LJUBOMIR NEDIĆ

Počeću dakle sa kritičkim radovima Ljubomira Nedića.

„VOJISLAV“
Na samom početku ovog kritičkog rada, koji nosi naziv po pesniku kom je kritika posvećena-
Vojislavu Iliću, imamo neku vrstu RODOSLOVA koji podseća na tipične rodoslove iz žitija;
Naime, Nedić tako navodi rodoslov Vojislava Ilića, ali ne zalazeći duboko u prošlost, već
počinje od njegovog oca Jove Ilića koji takođe beše pesnik i čije pesme su Srbi voleli. Nakon
što ga Gospod blagoslovi u semenu njegovu, on izrodi sinove Milutina, Dragutina i Vojislava
( Milutin i Dragutin podsećaju imenima i ovim rodoslovom na Nemanjiće!) Svi oni su bili
pesnici u narodu, ali Nedić ističe da je Gospod izlio blagoslov najviše na VOJISLAVA.
*Zanimljivo je što Nedić koristi rodoslov u izvesnom smislu, kako bi prikazao ličnost V.Ilića i
približio ga čitaocima. Da li ovim postupkom on već nagoveštava svoju naklonost ka pesniku i
njegovoj poeziji ili ipak ne? Ostaje da vidimo u nastavku teksta.
Nedić naglašava kakoVojislav važi za prvog i najdarovitijeg pesnika, a za neke i za prvog
ŽIVOG pesnika našeg. Sa tim da je Ilić prvi ŽIV pesnik naš se slaže i Ljubomir. Ali to ne sme
iskazati javno jer se boji da ga ne shvate bukvalno. Hvali Ilićevu FORMU koja je gotovo
najsavršenija forma ( setimo se Dučića koji u kritici „Spomenik Vojislavu“ o V.Iliću i njegovoj
poeziji ističe savršenost FORME). Vojislav je prema Nediću otmeniji od drugih pesnika
njegovog doba, on ima najviše poetskog dara. Ali, sa druge strane dolazi red i na stvari u kojima
Ilić ZAOSTAJE iza drugih, dolazi red da kritičar pomene i MANE koje pesnik ostavlja za
sobom. Zbog toga što je najviše pesnik UMETNIK od svih pesnika, to mu je u isto vreme i
snaga i slabost. ( sve ovo je bio kao uvod Nedićevog rada, nakon čega u četiri celine rimskim
brojevima podeljen počinje pravi osvrt na Ilićevo delo i pesničku ličnost):
I ------- Nedić pokušava precizirati iskaz da je Vojislav najviše UMETNIK od svih pesnika.
Naime, kad kaže umetnik, on misli na umetničku poeziju, onu koja nije narodna. Ali, to dovodi
do problema jer su svi onda naši pesnici u stvari umetnici. Zato, Nedić pokušava naći zasebnu
vrstu umetničke poezije koju je pisao i stvarao upravo Ilić i po kojoj se razlikovao od drugih.

1
Poredeći pesnike koje je već proučavao sa Vojislavom, on zaključuje da TI PESNICI imaju
mnogo toga zajedničkog—svi oni pevaju o dragoj, ljubavi, prirodi i lepoti njenoj, ljubavi prema
rodu; njih svako može razumeti i uživati u njihovim pesmama zato što pevaju ono što je svima
znano. Ali, ono što VOJISLAV PEVA—TO JE DRUGAČIJE; Ili bolje rečeno to je isto, ali
različito rečeno. Ilić pevajući ono što drugi pevaju na to gleda DRUGIM OČIMA, OČIMA
UMETNIKA. Na stvati gleda kao SLIKAR koji u svemu traži LEPO. On je SLIKAR-PESNIK.
Nedić se zatim pita da ako svaku pravu poeziju rađa osećanje, a ako se u Ilićevim pesmama ne
rađa osećanje pesnikovo, da li je on onda doista pravi pesnik? Ipak, on jeste pravi pesnik, jer i
SAM OSEĆA ONO ŠTO U SVOJIM PESMAMA PEVA, pa na taj način je prisutno osećanje.
Kada su u pitanju deksriptivne pesme, to osećanje pesnikovo je osećanje za LEPO, TO JE
ARTISTIČNA EMOCIJA.
Pesme Ilićeve su, po mišljenju Nedića, SLIKE. To nisu prosti opisi, već slike druge vrste. Slike
iz prirode ili iz života koje bude u nama različita raspoloženja, koje mi iznosimo iz nas i unosimo
u njih same. Takvih opisa je puno u pesmama Ilićevim, najčešće su to slike jeseni, zime, jutra,
predela...On navodi pesme: „ Zimsko jutro!, „ U poznu jesen“, „Jesen“, „Ciganče“, „Anđeo
mira“, „Anđeo tuge“,... Ilić je umeo i u sasvim običnim stvarima izmamiti ESTETIČNI
EFEKAT.
Pesme sa istorijskim slikama kao npr. Pesma „Pred Trojom“ pokazuju jačinu slike koja je trebala
biti samo DOPUNA, ali je postaje glavni deo i ostaje u duši čitaoca urezana.
Slično je i sa pesmom „Petrarki“ gde je glavno trebalo biti misao da sve prolazi i nestaje, pa i
ljubav; ali to ne posztaje glavno, pesnik kao da izneverava sam sebe, glavno postaje i ostaje u
sećanju - SLIKA tišine u letnjoj noći kroz koju se čuje pesma iz daleka sa žuborenjem talasa i
lišća. Ista stvar je i sa pesmom „Zapušteni istočnik“ gde u glavi ostaje SLIKA, a ne osećanje
pesnika.
Dakle, šta god je Ilić hteo ispevati, na kraju je postajalo SLIKA. Njegove pesme prema Nediću
su ISPEVANE SLIKE.
II (deo)------ Nedić naglašava da prethodne slike u pesmama nisu samo prosti opisi, u njima ipak
ima SUBJEKTIVNOSTI i osećanja koje pesnik unosi. Obično je to osećanje svuda isto;
njegove pesme su pune TUGE. Ali, tuge koja se prebolela i od koje je ostao samo spomen. On
živi u uspomenama, sa tihom rezigniranom setom i seća se MINULE SREĆE.

2
Ono što je isto u delu V. Ilića jeste ELEGIČNI TON srca koje je mnogo propatilo. On tuži za
žiotom, prolaznošću svega, sudbinom. Takve su pesme „ Zvezda“, „ Omorika“, „ Istok“.
U pesmi „ Vartolomejska noć“, Nedić ističe i zapaža STRAHOTE JEDNE STRAŠNE NOĆI-
krvavi pokolj; efektna je i slika i stihovi. Elegičan ton daje nežnost pesmama Ilićevim, a pesnik
ga VARIRA, tako da nikad nije dosadno osluškivati zvuke njegove sete.
Ali, pesnik nije uvek elegičan, on ume udarati i VESELIJE ŽICE. Nedić primećuje da svi pesnici
koji su pevali tugu i setu, često su voleli pevati i LAK, BEZBRIŽAN ton—išli su iz
KRAJNOSTI U KRAJNOST. Tako je bilo i sa Bajronom, Hajneom, Vojislavom. ( zanimljivo
je kako Vojislava stavlja u isti rang sa Hajneom i Bajronom—razmislite koliko to ide u prilog
onome rodoslovu sa početka—o izuzetnosti Vojislavljeve ličnosti!!!!)
III (deo) ---- Nedić smatra da subjektivni element Ilićeve poezije zaostaje i ostaje u senci
ARTISTIČNE crte njegove poezije. Upravo ta artistična crta je uzrok razmera, motiva, čistoće i
pravilnosti forme, otmenosti u izrazu; U ovom trećem delu, Nedić odlučuje da se pozabavi
najvažnijim kod Ilića, a to je FORMA.
Za razliku od drugih pesnika kojima je bitna misao i da iskažu tu misao, ne vodeći računa o
formi i izrazu, kod Vojislava je nešto sasvim drugo. Njegova forma je PRAVILNA, ČISTA,
BESPREKORNA gotovo. On je pravi umetnik. Razmer mu je teži, ali stihovi glatki. Ne dopušta
sebi u stihu onih sloboda kao drugi naši pesnici : da samovoljno skraćuje reči itd. Sve je tačno,
pravilno i odmereno. Nedić zaključuje da Vojislav istom merom polaže na formu u pogledu
razmera i čistoće slika, toliko i na formu u pogledu IZRAZA.
Nedić zatim poklanja pažnju REČIMA u poeziji Vojislavljevoj. Pošto se za pesmu smatra da je
lepa kad je LEPO U REČI SLOŽENA, Ljubomir želi to pojasniti. Prema njegovom mišljenju,
reči nikada nisu verni predstavnici onog što obeležavaju, svaka od njih pored onog osnovnog
kazuje još nešto više...kao primer za to daje značenje jedne reči u stranim jezicima—iako u
prevodima ima u osnovi isto značenje, ona uvek u razl.jezicima kazuje različito i više. Otuda i
dolaze teškoće u prevođenju pesničkih dela. Mnogi naši pesnici su izmišljali reči kako bi izbegli
one svakodnevne ili su upotrebljavali STARINSKE REČI. To je činio i Vojislav, ali Nedić mu
NE ZAMERA STARINSKE REČI, jedino što mu zameri jeste što ČESTO I SISTEMATSKI
UPOTREBLJAVA te reči. Ne zamera mu česte reči kao „lahor“, ali mu zamera što
UPOTREBLJAVA REČI KOJE I U PROZI TREBA IZBEGAVATI. On tako upotrebljava
reči poput „barabar“ koje nisu obične, nego VULGARNE i koje treba izbegavati ( pesma

3
„Lada“). Inače je jezik Ilićev ako se oduzmi vulgarizmi i staroslovenske reči posve ČIST, LEP
i MELODIČAN. Poznaje se da je on svoje reči birao i tražio, slagao...Njegova veština je u tom
SLAGANJU REČI. Dakle, jasno je kakav značaj čine reči lepo složene i odabrane u pesmi.
Nedić i na kraju ovog dela zaključuje da je Ilić PRAVI UMETNIK U PESMI.
IV (deo)----- Za sam kraj Nedić odlučuje da se osvrne na MANE Ilićevog stvaralaštva, odnosno
poezije. Vidimo koliko je on naklonjen Iliću budući da prvo ističe njegove vrline o kojima
opširno piše i kojima posvećuje čak 3 od 4 dela koja čine kritiku potpunom; To ide u prilog
onom RODOSLOVU sa početka; on zaista ceni Ilića kao pesnika i njegov pesnički dar.
1. Ono što prvo zamera poeziji Ilićevoj jeste što joj nedostaje NEPOSREDNOSTI. Umetnik
mora sakriti kako je pesma nastala, kako je delo pravio; ono mora izgledati kao da ga je
STVORIO, a ne pravio.
Vojislav ne razume kako sakriti proces stvaranja dela, svoju tehniku. On ne zna od čitaoca
prikriti ništa. Ali, Nedić ne smatra da je to osobito Vojislavljeva mana, već mana generalno
umetničke poezije ( opet ga Nedić čak i u kritici mana pokušava zaštititi).
2. Druga zamerka jeste JEDNOLIKOST ; njegove pesme su sve jedna kao druga; kao da ih je
po obrascu pevao; isti motivi, osećaji, slike, početak i kraj. Ta jednolikost koja čini da je
dovoljno pročitati samo nekoliko pesama Ilićevih, pa znati i ostale, ogleda se spolja u
jednolikosti njegovog razmera. On ima jedan razmer kom često i gotovo uvek pristupa. On
iako je često najpodesniji za teme, postaje kao KALUP. Ta jednolikost se ogleda i u
korišćenju istovetnih epiteta i reči (drevno za prošlost, cvetno za polja i obale).
3. MIRNOĆA bi se mogla zameriti Ilićevom pevanju, zaključuje Nedić. Ali takvoj zamerci
ipak ne bi bilo mesta! Jer, Ilić uprkos mirnoći ipak ima osećanja u pesmama.
Artistički karakter poezije Ilićeve čini da ona nikad neće biti popularna kao što su
popularni drugi pesnici. Poezija njegova namenjena je prefinjenom ukusu. Njegov će krug
otuda biti malen i uzan.

-NOVIJA SRPSKA LIRIKA I NJENI KRITIČARI-

Nedić ističe na samom početku to da je naša književnost MLADA i da se zbog toga u njoj
najviše PEVALO I KRITIKOVALO. On hvali našu LIRIKU koja je veoma napredovala, za
razliku od pripovetke i drame. Mi imamo puno razloga da budemo zadovoljni našom kritikom.
Ali, koliko je lirika napredovala, toliko nam je KRITIKA ZAOSTALA. Time što kritika

4
zaostaje, kao da se htelo potvrditi da pesništvo može napredovati i bez nje. Naša kritika je tada,
kad Nedić piše ovo, bila tek u povoju. On smatra da je u kritici dosta bilo ugadjanja i hvaljenja i
da je red da se BUDE OTVOREN I ISKREN, takvu reč ISKRENU on će u ovoj kritici povesti
o našim pesnicima i našoj kritici.
Neće pisati redom o svim našim kritičarima, niti ulaziti u istoriju kritika. Ograničiće se na to da
pokaže KAKO SU SE PISALE KOD NAS KRITIKE i kojim PRAVCEM JE IŠLA NAŠA
KRITIKA. Iako je kod nas bilo mnogo kritičara i svaki od njih je pisao na SVOJ način, ipak se
sve to može svesti na NEKOLIKO OSNOVNIH TIPOVA.
On počinje sa onom vrstom kritike čiji predstavnik je Stevan V. Popović, sa njegovim studijama
o Našoj novijoj Lirici. Iz njegove studije o Jakšiću vidi se kako on piše svoje kritike. On uzima
Jakšićevu pesmu u kojoj pesnik zbirku svojih pesama naziva knjigom svog burnog života što ju
je sa bolnom dušom pisao, tu pesmu uzima kao polazište za izučavanje unutrašnjeg života
pesničke duše. To je kod Stevana dobro, jer kritičar treba da vodi računa o tome da ZAPAŽA
ŠTA PESNIK SAM KAŽE O SVOJIM PESMAMA. Ali to navodi Popovića na krivi put, jer
on pokušava u svim pesmama Jakšićevim da nađe sve ono što se u toj jednoj pesmi gore
pomenutoj pominje, i da to dovede u red. On smatra da Jakšića sećanje na majku uzbuđuje i čini
da se on prvi put kao pesnik iskaže. On smatra da ga je posle ljubav prema ženi u izvesnom
smislu uspela podignuti sa nekog dna i da je ona nadomestila ljubav prema majci; ali, i taj put je
bio trnovit i ljubav nesrećna, zato je Jakšić klonuo opet i Popović zaključuje da ga u životu samo
drži ponos i osećanje lične vrednosti. Nedić ovu kritiku S.Popovića oštro kritikuje i ne odobrava,
jer Popović pokušava od pojedinih stihova i pesama sastaviti istoriju pesnika i da to posluži
čitaocu da pesnika pozna i oceni. To, prema Nediću, nije dobar put da se pozna i oceni pesnik.
Takva kritika nije kritika. On je naziva KRITIKA PO METODI KONJIČKIH SKOKOVA
(jer se ređaju pojedini slogovi (tj.pesme) kako bi se sastavila kakva reč, tj. Celina).
Ovakvih sledbenika u kritici je imao Stevan Popović, jer je tako bilo najlakše pisati. Čak se
ovom metodom katkad služi i Sv.Vulović. Ipak iako ima katkad elemenata ove metode,
VULOVIĆ JE IPAK PRIRODNI KRITIČAR-------- ali nam sam Vulović ne daje dovoljno
informacija kakva je to PRIRODNA KRITIKA???? Izgleda da je to neka vrsta SUBJEKTIVNE
KRITIKE, koja se upravlja po OSEĆANJU. Nedić smatra da ova subjektivna ocena ne može i
ne treba biti toliko subjektivna da spreči opšte norme. Nije ni svako osećanje podjednako
sigurno, ni svačiji sud. Ta vrsta subjektivne kritike, gde kritičari pišu dakle po osećanjima koja

5
delo probudi u njima, česta je kod nas i ima puno sledbenika. Baš zbog toga što smo svi po
prirodi protivni pravilima i normama. Vulović je od Berne-a primio ovu kritiku, ali i sitno i
teskogrudno cenjenje pisaca po njihovoj privatnoj ličnosti. Ovaj način kritike da se pisci
cene po privatnom životu i karakteru, političkom radu, jako je odomaćen u nas. Naša kritika i
bila je najčešće POLITIČKA KRITIKA. Ona je bila odjek svakojakih političkih ideja i pravaca i
uticala tako na književnost. Tako je kod nas svaki politički pokret imao svoje pisce i pesnike.
Neki su i menjali svoj pravac pevanja ako su menjali političke pokrete. Najveći uticaj politička
kritika je imala kad je bilo u pitanju OSEĆANJE SRPSKOG RODOLJUBLJA. Takva kritika
se, smatra Nedić, može ipak oprostiti srpskom narodu koji još nije sasvim svoj. Ta kritika je bila
sitna, tendenciozna, političarska.
Prirodna kritika utrla je put novoj kritici kod nas, onoj koju je prvu objavio SVETOZAR
MARKOVIĆ . Iako je ta „REALNA“ kritika sa druge strane, ona ipak duguje prirodnoj. Ono
što im je obema zajedničko, jeste da su objavile RAT ESTETICI i pravilima. U REALNOJ
KRITICI: ističe se SADRŽINA dela, od književnosti se traži da se stavi u služvu opštoj koristi,
to govori i sam Svetozar Marković: „Kritičari realiste ne pitaju nikada, da li je kakvo delo
napisano po svima večitim. nepromenljivim zakonima olepome, ili da li je ideji data estetička
forma, koja jojpo ‘receggtu1, pripada. Mesto svega toga realiste prosto uzi-mlju sadržinu
predmeta i nju analizuju... Od književnosti se zahteva da donosi samo ono što je zaista korisno
društvu:da pretresa i podiže suvremena pitanja1, da predstavljaistinski život narodni sa gledišta
suvremene nauke, jednomreči, da je po mislima i osećajima suvremena.“ NEDIĆ MISLI DA JE
FORMA BITNIJA OD SADRŽINE, zato se ne slaže sa kritičarima realne kritike. Smatra da je
realna kritika utilitarna jer sve ceni po korisnosti. On ipak ne poriče da je kritika
S.Markovića donela i neke koristi u našoj knj. Donela je to da prestanu dosadne deklamacije i
tužna prenemaganja naših pesnika, već da počne zdraviji ton. Ali je bila suviše jednostrana.
Kratko je trajala.
Nedić završava ovu studiju ističući da su ovo u kratkom i letimičnom pregledu pravci kojima je
išla knj.kritika kod nas i uticala na naše pesništvo; ali je ona jačala i napredovala i to zahvaljujući
srpskim pesnicima. Oni su zaslužni za zdraviji pravac u našoj književnosti.
-O KNJIŽEVNOJ KRITICI-
Pored naslova stoji „Bogdanu Popoviću“; dakle, ovu studiju Nedić posvećuje Popoviću.

6
Nedić smatra da je u novijoj srpsko književnosti značajno mesto i najvidnije zauzela kritika.
Pesništvo, drama i pripovetka nisu više ono što su bili nekad. Smatra da je stalo vreme stvaranja
u književnosti i da je nastalo VREME KRITIKE. Čak su i pisci počeli pisati kritike. Čak se i
lirski pisci počinju baviti pisanjem kritike. Nedić želi reći nešto više o samoj kritici, šta je ona
i koji joj je pravi cilj i zadatak; to što želi povesti o kritici jeste njegova misao o njoj, njegova
ISPOVEST kao kritičara.
Šta je pravi zadatak književne kritike?
Prvo, postoje 3 vrste knj.kritike – jedna koja redovno prati pojave u knj; druga koja raspravlja
opšta pitanja knj; i treća koja proučava knj.dela.
Na prvoj se Nedić ne želi dugo zadržavati. Ta kritika koja prati pojave, ona obaveštava čitaoce o
trenutnim pojavama u knj, o novim knjigama; upućuje čitaoce na jedne i odvraća ih da ne troše
novac na druge koje su bez vrednosti. Misli se da ta kritika nije namenjena samo publici već i
piscima-upućuje ih na prave savete i značaj kritike. Ali, Nedić smatra da kritika teško može
pomoći savetima PISCU, više ga može pomesti. Kritika nije još nikog napravila piscem.
Važnija od ove prve, dnevne kritike je ona koja pretresa VELIKA, OPŠTA PITANJA U KNJ.
Ona može mnogo doprineti pravilnom razvoju i napretku književnosti. Ali ipak, ne može kritika
voditi književnost, to čine pisci. Njena prava uloga jeste da upoznaje nove ideje u
književnosti, daje im jasan izraz , formuliše ih i širi.
Na kraju, kritika koja se bavi proučavanjem književnih dela i na kojoj se Nedić želi zadržati;
U čemu je ona, kako se radi, koji joj je pravi predmet i kakve su joj metode—sve to Nedić želi
obraditi. Njen predmet su književna dela, njihov pretres i ocena. Ali sve to treba jasnije i
preciznije odrediti, jer se književnim delima bavi i istorija književnosti.
Nedić prvo ističe RAZLIKU između ISTORIJE KNJIŽEVNOSTI i KNJIŽEVNE
KRITIKE. One se razliku u načinu proučavanja dela. Istorija književnosti književne proizvode
smatra pojavama, traži njihovu vezu sa drugim, srodnim pojavama; književna kritika ih smatra
kao dela i ocenjuje ih. Istorija izlaže hod kojim je kultura išla i zakone, za nju je književnost
jedan pravac u kom se razvijala, a knj.dela samo spomenici. Kritika je GRANA
KNJIŽEVNOSTI. Dela su grane za sebe, po kritici, ono je van svega i svih uticaja.
Ali i ISTORIJA se mora zadržati na samim delima; mora ih oceniti zbog stvaranja veze sa
drugim delima. Ali isto tako se KRITIKA ne može odreći pomoći istorije. Mnogo šta u

7
knj.delima se mora dovesti u vezi sa vremenom kad su nastala, da bi se razumela. Dakle,
ISTORIJA I KRITIKA SE DOPUNJUJU.
Nedić smatra da iako se potpomažu, one postoje i SVAKA ZA SEBE. Predmet istorije su
knj.proizvodi kao POJAVE; predmet kritike je GOTOVO KNJ. Delo, samo za sebe, nezavisno
od drugog. Istorijski i kritički pristup delu ne treba mešati prilikom jednog tumačenja, već se
odlučiti za jedno. Kritičar ne treba bez potrebe da se služi istorijom.
Nedić kaže da on tako gleda na proučavanje knj.dela i da se toga držao. To su mu ocenjivači
njegovih kritika ZAMERALI—što se proučavajući neke novije pisce nije osvrtao na vreme
njihovog života i nastanka dela, prilike u kojima su stvarali. Dakle, on želi i razdvaja predmete
kritike i istorije. Sada želi izložiti ZADATAK kritike.
Kritika je po njemu GRANA KNJIŽEVNOSTI. Iako se često misli o kritici da je van
književnosti. To važi o staroj školskoj kritici koja se ne trudi da uđe u knj.dela već ih ocenjuje po
tome koliko odgovaraju idealima i pravilima. Takva kritika nije književnost. Ona je presuda.
Ali nasuprot njoj je kritika koja knj.dela ne meri po apstraktnim normama i pravilima, već po
samoj knjizi; trudi se da shvati delo i uđe u njega. Takva kritika je umetnost.
Kritičar je po njemu slikar, a kritika umetnost. Postoje kritičari koji umetnost shvataju kao lepo
pisanje i zbog toga lepo pišu o knj. Delima. Takvi kritičari iznose sebe same, a ne pisca i delo.
To je pogrešno; kritičar treba da iznese PISCA i DELO. Lep stil u kritici nije neophodan. On ne
mora biti sjajan i lep, već iskren i jasan. Često kritičari umesto misli o piscu i delu, iznose neke
svoje misli, kitnjaste izraze bez dubljeg smisla. Takav način pisanja kritika je u nas u poslednje
vreme vrlo čest.
Kritika će knjigu najbolje razumeti ako razume onog ko je knjigu pisao. Nedić ističe da je i on
sam NEKAD MNOGO POLAGAO NA BIOGRAFSKI MOMENAT. Ali sada misli da ta
metoda nije prava metoda po kojoj treba proučavati pisce. Ličnost pisca može doprineti
unekoliko razumevanju dela, ali ga ne može objasniti. Ona je nepouzdana često i nategnuta.
Ima dela u kojima se ne vidi pisac i koja ne mogu biti proučavana biografskim metodom
(Homerovi epovi, Serbijanka, Šekspirova dela).Ima i pisaca o čijim životima se malo zna. Sve i
da imamo podatke, mi ne možemo biti sigurni da su oni pouzdani i tačni. Pisac i čovek nisu
svakada ista ličnost. Kao primer uzima V.Ilića i njegovu elegičnu poeziju ističući da nije takav
elegik bio u životu. Pisca iznosi biografija, a ličnost iz dela kritika.

8
Dakle, zadatak kritike je jasan. Kritičar treba da prouči knjigu i iznese ono što je iz nje
pročitao. On ne traži čoveka iza knjige, već onoga U KNJIZI. On i pisac mogu biti ista ličnost,
ali i ne moraju. To je predmet kritike i njena metoda. Kritika treba da se drži samo knjige i nju
da proučava. Kritika je urođeni dar i za nju ne postoje pravila. Jedino postoje izvesni opšti
zahtevi.
U kritici mora biti JEDINSTVA i ona mora biti ISKRENA.
JEDINSTVO—kritika dakle treba da iznese delo i da što verniju sliku o njemu. Mora biti
celovita. Kritika koja daje delove je loša, ona razlaže.
ISKRENOST—kritičar treba da iznosi samo ono što je istinito; ne ogrešva se o nju.
Kritičar je pisac, jer je kritika grana književnosti. On kao pisac ne treba da piše samo da bi
napisao, već jer ima potrebu da o piscu nešto kaže. Kritika mora biti iskrena i prema onima
kojima je namenjena. Kritičar se može prevariti u svojoj oceni, ali NE SME DATI LAŽĆNU
OCENU.
Srpskoj kritici najviše zamera jer je NEISKRENA. I da se povodi raznim obzirima, lični,
političkim,...Sam je svedok toga da su njegovu kritiku o srpskim liričarima jedni kudili upravo iz
politike, drugi hvalili...
Za sam kraj Nedić ističe da će nastaviti ići svojim putem, iskrenim i slobodnim. U ovoj studiji
nije imao nameru da bude potpun, nego samo da iznese nešto od čega je mislio da može biti
koristi.

LITERATURA: Zoran Gavrilović „LJUBOMIR NEDIĆ: ZASNIVANJE UNUTRAŠNJEG

PRISTUPA“
Dakle, sad ću se osvrnuti na literaturu, odnosno ovu jedinu studiju koja je u programu;
Gore prethodno ste imali prepričane tekstove sa ponekim komentarima od strane mene.
Gavrilović smatra da je Nedić jedan od naših najzanimljivijih kritičara; ta zanimljivost
proističe iz njegovog dela, njegovog odnosa prema književnosti koji je važan za razumevanje
početaka srpske moderne kritike.
On je najintelektualniji tip kritičara srpskog. Taj intelekt davao je posebnu draž i ubedljivost
njegovim sudovima., čak i kad je grešio.

9
*Gavrilović nije dakle podelio studiju po ovim poglavljima, već sam ja slobodnom procenom to
učinila kako bismo imali neki pregled.
BIOGRAFIJA
Rođen je 1858. Godine u Beogradu; po struci je filozof, logičar. Po završetku srednje škole
otišao je u Nemačku i tamo kod čuvenog profesora Vunta završio FILOZOFSKE NAUKE.
Posebni interes je imao prema apstraktnim logičkim zakonitostima, pa mu je i doktorska teza
nosila naziv nerazumljiv za laike: „ O kvantifikaciji predikata u novoj engleskoj logici“. Zbog
nje je proveo godinu dana u Engleskoj, koja je na njega ostavila snažan utisak. Mnogo kasnije on
će i svoj tradicionalizam braniti principima engleske konzervativne stranke. Po povratku u
zemlju, mladog doktora logike očekivala je Velika škola. 1884. Godine postavljen je za suplenta,
a dve godine kasnije za PROFESORA FILOZOFIJE, zamenivši na katedri Kujundzića-
Aberdara. Tako su mu svi putevi bili otvoreni. U 28.godini Nedić je postigao ono za šta je inače
potrebno bar dve decenije stvarnog i intenzivnog naučnog rada. ( Nedić kao genije!)
Iako su mu svi putevi bili otvoreni, nešto ga je sprečavalo na polju filozofije—SKUČENI
USLOVI SREDINE I LJUBAV PREMA KNJIŽEVNOSTI. On nije zadužio mnog osvoju
zemlju radovima iz svoje struke (samo 3 rada). Bolest ga je sve više sputavala u društvenom
životu. Ipak, pojavile su se 1893. Godine njegove neočekivane studije „Iz novije srpske lirike“ ,
koje su pokazale malobrojnom kulturnom Beogradu da je U LOGIČARU TINJAO
KRITIČAR.
-O NEDIĆEVIM KRITIKAMA-
Njegove kritike su bile prve koje imaju određen metod i taj metod razvijaju u analizu. Bile su
izraz jednog estetičkog stava.On je raskinuo sa Vulovićevim impresionizmom zasnovanim na
talentu i osećajnosti; on ne podržava isključivo subjektivnu ocenu, već smatra da se trebaju
utvrditi i izvesne opšte norme. Ukus ima svoja pravila.
Nedić je bio prvi koji je sa opštih stanovišta, metodoloških principa, pristupio književnoj
materiji. Taj njegov metod pripadao je unutrašnjim kritičkim pristupima. Nedićeve knjige
kritičke bile su veliko iznenađenje; trebalo je imati smelosti i inteletkualnog uverenja te napasti
Zmaja, uzdići Jovu Ilića, odbaciti vrednost poezije L.Kostića..dobro je što su se te njegove
kritike doticale živih ljudi, o kojima su i publika i kritika imale utvrđeno mišljenje. Napasti
Zmaja slobodarskog pesnika značilo je veliku slabost i granicu Nedićeve kritike—napasti ga sa

10
stanovišta okorelog konzervativca. Ta kritika bila je dosta osporavana i shvatana kao napad koji
ugrožava slobodu mišljenja.
Nedićev politički konzervativizam bio je štetan. Zato nije ni sigurno da li su njegove ocene
Zmaja bile izricane sa estetičkim namerama ili isključivo iz političkih razloga, ako se uzme u
obzir da je Nedić veoma često iz spoljašnjih, vankritičkih razloga, prestajao da bude objektivan i
nosilac estetičkog modela, već je postajao partizan i žučni protivnik ne samo S.Markovića, nego
i svih onih radikalski nastrojenih pisaca.
Nedić nije mogao da vidi književnost u spoju sa istorijom. Otuda on nije mogao da otkrije
vrednost poetskog stvaralaštva koje je izviralo iz istorijskog vremena. Njegova kritika Zmajeve
poezije kad je zanemarivala regresivne, ideološke, konzervativne ideje upuštajući se u estetičku
analizu, bila je tačnija od Skerlićeve. Nedić je pesmu ocenjivao i pri tom ocenjivanju jedan od
osnovnih kriterijuma bio je STEPEN EMOTIVNOSTI. Za Nedića, sa polazišta
UNUTRAŠNJEG pristupa, kritičar valja da ispita odnose između autentičnosti, izvornosti
emocije i onoga što ta emocija naknadno u svom obliku i pesničkom izrazi sadrži. Smatrao je da
Zmaju nedostaje pesničkog talenta, da je on više stihotvorac no pesnik. Priznavao je jedino
Zmajevu dečiju poeziju, jer Zmaj svoju slavu po Nediću (naročito slavu za satiru) duguje
socijalističkom pokretu i novim ljudima, a ne stvarnoj vrednosti njegovih pesama. ( ova kritika o
Zmaju nama nije u programu, ali ja sam izdvojila Gavrilovićeva zapažanja i o njoj, čisto da imate
uvid u Nedićev kritičarski opus malo širi od onog što nam jeste u programu <3 ).
-KRITIKA O VOJISLAVU ILIĆU-
Gavrilović ističe da je ovo najuspelija studija Nedićeva. U njoj je došlo do izraza Nedićevo fino
osećanje mere. Ona je POČETAK MODERNE KRITIKE.Nedić je imao svoj tačan metod, a to
je metod unutrašnji, traganje za unutrašnjim kvalitetima pesničkog dela.
On je zapazio i istakao Ilićevu formu, stihove, osećajnost za lepo, jezičku organizaciju,...
Ovo je kritika u kojoj se počeo razvijati unutrašnji pristup i jedina POTVRDNA NEDIĆEVA
KRITIKA.
******************************************************************************
Nedić je inače bio jako oštar i negativan u svojim kritikama; napadom na Lazu Kostića,
tadašnjeg genija Nedić je u celini zaista preterao. Nedićev prezriv stav prema S.Markoviću
izvirao je iz političkih regresivnih motiva. On je napadao ideje Markovića prenete kako kaže iz

11
Rusije; bio je protivnik napretka, konzervativac. Zalažući se za estetiku, Nedić je unapredio našu
kritičarsku misao pa se može smatrati osnivačem naše moderne kritike.
Nediću se prebacivao dogmatizam ne na estetičkom planu vec jer su njegovi politički stavovi
pogrešni sa kritičko-estetičke tačke gledišta.
Nedićeva kritika spada u onu vrstu koja je sva protkana kritičkim sudovima i dokazima. Sa
metodološke tačke gledišta, one su besprekorne. On je dosledno sprovodio teorijske stavove u
praktične analize. Velika je šteta što nikada nije završio svoj ogled „ Pokušaj o literarnom ukusu“
u kome je hteo da reši pitanje trajanja, opštosti i relativnosti odnosa između estetičkog suda i
umetničkog dela. Nedovršena, ova studija je kod nas otvorila značajno pitanje zasnivanja
kritičarskih metoda koji će kao polazište uzeti razliku između dela i stvarnosti.
Nedićev racionalizam bio je moderni spoj psihološke i formalističke estetike i kritike , u kome je
i estetički relativizam zauzimao veoma istaknuto mesto. Time je on tvorac prvog pravog
unutrašnjeg pristupa koji insistira na širim analizama estetskih vrednosti negoli na analizama
veza i odnosa koje knj.delo gradi sa epohom. On nije tražio da knj.delo verno slika život i
stvarnost, već se zalagao za jednu estetičku istinu, nezavinu od stvarnosti. On je bio uveren da
je dakle istinitost umetničkog dela različita od istinitosti logičkog suda. Insistirao je na
dominantnosti umetničke strukture. Takvo jedno insistiranje ga stavlja u okvire unutrašnjeg
pristupa.
On pravi razliku između stvarnosti i umetnosti i napušta teoriju podražavanja ili odraza. On je
smatrao da se formulisanjem umetnosti, formuliše i i kritički metod.
Jednostavno i uprošćeno shvatanje sadržine dela kao estetske osnove za Nedića je bilo
besmisleno. Za njega je presudnija FORMA. On nije odbacivao sadržinu, ali je nije ni prihvatao
samostalno, bez forme.
Misleći da je kritika deo umetnosti, on je sve vreme oscilovao između analize i kreacije.
Odbacivao je biografski metod;
Istorijski metod nije do kraja odbacivao, ali ga je priznavao samo na planu spoljašnjih ispitivanja
istorije književnosti;

******************************************************************************

12
Sremac je jednom rekao „Ako bi mi Nedić rekao da ostavim pero, ja bih to učinio“—to svedoči o
uticaju ovog bolesnog, umornog čoveka koji se od logike vinuo u svet poezije da bi možda u
njemu otkrio i našao lepotu koja je tako rano počela da mu se zamračuje.

13