila je ponižavajuća budući da bih počasno
priznanje vrlo rado primio za Poremećaj ili za M raz, ali
ne i za morbus boeck. Nije trebalo da mozgam, zabra-
nio sam sebi da to počasno priznanje omalovažavam pre
nego što sam ga uopšte i primio. Doderer i Gitersloh
primili su ovo počasno priznanje pre tebe, pomislih,
književne veličine koje su zaista nešto značile, iako sa
pomenutim slavnim ličnostima nisam imao, niti sam
mogao da imam, zajednički jezik. Samo pre tri dana u
bolničkom krevetu, a sad već na putu ka Regenzburgu,
pomislih, gde te čeka gotika. Dunav se sve više suža-
vao, predeo je postajao sve pitomiji i na kraju tamo
gde je iznenada postajao pust, dosadan i bezličan,
nalazio se Regenzburg. Izašao sam s voza i otišao pravo
u hotel Turn i Taksis. Za grad kakav je Regenzburg, to
je, zaista, bio prvoklasan hotel. Dopao mi se i, istina,
odmah sam se u hotelu udobno osećao, ipak po pris-
peću nisam bio sam, već u društvu Elizabet Borhers,

24
koju sam prethodno već upoznao u Luksemburgu, na
jednom od mnogih takozvanih pesničkih susreta, na
koje sam u svojim dvadesetim godinama kao pesnik i
odlazio. Tako da dosada koja bi me uvek obuzimala u
svim hotelima sveta, posebno kad u njih dođem sam,
ovaj put nije mogla da me spopadne. Znao sam da je
Elizabet Borhers inteligentna osoba i šarmantna dama,
te sam u njen izvrsni ugled mogao svojski da se uverim.
Šetali smo bezbrižno gradom i smejali se uživajući u
večeri. I naravno, veče nije uspelo da zađe duboko u
noć, pošto me je bolest ubrzo poterala u krevet. Nared-
nog dana upoznao sam gospodina Rudolfa de le Roa
kao i Hansa Bendera, izdavača časopisa Akcente koji je,
pretpostavljam, imao uticaja na to kome se dodeljuje
počasno priznanje. Još uvek posedujem fotografiju sa
Elizabet Borhers i Hansom Benderom kraj jedne regen-
zburške, gotske fontane. Grad mi se nije svideo, bio je
hladan i odbojan, te da mi nije bilo Elizabet Borhers i
na vidiku osam hiljada maraka, najverovatnije bih ot-
putovao već po dolasku. Koliko samo mrzim te gradove
osrednje veličine sa svojim poznatim spomen-građevina-
ma koje svoje građane unesrećuju za ceo život. Crkve
i uske uličice u kojima sve do smrti životare ljudi koji
postaju sve zatucaniji. Salcburg, Augzburg, Regenzburg,
Vircburg, mrzim ih sve, jer se u njima zatucanost ne-
guje već vekovima. No, pomislio sam opet na osam hi-
ljada maraka. Tokom mog morbus boecka nagomilali
su se toliki dugovi koje ću sada, pomislih, sve moći da
otplatim. A na kraju ima i da ostane nešto i za mene.
Prepustio sam se jutru svečane dodele počasnog priz-
nanja Kultume zajednice Saveznog udruženja nemačke
industrije (po prirodi stvari, trudim se da naziv navedem
što je moguće preciznije). Gospodin De le Roa došao je

25
po mene i gospođu Borhers i odvezli smo se do Skup-
štine grada Regenzburga koja slovi za dragulj nemačke
gotike. A mene je, kako sam ušao, nešto pretilo da uda-
vi i uguši, no, rekoh sebi, hrabrosti, hrabrosti, samo
hrabrosti, budi deo svega Što će ti se sad desiti, uzmi
svoj ček u iznosu od osam hiljada maraka i nestani! Sve-
čanost je bila prilično kratka. Gospodin Fon Bolen i
Halbah, tadašnji predsednik Saveznog udruženja ne-
mačke industrije trebalo je da uruči počasno priznanje
gospođi Borhers i meni. Zajedno s doktorom po imenu
De le Roa zauzeli smo svoja mesta u prvom redu. S
naše leve i desne strane nalazili su se istaknuti ljudi gra-
da, te gradonačelnik sa svojom teškom metalnom len-
tom. Prethodne večeri previše sam jeo i bilo mi je
muka. Uopšte više i ne znam da li je neko držao govor,
ali biće da jeste budući da takve proslave ne idu bez
govora. Počasne zvanice pretile su da raznesu svečanu
salu Skupštine grada Regenzburga. Jedva da sam mo-
gao da dišem. Cinilo mi se da ću se od tog vazduha
u svečanoj sali ugušiti. Sve je nabreklo od znoja i časti.
Ali mi smo se toliko smejali prethodne večeri, gospođa
Borhers i ja; isplatilo se samo zbog toga. A na sve to
i osam hiljada maraka! Pomislih, čarolija će sad da se
završi i mi ćemo konačno imati ček u rukama! Naravno
da je i kamemi orkestar zauzeo svoja mesta, ali šta su
svirali, više se i ne sećam. A onda je, koliko pamtim,
kao iz vedra neba usledio presudni trenutak. Predsed-
nik Fon Bolen i Halbah stupio je na pozomicu i sa
svoje cedulje pročitao sledeće: . .. iovim putem Savezno
udruienje nemačke industrije hiljadu devetsto šezdeset
sedme svoja počasna priznanja predaje gospođi Bern-
hard i gospodinu Borhersu! Primetio sam da se moja
susetka stresla. Proživela je trenutak užasa! Stegao sam

26
joj ruku i rekao da treba da misli samo na ček, svejedno
šta je od svega toga istina - gospodin Borhers i gospo-
đa Bemhard, ili gospodin Bemhard i gospođa Borhers.
Gospođa Borhers i ja smo izašli na pozomicu Skupštine
grada Regenzburga u kojoj niko živi osim nas i eventu-
alno gospodina De le Roa i gospodina Bendera ni pri-
metio nije grešku gospodina Fon Bolen i Halbaha, i
primili smo ponaosob ček u vrednosti od osam hiljada
maraka. Proveli smo još jedan lep dan u tom jezivom
gradu i onda sam se vratio u Beč, gde sam se kod Tet-
ke osečao kao kod kuće. Pre godinu dana dobio sam
takozvano jubilamo izdanje Kultume zajednice Savez-
nog udruženja nemačke industrije, takozvani Godišnji
prsten^ na kojem su ponosno navedeni svi laureati po-
časnog priznanja. Nedostajalo je samo moje ime. Da li
me je gospodin doktor De le Roa, koliko se sećam veoma
prijatan gospodin, izbacio s počasne liste zbog prome-
ne u mom životu, a kojoj lično nemam šta da prigo-
vorim? Kako god, evo moje prilike da potvrdim da ja
jesam primio počasno priznanje Kultume zajednice Sa-
veznog udruženja nemačke industrije. I to u Regenz-
burgu. I to baš u Skupštini grada, gotskoj građevini gra-
da Regenzburga.

27
Književna nagrada Slobodnog
i hanzeatskog grada Bremena

N akon što pet godina nisam napisao ni slovo, te na-

kon romana M raz koji sam napisao za godinu dana,
moja budućnost nimalo nije bila ružičasta. M raz sam
poslao svom prijatelju, uredniku za književnost u izda-
vačkoj kući Inzelferlag i rukopis je prihvaćen u roku od
tri dana. Nakon što je bio prihvaćen, shvatio sam da
je rukopis nepotpun, te da u nepotpunoj formi u ka-
kvoj je bio i nije za objavljivanje. Citavu knjigu sam
preradio, te sve delove M raza s naslovom napisao u
izvesnom frankfurtskom pansionu koji se nalazio u naj-
prometnijoj ulici, u blizini kule Ešenhajm, a koji je u
mom slučaju, kao jedan od najjeftinijih, dolazio u obzir.

29
Ustajao sam u pet ujutro, sedao za mali sto kraj prozo-
ra, i kad bih do podneva napisao pet, osam ili čak deset
stranica, odlazio sam do svoje lektorke u Inzelferlag i sa
njom diskutovao o tome gde bi se te stranice dale une-
ti u rukopis. Tokom tih frankfurtskih neđelja, čitava
knjiga poprimila je sasvim drugo obličje; izbacio sam
mnoge stranice, na stotine njih, i smatrao da je knji-
ga, kao takva, prihvatljiva i spremna za prelom. Probni
otisak bio je gotov i ja sam bio na putu za Varšavu u
nameri da posetim prijateljicu koja je predavala na tamo-
šnjoj Akademiji umetnosti. Tokom najhladnijeg godiš-
njeg doba smestio sam se u takozvanoj Đekanki, student-
skom domu, neposredno u blizini zdanja Palate vlade;
nedeljama sam šetao lepom, uzbudljivom i neobično
teskobnom Varšavom i korigovao rukopis. Ručavao sam
u takozvanom Klubu književnika, a večeravao u glumač-
koj kantini, gde je jelo bilo daleko ukusnije. Najsrećnije
dane života proživeo sam u Varšavi, s probnim otiskom
uvek u džepu, a moj sagovomik - satiričar Lec - be-
ležio je svoje aforizme u knjigu recepata svoje supruge
i često me je pozivao kod sebe u goste, a katkad mi je
plaćao kafu na šetalištu Novi svjat. Bio sam zadovoljan
sopstvenim delom koje je objavljeno u proleće šezdeset
treće kao i Cukmajerovim prikazom knjige u Cajtu. No,
kad je sveopšta halabuka oko knjige utihnula, nevero-
vatno žustra i puna kontroverzi, u rasponu od najba-
nalnijih hvala do opakog linča, odjednom sam se ose-
ćao kao da sam potpuno satrt, kao da sam upao u
jezivu, beznadežnu raku. Mislio sam da ću se ugušiti
od zablude da književnost uliva nadu. Nisam više ništa
hteo da znam o književnosti. Ne da me nije usrećila,
već me je gumula u zagušljivu, smrdljivu raku iz koje,
mislio sam, nema mi izlaza. Proklinjući književnost i

30
svoj razvratni odnos s njom, otišao sam do gradilišta, i
u firmi Kristoforus sa sedištem u Klostemojburgerštrase,
stupio u službu kao vozač kamiona. Mesecima sam vo-
zio do poznate pivnice Geser. Pride, ne samo da sam so-
lidno ovladao vožnjom kamiona, već sam i mnogo bolje
upoznao Beč nego što sam ga do tada poznavao. Živeo
sam kod Tetke, a novac zarađivao kao vozač kamiona.
0 književnosti nisam hteo ništa viŠe da znam - sve što
sam imao, uložio sam u nju, a ona me zauzvrat gur-
nula u raku. Gadila mi se književnost, gadili su mi se
svi izdavači, sve izdavačke kuće i sve knjige. Činilo mi
se da sam napisavši M raz, postao žrtva neverovatne ob-
mane. Bio sam srećan kad sam u kožnoj jakni mogao
da utonem u svoje vozačko sedište i da starim kočija-
ma grmim kroz grad. Sad se pokazalo koliko je dobro
bilo što sam nekoliko godina pre toga naučio da vozim
kamion - bio je to uslov za službu u Africi, u koju je
trebalo da stupim godinu dana ranije, ali do čega,
koliko danas znam, usled, ipak, srećnih okolnosti, nije
došlo. Sreća što pivnicu Geser mogu da opslužujem
kao vozač, imala je, po prirodi stvari, svoj kraj. Izne-
nada, omrznuo sam svoj posao, smesta sam dao otkaz,
1 kod Tetke se, ispod prekrivača, zakopao u svojoj rad-
noj sobi. Shvatila je u kakvom se stanju nalazim i jed-
nog dana me je pozvala da krenem s njom u planine.
Oboma je trebalo da prija odbacivanje grozote i štetnog
uticaja velegrada, te prepuštanje prirodi na nekoliko me-
seci. Njen cilj bio je Sankt Fajt, u pokrajni Salcburg,
mesto u blizini bolnice za plućna oboljenja u kojoj sam
dugo godina bio pacijent, na visini od osamsto metara
i, dakle, na idealnom mestu za potpuni oporavak. Jed-
nog ranog jutra, sa železničke stanice Vestbanhof, kre-
nuli smo na naš put u planine, Tetka i ja, njen družbe-

31
nik kojem je obezbeđen besplatan stan i besplatna hrana.
Moram li da napomenem kako sam već pri polasku voza
sa Vestbanhofa proklinjao selo i čeznuo za gradom Be-
čom? Što se voz sve više udaljavao od Beča, ja sam bio
sve tužniji; pravim grešku, pomislih, time što Beču ok-
rećem leđa i što s Tetkom odlazim na selo, ali ta greš-
ka nije se više dala ispraviti. Ja nisam čovek koji voli
selo, ja sam čovek koji voli grad, rekoh sebi, no, po-
vratka nije bilo. Sreću na selu, po prirodi stvari, nisam
našao, ljudi su mi bili dosadni - prezirao sam ih,
priroda mi je bila dosadna - prezirao sam je, počinjao
sam da mrzim i ljude i prirodu. Postao sam smrknuto
zanovetalo, neko ko je je odlazio do proplanaka, tamo
se smucao, neko ko je šumom išao pognute glave i ko
je naposletku odbijao svaku hranu. Moje tajno opiranje
životu na selu i životu na planinama vodilo je pravo u
katastrofu - bio sam ništa više do karikatura sebe sa-
mog, sažaljenja vredan, okovan svojom jezivom egzisten-
cijalnom nesrećom, kad baš u tom trenutku pristigla je
književna nagrada Slobodnog i hanzeatskog grada Bre-
mena. Nije me sama nagrada spasila mog katastrofalnog
raspoloženja, moje, dakle, egzistencijalne katastrofe, već
pomisao da premijom od deset hiljada maraka mogu da
pohvatam niti života, da mu obezbedim radikalan zao-
kret i učinim ga mogućim. Nagradu su objavili, iznos
premije bio mi je poznat, imao sam priliku da s nov-
cem učinim nešto smisleno. Želja mi je oduvek bila da
imam kuću za sebe, a kad već ne može da bude prava
kuća, ono makar da se okružim zidinama iza kojih mo-
gu da radim šta mi se hoće, u koje mogu da se zatvo-
rim. Tako ću, mislio sam, od novčanog iznosa nagrade
obezbediti sebi neŠto slično i stupio sam u kontakt s
agentom za nekretnine koji me je smesta posetio u Sankt

32
Fajtu i predložio mi da pogledam nekoliko objekata.
Naravno, svi objekti bili su preskupi, raspolagao sam sa-
mo delićem celokupnog iznosa, i to tek kad budem u
posedu premije. Ali zašto da ne? pomislio sam i s agen-
tom za nekretnine dogovorio susret u Gomjoj Austriji
gde je i živeo, a gde su mu objekti bili pri mci; sve,
navodno, otmena, stara, delom već propala, seoska gaz-
dinstva, koja bi mi ponudio u rasponu od sto do dve-
sta hiljada šilinga. Možda već i za sedamdeset hiljada
pronađem zidine koji mi odgovaraju i u koje ću moći
da se zatvorim; kad sam razmišljao o objektu za sebe,
nisam mislio na kuću - mislio sam na zidine i to na zi-
dine u koje ću moći da se zatvorim. Krenuo sam u Gor-
nju Austriju i Tetka je krenula sa mnom da potražimo
agenta za nekretnine. Čovek je ostavio utisak na mene,
odmah mi se dopao; bio je sposoban i činilo se da mu
se nema šta zameriti. Stigli smo do predela u kojem je
sneg bio visok gotovo čitav metar i probijali smo se do
kuće agenta za nekretnine. Smestio nas je u svoja kola
i sa cedulje pročitao gde su objekti koje namerava da
nam pokaže, te kuda ima da idemo i koliki put od ob-
jekta do objekta ima da prevalimo. Na svojoj cedulji
pribeležio je ukupno jedanaest ili dvanaest gazdinstava
spremnih za prodaju. Zatvorio je vrata automobila i obi-
lazak je mogao da počne. Gusta magla već se spustila
na čitav predeo i ništa nismo videli, nismo videli čak ni
ulicu kojom je agent za nekretnine vozio u susret prvom
objektu. Ni on nije video ništa drugo do magle, ali poz-
navao je ulicu i mi smo se oslonili na njega. Tetka je
kao i ja bila znatiželjna; oboje smo ćutali; ne znam o
čemu je razmišljala, ona nije znala o čemu sam razmi-
šljao ja, a agent za nekretnine nije znao o čemu smo
razmišljali nas dvoje; nije progovorio ni reč; stao je

33
iznenada i rekao da izađemo. Istina, u magli sam ra-
zaznao masivne zidine od velikih kamenih blokova. Agent
za nekretnine otvorio je drvenu kapiju, ispalu iz šarki,
i ušli smo u veliko dvorište. Tamo je sneg napadao či-
tav metar, delovalo je kao da su vlasnici objekta navrat-
nanos nestali i sve, pomislih, ostavili za sobom, mora
da ih je zadesila neka velika nesreća. Objekat je već go-
dinu dana zvrjao prazan, rekao je agent za nekretnine,
i pošao ispred nas. Za svaku prostoriju u koju smo ušli,
rekao je da je veoma lepa i ponovio dve reči - izvan-
rednih proporcija - i ni najmanje mu nije smetalo što
je sve vreme propadao kroz natruli pod, te se veštim
skokom vadio iz dubina truleži. Agent za nekretnine
išao je ispred nas, za njim sam išao ja, a za mnom Tet-
ka. Prolazili smo prostorijama kao po daskama što život
znače, kao da prelazimo preko mutne, smrdljive baruš-
tine; katkad bih se osvmuo za Tetkom koja je uopšte
uzev bila veoma spretna, spretnija od mene, pa i od
agenta za nekretnine. Trebalo je pogledati jedanaest ili
dvanaest prostorija, sve u apsolutno zapuštenom stanju,
a u vazduhu se osećao, pomislih, smrad na stotine, ako
ne i na hiljade sasušenih crkotina miševa i pacova. Svi
podovi bili su tmli i pretruli, a vetar i nevreme izbili
su većinu prozora. Dole u kuhinji, u kojoj se nalazio
veliki, prljavi, potpuno zarđali emajlirani šporet, česma
nije bila zatvorena i voda je curila po podu i ispod nje-
ga, kad agent za nekretnine reče, vlasnici koji su otišli
iz ove kuće, pre godinu dana, zaboravili su da zatvore
česmu, pa je otišao do česme i zatvorio je. On, lično,
nikada nije bio u obilasku tog objekta, mi smo prvi ko-
jima ga pokazuje, on je zadivljen izvanredno izvedenim
proporcijama. Tetka je papimatom maramicom pokrila
usta da bi savladala smrad koji se širio objektom, ne sa-

34
mo zadah truleži - po štalama su još uvek ležale balege
koje vlasnici nisu počistili. Agent za nekretnine ponav-
ljao je izvanredne proporcije, i što je češće ovo tvrdio,
postajalo mi je sve jasnije da je bio u pravu, i na kraju
nije on tvrdio da je objekat izvanrednih proporcija, već
ja i to sam stalno ponavljao. Zanesen, u sve u kraćim
intervalima, ponavljao sam izvanredne proporcije i na-
jednom zaista bio ubeđen da je čitav objekat u potpu-
nosti izvanrednih proporcija. Od jednog trenutka do
drugog bio sam opsednut čitavim objektom i kad smo
se ponovo našli pred kapijom da krenemo do sledećeg
objekta, agentu za nekretnine sad se već žurilo, jer nas
je čekalo još deset ili dvanaest objekata, ja rekoh da
me svi drugi objekti više ne zanimaju, da sam već pro-
našao svoj objekat, da je to - taj, budući da je u pot-
punosti izvanrednih proporcija, idealnih za mene, te
sam voljan da s agentom za nekretnine sklopim neop-
hodan ugovor. Između te moje izjave i početka obilas-
ka nije prošlo više od petnaest minuta. Tetka je bila
zabezeknuta, rekla je da se ne izmotavam, te zidine su
joj, po prirodi stvari, grozne, i kad smo se opet našli
u kolima, na putu ka kući agenta za nekretnine da bi-
smo sklopili ugovor, ponavljala mi je kako o svemu još
moram podrobnije da razmislim, rekla je da moram da
prespavam. Ali ja sam čvrsto odlučio. Pronašao sam
svoje zidine. Agentu za nekretnine predložio sam da
prvu isplatu od sedamdeset hiljada šilinga izmirim kra-
jem januara, dakle nakon dodele nagrade u Bremenu,
a ostatak - tokom godine. I mada je taj ostatak izno-
sio više od sto pedeset hiljada šilinga i mada pojma
nisam imao odakle ću nabaviti novac - nisam se ni naj-
manje brinuo. Promisliti, prespavati, ponavljala je Tet-
ka, a agent za nekretnine već je sastavljao ugovor. Sve

35
mi se dopadalo u vezi s agentom za nekretnine: način
na koji je pisao, šta je govorio, čitavo njegovo okruženje.
Ja sam se ponašao kao da novac ne predstavlja nikakav
problem, što je agentu za nekretnine imponovalo, a nje-
gova žena nam je u kuhinji spremala ukusnu kajganu.
Pola sata nakon što sam prvi put ugledao Natal, tako
su se zvale moje zidine i to ne baš sasvim dobro, bu-
dući da su, kao što rekoh, sasvim nestajale u magli i
nezavisno od toga Što od okoline, od predela, dakle, ni-
šta i nisam video, već sam pomenuti samo zamišljao
kako izgleda, potpisao sam takozvani predugovor. Pojeli
smo kajganu, porazgovarali još malo s agentom za ne-
kretnine i otišli. Odvezao nas je do železničke stanice i
mi se vratismo u planine. Tetka, sluteći nevolju tokom
puta, nije progovorila ni feč, a mene su, zaista, krenuli
da prožimaju takozvani žmarci; odjednom pomislih: šta
se zapravo desilo, u šta sam se to uvalio budući da se,
po prirodi stvari, jesam uvalio u grozotu. Proveo sam
niz besanih noći, tokom kojih mi, po prirodi stvari, nije
postalo jasno šta sam zapravo uradio, to jest potpisao,
ni gde bih mogao da pronađem takozvani ostatak od
sto pedeset hiljada šilinga. No, doći će i dan dodele na-
grada u Bremenu i tada ću, pomislih, imati prvu ratu
od sedamdeset hiljada i biću spasen. Tetka se uzdržava-
la od bilo kakvih komentara. Prvi put otkako se znamo,
nisam poslušao njen savet. Otputovao sam, dakle, za
Bremen koji mi je bio nepoznat. Hamburg mi je bio
poznat i voleo sam ga, a volim ga i dan-danas; Bremen
sam prezirao od prvog trenutka, to je malograđanski
grad, sterilan i više nego što čovek može da zamisli.
Odmah preko puta železničke stanice, u novootvorenom
hotelu, bila je rezervisana soba za mene, ali kako se
hotel zvao, to ne znam. Otpuzao sam u svoju hotelsku

36
sobu da ne bih više morao da gledam grad Bremen i
da bih odmoran dočekao jutro kada se uručuje nagra-
da. Uručenje je bilo zakazano u staroj Skupštini grada
Bremena i tamo se i odigralo. Moj najveći problem bio
je što se od mene očekivalo da pred okupljenim zvani-
cama održim govor, a ja sam već bio u Bremenu i nisam
imao nikakvu predstavu o tome šta treba da napišem
u govoru, iako sam već nedeljama bio svestan toga, ali
mi čak ni tokom noći nikakva ideja nije pala na pamet,
a nisam je imao ni sledećeg jutra. Sad je već postajalo
gusto. Za vreme doručka palo mi je na pamet da su u
vezi sa gradom Bremenom - Bremenski muzikanti i u
glavi sam već sastavio koncept u čijem su se središtu na-
lazili Bremenski muzikanti. Popio sam čaj i popeo se u
sobu, seo na krevet i sastavio skicu. Sastavio sam i dru-
gu pa i treću. Tada sam bio primoran da shvatim da je
moja ideja bezvezna i da moram da se dosetim nečeg
drugog. Vreme je odmicalo. U međuvremenu, već su
me zvali da me pitaju koliko dugo traje moj govor. Ne
traje dugo, odgovorio sam, uopšte ne traje dugo, rekao
sam, mada nikakvu predstavu nisam imao o tome šta
govor treba da sadrži. Pola sata pred početak svečanosti
u Skupštini grada Bremena seo sam na krevet i napisao
rečenicu: „Na hladnoći jasnoća postaje kristalno jasna“ ,
te pomislih, konačno imam prihvatljivu ideju za govor
pred okupljenim zvanicama. Oko ove rečenice u centru,
veoma brzo razvilo se još nekoliko rečenica i u roku od
deset do dvanaest minuta, imao sam ispisanu skoro po-
lovinu stranice. Kad su došli po mene da me od hotela
odvedu do Skupštine, pisanje sam upravo privodio kraju.
Na hladnoći jasnoća postaje kristalno jasna, pomislih,
i dok me je nekolicina gospode pratila do Skupštine,
činilo mi se kao da me vode na saslušanje. Ščepali su

37
svog zarobljenika u sredinu i s njim od hotela stigli do
Skupštine. Skupština grada Bremena bila je već dupke
puna - prevashodno školskim odeljenjima. Ta Skupšti-
na nadasve je poznata, ali i ona me je pritiskala poput
svih drugih poznatih gradskih skupština koje su me,
uopšte uzev, pritiskale. I ovde, blistalo je ordenje i ca-
klile se teške, metalne lente gradonačelničke. Svečano su
me otpratili do prvog reda da bih se tamo smestio odmah
pored gradonačelnika. Neki čovek izašao je na pozor-
nicu i održao govor o meni. Doputovao je iz Frank-
furta da bi o mojoj knjizi izlagao pola sata. Izlagao je
veoma ubedljivo, koliko se sećam, sve sama hvala do hva-
le, ali ja nisam razumeo ni reč. Sve vreme, pred očima,
titrale su mi zidine mog Natala i razmišljao sam kako da
ih otplatim. I da uvek potraje toliko dugo, pomislih, pre
nego što novac zaista postane likvidan. Kad je moj hva-
logovomik završio, a školarci počeli, bar je tako delova-
lo, oduševljeno da aplaudiraju, skrenuli su mi pažnju
na to da se uputim ka pozomici. Na pozomici su mi
potom predali nagradnu povelju za koju ni dan-danas
ne znam kako je izgledala; nije više u mom posedu; kao
ni sve dmge nagradne povelje - nestale su, tokom go-
dina, bez traga. Eto, imao sam povelju i ček u mkama,
i uputio sam se ka govomici i pročitao svoje beleške o
jasnoći koja sa hladnoćom postaje sve jasnija. I tek što
su se slušaoci udubili u moj govor, ja sam već bio gotov.
To je bilo najkraće što je iko ikada rekao povodom um-
čenja nagrade grada Bremena, pomislih, što su mi na-
kon svečanosti i potvrdili. Eto me, stojim, još jednom
poziram fotografima, mkujem se s gradonačelnikom.
Napolju, na hodniku, iznenada i sasvim neočekivano,
stajao je moj stari prijatelj, urednik za književnost koji
je u roku od tri dana prihvatio M raz i znajući kako sa

38
mnom da se ophodi nasamo, rekao mi je, takoreći u
poverenju: Da li možeš, molim te, da mi pozajmiš pet
hiljada maraka, hitno mi je potreban novac?! Naravno,
rekao sam, ne razmišljajući o posledicama i dodao da
ću odmah posle dva sata, kad se banke u Bremenu po-
novo otvore, s njim otići do banke, unovčiti ček i dati
mu pet hiljada maraka. Koliko često je on meni pozaj-
mljivao novac, pomislih, iznova i iznova, a ne tako
davno izvukao me je čak iz fatalne finansijske krize! Ne-
posredno nakon svečanosti pozvani smo na ručak u
jedan otmeni bremenski restoran koji sam napustio u
pola dva da bih sa svojim prijateljem otišao do banke
i unovčio ček za M raz. Iz Bremena svejedno idem za
Gisen gde ću u takozvanom protestantskom Domu kul-
ture održati jedno predavanje za koje ću dobiti dve hi-
ljade maraka. Obmi-okreni, imaću ponovo sedam hilja-
da. Ova pomisao smesta me je usrećila. Narednog dana
potražio sam u Bremenu još jednog prijatelja koji je ži-
veo na maloj mansardi i s kojim sam, uz čaj, s pogle-
dom na olovnu reku Vezer, vodio izuzetan razgovor o
teatru, pre svega o Artou. Neposredno nakon ovog raz-
govora, vratio sam se u Beč. I naravno da, po prirodi
stvari, nisam mogao da dočekam da se uselim u svoje
tek kupljene zidine u Natalu. A o tome kako sam ih ko-
načno savladao i svojim rukama ih manje ili više dobro
rasturio pa izgradio, i kako sam tokom godine finansi-
rao rate, tome ovde nikako nije mesto. Ipak, nagrada
grada Bremena predstavljala je podstrek za moje zidine
i bez pomenute bi se sve u vezi sa mnom razvilo i odvi-
lo u sasvim drugačijem pravcu. Bilo kako bilo, bio sam
u Bremenu još jednom, u vezi sa književnom nagradom
grada Bremena, te nisam voljan da prećutim iskustvo tog
drugog putovanja u Bremen. Bio sam takozvani član ži-

39
rija za dodelu nagrade i otputovao sam u Bremen u
čvrstoj nameri da svoj glas dam Kanetiju koji, koliko
znam, do tada još uvek nije primio ni jednu književnu
nagradu. Iz ma kojih razloga, niko drugi osim Kanetija
nije dolazio u obzir; sve druge smatrao sam banalnim.
Koliko se sećam, bio je to veoma dug sto u jednom bre-
menskom restoranu u kojem je zasedao žiri, a za kojim
je sedeo čitav niz takozvane gospode s pravom glasa,
među kojima i poznati senator Harmzen s kojim sam
se izvrsno slagao. Kad je na mene došao red i kad sam
rekao K aneti, čini mi se da su svi već izneli svoje kan-
didate, te da među njima niko nije naveo Kanetija.
Obrazložio sam da se Kanetiju uruči nagrada za roman
Zaslepljenost, njegovo genijalno delo iz mladosti, a koje
je nanovo otkriveno godinu dana pre zasedanja žirija.
Više puta ponovio sam reč Kaneti i lica za dugim sto-
lom svaki put bi se bolno iskrivila. Mnogi za stolom
nisu imali pojma ko je Kaneti, a među malobrojnima
koji su za Kanetija znali bio je jedan koji je iznenada,
kada sam opet ponovio Kaneti, rekao: ali i on je Jevrej.
Prolomio se žamor i Kaneti je ispao iz igre. I dan-
danas mi u ušima odzvanja rečenica Ali i on je Jevrej!
Iako ne umem da kažem ko je za stoiom izgovorio tu
rečenicu. Često i danas čujem tu rečenicu koja je izro-
nila iz tajanstvenog ugla, čak i kad ne znam ko ju je
izgovorio. T a rečenica sasekla je u korenu svaki argu-
ment povodom mog predloga da se nagrada dodeli
Kanetiju. Tada sam odlučio da u debati više i ne učes-
tvujem i do kraja sam ćutke sedeo za stolom. Vreme je
već ozbiljno odmaklo i premda su u međuvremenu na-
vedena mnoga jeziva imena, koja sam isključivo dovo-
dio u vezu sa naklapanjem i diletantizmom, laureata na-
grade još uvek nije bilo. Gospoda su već gledala na sat,

40
a kroz dvokrilna vrata već je dopirao miris pečenja. Jasno
je da je za stolom m orala da se donese neka odluka. Na
moje ogromno zaprepašćenje, neko od gospode, opet
ne znam ko, odjednom je iz gomile knjiga na stolu
nasumice, čini mi se, izvukao Hildeshajmerovu knjigu
i spremajući se da krene na ručak, naivnim tonom koji
je obarao s nogu, rekao: Izaberim o Hildeshajmera, iza-
berimo, eto, Hildeshajmera-, a baš je Hildeshajmer ime
koje se, tokom višesatne rasprave, nije pojavilo nijed-
nom. Najednom, izabran je Hildeshajmer i svi su s olak-
šanjem utonuli u svoje fotelje; glasali su za Hildes-
hajmera i u roku od nekoliko minuta Hildeshajmer je
bio novi laureat. Ko je, zapravo, Hildeshajmer, biće da
niko i nije znao. Za tren, sastavljeno je saopštenje za
novinare u kojem se navodi da je, nakon dvosatnog
zasedanja, Hildeshajmer izabran za novog dobitnika
nagrade. Gospoda su ustala i uputila se ka sali za ruča-
vanje. Jevrej Hildeshajmer dobio je nagradu. Za mene
je to bila poenta dodeljivanja nagrade. Nisam mogao da
je prećutim.

41
Nagrada Julius Kampe

G odine hiljadu devetsto šezdeset četvrte nagrada

Julius Kampe, koju je ustanovila izdavačka kuća
Hofman i Kam pe, u sećanje na Hajneovog izdavača
Juliusa Kampea, dodeljena je Gizeli Elzner, Hubertu
Fihteu i meni, a premija u iznosu od petnaest hiljada
maraka podeljena je na tri dela. Bio je to prvi put da
sam za spisateljski rad dobio bilo kakvo priznanje i
oduševljavalo me je pre svega to što je priznanje stiglo
iz Hamburga i što je neraskidivo bilo u vezi sa Juliusom
Kampeom, prvim izdavačom Hajnriha Hajnea, budući
da je Julius Kampe prvi objavio Put u H arc i neke od
pesama koje se ubrajaju u najfiniju nemačku poeziju, ikad
napisanu. Julius Kampe mi, naravno, nije bio nepoznat

43
- pročitao sam Brinicerovu biografiju. Istini za volju,
godine hiljadu devetsto šezdeset četvrte nagrada nije
bila dodeljena budući da žiri nije mogao da se usaglasi
oko izbora laureata, te su tri jednake novčane nagrade
bile preimenovane u radne stipendije, što me ni naj-
manje nije sprečavalo, kad mi se već takva stipendija
smešila, da verujem i tvrdim kako sam ja zapravo lau-
reat nagrade Julius Kampe. Bio sam veoma ponosan, a
verovatno jedini put i neopterećen povodom nekog pri-
znanja i srce mi je bilo puno usled vesti iz Hamburga,
te sam se trudio da, što je brže moguće, vest i raz-
glasim; živeo sam kod Tetke i prolazio prvim bečkim
kvartom, tačnije becirkom, Grabenom, niz Kertnerštrase,
te Kolmarktom i Folksgartenom, i verovao da svi, na
koje sam naišao, znaju koliko sam srećan zbog nagrade
Julius Kampe. Kad bih seo u kafe, za sto bih sedao kao
laureat Julius Kampe nagrade - drugačije nego pre, na-
ručivao bih svoju kafu - drugačije nego pre, držao sam
novine u rukama - sve drugačije nego pre, i u sebi se
pitao zašto me svi ljudi na ulici nisu pitali za nagradu.
A i onome ko me nije pitao za nagradu objasnio bih da
sam upravo ja laureat nagrade Julius Kampe i objasnio
bih ko je bio Julius Kampe, što niko u Beču nije znao,
kao i ko je Hajnrih Hajne, što mnogi u Beču takođe ni-
su znali, te šta sve jedno takvo izuzetno priznanje nosi
sa sobom. Rekao bih da je neverovatna čast biti dove-
den u vezu sa imenom Hajnriha Hajnea, a pride i sa
Hamburgom, gradom koji mi je tada bio najomiljeniji
i koji se uvek ubrajao u moje omiljene gradove; ni
dan-danas u Nemačkoj ne poznajem grad kojim se
šetam tako spontano, prirodno, ispunjen srećom, u ko-
jem bih zaista mogao da živim i duže vreme, ko zna,
možda i duži niz godina. U Hamburgu sam pivi put bio

44
u najranijem detinjstvu, a možda je s tim u vezi i to što
sam prvu godinu svog života proveo na izvesnoj ribar-
skoj barci u roterdamskoj luci, te je Hamburg za mene
predstavljao baš ono što se u narodu zove - ljubav na
prvi pogled. Često, takoreći jednom godišnje, boravio
sam u kući od cigle u Velingsbitelu, nedaleko od mesta
gde izvire reka Alster i upravo zbog toga volim i poš-
tujem ljude iz Hamburga. Već i sam način na koji mi
je saopšten moj udeo u nagradi Julius Kampe, ocenio bih
kao veoma šarmantan. U dve ili tri rečenice obavestili
su me da su me izabrali za jednog od tri laureata nagra-
de, te da premiju u iznosu od pet hiljada maraka mogu
da podignem, kad god mi odgovara, u izdavačkoj kući
Hofman i Kampe, u ulici Harvestehuder veg. Bez cere-
monija, bez prijema. Eto povoljne prilike da opet odem
u Hamburg i jednog dana na stanici Vestbanhof seo sam
na voz za Kopenhagen i u kupeu, koji mi je za tu pri-
liku delovao najudobnije, smestio se da odremam. Ali ni
govora o spavanju budući da je uzbuđenje, usled prvog
priznanja za spisateljski doprinos za roman M raz, jed-
nostavno bilo preveliko. Nagrada je stigla iz Hamburga,
iz Hamburga, iz Hamburga, mislio sam iznova i u sebi
prezirao Austrijance koji mi do tada nisu ukazali ni
trunku priznanja. Sa Sevemog mora stigla je vest - sa
Malog Alstera! Ne samo što je Hamburg bio najlepši od
svih velegrada već i centar britke misli, nezavisno od
neverovatnog kosmopolitizma kojim je Hamburg odu-
vek odisao. U Hamburgu su mi ljudi iz izdavačke kuće
Hofman i Kam pe rezervisali prostranu sobu u staroj vili
na Malom Alsteru, do koje sam se odvezao taksijem.
Jedva što sam kročio u sobu, a već su me zvali novinari
koji su želeli da me intervjuišu. Uvalio sam se u fotelju
i pristao da razgovaram. Tek što sam se donekle raspa-

45
kovao, već je zvonilo, i novinari su već bili tu, sprem-
ni da sve zabeleže. To mi je bio prvi intervju u živo-
tu, verovatno za Ham burger abendblat, ko će ga znati.
Bio sam toliko uzbuđen da nijednu rečenicu nisam mo-
gao da dovršim do kraja; na sva pitanja, istina, imao
sam brzometan odgovor, no, nisam bio zadovoljan kako
sam ih formulisao. Sad će Ijudi zaista primetiti da do-
laziš iz Austrije, pomislih, iz one nedođije. Sledećeg
dana ugledao sam svoju sliku u novinama i umesto da
se, kao što se dalo očekivati, radujem iz sve snage, ja
sam se postideo gluposti kojima sam počastio novinare,
a gnušao sam se i svoje slike; još ako zaista izgledam
kao na ovoj fotografiji, najbolje bi bilo, pomislih, da se
zauvek povučem u tmumu planinsku zabit i da nikad
više ne kročim u spoljni svet. Sedeo sam, na hleb mazao
debeli sloj marmelade od pomorandže i bio duboko
povređen. Uopšte se nisam usudio da podignem zavese
i u fotelji sam, kao da me je zatekla neka nedefinisana
paraliza, proveo nekoliko sati. Bilo mi je loše kao nikad
do tad. Iznenada, setio sam se svog udela u nagradi;
pet hiljada maraka odjednom je obuzelo moje telo, pa
sam navukao sako i otišao do izdavačke kuće Hofman
i Kampe-, šetnja po veoma svežem vazduhu bila je div-
na i stekao sam utisak da sam prvi put u svom životu
obratio pažnju na otmeni svet. Svaku od tih udobnih vila
na Malom Alsteru posmatrao sam s najvećim intereso-
vanjem i najvećom pažnjom. Konačno, stigao sam do
izdavačke kuće Hofman i Kam pe, najavio se i smesta
me je primio direktor izdavačke kuće, lično. Gospodin
i ja smo se rukovali, zamolio me je da sednem, iz otvo-
rene fioke u stolu izvadio je pripremljen koverat i predao
mi ga. Izvolite ček, rekao je. Potom me je pitao da li sam
dobro smešten. Onda je usledila pauza, tokom koje sam

46
pomislio da bi trebalo da kažem nešto pametno, nešto
filozofski, u najmanju ruku nešto smisleno, no, nisam
izustio ni reč - usta nisu htela da se otvore. Na kraju,
stekao sam utisak da je nastala neugodna situacija, i go-
spodin je ubrzo rekao da mu se pridružim na ručku,
u takozvanom Engleskom klubu. I uistinu, tamo mu se
jesam pridružio i s gospodinom uživao u najotmenijem
ručku na kojem sam ikad bio. Ručak se završio izdaš-
nim gutljajem bitera fernet branke i nakon što sam se
pozdravio s gospodinom, direktorom izdavačke kuće Hof-
man i Kam pe, stajao sam na ulici, na obali reke Alster.
Time je osnovni cilj mog hamburškog putovanja bio
ispunjen. I tu noć prespavao sam u staroj vili na reci
Alster, nakon čega sam se preselio kod svojih prijatelja
u Velignsbitel. Ne sećam se više koliko dugo sam se za-
držao. Sad sam slavna ličnost, govorili su moji prijatelji,
i kad smo zajedno odlazili u posete, domaćinima bi re-
kli: Ovaj Austrijanac kojeg smo doveli sa sobom, on je
sad slavna ličnost. Svi su mi otežavali da se oprostim
od Hamburga. Stigavši u Beč rešio sam da odluku, koju
sam doneo još na putu za Hamburg, smesta sprovedem
u delo, naime, od celog iznosa novčane nagrade -
kupiću auto. Kupovina auta dogodila se ovako: u izlogu
auto-kuće Heler, preko puta takozvanog hotela Hajnrih-
shof, ugledao sam među drugim limuzinama - trijum f
herald. Auto je bio bele boje, visokog sjaja, a sedišta
presvučena crvenom kožom. Instrument tabla bila je iz-
rađena u drvetu i imala je cme dugmiće. Automobil je
koštao tačno trideset pet hiljada šilinga, odnosno pet
hiljada maraka. Bio je to prvi automobil, nakon jednog
koji sam pogledao u svojoj istraživačkoj fazi, i to je već
bio taj. Otprilike pola sata stajao sam pred izlogom, na-
ravno, ne uzastopno, i posmatrao automobil. Bio je ele-

47
gantan, engleski, što je već samo po sebi ispunjavalo
uslov, a i veličina mi je odgovarala. Najzad, usao sam
u salon, uputio se ka automobilu, nekoliko puta ga obi-
šao i rekao, kupujem ovaj automobil. U redu, rekao je
prodavac, učiniće sve da mi se u narednih nekoliko da-
na jedan takav automobil isporuči. Ne, rekoh, ne u
narednih nekoliko dana, odmah, rekoh, smesta. Reč
sm esta izgovorio sam onako kako sam to uvek činio,
odlučno. Neću čekati nekoliko dana, rekoh, to ne do-
lazi u obzir, nisam iznosio razloge, ali rekoh, to nikako
ne dolazi u obzir i rekoh, kupujem ga ovakvog kakav
je. Kako sam nameravao da odem a da posao nisam
sklopio, prodavac iznenada reče, dobro, možete da ga
uzmete, i to ovaj, baš lep auto. Rekao je to s izvesnom
setom u glasu, ali bio je u pravu - auto je, zaista, bio
lep. No, kroz glavu mi je u tom trenutku prolazilo kako
nikada pre toga nisam vozio putnički automobil, već is-
ključivo teške teretnjake, budući da sam već od ranije
imao dozvolu za upravljanje teretnim vozilima, plani-
rao sam da idem u Afriku, distribucija lekova cmcima,
što je, naime, propalo, no, vozačka dozvola C kategori-
bila je uslov za moje nameštenje u Africi, gde je u Gani
trebalo da stupim u službu, no, usled smrti američkog
menadžera koji mi je bio pretpostavljen, stupanje u slu-
žbu u Africi je odloženo, te je, konačno, sasvim izosta-
lo; razmišljao sam kako ću auto da izvezem iz radnje.
Da, rekoh prodavcu, sklopili smo posao, kupujem auto,
ali moraćete da mi ga parkirate ispred vrata, ispred iz-
loga, rekoh, i doći ću po njega u toku dana. U redu,
rekao je prodavac. Potpisao sam ugovor i isplatio iznos.
Čitava nagrada Julius Kampe otišla je na automobil. Še-
tao sam neko vreme centrom grada, radostan što imam
auto, prvi auto u životu, i to kakav auto! Čestitao sam

48
sebi na dobrom ukusu. A na ideju da možda konsul-
tujem nekog stručnjaka, vredi li dotični auto zaista to-
liko, uopšte nisam došao. Imam auto! Imam beli auto!
pomislih. Konačno, okrenuo sam se i otišao do auto-
kuće Heler, koja je bila jedna od najekskluzivnijih auto-
kuća u Beču, i tek što sam zamakao iza ugla ugledao
sam svoj auto kako stoji pred vratima. Preuzeo sam pa-
pire u salonu, seo u kola i odvezao se. Uistinu, nisam
imao poteškoća da upravljam vozilom, iako je mnogo jed-
nostavnije bilo upravljati kamionima, nego malim trijum f
heraldom. Naravno da sam se odvezao do Obkirhergase
i Tetki pokazao auto. Bila je zapanjena činjenicom da
čovek za pet hiljada maraka može da kupi tako luksu-
zan automobil. S druge strane, pet hiljada maraka je
pozamašna svota! Naravno da nisam mogao da se skra-
sim i krenuo sam u prvu veliku turu koja me je najpre
odvela u pravcu severa, preko Dunava i kako mi to nije
bilo dosta, preko Holabruna sve do Reca. Do Reca sam
već potrošio dosta benzina. Sipao sam benzin i vratio se
nazad; bio je to divan dan. A što sam se više pri-
bližavao Obkirhergase, sve manje sam želeo da se zaus-
tavim i izađem iz kola, te sam nastavio ka istoku. Pro-
vozao sam se najpre čitavim gradom, a potom - pravac
Burgenland. Pred Ajzenštatom se smrkavalo i pomislih,
nastavim li dalje, biću za pola sata u Mađarskoj. Vratio
sam se nazad. Tokom noći nije bilo ni govora o snu;
bio je to divan osećaj imati auto, pa još i engleski, beo,
sa crvenim kožnim sedištima i drvenom instrument ta-
blom. I sve to za M raz, pomislih. Sledećeg dana sa
Tetkom sam otišao na izlet u Klostenburg i na pov-
ratku smo svratili do groblja Grincinger. Dva meseca
kasnije, već sam se svikao na to da imam auto i već mi
je ušlo u naviku da vozim herald, te sam se odvezao

49
u Istru, na obalu Lovrana, gde se Tetka smestila neko-
liko nedelja pre toga. Boravili smo, kao i mnogo puta ra-
nije, u vili Eugenija, gospodskoj vili iz osamdeset osme,
s divnim, širokim balkonima i blago krivudavom, šljun-
kovitom stazom koja je izlazila na duboko, plavo more.
Gagarin se upravo vratio s prvog leta u svemir, toga se
još sećam. Moj beli herald bio je parkiran dole, pored
kapije; nisu to bila ulazna vrata, već kapija; a ja sam
gore na drugom spratu, kao jedini vlasnik tri velike oda-
je sa šest velikih prozora, iza svilenih, kao dašak tana-
nih zavesa još iz predratnog perioda, pisao Amras. Kad
sam završio Am ras, rukopis sam odmah poslao svojoj
lektorki u Inzelferlag. Četiri ili pet dana nakon otpos-
latog A m rasa bio sam budan već u tri ujutro i spopala
me je neizdrživa želja da idem u planine, napolje u
planine, budući da nam je predstojao dan bez jednog
jedinog oblačka, vedar i lepljiv. U pantalonama, pati-
kama i majici bez rukava popeo sam se stenama do vrha
takozvane Monte Mađore, današnje Učke. Na pola puta
smestio sam se u hladovinu i posmatrao kako morem
koje se prostiralo ispred mene, krstare brodovi. Bio sam
srećan kao nikad do tad. Kad sam se oko podneva spu-
stio niz brdo, grohotom se smejući, iscrpljen od
radosti, mogu slobodno da kažem da u tom trenutku
nisam želeo da se menjam ni sa kim na ovom svetu.
U Eugeniji me je sačekao telegram. A m ras izvrstan, sve
u redu, glasio je sadržaj. Presvukao sam se, seo u kola
i odvezao se do Rijeke, drevne hrvatsko-mađarske luke.
Šetao sam ulicama tamo-vamo, čak ni sivilo Ijudi nije
mi smetalo, čak ni vazduh zagađen stotinama automo-
bila. Proživljavao sam sve veoma intenzivno, osluškivao
sam sve, udisao sve. Oko pet sati popodne krenuo sam
nazad u Eugeniju, Obalskom ulicom, pored brodogra-

50
dilišta. Mislim da sam i zapevao. Pred Opatijom, na me-
stu gde ogromna kamena litica šljašti na suncu što za-
lazi u sumrak, u moju traku sleva skrenuo je automobil,
zabio se pravo u prednju stranu mog automobila i pot-
puno ga spljoštio. Udarac me je izbacio iz automobila,
no, smesta sam ustao, kao da mi nije ništa. A automo-
bil dotičnog Jugoslovena bio je potpuno demoliran.
Vozač je izašao iz olupine i urlajući pobegao, a žena je
za njim vikala: Idiota! Idiota! Idiota! Preda mnom je
nasred ulice stajala hrpa lima i čitav saobraćaj iz pravca
brodogradilišta bio je zaustavljen. Povici Idiota! Idiota!
Idiota! lagano su utihnuli i ostao sam sam, Odjednom,
video sam ljude kako mi uzvikujući pritrčavaju, pogle-
dao sam ispred sebe i video da ležim u lokvi krvi. Po-
vredio sam glavu, krv je tako šikljala da sam pomislio
da mi je otpalo teme, ali još uvek nisam osećao nikakav
bol. Tada je iz malog automobila fia t 500 iskočio neki
čovek, ščepao me i spakovao u svoj auto. Motor je
zabrujao Obalskom ulicom i sa mnom odjurio u bol-
nicu; tako je jurio da sam pomislio - sad će, zaista,
da se desi prava pravcata nesreća. Tokom jumjave dr-
žao sam se sve vreme za glavu, mislio sam da će mi
mozak iscureti. Shvatio sam da svoje ime moram ma-
kar da zapišem na komadu papira, u protivnom, kad
na kraju budem iskrvario, niko neće znati o kome je
reč. Naravno da dotičnom čoveku nisam želeo da ufle-
kam autOj te sam pokušao da šikljanje krvi usmerim na
sebe, tačnije između svojih nogu. Uskoro ću se onesve-
stiti, pomislih, i to je onda to. Kako smo stigli do ulaza
u bolnicu, medicinska sestra smestila me je na bolnič-
ka kolica i odvezla me. U kupatilu mi je obrijala pola
glave. I već sam bio u operacionoj sali i imao sam sreću
što je hirurg govorio nemački, pa me je na nemačkom

51
propitao ono najvažnije: da li sam povraćao ili nisam
itd. Potom su mi dali anesteziju, samo takozvanu lo-
kalnu anesteziju, sanirali mi ranu i zašili glavu. Ono što
je delovalo kao neverovatno velika povreda, bila je, za-
pravo, samo posekotina i nakon dva dana mogao sam
da se vratim u Eugeniju. Prethodno sam otišao do obliž-
nje policijske stanice da pogledam olupinu od svog
auta. Zaprepastila me je činjenica da je policija saobra-
ćajnu nesreću rekonstruisala do najsitnijih detalja; Jugo-
sloven je bio kriv, sto posto, i to je i pisalo u izveštaju.
Osoba koja je za njim uzvikivala Idiotal bila je njegova
žena i, na njenu nesreću, medicinska sestra u bolnici
i, kako sam kasnije saznao, odmah je dobila otkaz, jer
je umesto da mi pomogne sa svojim mužem pobegla s
mesta nesreće. Bilo mi je žao, ali ništa nisam mogao
da promenim. Moj herald je bio hrpa lima, nekoliko
puta sam ga obišao i pomislio kako sam prešao jedva
hiljadu dvesta kilometara. Šteta. S belim turbanom na
glavi, Tetkom i njenim ogromnim prdjagom, krenuo sam
nazad u Beč. Nekim čudom sam ipak izvukao živu glavu.
Nimalo deprimiran ali pomalo razočaran jer je mojoj
auto-sreći došao kraj. U auto-kući Heler preporučili su
mi izvanrednog advokata s kancelarijama u hotelu Hajn-
rihshof. Zauzeće se za moj slučaj uz sebi svojstvenu te-
meljitost, rekao je advokat, a svi ljudi kojima sam ispri-
čao za svoju nesreću tvrdili su da od Jugoslovena neću
videti ni groša; poznato je da u takvim i sličnim pri-
likama ne plaćaju ništa, što će reći - baš u takvim sao-
braćajnim nesrećama, čak i kad su stopostotno krivi.
Bio sam ljut što sam izabrao dotičnog, činilo mi se,
veoma skupog advokata - bio sam ljut zbog sopstvene
gluposti. Sad ne samo da sam ostao bez svog heralda,
već plaćam i advokata čije su se kancelarije, poput pro-

52
storija kakvog vladara, protezale na tri ili četiri prost-
rane odaje s pogledom pravo na Operu. Ja sam, dakle,
pravi glupak, rekoh sebi, bez ikakvog kontakta sa real-
nošću. Prelom A m rasa bio je gotov, a ja sam prilično
utučen hodao Bečom. Ničemu se nisam radovao, nedo-
stajao mi je moj herald i nanovo sam osećao da sam
na ivici svojih snaga. Nesrećni ljudi nikada ne prona-
laze put iz svoje nesreće, rekoh sebi, misleći pritom na
sebe. To je bilo nepravedno, ali razumljivo. Svakih ne-
koliko dana ili nedelja stiglo bi pismo od advokata u
kojem bi mi, uvek na isti način, saopštavao da veoma
podrobno prati moj slučaj. A ja bih, svaki put kad bi
mi pristiglo takvo pismo - pošizeo. Ali nisam imao
snage da nazovem advokata i naložim mu da se ostavi
mog slučaja; već sad pribojavao sam se enormnih troš-
kova. U parku Verthajmštajn i kazinu Cegemic korigo-
vao sam rukopis A m rasa. Uspela, romantična knjiga o
mladiću nastala je nakon dugomesečnog bavljenja No-
valisom. Nakon M raza verovao sam da zapravo nikada
više neću moći da pišem, ali onda, na moru, seo sam
i Am ras je bio gotov. Odlazak na more za mene je uvek
predstavljao spas, trebalo je samo da otputujem na more
i eto mog spasa. Jednog jutra opet mi je stiglo jedno
od onih advokatskih pisama i već sam nameravao da
ga pocepam, no, sadržaj pisma bio je sasvim drugačiji.
Dođite u moju kancelariju, pisao mi je advokat, uspeo
sam da rešim slučaj apsolutno u Vašu korist. Jugoslo-
venska osiguranja su, zaista, veoma pažljivo i bez ogra-
ničenja ispunila sve zahteve mog advokata. Ne samo
da sam dobio odštetu za automobil, već i nadoknadu
za pretrpljenu duševnu bol. Uz takozvano obeštećenje
za odeću u neverovatnom iznosu. Advokat, naime, nije
naveo podatke koji su odgovarali istini; ne samo da ni-

53
sam na sebi imao neke jeftine pantalone, majicu i san-
dale, već skupoceno odelo i skupocen donji veš. Nara-
vno da sam advokatsku kancelariju, po prirodi stvari,
napustio u stanju apsolutnog blaženstva. Kupio sam no-
vi herald kojim sam veoma često posle toga putovao u
Jugoslaviju, a koja se, u svoj nesreći koju mi je priredi-
la, pokazala veoma korektnom i, uistinu, više nego ve-
likodušnom. Sve ovo napisao sam budući da je, kao što
se dalo videti, u vezi sa trećinom nagrade Julius Kampe.
I to na najprirodniji mogući način.

54
Austrijska državna nagrada
za književnost

ustrijsku državnu nagradu za književnost primio sam

A hiljadu devetsto šezdeset sedme i dodaću, uz aman-
dman, da je reč o takozvanoj Maloj državnoj nagradi,
koju pisac prima isključivo za određeni rukopis i za
koju sam mora da konkuriše tako što neki od svojih
rukopisa dostavi takozvanom Ministarstvu za kulturu i
umetnost i koju sam ja, dakle, primio u godinama ka-
da nije primereno da se ta nagrada prihvati, naime, u
poodmaklim tridesetim, a praksa je da se pomenuta
nagrada dodeljuje ljudima u njihovim dvadesetim, što
smatram sasvim ispravnim, te da je, dakle, reč o takoz-
vanoj Maloj državnoj nagradi, a ne o takozvanoj Velikoj
nagradi, koja se dodđjuje za takozvano životno delo.

57
Činjenica da sam ja dobitnik Male državne nagrade ni-
koga nije više začudila od mene samog budući da ja ni-
kakav rukopis nisam predao; nikada to ne bih ni učinio;
ni pojma nisam imao da je moj brat, kako mi je kasnije
priznao, poslednjeg dana konkursa, na pisamicu Minis-
tarstva za kultum na trgu, takozvanom Minoritenplacu,
predao mkopis mog romana M raz. Nimalo nisam bio
oduševljen vešću da sam dobio nagradu; mnogi mladi
ljudi dobili su je pre mene i time je u mojim očima oz-
biljno srozali. Nisam hteo da kvarim zabavu, te sam pri-
hvatio nagradu, što i zbog činjenice da je trebalo da je
primim tačno trideset godina otkako ju je hiljadu devet-
sto trideset treće primio moj deda. Sve me je to i na-
velo da ministarstvu odgovorim kako s ogromnim za-
dovoljstvom prihvatam nagradu. Istini za volju, želudac
mi se okretao pri pomisli da ću kao skoro četrdeseto-
godišnjak morati da primim nagradu koja je namenje-
na dvadesetogodišnjacima; uopšte uzev, moj odnos
prema državi bio je veoma nategnut, kao što je to slučaj
i danas, samo u mnogo većoj meri, a najnategnutiji bio
je prema našem Ministarstvu za kulturu i umetnost, koje
prezirem iz neposrednog i još neposrednijeg iskustva, a
prevashodno njenog aktuelnog ministra. Ranijih godina,
u svojim dvadesetim, često sam ulazio u to ministarstvo
kako bih dobio stipendiju za takozvano studijsko puto-
vanje u inostranstvo, budući da sam hteo doveka i ne-
prestano da putujem, a novca nisam imao, te mi je
ministarstvo dva ili tri puta odobrilo jednu takvu sti-
pendiju i ministarstvu sa sigumošću imam da zahvalim
što su mi omogućili dva putovanja u Italiju. No, svaki
put kad bih se našao izvan zgrade ministarstva, prokli-
njao sam njegove službenike i način na koji su se opho-
dili prema meni i meni sličnima, te sam, iz drugih, a

58
mnogobrojnih razloga, u koje ovde neću da ulazim, i
naučio da ga mrzim. Službenici su, činilo mi se, bili aro-
gantni i zadrti i pojma nisu imali o čemu pričam kad
god bih s njima pričao, a mogli su i da se pohvale naj-
gorim mogućim ukusom koji čovek uopšte zamisliti mo-
že, i to u svim oblastima naše umetnosti i kulture.
Jednom rečju, sada sam morao da izađem na kraj sa či-
njenicom da ću jednog dana početkom proleća morati
da odem i preuzmem Državnu nagradu za svoj roman
M raz, koji je moj brat, iz ko zna kog apsurdnog razlo-
ga, predao na pisamicu Minoritenplaca. To što su mi
navukli bedu na vrat od takozvane Male državne nagrade
smatrao sam istinskim poniženjem, ali nisam hteo da
pravim neprilike i moj brat je uspeo da me ubedi u
ispravnost odluke da nagradu prihvatim bez zvocanja.
Tako sam, zapravo, morao da odem upravo u ono mini-
starstvo i da mi nagradu umče upravo oni ljudi koje
sam iz dubine duše prezirao. Zakleo sam se da nikada
više neću kročiti u to ministarstvo u kojem vlada zadr-
tost, a sad su mi mke bile vezane - vezao mi ih je moj
brat. Neke od novina prenele su vest da sam dobitnik
Državne nagrade, kao da je posredi bila Velika državna
nagrada, a reč je zapravo bilo o uvredljivoj Maloj nagra-
di. Gušila me je ta činjenica i s knedlom u grlu išao sam
naokolo nedeljama. Da je odbijem nisam hteo, jer bi me
onda svi proglasili arogantnim i tvrdili bi da patim od
kompleksa veličine; a možda su i u pravu, možda,
zaista, i patim od kompleksa veličine i možda, zaista,
i jesam arogantan, ali za kritičko preispitivanje samog se-
be nisam bio sposoban. Ma kako da me je gušila pomisao
da moram da uđem u ministarstvo i preuzmem Malu
državnu nagradu, tešila me je činjenica da je i ta Mala
državna nagrada povezana s premijom, i to s premijom

59
u iznosu od dvadeset pet hiljada tadašnjih šilinga koji
su mi3 budući da sam bio u dugovima do guše, bili
više nego neophodni. Upravo na te dugove mislio je moj
brat kad je sebi dopustio neverovatan potez da moj
roman M raz preda na pisamicu ministarstva. Otud sam,
priznajem, pri pomisli na premiju od dvadeset pet hi-
ljada, bio saglasan da nagradu prihvatim kao i sve ono
gnusno i odvratno što je s nagradom bilo u vezi; sve
dok ne bih mislio na dvadeset pet hiljada šilinga - pre-
zirao sam nagradu, a sve dok sam mislio na dvadeset
pet hiljada šilinga - prepuštao sam se svojoj sudbini.
Imati dvadeset pet hiljada ili ih nemati, razmišljao sam
sve vreme, a uostalom, moj brat je i bio u pravu kad
je tvrdio da nagradu treba da primim bez mnogo buke,
bez ikakvog komentara. U sebi sam mislio kako žiri sebi,
a u vezi sa mnom, dopušta neverovatnu drskost dode-
ljujući mi Malu državnu nagradu, a ja sam se, ako
uopšte i jesam, što se i tada dovodilo u pitanje, osećao,
naravno, dostojnim isključivo Velike državne nagrade,
a ne takozvane Male, te da mojim književnim nepri-
jateljima u žiriju pričinjava đavolsko zadovoljstvo Što
me uvredom u vidu Male nagrade, koju su mi šljusnuli
u lice, zapravo zbacuju s pijedestala. Da li oni, znajući
me, zaista iskreno veruju, pitao sam se, da bih se ja
lično prijavio za Malu nagradu, te se širom otvorenih
očiju predao njihovom diletantskom ukusu? Mora da su
verovali kako sam lično ja i predao M raz na pisamicu
ministarstva. Biće da je tako, oni su bili baš takvi i nisu
umeli da razmišljaju dmgačije. Svi koji su se zanimali
za nagradu mislili su, naravno, da sam primio Veliku
državnu nagradu i svaki put bio bih izložen neprijatno-
sti da im objašnjavam da se, naime, radi o Maloj na-
gradi, koju je već primio svaki mamlaz koji piše. I svaki

60
put sam bio primoran da ljudima objašnjavam raziiku
između Velike i Male državne nagrade, a kad bih to
učinio, shvatio bih da me ništa nisu razumeli. Velika
državna nagrada, ponavljao bih, dodeljuje se za takoz-
vano životno delo, i to u poodmakloj dobi, i dodeljuje
je takozvani Umetnički senat, koji čine dobitnici Velike
državne nagrade, a Velika državna nagrada ne dodeljuje
se isključivo za književnost, već i za takozvane vizuđne
umetnosti, muziku itd. Kad bi me Ijudi pitali ko je sve
dobio takozvanu Veliku državnu nagradu, svaki put bih
odgovorio - sve sami govnari, a kad bi me pitali kako
se zovu ti govnari, naveo bih niz govnara koji su im
svi do jednog bili nepoznati; ti govnari bili su poznati
jedino meni. Onda i sam Umetnički senat čine sve sa-
mi govnari, govorili bi, budući da ti sve njih, što sede
u Umetničkom senatu, nazivaš govnarima. Da, rekao
bih, u dotičnom Umetničkom senatu sedi sve govnar do
govnara i to sve sami katolički i nacionalsocijalistički
govnari, a uz njih i poneki Jevrej zarad alibija. Povra-
ćalo mi se od tih pitanja i tih odgovora. I ti govnari,
govorili bi ljudi, svake godine biraju nove govnare u svoj
senat tako što im dodeljuju Veliku državnu nagradu.
Da, odgovorio bih, svake godine se u Senat koji se nazi-
va Umetnički senat, a koji predstavlja zlo koje se nikako
ne da iskoreniti i perverzni apsurd naše države, biraju,
zapravo, novi govnari. To je sabor najvećih nikogovića
i kučkinih sinova, napomenuo bih svaki put. A šta je
onda s Malom državnom nagradom? pitali bi, a ja bih
objašnjavao da je Mala državna nagrada takozvana po-
drška mladim talentima i da su je dobili već mnogi, te
da ih sve uopšte više i nije moguće nabrojati, a među
njima se sad nalazim i ja, rekao bih, jer mi Mala držav-
na nagrada stiže kao kazna. Kao kazna za šta, pitali bi

61
me, a ja ne bih umeo da im odgovorim. Dobiti Malu
državnu nagradu posle tridesete predstavlja bezobrazluk,
a kako ja imam skoro četrdeset, u tom slučaju, posre-
di je bezobrazluk neverovatnih razmera. I dodao sam
da se zaklinjem da ću s tim bezobrazlukom neverovat-
nih razmera izaći na kraj, te da i ne pomišljam da se
tog neverovatnog bezobrazluka lišim. Nisam voljan da
se lišim dvadeset pet hiljada šilinga, rekoh, pohlepan
sam kad je novac u pitanju, beskarakteran sam, svinja
sam. Ljudi nisu popuštali i bušili bi i dalje. Znali su
tačno gde treba da gađaju da bi me izludeli. Sretali bi
me ujutro i čestitali mi nagradu i govorili da je bilo kra-
jnje vreme da se meni dodeli Državna nagrada za knji-
ževnost, pri čemu bi napravili značajnu pauzu. Morao
bih da objašnjavam da je u mom slučaju reč o.Maloj
državnoj nagradi, o bezobrazluku, dakle, a ne o časti.
Ali nijedna nagrada ne predstavlja čast, rekao bih po-
tom, čast je perverzija, časti nema na čitavom svetu.
Ljudi, rekao bih, pričaju o časti, a reč je, zapravo, o
bezobrazluku, svejedno o kakvoj časti je reČ. Država,
rekao bih, svoje radno sposobne građane obasipa po-
častima, a u stvamosti zasipa ih pervezijama i bezobra-
zlukom. Tetka je imala veoma visoko mišljenje o našoj
državi i uopšte o državi kao takvoj; njen muž je bio
visoki državni službenik, a ona je smatrala, pošto je u
novinama pročitala da mi je dodeljena Državna nagra-
da, da mi je time ukazana, zaista, velika čast. I njoj
sam morao da objašnjavam da je posredi Mala državna
nagrada, a ne Velika nagrada i opet sam pokušao pre-
cizno da ukažem na razlike između te dve nagrade, i
na kraju svog izlaganja rekao sam da mi ni Mala, a ni
Velika nagrada ništa ne znače, da obe nagrade predsta-
vljaju bezobrazluk, te da je ponižavajuće prihvatiti bilo

62
koju od njih, ali da sam ja dovoljno beskarakteran da
nagradu prihvatim, jer želim da primim dvadeset pet hi-
ljada šilinga. Tetka je bila mnome razočarana; imala je
previsoko mišljenje o meni. Ne bih smeo da prihvatim
nagradu, rekla je, ako mislim to što mislim. Da, rekoh
joj, mislim to što govorim i prihvatiću nagradu uprkos
tome. Prihvatiću novac, jer državi koja godišnje traći ne
samo milione, već milijarde, treba uzeti svaku moguću
paru; građanin ima prava na to, a ja nisam budala.
Imamo bezvrednu vladu koja ne bira sredstva da se
probije do vlasti i da na vlasti i ostane; sve da država
i propada, naravno da ću joj uzeti tih dvadeset pet hi-
ljada. Podlo ili ne, beskaraktemo ili ne, rekoh. Tetka
me je optuživala za nedoslednost. Nisam mogao da je
ubedim u svoj stav. Ne smatram, rekoh, da je beskarak-
temo primiti premiju od onih koje iz dubine duše
prezirem, naprotiv. Kao obeštećenje za poniženje usled
dodeljivanja Male državne nagrade trebalo bi da otpu-
tujem; tolike zemlje u Evropi još uvek su mi nepozna-
nica, a sa dvadeset pet hiljada ukazuje mi se, recimo,
prilika da otputujem u Španiju, u kojoj nikad još nisam
bio. A ne uzmem li novac za sebe i svoje putne potre-
be, rekoh, tutnuće ga nekom beskorisnjakoviću koji
svojim delima samo zlo priređuje i vazduh zagađuje.
Što se dan dodele nagrada sve više približavao, učesta-
le besane noći postale su skoro neizdržive. Ono što su
neki glupaci zaista smatrali da je čast, meni se, što sam
više o tome razmišljao, činilo kao podla pošast; po-
gubljenje bi možda bilo prejaka reč; podlost i dan-danas
smatram najprigodnijim određenjem. Mnogi dvadeseto-
godišnji, dvadesetdvogodišnji i dvadesetpetogodišnji pisci
radio-drama koje sam sretao na ulici, odeveni po najno-
vijoj modi, bili su svi do jednog laureati Državne na-

63
grade. Ponašali su se kao da sam tek sad primio njihov
blagoslov. To me je izjedalo. Uostalom, perspektiva je
bila ispravna. Moj M raz u čitavoj Austriji nije doživeo
ni jednu jedinu pozitivnu kritiku, po izlasku je, bez
izuzetka, bio diskreditovan u svim austrijskim listovi-
ma, ali ne na mestu određenom za to, kao što sam ja
to zamišljao, već negde dole, levo ili desno, gde niš-
tavnost i prezir oduvek imaju svoje mesto. Nervirao sam
se, nervirao sam se neobuzdanošću neobuzdanog, sve
do krajnjih granica, no, na kraju bih se uvek pitao -
nisu li svi ti ljudi možda u pravu? Možda ja i jesam
bio onakav kakvim su me procenili! Zabranio sam sebi
da dalje o tome razmišljam. Vreme je nemilosrdno. Bilo
je i tada. Osvanulo je jutro dodele nagrada. I ovom
prilikom trebalo je da održim govor, ali ja nisam govor-
nik, ja uopšte ne umem da držim govore, ja nikada
nisam držao govor budući da govor i nisam u stanju
da održim. Ali morao sam da održim govor, tradicija je
da pisac, laureat, zajedno sa slikarom i kompozitorom
itd, održi govor koji je u skladu s nalogom ministarstva
okarakterisan kao zahvalni govor. Ali, kao i uvek, kad
god je trebalo da održim govor, nikakav mi govor nije
padao na pamet, i ovog puta sam nedeljama razmiš-
ljao, ali nisam dolazio ni do kakvog rešenja. Šta bi u
takvim prilikama uopšte trebalo reći osim hvala! koje
onome ko ga izgovara ionako stoji u grlu, a dugo nakon
toga i u stomaku. Nisam nalazio temu za govor. Da ne
bi, pomislih, eventualno trebalo da se osvmem na situa-
ciju u svetu koja je, kao i uvek, bila dovoljno loša. Ili,
recimo, na nerazvijene zemlje? Ili, na primer, na pro-
palo zdravstveno osiguranje? Ili, možda, na lošu den-
talnu higijenu naših školaraca? Da li bi o državi kao
takvoj ili o umetnosti kao takvoj, ili o kulturi kao takvoj

64
uopšte trebalo išta reći? Da li bi išta trebalo da kažem
o sebi? Sve mi je bilo odvratno i sve mi se gadilo. Naj-
zad, za doručkom, seo sam pored Tetke za sto i rekao
joj, neću moći da održim govor, ne pada mi na pamet
nikakav govor. Na pamet mi ne pada nikakva tema, ni-
šta mi ne pada na pamet. Možda hoće posle doručka,
rekla je Tetka i ja pomislih, da, možda hoće posle do-
ručka, i doručkovao sam i doručkovao, ali još uvek mi
ništa nije padalo na pamet. Već sam obukao svečano ode-
lo, sako s jednim redom kopčanja, antracitsive boje,
vezao kravatu i davio se u poslednjim zalogajima doruč-
ka, iako mi ništa u vezi s govorom nije padalo na pamet;
odjednom, ništa više nisam imao u glavi osim straha,
bojao sam se onoga što mi predstoji, pa čak i kad ni-
sam mogao tačno da znam kakav strah je posredi; bojao
sam se nekakve pervezije i istovremeno nekakve neprav-
de i nezakonitosti, te apsolutne neugodnosti. Tetka je
već bila spremna za polazak, opet je izgledala veoma
elegantno i ja sam joj se divio. Da sam makar otkazao,
rekoh, sad ne bih morao da idem u ministarstvo! I u
tom trenutku, na vrhuncu očaja, seo sam za radni sto,
kraj prozora u svojoj radnoj sobi, i na mašini otkucao
nekoliko rečenica. Ali ni to nije bio govor, kao što se
od mene očekivalo, bilo je to opet jedva nekoliko reče-
nica, onako iz rukava. Jedva nekoliko rečenica, rekoh
Tetki, i stideo sam se da joj pomenute, tek nastale reče-
nice, pročitam. Za to više i nije bilo vremena budući da
smo morali da krenemo; uhvatili smo taksi na uglu
Obkirhergase i Grincinger ale i odvezli se u grad. Bila
je to vožnja ka gubilištu. Dodela nagrada bila je zaka-
zana u takozvanoj sali za audijenciju Ministarstva kulture,
umetnosti i obrazovanja. Kad smo stigli, sve takozvane
počasne zvanice već su bile prisutne. Nedostajao je samo

65
još ministar, gospodin Pifl-Perčević s brkovima, bivši
sekretar Poljoprivredne komore Štajerske, koji je sa svoje
štajerske pozicije doveden na mesto ministra za kulm-
ru, umetnost i obrazovanje. Doveo ga je njegov partij-
ski drugar koji je upravo postao kancelar. Pomenuti Pifl-
Perčević oduvek je bio prava gnusoba budući da ni
jednu rečenicu nije umeo valjano da završi do kraja, a
moguće je da se zaista razumeo u štajersku telad i krave,
u gomjoaustrijske svinje, te u donjoštajersko đubrivo,
ali svakako se nije razumeo u umetnost i kulturu, mada
je neprestano i svuda govorio isključivo o umetnosti i
kulturi. Ali to je nešto sasvim dmgo. Ministar s brkovi-
ma ušao je u salu za audijenciju i uručenje nagrada mo-
glo je da počne. Ministar je zauzeo mesto u prvom redu,
u kojem su takođe sedeli budući laureati, njih petoro-
šestoro, izuzmemo li mene. I to umčenje nagrada otpo-
čelo je muzičkim komadom, komadom za gudače, a
ministar je slušao glave nagnute ulevo. Muzičari nisu
bili u dobroj formi i brljali su na mnogim mestima, ali
u takvim i sličnim prilikama nikakvog se značaja nije
pridavalo čak ni pristojnom muziciranju. Smetalo mi je
što su muzičari brljali baš na najboljim mestima muzič-
kog komada. Muzička numera najzad se završila i se-
kretar je svom ministru doturio cedulju, najverovatnije
sa tekstom koji je sastavio sekretar, na šta je ministar
ustao, prišao govomici i počeo govor. Ne sećam se više
sadržaja tog govora, u njemu su predstavljeni svi lau-
reati, navedeni poneki biografski podaci i poneka nji-
hova dela. Naravno da nisam mogao da znam da li je
ono što je ministar rekao o mojim kolegama laureatima
zaista bilo istinito; ono što je rekao o meni bilo je skoro
pa sasvim pogrešno, da ne kažem - notoma budalašti-
na. Naveo je, na primer, da sam napisao roman koji se

66
dešava na ostrvu u južnom Pacifiku, pri čemu u tre-
nutku kad ministar to izgovara, ja to čujem prvi put.
Sve što je ministar rekao bilo je pogrešno; očigledno je
da me je njegov sekretar s nekim pobrkao, no, nisam se
dalje nervirao; navikao sam da političari u takvim prili-
kama govore isključivo notome budalaštine, te zašto bi
u slučaju gospodina Pifl-Perčevića išta bilo drugačije?
Ono što me zaista duboko povredilo bila je izjava mini-
stra da sam ja, a to mi još uvek od reči do reči odzva-
nja u ušima, stranac rođen u Holandiji, koji sad već neko
vreme živi među nam a (među, dakle, Austrijancima u
koje me ministar, gospodin Perčević, ne ubraja). Divio
sam se staloženosti kojom sam pratio ministra. Ljudima
iz provincije ne treba prebacivati njihovu provincijalnost,
ali kad nastupe s takvom dozom arogancije poput gospo-
dina Pifl-Perčevića, toga bi se, po svoj prilici, trebalo
pridržavati. Ja sad imam tu priliku i držaću je se grče-
vito. Ustinu, svojevrsna neopisiva arogancija ocrtavala se
na dotičnom, sve u svemu, tupom i potpuno amuzikal-
nom izrazu ministra kulture, kada je okupljenima ob-
znanio ko sam, naime, ja. I biće da, po svoj prilici, niko
živi, osim mojih prijatelja, pojma nije imao da je mini-
star, kad sam ja u pitanju, izlistavao sve same falsifikate
zaogmute u glupost. Nije ni trepnuo, jednostavno čitao
je besmislenu škrabotinu svog sekretara, i to svojim uro-
đenim, monotonim tonom, sve samu grešku do greške,
drskost do drskosti. Da li mi je to zaista bilo neophod-
no? pitao sam se, još u toku ministrovog obraćanja, nije
li bolje bilo uopšte i ne doći? Ali ovo pitanje u tom
trenutku nije imalo nikakvog smisla. Sedeo sam tu i ni-
sam mogao da se branim, jednostavno, nije bilo moguće
ustati i ministm sasuti u lice da je sve što je rekao -
besmislica i laž. To nisam mogao. Nevidljivim pojasevi-

67
ma bio sam privezan za svoju stolicu, osuđen na mirova-
nje. Ovo ti je kazna, pomislih, sad su ti stigli račimi na
naplatu. Sad si isti kao i oni, kao ovi što sede u sali i
svojim licememim ušima slušaju njegovu svetost, gospo-
dina ministra. Sad pripadaš njima, sad si i ti u istom
košu sa onima koji su te večito izluđivali i sa kojima
čitavog života nisi hteo ništa da imaš. Eto te u tamnom
odelu i udarac po udarac primaš drskost za drskošću.
I ne mrdaš se, niti ćeš skočiti i ministru opaliti šamar-
činu. Govorio sam sebi da ostanem miran, stalno sam
sebi govorio, mirno, mirno, sam o mirno, i ponavljao
sam to sve dok ministar nije prestao sa svojom arogan-
cijom i drskošću. Zaslužio je šamare, a dobio je gro-
moglasan aplauz. Ovce su kao i uvek aplauzom ispratile
svog boga hranitelja i ministar je usred tutnjave od ap-
lauza seo na svoje mesto, te je na mene došao red da
ustanem i izađem na pozomicu. Još uvek sam drhtao
od besa. Ipak, uspeo sam da se saberem. Iz džepa sakoa
izvadio sam parče papira na kojem je bio napisan moj
govor i pročitao ga, verovatno, drhtavim glasom. Po pri-
rodi stvari, tresle su mi se noge. No, još uvek nisam
završio svoje obraćanje, a u sali je nastalo komešanje,
pojma nemam zašto, budući da sam tekst čitao tiho, a
tema je bila filozofska i duboko promišljena, bar sam ja
tako mislio, i nekoliko puta izgovorio sam i reč država.
Smatrao sam da je to sasvim neutralan govor nakon
čega bih manje-više mogao da uhvatim maglu, bez su-
višnog skretanja pažnje, jer ga niko živi neće razumeti
budući da je u govoru bilo reči o smrti i njenoj nadmo-
ći, o apsurdu svega ljudskog, o nesposobnosti i kona-
čnosti čovečanstva, te o bezvrednosti svih država. Nisam
ni stigao do kraja svog obraćanja, a ministar je zajapu-
renog lica skočio, dotrčao do mene i dobacio mi neku

68
nerazumljivu psovku. Stajao je preda mnom, izvan sebe
od zaprepašćenja i pretio mi, jeste, prišao mi je besno
mlatarajući rukom. Onda mi je prišao dva-tri koraka bliže,
a zatim se naprasno okrenuo i napustio salu. Najednom
se žustro i bez pratnje uputio ka staklenim vratima sale
za audijenciju i zalupio ih. Sve ovo dogodilo se u deliću
sekunde. Tek što je ministar besan i prebesan svojeruč-
no tresnuo vratima sale za audijenciju, u sali je nastao
haos. Pardon, idemo redom, kada je ministar tresnuo
vratima, na trenutak je zavladao tajac. A onda je izbio
haos. Nisam razumeo šta se dogodilo. Pretrpeo sam
pravo poniženje za poniženjem, a potom pročitao svoj,
kako sam verovao, bezazlen govor, na šta je ministar
pobesneo i hitro napustio salu, a njegova svita okomila
se na mene. Čitava rulja, a svi do jednog zavise od mi-
nistra, uživaoci subvencija i penzioneri, a pre svih
takozvani Umetnički senat koji je verovatno prisutan na
svakoj dodeli državnih nagrada - svi oni su pohitali za
ministrom iz sale za audijenciju, pa niz široke stepenice.
Svi koji su jumuli za ministrom, nisu jumuli a da mi
nisu uputUi bar jedan besan pogled, jer sam ja, izgleda,
uzrok te nemile scene, taČnije umšavanja svečanosti ko-
ja se brzo pretvorila u fijasko. Dobacivali su mi besne
poglede i pohitali za ministrom, a mnogima nisu bili
dovoljni samo besni pogledi, već su mi pretili i pesni-
cama, na čelu sa, a toga se tačno sećam, predsednikom
Umetničkog senata, gospodinom Rudolfom Hencom,
čovekom u svojim sedamdesetim; on se okomio na me-
ne i zapretio mi pesnicom, a potom je sa drugima od-
jurio za ministrom. Šta sam to učinio? pitao sam se,
najednom, u ministarskoj sali za audijenciju, ostavljen
nasamo sa Tetkom i dva ili tri prijatelja. Nisam bio sve-
stan krivice. Ministar nije razumeo moje rečenice i bu-

69
dući da nisam ponizno, već u nadasve kritičkom kontek-
stu upotrebio reč država, on je skočio, napao me i istr-
čao iz sale za audijenciju, pa niz stepenice. I svi drugi,
izuzev onih retkih koje sam nabrojao, jumuli su za njim.
A to kako je ministar tresnuo vratima sale za audijen-
ciju, to mi u ušima odzvanja i dan-danas; nikada do
tad nisam čuo da je neko toliko jako tresnuo vratima.
Stajao sam tako i nisam znao šta da kažem. Moji pri-
jatelji, ne više od troje ili četvoro njih, i Tetka prišli su
mi - ni oni nisu znali šta je razlog. Čitava grupa bacila
je pogled na posluženje na koje su još uvek motrili kel-
neri, delegirani verovatno iz Sahera ili Bristola, a nemi
od zaprepašćenja, i svi su se pitali šta će se desiti s ne-
taknutnim posluženjem. Verovatno će završiti u domu
penzionera, pomislih. Ministar se brecnuo na tebe, a ne
ti na njega, rekao je neko od mojih prijatelja. To je
bila dobra reč. Brecnuo se na sve, rekoh. Ministar je
tako tresnuo vratima sale za audijenciju da su, pomis-
lih, sva stakla verovatno popucala. Ali kad sam prišao
vratima - ispostavilo se da su čitava. Samo se činilo
da su popucala. Novine su sledećeg dana prenele vest
o skandalu koji je prouzrokovao pisac Bemhard. Izvesni
bečki list, mislim da je Vinermontag, pisao je na prvoj
stranici da sam ja stenica koju treba potamaniti.

70
Nagrada Anton Vildgans

nton Vildgans je - baš kao i Vajnheber - Helderlin

A bečkog predgrađa koji na austrijsku dušu budno
motri. Nagradu koja nosi njegovo ime dodeljuje Udru-
ženje industrijalaca sa sedištem u raskošnoj vilhelmin-
skoj palati na Švarcenbergplacu. Nedelju dana pre nego
što je trebalo da primim Austrijsku državnu nagradu,
predsednik Udruženja industrijalaca, u međuvremenu
preminuli Majer-Gunthof, obavestio me je da je imeno-
vani žiri odlučio da te godine, dakle, hiljadu devetsto
šezdeset sedme, svoju nagradu dodeli meni. Predsednik
je svoje pismo završio opaskom uobičajenom za pos-
lovnu korespondenciju, kako mu je nadasve drago što
upravo on može da mi saopšti tu vest. Do naznačenog
datuma stići će mi i pozivnica za svečanost. Uz nagradu

73
ide i premija u iznosu od dvadeset pet hiljada šilinga.
Za Vildgansa nisam brinuo budući da sam ga cenio
više od svojih prijatelja u žiriju koji su, iz ma kog raz-
loga, svakako apsurdnog, došli na ideju da mi hiljadu
devetsto šezdeset sedme dodele nagradu Anton Vildgans.
U austrijskim glumačkim školama uobičajeno je da se
studenti svojski bave Vildgansom, te da predano, već
za prijemni ispit, nauče deo iz komada Sirom aštvo i da
u svim prilikama recituju Vildgansovu poeziju, a ukoliko
je po sredi neka zvanična proslava na visokom držav-
nom nivou, bilo u Burgteatru ili u takozvanom pozo-
rištu Jozefštat ili u ma kojem ministarstu, uvek se sa
sigumošću posegne za Vildgansom. Austrijsko diletant-
sko shvatanje poezije ovde je, kao i kod Vajnhebera,
našlo idealno utočište, pa se praksa neguje sve do dan-
danas, gde god se ukaže prilika za bilo kakvu svečanost.
Ljudi se u slučaju Vildgansa ne dive njegovoj izvanred-
no autentičnoj poeziji, kao što tvrde, već pre svega či-
njenici da je on bio upravnik Burgteatra. U slučaju Vild-
gansa, ja sam se divio njegovom sinu trabaču, apsolutno
genijalnom muzičara koji je važio za jednog od najper-
spektivnijih kompozitora svog vremena. No, ne želim
ovde da ispredam priče o Vildgansu, već o nagradi koja
nosi njegovo ime. Nekoliko dana pre uračenja Državne
nagrade u ministarstvu na Minoritenplacu, stigla mi je
pozivnica za svečanost Udruženja industrijalaca i to na
pompeznom papira poznate štamparije Huber i Lerner
sa Kolmarkta, a na kojoj je ministar Pifl-Perčević nave-
den kao istaknuti, počasni gost. Ako stara, skoro sasvim
trula prozorska krila na svojoj kući, pomislih, želim da
zamenim novim, moraću da prihvatim nagradu, te sam
stoga odlučio da ušetam u arenu prepunu salonskih
lavova na Švarcenbergplacu. Razmišljao sam da čovek

74
uvek treba da uzme novac, kad mu se već nudi i da
nikada ne treba da drhti oko pitanja Kako i Odakle; sva
ta premišljanja nisu ništa drugo do zrelo licemerje, te
sam kod svog lokalnog stolara naručio spoljna prozors-
ka krila, čime ću, razmišljao sam, uštedeti na troškovi-
ma za grejanje. Niko normalan ne odbija dvadeset pet
hiljada šilinga iz vedra neba; ko novac nudi - taj ga
ima, pomislih, i treba mu ga uzeti. A Udruženje indus-
trijalaca treba da se stidi premije u iznosu od dvadeset
pet hiljada šilinga; Udruženje bi, bez daljnjeg, iznos pre-
mije moglo da poveća na pet miliona, ono to ni osetilo
ne bi, ali što se Udruženja tiče, pomislih, ono je sasvim
ispravno procenilo književnost i književnike i divio sam
se Udruženju zbog njegove procene književnosti i knji-
ževnika koji je stvaraju. Dvadeset pet hiljada šilinga pri-
hvatio bih od svakoga, pa i od stranca na ulici. Niko
živi prosjaku na ulici ne zamera što se kod ljudi koji mu
novac daju ne raspituje za poreklo novca. I najapsurd-
nije od svega bilo bi upravo Udruženje industrijalaca za-
moliti da porazmisle: da li - da ili ne, to bi, zaista, bilo
smešno. Kad dvadeset pet hiljada od Udruženja indu-
strijalaca saberem sa dvadeset pet hiljada od Državne
nagrade, oba pritom besprizomo niska iznosa na ime
književne premije, pomislih, država bi, kao i Udruženje
industrijalaca, trebalo jednako da se stidi budući da
dodeljuje nagradu u visini bedne mesečne plate kakvog
osrednjeg opštinskog službenika; pa ipak, to zajedno
iznosi pedeset hiljada s kojima zaista mogu nešto da
otpočnem. Država dodeljuje nagradu u visini otrcane
plate, a Udmženje industrijalaca čini isto, a oboje s tim
izlaze u javnost koja i ne primećuje koliko je pomenuti
čin bezobrazan i perverzan. Udruženje industrijalaca, te-
ško nekoliko miliona, da ne kažem - milijardi, uistinu

75
se, dodelom otrcane premije od dvadeset pet hiljada
šilinga, uzdiže na nivo izuzetnih mecena umetnosti i
kulture i za to ga još i hvale u svim novinama, umesto
da ga za dotični bezobrazluk na najbezobzimiji mogući
način iskritikuju. Ali ja nisam hteo da kritikujem, hteo
sam da objasnim. Nedelju dana nakon dodele Državne
nagrade zakazana je dodela Vildgansove nagrade. Tako
je stajalo na pozivnici. No, kako je, kao što već rekoh,
dodela Državne nagrade propala, a ministar u svom mi-
nistarstvu tresnuo vratima sale za audijenciju i odjurio,
Udruženje industrijalaca je iznenada, na zakazanoj do-
deli Vildgansove nagrade, ostalo bez svog počasnog go-
sta budući da je ministar, kao počasni gost, Udruženju
industrijalaca iznenada saopštio da ne želi da bude po-
časni gost na svečanosti u čijem središtu pažnje stoji
izvesni gospodin Bernhard, te je ministar otkazao, a Ud-
ruženje industrijalaca moralo je potom da veća. Kako
Udruženje industrijalaca u rukavu nije više imalo svoj
glavni adut, to jest ministra, ono nije više htelo ni pis-
ca Bemharda s kojim je u javnosti, na licemeran način,
već htelo da se uspostavi u ulozi nacionalnih mecena.
I šta je Udmženje industrijalaca odlučilo da uradi? Otka-
zalo je čitavu svečanost i poslalo pozivnice istovetne fir-
me Huber i Lerner, štampane na Kolmarktu, kakve je
već poslalo pre dve nedelje, samo sada ne kao pozivnice,
već kao odjavnice. Svečanost koju je Udmženje zakaza-
lo četmaest dana ranije otkazuje se, pisalo je na odjav-
nici, kako sam je nazvao, u istovetnom špansko-habz-
burškom stilu Hubera i Lernera, to jest stilu dvorskih
vesti, i to cmim i zlatnim slovima. Meni su, kao i osta-
lim zvanicama, bez ikakvog dodatnog objašnjenja o tome
kako i zašto, poslali dotične odjavnice, a meni je u ofu-
canoj štamparskoj rolni, običnom poštom, stigla i nag-

76
radna povelja, takođe, bez ikakvog komentara. Na svu
sreću, takođe, bez ikakvog komentara, poslali su mi i
dvadeset pet hiljada šilinga, iznos koji je, po mom mi-
šljenju, bio previše mali za bezočnu drskost.
Ubrzo nakon toga sedeo sam u kafeu Muzeum sa
Gerhardom Fričom, članom žirija i svojim dotadašnjim
prijateljem, i to upravo za stolom za kojim je obično se-
deo i Robert Muzil, i pitao ga, da li će sad, nakon te
svinjarije, Udruženju industrijalaca, usled njihovog po-
našanja, uputiti pismo protesta, poništiti svoje članstvo
u žiriju te istupiti iz žirija. Ali Frič nije imao nameru ni
da ulaže protest, ni da istupi iz žirija. Ima tri žene i
gomilu dece o kojima, pored već pomenutih žena, mo-
ra da se brine, te sebi ne može da dopusti da ulaže pro-
test koji, naravno, smatra primerenim, niti da istupi iz
žirija Vildgansove nagrade, što, naravno, podjednako,
smatra primerenim. On, trostruki otac i hranitelj tri žene
koje nemilice troše novac, kumio me je i preklinjao da
to uzmem u obzir i to takvim tonom - zgadilo mi se.
Nedosledni, sažaljenja vredni, žalosni jadničak. Nedugo
nakon te rasprave, Frič se obesio o kuku ulaznih vrata
svoje kuće, život koji je sam profućkao došao mu je gla-
ve i zbrisao ga.

77
Nagrada Franc Teodor Čokor

F ranc Teodor Čokor bio je filozof, dramski pisac i

autor knjige pod nazivom Civil u Balkanskom ratu,
koju sam pronašao u biblioteci svog dede, a bio je i
dugogodišnji predsednik PEN kluba i prijatelj mog de-
de prema kojem je gajio iskreno poštovanje, a dugi niz
godina posećivao nas je u letnjikovcu mog rođaka na
jezeru Valerze, u kojem sam već sa tri, četiri, pet, šest,
čak i sa sedam i osam godina vitlao tamo-vamo nema-
jući pojma ko su zapravo gospoda Franc Teodor Čokor
i Eden fon Horvat, a koji su boravili ispod mene, u ra-
skošnoj sobi s pogledom na šumu, sa divnim štukatu-
rama na plafonu, komadima ampir i bidermajer name-
štaja kao i nizom skupocenih komada iz jozefinskog pe-
rioda. Prijatelji, Čokor i Horvat napisali su u letnjikovcu

79
mojih rođaka popriličan broj pozorišnih komada i ro-
mana, i navodno se igrali sa mnom na drvenom podu
trpezarije i odlazili u šetnje po jezeru, ali se ja lično toga
ne sećam. Moj deda je, koliko znam, s Čokorom i Hor-
vatom često odlazio u šetnje. U letnjikovcu mojih rođa-
ka na prvom spratu nalazila se velika sala u kojoj su
se tokom čitave godine igrali pozorišni komadi i možda
je upravo to bila prava atmosfera za dva dramska pisca,
prijatelja - još uvek se sećam hrpe šarenih pozorišnih
kostima na krovu i postavke jednog komada u sali u ko-
jem su bičevali čoveka privezanog za stub, iz kog razlo-
ga - ne znam, ali još uvek se veoma jasno sećam te
scene; imala je strahovit uticaj na mene; bila je to poli-
tička drama. Vrlo moguće da je Čokora i Horvata inspi-
risala baš ova pozomica. Kasnije sam Čokora sreo samo
jednom, u Salcburgu, ne sećam se više kojom prilikom,
no, sećam se da je sa romanopiscem Georgom Sajkom
sedeo na terasi restorana na tvrđavi i da je neprekidno
pričao o mom dedi, sam niz meni nepoznatih događa-
ja. Voleo je mog dedu, jer to kako je on pričao o mom
dedi, tako može da priča samo neko ko nekoga zaista
voli. Budući da sam svog dedu voleo kao nikoga na
ovom svetu, rado sam ga slušao. Sajku, egocentriku,
punom samopouzdanja, tadašnjoj slavnoj ličnosti, ti
opisi bili su skoro neizdrživi; tu i tamo je pokušao da
prekine Čokora, ali Čokor se nije dao prekinuti. Ovaj
gospodin, rekao je Čokor, nekadašnjije direktor Alber-
tine u Beču, i ta izjava ostavila je neverovatan utisak na
mene. Nakon ručka, Čokor, tada već stariji gospodin,
ophrvan umorom, za razliku od Sajka, pozdravio se i
rekao mi - meni mladom i po prirodi stvari još uvek či-
lom - da jednako čilom gospodinu Sajku pokažem grad
Salcburg. Tada ni slutio nisam razmere katastrofe koja

80
će me snaći. Jedva da se Čokor pozdravio i otišao, Saj-
ko, autor romana Čovek među trskom> počeo je da mi
objašnjava šta je roman. Po paklenoj vrućini krenuli
smo u šetnju gradom i gospodin Sajko mi je neprestano
objašnjavao šta je roman. Vodio sam ga od uličice do
uličice, od crkve do crkve, a on je pričao isključivo o
romanu, zatrpao me je svojim teorijama o romanu, be-
zobzimo, ni pojma nije imao da mi njegove teorije, eks-
plicirane bez prekida, prouzrokuju glavobolju, a ja,
zaista, ništa više u životu nisam mrzeo od književnih
teorija, a od svih ponajviše takozvane teorije o romanu,
a tek eksplikacije fanatičnog teoretičara; a Sajko je,
naravno, bio od te sorte koja kod slušaoca, razume se,
biće da satire svaki osećaj za materiju i to već samo od
povišenog tona eksplikacije. Gospodin Sajko je o tome
šta je roman pričao, pričao i pričao duga četiri sata, te
neprestano citirao nekakve manje ili više poznate pisce,
a ponekad bi rekao da se zbunio, da ovo, to jest ono,
nije rekao Džojs, već Tomas Man, ne - Henri Džejms,
već Kipling. Moje divljenje čoveku koji je nekad zaista
bio direktor Albertine srozalo se tokom četvorosatnog
predavanja do najniže moguće tačke; istina, prezreo
sam odjednom dotičnog govomika, zamrzeo sam ga, i
sve vreme razmišljao kako da mu umaknem. No, tek
nakon punih pet sati, sećam se, kad je Sajko, sasvim
iscrpljen, odjednom shvatio da me svojim predavanjem
skoro pa satro, tek tad smo se pozdravili i rastali. Bio
sam preumoran čak i da dišem. Uveče sam otputovao
za Veneciju; koliko me sećanje služi, probudio sam se,
dan je bio čaroban i otišao sam do trga Sv. Marka. I
ko je, pogađajte, još izdaleka, raširio mke videvši me
da dolazim - gospodin Sajko! Ovaj apsurd me, po pri-
rodi stvari, nije iznenadio, te sam pristao da u blizini

81
Mosta uzdaha odem sa Sajkom u restoran na porciju
sira, maslina i čašu crvenog vina. Taj put gospodin Sajko
jedva da je progovorio - samo je gustirao. Večeras pu-
tuje sa suprugom u Ankonu, rekao je i pokazao na beli
brod iza nas. No, nisam hteo da razgovaram o gospodi-
nu Sajku, već o Francu Teodoru Čokoru, kojeg su jed-
nostavno morali da vole svi koji su ga poznavali. Nakon
mog povratka iz Venecije zateklo me je pismo od Čoko-
ra u kojem me obaveštava da me je PEN klub upravo
primio u svoje redove. Jednoglasno! Per ballotage!1 Eto
nevolje. Budući da nisam hteo da budem član ni jed-
nog udruženja na svetu, tako nisam hteo da budem ni
član PEN kluba. Kako to saopštiti dragom gospodinu,
autoru austrijskog nacionalnog komada pod naslovom
3. Novembar 1918, a ne povrediti ga? U suštini, nisam
imao ništa protiv PEN kluba, za koji ni dan-danas ne
znam baš tačno šta predstavlja, ali nikako nisam hteo
da budem njihov član; oduvek sam mrzeo društva i
udruženja, a po prirodi stvari i pre svega - književna
udruženja. Iz tog razloga, tek nedavno, istupio sam iz
takozvane Akademije u Darmštatu, u koju nikad i nisam
stupio, a pre trideset godina istupio sam i iz Socijalis-
tičke partije u koju, uistinu, jesam stupio neposredno
pre toga; partije i udruženja nikada se nisu uklapala,
niti se uklapaju u moj koncept. Seo sam i Čokoru na-
pisao da sam nadasve svestan prevelike časti koja mi je
ukazana izborom u PEN klub, i to per ballotage, kako
je pisalo, no, da o svoj princip - da nikada više ne
budem član nijednog udruženja - ne mogu da se oglu-
šim, te shodno tome ne mogu da budem ni član udru-

1 P er b a llo ta g e : g la s a n je m ( f r a n c .) . Prev.

82
ženja kojem predsedava on, Čokor. Čim sam predao
pismo, stresla me je jeza. Odgovor nisam dobio. Čokor
je na kraju umro, kao i gospodin Sajko, nakon što je,
četiri nedelje ili pet nedelja pred smrt, primio Veliku
austrijsku državnu nagradu za književnost, odnosno (tri
dana pred smrt) u tramvaju od Deblinga do prvog beč-
kog becirka, a u vezi s kupovinom cipela, meni objaš-
njavao prednosti kupovine cipela tek nakon četiri sata
popodne, budući da stopala tek oko četiri sata popodne
imaju, za kupovinu cipela, pravu i neophodnu konzis-
tentnost. Uvek kad pomislim na Sajka, koji je, kao što
već rekoh, napisao Čovek među trskom, setim se pre
svega predavanja o kupovini cipela tek nakon četiri sata
popodne, i dan-danas imam koristi od tog predavanja,
a tek potom i četvorosatnog predavanja o romanu. Pre-
ma obojici pokojnika i danas gajim neverovatne sim-
patije, oni možda i jesu napisali najneverovatnija dela
austrijske književnosti, a možda i nisu, ja im se uvek
vraćam budući da je moj susret s njima u neraskidivoj
vezi sa dodelom nagrade Franc Teodor Čokor. Kad sam
primio nagradu, posvećenu sećanju na Čokora, oni koji
su mi nagradu uručili bili su ubeđeni da sam ja sasvim
sigumo član PEN kluba. Kad sam im rekao, ne, ja si-
gumo nisam član PEN kluba i kad sam im ispričao
svoju PEN klub priču, bili su duboko razočarani budući
da, verovatno, nekome ko nije član, nagradu ne bi ni
dodelili. U vreme kad sam primio nagradu u palati PEN
kluba u prvom bečkom becirku, u blizini crkve Minori-
tenkirhe, a koju mi je umČio Pijero Rizmondo, koji je
jedini među kritički nastrojenim novinarima Beča, mario
za moje pozorišne komade, u austrijskim novinama po-
stao sam predmet posebno agresivne i destruktivne na-
vale na moju malenkost. Ni sam ne znam zašto. Palac

83
je svakako bio okrenut nadole. Zato mi je dodela na-
grade i prijala. Gospodin Rizmondo, delikatni erudita iz
Trsta, ni da pretpostavi nije mogao kako njegove reči
hvale iz pepela dižu čoveka koji potpuno ophrvan leži
na podu, da uši skoro sasvim skrhanog čoveka njegov
hvalospev halapljivo upijaju. U to vreme, Burgteatar je
postavio moje komade Lovačko drušvo i Predsednik, i
Handkeov komad Kas preko Bodenskog jezera i dalo bi
se pretpostaviti da je upravo to motivisalo delegaciju ta-
kozvanog državnog Umetničkog senata na čelu sa pred-
sednikom i piscem Rudolfom Hencom da ministru kul-
ture, u ministarstvo, pošalje zahtev u formi rezolucije
na osnovu koje se ministru preporučuje da se kod uprav-
nika Burgteatra zauzme za to da se Bemhard i Handke
više ne postavljaju; Bemhard i Handke su, kako se zai-
sta dalo pročitati u bečkim listovima, loši pisci; on lično,
Henc, te Ijudi iz Umetničkog senata, dobri su pisci. Dr-
žavni oci na delu! Novine su prenosile taj grozan doga-
đaj bez ikakvog komentara. To je samo jedan od primera
vladajućeg književnog raspoloženja prema meni i Hand-
keu. Ovo nije bio prvi trenutak u kojem sam se pitao da
li nagrade uopšte treba primati ili ne. Nakon nagrade
Julius Kampe, jedine koju sam primio u sreći i veselju,
uvek sam, kad su se primale nagrade, imao loš osećaj
u stomaku i moja glava bi se tome svaki put opirala.
Ipak, ja sam sve te godine, dok su mi nagrade još pris-
tizale, bio previše slab da kažem: ne. To je, stalno sam
mislio, bila manjkavost mog karaktera. Prezirao sam
one koji nagrade dodeljuju, ali nisam ih odbijao. Sve
je bilo odvratno, a najodvratniji sam bio sam sebi. Mr-
zeo sam ceremonije, ali učestovao sam u njima; mrzeo
sam one koji su nagrade dodeljivali, ali sam prihvatao
njihove premije. Danas u tome više ne bih mogao da

84
učestvujem. Do četrdesete, mislio sam, nekako i mogu,
a šta onda? S druge strane, rešenje nije bilo da premiju
u iznosu od osamnaest hiljada šilinga ne prihvatim, već
da je uplatim za brigu zatvorenika u zatvoru Štajn. Ni-
kakav podvig koji u sebi sadrži takozvani socijalni aspekt
nije lišen taštine, kićenja vlastite slike, pa ni licemerja.
To pitanje sebi više i ne postavljam, jedini odgovor je
- ne prihvatati više nikakve počasti.

85
Književna nagrada
Savezne privredne komore

njiževna nagrada Savezne privredne komore bila je

K poslednja koju sam primio zajedno sa Andreasom
Okopenkom i Ilzom Ajhinger za roman Podrum, u ko-
jem opisujem godine svog šegrtovanja na periferiji grada
Salcburga, u naselju Šerchauzerfeld; od samog počet-
ka tu nagradu nisam dovodio u vezu sa svojom spisatelj-
skom praksom, već sa svojom praksom šegrta i tokom
svečanosti u starom dvorcu Kleshajm na reci Salah, koja
nije imala nikakve druge veze sa gradom Salcburgom,
gospoda iz Savezne privredne komore koja su mi i dode-
lila nagradu sve vreme su govorila isključivo o Bemhardu
šegrtu, a ne o Bemhardu piscu. Među počasnom gospo-
dom trgovačkog poziva osećao sam se neverovatno do-

87
bro i tokom čitavog vremena provedenog s njima, ni-
sam stekao utisak da pripadam književnosti, već privredi.
Njihova nagrada i poziv u zamak Kleshajm intenzivno
su me podsetili na godine mog šegrtovanja, koje sma-
tram korisnim za čitav život, odnosno na vreme kad sam,
pod nadzorom svog gazda majstora Karla Podlahe, namir-
nicama snabdevao stanovništvo naselja Šerchauzerfeld.
Pred sam početak svečanosti, vrzmajući se ispred zam-
ka tamo-vamo, osećao sam se opet kao šesnaestogodiš-
njak ili sedamnaestogodišnjak, a jesenje raspoloženje par-
ka pogodovalo je prilici da rekonstruišem godine svog
šegrtovanja - u sivom radnom mantilu, kako s visine
od pola metra, na najvirtuozniji mogući način, pritom
bez levka, sipam sirće i ulje u flaše izuzetno uskog grla,
a što mi nikad niko u radnji nije pokazao. Iz magacina
sam u radnju smeštenu u podrumu donosio džakove
od osamdeset i sto kila, a subotom popodne klečao na
podu i ribao ga, dok je moj gazda radio obračun dnev-
nog pazara. Ujutru sam skidao makazastu rešetku, uveče
je navlačio, a u međuvremenu sanjao da trajno služim
ljudima iz naselja Šerchauzerfeld, te svom gazda-majs-
toru. Kad sam pre nekoliko nedelja, u obližnjem selu,
ušao u jednu od mnogobrojnih filijala najvećeg austrij-
skog koncema obuće, na zidu su bile ispisane rečenice
koje sam ja lično smislio, a tiču se ponašanja učenika
na trgovačkoj praksi i potiču iz mog romana Podrum.
Uprava tog koncema prepisala je teze iz moje knjige i
iskopirala ih za sve svoje učenike na praksi u nekoliko
stotina primeraka. Stajao sam u radnji u kojoj sam na-
meravao da kupim patike i sa zida čitao sopstvene teze
i prvi put u svojoj spisateljskoj karijeri stekao utisak da
sam koristan pisac. Pročitao sam svoje teze nekoliko puta,
prisutnima nisam stavio do znanja ko sam , a onda sam

88
kupio željene patike i prezadovoljan izašao iz radnje.
Podrum opisuje moj nagli zaokret u Rajhenhalerštrase,
jednog jutra, trenutak u kome sam, umesto u gimnazi-
ju, otišao na Biro rada u potrazi za mestom šegrta, kao
i sledeće. Pred ceremoniju dodele nagrada, u parku zam-
ka Kleshajm, imao sam dovoljno vremena i bio sam do-
voljno smiren da se prepustim melanholiji koja me je
obuzela, te sam joj se rado i prepustio. Najpre sam sam,
a onda s prijateljima, Šetao dobro poznatim mi zidina-
ma; uz ove zidine, pomislih, šunjao sam se po završetku
rata ne bih li u sumrak prešao zabranjenu granicu, ču-
vanu pod teškom artiljerijom. Bilo je to pre trideset pet
godina. Ovaj zamak Hitler je hteo da pretvori u svoju re-
zidenciju. A gde je Hitler? U ovom zamku nekoliko puta
su prenoćili američki predsednici Nikson i Ford, te kra-
ljica Engleske. A u zamku je sad, pod pokroviteljstvom
Savezne privredne komore, smeštena škola, širom sveta
poznata, škola hotelijerstva. Učenici škole hotelijerstva su
za sve prisutne, za laureate i sve ostale, veličanstveno
postavili stolove i pripremili izvrsno gospodsko jelo. Do-
dela nagrada održala se u predvorju, svečanost je zapo-
čela kvartetom ili kvintetom. Privrednici ne pričaju mno-
go, te je i predsednik Savezne privredne komore, u
skladu s tim, bio kratak. Univerzitetski profesori su za
sva tri laureata držali počasne govore u kojima su izneli
obrazloženje nagrada. Ja sam, navodno, kako su rekli,
pronašao apsolutno novu formu autobiografije. Kad su
nam uručili čekove, u mom slučaju bio je to ček na pe-
deset hiljada šilinga, prepodnevna svečanost završena
je numerom kamemog orkestra. Svi su, kako u takvim
okolnostima i priliči, zauzeli svoja mesta za stolom s
tablicama na kojima su mčno bila ispisana njihova ime-
na. Na svoje iznenađenje, sedeo sam tačno pored pred-

89
sednika Privredne komore grada Salcburga, gospodina
Hajdentalera, koji mi je, kad sam se smestio, skrenuo
pažnju na to da mi je upravo on bio na usmenom ispi-
tu - trgovačko poslovanje. Sasvim precizno i do detalja
seća se događaja od pre trideset godina. Da, rekoh,
sećam se i ja. Predsednik Hajdentaler pričao je tiho i
dopadao mi se način na koji je govorio. Preko puta me-
ne sedela je Tetka, a s leve strane moj izdavač iz Salc-
burga. Za vreme pauze, koju je napravio predsednik
Hajdentaler, osoba tik do mene za stolom s desne
strane, moj izdavač, došapnuo mi je da je Hajdentaler
teško bolestan i da mu je preostalo ne više od dve ne-
delje života; rak, šapnuo mi je izdavač na uvo. Kad mi
se gospodin Hajdentaler ponovo obratio, naš razgovor
je, po prirodi stvari, dobio sasvim novu dimenziju. Sa-
da sam bio još pažljiviji prema tom otmenom gospodi-
nu koji je, koliko znam, poticao iz jedne od najstarijih
salcburških porodica, iz dinastije vlasnika vodenica, a
kasnije se ispostavilo da smo i u nekakvom srodstvu.
Pročitao je samo Podrum, rekao je, ništa više. Na ispitu
trgovačko poslovanje pitao me je za mnogobrojne vrste
kineskog čaja, a ja sam pružio sve tačne odgovore. To
pitanje, rekao je, bilo je oduvek najteže. Svečanost je
bila neusiljena, kako je to samo moguće, kakvi privred-
nici i jesu. Danas učenici ne umeju da nabroje sve vrste
čaja, a kamoli sve različite vrste kafe, stotine vrsta čaja
i stotine vrsta kafe, različitih po izgledu i mirisu; najne-
zgodnije pitanje, rekao je predsednik Hajdentaler. Narav-
no da sam tokom čitavog razgovora s njim razmišljao
o onome što mi je rekao moj izdavač, na skorašnju, neu-
mitnu smrt mog suseda za stolom. Čitavo vreme razmi-
šljao sam o tome šta i kako da kažem svom nekadaš-
njem nastavniku trgovačkog poslovanja ne bih li mu

90
ručak učinio što je moguće prijatnijim. Razmenili smo
neka iskustva iz zajedničkog rodnog grada Salcburga,
podsetili se nekih imena, obojici znanih, nekoliko puta
se nasmejali i sećam se da se predsednik Hajdentaler
jednom čak glasno i nasmejao. Zna li on uopšte da će
uskoro umreti? Da li su to samo loše glasine? Razgovor
sa nekim za koga čovek zna da će uskoro umreti nima-
lo nije lak. U suštini, bio sam srećan kad je sto rasprem-
ljen i kad su svi ustali, pozdravili se i rastali. Svečanost
je počela tako veselo, a završila se tako tužno. Nared-
nih dana, nakon uručenja nagrada u zamku Kleshajm, u
kafeu gde sam u Gmundenu svaki dan prelistavao novi-
ne, uvek bih prvo bacio pogled na rubriku s čituljama.
Prošlo je već četmaest dana, a ime Hajdentaler nije se
pojavljivalo ni u čituljama, ni u mbrici poslednji oproš-
taj. No, petnaestog ili šesnaestog dana u novinama, ve-
likim slovima, stajalo je ime Hajdentaler, uokvireno cr-
nim. Moj izdavač se prevario za dan-dva, ali nije širio
nikakve glasine. Sedeo sam u kafeu i posmatrao galebo-
ve pred prozorom kako iz nemime vode jezera halaplji-
vo grabe komadiće hleba starih penzionerki i kako uz
kreštanje nestaju, i iznenada vratilo mi se sve što mi je
gospodin Hajdentaler rekao za stolom u zamku Kles-
hajm, kao i njegova suzdržanost i otmenost koju je du-
govao svom poreklu, te svojoj prastaroj porodici. Da nije
bilo nagrade Savezne privredne komore, ja gospodina
Hajdentalera ne bih ponovo sreo, i danas ne bih toliko
znao o svojim precima koliko znam nakon susreta s
njim - sve ih je dobro poznavao.

91
Nagrada Georg Bihner

N agradu Georg Bihner primio sam hiljadu devetsto

sedamdesete, kad su tekovine takozvane student-
ske revolucije iz hiljadu devetsto šezdeset osme bašti-
njene, nažalost, kao romantični i zato potpuno propali
diletantski revolt koji je u istoriju ušao kao bezvredni
pokušaj revolucije. Neozbiljnost ovog protesta na kraju
je dovela do sasvim drugačijeg ishoda i do izvesne inte-
lektualne katastrofe, te tužnog otrežnjenja. Perjanica
ove revolucije, a koja se delimično ugledala na francu-
ski pokret, nije, kao što je nameravala, širom Nemačke
nanovo uspostavila onaj dobar, kvalitetan i drzak duh,
već ga je svojim diletantizmom proterala, koji ni po če-
mu nije bio revolucionaran, već samo moda Francuzima
ukradena, i to, kako se pokazalo, na neko duže vreme.

93
Aktuelne prilike u Nemačkoj vidno su daleko više de-
primirajuće od onih iz hiljadu devetsto šezdeset osme.
Nije to bio nikakav pokret u duhu Bihnera i njegovih is-
tomišljenika, već samo perverzna igrarija intelektualnom
dokolicom, a koja u Nemačkoj ima viševekovnu tradi-
ciju. Nagrada Georg Bihner nosi ime prema kojem se,
decenijama već, odnosim s najvećim poštovanjem. Za
svoj diplomski rad na studijama režije na Mocarteumu
izabrao sam, bez puno premišljanja, Leonsa i Lenu, uz
Klajstov Razbijeni krčag i Gospodsku kuću Tomasa Vol-
fea. Međutim, kako sam se o svojim najvećim uzorima
oduvek izražavao veoma oskudno, tako sam i o Georgu
Bihneru jedva iznosio svoj stav. Obraćanje prilikom do-
dele nagrade Georg Bihner, a koje je od mene zahte-
vala Nemačka Akademija, moralo je da se odupre toj
oskudnosti, do čega, dakle, i nije došlo. Naprotiv, odlu-
čio sam da se na pozomici u Darmštatu i ne osvmem
na Bihnera, baš tako, te da ime Georga Bihnera, uko-
liko je moguće, i ne izgovorim, što mi je pošlo za ru-
kom, budući da sam u Darmštatu izgovorio jedva neko-
liko rečenica, koje sa Bihnerom nisu imale nikakve veze.
Ne smemo da krivimo svoje uzore i da sopstvenu bed-
nu egzistenciju, te svoju bespomoćnost, svom snagom
i silinom, svaljujemo na njih. Kad ljudi dobiju Kantovu
plaketu ili Direrovu nagradu, praksa je da drže duge
govore o Kantu ili Direm, da ispredaju tanke niti od do-
tičnih velikana ka sebi, te da svoj mozak pred auditori-
jumom cede poput kakvog tmlog leksikona. Takav pris-
mp nije mi blizak, tako da sam u Darmštatu rekao jedva
nekoliko rečenica koje sa Bihnerom nisu imale ništa, ali
zato sa mnom svakako jesu - sve. Na kraju krajeva, nije
moje da objašnjavam ko je Bihner, za kojeg, zaista, ne
mora da se objašnjava ko je, već, po svoj prilici, da iz-

94
nesem kratak stav o sebi i svom odnosu prema svetu
iz svoje perspektive, koji istovremeno po prirodi stvari,
sve dok sam živ, za mene predstavlja i predstavljaće
centar sveta, ako je to što govorim, zaista, i tačno. Nije
moje da izgovaram molitve, pomislih, već da zauzmem
stav, a to može biti isključivo moj stav, kad već pričam
- ja. Ukratko, rekao sam nekoliko rečenica. Publika je
mislila da ono što sam rekao predstavlja uvod u moj
govor, ali to je bilo to. Brzo sam se poklonio i shvatio
da publika nije zadovoljna. Ali ja i nisam u Darmštat
došao da bih udovoljio nekakvim ljudima, već da pre-
uzmem nagradu uz koju je išla i premija u iznosu od
deset hiljada maraka, a sa kojom Bihner nije imao nika-
kve veze, budući da on o dotičnoj nagradi pojma nije
mogao da ima, jer je već decenijama bio mrtav, kad se
uopšte i došlo na ideju da se Bihnerova nagrada ustano-
vi. Sa Bihnerovom nagradom veze je imala takozvana
Nemačka Akademija za jezik i pesništvo, ali Georg Bih-
ner - nije. Nemačkoj Akademiji za jezik i pesništvo i je-
sam zahvalio za nagradu, ali sam joj uistinu zahvalio
isključivo za premiju, jer prema časti koju jedna takva
nagrada ukazuje, već na putu ka Darmštatu, nisam imao
nikakav odnos; ova čast, jednako kao i sve druge časti,
bila mi je sumnjiva već i tad. Ali nisam imao razloga da
svoje stavove delim sa Akademijom, spakovao sam torbu
i sa Tetkom krenuo u Darmštat, jer sam sebi i Tetki,
nakon dugog i oskudnog vremena na selu, već odavno
želeo da priuštim jedno putovanje u Nemačku. Gospoda
članovi Akademije bila su veoma predusretljiva, i vodili
smo niz veoma prijatnih razgovora, bez ikakvih nepri-
jatnosti, budući da svoje putovanje nisam hteo da reme-
tim. Svečanosti je trebalo da pristupim kao svojevrsnom
kuriozitetu, pa mi je i Vemer Hajzenberg koji je na do-

95
tičnoj svečanosti zajedno sa mnom primio nagradu, i
to nagradu za naučnu prozu, više puta ponovio, kakav
kuriozitet od svečanosti; a kako je reagovao Joahim
Kajzer, poznati kritičar Zidojče cajtunga, koji je takođe
primio nagradu, ne mogu reći - on je sve vešto prikri-
vao. Kad sam nakon dodele nagrada rekao Joahimu
Kajzeru, koji je zajedno sa mnom sedeo u prvom redu,
da je moja povelja za trećinu veća od njegove, te stoga
i teža, na osnovu čega se i mogu očitati različite kate-
gorije težine nagrada, on je napravio grimasu. Moram
da dodam da mi je kasnije, u podrumu obližnje gos-
tionice, imponovao svojim muzičkim znanjem, a na do-
tično, zapanjujuće kompresovano, carstvo znanja, mogao
sam jedino da oćutim. Kajzer o književnosti nije imao
pojma. A Hajzenberg, atomski fizičar, više puta me je
pitao zašto baš pisci sve vide tako sivo - svet, ipak, nije
tako siv. Po prirodi stvari, na to nisam imao šta da odgo-
vorim. Grad Darmštat je meni u čast priredio ručak na
kojem je bilo i nekoliko mojih prijatelja, mogao sam da
navedem njihova imena, te su i oni dobili pozivnice.
Kad je Tetka, za vreme ručka, svom susedu za stolom,
ministru Štorcu, rekla da na današnji dan rođendan ne
slavi samo Bilmer, već i ona, i to sedamdeset Šesti, ne-
ko od gradskih otaca ustao je i nestao. Malo kasnije
pojavio se sa buketom od sedamdeset šest ruža. Ovde
moram da dodam da sam pre svega krenuo u Darmštat
da Tetki priuštim lep rođendan, budući da je njoj, kao
i Georgu Bihneru, rođendan - osamnaestog oktobra.
T o, naravno, nije bio jedini razlog, ali svakako jeste bio
glavni. Tetka i ja smo se po završetku ručka upisali u
Zlatnu knjigu grada Darmštata. Novine su o tadašnjoj
dodeli nagrada, istina, iz različitih vizura i različitim
sredstvima, prenosile upravo ono što sam mislio i ja.

96
To se da pročitati. Žiri nemačke Akademije} iz koje sam
u međuvremenu istupio, budući da me je mimo mog
znanja proglasila svojim Članom i budući da ja nisam
više mogao da je zastupam treba da odgovara zašto su
baš mene izabrali za laureata nagrade - a ne ja.

97
Obraćanja
Obraćanje prilikom dodele nagrade
Slobodnog i hanzeatskog grada Bremena

Poštovane zvanice,

Ne mogu da se držim bajke o Vašim muzikantima; ne

želim ništa da pripovedam; ne želim da pevam; ne
želim da propovedam; ali jedno je istina: s bajkama je
gotovo, s bajkama o gradovima i državama, kao i s nau-
čnim bajkama; pa i s onim filozofskim; svet duhova je
nestao, ni univerzum nije više bajka; Evropa, ona naj-
lepša - mrtva je; to je istina i stvamost. Stvamost,
poput istine, nije bajka, a istina nikad i nije bila bajka.

Pre samo pedeset godina, Evropa je bila jedna bajka,

čitav svet - svet bajki. Danas mnogi žive u svetu bajki,
ali oni žive u mrtvom svetu, a o mrtvima je i reč. Ko
nije mrtav, taj živi, ali ne u bajkam a; taj ne čini bajku.

Ni sam ne činim bajku, ne dolazim iz bajke; morao sam

da proživim dugi rat i da vidim stotine hiljada njih kako
umim , te i one dmge koji su nastavili dalje; sve se u

101
stvamosti nastavilo dalje; sve se uistinu promenilo;
tokom pet vekova u kojima se sve pobunilo i u kojima
se sve promeniloj u kojima su iz bajke stare nekoliko hi-
ljada godina nastali ova stvamost i ova istina, ja ose-
ćam kako mi postaje sve hladnije, dok iz jednog starog
nastaje neki novi svet, iz jedne stare prirode - neka
nova priroda.

Živeti bez bajki daleko je teže, stoga život u dvadese-

tom veku i jeste toliko težak; mi samo još životarimo,
mi ne živimo; niko više ne živi; ali lepo je životariti u
dvadesetom veku; unaprediti se; napred - kuda? Ja ni-
sam, a i toga sam svestan, izašao iz nekakve bajke, niti
ću u kakvu bajku ući, ali već je i to napredak, već i to
predstavlja razliku između nekad i sad.

Mi stojimo na najstrašnijem poprištu čitave istorije. Pre-

stravljeni smo, prestravljeni poput neverovatnog mate-
rijala novog čoveka - novog poznavanja prirode i
obnavljanja prirode; svi zajedno, u poslednjih pedeset
godina, nismo bili ništa drugo do jedna bol; ova bol
danas, to smo mi\ ova bol je naše stanje duha.

Mi posedujemo sasvim nove sisteme, mi posedujemo sa-

svim novo shvatanje sveta i sasvim, zaista, sasvim izu-
zetno shvatanje okoline sveta i posedujemo sasvim nov
moral i sasvim novu nauku i umetnost. Vrti nam se u
glavi i hladno nam je. Verovali smo da ćemo, zato što
smo ljudi, izgubiti ravnotežu, ali ravnotežu izgubili ni-
smo; i učinili smo sve kako se ne bismo smrzli.

Sve se promenilo, jer promenili smo ga mi, spoljašnja

geografija promenila se poput one unutrašnje.

Mi sad postavljamo visoke zahteve, mada ti zahtevi i ne

mogu biti dovoljno visoki; nijedno vreme nije postavlja-

102
lo tako visoke zahteve kao naše; mi životarimo opsed-
nuti kompleksom veličine; zato što znamo da nećemo
moći da se survamo, a ni da se smrznemo, mi dopuš-
tamo sebi da radimo to što radimo.

Život je samo još nauka, nauka svih nauka. Odjednom,

iznikli smo u prirodi. Srodili se s elementima. M i smo
realnost stavili na probu. Realnost je nas stavila na pro-
bu. Sad vladamo zakonima prirode, neverovatnim dostig-
nućima zakona prirode, a sad možemo da ih prouča-
vamo u svoj stvarnosti i istinitosti. Više nismo upućeni
na pretpostavke. Sada kad pogledamo u prirodu - ne
vidimo više nikakve duhove. Ispisali smo najodvažnije
poglavlje svetske istorije; i to svako za sebe, prestravljeni
i u strahu od smrti, i to niko po svom ukusu i svom
nahođenju, već po zakonu prirode, ispisali smo ovo
poglavlje iza leđa naših slepih očeva i naših glupih nas-
tavnika; iza naših sopstvenih leđa; nakon beskrajno
dugih i bledunjavih poglavlja - ono najkraće, ono naj-
važnije.

Prepala nas je jasnoća koja najednom čini naš svet, naš

svet nauke; smrzavamo se u toj jasnoći; ali mi smo na
toj jasnoći insistirali, mi smo je izazvali, te sad na hlad-
noću koja trenutno vlada - ne smemo da se žalimo. Od
sada vladaće jasnost i hladnoća. Nauka o prirodi ukaza-
će nam se daleko jasnija, hladnija i oštrija nego što to i
zamisliti možemo.

Sve postaće kristalno jasno, zahvaljujući sve većoj i sve

dubljoj jasnoći, i sve će biti hladno, zahvaljujući sve je-
zivijoj hladnoći. U budućnosti, dan će nam se ukazivati
sve jasniji i sve hladniji.

Zahvaljujem na Vašoj pažnji. Zahvaljujem na počasti

koju ste mi danas ukazali.

103
Obraćanje prilikom dodele
Austrijske državne nagrade

Poštovani gospodine ministre, poštovane zvanice,

Nema šta da se hvali, šta da se proklinje, na šta da se

žali - sve je daleko banalnije; sve je banalno, pomisli
li se na smrt.

Čovek ide kroz život, kroz struku, fasciniran, nefasci-

niran, promenljivo je sve, bolje ili lošije obrazovan, on
ide kroz državu rekvizite: kakva zabluda!

Čovek shvata: narod nema pojma, lepa zemlja - a sve

su to mrtvi ili sasvim izvesno, očevi bez savesti, ljudi
prosti i podli, jadni u svojim prohtevima.. . Sve je
visokofilozofska, odnosno nepodnošljiva predistorija.
Doba su maloumna, a ono demonsko u nama - večita
otadžbinska tamnica u kojoj elementi gluposti i sebič-
nosti postaju naša nasušna dnevna potreba. Država je
tvorevina osuđena na konstantnu propast, a narod kao

105
takav - na neprestani blud i glupost. Na život zvani
beznađe pozivaju se i filozofi, i u beznađu će, na kraju
krajeva, završiti sve.

Mi smo Austrijanci, mi smo apatični; kao život mi smo

mema jedinica nezainteresovanosti za život, a kao budu-
ćnost - nalazimo se u prirodnom procesu opsednutosti
kompleksom veličine.

Nemamo šta da saopštimo, osim da smo jadni i bedni,

propali od uobrazilje svojevrsne monotonije filozofsko-
ekonomsko-mehaničkog kova.

Sredstva za postizanje cilja propasti, stvorenja agonije,

sve nam je jasno - ne razumemo ništa. Trauma je na-
ša kuća, strepimo, imamo i pravo da strepimo, mi već
vidimo, makar i nejasno u pozadini, nemani straha.

Sve što mislimo već je /jromišljeno, sve što osećamo -

haotično je, nejasno je šta jesmo.

Nemamo razloga da se stidimo, no, mi jesmo - i ne za-

služujemo ništa drugo osim haosa.

U svoje ime i u ime svih laureata zahvaljujem žiriju i

posebno svim zvanicama.

106
Obraćanje prilikom dodele nagrade
Georg Bihner

Poštovane zvanice,

Ono o čemu mi pričamo, neistraženo je; mi ne ži-

vimo, ali mi, kao licemeri, pretpostavljamo i životarimo;
uvređeni, u fatalnom i na kraju krajeva smrtonosnom ne-
razumevanju prirode, a u kojem smo danas izgubljeni
zahvaljujući nauci; pojave su za nas smrtonosne, a reči
kojima iz nonšalancije baratamo, hiljadama i stotinama
hiljada izvedenica, a koje kroz bestidnu istinu kao bestid-
nu laž i obratno, kroz bestidnu laž kao bestidnu istinu
prepoznajemo u svim jezicima i svim prilikama, reči
koje usuđujemo se da izgovaramo, da zapišemo i da ih
kao govor prećutimo, reči koje su, kao što znamo, sa-
činjene ni iz čega, i koje ničemu ne služe, i koje ni za
šta i nisu, a koje prećutkujemo, reči kojih se grčevito
držimo, budući da smo od nesvesti poremetili i usled
poremećenosti zapali u očaj; mi reči inficiramo i igno-

107
rišemo, brišemo i skmavimo, stidimo ih se i zloupotre-
bljavamo ih, sakatimo ih, isušujemo i zamračujemo, si-
ledžije ih siluju usmeno, ali i pismeno; karaktema slika
reči i njihovih siledžija - bezočna je; stanje duha reči i
njihovih siledžija - bespomoćno je, srećno, katastrofal-
n o ...

Mi kažemo - upriličićemo pozorišnu predstavu i pro-

longiraćemo je, nesumnjivo, do u večnost... ali teatar u
kojem smo na sve spremni, a za koji nikako nismo
kompetentni, oduvek je, koliko nas mišljenje služi, pun
alavog brzanja i propuštenih replika... ono je apsolut-
no - teatar tela, a u dmgom redu - teatar straha od
duha, dakle, straha od sm rti... ne znamo radi li se o
tragediji ili o komediji, ili o komediji zarad tragedije...
ali reč je isključivo o užasu, o jadu i bedi, o neuračun-
ljivosti... mi mislimo, ali prećutkujemo; ko misli - taj
razlaže, uzdiže, fatalizuje, demolira, rastače, jer mišlje-
nje, s pravom, i jeste konsekventno rastakanje svih poj-
m ova... Mi kao ono stvaralačko (a to je istorija i stanje
duha istorije) predstavljamo: strah, strah od telesnog,
strah od duha i strah od smrti. Ono što obznanjujemo
nikako nije jednako onome što jeste; potres je drugi,
egzistencija je druga, mi smo drugačiji - nepodnošljivo
drugačiji; nije posredi bolest, nije smrt, već sasvim dru-
ge prilike, sasvim druga stanja...

Mi, recimo, polažemo pravo na pravo, ali mi polažemo

pravo samo na nepravdu...

Problem predstavlja okončanje posla, što će reći - unu-

trašnje gađenje, odnosno spoljašnja oguglalost... što će
reći - gaziti preko sebe i preko leševa filozofije, preko

108
čitave književnosti, čitave nauke, Čitave istorije, preko
svega... posredi je pitanje konstitucije duha i koncentra-
cije duha, izolacije, distance... monotonije... utopije
. . . idiotarije...

Problem oduvek predstavlja okončanje posla, s idejom

da se nikada ništa i ne završi... postavlja se pitanje: da
li nastaviti dalje, bestidno ili prekinuti, završiti... pos-
tavlja se pitanje očajanja, nepoverenja i nestrpljenja.

Zahvaljujem Akademiji, zahvaljujem na Vašoj pažnji.

109
U prilog svom istupanju

Izbor Valtera Šela, bivšeg predsednika Savezne Repub-

like Nemačke, za počasnog člana Akademije za jezik i
pesništvo, predstavljao je za mene poslednji i defini-
tivni povod da se rastanem od Akademije za jezik i pe-
sništvo, a koja, po mom mišljenju, ni sa jezikom, ni sa
pesništvom nema nikakve veze i čije bi opravdanje po-
stojanja, mime savesti, sasvim prirodno, morao da
negira svaki razborit čovek koji misli svojom glavom. Go-
dinama već raspredam o smislu postojanja takozvane
Akademije u Darmštatu i iznova sebi moram da objaš-
njavam da jedan takav smisao ne može da se zasniva
na tome da se bilo koje udruženje osniva isključivo iz be-
zosećajnog, samodopadljivog razloga njegovih slavolju-
bivih članova, koji se sastaju dva puta godišnje i to u
svrhu samoblagosiljanja, te da pomenutom prilikom, o
trošku države, na visokoj nozi, uživaju u buržoaskim
jelima i pićima serviranim u kvalitetnim hotelima grada
Darmštata, odnosno da punih nedelju dana bauljaju po
bledunjavoj, prokisloj književnoj kaši. To što je neko pe-

111
snik ili pisac - dovoljno je već apsurdno, a kao takav
društvu teško je podnošljiv; samim tim apsurdnija i ne-
prihvatljivija je horda pisaca i pesnika, i onih koji sebe
takvima smatraju, na gomili! U suštini, sve počasne zva-
nice dolaze u Darmštat o trošku države ne bi li se, nakon
jalove godine uzajamne kolegijalne mržnje, nedelju dana
u Darmštatu još uzajamno i dosađivali. Spisateljsko na-
klapanje po salama hotela Male Nemačke nešto je najod-
vratnije što se uopšte da zamisliti. A smrdi još žešće kad
ga subvencioniše država. Kako, uostalom, do neba zau-
daraju ta današnja subvencionisana isparenja! Pesnike i
pisce ne treba subvencionisati, a još manje to treba da
čini subvencionisana Akademija, već ih treba prepustiti
sebi samima.

Tako Akademija za jezik i pesništvo (najapsurdniji naziv

na svetu!) svake godine izdaje Godišnjat, možda to i
ima nekog smisla? Ali u tom Godišnjaku uvek i iznova,
mnogo pre odlaska u prelom, nižu se isključivo praš-
njavi pseudoeseji koji, kao što rekoh, nemaju ničeg
zajedničkog ni sa jezikom ni sa pesništvom, ni sa duhom
uopšte, budući da izlaze iz mašina neproduhovljenih na-
klapala, to jest - bezglavih i veoma zauzetih puvala,
kako bi se to već u Austriji reklo, što boluju od nago-
milanih frustracija. I šta se, osim tih bledunjavih elabo-
rata, da pronaći u GodišnjakuAkademije? Jedna duga lista
sa svim mogućim i nemogućim opskumim počastima
,,ukazanim“ duhovnim kišnim glistama tokom protekle
godine. Koga to uopšte, osim samih kišnih glista, i zani-
ma? Uz to, da ne zaboravim, licememu „listu umrlih“ ,
s prigodnim oproštajnim pozdravima nalik akademskom
pokeru smrti - svaki neprijatniji i gluplji od prethod-
nog. Šteta što se takav Godišnjak štampa na tako kva-

112
litetnom papiru, te je, da se zamisliti, sasvim nepogo-
dan za ogrev moje peći u Olzdorfu. S njim sam uvek,
kad bi poštar kod mene isporucio svoj otpad, imao naj-
veće moguće poteškoće.

No, reći će neko, Akademija za jezik i pesništvo (za ovaj

naziv onome ko ga je smislio retroaktivno sleduje Bih-
nerova nagrada!) ipak dodeljuje nagradu Georg Bihner,
takozvanu najprestižniju književnu nagradu Nemačke. Ne
shvatam zašto bi jedna tako opskuma Akademija dode-
ljivala Bihnerovu nagradu budući da za dodelu pomenu-
te nagrade Akademija nikome i nije potrebna. A tek ne
- Akademija za jezik i pesništvo, koja predstavlja samo
pojmovni i jezički unikum svog naziva i ništa više. Ja,
lično, tada, ulazak u Akademiju, kako stoji - pre tačno
sedam godina, nisam ozbiljno shvatao. Tek kasnije, po-
stepeno sam postajao svestan dubioze Akademije u Darm-
štatu, a dotičnu dubiozu shvatio sam ozbiljno tek kad
sam pročitao da je gospodin Valter Šel izabran za člana
Akademije, te sam, po kratkom postupku, iz dotične is-
tupio. Ako gospodin Šel u Akademiju stupa, ja, pomislio
sam, mogu smesta da istupim.

Akademiji za jezik i pesništvo koju za Nemačku i os-

tatak sveta smatram, zaista, apsolutno nesuvislom, i od
koje pesnici (koji to jesu!) i pisci (koji to jesu!) sasvim
sigumo imaju mnogo više štete nego koristi, njoj zajed-
no sa gospodinom Šelom, želim sve najbolje. Akade-
mija u Darmštatu (za jezik i pesništvo!) u slučaju smrti
svakog svog člana, uvek šalje automatsku umrlicu uokvi-
renu cmim, sa uvek istim oproštajnim pozdravom (o
čijem bi se jeziku i pesništvu dalo polemisati). Možda
i doživim da pošalje umrlicu u znak sećanja, ali ne se-
ćanja na nekog počasnog člana, već na sebe samu.
 „Jezik je matematički instrument ideja. Pesnik,
besednik i filozof igraju se i komponuju gramatički.“

Tom as Bernhard.

Čitajući Moje nagrade, zbirku priča, zabeleški i obraćanja

objavljenih u Zurkampu dvadeset godina nakon Bemhardo-
ve smrti, stiče se utisak da pisac samo prividno i očajnički
želi da stvori red u haotičnom svetu koji ga okružuje i o kom
piše. Njegove brižljivo konstruisane rečenice, iako su kom-
pleksne i beskrajno duge, čitaju se s lakoćom, varijacije us-
tupaju mesto repeticijama i provokacijama koje anksiozno
zavode, dijalozi prerastaju u monologe (upravni govor se
pravopisno sve slobodnije tretira) odlažući već i sam nago-
veštaj kraja koji, pak, anticipira haos izvan jezika i smisla.
U Mojim nagradama kao i u drugim delima Bemhardovog
poznog opusa, ne postoji klasičan zaplet ili radnja, emocije
agresivno divljaju, verbalni šamari padaju bez pardona u želji
da smrve tradicionalne okvire forme...
Bemhardovo stalno vajkanje nad kommpiranošću aus-
trijskog čoveka, kulmre, politike, očajavanje nad sudbinom

115
ljudske jedinke koje kulminira u (auto)ironiji i parodiji, bi-
zamo interesovanje za deformacije kako tela, tako i uma,
te stalna opsesija smrću, neke od najznačajnih kritičara po-
taklo je da njegovu poetiku okarakterišu kao svojevrsnu pa-
tologiju, takozvani morbus austriacus, bolest koja već duže
vreme mori duh austrijskih pisaca, a da Bemharda pridruže
listi ispisnika (inficiranih na gotovo istovetan ili sličan način)
kao što su: Trakl, Kafka, Rot, Vajs, Vajninger i Hofinanstal.
Međutim, za razliku od većine nabrojanih, kod Bemharda
ne postoji želja da morbidnost pretoči u nešto dmgo i veće
od onoga što jeste; kod njega, dakle, ne dolazi do subli-
macije već do empcije - bolest je furiozna i slobodna, te
samo donekle obuzdana akrobatikom jezika i sintakse.
„Sve je banalno, pomislimo li na smrt.“ (T. B.)

Periša Perišić
MOJE NAGRADE

07 N a g r a d a F r a n c G r ilp a r c e r

19 P o č a s n o p r i z n a n je K u l t u m e z a je d n i c e S a v e z n o g

u d r u ž e n ja n e m a č k e i n d u s t r i j e

29 K n ji ž e v n a n a g r a d a S l o b o d n o g i h a n z e a t s k o g

g rad a B rem en a

43 N a g r a d a Ju liu s K a m p e

57 A u str ijsk a d r ž a v n a n a g r a d a z a k n již e v n o st

73 N a g r a d a A n to n V ild g a n s

79 N a g rad a F ran c T e o d o r Č ok or

87 K n ji ž e v n a n a g r a d a S a v e z n e p r i v r e d n e k o m o r e

93 N a g r a d a G e o r g B ih n e r

Obraćanja

101 O b r a ć a n je p r i l i k o m d o d e l e n a g r a d e

S lo b o d n o g i h a n z e a tsk o g g r a d a B re m e n a

105 O b r a ć a n je p r i l i k o m d o d e l e

A u str ijsk e d r ž a v n e n a g r a d e

107 O b r a ć a n je p r i l i k o m d o d e l e n a g r a d e G e o r g B i h n e r

111 U p r ilo g sv o m is m p a n ju

115 Beteška