See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

net/publication/340437786

Globalna Afrika: Posledice globalizacijskih i modernizacijskih procesa južno

od Sahare

Book · October 2013

CITATIONS READS

0 11

1 author:

Zoran Ćirjaković

18 PUBLICATIONS   1 CITATION   

SEE PROFILE

Some of the authors of this publication are also working on these related projects:

Podsaharska Afrika View project

Društveni mediji u politici View project

All content following this page was uploaded by Zoran Ćirjaković on 14 April 2020.

The user has requested enhancement of the downloaded file.

Zoran Ćirjaković
Globalna Afrika
 Biblioteka Zoran Ćirjaković
Kapital
Urednik

Globalna Afrika
Gojko Božović

Likovni urednik
Dušan Šević

Posledice globalizacijskih
i modernizacijskih procesa
južno od Sahare

Arhipelag
Beograd, 2013.
© „Arhipelag“, 2013.

Veliku zahvalnost dugujem profesorki Radmili

Nakaradi i Vuku Šećeroviću. Vreme i dobra volja koju su
uložili učinili su da tekst bude mnogo bolji.

You already know enough. So do I. It is not knowledge

we lack. What is missing is the courage to understand what
we know and to draw conclusions.
EXTERMINATE ALL THE BRUTES
Sven Lindqvist
Na koricama:
Zoran Ćirjaković, Oči,
fotografija, 2010.
 Uvod: Bauk globalizacije

Kada kažemo globalizacija ili modernost, obično ne po­­

mi­slimo na Afriku. Nekadašnja „bela mrlja“ na nevešto na­­cr­
tanim kartama kolonijalnih ambicija i istraživačkih snova
po­­stala je „crna rupa“ (post)modernog doba. Podsaharske
Af­­rike – koju su nekada nazivali žarka, tropska i crna – naj­
češće nema u predstavama savremenog sveta. Sem kao bauk
i izuzetak, Afrika se tu retko pominje. Ali globalizacija je nije
zaobišla. Naprotiv, neke od najvećih podsaharskih nedaća ni­­
su posledica (samo)isključivanja ili manjka globalizacije, već
često snažnog, mada obično perverznog i nepravednog uk­­
ljučivanja ovog regiona u ključne globalizacijske procese.
Podsaharska Afrika je mnogo globalizovanija nego što
sugerišu referentni radovi o globalizaciji i pratećim fenome­
nima. To nije lako videti jer su brojne optimističke i navodno
inkluzivne slike sveta često pravljene pošto je „crna Afrika“
izbačena iz kadra. Samosvojna i bogata iskustva stanovnika
siromašnih podsaharskih država nisu dobila odgovarajuće
me­­­sto u raspravama o globalizaciji. To ograničava domete
brojnih analiza i zavodljivih teorija koje se često uzimaju kao
univerzalno primenjive ili relevantne.
U ovoj knjizi pokušaću da spojim uvide onih istraživača
globalizacije i modernosti koji nisu ignorisali ili zanemarivali
Afriku s neretko zbunjujućim i frustrirajućim ličnim iskustvi­
ma u podsaharskim državama. Tokom prethodnih petnae­stak
godina u njima sam se susretao s drugačijim modernostima i
nepoželjnim i neretko zastrašujućim stranama globalizacije.
Ipak, cilj ove knjige nije samo da dočara i analizira neoče­ki­
vane posledice nekih od ključnih globalizacijskih i moder­ni­
zacijskih procesa u regionu s preko 850 miliona stanovnika
čiji se broj svake godine uveća za 2,2 odsto. Smatram da nam
bavljenje „nevidljivim“ i netransparentnim uticajima globali­
za­­cijskih procesa u Podsaharskoj Africi omogućava da, izme­
đu ostalog, steknemo adekvatniju sliku o mogućim dometima

i posledicama različitih globalizacijskih procesa u drugim de­­
lovima sveta.
Koristiću radove i teorije onih autora koji su pokušali da
prevaziđu evrocentrične pristrasnosti i ograničenja koja obič­
no prate istraživanja globalizacije i modernizacijskih procesa.
Na primer, Dipeš Čakrabarti, jedan od vodećih autora koji su,
inspirisani radovima Antonija Gramšija, delovali u okviru juž­
noazijske Grupe za subalterne studije, isticao je potrebu de­­
pro­vincijalizacije shvatanja modernosti – i uporedne „pro­vin­
cijalizacije Evrope“ i evropskih iskustava i istorija. Fokusiran
prvenstveno na Indiju, on se zalagao za razdvajanje ideje mo­­
dernosti od partikularnih zapadnih odrednica. Čakrabarti
kaže da mu je cilj bio da provincijalizuje onu, zamišljenu („hi­­
per­realnu“) Evropu „koju su moderni imperijalizam i nacio­
nalizam [Trećeg sveta], svojim kolaborativnim poduhvatom
i nasiljem, učinili univerzalnom“. To, s druge strane, ne znači
odbacivanje evropskih vrednosti i nasleđa, već zahteva nji­
hovo stalno preispitivanje.
Svaki pokušaj decentriranja ili partikularizacije evrop­
skog iskustva predstavlja ozbiljan izazov. Stanje na nezapad­
nim prostorima uglavnom je tumačeno evrocentričnim teo­
rijama koje su „isticale sopstveni kapacitet da konstruišu
univerzalne gramatike“ iako su „u stvarnosti bile zaglibljene
u uslovljeno i partikularno“. One često nisu bile dobar sa­­
veznik u pokušajima da bolje razumemo prirodu pojava i pro­
ce­sa koje se mogu uočiti na različitim periferijama i polu­pe­ri­
ferijama, u brojnim nezapadnim i ne samo zapadnim
društvima. Zato će u ovoj knjizi naglasak uglavnom biti na
afrocentričnim perspektivama.
Podsaharska Afrika je fascinantan i neobičan region u
kome se, kao i na Balkanu, globalno i moderno kriju i u mno­
gim savremenim hibridnim fenomenima koji često, i obično
 Dipesh Chakrabarty, Provincializing Europe: Postcolonial Thought and
Historical Difference, Princeton University Press, Princeton, 2000, p. 42.
 Achille Mbembe, On the Postcolony, University of California Press, Berke­
ley, 2001, pp. 9-10.
 
sasvim pogrešno, bivaju interpretirani kao anahroni, primi­
tivni ili antimoderni. Navodeći različite skrivene i slabo vid­
ljive uticaje globalizacijskih procesa u Podsaharskoj Africi,
pokušaću da indirektno ukažem i na potrebu preispitivanja
nekih aspekata i shvatanja balkanskih modernosti. Smatram
da i u Srbiji posledice globalizacijskih procesa i veze s global­
nim i modernim treba tražiti i tamo gde mnogi autoriteti tvr­
de da ih sigurno nema. Ipak, neću pokušavati da vršim direk­
tna poređenja i povezujem različite posledice globalizacijskih
procesa u Podsaharskoj Africi sa uticajima ovih procesa u Sr­­
biji i drugim državama Jugoistočne Evrope. Neka podsaharska
iskustva su toliko nepogodna, neočekivana i neobična da bi
takva analiza, čak i ako bi bila krajnje površna i veoma selek­
tivna, značajno prevazišla okvire jedne ovakve knjige.
Postoje, ipak, i brojne sličnosti. Na primer, i Podsaharska
Afrika i Balkan nalaze se van zapadnog „jezgra“ i suočavaju
se s nametanjem po mnogo čemu sličnih reformskih i tranzi­
cionih obrazaca razvijenih na osnovu tuđih iskustava. Balkan
je, kao i Podsaharska Afrika, jedan od bauka koji „kruže kul­
turom Zapada“. Takođe, Balkan i balkanizacija nisu ništa
ma­­­nja strašila u Podsaharskoj Africi nego što je Afrika u bal­
kanskim državama. Štaviše, fobija od balkanizacije, kao i
ukazivanje na sličnosti između dva regiona, prisutna je u af­­
ričkoj političkoj misli još od dvadesetih godina prošlog veka.
Balkanizacija je južno od Sahare uglavnom pominjana kao
ključni instrument evropskog imperijalizma koji je otvorio
put neokolonijalnoj dominaciji. Na primer, Seku Ture je tvr­
 Marija Todorova, Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd, 1999,
str. 15.
 U predvečerje dekolonizacije, Patris Lumumba je u nekoliko ključnih
govora izbegavanje „balkanizacije nacionalnih teritorija“ istakao kao jedan
od najvažnijih zadataka za nove afričke lidere. Patrice Lumumba, „Speech
at Accra“ (December 11, 1958), Black Past, Internet, 04/09/09, http://
www.blackpast.org/?q=1958-patrice-lumumba-speech-accra.
 Benyamin Neuberger, „The African Concept of Balkanisation“, The Jour-
nal of Modern African Studies, Vol. 14, No. 3, Sep. 1976, p. 523.
 Ipak, postoje afrički autori i političari koji uzroke brojnih problema vide u
nedovršenoj balkanizaciji i smatraju da je „Evropa našla mir kroz balkani­
dio da je balkanizacija deo „makijavelističkog plana“ koji je
omogućio Evropljanima da „ostanu gospodari kontinenta“,
a Ašile Mbembe, jedan od vodećih afričkih javnih intelek­
tualaca, smatra da je kolonijalna „balkanizacija kontinenta
cepkanjem na lavirint mikrodržava koje nisu ekonomski odr­
žive“ dovela do toga da one „budu više povezane sa Evropom
nego sa svojim okruženjem“.
Iako je moguće povući brojne paralele između dva sti­
gmatizovana regiona, njihova relevantnost je relativno ogra­
ničena. Nije mi cilj da, pišući o Kinšasi ili Somalilendu, ponu­
dim izgovor „može i gore“ za neuspehe i nezadovoljavajuće
stanje u Srbiji, već da analizirajući jedan fascinantan deo sve­
ta pokušam da navedem na razmišljanje o lepezi globalnih
faktora i uticaja koje nije uvek lako prepoznati. Pored toga,
pogled na daleki jug je koristan jer omogućava da stanje post­
jugoslovenskih država bude posmatrano u široj, istinski glo­
balnoj i sveobuhvatnoj perspektivi. To može pomoći da se o
Srbiji, njenim problemima, mestu u svetu i razvoju razmišlja
na način koji nas ne bi navodio da sve posmatramo i tumačimo
u senci zapadnih standarda, iskustava i istorija.
To nije uvek lako. Bavljenje Podsaharskom Afrikom na­­
meće neka frustrirajuća ograničenja koja se ne mogu igno­
risati. Jedna su logistička, dok su druga vezana za jedinstveno
velike izazove i opasnosti kojima su bili izloženi istraživači na
terenu. Neki od ograničavajućih činilaca su bez presedana u
drugim delovima sveta, gde su ili sasvim nepostojeći ili su
ne­­­uporedivo manja prepreka, i u nastavku ću im posvetiti
od­­govarajuću pažnju.
Najveću barijeru razumevanju procesa i pojava južno od
Sahare ipak predstavlja začarani krug zanemarivanja i igno­
risanja. Naime, brojne naučne teorije i modeli formulisani su
zaciju“ velikih imperija i da su beskrajni ratovi trajali sve „dok i Balkan nije
balkanizovan“. Ibid., pp. 526-527.
 Ibid.
 Achille Mbembe, „At the edge of the world: boundaries, territoriality and
sovereignty in Africa“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalisation, Duke Uni­
versity Press, Durham, 2001, p. 25.
10
uz zanemarivanje „nepogodnih“ podsaharskih realnosti, koje
su često remetile njihov sklad i smanjivale moć objašnjavanja.
To je kasnije dovodilo do ignorisanja „neobjašnjivih“ savreme­
nih iskustava ili „nevidljivosti“ brojnih pojava. Literatura dru­
štvenih i političkih nauka, budući da prevashodno počiva na
zapadnim iskustvima, često predstavlja prepreku razumevanju
mnogih savremenih podsaharskih političkih i društvenih feno­
mena. Štaviše, mnogi autori koji su se bavili subalternim stu­
dijama i postkolonijalnim neredom tvrde da teorijski uvidi koji
su zasnovani na zapadnim iskustvima podređuju i zamračuju
nezapadne (i ne samo zapadne) istorije i modernosti.
Potčinjavanje je najizraženije u slučaju podsaharskog
pot­kontinenta. Ali baš u mogućnosti da mehanizmi margi­na­
lizacije i podređivanja budu prepoznati u njihovoj najdes­
truktivnijoj i često najmanje transparentnoj formi leži jedan
od razloga zašto su podsaharska iskustva značajna za razu­
mevanje uticaja globalizacijskih procesa u drugim, manje ne­­
pogodnim regionima kao što je Balkan.10 Nažalost, problem
predstavlja i činjenica da veliki deo onog što globalizacijski
procesi „proizvode“ u Podsaharskoj Africi posmatračima sa
strane deluje ne samo nevažno već i u neskladu sa okvirima
naučnih disciplina koje su izgrađene na temeljima zapadnih
epistemologija. Teorijski alat kojim raspolažemo ograničava
pokušaje da bude prepoznata i prihvaćena relevantnost mno­
gih pojava i procesa u ovom regionu. Profesor Džefri Herbst
kaže da realnost u Podsaharskoj Africi obično stvara proble­
me teoriji.11
Neka od pitanja koja ću dotaći, kao što su veštičarenje i
okultna ekonomija, mogu na prvi pogled delovati kao teme
koje sigurno ne spadaju u knjigu koja se bavi uticajima globa­
lizacijskih procesa. Ali pogrešno razumevanje ovih fenomena
i ignorisanje njihove globalnosti moglo bi, između ostalog, da
 Videti:
Dipesh Chakrabarty, Provincializing Europe, op. cit., pp. 28-42.
10
Relevantnost i moć objašnjavanja naučnih uvida obično se smanjuje sa
udaljavanjem od zapadnih okvira u kojima su oblikovani.
11
Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, Princeton University Press,
Princeton, 2000, p. 81.
11
nas navede na pogrešne zaključke – da je Podsaharska Afrika
danas jedno ili nevažno ili nespoznatljivo mesto, praznina.
Po­­­red specifičnosti koje karakterišu afričke alternativne moder­
nosti, posebnu pažnju ću posvetiti kolonijalnom periodu. Po­­
smatraću u kojoj meri je unutrašnja struktura regiona, kao i
etnički partikularizmi koji su kasnije često opisivani kao tra­
dicionalni ili iskonski, uspostavljena ranijom, kolonijalnom
globalizacijom. Kolonijalna vladavina je region suočila s ključ­
nim aspektima savremene globalizacije mnogo pre nego što
je globalizacija postala jedna od velika tema društvenih nau­
ka. Pored toga, za razmatranje (turbo)globalizacijskih uticaja
tokom prethodne tri decenije važne su i neke od posledica ne­­
do­vršene i nepotpune dekolonizacije, kao i priroda veza bivših
kolonija sa evropskim metropolama.
Asimetrija moći i bogatstva i danas određuje odnose iz­­
među zapadnih i podsaharskih aktera. Uticaji globalizacijskih
procesa u regionu bili su u velikoj meri uslovljeni zapadnim
interesima i stereotipima koji Podsaharsku Afriku pred­stav­
ljaju „kao binarna opoziciju zapadnoj kulturi i tehnologiji“.12
Podsaharski region je ne samo bitno siromašniji već je toliko
siromašan da predstavlja „jedini deo sveta u kome se najveći
broj velikih razvojnih dostignuća urušava“.13 Ubistvena beda,
neretko praćena ekonomskim zaostajanjem, podsaharskim
akterima i državama nameće imperative kakve u drugim regi­
o­nima nalazimo izuzetno retko. Mnogi stanovnici regiona su
bili prinuđeni da razviju originalne pristupe globalnim toko­
vima i mrežama. Nažalost, različiti nelegalni ili pervertirani
oblici integracije postali su vremenom neki od glavnih odgo­
vora na marginalizaciju i getoizaciju.
Uključivanju je značajno doprinela razmena ideja na pro­
storu „Crnog Atlantika“ koji je definisan zajedničkim istorijskim
12
Manthia Diawara, „Towards a Regional Imaginary in Africa“ in: Frederic
Jameson and Masao Miyoshi (eds.), The Cultures of Globalization, Duke
University Press, Durham, 1998, p. 119.
13 Ulf Engel and Gorm Rye Olsen, „The African Exception: Conceptual Notes
on Governance in Africa in the New Millenum“ in: Ulf Engel and Gorm Rye
Olsen (eds.), The African Exception, Ashgate, Hants, 2005, p. 1.
12
iskustvom ljudi s podsaharskim korenima. Trgovina robljem
os­­­ta­vila je razdvojene crnačke zajednice na obalama Atlantika,
a savremena globalizacija je omogućila obnavljanje davno poki­
danih veza i razmenu iskustava. Karipski uticaji su imali veliki
uticaj u različitim sferama, od političkog organizovanja do po­­
pularne muzike, i obezbedili su kontratežu vesternizaciji i odr­
žavanju neokolonijalnih odnosa. S druge strane, novouspo­
stavljene veze sa SAD i Brazilom pogodovale su naglom rastu
post­­protestantskih denominacija koje nemaju mnogo toga za­­
jedničkog s tradicionalnim evropskim crkvama koje su u Pod­
saharsku Afriku stigle zajedno s kolonijalnom vlašću.
Brojne specifičnosti ne znače da podsaharska iskustva
nisu globalno relevantna. Ona nam mogu pomoći da prepo­
znamo da li su neke savremene pojave nagoveštaj dubokih,
strukturalnih promena ili je samo reč o kratkoživećim tren­
dovima. Afričke nedaće su posebno značajna kada želimo da
analiziramo adekvatnost neoliberalnih rešenja koja često bi­­
vaju predstavljena kao univerzalna ili savršena, nešto što sa­­
mo treba dosledno i pravilno primenjivati. U tom kontekstu,
pokušaću da pokažem da uzroci podsaharskih problema i tra­
gedija uglavnom nisu afrički, već globalni, da ono što nam se
sugeriše kao navodno ideološki neutralno, neoliberalno i tržiš­
no rešenje predstavlja izvor mnogih frustracija i užasa koje
smatramo „afričkim“.
Preko potrebno otrežnjenje, ipak, nije bilo vezano za af­­
ričke nesreće i stradanja. Terorističkim napadom 11. sep­
tembra 2001. godine Al Kaida je zadala prvi ozbiljan udarac
posthladnoratovskom (post)ideološkom14 optimizmu i vero­
vanju da ne samo da „nema alternative“15 neoliberalizmu već
14
I sama teza o „kraju ideologije“ (ili „smrti ideologija“) je ideološka. Ovu
„viziju treba posmatrati kao istorijski kontigentan pokušaj univerzalizacije
dominantnih ideoloških imperativa svog vremena pomoću njihovog pred­
stavljanja kao prirodnog završetka za koji istorija više ne poseduje alterna­
tivu“. Manfred B. Steger, Globalisms: The Great Ideological Struggle of the
Twenty-First Century, Rowman and Littlefield, Plymouth, 2009, p. 5.
15
Slogan „nema alternative“ je osamdesetih promovisala Margaret Tačer i
on izražava ključno verovanje koje je kasnije obeležilo četvrt veka globalne
13
da ona više nije potrebna. Šest godina kasnije, početak velike
svetske finansijske krize dao je novi podsticaj razmišljanjima
o „kraju kraja istorije“ ili „povratku istorije s godišnjeg od­­mo­
ra“. Čak i u najbogatijim zemljama Zapada „procep između
idelogije i realnosti“ postaje sve veći16 – umesto srednje klase
i države blagostanja, neoliberalni kapitalizam je prethodnih
godina uglavnom proizvodio sve bogatiju „superklasu“ i ras­
tuću masu nezaposlenih i prezaduženih radnika koji su u stal­
nom strahu od otkaza.
Ako se ovaj trend nastavi, ako se ispostavi da neolibera­
lizam nije panacea, kako je dokazivano od pada Berlinskog
zida, onda frustrirajuća afrička sadašnjost može postati jedan
od aspekata naše budućnosti. Na ovo je ranije ukazivao Džejms
Ferguson, jedan od prvih autora koji su tragično „afričko isku­
stvo“ posmatrali ne kao neki nevažan, lokalizovani izuzetak
već kao jedno egzemplarno globalno stanje, proizvod istih
onih interesa i sila koje oblikuju neoliberalni svet.17
Nažalost, relevantnost dešavanja u Podsaharskoj Africi
umanjuje široko rasprostranjeno shvatanje da je „ono što je
marginalno globalno i dalje centralno u Africi“.18 Ovaj stav
zaslužuje pažnju prvenstveno zbog problematične odrednice
„i dalje“. Naime, veliki deo onog što vezujemo za prošlost, za
tradicionalnu Afriku koja „i dalje“ opstaje s mnogim premo­
dernim odnosima i običajima, u stvari su, po pravilu, ili sas­
vim nove pojave i procesi ili pak oni koji su postali nedavno
centralni kao posledica mesta koje ovaj region ima u pro­ce­
sima globalizacije. Neretko je reč o lokalnim odgovorima na
izazove koje nameću zapadni akteri. Naime, u prošlosti i „tra­
diciji“ nalaze se i neke od moćnih alatki koje ljudi danas ko­­
hegemonije neoliberalizma. Videti: Jamie Peck and Adam Tickell, „Neoli­
beralizing space“, Antipode, Vol. 34, No. 3, 2002, p. 381.
16 Branko Milanovic, „Inequality and Democratic Capitalism“, The Globa-
list, March 15, 2013, Internet, 16/03/13, http://www.theglobalist.com/
StoryId.aspx?StoryId=9934.
17 James Ferguson, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Order,
Duke University Press, Durham, 2006, p. 23.
18 Manuel Castells, End Of Millenium, Blackwell, Oxford, 2001, p. 91.
14
riste kako bi lakše prihvatili neizbežne izazove globalizacije
i „postali moderni“.
Često se uzima da globalnost najjače „izvire“ iz zapad­
nog „jezgra“. Ali to ne znači da se posledice globalizacijskih
procesa najsnažnije osećaju u tom jezgru ili da se smanjuju s
povećavanjem „civilizacijske“, tehnološke ili normativne uda­
ljenosti od „centra“. U velikim delovima Podsaharske Afrike
svedoci smo uništenja „ljudske, ekonomske, fizičke i moralne
supstance“19 velikog dela populacije, čak i u relativno stabil­
nim i prosperitetnim zemljama kao što je, na primer, Gana.
Analiziraću u kojoj meri je široko rasprostranjena degradaci­
ja posledica posthladnoratovskog globalnog inženjeringa.
Naravno, ni dobrih namera nije manjkalo. Pomoć Africi
stizala je s brojnih strana i od donatora koji su bili vođeni raz­
ličitim motivima. Ipak, njene posledice su postale povod žes­
tokih sporenja koja su često bila vezana za pitanje da li pomoć
predstavlja „smokvin list“ i „pilulu za savest“ koja odlaže suo­
čavanje s pravim uzrocima afričke civilizacijske tragedije. Po­­
vrh svega, za zapadne aktiviste put od ambicioznog dobro­
činstva do razočaranja obojenog rasističkim stavovima bio je
često jako kratak.20 Nažalost, Afrika je za mnoge od njih bilo
mesto „spaljivanja iluzija“, prostor na kome su „spoznali“
navodno stvarne granice modernosti i moguće domete moder­
nizacije i postali, u suštini, neprijatelji velikih promena. Zato
ne treba da čudi da je Podsaharska Afrika opisivana i kao
„grob­lje levičarskih ideja“ i ogledalo hibrisa nestrpljivih zapad­
nih aktivista i javnih ličnosti.
Afrika, kako tvrdi Henri Kisindžer, predstavlja posebno
veliki izazov jer je to jedini kontinent „za koji ne postoji pre­
19
Radmila Nakarada, Raspad Jugoslavije: Problemi tumačenja, suočavanja
i tranzicije, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 232.
20 Jedan „razočarani“ (beli) zvaničnik UN-a u Kinšasi ispričao mi je vic koji
je popularan u aktivističkoj i NVO zajednici u bivšem Zairu i koji odlično
ilustruje duboke korene rasizma u UN-ovim misijama i drugim moćnim
polugama transnacionalne humanitarne industrije: „U čemu je razlika iz­­
među turiste i rasiste?... U dve nedelje.“
15
sedan u evropskoj istoriji“.21 Njegovi problemi su jedinstveni
i uticajni američki realista smatra da Zapad ima obavezu da,
posle kraja Hladnog rata, bar ublaži užasne posledice etnič­
kih i političkih sukoba. Kisindžer je na početku novog mile­
nijuma napisao i da će „nalaženje načina da se Africi pomo­
gne da se uključi u globalni ekonomski rast“22 predstavljati
ogroman izazov za demokratski svet u 21. veku.
Desetak godina kasnije pojavili su se autori koji smatraju
da će podsaharska „razvojna noćna mora“ biti mnogo lakše
prevaziđena nego što su predviđali realisti ili afropesimisti. U
tekstu „Uspon Afrike“, objavljenom decembra 2011. godine,
londonski „Ekonomist“ piše o „kontinentu nade“ u „mračnim
vremenima za svetsku ekonomiju“ i navodi da su u prošloj
de­­­­ce­niji od deset zemalja s najvišim stopama rasta čak šest bile
podsaharske. „Tokom osam od prethodnih deset godina Afrika
je rasla brže od Istočne Azije“, regiona koji je krajem XX veka
postao sinonim eksplozivnog rasta i iskorenjivanja bede.23
Ekonomski pokazatelji su omogućili da 2011. postane
godina velikog afrooptimizma. Ali takvih perioda je bilo mno­
go od početka dekolonizacije. Neki ugledni ekonomisti tvrde
da danas možemo govoriti samo o „rastu bez razvoja“ i da
ne­­­ma mesta prevelikom optimizmu. Za razliku od Kine i
ma­lih azijskih „ekonomskih tigrova“, u Africi nije zabeležen
„inkluzivan rast“ koji uključuje smanjivanje nejednakosti ili
siromaštva. Često se zaboravlja da je „raspodela rasta“ važna
koliko i „brzina rasta“. Samo ako su oba faktora na zavidnom
nivou moguće je „obezbediti smislenu promenu kvaliteta
života“.24
21 Henry Kissinger, „Does America Need a Foreign Policy? Toward a Diplo­
macy for the 21st Century“, The New York Times, 2000, Internet, 01/07/12,
http://www.nytimes.com/books/first/k/kissinger-01policy.html.
22 Ibid.
23 „Africa Rising“, The Economist, December 3, 2011, Internet, 19/02/12,
http://www.economist.com/node/21541015.
24 Mzukisi Qobo, „Africa’s Resurgence and the Future of the Global Econo­
my“, The Globalist, December 07, 2012, Internet, 1/03/13, http://www.
theglobalist.com/StoryId.aspx?StoryId=9833.
16
Ne samo da su šanse da će doći do pravednije raspodele
rasta male već postoje ozbiljni nagoveštaji da se značajnije
smanjiti i brzina rasta. Podsaharski region je izuzetno ranjiv
na klimatske promene – egzistencija dve trećine stanovništva
direktno zavisi od poljoprivrede i drugih delatnosti koje su
snažno uslovljene klimatskim faktorima. Za mnoge je dobra
žetva ostala jedini put do bar nekoliko meseci boljeg života.
Ukoliko se klimatske promene nastave sadašnjim tempom,
prema procenama Ekonomske komisije UN za Afriku, samo
u narednih deset godina biće ozbiljno ugrožena sigurnost
snab­devanja pijaćom vodom za preko 200 miliona ljudi i re­­
gion će „biti suočen sa izazovima koji će biti mnogo veći nego
bilo kada u prošlosti“. Svetska banka procenjuje da će cena
„prilagođavanje klimatskim promenama“ biti između 5 i 10
% ukupnog bruto domaćeg proizvoda Afrike.25
Neki stručnjaci smatraju da je „nezaustavljivi kraj“ dese­
togodišnjeg perioda rasta već počeo. Iako veći od svih dosa­
dašnjih, i ovaj period uzleta je ostao samo „sirovinski bum“ i
nije postao sveobuhvatni, istinski „ekonomski bum“ koji može
da doprinese boljitku većeg broja stanovnika. Problem je u
tome što „sirovinski sektor ne generiše veliki broj radnih me­­
sta. Afrika ima radno sposobnu populaciju od preko 550 mili­
ona ljudi, od kojih je više od polovine hronično nedovoljno
uposleno u tradicionalnoj poljoprivredi ili živi u urbanim kar­
ton­skim naseljima bez stalnog zaposlenja.“26 Razvojna divi­
denda je izostala i nije realno očekivati približavanje Afrike
svetskom proseku.
Nažalost, kao i mnogo puta ranije, posle uzleta i kratkog
perioda ogromnih očekivanja došlo je do podjednako velikog
razočaranja. Put od nade do očaja u siromašnim i krhkim af­­
ričkim državama ostao je jako kratak. Samo četiri meseca
po­­­što je „Ekonomist“ najavio da Afrika postaje „nova Azija“
25 Ibid.
26Jonathan Anderson, „The Inexorable End of the Africa Story“, The Glo-
balist, February 25, 2013, Internet, 26/03/13, http://www.theglobalist.
com/storyid.aspx?StoryId=9914.
17
u Maliju je iznenada završena jedna od najboljih „afričkih zlodela omogućava da čak i najdobronamerniji pokušaji pre­
pri­­ča“. U pozadini uspešnog vojnog puča, rasplamsale sece­ ko potrebnih reformi budu uokvireni kao nastavak „zločinačke
sionističke pobune i velikog islamističkog trijumfa su, kao i politike belaca“ i tako dovedeni u pitanje.
mnogo puta ranije, globalni procesi i događaji u kojima pod­ Južno od Sahare nema lakih pobeda i brzih rešenja. Ve­­
saharski akteri nisu imali pomena vrednu ulogu. Klimatske ćina zemalja je već decenijama na klackalici „između nade i
promene koje izazivaju dezertifikaciju, libijska epizoda „arap­ očaja“.29 Mali, poslednji u dugom nizu afričkih zemalja u ko­­
skog proleća“ i američki „rat protiv terora“ faktori su koji su jima je strah preko noći zamenio optimizam, leži u srcu naj­
imali odlučujući uticaj na otpočinjanje tragedije u Maliju, do­­ marginalizovanijeg i najzapostavljenijeg dela globalizovanog
nedavno uzornoj, iako najsiromašnijoj svetskoj demokratiji. sveta – ogromna većina stanovnika ne može da očekuje će za
Francuska vojna intervencija januara 2013. godine zaustavila života videti site dane. Čak pet susednih država spada u dva­
je trijumfalni pohod islamista ka Bamakou – i ukinula „neza­ deset najbeznadežnijih zemalja sveta. Borba protiv ubistvene
visni Azavad“ tri mesca pre prve godišnjice samoproglašene bede zahteva dugotrajnu primenu globalnih strukturalnih „le­­
saharske države – ali nije donela mir i stabilnost. kova“ čiju cenu moćni zapadni akteri ne žele da plate. Zaba­
čeni i izolovani Mali je samo jedna od brojnih podsaharskih
Koreni tragedije u Maliju su mnogo dublji i žilaviji od
žrtava globalizacije, slika njene ružne strane.
fa­­natičnih salafističkih boraca koje su francuske elitne jedi­
nice isterale iz prašnjavih gradova na severu zemlje. Beznađe
je u Zapadnoj Africi odavno postalo vrhovni „vladalac“ i već
godinama raste broj nezaposlenih mladih muslimana koji su
skloni da prihvate verovanje koje je krajem osamdesetih poe­
tič­no izrazio šeik Ahmad Jasin, harizmatični vođa palestinskog
Hamasa: „Kada su sva vrata zamandaljena, Alah otvara kapi­
ju.“27 To, nažalost, najčešće podrazumeva odbijanje mnogih
malih, praktičnih rešenja, pomoćnih „izlaza“ koji bi mogli da
život učine nešto lakšim. Na primer, na severu Nigerije već
go­­dinama raste broj militantnih pripadnika islamističke orga­
ni­zacije Boko haram koja se suprotstavlja čak i korišćenju la­­
ti­ničnog pisma.28 Sećanje na trgovinu robljem i kolonijalna
27 Ziad Abu-Amr, „Shaykh Ahmad Jasin and the origins of Hamas“ in: R.
Scott Appleby (ed.), Spokesmen for the Despiesed, The University of Chicago
Press, Chicago, 1997, p. 236.
28 To je istaknuto u nezvaničnom nazivu ove neobične militantne sekte.

„Boko“, iskvaren izgovor engleske reči book, na hausa jeziku znači azbuka
i koristi se da opiše verziju latiničnog pisma koju su razvili evropski hrišćan­
ski misionari. (Pre kolonijalne vladavine malobrojne obrazovane elite na
severu Nigerije su koristile arapsko pismo.) Naziv Boko haram se u zapad­
29
nim medijima obično prevodi kao „zapadno obrazovanje je zabranjeno“ ili Daniel Branch, Kenya: Between Hope and Dispair, 1963-2011, Yale Uni­
„pozapadnjačenje je zabranjeno“. versity Press, New Haven, 2011.
18 19
 Podsaharska Afika i globalizacija
Podsaharska Afrika i Afrika
Podsaharska Afrika je region koji obuhvata 4830 od 54
afričke države. Iako jedan broj istraživača smatra da svako
razdvajanje oblasti južno od Sahare i severa kontinenta pred­
stavlja odraz „latentnog rasizma“31 i da po sebi predstavlja
deo kolonijalnog projekta,32 verujem da je korisno, čak i mno­
go smislenije,33 fokusirati se samo na Podsaharsku Afriku.34
Na primer, „stanovnici koji žive u Senegalu na severu zapadne
Afrike su etnički, psihološki i kulturno mnogo bliži stanov­ni­
cima Mozambika koji žive četiri hiljade milja daleko, nego
Ber­berima koji žive samo malo severnije u Maroku“.35 Razlozi
nisu samo kulturni i geografski, mada ne treba gubiti iz vida
30 Angola, Benin, Bocvana, Burkina Faso, Burundi, Centralnoafrička Repu­
blika, Čad, Demokratska Republika Kongo, Džibuti, Ekvatorijalna Gvineja,
Eritreja, Etiopija, Gabon, Gambija, Gana, Gvineja, Gvineja Bisao, Južna
Afrika, Južni Sudan, Kamerun, Kenija, Komori, Lesoto, Liberija, Madaga­
skar, Malavi, Mali, Mauricijus, Mauritanija, Mozambik, Namibija, Niger,
Nigerija, Obala Slonovače, Republika Kongo, Ruanda, Sao Tome i Princi­
pe, Sejšeli, Sijera Leone, Senegal, Somalija, Sudan, Svazilend, Tanzanija,
Togo, Uganda, Zambija i Zimbabve.
31 Frantz Fanon, Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973, str. 92.
32 Franc Fanon smatra da je kolonijalizam odgovoran za rušenje afričkog jedin­
stva i kaže da se „kolonijalizam na bestidan način služi svim lukavstvima i
presretan je što je uspio međusobno zavaditi Afrikance“. Videti: Ibid., str. 91.
33 Videti: Nicolas Thompson and Scott Thompson, The Baobab and the Man-
go Tree: Lessons About Development – African and Asian Contrasts, White
Lotous, Bangkok, 2000, p. 19.
34 Iako postoje određene razlike po pitanju definisanja granica podsahar­
skog regiona, one su izuzetno retke i uglavnom su vezane za isključivanje
Sudana i Džibutija. Takođe, vladajuće elite u Mauritaniji smatraju da je ova
zemlja deo arapskog Magreba. Ipak, okvir za koji sam se opredelio je najšire
prihvaćen, kako u literaturi tako i u praksi međunarodnih organizacija.
35
Ibid.
20
da je ogromna pustinja imala ključnu ulogu u diferencijaciji
političke, ekonomske i humane geografije regiona južno od
Sahare. Štaviše, celovitost i veličina ovog dela Afrike sugerišu
zaključak da je on, kao geopolitička celina, mnogo zaok­ru­že­
niji i svrsishodniji okvir nego Afrika u celini.
U starijoj literaturi region se uglavnom pominje pod ime­
nom „Crna Afrika“, mada neki autori koriste naziv „Tropska
Afrika“. Imena čak sedam zemalja Podsaharske Afrike imaju
etimološki koren u rečima koje na različitim jezicima ukazuju
da je reč o zemljama naseljenim crncima: Sudan, Niger, Nige­
ri­­ja, Etiopija i tri Gvineje. Može se reći da je „kategorija ‘Podsa­
harske Afrike’, s prihvaćenim odvajanjem od ‘Bliskog istoka’,
koji uključuje severenu Afriku, proizvod modernog raz­miš­lja­
nja o rasi koliko i očitog kulturnog ili istorijskog jedinstva“.36
Na primer, „Magreb ima samo beznačajne veze sa Afrikom.
Mediteran je povezivao severnu Afriku sa Evropom, Sahara je
blokirala puteve na jug, ka ostatku Afrike. Mali broj Sever­no­
afrikanaca smatra sebe Afrikanacima.“37
U Africi van podsaharskog regiona postoje samo veliki,
skoro sasvim nenaseljeni delovi Sahare koja, zajedno s pove­
zanom Libijskom i Nubijskom pustinjom, zauzima više od čet­
vr­tine celokupne afričke teritorije, i dve uske oblasti sa značaj­
nijom gustinom stanovništva – dolina reke Nil, severno od
asu­anske brane i priobalje, uglavnom planinska oblast koja se
proteže uz obale Sredozemnog mora i, u Maroku i Zapadnoj
Sahari, Atlantskog okeana. Šest arapskih zemalja severne Afri­
ke,38 kojima se neću baviti, legitimno je ne samo posmatrati
kao odvojeni region već kao deo drugog, većeg kulturnog, po­­
litičkog i ekonomskog prostora. Veliki broj istraživača, kao i
entiteti u okviru sistema UN, ovih šest arapskih zemalja obično
ne posmatra kao deo Afrike, odnosno kao jedan od afričkih
regiona, već ih smatra delom transkontinentalnog prostora
36
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 1.
37
Richard Dowden, Africa: Altered States, Ordinary Miracles, Public Affairs,
New York, 2009, p. 9.
38
Alžir, Egipat, Libija, Tunis, Maroko i Zapadna Sahara, koja je pod kon­
trolom Maroka.
21
koji nazivaju Arapski region, Arapsko-bliskoistočni region ili
Severna Afrika i Bliski istok. Severna Afrika je često, ne bez
razloga, nazivana i „produžetkom Evrope“, baštinikom grčko-
latinske kulture i smatrana delom mediteranske zone.
U velikom broju radova pojmovi Afrika i Podsaharska
Af­­rika se koriste kao sinonimi. Poistovećivanje regiona Pod­
sa­harske Afrike i Afrike39 prisutno je čak i u referentnim nauč­
nim radovima koji se bave isključivo Podsaharskom Afrikom
– jedni istraživači ovaj subkontinentalni region eksplicitno
definišu kao kontinent,40 a drugi govore o potkontinentu. Po­­
red prirodnih prepreka kretanju i „probijanju“ u unutrašnjost
kontinenta, kakve su, na primer, stenoviti slapovi („kata­rak­
te“) koji se na mnogim plovnim rekama nalaze blizu ušća,
važ­nu ulogu u stvaranju jedinstvenog istorijskog i geopo­li­tič­
kog okvira južno od Sahare imale su tropske bolesti, naročito
malarija i bolest spavanja. Kvame Nkrumah, prvi predsednik
Gane, predlagao je da „komarac bude simbol nezavisne Ga­­
ne“41 jer je malarija bila jedan od najvećih neprijatelja kolo­
nijalnih sila. Malarični komarci su u mnogim podsaharskim
zemljama sprečili naseljavanje belih doseljenika čije je pri­su­
stvo, na primer, u Južnoj Africi, Namibiji i Zimbabveu, pro­
dužilo kriminalnu vladavinu belaca.
S druge strane, ne želim da sugerišem da Podsaharska
Af­­­rika predstavlja neku uniformnu celinu, ogromnu zemlju
koju su kolonijalne sile podelile i omogućile stvaranje današ­
njih nacionalnih država. Po mnogim kriterijumima, Pod­sahar­
ska Afrika predstavlja jedan od najheterogenijih regiona u
39
Neki autori, kao razlog poistovećivanja imena regiona s nazivom kon­
tinenta, jednostavno navode da su „uzeli slobodu da koriste jednostavan
termin Afika umesto stilski nezgrapnog izraza ‘Podsaharska Afrika’„ kada
govore o Africi južno od Sahare. Videti: Robert O. Collins and James M.
Burnes, A History of Sub-Saharan Africa, Cambridge University Press, Cam­
bridge, 2007, p. 4.
40 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works: Disorder as Political
Instrument, Indiana University ress, Bloomington, 1999, p. xxi.
41
David Rooney, Kwame Nkrumah: Vision and Tragedy, Sub-Saharan Pub­
lishers, Accra, 2007, p. 53.
22
sve­­tu. Svaka generalizacija, pa i ona koju ću koristiti, validna
je samo ako, pored njene svrsishodnosti, poštujemo i stalno
imamo u vidu ograničenja koja nameće činjenica da je reč o
ogromnom kulturnom i geografskom prostoru.
Razumevanje globalizacije
Globalizacija često izaziva žestoke rasprave. Jedni misle
da je sam pojam analitički slab, pa i beskorisan, a drugi u glo­
ba­lizaciji vide ne samo snažnu silu već i pojavu koja ima „ma­­
gič­ne moći“. Ovde neću ulaziti u „veliku globalizacijsku de­­
batu“ i zanimljive sporove o genezi, „postojanju“ i prirodi
glo­balizacije. Usvojiću shvatanje da globalizacija nije mit,42
već da je reč o objektivnom, „stvarnom društvenom procesu“,43
ali da, s druge strane, ona nije nov proces (ili projekat zapadnih
država, kako tvrde naučnici koji imaju skeptičan pri­stup glo­
balnim transformacijama), već da traje najmanje dva veka. To
ne uključuje arhaične forme globalizacije koje su postojale pre
početka industrijalizacije i pojave nacionalnih država, iako su
čak i one imale neke „upadljivo ‘moderne’ odlike“.44
Ključne karakteristike današnje turboglobalizacije, „glo­
ba­lizacije vrtoglavog ritma“,45 pojavile su se oko 1850. godi­
ne, tokom druge polovine devetnaestog veka, na početku
dru­­gog velikog talasa globalizacije.46 „Dugi“ XIX vek je temelj­
niji za „našu ‘globalnu’ modernost“.47 Tada su uspostavljene
42
David Held and Anthony McGrew, „An Introduction“ in: David Held and
Anthony McGrew (eds.), The Global Transformations Reader: An Introduc-
tion to Globalization Debate, Polity, Cambridge, 2002, p. 4.
43 Vladimir Vuletić, „Globalizacija – pro et contra“ u: Vladimir Vuletić (pri­
redio), Globalizacija – mit ili stvarnost, Zavod za udžbenike i nastavna sred­
stva, Beograd, 2003, str. 16.
44 A. G. Hopkins, „Globalization – An Agenda for Historians“ in: A. G. Hop­
kins (ed.), Globalization in World History, Pimlico, London, 2002, p. 4.
45 Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta, Gutembergova galaksija,
Beograd, 2002, str. 50.
46
Ibid., str. 49.
47
Jean-Francois Bayart, Global Subjects: A Political Critique of Globalizati-
on, Polity Press, Cambridge, 2007, p. 15.
23
strukture, veze i odnosi koji karakterišu savremenu globa­li­
zaciju i koji omogućavaju njenu koherentnu problematizaciju.
To, naravno, ne znači da od XIX veka nije bilo perioda regre­
sije, odnosno manje ili više izraženih procesa deglobalizacije.
Ali, na primer, u „utemeljiteljskom“ XIX veku većina „gubit­
nika globalizacije“48 zauzela je mesta u sistemu. Već je tada,
između ostalog, „uspostavljena arhitektura internacionalnog
sistema“, „univerzalizacija imperijalizma“, masovne migra­
cije, „vesternizaciju Azije, Afrike i Okeanije“ (i rast uticaja
pre­komorskih kolonija na društva u evropskim metropolama),
„tri­jumf globalne ideologije sistema nacionalnih država“, kri­
stalizaciju podele sveta na globalni Sever i Jug, pojavu glo­
balnog civilnog društva, formiranje „autentične svesti o svetu
kao jednoj celini“, univerzalizaciju komodifikacije, „vladavinu
bez vlade“ i pojavu prvih masovnih medija.49 Ovom „du­­gač­
kom veku“ dugujemo i globalizaciju evropskih „smrtonosnih
rasističkih i seksističkih evolucijskih snova“,50 posebno pret­
va­ranje genocidnog51 kolonijalnog poduhvata, često prav­da­
nog civilizacijskim, moralnim i naučnim imperativima, u glo­
balnu moru modernog doba.
U kvalitativnom smislu, od kraja „dugog“ XIX veka beleži
se malo toga istinski novog što nije vezano za tehnološki razvoj.
„Neoliberalni modalitet globalizacije“ možemo posmatrati „ne
kao nov, već kao intenziviranje manifestacije starog procesa
transkontinentalne trgovine, širenja kapitalizma, kolonizacije,
svetskih migracija i transkulturnih razmena“.52 Štaviše, zabe­
leženo je zaustavljanje nekih važnih globalnih tokova koji su
48
Rusija, mnoga muslimanska društva, Latinska Amerika i Podsaharska
Afrika.
49 Navedeno prema: Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., pp.
12-29.
50 Bram Dijkstra, Idols of Perversity: Fantasies of Feminine Evil in Fin-de-Siec-
le Culture, Oxford University Press, Oxford, 1988, p. 401.
51 Ovaj termin je prvi put upotrebljen 1944. godine.
52
Fernando Coronil, „Toward a Critique of Globalcentrism“ in: Jean and
John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neolibera-
lism, Duke University Press, Durham, 2001, p. 64.
24
funkcionisali decenijama. Na primer, do 1974. godine radnici
iz bivših francuskih kolonija mogli su relativno lako da ulaze u
Francusku. Slične prepreke slobodnom kretanju ljudi uvele su
mnoge zapadne zemlje. U tom smislu je svet danas manje glo­
balizovan nego pedesetih godina prošlog veka.53
Neki autori smatraju da samo tokom poslednje tri dece­
nije pored globalizacije možemo govoriti i o globalizmu i de­­
fi­nišu ga kao „ideologiju koja obezbeđuje sadašnjim glo­ba­
lizacijskim procesima neoliberalne norme, vrednosti i
zna­­čenja“.54 Po ovom shvatanju, ključnu inovaciju predstavlja
„ideološka zrelost“ globalizacije. U globalizmu kao ideologiji
„absorbovani su i preuređeni“ delovi starih ideologija i „inte­
grisani zajedno s novim konceptima u smislenu hibridnu
struk­turu koja predstavlja istinsku novinu“.55
Pitanje trajanja procesa globalizacije ne može se raz­
dvajati od problematizovanja „kvalitativno novog“,56 kome
je u velikoj globalizacijskoj debati poklonjeno mnogo manje
pažnje nego značaju kvantitativnog. Zato, čak i kada je reč o
neekonomskim aspektima, pojavama i procesima, koje je te­­
ško ili savim nemoguće meriti, na primer, o pitanjima konver­
gencije, društvenih promena, fundamentalizma ili erozije
mo­­ći nacionalne države, kvantitativni okvir usmerava analizu
prema kategorijama koje vrednujemo brojčanim merilima i
govorimo o njihovoj ceni, širini, intenzitetu ili brzini.
Ovakav diskurs ima tendenciju da zapostavi ili sasvim
zanemari prostore kao što je Podsaharska Afrika, na kojima
su kvalitativni aspekti, po pravilu, mnogo značajniji od kvan­
53
Često se zaboravlja da je trgovina ljudima u velikoj meri posledica krimi­
nalizacije migracija i zatvaranja granica zemalja globalnog Severa.
54 Videti: Manfred B. Steger, „Introduction: Rethinking the Ideological
Di­­mensions of Globalization“ in: Manfred B. Steger (ed.), Rethinking Glo­
balism, Rowman and Littlefield, Oxford, 2004, p. 4.
55 Manfred B. Steger, „Ideologies of globalization“, Journal of Political Ide-
ologies, Vol. 10, No. 1, 2005, p.11.
56
A. G. Hopkins, „The History of Globalization – and the Globalization of Hi­­
story“ in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 17.
25
titativnih. Takođe, kvantitativni pristup57 dodatno prebacuje
naglasak na „zapadnu globalizaciju“58 i umanjuje značaj svet­
skih sistema koji deluju tokom dužeg perioda,59 kao i onih
čija globalizacijska moć nije vezana za industrijalizaciju, sis­
tem nacionalnih država ili tržišta. Dobar primer, koji ima
veliki značaj za razumevanje stanja Podsaharske Afrike, pred­
stav­lja muslimanski univerzalizam, čiju respektabilnu globali­
zacijsku snagu danas često percepiramo upravo kroz „ambi­
valenciju prema nacionalnoj državi“.60 Za razliku od mnogih
drugih aspekata, „istorija globalizacije tek treba da postane
velika istraživačka tema“,61 naročito u onim aspektima koji
nisu direktno vezani za istoriju Zapada.
Neprijatna istina u globalizacijskoj debati
Iako je istorija globalizacije izuzetno značajna za razume­
vanje posledica globalizacijskih procesa u Africi, činjenica da joj
je posvećena nedovoljno velika pažnja je jedna od ma­­njih pre­
preka za razumevanje afričkih modernosti. Mnogo veći problem
pri analizi posledica i položaja Podsaharske Af­­rike u globali­za­
cijskim procesima predstavlja mesto koje ovaj region ima u
globalizacijskoj debati i kanonskim tekstovima teorija globa­
lizacije. „Veliki deo kritičke literature o glo­ba­lizaciji izgleda tako
neumesno u Africi.“62 Podsaharska Afrika je u velikom broju
ključ­nih radova koji se bave globalizacijom, i čiji autori sugerišu
da teze i zaključci koji su izložili imaju globalnu relevantnost i
57
Mada, čak i ako bi se fokusirali samo na kvantitet i brzinu promena, ve­­­
liko je pitanje da li je „šok od novog“ koji donosi turboglobalizacija ravan
onome koji je izazivala brzina i veličina promena u XIX veku.
58 Amira K. Bennison, „Muslim Universalism and Western Globalization“
in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 74.
59 U okviru ovih sistema, „dugi periodi“ su često mnogo duži nego na Zapadu. Vide­
ti: Fernand Braudel, A History of Civilazations, Penguin, London, 1993, p. 35.
60 Amira K. Bennison, „Muslim Universalism and Western Globalization“
in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 94.
61
A. G. Hopkins, „The History of Globalization – and the Globalization of Hi­­
story“ in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 36.
62
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 21.
26
veliku objašnjavajuću moć, tretirana krajnje površno ili jed­no­
strano, a neretko je sasvim ignorisana.
„Ogromna količina novije literature o globalizaciji je do sada
neverovatno malo govorila o Africi. Zapanjujuće je da je ceo jedan
kontinent63 često jednostavno sasvim ignorisan, čak i u najambici­
oz­nijim i prividno sveobuhvatnim narativima.“64 Mnogi teoreti­
čari globalizacije sugerišu da Podsaharska Af­­rika predstavlja ma­­
lo relevantan izuzetak koji se praktično može ignorisati. Ovaj
region je izuzetno teško smestiti i u an­­tiglobalizacijske i u apo­lo­
getske narative. U Podsaharskoj Af­­rici nedostaju mnogi globali­
za­cijski bauci koji opsedaju skep­tike i kritičare. Ona je izvor re­­
metilačkog materijala pri analizi globalizacijskih procesa. Ovaj
region zahteva da se fokusiramo i na neke od tema ili subjekata
koji su obično nevažni kada razmatramo različite aspekte glo­
balizacijskih procesa u dru­gim regionima. Pitanja i problemi koji
se javljaju u Podsahar­skoj Africi su „globalni, ali ne i na način ka­­
ko to sugeriše ve­­ćina rasprava o globlizaciji“.65
Čak i kada nije sasvim odsutna, Podsaharska Afrika obič­no
biva samo uzgredno ili površno tretirana, neretko kako bi se
od­­ređenoj naučnoj sintezi obezbedilo pravo da tvrdi da ima
sve­­o­buhvatan, globalni pristup i da nudi zaključke koji su rele­
van­tni za razumevanje procesa u svim delovima sveta. Kada
ni­­­je navedena kao nevažan izuzetak, veliki globalni ge­­to, Podsa­
harska Afrika najčešće biva tretirana kao praznina ili kao primer
cene koju se plaća za neuspešno globalizovanje. To je u velikoj
meri povezano sa snažnom tendencijom da glo­­balizacija bude
shvaćena kao homogenizacija obojena „za­­pad­nom aromom“,
svojevrsno evrocentrično komprimovanje sveta. Ali „problem
sa uzimanjem integracije kao aršina – i merenja svega drugog
kao nedostatka, neuspeha ili distorzije – jeste da onda nećemo
moći da postavimo pitanje šta se, zapravo, dešava u Africi“.66
63
Iako pominje kontinent, Džejms Ferguson se u ovoj knjizi isključivo bavi
Podsaharskom Afrikom.
64 Ibid., p. 26.
65
Ibid., p. 23.
66
Frederic Cooper, Colonialism in Question: Theory, Knowledge, History,
University of California Press, Berkeley, 2005, p. 106.
27
 Često ignorisane i zanemarivane „čudne“ i „neodgova­
rajuće“ afričke realnosti dovode u pitanje mnoge široko prih­
vaćene stavove. Podsaharska Afrika nije problem samo ako
verujemo da se „globalizacija može odrediti kao proces sve­
stranog povezivanja sveta“.67 Podjednako je teško ovaj region
smestiti u opis globalizacije kao „imperijalizam Mekdonaldsa,
Holivuda i Si-En-Ena“.68 Stanje Podsaharske Afrike predstavlja
naj­­­ozbiljniji udarac idejama globalne homogenizacije i narati­
vima konvergencije, naročito očekivanju da će „u uslovima
globalizacije siromašne zemlje brže napredovati od bogatih“69
i da će ih u jednom trenutku sustići. Ovaj region podriva shva­
ta­nja da je „svet ravan“, čak i ako uzmemo u obzir ogradu
To­masa Fridmana koja kaže da ravan ne znači „jednak“, već
„ujednačavajući“.70
Teoretičari globalizacije nude izuzetno malo ulaznih ta­­
ča­ka koje su pogodne za analizu posledica globalizacijskih
pro­­­cesa u Podsaharskoj Africi koja ne bi prvenstveno bila fo­­ku­
sirana na stepen isključenosti ovog regiona i njegovih gra­đana.
Na primer, nema mnogo smisla posmatrati ovaj region u kon­
tekstu „prostora tokova“, „tehnološke i menadžerske trans­for­
macije rada“ ili „kulture realne virtualnosti“, o kojima govori
Manuel Kastels.71 Povoda da bude dovedena u pitanje globalna
relevantnost velikog broja pojmova i zaključaka ima čak i ako
uzmemo u obzir Kastelsovu ogradu da je reč o pro­cesima koji
su neodvojivi od „rasta Četvrtog sveta“.72 Problem je u tome
što nam Kastels, kao i mnogi drugi autori, sugeriše da izuzetak
veličine skoro celog jednog kontinenta može biti smešten u
67 Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd, 2005, str. 15.
68
Jan Aart Scholte, Globalization: A Critical introduction, Palgrave, New
York, 2005, p.16.
69 Branko Milanović, Odvojeni svetovi: Merenje međunarodne i globalne ne­­
jednakosti, Program Ujedinjenih nacija za razvoj, Beograd, 2006, p. 46.
70 Thomas L. Friedman, The World is Flat, Penguin Books, London, 2006, p. x.
71 Manuel Castells, The Rise of the Network Society, Blackwell, Oxford, 2001,
pp. 408-409, 216, 359.
72 Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 168.
28
frazu o „isključivanju segmenata ekonomija i dru­štava“.73 Tak­
va marginalizacija je neopravdana i više govori o valjanosti i
primerenosti paradigmi i koncepcija koje domi­niraju globa­
lizacijskom debatom nego o stanju Podsaharske Afrike i nje­
nom mestu u globalizacijskim procesima. Drugim rečima, op­­
ravdano je zapitati se: „Kakvo je značenje – teo­rijsko – onog
što predstavlja anomaliju veličine kontinenta?“74 Postavlja se
i pitanje: „Treba li to da govorimo o dobu globa­lizovanja de­­
globalizacije u Africi ili izobličavanju globalizacije?“75
„Mnogo toga što je napisano o globalizaciji pogrešno je
kada se primeni na Afriku.“76 Ali neki kritičari načina na koji
se u aka­demskim krugovima na Zapadu piše o Podsaharskoj
Africi veruju da ovaj region nije neprijatna istina samo u glo­
ba­­lizacijskoj debati. „Određene grane društvenih nauka jedno­
stavno ignorišu relativni neuspeh modernizacijske i razvojne
teorije, bar kada je reč o Africi, i samo nastavljaju po sta­­rom.“77
U afričkom kontekstu se postavlja pitanje ne samo re­­levant­
nosti već i smislenosti nekih ključnih pojmova u raz­­li­čitim
disciplinama. Na primer, „osnovni koncepti koji su cen­tralni
za tradicionalne međunarodne odnose – anarhija, suvrenitet,
država, tržište, dihotomija internacionalno/domaće – postaju
problematični, ako ne i sumnjivi, kada se primenjuju na Afriku.
Umesto da iskoristi afrička iskustva da revidira teorije, većina
stručnjaka za međunarodne odnose jed­­nostavno nastavlja da
ignoriše kontinent. U najboljem slu­čaju oni pomenu afričku
‘jedinstvenost’ i prebace je u fusnotu; teorije koje su obrisale
Afriku ostaju dominantne.“78
Može se reći da je „literatura političkih nauka i razvojne eko­
no­mije... potkopala samu mogućnost razumevanja afričkih eko­­
73 Ibid., p. 165.
74
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., pp. 28-29.
75 Frederic Cooper, Colonialism in Question, op. cit., p. 106.
76 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 252.
77 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power: Religious Thought
and Political Practice in Africa, Hurst and Company, London, 2004, p. 17.
78 Kevin C. Dunn, „Africa and International Relations Theory“ in: Kevin C.
Dunn and Timothy M. Shaw (eds.) Africa’s Challenge to International Re­­
lations, Palgrave, Houndmills, 2001, p. 4.
29
nom­skih i političkih činjenica“.79 Kada govorimo o raz­­lozima za­­
što je teorijski aparat koji nam nude društvene nauke nepogodan
za razumevanje mnogih događaja i procesa u Pod­sa­harskoj Africi,
treba imati u vidu da „globalnost akademskog rada nije nezavisna
od globalnosti koju je kreirala evropska mo­­der­nost“.80 Teorije
ko­­je govore o jezgru i periferiji, ili o globali­zova­nom i onome što
treba da se globalizuje „da bi opstalo“, po­­laze od toga „da je ‘jez­
gro’ geografski locirano u kosmopolitskim centri­ma sveta. Štaviše,
te teorije su uglavnom proizvedene u tom ‘jezgru’“.81
Redefinisanje i prevrednovanje kosmopolitizma
predstavljalo je važan deo „preispitivanja kategorija koje su
upravljale intelektualnim životom više od dvesta godina“.82
Istak­nuta je potreba njegove partikularizacije i pluralizacije,
pr­­ven­stveno odvajanje od različitih evrocentričnih definicija
i prepoznavanje „opresivnosti“ koju proizvodi „eteričan i aps­
traktan univerzalizam koji leži u srcu“ dominantnog kosmo­
politskog diskursa koji je inspirisan Kantovom mišlju.83 Novi
pristup je dobio na zamahu, između ostalog, zahvaljujući ra­­
dovima Homi Babe84 i kritičkom preispitivanju Kantovog opu­
sa, prvenstveno u kontekstu „rasističkih“ stavova koje iznosi
u dugo vremena ignorisanoj Geografiji.85 Dejvid Harvi ovu
knji­gu, u kojoj Kant piše da „čovečanstvo dostiže savršenstvo
s belom rasom“ i da su „crnci mnogo inferiorniji“,86 opisuje
79 Achille Mbembe, On the Postcolony, op. cit., p. 7.
80 Dipesh Chakrabarty, Provincialising Europe, op. cit., p. 46.
81 Carolyn Nordstrom, Shadows of War: Violence, Power, and Internationl
Profeiteering in the Twnnty-First Century, University of California Press,
Berkeley, 2004, p. 236.
82 David Harvey, „Cosmopolitanism and the Banalities of Geographical
Evils“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the
Culture of Neoliberalism, Duke University Press, Durham, 2001, p. 273.
83 Ibid., p. 272.
84 Videti: Homi K. Bhabha, „Unsatisfied: Notes on Vernacular Cosmopo­
litanism“ in: Gregory Castle (ed.), Postcolonial Discourses: An Anthology,
Blackwell, Oxford, 2001.
85 Predavanja su originalno objavljna pod naslovom Physische Geographie.
86 Navedeno prema: David Harvey, „Cosmopolitanism and the Banalities of
Geographical Evils“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capita-
lism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 275.
30
kao „intelektualno i politički zbunjujuću“ i ističe da ona nije
irelevantna, kako je često sugerisano, već da „Kantova (i na­­
ša) etička vizija treba da bude ublažena referencama na banal­
nost njegovih (naših) geografskih znanja (predrasuda)“.87
Na neadekvatnost, a po nekim mišljenjima i neprimenji­
vost aparata koje nam nude društvene nauke utemeljene na
iskustvima Prvog sveta i problemima i evropocentričnim „be­­
lač­kim mitologijama“, dosledno su ukazivali indijski teo­re­
tičari, uglavnom antikolonijalni intelektualci iz Grupe za sub­
alterne studije.88 Oni su insistirali na decentriranju praksi i
istorija, kao i na „provincijalizovanju Evrope“ i zapadnih isku­
stava.
Ipak, Podsaharska Afrika, a ne Indijski potkontinent, me­­
sto je na kome se najradikalnije dovodi u pitanje „globalna
relevantnost evropske misli“89 i tendencija da ostatak sveta,
ne-Zapad, bude posmatran u kategorijama odsustva, neus­pe­
ha ili tranzicije ka nedostignutom (ili nedostižnom) evrop­
skom ili zapadnom standardu.90
Naravno, postoje zapadni stručnjaci i akteri koji su se na
različite načine angažovali u Podsaharskoj Africi, a da su pri
tome bili odani visokomoralnim aspiracijama i imali najbolje
namere. Međutim, čak i neki od njih „nisu uzimali u obzir re­­
alnost na terenu“ – u njihovom delovanju je često „postojao
jedan nedostajući element: Afrikanci“.91 Zato nas stanje Afrike
toliko često iznenađuje. „Afrika se stalno menja, ali ne onako
kako to autsajderi očekuju i žele.“92
Jedan od problema pri pro­učavanju i razumevanju Pod­
saharske Afrike je i to da „Afri­ka ostaje kontinent gde najmanje
toga biva zapisano“,93 a ono što je u tom regionu nezabeleženo
87
Ibid., p. 278.
88
Iako je ovaj Gramšijev pojam moguće prevesti i kao potlačenost, podre­
đenost ili potčinjenost, većina naših autora ipak govori o subalternosti.
89 Dipesh Chakrabarty, Provincialising Europe, op. cit., p. xiii.
90 Ibid., p. 33.
91 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 7.
92 Ibid., p. 511.
93 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 19.
31
i nedokumentovano, ono „nezvanično uvek je značajnije od
zvaničnog“.94
Ignorisanju Afrikanaca i njihovih iskustava doprinosi i
či­­njenica da je od samih početaka „evropska ideja Afrike“ pr­­
venstveno vezana za prirodu – „pejzaži su uvek na prvom
me­­stu... Afrikanci i afrička kultura treba da se utope u u este­
tiku kojom dominira evropski imidž afričkog pejzaža. Zato
evropski turisti koji posećuju postkolonijalnu Afriku obično
percipiraju kolibe s krovom od trske i afričke žene s kantom
vode na glavi kao ‘autentičnu Afriku’, dok se smatra da Kejp
Taun ‘nije prava Afrika’.“95
Nespremnost i odbijanje da se afričkim realnostima pok­
loni pažnja koju zaslužuju ima velike negativne, a neretko i
tra­gične posledice. Na primer, verovatnoća da se ostvare Mi­­
lenijumski razvojni ciljevi UN, čije bi postizanje trebalo da pre­
polovi ekstremno siromaštvo u svim oblicima do 2015. go­­dine,
da­­nas je zanemarujuća i, prema priznanju UN, „napre­dak koji
je postignut u ostvarivanju osam ciljeva usporen je ili pre­ok­
renut unazad“.96 Jedan od uzroka ovog velikog ne­­uspeha leži
u činjenici da su ciljeve „formulisali autsajderi bez ozbiljnog
upliva Afrikanaca i njihovih vlada“.97 Velika neod­govornost,
brutalnost i bezobzirnost nekih od najmoćnijih lo­­kalnih akte­
ra, posebno političkih vođa tokom pet decenija nezavisnosti,
uzimana je često kao dovoljan izgovor za igno­risanje i afričkih
iskustva i legitimisanje destruktivne uloge broj­nih spoljnih fak­
tora koji su oblikovali njeno poražavajuće stanje. Stvoren je
utisak da su „Afrikanci krivi“ i da rešenje za jedinstveno velike
probleme, ako ga uopšte ima, mora doći sa strane.
94 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. xx.
95
Harry Wels, „About romance and reality: Popular European imagery in
postcolonial tourism in southern Africa“ in: C. Michael Hall and Hazel Tuc­
ker (eds.), Tourism and Postcolonialism: Contested discourses, identities and
representations, Routledge, London, 2004, pp. 76-77.
96 „The Millennium Development Goals Report“, UN, 2009, Internet, 01/09/
09, http://www.un.org/millenniumgoals/pdf/MDG%20Report%202009
%20ENG.pdf.
97 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 528.
32
Nastao je začarani krug iz koga je ponekad teško videti
izlaz – što je stanje Podsaharske Afrike gore, to ona deluje
ma­­nje relevantna mnogim stručnjacima koji pokušavaju da
problematizuju globalizaciju. Podsaharska Afrika mnogim
sa­­vremenim teoretičarima izgleda kao čudan izuzetak, pro­
stor koji deluje previše porazno, besmisleno ili zaostalo da bi
bio ozbiljno razmatran u današnjim raspravama i analizama.
Brojni autori su radije „okretali glavu od realnosti afričke za­­
strašujuće kompleksnosti“.98 Podsaharska Afrika najčešće ne
postoji kada se razmišlja o „kompresiji sveta“99 i svetu kao
ce­­­lini. Diskursi razvoja i progresa najčešće „ne mogu da svare
ono što se dešava na terenu u Africi“.100 Zato i mnoga tran­
ziciona rešenja, koje se ponekad dobronamerno nameću ili
sugerišu zemljama regiona, jednostavno ne funkcionišu ili su
sasvim kontraproduktivna, iako su neka ranije uspešno „tes­
tirana“ u drugim regionima.
Moderna istorija Podsaharske Afrike dovodi u pitanje mno­
ge premise i one pojmove, ideje i vrednosne stavove koje naj­
češće podrazumevamo. Na primer, višestranačka izborna demo­
kratija često daje loše i snažno destabilišuće rezultate koji su
ponekad sve gori, kako su poslednjih godina pokazali izbori u
zemljama u različitim delovima regiona, na primer, u Keniji,
Obali Slonovače i DR Kongo. Glavni problem nije bio loša vla­
davina, nepošteni ili nefer izborni postupak, već činjenica da u
uslovima izuzetno oskudnih resursa i ogromnog si­­romaštva ni
dobra i odgovorna vlast nije u stanju da popravi standard i od­­
govori na očekivanja hronično gladnog stanov­ništva. U Pod­sa­
harskoj Africi princip „jedan čovek jedan glas“ često dovodi do
gubljenja vere u državne institucije i ponov­nog okretanja starim,
klijentističkim mrežama i strukturama zasnovanim na snažnim
plemenskim i klanovskim vezama. Zato demokratski izbori ne­­
ret­ko liče na popis stanovništva, a vlast postaje sinonim za pot­
98
Chinua Achebe, „Forward“ in: Richard Dowden, Africa, op. cit., p. xiii.
99
Kompresija vremena-prostora u Podsaharskoj Africi dobija veliki značaj
obično onda kada je potrebno da prepoznamo ili istaknemo suštinski razli­
čita merila i proporcije.
100 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. xvii.
33
punu kontrolu nad oskudnim re­­sur­sima za račun etničke grupe
ili grupa kojima pripada veći­na stanovnika. Mnogi autori veruju
da funkcionalni i ink­lu­zivni oblik predstavničke demokratije u
Podsaharskoj Africi ne može biti razvijen na osnovu zapadnih
modela. Rešenje nije u boljem funkcionisanju institucija i po­­
štovanju procedu­re, već u neophodnosti razvijanja radikalno
drugačijih, alter­na­tivnih modela koji će poštovati afričke real­
nosti i ograni­čenja.101 Zato je i značajno „strukturalno prila­go­
đavanje“ rešenja koje su moćni zapadni i transnacionalni akteri
dece­nijama nametali Podsaharskoj Africi mnogo potrebnije od
„pri­lagođavanja“ siromašnih afričkih nacionalnih država na ko­­
me zapadni donatori i Breton Vuds institucije insistiraju već više
od tri decenije.
Problem je što, kada govorimo o severnoatlantskom nor­
ma­tivnom nasleđu, zapadni akteri polaze od shvatanja da su
posredi neupitno univerzalno poželjne i korisne procedure i ins­
titucije s manje ili više negativnim posledicama koje samo treba
pravovremeno uočiti i minimizirati. Pri tome, često nije reč sa­­
mo o evrocentričnom negiranju kulturalnog relativizma koji
pos­tulira radikalno drugačija, lokalna rešenja, već o ospo­rava­
nju ili delegitimisanju lokalizacije različitih zapadnih mo­­dela,
ignorisanju činjenice da „čak i ako se smatraju globalnim ili
univerzalnim, institucije neizbežno razvijaju lokalni ob­­lik“.102
Zato podređivanje Podsaharske Afrike i drugih peri­fernih regi­
ona više nije vezano samo za činjenicu da su Zapad­njaci ostali
arbitri univerzalnosti, već i za to da oni dominaciju danas de­­
mon­striraju i tako što presuđuju koja „lokalna forma predstavlja
nepoželjnu devijaciju od globalnog standarda“.103
Jedan od najvećih problema predstavlja činjenica da u
Podsaharskoj Africi, mnogo češće nego u drugim delovima
sveta, nailazimo na sasvim „nepogodnu“ situaciju, gde su loše
101
Richard Dowden, „An Alien Inheritance“, Prospect, September 2008, Internet,
20/10/08, http://www.prospectmagazine.co.uk/2008/09/analieninheritance/.
102 Wim van Binsberg, „Aspects of Democracy and Democratization in
Zam­bia and Botswana“ in: Tom Young (ed.), Readings in African Politics,
Indiana University Press, Bloomington, 2003, p. 202.
103
Ibid.
34
po­­sledice navodno univerzalno dobrih i poželjnih rešenja i
institucija dominantne i ne mogu se popraviti. Ideje Prvog
sve­ta retko su dobro prolazile u sudaru sa afričkim realno­
stima. Neprijatne i politički nekorektne istine o manjkavosti
zapadnih okvira, normi i „visokih standarda“ često su ostajale
skrivene iza priča o transparentnosti, dobroj vladavini i „ob­­
jektivnim“ globalnim silama i procesima.
Kolonijalizam i globalizacija
Predstavnička demokratija predstavlja samo mali (i rela­
tivno skorašnji) deo „stranog nasleđa“ koje je sistematski na­­
me­tano stanovnicima regiona od 1876. godine, kada je počela
zapadnoevropska „jagma za Afriku“. Kada povezujem globa­
lizacijske procese u Podsaharskoj Africi i kolonijalizam, ne
polazim od trivijalne tvrdnje da je svaki prekomorski kolo­
nijalni projekat po sebi globalizujući, već da je u kontekstu
savremene globalizacije neophodno posmatrati i kolonijalni
period koji je u ovom regionu okončan u periodu između
1957. (Gana) i 1975. godine (Angola).
Neki zapadni autori smatraju da poistovećivanje globa­li­
zacije i kolonizacije dovodi do toga da termin globalizacija po­­
stane besmislen i da se ne može vršiti „asimilacija starog (kolo­
ni­jalnog) i novog (globalnog)“.104 S druge strane, mnogi
istraživači iz Trećeg sveta tvrde da globalizacija u velikoj meri
predstavlja ono što su oni „tokom nekoliko vekova zvali kolo­
nizacija“.105 Sve veći broj autora prihvata ovaj stav. Na pri­mer,
Rastko Močnik smatra da danas živimo u periodu „druge glo­
balizacije“, dok prvu, ne bez razloga, vezuje za „klasičan ko­­
lonijalizam XIX veka“. Naime, posledice „gladi za zemljom“ koja
je oko 1870. godine „zahvatila Britaniju, Nemačku, Fran­cusku
i Sjedinjene Države“106 bile su bez presedana – počet­kom XIX
104
Videti: Frederic Cooper, Colonialism in Question, op. cit., p. 92.
105
Videti: Jan Aart Scholte, Globalization, op. cit., p.16.
106
Duncan Bell, „Empire and imperialism“ in: Gregory Claeys and Gareth
Stedman Jones (eds.), The Cambridge History of Nineteenth Century Politi-
cal Thought, Cambridge University Press, Cambridge, 2011, p. 889.
35
veka evropske sile su kontrolisale 35 % svetskog kop­na, a vek
kasnije zapadni posedi „dosegli su zapanjujućih 84 %“.107
Vezivanje globalizacije i kolonijalizma je najmanje spor­
no u slučaju Podsaharske Afrike. U tom regionu (izvan malih
priobalnih enklava) kolonijalna vladavina je počela relativno
kasno, tek u drugoj polovini devetnaestog veka, i kolonijalizam
je tokom relativno kratkog vremenskog perioda suočio ma­­
hom „bezdržavna društva“ s ključnim aspektima moderne
globalizacije. Brzina, sveobuhvatnost i dubina promena, šok
koje su one izazvale čak i u najizolovanijim delovima regiona,
vezani su ne toliko za tehnologije, već prvenstveno za brojne
radikalne institucionalne inovacije kakve su u bogatijim delo­
vima sveta nametane ili prihvatane neuporedivo sporije i s
mnogo više društvenih obzira. Procesi koji su u Evropi trajali
i po nekoliko vekova u Podsaharskoj Africi su sabijeni u pe­­­
riod od svega nekoliko godina ili decenija. Oni su obično spro­
vođeni od strane kolonijalnih vlasti uz ignorisanje afričkih
zajednica i njihove istorije – često pod izgovorom da Af­­rika
nema istoriju, što je u nekim slučajevima bio lepši način da
se iskaže staro rasističko shvatanje o Podsaharskoj Africi kao
„zabačenim šumama divljaka... i potencijalima i kapa­ci­tetima
koji se tamo mogu naći“.108
Kada govorimo o globalizaciji i evropskom imperi­ja­liz­mu,109
može da deluje zbunjujuće činjenica da je on još „u devetnaestom
i prvoj polovini dvadesetog veka suočio Afriku sa aspektima glo­
balizacije koji su imali uticaj na društvo, po­­litiku i kulturu mnogo
pre nego što je ta reč dobila današnju popularnost“.110 S druge
strane, današnji diskurs globalizacije se koristi i za prevrednovanje
107
Ibid., p. 865.
108
Basil Davidson, The Black Man’s Burden: Africa and the Curse of the Nati-
on State, Spectrum Books, Ibadan, 2000, p. 50.
109 Podsaharska Afrika se suočavala i sa „islamskim imperijalizmom“. Vide­
ti: Efraim Karsh, Islamic Imperialism: A History, Yale University Press, New
Haven, 2006, p. 132.
110
Peter Burnell, „Globalizing Party Politics in Emerging Democracies“ in:
Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy: Party Politics in Emerging Demo-
cracies, Routledge, London, 2006, p. 11.
36
zločinačkog kolonijalnog pod­uhvata. Nije teško naći neo­impe­
rijalističke tvrdnje, kao što je stav profesora Najla Fergusona, jed­
nog od vodećih apologeta zapadne dominacije i intervencionizma,
da „nijedna organi­za­cija u istoriji nije više uradila da promoviše
slobodno kreta­nje robe, kapitala i radne snage od Britanske im­­
perije u devet­naestom i ranom dvadesetom veku. I nijedna or­­ga­
nizacija nije učinila više da nametne zapadne norme prava, reda
i vladavine širom sveta“.111
Mada, ne samo kada govorimo o britanskoj, indirektnoj
kolo­ni­jalnoj upravi, pomenuto nametanje je uključivalo „pro­
izvodnju“ i politizaciju plemenskih identiteta, čije krvave po­­­
sledice traju i da­­nas, na primer u Sudanu, Ruandi i DR Kongo.
Nasilje u Darfuru je posledica „kolonijalnog parcelisanja Dar­
fura između plemena – nekima su date njihove zemlje, nekima
nisu... Pitanje zemlje je održavalo dve decenije dug građanski
rat u Darfuru.“112 U velikom delu Podsaharske Afrike posto­janje
plemena i tribalizam pred­stavljaju proizvod britanske kolo­ni­
jalne uprave, posebno shvatanja da su fluidni identiteti loši za
prikupljanje poreza i da nametanje svesti o plemenskom iden­
titetu labavo, uglavnom klanovski pove­zanim zajednicama i
gru­pama omogućava lakše i jeftinije up­­rav­ljanje velikim, ali sla­
bo naseljenim kolonijama.
Kako god da ih vrednujemo, posledice kolonijalne globa­
li­zacije su ogromne – od uspostavljanja engleskog kao glo­bal­
nog drugog jezika do nametanja parlamentarne demokratije.
Podsaharska Afrika tu nije bila izuzetak. Bez razumevanja
prirode komparativno kratkotrajne, ali formativne kolonijalne
uprave nije moguće analizirati posledice savremenih (tur­bo)­
globalizacijskih procesa i načine na koje se Podsaharska Afrika
danas uključuje u globalne tokove. Štaviše, „izvor mnogih pa­­
to­logija moderne Afrike može se naći u specifičnim odlikama
kolonijalizma u Africi“.113
111
Niall Ferguson, Empire: The Rise and Demise of the British World Order
and the Lessons for Global Power, Basic Books, New York, 2004, p. xxi.
112
Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors: Darfur, Politics and the War
on Terror, HSRC Press, Cape Town, 2009, p. 56.
113
Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 58.
37
 Pre kraja devetnaestog veka ostatak sveta je Podsaharsku
Afriku „poznavao više kao obalu nego kao kontinent“.114 „Ko­­
lonijalizam je Afrikance uključio u savremeni svijet“,115 ali im
je takođe nametnuo nove institucije, identitete i odnose. Pod­
saharska Afrika je na Zapadu „u pogledu kulture smatrana
de­­­vičanskom teritorijom, koja se može podičiti malo čime sem
divljaštvom i nedozrelošću... i Zapad se odlučio za ma­­sovnu
kulturnu konverziju“.116 Tokom kolonijalnog doba „ot­­va­ranje“
regiona i njegova integracija vršeni su primenom eks­tremnog
nasilja koje je bilo vođeno shvatanjem da onaj ko „nema oružje
nema ni prava“.117 To je odredilo prirodu dru­štvenih i politič­
kih odnosa u podsaharskim državama. Kolo­nijalna uprava,
koja je u nekim delovima regiona funkcionisala sve do 1975.
godine, ostvarivala je efikasnu kontrolu slabo naseljenih (i ug­­
lavnom neisplativih) prostranstava pomoću brutalnih kaz­ne­
nih ekspedicija, dok je u mnogim gradovima na snazi bilo sko­
ro permanentno vanredno stanje. Retku pri­liku da se uključe
u ne-kolonijalne strukture imperijalnih sila stanovnici regiona
su imali kada su bivali regrutovani i slani da se bore na nekom
od dalekih frontova tokom dva svetska rata.
Da bi što efikasnije i profitabilnije upravljale ogromnim teri­
torijama, kolonijalne vlasti su krenule da „jednostavno izmišljaju
tradicije i institucije i da imenuju lidere tamo gde ranije nisu po­­
stojali“.118 U najvećem delu Podsaharske Afrike, na prostorima
gde se shvatanje zajedničkog identiteta nije protezalo van srod­
ničkih linija i sela, kolonijalni poduhvat je obuhvatao i „izmišljanje
plemena“. Plemena, čijim pripadnicima su uniformno dodeljivane
uloge zasnovane na pripisanim kolektivnim karakteristikama (na
primer, ratoborni, vred­ni ili lenji), bila su pogodna za uključivanje
114
Martin Merdith, The State of Africa, Free press, London, 2006, p. 1.
115
Basil Davidson, Genij Afrike, op. cit., str. 292.
116 Francis B. Nyamnjoh, „Cultures, Conflicts and Globalization: Africa“ in:
Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions,
SAGE Publications, London, 2007, p. 124.
117 Sven Lindqvist, ‘Exterminate All the Brutes’, Granta, London, 1998, p. 82.
118 Robert O. Colins and James M. Burns, A History of Sub-Saharan Africa,
Cambridge University Press, Cambridge, 2007, p. 302.
38
u kolonijalnu eko­nomiju i poredak jer su predstavljala „društvenu
jedinicu koja je omogućava laku upravu ili laku jevanđelizaciju“.119
Uspostavljanje plemena i njihova kastinska uniformizacija či­­nili
su vladavinu jeftinijom i lakšom. To je omogućavalo i stva­ranje
iluzije autonomije i samouprave, jer je pleme „bilo u obavezi da
demonstrira neke karakteristike države, ali, na­­ravno, ne i njenu
‘modernost’“.120
Ne treba gubiti iz vida ni da korišćenje pojma pleme da­­
nas zamagljuje činjenicu da, na primer, najmanje sedamnaest
podsaharskih „plemena“ ima više pripadnika nego što Srbija
ima stanovnika. Štaviše, u mnogim slučajevima teško je u an­­
tro­pološkoj literaturi naći bilo kakvo opravdanje za korišćenje
ovog izraza umesto reči narod ili etnička zajednica koje ne­­
maju rasističke konotacije koje sugerišu inferiornost i zaosta­
lost, „niži položaj na skali evolucije“.121 Prečesta upotreba poj­
ma pleme, naročito u kontekstu ratova i kriza u Africi, „opasno
redukuje komplikovane političke i društvene fenomene na
primordijalne osećaje nepromenjenih i nepromenjivih ‘bandi
sukobljenih plemena’ čije nasilne akcije bivaju predočene kao
nepojmljive“.122 Snažno sugerišući da je reč o „varvarima“ i
„manje civilizovanim ljudima“, odnosno o pojavama s pre­
modernim, atavističkim korenima, i o „primitivnom divljaštvu“,
nekritičko insistiranje mnogih zapadnih medija i političara na
pojmovima kao što su pleme ili tribalizam123 „zamagljuje slo­
ženu prirodu afričkih identiteta i sukoba“ i predstavlja Afriku
kao „poslednji bastion praistorije“.124
119 Wyatt MacGaffey, „Kongo Identity, 1483-1993“ in: V. Y. Mudimbe (ed.),
Nations, identities, cultures, Duke University Press, Durham, 1997, p. 50.
120 Ibid.
121 „How the word ‘tribe’ stereotypes Africa“, New African, March 2008,
Internet, 31/03/13, http://www.africasia.com/services/opinions/opini­
ons.php?ID=1701#.
122 Ibid.
123 Reč pleme, kao vrednosno neutralnu, koriste mnogi Afrikanci. Pojam
triba­lizam i za podsaharske aktere ima negativne konotacije i činjenica da
ga mnogi upotrebljavaju da opišu savremene etničke podele uglavnom se
vezuje za kolonijalno nasleđe.
124 Ibid.
39
 Na početku kolonijalne vladavine izmišljanje i definisanje
plemena poslužilo je kao temelj na kome su Britanci uspo­
stavili već proverenu „zavadi pa vladaj“ strategiju. „Etnički
identiteti koji jedva da su postojali u prošlosti cementirani su
tako što su izdate krštenice i plemenske lične karte.“125 Naj­
opasniji delovi kolonijalnog inženjeringa identiteta bili su
nje­­gova politizacija, uspostavljanje kategorije autohtonog sta­
nov­ništva (nasuprot navodnim došljacima) i snažno vezivanje
fabrikovanih identiteta za pojedine komercijalne ili admi­ni­
strativne aktivnosti. Na ovaj način uveden je i „skup institu­
cionalno ukorenjenih diskriminacija: građansko pravo je pre­
tvo­reno u rasno, a običajno pravo u etničko“.126 „Fetišizacija
identiteta, formulisanje i mobilizacija društvenih sukoba u
idiomima, kao i na osnovu ‘sopstva’ i ‘drugosti’, predstavlja
trajno nasleđe imperijalnih oblika poretka i kulturno arti­ku­
lisanih vizija nacionalizma koje iz njih proističu.“127
U Podsaharskoj Africi se može lako videti vidi koliko su
problemi identiteta i državljanstva podložni političkim zlo­upo­
trebama u mladim i siromašnim državama bez etničke većine.
Ovo je posebno važno ako imamo u vidu smanjivanje raspolo­
živih resursa, ogroman rast broja stanovnika, neoliberalni po­­
redak, koji marginalizuje solidarnost i društvenu odgovornost,
i nametanje demokratizacije oličene u izbornim sistemima po
principu „pobednik uzima sve“. Pitanje ko je došljak, ili ko je
stranac, postalo je moćno oružje za diskvalifikaciju i op­­rav­da­
vanje nasilja nad političkim protivnicima, pa i celim etničkim
zajednicama. To je neretko služilo i kao povod za hapšenje
popularnih lidera opozicije koji su optuživani kao stranci, bilo
zato što su, sticajem okolnosti, u kolonijalnom periodu rođeni
125
Nicolas and Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree, op. cit.,
p. 27.
126 Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers: Colonialism, Nativism
and Genocide in Rwanda, Fountain, Dar es Salaam, 2001, p. 29.
127 James McDougall, „The Fetishism of Identity: Empire, Nation and the
Politics of Subjectivity in Algeria“ in: John Chalcraft and Yaseen Noorani
(eds.), Counterhegemony in the Colony and Postcolony, Palgrave Macmillan,
Houndmills, 2007, p. 65.
40
na teritoriji danas druge države, ili zato što su pripadnici ne­­
auto­htone zajednice, čak i onda kada su im preci generacijama
živeli na teritoriji mlade države. Ovakvi slučajevi su, između
ostalog, zabeleženi u Obali Slonovače, Tanzaniji, Keniji i Eti­
opiji. Ipak, tokom genocida u Ruandi 1994. godine bili smo
svedoci jednog od najtragičnijih primera „politizacije auten­
tičnosti“128 i identiteta koje su stvorile i institucionalizovale
kolonijalne vlasti i koji su kasnije osnaženi u postkolonijalnom
periodu. U slučaju Ruande, pitanje identiteta je dodatno za­­
oštreno prihvatanjem shvatanja da postoji „autohtona“ i „stra­
na“, došljačka zajednica.
Novi, izmišljeni identiteti su istovremeno predstavljali ide­
alno tlo za generisanje klijentističke logike i stalno povećavanje
broja klijenata, uglavnom pripadnika plemenske ili klanovske
glasačke mašine koji su bili prinuđeni da svoju eg­­zistenciju vežu
za moćne lidere, a čija očekivanja je „njihova“ vladajuća struk­
tura kasnije morala da zadovoljava. U eks­trem­nijim i destruk­tiv­
nijim manifestacijama to je dovodilo do us­­postavljanja režima
koje možemo opisati kao predatorske i kleptokratske. Razmere
destruktivnog klijentizma nije teško ilustrovati, a u nekim slu­
čajevima država, s krajnje ograni­čenim mogućnostima opo­re­
zivanja i ostvarivanja drugih bu­­džetskih prihoda, „prestaje da
bude običan predator i mutira u vampira“.129
Pored toga, neke od specifičnosti afričkih društava bile su
ignorisane ili potcenjivane, što je, između ostalog, stvorilo broj­
ne iluzije u pogledu mogućih dometa državnih institucija i, kas­
nije, organizacija civilnog društva. Naime, od početka izgradnje
afričkih država „i naučnici i praktičari“, pripadnici sup­rot­stav­
ljenih ideoloških orijentacija, precenili su prostor za inženjering
društvenih procesa i mesto koje u njima treba da ima država.
Oni su se olako opredeljivali za „uvođenje no­­vih institucionalnih
i socijalnih eksperimenata (koji su često napuštani i re­­kon­sti­
tuisani), u nadi da će se očekivani obrasci socijalne in­­terakcije
128Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers, op. cit., p. 14.
129Johnatan H. Frimpong-Ansah, The Vampire State in Africa: The Political
Economy of Decline in Ghana, James Currey, London, 1992, p. 48.
41
kasnije razvijati sami po sebi“.130 Na pri­mer, verovali su da će
pripadnici različitih zajednica brzo raz­viti nove „nacio­nalne“ (u
smislu nadetničke ili „nadple­men­ske“) identitete i pri­hvatiti
obrasce političkog i društvenog angažovanja karak­teristične za
stanovnike modernih za­­padnih država.
Priroda kolonijalne uprave oblikovala je još jedan pa­­ra­
doks koji frustrira reforme i modernizacijske procese i koji ne
treba gubiti iz vida kada govorimo o samorazumevanju pod­
saharskih aktera. Savremena, postkolonijalna „globalizacija
intenzivirala je staru praksu pozivanja Afrikanaca da obez­
vređuju sebe, svoje institucije i kulturu razvijajući nekritičku
empatiju prema zapadnim“131 vrednostima. Ali kolonijalizam
je bio obeležen masovnim zločinima i pri tome pravdan mora­
lizatorskim, civilizatorskim i emancipatorskim razlozima. To
je kod stanovnika ovog regiona razvilo sumnjičavost i snažan
otpor prema vrednostima i normama koje Zapad nameće, pa
čak i onih koje možemo smatrati univerzalnim i nesumnjivo
poželjnim. Štaviše, mnogi veruju da je čak i sida „oruđe“ ne­­o­
kolonijalizma, nova „zapadna izmišljotina“ čiji je cilj de­­po­
pulacija kontinenta i lakša dostupnost sirovina. Ovo verovanje
je često praćeno stavovima da „homoseksualnost nije afrički
način ponašanja“, da lekovi izazivaju sterilitet kod zaraženih
osoba ili da kondomi stižu inficirani HIV virusom.
Afrikanci nisu zaboravlili da je zločinački „imperijalni za­­
datak branjen etičkim imperativom“,132 da su iza najgorih uža­
sa stajala „tri C“ – trgovina, hrišćanstvo i civilizacija,133 čijom
važnošću je pravdano „oslobađanje“ Afrikanaca134 i pri­krivano
130 Martin Doornbos, „The African State in Academic Debate: Retrospect
and Prospect“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 28, No. 2, June
1990, p. 182.
131 Francis B. Nyamnjoh, „Cultures, Conflicts and Globalization: Africa“ in:
Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions,
op. cit., p. 125.
132 Sven Lindqvist, ‘Exterminate All the Brutes’, op. cit., p. 69.
133 Engl. Commerce, Christianity, Civilization.
134 Ruth Mayer, Artificial Africas: Colonial Images in the Time of Globalizati-
on, University Press of the New England, Lebanon, 2002, p. 166.
42
ono najvažnije, neproklamovano, „četvrto C“ – osva­janje.135
Nekoliko autora citira izreku koja odlično ilustruje korene af­­
ričke ambivalencije prema spoljnom mešanju i mo­­ra­­lističkim
zahtevima: „Prvo su oni imali Bibliju, a mi smo imali zemlju.
Posle nekog vremena smo otkrili da su se stvari pre­okrenule.
Sada oni imaju zemlju, a mi imamo Bibliju.“
Iskustva dekolonizacije navela su brojne aktere u regionu
da poveruju da je globalizacija drugo ime za kolonijalizam, da
se, pored Biblije, za otimanje afričkih bogatstava koriste neo­
liberalna „jevanđelja“ ljudskih prava, demokratizacije i pravne
države. Oni svoje mlade države vide kao ispostave koje služe
zapadnim interesima. Ali cena pokušaja stvarnog odvajanja
od imperijalnih metropola bila je ogromna. Francuska je po­­
sebno oštro kaznila stanovništvo onih bivših kolonija, kao što
su Mali i Gvineja, čiji su se lideri opredelili za socijalizam i od­­
bili da nastave da se pokoravaju Parizu. Uticaj bivših koloni­
jalnih metropola je ostao toliko veliki da mnogi s razlogom
veruju da su afrički predsednici samo ambasadori kojima ins­
trukcije daju „pravi predsednici“ u Londonu, Briselu ili Parizu,
i da su afrički lideri svoje države „prodali strancima“.136 Ima i
onih koji zahtevaju „drugu nezavisnost“ i svoje vladare smat­
raju „neokolonijalnim marionetama“.
Uprkos činjenici da su Afrikanci imali tragična iskustva
s brojnim lokalnim spasiocima i liderima, odgovornost afrič­
kih vođa je ipak sekundarna. Ono što izgleda kao dobra ili
lo­­ša politika u stvarnosti „ima duboke korene u određenom
istorijskom nasleđu koje zemlju ili region stavlja u povoljan
ili nepovoljan odnos prema strukturalnim i konjunkturnim
procesima unutar svetskog sistema“.137 Podsaharska Afrika
je najveća žrtva dva veka globalizacije.
135
Engl. Conquest.
136
Manthia Diawara., In Search of Africa, Harvard University Press, Cam­
bridge, 1998, p. 157.
137 Giovanni Arrighi, „The African Crisis: World Systemic and Regional As­­
pects“, New Left Review 15, May-June 2002 , Internet, 01/02/09, http://
www.newleftreview.org/?view=2387.
43
 Postkolonijalno stanje
U mnogim ključnim oblastima u državama Podsaharske
Afrike stanje je gore, ili je tek neznatno bolje, nego na dan
kada su postale nezavisne. Godine 2007. čak 63 % stanovni­
ka Podsaharske Afrike nije imalo pristup najosnovnijim higi­
jenskim prostorijama138 – što je za samo 5 % manje nego pre
dve decenije. Za razliku od svih ostalih regiona, gde je pro­
sečni životni vek dramatično povećan139 tokom prethodnih
tridesetak godina, u ovom regionu je porastao od 46, u peri­
odu od 1970. do 1975. godine, na samo 49,1 godinu u peri­
odu od 2000–2005. godine. Podsaharska Afrika je jedini deo
sveta gde je prosečni životni vek na početku 21. veka bio kra­
ći od 50 godina.140 Zdravstveno stanje trudnica u Podsaharskoj
Af­­rici je „globalni skandal“ – verovatnoća da će žena u Pod­
saharskoj Africi umreti usled komplikacija tokom trudnoće i
porođaja je 1 prema 16, dok je u razvijenom svetu 1 od
3800.141 Stopa zaraženih HIV virusom je „astronomski veli­
ka“ samo u Podsaharskoj Africi.142 „U Južnoj Africi procenat
zaraženih od side je od 1993. do 2005. povećan sa 5 na 30 %,
a u Svazilendu čak 42 % stanovnika je HIV pozitivno.“143
Čak i kada je reč o problemima i opasnostima u čijem
re­­­šavanju je zabeležen značajan napredak, on je ipak neza­do­
voljavajući. Na primer, početkom devedesetih godina prošlog
138
„Africa and the Millennium Development Goals: 2007 Update“, UN Depar­
tment of Public Information, New York, 2007, Internet, 05/10/09, http://
www.un.org/ga/president/61/follow-up/doha/MDGafrica07.pdf.
139 Na primer u Južnoj Aziji sa 50,3 na 62, 9 godina, sa 51,9 na 66,7 u arap­
skim državama i sa 61,2 na 72,2 u Latinskoj Americi i Karibima.
140 Videti: „Human Development Report 2007/2008“, UNDP New York,
2007, p. 264.
141 „Africa and the Millennium Development Goals“, UN Department of Pub­
lic Information, op. cit.
142 Čak ni na Tajlandu, zemlji s velikom „seks industrijom“ i trgovinom dro­ge,
procenat infekcije virusom HIV nikada nije bio veći od 2 %. Rekordna stopa je
na Tajlandu zabeležena početkom devedesetih godina prošlog veka.
143
Helen Epstein, The Invisible Cure: Africa, the West, and the Fight Against
AIDS, Viking, London, 2007, p. 49.
44
veka u Podsaharskoj Africi se vodilo 26 ratova i nasilnih oru­
ža­nih sukoba, a 2007. godine pet.144 Ratovanje je u nekim
dr­­ža­vama zamenila „politička realnost za koju nemamo ime“
– vreme „ni rata ni mira“.145 Za situaciju u DR Kongo šest go­­
dina pošto je zvanično okončan poslednji rat možemo reći da
je „uprkos očitom progresu, Kongo ostao nestabilan i da hu­­
manitarna katastrofa traje“.146
Iako su političari tokom poslednjih dvadesetak godina
ko­­­ristili svaki povod da govore o „afričkoj renesansi“, uglav­
nom smo bili svedoci afričkih tragedija. Realnost Podsaharske
Afrike uznemiruje i užasava, pri čemu ovo uopštavanje ima
zabrinjavajuće mali broj izuzetaka. Uverljiv opis stanja koje
široko rasprostranjena beda proizvodi južno od Sahare dao je
Ašile Mbembe, jedan od najvećih podsaharskih istoričara i teo­
retičara postkolonijalizma, koji je napisao da o Africi moramo
govoriti kao o „noćnoj mori koju proizvodimo i od koje živimo
– i u kojoj ponekad uživamo, ali koja nas negde duboko u na­­
ma odbija, toliko snažno da smo u stanju da prema njoj ispo­
ljavamo gađenje kakvo osećamo kada vidimo lešinu“.147
Na primer, u Kinšasi, ali i u mnogim metropolama Pod­
saharske Afrike koje nisu prošle kroz duboku i višeslojnu i
kri­zu kakva je godinama trajala u DR Kongo, razvile su se
„bi­­­zarne forme društvenog kanibalizma“.148
Za razumevanje životnih uslova u mnogim afričkim gra­
do­vima potrebno je pojmiti razmere oskudice i svakodnevnog
žrtvovanja koje je toliko veliko da se za mnoge stanovnike
mo­že reći da su „više mrtvi nego živi“.149 „To je kao jedan ve­­
liki izbeglički logor, s tim što u izbegličkim logorima bar znate
da da je tu neko ko će vam pomoći“, reči su kojim je jedan
144
Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 529.
145
Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 166.
146 Anthony W. Gambino, Congo: Securing Peace, Sustaining Profress, Coun­
cil on Foreign Relations, New York, 2008, p. 3.
147 Achille Mbembe, On the Postcolony, op. cit., p. 241.
148
Theodre Trefon, „Introduction“ in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing
Order in the Congo, Fountain, Kampala, 2004, p. 1.
149
Ibid., p. 4.
45
br­­itanski putopisac sumirao utiske s putovanja po Burkini
Faso.150
Ono što nam u uslovima ovako velike i masovne bede
de­­­luje retrogradno, anahrono ili kao povratak tradiciji, po
pra­vilu nastaje ili opstaje kao posledica neokolonijalizma i
različitih procesa koji se ne mogu razdvojiti od globalizacije.
Kao i u drugim delovima sveta, prošlost i tradicija (i „imagi­
narna“ i „stvarna“) nude alate koji omogućavaju lakšu i manje
bolnu adaptaciju na izazove i promene koje donosi moderni­
zacija. Okretanje nazad, „pogled u prošlost“, omogućavao je
mnogima da lakše izdrže lomove i nasilje koji su ih čekali na
jedinstveno trnovitom „putu u budućnost“.
Nigde promene nisu bile tako nasilne, brze i radikalne kao
u Africi. Ogromna asimetrija moći i bogatstva između globalnog
Severa i globalnog Juga imala je brojne posledice. Kolonijalne
vlasti su nametanjem monokulturnih i eksploatacionih privreda
uspostavile strukturalnu zavisnost koja danas predstavlja jednu
od najvećih prepreka ekonomskom razvoju regiona. Može se
reći da su i u pretkolonijalnom periodu, za vreme trgovine rob­
ljem, zapadne sile u Africi razvile krajnje okrutnu i neobičnu,
ali takođe eksploatacionu ekonomiju. Tada je „afrički proizvod
za izvoz činila monokultura ljudskih bića“.151
Ekonomska nejednakost nameće veliki broj drugih ne­­
jednakosti. Kupovna moć potrošača danas određuje i meru u
kojoj će pojedinci, ali i celi regioni, dobiti pravo na život. Na
primer, transnacionalne farmaceutske kompanije nemaju ko­­
­mer­cijalni interes da razvijaju lekove za opasne tropske bole­
sti koje danas skoro isključivo postoje u Podsaharskoj Africi.
Ovaj region nije ravnopravan učesnik ni kada se „pregovara“
o pitanjima koja se najviše tiču njegovih stanovnika. Asi­met­
rija moći dovodi do toga da slabe i siromašne podsaharske
zemlje u pregovorima sa zapadnim akterima najčešće budu
suočene sa ultimativnim „uzmi ili ostavi“ stavom druge stra­
150
Peter Biddlecombe, French Lessons In Africa, Abacus, London, 1994, p. 53.
151
Videti: Basil Davidson, The African Slave Trade, Little, Brown and Com­
pany, Boston, 1980, p. 273.
46
ne. Na primer, pregovori između zemalja članica Evropske
unije, odnosno Evropske ekonomske zajednice, imali su veći
uticaj na ishod Lome i Kotonu rundi152 nego „stvarni prego­
vori između slabih i jakih“.153
Bivše kolonije pojedinih evropskih sila ipak imaju nasleđe­
ne strukturalne prednosti u odnosu na druge države regiona.
Ne predstavlja iznenađenje da se u angloamerički globalni po­­
re­dak najbolje uklapaju zemlje koje su bile deo britanske kolo­
nijalne imperije, one države u kojima je London ostavio pravni
sistem koji najbolje „štiti investitore, uključujući i deoničare i
kreditore“.154 Pored toga, kolonijalna Britanija, u skladu s kon­
ceptom indirektne uprave, „ohrabrivala je stvaranje kola­bo­ra­ci­
onističkih elita“.155 Najgore su prošle bivše portugalske i bel­gij­
ske kolonije i posedi. Portugal je gušio svaku pobunu i spre­čavao
emancipaciju afričkog stanovništva koristeći, čak i prema nis­
kim evropskim standardima iz ranih šezdesetih, eks­tremno na­­
silje i brutalnost – ugledni britanski borac protiv aparthejda ga
je nazvao „efikasno divljanje“.156 Na kraju kolonijalne uprave,
u Mozambiku i Angoli, dve najveće portugalske kolonije u regi­
onu, stopa nepismenosti bila je veća od 99 %.157 Portugalska
uprava je po mnogim kriterijumima bila najbezobzirnija, a por­
tu­galsko nasleđe ubedljivo najstrašnije. Na primer, mereno „bro­
152 Lome konvencije su četiri sporazuma o trgovini i pomoći sklopljeni između
1975. godine i 1995. godine između država članica (tadašnje) Evropske eko­
nomske zajednice i zemalja članica Afričke, karipske i pacifičke (AKP) grupe
država. Godine 2003. stupio je na snagu Sporazum iz Kotonua koji je zamenio
Lome konvencije. Među članicama AKP grupe najzastupljenije su bivše evrop­
ske kolonije u Podsaharskoj Africi koje spadaju u najsiromašnije zemlje sveta.
Danas grupa broji 79 država članica, dok ih je 1975. godine bilo 46.
153 Ole Elgstrom, „The Cotonou Agreement: Assymmetric Negotiations and
the Impact of Norms“ in: Ole Elgstrom and Christer Jonsson (eds.), Euro-
pean Union negotiations: processes, networks and institutions, Routledge,
London, 2005, p. 184.
154 Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 307.
155 Ibid., p. 308.
156
Ronald Segal, „Editorial Foreword“ in: James Duffy, Portugal in Africa,
Penguin, Harmonndsworth, 1962, p. 10.
157
Ibid.
47
jem žrtava nasilja i pokolja“ na svakih 10.000 stanovnika u peri­
odu od 1960. do 1990. godine na prvom mestu neslavne liste
je portugalsko nasleđe sa „zastrašujućih“ 4.000, na drugom bel­
gijsko sa 3.000, zatim britansko sa 790, a najmanje brutalnim
se pokazao pax franca sa „samo“ 35.158
Na dan proglašenja nezavisnosti belgijskog Konga, zem­
lje veličine Zapadne Evrope, manje od dvadeset stanovnika
je imalo fakultetsku diplomu,159 a među njima nije bio nijedan
doktor. Belgijanci su „zemlju predali grupi neobrazovanih lju­
di“ – većina ministara u prvoj vladi Konga nikada nije išla u
srednju školu, a premijer Patris Lumumba je bio poštar.160
Raz­lozi za uskraćivanje obrazovanja Afrikancima nisu bili sa­­
mo rasistički – brojni kolonijalni prokonzuli isticali su opas­
nost od prihvatanja „revolucionarnih ideja“. Ovako neod­go­
vor­nu politiku ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o
razvojnim neuspesima u postkolonijalnom periodu.
Štaviše, mnogi autori smatraju da je odbijanje kolonijalnih
sila da odškoluju i pripreme lokalne elite jedna od naj­tragič­nijih
posledica evropske vladavine. „Ako je dobrobit naj­­većeg mo­­
gućeg broja ljudi cilj svakog progresa, onda je pre­­rano davanje
nezavisnosti Kongu 30. juna 1960. godine najnepristojnija stvar
koju jedna nacija može da učini du­­goj.“161 Ni u susednoj Zam­
biji, koja je bila britanska kolonija, situacija nije bila mnogo bo­­
lja – od preko tri miliona sta­nov­nika na dan proglašenja neza­
visnosti 1964. godine samo njih 1200 je imalo diplomu srednje
škole, a 109 je završilo fakultet.162
158
Videti: Stephen Smith, „Nodding and Winking“, London Review of Books,
February 2010, Internet, 12/02/10, http://www.lrb.co.uk/v32/n03/step­
hen-w-smith/nodding-and-winking.
159 Izvori su brojni i navode da ih je bilo 9, 12, 15, 18 ili „nekoliko“. Ova minorna
zbrka je uglavnom posledica činjenice da je teško ustanoviti ko se od šačice
kongoleških diplomaca vratio u zemlju po završetku školovanja na Zapadu.
160 Videti: M. Semakula Kiwanuka, „Colonial Policies and Administrations
in Africa: The Myths of the Contrasts“, African Historical Studies, Vol. 3,
No. 2, 1970, p. 310.
161
George Martelli, Leopold to Lumumba: a history of the Belgian Congo,
1877-1960, Chapman and Hall, London, 1962, p. x.
162
Richard Sklar, Corporate Power in an African State: The Political Impact
48
Ipak, relativni položaj Podsaharske Afrike i njenog sta­
novništva je, prema skoro svim ključnim kriterijumima, gori
u postkolonijalnom periodu nego što je bio za vreme koloni­
jalne uprave. To je u velikoj meri posledica forme, „lika“163
današnjeg projekta globalizacije. U prethodnom periodu in­­
tenzivne globalizacije, pre Prvog svetskog rata, nije došlo do
značajnijeg porasta globalne nejednakosti. Na primer, u pe­­
riodu od 1870. do 1913. godine i u periodu od 1973. do 1998.
godine zabeležna je skoro identična stopa rasta,164 ali je „sko­
riji period obeležen značajnom globalnom divergencijom,
na­­­ročito tako što se ostatak sveta udaljio od Podsaharske Af­­
rike“.165 Mereno ukupnim bruto domaćim proizvodom, Keni­
ja je bila 16 puta siromašnija od Velike Britanije kada je 1964.
godine postala nezavisna. Prema podacima Međunarodnog
monetarnog fonda i Svetske banke, 2008. godine Kenija je
bila 52 puta siromašnija.
Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index),
koji ne uzima u obzir samo materijalne parametre u proceni
dobrobiti ljudi, rangira 179 zemalja sveta u tri kategorije –
države s visokim, srednjim i niskim indeksom ljudskog razvo­
ja. Od 28 zemalja u najnižoj od ove tri kategorije166 sve sem
jedne, Timor-Leste (Istočni Timor), jesu države Podsaharske
Afrike. Među njima su i neke od najslobodnijih i politički naj­
stabilnijih država regiona u kojima su u dužem periodu na
vlasti režimi koji imaju legitimitet. Drugim rečima, čak i naj­
uspelije podsaharske države deluju prilično neuspešno.
of Multinational Mining Companies in Zambia, University of California Pre­
ss, Berkeley, 1975, p. 109.
163 Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta, op. cit., str. 19.
164 Izražene u stopi rasta bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika.
Zabeležena je stopa rasta od 1,33 % odnosno 1 %.
165
Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 309.
166
Videti: „Human Development Indicies – A Statistical Update 2008“, UNDP, Inter­
net, 05/02/09, http://hdr.undp.org/en/media/HDI_2008_EN_Complete.pdf.
49
 Nacionalna država
Bavljenje izazovima globalizacije u Podsaharskoj Africi
zahteva da pažnju posvetimo ne samo stanju ovog regiona
već i pitanju kakvo značenje u njemu stvarno ima pojam naci­
onalne države. Na kraju kolonijalne uprave, imperijalne sile
(izuzev Portugala) povlačile su se na brzinu, praktično beže­
ći iz Podsaharske Afrike, za sobom ostavljajući „institucional­
nu prazninu koja je dugo bila skrivena iza političkog parava­
na koji je oslikan parlamentarnim simbolima evropske
pro­venijencije“.167 Lideri novih afričkih država, čak i oni koji
su koristili naglašeno antizapadnu i antiimperijalističku reto­
riku, nisu uspeli da popune ovu prazninu, niti da stvore neki
drugi okvir. „Neretko se, kako pokazuju zamešateljstva isto­
rije, ispostavi da su protesti, otpori i nepristajanje, u stvari,
vrsta pristanka. Tako se širenje i naturalizacija države, uve­
zene u Afriku i Aziju, odigralo kroz antikolonijalnu borbu:
be­­li čovek je oteran, ali je zadržan njegov ideološki i insti­tu­ci­
o­nalni prtljag.“168 Istorija dekolonizacije i nastanka nacional­
nih država u Podsaharskoj Africi pokazuje da određeni pro­
cesi i akcije koji mogu delovati kao nepristajanje, zapravo,
predstavljaju komplikovanu „operaciju aproprijacije“.
„Afrička država“,169 taj neobičan i teško prepoznatljiv re­­
zul­tat procesa aproprijacije, ima presudan uticaj kako na stanje
Podsaharske Afrike, tako i na izopštavanje iskustava ovog
regiona i ignorisanje političkog poretka koji se u njemu razvio
u „glavnim tokovima političkih nauka“.170 Prema velikoj većini
relevantnih razvojnih i ekonomskih kriterijuma, države Pod­
saharske Afrike zauzimaju poslednja mesta. Ne samo da su
dr­­žave ovog regiona najzastupljenije među, na primer, naj­ne­
raz­vijenijim, najneslobodnijim i najkorumpiranijim državama
167
Basil Davidson, Genij Afrike, Stvarnost, Zagreb, 1977, str. 291.
168 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 26.
169 Pjer Englebrt tvrdi da je njena glavna karakteristika da „nije ni afrička ni
država“. Pierre Englebert, „The contemporary African state: neither African
nor state“, Third World Quarterly, Vol. 18, No. 4, 1997, p 767.
170
Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 6.
50
sveta već su često daleko iza ostalih zemalja. Samo u retkim
slučajevima na dnu ovakvih globalnih lista ne nalaze se skoro
isključivo države Podsaharske Afrike. U većini zemalja regiona
praktično ne postoji socijalna zaštita. Podsaharska Afrika je na
prvom mestu po broju oružanih sukoba. U najmanje deset dr­­
ža­va regiona (za pet zemalja nema raspoloživih podataka) pi­­
jaća voda nije dostupna većini stanovnika. Na primer, čak 43
% stanovnika regiona nema „pristup bezbednoj pijaćoj vodi“,
dok u celom svetu, uključujući tu i Podsaharsku Afriku, ona
ni­­je dostupna za 18 % stanovništva.171
U mnogim državama regiona veliki broj stanovnika ne
vidi, ne bez razloga, bilo kakvu korist od države koja, ipak,
nameće brojne obaveze, iako nije u stanju da organizuje pru­
žanje ključnih usluga, najosnovniju zdravstvenu zaštitu ili da
obezbedi elementarni nivo bezbednosti. Stanovnici neretko
državu doživljavaju kao „zver“ ili „grabljivicu“ i priželjkuju
njenu smrt. Na pitanje: „Da je nacionalna država čovek, kako
biste se odnosili prema njemu?“ postavljeno u okviru ispiti­
vanja javnog mnjenja koje je za Svetsku banku obavljeno u
DR Kongo, dva najčešća odgovora bili su: „Uhapsio bih ga“ i
„Ubio bih ga“.172
Ali danas su „praktično svi formalni ekonomski, politič­
ki i pravni okviri u svetu zasnovani na neophodnosti drža­
ve“.173 Nacionalna država je istovremeno jedan od najraspro­
stranjenih „proizvoda globalizacije“174 i, pokazalo se, jedna
od najpostojanijih inovacija koju su u Podsaharsku Afriku
uveli kolonijalni gospodari. Kolonijalizam je, između ostalog,
predstavljao mašineriju za proizvodnju nacionalnih država.
Kolonizatori su jedino znali da vladaju prema pravilima naci­
171
Videti: „Safe Drinking Water“, UNICEF, 2001, Internet, 26/02/10,
http://www.unicef.org/specialsession/about/sgreport-pdf/03_SafeDrin­
kingWater_D7341Insert_English.pdf.
172 Videti: „Securing the Congo’s Transition“, ICG, 8 May 2006, Internet,
27/02/09, http://www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=4097&l=1.
173
Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 171.
174
Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 30.
51
onalne države.“175 U Podsaharskoj Africi je „evropski kolo­ni­
ja­lizam bio živo poricanje sposobnosti Afrikanaca da organi­
zuju svoj suverenitet... [V]ećina Afrikanaca u stvari nije živela
u državama sve dok im kolonijalna vlast nije nametnula levi­
jatanski jaram. Štaviše, može se reći da je najistaknutiji afrički
doprinos istoriji čovečanstva bila upravo civilizovana umet­
nost prilično miroljubivog suživota bez država.“176
Čak je i onim kolonijalnim upraviteljima koji nisu sma­
trali da odsustvo države znači „haos divljaštva“ bilo teško da
razumeju društva bez država. Mnogi su pogrešno verovali da
biti bez države znači biti i bez organizovane političke moći i
bez istorije, a da oni koji su bez istorije ne mogu sami da sti­
gnu do modernosti. Prema tada široko prihvaćenim, rasistič­
kim shvatanjima, neistorijski i primitivni Afrikanci pokazali
su se „nesposobnim da stvore sopstvenu civilizaciju [i] da
up­­­ravljaju svojim poslovima“.177 Kolonijalne sile su iscrtale i
granice koje su kasnije uslovile koje unutrašnje politike mogu
da se sprovode u novonastalim državama čija teritorija nije
bila usklađena s postojećim lingvističkim, kulturnim i komer­
cijalnim prostorima.
„Geografija kao sudbina“,178 uticaj različitih procesa dugog
trajanja i specifičan kulturni i materijalni razvoj doveli su u Pod­
saharskoj Africi do formiranja društava čije funkcionisanje – a
to obuhvata i organizovanje političke moći – nije lako, ako je
uopšte moguće, uspešno uklopiti u međunarodni poredak koji
zahteva postojanje nacionalnih država. Kolonijalnom silom iz­­
građeni državni „krov“ nad ovim društvima nije postao bitno
bolji ili adekvatniji ni posle tri decenije nametanja zapadne „mi­­
ni­malističke, proceduralne verzije... participativne demo­
175
Nicolas and Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree, op. cit.,
p. 27.
176 John Lonsdale, „States and Social Processes in Africa: A Historiographi­
cal Survey“, African Studies Review, Vol. 24, No. 2/3, 1981, p. 139.
177 Basil Davidson, The African Slave Trade, op. cit., pp. 283-285.
178 Benjamin Schwartz, „Geography Is Destiny“, The Atlantic, December
2008, pp. 105-107.
52
kratije“179 i različitih reformi i programa prilagođavanja ins­pi­
risanih iskustvima razvijenih zemalja i shvatanjima da su
zapadne institucije i teorije univerzalno primenjive.
Nužnost postojanja nacionalnih država u okruženju i us­­
lovima koji su izuzetno nepovoljni za izgradnju država dovelo
je, između ostalog, do serije dugotrajnih i krvavih sukoba i
uspostavljanja režima koji, čak i kada njihovi lideri to stvarno
žele, nisu u mogućnosti da sprovode „dobru vladavinu“ i vode
konstruktivnu politiku. U Podsaharskoj Africi imamo i kvazi­
države – države koje su „priznate kao suverene i nezavisne
od ostalih država u međunarodnom sistemu, ali koje ne mogu
da zadovolje zahteve ‘empirijske’ državnosti“.180 Suverenitet
je u ovom regionu stvar volje drugih, prvenstveno zapadnih
država, a ne posledica činjenice da država ima vrhovnu vlast
nad svojom teritorijom ili bar većim delom te teritorije. Soma­
lija predstavlja samo jedan primer, mada najtransparentniji
i najdrastičniji, podsaharske države bez državnih kapaciteta
koja nije sposobna da obavlja čak ni najosnovnije funkcije.
Ali, istovremeno, Somalija predstavlja odličnu ilustraciju ne­­
op­hodnosti postojanja nacionalnih država, meru vitalnosti
ovog globalizovanog proizvoda i važnosti koju države imaju
za funkcionisanje „infrastrukture globalizacije“ i „insti­tu­cio­
nalizovanje globalnih mreža“.181 Zato „svet insistira da se o
‘Somaliji’ govori kao da je stvarno država a o borbi za Mogadiš
kao borbi za kontrolu nad Somalijom“.182
Jedan od važnih razloga zašto Somalija praktično ne po­­stoji
kao država, zašto su mnoge države regiona toliko slabe, ne­­funk­
cionalne, ispražnjene od državnosti i praktično odsutne s velikog
dela svoje naseljene teritorije, treba tražiti i u činjenici da je Pod­
saharska Afrika najmanje od svih svetskih regiona učestvovala u
179
Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­­
maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 3.
180 Christopher S. Clapham, Africa and the international system: the politics
of state survival, Cambridge University Press, Cambridge, 1996, p. 15.
181 David Held et al., „Rethinking Globalization“ in: David Held and Ant­
hony McGrew (eds.), The Global Transformation Reader, op. cit., p. 71.
182
Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 172.
53
oblikovanju globalnih sistema – ona nije imala nikakav uticaj na
„univerzalizaciju države“.183 Stanje nacio­nalne države u Pod­sa­
harskoj Africi predstavlja ilustraciju ko­­li­ko može biti velika cena
ignorisanja istorije i specifičnosti jed­nog regiona pri oblikovanju
globalnih okvira, kakav je i sistem nacionalnih država. U ovom
regionu je o dobronamernom „vil­sonovskom kontejneru iz 1919.
godine“184 primerenije govoriti kao o „okovima progresa“.185
Veliki broj afričkih problema, ko­­ji mnogim istraživačima deluju
kao prepreke funkcionisanju nacionalnih država i uključivanju u
globalne tokove, u stvari, predstavljaju posledice neprikladnosti
državnog okvira u af­­ričkim okolnostima.
Stvari se i u decenijama stabilnim ili „uzornim“186 zem­
ljama, kakvim su smatrane Mali, Kenija ili Obala Slonovače,
kreću nagore ­­– Mali je poslednji u dugom nizu „afričkih izgub­
ljenih rajeva“. Ne treba zaboraviti da je čak i Burundi, koji je
to­­kom prethodne dve decenije često navođen kao „jedan od
najgorih izgubljenih slučajeva na kontinentu“ i primer zemlje
koja se suočava s „redovnim napadima etničkog ludila“, pre
vojnog puča oktobra 1993. godine, opisivan kao „model za sve
zemlje koje žele da postanu demokratije“.187
Nažalost, reforme i slobodni izbori, koje su „verifikova­
le“ ili nadgledale zapadne sile i međunarodne organizacije,
tokom prethodnih dvadesetak godina neretko su dovodili do
veće nestabilnosti, pada standarda i porasta kriminala. Mnoge
države Podsaharske Afrike predstavljaju tragičan primer koli­
ko je „nezapadni svet ostao nepogodno okruženje za pred­
stavničku demokratiju“.188 Pri tome, ne treba gubiti iz vida
183
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 31.
184
Basil Davidson, The Black Man’s Burden, p. 286.
185 Ibid., p. 28.
186 Što ne znači i demokratskim. Na primer, Danijel Arap Moi, drugi pred­
sednik Kenije, koji je vladao od 1978. do 2002. godine, bio je paranoidni
i okrutni autokrata koji je bez mnogo oklevanja eliminisao rivale i gradio
„etničke zidove“. Videti: Daniel Branch, Kenya, op. cit.
187 Rene Lemarchand, Burundi: Ethnic Conflict and Genocide, Cambridge
University Press, Cambridge, 1996, p. xi.
188
Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­
maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 7.
54
da su „novi oblici bezakonja manje prepreka demokratiji, a
više posledica onog što ona znači u sredinama kao što je Af­­
rika“.189 Zato tranzicija i reforme prečesto liče na „karikaturu
liberalizacije“ i dovode do izmeštanja suvereniteta u nefor­
malne centre moći koji su ponekad „ukorenjeni u zverskoj
kontroli života i smrti“.190
Brojni, posve jedinstveni problemi Podsaharske Afrike
ko­­ji su vezani za funkcionisanje nacionalnih država ne bi bili
rešeni ni promenom veštačkih, pravolinijskih191 granica koje
su iscrtale kolonijalne sile: „Davali smo jedni drugima planine
i reke i jezera. Imali smo samo manju poteškoću što nismo
zna­li gde se tačno nalaze“, izjavio je britanski premijer Lord
Salisberi opisujući genezu podsaharskih međa.192 Ali problem
često nije samo u lošim granicama, već u imperativu postoja­
nja granica i nacionalnih država. Novo razgraničenje i druga­
čija podela teritorije stvorili bi mnogo više problema nego što
bi ih rešili. Ovog su svesni i afrički političari i moćni zapadni
akteri. Zato, s jedne strane, imamo funkcionalne oaze mira i
spontane stabilnosti, kao što je samoproglašena država So­­ma­
li­lend na severozapadu Somalije, „na koje bi mogla da se pri­
meni etiketa ‘suverene’, iako se u svetu ne primenjuje“.193 A s
druge strane, to je jedan od glavnih razloga zašto je Povelja
Organizacije afričkog jedinstva (OAJ) predstavljala jednu od
najsnažnijih afirmacija nacionalne države koja je „otelotvore­
na u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji... Jedinstvo koje se
pominje u nazivu organizacije je isključivo retoričko.“194 Isti
odnos zadržala je i Afrička unija, kilava naslednica OAJ.195
189
Ibid.
190
Ibid.
191 Čak 44 % državnih granica u Podsaharskoj Africi ima oblik prave linije.
Videti: Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 75.
192 Videti: Martin Merdith, The State of Africa, op. cit., p. 2.
193 Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., 171.
194 Christopher S. Clapham, Africa and the international system, op. cit., p.
111.
195
Afrička unija je osnovana 2002. godine i desetak godina kasnije opi­
sivana je kao „bezuba“ organizacija koja „ređa neuspeh za neuspehom“.
William Gumede, „It’s a time for a new African Union“, Global Public Squa-
55
 Afrički lideri su, izgleda, razumeli koliki bi haos i krvo­
proliće nastali ako bi menjali postojeće granice i koliko bi to
bilo opasno po njihovo održavanje na vlasti. Od 1963. do kra­
ja 2000. godine svega desetak afričkih ratova je kao uzrok
ima­lo sporove oko granica i uglavnom se nisu okončavali pre­
pravljanjem granica i secesijom. Izuzetak su Eritreja i Južni
Sudan. Čak su i teritorijalne pretenzije susednih država u Pod­
saharskoj Africi uglavnom bile posledica potrebe da se kont­
rolišu profitabilni ili oskudni resursi – bezbednosna dilema je
retko bila izvor sukoba. Štaviše, glavni uzrok dugotrajnih i
često brutalnih gerilskih ratova i oružanih pobuna bili su po­­
ku­šaji jedne etničke zajednice da uspostavi kontrolu nad dr­­
žavnim aparatom, a time i nad lukrativnim ekstrakcionim
zo­­nama i koruptivnim mehanizmima distribucije političke,
hu­­manitarne i razvojne pomoći. Ostvarivanje etničkog („ple­
menskog“) cilja južno od Sahare, i to ne samo u zemljama čija
etnička mapa podseća na poslovičnu „leopardovu kožu“, pr­­
venstveno se izražava u smislu „svi resursi u jednoj državi“,
na teritoriji pod „našom“ kontrolom. To je bitno različito od
revizionističkog pokliča modernih zapadnobalkanskih poli­
tika identiteta: „svi Srbi/Albanci/Hrvati/Bošnjaci u jednoj
državi“, na teritoriji koju nastanjuju „naši“ kao jedini stanov­
nici ili ubedljiva većina.
Ipak, ne treba gubiti iz vida da su neki od najdužih i naj­
krvavijih ratova u postkolonijalnoj Africi bili separatistički –
pokušaji otcepljenja Bijafre i secesije Južnog Sudana i Eritreje.
Zato strah od mnogo krvavije balkanizacije država Pod­sahar­
ske Afrike nije bez osnova. Na primer, svaki presedan, pro­me­
na granica koja bi sugerisala poštovanje etničkog ili jezičkog
kriterijuma nosi rizike bez presedana u drugim delovima sve­
ta. U nekim državama, kao što je DR Kongo, živi više od dve
stotine etničkih zajednica koje govore različitim jezicima (od
kojih najbrojnija čini manje od 5 % stanovništva), dok pri­pad­
nici pojedinih afričkih naroda u značajnijem broju žive u više
re, July 5, 2011, Internet, 25/7/11, http://globalpublicsquare.blogs.cnn.
com/2011/07/05/its-time-for-a-new-african-union/.
56
od deset zemalja (na primer, narod Fulani). To je jedan od
glavnih razloga zašto se, iako smo proteklih decenija bili sve­
do­ci raspada višenacionalnih država u Evropi, isti proces nije
dogodio i u Podsaharskoj Africi, gde postoje samo tri etnički
relativno homogene države (Somalija, Bocvana i Lesoto) i
gde skoro sve granice možemo opisati kao veštačke, loše i
nepravedne.
Evropske sile su današnje podsaharske granice uglav­
nom iscrtale na Berlinskoj zapadnoafričkoj konferenciji odr­
žanoj 1884–85. godine. Jedini ozbiljniji pokušaji osporavanja
državnog jedinstva bili su ratovi za otcepljenje Bijafre i juž­
nog Sudana, dok u dva slučaja, u Somalilendu i Eritreji, ima­
mo pokušaje da se izmenjena realnost vrati u prethodno, ko­­
lonijalno stanje.196 Čak i u DR Kongo, državi koja je nazivana
„kopiletom kolonijalizma“,197 ratovi su uglavnom vođeni za
kontrolu nad institucijama vlasti ili resursima, a ne za otcep­
ljenje. Izvor oružanih sukoba, iako postoji jedan broj graničnih
sporova, uglavnom je težnja za kontrolom resursa, posebno
vode, odnosno hidrografskih basena velikih reka, a ne, na
pri­mer, želja podeljenih etničkih zajednica da se ujedine.
Iako mogu delovati kao izraz drugih tenzija i nesporazuma,
sukobi oko granica su većinom u osnovi bili ili hidropolitički
ili vezani za profitabilne resurse.
Možemo čak reći da je „velika istorijska lekcija Konga, u
stvari, postojanost ideje nacije“.198 Na potkontinetu postoje i
druge zemlje koje deluju kao karikature ili parodije države.
Ali njihova slabost, ispražnjenost i minimalnost nisu simpto­
mi „smrti“ ili prevaziđenosti države. Naprotiv, u Podsaharskoj
Africi se najjasnije može videti da globalizacija samo prividno
„izaziva propast države prazneći je od sadržaja putem terora
ili prevazilazeći je kroz liberalizaciju“199 i da je postojanje
196
Videti: Jean-Francois Bayart, The Illusions of Cultural Identity, Hurst and
Company, London, 2005, pp. 31-33.
197 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 60.
198
Videti: Jean-Francois Bayart, The Illusions of Cultural Identity, op. cit.,
p. 32.
199
Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 33.
57
država neophodno za održavanje ključnih mehanizama neo­
liberalne globalizacije.
Kada govorimo o funkcionisanju i „postojanju“ nacionalne
države u Africi i državnim granicama, ne smemo gubiti iz vida
da u ovom regionu nisu primenjiva „međunarodna shvatanja o
tome kako država funkcioniše“.200 Pojam nacionalne države ta­­
mo nema značenje koje mi podrazumevamo. Njeno „postojanje“
ne pretpostavlja ispunjavanje kriterijuma, čak i ako ih učinimo
maksimalno labavim, koje smatramo univerzalnim i relevantnim
u drugim delovima sveta – ovde, naravno, ne mislim samo na
neuspešne države. Stanje države u Pod­saharskoj Africi pred­
stavlja odličnu ilustraciju shvatanja onih teoretičara koji tvde
da su stanovnici evropskih kolonija bili primorani da po svaku
cenu postanu „konzumenti zapadne modernosti“.201 Prepreke
i problemi koji postoje u Pod­saharskoj Africi učinili su da država
u ovom regionu često de­­luje neprepoznatljivo.
Istorija afričkih država dovodi u pitanje univerzalnost i zna­
čenje mnogih pojmova, shvatanja i teorija koje su postale izuzetno
popularne i široko prihvaćene. Na primer, u Pod­saharskoj Africi
teško da možemo smisleno govoriti o naciji kao „zamišljenoj za­­
jednici“ – često je teško prepoznati šta su to kolonijalne sile osta­
vile afričkim nacionalistima da za­­mi­sle.202 Takođe, kada govo­
rimo o (post)kolonijama, sporne su i teorije koje nacionalizam
vezuju za pitanja identiteta. S dru­ge strane, ne treba gubiti iz vida
veliku heterogenost afričkih država kada govorimo o uključivanju
Podsaharske Afrike u globalizacijske tokove. Etnički heterogene
države obično su siromašnije od homogenih i čak „jedna trećina
razlike u sto­pama ekonomskog rasta između Istočne Azije i Pod­
saharske Afrike od Drugog svetskog rata posledica je veće etničke
hete­rogenosti u Africi“.203
200
Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 3.
201
Partha Chatterjee, The Nation and Its Fragments: Colonial and Postcolo-
nial Histories, Princeton University Press, Princeton, 1993, p. 5.
202 Ibid.
203
Videti: Benjamin Bridgman, „Why Are Ethnically Divided Countries
Poor?“, Louisiana State University, September 2003, Internet, 25/08/09,
http://www.bus.lsu.edu/economics/papers/pap03_11.pdf.
58
Jedan od najvećih problem u etnički heterogenim zem­
ljama Podsaharske Afrike predstavlja aspiracija svake od zajed­
nica da potpuno kontroliše aparat vlasti i resurse, kao i mo­­
gućnost da će građani svoj položaj, često obeležen potpunom
marginalizacijom i hroničnom bedom, vezati za etničku
pripadnost. U etnički podeljenim zemljama bitno se povećava
i verovatnoća izbijanja građanskog rata, naročito ako su dve
zajednice slične veličine. To dovodi do toga da ove zemlje i u
periodima mira odvajaju veće svote novca za snage bezbednosti
i time dodatno usporavaju svoj ekonomski razvoj.204
U nekim državama, na primer, u Sudanu, centralna vlast
od sticanja nezavisnosti nikada nije uspostavila kontrolu nad
celokupnom teritorijom. Podsaharska Afrika je „danas jedini
region u svetu gde nailazimo na velika, naseljena prostran­
stva koja nisu pod efektivnom vlašću centralne vlade nacio­
nalne države“.205 Vlast u Podsaharskoj Africi prvenstveno
zna­či kontrolu nad glavnim gradom i raštrkanim profitabilnim
prirodnim resursima, a ne nad državnom teritorijom. Kako je
to slikovito izrazio jedan stručnjak Svetske banke, „država
pre­­­staje kod 12 kilometra“ od centra prestonice. Nerazvijenost
transportnih mreža i neisplativost oporezivanja siromašnog
stanovništva čine da se u mnogim afričkim državama van po­­
menutog radijusa nalazi malo toga o čemu treba brinuti.206
Zato, po pravilu, vojska čuva glavni grad, a ne granice.
Osporavanje granica, koliko god da je često prisutno u izja­
vama pojedinih aktera, predstavlja samo verbalno lamenti­
ranje koje dolazi iz krugova koji nemaju značajniji politički
uticaj i ne predstavljaju realnu opasnost za stabilnost velike
većine podsaharskih režima. Čak i tokom Hladnog rata velike
sile su kao vladara priznavale onog ko kontroliše glavni
grad,207 najčešće lociran na obali okeana, i izuzetno retko, i
204
Ibid.
205 James
Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 27.
206
Mark Schacter, „Sub-Saharan Africa: Lessons from Experience in Sup­
porting Sound Governance“, The World Bank, February 2000, Internet,
03/6/11, www.worldbank.org/html/oed.
207
Somalija predstavlja izuzetak od ovog „pravila“. Zapadni strah od islam­
59
prilično nedosledno, podržavale one aktere koji su želeli da
menjaju granice.208
Od nastanka podsaharskih država oružani konflikti, uz
nekoliko značajnih izuzetaka, bili su unutrašnji, ne između
država. Ali ne samo da je malo međudržavnih sukoba već iz­­
među mnogih država jedva da ima formalnih veza i saradnje.
Podsaharske države su, po pravilu, neuporedivo bolje pove­
zane sa evropskim silama, ili njihovim komonveltima, nego
s neposrednim afričkim okruženjem. Kolonijalne, „berlinske“
granice, kojima je povelja Organizacije afričkog jedinstva pru­
žila dodatni legitimitet i potvrdila dogmu njihove nepov­re­
divosti, predstavljaju jedan od ključnih uzroka činjenice da
vladari afričkih zemalja imaju velike probleme da „emituju
moć“.209 Njihova vlast obično opada s povećavanjem uda­lje­
nosti od prestonice. Štaviše, od početka dekolonizacije nacio­
nalizam je u Podsaharskoj Africi važan prvenstveno zato što
omogućava emitovanje državne moći na jeftin način, ali poka­
za­lo se da ga je teško razviti i održavati zbog „nedostatka za­­
jed­ničke istorijske mitologije i sećanja na kojima bi elite mog­
le da počnu da ‘izgrađuju’ naciju“.210
Emitovanje moći i kontrola teritorije predstavljali su pre­ve­
liki i preskup izazov čak i za moćne kolonijalne sile. „Glavna ka­­
rakteristika kolonijalne vlasti bilo je nasilje.“211 Ali zapadne sile
nisu pokušavale da da razviju policijsku službu u svojim kolo­ni­
jama, već su snage bezbednosti čuvale samo ključne tačke, kao
što su glavni grad, luke i aerodromi, i obezbeđivale sigurnost
malih prostora i mehanizama koji su bili vitalni za eksploataciju
sirovina. Na ostatku teritorije kolonijalne oru­žane snage najčešće
su bile prisutne kroz kratke i brutalne kaznene ekspedicije. Na
skog terorizma ima dalekosežne posledice. Međunarodno priznanje nije
stiglo kada je islamistička Unija islamskih sudova juna 2006. preuzela kon­
trolu nad Mogadišom, glavnim gradom Somalije, koji je od obaranja režima
Siada Barea 1991. godine bio u stanju bezvlašća.
208 Videti: Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., pp. 108-109.
209
Ibid., p. 171.
210
Ibid., p. 129.
211
Ibid., p. 91.
60
sličan način moć uglavnom emituju i današnji, mnogo siromašniji
vladari u regionu. „Vršenje vla­sti je fragmentarno i kapilarno“212
i često izuzetno brutalno. Namera podsaharskih režima „nije dis­
ciplinovanje po sebi“, već da, kada smatraju da je to neophodno,
„iskoriste nago­mi­lane snage bezbednosti“213 da bi demonstrirale
svoj autoritet i odlučnost. Od vojske se očekuje da uvek bude
sprem­na da na brutalan način pošalje nedvosmislenu poruku,
obično ne­­uporedivo jaču nego što zahtevaju razmere događaja
koje re­­žim vidi kao preteći.
Način na koji se Podsaharska Afrika uključuje u globalne
tokove, naročito značaj koji izvoz sirovina ima za ekonomije
na­­­cionalnih država u regionu, dovodi do toga da, kada govorimo
o suverenitetu, ključno mesto ima eksploatacioni imperativ koji
je bio najvažniji i tokom kolonijalne vladavine. Neoliberalna
glo­balizacija je mnoge podsaharske države pretvorila u „nele­gi­
timne bezbednosne agencije u službi megapreduzeća“. 214
„[G]lav­na odlika ‘suvereniteta’ u afričkim dr­­žavama sa slabom
vlašću nije stvarna ili efektivna kontrola nacionalne teritorije (a
još manje monopol nad legitimnom upotrebom sile), već spo­
sobnost da se obezbedi ugovorni pravni legitimitet koji može
da pruži legitimitet eksploatacionim poslovima transnacionalnih
kompanija. Takav suverenitet ne ugrožava ni politička ne­­sta­
bilnost, čak ni građanski rat (dokle god vlada ima međunarodno
priznanje – što je obično manje ili više automatska nagrada za
držanje glavnog grada).“215 Čak ni najbrutalniji oružani sukobi
„ne moraju predstavljati pretnju po eksploataciju (naročito ne
kada je reč o koncentrisanim sirovinama visoke vrednosti), zah­
valjujući privatnom pačvork modelu bezbednosti koji je sve
dominantniji“.216
212 Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John
L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 305.
213 Ibid., pp. 324-325.
214 Fernando Coronil, „Toward a Critique of Globalcentrism“, in: Jean and
John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neolibera-
lism, op. cit., p. 72.
215
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 207.
216
Ibid.
61
 Neki autori smatraju da moćni zapadni akteri nemaju in­­
te­res da ohrabre političke reforme koje bi mogle da ugroze
sta­­­bilnu eksploataciju resursa. Oni ključne prepreke razvoju i
funk­ci­onisanju afričkih država vide u interesima velikih mul­
tinacionalnih kompanija i zapadnih zemalja. Zato smo u Pod­
saharskoj Africi uglavnom svedoci „fikcija demokratske tranzi­
cije“217 i pukog „recikliranja elita“,218 ideološke konverzije
koja se ograničava na verbalno prihvatanje koncepata i normi
koje se navode kao preduslov za dobijanje političke i finansijske
pomoći Zapada. To obeshrabruje prave promene i stvara iluzi­
ju da u državama Podsaharske Afrike postoje demokratski iza­
b­rane vlasti koje su odgovorne za „afričke probleme“ i dopri­
nosi održavanju izuzetno loše slike o Podsaharskoj Africi.
Izmeđusenke i crne rupe
Afrika ima loš imidž na Zapadu – pridev podsaharska je
tu sasvim suvišan. Taj imidž, oblikovan različitim interesima
i motivima, ima važnu ulogu u determinisanju načina na koji
žitelji i države regiona učestvuju u globalizacijskim procesima.
Afrika u globalnu imaginaciju i dalje najčešće ulazi kroz mrač­
ne slike kriminala, bede, gladi, krvavih ratova i neizlečivih
bolesti. „Kada danas slušamo o Africi, to je obično u urgentnim
i uznemirujućim vestima. Nikada nije samo Afrika, već je uvek
neka kriza u Africi, problemi Afrike, neuspeh Afrike, moralni
izazov Afrike ‘međunarodnoj zajednici’, čak i Afrika kao ‘oži­
ljak na savesti sveta’“,219 kako je nazvao Toni Bler, tada britan­
ski premijer. Činjenica da čak Bler, dugo vremena jedan od
najharizmatičnijih zapadnih političara (navodno) levičarskog
opredeljenja, u jednoj od svojih efektnih medijskih metafora
ovaj region izjednačava s ranom objašnjava vitalnost začara­
nog kruga: loše vesti i ružne slike stvaraju negativnu percep­
217
Marco Giovannoni et al., „Action on Behalf (and in Spite) of the State:
NGOs and Civil Associations in Kinshasa“, in: Theodre Trefon (ed.), Rein-
venting Order in the Congo, op. cit., p. 99.
218 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 32.
219 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 2.
62
ciju, dok loš imidž dovodi do smanjivanja investicija, što za
posledicu ima dalju socijalnu i ekonomsku degradaciju koja
opravdava emitovanje još gorih vesti i još crnjih slika koje stva­
raju još negativniju percepciju.
Nekada opšeprihvaćeni izraz „crna Afrika“ danas se upo­
trebljava vrlo retko, ali je reč Afrika ostala vezana za brojna
negativna značenja atributa crno.220 Sto godina nakon što je
Džozef Konrad objavio Srce tame, roman čiji je naslov postao
izvor negativnih stereotipa o Podsaharskoj Africi, svedoci
smo „ponovnog otkrivanja Afrike kao ‘tamnog kontinenta’
XXI veka“,221 „radikalnog drugog“ pomoću kojeg se konstru­
iše navodna „svetlost i belina zapadne civilizacije“.222 U si­­
tuacijama kada se podsaharska realnost percipira izvan ovog
potkontinenta, on se uglavnom redukuje na opasnost. Poj­
movi kao što je „fatalna Afrika“,223 ili izjednačavanje Afrike
sa „živim peskom“, služe da ožive užasavajuću sliku al­­ter­na­
tive potčinjavanju mesijanskom projektu evropeizacije i pravi­
lima neoliberalnog poretka.
Afrika je „beznadežan kontinent“. Tako je maja 2000.
godine na naslovnoj strani, uz veliku kartu Afrike preko koje
je „nalepljena“ fotografija dece koja izgledaju kao „živi kostu­
ri“, predstavio londonski „Ekonomist“,224 uticajni magazin
koji se često uzima kao vodeće glasilo zapadne elite moći.225
220
Ono što je loše ili nepoželjno jeste crno – u Istočnoj Evropi za onog ko
previše radi kažemo da radi kao crnac, dok je na Zapadu dominantan ste­
reotiop o crncu neradniku, „lenjoj crnčugi“.
221 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 29.
222 Ibid., p. 2.
223 Frank McLynn, Hearts of Darkness: The European Exploration of Africa,
Pimlico, London, 1993, p. 7.
224 Osam godina kasnije „Ekonomist“ je objavio članak pod naslovom „Ima
nade“. Od 2011. godine ovaj magazin je otišao u drugu krajnost i objavio
je nekoliko prenaglašeno optimističkih i neuverljivih tekstova i specijal­
nih dodataka pod naslovima kao što su „Uspon Afrike“, „Kontinent nade“
i „Afričko uzdizanje“.
225 Ganska spisateljica Ama Ata Aidu je u komentaru na ovu naslovnu stranu
napisla da „Ekonomist“, koji naziva „glasom našeg gospodara“, ima „stvar­
no mračan i zlokoban cilj“. Napadna promena tona desetak godina kasnije
63
Iskrivljena i pojednostavljena slika postala je „stvarna“ i uspeš­
no je nametnuta kao verni odraz prave Podsaharske Afrike.
Slike koje služe kao ilustracija beznadežnosti dovode do po­­ti­
ranja razlika između afričkih država i podregiona i brišu svest
o istorijskom trenutku. Afrika se u medijskim narativima naj­
češće predstavlja kao bezvremena priča o nerešivim i krvavim
plemenskim konfliktima. Globalni, baš kao i mnogi srpski me­­
diji i javni intelektualci reč Afrika često koriste kao sinonim
za predmoderno ili antimoderno, kao opasnost i strašilo koje
je istovremeno daleko i dovoljno blizu da može da ugrozi ev­­
ro­centričnu globalnu modernost. Navodnu opasnost pred­
stavlja i stanje Afrike i njeni žitelji koji se, naročito u post­
kolonijalnoj, nevoljno multirasnoj „tvrđavi Evopa“, sve češće
doživljavaju kao strano telo, agresori ili uljezi. „Kako to vide
beli ljudi, što više beba prave crnci, to će iskušenje da emi­
griraju u napadnutu teritoriju belaca biti veće.“226
Malo je ljudi koji se danas usuđuju da ponove stanovište
„evrocentričnih istoričara da je Afrika jedini kontinent koji
nije dao doprinos svetskoj istoriji i civilizaciji“,227 ali različita
rasistička shvatanja su i dalje veoma jaka. I u SAD i u Zapadnoj
Evropi kriminal „ima boju“ afričke dijaspore. Afrikancima je
u zapadnim zemljama često na raspolaganju samo ilegalna
ili „perverzna integracija“,228 život u stalnom strahu od depor­
tacije i snaga bezbednosti koje ih tretiraju kao sumnjive. Biti
Afrikanac znači biti siromašan i biti opasan.
I u neoliberalnoj ekonomiji, baš kao i u doba kolonijaliz­
ma, od Afrikanaca se očekuje da se drže svog mesta. „U Evropi
nikada ne vidite Afrikance u skupim restoranima, izuzev u
vezivana je uglavnom za interes ovih medija da se pozicioniraju kao liberal­
ni i „poprave imidž“. Za publiku u Africi ovi izveštaji su bili u neskladu sa
stvarnim promenama i napretkom u sredinama u kojima žive, iako su mnogi
pozdravili fokus na „dobre vesti“. Videti: Ama Ata Aidoo, „What Hopeless
Continent“, New Internationalist, September 2000, Internet, 20/05/09,
http://www.newint.org/issue327/view.htm.
226
Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 50
227
Ibid., p. 1.
228
Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 72.
64
kuhinji.“229 Iako se danas retko izražavaju eksplicitno, široko
rasprostranjena zapadna shvatanja da su Afrikanci nesposob­
ni za analitičko i apstraktno mišljenje tera stanovnike potkon­
tinenta da mesto u globalizovanom svetu traže u okviru ste­
reotipa o „plemenitom divljaku“, intuitivnosti i sirovim
talentima, u uskom prostoru koji je omeđen egzotizacijom i
„ocrnjivanjem“. Suočavanje s tek pridošlim stanovnicima
Podsaharske Afrike u EU neretko biva interpretirano kao znak
da je pretnja realna, da „novi ‘varvari’ nekako uspevaju da
skr­pe dovoljno novca da emigriraju“230 i pređu ogromne pri­
rod­ne i bezbednosne prepreke. Širom sveta se od crnih sta­
novnika Podsaharske Afrike očekuje da odu ili da ostanu ne­­
vidljivi – tu nema mnogo razlike između Kine, Maroka,
Sau­dijske Arabije i zapadnih metropola.
Koliko se malo toga promenilo u zapadnim diskursima,
koji od XIX veka naovamo Podsaharsku Afriku predstavljaju
kao smrtno opasnu i nepopravljivu, ilustruje metafora koja
ovaj region opisuje kao crnu rupu231 – šta god da dospe unu­
tra, ne može više da izađe iz prave, vaseljenske crne rupe,
najsavršenije mašine za uništavanje i ubijanje. S druge stra­
ne, „crna rupa“ je nepromenjiva i nepopravljiva, nešto iz čega
je nemoguće izaći – to je zamka iz koje, ako u nju jednom
uđe­te, više nikada ne možete da se izvučete. O Podsaharskoj
Africi se često govori i kao o regionu koji je „ispao s karte sve­
ta“.232 Onda kada ovaj region nije globalno nevidljiv, kada ga
ne pominju kao „metaforu odsustva“,233 on se, po pravilu,
jav­lja u „negativnom geokulturnom opisu“.234
229
Manthia Diawara, We Won’t Budge: An African Exile in the World, Basic
Civitas Books, New York, 2004, p. 5.
230 Tom Nairn, „Global Trajectories“ in: Tom Nairn and Paul James (eds.),
Global Matrix: Nationalism, Globalism and State Terrorism, Pluto Press,
London, p. 37.
231 Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 165.
232 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., back
cover.
233
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 2.
234
Imanuel Valerštajn, Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd, 2005,
str. 46.
65
 U široko prihvaćenim vizijama globalizacije Podsaharska
Afrika obično ide zajedno s pojmovima koje sugerišu isklju­
čenost, pad i odvajanje, neretko uz prefiks „de-“ i sugestiju da
je reč o dobrovoljnoj i svesnoj odluci, samoisključivanju i svo­
jevoljnoj secesiji Crne Afrike i njenih dijaspora od globalnosti
i modernosti. Kada se govori o Podsaharskoj Africi, to je ne­­
retko deo narativa u kome se insistira na deglobalizaciji, dez­
investiranju, demonetarizaciji, deindustrijalizaciji, dezin­for­
misanju, večnoj periferiji, neglobalizovanom kontinentu ili
izuzetku koji potvrđuje pravilo.
Podataka kojima se može legitimisati diskurs odsustva,
isključenosti i zaostajanja, odnosno „de-razvoja“235 u neo­li­be­
ralnom novogovoru, ima u izobilju. Na UN listi najmanje raz­
vijenih zemalja od ukupno 49 država 33 su iz Podsaharske
Af­­­rike.236 Na primer, Gana je 1957. godine, kada je postala
ne­­zavisna, bila bogatija od Tajlanda.237 Međutim, procenjeno
je da je 2008. godine BDP po glavi stanovnika u Tajlandu bio
5,6 puta veći nego u Gani.238 Deindustrijalizacija u Pod­sa­har­
skoj Africi, za razliku od Zapada, gde najčešće biva zamenjena
„čistim“, informacionim tehnologijama ili posredničkim i inte­
lek­tualnim uslugama, dovodi do daljeg rasta velike nazapo­
slenosti. Pojam „demonetarizacija“ u ovom regionu nema veze
s kreditnim karticama, već predstavlja adekvatan izraz koji
opi­suje vraćanje značajnog dela stanovništva trampi kao ob­­
liku trgovine. Komunikacija s nekim naseljenim delovima Pod­
saharske Afrike moguća je samo uz pomoć tehnologija koje se
koriste na prostorima koji nisu naseljeni – iridijumski satelitski
telefoni se danas, osim u Podsaharskoj Africi, koriste u
235
Engl. De-development.
236
Izvor: „Landlocked Developing Countries and Small Island Developing Sta­­
tes“, UNOHRLLS, Internet, 03/08/09, http://www.unohrlls.org/en/ldc/
related/62/.
237 Nicolas and Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree, op. cit.,
p. 1.
238
„The World Fact Book: Country Comparison“, CIA, Washington, D.C., In­­
ternet, 26/10/09, https://www.cia.gov/library/publications/the-world-
factbook/rankorder/2004rank.html.
66
ogromnim pustinjama i na teretnim brodovima i naftnim plat­
formama koje su daleko od obale.239
„To što navodno univerzalistički pokret ‘globalizacije’
ima za posledicu to da Afrika ponovo postaje ‘tamna’ u očima
ostatka sveta sugeriše blisku vezu između pitanja ekonomske
marginalizacije u globalnoj ekonomiji i članstva u globalnom
društvu.“240 Podsaharska Afrika egzistira u globalnoj struk­
turi koja dovodi do njene de-humanizacije, u sistemu koji
ob­­likuju procesi koji „poriču humanost Afrikancima“.241
Ali nevidljivost, odsustvo i tama, pojmovi koji imaju ključ­
no mesto u zapadnom razumevanju i odnosu prema Pod­sa­har­
skoj Afrike, kao i brojni podaci koji ilustruju položaj Podsaharske
Afrike u neoliberalnom poretku, mogu se smestititi u sliku sen­
ke. Metafora senke, piše Džejms Ferguson, opisuje i neke ključne
aspekte afričke modernosti i mesto Podsaharske Afrike u globa­
lizovanom svetu – od prihvatanja profita („senke“) kao glavnog
motiva, ali bez preduzetničkog duha („suštine“ zapadne kapi­
talističke ekonomije), do privatnih snaga bezbednosti („armija
senki“ i „vojnika senki“). Siva ekonomija postoji svuda, ali samo
je u Podsaharskoj Africi „ekonomija u senci“ veća od formalnog
sektora koji tamo praktično predstavlja senku neformalne eko­
nomije. U zapadnim medijima afrički ratovi i tragedije uvek
os­­taju u senci evropskih. Kosovo i Bosna su potpuno „zasenili“
mnogo veće pokolje u dva Konga i Ruandi. Senka ne znači samo
slabu vidljivost. Ona često podrazumeva mrak, različitost ili de­­
formaciju, ali i nešto što „se lepi za vas“,242 što ne može da po­­
stoji samo za sebe.
Brojni pojmovi i konotacije sadržani u diskursu senke
konstruišu ideju Podsaharske Afrike kao mračnu suprotnost,
preteću alternativu navodno svetlom racionalizmu prosveti­
teljstva i zapadnim vrednostima. Kao „globalna senka“, Pod­
saharska Afrika se i dalje doživlja ne samo kao nepoznato već
239
„Iridium satellite phone re-launch“, BBC, March 28, 2001, Internet, 01/
12/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/business/1247385.stm
240
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 14.
241
Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., pp. 82-83.
242
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 17.
67
i nespoznatljivo mesto, gde sve postoji samo kao zamagljeni
dvojnik, bleda kopija originala, nejasni i iskrivljeni odraz za­­
padnjačkih modela i institucija, mesto gde ništa – od države
i ekonomije do radničke klase i izbora – nije ono pravo, ono
što se „pretvara da jeste“,243 već samo jako loš odlivak za­­pad­
nog kalupa. Sistematskim guranjem Podsaharske Afrike u
sen­ku, današnje intelektualno „imperijalno preduzetništvo“
potvrđuje da Zapadnjaci „i dalje vladaju u moralnom i inte­
lektualnom pogledu“,244 a ne samo u tržišnom.
Slike Afrike predstavljaju važan sastojak u „izražavanju ci­­
vilizacijskog narcizma“ – mit o Africi je u „uzajamnom od­­nosu s
mitom o Evropi“.245 „Logika centra i periferije odražava se u dvo­
strukim slikama stabilnosti i krize, života i smrti, gde smrt, glad,
katastrofe i nered bivaju proterani na margine. Konvencionalna
formula o podeli na Sever i Jug transformiše tu sliku u opšte­pri­
hvaćeno mišljenje. To je obrazac koji ob­­ma­njuje, koji vrši teri­
torijalizaciju siromaštva, zanemaruje slič­nosti između Severa i
Juga i skriva globalne ekonomske i poli­tičke veze.“246
He treba gubiti iz vida ni da „slike Drugih kao najdaljih
gra­nica normalnosti vrše disciplinujući uticaj, kao obrnute ref­
leksije, znaci upozorenja. Divljak je neophodan da bi da bi se
us­postavilo mesto civilizacije u univerzumu. Kanibal predstavlja
kon­traimidž buržoaskog morala.“247 U evropskim idejama o
Pod­saharskoj Africi najuočljivije je koliko je „nenormalno po­­
stalo norma u predstavljanju nezapadnog sveta“. Ta moćna sli­
ka nije samo neistorijska i potčinjavajuća već je iz­­nad svega pa­­
rohijalna. Uprkos sve lakšoj dostupnosti živih slika i novih ideja,
mediji je nisu učinili ništa manje „prirodnom“. „Naše je pla­ne­
tarno doba, ali živimo u svetu lažnih horizonata.“248
243
Ibid., p. 16.
244
Edvard Said, Kultura i imperijalizam, Beogradski krug, Beograd, 2002,
str. 75.
245 Jan Nederveen Pieters, White on Black: Images of Africa and Blacks in
Western Popular Culture, Yale University Press, New Haven, 1992, p. 23.
246
Ibid., p. 235.
247
Ibid., p. 233.
248
Ibid., p. 235.
68
Na primer, Hana Arent strašnu sudbinu izbeglica i ljudi
bez državljanstva u periodu između dva svetska rata i preži­
velih iz nacističkih logora smrti ilustruje tako što ističe da su
im bila oduzeta „prirodna prava data čak i divljacima“, pripad­
nicima divljih plemena koji „žive i umiru ne ostavljajući nika­
kvog traga, ne doprinoseći ništa zajedničkom svetu.“249 Iako
Arent eksplicitno ne kaže koje su rase, „jasno je iz načina na
koji sintetiše uvide u dva prethodna poglavlja [knjige Izvori
to­­­talitarizma] da se taj ‘divljak’ nadovezuje na njena ranija
raz­matranja o ‘Hotentotima’“.250 Da bi istakla koliko je stra­da­
nje ovih „običnih, često visoko kulturnih Evropljana“251 bilo
užasno i neprimereno, Arent kaže da je ono poredivo s navod­
no tragičnom svakodnevicom odbojnog arhetipskog primitivca,
„konvencionalnim, ultimativnim graničnim slučajem čoveč­
nosti: primitivnim, skoro životinjskim Hotentotom“.252 Teore­
tičarka koja je formulisala „normativnu koncepciju čovečan­
stva“ i čiji su radovi dobili ključno mesto u rekonstituisanju i
promociji ljudskih i građanskih prava izlaže kao univerzalni
jedan evrocentrični pogled253 koji skriva predrasude prema
bezdržavnim narodima koji su navodno bez istorije i sopstvene
kulture.254
249
Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94, Beo­
grad, 1998, str. 307-308.
250 Jimmy Casas Klausen, „Hannah Arendt’s Antiprimitivism“, Political The-
ory, Vol. 38, No. 3, 2010, p. 395.
251 „Oni svakako nisu varvari; neki od njih, štaviše, pripadaju najobrazo­
vanijem sloju svojih zemalja.“ Hana Arent, Izvori totalitarizma, op. cit., str.
308.
252 Jimmy Casas Klausen, „Hannah Arendt’s Antiprimitivism“, op. cit., p.
395.
253 A po nekima i rasistički, prožet „olakim odbacivanjem afričke istorije,
afričke književnosti, afričkog jezika“ i obeležen „ekstenzivnom“ spremno­
šću da „crnim studentima pripiše akademsku inferiornost, a prljavštinu,
kriminal i neukost crnačkim zajednicama“. Videti: Anne Norton, „Heart of
Darkness: Africa and African Americans in the Writings of Hannah Arendt“
in: Bonnie Honig (ed.), Feminist Interpretations of Hannah Arendt, Pennsyl­
vania State University, University Park, 1995, p. 248.
254
Jimmy Casas Klausen, „Hannah Arendt’s Antiprimitivism“, op. cit., p.
397.
69
 Još od pionirskih radova Franca Fanona brojni autori su
posmatrali na koje se sve načine nastavlja „hegemonija bele
na­­­cije“255 i koji su njeni intelektualni temelji. Afrika, i severna,
arapska, i podsaharska, pojavljuje se u diskursima „novog ori­­
jen­talizma“ koji je skriven u različitim „post“ teorijama. Iako,
bar deklarativno, njihovi tvorci zahtevaju temeljno kritičko pre­
is­pitivanje praksi dominacije i sugerišu nove, navodno decen­
trirane i inkluzivne paradigme, oni, kako piše Ijan Almond,
sa­mo otvaraju vrata suptilnijoj i manje transparentnoj „revester­
ni­zaciji“, omogućavajući recentriranje starog ko­­lonijalnog po­­
retka – reč je o „običnom oživljavanju moći i kontrole u prividno
novoj, ali strukturalno identičnoj formi“.256 Po Almondu, mo­­
žemo govoriti samo o „postmodernoj redeskripciji“ projekta
mo­­dernosti: „Kritikom evrocentrične modernosti evropska igra
nije završena, samo je prešla u drugu fazu.“257
U nekim od ključnih tekstova – Almond, između ostalih,
navodi radove Žaka Deride, Julije Kristeve i Žana Bodrijara –
Afrika se pominje u kontekstu koji sugeriše, neretko s rasistič­
kim konotacijama, da je reč o pretnji i stranom telu, „afričkim
‘masama’ koje stvaraju traumatičnu situaciju“ i ugrožavaju
sekularne zapadne vrednosti i kulturu.258 Ovo može predstav­
ljati iznenađenje ako znamo da su „neki od najznačajnijih fran­
cuskih teoretičara koji su osporavali koncepte modernosti de­­
finisane tradicijom prosvetiteljstva bili pod velikim uticajem
francuskog kolonijalnog projekta u Africi. Zar nije verovatno
da su pitanja koja su važan deo poststrukturalističkog kanona
– drugost, razlika, ironija, mimikrija, parodija, lamenti moder­
nosti i dekonstrukcija velikih narativa evropske kulture – po­­
stala moguća zbog njihovih postkolonijalnih veza?“259
255
Videti: Pal Ahluwalia, „Fanon’s Nausea: the Hegemony of the White
Nation“, Social Identities, Vol. 9, No. 3, 2003.
256 Ian Almond, The New Orientalists: Postmodern representations of Islam
from Foucault to Baudrillard, I. B. Tauris, London, 2007, p. 202.
257 Ibid., p. 4.
258
Ibid., pp. 144-145.
259
Pal Ahluwalia, „Out of Africa: post-structuralism’s colonial roots“, Post­
colonial Studies, Vol. 8, No. 2, 2005, p. 138.
70
Ali iako su mnogi od njih živeli u francuskim kolonijama,
oni kao da su živeli leđima okrenuti Africi.260 Ipak, Pal Alu­valija
u delima Deride i drugih poststrukturalista prepoznaje „bauk
Alžira“ i ističe duboke afričke korene njihovog uticajnog opusa,
ali smatra da su ovi autori uglavnom odbijali da se su­­­oče sa sop­
stvenim „kolonijalnim iskustvom“.261 Štaviše, če­­sto usputne i
lapidarne, neoorijentalističke slike Afrike u teks­tovima post­mo­
dernističkog i poststrukturalističkog kanona pomažu da budu
uobličena nova, mnogo „pitkija“ i prih­vat­lji­vija opravdanja za
savremenu, postkolonijalnu marginalizaciju i dominaciju.262
I u ovom slučaju, dekonstrukcija i decentriranje su omo­
gućili da stari problemi i njihovi (zapadni) uzroci budu prefor­
mulisani i uokvireni na način koji je, u suštini, fatalistički i
nihilistički. Po mišljenju Arifa Dirlika, različite „post“ teorije
„skrivaju odnose moći koji oblikuju prividno bezobličan svet
i doprinose konceptualizaciji tog sveta koja, pored toga što je
instrumentalan za održavanje hegemonije, deluje subverzivno
na mogućnost otpora“.263 Više od jednog veka pošto je Rad­
jard Kipling eksploatatorsku kolonijalnu vladavinu opevao
kao plemeniti poduhvat i dužnost – „teret belog čoveka“ za­­
rad „sumornih ljudi“ koji su „pola đavo i pola dete“, 264 Al­­
mond i Dirlik su neki od autora koji sugerišu da danas može­
mo govoriti o „teretu postmodernog čoveka“.
260
Na primer, Derida je rođen u zajednici alžirskih Jevreja ali nije govorio
arapski.
261 Ibid., p. 152
262 Mada, naročito u trenucima kada izražavaju razočaranje ili zaprepa­
šćenost, neki od ovih autora iznose sudove i viđanja u kojima nema ničega
novog ili „post“. Bodrijar tako piše o afričkoj „degenerisanosti“ i „beznađu“.
Videti: Ibid., pp. 157-158.
263 Arif Dirlik, The Postcolonial Aura: Third World Criticism in the Age of
Global Capitalism, Westview Press, Boulder, 1998, p. 76.
264 Kipling je ovu pesmu, „u kojoj ističe superiornost bele rase i njenu odgo­
vornost... prema ne-belim narodima sveta“, 1898. godine poslao svom pri­
jatelju Teodoru Ruzveltu, tada guverneru savezne države Njujork, kako
bi ohrabrio američku vladu da „permanentno zadrži cele Filipine“. Patric
Brantlinger, „Kipling’s ‘The White Man’s Burden’ and Its Afterlives“, English
Literature in Transition, Vol. 50, No. 2, 2007, p. 172.
71
 Naravno, mnogi zapadni akteri tvrde da iskreno žele da
razumeju položaj i pomognu Podsaharskoj Africi, da je izvuku
izvuku iz senke i tame. Ako ostavimo po strani pitanja koliko
su takvi pokušaji iskreni i da li su prvenstveno vođeni intere­
sima, frustracijama i samorazumevanjem zapadnih aktera,
vi­­dećemo da se uglavnom svode na davanje različitih vidova
humanitarne i razvojne pomoći. Međutim, davanje pomoći,
čije ću mehanizme i efekte detaljnije razmatrati u sledećem
poglavlju, održava klijentelistički položaj afričkih zemalja i osi­
gu­rava alibi za nesuočavanje s globalnim uzrocima afričkog
zaostajanja. Ono obezbeđuje zavisnost država Podsaharske
Afrike i nastavak dominacije Zapada na jeftniji i moralno pri­
hvatljiviji način. U takvim uslovima politika postaje menad­
žment zavisnosti, a region ostaje marginalan ili nevidljiv na
političkoj i mentalnoj mapi sveta. Ipak, pomoć je samojedan
od aspekta zavisnosti i uzroka sve goreg položaja ovog regio­
na u svetu koji se navodno smanjuje i globalizuje, kako nam
sugerišu mnogi eksperti i istraživači s globalnog Severa. Po­­
stoje i drugi, često podjednako netransparentni, unutrašnji i
spoljni faktori i procesi koji održavaju ponižavajuće i neretko
zastrašujuće stanje podsaharske Afrike.
72
Ekonomija opstanka
Hronična beda
Iako je na terenu suočavanje s bedom i ekstremnim siro­
maštvom, „srednjevekovnom“25 realnošću Podsaharske Af­
rike, mnogo jednostavnije, „dovoljan je jedan pogled“,2 og­
raničenja kakva postoje u takvom okruženju teško su
pojmljiva posmatračima sa strane, čak i uz uvid u more stati­
stičkih podataka koji adekvatno ilustruju vešedimenzionalnu
i često ubistvenu oskudicu. Između ostalog, imperativ borbe
za opstanak, stepen ugroženosti egzistencije koju donosi ne­
uspeh i stalna i realna mogućnost da se potone u apsolutnu
bedu čine da je u Podsaharskoj Africi analizu različitih pojava
i procesa nemoguće zadržati u okviru naučnih oblasti ili stu­
dija kojima, kako često podrazumevamo, pripadaju.
Ekstremno siromaštvo često potire granice između nauč­
nih disciplina, uspostavlja veze s kojima se ranije nismo susre­
tali, koje teško uočavamo i nevoljno prihvatamo kao relevan­
tne, i prisiljava nas da ekonomske činioce uzmemo u obzir i
kada govorimo o pitanjima i temama gde oni, u drugim delo­
vima sveta, nisu relevantni. Na primer, u Podsaharskoj Africi
je praktično nemoguće nezavisno posmatrati javnu i privatnu
sferu, govoriti o posledicama globalizacije a ne razmatrati mo­­
dernost veštičarenja ili razumeti ekonomske aktivnosti bez
uzi­manja u obzir okultnog. Možemo čak reći da u regionu
prak­tično ne postoje oblici društvenog, verskog, kulturnog i
političkog života koji nisu „vezani s borbom za opstanak“.267
Uticaji globalizacijskih procesa, čak i onih koje obično
ne vezujemo za ekonomiju ili sveopštu komodifikaciju, po
pra­­vilu bivaju percipirani ili filtrirani u kontekstu realne i
265
Robert Neuwirth, Shadow Cities: A Billon Squatters, a New Urban World,
Routledge, London, 2005, p. 179.
266 Ibid., p. 67.
267
Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John
L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 311.
73
velike egzistencijalne ugroženosti. Zato je pitanje uticaja pro­
cesa globalizacije, na primer, na odnose u porodici, stranačku
„scenu“, pojavu nevladinih organizacija ili alarmantni porast
nasilja prema „deci vešticama“,268 potrebno posmatrati i u
svet­lu ekonomije opstanka i iracionalnosti i misterioznosti
koji su u Podsaharskoj Africi za nju vezani. Povrh svega, neo­
liberalne reforme su tokom prethodnih decenija stvorile og­­
romne nejednakosti i učinile da mehanizmi preživljavanja i
bogaćenja deluju još netransparentnije. To je navelo mnoge
stanovnike da objašnjenja svog položaja vide u novim teori­
jama zavere i još kompleksnijim manifestacijama uticaja ne­­
vidljivog sveta, čije je mesto i značaj u afričkim društvima i
ranije odbijao ili zbunjivao mnoge zapadne politikologe, soci­
ologe i ekonomiste.
Ovde ću navesti neke od posledica ekstremnog siroma­
štva i nerazvijenosti koje, između ostalog, navode mnoge
po­smatrače sa strane da zaključe da je Podsaharska Afrika
ne­­­glo­ba­­lizovani ili nebitan deo sveta. Dobru sliku stepena
eg­­zis­tencijalne opasnosti i brutalnosti afričke svakodnevice,
ilustraciju realnosti koja nameće radikalno preoblikovanje
polja društvene i ekonomske analize, predstavlja činjenica da
su metaforični izrazi kao što su „umirem od gladi“, „sve je
moguće“ ili „čudo je kako preživljavam“ u Podsaharskoj Afrci
prečesto tačni u najbukvalnijem smislu. U različitim evrop­
skim jezicima ovakve fraze predstavljaju samo lingvističke
ostatke daleke, zaboravljene prošlosti sitog Zapada i sasvim
su odvojene od svog denotativnog značenja.
268
Deca koja bivaju optužena da su „oveštičena“ i da su odgovorna za sve
nesreće u porodici (bolest, gubitak posla, poslovni neuspeh ili problemi
sa snagama bezbednosti). U različitim nedenominacijskim, uglavnom
(neo)­pentakostalnim crkvama ova deca bivaju izložena surovim ritalima
„čišćenja“, zatvorena i mučena u, de facto, improvizovanim crkvenim bara­
kama-zatvorima. Ovo je prvenstveno urbani fenomen čiji je rast povezan
s pojavom crkava i paracrkvenih organizacija organizovanih po ugledu na
američke crkve „ponovo rođenih“. Optužbe za veštičarenje, pre masovnije
pojave „dece veštica“ u Kinšasi polovinom devdesetih godina prošlog veka,
bile su u Podsaharskoj Africi skoro isključivo vezane za starije osobe i nasilje
prema „vešticama“ često je predstavljalo vrstu senicida („lapota“).
74
Jedinstvenost Podsaharske Afrike, najsiromašnijeg regi­
ona na svetu, ilustruje i činjenica da je to jedino područje u
kojem je broj „onih koji žive u apsolutnom siromaštvu269 na­­
stavio da raste čak i na kraju XX veka,270 dok je tokom prve
decenije XXI veka ostao nepromenjen.271 Za veliki deo sta­
novništva apsolutno siromaštvo je „hronično, a ne privreme­
no. To znači da je siromaštvo272 stanje s kojim pojedinac živi
najveći deo života i često ga prenosi na decu.“273 Jedan od
osnovnih uzroka hronične bede je nedostatak dobro plaćenog
posla. Čak 86,3 % stanovnika Podsaharske Afrike274 živi u
po­­­rodicima čiji članovi preživljavaju s manje od dva dolara
dnevno,275 što se smatra minimumom potrebnim da bi se „za­­
posleni i njihove porodice izdigle iz siromaštva“.276 Od 32
hro­nično siromašne zemlje 27 njih je u Podsaharskoj Africi,
a od 13 zemalja koje su tokom prethodnih pola veka pokaza­
le „konzistentan napredak“ u eliminisanju hronične bede sa­­
mo jedna, Mauricijus, nalazi se u ovom regionu. Ovi podaci
ilustruju izuzetnost i ranjivost Podsaharske Afrike, činjenicu
269 Prema kriterijumu da osoba živi s manje od 1,25 USD dnevno.
270 Štaviše, tokom poslednje dve decenije prošlog veka porastao je sa 42
% na 47 %. U istom periodu broj ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu
u svetu, uključujući Podsaharsku Afriku, pao je sa 40 % na 21 %. Videti:
„Sub-Saharan Africa Poverty Grows“, BBC News, 20 July, 2004, Internet,
10/05/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/africa/3910719.stm.
271 Prema procenama Svetske banke, tokom prve decenije XXI veka pro­
cenat stanovništva koji živi u ekstremnom siromaštvu smanjen je za oko 5
%. Ipak, broj ljudi koji žive u apsolutnoj bedi nije promenjen, prvenstveno
zbog velikog prirodnog priraštaja.
272 Siromaštvo po pravilu sa sobom nosi i osećaj bespomoćnosti, zavisnosti
i beznadežnosti.
273 Geoff Handley, Kate Higgins and Bhavna Sharma, „Poverty and poverty
reduction in sub-Saharan Africa: An overview of the issues“, ODI, London,
January 2009, p. 1.
274 „AFRICAN EMPLOYMENT TRENDS“, International Labour Organizati-
on, Geneva, Internet, 05/09/09, http://www.ilo.org/public/libdoc/ilo/
2007/107B09_44_engl.pdf.
275
Iako jedan broj stanovnika ima prihode od neformalne ekonomije koje
je teško proceniti i koji ovde nisu uzeti u obzir.
276
Ibid.
75
da se svako pogoršanje uslova života i standarda nadovezuje
na već užasavajuće lošu situaciju. To treba imati na umu dok
slušamo da „globalizacija stvara novi svet u kome su naj­siro­
mašniji izloženi novim i možda većim nivoima rizika“.277 Sa­­
mo u ovom regionu možemo govoriti o razvoju nerazvijenosti,
zaostajanju i skoro neprekidnoj krizi.
To neretko biva zanemareno u neekonomskim analiza­
ma stanja Podsaharske Afrike i mesta koje Afrikanci zauzima­
ju u globalnom društvu. Gubi se iz vida u kojoj meri su neke
afričke specifičnosti posledica siromaštva, odnosno „koliko je
pitanje kulturnih različitosti pitanje materijalne nejednako­
sti“.278 Ovde nije reč o pojedincima, navodnim gubitnicima
koji nisu uspeli da se prilagode i uklope u turboglobalizacij­
ske tokove i realnosti. Ekonomija Podsaharske Afrike je prven­
stveno ekonomija opstanka. U Kinšasi „oko 50 % stanovništva
jede jedan obrok dnevno a 25 % stanovništva može sebi da
priušti obrok samo jednom u dva dana“.279 DR Kongo je jedna
od zemalja Podsaharske Afrike u kojoj podizanje deteta podra­
zumeva savladavanje lekcija o dugotrajnom zavaravanju gla­
di. Zato mogućnost da se relativno redovno unosi hrana posta­
je znak uspeha i prestiža i zato preživljavanje deluje toliko
misteriozno u DR Kongo, zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti
2012. godine iznosila 75% i u kojoj 4/5 stanovništva živi s
manje od dva dolara dnevno.
Situacija je najgora u velikim gradovima. Samo četiri afrič­
ke zemlje – Južna Afrika, Zimbabve, Mauricijus i Gana – imaju
značajniju industriju, a većina država još nije ni krenula „putem
industrijalizacije“.280 Urbanizacija bez industrijalizacije281 dove­
277
„The Chronic Poverty Report 2008-09“, CPRC, Northampton, 2009, p. xi.
278
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 20.
279 Theodre Trefon, „Introduction“ in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing
Order in the Congo, op. cit., p. 13.
280 Moin Sidiqqi, „Industrialization Cannot Wait“, African Business, July
2007, p. 20.
281
Čak 60 % zaposlenih u Podsaharskoj Africi radi u poljoprivredi. Vide­
ti: Stephen Williams, „Special Report: US – Africa trade“, African Bissines,
November 2007, p. 44.
76
la je do cvetanja raznih neortodoksnih ilegalnih, alternativnih
i okultnih ekonomija koje su marginalne u drugim regionima.282
Kapital, proizvodnja i stabilnost su uglavnom lokalizovani na
ostrvima – geografskim i eksploatacionim. Sejšeli i Mauricijus,
malene ostrvske zemlje, nalaze se na samom vrhu po skoro svim
ekonomskim i razvojnim parametrima u regionu.
Snažna vezanost ekonomskih aktivnosti u ostalim drža­
vama regiona za eksploatacione enklave ograđene bodljika­
vom žicom, „korisnu Afriku“, dovodi do toga da doprinos
di­rektnih stranih investicija rastu standarda i poboljšanju
životnih uslova stanovništva bude minimalan. U mnogim
zem­ljama Podsaharske Afrike, čak i uz impresivne stope rasta
BDP-a, nije došlo do značajnijeg porasta zaposlenosti ili
standarda. Imali smo rast bez razvoja i industrijalizacije, iako
je pre početka poslednje svetske ekonomske krize septembra
2008. godine kontinentalni BDP Afrike četiri godine za redom
beležio rast veći od 5 %.283
Iako je region slabo integrisan u svetsku ekonomiju i čini
mali, u mnogim važnim segmentima zanemarljiv, deo svetske
trgovine, on je izuzetno zavisan od stanja svetske privrede. Zato
su humanitarna pomoć i doznake iz inostranstva u mnogim
zemljama najstabilniji izvor sredstava. Doznake koje šalje dijas­
pora su u nekim državama veće od direktnih stranih investicija.
Procenjuje se da izvan Podsaharske Afrike ima oko 15 miliona
ljudi rođenih na ovom kontinentu i da oni godišnje pošalju pre­
ko 39 milijardi dolara.284 Ali to je ipak suviše mali iznos da bi
mogao da dovede do značajnijeg uključivanja regiona u global­
ne ekonomske tokove. Kada govorimo o globalizaciji i Pod­sa­
harskoj Africi, socijalne doznake, kao transfer društvenog kapi­
tala, često su značajnije od finansijskih transakcija.
282
Na primer, komercijalizacija procesa usvajanja dece, ne bez razloga naz­
vana „industrija usvajanja“, ima važno mesto u ekonomiji Ugande i drugih
podsaharskih zemalja i sve češće predstavlja specifičan oblik trgovine
ljudima.
283
Nicky Oppenheimer, „Why Africa Will Succeed“, New African, April
2007, p. 28.
284
Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 535.
77
 Ekonomska situacija i istorijat pokušaja da se ona popra­
vi ne daju mnogo povoda za afro-optimizam u eri savremene
globalizacije. Četiri petine svih afričkih zemalja spada u „Čet­
vrti svet“.285 „Biti afrička zemlja praktično garantuje članstvo
u grupi najsiromašnijih.“286 Od svih bivših britanskih „poseda“
u Podsaharskoj Africi jedino u dijamantima bogatoj Bocvani
provalija koja je na početku dekolonizacije delila Prvi i Treći
svet nije dramatično povećana. Dubinu ovog jaza ilustruje
po­­datak da je, na primer, BDP po glavi stanovnika 1955. godi­
ne u Velikoj Britaniji bio za 7 puta veći nego u današnjoj Zam­
biji, dok je pola veka kasnije ta razlika bila 28 puta,287 odno­
sno 27.000 %. Možemo govoriti o „bujanju Četvrtog sveta“288,
„afrikanizaciji siromaštva“ i „vesternizaciji bogatstva“.289
Ohrabruje, ipak, činjenica da postoje sve veće ekonom­
ske razlike između pojedinih država – bar cela Podsaharska
Afrika više ne deluje beznadežno. Iako se stalno pojavi neko
novo veliko razočaranje,290 sve češće dobijemo i poneku pri­
ču o uspehu. Nažalost, one često bivaju iskorišćene kao povod
za ponavljanje tvrdnji da su zemlje regiona same propustile
ekonomske šanse i protraćile razvojnu pomoć i da su lokalni
lideri lošim upravljanjem izgubili tržišta, čekajući još više
pomoći i „svesno igrajući na kartu krivice Zapada“.291 Po
mom mišljenju, ovakve tvrdnje nisu prihvatljive jer su bivše
kolonijalne sile i SAD imale odlučujuću ulogu u ustoličavanju
285
Milanović Četvrti svet definiše kao zemlje čiji BDP po glavi stanovnika
iznosi manje od trećine BDP-a po glavi stanovnika najsiromašnije zapadne
zemlje. Videti: Branko Milanović, Odvojeni svetovi, op. cit., str. 64.
286 Ibid., str. 73.
287 Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 306.
288 Broj zemalja koje po Milanoviću spadaju u Četvrti svet povećao se sa
25 u 1960. na 71 u 2000. godini. Prema kriterijumu četiri sveta, kako ga je
definisao Milanović, Bocvana je jedina zemlja Podsaharske Afrike koja se
od 1960. pomerila naviše. Bocvana je prešla iz Četvrtog u Treći svet.
289 Branko Milanović, Odvojeni svetovi, op. cit., str. 73.
290 Na primer, sukobi koji su nedavno izbili u Maliju, Obali Slonovače i Ke­­
niji, državama koje su ranije navođene kao uzorne.
291
Robert Calderisi, The Trouble With Africa, Palgrave, New York, 2006,
p. 5.
78
i održavanju afričkih režima, čak i onih koji su kasnije priba­
vili određeni stepen izborne legitimacije. Bivše kolonijalne
sile su uspostavile neformalne mreže koje i danas imaju naj­
veću moć u mnogom afričkim državama. Doziranjem i uslov­
ljavanjem pomoći, a ponekad i direktnim vojnim mešanjem,
naročito Francuske, zapadne sile su sprečavale da putem iz­­
bora na vlast dođe elita koje bi vodila stvarno nezvisnu po­­
litiku. Podsaharska Afrika praktično nije ni dobila priliku da
iskoristi (ili propusti) svoje šanse.
Trade or Aid
Mnoge zemlje regiona nisu u stanju da same zadovolje
ni najosnovnije potrebe stanovništva. Čak i u Južnoj Africi,
zemlji koju, po bogatstvu i razvijenosti, mnogi smatraju izu­
zetkom, strana pomoć, iako mnogo manja nego u Pod­­sahar­
skoj Africi u celini,292 čini 0,3 % BDP-a.293 U takvim uslovima
razvojna politika prvenstveno je vođena interesima, shvata­
njima i ideologijama zapadnih donatora i međunarodnih
fi­nan­sijskih institucija. Veliki broj rešenja koje su zapadni ak­­
te­ri nametali tokom prethodnih pet decenija pokazao se ne­­
dovoljnim, a neretko i kontraproduktivnim.
Neki uticajni zapadni ekonomisti su verovali da slabost
i mala veličina afričkih ekonomija omogućavaju da relativno
skromna spoljna pomoć stvori izuzetne pozitivne efekte,
od­no­sno da pomoć može dovesti do relativno bezbolne trans­
plantacije neoliberalnih preskripcija. Oni su polazili od poda­
taka koji pokazuju da, na primer, ako izuzmemo Južnu Af­­
riku, ostatak kontinenta proizvodi koliko i Belgija, da tipična
afrička ekonomija294 ima prihode koji nisu veći od prihoda
prosečnog predgrađa nekog od velikih američkih gradova ili
292
U čitavom regionu strana pomoć čini 5,1 % bruto domaćeg proizvoda.
293
2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, 2009, p. 91.
294 Svetska banka i MMF u jednom periodu nisu objavljivali prosečne po­­
datke za ceo region, već podatke za „tipičnu afričku ekonomiju“ kako sami
statistički podaci ne bi imali negativni uticaj na razvoj nekih od zemalja
Podsaharske Afrike.
79
da sedište Svetske banke troši više struje za osvetljavanje svo­
jih kancelarija nego ceo Čad, država koja je dva puta veća od
Francuske.295 Američka savezna država Njujork, u kojoj živi
manje od 20 miliona ljudi, troši više energije nego cela Pod­
saharska Afrika.296
Osamdesetih godina prošlog veka proširilo se uverenje297
da pomoć predstavlja ključ rešenja i da samo treba animirati
donatore. Prema ovom shvatanju, dovoljno velika zapadna
po­­moć neminovno će dovesti do velikog potiska (aid-financed
Big Push) koji će rezultirati izlaskom iz klopke siromaštva i
uz­­leta (take-off) u samoodrživi razvoj.298 Smatralo se da pi­­
tanje da li pomoć dovodi do razvoja „ima očigledan
odgovor“.299
Pomoć je trebalo da doprinese i da ovaj region „uhvati
voz“ i uspešno se globalizuje. Ali, imajući u vidu depresivno
stanje Četvrtog sveta i „afrikanizaciju bede“, možemo reći da
je pomoć služila i kao alibi, jeftin izgovor za odbijanje Zapada
da se suoči sa činjenicom da neoliberalni recepti, koji su u
Prvom svetu rezultirali prosperitetom bez presedana u istori­
ji, izazivaju globalnu divergenciju s tragičnim posledicama u
Podsaharskoj Africi. Ostaje pitanje zašto tri decenije od počet­
295
Robert Calderisi, The Trouble With Africa, Palgrave, New York, 2006,
p. 143.
296 Michael Howerton, „New York City Energy Use All Over the Map“, The
Wall Street Journal, February 1, 2012, Internet, 10/03/13, http://blogs.
wsj.com/metropolis/2012/02/01/new-york-city-energy-use-all-over-the-
map/.
297 Ključnu ulogu u njegovom prihvatanju imali su Džefri Saks, profesor
na njujorškom Kolumbija univerzitetu i direktor Milenijumskog projekta
UN, i grupa ekonomista čije su teorije (neretko opisivane kao „utopijske“)
dobile značajno mesto i u formulisanju „milenijumskih razvojnih ciljeva“
koji, prema planu UN, treba da budu ostvareni do 2015. godine i da dovedu
do značajnog smanjivanja siromaštva.
298 Videti: William Easterly, The White Man’s Burden, Pinguin, New York,
2006, p. 38.
299
Raghuram G. Rajan and Arvind Subramanian, „What Undermines Aid’s
Impact on Growth?“, IMF Working Paper, June 2005, Internet, 03/05/08,
http://www.imf.org/external/pubs/ft/wp/2005/wp05126.pdf.
80
ka globalnog neoliberalnog inženjeringa, u kome je davanje
pomoći bilo jedno od glavnih oružja, nema ozbiljnijih poku­
šaja da se razviju i ponude originalna, nestandardna rešenja
koja bi konačno pomogla da region „uhvati priključak“.
Ako ostavimo po strani motive i stvarne ciljeve zapadnih
donatora, vidi se da davanje pomoći nosi razvojne rizike koji
ograničavaju njenu korisnost u politici prema siromašnim
zemljama. Pomoć ne može da obezbedi, „kupi“ razvoj. Šta­
više, pokazalo se da navikavanje na pomoć ima velike ne­­ga­
tivne i destabilizujuće efekte. To je, na primer, izazivalo sma­
njivanje poreske discipline i dovodilo do porasta deficitarne
budžetske potrošnje koja je vremenom gubila razvojnu funk­
ciju. Pomoć, čak i u zemljama s dobrim političkim okruženjem
i manjom korupcijom, „finansira potrošnju, a ne investicije“.
Velika pomoć je vodila i do rasta inflacije i preteranog koriš­
ćenja kritičnih resursa koji su često krajnje limitirani u siro­
mašnim zemljama Podsaharske Afrike.300
Nedavno je ustanovljeno da kada pomoć dostigne 8 %
BDP-a njeno dalje povećavanje ima negativan uticaj na razvoj,
bez obzira na to koliko dobru ekonomsku politiku sprovodi
vlada. U nekim afričkim zemljama udeo pomoći u BDP-u
godinama je bio oko 20 %. „Propadanje kapaciteta odigralo
se tačno u periodu kada je dotok strane pomoći ubrzan do
tačke da je oko 10 % ukupnog bruto domaćeg proizvoda čita­
vog regiona dolazilo od spoljne pomoći.“301 Frensis Fukujama
ističe da je međunarodna zajednica bila „saučesnik u unište-
nju institucionalnog kapaciteta u mnogim zemljama u razvo­
ju“ i da je značajno doprinela „otežavanju situacije“ u Pod­
saharskoj Africi.302
Ne treba gubiti iz vida da u većini azijskih zemalja koje
su zabeležile „uzlet“ tokom prethodnih decenija spoljna po­­
moć nije imala značajnijeg uticaja. Od brojnih velikih i malih
azijskih tigrova i zmajeva samo je u Indoneziji, Južnoj Koreji
300
Videti: Ibid.
301
Frensis Fukujama, Građenje države, Filip Višnjić, Beograd, 2007, p. 52.
302
Ibid., p. 51.
81
i Tajvanu finansijska pomoć iz inostranstva imala pomena
vrednu ulogu. U temelju uspeha ovih zemalja, pa i činjenice
da su rešile mnoge od velikih problema koji su prisutni u Pod­
saharskoj Africi, jeste trgovina (trade), a ne pomoć (aid). Ta­­
kođe, istočnoazijske države koje su danas ekonomski naj­us­
pešnije nikada nisu bile kolonije.303 Tek tokom poslednjih
desetak godina došlo je do šireg prihvatanja stanovišta da je
trgovina ključ i da regionu treba pomagati poboljšavanjem
uslova trgovine, naročito obezbeđivanjem preferencijalnog
pristupa i stimulisanjem trgovine koja ne bi bila vezana za
iz­­voz sirove nafte, prirodnog gasa i minerala.
Stiče se, međutim, utisak da su zapadne vlade manje
volj­ne da otvore svoja tržišta nego što su bile spremne da is­­
pune obećanje dato još 1970. godine304 da će „ekonomski
na­­predne zemlje“ izdvajati najmanje 0,7 % svog BDP kao
„zvaničnu razvojnu pomoć“305 – samo pet od 22 zemlje na
koje se odnosi obaveza iz rezolucije ostvarile su zacrtani cilj.
Neki afrički lideri i novinari tvrde da region na Zapadu ima
uglavnom neiskrene i škrte, „prijatelje za samite“,306 i da mno­
ga od pompezno datih obećanja zapadnih lidera, i kada je reč
o pomoći i kada je reč o uslovima trgovinske razmene i inve­
sticijama, najčešće ne budu materijalizovana.
Na primer, kampanja „Pošaljimo siromaštvo u prošlost“
(Make Poverty History), koju je Toni Bler promovisao noseći
belu silikonsku narukvicu na samitu lidera grupe G8 2005.
godine, bila je samo prividno vezana za borbu protiv siromaš­
tva u Africi i bolju budućnost kontinenta. „Očekivani su naslo­
303
William Easterly, The White Man’s Burden, op. cit., p. 283.
304
„Resolution No. 2626 (XXV)“, UN General Assembly, 24 October 1970,
Internet, 09/10/09, http://daccess-ods.un.org/TMP/6438529.html.
305 Od 1990. do 2000. godine pomoć iz industrijalizovanih zemalja opala
je sa 0,33 na 0,22 % BDP. Videti: Stanley Fischer, „Globalization and Its
Challenges“, Peterson Institute for International Economics, Washington,
DC, January 19, 2003, Internet, 09/09/09, http://www.iie.com/fischer/
pdf/fischer011903.pdf.
306
Stella Orakwue, „Who Are Africa’s True Friends“, New African, July
2007, p. 78.
82
vi ‘Bler spasava Afriku’, ali oni bi bili istinitiji da su glasili ‘Za­­
boravite na Irak’.“307 Kako se pokazalo samo nekoliko meseci
kasnije, britanskom premijeru je medijski publicitet o brizi za
Afriku i potrebi udvostručavanja humanitarne pomoći bio
potreban isključivo da bi skrenuo pažnju javnosti s neuspeha
vojne intervencije u Iraku i neistina kojima je ona pravdana.
Pomoć Africi stiže i kao „brend pomoć“. Korporacije,
para­crkvene organizacije i estradne ličnosti sa Zapada pretvo­
rile su pomoć Africi u „pomodni asesoar kojim pokušavaju da
povećaju poželjnost svog proizvoda“.308 Ovi preduzetnici ko­­
riste „Si-En-En efekat“, snagu koju nose slike bede i žrtava
čija je patnja izvađena iz konteksta, da bi ostvarili ciljeve koji
obično nemaju veze sa Afrikom, siromaštvom ili žrtvama.
Postoje lobističke organizacije, kao što je „Save Darfur“ (Spa­
siti Darfur), koje veštim marketinškim kampanjama prikup­
ljaju milione dolara godišnje, iako nikada nisu poslale bilo
kakvu pomoć gladnim i ugroženim ljudima koje navodno po­­
ku­šavaju da spasu. Pri tome, suma koju je „Save Darfur“ tro­
šio na skupu medijsku kompanju, u kojoj se insistira da nema
napretka i da se genocid nastavlja, značajno je rasla čak i
onda kada je broj žrtava nasilja dramatično i kontinuirano
opadao.309
Ne samo da nisu od pomoći već ovakve akcije, kao i na­­
vodno filantropske kampanje zapadnih estradnih zvezda i
javnih ličnosti, „ovekovečuju imidž Afrike kao osakaćenog
kontinenta“.310 Afrikanci su izuzetno cinični prema ovakvim
naporima. Čak i ako poverujemo da nema skrivenih motiva,
njihov cilj je obično da isprave posledice, a ne da ukažu na
uzroke koji dovode do pogoršavanja položaja regiona unutar
neoliberalnog sveta. Agresivno delujući u zapadnim, posebno
307
Paul Collier, „In pursuit of the $21 trillion“, Prospect, March 27, 2013,
Internet, 06/04/13, http://www.prospectmagazine.co.uk/magazine/tax-
avoidance-paul-collier-david-cameron-g8/.
308 Carina Ray, „Dangers of Brand Aid“, New African, February 2008, p.
18.
309
Videti: Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors, op. cit., p. 48.
310
Carina Ray, „Dangers of Brand Aid“, op. cit.
83
američkim medijima kao „koalicije“ ili grupe koje se navodno
zalažu za „zaustavljanje nekažnjivosti“ i zaštitu ljudskih pra­
va,311 ove organizacije, zapravo, postaju organizam za sebe i
igraju na kolektivne frustracije zapadne, prvenstveno ame­
ričke publike, na njihovu potrebu za stvaranjem iluzije moral­
nog pročišćenja ili voajerističke porive.
Prva globalna medijsko-estradna komodifikacija pomoći bio
je rok koncert Live Aid (živa pomoć), koji je organizovan isto­vre­
meno u nekoliko velikih zapadnih gradova312 za prikupljanje
pomoći gladnima u Etiopiji 1985. godine. Ali sve je više Afrikanaca
koji smatraju da bi državnu i estradnu pomoć koja dolazi sa
Zapada adekvatnije bilo nazvati mrtva pomoć (dead aid) i da se
može govoriti o „selebriti kolonijalizmu“.313 Štaviše, u vremenu
kada slavne ličnosti imaju važnu ulogu „u procesu konstruisanja,
posredovanja i konzumiranja modernih kulturnih identiteta“,314
neke podsaharske države su u svesti velikog dela zapadne publike
postale neraskidivo vezane za holivudsku elitu i njihove pre­oku­
pacije. Na primer, Malavi je praktično poistovećen s Madonom,
o Južnom Sudanu u udarnim terminima u američkim medijima
govori Džordž Kluni, a Etiopija je dugo vremena bila „teritorija“
Andželine Džoli, „čirlidersice“ selebriti aktivizma.315 Na meti nije
samo Podsaharska Afrika. Demi Mur je nedavno pokušala da
„prisvoji“ Nepal, a Džejms Kamerun je svoj spasilački impuls i,
kako je rekao, „unutrašnji bes“ usmerio na Brazil – tekst pod na­­
slovom „Od ‘Avatara’ do Amazona: krstaški pohod Džejmsa Ka­­
meruna“ objavljen je aprila 20101. godine na naslovnoj strani
„Njujork tajmsa“.
311
„Save Darfur“ je novac uglavnom trošio na „medijski blickrig“. Videti:
Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors, op. cit., p. 48.
312 Mediji su ga nazvali „globalni džuboks“.
313 Robert Clarke, „The Idea of Celebrity Colonialism“, in: Robert Clarke (ed.),
Celebrity Colonialism: Fame, Power and Representation in Colonial and Postcolonial
Cultures, Cambridge Scholars Publishing, Newcastle, 2009, pp. 1-2.
314 Robert Clarke, „Travel and celebrity culture: an introduction“, Postcolo-
nial Studies, Vol. 12, No. 2, 2009, p. 148.
315
Kathryn Mathers, „Mr. Kristof, I Presume? Saving Africa in the footsteps
of Nicholas Kristof“, Transition, Issue 107, 2012, p. 16.
84
Ali „spasavanje Afrike“ i drugih gladnih delova Trećeg
sveta više nije „omiljeni hobi“ samo „ikoničnih slavnih lično­
sti“ i „pop političara“.316 Nikolas Kristof, kolumnista „Njujork
Tajmsa“, postao je ne samo uticajni televizijski javni intelek­
tualac već i „autoritet“ koji često govori o Africi i razvojnim
pitanjima studentima elitnih američkih univerziteta. Nažalost,
on medijsku slavu prvenstveno duguje „banalnoj reprezenta­
ciji Afrike“, površnom (i često pogrešnom) uvidu u relevan­
tnu literaturu i prežvakavanju starih, neretko rasističkih ste­
reotipa koje „više priliči medijima koji nisu poznati po dobrom
novinarstvu i društvenoj kritici“.317 Kristof u tekstovima u
„Njujork Tajmsu“ redovno citira Džordža Klunija kao „glav­
nog eksperta“ za zločine u Darfuru, ali istovremeno zamera
„sopstvenoj industriji“ što ne „pokrivimo genocid onako oz­­
biljno kako izveštavamo o, na primer, Tomu Kruzu“.318
Ipak, savremeni selebriti avanturizam i kolonijalizam, kao i
„retorika belog spasioca“ kojom je obojen, predstavlja puko pre­
pakivanje, „apdejtovanje“ jednog starog fenomena. Naime, ev­­
ropski kolonijalizam je „obezbeđivao kontekst i prilike – tehno­
logiju, mreže, kapital, događaje, medije, osoblje i ‘civilizatorsku
misiju’319 – pomoću kojih su pojedinci mogli da postanu slavni i
uzdignu se iznad tradicionalih aspiracija određenih klasom, kas­
tom ili rodom“. Zato ne čudi da poznate ličnosti „nastavljaju da
igraju različite, povremeno ambivalentne, uloge u postkolo­ni­jal­
nom svetu“.320 Ključnu novinu predstavlja činjenica da navodno
bespomoćan „‘Treći svet i dalje biva viđen i predstavljen ‘zapadnim
očima’, ali sve više su to ‘holivudske’ oči“.321
316
Ibid., p. 15.
317
Citirano prema: Ibid., p. 20.
318 U jednoj kolumni u „Njujork Tajmsu“ Kristof je napisao „...da najsiromašnije
porodice na obrazovanje svoje dece troše koliko daju na vino, cigarete i pro­
stitutke, budućnost njihove dece bi bila transformisana“. Ibid., p. 19-21.
319 Fr. mission civilisatrice.
320 Robert Clarke, „The Idea of Celebrity Colonialism“ in: Robert Clarke
(ed.), Celebrity Colonialism, op. cit., p. 2.
321
Lee Barron, „An actress compelled to act: Angelina Jolie’s Notes from
My Travels as celebrity activist/travel narrative“, Postcolonial Studies, Vol.
12, No. 2, 2009, p. 213.
85
 Neki Afrikanci su samo ironični, ali ima i onih koji veruju
da zavisnost od pomoći koju promovišu zapadni političari i
estradne zvezde „ubija“, stvara fatalni začarni krug daljeg
siromašenja iz koga nema drugog izlaza izuzev još veće po­­
moći. Lukrativna industrija pomoći koja privlači veliku pažnju
medija obezbedila je slanje milostinje, ali je istovremeno,
pretvorivši politiku u borbu za državne institucije koje kon­tro­
lišu njenu distrbuciju, „učinila siromašne još siromašnijim, a
rast sporijim“.322 Pomoć predstavlja „flaster rešenje koje može
da ublaži trenutnu patnju, ali po svojoj prirodi ne može biti
platforma za održivi dugoročan rast“.323 Ona neretko zamag­
ljuje globalne, strukturalne nejednakosti i afrikanizuje njiho­
ve uzroke koji imaju tragične posledice.
Cena pomoći
Pomoć po pravilu nije bila bezuslovna. Od kraja sedam­
desetih godina prošlog veka do nedavnog početka „kineske
ekspanzije u Africi“324 Podsaharska Afrika je razvojnu pomoć
skoro isključivo dobijala u paketu s nametnutim reformama
koje su nazvane „strukturalno prilagođavanje“.325 Za njihovu
primenu bile su zadužene Svetska banka i MMF, glavne polu­
ge novog, internacionalizovanog imperijalizma. Neki autori
ga nazivaju „pluralistički imperijalizam“ ili „institucionalni
imperijalizam“, dok Hard i Negri smatraju da se ne može go­­
voriti o imperijalizmu, već o „imperiji“.326
322 Dambisa
Moyo, „Why Foreign Aid Is Hurting Africa“, March 21, 2009,
The Wall Street Journal, Internet, 29/03/09, http://online.wsj.com/artic­
le/SB123758895999200083.html.
323 Ibid.
324 Nazivane i „kineski safari“. Videti: Harry Hurt III, „China’s Wide Reach in Afri­
ca“, The New York Times, July 19, 2009, Internet, 21/07/09, http://www.nyti­
mes.com/2009/07/19/business/19shelf.html?_r=1&pagewanted=print.
325 Ova ideja je promovisana na godišnjem zasedanju Svetske banke i MMF-
a u Beogradu septembra 1979. godine.
326 Koju oni definišu kao „koncept“ koji, između ostalog, karakteriše funk­
cionisanje režima koji efektivno upravlja svetom i nastoji da ostvari vlast
čak i nad ljudskom prirodom. Videti: Majkl Hard i Antonio Negri, Imperija,
IGAM, Beograd, 2005, pp. 6-9.
86
Ovaj novi imperijalizam dominaciju i potčinjavanje, neo­
kolonijalno „protezanje suvereniteta evropskih327 nacionalnih
država izvan njihovih granica“,328 prvenstveno ostvaruje, ne
korišćenjem vojne sile i brutalne represije, već uz pomoć
„tržišnih sila“ i doziranja „finansijskih injekcija“. Transna­ci­o­
nalni imperijalizam ne zahteva postojanje transnacionalne
vladavine – međunarodne institucije, čije funkcionisanje zavisi
od volje velikih sila, imaju važnu ulogu, prvenstveno u smislu
efikasnijeg, jeftinijeg i moralno prihvatljivijeg održavanja po­­
retka. Najmoćnije države, naročito SAD kao najveća sila, poka­
zale su da su spremne da ignorišu ove institucije kada smatraju
da one ne deluju u njihovom interesu. Ovaj imperijalizam je
manje transparentan od ranijih oblika i ne zahteva fizičko kon­
trolisanje i vršenje vlasti na dalekim i teško pristupačnim teri­
to­rijama, niti da državljani zapadnih zemalja (sem u izuzetnim
situacijama i na relativno malim teritorijama) rizikuju svoje
živote.
Svetska banka i MMF, institucije koje mnogi kritičari
smatraju ključnim polugama neokolonijalizma, postale su
„vrhovni gospodari Afrike“.329 Programi strukturalnog prila­
gođavanja su od 1980. godine sprovedeni u čak 36 zemalja
regiona. Fokus je bio na trojstvu nove ekonomske ortodoksi­
je, stabilizacija, privatizacija i liberalizacija, a rezultati su bili
tragični. „U mnogim afričkim zemljama deindustrijalizacija
se može povezati s liberalizacijom trgovine.“330 Strukturalno
prilagođavanje je Podsaharsku Afriku gurnulo u začarani
krug deglobalizacije iz koga nije lako naći izlaz. Što su zemlje
regiona više izvršavale zahteve koji je trebalo da vode uklju­
čivanju u svetske tokove, to su imale manje proizvoda i indu­
strija kojima su, makar teorijski, mogle da se uključe u glo­
327 Danas je ovom opisu potrebno dodati SAD, jedinu supersilu.
328 Ibid., str. 8.
329 Asad Ismi, „Impoverishing a Continent: The World Bank and the IMF in
Africa“, Policy Alternatives, July 2004, Internet, 06/05/08, http://www.
policyalternatives.ca/documents/National_Office_Pubs/africa.pdf, p. 11.
330 World Development Movement, „How IMF, World Bank Failed Africa“,
New African, Januaruy 2007, p. 16.
87
balnu ekonomiju. Pored toga, smanjivanje carina je oslabilo
stabilnost budžetskih prihoda i dovelo do smanjenja investi­
cija u infrastrukturu, što je dodatno doprinelo deglobalizaci­
ji regiona.
BDP Podsaharske Afrike (bez Južne Afrike) u periodu
struk­turalnog prilagođavanja, od 1980. do 2001. godine, sma­
njen je za 43 %.331 „Između 1970. i 1990. godine Afrika je
iz­­­gubila polovinu svog udela u svetskom tržištu.“332 Učešće
u svetskoj trgovini palo je na ispod 2 %.333 Ovaj region je jed­
na od najvećih žrtava „proceduralista koji nisu zainteresovani
za rezultate [rastući jaz], već za to da li su pravila sprovedena
i da li se poštuju“.334 MMF, čije su dogmatske pozicije „miri­
sale na kolonijalizam“, „brkao je sredstva sa ciljevima, gubeći
uvid o čemu, u krajnjoj liniji, treba brinuti“.335 Teško pojmljivi
nedostatak empatije je bio odraz shvatanja zvaničnika MMF-
a da „patnja i bol postaju deo procesa iskupljenja, dokaz da
je zemlja na pravom putu“ ka pokoravanju „jednoj ideologiji
– tržišnom fundamentalizmu“.336
Nametanje uslova i pravila je uvek išlo uz privid dobro­
voljnosti – MMF je insistirao da „sporazumi diktirani od stra­
ne MMF-a“,337 koji su zahtevali ogromnu i neretko sasvim
nepotrebnu socijalnu cenu, budu sklopljeni na zahtev vlade
„zemlje-klijenta“ posle navodnih pregovora. To je mehani­
zam „dobrovoljnog potčinjavanja imperijalizmu globalne eko­
nomije“.338 Za razliku od klasičnog imperijalizma, on je multi­
331
Howard Stein, The World Bank and the IMF in Africa, op. cit.
332
Robert Calderisi, The Trouble With Africa, Palgrave Macmillan, Houn­
dmills, New York, 2006, p. 18.
333 Ernest Aryeetey et al., „Strengthening Africa’s Participation in the Global
Economy“, UN University Center, Tokyo, 14. 04. 2008, Internet, 01/05/09,
http://www.unu.edu/africa/ticad/strengtheningAfricasParticipation.html.
334 Branko Milanović, Odvojeni svetovi, op. cit., str. 166.
335 Džozef E. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2002, str.
41-44.
336 Ibid., str. 49.
337
Ibid., str. 54.
338
Robert Cooper, „The New Liberal Imperialism“, The Observer, April 7, 2002,
Internet, 14/04/02, http://www.guardian.co.uk/world/2002/apr/07/1.
88
lateralan a sprovode ga međunarodne finansijske institucije
koje imaju snažnu podršku brojnih eksperata. Možemo go­­vo­
riti i o „kriminalnom optimizmu Svetske banke i ostalih zapad­
nih donatora pomoći“.339 Razmere socijalne destrukcije i pat­
nje govore da nije samo optimizam bio kriminalan. Ima i onih
koji smatraju da je „najveće oružje za masovno uništenje koje
je ikada izmišljeno: internacionalni sistem kredita
(dugova)“.340
Posledice nisu samo ekonomske. Zapadni donatori i insti­
tucije Breton Vudsa imaju mnogo veći uticaj na ishod demo­
krat­skog procesa nego glasači. U mnogim afričkim zemljama
dobili smo vlade koje više nisu zainteresovane za „posao“
vladanja. Formalnom demokratizacijom i nametnutim, imi­ta­
torskim reformama države u Podsaharskoj Africi nisu posta­
jale bolje ili funkcionalnije, već neformalnije, a njihova moć
„disperzivnija“, često raspoređena na način koji je omogućio
brojne paradokse i pojavu različitih neortodoksnih oblika up­­
ravljanja. Umesto stvaranja efikasnijeg i odgovornijeg držav­
nog aparata, ovakve reforme su dovele do deinstitucionalizacije
i „generalizacije neformalnih praksi“ i prevlasti onih „šema...
čiji je cilj da modifikuju norme radi povećanja ličnih priho­
da“.341 Stoga možemo govoriti o reformama bez promena,
skupom šminkanju sistema nejednakosti i dominacije.
Reforme su najčešće nametane na način koji nije dovo­
dio do značajnijeg smanjenja korupcije, već do promene stra­
tegija grabeža koji je postao manje transparentan i prividno
legalan, skriven u mreži kompanija i nevladinih organizacija.
U pojedinim slučajevima kriminalizacija države i ekonomije,
prvenstveno kroz stvaranje veza s globalnim kriminalnim
mre­žama i privatizaciju sistema bezbednosti, predstavljala je
deo „snažnih protivmera“ kojima su autoritarni režimi, naro­
čito od kraja Hladnog rata, reagovali na sve intenzivnije na­­
339
Richard Dowden, Africa, op. cit., p.37.
340
Pismo neimenovanog zambijskog novinara objavljeno na Internetu. Citi­
rano prema: James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 170.
341
Ibid., p. 311.
89
me­tanje demokratskih formi. Ove protivmere su po pravilu
podrazumevale izgradnju institucionalne fasade demo­krat­
skog poretka.
Olakom, retoričkom prihvatanju reformi koje su name­
tane sa Zapada doprinela je i činjenica da su zemlje Pod­sa­har­
ske Afrike „stekle veliko iskustvo u odnosima sa institucijama
globalne vladavine“ i da su njihovi lideri svesni ogromnih „po­­
sle­dica političkog samoopredeljenja“.342 Formalno podrža­va­
jući neoliberalni poredak, podsaharski režimi obezbeđuju
po­dršku zapadnih vlada. Čak i ako u nedemokratskim i repre­
sivnim režimima ne vide direktnu korist za svoje korporacije,
zapadni i transnacionalni akteri su često smatrali da bi njihovo
podrivanje bilo rizično, naročito ako se ima u vidu da ovi re­­­
žimi održavaju unutrašnji mir u meri koja sprečava da odre­
đena zemlja počne da ugrožava stabilnost međunarodnog
po­­retka. Podsaharska Afrika predstavlja i tragično svedo­čan­
stvo o neskladu „liberalnih legendi i makroekonomske real­
nosti“.343 Razvojna retorika Svetske banke i MMF-a, pozivanje
na dobru vladavinu ili transparentnost omogućilo je zapadnim
silama da negiraju odgovornost za stanje Podsaharske Afrike.
„Demokratizacija je, kakve li ironije, postala način da se odgo­
vornost za strukturalne probleme afričkih ekonomija prebaci
isključivo na afričke vlade.“344
Povrh svega, često se pogrešno polazi od toga da je glo­
balna ekonomija nešto što je dato, a ne nešto što iziskuje ispu­
njenje velikog broja preduslova koji moraju biti stvoreni i
obezbeđeni da bi navodno spontano širenje uopšte bilo mogu­
će. Svetska banka i MMF su, na primer, insistirali na otvaranju
tržišta i brzoj liberalizaciji uvoza, obično kao preduslovu za
otpis dugova ili dobijanje pomoći. Afrički lideri uglavnom nisu
imali izbora i prihvatali su zahteve. Ali, na primer, od 1996.
342
Peter Burnell, „Globalizing Party Politics in Emerging Democracies“ in:
Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., pp. 11-12.
343 Jean-Francois Bayart, „The Pardoxical Invention of Economic Moder­
nity“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, Duke University Press, Dur­
ham, 2001, p. 308.
344
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 12.
90
do 2000. godine od svih zemalja u razvoju najveće stope rasta
beležile su zemlje koje su odbijale da otvore domaće tržište i
koje su sprovodile „restriktivnu politiku trgovine“.345 Prvih pet
u tom periodu bile su Kina, Mozambik, Ekvatorijalna Gvineja
i Dominikanska Republika. Izuzev u slučaju Ekvatorijalne Gvi­
neje, gde su otkrivene značajne rezerve nafte, rezultati posti­g­
nuti u ostale četiri države dovode u pitanje dogmu da libe­ra­
lizacija vodi do razvoja. Još je indikativniji primer Mauricijusa,
zemlje koja je po ocenama same Svetske banke imala jednu
od najzatvorenijih ekonomija, ali koja je od 1975. do 1999.
ostvarivala prosečnu stopu rasta od 4,2 % i smanjila socijalne
razlike. Mauricijus nije dugovao novac MMF-u i nije bio iz­­lo­
žen ucenama i uslovljavanju. Većina ostalih zemalja nije imala
izbora.
U korenu destruktivnog odnosa prema Podsaharskoj Af­­
rici i njenom razvoju leži činjenica da je na Zapadu izostalo
jedno važno prilagođavanje – kada je reč o ovom regionu,
„savremena ekonomska misao je nalik kolonijalnoj ili misio­
narskoj“.346 Ona je ostala verna devetnaestovekovnom shva­
tanju da su problemi uvek interni, a da rešenja mogu biti sa­­
mo eksterna. Strukturalno prilagođavanje ilustruje kako su
afrička iskustva i specifičnosti, koje su oblikovali društvene i
ekonomske odnose u regionu, diskvalifikovani ideološkim i
rasističkim politikama upakovanim u formu ekonomske nuž­
nosti i, tokom poslednjih dvadesetak godina, poštovanja ljud­
skih prava. Neoliberalno prilagođavanje je dovelo i do toga
da državna svojina i oslanjanje na sopstvene snage budu otpi­
sani kao socijalističke ideje. Tako je praktično diskvalifikova­
na mogućnost da budu tretirane kao „inteligentne političke
odluke“.347 Pad Berlinskog zida je na Zapadu doveo do tri­
jumfalizma i „obožavanja tržišne ekonomije“, što je dodatno
345
Videti: World Development Movement, „How IMF, World Bank Failed
Africa“, op. cit., p. 16.
346 Jean-Francois Bayart, „The Paradoxical Invention of Economic Moder­
nity“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 321.
347
Immanuel Wallerstein, The Capitalist World-Economy: Essays, Cambrid­
ge University Press, Cambridge, 1979, p. 91.
91
smanjilo šanse da će podsaharskoj Africi „biti dozvoljeno da
razvije sopstveni jedinstveni put. Mnogo je verovatnije da će
svako odstupanje od ortodoksne liberalne demokratije, svaka
neverica u tržište, izazvati odmazdu.“348
Sve dok krajem devedesetih godina prošlog veka Kina
nije počela da se značajnije angažuje u Podsaharskoj Africi,
„siromašne zemlje skoro da nisu imale izbora. Morale su da
traže novac za razvoj od zapadnih sila“349 i da prihvataju nji­
hova uslovljavanja. Kina nije državama regiona ponudila sa­­
mo ekonomske alternative, već partnerstvo i „model razvoja
s kojim one mogu da se indentifikuju ako smatraju da im po­­
goduje. Kina insistira na pravu afričkih zemalja da autonomno
definišu razvojne puteve zasnovane na njihovim jedinstvenim
okolnostima i potrebama, kao što i sama radi.“350 Pri tome,
„Kina je u poslednjoj deceniji iz siromaštva izvukla više svojih
stanovnika nego što u Podsaharskoj Africi ima stanovnika, ali
bez ikakve slobode izražavanja ili demokratije“.351
Afrikanci uglavnom ne doživljavaju Kinu kao neoimpe­
rijalističku silu. Za razliku od Zapada i Sovjetskog Saveza,
Kinezi su tokom Hladnog rata nekim afričkim državama da­­
vali pomoć, koju su nazivali međunarodnom solidarnošću, i
zauzvrat nisu očekivali bilo kakvu ekonomsku ili političku
korist. To je jedan od razloga zbog kojih je imidž Kine u Pod­
saharskoj Africi danas veoma dobar, ne samo među vla­da­
jućim elitama (kojima se dopada kineski „vrednosno neut­ra­
lan“ pristup) već i među tamošnjim stanovništvom. Za razliko
od Zapada, gde rast Kine često biva predstavljen pomoću pre­
teće slike „zmaja ubice“, u regionu dominira imidž dobro­ćud­
ne „zagrljene pande“ koja „doprinosi afričkom ekonomskom
348
Claude Ake, „The unique case of African democracy“, International Affa-
irs, Vol. 69, No. 2, 1993, p. 242.
349 World Development Movement, „How IMF, World Bank Failed Africa“,
op. cit., p. 16.
350 „CHINA’S FOREIGN POLICY AND ‘SOFT POWER’ IN SOUTH AMERICA,
ASIA, AND AFRICA“, U.S. Government Printing Office, Washington, April
2008, p. 106.
351
Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 497.
92
razvoju pomoću infrastrukturnih projekata“352 od kojih su
mno­gi u zemljama koje nisu bogate resursima od kojih bi Ki­­
na mogli da ima korist.
Mnogima se dopada i to što Kinezi priznaju da Afriku
pr­­ven­stveno posmatraju kao priliku da zarade novac i što
svoje ekonomske interese ne kriju iza navodne borbe za ljud­
ska prava ili iskorenjivanje siromaštva. To kineski nastup, za­­
snovan na principu „uzajamne koristi“, čini mnogo iskrenijim
od zapadnog, koji je i danas obeležen dvostrukim standardima.
Ipak, vrednost afričkih proizvoda izvezenih u Kinu je prak­
tično zanemarljiva. Ova činjenica donekle relativizuje tvrdnju
da Kina uspeva da razvija trade-not-aid alternativu afričkoj
zavisnosti od pomoći. I ovde je često reč o jednosmernoj sa­­
radnji koja u prošlosti nije donela mnogo koristi zemljama
regiona. Zato neki analitičari zaključuju da u Podsaharskoj
Africi, ipak, nismo svedoci „smislene diversifikacije“ spoljno­
trgovinske razmene, već samo njenog „preusmeravanja pre­
ma Kini“.353
Borba za sirovinama bogatu Podsaharsku Afriku je danas
prvenstveno okršaj dva ekonomska i diplomatska slona – nad­
metanje Kine i SAD koje liči na „drugu jagmu za Afriku“,354
sličnu grozničavom otimanju evropskih država za „ničiju zem­
lju“ od 1876. do 1912. godine. Bivše kolonijalne sile, naročito
one koje su imale relativno male posede,355 teškom mukom
održavaju stratešku prednost.
352 Yun
Sun, „China in Africa: Implications for U.S. Competition and Diplo­
macy“, Brookings, April 2013, Internet, 05/04/13, http://www.brookings.
edu/research/reports/2013/04/china-africa-us-competition-diplomacy-
sun.
353 David Coetzee et al., „The New Great Game“, Africa Report, January
2008, p. 61.
354 Julio Godoy, „The Second Scramble for Africa Starts“, IPS, April 20,
2009, Internet, 01/05/09, http://allafrica.com/stories/200904201447.
html.
355
Portugal, Belgija, Španija, Nemačka i Italija.
93
 Komplikovanje ekonomije su proizvoljni i zapravo se određuju paušalno – zvanično ob­­jav­
ljene poreske stope su po pravilu skroz besmislene. To čini do­­
Različita institucionalna rešenja i odgovori, koji su u bli­
datnu prepreku ulasku nešpekulativnog i „nekriminalnog“ stra­
žoj i daljoj prošlosti davani od strane kolonijalnih sila i afrič­
nog kapitala. Pored toga, strah od previsokih poreza ograničava
kih režima koji su se susretali sa ogromnim problemima,
uključivanje domaćeg privatnog sektora u spoljnu trgovinu ili
kakvi su retko zabeleženi u drugim delovima sveta, i danas
pri­siljava preduzetnike da u cenu ukalkulišu najveći pretpo­
predstavljaju velike prepreke ekonomskim aktivnostima i
stavljeni iznos nepredvidivih nameta. Direktno oporezivanje je u
funk­cionisanju država. Neadekvatnost ovih odgovora, ali i
Podsaharskoj Africi izuzetno teško i neisplativo i zbog ne­­pred­
veličina problema koji su uticali na njihovo formulisanje, u
vidivosti proizvodnje, uslovljene čestim prirodnim nepogodama,
značajnoj meri su uslovili mesto Podsaharske Afrike u neoli­
ali i zbog snaž­nog otpora stanovništva. Problem neisplativosti i
beralnim globalizacijskim procesima.
izolovanosti velikih područja, u kojima je praktično nemoguće
Na primer, kada je reč o porezima, jedan od razloga zašto
naplaćivati porez, paradokslano predstavlja i jedan od uzroka
su kolonijalne sile insistirale na „izmišljanju plemena“, čak i u
sta­bilnosti afričkih granica.
onim delovima Podsaharske Afrike gde ona ranije nisu posto­
Nepogodna humana geografija i hronično siromaštvo ne
jala, jeste činjenica da je „fluidni identitet bio poguban po ubi­
utiču samo na poresku politiku, već dovode i do nepouzda­
ranje poreza“.356 Podjednako veliki problem predstavljala je i
nosti skoro svih pokazatelja. Jedna od posledica ekonomije
politička geografija, naročito mala gustina naseljenosti na veli­
opstanka jeste činjenica da veliki broj stanovništva praktično
kom, izuzetno teško pristupačnom terenu. „Kolonijalnim ad­­
ne učestvuje u komercijalnim odnosima i ekonomiji koju je
ministracijama je bilo teško da ubiraju poreze od pojedinaca“,
moguće registrovati. Čak i ako sasvim zanemarimo neuspeš­
tako da su „uglavnom zavisile od naplaćivanja trgovinskih
ne države, za koje, po pravilu, ne postoje ne samo relevantni
taksi“.357 Infrastruktura potrebna za ubiranje direktnih poreza
podaci već ni uslovi za njihovo prikupljanje, suočavamo se sa
bila bi skuplja od očekivanih prihoda koji se mogu ostvariti od
činjenicom da je teško izmeriti ključne parametre u izuzetno
raštrkanog i siromašnog stanovništva. Zato su i kolonijalne i
siromašnim zemljama u kojima poljoprivreda u cilju održa­
domaće, postkolonijalne vlasti obično pribegavale indirektnim
vanja života predstavlja značajan deo ekonomije i gde veliki
porezima, koji su jeftini za ubiranje, i koncesijama kao glavnim
deo proizvoda nikada ne stigne na formalna tržišta. Ovo je
izvorima budžetskih prihoda.
problem i onda kada vlasti revnosno prikupljaju i dostavljaju
Indirektni budžetski prihodi, naročito različite takse na
podatke prema instrukcijama i metodologijama MMF-a, Svet­
spoljnu trgovinu, u zemljama Podsaharske Afrike predstavljaju
ske banke ili agencija UN. MMF je, na primer, u slučaju Mali­
važan deo prihoda kojih ove siromašne zemlje ne mogu da se
ja, dugo vremena demokratske, slobodne zemlje sa odgovor­
odreknu niti da ih zamene nekim drugim porezom. To u vremenu
nom vladom, u tri izveštaja objavljena između marta 2003. i
stalnog smanjivanja carina čini da pozicija preduzeća iz zemalja
januara 2004. godine, izračunao da je stopa rasta BDP-a to­­
Podsaharske Afrike na globalnim tržištima postane još ne­­po­volj­
kom 2001. godine bila 1,5 %, 3,5 % i 13,3 %. Glavni razlog
nija. Istovremeno, porezi na zarade i profit korporacija potpuno
nije neprofesionalnost ili nestručnost ljudi u sedištu MMF-a
356 John Lonsdale, „Globalization, Etnicity and Democracy: A View from the
i institucijama u Bamakou, već „činjenica da je svaka statistika
Hopeles Continent“ in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, klimava u jako siromašnim zemljama“.358
op. cit., p. 207.
357 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., pp. 116-117. 358 William Easterly, The White Man’s Burden, op. cit., p 222.
94 95
 Nepouzdanosti mnogih ekonomskih pokazatelja do­­pri­nosi
i ogroman značaj neformalne ekonomije i sivog tržišta – i kada
govorimo o nacionalnim ekonomijama i o ekonomskoj razmeni
sa susednim zemljama. „Nezabeležna trgovina izme­đu zemalja
u Podsaharskoj Africi približno je jednaka zabe­leženoj trgovini.“359
Procenjuje se da je u nekim zemljama čak 90 % ekonomije nefor­
malne prirode i da nije uključeno u sta­tistiku. Veruje se da u više­
milionskom Lagosu, ekonomskoj pre­­stonici Nigerije, neformalne
transakcije čine 60 % ukupne ekonomske aktivnosti.360 Veliki
deo ovakve „ekonomije u sen­ci“ nema veze s kriminalom i pri­me­
renije je nazvati je vandr­žavnom nego ilegalnom ili kriminalnom.
Ipak, nemogućnost da ona bude oporezovana ima velike nega­
tivne posledice po razvoj, naročito na preko potrebne investicije
u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i infrastrukturu.
Geografska izolovanost i siromašna, slabo pokretljiva po­­
pulacija nisu pogodovale ni razvoju transportnih i infrastruk­
turnih koridora i veza koje bi pomogle razvoju ekonomije i
uključivanju u globalne tokove. U velikim delovima centralne
Afrike suočavamo se s potpunim nepostojanjem puteva. Ve­­
like razdaljine i geografska izolacija doveli su i do umnoža­
vanja broja posrednika koji povezuju stanovnike regiona sa
spoljnim svetom, što dodatno uvećava troškove i cene trans­
porta. Na primer, 2012. godine troškovi transporta automo­
bila od Kine do Tanzanije bili su 4.000 dolara, a od Tanzanije
do Ugande, koja nema izlaz na more, 5.000 dolara.361 Samo
jedna američka avio-kompanija leti u Podsaharsku Afriku –
veze uglavnom održavaju nacionalni avio-prevoznici bivših
kolonijalnih sila po tarifama koje su mnogo veće po milji leta
nego na drugim transnacionalnim rutama.362 Mnoge zemlje
359
Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 197.
360
George Packer, „Lagos: Where the World Turned on its Head“, The Afri-
ca Report, January 2007, p. 40.
361 „Aspiring Africa“, The Economist, March 2, 2013, p. 12.
362 Cene su jedino poredive sa cenama avionskih karata između malih ka­­
ripskih država. U oba regiona često je jedino moguće, ili bitno jeftinije, leteti
između dva glavna grada preko evropskih, odnosno američkih metropola,
nego korišćenjem nacionalnih avio prevoznika.
96
nemaju više od nekoliko stotina kilometara asfaltnih puteva,
a na celom kontinentu postoji samo nekoliko funkcionalnih
železničkih pruga. Konkurentnost dodatno smanjuje ne­­po­
uzdano snabdevanje električnom energijom. Čak i u Južnoj
Africi višesatna isključenja struje su česta – čak 9 % kompanija
smatra da je neredovno snabdevanje električnom energijom
jedno od glavnih ograničenja u poslovanju.363
Telekomunikacione veze nisu samo loše i nepouzdane,
već su, tamo gde funkcionišu, izuzetno skupe – cena preno­
šenja jednog megabajta putem širokopropusne veze u Južnoj
Africi je 50 puta veća nego u SAD.364 Godine 2010. čak 19
pri­obalnih zemalja Podsaharske Afrike nije imalo široko­pro­
pusnu internet vezu, izuzev one najskuplje, satelitske.365 U
jednom broju država praktično je preskočen stadijum fiksne
telefonije, tako da je telefoniranje danas moguće samo pomo­
ću mobilnih mreža, iako nepouzdanost i slaba pokrivenost
teritorije često zahtevaju istovremeno korišćenje usluga više
(ili svih) operatora mobilne telefonije. To su samo neki od
razloga zašto poslovanje u Podsaharskoj Africi iziskuje naj­
komplikovaniju i najskuplju logistiku na svetu.366
Etnička i rasna akumulacija
Pre kolonizacije mnogi Afrikanci svoj identitet nisu vide­
li „šire od porodičnog stabla ili sela“.367 Tribalizacija i deljenje
siromašnih afričkih društava koje su sprovodile kolonijalne
sile, kao i „neodgovarajući sistem višestranačke izborne
363
2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, op. cit., p. 90.
364 Nicholas Norbrok, „Twist in the Cable“, The Africa Report, January 2008,
p. 78.
365 „New Cables Will Kick-Start Africa’s New Broadband Era“, Reuters, Sep
3, 2009, Internet, 08/09/09, http://www.reuters.com/article/pressRele­
ase/idUS142851+03-Sep-2009+PRN20090903.
366 Abver Versi, „The Science and Art of Logistics in Africa“, African Busi-
ness, July 2007, p. 14.
367
Videti: Robert O. Collins and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan
Africa, op. cit., p. 319.
97
de­mokratije po principu ‘pobednik uzima sve’“368 koji je na­­
metan (odnosno „indukovan“, u žargonu Svetske banke) u
af­­ričkim državama, pogodovali su shvatanju politike kao pra­
va na apsolutnu vlast nad ekonomskim tokovima, resursima
i razvojem. Vladajuće elite su smatrale da su „vlasništvo i eks­
ploatacija prirodnih resursa posao s nultim zbirom“ i da uko­
liko oni, ili njihova etnički definisana politička baza, nemaju
direktnu korist, onda ti „resursi neće biti razvijeni“.369 Preda­
torska kontrola nad ekonomijom pravdana je shvatanjima
ko­­ja su reprodukovala logiku kolonijalne tribalizacije for­mu­
lisanu izrazima kao što su „sad je naš red da jedemo“ i „jarac
pase gde god da je vezan“.
Kolonijalne vlasti, koje su mnogi Afrikanci videli kao
„vek­tor modernosti i socijalnog unapređivanja“,370 nisu se ba­­
vile samo izmišljanjem i politizacijom identiteta, već su ih
ve­­­zivali za određene ekonomske aktivnosti i poslove. Važan
uzrok netransparentnosti i zatvorenosti ekonomskih tokova
u Podsaharskoj Africi jeste činjenica da su ključni sektori (tr­­­
govina mesom, transport, bankarstvo itd) u pojedinim zem­
ljama monopolisani od strane kompaktnih etničkih mreža ili
tajnih društava, od kojih su neka autohtona, a neka evropskog
porekla.
Muška, i u retkim slučajevima ženska, tajna društva ima­
ju ogroman društveni, politički i ekonomski uticaj u najširem
smislu. U regionu postoji dugačka tradicija ovih društava sa
snažnom i razvijenom hijerarhijom, čiji članovi poseduju taj­
na znanja. Članovi su obično stariji muškarci i ona imaju važ­
nu ulogu u isključivanju mlađih pripadnika zajednice iz pro­
cesa donošenja odluka. U nekim delovima Podsaharske Afrike
članovi ovih društava su svi stariji muškarci i njihovo posto­
janje nije tajna, ali obredi inicijacije i različita, manje ili više
ezoterična znanja jesu. Modernizacija i razvoj birokratske dr­­
žave, suprotno očekivanjima, nisu umanjila značaj ovih dru­
368
Richard Dowden, „An Alien Inheritance“, op. cit.
369
Ibid.
370
Jean-Francois Bayart, The Illusions of Cultural Identity, op. cit., p. 26.
98
štava, mada ona danas u mnogim zemljama imaju snažnu
kon­kurenciju od masonskih loža i sličnih „klubova“ koji su u
region stizali od početka kolonijalne ere. Mnoga tradicional­
na tajna društva imaju svoj „pravosudni sistem“ i neretko su
u stanju da sankcije primene i na pripadnike zajednice koji
nisu članovi društva. „U mnogim delovima Afrike njihove ak­­
tivnosti su povezane s korišćenjem maski, što sugeriše da je
moć skrivena i da nikada nije sasvim onakva kakva izgleda;
ona je po prirodi misteriozna.“371
Poslovi se, po pravilu, ugovaraju na poverenje, često bez
bilo kakvog pisanog traga i uz saradnju s korumpiranim dr­­
žavnim službenicima i ministrima koji su neretko pripadnici
druge etničke zajednice ili nisu članovi tajnog društva. Kas­
tinska, etnička ili srodnička specijalizacija je nastavljena i po­­
javom novih profesija i grana ekonomije – njihov dolazak je
praćen borbom različitih zajednica za uspostavljanje kontrole
nad novim tržištem. Važnost srodstva i sistema koji su na nje­
mu izgrađeni jedan je snažnih argumenata u prilog shvatanja
da Podsaharska Afrika sama „odbija da se integriše u kapita­
lističku ekonomiju“.372 Akumulacija viška vrednosti se i dalje
ostvaruje prvenstveno na srodničkoj ili etničkoj osnovi.
U Podsaharskoj Africi, mnogo više nego u drugim delo­
vima sveta, globalne komercijalne i ideološke veze bivaju fil­
trirane kroz specifične mreže, kao što su etničke dijaspore,
posredničke kompanije, islamska bratstva, karteli, hrišćanske
crkve i naoružane mafije. Personalizovana tržišta, kakva ne­­
ret­ko podrazumevamo kada govorimo o globalizaciji, u Pod­
saharskoj Africi su uglavnom fikcija. Ekonomije pojedinih
ze­­ma­lja su u velikoj meri pod kontrolom pripadnika neautoh­
tonih etničkih zajednica, uglavnom doseljenih tokom perioda
kolonijalne uprave. Tako, na primer, skoro sva velika ne­­držav­
na preduzeća u Keniji u vlasništvu su Indusa, iako oni čine
371
Videti: Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., pp.
78-79.
372
Jean-Francois Bayart, „The Paradoxical Invention of Economic Moder­
nity“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 309.
99
manje od 1 % stanovništva. Slična situacija je i u drugim zem­
ljama Istočne Afrike. Na zapadu Afrike istu ulogu imaju Li­­
banci, dok u Južnoj Africi ekonomiju praktično kontrolišu
bel­ci i Indusi, mada politika „crnog ekonomskog osna­ži­
vanja“373 počinje da daje rezultate i da donekle ublažava po­­
sledice višedecenijskog isključivanja crnog stanovništva s
ključ­nih pozicija u ekonomiji Južne Afrike.
Ipak, ekonomske razlike su i dalje u značajnoj meri
rasne. U nekim afričkim zemljama ogromnu ulogu u ekono­
miji imaju Parsi,374 Jermeni, kiparski Grci i doseljenici iz biv­
še kolonijalne sile (ili sila). Mauricijus ima treći najviši BDP
po glavi stanovnika u Podsaharskoj Africi, ali 70 % stanovniš­
tva čine Indusi i Kinezi. Zato se rezultati ove zemlje, čiji je
BDP po glavi stanovnika sedam puta veći od regionalnog,375
često tumače kao „kvazi-afrička priča o uspehu“.376 Među naj­
­uspešnijima je i Bocvana – pored pronalaska velikih nalazišta
dijamanata sedamdesetih godina prošlog veka, razvoju i sta­
bilnosti je pogodovala etnička homogenost stanovništva, što
je retkost u regionu.377
Uz Mauricijus i Bocvanu, Južna Afrika predstavlja jedinu
zemlju regiona koju ozbiljnije razmatraju obični investitori,
oni koji nisu zainteresovani za visokorizične i potencijalno
373
Engl. Black Economic Empowerment.
374
Parsi su se tokom britanske kolonijalne vlasti doselili iz Indije u koju su
nekoliko vekova ranije stigli iz Irana. Britanski kolonijalisti su ove zoroa­
strijance smatrali „približno Englezima“, najmanje „primitivnim“ od svih
orijentalnih „urođenika“ i svojim omiljenim „namesnicima“ širom tran­
skontinentalne imperije. Najpoznatiji „afrički“ Parsi je Faruh Bulsara (Fredi
Merkjuri), legendarni pevač britanske grupe Queen. Svake godine hiljade
obožavalaca poseti Stoun Taun, grad na Zanzibaru u kome je rođen. Videti:
T. M. Luhramann, The Good Parsi: The Fate of Colonial Elite in a Postcolonial
Society, Harvard University Press, Cambridge, 1996.
375 2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, op. cit., p. 66.
376 Thomas Hylland Eriksen, „A Non-Ethnic State for Africa?“ in: Paris
Zeros (ed.), Ethnicity and Nationalism in Africa, Palgrave, New York, 1999,
p. 50.
377
Nasuprot tome, Somalija, takođe, za podsaharske standarde, etnički
homogena zemlja, postala je „neuspešna država“.
100
visokoprofitabilne poslove ili strateške sirovine. Mnogi su
posle ukidanja aparthejda 1994. godine verovali da Južna
Af­­rika predstavlja najveću afričku nadu za „socijalno uk­­
ljučenje u novu globalnu ekonomiju“.378 Ali iako je od 1994.
ostvaren značajan napredak u nekim oblastima, Južna Afrika
u mnogim segmentima postaje sve manji izuzetak. Umesto
da se približava Prvom, ona po mnogim parametrima ide ka
Četvrtom svetu.
„Posle 14 godina demokratije, Južna Afrika je sve samo
ne društvo u čijem centru su ljudi, dok granice sloboda i
mogućnosti da se ljudski ostvare nisu proširene za siromaš­
nu“379 većinu stanovništva. Nesumnjivi uspesi Južne Afrike
ostaju u senci ovog ogromnog neuspeha: skoro sva najvažni­
ja očekivanja su izneverena, a socijalna i ekonomska situaci­
ja siromašnih često je sve gora. I pored značajnih prednosti,
Južna Afrika nije uspela da razvije alternativu i model koji bi
mogao da pomogne ostalim državama regiona da nađu reše­
nje za problem siromaštva. Jedan od uzroka ovog neuspeha
je „pogrešan sistemski izbor“, činjenica da su političari koji su
zemlju vodili od ukidanja aparthejda „odlučili da ovekoveče
neoliberalni kapitalizam, da daju veću slobodu korporacija­
ma i da nepotrebno brzo integrišu Južnu Afriku u strukture
globalnog kapitalizma“.380
Zato tvrdnja, zapisana u jednom od kanonskih tekstova
afrikanizma i postkolonijalnih studija, da vladajuća elita „ne
osjeća obavezu da preobrazi naciju, nego služi samo kao pri­
jenosni lanac kapitalizmu, koji se danas krije iza neokapita­
lizma“381 danas deluje tačnija nego daleke 1961. godine,
kada je objavljena. Mada se postavlja pitanje, imajući u vidu
neka od ograničenja i uslovljavanja koja smo naveli, koliko je
378
Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 121.
379
Sampie Terreblanche, „The Developmental State in South Africa: The
Difficult Road Ahead“ in: Peter Kagwanja and Kwandiwe Kondlo (eds.),
State of the Nation: South Africa 2008, HSRC Press, Cape Town, 2009, pp.
110-111.
380
Ibid.
381
Frantz Fanon, Prezreni na svijetu, op. cit., str. 86.
101
realno očekivati da u značajnijem broju država regiona dođe
na vlast elita koja ne bi bila prenosni lanac neoliberalnog
sistema. Ne treba gubiti iz vida ni da se Podsaharska Afrika
suočava s najgorim i najperverznijim aspektima „lešinarskog
kapitalizma“ – zemlje regiona su glavna i laka meta zapadnih
„lešinarskih fondova“.382
Današnje stanje Podsaharske Afrike i snaga faktora koji
ga održavaju sugerišu da značajniji napredak regiona, naro­
čito kada je reč o ekstremnom siromaštvu i njegovim brojnim
posledicama, zahteva radikalno „prilagođavanje“ i preispiti­
vanje neoliberalnog sistema, formulisanje novih principa i
okvira koji bi uzimali u obzir i afrička iskustva i okolnosti. Ali
u vremenu kada smo svedoci globalnog trijumfa neolibera­
lizma i frustrirajuće slabosti alternativa, to ne deluje izgled­
no.
382
Ovi investicioni fondovi kupuju dugove afričkih zemalja kada je njihova
vrednost najmanja, obično tokom ratova ili velikih unutrašnjih lomova, a kada
„cena“ duga poraste, koriste zapadne sudove kako bi profitirali, najčešće tako
što zahtevaju da sud donese odluku da finansijska pomoć zapadnih država
bude direktno prebačena na njihove račune. Videti: Heather Stewart and
Greg Palast, „Liberian leader urges MPs to back action against vulture funds“,
The Guardian, 25 February 2010, Internet, 03/03/10, http://www.guardian.
co.uk/world/2010/feb/25/liberia-president-backs-vulture-fund-law.
102
Strategije uključivanja
Ekstrakciono uključivanje
Podsaharska Afrika je krajnje selektivno uključena u glo­
balizacijske procese. „Specifični oblici ‘globalne’ integracije
na kontinentu koegzistiraju sa specifičnim – i podjednako ‘glo­
balnim’ – oblicima isključivanja, marginalizacije i izopšta­va­
nja.“383 Ali čak i značajnije uključivanje pojedinih zemalja
re­­giona u svetske tokove po pravilu nije dovodilo do smanji­
vanja izopštenosti njenog stanovništva. Najčešće je posredi
uključivanje malih i krajnje marginalnih prostora, mereno
bro­jem stanovnika čija je egzistencija vezana za ta područja.
Logika ovakvog uključivanja prati francusku podelu iz koloni­
jalnog doba na „korisnu“ i „beskorisnu“ Afriku. Uključivanje
je prvenstveno ostalo ograničeno na visokoprofitabilne en­­
klave proizvodnje za izvoz i iskorišćavanje resursa, mada je
nekada reč i o tačkama koje su umrežene u bogato sponzo­
risane globalne projekte, kao što je konzervacija određenih
oblasti ili spasavanje ugroženih životinjskih vrsta.
Eksploatacione enklave čine deo transnacionalnih mre­
ža koje povezuju ekonomski vredne prostore rasute širom
sveta. Ove mahom minijaturne enklave uglavnom se nalaze
na područjima bogatim naftom, zlatom, dijamantima i retkim
metalima i predstavljaju delove Podsaharske Afrike koji su
najbolje uključeni u globalne strukture. Globalne veze se, me­­
đutim, odlikuju diskontinuitetom – „one se, kako često može­
mo čuti, protežu po celom svetu, ali ga ipak ne pokrivaju“.384
Veliki delovi Podsaharske Afrike su naprosto izostavljeni iz
ovakvih mreža koje se odlikuju skokovitošću a ne prosti­ra­
njem, ni, što je ovde ključno, neprekinutim tokom. „Kada
razmišljamo o globalizaciji, navikli smo se na jezik globalnih
tokova, ali tok je izuzetno loša metafora za povezanost poseb­
nih izdvojenih tačaka i umreženost enklava koju uočavamo
383
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 41.
384
Ibid., p. 14.
103
kada posmatramo afričko iskustvo globalizacije.“385 U ovom
regionu globalizacija, po pravilu, „ne teče“ i stoga sa istom
efikasnošću s kojom spaja profitabilne enklave isključuje sve
što je između tih prostora. Umesto konvergencije, ona naj­češ­
će proizvodi „diskonekciju, segmentaciju i segregaciju“.386
Tehnološki razvoj čini da, pored vađenja nafte i prirod­
nog gasa, i ostale eksploatacione aktivnosti postanu manje
radno intenzivne. Veze koje se uspostavljaju radi sprovođenja
ekstrakcionih delatnosti mogu da zaobilaze područja na koji­
ma živi ogromna većina stanovništva. Zato najviše mogućno­
sti za ograničeno uključivanje pružaju šverc ili krađa resursa.
Ipak, za funkcionisanje ovih enklava, koje su često ograđene
visokim zidovima, važne su vladajuće elite koje „čuvaju kapi­
je“, čak i u slučajevima kada su bezbednosne funkcije u enkla­
vama i oko njih u potpunosti prepuštene „privatnim izvođa­
čima“, bez učešća državnih snaga bezbednosti. Sirovine su
sve značajnije za funkcionisanje globalnih tržišta, naročito od
početka ubrzane industrijalizacije Indije i Kine. Dramatičan
porast kupovne moći potrošača u Aziji doveo je do neplani­
rano velikog i naglog povećanja tražnje za brojnim kritičnim
sirovinama, naročito retkim metalima i rudama. Najveće re­­
zerve ovih sirovina koncentrisane su u Kini, Podsaharskoj Af­­
rici i Latinskoj Americi.
Uključivanje eksploatacionih enklava može dramatično
naduvati statističke podatke koje koristimo kada govorimo o
stanju ili rastu nacionalnih ekonomija, a da pri tom stanov­
ništvo od tog rasta praktično nema nikakvu korist. Van ovih
enklava, koje možemo nazvati tačkama ili oazama, nalaze se
ogromni prostori neprofitabilne i marginalizovane Afrike,
zanemarene zone ekonomije opstanka i „administrativnog
aparthejda“387 na kojima nailazimo na lepezu vandržavnih
oblika kontrole i regulacije u rasponu od tradicionalnih lokal­
385 Ibid., p. 47.
386 Ibid., p. 49.
387 Mats R. Berdal and David M. Malone, Greed and Grievance, op. cit., p.
164.
104
nih političkih autoriteta do banditizma i vladavine paravojnih
komandanata.
Ali „prokletstvo resursa“ u Podsaharskoj Africi nije samo
faktor koji sprečava razvoj. U nekim delovima ovog izuzetno
siromašnog regiona potreba da se ostvari dominacija nad
prostorom i resursima koji mu „pripadaju“ podrazumeva eli­
minisanje stanovništva. U određenim okolnostima to može
može da dovede do situacije u kojoj „vrednost stvari obično
prevazilazi vrednost ljudi. To je jedan razloga zašto time uz­­­
rokovani oblici nasilja često za glavni cilj imaju fizičko uni­
štenje ljudi (masakri civila, genocid, različiti načini ubijanja...)
i primarnu eksploataciju stvari. Ove forme nasilja (rat je samo
jedan njegov aspekt) doprinose uspostavljanju suvereniteta
van države, a zasnovani su na zbrci moći i činjeničnog stanja,
javnih poslova i privatne vlade“.388
U nekim slučajevima nad profitabilnim prostorom „kori­
sne Afrike“ nije moguće uspostaviti jasnu kontrolu. Tada se
razvija „ekonomija nasilja“ u kojoj se za finansijski kolač bore
lokalne vlasti, građanske organizacije, eko-plaćenici, para­
vojne grupe, gerilske vojske i verski kultovi.389 Na primer,
eks­­ploatacija visokokvalitetne nafte u prostranoj delti reke
Niger već decenijama održava jednu ovakvu lokalnu ekono­
miju nestabilnosti i nasilja, ali i privredu Nigerije, druge naj­
veće ekonomije u Podsaharskoj Africi. Borba se često vodi
oko onog što transnacionalne naftne kompanije troše na sa­­
radnju i angažovanje lokalnih zajednica. Ideja „naše nafte“390
388 Achille Mbembe, „At the Edge of the World: Boundaries, Territoriality,
and Soverenity in Africa“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit.,
pp. 23-24.
389 Michael J. Watts, „Tipping Point: Slipping Into Darkness“, Niger Delta:
Economies of Violence Project, 2009, Internet, 1/10/09, http://geography.
berkeley.edu/ProjectsResources/ND %20Website/NigerDelta/WP/23-
TippingPoint_Watts.pdf.
390 Jedan od razloga zašto je „manjinsko pitanje“ toliko važno u Nigeriji pred­
stavlja činjenica da u delti Nigera „manjine proizvode nacionalno bogatstvo
koje većine koriste da bi razvile svoje oblasti“. James Tar Tsaaior, „In the Name
of the Father... Masculinity, Gender Politics and National Identity Formation in
Postcolonial Nigeria“, Le Simplegadi, Vol. 8, No. 8, 2010, p. 43.
105
dovela je do pojave novih partikularizama i identiteta, pa i
separatističkih tendencija. Ali snage koje ih artikulišu i koje
učestvuju u petro-ustanku391 u delti toliko su podeljene da
samo doprinose stanju anarhije i formiranju destruktivnih
za­­­jednica nasilja. Iz njih danas ne može da nastane pokret
ko­­ji bi mogao da ugrozi suverenitet Nigerije i da dovede do
odvajanja ovog resursima bogatog dela nigerijske federacije
iz kojeg dolazi 80 % prihoda države i 96 % zarade od iz­­vo­
za.392 Nasilje i kriminalizacija delte Nigera još više su smanjili
mogućnosti da frustrirano stanovništvo, koje u zagađenom
okruženju živi u bedi koja tera na očajanje, postane uključeno
i da „oseti rast u svojim novčanicima“.393
Kriminalizacija alternativa
Tipičnog stanovnika Podsaharske Afrike, gde god pokuša
da krene, čekaju ogromne prepreke: od spoljnih zidova, kako
onih starih, prirodnih (Sahara, Sredozemno i Arapsko more i dva
okeana), do novih, uglavnom veštačkih (vize, visoka cena puto­
vanja i rasizam). Ništa propusnije nisu ni unutrašnje granice, bez­
dan koji deli želje i mogućnosti. Društvena mobilnost je teška
ko­­­liko i ulazak u „tvrđavu Evropa“ čiji su zidovi sve viši, mada su
danas kamuflirani neoliberalnim novogovorom, pojmovima kao
što su „politika čistih ulica“ ili „politika nulte tolerancije“.394
391
Michael J. Watts, „Petro-Insurgency Or Criminal Syndicate?“, Niger
Del­ta: Economies of Violence Project, 2008, Internet, 10/10/08, http://geo­
graphy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND %20Website/NigerDelta/
WP/16-Watts.pdf.
392 Michael J. Watts, „The Sinister Political Life of Community“, Niger Delta:
Economies of Violence Project, 2004, Internet, 10/10/08, http://geograp­
hy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND %20Website/NigerDelta/WP/3-
Watts.pdf.
393 Yomi Oruwari, „Social Inclusion Of the Disadvantaged Groups in Oil-
Based Development“, Niger Delta: Economies of Violence Project, 2006, In­­
ternet, 10/10/08, http://geography.berkeley.edu/ProjectsResources/ND
%20Website/NigerDelta/WP/12-Oruwari.pdf.
394
Zigmund Bauman, „Turisti i vagabundi“ u: Vladimir Vuletić (priredio),
Globalizacija – mit uli stvarnost, op. cit., str. 262.
106
Za razliku od kritički opredeljenih delova intelektualne i
političke elite regiona, koji u globalizaciji prepoznaju novo
ime za kolonizaciju, potčinjavanje i eksploataciju, u stavu sto­
tina miliona građana koji su uhvaćeni u „zamke siromaštva“395
nema ničega alterglobalizacijskog ili antiglobalizacijskog, iako
posledice različitih globalizacijskih procesa na razne načine
utiču na njihove naizgled izolovane živote, čineći ih neretko
još težim. Oni koji žive „na dnu“ globalizaciju prvenstveno
percipiraju kao mogući izlaz, povod za razvijanje novih stra­
tegija opstanka, bez obzira na to da li one nekome deluju kao
nevoljno pristajanje ili dobrovoljno pokoravanje.
Prihvataju se i alternative koje su izuzetno rizične i čije
su šanse za uspeh minimalne. To je slučaj s hiljadama onih
koji su putovanje u obećane zemlje modernosti i prosperiteta
završili kao leševi na plažama Španije i obalama Jemena.
Ipak, čak se i u dinamici ovog procesa može videti da stanov­
nici Podsaharske Afrike, i kada su isključeni, nisu i izolovani
od globalnih dešavanja. Naime, iako velika svetska ekonom­
ska kriza, koja je počela 2007. godine, vodi daljem pogorša­
vanju standarda i uslova života južno od Sahare, to ne znači
i povećavanje broja ilegalnih imigranata koji čamcima poku­
šavaju da se dokopaju Španije, Grčke, Italije, Malte ili Jemena
(na putu ka naftom bogatim zemljama Persijskog zaliva). Pri­
v­lačnost rizičnog putovanja opada s pogoršanjem ekonomske
situacije u Evropi.396
Ali u kontekstu postojanog osećanja beznađa treba po­­s­
matrati i mnoge afričke ratove. U pozadini podsaharskih
sukoba važno mesto imaju sve oskudniji resursi i posledice
glo­ba­li­zacijskih procesa, neretko praćene izgladnjivanjem sta­
nov­nika velikih naseljenih područja. Zato „kalašnjikov“, glav­
395 Paul Collier, The Bottom Billion: Why the Poorest Countries Are Failing and
What Can Be Done About It, Oxford Univeristy Press, Oxford, 2007, p. 5.
396 Na primer, 2006. u Španiju je morem stiglo 38.180 ljudi, a 2008. godi­
ne 13.424. Videti: Paul Haven, „Economic Downturn Stems Dangerous
Boat Migration“, AP, July 28, 2009, Internet, 22/08/09, http://www.
google.com/hostednews/ap/article/ALeqM5iHOglrfbhlh4k61JFOy3gO-
4ZqbwD99NTJIG2.
107
no oružje afričkih ratova, nije, kako kaže jedan od novinarskih
klišea, „pisaća mašina nepismenih“. Njegovo „uzimanje u ru­­
ke“ ponekad predstavljaju deo složenih strategija kojima pod­
saharski akteri pokušavaju da ublaže ili ponište zastrašujuće
efekte različitih globalnih procesa.
Neretko je reč o posledicama političkih odluka regionalnih
integracija koje, delujući u korist država prosperitetnog „jez­
gra“, u Podsaharskoj Africi dovode do dalje degradacije. Na
primer, subvencije („premije“) koje dobijaju poljoprivredni pro­
izvođači u EU predstavljaju jednu od većih prepreka razvoju
Pod­saharske Afrike i najviše pogađaju neke od najsiromašnijih
građana regiona u kome 70 % stanovništva živi od poljoprivre­
de. Mali afrički poljoprivredni proizvođači, uprkos jeftinoj rad­
noj snazi, ne mogu da izvoze svoje proizvode jer je hranu nemo­
guće proizvoditi po cenama koja bi bila kompetitivna sa obilato
subvencionisanim proizvodima iz zemalja EU. Pored toga ev­­
ropske zemlje, prvenstveno zahvaljujući nametnutom ukidanju
carinskih barijera, subvencionisane proizvode izvoze u afričke
države i time zadaju težak udarac ekonomijama zemalja koje
su snažno zavisne od poljoprivrede koja u većini podsaharskih
zemlja donosi više od jedne trećine BDP-a. Šteta je neuporedivo
veća od koristi, pada cena pojedinih poljoprivrednih proizvoda.
Samoživa politika EU dovodi i do daljeg smanjivanja investicija
u poljoprivrednu proizvodnju, uprkos činjenici da rast u poljo­
privredi znatno više doprinosi smanjivanju siromaštva od rasta
u drugim privrednim granama.
Stagnacija i pad poljoprivredne proizvodnje nisu kompen­
zovani u drugim sektorima ekonomije. U Podsaharskoj Africi
ima premalo mogućnosti za pronalaženje bilo kakvog posla.
Kada Nigerijci kažu da „studentu, kada završi školovanje, po­­
red verovatne nezaposlenosti, na raspolaganju stoje samo dve
opcije: da osnuje crkvu ili da napravi NVO“, to nije samo šala,
već i „kolektivni komentar o teškoćama siromaštva“.397 U mno­
gim gradovima Podsaharske Afrike jedini legalni poslovi koji
397
Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption: Everyday Deception and Popu-
lar Discontent in Nigeria, Princeton University Press, Princeton, 2007, p. 88.
108
pružaju realnu šansu za izlazak iz hronične bede – pored os­­
nivanja NVO ili crkve398 – vezani su za sport, prvenstveno fud­
bal i atletiku, muziku, politiku i snage bezbednosti.
Mada i tu se Afrikanci suočavaju sa izazovima koji su bez
presedana u drugim delovima sveta. Na primer, za talento­
vane mlade maratonce na visoravnima Etiopije, zemlje čiji su
atletičari osvojili 35 olimpijskih medalja u dugoprugaškim
trkama tokom prethodne dve decenije, prepreku predstavlja
činjenica da „imaju teškoća da se redovno hrane, nabave pati­
ke i suočavaju se s brojnim drugim problemima“. Većina bu­­
dućih šampiona je prinuđena da zašiva stare patike i malo ko
može da priušti više od dva skromna obroka dnevno.399
U Nigeriji je razvijena još jedna alternativa – „ekonomi­
ja prljavih trikova“. Internet je otvorio nove mogućnosti za
globalizaciju najveće nigerijske prevare, poznate kao „419“.400
Reč je o obmani, triku poverenja401 kojim se, u zamenu za
og­­­romnu zaradu, traži da „žrtva“, obično stanovnik globalnog
Severa, unapred uplati sumu koja je neuporedivo veća od
obe­ćane. Iako se ova prevara u Nigeriji javlja u mnoštvu razli­
čitih oblika,402 širom sveta je postala poznata po elektronskoj
pošti koja se šalje na hiljade adresa. Da bi ove prevare bolje i
efikasnije funkcionisale, u Nigeriji se razvila industrija pro­
izvodnje „zvaničnih lažnih dokumenata“, koje najčešće izdaju
državni funkcioneri koristeći originalne pečate i na origi­nal­
nim obrascima, uključujući pasoše, diplome i tekstove zako­
na. Fabrikuju se i lažni lekovi, desetine hiljada lažnih državnih
službenika i lažni statistički podaci. U Nigeriji danas postoji i
398
U hrišćanskim zemljama svakodnevno raste broj nedenominacijskih cr­­
kava i samozvanih propovednika, proroka, megaproroka, biskupa i du­­hov­
nih savetnika.
399 Jessica Ellis, „Tiny town that breeds Olympic champions“, CNN, Febru­
ary 27, 2013, Internet, 4/03/13, http://edition.cnn.com/2013/02/27/
sport/bekoji-ethiopia-running.
400 Ime je dobila prema članu nigerijskog krivičnog zakona koji sankcioniše
izvršenje ovakve prevare.
401
Ova vrsta prevare je prvi put zabeležena u južnoj Evropi početkom XX veka.
402
Registrovana je, na primer, i u politici i trgovini nekretninama.
109
„meta-419“ prevara – lažni policajci traže mito da bi nige­rij­
skim žrtvama pomogli da povrate novac izgubljen u pret­hod­
nim „419“ prevarama.
Posle nafte i trgovine narkoticima, „419“ je godinama
pred­stavljala treći najveći izvor deviza u Nigeriji, a poslednjih
je godina postala popularna u mnogim drugim zemljama regi­
ona. Globalizaciji ove prevare je doprinela i tome da je mnogi
smatraju „pravednom reparacijom, koja u suprotnom pravcu
preusmerava aktivu koja je, od doba tragovine robljem, iz Af­­
rike odlazila u evropske ruke“.403 „419“ je samo jedna od broj­
nih, naizgled minornih i perifernih kriminalnih aktivnosti,
kak­ve, mada u manjem obimu, postoje širom sveta, ali koje u
uslovima posebno velike i hronične bede u Podsaharskoj Africi
dobijaju „sistemski karakter“404 i ogroman ekonomski značaj
u životu pojedinaca i u funkcionisanju države. Za mnoge sta­
novnike ovog izolovanog i marginalizovanog regiona pribe­
gavanje prevari „419“ predstavlja jedini način da se uključe i
imaju neku korist od globalnih tokova. Uspešnosti i sve većoj
rasprostranjenosti ove prevare doprinosi pohlepa stanovnika
zapadnih zemalja koji su glavne „žrtve“. Mnogi od njih se u
svojim zemljama nikada ne uključuju u sumnjive transakcije
i radnje na kakve pristaju odlučujući se da prihvate „419“ ma­­
mac – nigerijski prevaranti najčešće jasno stavljaju do znanja
da je ponuđeni novac stečen na nelegalan način.
Nigerija je postala i jedna od glavnih destinacija za „elek­
tronski otpad“ iz Zapadne Evrope. Sve lakša dostupnost, niža
cena i kraći životni vek kompjutera, mobilnih telefona, tele­
vizora i drugih uređaja, kao i sve stroži zakoni koji nameću
recikliranje odbačenih elektronskih naprava koje sadrže kom­
ponente sastavljene od brojnih, izuzetno toksičnih materijala,
doveli su do toga da afričke zemlje postanu veliki „uvoznici“
elektronskog otpada. „Visoka cena bezbednijeg recikliranja
403
Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­
maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit, p. 15.
404
Stephen Ellis, „The ‘Social Capital’ of the State as an Agent of Deception“
in: Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa,
op. cit., p. 109.
110
uči­nila je da razvijene zemlje zaključe da je im je lakše da
trans­portuju svoj elektronski otpad u zemlje u razvoju gde
za­­­­koni nisu strogi i gde je radna snaga jeftina.“405
Zarade su ogromne. U SAD prosečni trošak rasklapanja i
odlaganja jedne elektronske naprave je preko tri dolara, dok za
isti polovni ili neupotrebljivi uređaj brojni posrednici, koji će ga
kasnije, obično ilegalno, u kontejnerima označenim kao „dona­
cije“ ili „pomoć“, transportovati u Ganu ili Nigeriju, plaćaju tri
dolara.406 Kompjuterski delovi i mobilni telefoni koji su još funk­
cionalni biće prodati afričkim potrošačima, dok će neupotrebljivi
kompjuteri i televizori biti zapaljeni na velikim otpadima u bli­
zini Akre ili Lagosa kako bi iz njih bili izdvojeni komadići bakra
i drugih metala koji imaju tržišnu vrednost. Ovaj „otrovni po­­
sao“ uglavnom obavljaju deca iz siromašnih porodica koja prak­
tično žive na divljim „digitalnim deponijama“ na kojima su zabe­
ležene nedozvoljene koncentracije mno­­gih od oko 1000 visoko
toksičnih materijala koji su ugra­đeni u elektronske uređaje.407
Ipak, Gana i Nigerije su postale neke od glavnih destinacija
elektronskog smeća u velikoj meri zato što u njima postoji ne
samo razvijeno tržište polovnih kompjutera već i visoka stopa
„sajber kriminala“.408 Procenjuje se da je, na primer, više od
po­­­lovine odbačenih hard diskova upotrebljivo i da ogroman
broj sadrži lične podatke koji se mogu iskoristiti za „sajber kra­
đe“, ucene, iznude ili prevare bivših, uglavnom evropskih vla­
snika (koji su stare kompjutere obično predali uz obećanje da
će njihovi delovi biti reciklirani na licu mesta).409
Rastući broj, apetiti i kupovna moć zapadnih potrošača
neretko direktno ugrožavaju egzistenciju stanovnika Pod­sa­
405
Christine Terada, „Recycling Electronic Wastes in Nigeria: Putting Envi­
ronmental and Human Rights at Risk“, Northwestern Journal of Internatio-
nal Human Rights, Vol. 10, No. 3, 2012, p. 155.
406 Ibid., p. 156.
407 Ibid., p. 154.
408 Američki Stejt department je 2010. i 2011. godine Ganu i Nigeriju stavio
na listu deset zemalja koje su najveći „izvori sajber kriminala“.
409
Jason Warner, „Understanding Cyber-Crime in Ghana: A View from Below“,
International Journal of Cyber Criminology, Vol. 5, No. 1, 2011, p. 737.
111
harske Afrike. „Prazna mora“ i kolaps ribljih vrsta, koji su
pro­uzrokovali ribari s plovilima za industrijsko ribarenje iz
Evropske unije, koji su prethodno već ispraznili evropske vo­­
de da bi zadovoljili potražnju stanovnika globalnog Severa,
teraju mnoge od stotina hiljada ljudi koji su u Podsaharskoj
Africi živeli od ribarenja da novo zaposlenje potraže kao ile­
galni imigranti. „Evropa uzima afričku ribu a za njom idu
bro­dovi puni imigranata“410 čiji putnici, „ljudski tovar“ mo­­
dernog doba, često ne stignu živi do evropskih obala.
Čak i gusarenje, otimanje trgovačkih i putničkih plovila
uz obale Somalije i okolnih zemalja, koje je od 2009. godine
značajno povećalo troškove prevoza i osiguranja robe na
ključ­nom trgovačkom putu između Dalekog istoka i Evrope i
dovelo do raspoređivanja „globalne armade“ ratnih brodova
iz najbogatijih zemalja sveta, ima prvenstveno prvosvetske
uzroke, iako su ga zapadni mediji iskoristili za dalje širenje
negativnih stereotipa o stanovnicima Podsaharske Afrike i
is­­lamu. Iako su i uticajni zapadni mediji i moćni političari
pira­teriju najčešće predstavljali kao „problem rođen na kop­
nu“ i „simptom somalijske bolesti“,411 somalijski ribari su po­­
stali pirati između ostalog i zato što je „međunarodna zajed­
nica dozvolila nelegalno ribarenje međunarodnih plovila u
somalijskim vodama“.412
Moderni ribarski brodovi opremljeni „sofisticiranim kom­
p­juterskim sistemima koji prate kretanje ribe u regionu“,413 s
kojim lokalni ribari nisu mogli da se takmiče, ostavili su sta­
novništvo bez izvora prihoda. Za više od trećine populacije u
410
Sharon Lafraniere, „Europe Takes Africa’s Fish, and Boatloads of Migrants
Follow“, The New York Times, January 14, 2008, Internet, 21/01/08, http://
www.nytimes.com/2008/01/14/world/africa/14fishing.html.
411 Zoltan Gluck, „Maritime Piracy, Capital and Securitization: The Case
of Somalia“ in: Istvan Tarrosy et al. (eds.), The African State in a Changing
Global Context: Breakdowns and Transformations, Transaction, London,
2011, p. 83.
412
Massip Farid Ikken, „The reasons behind piracy“, New African, July
2009, p. 34.
413
Ibid, p. 35.
112
Somaliji „hitno je potrebna pomoć u hrani“ i zato što su „pi­­
ratski ribarski brodovi“414 iz zapadnih zemalja uništili vitalni
morski resurs. Mediji su puni slika nasilja i haosa u Somaliji
i nije lako videti ove globalne uzroke. „Ako se fokusiramo na
geopolitički kontekst i spoljna ekonomska uslovljavanja, is­­
torija neuspeha države izgleda sasvim drugačije“415 od slike
koju ćemo dobiti ako njene korene tražimo usredsređeni sa­­
mo na unutrašnje slabosti ili greške koje su načinili lokalni
akteri u zemljama kao što je Somalija.
Gusarenje je samo jedan od brojnih kriminalnih alterna­
tiva koje su razvijene ili oživljene prethodnih godina. Eko­
nomije pljačke i prljavih trikova, otmice, šverc i organizovani
kriminal su u mnogim delovima regiona ostale jedini put za
povećavanje životnog standarda ili izlazak iz bede. U Nigeriji
možemo govoriti čak i o „komodifikaciji kidnapovanja“. Šta­
više, dva afrička profesora su odnos mladih Nigerijaca prema
otmicama, koje za mnoge predstavljaju „instrument eko­nom­
skog opstanka“ i jedini način izvuku iz bede (a možda postanu
i „instant milioneri“), uporedili sa odnosom koji mladi ljudi
na Zapadu imaju prema učestvovanju u popularnom kvizu
„Želite li da postanete milioner“.416 U uslovima masovne neza­
po­slenosti, potpunog beznađa i ogromnih frustracija nigerij­
ske omladine korumpirana policija je u stanju da se bavi samo
„menadžmentom“ ove sve popularnije alternative očaju.
Pad udela Podsaharske Afrike u legalnim tržištima done­
kle je kompenzovan rastućim učešćem „u aktivnostima koje
možemo smatrati ilegalnim ili kriminalnim“.417 Došlo je do
uključivanja potkontinenta u ilegalne finansijske i trgovačke
414
Ibid.
415
Zoltan Gluck, „Maritime Piracy, Capital and Securitization: The Case
of Somalia“ in: Istvan Tarrosy et al. (eds.), The African State in a Changing
Global Context, op. cit., pp. 85-86.
416 Oarhe Osumaha and Iro Aghedo, „Who wants to be a millionaire? Nige­
rian youths and the commodification of kidnapping“, Review of African Poli-
tical Economy, Vol. 38, No. 128, 2011, p. 277.
417
Robert Calderisi, The Trouble With Africa, Palgrave, New York, 2006,
p. 8.
113
tokove, što može pogodovati razvoju. U mnogim zemljama
različiti kriminalni oblici glokalizacije,418 ili anarhija i nesta­
bilnost u susednim državama, glavni su, a ponekad i jedini
faktori koji čine da ekonomski pokazatelji postanu manje ne­­
ga­tivni. Pri tome, u mnogim slučajevima glavni razlozi zašto
ne postoji validna alternativa kriminalizaciji nisu „loša vla­da­
vina“ ili korupcija, već je implozija ovih siromašnih država i
odumiranje legalnih strategija preživljavanja i akumulacije.
Veliki deo Podsaharske Afrike se „uključuje u svetsku
eko­nomiju na način na koji se to već dogodilo u Kolumbiji“.419
Afričke zemlje imaju mala tržišta i njihove kriminalne ekono­
mije420 su, po pravilu, transnacionalne. Iako su ove na krimi­
nalu zasnovane ekonomije važne za pojedine delove afričkih
država, u nekim slučajevima njihov nacionalni značaj nije
ve­­liki. Najbolji primer je trgovina narkoticima na severu Ni­­
ge­rije. Iako čini važan deo ekonomije ove oblasti, ona ima
re­­lativno malu ulogu u kriminalizaciji ekonomije i države u
Nigeriji, zemlji s naftnom ekonomijom. Za kriminalizaciju Ni­­
gerije je „odgovorna“ nafta a ne droga, kao u nekim državama
Latinske Amerike.
Ipak, „neformalni element je u afričkim ekonomijama
dobio krucijalnu važnost“.421 Šverc je toliko vitalan za eko­
nomiju mnogih zemalja Podsaharske Afrike da predstavlja
„svakodnevni glas u korist održavanja statusa kvo... Zato po­­
staje jednostavnije da razumemo zašto nema više separa­
tističkih pokreta i separatističkih ratova južno od Sahare.“422
Možemo govoriti i o „državama skladištima“, kao što su Be­­
418 Originalno japanski, pojam glokalizacija verno odražava činjenicu da
različiti globalni fenomeni i pojave bivaju kreativno prekomponovani i pre­
vrednovani u lokalnom kontekstu.
419 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in:
Jean-Francis Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op.
cit., p. 29.
420 Ovde mislim na centralizovane i policentrične kriminalne ekonomije, a
ne na razuđene ilegalne aktivnosti (neformalni sektor) kojima kao strategiji
preživljavanja pribegava značajan deo stanovništva.
421 Ibid., p. 16.
422 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 55.
114
nin423 ili Kamerun, u kojima je šverc različite robe u obližnju
regionalnu ekonomsku „velesilu“424 glavna privredna grana.
Kriminalizacija politike i ekonomije se širom Podsaharske Af­­
rike „može smatrati rutinskom“.425 Ona nije samo u interesu
lokalnih predatorskih elita i neformalnih mreža, već neretko
predstavlja rezultat delovanja velikih transnacionalnih kor­
poracija i moćnih zapadnih političara. Na primer, veruje se
da je „kleptokratski“ režim predsednika Gabona Omara Bon­
ga Ondimba finansirao predsedničku kampanju Žaka Širaka.
Takođe, režimi u Centralnoafričkoj Republici i Obali Slo­no­
vače, između ostalih, u zamenu za podršku, vojnu i ekonom­
sku pomoć finansirali su predsedničke kandidate i francuske
stranke.426
U regionu je od osamdesetih godina prošlog veka „obnov­
ljena ekonomija grabeži kakva je dominirala u XIX veku“.427
Spoljnim uslovljavanjem nametnute neoliberalne reforme oja­
čale su procese koje su navodno trebale da obuzdaju. „Pri­va­
tizacija i finansijska liberalizacija mogu dovesti do ekonomske
pljačke koja je rasprostranjenija od one koju je izazivao proces
nacionalizacije, i to na manje uređen način.“428 Ovo je posebno
opasno ako imamo u vidu mesto u globalnoj ekonomiji koje
je Africi dodelio evropski imperijalizam. „Postoji velika vero­
vatnoća da Afrika ponovo postane ‘srce tame’. To nije sinonim
za ‘tradiciju’ ili ‘primitivizam’, već ima veze s načinom na koji
je Afrika uključena u međunarodni sistem, preko ekonomije
eksploatacije sirovina i pljačke u kojoj su glavni izvršioci stran­
423 Kada je reč o ilegalnoj trgovini cigaretama, Benin su neki autori tokom
devedesetih nazivali „Crnom Gorom Zapadne Afrike“.
424 Nigerija, kada govorimo o Kamerunu i Beninu, a Južna Afrika u slučaju
Mozambika.
425 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in:
Jean-Francis Bayart et al., The Criminalization of the state in Africa, op. cit.,
1999, p. 16.
426 Videti: Stephen Smith, „Nodding and Winking“, op. cit.
427 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in:
Jean-Francis Bayart et al., The Criminalization of the state in Africa, op.
cit., p. 8.
428 Ibid., p. 71.
115
ci čiji su lokalni afrički partneri svoje karijere u velikoj meri
iz­­gradili koristeći oružanu silu.“429
U Podsaharskoj Africi se susrećemo sa „zbunjujućom ko­­
ličinom mogućih izvora nasilja“ i „zastrašujućom lakoćom s ko­­
jom [kriminalni svet] koristi nasilje“.430 Veliki broj građana živi
s nasiljem ili pretnjom nasilja. Ali ni okrutne paravojne jedinice
ni organizovani kriminal, što je još jedan od para­doksa, često
ne ugrožavaju, već doprinose opstanku i jačanju nacionalnih
dr­­žava. Profitabilnost njihovih kriminalnih ak­­tivnosti neretko
zavisi od funkcionisanja državnih institucija. Zato brojni oružani
sukobi, uključujući i dugotrajne građanske ratove i sukobe oko
kontrole nad resursima, „nisu uništili dr­­žavu kao suvereni enti­
tet“.431 Naprotiv, iako su izazvali velika razaranja, ostavili velike
delove teritorije van kontrole cen­tralne vlasti i oslabili neke od
„administrativnih, socijalnih ili ekonomskih kapaciteta“432
države, njihov uticaj je često bio suprotan od očekivanog.
Ratovi su, na primer, u Angoli, Etiopiji i Eritreji, ojačali neke
druge, naročito vojne kapacitete koji su izuzetno važni za op­­sta­
nak podsaharskih režima. U Ruandi i Ugandi dugotrajni sukobi
sa okrutnim paravojskama doprineli su konsolidaciji vlasti i us­­
postavljanju stabilnosti koja je pogodovala razvoju. S druge
strane, u mnogim zemljama, na primer, u Ugandi i oba Konga,
mala gustina naseljenosti i slaba pokretlji­vost stanovništva čine
da sukobi u jednom delu zemlje imaju relativno mali negativan
uticaj na situaciju u ostatku države. Pri tome ovi sukobi doprinose
stabilnosti tako što obez­­beđuju dodatni izvor prihoda slabo i ne­­
redovno plaćenim pripad­ni­cima armija ovih zemalja i umanjuju
potrebu da oni, koristeći različite oblike iznude, ometaju eko­
nomske aktivnosti i kre­tanje stanovništva u ostatku zemlje.
Nacionalna politička elita i nacionalna grabljiva elita – ako
ih je uopšte moguće razlikovati – lako nalaze saveznike na glo­­
balnom planu, u međunarodnim finansijskim instituci­jama,
429
Ibid., p. 114.
430
Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 81.
431
Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 35.
432
Ibid.
116
trans­nacionalnom organizovanom kriminalu i multinaci­o­­nal­
nim kompanijama. Ovoj simbiozi su pogodovale libe­rali­za­cija
i integracija u svetska tržišta, dovodeći do „trans­na­cionalne hib­
ridizacije države i kriminala“.433 Krimina­lizacija pojedinih drža­
va nije sprečila njihovo uključivanje u globalnu ekonomiju. Pri­
mamljivi profiti se u Podsaharskoj Africi i dalje često ostvaruju
usled nedostatka mira i stabil­nosti, a ne zahvaljujući funkci­o­
nisanju pravne države. Strane direktne investicije često odlaze
u slabe ili najkorumpiranije države. Neke od najvećih stopa ra­­
sta zabeležene su poslednjih godina u mineralnim resursima
bogatim zemljama koje su ran­girane kao neslobodne i neus­peš­
ne ili na čijim teritorijama decenijama traju oružani sukobi.
Visoke stope ekonomskog rasta beleži i 15 afričkih zemalja
s najrasprostranjenijom korupcijom.434 Pored toga, sve do 1997.
godine članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj
(OECD), izuzev SAD, nisu smatrale da je davanje mita u ino­
stranstvu krivično delo i omogućavale su svojim kompanijama
koje posluju u inostranstvu, naročito u Podsaharskoj Africi, da
mito prikažu kao troškove. Ipak, ovakva politika zapadnih vlada,
iako je ohrabrivala korupciju, nije bila sasvim neopravdana.
U nekim slučajevima, naročito u Nigeriji i DR Kongo,
zapadne korporacije suočene su s državnim reketiranjem i
različitim oblicima iznude i ucenjivanja. One su često prinu­
đene da plaćaju značajne sume, koje se mogu klasifikovati
kao korupcija, kako bi sprečile da, na primer, njihovi pred­
stavnici ili radnici budu ubijeni ili oteti. Ovaj problem danas
najčešće biva rešen tako što korupcija u Podsaharskoj Africi
počinje da funkcioniše slično korupciji u nekim razvijenim
zemljama, gde ima „legalne pseudonime“435 kao što su pro­
433
Ibid., p. 69.
434 Navodi
prema indeksu percepcije korupcije koji objavljuje Transparency
International. Ovaj indeks je, međutim, dugo vremena bio fokusiran na pri­
maoce mita, a ne na one koji ga daju – što je činilo da zemlje Podsaharske
Afrike deluju korumpiranije nego što stvarno jesu. Videti: Laurence Cockroft,
„Firms Must Avoid Corruption“, The Africa Report, January 2007, p. 55.
435
Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­
maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 39.
117
vizija, konsultantski honorar ili donacija. Potreba za „lega­li­
zovanjem“ korupcije i iznude rezultirala je u nekim zemljama
i značajnim povećanjem broja NVO koje osnivaju političari,
kriminalne grupe i paravojne organizacije.
Zemlje Podsaharske Afrike su izuzetno privlačne za tran­
snacionalni organizovani kriminal i zato što su „poslednje na
svetu koje skoro u potpunosti funkcionišu s gotovinom i pred­
stavljaju izuzetno pogodnu ulaznu tačku za unošenje novca
u međunarodni bankarski sistem“.436 Pranje novca je dodatno
olakšano time što mnoge države imaju vrlo slabe i „porozne“
carinske, poreske i regulatorne organe. Afričke gotovinske
ekonomije su izuzetno konkurentne, pa su mreže organizo­
vanog kriminala imale prilike da biraju.437
Gvineja-Bisao, koja se nalazi hiljadama kilometara dale­ko
od najbližih polja koke, postala je „kokainska zemlja“, „naj­novija
narko država“,438 tranzitna stanica i baza kolumbijskih narko-kar­
tela, prvenstveno zahvaljujući zaštiti koju pruža armija ove zem­
lje, pete najsiromašnije na svetu. Razne trans­nacionalne krimi­nal­
ne grupe koriste siromašne države Pod­saharske Afrike i za „pranje
papira“ kakvo je, na primer, neop­hodno za izbegavanje sankcija
na trgovinu ili izvoz oružja. Zvaničnici u Burkini Faso i Togou su
godinama zarađivali iz­­dajući sertifikate o krajnjem korisniku za
oružje koje je ile­gal­no transportovano (ukrajinskim avi­onima iz
Bu­­gar­ske) u Angolu439 u drugoj polovini devedesetih godina proš­
log veka za potrebe pobunjeničkog pokreta UNITA.440
436 Stephen Ellis, „The ‘Social Capital’ of the State as an Agent of Deception“ in:
Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 81.
437 „Korzikansko podzemlje u Kamerunu, Gabonu, (Republici) Kongo i Oba­
li Slonovače, italijanski kriminalni sindikati u Keniji, Somaliji, na Sejšelima i
u Senegalu, Rusi i Ukrajinci u Gvineji, Sijera Leoneu i Južnoj Africi i Azijate
u istočnoj Africi.“ Videti: Ibid., p. 83.
438 Vivienne Walt, „Cocaine Country“, Time, June 27, 2007, Internet, 02/04/09,
http://www.time.com/time/printout/0,8816,1637719,00.html.
439 Savet bezbednosti UN je 15. septembra 1993. godine Rezolucijom 864
(1993) zabranio „svaku prodaju i nabavku oružja i materijala s tim u vezi za UNI­
TA“. Videti: „Resolution 864 (1993)“, United Nations Security Council, 15. 09.
1993, Internet, 29/09/09, http://daccess-ods.un.org/TMP/707959.6.html.
440
Nacionalna unija za totalnu nezavisnost Angole.
118
Vojske predstavljaju stub oslonca, ali i najveću pretnju
afričkim liderima. U zamenu za lojalnost, slabo ili neredovnoj
plaćenoj vojsci je u mnogim državama omogućeno da tokom
većeg dela vremena bude zauzeta drugim, uglavnom krimi­
nalnim (pljačka, iznuda, otmice i slično) ili komercijalnim ak­­
tivnostima, nevojnim „alternativama“ čiji je cilj preživljavanje
ili bogaćenje, zavisno od čina i položaja. U držanju pod­sa­har­
skih armija van politike i kriminala važnu ulogu ima učestvo­
vanje u mirovnim misijama UN u drugim državama. Sve
brojnije vojne misije u kriznim žarištima širom sveta obezbedile
su slabo i neredovno plaćenim afričkim vojnicima stabilan iz­­
vor prihoda i priliku da konačno „sebi priušte frižider, rešo,
haj-faj uređaj, televizor i druge kućne aparate koji su za njih
inače preskupi“.441 Vlade zapadnih država, čije je biračko telo
sve manje spremno da prihvati slanje vojnika u rizične mirovne
operacije u dalekim zemljama, plaćaju plate vojnicima iz zema­
lja Podsaharske Afrike dok oni služe u mirovnim opera­ci­
jama.442 Značajno mesto koje je održavanje i nametanje mira
dobilo u globalnoj politici ima višestruki pozitivan i stabilizujući
efekat na afričke države čiji vojnici učestvuju u ovim multi­la­
teralnim mirovnim operacijama443 i čini komplikovanu „eko­
nomiju afričke kasarne“ manje kriminalnom.
Neortodoksne i nevladine strategije uključivanja
Ekstremna politička nestabilnost dovodi do toga da mnogi
preduzetnici i stanovnici sebe svesno isključuju iz tokova koji vo­
de uključivanju u globalnu ekonomiju. Oni imaju razloga da veru­
ju da je sigurnije proizvoditi ili gajiti proizvode za lokalno tržište,
koliko god da je malo i nestabilno, nego osloniti se na ekonomske
aktivnosti koje zavise od veza sa svetskim tržištima. U pojedinim
441
Kwabena Mensah, „Peacekeeping Keeps Military Off Politics“, The Africa
Report, June 2009, p. 44.
442 Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors, op. cit., p. 40.
443
Zapadne zemlje finansiraju i obuku ovih vojnika u Centru za obuku za
održavanje mira Kofi Anan u Akri. Videti: „About KAIPTC“, KAIPTC, Inter­
net, 17/09/09, http://www.kaiptc.org/aboutus/donor.asp?nav=4.
119
regionima ekstremne nesta­bilnosti stanovnici se ne povlače samo
iz transnacionalnih to­­kova, već i iz ekonomije uopšte. Trgovina
je tu praktično svedena na trampu poljoprivrednih proizvoda i
humanitarne pomoći – proizvodi se samo ono što je neophodno
za ops­ta­nak. U mnogim zemljama, naročito u gradovima, veliki
deo stanovništva s razlogom veruje da se do sredstava ili bogatstva
može doći isključivo na nekonvencionalne načine, prven­stve­no
kroz različite oblike kriminalne „primitivne akumulacije“ kao što
su krađa, prostitucija ili šverc.
U višemilionskoj Kinšasi, čiji stanovnici komunalije zovu
„uspomenama“, gde fiksna telefonija ne funkcioniše godinama
i gde donedavno nije bilo ni taksi službe, većina građana nekako
preživljava od autohtonih i oportunističkih mikroekonomija.
Ali oni ne žive izvan sveta – uvek motre da li će im se ukazati
neka mogućnost da se uključe i okoriste ne samo rupama u sis­
temu i bizarnim pravilima već i najrazličitijim globalnim tren­
dovima. Ne treba gubiti iz vida da je „globalno uvek parcijalno,
ali i strateško“.444 Ono određuje kakve akcije mogu biti upo­treb­
ljene za ostvarivanje ciljeva. Globalno i nacionalno nisu „dis­
kretna stanja koja isključuju jedno drugo. Naprotiv, ona se u
zna­čajnoj meri preklapaju i uzajamno reaguju na načine koji
oblikuju naš savremeni trenutak“.445 Istorijsko iskustvo i mesto
Podsaharske Afrike u dvovekovnoj globalizaciji uslovilo je karak­
ter uključivanja – „brojne socijalne grupe u Africi razvile su svo­
je strategije oko situacije zavisnosti“.446
U Kinšasi, ali i u mnogim drugim gradovima regiona, broj
NVO dramatično je povećan devedesetih godina prošlog veka.
NVO tamo nisu izraz građanskog društva, već „vitalne kompo­
nente strategije preživljavanja“,447 način da se poveća broj malo
444 Saskia Sassen, „Spatialities and Temoralities of the Global: Elements for
a Theorization“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 260.
445 Ibid.
446 Jean-Francis Bayart, „The ‘Social Capital’ of the Felonious State“ in: Jean-
Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 43.
447
Marco Giovannoni et al., „Actioning on Behalf (and in Spite) of the
Sta­­te: NGOs and Civil Associations in Kinshasa“ in: Theodre Trefon (ed.),
Reinventing Order in the Congo, op. cit., p. 100.
120
verovatnih strategija i opcija koje daju nadu i koje će možda,
jednog dana, obezbediti neku materijalnu korist. Civilno društvo
je u velikom delu Podsaharske Afrike sinonim za mehanizam za
isisavanje zapadnih para putem različitih prevara. U Kamerunu,
na primer, stanovnici govore o NVO kao „dobrom načinu za
pritisak na zapadne novčanike“.448 Milioni stanovnika Kinšase
su članovi i po nekoliko NVO, čiji broj je ogroman.449 Nije malo
onih koji NVO doživljavaju kao inostrani fenomen koji predstav­
lja „novi oblik kulturne i materijalne zavisnosti“, ali su svesni da
su NVO u modi kao „dominantni model internacionalne razvoj­
ne pomoći“.450 Razmere nvoizacije u Kinšasi su takve da stanov­
nici udaljenih predgrađa koji imaju male bašte govore da „imaju
poljoprivrednu NVO, umesto da jednostavno kažu da uzgajaju
manioku da bi prehranili porodicu“.451
Slične strategije upražnjavaju i najviši državni funk­ci­
oneri, iako njihov cilj jeste da se obogate. Mnogi na Zapadu
veruju da afrički političari ne razumeju civilno društvo, ali
priroda NVO u Podsaharskoj Africi pokazuje da oni odlično
vladaju ovim konceptom i njegovim implikacijama. Afrički
akteri su izuzetno inventivni i vešti u pristupu međunarodnom
tržištu pomoći. Oni se brzo preusmeravaju i prilagođavaju
najmodernijim i najprofitabilnijim problemima, bio to održivi
razvoj, prava životinja ili očuvanje čovekove okoline. Može
se reći da su „razvojne prevare“ u mnogim zemljama dostigle
nivo prave „umetnosti“.452 NVO imaju ključnu ulogu u vr­­
šenju ovih prevara, ali one najčešće imaju „saučesnike“453 u
zapadnim vladama i međunarodnim organizacijama za raz­
voj. Najprofitabilnije NVO „osnivaju mi­­nistri kada dođe nji­
hov red da prevare davaoce pomoći ili, što se dešava u mnogo
448
Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 61.
449
Tačan broj nije poznat.
450 Marco Giovannoni et al., „Actioning on Behalf (and in Spite) of the
State: NGOs and Civil Associations in Kinshasa“ in: Theodre Trefon (ed.),
Reinventing Order in the Congo, op. cit., pp. 100-101.
451
Ibid.
452
Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 89.
453
Ibid., p. 88.
121
većim razmerama, državni službenici pred­uzimaju inicijativu
i u svojim selima ili krajevima iz kojih potiču formiraju rural­
na udruženja za razvoj“.454 Ne samo NVO već i cela mini­star­
stva, naročito za ženska prava, prava manjina i lo­­kalnu samo­
upravu, osnivaju se prvenstveno sa ciljem da se do­­natorima
uzme novac za lične potrebe.
Isto važi i za političke partije. Odnos prema politici je
pr­­ven­stveno klijentelistički i etnički, a stranke karakteriše eli­
­tizam, „nedemokratska struktura“ i „politička nepismenost“
članstva.455 Odrednice u programima stranaka su često ob­­
likovane „po uku­su“ potencijalnih zapadnih donatora. Čak se
i naziv stranke ne­­ret­ko bira sa isključivim ciljem da se dobije
„partijska pomoć“456 od „srodnih“ stranaka na Zapadu ili od
njihovih fondacija koje pomažu partijama koje smatraju brat­
skim ili sestrinskim.457 Za­­to afričke političke partije često sa­­
mo „izgledaju globalno“458 i predstavljaju dobru ilustraciju
načina na koji mnoge uvezene institucije funkcionišu u Pod­
saharskoj Africi.
Nemaju samo zapadni akteri želju da u ovom regionu nov­
cem „indukuju“ stvaranje prijateljskih ili ideološki bliskih režima,
institucija i organizacija. I naftom bogata Libija je de­­­cenijama
kupovala saveznike i poziciju važnog igrača u regionu i tako ost­
varivala Gadafijeve lične ambicije. Ubijeni libijski vođa, pukovnik
Moamer el Gadafi, okrenuo se po drugi put panafrikanizmu i
Podsaharskoj Africi 2000. godine, „razočaran u ono što je video
kao arapsku perfidnost“.459 Na veliko iznenađenje Zapada, Ga­­
dafi je dugo vremena uspevao da Libiju, taj bogati „mediteranski
454
Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 62.
455
M. A. Mohamed Salih, „Globalising Party Politics in Africa“ in: Peter
Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., 155.
456 Roger Southall, „Party Assistance and the Crisis of Democracy in Southern
Africa“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., p. 176.
457 Gero Erdman, „Hesitant Bedfellows: The German Stiftungen and Party
Aid in Africa“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., p. 181.
458 Peter Burnell, „Looking to the future: Practice and research in party
support“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., p. 203.
459
George Joffe, „Why Gaddafi Tourned Southward“, Africa Now, August/
September 2000, p. 21.
122
Kuvajt“, pozici­o­nira kao „moćan faktor u politici i ekonomiji na
kontinentu“.460
Manjina, koja ima korist od interesa, iluzija i ambicija bo­­
gatih spoljnih aktera i krajnje selektivnog uključivanja delova
Pod­saharske Afrike u globalizacijske procese, živi u dobro obezbe­
đe­nim urbanim enklavama, četvrtima koje su često u blizini me­­
đu­narodnog aerodroma (Dakar) ili reke-granice (Kinšasa). U
mno­gim gradovima velike demonstracije ili državni praznici,
da­ni koji pružaju povod za kristalisanje svesti o veličini izneve­
renih očekivanja većine, često prerastaju u kratkotrajne eksplozije
nasilja čiji je glavni cilj pljačkaška redistribucija bogatstva. Realan
rizik od takve redistribucije uračunat je u cenu svih proizvoda i
usluga. Pored verovatnoće da celokupna imovina i roba može u
svakom trenutku biti izgubljena, cena poslovanja u regionu op­­
terećena je velikim troškovima čestog fizičkog iznošenja zarade
iz zemlje. Ne samo Afrikanci već praktično svi stranci (Libanci,
Pakistanaci, Indusi itd) koji se u Podsaharskoj Africi duže vremena
bave i legalnim i ilegalnim poslovima, u izvesnom trenutku ostali
su bez celokupne imovine koju su posedovali na teritoriji neke od
afričkih država, zbog nereda ili zbog promene ili hira režima.
Po­­­slovanje opterećuju i bezbednosni troškovi koji uključuju zašti­
tu od nedovoljno plaćenih pripadnika službi bezbednosti, krimi­
nal­nih grupa i stanovništva koje u borbi za opstanak nekad pri­
begava kriminalnim aktivnostima. Čak i građani koji ima­ju po­­sao
su najčešće nedovoljno zaposleni i teško spajaju kraj s krajem.
Ekonomija preživljavanja ne zahteva samo ličnu kreativ­
nost i improvizacije, već i originalno korišćenje i prilagođavanje
postojećih tehnologija. U Keniji trećina stanovništva živi u ob­­
la­stima u kojima nema komercijalnih banaka.461 Slična je si­­
tuacija i u Tanzaniji, oba Konga, Ugandi i Gabonu, zemljama
gde ima premalo ekspozitura komercijalnih banka462 jer je
460
Ibid.
461
Andrea Bohnstedt, „Have Phone, Will Send Cash“, African Business, No­­
vember 2007, p. 31.
462
U mnogim gradovima dileri deviza ne postoje zbog crnog kursa, već
zbog nepostojanja ili neefikasnosti banaka (što ne znači da većina ovih dile­
ra ne radi za banke ispred kojih posluju na crno).
123
ve­liki deo građana toliko siromašan da ne predstavlja poten­
cijalnu klijentelu. Istovremeno, svi oni koji sa sobom nose čak
i male svote novca često postaju meta kriminalaca. Zato je,
naj­pre u Keniji, gde ovu uslugu nude dva najveća provajdera
mobilne telefonije, baš u Istočnoj Africi razvijena potpuno nova
usluga koja omogućava građanima u ovim zemljama da svoj
mobilni telefon koriste i kao „mobilni novčanik“,463 pokretnu
„pseudo banku“ koja služi i kao bankovni račun (na koji, na
primer, seljanka može „uložiti“ novac koji je zaradila prodajući
povrće na pijaci) i platna kartica (kojom, na primer, vozač ka­­
miona može da plati gorivo na pumpi, ne noseći gotovinu i ne
rizikujući da bude opljačkan na izolovanim delovima puta).
Crna Afrika na Zapadu: muzika sveta464
Podsaharska Afrika ima značajno mesto na Zapadu u „pro­
izvodnji draži i iskušenja“,465 kao jedan od mamaca bače­nih da
bi se zadovoljio imperativ kapitalističkog rasta po ko­­me se „po­­
trošači nikada ne smeju ostaviti na miru“.466 Njeni kulturni pro­
izvodi prvenstveno služe da obogate ili ukrase ono što je već bli­
sko zapadnim konzumentima i tako ih zain­teresuju da kupe
prepoznatljivu robnu marku ili proizvod.467 Pored toga, uba­
civanje „komadića Afrike“ koji deluju egzo­tično ili primitivno ima
simbolički značaj, jer pomaže pri­jat­nijoj percepciji globalnog i
stvara privid, lažan utisak da je globalna kultura manje vezana
463 Faith Karimi, „‘Mobile wallet’ a hit in Kenya“, CNN, 13. mart 2009, Inter­
net, 01/04/09, http://www.cbs19.tv/Global/story.asp?S=10002841.
464 Engl. World Music. Ovu muziku neki nazivaju etnom. „Kategorija World
Music stupila je na scenu krajem osamdesetih godina na talasu rastuće popu­
larnosti afričke muzike... [T]ermin ‘World Music’ je skovala grupa nezavisnih
promotera 1987. godine, kao marketinšku oznaku za nišu unutar koje će
prodavnice ploča nuditi takve vrste muzike.“ James Barrett, „World Music,
nacija i postkolonijalizam“, Etnoumlje, Godina 3, Broj 9/10, 2009, str. 11.
465 Zigmund Bauman, „Turisti i vagabundi“ u: Vladimir Vuletić (priredio),
Globalizacija – mit uli stvarnost, op. cit., str. 252.
466 Ibid., str. 257.
467 Timothy D. Taylor, Global Pop: World Muisc, World Markets, Routledge,
New York, 1997, p. 30.
124
za zapadnu modernost.468 Na­­slovi World Music izdanja obično
„impliciraju obećanje luk­suza, globalnog jedinstva, autentičnosti,
egzotike, razlike, rek­reacije i izmeštanja; turizam bez potrebe da
se ustane iz fotelje“.469
Šanse i mogućnosti koje se pružaju afričkim umetnicima su,
zapravo, ograničene široko rasprostranjenim shvatanjima zapad­
nih konzumenata i arbitara kulture. Ostalima470 pripada „prirod­
na kultura“, niže vrednovani kvaliteti spontanosti i improvizacije
i sumnjiva kategorija autentičnosti, dok je „ci­­vilizacija“, odnosno
visoka kultura, ona koja ulazi u volu­mi­nozne istorije umetnosti,
isključivo zapadna – samo su Zapad­njaci „subjekti modernosti, a
ne njeni objekti“.471 Napredak je u tome što „postmoderna/post­
kolonijalna shvatanja doz­voljavaju da... (Afrikanci) imaju kul­
turu, što kolonijalne ideo­logije nisu dozvoljavale“.472 Autori koji
dolaze iz „ostatka sve­ta“ više se na Zapadu ne doživljavaju kao
nekulturni „u antropološkom i estetskom smislu“, ali im se i dalje
negira pra­vo da proizvode najkomercijalniju „postindustrijsku,
teh­no­lošku“ umetnost, a ako žele da ostvare komercijalni uspeh,
moraju da se uklope u shvatanje da su „večno predmoderni“.473
Zato uključivanje afričkih umetnika i zabavljača u globalna tržišta
isključuje prava na puno prihvatanje najlukrativnije, „univerzalne“
estetike popa. Drugim rečima, od njih se i da­­nas, mada manje
eksplicitno, traži da se uklope u, u osnovi rasističku, kolonijalnu
viziju – „da bi postali civilizovani, Afri­kanci moraju da prestanu
da budu Afrikanci, ali da bi se obez­bedilo da se to desi kako valja
i u potpunosti, njima se nikada ne sme dozvoliti da postanu
Evropljani“.474
468 Austin B. Caswell and Christopher Smith, „Into the Ivory Tower: Verna­
cular Music and the American Academy“ in: John Covach and Walter Eve­
rett (eds.), Traditions, institutions, and American popular music, Routledge,
London, 2000, p. 119.
469 James Barrett, „World Music, nacija i postkolonijalizam“, op. cit., p. 14.
470 U skladu s dihotomijom Zapad i ostatak sveta. Engl. West and the Rest.
471 Timothy D. Taylor, Global Pop, op. cit., pp. 126-127.
472 Ibid., p. 135.
473 Ibid., pp. 136-140.
474 Basil Davidson, The Black Man’s Burden, op. cit., p. 47.
125
 Jedno od retkih globalnih tržišta475 na kome Podsaharska
Afrika ima ključno mesto je muzika sveta,476 koja i dalje naj­
češće biva shvaćena kao „muzika egzotičnog Drugog“,477
mada „teško je definisati koliko i jedan drugi fenomen naše
ere, globalizaciju“.478 Sama pojava (termin muzika sveta je
star manje od trideset godina) neraskidivo je vezana za glo­
balizaciju i možemo je uzeti kao argument u prilog onih shva­
tanja koja kažu da je svet postao „stvarno globalizovan“.479
Štaviše, za mnoge stanovnike Zapada susret s nepoznatim,
egzotičnim zvucima muzike sveta, koji se sve češće mogu čuti
u holivudskim filmovima, popularnim kafeima ili „pamet­
nim“ trgovačkim lancima, predstavljao je trenutak kada su
sami prvi put „osetili prisustvo globalizacije u njihovim živo­
tima“.480 Muzika sveta ima važno mesto u samorazumevanju
pripadnika zapadnih elita koje sebe doživljavaju kao liberal­
no kosmopolitske i angažovane. „Naglašena metafora puto­
vanja koja je tipična za World Music sumira ambivalenciju
ko­­lonijalističkog diskursa, kako ekspanzionističko prikup­lja­
nje znanja i stimulusa (teritorija) tako i intelektualno osloba­
đanje putovanjem kroz nepoznate zemlje.“481
475
Na zapadnom muzičkom tržištu udeo muzike sveta je još 1991. godine
dostigao džez i klasičnu muziku. Videti: Timothy D. Taylor, Global Pop,
op. cit., p. 2.
476 Najčešće shvaćena kao muzika koja nije zapadna, „muzika ostalih“, koja
uključuje brojne moderne hibridne stilove – zato se, između ostalog, odu­
stalo od imena etno muzika.
477 Pomeranje centra (konzumerskog) sveta ka Pacifiku dovelo je i do šireg
shvatanja muzike sveta i njenog odvajanja od evrocentričnih značenja. Za
muzičke urednike u Singapuru, nemačka grupa Rammstein, zvezde elek­
tronskog metala, spada u World Music.
478 Philip V. Bohlman, World Music: A Very Short Introduction, Oxford Uni­
versity Press, Oxford, 2002, p. i.
479 Pojam World Music prvenstveno „opisuje odnose na relaciji između
industrijalizovanih zemalja i zemalja u razvoju, a ne univerzalni fenomen
koji je ravnomerno distribuiran.“ James Barrett, „World Music, nacija i pos­
tkolonijalizam“, op. cit., p. 13.
480 Philip V. Bohlman, World Music, op. cit., p. iv.
481
James Barrett, „World Music, nacija i postkolonijalizam“, op. cit., p.
14.
126
Iako nisu ravnopravni, afrički muzičari su važni učesnici
u globalizaciji muzike, gde najznačajniju ulogu imaju lokalne
forme, i autentične i hibridne, koje su preoblikovane uticajima
iz Indije, sa Zapada ili različitih delova Crnog Atlantika. Među­
tim, afrički muzičari na ovom tržištu ne smeju ići dalje od
hib­ridizacije, ka nekom od komercijalnijih mejnstrim žanrova.
Od njih se očekuje da nastupaju u tradicionalnoj odeći i siro­
mašnom okruženju. Van kruga ljubitelja muzike sveta oni
po­­staju poznati tek kada ih velike zapadne zvezde iskoriste
kao egzotični „začin“ – najčešće pokušavajući da ponovo pok­
renu posustalu karijeru ili kada, promovišući muziku koja
do­­lazi iz drugih kultura, traže smisao života ili izvor prihoda,
pošto su suviše stari ili umorni da bi sami stvarali ili izvodili
rok muziku.
Mnogi afrički muzičari s razlogom strahuju da neće ima­
ti nikakve koristi i da će njihova dela jednostavno biti ukra­
dena. „Čak i u najudaljenijim mestima umetnici su svesni i
potencijalne koristi i rizika od ostvarivanja kontakata sa spolj­
nim svetom.“482 Mnogi iz iskustva kolega znaju da postoji
real­na mogućnost da producent ili umetnik koji je došao iz
inostranstva da ih čuje, i koji tvrdi da želi da ih promoviše,
može jednostavno „uzeti njihovu pesmu“. Takođe, mnoge nu­­
mere mogu biti predstavljene kao tradicionalne iako imaju
autora, često „muzičara koji je nimalo ili malo pismen“483 i
koji, praktično, nije bio u stanju da zaštiti svoje delo.
Tradicionalne pesme su bile još lakša meta za beskrupu­
lozne zapadne preduzetnike. Ulazak muzike sveta na globalno
tržište predstavljao je nastavak „gigantskog kulturnog rudar­
stva i komodifikacije razlika“484 i egzotičnosti. Neretko je ovde
reč o krađi kulturnih resursa koji „kao i prirodni, mogu biti
482
Nadia Kiwan and Ulrike Hanna Meinhof, Cultural Globalization and
Music: African Artists in Transnational Networks, Palgrave Macmillan, New
York, 2011, p. 24.
483
Ibid.
484
Jim McGuigan, Rethinking Cultural Policy, Open University Press, Mai­
denhead, 2004, p. 131.
127
vađeni sve dok ne budu iscrpljeni“.485 Pored muzike, zapadna
eksploatacija afričkih kulturnih resursa uključuje slike, tradi­
cionalnu medicinu, obredne i ritualne predmete s visokom
umetničkom vrednošću, pa čak i nazive. Sve to na Zapadu ima
nemalu tržišnu vrednost, ali zaradu ostvaraju oni koji su ih
prisvojili, upotrebili, a neretko i zaštitili kao svoje proizvode.
Čak i kada se pojedincima i narodima koji su stvorili ova dela
priznaje status autora ili koautora, oni ostaju potčinjeni zapad­
nim autorima ili posrednicima koji i ovde imaju korist od pozi­
cije Zapadnjaka. Afrikanci su često žrtve i zapadnog koncepta
autorskih prava koji prava dodeljuje pojedincima a ne grupa­
ma486 i omogućava pretvaranje „urođeničke svojine“487 u inte­
lektualnu svojinu zapadnih aktera.
Ipak, realtivno mala vrednost i profitabilnost tržišta mu­­
zike sveta rezultirala je time da šteta koju afrički muzičari tr­­
pe od piraterije i ilegalnog skidanja muzike sa Interneta bude
manja nego kada je reč o američkim ili evropskim zvezdama.
Afrički muzičari, kao i ostale zvezde koje dolaze s globalnog
Juga, koristili su „dozirani“ uspeh na Zapadu prvenstveno
kao korisno propagandno sredstvo među pripadnicima svoje
zajednice, posebno imućnim „gastarbajterima“ i pripadnicima
novih elita. Slava u zapadnim metropolama pomogla im je
da bar povećaju zaradu od koncerata i nastupa na proslavama
i venčanjima koja njihovi sunarodnici organizuju u dijaspori
ili kod kuće.
Tržište muzike sveta, uključujući i festivale koji se sve
češće organizuju u mnogim gradovima regiona, jedno je od
retkih koje omogućava podsaharskim akterima uključivanje
u globalne tokove koji nisu vezani za ekstrakcione ili krimi­
nalne aktivnosti.488 S druge strane, afrička muzika na Zapadu,
485
Ibid.
486
Timothy D. Taylor, Global Pop, op. cit., p. 94.
487 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 194.
488 Mada kriminalizacija ugrožava i ovo tržište. Na primer, jedan od naj­
većih kongoleških muzičara koji već decenijama živi u Parizu organizovao
je trafiking ljudi za koje je tvrdio da su muzičari koji dolaze da sviraju na
Zapadu. Od kada je uhvaćen 2004. godine (pravim) afričkim muzičarima
je mnogo teže da dobiju vize za zapadne države. Na primer, članovi Konono
128
i pored insistiranja na zadržavanju ili isticanju egzotizotičnih
elemenata, omogućava da Podsaharska Afrika ne bude doživ­
ljena samo preko slika koje ovaj region vezuju za pretnje,
pat­nju ili tamu. Konačno, muzika sveta spada u one fenomene
koji podrivaju zapadnu kulturnu dominaciju i procese kul­tur­
ne homogenizacije. Ona nas „uvlači u svet“ i podstiče nas da
se okrenemo i približimo afričkim kulturnim praksama koje
su često bivale ignorisane.
Zapad u crnoj Africi: globalni seks
U Podsaharskoj Africi veliki ekonomski i socijalni značaj
imaju turisti,489 humanitarni radnici, vojnici i gosti koji dolaze
na specijalne događaje, kao što su venčanja i muzički festivali.
Za značajan deo lokalnog stanovništva ovi lični, neposredni
kontakti imaju važnu ulogu u posredovanju modernosti i glo­
bal­nosti. Važno mesto imaju i različiti predstavnici „gusto is­­
pre­pletane, internacionalno razgranate industrije vezane za
ratovanje“.490 Tu spadaju predstavnici organizacija koje se ba­­
ve ljudskim pravima, ali i trgovci oružjem i stručnjaci za spe­
cijalni rat – svi oni koji žive od konflikata i učestvuju u „mre­
žama koje oblikuju rat i mir kakav danas poznajemo“.491 Ovi
privilegovani pojedinci, koji često siromašnim Afrikancima de­­
luju kao „novčanik koji hoda“,492 nalaze se i u najizolovanijim
No. 1, kongoleškog benda koji je sve popularniji u Evropi, nisu 2008. dobili
vizu za šengenske države, a organizator njihove turneje je bankrotirao.
489 Kada govorim o „globalnom seksu“ i turizmu, ne mislim samo na
„seks turizam“, putovanje radi stupanja u komercijalni seksualni odnos
s prostitutkama. Štaviše, u Podsaharskoj Africi mnogo veći značaj ima
činjenica da rastući broj „običnih“ zapadnih turista, naročito žena, putuje
u različite destinacije u Trećem svetu očekujući da će imati priliku da stupi
u „ne­­komercijalnu“ emotivnu i seksualnu vezu s nekim stanovnikom. Ovo
je, između ostalog, povezano s rastom srednje klase i sve većim otuđenjem
stanovnika zapadnih gradova.
490 Carolyn Nordstrom, A Different Kind of War Story, University of Penn­
sylvania Press, Philadelphia, 1997, p. 5.
491
Ibid.
492
Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 33.
129
i najnepristupačnijim delovima regiona i imaju odlučujuću ulo­
gu u oblikovanju slika Zapada i modernosti i njihovog vezi­
vanja za materijalno bogatstvo.
Samo u malom broju podsaharskih zemalja možemo go­­
vo­riti o masovnom turizmu.493 Turizam stagnira – mali broj
gostiju ponovo poseti neku od destinacija južno od Sahare.
Veliki broj posetioca stiže u „all-inclusive“ aranžmanima u
getoizovane hotelske komplekse čiji su menadžeri i radnici
na bolje plaćenim mestima najčešće dovedeni sa Zapada ili
indijskog potkontinenta. Zato se stanovništvu obično ne pru­
ža mnogo prilika da nešto zaradi, čak ni na lokacijama koje
privlače značajniji broj zapadnih turista.
Usled tako ograničenih mogućnosti zapošljavanja, na me­­
sti­ma na kojima se potrebe i želje zapadnih konzumenta-no­­
mada susreću sa Afrikom, tržišta muzike i seksa postaju sfere
koje pogoduju razvoju kreativnih mikroekonomija494 koje
neretko predstavljaju značajan deo nacionalnih ekonomija. Po­­
učeni ranijim kontaktima i neravnopravnom kulturnom i eko­
nomskom razmenom, afrički akteri se lako prilagođavaju oče­
kivanjima – bilo da je reč o prikrivanju komercijalne prirode
seksualne veze ili uklapanju u sve eklektičniju pop-kulturnu
matricu.495 U proizvodnju novih kreativnih ekonomija nisu uk­­
ljučeni samo pojedinci. Svedoci smo i hiperprodukcije muzičkih
festivala – mnogi gradovi ih danas organizuju i po nekoliko
pu­­ta godišnje, često pred početak turističke sezone, kako bi
po­­­red povećanja broja gostiju obezbedili dodatni publicitet u
zapadnim medijima.
493
Na turizam, zajedno s prihodima od putovanja i transporta, otpada
sa­­­mo oko 8 % regionalnog BDP-a. Videti: Tom Nevin, „What is Pro-Poor
Tourism“, African Bissines, November 2007, p. 50.
494 Videti: Christian Rogerson, „Creative Industries and Tourism in the De­­
veloping World: The Example of South Africa“ in: Greg Richards and Julie
Wilson (eds.), Tourism, Creativity and Development, Routledge, Oxon, pp.
229-231.
495
Videti: Allen F. Roberts and Marry Nooter Roberts, A Saint in the City:
Sufi Arts of Urban Senegal, UCLA Fowler Museum of Cultural History, Los
Angeles, 2003.
130
Mnogim stanovnicima „transnacionalna ograničenja i
mo­­gućnosti koje im pruža njihova identifikacija sa ‘Afrikom’“
ne ostavljaju mnogo izbora, naročito u situaciji krajnje nuž­
de.496 U zemljama u kojima vlada hronično siromaštvo zna­
čajan je postao „globalni seks“, što je pojam koji izražava
ko­modifikaciju žudnje i zadovoljstva koja je u eri sve veće
eko­­­nomske nejednakosti i rastuće mobilnosti stanovnika za­­
padnih zemalja postala deo nove globalne ekonomije. Da­­naš­
nji rast i globalizacija stare „industrije seksa“, koja se često
pogrešno posmatra isključivo u kontekstu kriminala (trafi­
king) ili kršenja ljudskih prava, povezani su i s većom pokret­
ljivošću zapadne srednje klase i sve brojnijim internacionalnim
vojnim i policijskim operacijama održavanja mira ili reformi
službi bezbednosti.497 Za mnoge stanovnike siromašnih zema­
lja prinuda je, ipak, prvenstveno ekonomska, pitanje opstan­
ka, i često ne možemo govoriti o trafikingu ili uključenosti
kriminalnih grupa.498 Ova činjenica obično biva ignorisana u
„moralizatorskim i senzacionalističkim denuncijacijama ove
‘industrije’“.499
Kult tela, ideal savršenog izgleda koji agresivno pro­mo­
višu masovni mediji, istakao je činjenicu da se izgled mnogih
stanovnika Podsaharske Afrike uklapa u poželjan, ali na Za­­
padu sve teže dostižan estetski ideal. Istovremeno je velika
ne­­­­jednakost globalnog Severa i globalnog Juga omogućila
496
Paulla A. Ebron, Performing Africa, Princeton University Press, Prince­
ton, 2002, p. 26.
497 U „skoro svakoj“ mirovnoj misiji UN zabeleženi su slučajevi „pedofili­
je, prostitucije i silovanja“. Colum Lynch, „U.N. Faces More Accusations
of Sexual Misconduct“, The Washington Post, March 13, 2005, Internet,
01/02/13, http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/articles/A30286-
2005Mar12.html.
498 Ovu prinudu možemo posmatrati kao izraz „strukturalnog nasilja“ koje
proizvodi neoliberalna konstelacija. „Nasilna struktura ostavlja tragove ne
samo na ljudskom telu, nego i na umu i duhu.“ Johan Galtung, Mirnim
sredstvima do mira: Mir i sukob, razvoj i civilizacija, Jugoistok XXI, Beograd,
2009, p. 277.
499
Videti: Jeremy Seabrook, Travels In The Skin Trade: Tourism and the Sex
Industry, Pluto Press, London, 2001.
131
mnogim pripadnicima zapadne srednje klase da na dalekim
meridijanima lako ostvare svoje najluđe snove i fantazije ili da
kompenzuju frustrirajuće posledice usamljenosti i napetosti
koje, sve češće, podrazumeva život u užurbanim zapadnim
met­ropolama. Ali Podsaharska Afrika je i mnogo pre nego što
je postala dostupna i stekla globalnu erotsku privlačnost imala
važno mesto u orijentalističkim narativima u kojima je po­­
crtavan seksualni egzotizam, veza tropskih područja i sek­
sualnosti, pa i „senzualno divljaštvo“. Seksualni kontakti i nji­
hova kontrola bili su integralni deo kolonijalnog projekta, a
već u XIX veku zapadne reprezentacije Afrike uspostavile su
ovaj kontinent kao „egzemplarnu zonu seksualnih aberacija i
anomalija“ koju naseljavaju ljudi koji su „ponosni, lenji, pre­
vrtljivi, grabljivi, vreli i navučeni na sve vrste požude“.500
Široka ekonomska i seksualna emancipacija, najpre muš­
karaca, a zatim i žena otvorila je na Zapadu, u drugoj polovini
XX veka, nove horizonte za izražavanje „zapadne fascinacije
egzotičnim“.501 Ovome je doprinela i činjenica da prostitucija
u mnogim siromašnim zemljama globalnog Juga ne deluje
od­­bojno. Tu svoje usluge nude i žene i muškarci koji imaju
pa­­­ralelne živote, često studentkinje i studenti koji teškom mu­­
kom nastavljaju školovanje. Ali još je više onih kojima se ne
pružaju nikakve prilike. Mnogi od njih jedinu šansu vide u
od­­lasku na Zapad, a vreme provode u potrazi za načinom da
tamo odu. Zato komodifikacija seksualnosti u Podsaharskoj
Afrci često ne predstavlja samo profesiju ili jednokratnu tran­
sakciju, već se prvenstveno shvata kao moguća ulaznica u svet
progresa i modernosti. Prostitucija obično uključuje očekiva­
nja da će se susret završiti vezom ili brakom pomoću koga će
se pojedinac dokopati Zapada i uskraćene „modernosti“.
Za razliku od Jugoistočne Azije, prostitucija i različiti „ne­­
komercijalni“ oblici seks turizma u Podsaharskoj Africi nisu pri­
marno vezani samo za muškarce sa Zapada. Stereotipizovana
500
C. Michael Hall and Hazel Tucker, „An introduction“ in: C. Michael Hall
and Hazel Tucker (eds.), Tourism and Postcolonialism, op. cit., p. 11.
501
Reina Lewis, Rethinking Orientalism: Women, Travel and the Othoman
Empire, I. B. Taurus, London, 2004, p. 268.
132
muževnost Afrikanaca predstavlja ključni deo ponude koja mno­
ge evropske turistkinje privlači u podsaharske zemlje. Afrički
muškarci koji učestvuju u ovoj preduzetničkoj romantici novac
najčešće ne dobijaju kao formalnu naknadu za seksualne us­­
luge. Muška prostitucija502 uglavnom uključuje shvatanje, ili
ilu­­ziju, da oni zarađuju kao vodiči ili pratnja na „opasnim“, ali
zanimljivim mestima. U nekim delovima zapadne Afrike muška
prostitucija je zauzela toliko značajno mesto da danas pred­
stavlja važan način uključivanja ne samo pojedinaca već u ne­­
kim slučajevima i celih država u globalnu ekonomiju. Na ovaj
način jedna problematična personalna ekonomija postaje odista
nacionalna. Predsednik Gambije Jaja Džame izdao je saopštenje
u kome kaže da „mi nismo seksualne mašine. Želim to da kažem
svakome ko ovde dolazi zbog seksa“.503
Borba protiv muške prostitucije, međutim, mnogo je kom­
plikovanija nego protiv ženske.504 Gambijski muškarci sebe doživ­
ljavaju kao „biznismene koji svoj uspeh oblikuju hvatajući sirove
evropske strasti“.505 Romantične veze se neretko završavaju od­­
las­kom podsaharskih muškaraca u Zapadnu Evropu. Iako može­
mo govoriti i o trafikingu muškaraca, oni sebe ne doživljavaju
kao žrtve.506 Heteroseksualni muškaraci koji žive na globalnom
502
Iako ga koriste mnogi autori, smatram da izraz „muška prostitucija“ u
ovom slučaju nije sasvim adekvatan. Ovde ga upotrebljavam u nedostatku
adekvatnijeg pojma i u smislu koji ne podrazumeva uvek jasno komercijalni
aspekt. Verujem da bi, na primer, za „muške prostitutke“ u ovom slučaju
bilo adekvatniji upotrebiti engleski izraz sex providers, mada neki autori
ova dva izraza korite kao sinonime. U Keniji ih zovu beachboys (u stalnoj
potrazi za darežljivom i obično mnogo starijom sugarmamy na plažama
u okolini Mombase), a mogli bi ih nazvati „galebovima“, što je izraz koji
je često korišćen osamdesetih godina u kontekstu veza između domaćih
mladića i zapadnih turistkinja na jadranskoj obali.
503 Citirano prema: Paulla A. Ebron, Performing Africa, op. cit., p. 168.
504 Bez smanjivanja siromaštva, ona se može kontrolisati samo široko ras­
prostranjenom represijom i velikim ograničavanjem ličnih sloboda, kao što
je slučaj na Kubi i u Laosu.
505 Paulla A. Ebron, Performing Africa, op. cit., p. 169.
506
Mada nije mali broj onih koji to postanu. Mnogi bivaju proterani iz za­­
padnih zemalja kada „prođe“ ljubav i tako „nestane“ garancije potrebne za
regulisanje boravišne dozvole.
133
Jugu svoje učešće na tržištu seksa obično doživljavaju kao „ri­­tu­
alizovani oblik seksualne transgresije, a ne kao neku transakciju
u kojoj se seks razmenjuje za novac, kao što su one u koje najčešće
ulaze ženski i transvestitski seksualni radnici“.507 Za razliku od
ženske prostitucije, koja ima ogromnu ulogu u turističkoj eko­no­
miji Kenije i Tanzanije, muška prostitucija, koja je dominantna u
Zapadnoj Africi, najčešće nije stigmatizovana u lokalnoj zajednici.
Smatra se da ona uvek „uključuje određeni nivo recipročne ‘zaba­
ve’, čak i onda kada su prepoznate nejednakosti koje je održa­
vaju.“508 Zato je broj „muških prostitutki“ značajno potcenjen u
mnogim zemaljama globalnog Juga.
Iako se različite moralne tradicije različito odnose prema
prostituciji, u islamskim zemljama Podsaharske Afrike je čak
i ženska prostitucija neuporedivo prihvaćenija u društvu nego
što je to slučaj u ostalim delovima muslimanskog sveta. Veliki
ekonomski i društveni značaj prostitucije u zemljama regiona
predstavlja dobru ilustraciju položaja Podsaharske Afrike u
globalizovanom svetu. Da nije pandemije side, ekonomski
značaj globalnog seksa bio bi još veći. Kakve li ironije da strah
od virusa HIV predstavlja jedan od razloga zašto se pesimi­
stička vizija Franca Fanona s početka šezdesetih godina XX
veka da će afrička elita „preuzeti ulogu poslovođe evropskih
preduzeća i praktično zemlju pretvoriti u bordel koji služi
Ev­­ropu“509 nije ostvarila.
Ali sida i nejednakost predstavljaju uzrok jedne od po­­
slednjih podsaharskih tragedija. Početkom 2013. ministar
zdrav­lja Južne Afrike saopštio je da je „najmanje 28 % južno­
afričkih učenica HIV pozitivno u poređenju sa samo 4 % de­­
čaka zato što ih eksploatišu ‘sponzori’ (sugar daddies)“.510
Kao i u mnogim drugim delovima sveta, na primer, u SAD
to­­kom „velike depresije“ tridesetih ili na Balkanu devedesetih
507
Dennis Altman, Global Sex, The University of Chicago Press, Chicago,
2001, p.110.
508 Ibid.
509
Frantz Fanon, Prezreni na svijetu, op. cit., str. 87.
510
„South Africa: ‘Over 25% of schoolgirls HIV positive’„, BBC, March 14, 2003,
Internet, 15/03/13, http://www.bbc.co.uk/news/world-africa-21783076.
134
godina prošlog veka, mnoge devojke iz siromašnih porodica
su videle „seksualno preduzetništvo“511 kao jedini način da
se dokopaju bar poneke „mrvice hleba sa stola bogatih“ i, ug­­
lavnom, mnogo starijih muškaraca.512 U Južnoj Africi, zemlji
u kojoj je 10 % stanovništva HIV pozitivno, za hiljade mladih
i lepih „sponzoruša“ ovaj stari „erotski scenario“513 nosi rizik
bez presedana u drugim delovima sveta.514
Globalizacija na pijaci
Mnogim Afrikancima nije nimalo lako da se suoče s kon­
zumerskom globalnošću, iako su često žrtve procesa koji je odr­
ža­vaju. Veliki deo stanovništva živi prilično izolovano, ne samo
bez televizora i kompjutera već neretko i bez struje.515 Šoping
centri i zapadni trgovinski lanci ne postoje čak ni u velikoj većini
glavnih gradova. McDonalds, globalizovani lanac restorana koji
je postavio „temelje jednog od najuticajnijih fenomena u sa­­vre­
menom društvu“ i postao bitan „faktor kulturnog imperi­ja­liz­
ma“,516 ima svoje franšize u samo tri zemlje regiona.517 Pijace518
su i danas mesta gde se „Afrika susreće sa Evropom, Azijom i
Amerikom“,519 iako robe proizvedene na Zapadu ima sve manje,
pa je to sve češće susret s Kinom.
511
Bram Dijkstra, Evil Sisters, op. cit., p. 283.
512
Ibid., p. 355.
513 Ibid., p. 353.
514 Vlasti su u gradovima postavile ogromne bilborde s natpisom: „Stariji
muškarci + mlade devojke = tinejdžerska trudnoća i sida. ‘Sponzori’ uni­
štavaju živote.“
515 U velikoj većini podsaharskih prestonica broj domaćinstava koja pose­
duju šporet na struju je manji od 5 %, a u mnogim državama više od 95 %
stanovnika hranu priprema koristeći drvo ili ćumur. Čak i u Gani, jednoj
od prosperitetnijih zemalja Zapadne Afrike, 2012. godine je samo 0,1 %
stanovništva kuvalo „na struju“ a 10, 4 % je koristilo gas. Videti: „Regions
and Countries“, Global Alliance for Clean Cookstoves, Internet, 01/03/13,
http://www.cleancookstoves.org/countries/.
516 George Ritzer, The McDonaldization of Society, Pine Forge, Thousand
Oaks, 2000, p. 1.
517
Južna Afrika, Bocvana i Mauricijus.
518
U manjim mestima pijačni dani, obično jednom ili dva puta nedeljno.
519
Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 152.
135
 Pijace su u Africi „tradicionalno centri konzumiranja stra­
ne robe i mesta gde se različite kulture međusobno prožimaju
i obogaćuju“.520 Pijacama dominiraju moćne porodice koje ge­­
neracijama kontrolišu značajne delove tržišta i prodajnog pro­
stora. U velikim afričkim gradovima pijace su ogromne, neretko
zauzimaju nekoliko desetina kvartova, pri čemu se na njima
nu­­de brojni sadržaji i vrše aktivnosti koje nemaju direktne veze
s trgovinom. Na primer, na pijaci će, po pravilu, biti poseban
deo sa frizerima i deo s krojačima. Pored dela gde se prodaju
naj­novije elektronske sprave neretko se nalazi veliki deo sa zmij­
skim kožama, majmunskim glavama i drugim predmetima koji
se koriste u „vudu“ ritualima. Afričke pijace su takođe važni
glo­balni centri recikliranja, mesta na kojima se donekle koriguju
posledice opsednutosti zapadnih konzumenata raznim no­­vo­
tarijama i neodgovornog odbacivanja garderobe i drugih pred­
meta koji imaju upotrebnu vrednost.521
Pijace u Podsaharskoj Africi nisu samo najbitniji centri
trgovine i potrošnje, već i važni prostori razmene ideja i poli­
tičkog organizovanja, mesta gde neretko izbijaju veliki neredi
i demonstracije. To su dinamični i subverzivni urbani prostori
na kojima je vlastima najteže da uspostave kontrolu i demon­
striraju državnu moć. Pijace su i ključno mesto prenošenja
vesti o pitanjima od javnog interesa, nacionalnoj i među­narod­
noj politici, centar „trotoarskog radija“522 koji „predstavlja
mnogo više od čaršijskih glasina“523 i u većini zemalja regiona
je do danas ostao glavni i najuticajniji masovni medij. U ma­­
njim gradovima u Burkini Faso i Etiopiji, na primer, većina
stanovnika televizijske slike može da vidi samo ako plati ulaz­
nicu u barakama pored autobuske stanice ili pijace koje imaju
generator. Zavirio sam u desetine ovakvih mesta i na „reper­
520
Ibid, pp. 142-143.
521
Tehnološki otpad bogatog Severa jeste žila kucavica mnogih afričkih
ekonomija. Podsaharske pijace su krajnje odredište ne samo za polovne
automobile i kompjutere već i za rezervne delove koji se potom koriste za
sastavljanje „novih“ aparata.
522
Značenje je slično našem „radio Mileva“.
523
Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 29.
136
toaru“ su bile samo dve stvari – bolivudski filmovi i fudbalske
utakmice.
Ekonomski značaj pijaca u Africi pogoduje održavanju
gotovinske ekonomije s minimalnim prostorom za učešće ko­­
mercijalnih banaka.524 Pijace funkcionišu na način koji zna­
čajno otežava oporezivanje, a time i stabilizaciju prihoda dr­­
žave, razvoj infrastrukture i kompleksnije uključivanje u
svetsku ekonomiju. Vlast oporezivanje često vrši u formi iznu­
de, neretko pribegavajući zatvaranju određenog dela pijace
sve dok trgovci sami ne sakupe svotu koju režim arbitrarno
zahteva. Pijace služe i kao izvor „gotovog novca u kriznim
situacijama za političare na vlasti“.525 Od trgovaca se zahteva
da „plaćaju i kada predsedničkoj palati zatreba novac za pre­
stižno putovanje u Ujedinjene nacije“526 ili sedište Afričke
unije. Nepredvidivost ovakvog oporezivanja uračunata je u
cenu robe i čini da neki proizvodi budu znatno skuplji.
Moćni trgovci s velikih pijaca, međutim, baveći se šver­
com, obezbeđuju dostupnost različite robe po pristupačnijim
cenama. Oni na taj način zatvorena afrička tržišta čine kon­
kurentnijim i ujedno koriguju politiku nesposobnih vlasti koje
nemaju inkluzivne ekonomske programe.527 Pijace nisu ne­­
prijatelji samo korumpiranih režima i monopolista bliskih
vla­sti, već i prepreka nametanju neoliberalnih programa. Na
primer, veliki požari na glavnim pijacama u Bamakou i Da­­
karu devedesetih godina prošlog veka vezuju se za uslov­
ljavanja Svetske banke da će prekinuti kreditne linije ako se
ne smanji neoporezovana trgovina švercovanom i lažnom
524
U mnogim podsaharskim zemljam komercijalne banke ne plaćaju ka­­
ma­tu klijentima. Račune obično ima samo imućnije stanovništvo i banke
na­­plaćuju sve usluge, uključujući ulaganje, čuvanje i podizanje novca. One
tekući račun praktično tretiraju kao svojevrsni sef čije se korišćenje plaća.
Na primer, u Keniji fiksni troškovi za „održavanje“ tekućeg račune iznose
skoro trećinu prosečne plate. Tradicionalne funkcije komercijalnih banaka
mnogo jeftinije i efikasnije obavljaju operateri mobilne telefonije.
525
Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit, p. 145.
526
Ibid., p. 145.
527
Ibid., p. 153.
137
robom. Neki analitičari veruju da je vlastima bilo lakše i po­­li­
tički manje rizično da ove zahteve ispune organizujući noćno
paljenje pijaca528 nego da suzbijaju ili pokušaju da oporezuju
pijačnu trgovinu.529
Trgovci na pijacama često, bez ikakvih ugovora ili žira­
nata, daju robu na kredit i tolerišu kašnjenje u otplati. Sva­ko­
me ko zloupotrebi poverenje preti isključenje iz klana ili zajed­
nice, što je u zemljama u kojima preživljavanje i prosperitet
iziskuju zajednički napor i solidarnost često mnogo teža kaz­
na od zakonskih sankcija. S druge strane, onima koji poštuju
društvene konvencije na taj način je obezbeđeno jeftino kre­
ditiranje koje ne bi mogli da dobiju u bankama koje posluju
prema finansijski nedostižnim pravilima.
Moć porodice i zajednica koje kontrolišu pijace nije zna­
čajnije smanjena tokom proteklih nekoliko decenija. Pijace i
dalje predstavljaju konkurenciju afričkim državama kao cen­
tri ne samo finansijske već i političke moći. Ali subverzivni i
demokratski potencijal ovih lokalnih prostora ne priznaje na­­
cionalne granice. Pijace stvaraju nered koji donekle umanjuje
najgore posledice „zvaničnih formi globalizacije“.530 Pijace u
Africi „ljudima vraćaju ono što su im država i multinacionalne
korporacije oduzele – pravo da konzumiraju... Pošto post­mo­
der­na stvarnost definiše istoričnost i etiku preko konzu­mi­
ranja, oni koji ne konzumiraju ostavljeni su da umru izvan
istorije i bez ljudskog dostojanstva“.531
Globalna Tuba
Za trgovinu je vezana i najuspešnija afrička strategija uk­­
lju­čivanja u globalne tokove. Jedna mala podsaharska zajed­
528
Obezbedivši pri tom da prva vatrogasna vozila u Dakaru, na primer,
stignu na mesto izbijanja požara tek četiri sata posle poziva.
529 Videti: Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., pp. 145-146.
530 Manthia Diawara, „Towards a Regional Imaginery in Africa“ in: Frederic
Jameson and Masao Miyoshi, (eds.), The Cultures of Globalization, Duke
University Press, Durham, 1998, p. 121.
531
Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 150.
138
nica je danas prisutna na mnogim svetskim pijacama, mada
ćete na njene pripadnike najčešće naći u trgovačkim jezgrima
velikih evropskih gradova. Crnci, s malim crnim koferom ili
pre­­punom torbom, koji vam na ulicama Londona, Milana ili
Kelna, ali i na plažama Ibice i Azurne obale, ponude jeftine
na­­očare za sunce, bočicu parfema, afričku masku, minđuše i
perle, skoro bez izuzetka dolaze iz istog dela Senegala.
Skoro da nema studije koja ozbiljnije analizira globali­
zacijske procese u Podsaharskoj Africi, ili koja govori o ver­
nakularnom kosmopolitizmu, a da se ne bavi i muridskom532
trgovačkom dijasporom i ogromnim uticajem koji ova globa­
lizovana zajednica ima u Senegalu. Dakar, prestonica Se­­ne­
gala, „sve više liči na običnu senku, ovozemaljsko ogledalo
Tube, svetog grada muridskog bratstva“533 koje čini jednu
šes­tinu stanovništva Senegala. Iako u mnogim oblastima mu­­
ridske religiozne institucije imaju veći uticaj i značaj od držav­
nih organa, Senegal je od 2000. godine jedna od slobodnijih
i demokratskijih zemalja ne samo u Podsaharskoj Africi već i
u islamskom svetu uopšte.534 Ogromna moć muridske hi­­je­
rarhije nije dovela u pitanje „ljudska prava, demokratske vred­
nosti“535 i temelje sekularizma, iako je on u Senegalu shvaćen
bitno drugačije nego na Zapadu.
„Društvena, politička i ekonomska organizacija Tube...
nu­di validnu alternativu senegalskoj zapadnjačkoj državi. Tu­­
ba pokazuje da zapadni sistem može u potpunosti biti zamenjen
drugačijim funkcionalnim sistemom.“536 Muridizam je ponudio
532
Ova ritualna sufi (derviška) zajednica, poznata i kao Muridija, osnovana
je u XIX veku.
533 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in:
Jean-Francis Bayart et al., The Criminalization of the state in Africa, op.
cit., p. 20.
534 Alfred C. Stepan, „Rituals of Respect: Sufis and Secularists in Senegal“,
SIPA, August 18, 2007, Internet, 28/07/09, http://www.sipa.columbia.
edu/cdtr/pdf/AlfredStepan_RitualsofRespect.pdf.
535 Ibid.
536
Cheikh Thiam, Mouridism: „A Local Re-Invention of the Modern Sene­
galese Socio-Economic Order“, West Africa Review, Issue 8, 2005, Internet,
01/08/07, http://www.westafricareview.com/issue8/thiam.html.
139
autentične oblike društvenog organizovanja, ignorišući i zapad­
ne ekonomske doktrine i shvatanja i najšire prihvaćene obrasce
izvedene iz arapske islamske tradicije. Oni funkcionišu na auto­
nomnom „muridskom prostoru“ koji je istinski globalan.537
Mu­­ridsku alternativu („kontrakulturu“), kompleksni sistem
vred­nosti, shvatanja, praksi i odnosa, odlikuje pragmatičnost
i tolerancija. Suživot s drugačijim, često neprijateljskim okruže­
njem i shvatanjima ne ugrožava funkcionalnost ove zajednice,
njenu sposobnost da u svojim, autentičnim okvirima i paramet­
rima nađe rešenje za ogromne probleme i izazove na koje zado­
vo­ljavajući odgovor nisu umele da daju ni sengalska nacionalna
država ni zapadno kolonijalno i humanitarno preduzetništvo.
Uspešnost muridskog puta, opipljivi rezultati538 koje su ostvarili
verujući da se postojeći sistem ne može popravljati, da rešenje
nije u reformama i demokratizaciji, ali ni u „afrikanizaciji“ i
ot­­poru kapitalističkom sistemu, nameće potrebu da preispitamo
i proširimo shvatanja o kosmopolitizmu, uspešnim strategijama
uključivanja u globalne tokove i „pravilnom“ odnosu prema
globalizaciji.
Relativno kratka istorija reda (130 godina) našla se po­­
slednjih godina u centru pažnje velikog broja politikologa,
ant­ropologa i istoričara. U Senegalu su poslovni ljudi koji pri­
padaju muridskom redu539 „postepeno podrili i istisnuli eko­
nomsku moć Francuza, Libanaca i prve generacije senegalskih
diplomaca sa evropskih biznis škola“.540 Globalna ekspanzija
murida počela je sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme
velikih suša koje su pogodile centralni Senegal. Pripadnici
ovog ruralnog bratstva, iz siromašnog regiona u kojem uspeva
malo šta sem kikirikija, predstavljaju primer uspešnog ko­­riš­
537
Možemo govoriti o „stabilnosti u pokretljivosti“. Odlično je izražen u
shvatanju koje kaže: „Mi smo kao ptice koje razmišljaju o domu kada lete
visoko iznad zemlje.“
538 Posebno kada je reč o rešavanju problema nezaposlenosti, zdravstvenoj
zaštiti i obrazovanju, ali i pušenju i konzumiranju alkohola.
539
Vernici, muridi, uglavnom su pripadnici većinskog Uolof naroda iz cen­
tralnog Senegala.
540
Ibid.
140
ćenja prilika koje pruža globalizacija. Oni se u globalna legal­
na, ilegalna i „siva“ tržišta uključuju razvijajući autohtonu
(ver­nakularnu), sasvim nezapadnu, ali ipak kapitalističku va­­
rijantu modernosti, ne potčinjavajući se neoliberalnoj mustri
koja nam je često sugerisana kao obavezna i neizbežna. Stub
globalizovane zajednice čini verska hijerarhija sa centrom u
Tubi,541 dok članove zajednice karakteriše insistiranje na „sop­
stvenom ekonomskom scenariju“542 u čijem temelju su odanost
muridskom putu,543 ogroman stepen poverenja, svetost rada,
vešto prilagođavanje verske tradicije, laka lingvistička adap­
tacija i oslanjanje na globalne veze unutar mreže razgranate
širom sveta ne samo na Zapadu već i u proizvodnim i trgo­
vinskim centrima u Kini i arapskim zemljama.
Muridi insistiraju na očuvanju svog identiteta,544 do­­sled­
no izbegavaju vesternizaciju i trude se da svuda gde se nalaze
budu okupljeni u grupe,545 disciplinovani i solidarni, da odr­
žavaju socijalne i ritualne interakcije, iako su izuzetno pok­
retni i u potrazi za poslom često menjaju mesto prebivališta.
Tuba, kako senegalska dijaspora naziva i četvrti zapadnih gra­
dova u kojima se trajno naselila, postala je integralni deo ur­­
banog pejzaža u metropolama razvijenih zemalja. Uglavnom
zadržavajući svoju tradicionalnu – vrlo upadljivu – odeću i
insistirajući na javnom izražavanju kolektivnog identiteta,
mu­­ridi pokazuju svojevrstan „afrički način da se bude mo­­de­
541
Ovaj prašnjavi grad se za proteklih osam decenija uvećao više od 600
puta. Mnogi Senegalci Tubu smatraju „obećanom zemljom“. Donedavno
je opština plaćala račune za struju svih stanovnika. Na celoj teritoriji ove
velike „ruralne opštine“ je zabranjeno pušenje.
542 Mamadou Diouf, „The Senegalese Murid Trade Diaspora“ in: Carol A.
Breckenridge et al. (eds.), Cosmopolitanism, Duke University Press, Dur­
ham, 2002, p. 114.
543 Allen F. Roberts and Marry Nooter Roberts, A Saint in the City, op. cit., p. 9.
544 Ključnu ulogu ima godišnje hodočašće u Tubu koje se smatra jednom od
najvažnijih obaveza za pripadnike zajednice.
545
Muridska samoizolacija ponekad uključuje netrpeljivost, pa i rasizam,
prema belcima koju će osetiti svako ko uđe u neki od senegalskih klubova
u Parizu ili Milanu.
141
ran“.546 Globalna Tuba jasno pokazuje da nisu „evro-ameri­
kanci jedini globalni subjekti“ i da globalizacija nije „jedno­
smerno kretanje, od Severa ka Jugu“.547 Istovremeno, ona
predstavlja primer uspešnog nezapadnog modaliteta „sticaja
bogatstva“ i time doprinosi potrazi za pravednijim alter­na­
tivama neoliberalizaciji.
Okultna ekonomija
U uslovima hronične bede, ekstremne nepredvidivosti i
netransparentnosti puteva koji vode do uspeha, novac je ste­
kao misteriozno svojstvo.548
Njegovo posedovanje je najčešće veoma teško dovesti u
vezu sa uobičajenim izvorima aku­mu­lacije, uključujući
vlasništvo, nasleđivanje, rad i talenat. „Per­cepcija da se novac,
moć i život pokoravaju zakonu verovatnoće postaje stalno sve
prisutnija.“549 Raširilo se shvatanje da bogatstvo i uspeh leže
sa one strane racionalnog i moralnog.
Veliki deo prostora koji bi u Podsaharskoj Africi trebalo
da pripada ekonomiji i politici zauzeli su „preduzetnici vere“
i „jevanđelja prosperiteta“ koja čine temelj njihovih ideologi­
ja. Njihova glavna poruka je obično veoma jednostavna –
„dođite da iskusite svoje čudo“.550 Njihova popularnost prati
rast „okultne ekonomije“ koja izrasta na verovanju da su
akumulacija i posedovanje bogatstva zasnovani na „korišćenju
tehnika koje se ne mogu objasniti konvencionalnim pojmo­
546
Mamadou Diouf, „The Senegalese Murid Trade Diaspora“ in: Carol A.
Breckenridge et al. (eds.), Cosmopolitanism, op. cit., p. 114.
547 Cheikh Thiam, Mouridism, op. cit.
548 Ovakvo shvatanje novca, koje je u Podsaharskoj Africi odavno prisutno,
primetno je poslednjih tridesetak godina i u SAD i u Latinskoj Americi. To
je dodatni argument za teoretičare koji smatraju da iskustva Podsaharske
Afrike možemo ne samo da posmatramo kao izuzetak već da u njima naslu­
timo moguću budućnost globalizovanog sveta.
549
Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John
L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 308.
550
Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 209.
142
vima praktičnog razuma“,551 odnosno da je ekonomski uspeh
prvenstveno vezan za korišćenje magijskih sredstava i po­­stu­
paka i pomoć iz nevidljivog sveta. Modernost, u smislu neo­
liberalne realnosti obeležene ogromnim nejednakostima,
de­­­luje izuzetno netransparentno, protivrečno i uznemi­ru­
juće.552 Brojni pripadnici afričkih društava, čiju istoriju je du­­
go karakterisao tradicionalni egalitarijanizam,553 jedino ra­­
zum­no objašnjenje ogromnog bogatstva novobogataša vide
u bavljenje okultnim radnjama koje podrazumevaju jednako
veliku žrtvu kakva je, recimo, „ritualno ubistvo slabo vred­
novane dece“.554
U Podsaharskoj Africi – i u najsiromašnijim, neuspelim
zemljama, kao što je DR Kongo, i u Južnoj Africi, najvećoj i
globalno najintegrisanijoj ekonomiji u regionu – prihvatanje
neoliberalizma dovelo je do nove ekspanzije aktivnosti koje
imaju veze sa okultnim. To je u velikoj meri posledica činje­
nice da je nametanje neoliberalnog poretka pravdano mesi­
janskim diskursom koji je kapitalizam „predstavljao kao je­­
vanđelje spasenja“.555 Ipak, „okultne ekonomije se ne mogu
svesti na simboličko, figurativno ili alegorično“556 značenje.
Srastanje eshatoloških strahova i magije s potrošnjom, kao
ključnim označiteljem poželjne i uskraćene modernosti, va­­
žan je deo postkolonijalne političke ekonomije.
551
Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on
Second Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capita-
lism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 18.
552 Videti: Harry G. West and Todd Sanders (eds.), Transparency and Con-
spiracy: Etnographies of Suspicion in the New World Order, Duke University
Press, Durham, 2003.
553 J. Gus Liebenow, African Politics: Crisis and Chalenges, Midland Book,
Bloomington, 1986, p. 228.
554 Misty L. Bastian, „Diabolic Realities: Narratives of Conspiracy, Tran­
sparency“ in: Harry G. West and Todd Sanders (eds.), Transparency and
Conspiracy, op. cit., p. 68.
555 Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on
Second Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capita-
lism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 2.
556
Ibid, p. 27.
143
 Ipak, to nije fenomen koji je isključivo vezan za prostore
eks­­tremne „duhovne konfuzije“557 i nestabilnosti, velike teritorije
na globalnom Jugu gde žive najveći „gubitnici globalizacije“.
Re­­­ligija je i u SAD, baš kao u najvećem delu Podsaharske Afrike,
sve više praktična i moderna. Verskim tržištem dominiraju post­
protestantski preduzetnici koji vešto spajaju veru i potrošnju,
jevanđelje i prosperitet, koji tvrde da je isplativo biti vernik. Me­­
đu najuspešnijim su one hrišćanske crkve koje „pentakostalizam558
spajaju s neoliberanim poduhvatom“, čiji propovednici uspevaju
da ubede „milione članova da Drugi dolazak ne evocira Isusa
koji spasava, već onog koji plaća dividende. Ili, tačnije rečeno,
onog koji obećava čudesnu zaradu u zamenu za ograničenu du­­
hovnu investiciju.“559 Ali odnos pentakostalaca i jevanđeoskih
hrišćana, kao i nekih drugih crkava i verskih pokreta „ponovo
rođenih“,560 prema mestu duhovnosti u hrišćanstvu posebno je
blizak religijskom iskustvu žitelja Podsaharske Afrike (i afričke
dijaspore u obe Amerike) i predstavlja izuzetno pogodnu osnovu
za sintezu atraktivnih hibridnih formi.561
U Podsaharskoj Africi „ispod površine vidljive realnosti
uvek vreba druga realnost“.562 Za razumevanje svih društve­
557
Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 191.
558
Pentakostalizam danas uključuje lepezu verskih i društvenih stavova.
Rituali u ovim crkvama sadrže emotivni naboj i dinamiku koja je najbliža
atmosferi i logici mnogih tradicionalnih podsaharskih obreda. U pentako­
stalnim službama naglasak je na prisustvu i „daru Svetog duha“ i one često
uključuju govorenje u jezicima, egzorcizam i izlečenja.
559 Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Se­­
cond Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism
and the Culture of Neoliberalism, op. cit., pp. 23-24.
560 Ne postoji saglasnost o adekvatnom nazivu za ovu veliku skupinu de­­
nominacija različite veličine, koja uključuje i različite pentakostalne, fun­­
da­mentalističke i jevanđelističke denominacije, za koje bi najtačniji bio
nepraktično dugačak naziv ‘ne-katoličke, ne-(mejnstrim)-protestanstske,
ne-afričke-nezavisne crkve’.
561 Od početka devedesetih godina prošlog veka pentakostalne denomina­
cije beleže najbrži rast i procenjuje se da danas između 12 i 15 % stanov­
ništva Afrike čine pentakostalci.
562
Filip De Boeck, „On Being Shege in Kinshasa: Children, the Occolut and the
Street“ in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congo, op. cit., p. 156.
144
nih i ekonomskih promena u Podsaharskoj Africi, uključujući
posledice globalizacijskih procesa, neophodno je imati u vidu
da je veštičarenje, koje je širom regiona ostalo blisko vezano
s konceptom moći i svim oblicima akumulacije, „postalo sas­
tavni deo vizije modernosti“563 i da iracionalno ima odlučujući
uticaj na samorazumevanje i postupke podsaharskih aktera.
„Svima nama koji smo shvatanje sveta izveli iz evropskog pro­
svetetljstva izuzetno je teško da pojmimo (mesto) veštičarenja
u svakodnevnom životu u Africi.“564 Podjednako je važan i s
veštičarenjem blisko „povezan aspekt duhovne nesigur­no­
sti“,565 u kome su afrički akteri našli zadovoljavajuće objaš­
njenje novih neizvesnosti, opasnosti i nejednakosti koje su
doneli procesi turboglobalizacije i neoliberalizacije. Stav da
je veštičarenje, verovanje da se okultnim silama može inter­
ve­nisati u ovom („vidljivom“) svetu, nešto što ne spada u
polje političkih nauka ili ekonomije sprečilo bi nas „da razu­
memo život u Africi“.566 Kada posmatramo događaje i procese
južno od Sahare, moramo uvek uzimati u obzir „nevidljive
sile“. Takođe, iracionalno ne treba razumeti kao ne-racio­
nalno, već kao ključni sastojak svega što verujemo da se može
analizirati u racionalnim i naučnim kategorijama.
U Podsaharskoj Africi praktično ne možemo govoriti o
razdvajanju crkve i države ili procesu sekularizacije. Pod­sa­
harska Afrika je danas jedan od najreligioznijih delova sveta.
U većini zemalja „devet od deset stanovnika smatra da religija
ima važno mesto u njihovom životu“.567 U svih 19 država re­­
giona u kojima je u prvoj polovini 2009. godine obavljeno
563 Peter Geschiere, „Witchcraft and the Limits of the Law“ in: Jean and John
L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 220.
564 Adam Ashroft, Witchcraft, Violence, and Democracy in South Africa, The
University of Chicago Press, Chicago, 2005, p. xiii.
565 Ibid.
566 Ibid., p. xiii.
567 „Tolerance and Tension: Islam and Christianity in Sub-Saharan Africa
Poll“, The Pew Forum on Religion & Public Life, April 15, 2010, Internet,
17/03/13, http://www.pewforum.org/executive-summary-islam-and-
christianity-in-sub-saharan-africa.aspx.
145
ispitivanje javnog mnjenja više od polovine hrišćana veruje da
će se Isus vratiti za vreme njihovog života, a, izuzev u Sene­
galu,568 više od jedne trećine muslimana da će dočekati obno­
vu kalifata i uspostavljanje poretka iz vremena poslanika Mu­­
ha­meda.569 Većina istraživanja obavljenih tokom prethodne
decenije pokazuje da je u podsaharskim zemljama broj „ate­
ista, agnostika i nereligioznih“ manji od 1 %.570
Malobrojni ateistički aktivisti se žale da su nevernici često
meta „nasilnog obraćenja, represije [i] diskriminacije“ i da su pri­
nuđeni da se pretvaraju da su religiozni i da „žive u klozetu“.571
Verske slobode su u mnogim državama shvaćene kao sloboda da
se izabere vera,572 a ne sloboda da se ne veruje. Nije reč samo o
institucionalnoj diskriminaciji. Svako ko se deklariše kao nevernik
„rizikuje da bude izopšten iz svoje porodice i zajednice“.573 Svi
rastu u okruženju u kome je snažno ukorenjeno shvatanje da ne
postoji alternativa religioznosti. Ljudima koji dolaze sa sekulari­
zovanog zapada Evrope deluje neverovatno koliko mnogi Afri­
kanci nisu u stanju da razumeju koncept ateizma.
Štaviše, spoj ovako velike religioznosti i siromaštva pred­
stavlja jedan od razloga zašto su stanovnici Podsaharske
Afrike, čak i oni koji su tolerantni po pitanju svih drugih razli­
ka, izuzetno homofobični. U uslovima hronične i sveprisutne
bede biblijske i kuranske slike su „žive“, one neretko odraža­
568
Prvenstveno zbog specifičnih verovanja pripadnika muridskog bratstva
o ulozi osnivača sekte i njegovih naslednika. Štaviše, Senegal je najreli­
gioznija zemlja Podsaharske Afrike – čak 98 % stanovnika kaže da im je
religija „jako važna“.
569 Ibid.
570 Phil Zuckerman, „Atheism: Contemporary Numbers and Patterns“ in:
Michael Martin (ed.), The Cambridge Companion to Atheism, Cambridge
University Press, New York, 2007, pp. 53-54.
571 Leo Igwe, „Atheism and Human Rights Abuses in Africa“, The Richard
Dawkins Foundation for Reason and Science, May 31, 2012, Internet, 05/03/13,
http://old.richarddawkins.net/articles/646087-atheism-and-human-rights-
abuses-in-africa.
572
U mnogim zemljama „versko tržište“ je izuzetno živo i hrišćanski vernici
često prelaze iz jedne denominacije u drugu.
573
Ibid.
146
vaju životne okolnosti i deluju „stvarno“. To treba imati u
vidu kada pokušavamo da razumemo zašto u Podsaharskoj
Africi čak i samo pominjanje homoseksualnosti obično izazi­
va histerične reakcije. Shvatanje da je homoseksualnost „nea­
frička“ je toliko rasprostranjeno da neki autori smatraju da
možemo govoriti o „konsenzusu“ koji uključuje i „one koji su
najobrazovaniji, najizloženiji zapadnoj kulturi“.574 Ovako
raširena homofobija ima kompleksne korene. Pored reli­gioz­
nosti, važna je i „složenost afričkih odnosa sa Zapadom: deli­
mično divljenje, delimično zavist, delimično ljutnja i ključajući
jed. Sve što ostavlja utisak nečega što Zapadnjaci nameću
Afrikancima odmah izaziva prezir; to evocira sećanje na gor­
ku istoriju kolonizacije i eksploatacije.“575
Hrišćanska i islamska verovanja snažno su prožeta
tradicionalnim religijama. U mnogim zemljama mogu se čuti
različite varijacije izreke koja kaže da je stanovništvo „pola
hrišćansko, pola muslimansko i 100 % vudu“. Zato veštičarenje
i komunikacija sa svetom duhova predstavljaju sastavni deo
ekonomskih aktivnosti i političkog angažovanja,576 bez obzira
na to da li govorimo o muslimanskim, hrišćanskim ili
tradicionalim društvima.577 I političari i visoko obrazovana elita
i poslovni ljudi „neguju duhovne moći da bi povećali svoje šanse
za uspeh“.578 Veštice i čarobnjaci postali su važan deo strategija
kojima podsaharski akteri dočekuju izazove modernizacije.
„Privlačnost okultnog u potrazi za tajnama kapitala najčešće se
oslanja na lokalne kulturne tehnologije... Ali korišćenje ovih
tehnologija ne podrazumeva korak ka, ili povratak u
574 Madeleine Bunting, „African homophobia has complex roots“,
The Guar­
dian, May 21, 2010, Internet, 25/10/10, http://www.guardian.co.uk/
commentisfree/2010/may/21/complex-roots-africa-homophobia.
575 Ibid.
576 Videti: Peter Geschiere, Modernity of Witchcraft: Politics and the Occulut
in Postcolonial Africa, University of Virginia Press, Charlottesville, 1997.
577
Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 3.
578
Jean-Francis Bayart, „The ‘Social Capital’ of Felonious State“ in: Jean-Fran­
cois Bayart er al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 38.
147
‘tradiciju’.“579 One služe kao pomoćno sred­stvo, pogodno (i pro­
ve­reno) oružje za suočavanje s novim, netransparentnim realno­
stima i snalaženje u nemilosrdnim afričkim modernostima.
Veštičarenje je istovremeno i subverzivno sredstvo otpo­
ra i moćno oružje održavanja statusa quo. Njegove ogromne
moći su podjednako dostupne svima, i najmoćnijima i onima
koji deluju sasvim obično ili nemoćno. Nažalost, posmatrači
sa strane najlakše će ga prepoznati u situacijama ili odnosima
koje potvrđuju stereotipe i sugerišu pogrešan zaključak da je
reč o „ostatku tradicije“ koji odoleva silama modernosti. Aut­
sajdere obično zbunjuje i činjenica da je praksa veštičarenja
u Podsaharskoj Africi krajnje tajnovita – nešto o čemu se ne
govori. Veštičarenje je najčešće „ona stvar“ ili „to“. Onaj ko
ga direktno pomene, a ko nije već prihvaćen kao vrač, fetišer
ili iscelitelj, rizikuje da, čak i ako je bio žrtva veštičarenja,
bude optužen da ga suviše dobro poznaje. To je dugo vremena
dodatno obeshrabrivalo mnoge istraživače koji su se bavili
savremenošću Afrike da mu posvete dužnu pažnju.
Veštičarenje, uprkos očekivanjima, ne nestaje. Ono stalno
biva preoblikovano i iznova „modernizovano“ u suočavanju s
duhovnom konkurencijom, novim inovativnim i hibridnim okul­
tnim praksama. „Tradicionalni eksperti za duhove su uglavnom
izgubili uticaj i to polje je otvoreno za preduzetnike“580 vere koji
nude zdravlje, bogatstvo i uspeh. Mnogi od njih su sami osnovali
nove crkve, dok su se neki priključili postojećim, uglavnom ame­
ričkim, brazilskim i nigerijskim „profetskim, sektaškim i neofun­
da­mentalističkim religioznim pokretima“.581
Ove verske organizacije, koje često sprovode svoju misiju
kroz „krstaške pohode“ protiv veštica i njihovih „zlodela“,582
579
Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on
Second Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capita-
lism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 26.
580 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 190.
581 Jean-Francis Bayart, „The ‘Social Capital’ of Felonious State“ in: Jean-Fran­
cois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 41.
582
Jedan od često pominjanih razloga sumnjičavosti Afrikanaca prema prav­
noj državi i demokratiji je činjenica da se sudstvo ne bavi krivičnim delima
148
duhovne klinike i skloništa, postale su važno sredstvo „dru­
štvenog napredovanja ili... ekonomskog opstanka“, a ujedno
obezbeđuju i „niz međunarodnih kontakata“.583 Važno mesto
u njihovom delovanju imaju igrani „video filmovi“ koji se ug­­
lavnom distribuiraju u VCD formatu. Ne samo da neke od
cr­­kava imaju svoje produkcijske kuće koje proizvode ove po­­
pularne filmove već su priče o borbi protiv zla i veštičarenja,
koje imaju centralno mesto u sve kompetitivnijoj „borbi za
duše“ podsaharskih vernika, postale glavna tema celokupne
nolivudske produkcije.584 Jedan od najčešćih motiva je „ot­­
krivanje mahinacija pomoću kojih oni koji praktikuju crnu
magiju obezbeđuju komercijalni uspeh. Akcija na ekranu biva
protumačena... kao otkrovenje skrivenog procesa akumulacije
bogatstva.“585
Iako je brzi rast Nolivuda rezultirao snimanjem sve većeg
broja komedija, romantičnih, istorijskih i gangsterskih filmo­
va, dva najpopularnija žanra su „haleluja“ (nazvani i jevan­
đelistički ili hrišćanski) i „horor“ (ili vudu) filmovi. U oba,
važno mesto imaju nelogični i neobjašnjivi događaji izvani
veštičarenjem a glavna razlika je u količini eksplicitno prika­
zanog nasilja i u raspletu – u jevanđelističkim filmovima ima
manje „krvi“ i oni obično imaju srećan kraj čija je glavna
„izvršenim“ veštičarenjem, da se vlada nedovoljno ili nimalo angažuje po
„najvažnijem pitanju“, onom koje proizvodi najgore strane njihove svakod­
nevice. To se ne odnosi samo na žrtvena ubistva, uglavnom dece, vezana za
određene rituale, već prvenstveno na čin oveštičavanja člana porodice koji
kasnije „izaziva“ različite nesreće, od bolesti do gubitka posla.
583 Ibid., p. 31.
584 Nigerijska filmska produkcija je po broju snimljenih filmova na drugom
mestu iza indijskog Bolivuda. Iako se u Nigeriji godišnje snimi preko hiljadu
„video filmova“, njihova ukupna tržišna vrednost je procenjena na između
250 i 500 miliona dolara, što je manje od sume koju je samo u SAD 2012.
godine inkasirao holivudski film The Avengers. Nolivudski filmovi su popu­
larni širom anglofone Afrike i u dijaspori. Odnedavno postoji i 24-časovni
kablovski kanal Nollywood Movies.
585
Andrew Smith, „Reading Wealth in Nigeria: Occult Capitalism and
Marx’s Vampires“, Historical Materialism, Vol. 9, Winter 2001, p. 40.
149
po­ruka da je „hrišćanstvo rešenje za sve probleme“.586 Brojni
autori ističu da su „očekivanja publike ključna za uspeh“ ovih
filmova.587 Samo ukoliko odgovore na egzistencijalne stra­
hove i zadovolje duhovne potrebe afričke publike producenti
i autori mogu da očekuju da će im ovi niskobudžetni filmovi
doneti zaradu.588
U nolivudskim filmovima svih žanrova česta tema su „ove­
štičena“ deca koja donese nesreću svojim prodicama ili drugim
junacima. U njima su, po pravilu, živo prikazani „znaci“ (obič­
no tipični simptomi teških napada malarije i drugih bolesti)
da se dete nalazi pod vlašću „Đavola“. Ovakve filmove snima,
između ostalih, Liberty Films produkcija koja je deo Liberty
Foundation Gospel Ministries crkve koju je osnovala Helen Uk­­
pabio, „prva gospođa apostol“. Ova bivša glumica tvrdi da je
„spasena i ponovo rođena“ kada je imala 17 godina, a sebe je
proglasila „svetom“ 2010, u 40. godini života. Ona filmove
kao što su „Kraj poročnih“, „Magični novac“, „Autoput do gro­
ba“, „Bolni dobitak“ i „Sveti zločin“ koristi kao reklamu za
usluge „iskorenjivanja veštica“ i „spasavanje pravednih od
zamki koje su im postavljene“.589 Gledaocima su na raspola­
ganju brojne „molitvene linije“. Kao i drugi popularni „apo­
stoli“ i „proroci“, za one koji telefonom ne dođu do „totalnog
iskupljenja“ i ne „oslobode se zla“ Ukpabio na fudbalskim sta­
dionima širom Nigerije organizuje „maratonska iskupljenja“ i
nudi obezbeđivanje „biblijskog finansijskog prosperiteta“.
Ukpabio često „gostuje“ na službama u crkvama u SAD.
Štaviše, najuspešniji propovednici, biskupi i megaproroci,
586
Grace Kumwenda, The Portrayal of Witchcraft, Occults and Magic in
Popular Nigerian Video Film, University of the Witwatersrand, Johanne­
sburg, 2007, p. 14.
587 Za razliku od popularnih nolivudskih filmova, društveno angažovani
filmovi Usmana Sembenea, koji je često opisivan kao „otac afričkog filma“, i
drugih reditelja iz Senegala i Burkine Faso dobili su brojne nagrade ali nisu
privukli pažnju afričke publike.
588
Ibid., p. 15.
589
„Liberty Online Store“, Liberty Foundation Gospel Ministries, Internet,
28/02/13, http://www.libertyonlinestore.com
150
kako glase neke od titula koje sebi dodeljuju, postali su deo
„globalnog pentakostalnog džet-seta“.590 Pentakostalni i osta­
li pokreti „ponovo rođenih“ uspevaju da donekle „poravnaju“
neoliberalni svet i „spljošte“ globalnu piramidalnu društvenu
strukturu. „Kapacitet pentakostalizma da inkorporira svoje
pripadnike u prividno homogenizujuću svetsku religiju, čini
da se njegovi sledbenici osećaju delom nečega što je mnogo
veće od njihovog lokalnog sveta.“591
Pentakostalne crkve su zaslužne za funkcionisanje naj­
snažnijih veza između SAD, najbogatije države na svetu, i
delova „beskorisne Afrike“ koji se nalaze u najsiromašnijim
zemaljama.
Neke od ovih globalnih crkava su organizovane po mo­­
delu čiji su osnovni principi slični onima prema kojima funk­
cionišu restorani brze hrane.592 Njihovi vlasnici organizuju
globalni sistem i naplaćuju franšizu preduzetnicima vere u
drugim zemljama,593 onima koji žele da ponude istu uslugu
i iskoriste prepoznatljiv verski brend. Jedna od crkava u Gani,
na primer, plaća franšizu u iznosu od 50.000 dolara godiš­
nje594 nigerijskom biskupu Dejvidu Ojedepu, vlasniku Kapele
pobednika595 i brojnih crkava prosperiteta, škola, univerziteta,
humanitarnih i paracrkvenih organizacija. Ojedepove korpo­
racijske596 crkve širom sveta okupljaju velike kongregacije –
vernici se međusobno oslovljavaju s pobedniče/pobednice.597
On naglasak stavlja na neskriveni materijalizam i „trguje poh­
590 Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 213.
591 Ibid., p. 209.
592 Videti: George Ritzer, The McDonaldization of Society, op. cit., pp.
11-14.
593 Kako onima koji deluju u drugim afričkim zemljama tako i onima koji
deluju u afričkoj dijaspori na Zapadu.
594 Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 218.
595 Engl. Winner’s Chapel.
596 Jedna od Ojedepovih mreža se zove David Oyedepo Ministries Interna-
tional Inc.
597 Moto crkava koje pripadaju Ojedepovoj verskoj imperiji je: „Ja sam
pobednik.“
151
lepom svojih sledbenika“.598 U zamenu za prihvatanje Isusa,
Ojedepo, uvek okružen telohraniteljima i obučen kao holivud­
ska zvezda, nudi „uspeh u karijeri, bogatstvo, društveni sta­
tus, brak, mnogo dece i ‘kuće čuda’“.599
Versko tržište je izuzetno razvijeno i konkurentno. Siro­
tinja, oni koji nisu zainteresovani za Ojedepove „crkve bogatih
ljudi“, mogu da biraju između hiljada propovednika, duhov­
nih eksperata i proroka koji nude trenutno uklanjanje dejstva
„neprijateljskih duhova, veštica i čarobnjaka“,600 izlečenje
najrazličitijih bolesti i pomoć pri zapošljavanju. „Mogućnost
da [predmet želje] isporuče ovde i sada, kao vrsta moćne
kom­presije vremena i prostora, nudi se kao mera istinski glo­
balnog boga.“601 Okultna ekonomija predstavlja jednu od ret­
kih sfera u kojima afrička realnost nije u izrazitom neskladu
s temama i pitanjima koja dominiraju velikom globalizacijskom
debatom. Ona nam dozvoljava da kada govorimo o Pod­sa­
harskoj Africi koristimo dominantni zapadni teorijski diskurs,
a da pri tom ne govorimo prvenstveno u kategorijama opas­
no­sti, isključenosti ili odsustva.
598
Paul Gillford, „Evangelical Christianity and Democracy in Africa: A Res­
ponse“ in: Terence O. Ranger (ed.), Evangelical Christianity and Democracy
in Africa, Oxford University Press, Oxford, 2008, p. 227.
599 Karl Maier, „Banishing the Witches and Wizards“, BBC Focus on Africa,
London, January- March 2001, p. 53.
600 Ibid.
601
Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on
Second Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capita-
lism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 24.
152
Globalni okviri i regionalne posledice
Alternativne modernosti
Ono što u Podsaharskoj Africi posmatračima sa strane
često deluje kao nevažno ili jednostavno, obično krije složene
i originalne mehanizme, različite od onih koji privlače pažnju
ne samo na Zapadu već i u drugim delovima Trećeg sveta.
Čak i pitanja alternativnih modernosti, koja su uglavnom po­­
kretali teoretičari južnoazijskog porekla pokušavajući da daju
odgovor na pitanje šta znači „biti moderan“ u nezapadnim
društvima, postaju mnogo kompleksnija kada je reč o Pod­
saharskoj Africi.
Iako je modernost danas izuzetno fluidan koncept602 i
dinamičan diskurs,603 ona je ostala „ključna reč koja vezuje
seriju rasprava, i unutar akademskih krugova i izvan njih, o
nastajućem globalnom društvenom poretku“.604 Od kraja Dru­
gog svetskog rata pojam modernosti je imao važno mesto u
debatama o reformama, razvoju i izgradnji država. Naglasak
je dugo vremena bio isključivo na evrocentričnoj, unitarnoj
modernosti koja je sugerisana ne samo kao autentična već i
kao jedina prava. Očekivalo se da svi prihvate evropski „kul­
turalni i politički program modernosti“ i njegove „karakteri­
stične ideološke i institucionalne premise“605 čija navodna
univerzalnost dugo vremena nije dovođena u pitanje. Ishod
modernizacije, dostizanje „jedne homogene modernosti“ u
602
Prošla su „vremena kada su ljudi mislili da znaju na šta misle kada kažu
modernost“. James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 177.
603 Jedan od odgovora na globalizaciju modernosti jesu objave o kraju
modernosti. One su „preuranjene, pa i očito evrocentrične, u periodu kada
nezapadni narodi širom sveta pokušavaju da se kritički uhvate u koštac
sa svojim hibridnim modernostima“. Dilip Perameshawar Gaonkar, „On
Alternative Modernities“ in: Dilip Perameshawar Gaonkar (ed.), Alternative
Modernities, Duke University Press, Durham, 2001, p. 14.
604
Ibid.
605
S. N. Eisenstadt, „Multiple Modernities“, Daedalus, Vol. 129, No. 1,
2000, p. 3.
153
celom „civilizovanom svetu“,606 predstavljan je kao kraj isto­
rije koja je u tom modernizacijskom narativu shvaćena kao
strela progresa koja nezapadne narode oslobađa okova tra­
dicije i tereta navodno okamanjene kulture. Ostali, sva ona
društva koja su i dalje u „čekaonici istorije“, samo treba da
ponove zapadnu istoriju i postanu moderni. Pri tome, zami­
šljena Evropa postala je ne samo ideal istorije već i „referen­
tna tačka, implicitno ili eksplicitno“, svakog znanja.607 Temelji
ovakvog tumačenja istorije i shvatanja modernosti kao uni­
verzalnog telosa bili su naivni (i naučni) u istoj onoj meri u
kojoj je njihova implementacija bila imperijalistička (i ideo­
loška).
Deprovincijalizaciji shvatanja modernosti doprinela su
saznanja koja su proistekla iz analiza brojnih originalnih i
ne­­­­očekivanih fenomena koji su obeležili „kristalizacije moder­
nosti“608 u postkolonijama. Već početkom osamdesetih godi­
na specifične društvene okolnosti i odnosi koji su se razvili u
bivšim kolonijama ukazali su da „homogenizujujuće i hegemo­
ne pretpostavke o zapadnom programu modernosti“609 nisu
održive i da modernizacija nije isto što i „globalna difuzija
zapadne civilizacije i njenih ključnih institucija“.610 Ubrzo su,
u relativno kratkom vremenskom periodu, različiti istraživači,
ne samo u Trećem svetu, došli do zaključaka koji sugerišu da
evrocentrične teorije i shvatanja modernosti „predstavljaju
malo šta sem ideologije društvenih nauka s kraja 19. veka“ i
da su ukorenjena u „institucionalni i intelektualni pejzaž Ev­­
rope“ iz tog perioda.611
Pored toga, važno mesto je imalo i „otkriće“ veze između
modernosti i ekstremnog nasilja, prvenstveno shvatanje da nije
606 Bjorn
Wittrock, „Early Modernities: Varieties and Transitions“, Daeda-
lus, Vol. 127, No. 3, 1998, p. 20.
607 Dipesh Chakrabarty, Provincialising Europe, op. cit., p.8.
608 S. N. Eisenstadt, „Multiple Modernities“, op. cit., p. 12.
609 Ibid., p. 1.
610
Bjorn Wittrock, „Early Modernities“, op. cit., p. 19.
611
Bjorn Wittrock, „Modernity: One, None, or Many? European Origins and
Modernity as a Global Condition“, Daedalus, Vol. 129, No. 1, 2000, p. 36.
154
reč samo o holokaustu612 kao „singularnom slučaju istreblje­
nja“ već da nasilje biva intenzivirano i da „generiše specifične
moderne modalitete varvarstva“.613 Ašile Mbembe govori o
„nekropolitici“ koja je izražena u specifičnoj „topografiji okrut­
nosti“ u kojoj su „linije koje razdvajaju otpor i samoubistvo,
žrtvovanje i iskupljenje, mučeništvo i slobodu nejasne“.614
Mbem­be ističe da je ona bila ne samo ključno obeležje vlada­
vine u kolonijama već i da ta ista, nekropolitička forma „potči­
njavanja života moći smrti“ u postkolonijama traje do današnjih
dana. Dramatično se „promenila politička ekonomija držav­
nosti“ i identitet i brojnost „izvođača nasilja“ na tržištu prinude,
ali ne i nekropolitička logika koji prožima nove, postkolonijalne
„mašine rata“.615 „Ostaje ipak činjenica, u modernoj filozofskoj
misli i evropskoj političkoj praksi i imaginaciji, kolonija pred­
stavlja mesto gde se suverenitet suštinski sastoji od vršenja
vlasti van zakona (ab legibus solutus) i gde je verovatnije da će
‘mir’ imati oblik ‘beskrajnog rata’.“616
Konačno, mnogim posmatračima postkolonijalnog stanja
postalo je jasno da je originalna, zapadna modernost istorijski
uslovljena i da nije kulturalno neutralna kako su decenijama
podrazumevale dominantne modernizacijske i razvojne teo­
rije. To znači da je ona nedostižna za sva ona društva koja iz
različitih razloga kasne i da ona mogu biti moderna samo na
neki drugačiji, alternativan način. Zato je grupa indijskih teo­
retičara razvila perspektivu „alternativnih modernosti“617 koja
omogućava da uvažimo jednu naizgled jednostavnu činjenicu
612
„Holokaust nije iracionalni talas nekog ostatka predmodernog var­
varstva koje još nije sasvim iskorenjeno. On je legitimni stanovnik u kući
modernosti; štaviše onaj koji ne bi bio na svome u nekoj drugoj kući.“
Zygmunt Bauman, Modernity and the Holocaust, Cornell University Press,
Ithaca, 2001, p. 17.
613 S. N. Eisenstadt, „Multiple Modernities“, op. cit., p. 12.
614 Achille Mbembe, „Necropolitics“, Public Culture, Vol. 15, No. 1, 2003,
p. 23.
615 Ibid., p. 32.
616
Ibid., p. 39.
617
Videti: Dilip Perameshawar Gaonkar, „On Alternative Modernities“ in:
Dilip Perameshawar Gaonkar (ed.), Alternative Modernities, op. cit., p. 15.
155
– kašnjenje na početku modernizacije ne znači da sugerisani,
poželjni cilj može biti dostignut sa zakašnjenjem. Specifične
okolnosti i drugačije razvojno vreme diktiraju nove, jedinstve­
ne puteve i vode do bitno drugačijih ishoda, do autentičnih,
vernakularnih ili hibridnih „višestrukih modernosti“618 koje
nisu nepotpune ili lažne kako su često sugerisale apologete
evrocentrizma i s levice i s desnice.
Otpor pluralizaciji modernosti uglavnom je vezan za činje­
nicu da ona podrazumeva potrebu da budu razvijene „različite
konfiguracije institucionalnih praksi“619 koje će biti usklađene
sa istorijskim, kulturalnim i političkim okolnostima u pojedinim
društvima. To sugeriše i da zapadni modeli nisu po sebi superi­
orni u odnosu na različita lokalna, partikularna rešenja. Ovakvo
tumačenje modernosti podrazumeva privilegovanje perspekti­
va koje su kulturalno specifične u odnosu na zapadne. To znači
da modernost nije „materijalni projekat“ koji „samo proizvodi
kulturalne posledice, a da sam nije kulturalno proizveden“, već
da različite modernosti treba posmatrati u kontekstu stalnog
prožimanja brojnih „kulturnih programa“.620
Ipak, problematizaciju alternativnih modernosti u Pod­
sa­harskoj Africi su s mnogo više entuzijazma prihvatili zapad­
ni istraživači, koji su pokušavali da se pozabave kompleksnim
vezama savremene Afrike i globalnosti, nego njihove pod­
saharske kolege. Naime, iz afričkog ugla manje je bitno da je
„Evropa prisvojila za sebe pridev ‘moderni’ kao integralni deo
priče o evropskom imperijalizmu unutar globalne istorije“.621
Mnogo je važnija činjenica da je slične, „site“ modernosti us­­
618
„Prihvatajući višestrukost modernosti koje stalno evoluiraju, suočava­
mo se s problemom šta čini zajedničko jezgro modernosti. Ovaj problem
je pogoršan i preobražen savremenom dekonstrukcijom i dekompozicijom
mnogih komponenti ‘klasičnih’ modela nacije.“ S. N. Eisenstadt, „Multiple
Modernities“, op. cit., p. 3.
619 Björn Wittrock, „Modernity: One, None, or Many?“, op. cit., p. 39.
620 Henrietta L. Moore and Todd Sanders, „An Introduction“ in: Henrietta
L. Moore and Todd Sanders (eds.), Magical Interpretations, Material Reali-
ties: Modernity, Witchcraft and the Occult in Postcolonial Africa, Routledge,
London, 2001, p. 9.
621
Dipesh Chakrabarty, Provincialising Europe, op. cit., p. 43.
156
kratila drugima, te da je uspostavila i da, pod vođstvom SAD,
održava neokolonijalni poredak koji njihovo dostizanje čini
još manje mogućim.
Zato neretko čak i naglašeno inkluzivne i emancipator­
ske teorije i ideje koje dolaze sa Zapada bivaju u Podsaharskoj
Africi shvaćene kao deo projekta održavanja diskriminator­
skog sistema koji sprečava Afrikance da „postanu moderni“.
Ideja razvoja je posebno sumnjiva s obzirom na to da je zame­
nila pojmove civilizacije i progresa u zapadnim diskursima
koji su nasledili one koji su u vreme kolonijalizma omoguća­
vali održavanje stanja terora, potčinjavanja i eksploatacije.
Mnogi Afrikanci su svesni da evropski kolonijalizam nije okon­
čan iz humanitarnih ili moralnih razloga, već zato što je ev­­
ropske sile, iscrpljene Drugim svetskim ratom, zahvatila pa­­
nika, „akutni strah od propasti“622 i bankrota – odbrana
glo­balnih imperija je iznenada postala preskupa.
Ali, danas, uporedo s radikalnim otporom, nailazimo na
nekritičku opsednutost Zapadom koja zbunjuje mnoge istra­
živače. Dok im dobronamerni evropski i indijski teoretičari
sugerišu da su već moderni i da je njihova modernost druga­
čija, odnosno alternativna, Afrikanci uglavnom insistiraju na
tome da im Zapad kolonijalnim i postkolonijalnim porecima
uskraćuje pravo na modernost kao sinonim za luksuz ili obi­
lje, odnosno modernost u materijalnom, potrošačkom smislu
koji je za njih jedino relevatan. Ovakvo shvatanje objašnjava
selektivnu orijentisanost Afrikanaca prema modernosti, a
time i način na koji se odnose prema idejama koje dolaze sa
Zapada.
Kada insistiraju na tome da žele zapadnu modernost, oni
je razumeju u kategorijama koje ne podrazumevaju preuzima­
nje univerzalizovanih normi i institucija Prvog sveta koje im se
često nameću kao neodvojivi deo paketa demokratizacije i mo­­
dernizacije. Čak i u „kontinumu kreolizacije“,623 koji, po pra­
622
Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 243.
623
Karin Barber, „Introduction“ in: Karin Barber (ed.), Readings in African
Popular Culture, Indiana University Press, Bloomington, 1997, p.7.
157
vilu, u ovom regionu podrazumeva radikalnu i kreativnu pro­
menu značenja i koji predstavlja ključni segment modernizacije
u Podsaharskoj Africi, prihvatljivi i poželjni zapadni uticaji se
prvenstveno vezuju za prosperitet i bogatstvo.
Na primer, jedan od prvih zapadnoafričkih hibridnih sti­
lova popularne muzike u kome su dominirali zapadni uticaji
pojavio se u Gani krajem dvadesetih godina prošlog veka i
zvao se jednostavno highlife – „život na visokoj nozi“. Popu­
larnost ove muzike, čiji su obožavaoci nosili zapadna odela i
haljine za ples, bila je u velikoj meri posledica shvatanja da
treba slušati i svirati „muziku bogatih“, čak i onda kada je
loša. Mada su kasnije highlife izvođači svirali vrhunsku pop
muziku i ovaj stil je od sticanja nezavisnosti postao izuzetno
popularan u Gani i Nigeriji.
S druge strane, iako su bolivudski filmovi u afričke biosko­
pe stizali iz političkih razloga u okviru kulturne razmene izme­
đu bivših kolonija koje su postale članice Pokreta nesvrstanih
zemalja,624 ogromna popularnost indijskih filmova vezana je u
velikoj meri za žive slike rastrošnosti i bogatstva. One su obično
bile deo radnje filma i, što je ostavljalo posebno jak utisak, ras­
košno produciranih muzičkih spotova koji predstavljaju ključan
elemenat bolivudskih filmova svih žanrova. Uspeh indijske ki­­
nematografije u afričkim i arapskim zemljama posledica je či­­
njenicu da su ovi ne samo u žanrovskom smislu hibridni i hete­
rogeni filmovi decenijama, mnogo više nego holivudski hitovi,
rezonovali kod gledalaca čiji su životi bili obeleženi velikim
odricanjem i očekivanjima i, neretko još većim, razočaranjima
i lomovima. Oni odgovaraju društvima u kojima se „modernost
takmiči s tradicijom, gde se urbano i ruralno prožimaju u nape­
toj bliskosti, gde se nerazvijenost susreće s razvojem“625 i imali
su veliku uticaj na afričku popularnu kulturu.
Kreolizacija i hibridizacija su posebno značajne jer u Pod­
saharskoj Africi samo u izuzetnim slučajevima možemo govo­
624
Sangita Gopal and Sujata Moorti, „Introduction“ in: Sangita Gopal and
Sujata Moorti (eds.), Global Bollywood: Travels of Hindi Song and Dance,
University of Minnesota Press, Minneapolis, 2008, p. 8.
625
Ibid., p. 28.
158
riti o prisustvu homogenizujuće globalne kulture ili difuziji
izbora koje prave potrošači. Mnoge „noćne more“ zapadne
modernosti i konzumerske kulture predstavljaju najslađe pod­
saharske snove. Primetna je snažna, skoro očajnička želja veli­
kog broja stanovnika da dostignu stvarne i zamišljene zapad­
ne materijalne standarde i postanu potrošači („isti kao vi“),
čak i ako će cena za to biti ogromna. Sve je više Afrikanaca
koji veruju da je fraza „‘tradicionalni afrički’ način života sa­­
mo pristojan naziv za siromaštvo“.626 Za mnoge od njih, ono
što na Zapadu nazivamo „mentalnom kolonizacijom ili kapitu­
lacijom pred kulturnim imperijalizmom“627 neretko pred­stav­
lja najbolji način da prestanu da budu pripadnici jedne od
najsiromašnijih i najmarginalizovanijih grupa na svetu. Mno­
gi danas vide „spasenje, udobnost i samounapređivanje kao
nešto što je moguće samo kroz vesternizaciju“,628 shvaćenu
u usko materijalnom smislu.
Nije malo onih koji žele da, makar na trenutak, budu veli­
čanstveni i zasijaju, da im bude ukazana čast i poštovanje.629
Na primer, u Kinšasi i Brazavilu neki mladi ljudi troše velike
svote novca na odevne predmete visoke mode kupljene na ras­
prodajama u Parizu. Oni ih u klubovima i plesnim barovima
če­sto nose okrenute naopačke kako bi sebe istakli pokazujući
prestižne etikete i spajajući, bar u tropima, „nespojive“ brendo­
ve i odevne predmete (neretko krznene bunde).630 Naime, i
izvođači na sceni i publika često koriste koreografiju koja nagla­
sak stavlja na teško vidljive etikete i skupe cipele koje nose.
Neverovatna veština njihovih plesnih pokreta je u potpunom
saglasju s materijalnom vrednošću prestižnih brednova koje
ističu. Sklad između francuske visoke mode i „nemogućih“ kon­
626
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 21.
627
Ibid., p. 20.
628 Francis B. Nyamnjoh, „Cultures, Conflicts and Globalization: Africa“ in:
Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions,
op.cit., p. 125.
629
Achille Mbembe, On the Postcolony, op. cit., p.131.
630
Bob W. White, Rumba Rules: The Politics of Dance Music in Mobutu’s
Zaire, Duke University Press, Durham, 2008, p. 141.
goleških pokreta potire nesklad između hiperdizajnirane, ras­
košne garderobe i oskudnog i oronulog okruženja.
U Brazavilu su još od ranih osamdesetih godina prošlog
veka organizovani u Društvo ljudi koji vole da se provode i
budu elegantni (La Societé des Ambianceurs et des Personnes
Élégantes)631 i danas predstavljaju jedan od najčešće pomi­
njanih primera glokalizacije, „istovremenosti – koprisustva
– univerzalizujućih i partikularizujućih tendencija“.632 Mnogi
od ovih kongoleških dendija vikendom iznajmljuju skupa ode­
la na jednu noć i neretko daju jednomesčnu zaradu za priliku
da se ne samo susretnu sa (zapadnom) modernošću već i da
je osvoje. Oni tako vrše subverziju zapadnjačke hegemonije
i „dekonstruišu zapadnu sliku urođenika“.633 Ako već „sebi
ne mogu da priušte fantastičan svet Pariza“, onda bar mogu
dostojanstveno da prošetaju blatnjavim ulicama „obučeni u
pariski šik“ i tako stvore „svoju formu pariskog prema auto­
nomnom estetskom kodu“ i demistifikuju Francusku.634 Sape
time izražava i autentični, vernakularni vid otpora koji se ne
uklapa u evropska shvatanja legitimnih načina borbe za pro­
mene ili izržavanja nepristajanja, a nije u saglasju ni sa zahte­
vima za „dekolonizaciju uma“ i „dekolonizaciju mašte“ koje
ističu afrički intelektualci koji traže nastavak borbe protiv
„imperijalističke tradicije“.635
Uporedo s privlačnošću evropskih simbola prosperiteta,
prisutno je podjednako odlučno odbijanje normi i institucija
631
Sebe su, uz dozu ironije, nazvali sapeur (ili sape), prema akronimu ime­
na društva, ali i francuske sleng reči za garderobu. Videti: Dominic Thomas,
„Fashion Matters: ‘La Sape’ and Vestimentary Codes in Transnational Con­
texts and Urban Diasporas“, MLN, Vol. 118, No. 4, 2003, pp. 949-950.
632 Roland Robertson, „Comments on the ‘Global Triad’ and ‘Glocalization’„,
Institute for Japanese Culture and Classics, 15.5.2001, Internet, 10/02/13,
http://www2.kokugakuin.ac.jp/ijcc/wp/global/15robertson.html.
633 Dominic Thomas, „Fashion Matters“, op. cit., p. 952.
634 James Brooke, „In Congo, Fashion From a Suitcase“, The New York Times,
March 17, 1988, Internet, 01/06/09, http://www.nytimes.com/1988/03/17/
garden/in-congo-fashion-from-a-suitcase.html.
635
Ngugi wa Thiong’o, Decolonising the Mind: The Politics of Language in
African Literature, James Currey, London, 1986, p. xiv.
160
koje je Zapad stvorio. Ovo je samo prividno paradoks. Iz afrič­
kog ugla, zapadna modernost duguje eksploataciji Afrike bar
onoliko koliko i zapadnim institucijama koje su u međuvre­
menu „univerzalizovane“. Ove institucije, koje bi Afrikanci
sada trebalo da kopiraju kako bi „postali moderni“, iste su
one koje su ih ranije sprečavale da budu moderni. Mnogi Af­­
rikanci su, čak i po završetku genocidne636 kolonijalne vlada­
vine, ostali sumnjičavi, a neretko imaju i odbojni stav prema
svemu što promovišu ili sugerišu zapadni akteri.
Tokom prethodnih decenija neki afrički političari i akti­
visti su rešenje videli u nametanju autentičnosti, „povratku
sopstvenim korenima i predačkim vrednostima“.637 Njihovi
današnji naslednici odgovor na pitanje šta je „autentično
moderno“ ispod Sahare pokušavaju da daju u okviru nedo­
voljno definisanih kategorija kao što su „afrički put“ ili „afrič­
ko rešenje za afričke probleme“. Posmatrači sa strane (neki
od njih smatraju da se u Podsaharskoj Africi ne može govori­
ti o modernosti) često su, pak, afričku stvarnost shvatali kao
pogrešan hibrid, konfiguraciju koja zbunjuje onim što je u
njoj našlo mesto koliko i onim što je izostalo.
Problem je donekle u tome što ogromne ekonomske ne­­
jednakosti, i stepen očaja koji izaziva apsolutna beda, ukidaju
samu mogućnost mnogih drugih jednakosti i obesmišljavaju
neke ključne aspekte modernosti, i to ne samo one koji pret­
po­stavljaju određeni stepen razvoja i koji su vezani za zapad­
ne standarde i ideale. Zato je, kada govorimo o paralelnim ili
alternativnim modernostima, potrebno imati u vidu da proši­
rivanje shvatanja modernosti može dovesti do toga da zane­
marimo koliko su velike i sveobuhvatne posledice hroničnog
siromaštva. Pokušaji da modernost bude odvojena od njenog
ideološkog i prvosvetskog „prtljaga“ nose opasnost da zanema­
rimo značaj i mnoge posledice ekonomskog zaostajanja – što
636
Ann Curthoys and John Docker, „Genocide and Colonialism“, Australian
Humanities Review, September 2002, Internet, 25/02/10, http://www.austra­
lianhumanitiesreview.org/archive/Issue-September-2002/veracini.html.
637
Michela Wrong, In the Footsteps of Mr. Kurtz: Living on the Brink of Disa-
ster in Mobutu’s Congo, Perennial, New York, 2000, p. 94.
161
je adekvatan naziv za ono što se dešava u mnogim afričkim
državama koje nazivamo „zemljama u razvoju“. Pritisak meta­
stazirane političke korektnosti je ovde toliko veliki da neki
autori govore o „raz-razvoju“.638
Opasnost da ne budemo u stanju da prepoznamo i razu­
memo šta se dešava u Podsaharskoj Africi u eri turboglobali­
zacije nije vezana samo za „ocrnjivanje“ Afrike ili evrocentrič­
ne teologije koje tvrde da je „zapadna hegemonija sudbina
sveta“,639 već i za previše veliko relativizovanje shvatanja
modernosti koja je, čak i u mnogo užem i temeljno preispita­
nom zapadnom kontekstu, ostala nejasan pojam. Otuda, ka­­
da se bavimo globalizacijom u afričkom kontekstu, pitanje
alternativnih modernosti ima važno mesto, slično onome koje
homogenizacija ili umreženost imaju kada govorimo o druš­
tvima na globalnom Severu.
U Podsaharskoj Africi nailazimo na „kompleksne oblike
kulturne kreativnosti“, razne dinamične forme kreolizacije,
svet „iznenađujućih pozajmica, ironičnih ponovnih otkrića i
promena značenja koji ostavljaju bez reči“.640 Ali različiti ori­
ginalni proizvodi najčešće nisu stvar izbora ili otpora stanov­
ništva kulturnoj homogenizaciji ili „mentalnoj kolonizaciji“.
Naprotiv, oni u mnogo većoj meri predstavljaju izraz želje za
idealizovanom, potrošačkom amerikanizacijom, gladi za ne­­
do­stupnim materijalnim dobrima i neobuzdanim, rasipničkim
potvrdama predugo uskraćivane modernosti. Dok Zapad, fo­­
ku­siran na potrebu očuvanja životne sredine i spasavanje tra­
dicionalnih kultura, što često ima pomodni ili marketinški
karakter, slavi afričku inventivnost, sposobnost da se od otpa­
da stvaraju korisne i lepe stvari, mnogi Afrikanci smatraju da
to predstavlja samo još jedan dokaz slabosti i inferiornosti i
priželjkuju da postanu bahati konzumenti.
Mnogo je onih koji su izgubili strpljenje i veru u konver­
genciju globalnog Severa i globalnog Juga i koji smatraju da
638
Engl. de-development.
639
Jean and John L. Comaroff, „Introduction“ in: Jean and John L. Coma­
roff (eds.), Modernity and Its Malcontents: Ritual and Power in Postcolonial
Africa, The University of Chicago Press, Chicago, 1993, p. xi.
640
James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 30.
162
je modernost negde drugde. Jedni žive hibernirane, suspen­
dovane živote, čekajući priliku da nekako napuste Podsaharsku
Afriku i tako „uđu u modernost“. Drugi pokušavaju da kopira­
ju kulturu belaca i postanu „kokosovi orasi“641 – beli iznutra,
crni spolja. Oni odbacuju autentičnost kao način da postanu
deo globalnog društva – čak i u porodici razgovore vode na
jeziku kolonijalne sile, preziru tradiciju i sve što je afričko i
ne­­retko s podsmehom dočekuju turiste koji se dive lokalnim
običajima ili ritualima.
Snažna želja da se kopira životni stil i običaji nekadašnjih
kolonizatora predstavlja odgovor na egzistencijalnu ugrože­
nost i neuspeh velikih razvojnih projekata. Rasprostranjenost
ovakvih shvatanja modernosti, broj onih Afrikanaca koji su
usvojili mentalitet „belo je dobro, crno je loše“, često zbunjuju
posmatrače sa strane. Moguće objašnjenje leži u raširenosti
verovanja da ne samo da nema konvergencije već da je u Pod­
saharskoj Africi „razvoj završen“.642 Široko rasprostranjeni
pesimizam i fatalizam ne treba da sugerišu da stanovnici Pod­
­saharske Afrike ne menjaju svoja shvatanja modernosti i da ne
prepoznaju različite oblike i izraze afričke modernosti.
Ali neophodna je i promena razumevanja modernosti na
Zapadu, odustajanje od shvatanja da snažno prisustvo onog što,
neretko neopravdano, vidimo kao retrogradno ili lošu tradiciju
znači da se neko društvo ili zajednica nalazi na početku moder­
nizacije i da je daleko od modernosti. Ovakva shvatanja ne sa­­
mo da nisu od koristi za razumevanje Podsaharske Afrike već
nas sprečavaju da pojmimo moderno, pa i postmoderno, stanje
zapadnih društava. Na primer, veštice danas ne „stanuju“ samo
u nekoj navodno statičnoj, primitivnoj, tradicionalnoj ili izolo­
vanoj afričkoj zabiti, daleko od kompjutera, sijalice i drugih
simbola modernizacije i razvoja, kako to sugerišu teorije koje
insistiraju na razlikovanju tradicionalnog, modernog i „tranzi­
cione“ faze u kojoj se društva kreću („uzdižu“) ka poželjnoj
modernosti i stanju u kome će svet biti „homogen“ ili „ravan“.
641
Ibid., p. 134.
642
Ibid., p. 182.
163
 Afričke veštice (ne samo u pomodnim ili konzumerskim
New Age inkarnacijama) „stigle“ su i u bogate globalne grado­
ve, svuda gde se podsaharska dijaspora susreće sa izazovima,
opasnostima i nesigurnostima (post)modernog sveta. Drugim
rečima, ne smemo gubiti iz vida da, pored robe, kapitala i (ne­­
kih) ljudi, svetom danas „teku“ i veštice, da njihovo postojanje
nije vezano za određene kulture ili izolovane, tradicionalne
zajednice. Podsaharske modernosti, naročito modernost vešti­
čarenja,643 predstavljaju deo paketa globalizacije i važne su za
razumevanje globalnog društvenog poretka. Globalizacija veš­
ti­čarenja ne predstavlja izraz otpora ili dokaz žilavosti i para­
lišuće snage tradicije, već specifični izraz kritike, komentar i
odgovor na „zločinjenja kapitalizma i globalizacije“.644
Objašnjenje dubokog jaza koji danas razdvaja zapadne
i afričke modernosti možemo potražiti i u različitom „rasnom
vremenu“.645 Nekada je ovaj pojam podrazumevao i besplat­
no vreme prinudnog ili robovskog rada. Danas se ono izraža­
va tako što u odnosu na moderni Zapad Afrikanci i ljudi
afričkog porekla uvek dolaze posle. Na Zapadu su često po­­s­
matrani kao otelotvorenje antiteze „modernog subjektiviteta“,
što obično podrazumeva rasističku dilemu da crnci možda
„stvarno“ nisu u stanju da „uhvate korak“ i „postanu moderni“.
Činjenica da su beli ljudi „pokušavali da spasu Afriku od Af­­
rikanaca“646 stvorila je osećaj inferiornosti i poniženja, ali je
istovremeno otvorila vrata specifičnom shvatanju afro-moder­
nosti. Ona je definisana u odnosu na zapadnu modernost i
opisivana je kao „kontrakultura modernosti“.647 Ipak, iako je
643
Videti: Peter Geschiere, The Modernity of Witchraft, op. cit., 1997.
644 Henrietta L. Moore and Todd Sanders, „An Introduction“ in: Henrietta L.
Moore and Todd Sanders (eds.), Magical Interpretations, Material Realities,
op. cit., p. 13.
645 Michael Hanchard, „Afro-Modernity: Temporality, Politics and the Afri­
can Diaspora“ in: Dilip Perameshawar Gaonkar (ed.), Alternative Moderni-
ties, op. cit., pp. 280-282.
646
Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 8.
647
Paul Gilroy, The Black Athlantic: Modernity and Double Consieousness,
Harvard University Press, Cambridge, 1994, p. 1.
164
oblikovana pod snažnim zapadnim uticajima, neretko na­­met­
nutim uz pomoć različitih koruptivnih mehanizama i ekstrem­
nog nasilja, nju ne treba posmatrati kao neku kopiju ili vari­
jan­tu zapadne modernosti već ona predstavlja posebnu,
autonomnu modernost.
Crni Atlantik
Pojam afro-modernosti nije vezan samo za Podsaharsku
Afriku, već uključuje i različite delove „interkulturne i tran­
snacionalne formacije“648 nazvane Crni Atlantik. Dinamika
na ovom rasnom prostoru intenzivne razmene ideja predstav­
lja nastavak zastrašujuće prošlosti žitelja Podsaharske Afrike
i afričke dijaspore u Latinskoj Americi, na Karibima i u SAD.
Različite afrocentrične perspektive, kao i brojne aspekte pod­
saharskih modernosti, nije moguće razumeti bez uvida u ide­
je i odnose koji su se razvili unutar ovog transkontinentalnog
okvira.
Među mnogim afričkim, afro-američkim i karipskim inte­
lektualcima široko je prihvaćeno verovanje da je u interesu
Evrope i SAD da „naturalizuju siromaštvo, nasilje i nekompe­
tentnost kao afričko stanje“649 jer tako brišu svoju krivicu i
nastavljaju da profitiraju od nemoći Podsaharske Afrike i crnih
ljudi u dijaspori. Deo ovog verovanja čini i stanovište da je
Zapad odgovoran za siromaštvo, zavisan položaj i uništavanje
afričkih sistema vrednosti, što je, između ostalog, dovelo do
osećanja mržnje prema sebi i gubitka samopouzdanja kod sta­
novnika Crnog Atlantika. Zbog toga Zapad treba da plati ogro­
mnu cenu za njegovo hvatanje priključka i „vraćanje u svet“.
Mnogi aktivisti širom Crnog Atlantika veruju da se radi­
lo o sistematskoj krađi afričke supstance – Lisabon, Liverpul
i Brisel, na primer, „napravljeni“ su od opljačkanog afričkog
bogatstva koje je iznošeno u senci serije kolonijalnih genoci­
da. Štaviše, i Džordž Orvel je smatrao da bi bez „imperije“
648
Ibid., p. ix.
649
Manthia Diawara, We Won’t Budge, op. cit., p. 17.
165
(koju je opisao kao „despotiju čiji je konačni objekat bila kra­
đa“) Velika Britanija bila „hladno i nevažno malo ostrvo gde
bi svi mi morali naporno da radimo i živimo na haringama i
krompiru“.650 Crnački aktivisti su isticali da je bogaćenje Ev­­
rope teklo uporedo sa siromašenjem Afrike i eksploatacijom
afričke dijaspore. Evrocentričnom diskursu suprotstavljena
je afrocentrična vizija prošlosti i sadašnjosti koju je Fela Kuti,
rodonačelnik afro-bita, pretvorio u moćne stihove: „Evropljani
nas ničemu nisu naučili / Mi smo ti koji su njih civilizovali /
Sa 500 godina našeg robovskog rada.“651
Felina slika istorije se uklapa u ona tumačenja evrocen­
trizma i zapadne premoći koja kažu da „centralnost Evrope652
u svetskom sistemu nije samo plod unutrašnje superiornosti
nad drugim kulturama, akumulirane tokom srednjeg veka“,
već prvenstveno posledica osvajanja i kolonizacije koji su
spro­vođeni korišćenjem ekstremnih sredstava prinude. Iz to­­
ga sledi i da je „modernitet plod tih događaja, a ne njihov
uz­­rok“ i da su „mnoge vrednosti, otkrića, izumi, tehnologije,
političke institucije i tako dalje, koje joj se pripisuju kao njeni
ekskluzivni proizvodi, zapravo posledice“ osvajanja koja su
Evropu postavila u „centar sveta“ i „omogućila da ostavi za
sobom... sve druge kulture“.653
Ovakvo shvatanje istorije i korena evrocentričnosti podra­
zumeva reparacije – transkontinentalna trgovina robljem stvo­
rila je i „kapital krivice“ koji još nije isplaćen ljudima afričkog
porekla koji žive sa obe obale Crnog Atlantika. Zapadni dug
je ogroman – afrički imigranti nikada ne mogu izneti iz Fran­
cuske onoliko koliko su Francuzi izneli iz Afrike.654 Očekivanja
650
Citirano prema: Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 273.
651
Tejumola Olaniyan, Arrest the Music!: Fela and His Rebel Art and Politics,
Indiana University Press, 2004, pp. 77-80.
652 Autori koji su se bavili postkolonijalnim stanjem pod pojmom „Evropa“
obično podrazumevaju Evropu i države koje su stvorile bele evropske dijas­
pore u obe Amerike i u Okeaniji.
653
Enrike Disel, „S one strane evrocentrizma: svetski sistem i granice mo­­
derniteta“, Reč 71.17, 2003, pp. 296-297.
654
Manthia Diawara, We Won’t Budge, op. cit., p. 3.
166
da dug bude otplaćen prebacuju zavisnost iz prošlosti u sa­­­daš­
njost i budućnost. Na insistiranje afričkih aktera na dugovima,
pomoći i reparacijama Zapad je odgovorio nametanjem re­­
formi koje treba da opravdaju tvrdnje da je „lopta u dvorištu
Afrike“.655 Sve češće se postavljaju i pitanja vezana za ulogu
samih Afrikanaca, naročito pripadnika naroda koji su živeli u
priobalnom pojasu, u trgovini robljem.
Atlantska trgovina robljem, koja je trajala tri veka (sve do
prvih godina XIX veka) i tokom koje je „više od 11 miliona Af­­
rikanaca izvezeno u Ameriku sa zapadnih obala Atlantika“,656
imala je „ogroman, možda odlučujuči, uticaj na sudbinu mno­
gih afričkih društava“.657 Stvorila je i afričku dijasporu u SAD,
na Karibima i u Latinskoj Americi, čije je postojanje omogući­
lo razvoj izuzetno dinamičnih transatlantskih tokova u moder­
no doba. Zato posmatranje atlantskog sveta nije važno samo
za razumevanje istorijskog procesa koji je doveo do jedne od
najvećih migracija u istoriji, već predstavlja jedan od ključeva
za razumevanje „‘globalizujućih’ pritisaka“658 i uticaja kojima
je danas izložena Podsaharska Afrika.
Crni Atlantik, kao prostor koji je prvenstveno definisan
rasom i zajedničkim iskustvom, omogućio je uspostavljanje
veza koje su u drugoj polovini XX veka dovele do intenzivne,
dvosmerne razmene ideja i različitih političkih, religioznih i
kulturnih obrazaca. Ova razmena, koja obuhvata i različite
oblike dobrovoljne aproprijacije, u mnogo manjoj meri se
odvija u senci asimetrije moći i bogatstva nego interakcija s
bivšim kolonijalnim silama. Imajući u vidu geografsku i eko­
nomsku izolaciju stanovništva Podsaharske Afrike, posebno
su važni lični kontakti koji su imali ogromnu ulogu u razvoju
političke svesti i panafričkih ideja. Prvi takvi kontakti vezani
655
Imanuel Valerštajn, Posle liberalizma, op. cit., str. 61.
656
Robert O. Collins and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan Africa,
op. cit., p. 213.
657 Basil Davidson, The African Slave Trade, op. cit., p. 12.
658
Will Kaufman, „Series Editor’s Preface“ in: Richard M. Juang and Noelle
Morrissette (eds.), Africa and the Americas: Culture, Politics, and History – A
Multidisciplinary Encyclopedia, ABC, Santa Barbara, 2008, p. xiii.
167
su za povratak bivših robova i njihovih potomaka u Afriku.
Iako su se uglavnom vraćali da bi sami trgovali robljem, na
primer, iz Brazila, gde je robovlasništvo ukinuto tek krajem
XIX veka, u Dahomej (današnji Benin), neki su kasnije posta­
li važni posrednici između dve razdvojene zajednice.
Ipak, još značajniji su bili susreti koje su studenti i aktivi­
sti iz Podsaharske Afrike, naročito od početka XX veka, imali
sa crnim intelektualcima u SAD i na Karibima. Oni su neretko
vodili „afrikanizaciji“ pozapadnjačene intelektualne, političke
i kulturne elite Podsaharske Afrike659 koja je ranije sebe obli­
kovala prema modelima i očekivanjima bivših kolonijalnih gos­
podara. Na primer, Fela Kuti, „politički radikal i heroj nigerijske
popularne kulture, ispričao je svom biografu da je bio afrika­
nizovan od strane njegove crne američke devojke u Kaliforniji
koja mu je očitala lekciju koja je podigla njegovu svest“.660 Ovi
transatlantski kontakti su doprineli formulisanju ideja afro­
centrizma i boljeg razumevanja doprinosa Afrike „civilizaciji i
naročito industrijalizaciji Evrope“.661 Oni su postali još inten­
zivniji od 1976. godine, nakon objavljivanja knjige Koreni Alek­
sa Hejlija, kada su imućniji Afroamerikanci počeli da u većem
broju odlaze u Podsaharsku Afriku u potragu za svojim kore­
nima. Mada su ta emotivna „povratnička putovanja“ najčešće
bile skupe, ritualizovane „postojbinske ture“, začinjene snaž­
nom i veštački konstruisanom emotivnom koreografijom samo­
otkrivanja, koje već decenijama čine oslonac rastućeg „geneo­
loškog“ ili „predačkog“ turizma.662 Danas su najposećenije
obalske tvrđave u zapadnoj Gani (i ušuškani hoteli u obližnjim
uvalama), zatim ostrvo Gore, nedaleko od Dakara u Senegalu,
i „put robova“ u Uidi u Beninu.
Jedna od posledica uspostavljanja ličnih kontakata bilo
je i širenje uverenja da ljudi afričkog porekla na Crnom At­­
659
Ulf Hannery, „The World in Creolization“ in: Karin Barber (ed.), Readin-
gs in African Popular Culture, op. cit., p.16.
660 Ibid.
661
Tejumola Olaniyan, Arrest the Music!, op. cit., pp. 77-80.
662
C. Michael Hall and Hazel Tucker, „An introduction“ in: C. Michael Hall
and Hazel Tucker (eds.), Tourism and Postcolonialism, op. cit., p. 15.
168
lantiku čine nadnacionalnu „‘imaginarnu zajednicu’ koja nije
teritorijalno odvojena, već je bazirana na široko prihvaćenom
verovanju u zajedničko iskustvo zapadnog ugnjetavanja afrič­
kih naroda i naroda koji potiču iz Afrike“ i da je „omalovaža­
vanje crnstva,663 iako različitog intenziteta u različitim nacio­
nalnim državama, bilo i ostalo globalno i transnacionalno“.664
To je dovelo do formulisanja globalnih strategija koje su pri­
hvatali politički akteri i predstavnici društvenih pokreta i u
Podsaharskoj Africi i u atlantskoj dijaspori. Oni su „često ko­­
ristili kombinaciju domaćih i međunarodnih institucija da bi
ispravili uslove nejednakosti u kojima su se našle određene
zajednice afričkog porekla, u velikoj meri na način na koji su
jevrejski transnacionalni politički akteri delovali u ime jev­
rejske populacije širom sveta“.665 Ipak, rezultati strategija
zasnovanih na ideji „jedinstva naroda afričkog porekla“666 bili
su mnogo uspešniji na zapadnim, američkim obalama Atlan­
tika. Iako su one i danas snažne i rasprostranjene, privlačnost
ovih ideja u Podsaharskoj Africi je donekle opala zato što su
neki od njihovih najznačajnijih zastupnika bili egocentrični
lideri koji su težili da se po svaku cenu nađu na čelu budućih
panafričkih ili regionalnih institucija, dok su, s druge stane,
šefovi afričkih država bili nespremni da se „odreknu čak i
malog dela vlasti“.667
Mnoge vođe su panafričke ideje videli i kao pretnju krh­
kom nacionalnom identitetu i opstanku mladih država koje
nisu stekle legitimitet u očima dela stanovništva. Naime, nije
malo onih koji, na primer, smatraju da Nigerija nije samo „na
663
Engl. blackness.
664
Michael Hanchard, „Afro-Modernity: Temporality, Politics and the Afri­
can Diaspora“ in: Dilip Perameshawar Gaonkar (ed.), Alternative Moderni-
ties, op. cit., p. 274.
665 Ibid., p. 275.
666 Babacar M’Baye, „Pan-Africanism“ in: Richard M. Juang and Noelle Mo­­
rrissette (eds.), Africa and the Americas: Culture, Politics, and History – A
Multidisciplinary Encyclopedia, ABC, Santa Barbara, 2008, p. 862.
667
Videti: Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., pp. 102-103.
169
putu da postane neuspešna država“,668 već da je reč o ima­
ginarnoj zajednici koja je u procesu „odmišljanja“669 ili veruju
da je Nigerija mrtvorođenče.670 Jedan od očeva nacije je još
1947, trinaest godina pre nego što je Nigerija dobila neza­
visnost, napisao da „Nigerija nije nacija. To je samo običan
geografski izraz“.671 Nesigurnost u validnost afričkih država
jedan je od razloga što mnogi politički lideri insistiraju na
de­­finisanju svojih zemalja prvenstveno „kao suprotnosti dru­
gim afričkim državama“.672 Ovo često dovodi do porasta kse­
nofobije, shvatanja da su susedne države izvor nekih od naj­
ve­ćih problema, kao što su prostitucija i kriminal, i da su
stanovnici okolnih država prljavi, pokvareni i zaostali ljudi
koji dolaze da „kradu dragocene resurse“.673
Poslednjih decenija u Podsaharskoj Africi značajan uticaj
ima i moderna, „dobrovoljna“ afrička dijaspora, koja je u ko­­
lonijalnom i postkolonijalnom periodu emigrirala u Zapadnu
Evropu i tako povećala značaj severnoistočnih obala Crnog
Atlantika. Na primer, čak „60 % stranih stanovnika Velike
Britanije su iz azijskih i afričkih zemalja koje su bile njeni do­­
minioni ili kolonije“.674 Njihovi lični kontakti i društvene i
finansijske doznake imaju izuzetno važnu ulogu u uključi­
vanju podsaharskog regiona u globalne tokove. Možemo go­­
voriti o „transnacionalizaciji afričkih društava“,675 o posto­
janju transnacionalnih porodica i sela čiji stub čine legalni
mi­­granti koji zajedno s poklonima prenose i najrazličitije nor­
me, prakse i društveni kapital.
668
Ogaga Ifowodo, „‘Is Nigeria well on its way to being a failed state?’:
Yes“, BBC Focus on Africa, July-September 2009, p. 32.
669 Engl. Unimagining.
670 Ibid.
671 Martin Merdith, The State of Africa, op. cit., p. 8.
672 Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 142.
673 Ibid.
674 Saskia Sasen, Gubitak kontrole? – Suverenitet u doba globalizacije, Beo­
gradski krug, Beograd, 2004, str. 94.
675
Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and
John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p.
308.
170
Migracija ne znači prekidanje ili slabljenje snažnih srod­
ničkih veza, naročito ako imamo u vidu da je većina Afrikanaca
prinuđena da živi u zapuštenim getima velikih evropskih gra­
dova i da se stalno suočava s rasizmom i sistematskom diskri­
minacijom. Mnogi od njih u zapadnoevropskim metropolama
žive tako da možemo reći da su svoje postojbine napustili, a
da nisu stvarno otišli. Kada se govori o „neumreženosti“ Afrike,
ili o Podsaharskoj Africi kao o „crnoj rupi“, često se zaboravlja
na ovu transnacionalnost „nižih klasa“ i mreže razvijene u tim
okvirima. Uporedo s transkontinentalnim vezama, afrički imi­
granti stvaraju getoizovane paralelne svetove, „nevidljive“
barove, klubove i crkve u predgrađima zapadnih gradova koji
predstavljaju važne prostore kreativne glokalizacije.
Kulturna i religijska razmena na Crnom Atlantiku nije
ništa manje značajna od ekonomske i nije ograničena samo
na tokove između crnačkih četvrti na globalnom Severu i Pod­
saharske Afrike. U pogledu muzike i popularne kulture Pod­
saharska Afrika se nalazi pod snažnim uticajem Kube i Ja­­
majke. Veliki uticaj ima i prihvatanje hip-hop i rep kulture.
Globalizacija rep muzike676 omogućila je veću vidljivost afrič­
kih zajednica i njihovih ogromnih problema. Rep muzika, baš
kao i rege, predstavlja efikasan ventil za nagomilane frustra­
cije, spaja pobunu i biznis i, za razliku od roka, koji je ostao
pod dominacijom belaca, „mladi crnci su zadržali finansijsku
kontrolu nad hip-hopom, redukujući ostatak sveta na položaj
konzumenta njihovih društvenih briga“.677
Dinamično, rastuće hrišćanstvo u Podsaharskoj Africi
transformiše se pod snažnim uticajima iz SAD i Brazila. „Cen­
tar gravitacije hrišćanskog sveta se sve više pomera na jug,
konzervativne tradicije koje dominiraju globalnim Jugom su
sve važnije.“678 Podsaharska Afrika je postala „srce hriš­ćan­
676
Tony Mitchell, „Another Root – Hip-Hop Outside the USA“ in: Tony
Mitchell (ed.) Global Noise: Rap and Hip-Hop outside the USA, Wesleyan
University Press, Middletown, 2001, p. 1.
677
Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 237.
678
Jenkins Philip, The new faces of Christianity: believing the Bible in the
global south, Oxford University Press, Oxford, 2006, p. 1.
171
stva“679 a broj hrišćana ne prestaje da raste.680 Sve veći značaj
Afrike je doveo do smanjivanja uticaja zapadnog sekularizma
na neke od najvitalnijih hrišćanskih denominacija i globalnih
pokreta. Izvorno engleska, anglikanska crkva je na putu da
postane afrička – i izuzetno netolerantna prema naučnom
men­talitetu kojem su skloni Zapadnjaci. Očekuje se da će broj
anglikanskih vernika u Nigeriji uskoro postati veći nego u
Velikoj Britaniji.681
Liberalna demokratija i podsaharske realnosti
Podsaharska Afrika se pokazala kao izuzetno „pogodno
tlo“ za rast islama i hrišćanstva, naročito hrišćanstva ponovo
rođenih, brojnih harizmatskih i pentakostalnih denominacija
koje naglasak stavljaju na duhovnim moćima, ali i kao izuzet­
no loše za funkcionisanje liberalne demokratije. Promovisanje
zapadnih normi i sistema u Podsaharskoj Africi neizbežno se
suočava sa činjenicom da „Afrikanci obično imaju objedinje­
no viđenje realnosti koje uključuje nevidljivi svet“.682 Tu nije
reč samo o sujeverju ili „neurozi izazvanoj nesigurnošću i
siromaštvom“.683 Da bi se razumelo afričko poimanje realno­
sti, neophodno je zapadnu epistemologiju integrisati s „lokal­
nim epistemološkim projektima“.684 Takav pogled na svet
predstavlja ozbiljnu prepreku uvođenju „evro-modernog
679
Robert O. Collins and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan Africa,
op. cit., p. 385.
680 Od 1900. do 2000. godine njihov broj u Africi je porastao sa 10 na 360
miliona, odnosno sa 10 % na 46 % stanovništva – „to je jedna od kvanti­
tativno najvećih promena u ljudskoj istoriji u tako kratkom vremenskom
periodu“. Videti: Jenkins Philip, The new faces of Christianity, op. cit., p. 9.
681 Među deset zemalja s najvećim brojem hrišćana na svetu 2010. godine
su bile tri podsaharske države: Nigerija (6. najmnogoljudnija), DR Kongo
(8) i Etiopija (10).
682 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 15.
683 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 3.
684
Francis B. Nyamnjoh, „Delusions of development and enrichment of wit­
chcraft discourses in Cameroon“ in: Henrietta L. Moore and Todd Sunders
(ed.), Magical Interpretations, Material Realities, op. cit., p. 29.
172
pravnog rezonovanja“685 i „delimično objašnjava nedostatak
političkog i društvenog aktivizma“686 u Podsaharskoj Africi.
On onemogućava razdvajanje crkve i države, što je jedan od
važnih principa liberalne demokratije.
Drugu veliku prepreku funkcionisanju demokratije pred­
stavlja vrednovanje individualizma koje se na Zapadu vezuje
za intelektualnu i afektivnu autonomiju. Ovo zapadnjačko
shvatanje je utkano u logiku većine sistema i institucija čije
usvajanje se poslednjih decenija nameće stanovnicima zema­
lja Podsaharske Afrike. Oni, sa svoje strane, uglavnom insi­
stiraju na „egalitarizmu i harmoniji“ i stavljaju naglasak na
ukorenjenost, na „društvene odnose i zaštitu solidarnosti unu­
tar grupe i tradicionalnog poretka, umesto na negovanje je­­
din­stvenosti pojedinaca“.687 Stanovnici Podsaharske Afrike
individualizam prvenstveno vide kao najvećeg neprijatelja
solidarnosti koja predstavlja preduslov opstanka u moru hro­
nične oskudice i okrutne neizvesnosti. Među njima je snažno
izražena svest da se do svega dolazi kolektivno, čak i kada
izgleda da je to postignuće pojedinca, i da je insistiranje na
individualizmu opasno i destruktivno. „Sve revolucije u ime
autonomije [u Podsaharskoj Africi] nisu proizvele ništa osim
autonomne tuge.“688
Društvene i ekonomske realnosti u regionu zahtevaju od
pojedinaca da budu aktivni i da sarađuju s drugim članovima
zajednice, a ne da se stalno takmiče i odmeravaju, kao na Za­­
padu. Njihova egzistencija je vezana za pripadanje snažno
povezanoj celini koja opstaje samo ako su njeni članovi spre­
mni da „dele i nagrade i teret članstva u zajednici“.689 Prven­
685 Peter Geschiere, „Witchcraft and the Limits of the Law“ in: Jean and John
L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 239.
686 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 3.
687 Shalom H. Schwartz, „A Theory of Cultural Value Orientations: Explica­
tion and Applications“ in: Yilmaz R. Esmer and Thorleif Pettersson (eds.),
Measuring and mapping cultures: 25 years of comparative value surveys, Brill
NV, Leiden, 2007, p. 56.
688
Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 46.
689
Claude Ake, „The unique case of African democracy“, op. cit., p. 243.
173
stvo nad „apstraktnim pravnim i političkim pravima“ tu dobija­
ju, iz krajnje praktičnih, ali egzistencijalnih razloga, „dru­­štvena
i ekonomska prava“.690 U takvim, uglavnom neindustri­ja­li­
zovanim, komunalnim društvima osnovni principi liberalne
demokratije, uključujući i organizovanje u političke stranke,
često nemaju mnogo smisla. Liberalna demokratija je „dete
industrijske civilizacije, proizvod socijalno atomizovanog dru­
štva gde su proizvodnja i razmena već komodifikovani, društva
koje je u suštini tržište“.691 U afričkom kontekstu najspornije
je, i najmanje prihvatljivo, to što liberalni poredak ohrabruju
borbu za ostvarivanje partikularnih interesa (sve usitnjenijih
u neoliberalnoj eri) i što pretpostavlja samo povremenu, pa­­
sivnu participaciju članova zajednice.
Ipak, solidarnost i zajedništvo su u Podsaharskoj Africi
skoro isključivo vezani za „primarne lojalnosti“, naročito etnič­
ke i klanovske. Postavlja se pitanje „da li uopšte postoje prave
klase“692 u državama regiona. Rešenja za probleme se obično
traže u izboru moćnog etničkog zaštitnika, a ne u klasnoj bor­
bi ili radničkoj solidarnosti.693 Dominantno, etničko i plemen­
sko shvatanje politike, demokratije i sindikalne borbe u mno­
gim slučajevima ima snažne korene u kolonijalnoj vladavini.
Prve političke partije u Podsaharskoj Africi „pojavile su se u
nedemokratskom okruženju kolonijalne uprave“ i „pod stro­
gim političkim nadzorom“.694 Razvoj stranaka je tekao u znaku
neprestane borbe za krajnje oskudne resurse i snažne odanosti
porodici i zajednicama baziranim na srodstvu u siromašnim
državama sastavljenim od manjina u kojima je nametana de­­
mokratija zasnovana na principu „pobednik uzima sve“. To je
690 Ibid., p. 242.
691 Ibid., pp. 242-243.
692 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 41.
693 Mada se, kada je reč o pravima radnika, u nekoliko zemlja u pojedi­
nim industrijskim granama osećaju pozitivne posledice „jakih veza između
afričkih pokreta za nezavisnost i evropskih levičarskih partija i sindikata“.
Videti: Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 154.
694 M.A. Mohamed Salih, „Globalising party politics in Africa“ in: Peter Bur­
nell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., p. 141.
174
omogućilo oblikovanje političke arene u kojoj se suparnici do­­
življavaju ne samo kao neprijatelji već kao „strano telo ili ot­­
rov“.695 Politika je zato često bivala „totalna politika“,696 odno­
sno „politika straha od smrti i volje za opstanak“.697
Demokratski razvoj je u ozbiljnoj krizi od 2005. godine
i, uprkos sve češćim izborima,698 u mnogim zemljima regiona
je zabeleženo dalje smanjenje sloboda i lične sigurnosti. „U
biti problema nije nedostatak iskustva sa izbornim procedu­
rama, već priroda afričke nacionalne države“699 i ogromna
beda. Iako sve češće smenjiva, vladavina nije postala u bitnoj
meri bolja ili odgovornija, a mirna primopredaja vlasti je i
dalje retkost.700 Mnogi lideri se uopšte ne plaše da bi glasači
mogli da ugroze njihov položaj koji, po pravilu, uključuje kon­
trolu pristupa ključnim izvorima bogatstva i moći. O razme­
rama frustracije svedoči i činjenica da su neki ugledni zapadni
eksperti zaključili da su „pučevi možda dobri za demokratiju“
i da EU i SAD treba da razmotre ideju „dobrih pučeva“ i da
razviju sisteme za njihovo navođenje.701
Ali nisu samo afrički režimi prepreka demokratizaciji i
organizovanju slobodnih i fer izbora. Lideri na potkontinetu
shvatili su koliko je lako organizovati „lažne izbore“, naroči­
to u siromašnim zemljama bogatim resursima. Zapad je poka­
zao da je spreman da državu kao što je Republika Kongo702
695 Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and
John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., pp.
306-307.
696 Ibid.
697 Videti: Ibid., pp. 318-319
698 Samo tokom 2007. i 2008. godine održavano je čak 35 višepartijskih
parlamentarnih i predsedničkih izbora.
699 Richard Dowden, „An alien inheritance“, op. cit.
700 Od kraja Hladnog rata do 2008. godine samo trojica afričkih predsed­
nika su se kandidovali za novi mandat, izgubili i predali vlast. Ohrabruje
činjenica da je do relativno mirne smene vlasti došlo u Senegalu 2012. i u
Keniji godinu dana kasnije.
701 Paul Collier, „Military Viewpoint“, The Africa Report, June-July 2009,
p. 41.
702 Peti najveći proizvođač nafte u Podsaharskoj Africi.
175
primi „u klub dobrih... dokle god je predsednik prilagodljiv,
strani investitori srećni a nafta teče“.703 Dvostruki standardi
„međunarodne zajednice“ su očiti kada se uporedi odnos koji
Zapad ima prema diktatorima u Gvineji i Zimbabveu – „stiče
se utisak da su demokratija i vladavina prava dobri za Zim­
babveance, ali ne i za Gvinejce“.704 Formalna demokratizacija
omogućava i da se odgovornost za neuspehe, koji imaju kore­
ne u kolonijalnoj vlasti i postkolonijalnom mešanju, prebaci
na „izabrane“ vlasti. To vodi depolitizaciji siromaštva, čiji
uzroci bivaju prividno izmešteni iz globalnih okvira i odvojeni
od pitanja vezanih za funkcionisanje neoliberalnog kapi­ta­liz­
ma i međunarodnog sistema i pretvoreni u tehničko i lokalno
(ili regionalno) pitanje, posledicu loše vođene ili nedemo­krat­
ske politike unutar nacionalnih država.
Međutim, već su iskustva saveznih država u Indiji705 po­­
kazala da tvrdnja da „demokratija ukida glad“706 nije tačna.
I kada se ne umire od gladi, politika u hronično gladnoj Pod­
saharskoj Africi jeste „politika stomaka“,707 praksa neodvojiva
od neopatrimonijalizma, „simultanog funkcionisanja patri­
monijalne708 i legalno-racionalne logike“,709 što je obično pra­
ćeno neiskrenim insistiranjem na tome da su ove dve sfere
703
Cassie Knight, Brazzaville Charms: Magic and Rebellion in the Republic
of Congo, Frances Linkoln, London, 2007, p. 215.
704 Antonie Lokongo, „Tale of two countries“, New African, January 2002,
p. 12.
705 Dan Banik, „Is democracy the answer?: Famine prevention in two Indian
states“ in: Stephen Devereux (ed.), The New Famines: Why famines persist
in an era of globalization, Routledge, Oxon, 2007, p. 307.
706 Stephen Devereux , „Introduction“ in: Stephen Devereux (ed.), The New
Famines, op. cit., p. 2.
707 Jean-Francois Bayart, The Illusions of Cultural Identity, op. cit., p. 253.
708 Sistem „u kome je vladavina bazirana isključivo na ličnoj odgovornosti
suverenu bez jasnog razdvajanja javnog i privatnog i uz značajnu količini
proizvoljnosti“. Videti: Ole Therkildsen, „Understanding Public Manegment
Through Neopatrimonialism: A Paradigm for All African Seasons?“ in: Ulf
Engel and Gorm Rye Olsen (eds.), The African Exception, Ashgate, Hants,
2005, p. 37.
709 Ibid.
176
stvarno razdvojene i održavanjem iluzije o postojanju stvarno
nezavisnih institucija. Pripadnici etničkih zajednica koje ne
kontrolišu poluge moći čekaju na „naš red da jedemo“710 –
što, po pravilu, ne znači samo da počnu da vladaju same,
zlo­upotrebljavaju sistem i monopolišu resurse već pod­razu­
meva i da je došao „njihov red da gladuju“. Pri tome, mnoge
zajednice imaju razloga da veruju da, ako se o vlasti bude
odlučivalo samo na izborima, taj red nikada neće dočekati i
to, u podsaharskom kontekstu sasvim racionalno shvatanje,
predstavlja jedan od glavnih razloga zašto je „detribalizacija“711
afričke politike bila toliko neuspešna.
Ne treba gubiti iz vida ni da je tribalizam u velikoj meri
proizvod kolonijalne uprave. I država i demokratija u Africi
„oblikovane su kolonijalnim iskustvom“ i sadrže nasleđene
mehanizme koji se oslanjaju na uspostavljanje i jačanje „et­­
nički povezanih institucija“.712 One su razvijene u skladu s
britanskim modelom „decentralizovanog despotizma“ (tako­
zvane „indirektne vladavine“) koji se u afričkim okolnostima
pokazao kao najjeftiniji i najefikasniji i vremenom su ga pri­
hvatile i druge kolonijalne sile.713 „Ovakva forma vladavine
oblikovala je i forme otpora“714 i, u suštini, odredila politički
život u hronično gladnim postkolonijama. Osvajanje vlasti je
za milione etnifikovanih podanika ostalo pitanje života i smrti
i to predstavlja jedan od glavnih razloga zašto zadovoljavajuće
rezultate nisu davali različiti modeli demokratije, uključujući
i konsocijalni koji umesto pojedinih etniciteta privileguje po­­
litičke elite sukobljenih zajednica.
Dok god donatori bude obeshrabrivali afričke alternati­
ve, razvoj demokratije kakva bi odgovarala jedinstvenim okol­
nostima, dok god rešenja budu tražena u okvirima zapadnih
recepata i iskustava, nasilje će ostati validan način za kori­
710 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 33.
711 Mahmood Mamdani, Citizen and Subject: Contemporary Africa and the
Legacy of Late Colonialism, Fountain, Kampala, 1996, p. 300.
712 Ibid.
713 Ibid, pp. 23-25.
714 Ibid., p. 24.
177
govanje „kolateralne štete“ koja je često u Podsaharskoj Afri­
ci, ne samo kada je posredi nametanje liberalne demokratije,
veća od koristi.
Globalizacija pravde
Na Afriku, sa oko 14 % svetskog stanovništva, 2011. go­­
dine otpadalo je 30 % svetskih oružanih sukoba715 – i 100 %
osoba optuženih pred Međunarodnim krivičnim sudom (ICC)
u Hagu.716 Za mnoge podsaharske aktiviste to je „belački sud“
na kome se „sudi Africi“.717 Nekažnjivost – omiljena fraza bra­
­nilaca ICC-ja iz hladnoratovskih organizacija, kao što su Am­­
nesti internešnal i Hjuman rajts voč – „postaje tema samo
kada je crni Afrikanac koga ne voli Zapad počinilac navodnih
kršenja ljudskih prava“.718 ICC nema institucionalnu podršku
i, za razliku od drugih tribunala, sam je zadužen za popu­nja­
vanje svog budžeta. Njegovo funkcionisanje zavisi od „dob­ro­
voljnih“ finansijskih priloga i podataka dobijenih od zapadnih
bezbednosnih i obaveštajnih službi. To praktično garantuje
nekažnjivost zapadnih lidera, čak i onda kada „vode ilegalan
rat u kojem su ubijene ili u smrt poslate stotine hiljada ljudi
u Iraku“.719 Pred ICC su do sada izvođeni samo crnci koji se
tamo „sprovode okruženi belim ljudima“, na procese koji liče
na „politička suđenja koja organizuju superiorna ljudska
bića“,720 belci.
Podsaharska Afrika predstavlja žrtvu politizacije krivične
odgovornosti i davanje ogromne političke težine odabranim
715 „Armed Conflicts Report 2012“, Project Ploughshares, Internet, 01/01/13,
http://ploughshares.ca/programs/armed-conflict/armed-conflicts-report/.
716 Afrocentrična, rasna pristrasnost međunarodne pravde i borbe protiv
„nekažnjivosti“ ostaje očita čak i ako uzmemo u obzir nestalne sudove, kao
što su Međunarodni krivični tribunal za Ruandu, Specijalni sud za Sijeru
Leone i Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju.
717 „Is Africa on Trial“, BBC, Internet, 05/07/12, http://www.bbc.co.uk/
news/world-africa-17513065.
718 Martin Krgbo, „The case aginst ICC“, New African, July 2009, p. 19.
719 Ibid., p. 18.
720 Ibid.
178
diskursima sećanja. Svedoci smo opsesivnog, za mnoge neoče­
kivanog, okretanja zapadnih društava novijoj istoriji i, stvarnoj
i izmišljenoj, mitskoj prošlosti. Metastaza selektivne kulture
sećanja na Zapadu praćena je „guranjem različitih prošlosti u
sadašnjost“ i „globalizacijom diskursa holokausta“,721 koji biva
„kontaminiran“ i proširen od strane aktera koji očekuju da na
različite načine ostvare korist od njegove politizacije ili komer­
cijalizacije. Na primer, Ruanda je posle genocida 1994. godine
„usvojila primer Izraela“ i postavila „moć Tutsija kao minimalni
uslov za opstanak Tutsija“. Ruanda je usvojila „moto koji se
poziva na shvatanje koje je dovelo do toga da Izrael posle holo­
kausta postane imun na bilo kakve moralne dileme kada je reč
o svireposti prema Palestincima“.722
I pored osećanja hitnosti, insistiranja na budućnosti i ubr­
zanju, globalizacija nas tera da „živimo u prošlosti“. Prisus­tvu­
jemo „širenju politike sećanja i njene rastuće institucionalizacije.
Veza s prošlošću je tako postala elemenat ‘globalne vlasti’: to
je jedna od glavnih tema međunarodnih odnosa u dve njihove
dimenzije, transnacionalnoj i međuvladinoj“.723 Globalizacija
sećanja i prateći projekti „tranzicione pravde“ kažnjavanja,
reparacija i suočavanja stavljeni su u službu novih projekata
dominacije i hegemonije. Opsesija sećanjem zahvatila je tokom
prethodnih decenija zapadnu politiku i popularnu kulturu, ali
je ostala selektivna. Njeno naličje je amnezija, činjenica da
zapadne zemlje, a posebno SAD kao najmoćnija i najbogatija
sila, koriste moć da bi obezbedili nekažnjivost i sebi omogućili
da „zaborave posledice i rezultate svoje spoljne politike“ i
nastave da „predstavljaju mešanje u svetske poslove kao nevino
i vođeno moralnim obzirima“.724
721 Andreas Huyssen, „Present Pasts: Media, Politics, Amnesia“ in: Arjun
Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 59.
722 Videti: Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers, op. cit., pp.
270-271.
723 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 49.
724 Simon Philpott and David Mutimer, „The United States of Amnesia:
US foreign policy and the recurrence of innocence“, Cambridge Review of
International Affairs, Vol. 22, No. 2, 2009, p. 30.
179
 U Podsaharskoj Africi sećanje na prošlost i zločine je ro­­
ba koje ima u izobilju i koja ima drugačije značenje nego u
bogatim, medijskim društvima na Zapadu. Kultura sećanja se
u regionu vezuje za bedu i izneverena očekivanja, ne samo
od kažnjavanja za krivice i politizacije ratnih zločina već i od
„naknada“ za ropstvo i kolonizaciju. I mnogi afrički akteri
insistiraju na komodifikaciji prošlosti i pokušavaju da bolju
budućnost obezbede „osiguranjem prošlosti“.725
Ekonomsku i političku nemoć i marginalizaciju Pod­sahar­
ske Afrike ilustruje činjenica da sudbina zemalja ovog regiona
nije samo u rukama zapadnih država koje su dovoljno moćne
da mogu da manipulišu međunarodnom pravdom za ostva­ri­
vanje svojih interesa, već neretko i zapadnih estradnih ili pred­
uzetničkih aktivista. „Perverzna posledica toga je da sada poz­
nate ličnosti diktiraju na šta će svet fokusirati svoju pažnju
kada je reč o Africi.“726 To je jedan od razloga što Darfur dobija
mnogo više pažnje od mnogo teže i krvavije krize u DR Kongu,
dugo vremena „međunarodno ignorisanog genocida“,727 gde
moćni prozapadni akteri, ili njihove marionete, nesmetano
terorišu civilno stanovništvo i proizvode „žrtve koje su bez zna­
čaja“728 i koje nisu globalno vidljive.
Na primeru Ruande i DR Kongo, gde su zločine, znatno
veće i bolje organizovane nego u Darfuru, počinile etničke
milicije koje su „obučavali američki saveznici u regionu“, mo­­
žemo videti kako pojam „genocid“ biva odvojen od dimenzije
zločina i postaje „deo retoričkog arsenala koji pomaže da sata­
nizujete svoje neprijatelje i da istovremeno obezbedite nekaž­
njivost za svoje saveznike“.729 U Podsaharskoj Africi je naj­
725
Andreas Huyssen, „Present Pasts: Media, Politics, Amnesia“ in: Arjun
Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 75.
726 Carin Ray, „Making Pan-Africanism relevant today“, New African, Octo­
ber 2009, p. 34.
727 Ibid.
728 Videti: Marc Le Pape, „Democratic Republic of Congo: Victims of No
Importance“ in: Fabrice Weissman (ed.), In the shadow of ‘just wars’: violen-
ce, politics, and humanitarian action, Hurst and Company, London, 2004,
p. 209.
729 Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors, op. cit., p. 63.
180
očitije koliko je slaba veza između politike i ekonomije sećanja
i kažnjivosti, s jedne, i žrtava i pravde, s druge strane, odnosno
u kojoj su meri selektivni humanizam i kažnjivost vezani za
izvanpravna pitanja kao što su interesi i frustracije zapadnih
aktera, nafta ili rastući kineski uticaj i angažman.
Posle „vojnog industrijskog kompleksa“ dobili smo i „in­­
dustrijski kompleks belog spasioca“730 oličen u „virusnom
dokumentarnom filmu“ Kony 2012 koji je na YouTube-u od­­
gledan više od 96 miliona puta. Samo prividno, tema filma je
Džozef Koni, haški optuženik čija Božja armija otpora (LRA),
okrutna paravojska organizovana kao mesijanski verski kult,
decenijama teroriše severni deo Ugande. U stvarnosti, film
uglavnom govori o Džejsonu Raselu, ko-osnivaču (para)ak­ti­
vističke grupe „Nevidljiva deca“, i njegovom anđeoski plavom
sinu Gavinu. Afrički kritičari su film, koji obiluje neistinama
i paušalnim tvrdnjama, opisali kao novu, internet verziju de­­
vet­naestovekovne Kiplingove ode rasizmu – „‘teret belog čo­­
veka’ Facebook generacije“.731
Kony 2012 je, kako tvrde autori, trebalo da doprinese da
„zauvek budu zaustavljeni zločini LRA“. U stvari, film vrši
„prepakivanje humanitarnog rada u komodifikacijski aktivi­
zam, militarizam ljudskih prava“732 i „kliktivizam“, utešnu,
jednokratnu i „jeftinu participaciju“ egocentričnih sajber akti­
vista.733 Film ilustruje način na koji „humanitarni projekti“ i
„humanitarni identiteti“ danas bivaju „brendirani i konzumi­
rani“ kao „proizvodi“ od strane zapadnih potrošača koji žele
da steknu dodatni socijalni kapital a da ništa ne žrtvuju ili da
ne izlože sebe bilo kakvom riziku. „Naglasak je na proizvođa­
čima i konzumentima humanitarnih proizvoda a ne na onima
730
Robert Mackey, „African Critics of Kony Campaign See a ‘White Man’s
Burden’ for the Facebook Generation“, The New York Times, March 9, 2012,
Internet, 07/02/12, http://thelede.blogs.nytimes.com/2012/03/09/afri­
can-critics-of-kony-campaign-hear-echoes-of-the-white-mans-burden/.
731 Ibid.
732 Lars Waldorf, „White Noise: Hearing the Disaster“, Journal of Human
Rights Practice, Vol. 4, No. 3, 2012, p. 469.
733 Ibid., p. 472.
181
koji bi trebali da budu njihovi korisnici. Zato ne čudi da u
originalnom videu praktično nema stavova i aktivizma ljudi
sa severa Ugande.“734
Ova manipulativna, banalna i prenaglašeno sentimen­
talna „dokumentarna“ filmska priča „odražava pomeranje
ljudskih prava i humanitarnih apela od realizma ka postmo­
dernoj papazjaniji, od spektakla patnje ka spektakularnim
događajima, od onih koji pate/primaju pomoć ka aktivisti­
ma/donatorima“.735 Iako producenti iz „Nevidljive dece“ tvr­
de da svoj aktivistički film vide kao „pixar-ovsku736 priču o
ljudskim pravima“737 i da su pokušali da naprave dokumen­
tarac o Africi koji neće biti dosadan već „pop“ i „kul“,738 oni
su stvorili narativ „u kome je dobro uvek belo/zapadno a zlo
je crno ili afričko“, koji „podseća na neka od najgorih prete­
rivanja tokom intervencija u kolonijalnoj eri“.739
Akcije organizacija i grupa kao što su „Nevidljiva deca“,
koje nude „ljudska prava na steroidima“ i popularišu „ušeće­
reni“ američki intervencionizam i „multilateralni kosmopoli­
tizam ICC-ija“,740 zamagljuju činjenicu da je istorija masovnih
zločina u Podsaharskoj Africi evrocentrična.741 Nažalost,
genocidne afričke tragedije, u kojima su zapadni akteri ima­
li odlučujuću direktnu ili indirektnu ulogu, kao što je belgij­
734
Ibid., p. 470.
735
Ibid., pp. 469-470.
736 Pixar je kalifornijska komapnija koja proizvodi dokumentražne crta­
ne filmove prepoznatljive po „foto-realističnom“ prikazivanju animiranih
likova.
737 Na sajtu „Nevidljive dece“ je i „Prodavnica“, gde se posetioci navode da
kupujući različite proizvode „podrže društveno preduzetništvo“ i „poka­
žu svetu do čega im je stalo“. Kao i na sajtovima holivudskih blokbastera,
nude se znojnice, majice, novčanici, ogrlice i „zvanični aktivistički kom­
plet“. Videti: „Shop“, Invisible Children, Internet, 20/03/13, http://shop.
invisiblechildren.com/.
738 Lars Waldorf, „White Noise“, op. cit., p. 470.
739 Robert Mackey, „African Critics of Kony Campaign See a ‘White Man’s
Burden’ for the Facebook Generation“, op. cit.
740 Lars Waldorf, „White Noise“, op. cit., p. 471.
741 Neal Ascherson, The King Incorporated, op. cit., p. 8.
182
ska „civilizatorska misija“ u Kongu, nisu postale deo „stan­
dardne litanije zločina“742 XX veka. „Zapadna društva nisu
izvozila samo ‘progres’ i ‘slobodu’“743 već i ideje o jasno izdi­
ferenciranim identitetima koje su, između ostalog, omogući­
le pokolj skoro petine stanovništva Ruande 1994. godine.
„Neporecivo je da je genocid u Ruandi smišljen u glavama
ljudi s diplomama evropskih i američkih univerziteta, koji su
izgleda sa svojih studija poneli ideju o rasnoj čistoći koja je
strana istoriji njihove zemlje.“744 „Genocidna ekstravaganca“
u Ruandi 1994. bila je „rezultat sve većeg usvajanja zapadnih
opsesija granicama, binarnostima, hijerarhijama i pripadno­
šću“, odnosno „diskursa izopštavanja“ koje rađaju takve opse­
sije.745 U slučaju Ruande veza globalizacije i genocida jeste
višestruka.746 Često se zaboravlja da je usled sloma globalnog
tržišta kafe747 1989. godine veliki deo stanovništva koje je
živelo u ekstremnom siromaštvu gurnut u „stepen očaja bez
presedana“.748
Istorija Ruande nakon 1994. godine predstavlja ilustra­
ciju antidemokratske snage koju politizacija genocida daje
etnički definisanim žrtvama. Imperativ „nikad više“ i tamo,
kao i na Zapadnom Balkanu, obično biva etnifikovan749 i slu­
ži kao izgovor za odustajanje od političkih i građanskih slo­
boda, ali i za vojno mešanje u politiku susednih država.
Štaviše, nacrt izveštaja UN iz 2010. snažno sugeriše da se na
teritoriji DR Konga desio „drugi ruandanski genocid“ tokom
koga su ruandanske vojne jedinice, sastavljene od preživelih
742
Ibid., p. 9.
743
Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 57.
744 Ibid.
745 Francis B. Nyamnjoh, „Cultures, Conflicts and Globalization: Africa“ in:
Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions,
op. cit., p. 126.
746 Videti: Ananda Breed, „Performing GACACA in Rwanda: Local Culture
for Justice and Reconciliation“ in: Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj
Isar (eds.), Conflicts and Tensions, op. cit., p. 306.
747 60% ekonomije u Ruandi bilo je vezano za industriju kafe.
748 Ibid., p. 306.
749 U smislu „nikada više mom narodu“ a ne „nikada više svim ljudima“.
183
Tutsija, žrtava „prvog“ genocida 1994, izvršile sistematske
masakre Hutu izbeglica, „uglavnom dece, žena, starijih ljudi
i bolesnika“. U nacrtu izveštaja se navodi da su „u nekim slu­
čajevima žrtve postale izvršioci zločina“ i da se „ciklus nasilja
nastavlja do današnjih dana“.750 „Ako je nacistički holokaust
bio svedočanstvo neuspeha nacionalne države u Evropi, ge­­
nocid u Ruandi je svedočanstvo krize državljanstva u post­
kolonijalnoj Africi... Evropa je svoju političku krizu ‘rešila’
tako što ju je izvezla na Bliski istok,751 ali ne postoji to mesto
gde Afrika može da izveze svoju političku krizu.“752
Postojanje ICC-ja omogućava da zločini budu iskorišćeni
za politizaciju i menadžment krize u resursima bogatoj (afrič­
koj) Oblasti velikih jezera753 i susednom Sudanu. Optužnice
koje su ICC i Međunarodni krivični tribunal za Ruandu podigli
u slučajevima zločina u Sudanu, Ugandi, Ruandi i DR Kongo
sugerišu da naglasak nije na kažnjivosti i pravdi, već na popu­
njavanju praznine koja je nastala nakon što je Zapad, naročito
od kraha američke intervencije u Somaliji 1993. godine, odu­
stao od većih direktnih vojnih intervencija u Podsaharskoj
Africi i tako prestao da bude kredibilna vojna pretnja nekoo­
perativnim režimima.
Međunarodni krivični sudovi su postali važno sredstvo i
u unutrašnjim političkim obračunima koji često imaju veze
sa zapadnim interesima u regionu.754 ICC je doveo do dalje
750
Videti: Michelle Faul, „A second Rwanda genocide is revealed in Con­
go“, Associated Press, October 10, 2010, Internet, 16/03/13m http://www.
nbcnews.com/id/39603000/ns/world_news-africa/t/second-rwanda-
genocide-revealed-congo/#.UVC75VeRfPQ.
751 I u nacističke koncentacione logore, a time i različite vrste „puteva bez
povratka“.
752 Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers, op. cit., p. 39.
753 Najčešće se uzima da ova oblast obuhvata sedam jezera i države DR
Kongo, Ruandu, Burundi, Ugandu, Keniju i Tanzaniju.
754 Žan-Pjer Bemba je, na primer, 2007. godine izgubio na predsedničkim
izborima u DR Kongu od Žozefa Kabile. Ubrzo je uhapšen i optužen za
ratne zločine od strane ICC-ja. „Da je (Bemba) pobedio 2007. godine, ICC
bi verovatno vodio postupak protiv (predsednika) Kabile.“ Videti: Richard
Dowden, „An alien inheritance“, op. cit.
184
parasudske „depolitizacije“ i obesmišljavanja političke borbe
u podsaharskim državama. U nekim državama opozicija pola­
že velike nade u međunarodne sudove i dodatno „opravosu­
đivanje755 politike“.756 „Menadžment zavisnosti“, koji je od
početka dekolonizacije bio jedno od glavnih obeležja afričke
politike, dobio je tako novu dimenziju. Sve je više opozicionih
(i etničkih) lidera koji veruju da „prečica“ do vlasti više ne ide
samo preko Pariza, Londona, Brisela ili Vašingtona, centara
starih i novih „imperija“,757 već i preko Haga. Podsaharski
političari sve češće pokušavaju da svoje ciljeve ostvare „naci­
fikujući“758 svoje rivale i njihove režime. Oni borbu za vlast
ne vezuju za glasačke kutije, već za haške sudnice.
U Ugandi, na primer, Oltara Otunu, bivši diplomata i
di­­­sident koji je u egzilu proveo više od dve decenije, po pov­
ratku u zemlju 2007. godine u „političku utakmicu“ uključio
se sledećim rečima: „Istina je da je (predsednik Ugande Jo­­
vere) Museveni jedan od najvećih kriminalaca naše ere. Da
bi bio uzet ozbiljno i da bi imao kredibilitet, ICC ne može da
izbegne da ga optuži, naročito za sledeće vrste zločina: geno­
cid, zločini protiv čovečnosti i ratne zločine. On je počinio te
zločine u Ugandi i (DR) Kongu; postoje obimni i neoborivi
dokazi koji nalažu mnogo tačaka optužnice protiv njega...
Odgovornost ICC ne sme biti politički selektivna, niti samo
treba da bude rezervisana za one koji su slabi, bez prijatelja
i one koji su srušeni“759 s vlasti.
755
Engl. judicialization.
756
Pierre Rosanvallon, Counter-Democracy: Politics in an Age of Distrust,
Cambridge University Press, Cambridge, 2008, p. 227.
757 Neki kritičari smatraju da korišćenje diskursa ljudskih prava i „meki
jezik tržišnog globalizma“ treba da prikriju američke „imperijalne ambici­
je“. Videti: Manfred B. Steger, „Ideologies of globalization“, op. cit., p. 21.
758 Genocid i holokaust su, na primer, već decenijama ključne reči u poli­
tičkim sukobima u Sudanu. Status žrtava nasilja koje je nazvano genocid­
nim podrazumeva značajan politički kapital i ima nemali državotvorni
potencijal.
759 Kiwanuka Lawrence, „Uganda: ICC Should Indict Museveni – Otunnu“,
The Weekly Observer, 19. 08. 2009, Internet, 14/09/09, http://allafrica.
com/stories/printable/200908200809.html.
185
 Museveni je dugo vremena u Vašingtonu slavljen kao „no­­
vi tip“ afričkog lidera. On je, uz predsednika Ruande, bio jedan
od omiljenih afričkih despota Klintonove administracije, ali i
ambicioznih američkih novinara koji su tragedije u Ruandi i
okolnim zemljama hteli da predstave kao sukob (večno) „dob­
rih“ i (večno) „loših momaka“. Posebno je važna uloga Filipa
Gureviča, novinara uticajnog „New Yorker-a“.760 Gurevič tvrdi
da je izveštavajući uz Ugande maja 1995, godinu dana posle
genocida u kome su žrtve bili Tutsiji, slučajno stao i skrckao
ljudsku lobanju – „toliko su leševi bili zbijeni na mestu masak­
ra“. Njegovi panegirici predsedniku Ruande, kao i liderima
Etiopije, Ugande i Eritreje, odredili su percepciju njihove vla­
davine i pomogli su ovim brutalnim državnicima da slome (i
etničku i političku) opoziciju i mnogo lakše prikriju svoja zlo­
dela. Optuživan je da je serijom izuzetno uticajnih tekstova,
na koje su se pozivali zvaničnici Klintonove administracije,
„otvorio vrata“ za višegodišnju „nekažnjivost Tutsija“ i „istre­
bljenje“ Hutua u susednom DR Kongu. Ipak, iznad svega, Gu­­
revič je kritikovan zbog stava da nije dozvoljeno dovoditi u
pitanje postupke žrtava genocida, odnosno zbog poistoveći­
vanja genocida u Ruandi 1994. godine s nemačkim holokau­
stom nad Jevrejima. Štaviše, potraga za novim „Jevrejima“ i
„nacistima“ u složenim sukobima širom sveta postala je opse­
sija mnogih američkih „angažovanih novinara“. Nju je, po pra­
vilu, pratilo potpuno ignorisanje činjenice da je moguće da
„žrtve postanu ubice“.761 Gurevič je optuživan i da je, zajedno
s još nekoliko zapadnih novinara, karijeru napravio „dilujući
emocijama“ i „trgujući genocidom“.762
Prilika za politizaciju i selektivnost u tretiranju najvećih
ratnih zločina nije malo. Na primer, čak jedanaest afričkih
zemalja je bilo uvučeno u prljavi rat koji je u DR Kongo počeo
760
Među njima je i Elizabet Rubin, sestra tadašnjeg pomoćnika američke
državne sekretarke, koja je dobila „privilegovani pristup“ severu Ugande.
761 Videti: Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers, op. cit.
762 Videti: Tristan McConnell, „One Man’s Rwanda“, Columbia Journalism
Review, January/February 2011, Internet, 17/08/12, http://www.cjr.org/
feature/one_mans_rwanda.php?page=all.
186
jula 1998. i koji je često nazivan „prvim afričkim svetskim
ratom“.763 Nažalost, i dosadašnja praksa i klimavi finansijski
i institucionalni temelji na kojima je izgrađen ICC ne daju
mnogo povoda da verujemo da pravda postaje globalna – čak
i ako je posmatramo u krajnje ograničenim, neekonomskim
i nesocijalnim okvirima. „Istrage zločina protiv čovečnosti
koje je sprovodio ICC se nisu fokusirale na mreže koje takvo
nasilje čine mogućim i održavaju – saučesništvo transnacio­
nalnih dilera oružja i naftnih barona koji su uključeni u eks­
trakciju resursa – već na lokalne slučajeve, lokalna mesta i
pojedince koji se smatraju odgovornim za masovno nasilje
koji je počinila zajednica aktera.“764 Dosadašnja, skoro isklju­
čivo podsaharska iskustva sugerišu da „globalizacija pravde“,
čiji je glavni simbol ICC, predstavlja „fikciju pravde“,765 novu,
„globalnu“ dimnu zavesu koja prikriva u kojoj meri su „teme­
lji kapitalističke globalizacije uzrok nasilja koje međunarod­
ni sudovi treba da kazne“.766
ICC otvara mogućnost da zapadni interesi budu ostva­
rivani na manje prepoznatljiv način. „U limbu međunarodnog
sistema isti uzroci nemaju uvek iste posledice. Diskriminatorski
pogled centralnih država oblikuje kategoriju ‘otpadničkih
država’ tako što ih čini legitimnim i prihvatljivim, ili skanda­
loznim i kažnjeničkim.“767 Iako dočekan kao ostvarenje veli­
kog „moralnog sna“ o univerzalnim pravima žrtava, ICC je do
sada uglavnom služio kao pogodno sredstvo za legitimisanje
diskriminacije i krajnje selektivno „reformisanje nasiljem
opterećenog regiona pretnjom međunarodnog prava“.768
763
Videti: Marc Le Pape, „Democratic Republic of Congo: Victims of No
Importance“ in: Fabrice Weissman (ed.), In the shadow of ‘just wars’, op.
cit., p. 212.
764 Kamari Maxine Clarke, Fictions of Justice: The International Criminal
Court and the Challenge of Legal Pluralism in Sub-Saharan Africa, Cambrid­
ge University Press, New York, 2009, p. xvii.
765 Ibid., p. xix.
766 Ibid., p. xx.
767 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 287.
768 Kamari Maxine Clarke, Fictions of Justice, op. cit., p. xiv.
187
 Ne treba gubiti iz vida ni da je podizanje optužnice 2005.
godine protiv Džozefa Konija i njegovih pet najbližih saradnika,
u okviru istrage o zločinima počinjenim tokom građanskog rata
na severu Ugande, zaustavilo mirovni proces i produžilo jedan
od najokrutnijih i najdugotrajnijih afričkih sukoba, trodecenijski
rat između vladinih snaga i Konijeve brutalne paravojske. ICC je
odlučio da ignoriše stavove žrtava i lokalnih lidera koji su smatrali
da „pravda ne podrazumeva kaznu“ i da se do rešenja, koje, po
njima, mora voditi okončavanje okrutnog rata,769 može najbez­
bol­nije doći uz pomoć lokalnih, alter­na­tivnih pravnih mehani­
zama. Tužilaštvo ICC-ija, kao i cinični zapadni aktivisti, od kojih
su mnogi promovisanje među­na­rodne krivične pravde iskoristili
kao izvor zarade, ponovo su pretvorili afričke aktere u „nepolitička
bića... koja mora da spasava dobroćudni ‘Zapad’“.770
Jedino pravo koje afričkim žrtvama daje ICC je da se po­­jave
kao svedoci – tribunal im je uskratio mogućnost da na bilo koji
drugi način učestvuju u ovom slučaju. Amnestija i isprobane lo­­
kal­ne tradicije pomirenja diskvalifikovane su kao „nekom­ple­
mentarne“ s principima rada ICC-ja – u ovom slučaju nije reč o
nesposobnosti ili nespremnosti nacionalnog pravosuđa. Ovaj
međunarodni tribunal, čiji su statut formulisale jake države, time
„ukida mogućnost nacionalne jurisdikcije (što u slučaju Ugande
znači primenu amnestije)“ i „uskraćuje mogućnost lokalnih od­­
govora na nepravde“.771 Na ovom primeru može se videti šta
„glo­balizacija pravde“ stvarno znači u afričkom kontekstu. Tu
prepoznajemo stare mehanizme nasilnog i perverznog uključi­va­
nja podsaharskih aktera, i država i pojedinaca (žrtava), u globali­
zacijske procese. Ono ne samo da je selektivno i diskriminatorsko
već je često i isključujuće.
769
Neke apologete dominantnog koncepta međunarodnog krivičnog prava
smatraju da pravda ima prioritet nad mirom, da krivično gonjenje lidera
koji su navodno odgovorni predstavlja „ključ za mir“. Videti: Ana Uzelac,
„First justice, then peace in Sudan“, The Christian Scince Monitor, October
20, 2008, Internet, 25/12/08, http://www.csmonitor.com/Commentary/
Opinion/2008/1020/p09s02-coop.html.
770 Kamari Maxine Clarke, Fictions of Justice, op. cit., pp. 119-122.
771 Ibid., p. 145.
188
Nevladine države
Danas u Podsaharskoj Africi možemo naći mnogo prime­
ra država koje su abdicirale od svoje funkcije. Svedoci smo
„striptiza“772 pojedinih nacionalnih država. U velikim delovima
Podsaharske Afrike „kapacitet (države) da sprovede bilo kakvu
politiku jednostavno je ispario“.773 Region obiluje različitim
vrstama „privatizacije suvereniteta“, prisvajanja bezbednosnih
funkcija države i inventivnim formama upravljanje pomoću
NVO i privatnih firmi, od kojih su neke same preuzele vlast na
određenim teritorijama, dok je drugima ona eksplicitno ili
implicitno delegirana od strane centralnih ili lokalnih vlasti.
NVO neretko preuzimaju vitalne funkcije koje državni aparat
nije u stanju ili ne želi da obezbedi, naročito u provinciji.
Ogromna prostranstva „beskorisne Afrike“ predstavljaju
teritorije „nevladine države“, prostore na kojima deluju i često
vrše efektivnu vlast moćni nedržavni činioci: nevladine organi­
zacije, kriminalne grupe, paravojne organizacije... Neki od ovih
aktera su transnacionalni i uključeni u različite globalne mreže,
drugi su subregionalni, deluju na prostoru nekoliko susednih
država, dok su treći nacionalni. Oni na nekim teritorijama, ili
po nekim pitanjima, odlično sarađuju, a nekada su žestoko
suprotstavljeni. U nekim slučajevima oni se sukobljavaju sa sla­
bo plaćenim državnim službenicima i vojnicima, naročito kada
je reč o kontroli ekonomskih tokova i ograničenih resursa.
Možemo govoriti o „transnacionalnoj vladavini“ i „vlada­
vini NVO-ima“.774 Neke međunarodne NVO, koje se bave huma­
nitarnim i razvojnim pitanjima, u mnogim delovima regiona
obezbeđuju egzistenciju miliona siromašnih i gladnih stanov­
nika, ali one nemaju samo značajnu humanitarnu ulogu. „U
772 Fernando Coronil, „Toward a Critique of Globalcentrism“ in: Jean and
John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neolibera-
lism, op. cit., p. 72.
773 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in:
Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op.
cit., p. 19.
774 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 40.
189
oblastima u kojima države više ne ostvaruju birokratsku kon­
trolu često se efektivno ‘vlada’ na transnacionalni humanitarni
ili razvojni način, dok papazjanija međunarodnih privatnih do­­
brovoljnih organizacija obavlja svakodnevne poslove kojima se
obezbeđuju najosnovnije državne i socijalne službe.“775
NVO ne dobijaju značajnu ulogu u upravljanju i organi­
zovanju života na velikim teritorijama samo tokom trajanja
ili posle velikih prirodnih katastrofa i ratova, kada nemoć
afričkih država da obezbede osnovne životne potrebe posta­
je najočitija. Njihova uloga je posebno značajna na zanema­
renim prostorima koji su toliko izolovani i siromašni da nisu
interesantni ni vlasti ni kriminalnim grupama. Takvih terito­
rija je mnogo u Podsaharskoj Africi – ima i onih na kojima
prisustvo različitih NVO nije dovoljno. Povlačenje države s
tih velikih, „beskorisnih“ teritorija često ne znači da se suve­
renitet i teritorija „iznova konstituišu“ ili „prenose na druge
institucionalne arene izvan država“.776
Tvrdnja da je „suverenost decentralizovana, a teritorija de­­
nacionalizovana“777 podrazumeva da je suverenitet nekada bio
centralizovan, a teritorija nacionalizovana, što u mnogim delo­
vima „beskorisne Afrike“ nikada nije bio slučaj. Deteri­tori­ja­
lizaciju na tim prostorima nije opravdano vezivati ni za anarhiju
ili neuspešne države. Bezvlašće i administrativni vakuum ne
podrazumevaju anarhiju i nasilje. Jedno­stavno je reč o velikim
prostorima bede i gladi, bez značajnijih resursa, koji praktično
ne učestvuju u nacionalnoj ekonomiji i čiji stanovnici nikada
nisu plaćali porez. Na nekima od njih retke posete predstavnika
međunarodnih NVO ili jevanđeli­stičkih crkava predstavljaju
najjaču vezu stanovništva sa os­­tatkom sveta.
Ali to je samo još jedan od zbunjujućih podsaharskih
paradoksa – potpuno povlačenje države s velikih teritorija ili
njenu nemoć da obavlja pojedine vitalne funkcije ne smemo
poistovećivati s nestajanjem ili umiranjem nacionalne države.
775 Ibid.
776 Saskia Sasen, Gubitak kontrole?, op. cit., str. 47.
777 Ibid., str. 46.
190
U Podsaharskoj Africi država je istovremeno i nemoćna i jaka.
S jedne strane, možemo govoriti o „kvazi državama, bez poli­
tičkih i materijalnih resursa efektivnog suvereniteta“, odno­
sno državama koje „često nemaju ni sadržaj ni supstancu“.778
Njihovom daljem pražnjenju i povlačenju doprinose građan­
ski ratovi, odliv kapitala i rast kriminalne ekonomije. Ali, s
druge strane, obično ne postoje snage koje tako ispražnjenu,
slabu državu ozbiljno ugrožavaju.
Nacionalne države u Podsaharskoj Africi su „rizom drža­
779
ve“ – njih održavaju, slično korenu nekih vrsta drveta, raz­
granate, teško vidljive, podzemne mreže spojnica koje pove­
zaju raštrkane delove društva i izviru iz izuzetno prilagodljivih,
vidljivih i nevidljivih mreža. Ove mreže su često klijentističke,
ponekad kriminalne, a mnogima od njih ključnu kohezionu
snagu obezbeđuje srodstvo. Zahvaljujući spojnicama koje ih
povezuju – međusobno i s režimom i birokratijom – ove mre­
že, čak i kada su sasvim kriminalizovane, svojim delovanjem
obično ne slabe, već, naprotiv, „jačaju državnu moć“.780 One
su često transnacionalne. Postojanje nacionalne države neret­
ko predstavlja preduslov za njihovu egzistenciju – švercerima
su, na primer, neophodne granice.
U Podsaharskoj Africi smo svedoci „informalizovanja
politike“.781 Prava politika se „događa tamo gde analitičari
obično ne gledaju“.782 I politički i ekonomski poredak posta­
ju sve više neformalni i personalizovani. Brojni akteri nalaze
načine da iskoriste institucije, koje često predstavljaju Potem­
kinova sela, ne samo da bi uspešno obavili posao već i da bi
obezbedili monopol. I pravosuđe je dobilo značajno mesto u
legalizaciji neformalnog, kriminalnog i predatorskog pristupa.
„Fetišizacija zakona“783 je dovela do stvaranja pravnih fikcija
778 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 31.
779 Ibid., p. 57.
780 Ibid.
781 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 1.
782 Ibid.
783 Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­
maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 22.
191
i selidbe politike u sudnice, u kojima u mnogim afričkim zem­
ljama ima najmanje prava i pravde. Pravosudni sistemi u pod­
saharskim državama ne mogu da odgovore na povećane oba­
ve­ze i očekivanja, tako da su postali jedno od najefikasnijih
oružja za reprodukovanje i uvećavanje nejednakosti i nesi­gur­
no­sti. Zato se u mnogim zemljama javljaju snažne tendencije
da državni pravni sistem bude zamenjen paralelnim tradi­
cional­­nim ili religijskim sistemima. Pravni sistemi koji su na­­
sle­đe­­ni od kolonijalnih sila „više ne garantuju ni fizičku bez­
bed­nost“ i sve češće se čuju zahtevi za uvođenje vladavine
šerijatskog prava ili „usvajanje institucija i pravnih sistema
koji imaju korene u sopstvenoj predkolonijalnoj
prošlosti“.784
„Nije reč o tome da su države nestale, ili da su jednostav­
no, kako često kažemo, ‘slabe’. Reč je o tome da su one uglav­
nom napustile posao vladanja, iako su istovremeno (ili, bolje
rečeno, političari i birokrate koji zauzimaju te položaje) zadr­
žale živi interes u drugim poslovima. U ovoj novoj eri nisu
organizacije ‘građanskog društva’ one koje su ‘nevladine’ –
već sama država. Za veći deo Afrike takav novi politički pore­
dak nije značio ‘manje državnog mešanja i neefikasnosti’,
kako su zamišljali zapadni neoliberalni reformatori, već jed­
nostavno manje reda, manje mira i manje bezbednosti.“785
NVO kao civilizatorske misije XXI veka
Pored transnacionalnih korporacija, crkava i organizovanih
kriminalnih grupa, važno mesto u globalizaciji Podsa­harske
Afrike imaju „‘globalne’ NVO mreže koje sve više do­mi­niraju
političkim prostorom na kontinentu“786 i predstavljaju moćno
oružje današnjeg, „razvojnog imperijalizma“.787 Veli­ke, globalne
nevladine organizacije prisutne su u mnogim afričkim zemljama,
784 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 191.
785 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 38.
786 Ibid., p. 14.
787 Kenneth Pomeranz, „Empire &’Civilizing’ Missions, Past &Present“, Dae-
dalus, Vol. 134, No. 2, 2005, p. 41.
192
gde imaju ogromnu moć i u stanju su da podsaharskim državama
nameću svoju volju. World Vision, najveća internacionalna NVO,
ima godišnji budžet od preko dve milijarde dolara,788 što je ne
samo više od budžeta većine zemalja Podsaharske Afrike već i od
BDP-a mnogih afričkih zemalja.789 Mnoge od ovih velikih NVO,
naročito one koje se zvanično bave ljudskim pravima i pravom,
možemo nazvati „civilizatorskim misijama XXI veka“,790 važnim
sredstvom „rekolonizacije“, današnjeg oblika dominacije nad
državama regiona.
Staru misionarsku retoriku koja je isticala dužnost civi­
lizovanih da pomognu necivilizovanima zamenio je diskurs
koji naglašava dužnost razvijenih da pomognu nerazvijenima,
navodno „za njih“ ili „u njihovu korist“. Umesto hrišćanskih,
„pojavile su se nove društvene institucije koje obezbeđuju istu
funkciju kontrole i ideološke mistifikacije – samozvane nevla­
dine organizacije“.791 Naime, često se gubi iz vida da kolonijal­
na vladavina „nije bila u celosti, čak ni uglavnom, bazirana na
brutalnoj sili. Ideologija je igrala mnogo važniju ulogu.“792
Misionarska društva i različite dobrotvorne organizacije nisu
se bavile samo „kolonijalnom filantropijom“. Njihova ključna
uloga je bila vezana za učešće u „najvažnijoj oblasti dominaci­
je“ – kontroli „mentalnog univerzuma kolonizovanih“. Ona je,
preko kulture, uslovljavala „kako ljudi percipiraju sebe i svoj
odnos prema svetu. Ekonomska i politička kontrola nikada ne
može biti potpuna ili delotvorna bez mentalne kontrole.“793
788 Risto Karajkov, „The Power of N.G.O.’s: They’re Big, But How Big?“,
Worldpress.org, North Woodmere, July 16, 2007, Internet, 10/10/09,
http://www.worldpress.org/Americas/2864.cfm.
789 Na primer, Burundija (sa 8,2 miliona stanovnika) ili Eritreje (sa 4,3 mili­
ona stanovnika). Videti: 2008 – The Little Data Book on Africa, The World
Bank, Washington, DC, 2009.
790 Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L.
Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 25.
791 James Petras, „NGOs: In the Service of Imperialism“, Journal of Contem-
porary Asia, Vol. 29, No. 4., 1999, p. 429.
792 Firoze Manji and Carl O’Coill, „The missionary position: NGOs and
development in Africa“, International Affairs, Vol. 78, No. 3, 2002, p. 570.
793 Ngugi wa Thiong’o, Decolonising the Mind, op. cit., p. 16.
193
 Ne treba gubiti iz vida ni da se „neokolonijalni nadzor
zapadnih nevladinih organizacija i ‘društveno odgovornih’
korporacija“ nadovezuje na delovanje „mnogih evropskih
levičara i bivših sindikalnih vođa... koji su postali kolonijalni
društveni inženjeri u službi modernizacijskog projekta kojim
su upravljali belci.“794 Štaviše, neki autori smatraju i da „sa­­
vremenu praksu izgradnje mira možemo posmatrati kao mo­­
derno izdanje civilizatorske misije – verovanja iz kolonijalne
ere da [zapadne sile] imaju dužnost da ‘civilizuju’ svoje pre­
komorske posede. Iako su moderni graditelji mira uglavnom
napustili arhaični govor o civilizovanom nasuprot necivi­
lizovanom, čini se da oni ipak deluju u skladu s verovanjem
da je jedan model vladavine – liberalna tržišna demokratija
– superioran u odnosu na sve druge“.795
Pored stranih i transnacionalnih aktera uključenih u izgradnju
mira i jačanje krhkih država, deluje i ogroman broj lokalnih NVO,
od kojih su neke globalno umrežene. Očekivanja koja su pratila
njihovo pojavljivanje bila su ogromna. Izostanak razvoja naveo je
moćne zapadne aktere da krajem osamdesetih godina fokus brzo i
radikalno prebace sa slabih i propadajućih afričkih „država ruševi­
na“ na organizacije civilnog društva. Ali oni su uglavnom ignorisa­
li osobenosti građanskog društva u afričkom okruženju. U Pod­
saharskoj Africi ne postoji „jasna linija koja razdvaja državu i
dru­štvo“ i nemaju mnogo smisla shvatanja i definicije koje su
„zasnovane na hegelijanskoj tradiciji“ ili Gramšijevoj metafori o
„čvrstim strukturama građanskog društva“.796 Bliže afričkoj real­
nosti je shvatanje Edmunda Berka koji je društvo video kao moralno
partnerstvo „između onih koji su živi, onih koji su mrtvi i onih koji
će se tek roditi“.797 Ne treba gubiti iz vida ni to koliko su, na primer,
u hrišćanskim sredinama, slike države i društva „filtrirane kroz
794 Franco Barchiesi, „How Far from Africa’s Shore?“, International Labor
and Working-Class History, No. 82, 2012, pp. 77-78.
795 Roland Paris, „International peacebuilding and the ‘mission civilisatri­
ce’“, Review of International Studies, Vol. 28, No. 4, 2002, p. 638.
796 Videti: Rene Lemarchand, „Uncivil States and Civil Societies: How Illu­
sion Became Reality“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 30, No.
2, June 1992, pp. 178-179.
797 Ibid.
194
simboličku prizmu biblijskih proročanstava“.798 Pored ignorisanja
smisla koje pojam civilno društvo ima Africi i, kako ističe Dvejn
Vuds, preteranog idealizovanja civilnog društva na Zapadu (i nje­
gove stvarne odvojenosti od države), mnogi su neopravdano pod­
razumevali da organizacije civilnog društva u Africi neće repro­
dukovati etničke podele, da će ostati nezavisne od države i da će
preuzeti i efikasnije sprovoditi brojne državne funkcije.799
Lokalne organizacije civilnog društva u Podsaharskoj Africi,
čak i kada stupaju u transnacionalne odnose ili mreže, po pravilu
ne predstavljaju odraz globalizacije „koja počinje odozdo“ niti su,
uz izuzetak pojedinih doslednih protivnika neokolonijalizma,
suštinski zainteresovane za „strategije osporavanja postojeće
globalizacije“800 nametnute „odozgo“. U Podsaharskoj Africi
možemo govoriti o autističnim „NVO-ima, glaziranim kao ‘civilno
društvo’, koje predstavljaju surogat demosa“,801 koje funkcionišu
na način koji sugeriše da slovo „‘N’ u ‘NVO’ treba staviti u za­­
gradu“.802 Često su posredi „samoglobalizovane“, otuđene i sa­­
možive organizacije koje su zaokupljene obezbeđivanjem spon­
zora i podilaženjem shvatanjima, interesima i očekivanjima
potencijalnih zapadnih donatora. Žrtve i humanitarni rad su ne­­
retko sekundarni, samo pogodno sredstvo za ostvarivanje ličnih
interesa i ambicija. Nije malo onih koje blisko sarađaju s vojnim
i paravojnim snagama, pa čak i angažuju plaćenike.
Odlučujuću, mada indirektnu ulogu u određivanju karak­
tera i brojnosti lokalnih NVO u Podsaharskoj Africi imaju Svet­
ska banka i MMF, „nadnacionalni kentauri, pola ekonomske,
pola političke institucije“.803 One promovišu „liberalnu ideo­
logiju minimalne države“804 i koriste NVO kao ključne poluge
798 Ibid., p. 190.
799 Videti: Dwayne Woods, „Civil Society in Europe and Africa: Limiting State
Power through a Public Sphere“, African Studies Review, Vol. 35, No. 2, 1992.
800 Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, op. cit., str. 101.
801 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 13.
802 Samy Cohen, The Resillience of the State: Democracy and Chalenges of
Globalization, Hurst and Company, London, 2006, p. 99.
803 Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta, op. cit., str. 71.
804 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 22.
195
u finansiranju ili kreditiranju razvoja, borbi protiv siromaštva
i nametanju strukturalnog prilagođavanja u regionu. Promene
i reforme koje su institucije Breton Vudsa nametnule, odnosno
„indukovale“, u žargonu njihovih zvaničnika, oslabile su drža­
vu. Ali to nije oslabilo neopatrimonijalni poredak, već je samo
pomerilo njegov „centar gravitacije“ s države ka NVO. Štaviše,
iskustva brojnih zemalja Podsaharske Afrike ilustruju koje
opasnosti krije poistovećivanje interesa građana sa interesima
privatizovanih i otuđenih NVO, koje najčešće nisu predstavnici,
već „iluzija civilnog društva“.805
Reforme su zvanično nametane sa ciljem da omoguće
dobru vladavinu i razvoj institucija sistema. Ali zapadni dona­
tori su redovno koristili NVO da zaobiđu i marginalizuju iste
te institucije, obično pod izgovorom da su korumpirane ili
nedemokratske, i tako ih slabili. To je, između ostalog, dove­
lo da toga da se slabi, „niskobudžetni režimi“ osećaju još
manje obaveznim da izvršavaju brojne ključne funkcije pa
često sasvim zanemaruju ruralne oblasti. Nismo svedoci samo
„striptiza države“, već i „striptiza politike“, stalnog izbaciva­
nja političkog odlučivanja i državnih poslova u različite ne­­
držav­ne, neizabrane ili zvanično nepolitičke centre moći.
„Među­narodne institucije pomoći i razvoja, posebno Svetska
banka i MMF, preuzele su transformističku ideologiju iscr­
pljenih jednopartijskih režima tako što su regrutovale i finan­
sirale kontraelitu kontinenta i dodelile joj apolitične formu­
lacije pitanja koja su sasvim politička: konstruisanje država,
načini na koje je ona povezana s globalnom ekonomijom, nje­
ni socijalni temelji i njen odnos prema siromaštvu.“806 Ovakvo
mešanje bogatih spoljnih aktera je dodatno obesmislilo stra­
načku političku utakmicu i izborni proces.
Korupcija i različiti oblici kriminalizacije ne predstavlja­
ju neželjene posledice, jer su utkani u same osnove prilago­
đavanja, razvoja i demokratizacije kojima uglavnom rukovo­
de predstavnici institucija Breton Vudsa. „Velika tišina o
805 Ibid., p. 19.
806 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., pp. 64-65.
196
ne­­­uspesima razvojnih projekata“, činjenica da „većina doku­
menata agencija za razvoj daje neverovatno ružičastu sliku o
tim projektima“,807 onemogućavaju stvaranje prave slike o
rezultatima i dometima nametnutih reformi koje prvenstveno
služe interesima zapadnih država koje su najveći donatori.
Najznačajnije NVO u Podsaharskoj Africi nisu deo građanskog
društva, već predstavljaju sredstva za ostvarivanje političkih
ciljeva finansijera navodno razvojnih projekata.
Prividna apolitičnost omogućava da politička priroda
pomoći, kao i NVO infrastrukture pomoću koje ona biva dis­
tribuirana, ostane zaklonjena iza moralizatorskih kategorija
i fetišiziranih pojmova kao što su razvoj, transparentnost,
tržište i demokratija. Na taj način, NVO i diskurs razvoja po­­
staju delovi moćne anti-političke mašine koja Podsaharsku
Afriku isključuje iz legalnih i istinski inkluzivnih globalnih
tokova i procesa, a koja istovremeno pogoduje kriminalizaci­
ji država i bogaćenju privilegovanih pojedinaca. Zato u ovom
regionu NVO uglavnom nemaju značajniju ulogu u tranziciji
ka boljoj ili demokratskijoj vladavini, niti pomažu razvoju,
već su prvenstveno izraz „adaptacija starih struktura uslovi­
ma koje postavljaju strani donatori“.808
Izgradnja minimalne države, važnog neoliberalnog ideala,
i demokratizacija podrazumevaju i decentralizaciju. Me­­đu­na­
rodna razvojna pomoć zato često biva usmerena ka lo­­kalnim,
autohtonim zajednicama i njihovim elitama. To je u različitim
delovima potkontinenta, na primer, i u Darfuru i naftoj bogatoj
delti Nigera, dovelo do oružanih sukoba, ali i „proizvodnje lo­­
kaliteta“ i „proizvodnje autohtonosti“.809 Po­­jačane su tenzije
između zajednica („autohtonih“, nomada, doseljenika, migra­
nata i izbeglica), njihovih vođa i, neretko, samoproglašenih
predstavnika koji se sukobljavaju oko uno­sne pozicije auten­tič­
nih „posednika“ lokaliteta i lokalnih vred­nosti. Političari osniva­
807 Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 91.
808 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 22.
809 Videti: Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean
and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit.,
p. 317.
197
ju nevladine organizacije sa ciljem da prigrabe što veći deo ino­
strane pomoći koji je namenjen lo­­kalnim projektima, ili da
obezbede da njihova etnička zajed­nica, koja je istovremeno i
njihova najvažnija politička i iz­­borna baza, od nje najviše profi­
tira. Zato „promocija NVO dovodi do erozije zvaničnog admini­
strativnog i institucionalnog kapaciteta, jača moć elita, naročito
na lokalnom nivou, i pojačava etnički karakter destinacija na
koje stižu tokovi ka­­pitala iz inostranstva“.810 Koristeći NVO da
održe klijente­li­stičke veze, opravdaju očekivanja i poverenje i
potvrde sta­tus u mestima gde živi njihova zajednica, političari
ogra­ni­čavaju pozitivne efekte od susreta lokalnog i globalnog i
sprečavaju demokratizaciju.
Koncept civilnog društva je izuzetno popularan u Podsa­
harskoj Africi. NVO scena je izuzetno dinamična, mada NVO
najčešće ne predstavljaju aktere, već dimnu zavesu gra­đan­
skog društva. Tako, na primer, razlikujemo GONGO („NVO
koje je organizovala vlada“) i BONGO („NVO koje je orga­
nizovala banka“), a postoje i NVO koje su savim lažne, bez
sedišta i zaposlenih – tada se može govoriti o ENGO („e-mail
NVO“) ili PONGO („poštanski fah NVO“). Postoje i prave
NVO, mada čak i većina onih koje deluju ozbiljno biva osno­
vana radi izbegavanja carina i šverca ili samo za jedan pro­
jekat, s tim da osnivači najčešće ne planiraju da nešto stvarno
urade po pitanju zbog kog su dobijena sredstva.
Ideja civilnog društva je u Podsaharskoj Africi još pro­
blematičnija nego u drugim regionima i „podložna je beskraj­
nim manipulacijama“.811 NVO se uglavnom koriste kao stra­
tegija preživljavanja ili bogaćenja, kao potencijalno lukrativno
sredstvo „kanibalizacije“ države i odozdo i odozgo. Zato je
civilno društvo u regionu teško uklopiti u uobičajene nivoe
analize. Mada, slično drugim oblicima novije političke mobi­
lizacije, i ono uglavnom predstavlja „vektor kriminalizacije“.812
810
Beatrice Hibou, „The ‘Social Capital’ of the Satate as an Agent of Decep­
tion“ in: Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Afri-
ca, op. cit., p. 99.
811 Ibid.
812 Ibid., p. 18.
198
Ono se u Podsaharskoj Africi češće manifestuje kao produžena
ruka ili saveznik loše vlasti nego kao izvor alternativa, part­
nerstva ili suprotstavljanja. U mnogim afričkim državama
„neke građanske grupe igraju negativnu“, pa i „perverznu“
ulogu.813 Iako je slična tendencija zabeležena i u drugim regi­
onima, u Podsaharskoj Africi je najočitije da „aktivizam civil­
nog društva ne vodi nužno ka demokratizaciji i da može da
ojača autoritarne prakse“.814
S druge strane, zahvaljujući načinu na koji međunarod­
ne organizacije i zemlje donatori kanališu pomoć, koja je u
mnogim državama jedan od glavnih i najredovnijih izvora
prihoda, odabrani predstavnici civilnog društva su privilego­
vani u odnosu na državne organe i institucije. „Država je tako
slabo institucionalizovana, tako slabo emancipovana od druš­
tva, da u Africi ima veoma malo prostora za konceptualizo­
vanje politike kao suočavanja funkcionalno snažne države i
homogeno koherentnog građanskog društva.“815
I kada govorimo o globalnom civilnom društvu, očita je asi­
metrija moći i hijerarhija koja marginalizuje NVO s globalnog
Ju­­ga, a neretko ih i sasvim isključuje. Od samog početka kolo­ni­
jalnog poduhvata u Podsaharskoj Africi značajnu političku ulogu
su imale transnacionalne verske organizacije i međunarodne
nevladine organizacije. I u ovom slučaju možemo da vidimo da
su se kolonijalni odnosi zadržali i u postkolonijalnom periodu.
Katolička crkva je imala neslavnu ulogu tokom genocida u Ruandi
1994. godine. Oksfam, nevladina organizacija koja tvrdi da joj
cilj borba protiv siromaštva i nepravde, u Tanzaniji je delovao kao
saveznik samovlašća i represije, ne samo kao negra­đanska već i
kao antidemokratska snaga. Ova organizacija „nije postala samo
propagator, već i ‘surogat države’, pomažući joj da seljacima oduz­
813
Augustine Ikelegbe, „The perverse manifestation of civil society: evi­
dence from Nigeria“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 39, No.
1, 2001, p. 1.
814 Francesco Cavatorta and Emanuela Dalmasso, „Liberal outcomes thro­
ugh undemocratic means: the reform of the Code de statut personnel in
Morocco“, Journal of Modern African Studies, Vol. 47, No. 4, 2009, p. 487.
815 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 21.
199
me političku moć i pravo da budu predstavljeni“.816 Međunarodno
civilno društvo neretko je „manje sredstvo demok­ra­tizacije ili
socijalne pravde, a više još jedan oblik kontrole i upravljanja peri­
ferijom od strane centra globalnog sistema moći i akumulacije
koji predstavlja novu vrstu decentralizovanog despotizma“.817
S druge strane, analizom delovanja nekih međunarodnih
NVO za zaštitu čovekove okoline i životinja u Podsaharskoj Af­­
rici, možemo uočiti da se ponekad ovi „prividno univerzalni i
planetarni projekti u stvari oslanjaju na oštre prostorne podele
i zone isključenosti obezbeđene nasiljem. Takve intervencije
je­­su globalne, u smislu da se oslanjaju na transnacionalno or­­
ganizovane finansije, institucije i moralnu zabrinutost, ali način
na koji funkcionišu otkriva selektivno neuređen i oštro podeljen
pejzaž koji... predstavlja osnovni činilac savremenog načina
integrisanja Afrike u ‘globalno dru­štvo’.“818
Bez obzira na to da li govorimo o globalnom civilnom
društvu, globalnim tokovima ili različitim, navodno univer­
zalnim institucionalnim ili normativnim okvirima, posmatra­
nje mesta koji u njima dobijaju podsaharski akteri navodi na
razmišljanje o paradoksima, kontradikcijama, prividima, pa
čak i o perverzijama. Štaviše, kada se kaže da „dobijaju mes­­
to“, tim rečima se potvrđuje marginalna uloga koju Podsa­
harska Afrika imala u oblikovanju tih okvira. Ali to, ipak, ne
podrazumeva da su afrički akteri samo pasivne žrtve globa­
lizacijskih procesa. „Genij Afrike“ je, između ostalog, zapadne
istraživače i moćnike oduvek iznenađivao i zbunjivao neoče­
ki­vanim sintezama i originalnim odgovorima, posebno auten­
tičnim mehanizmima aproprijacije. Dokazanu i često iznena­
đujuće kreativnu – malo šta tu ima „pravo mesto“ – afričku
prilagodljivost neprijateljskim okruženjima i uticajima ne
smemo gubiti iz vida ni kada govorimo o izazovima globa­li­za­
cije i uključivanju podsaharskih aktera u sasvim neodgova­
rajuće i „isključujuće“ globalne okvire.
816
Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 66.
817 Ibid.
818 Ibid., p. 48.
200
Zakljućak: Budućnost globalizacije?
Paradoksi i ambivalencija neka su od ključnih obeležja
globalizacije. U Podsaharskoj Africi ih, međutim, nalazimo
na najneočekivanijim mestima, čak i tamo gde, gledano, na
primer, iz evropske ili južnoazijske perspektive stvari danas
deluju sasvim jasno i neupitno. Zato slika globalizacije u Pod­
saharskoj Africi često „nimalo ne liči na ono što nas većina
globalnih teorija navodi da očekujemo“.819 Problem je što „ne
možemo jednostavno ‘dodati Afriku i promešati’ kako bi stigli
do stvarno sveobuhvatne slike“820 globalizacije i modernosti.
Nažalost, mnogi akteri i istraživači, naročito uticajni globalni
javni intelektualci i eksperti, uglavnom odbijaju da se ozbilj­
nije pozabave izazovima koje nameće suočavanje sa uznemi­
ravajućim i „nepogodnim“ stanjem regiona.
Podsaharska Afrika nije neglobalizovani deo planete ili
malo relevantan izuzetak, kako tvrde ili sugerišu brojni auto­
ri koji su pokušavali da daju sveobuhvatnu, „globalnu“ sliku
globalizacije. Marginalizacija ovog regiona nije posledica nje­
gove navodne izolacije (ili samoizolacije), već načina na koji
je uključivan u globalizacijske procese. Smeštanje Podsaharske
Afrike u „crnu rupu“ ili „belu mrlju“ na karti savremenog sve­
ta nije izraz stvarnog mesta Podsaharske Afrike u globaliza­
cijskim procesima, već ilustruje koliko su jedinstvena iskustva
ovog regiona zanemarivana i koliko su teorije globalizacije, i
one apologetske i one koje su snažno kritički orijentisane,
ostale neadekvatne. Čak i prepoznatljive afričke specifičnosti
često bivaju ignorisane umesto da posluže kao otrežnjujući
korektiv, mogućnost da se dođe do tačnijih, mada komplek­
snijih i manje elegantnih teorija i zaključaka o globalizaciji i
odnosima u (post)modernom svetu.
Mislim da nije teško ilustrovati zašto bi uznemirujuće
stanje Afrike trebalo da se tiče svih nas: „U 1820. pet najbo­
819 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 49.
820 Ibid.
201
gatijih zemalja sveta bile su tri puta bogatije od pet najsiro­
mašnijih. Do 1950. bile su 35 puta bogatije; 1970. 44 puta; i
1992. godine 72 puta. Svet postaje sve više podeljen među­
narodnim razlikama u bogatstvu.“821 Kao što su, između osta­
lih, nedavno otkrili mnogi građani koji žive na mediteranskoj
periferiji Evropske unije, višak neoliberalizma ne vodi samo
u prosperitetni „potrošački raj“ već može da znači i više „afrič­
kog standarda“.
Analiza afričke savremenosti omogućava da pojmimo šta
može da proizvede sve nepravednija raspodela društvenog bo­­
gatstva praćena gubitkom vere u „demokratsku dividendu“.
Naime, veliki broj građana Podsaharske Afrike odavno živi u
okolnostima u kojima mogućnost boljeg života nije vezana za
obrazovanje i vredan rad ili za uspostavljanje „dobre“, demo­
kratske i transparentne vlasti. Mnogi od njih danas veruju sa­­
mo u čudo, a sitan luksuz mogu da priušte jedino tokom retkih
trenutaka haosa. Tada godine siromaštva i beznađa zameni
nekoliko dana anarhije, kratkotrajni slom poretka koji omo­
gućava masovnu sitnopljačkašku redistribuciju, retku priliku
da se iz obližnjeg supermarketa ili visokim zidovima ograđene
bogataške vile izađe s rukohvatom nedostupne robe.
Ova onespokojavajuća slika deluje sve manje „afrički“ i
sve manje nezamislivo u svetu obeleženom rastućim nejed­
nakostima i izneverenim očekivanjima. Velike stope nezapo­
slenosti i gubitak nade, koji je od početka svetske finansijske
krize septembra 2007. godine zahvatio cele generacije u dr­­
žavama na prosperitetnom globalnom Severu, mnogima više
ne deluju kao neko privremeno, krizno stanje već kao ključno
obeležje jedne nove normalnosti. „Smrt alternativa“, što je
jedan od nusproizvoda globalnog trijumfa neoliberalizma,
ostavila je malo nade za stotine miliona ljudi širom sveta koji
iz različitih razloga nisu bili u mogućnosti da se uguraju u red
dobitnika u neoliberalnim reformama, prilagođavanju i tran­
ziciji. Zato neredi u Londonu avgusta 2011. i pustošenje rad­
821
James Fulcher, Capitalism: A Very Short Introduction, Oxford University
Press, Oxford, 2004, p. 98.
202
nji u velikim argentinskim gradovima decembra 2012, kao i
česti izlivi nasilja na ulicama bliskoistočnih metropola u pr­­
vim godinama posle „arapskog proleća“, imaju aromu pri­
vidno postideološkog bezizlaza i besa koji odavno karakteriše
masovne proteste u Adis Abebi, Kinšasi ili Najrobiju.
Na primeru Podsaharske Afrike može se videti koliko je
važno da kada govorimo o globalizaciji ne ostanemo fokusi­
rani samo na pitanja koja sugerišu konvergenciju i poveziva­
nje, kao što su kompresija vremena-prostora, ubrzavanje to­­
kova i intenziviranje komunikacije. Iskustva ovog regiona
govore da je preko potrebno stalno razmišljanje o izmeštanju,
diskonekciji, getoizaciji i isključivanju kao podjednako važ­
nim posledicama globalizacijskih procesa. Ona pokazuju da
globalizacija proizvodi izolaciju i „tehnološki aparthejd“, kao
i koliko su važni ne samo uključivanje u globalizacijske pro­
cese po sebi već priroda i način tog uključivanja.
Podsaharska Afrika „predstavlja mesto gde su nove konfi­
guracije moći koje oblikuju svet najvidljivije“.822 Relativna jed­
nostavnost koja odlikuje stanje regiona, odsustvo nekih činilaca
na koje nailazimo u drugim delovima sveta, što je u velikoj meri
posledica hronične bede, omogućava nam da lakše prepozna­
mo i vrednujemo uticaje pojedinih ključnih globalnih procesa,
kao i destruktivno naličje nekih od institucija i normi koje biva­
ju nametnute kao univerzalne ili „provereno dobre“ u sklopu
neoliberalnog inženjeringa. Iskustva Podsaharske Afrike su zna­
čajna i kada pokušavamo da razumemo veze između selektivne
integracije, dozirane prema interesima zapadnih aktera, i zao­
stajanja ili usporavanja razvoja.
Istorija globalizacije u Podsaharskoj Africi pokazuje da
se odgovori na mnoge izazove i probleme ne mogu tražiti
samo na lokalnom, nacionalnom ili regionalnom nivou, već
da su oni vezani za formu globalizacije i prirodu globalnog
političkog projekta. Iskustva ovog regiona govore da rešenje
(„ključ“) nije u nekritičkom prihvatanju neoliberalnih dogmi,
usvajanju „zapadnih standarda“, „strukturalnom prilagođa­
822 Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 235.
203
vanju“, „dobroj vladavini“ ili „većoj transparentnosti“. Po­­ra­
žavajuće stanje Podsaharske Afrike ističe neophodnost „pri­
lagođavanja“ i humanizovanja neoliberalnog projekta.
Žitelji Podsaharske Afrike su danas najveći gubitnici u
procesima globalizacije. Na primeru ovog regiona vidi se koli­
ko velika može biti cena prihvatanja nametnutih partikular­
nih i provincijalnih principa, za koje moćni zapadni akteri
koji ih nameću tvrde da „u stvari nisu ‘moji’, već univerzalno
dobri“.823 Iskustva Podsaharske Afrike pomažu da vidimo
broj­ne negativne razvojne i društvene posledice uticaja institu­
cija Breton Vudsa, odnosno u kojoj meri su one spremne da
ignorišu ne samo interese već i najelementarnije potrebe sta­
novništva u „zemljama klijentima“.824 S druge strane, neka
od pomenutih podsaharska iskustva potvrđuju veliki poten­
cijal različitih originalnih, lokalnih strategija uključivanja u
globalne tokove i ublažavanja negativnih posledica globali­
zacijskih procesa. Podsaharski akteri su pokazali sposobnost
da u izuzetno nepovoljnim uslovima razviju nekriminalne glo­
balne mreže, ali i da otkriju neprepoznate mogućnosti novih
tehnologija i sredstava komunikacija.
Podsaharske alternativne modernosti omogućavaju kom­
pletnije sagledavanje uticaja globalizacijskih procesa, naroči­
to kada je reč o pojavi novih, protivrečnih ili ambivalentnih
hibridnih fenomena na koje često nailazimo u zemljama u tran­
ziciji i postkonfliktnim društvima. Iako ponekad deluju retro­
gradno, antimoderno pa i zastrašujuće, ove neobične ili neoče­
ki­vane društvene pojave, kao što je fenomen „dece veštica“ u
Kongu i Nigeriji ili turbo-folk na Balkanu, imaju značajne kul­
turne, političke i ekonomske funkcije i predstavljaju izraz
komp­leksnih mehanizama prihvatanja, odnosno odomaćivanja
promena koje nameću globalizacija i modernizacija. Prepoz­
na­vanje modernosti ovih fenomena pomaže nam da adekvat­
nije budu analizirane i vrednovane različite pojave, naročito
823
Martti Koskenniemi, The gentle civilizer of nations: the rise and fall of in­­
ternational law, Cambridge University Press, Cambridge, 2004, p. 490.
824 Džozef E. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, op. cit., str. 53.
204
one koje se isključivo i po pravilu neopravdano vezuju za od­­
ređene kulture ili narode. Povratak tradiciji, rast nacionalizma
ili bujanje fundamentalizma mnogo češće su odgovori na iza­
zove i nasilje modernizacije i globalizacije nego neki anahroni
„proizvod“ pripadnika jedne kulture ili navodno kolektivne
volje njenih pripadnika da žive „mimo sveta“. Modernost i
važna globalna dimenzija različitih pojava ili procesa često
bivaju zanemarene i lako ih je prevideti ako se analiza odvija
samo u kontekstu zapadnih istorija.
Iskustva Podsaharske Afrike mogu biti iskorišćena i za
bolje razumevanje problema postmiloševićevske Srbije, odno­
sno razumevanje u kojoj je meri ono posledica frustrirane
tranzicije ili nasleđa autoritarnog režima, a u kojoj meri je
pro­izvod različitih globalizacijskih procesa i izazova. Ako ima­
mo u vidu stanje Podsaharske Afrike, može se lakše uočiti da
su neke nepoželjne pojave u Srbiji mnogo složenije i da imaju
ne samo lokalnu već i važnu globalnu dimenziju. To, među­
tim, nije lako jer „Afrika“ u dominantnim diskursima u Srbiji
postoji skoro isključivo kao smrtna opasnost koja zavređuje
da bude pomenuta samo kao ilustracija navodne alternative
idealizovanoj evropeizaciji.
Podsaharska Afrika nije, kako sugerišu brojni autori,
„glo­balni incident“ ili lekcija o tome koliko je velika cena „od­­
bijanja da se globalizuje“825 i da se primene neoliberalne mus­
tre. Naprotiv, stanje regiona je u velikoj meri rezultat različitih
pravila i regulativa, bile one transnacionalne, regionalne ili
državne, kojima je, čini se, glavni cilj bio da se „globalizuju“
i „uključe“ afričke sirovine, ne i siromašni afrički građani. Ali,
s druge strane, stanje Afrike nam omogućuje da prepoznamo
i jedan od mogućih ishoda globalizacijskih procesa čiji dome­
ti, rezultati i posledice, ipak, nisu predvidljivi. Loša i onespo­
kojavajuća situacija u Podsaharskoj Africi, kao i njena često
825
Na primer, Martin Vulf u tekstu koji je u „Fajnenšal tajmsu“ objavljen 9.
februara 2000. godine pod naslovom „Velika laž o globalnoj nejednakosti“.
Navedeno prema: „Policy and Business Practices“, International Chamber of
Commerce, Internet, 04/05/09, http://www.iccwbo.org/policy/econo­
mic/id1269/index.html.
205
tragična iskustva s globalizacijom, sugerišu, mnogo uverljivije
od sumnjivih dometa futurologije, kako može da izgleda dis­
Prilozi
topijska budućnost globalizovanog sveta, odnosno kakav mo­­
že da bude ishod povećavanja ekonomskih i socijalnih razlika,
praćen neumerenim korišćenjem vitalnih prirodnih resursa i
klimatskim ekstremima.826 Podsaharska savremenost, koju
često, sasvim neopravdano, vezujemo za prošlost i tradiciju,
o kojoj obično slušamo kao o nečemu nevažnom, premoder­
nom ili neistorijskom, iznad svega je globalna i moderna,
mada na jedan uglavnom neočekivan i drugačiji, alternativni
način. U njoj možemo naći važne univerzalne lekcije i otrež­
njujuće poruke.

826 Uragan „Katarina“ je 2005. godine pokazao koliko je, čak i u najbogatijoj

zemlji na svetu, „tanka linija između reda i haosa“. Videti: Jean and John
L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law
and Disorder in the Postcolony, op. cit., 2006, p. 37.
206
 Život ispod dna827

„Stigli smo do dna, kopamo još dublje”, samoironična je

izreka koja najbolje ilustruje situaciju u Kinšasi, glavnom gra­
du većeg i nesrećnijeg od dva Konga. Dopisnika londonskog
„Indipendenta“ ova osmomilionska metropola je podsetila na
slike iz filma Dan posle koji je snimljen osamdesetih da bi nam
dočarao svet posle nuklearnog rata, ako budemo morali da
živimo u bespuću „nuklearne zime”. Posetioci imaju utisak da
je u bivšem Zairu sve savršeno loše. Ni građani nemaju mnogo
bolje mišljenje. Na pitanje da je vaša država čovek šta biste joj
uradili, većina ispitanika je odgovorila: „Ubio bih je.”
Za Kongoance država je nemilosrdni, nezasiti grabljivac,
zver koja ne zaslužuje da živi. Kongo je postao svojevrsna labo­
ratorija u kojoj možete potražiti odgovor na neka teška i, naža­
lost, smislena pitanja. Šta ostane kada iz društvene jednačine
izbacite funkcije uređene države? Koja količina anarhije je opti­
malna? Koliko brzo se može doći u situaciju da se više ništa ne
može ukrasti? Koliko institucije mogu biti zloćudne? Kako je
živeti decenijama pod vlašću koja ne daje ništa a traži malo, i
pri tome biti toliko siromašan da je i najmanje previše?
Razlog zašto baš Kongo nudi rešenje ovog rebusa je, ka­­
ko piše Mišela Vrong, u „brutalnoj kolonijalnoj prošlosti i je­­
dinstveno velikom mešanju zapadnih sila”. Teorijski, Kongo
je najbogatija zemlja na svetu. Belgijanci su ovu svoju bivšu
koloniju opisali kao „geološki skandal”, plodnu zemlju koja
leži na dijamantima, zlatu, uranu, bakru, koltanu i skoro sva­
kom retkom i skupom metalu koji poznajemo. Jalovina nasta­
la korišćenjem zastarelih tehnologija u prošlom veku je boga­
tija bakrom nego ruda u većini svetskih rudnika.
Kongo je najbolji primer tragičnog pravila podsaharske
Afrike – što je zemlja bogatija prirodnim resursima, to su nje­
827Duža verzija teksta objavljena je u nedeljniku „NIN“ 14. jula 2006.
godine.
209
ni stanovnici siromašniji. Jedan Kongoanac je izjavio „Indi­
pendentu“ da Zapad u njegovoj zemlji vidi „gomilu bogatstva
na kojoj, nažalost, sedi nešto crnih ljudi”. Kao i milioni su­­
narodnika koji ne veruju da su stanovnici Konga ikada bili
stvar­ni gospodari svoje sudbine, on politiku Zapada doživljava
kao pokušaj da se eliminiše ova šezdesetmilionska ljudska
„pre­preka” eksploataciji vrednih resursa.
Zemlja koja je početkom prošlog veka postala najisplati­
vija kolonija na svetu samo nekoliko decenija ranije delovala
je kao lepi, ali bezvredni komad Afrike. Kongo je na kraju XIX
veka ostao poslednja „bela mrlja” na karti sveta, prostranstvo
nedostupnih prašuma koje je postalo država kada su povuče­
ne granice njegovih devet suseda. Ovu zemlju niko nije želeo
tokom velike „jagme za Afriku” i konačno je pripala belgij­
skom kralju. „Slobodna država Kongo” je na Berlinskom kon­
gresu postala privatno vlasništvo kralja Leopolda II. Nekoliko
decenija kasnije Leopoldov lični posed je postao kolonija osam­
deset puta manje Belgije.
Čak ni Portugalci, poznati po brutalnosti, nikada nisu
pa­­­li tako nisko kao Belgijanci. Ova mlada, nesigurna, podelje­
na i frustrirana evropska nacija pretvorila je vladavinu Kon­
gom u jednu od najbrutalnijih u istoriji. Istoričari danas smat­
raju da je tokom poslednjih godina Leopoldovog gazdovanja
u Kongu počinjen prvi holokaust u XX veku. Sporan je samo
broj Leopoldovih žrtava – procene se kreću između sedam i
13 miliona ubijenih.
Belgijanci su Kongom vladali pod sloganom „ko nema
puške, nema ni prava”. Izuzev leševa i luksuznih vila, ostavi­
li su malo toga: 300 kilometara asfaltiranih puteva, jednu
prugu i nekoliko fabrika za preradu rude. Verujući da „bez
obrazovanja neće biti ni pobune”, sve su učinili da ne nastane
obrazovana domaća elita. Leopoldov i nacistički holokausti
podstakli su nekoliko zapadnih istoričara da napišu da je Ev­­
ropa, a ne Afrika „srce tame” i „mračni kontinent”. Afrika, sa
svojim užasima i tamnim zonama, predstavlja samo „najveću
mrlju na savesti Evrope”.
210
Ipak ne čudi da je baš Kongo rodno mesto danas najpo­
znatijeg negativnog klišea. Srce tame je od naslova kultnog
romana Džozefa Konrada preraslo u jednu od najpopularnijih
metafora. Potraga za novim „srcem tame” je već decenijama
opsesija svetskih medija i inspiracija holivudskih scenarista.
Iako su ga mnogi zapadni novinari devedesetih „pronalazili”
na Balkanu, u svesti velikog broja ljudi na Zapadu „srce tame”
je postalo sinonim za Afriku.
Kongo je jedno od mesta na svetu gde ono što deluje ne­­
za­mislivo često postane realnost. Tu ćete naći gerilske koman­
dante koji ritualno jedu penis ili tek izvađeno srce moćnog
ne­­­prijatelja, žene „šefova sela“ ili fetišera kojima se posle silo­
vanja odseče komad usmine, da bi im zatim ispalili metak u
vaginu. (Jedna od nesrećnica koja je sve ovo preživela – i pri
tome dobila sidu – danas se leči u susednom Burundiju.) Ovo
nisu bizarni izuzeci, potezi ludaka, već neka od moćnih okul­
tnih oružja u neprekidnom ratu na istoku Konga, seriji sukoba
u kojima je kanibalizam municija, u kome se ratuje protiv du­­
hova, u kome borci veruju da smrt ne donosi metak iz kalaš­
njikova, u kome se ništa ne dobija po zasluzi.
Koliko god priča o (samo)kanibalizaciji jednog društva
i jedne zemlje delovala „tamno”, Konrad je imao nešto sasvim
drugo u vidu kada je davao ime svom remek-delu. Vrong u
Mobutuovoj biografiji objavljenoj pod naslovom Stopama
gospodina Kurca piše da stereotip o Kongu i Africi zasnovan
na naslovu romana Srce tame predstavlja savršen primer cita­
ta izvađenog iz konteksta. Konrad je u Leopoldovom Kongu
umesto planirane tri godine proveo manje od šest meseci i to
je, kako je priznao, bio najtraumatičniji period njegovog bur­
nog života. Posle Konga on je „sve video u crnoj boji”. To je
mesto u kome je, kako piše, ophrvan bolestima postao „savr­
šena životinja”.
Konrad je opisao srce tame u kome su „filantropske izja­
ve skrivale kolonijalni sistem obeležen brutalnošću bez pre­
sedana”. Konradov Kongo na kraju XIX veka, kolonija u kojoj
je njegov „beli” junak Kurc postao kanibal, jeste mesto gde je
211
moćni, „civilizovani” Evropljanin licemerno dozvolio svojoj
tamnoj strani da nadvlada sve „evropske vrednosti”. „Tama
u naslovu knjige se odnosi na monstruozne strasti u srcu ljud­
ske duše, uvek spremne da izađu na površinu kada su bolji
ljudski instinkti suspendovani... Ona tu nije pomenuta zbog
navodne predispozicije Afrike prema nasilju”, piše Vrong.
Nasilja nikada nije manjkalo. Onima koji nisu skupili
dovoljno gume i slonovače Leopoldovi ljudi su, poštujući dek­
ret koji je evropski kralj izdao 1891. godine, jednostavno od­­
se­cali ruke i tako dramatično povećali profit gospodara. Force
Publique je bila Leopoldova brutalna plaćenička vojska. Svaki
pokušaj pobune, a pobunom je smatrano i sporo punjenje
Leopoldovog trezora, gušio se u potocima krvi. „Krupov“ top
je bio oružje belgijskog genocida. Mobutu se pokazao kao
do­­stojan Leopoldov naslednik. Sin kuvarice iz malog sela u
provinciji nije mogao imati bolji uzor od Leopolda i njegove
krvave vladavine.
Vrong piše da „duh tako temeljno uništen” pod Leopoldom
i Mobutuom, dvojicom vladara koji su gospodarili kao zloćud­
ni polubogovi, „nije lako obnoviti”. „Kabila otac” je 1997. go­­
dine konačno srušio Mobutua, ali tokom kratke vladavine nije
ni pokušao da demontira kleptokratski mobutizam. Njegov
neiskusni sin-naslednik se danas prvenstveno bavi političkim
opstankom, lavira između onih koji ga drže na vlasti zato što
im omogućava da se bogate i onih koji bi da ga sruše (i ubiju)
da bi se obogatili.
Za one koji se ne bave politikom „uzmi i beži” je jedina
strategija u okruženju koje ne dozvoljava da se pojavi ambi­
cija. Možda najveći problem Konga – i najstrašnije nasleđe
sadističko-kleptokratske vladavine Leopolda II i njegovih
domaćih naslednika – jeste rezigniranost stanovnika, shvata­
nje da je preživljavanje dovoljno, da je promena nemoguća,
da se ne vredi buniti, da je ustanak ili raspad poretka samo
povod za pljačku, a ne mogućnost novog početka.
Kongo je uvek na ivici, u strahu od praznika i godišnjica,
od svega što može da bude povod za podsećanje na izneve­
212
rene nade i da opravda spazam nekontrolisanog besa i nasi­
lja. Svaki slom krhkog poretka je prilika za novu seriju pljač­
kanja, redistribuciju bede i pokušaj da se otme bogatstvo koje
je u rukama privilegovane manjine.
Iz Konga sam otišao u predvečerje Dana nezavisnosti.
Neki od mojih sagovornika, zvaničnika UN, pripremali su se
za očekivanu epizodu haosa. Jedni su slali porodice u inostran­
stvo, drugi su s lokalnim policijskim ili vojnim komandantima
dogovarali strategiju za preživljavanje tokom dana bezakonja
i ugovarali cenu kamioneta sa do zuba naoružanim vojnicima
koji će ih odvesti do najbliže baze UN. Cena ovog aranžmana
je nekoliko stotina dolara odmah, i još nekoliko puta toliko
kada se vojnici pojave. Trupe UN, iako ih je čak 17 000 u Kon­
gu, imaju „običaj” da se, kada krene haos, zatvore u žicom
opasane baze i zaborave na civilni deo misije koji živi u iznajm­
lje­nim kućama i stanovima. Trideseti jun je prošao bez većih
nereda, ali novi „crveni datum” je samo nekoliko nedelja
daleko.
Teodor Trefon piše o Kinšasi kao o gradu u kojem većina
posetilaca vidi samo „zaboravljenu crnu rupu obeleženu hao­
som, nesrećom i konfuzijom”. Za mene je najveće čudo to da
sve nije mnogo gore, da sam mogao da hodam ulicama, da
sam dobio priliku da iz prve ruke upoznam to afričko čudo
inventivnosti i remek-delo umetnosti preživljavanja. Većina
stranaca, nešto libanskih, indijskih, jermenskih i grčkih bizni­
smena i stotine birokrata i humanitaraca u brojnoj misiji UN,
retko izlazi iz svojih klimatizovanih džipova. Posluga u vila­
ma uključuje čoveka čiji je jedini zadatak da otvara kapiju.
Jedini susret svetlopute elite s pravim Kongom je kada mora­
ju da naprave nekoliko koraka od parkinga do ulaza u neki
od libanskih supermarketa. Ali, oni hrabriji su me naučili ka­­
ko da se približim pravoj Kinšasi, kako da hodam metropolom
u kojoj je šetnja glavnom ulicom avantura.
Još dok sam slušao pravila ponašanja u urbanoj džungli,
shvatio sam zašto mnogi ljudi na ulici deluju tako ozbiljno i
ljutito. Da bi se preživelo u ovom razvaljenom gradu, ne sme
213
se pokazati strah i zbunjenost. Jedini način da vas gomile
gladne, drogirane ulične „dece veštica“ i nervozni debeovci u
crnim izraubovanim mercedesima ostave na miru jeste da
de­­­lujete samouvereno, iskusno i pomalo preteće. Nije mi bilo
lako da prihvatim da policajca koji mi traži pasoš treba da
ig­­­norišem, ili da mu ako je dosadan odgovorim psovkama i
vikanjem na srpskom ili bilo kom jeziku. Najteži od svih zah­
teva – skrivanje straha u očima – postigao sam samo zahva­
ljujući jako tamnim naočarima. Prividna anarhija ima svoja
pravila i cenu plaćaju svi koji bi da je ignorišu, posebno oni
koji bi da se drže svoje „zapadnjačke” logike.
U Kinšasi i ono što prepoznajemo često predstavlja nešto
sasvim drugo. Većina u jutarnjoj gužvi ne ide na posao u gra­
du u kome je stopa nezaposlenosti veća od 90 odsto. To more
ljudi, koji hodaju kilometrima iz dalekih predgrađa ili vise iz
prepunih, zarđalih kamioneta, ide ka centru i velikim pijaca­
ma u nadi da će naići na koristan otpadak, nabasati na nešto
što će im obezbediti obrok u zemlji u kojoj sve ima vrednost.
Dvadeset pet odsto stanovništva jede jednom u dva dana, a
50 odsto jednom dnevno. U gradu u kome skoro da nema
zvanične, „bele” ekonomije, u kome ljudi komunalije zovu
„us­pomene”, malo je onih koji se sećaju vremena kada je ne­­
što funkcionisalo.
Mreža fiksne telefonije, koju su pedesetih instalirali Bel­
gijanci, raspala se još 1985. godine. Iako je Kinšasa na obali
ogromne reke i kroz nju protiče čak 16 pritoka, u gradu je
voda „ređa nego u Sahari”. Čak i da vodovod radi normalno,
samo trećina domaćinstava je priključena na mrežu. U Kinšasi
nema taksija koje možete pozvati ili zaustaviti na ulici. U naj­
elitnijoj četvrti Gombe, gde žive predsednik i ministri, nestan­
ci struje su svakodnevni. Po celom gradu naići ćete na zapa­
ljene gomile đubreta.
Bolnice koriste iste igle nekoliko puta, a u većini se ste­
rilizacija hirurških instrumenata obavlja vatrom. Izlečenim
pacijentima bolničko obezbeđenje ne dozvoljava da izađu
dok porodica ne plati troškove lečenja. U vreme posete na
214
vratima stoje naoružani telohranitelji i medicinske sestre koje
im pomažu da prepoznaju pacijente-taoce koji bi da se iskra­
du pre nego što podmire račun. Uprava većine bolnica leše­
vima umrlih pacijenata ucenjuje porodice koje neće da plate
troškove lečenja preminulog srodnika. To je izuzetno moćno
oružje u zemlji čiji stanovnici veruju u neraskidivu vezu „vid­
ljive” i „nevidljive” realnosti. Sahrana rodbine je u Kongu izu­
zetno važna stvar – oni koji je ne obave rizikuju osvetu duhova
predaka i seriju nesreća koje će stići iz „drugog sveta”. S druge
stane, svake noći oni najsiromašniji ostavljaju pred kapijama
bolnica od side i teških pratećih bolesti obolele rođake.
Jedan kongoanski profesor je napisao da preživeti u Kin­
šasi znači raditi stvari koje su „fizički nemoguće i moralno
nezamislive”. „Nova (a)moralnost Kinšase diktira da je bolje
prodati dušu đavolu nego biti skrupulozan”, piše Anastaze
Nzeza Bilakila. Akulturacija koju je doneo kolonijalizam uni­
štila je tradicionalne vrednosti i odnose, a novi nikada nisu
izgrađeni.
Anarhija u Kinšasi je ipak mnogo organizovanija nego
što izgleda. Država ne naplaćuje poreze, ali zato postoji mre­
ža neformalnih nameta čije neplaćanje povlači ozbiljne sank­
cije. Kao i u normalnoj državi, onaj ko ne plati kada treba, ko
pokuša da izigra (spontano) uspostavljeni poredak, platiće
kasnije mnogo više. U svakom poslu postoje desetine posred­
nika, mini „poreznika”, koji se bore za život u zemlji u kojoj
su vam rođenjem oduzeta skoro sva prava. Jedan od primera
je istovar povrća u luci u Kinšasi. Hrana u prestonicu stiže
baržama sa severa. Donose je seljaci iz provincije koji su pre­
plašeni od hordi neplaćenih policajaca, poreskih, tržišnih i
sanitarnih inspektora koji čekaju na dokovima. Nakupci s
dobrim vezama – svi su žene – svesni straha umornih seljaka
(najplodnija polja su dve nedelje plovidbe daleko od Kinšase)
kače se čamcima uz dolazeće barže i otkupljuju robu pre nego
što stigne u luku. Reka Kongo, s moćnim brzacima i jakom
strujom, kazniće svaku ženu koja čamcem isplovi prerano,
kao i onu koja stigne prekasno i propusti cenkanje. Zato sva­
215
ka grupa žena nakupaca radi s mrežom doušnika koji javljaju
položaj broda. Samo u ovom lancu, naplaćujući minimalnu
proviziju ili nadoknadu, hiljade ljudi obezbeđuje svoju egzi­
stenciju.
Jedna od omiljenih zanimacija Kongoanaca je da stvari­
ma i pojavama daju nova, adekvatnija imena. Evropa je tako
„raj”, dileri benzina su „gadafiji”, a vojnici na istoku kalašnji­
kov zovu „kreditna kartica”. Samo puška obezbeđuje „kupov­
nu moć” u zemlji bez ekonomije kakvu poznajemo. Libanci i
Indijci koji, uz nešto Grka i Portugalaca, vode ili drže skoro
sve što u Kongu funkcioniše, u cene svega što nude uključuju
ogroman rizik poslovanja, realnu šansu da će možda već koli­
ko sutra sve izgubiti – i robu i biznis, i kuću i automobil.
Uglavnom neplaćena, Kabilina vojska rukovodi se paro­
lom – snađi se, što najčešće znači – pljačkaj stanovništvo.
Mada i oni koji dobiju platu – vojnik zarađuje samo 12 dola­
ra mesečno – ne mogu da prežive od zarade. Nekoliko stotina
metara od dobro čuvane kapije jedne od najvećih kasarni u
Kinšasi je stotinak metara dugačka rupa u zidu. Možete vide­
ti da vojnici žive sa svojim porodicama, žene kako zalivaju
malene bašte ili vezuju kozu. Vrong piše da je boraveći u Kon­
gu počela da, kao i stanovnici ove ogromne zemlje, vojsku
do­­življava ne kao snagu koja treba da štiti društvo već kao
„testosteronsku tempiranu bombu, uvek spremnu da raznese
svoju zajednicu”. Seljaci u zemlji koja bi mogla da hrani celu
Afriku seju samo onoliko koliko im je neophodno za pre­živ­
ljavanje. Uvek su spremni da pobegnu u prašumu od gladnih
i pohlepnih vojski i paravojski.
U poslednjem ratu u Kongu ubijeno je preko 3,5 miliona
ljudi. U to petogodišnje krvoproliće koje je okončano decem­
bra 2002. godine direktno se vojno uključilo najmanje šest
afričkih zemalja. Zapadni mediji su ga nazvali „prvim afrič­
kim svetskim ratom”. Međunarodni komitet spasa (IRC) pro­
cenjuje da danas u Kongu, u „miru”, od direktnih i indirektnih
posledica tinjajućih sukoba raznih gerilskih vojski svakog
dana umire više od hiljadu ljudi. Među gerilcima su i ostaci
216
Interahamve, Hutu milicije najodgovornije za genocid u Ruan­
di 1994. godine, čiji se pripadnici kriju u džunglama koje pod­
sećaju na vijetnamske. Municije je malo i „bitke” se obično
sas­toje u tome da strana koja ispali nekoliko metaka više pljač­
ka i siluje na većoj teritoriji. U neke od prašumskih „enklava”
ne usuđuju se da uđu ni snage UN ni Kabilina armija. Nepla­
ćena i gladna kongoanska vojska je prošle godine bila odgo­
vorna za veći broj zločina nad civilima nego sve gerilske para­
vojske zajedno.
Rečenica citirana u jednom čitanom dnevnom listu – „Da
ne kradem, šta bih jeo? Tebe?” – koju je izgovorio lopov uhva­
ćen u krađi, najbolje sumira dilemu ogromnog broja stanov­
nika Kinšase. Ovo opravdanje nije izuzetno samo zbog kani­
balističke pretnje (koja u Kongu nikada nije samo retorička),
već što ga velika većina stanovnika s razlogom postavlja u
ne­­­verovatno dugom vremenskom periodu. Zemlja u kojoj je
modernizacija stigla u svojoj najmalignijoj formi i legitimisa­
la ovakvu dilemu deluje mi kao idealno mesto za vraćanje na
lekcije koje smo pogrešno naučili i povod da pokušamo da
proverimo pravo značenje reči koje najviše volimo da zlou­
potrebljavamo: civilizacija („naša”, nekako uvek u jednini),
dostojanstvo, pravda...
„Čas” realnosti, koji živeći u Evropi imamo luksuz da ne
vidimo, počinje u Kinšasi odmah po sletanju i završava pred
samo poletanje. Kad stignete, morate izbeći desetine polica­
jaca, carinika i inspektora koji bi da se dokopaju vašeg novca
pre nego što napustite aerodromsku zgradu. Kinšasa je jedan
od gradova gde lete samo dve „ozbiljne” zapadne kompanije
koje veruju samo svojim službenicima.
Na odlasku prvi izazov je provaliti kome od stotina poli­
cajaca i carinika koji bi da „provere” vaše isprave stvarno
morate da date pasoš. Svaka pogrešna procena košta pede­
setak dolara. Kada dođete do nadležnih, „provera” prtljaga
ili dokumenata (na aerodromu u polumraku, kada sam odla­
zio, nije bilo jedne faze) ima jedini cilj da vas izmaltretira
dovoljno da date koliko se traži da biste dobili pasoš nazad.
217
Na kraju vas ispred samog aviona čekaju stolovi i reflektori
– privatno obezbeđenje u službi francuske aviokompanije će
kopati po vašem ručnom prtljagu i detektorima za metal i
eks­ploziv proveravati ono što policajce nije zanimalo a što bi
trebalo da im bude glavni zadatak. Čekiranje prtljaga se ne
obavlja na haotičnom aerodromu već desetak sati ranije u
po­­sebnim prostorijama u najskupljem hotelu u centru grada,
jednoj od nekoliko zgrada u kojoj uvek ima struje za rendgen
aparat koji proverava prtljag.
Svaki dan u Kongu je nova lekcija da se stvari mogu raditi
i na drugi način, da sve može da funkcioniše i bez onog što smat­
ramo neophodnim. Nedavno imenovani guverner Isangija, jed­
ne od provincija na istoku, ušao je u kancelariju bez ijednog lista
papira. Službenici platu nisu primili godinama. Rešio je da po­­
četni budžet od 3000 dolara, verovatno jedine pare koje će ika­
da stići iz prestonice, potroši na čamac i metalnu testeru. Bar će
tako zaraditi za svoju platu i plate svojih potčinjenih. U zemlji
bez budžeta to se zove „samofinansiranje”.
Mobutu je pokazao da najgore kršenje ljudskih prava
ni­­­je masovno ubijanje oponenata ili oduzimanje političkih i
građanskih prava. Gore od svega je, kako piše Vrong, „potpu­
na destrukcija ekonomije, čime su smrvljene aspiracije gene­
racija”. Kongo deluje kao zemlja koja vodi izgubljeni rat za
svoju budućnost. Suviše velika da bi opstala, suviše složena
da bi bila podeljena, suviše bogata da bi je oni kojima nikada
nije dosta bogatstva ostavili na miru.
218
O Azavadu, saharskoj državi828
Kada sam pre nekoliko godina po drugi put stigao u Ma­­
li, bila je to, po oceni vašingtonskog Fridom hausa, jedna od
samo dve „slobodne države“ u celom islamskom svetu. Nije
bilo teško prepoznati znake političkih sloboda i tolerancije u
oblakom crvenkaste prašine prekrivenom Bamakou, gradu
koji je do martovskog puča 2012. bio prestonica najsiromašnije
demokratije na planeti.
Pored pretrpanih tezgi koje zauzimaju nekoliko blokova
oko Ružičaste pijace sudarali su se vižljasti mladići u majica­
ma s likom Osame Bin Ladena i oskudno obučene studentki­
nje, svetloputi Tuarezi s plavim maramama preko usta i stid­
ljive žene naroda Fulani s diskretnom tetovažom oko širokih
usana. U učionicama je bilo devojčica skoro koliko i dečaka, a
od 1991. godine predsednici su dobrovoljno odlazili s vlasti.
Bamako je u zapadnim medijima uglavnom pominjan
po dobroj muzici – uz pesak, luk i so, jednu od retkih stvari
koje Mali ima na pretek. Nigerijski biznismeni i evropski hu­­
manitarci bili su glavni gosti u hotelu L’Amitie, fucnutom biv­
šem Sofitelu na obali Nigera. Preduzimljiva libanska dijaspora
obezbeđivala je francuska vina i druga sitna zapadnjačka
zadovoljstva.
Sever zemlje, od prošlog petka „nezavisna država Aza­
vad“, uvek je bio sasvim druga priča. Za Tuarege, polunomadski
narod, nezavisnost Malija je bila početak nove „okupacije“ –
bele Francuze zamenili su crni, „malijanski kolonizatori“. Mno­
gi svetloputi Tuarezi nikada nisu prihvatili državu kojom već
pola veka vladaju crni ljudi kojima su ranije trgovali na starim
transsaharskim putevima i pijacama robova.
U Gao, centar samoproglašene države kojoj malo ko pred­
viđa dug život, stigao sam decembra 1998. godine rasho­do­
vanom letilicom jedne od upokojenih filijala Aeroflota. I danas
828Tekst je objavljen na sajtu „Nove srpske političke misli“ 10. aprila 2012.
godine.
219
su južno od Sahare glavna prevozna sredstava krntije koje su
na drugim meridijanima odavno odslužile svoje. One su po­­
slate da polako umru na najsiromašnijem kontinentu.
Aerodrom u Gaou ličio je na veliku kasarnu. „Ulaznica“
u glavni tuareški grad koštala je 1000 (postkolonijalnih) fra­
naka. Afrički vojnici retko dobijaju platu. Mito i korupcija
ima­ju sasvim drugačije značenje u zemlji u kojoj je svaki poz­
nati poreski sistem skuplji od očekivanih prihoda od hronično
gladnog stanovništva.
Poručnik, koji je s čuđenjem primio vest da je drug Tito
umro pre dve decenije, tvrdio je da nemam jedan pečat u
pasošu kada sam dva dana kasnije autobusom krenuo nazad
ka Bamakou. „Izlaznica“ iz Gaoa koštala je deset puta više od
„ulaznice“. Poručnik koji se sećao Tita, kao i većina vojnika
na njegovom čekpointu, više je ličio na debelu kasirku nego
na vojnika. Ne čudi me da su ih Gadafijevi tuareški veterani
prošle nedelje prosto oduvali s pustinjske polovine Malija.
Nisam poželeo da se vratim u Gao. Tada poslednja tua­
reška pobuna završila se samo godinu dana ranije i rupe od
metaka još su bile vidljive na oker kućama od blata i ćerpiča.
Gao je ličio na jedno od onih napetih, besnih mesta u kojima
vam se čini da rat nikada neće biti završen. U Atlantidi, jedi­
nom hotelu koji nije bio javna kuća, odseo je još jedan Francuz.
Prosedi recepcionar – Malijanci su obično mnogo stariji nego
što izgledaju – ubeđivao nas je da će sledeće godine reli Pariz-
Dakar ići starom rutom i da će tuareški grad bez asfalta pono­
vo, makar na 24 sata, postati centar automobilskog sveta.
Srce krhkog Azavada je ipak Timbuktu, mitsko mesto
koje je postalo sinonim za pustinjsku avanturu i kraj sveta.
Opstanak duguje karavanima soli i unutrašnjoj delti Nigera.
U ovom srednjevekovnom gradu merilo starosti kuća je broj
stepenika niz koje je potrebno sići sa stalno rastućeg nivoa
ulica koje zatrpava Sahara.
U Timbuktuu sitni pesak je svuda. Osećao sam ga kako
krcka u svakom zalogaju tanušnih lepinja. Ali beli hleb je luk­
suz u gradu bez struje koji je živeo od prosa, sušene ribe i
220
doznaka iz Libije. Tuarezi, koji, pored Malija, žive i u Nigeru,
Alžiru i Libiji, bili su omiljeni i elitni Gadafijevi vojnici – i glav­
na meta njegovih nasilnih i osvetoljubivih naslednika. Ote­
rani iz Libije, oni su se priključili gerili koja na severu Malija
nikada nije prestala da se bori za tuarešku državu, svoj komad
pustinje koji su Francuzi izdelili povukavši sasvim arbitrarne,
uglavnom pravolinijske granice.
Ima nemalo ironije u severnoafričkoj igri spojenih sudo­
va. Mirovni sporazum koji je 1996. godine okončao poslednji
od četiri velika tuareška ustanka uspeo je u velikoj meri zahva­
ljući tome što je ekscentrični libijski pukovnik „zaposlio“ pre­
kaljene pustinjske ratnike. Iz istog razloga su se brzo gasile i
manje pobune tokom prethodnih petnaestak godina.
Ni Zapad ni libijski pobunjenici nisu pokušavali da zau­
stave pustinjske ljude koji su prošlog leta iz Libije sa sobom
odneli velike količine naoružanja i opreme. Egzodus tuareš­
kih plaćenika preko nenaseljenih prostranstava Nigera i Al­­
žira ubrzao je Gadafijev pad i izvezao veliki deo nevolja 2000
kilometara jugozapadno. Malijska demokratija i krhki mir
pali su kao kolateralna žrtva „arapskog proleća“. Teritorijalni
integritet se nekako drži. Još niko nije priznao Azavad, novu
saharsku državu.829
829
Nekoliko nedelja po objavljivanju teksta kontrolu nad „nezavisnim Aza­
vadom“ preuzeli su islamisti koji su ga preimenovali u islamski emirat. Ni
ova saharska „država“ nije bila mnogo dugovečnija. Ukinula je francuska
vojna intervencija januara 2013. godine.
221
 Patnja i smeh830
Ne mogu sebi da oprostim što „dok se još moglo“ nisam
video Jemen. Stari Šibam, poznat i kao „Menhetn u pustinji“,
ostao je u mojim snovima. Jemenom danas vladaju plemenske
vođe, podeljene snage bezbednosti i Al Kaida. Odlučnost da
ovakvu grešku ne ponovim navela me je da se nađem u dupke
punom avionu koji je jednog decembarskog petka uveče sle­
teo u Uagadugu, prestonicu Burkine Faso.
Ne znam da li sam stigao u poslednjem trenutku, ali se­­
verni, najlepši deo zemlje koja je veća od Velike Britanije već
mesecima nije bezbedan. Situacija u tom slabo naseljenom
području po mnogo čemu podseća na haos u Jemenu, u koji
se odavno ne može ni u prašnjavim bekpekerskim čizmama,
ni u skupim turama s brbljivim vodičima.
Nijedan od mogućih ishoda rata u susednom Maliju ne
obećava da će se okolnosti u nekadašnjoj Gornjoj Volti pro­
meniti nabolje. Čak i ako budu ostvareni svi ciljevi francuske
intervencije i podeljeni Mali ponovo postane ceo, demokrat­
ski i stabilan, poraženi islamisti i preplašeni Tuarezi, kojima
je svetla put odavno postala zla sudbina, verovatno će nasta­
viti da uz pomoć kalašnjikova tragaju za ličnom sigurnošću
ili izvorima prihoda u Burkini Faso, južno od dugačke sahar­
ske granice koju je nemoguće čuvati.
Prijatelji su me često pitali zašto mi se toliko žuri u Bur­
kinu: „Šta ima tamo?“, u gladnjikavoj zemlji koju su morali
da gugluju čak i mnogi od onih koji odlično stoje i sa Afrikom
i sa skrivenim dražima Trećeg sveta. Neki su čuli za kapetana
Tomasa Sankaru, „afričkog Čea“ i jednog od najslađih i naj­
doslednijih levičara u novijoj istoriji, a bilo je i onih koji su
Uagadugu zapamtili kao – ako izuzmemo Buđumburu, pre­
sto­nicu Burundija – glavni grad koji ima najsmešnije ime. Ma­­
lo ko je razumeo zašto uopšte idem dole.
830 Duža verzija teksta objavljena je u nedeljniku „Vreme“ 31. januara 2013.
godine.
222
Dobro je kada u Uagadugu stignete u petak uveče. Afrika
živi danju – mnogo se radi, a struja, ako je uopšte ima, previ­
še je skupa. Sem vikendom, noći su u najsiromašnijoj Africi
prilično mrtve. Odseo sam u jeftinom hotelu i nije bilo lako
naći taksi za vožnju do „Sport bara“, gde bend Les Elites du
Faso vikendom svira zapadnoafričke klasike. Stotine kineskih
i indijskih motocikala, glavnih statusnih simbola malobrojne
srednje klase, bilo je parkirano ispred ulaza. Parovi su veselo
plesali i samo u pauzama između pesama na brzinu bi popili
nekoliko gutljaja „Brakine“, bljutavog lokalnog piva.
Kako i dolikuje nekome ko dolazi iz regiona u kome je poli­
tika odavno postala sudbina, prvo jutro sam posvetio ho­­do­čašću
Tomasu Sankari. Visoka betonska ograda i metalna kapija, koju
je čuvar otvorio u zamenu za četiri hiljade za­­pad­noafričkih fra­
na­ka (šest evra, ništa u postkolonijalnoj Africi nije jeftino), skri­
vaju razvučeno, peskovito groblje na kome je neugledni grob
velikog vizionara. Njegova misao, lik i delo danas mogu da po­­
služe kao prilično pouzdan idejni Roršahov test pomoću koga
je moguće otkriti pravog levičara i do­­sled­nog alterglobalistu,
retke „sorte“ na planeti zaljubljenoj u tržište i neoliberalizam.
„Gde je imperijalizam? Pogledajte u tanjire dok jedete.
Ta uvezena zrna pirinča, kukuruza i prosa, to je imperijali­
zam“, govorio je Sankara, muzikalni vođa mirne i miroljubi­
ve zemlje koja je postala jedan od najvećih gubitnika u glo­
balizaciji. Marksistički revolucionar je svirao gitaru u bendu
Tout-à-Coup Jazz i odbijao je da prima stranu pomoć („ko te
hrani, taj te kontroliše“) i vraća dugove MMF-u i Svetskoj
banci. Smatrao je da eksploatisani ništa ne duguju bogatim
eksploatatorima.
Nažalost, ni ovaj harizmatični neprijatelj kapitalizma
nije živeo dugo. Kapetan Sankara, zajedno s dvanaest najbli­
žih saradnika, streljan je po naređenju najboljeg prijatelja i
dugogodišnjeg saborca. Mnogo veštiji i beskrupulozniji, tada
takođe kapetan, Bles Kompaore je kasnije zaboravio na Mark­
sa i Čea i zavoleo kapitalizam i MMF. Na vlasti je i danas, 26
godina posle ubistva skromnog i voljenog prethodnika.
223
 Imperijalizam koji pominje Sankara oterao je mnoge se­­
ljake u prenaseljene gradove. Tajlandski pirinač je mnogo
jef­tiniji od prosa, žitarice od koje je milionima ljudi zavisila
egzistencija. Danas je proso teško prodati na pretrpanim grad­
skim pijacama – jede se uglavnom po selima, gde milioni ljudi
životare od onog što su posejali i gde globalizacije nema čak
ni u tanjirima.
Na njihovu žalost, neokolonijalni pirinač je postao glav­
ni sastojak „riz sosa“, često bljutavog, ponekad ukusnog obro­
ka siromašne urbane populacije. Tačnije, onog njenog dela
koji nekako nađe 300 franaka (manje od pola evra), koliko
obično košta obilna „vegetarijanska“ porcija. Za komadić su­­
šene ribe ili prženog mesa treba izdvojiti još toliko. Trudio
sam se da ga ne jedem često čak ni u popularnim mestima
gde je bio najukusniji – nikada ne brišu tanjire posle pranja
vodom u kojoj ima ameba, najvećih neprijatelja svakog ljubi­
telja crne Afrike.
Burkinu, naravno, nisu zaobišli oni aspekti globalizacije
koje nećete naći u radničkim porcijama. Potomci Feničana,
libanski i sirijski maroniti i pravoslavci kontrolišu trgovinu,
Kanađani rudnike, a hoteli su uglavnom u rukama Francuza.
„Marina market“ ima bolji izbor delikatesa i vina od svih beo­
gradskih hipermarketa zajedno, a njegove sirijske poslovođe
obožavaju mlađeg Asada i zbunjuje ih američka podrška „te­­
roristima“. Nostalgični Vael, kome sam ličio na levantinskog
Arapina, pokazao mi je fotografije s mitinga u dalekom, me­­
di­teranskom Tartusu na kome su njegovi nekadašnji hriš­
ćanski i alavitski sugrađani nedavno „pokazali celom svetu“
da su uz Bašara el Asada.
Ostaću večni dužnik ovim vernim sledbenicima ovog ala­
vitskog oftalmologa koji je postao sekularni diktator – muta­
bal, humus, švarma i tavuk često su me spasavali od još jedne
porcije bezukusnog i potencijalno ameboidnog „riz sosa“. Sem
Etiopije i Maroka, Afrika se ne može pohvaliti ukusnom kuhi­
njom. Nekoliko stotina metara od sirijske „Marine“, u aveniji
Kvame Nkrumaha, nalazi se „Kapućino“, pekara koja radi non-
224
stop i pravi kiš koji je ukusniji od onog kod „Ace“, poznatog
beogradskog pekara.
Nažalost, kroasani su skuplji čak i od „Acinih“. U sve ce­­
ne u Uagaduguu, kao i u svakom drugom podsaharskom gra­
du, uračunat je „porez“ na neizvesnost, činjenica da se u pred­
vid­ljivo neredovnim intervalima, obično jako solidarno,
tolerantno i trpeljivo stanovništvo, ili neka od slabo plaćenih
vojnih jedinica, baci na rafove i pultove i obavi kratkotrajnu,
ali temeljnu pljačkašku redistribuciju. Nekoliko dana kasnije,
po pravilu, sve se vrati na staro – mada zapadni mediji uglav­
nom izveštavaju o onim delovima Afrike gde se pljačka i uža­
si nastave.
Najteže od svega mi je bilo da shvatim, gledajući ih koli­
ko loše i teško žive, zašto to rade tako retko – zašto mnogo
češće i mnogo više tamo čovek nije čoveku vuk. I ranije sam
boravio u nekim od najbeznadežnijih i najzapostavljenijih
ćoškova Afrike, gde je prisustvo organa vlasti koji ljude, kako
objašnjava Tomas Hobs, treba da „drže u strahu“ teško nazre­
ti čak i kada ne vlada formalno bezvlašće. Možda će ovo zvu­
čati jako glupo, ali ni danas, posle brojnih putovanja, ne razu­
mem zašto mi se nikada nije desilo ništa loše, zašto me nisu
opljačkali ili pokrali.
Ne verujem da sam samo imao sreće. Uveren sam i da lju­
di koji tamo žive ne stvaraju samo tu, bar za mene, zbunjujuće
nehobsijansku realnost. Ali nekako mi se čini da baš ona odlič­
no ilustruje važan deo one magije i lepote koju je teško opisati
ljudima koji ne shvataju zašto neko koga mnogo ne zanimaju
lavovi, planinske gorile i slonovi uopšte ide u Podsaharsku Af­­
riku, neprijatno siromašan deo sveta u kome nema ni velelepnih
katedrala ni kitnjastih trijumfalnih kapija, i gde su svi genijalni
umetnici i veliki majstori ostali bezimeni.
Burkina Faso je srce te divne Afrike koja, za razliku od
brojnih veštačkih rajeva – bili oni urbani (Singapur i Dubai),
tropski (Bali i Bora Bora) ili planinski (Davos i samoprogla­
šeni kineski Šangri-la) – nudi zadovoljstva koja stvarno ne
očekujemo i neka od onih slatkih osećanja i radovanja koja
225
smo nekako uspeli da zaboravimo. Teško je sve te slike, miri­
se i emocije smestiti u naše udobne, mada često narcisoidne,
provincijalne i otuđene, evropske predstave. One ponekad
čine i da iskreni odgovori zvuče jako patetično i zato mi je bio
potreban dugačak uvod da bih se vratio na jednostavno i lo­­
gično pitanje: Šta ima tamo?
Glavna znamenitost Burkine Faso su ljudi. Rišard Ka­­puš­
ćinski, mudri Poljak koji je Afriku razumeo bolje od svih drugih
talentovanih putopisaca i svedoka istorije, piše da su za njega
„najveće otkriće bili... lokalci. Način kako se uklapaju u pejzaž,
u ta svetla, te mirise... Sa svojom snagom, gracioznošću i istraj­
nošću oni se kreću prirodno, slobodno, tempom koji određuju
klima i tradicija, pomalo tromo, bez žurbe, znajući da čovek
ionako za života ne može sve da postigne, a štaviše, čak i da
može, šta bi ostalo drugima?“
Burkina Faso znači „zemlja ponosnih ljudi“. Sankara,
pripadnik manjinskog naroda Fulani, promenio je kolonijal­
no ime Gornja Volta. Otac mu je bio francuski vojnik u Dru­
gom svetskom ratu i zarobljenik u nacističkom logoru – Afri­
kanci su nakratko „postajali“ Francuzi samo kada je trebalo
da ginu u krvavim evropskim ratovima. Sankara je stremio
potpunoj dekolonizaciji i novi identitet je oblikovao koristeći
reči iz tri glavna jezika koja se govore u državi sa čak 63 na­­
roda, od kojih većina ima i svoj živi jezik.
„Burkina“ je reč na jeziku Mosija, najbrojnije zajednice,
koja je često prevođena i kao „časni“ ili „uspravni“, a „faso“
je đula reč za „otadžbinu“ i „zemlju“. Svoj fulfide jezik San­
kara, pripadnik verovatno najlepšeg naroda u zemlji ljudi koji
nisu samo ponosni već i veoma zgodni, ostavio je za imenicu
„Burkinabe“. Naime, nastavak „be“ Fulani dodaju kada govo­
re o deci – stanovnici Burkine zato nisu postali samo „deca
Burkine“, već, makar simbolički, i „deca časti“.
Južno od Sahare nije lako ostati uspravan i častan. Hariz­
matični Fela Kuti, moćni hroničar zapadnoafričkog jeda i jada,
u jednom od svojih najvećih hitova poručuje „patite za svet,
uživajte za nebo“. Hipnotična pesma u kojoj opisuje „ono što se
226
Afrikancima dešava svaki dan“ zove se „Patiti i smejati se“. Brzo
sam naučio o čemu govori genijalni muzičar koji je samo žene
voleo više od slobode. Burkina nije bila prva podsaharska zemlja
u kojoj mi nasmejana deca naduvenih stomaka nisu tražila „pok­
lon“, olovku ili bombonu, već praznu flašu vode. Neretko su
strpljivo čekali da sve popijem i dam im komad plastike koji će
im nešto u životu makar malo olakšati.
U zemljama zapadno od Feline Nigerije rege je nedavno
postao glavno oružje otpora i izraz vere u mogućnost prome­
ne. Buntovni „Fela“ frankofonske Afrike je Tiken Dža Fakoli,
topli, veliki čovek čiji dredovi skrivaju spuštene oči i prodo­
ran, na trenutke skoro demonski pogled. Izbeglica iz Obale
Slonovače Tiken Dža već godinama živi u Maliju i svojom
muzikom začarao je nezaposlenu omladinu u celom regionu.
Ovom neumornom buntovniku je nedavno zabranjeno da
uđe u Senegal, a da nije pobegao iz zakrvljene otadžbine, bio
bi ubijen.
Slušao sam ga pre nekoliko godina na velikom koncertu
koji je na prepunom stadionu u Bamakou održan povodom
1. decembra, Svetskog dana side. Nastupala je prva liga regi­
ona koji „ima talenat“, ali Tiken Dža je bio zvezda večeri na
koncertu na kome su prethodno pevali velikani kao što su
Rokia Traore i Salif Keita. Kada se konačno u šarenom kom­
biju dovezao do bine, policija je odustala od obezbeđivanja
tribina i desetine hiljada radosnih ljudi mogle su da siđu na
teren i približe se glasnogovorniku njihovih snova.
Bio sam jedan od samo četiri belca na koncertu i desetak
ljudi me je ljutito pogledalo kada su krenuli prvi stihovi pe­­
sme „Otvorite granice“. Kasnije sam uhvatio još nekoliko ne­­
prijatnih pogleda kada je Tiken Dža pomenuo „aroganciju
ko­­lonijalista“ i Evropu. Verovao sam da se moćni stihovi ne
odnose na mene i da, kao Balkanac, ne zaslužujem afrički
prekor.
Ali, gledano iz Podsaharske Afrike, svi Evropljani su srećni
ljudi koji su dovoljno bogati da mogu da se smeju a da istovre­
meno ne pate. Štaviše, jedna od većih gluposti koju možete da
227
uradite južno od Sahare je da pokušate da objasnite da niste vi
„taj belac“, da dolazite iz jedne siromašne, drugačije Evrope,
one koja nije imala kolonije i kojom su, kao i Afrikom, vekovima
gospodarile strane sile koje su imale više para i moćnije oružje.
Nekoliko puta sam ponovio ovu evrocentričnu balkansku tužnu
priču. Bilo mi je lakše kada sam kasnije pročitao da je istu tuga­
ljivu budalaštinu izdeklamovao i mladi Rišard Kapušćinski –
Rusi su bili poljski Turci, a Nemci su uglavnom zamenjivali naše
austrougarske „kolonijalne“ gospodare.
Kapušćinski je u svojim knjigama vešto dočarao neobič­
nu mešavinu suza i radosti o kojoj peva Fela. U Senci sunca
Afriku je opisao kao dom „svega onog što je istovremeno pri­
jatno i iritirajuće, što privlači i odbija, zavodi i izaziva gađe­
nje“. Ta zbunjujuća stvarnost napada sva čula i od nje se tamo
ne može pobeći. Ona je oduvek izazivala i veliku ljubav i ne­­
skriveni prezir na bogatim, severnim obalama Mediterana,
neprelazne prirodne barijere.
Administrativne prepreke danas nisu ništa manje. Ev­­ro­
pa mnogima deluje sve dalje, iako želja da se pobegne od
be­­de nikada nije bila veća. Rasla je uporedo sa sve lakšom
dostupnošću medijskih slika koje ilustruju ne samo teško poj­
mljive već i stalno rastuće razlike u životnom standardu sta­
novnika dva regiona koja dele veliko more i još veća pustinja.
Naročito u velikim gradovima, razgovori s mnogim mladim
Afrikancima pre ili kasnije bi se sveli na jednu od dve stvari
– možeš li da mi pomogneš da nekako odem odavde i šta mo­­
žeš da mi daš. Zato su moje najprijatnije afričke uspomene
uglavnom vezane za sela i starije ljude.
Znam o čemu sanjaju afrička gradska deca. Tiken Dža, nji­
hov idol i veliki neprijatelj granica, preskočio je barijere koje dele
dva sveta i postao omiljeni „Afrikanac u Parizu“, zvezda koja u
zapadnim metropolama nastupa u rasprodatim salama. Južno
od mediteranskih granica „tvrđave Evropa“ njegova muzika nu­­
di dugačak spisak nepravdi i zračak nade publici koja živi na
prostoru na kome patnja i osmeh uvek idu u paru. Obožavaju ga
u zemljama u kojima niko nema iluzija po pitanju mogućih do­­
228
meta neke buduće, lokalne verzije krvavog „Tahrira“, adrena­
linskog „petog oktobra“ ili umivene „plišane revolucije“.
„Idi u školu, brate“, peva Tiken Dža, „afrička revolucija
biće obrazovanje mladih.“ I u Burkini njegova najvernija pub­
lika su mladi koji su prinuđeni da brzo sazru i prerano shvate
da promene koje donose boljitak mogu biti samo spore i teš­
ke. Čeka ih loš život u senci činjenice da ni društvene revolu­
cije ni tržište ni najmoćniji vudu ne mogu da donesu magično
rešenje i ubiju bedu.
Rečeno jezikom naših balkanskih tranzicionih frustracija
i besova, ključ tamo nije u transparentnosti, boljoj vladavini
ili demokratiji. Za mnoge, jedina korist od izbora su majice i
platna koje vlastoljubivi predsednik i njegova stranka dele u
predizbornoj kampanji. Širom zemlje lik predsednika Kompa­
orea je na svojoj odeći imalo na desetine hiljada siromašnih
ljudi. Kao i u mnogim drugim afričkim državama, broj i stepen
odrpanosti majica s licem nasmejanog vođe odlično ilustruje
koliko je vremena proteklo od poslednjeg glasanja.
Tiken Dža se obraća dečacima i devojčicama koji životne
lekcije uče daleko od školskih klupa. Prema zvaničnim poda­
cima, samo jedna četvrtina stanovnika Burkine Faso je pisme­
na. U stvarnosti, broj onih koji znaju da se potpišu – iako
najčešće tečno govore francuski i nekoliko lokalnih jezika –
mnogo je manji. Više od 40 odsto stanovništva živi s manje
od dva dolara dnevno, što se obično uzima kao donja granica
nade – oni koji su „ispod“ praktično ne mogu da očekuju da
će se jednog dana izvući iz hronične nemaštine.
Školovanje malo ko može sebi da priušti. Nije tu reč o
ceni udžbenika. Dok roditelji rade ili, mnogo češće, traže neki
jednodnevni posao, dvanaestogodišnja ćerka će kuvati ručak,
a mlađa sestra će čuvati još mlađu decu. U zemlji u kojoj žene
u proseku imaju 6,2 dece, nekoliko ljudi mi je reklo da ima
„malu porodicu, samo četvoro dece“. Tek svako drugo dete,
obično muško, krene u osnovnu školu, a od upisanih u prvi
razred samo 41 odsto će je i završiti.
Ni onima koji nastave neće biti lako. Većina ljudi u gra­
dovima živi u malenim straćarama bez struje. Tu je nemogu­
229
će učiti ili spremati ispite. U Bobo-Diulasu, drugom najvećem
gradu u zemlji, samo nekoliko glavnih ulica je asfaltirano, a
u veliki deo grada struja još nije stigla. Pored gradske skup­
štine nalazi se jedini osvetljen trg. Oko ponoći zatekao sam
desetak studenata kako spremaju ispite. Januarske noći su
hladne u Sahelu – samo je jedan, u zimskoj jakni i pod kapu­
ljačom, sedeo na betonskoj klupi. Ostali su učili, ili su se pre­
slišavali, hodajući ispod neke od bandera. Tokom dana često
sam viđao studente koji ispite spremaju na ravnim krovovima
džamija napravljenih od blata. U senci debelih podsaharskih
minareta našli su i hlad i preko potrebnu tišinu.
Koliko god da je muškarcima loše, ženama je uvek mno­
go teže. One „prve ustaju ujutru i uveče poslednje odlaze na
spavanje“. Od tegljenja kanti s vodom do pravljenja doloa,
domaćeg piva od prosa, skoro svi poslovi su mi delovali kao
ženski. Mišice mnogih žena liče na bicepse Rafaela Nadala.
Teško je spojiti njihove nežne crte i krhke, vižljaste figure s
toliko mišićavim rukama.
Jedna afrička poslovica kaže: „Trudna žena je jednom
nogom na zemlji, a drugom u grobu.“ Obično rade do samog
porođaja, najčešće noseći bebu koja je platnom povezana na
leđima. Očekuje se da imaju mnogo dece i rode bar jednog
sina. Kontracepcija se vezuje za „žene lakog morala“ i pokušaj
preljube. Zato se u malim mestima, u kojima se „sve zna“,
većina ne usuđuje da ode po recept za subvencionisane pilu­
le, kontraceptivni implant ili injekciju.
Pilule su najjeftinije i zato najpopularnije – ali ženama,
naročito onima koje žive u gradskim kućercima, jako je teško
da ih sakriju. Rizik da će ih muž pronaći je veliki u straćarama
bez nameštaja u kojima najčešće svi ukućani žive u jednoj ili
dve minijaturne prostorije i obično poseduju samo jednu pre­
svlaku. Mnoge radije biraju četiri puta skuplje injekcije – ma­­
da neretko zatrudne pre nego što skupe dovoljno novca.
Čak i u selima, mnoge žene kuvaju u okruglim kućicama
u kojima spavaju i, sem pažljivo naslaganih posuda od gline,
nemaju svoj „prostor“ u kome mogu da sakriju pilule. U ma­­njim
mestima, u kojima je posetu doktoru nemoguće držati u tajnosti,
230
po zaštitu od neželjene trudnoće usuđuju se da odu samo one
koje već imaju dete. Naime, beba obezbeđuje savršen izgovor,
neretko i jedini „koji prolazi“, da se poseti doktor koji može da
dâ recept za jeftiniju zaštitu od još jedne trudnoće.
Leto nije dobro vreme za težak porođaj ili iznenadne
zdravstvene probleme u ogromnoj zemlji sa šesnaest miliona
stanovnika u kojoj se na prstima jedne ruke mogu prebrojati
bolnice koje imaju frižidere za čuvanje krvi. Tokom kratkog
kišnog leta u gradovima sve staje. Na nekoliko meseci nesta­
nu i vozači ambulantnih kola i rezerve krvi u bolnicama – čak
su i dobrovoljni davaoci krvi tada daleko od gradova, u nato­
pljenim poljima.
Stanovništvo, koje su tokom prethodnih dvadesetak go­­
dina u prašnjave gradove oterale česte suše i jeftin tajlandski
pirinač, svakog leta se vrati na sela da zaseje zemlju koja će
ubrzo ponovo postati preteći suva. Škole i hoteli se tada zat­
varaju, državne ustanove opuste, a sporadično prisutan grad­
ski prevoz i zvanično ode u hibernaciju.
U razvučenom Uagaduguu, u kome živi više ljudi nego
u Beogradu, postoji samo devet linija gradskog saobraćaja.
Duhoviti stanovnici prestonice vole da kažu da svako ko to­­
kom dana ugleda više od tri zelena gradska autobusa zaslu­
žuje nagradu. Ima dana kada nisam video ni jedan, mada sam
dan pre povratka naleteo čak na tri. Četvrti, „nagradni“ mi je
ipak izmakao.
Mnoge zaljubljenike u Afriku najlepše nagrade ipak če­­
ka­ju u selima. Kod ratobornih Lobija kuće liče na malene tvr­
đave od blata, slame i ćerpiča. Iako nema vrata, svaka od že­­
na ima svoj deo kuće i dan kada u svojoj sobici kuva za celu
porodicu. Rupa na krovu izvlači dim, a služi i kao izlaz na deo
krova koji se koristi kao ostava. Svakih petnaestak minuta
„kuvarica dana“ izvirila bi do pojasa da uzme nešto što joj je
zatrebalo i zatim bi ponovo nestala u senovitoj utrobi poro­
dičnog doma.
Tridesetak kilometra dalje, u selu nepoverljivog Gan na­­
roda, žene imaju okrugle, a muškarci pravougaone kuće koje
231
su raštrkane po velikom, neograđenom dvorištu. Seoski kralj
ne krije da je glavni razlog što će ga naslediti sestrin sin to što
„čovek nikada ne može da bude siguran da je dete koje je ro­­
dila njegova žena stvarno njegovo“.
Iako Burkinabe žive u etničkoj slozi bez presedana u Pod­
saharskoj Africi, mešoviti brakovi su relativno retki. U zemlji u
kojoj i muslimani i hrišćani imaju fetiše ispred kuće – i veruju
da su duhovi predaka moćniji čak i od Svevišnjeg, glavne pode­
le nisu verske, već etničke. Ne samo u selima, ogromna većina
ljudi starijih od trideset godina na licu ima ožiljke koji označa­
vaju etničku pripadnost, a ponekad i mesto u kastinskoj hijerar­
hiji plemena. I hrišćani i muslimani imaju više žena, mada mus­
limani, na veliko zad
ovoljstvo svojih supruga, obično piju mnogo manje. Iako
gotovo da nema neudatih žena, i u gradovima i u selima ogro­
man broj muškaraca u kasnim tridesetim živi sam – naravno,
uvek u pravougaonim kućercima.
Pleme je ne samo glavni već često i jedini oslonac u drža­
vama u kojima praktično nema socijalnog staranja. Zato talen­
tovane Kasene štap crtaju pored vrata svojih velikih šarenih
ku­ća. Štap treba da podseti mlade, nestrpljive ukućane da pre­
više ne polete i ne zaborave da je velika porodica jedini pouzdan
oslonac u okruženju u kome sve velike nade budu izneverene.
Najčešće korišćeni izraz za korupciju u Burkini je „jesti“
(bouffer), a položaj na kome je sita korupcija moguća obično
je vezan za plemenske ili porodične veze. Mnogi pronevere i
sitnu krađu vide kao sasvim legitiman put do manje praznog
stomaka. To ima brojne posledice. U nekim zdravstvenim
centrima odavno nema nikakvih sredstava za dezinfekciju i
čišćenje – sve ono što ljudi mogu da koriste van bolnica, što
ima „tržišnu vrednost“ na obližnjim pijacama, obično ili od­­
mah bude pokradeno ili uprava to više ni ne dostavlja, jer zna
kako će završiti. Zato u mnogim siromašnim mestima trudnice
odavno znaju da na porođaj treba da dođu sa flašom varikine
i rođakom ili prijateljicom koja će pre porođaja sa stola očistiti
sukrvicu.
232
Solidarnosti je u Africi uvek bilo mnogo više nego para.
Pozdravi su dugački i izuzetno topli. Među bliskim prijatelji­
ma oni uključuju i četiri nežna „poljupca“ čelom. Mada je to
maksimum bliskosti koja se ponekad može videti na javnom
mestu. Burkinabe su izuzetno prijatni, suzdržani i stidljivi
ljudi koji ne vole javno pokazivanje emocija – ni ružnih, ni
onih najlepših. Ne samo da nijednom nisam video parove koji
se ljube već ni zaljubljene koji se drže za ruke.
Za razliku od izliva ljubavi, humora ima na pretek. Štaviše,
ako dođete nepripremljeni, lokalni humor može vam zazvuča­
ti kao vrhunski bezobrazluk ili izraz potpunog nedostatka po­­
štovanja. Svako ko u Zapadnoj Africi ostane malo duže razu­
meće zašto u mnogim vodičima piše da se pre dolaska obavezno
„naoružate smislom za humor“. Ipak, nigde ta stara tradicija,
koja pomaže da se ublaže i odomaće generacijske i etničke raz­
like, ne zvuči tako bezobrazno kao u Burkini.
Malo ko je propustio priliku da se našali na moj račun.
Često mi je, na recepciji ili šalteru gde se prodaju autobuske
karte, trebalo vremena da se prisetim da uvredljivo zafrkava­
nje nije ništa lično i da ne treba da uzvraćam teškom balkan­
skom verbalnom artiljerijom.
Odličnu ilustraciju koliko su Burkinabe spremne da ras­
teg­nu pojam šale zabeležio je jedan etnolog: „Još si živa, ba­­
ba. Kad ćeš da umreš?“ pita unuk. „Đubre jedno. Nadživeću
te“, odgovara baka. Međuetnička komunikacija nije ništa než­
nija. Govor mržnje je, bez preterivanja, kao dobar dan. Na
pri­mer, Burkinabe će redovno poznanika iz drugog naroda
predstaviti kao svog roba, đubre, protuvu ili lopova, obično
prezrivim tonom koji ističe loše namere.
Tradicija je stara stotinama godina i uvrede ne vode u
svađu. U knjizi „Savezništva i međuetničke šale u Burkini
Faso“ Alan Žozef piše da „igranje simboličkih ratova omogu­
ćava izbegavanje vođenja pravih ratova“. On objašnjava da
uvredljive šale doprinose stvaranju kulture tolerancije, omo­
gućavaju ljudima da druge prihvate onakvim kakvi jesu i spre­
ča­vaju da nesporazumi i sukobi eskaliraju. Može zvučati para­
233
dok­salno, ali istorija Burkine Faso pokazuje da je to što su
lju­­­di navikli da uvrede doživljavaju kao šalu koja predstavlja
najbolji lek protiv etničke mržnje. Ipak, ova stara dobra tra­
dicija polako umire u velikim gradovima.
Imajući u vidu nedavne događaje u susednom Maliju,
moć­ni lek protiv rata i mržnje je i dalje preko potreban. Mož­
da pomogne da Burkina Faso ne postane, posle Malija, novi
zapadnoafrički „Jemen“, nestabilna, haotična zemlja u koju
se još dugo neće moći.
234
Literatura
Almond, Ian, The New Orientalists: Postmodern representations of Is­­
lam from Foucault to Baudrillard, I. B. Tauris, London, 2007.
Altman, Dennis, Global Sex, The University of Chicago Press, Chicago,
2001.
Anheier, Helmut K. and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Ten­
sions, SAGE Publications, London, 2007.
Appleby, R. Scott (ed.), Spokesmen for the Despiesed, The University
of Chicago Press, Chicago, 1997.
Appadurai, Arjun (ed.), Globalization, Duke University Press, Durham,
2001.
Arent, Hana, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94,
Beo­grad, 1998.
Ascherson, Neal, The King Incorporated: Leopold the Second and the
Congo, Granta Books, London, 1999.
Ashroft, Adam, Witchcraft, Violence, and Democracy in South Africa,
The University of Chicago Press, Chicago, 2005.
Barber, Karin (ed.), Readings in African Popular Culture, Indiana Uni­
ver­sity Press, Bloomington, 1997.
Bauman, Zygmunt, Modernity and the Holocaust, Cornell University
Press, Ithaca, 2001.
Bayart, Jean-Francois, Stephen Ellis and Beatrice Hibou, The Crimina­
liza­tion of the State in Africa, Indiana University Press, Blooming­
ton, 1999.
Bayart, Jean-Francois, Global Subjects: A Political Critique of Globali­
zation, Polity Press, Cambridge, 2007.
Bayart, Jean-Francois, The Illusions of Cultural Identity, Hurst and
Com­pany, London, 2005.
Berdal, Mats R. and David M. Malone, Greed and grievance: economic
agendas in civil wars, Lynne Rienner, Boulder, 2000.
Biddlecombe, Peter, French Lessons In Africa, Abacus, London, 1994.
Bohlman, Philip V., World Music: A Very Short Introduction, Oxford
University Press, Oxford, 2002.
Branch, Daniel, Kenya: Between Hope and Dispair, 1963-2011, Yale
University Press, New Haven, 2011.
Braudel, Fernand, A History of Civilizations, Penguin, London, 1993.
Breckenridge, Carol A., Sheldon Pollock, Homi K. Bhabha and Dipesh
Chakrabarty (eds.), Cosmopolitanism, Duke University Press, Dur­
ham, 2002.
235
Burnell, Peter (ed.), Globalizing Democracy: Party Politics in Emerging
Democracies, Routledge, London, 2006.
Calderisi, Robert, The Trouble With Africa, Palgrave, New York, 2006.
Castells, Manuel, End Of Millenium, Blackwell, Oxford, 2001.
Castells, Manuel, The Rise of the Network Society, Blackwell, Oxford,
2001.
Castle, Gregory (ed.), Postcolonial Discourses: An Anthology, Blackwell,
Oxford, 2001.
Chabal, Patric and Jean-Pascal Daloz, Africa Works: Disorder as Political
Instrument, Indiana University Press, Bloomington, 1999.
Chakrabarty, Dipesh, Provincialising Europe: Postcolonial Thought and
Historical Difference, Princeton University Press, Princeton, 2008.
Chalcraft, John and Yaseen Noorani (eds.), Counterhegemony in the
Colony and Postcolony, Palgrave Macmillan, Houndmills, 2007.
Chatterjee, Partha, The Nation and Its Fragments: Colonial and Postco­
lonial Histories, Princeton University Press, Princeton, 1993.
Claeys, Gregory and Gareth Stedman Jones (eds.), The Cambridge
His­tory of Nineteenth Century Political Thought, Cambridge Uni­ver­
sity Press, Cambridge, 2011.
Clarke, Kamari Maxine, Fictions of Justice: The International Criminal
Court and the Challenge of Legal Pluralism in Sub-Saharan Africa,
Cambridge University Press, New York, 2009.
Clarke, Robert, Celebrity Colonialism: Fame, Power and Representation
in Colonial and Postcolonial Cultures Edited by Robert Clarke, Cam­
bridge Scholars Publishing, Newcastle, 2009.
Clapham, Christopher S., Africa and the international system: the politics
of state survival, Cambridge University Press, Cambridge, 1996.
Cohen, Samy, The Resillience of the State: Democracy and Chalenges of
Globalization, Hurst and Company, London, 2006.
Collier, Paul, The Bottom Billion: Why the Poorest Countries Are Failing and
What Can Be Done About It, Oxford Univeristy Press, Oxford, 2007.
Collins, Robert O. and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan
Af­­rica, Cambridge University Press, Cambridge, 2007.
Comaroff, Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the
Postcolony, The University of Chicago Press, Chicago, 2006.
Comaroff, Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and
the Culture of Neoliberalism, Duke University Press, Durham, 2001.
Comaroff, Jean and John L. Comaroff (eds.), Modernity and Its Malcon­
tents – Ritual and Power in Postcolonial Africa, The University of
Chicago Press, Chicago, 1993.
Cooper, Frederic, Colonialism in Question: Theory, Knowledge, History,
University of California Press, Berkeley, 2005.
236
Covach, John and Walter Everett (eds.), Traditions, institutions, and
American popular music, Routledge, London, 2000.
Davidson, Basil, The African Slave Trade, Little, Brown and Company,
Boston, 1980.
Davidson, Basil, The Black Man’s Burden: Africa and the Curse of the
Nation State, Spectrum Books, Ibadan, 2000.
Davidson, Basil, Genij Afrike, Stvarnost, Zagreb, 1977.
Devereux, Stephen (ed.), The New Famines: Why famines persist in an
era of globalization, Routledge, Oxon, 2007.
Diawara, Manthia, In Search of Africa, Harvard University Press, Cam­
bridge, 1998.
Diawara, Manthia, We Won’t Budge: An African Exile in the World,
Ba­­­sic Civitas Books, New York, 2004.
Dijkstra, Bram, Idols of Perversity: Fantasies of Feminine Evil in Fin-de-
Siecle Culture, Oxford University Press, Oxford, 1988.
Dirlik, Arif, The Postcolonial Aura: Third World Criticism in the Age of
Global Capitalism, Westview Press, Boulder, 1998.
Dowden, Richard, Africa: Altered States, Ordinary Miracles, Public Af­­
fairs, New York, 2009.
Duffy, James, Portugal in Africa, Penguin, Harmonndsworth, 1962.
Dunn, Kevin C. and Timothy M. Shaw (eds.) Africa’s Challenge to In­­
ternational Relations, Palgrave, Houndmills, 2001.
Easterly, William, The White Man’s Burden, Pinguin, New York, 2006.
Ebron, Paulla A., Performing Africa, Princeton University Press, Prince­
ton, 2002.
Elgstrom, Ole and Christer Jonsson (eds.), European Union negotiations:
processes, networks and institutions, Routledge, London, 2005.
Ellis, Stephen and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power: Religious Thought
and Political Practice in Africa, Hurst and Company, 2004.
Engel, Ulf and Gorm Rye Olsen (eds.), The African Exception, Ashgate,
Hants, 2005.
Epstein, Helen, The Invisible Cure: Africa, the West, and the Fight
Against AIDS, Viking, London, 2007.
Esmer, Yilmaz R., Thorleif Pettersson (eds.), Measuring and mapping cul­­
tures: 25 years of comparative value surveys, Brill NV, Leiden, 2007.
Fanon, Frantz, Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973.
Ferguson, James, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Or­­
der, Duke University Press, Durham, 2006.
Ferguson, Niall, Empire: The Rise and Demise of the British World Or­­der
and the Lessons for Global Power, Basic Books, New York, 2004.
Frimpong-Ansah, Johnatan H., The Vampire State in Africa: The Political
Economy of Decline in Ghana, James Currey, London, 1992.
237
Fukujama, Frensis, Građenje države, Filip Višnjić, Beograd, 2007.
Fulcher, James, Capitalism: A Very Short Introduction, Oxford Uni­ver­
sity Press, Oxford, 2004.
Galtung, Johan, Mirnim sredstvima do mira: Mir i sukob, razvoj i civi-
lizacija, Jugoistok XXI, Beograd, 2009.
Gambino, Anthony W., Congo: Securing Peace, Sustaining Profress,
Coun­cil on Foreign Relations, New York, 2008.
Gaonkar, Dilip Perameshawar (ed.), Alternative Modernities, Duke
University Press, Durham, 2001.
Geschiere, Peter, The Modernity of Witchraft: Politics and the Occulut in
Postcolonial Africa, University of Virginia Press, Charlottesville, 1997.
Gilroy, Paul, The Black Athlantic: Modernity and Double Consieousness,
Harvard University Press, Cambridge, 1994.
Gopal, Sangita and Sujata Moorti (eds.), Global Bollywood: Travels of Hindi
Song and Dance, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2008.
Hall, C. Michael and Hazel Tucker (eds.), Tourism and Postcolonialism:
Contested discourses, identities and representations, Routledge, Lon­
don, 2004.
Hard, Majkl i Antonio Negri, Imperija, IGAM, Beograd, 2005.
Honig, Bonnie (ed.), Feminist Interpretations of Hannah Arendt, Pen­
n­sylvania State University, University Park, 1995.
Jameson, Frederic and Masao Miyoshi (eds.), The Cultures of Glo­ba­
lization, Duke University Press, Durham, 1998.
Juang, Richard M. and Noelle Morrissette (eds.), Africa and the Ameri­
cas: Culture, Politics, and History – A Multidisciplinary Encyclopedia,
ABC, Santa Barbara, 2008.
Held, David, Anthony McGrew (eds.), The Global Transformations Reader:
An Introduction to Globalization Debate, Polity, Cambridge, 2002.
Herbst, Jeffrey, States and Power in Africa, Princeton University Press,
Princeton, 2000.
Hollingsworth, Mark and Paul Halloran, Thatcher’s Fortunes: The Life and
Times of Mark Thatcher, Mainstream Publishing, Edinburgh, 2006.
Hopkins, A.G. (ed.), Globalization in World History, Pimlico, London,
2002.
Kagwanja, Peter and Kwandiwe Kondlo (eds.), State of the Nation:
South Africa 2008, HSRC Press, Cape Town, 2009.
Karsh, Efraim, Islamic Imperialism: A History, Yale University Press,
New Haven, 2006.
Kiwan, Nadia and Ulrike Hanna Meinhof, Cultural Globalization and
Music: African Artists in Transnational Networks, Palgrave Mac­
millan, New York, 2011.
238
Koskenniemi, Martti, The gentle civilizer of nations: the rise and fall of
international law, Cambridge University Press, Cambridge, 2004.
Knight, Cassie, Brazzaville Charms: Magic and Rebellion in the Republic
of Congo, Frances Linkoln, London, 2007.
Kumwenda, Grace, The Portrayal of Witchcraft, Occults and Magic in
Popular Nigerian Video Film, University of the Witwatersrand, Jo­­
hannesburg, 2007.
Lemarchand, Rene, Burundi: Ethnic Conflict and Genocide, Cambridge
University Press, Cambridge, 1996.
Lewis, Reina, Rethinking Orientalism: Women, Travel and the Othoman
Empire, I. B. Taurus, London, 2004.
Lindqvist, Sven, ‘Exterminate All the Brutes’, Granta, London, 1998.
Luhramann, T. M., The Good Parsi: The Fate of Colonial Elite in a Post­
colonial Society, Harvard University Press, Cambridge, 1996.
Mamdani, Mahmood, Citizen and Subject: Contemporary Africa and
the Legacy of Late Colonialism, Fountain, Kampala, 1996.
Mamdani, Mahmood, Saviors and Survivors: Darfur, Politics and the
War on Terror, HSRC Press, Cape Town, 2009.
Mamdani, Mahmood, When Victims Become Killers: Colonialism, Nati­
vism and genocide in Rwanda, Fountain, Dar es Salaam, 2001.
Martelli, George, Leopold to Lumumba: a history of the Belgian Congo,
1877-1960, Chapman and Hall, London, 1962.
Martin, Michael (ed.), The Cambridge Companion to Atheism, Cam­
bridge University Press, New York, 2007.
Mayer, Ruth, Artificial Africas: Colonial Images in the Time of Globalization,
University Press of the New England, Lebanon, 2002.
Mbembe, Achille, On the postcolony, University of California Press,
Berkeley, 2001.
McGuigan, Jim, Rethinking Cultural Policy, Open University Press,
Maidenhead, 2004
McLynn, Frank, Hearts of Darkness: The European Exploration of Af­­
rica, Pimlico, London, 1993.
Merdith, Martin, The State of Africa: A History of Fifty Years of Inde­
pendence, Free press, London, 2006.
Milanović, Branko, Odvojeni svetovi: Merenje međunarodne i globalne
nejednakosti, Program Ujedinjenih nacija za razvoj, Beograd, 2006.
Mitchell, Tony (ed.), Global Noise: Rap and Hip-Hop outside the USA,
Wesleyan University Press, Middletown, 2001.
Moore, Henrietta L. and Todd Sunders (eds.), Magical Interpretations,
Material Realities: Modernity, Witchcraft and the Occult in the Post­
colonial Africa, Routledge, London, 2001.
239
Mudimbe, V. Y. (ed.), Nations, identities, cultures, Duke University
Press, Durham, 1997.
Nairn, Tom and Paul James (eds.), Global Matrix: Nationalism, Glo­
balism and State Terrorism, Pluto Press, London, 2005.
Nakarada, Radmila, Raspad Jugoslavije: Problemi tumačenja, suoča-
vanja i tranzicije, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Neuwirth, Robert, Shadow Cities: A Billon Squatters, a New Urban
World, Rouledge, London, 2005.
Nordstrom, Carolyn, A Different Kind of War Story, University of Penn­
sylvania Presss, Philadelphia, 1997.
Nordstrom, Carolyn, Shadows of War: Violence, Power, and Internationl
Profeiteering in the Twenty-First Century, University of California
Press, Berekley, 2004.
Nsodu, Mbinglo, Black Angels in the White Man’s Country, Mbinglo
Nsodu, Accra, 2004.
Olaniyan, Tejumola, Arrest the Music!: Fela and His Rebel Art and Po­­
litics, Indiana University Press, 2004.
Pečujlić, Miroslav, Globalizacija: dva lika sveta, Gutembergova galak­
sija, Beograd, 2002.
Pekenham, Thomas, The Scramble for Africa, Abacus, London, 1992.
Philip, Jenkins, The new faces of Christianity: believing the Bible in the
global south, Oxford University Press, Oxford, 2006.
Pieters, Jan Nederveen, White on Black: Images of Africa and Blacks in
Western Popular Culture, Yale University Press, New Haven, 1992.
Ranger, Terence O. (ed.), Evangelical Christianity and Democracy in
Africa, Oxford University Press, Oxford, 2008.
Richards, Greg and Julie Wilson (eds.), Tourism, Creativity and Deve­
lop­ment, Routledge, Oxon, 2007.
Ritzer, George, The McDonaldization of Society, Pine Forge Press,
Thou­sand Oaks, 2000.
Roberts , Allen F. and Marry Nooter Roberts, A Saint in the City: Sufi
Arts of Urban Senegal, UCLA Fowler Museum of Cultural History,
Los Angeles, 2003.
Rodney, Walter, How Europe Underdeveloped Africa, Tanzania Publi­
shing House, Dar Es Salaam, 1976.
Rooney, David, Kwame Nkrumah: Vision and Tragedy, Sub-Saharan
Publishers, Accra, 2007.
Rosanvallon, Pierre, Counter-Democracy: Politics in an Age of Distrust,
Cambridge University Press, Cambridge, 2008.
Said, Edvard, Kultura i imperijalizam, Beogradski krug, Beograd, 2002.
Sasen, Saskia, Gubitak kontrole? – Suverenitet u doba globalizacije,
Beogradski krug, Beograd, 2004.
240
Scholte, Jan Aart, Globalization: A Critical introduction, Palgrave,
New York, 2005.
Seabrook, Jeremy, Travels In The Skin Trade: Tourism and the Sex
In­dustry, Pluto Press, London, 2001.
Sklar, Richard, Corporate Power in an African State: The Political Im­­
pact of Multinational Mining Companies in Zambia, University of
California Press, Berkeley, 1975.
Smith, Daniel Jordan, A Culture of Corruption: Everyday Deception and
Popular Discontent in Nigeria, Princeton University Press, Prin­
ceton, 2007.
Steger, Manfred B., Globalisms: The Great Ideological Struggle of the
Twenty-First Century, Rowman and Littlefield, Plymouth, 2009.
Steger, Manfred B. (ed.), Rethinking Globalism, Rowman and Little­
field, Oxford, 2004.
Stiglic, Džozef E., Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2002.
Tarrosy, Istvan, Lorand Szabo and Goran Hayden (eds.), The African
State in a Changing Global Context Breakdowns and Transformations,
Transaction, London, 2011.
Taylor, Timothy D., Global Pop: World Muisc, World Markets, Rout­
ledge, New York, 1997.
Thiong’o, Ngugi wa, Decolonising the Mind: The Politics of Language
in African Literature, James Currey, London, 1986.
Thompson, Nicolas and Scott Thompson, The Baobab and the Mango
Tree: Lessons About Development – African and Asian Contrasts,
White Lotous, Bangkok, 2000.
Todorova, Marija, Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd,
1999.
Trefon, Theodre (ed.), Reinventing Order in the Congo, Fountain, Kam­
pala, 2004.
Valerštajn, Imanuel, Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd, 2005.
Vidojević, Zoran, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd, 2005.
Vuletić, Vladimir (priredio), Globalizacija – mit uli stvarnost, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
Wallerstein, Immanuel, The Capitalist world-economy: essays, Cam­
bridge University Press, Cambridge, 1979.
Walters, Gregory J., Human Rights in an Information Age: A Philosophical
Analysis, University of Toronto Press, Toronto, 2002.
Weissman, Fabrice (ed.), In the shadow of ‘just wars’: violence, politics,
and humanitarian action, Hurst and Company, London, 2004.
West, Harry G. and Todd Sanders (eds.), Transparency and Conspiracy:
Etnographies of Suspicion in the New World Order, Duke University
Press, Durham, 2003.
241
White, Bob W., Rumba Rules: The Politics of Dance Music in Mobutu’s
Zaire, Duke University Press, Durham, 2008.
Wrong, Michela, In the Footsteps of Mr. Kurtz: Living on the Brink of
Disaster in Mobutu’s Congo, Perennial, New York, 2000.
Young, Tom, (ed.), Readings in African Politics, Indiana University
Press, Bloomington, 2003.
Zeros, Paris (ed.), Ethnicity and Nationalism in Africa, Palgrave, New
York, 1999.
Članci
Ake, Claude, „The unique case of African democracy“, International
Affairs, Vol. 69, No. 2, 1993.
Ahluwalia, Pal, „Fanon’s Nausea: the Hegemony of the White Nation“,
Social Identities, Vol. 9, No. 3, 2003.
Ahluwalia, Pal, „Out of Africa: post-structuralism’s colonial roots“,
Postcolonial Studies, Vol. 8, No. 2, 2005.
Anderson, Jonathan, „The Inexorable End of the Africa Story“, The
Globalist, February 25, 2013, Internet, 26/03/13, http://www.
theglobalist.com/storyid.aspx?StoryId=9914.
Aryeetey, Ernest, Julius Court, Machiko Nissanke and Beatrice Wede,
„Strengthening Africa’s Participation in the Global Economy“, UN Uni­
versity Center, Tokyo, 14. 04. 2008, Internet, 01/05/09, http://www.
unu.edu/africa/ticad/strengtheningAfricasParticipation.html.
Arrighi, Giovanni, „The African Crisis: World Systemic and Regional
Aspects“, New Left Review 15, May-June 2002, Internet: 01/02/09,
http://www.newleftreview.org/?view=2387.
„Aspiring Africa“, The Economist, March 2, 2013.
Barchiesi, Franco, „How Far from Africa’s Shore? „, International La­­
bor and Working-Class History, No. 82, 2012.
Barrett, James, „World Music, nacija i postkolonijalizam“, Etnoumlje,
Godina 3, Broj 9/10, 2009.
Barron, Lee, „An actress compelled to act: Angelina Jolie’s Notes from
My Travels as celebrity activist/travel narrative“, Postcolonial Stu­
dies, Vol. 12, No. 2, 2009.
Bohnstedt, Andrea, „Have phone, will send cash“, African Business,
November 2007.
Brantlinger, Patric, „Kipling’s ‘The White Man’s Burden’ and Its Af­ter­
lives“, English Literature in Transition, Vol. 50, No. 2, 2007.
Bridgman, Benjamin, „Why Are Ethnically Divided Countries Poor?“,
Louisiana State University, September 2003, Internet, 25/08/09,
http://www.bus.lsu.edu/economics/papers/pap03_11.pdf.
242
Brooke, James, „In Congo, Fashion From a Suitcase“, The New York
Times, March 17, 1988, Internet, 01/06/09, http://www.nyti­
mes.com/1988/03/17/garden/in-congo-fashion-from-a-suitca­
se.html.
Bryce, Jane, „Tanzania’s model industrilist“, African Business, July 2007.
Bunting, Madeleine, „African homophobia has complex roots“, The
Guardian, May 21, 2010, Internet, 25/10/10, http://www.guar­
dian.co.uk/commentisfree/2010/may/21/complex-roots-africa-
homophobia.
Cavatorta, Francesco and Emanuela Dalmasso, „Liberal outcomes
through undemocratic means: the reform of the Code de statut
personnel in Morocco“, Journal of Modern African Studies, Vol. 47,
No. 4, 2009.
Clarke, Robert, „Travel and celebrity culture: an introduction“, Post­
colonial Studies, Vol. 12, No. 2, 2009.
Cockroft, Laurence, „Firms must avoid corruption“, The Africa Report,
January 2007.
Coetzee, David, Dan Large and Patric Smith, „The New Great Game“,
The Africa Report, January 2008.
Collier, Paul, „In pursuit of the $21 trillion“, Prospect, March 27, 2013,
Internet, 06/04/13, http://www.prospectmagazine.co.uk/maga­
zine/tax-avoidance-paul-collier-david-cameron-g8/.
Collier, Paul, „Military Viewpoint“, The Africa Report, June-July 2009.
Commey, Pusch, „A national disgrace!“, New African, July 2008.
Cooper, Robert, „The new liberal imperialism“, The Observer, April 7,
2002, Internet, 14/04/2002, http://www.guardian.co.uk/
world/2002/apr/07/1.
Curthoys, Ann and John Docker, „Genocide and Colonialism“, Austra­
lian Humanities Review, September 2002, Internet, 25/02/10,
http://www.australianhumanitiesreview.org/archive/Issue-Sep­
tember-2002/veracini.html.
Davis, Desmond, „Somali pirates increase the stakes“, African Prospect,
October 2009.
Disel, Enrike, „S one strane evrocentrizma: svetski sistem i granice
moderniteta“, Reč, 71.17, 2003.
Doornbos, Martin, „The African State in Academic Debate: Retrospect
and Prospect“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 28, No.
2, June 1990.
Dowden, Richard, „An alien inheritance“, Prospect, September 2008,
Internet, 20/10/08, http://www.prospectmagazine.co.uk/2008/
09/analieninheritance/.
243
Godoy, Julio, „The Second Scramble for Africa Starts“, IPS, April 20, 2009,
Internet, 01/05/09, http://allafrica.com/stories/ 200904201447.
html.
Eisenstadt, S. N., „Multiple Modernities“, Daedalus, Vol. 129, No. 1,
2000.
Ellis, Jessica, „Tiny town that breeds Olympic champions“, CNN, Feb­
ru­ary 27, 2013, Internet, 4/03/13, http://edition.cnn.com/
2013/02/27/sport/bekoji-ethiopia-running.
Englebert, Pierre, „The contemporary African state: neither African
nor state“, Third World Quarterly, Vol. 18, No. 4, 1997.
Fischer, Stanley, „Globalization and Its Challenges“, Peterson Institute for
International Economics, Washington, DC, January 19, 2003, Internet,
09/09/09, http://www.iie.com/fischer/pdf/fischer 011903.pdf.
Faul, Michelle, „A second Rwanda genocide is revealed in Congo“,
Associated Press, October 10, 2010, Internet, 16/03/13, http://
www.nbcnews.com/id/39603000/ns/world_news-africa/t/
second-rwanda-genocide-revealed-congo/#.UVC75VeRfPQ.
Gumede, William, „It’s a time for a new African Union“, Global Public
Square, July 5, 2011, Internet, 25/7/11, http://globalpublicsquare.
blogs.cnn.com/2011/07/05/its-time-for-a-new-african-union/.
Handley, Geoff, Kate Higgins and Bhavna Sharma, „Poverty and
poverty reduction in sub-Saharan Africa: An overview of the issu­
es“, ODI, London, January 2009.
Haven, Paul, „Economic downturn stems dangerous boat migration“,
AP, July 28, 2009, Internet, 22/08/09, http://www.google.com/
hostednews/ap/article/ALeqM5iHOglrfbhlh4k61JFOy3gO-
4ZqbwD99NTJIG2.
Howerton, Michael, „New York City Energy Use All Over the Map“,
The Wall Street Journal, February 1, 2012, Internet, 10/03/13,
http://blogs.wsj.com/metropolis/2012/02/01/new-york-city-
energy-use-all-over-the-map/.
„How the word ‘tribe’ stereotypes Africa“, New African, March 2008,
Internet, 31/03/13, http://www.africasia.com/services/opini­
ons/opinions.php?ID=1701#.
Hurt III, Harry, „China’s Wide Reach in Africa“, The New York Times, July
19, 2009, Internet, 21/07/09, http://www.nytimes.com/2009/07/19/
business/19shelf.html?_r=1&pagewanted=print.
Ifowodo, Ogaga, „‘Is Nigeria well on its way to being a failed state?’:
Yes“, BBC Focus on Africa, London, July-September 2009.
Igwe, Leo, „Atheism and Human Rights Abuses in Africa“, The Richard
Dawkins Foundation for Reason and Science, May 31, 2012, In­­ter­
244
net, 05/03/13, http://old.richarddawkins.net/articles/646087-
atheism-and-human-rights-abuses-in-africa.
Ikelegbe, Augustine, „The perverse manifestation of civil society: evi­
dence from Nigeria“, The Journal of Modern African Studies, Vol.
39, No. 1, 2001.
Ikken, Massip Farid, „The reasons behind piracy“, New African, July
2009.
„Iridium satellite phone re-launch“, BBC, March 28, 2001, Internet,
01/12/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/business/1247385.stm.
„Is Africa on Trial“, BBC, Internet, 05/07/12, http://www.bbc.co.
uk/news/world-africa-17513065.
Ismi, Asad, „Impoverishing a Continent: The World Bank and the IMF in
Africa“, Policy Alternatives, July 2004, Internet, 06/05/08, http://www.
policyalternatives.ca/documents/National_Office_Pubs/africa.pdf.
Joffe, George, „Why Gaddafi Tourned Southward“, Africa Now,
August/September 2000.
Karajkov, Risto, „The Power of N.G.O.’s: They’re Big, But How Big?“,
Worldpress.org, July 16, 2007, Internet, 10/10/09, http://www.
worldpress.org/Americas/2864.cfm.
Karimi, Faith, „‘Mobile wallet’ a hit in Kenya“, CNN, March 13, 2009,
Internet, 01/04/09, http://www.cbs19.tv/Global/story.
asp?S=10002841.
Kissinger, Henry, „Does America Need a Foreign Policy? Toward a Diplo­
ma­cy for the 21st Century“, The New York Times, Internet, 01/07/12,
http://www.nytimes.com/books/first/k/kissinger-01policy.html.
Kiwanuka, M. Semakula, „Colonial Policies and Administrations in
Africa: The Myths of the Contrasts“, African Historical Studies, Vol.
3, No. 2, 1970.
Klausen, Jimmy Casas, „Hannah Arendt’s Antiprimitivism“, Political
Theory, Vol. 38, No. 3, 2010.
Krgbo, Martin, „The case aginst ICC“, New African, July 2009.
Lafraniere, Sharon, „Europe Takes Africa’s Fish, and Boatloads of Mig­
rants Follow“, The New York Times, January 14, 2008, Internet, 21/
01/08, http://www.nytimes.com/2008/01/14/world/africa/
14fishing.html.
Lawrence, Kiwanuka, „Uganda: ICC Should Indict Museveni – Otu­
nnu“, The Weekly Observer, 19. 08. 2009, Internet, 14/09/09,
http://allafrica.com/stories/printable/200908200809.html.
Lemarchand, Rene, „Uncivil States and Civil Societies: How Illusion
Became Reality“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 30,
No. 2, June 1992.
245
Lokongo, Antonie, „Tale of two countries“, New African, January 2002.
Lonsdale, John, „States and Social Processes in Africa: A Historiographical
Survey“, African Studies Review, Vol. 24, No. 2/3, 1981.
Lumumba, Patrice, „Speech at Accra“ (December 11, 1958), Black
Past, Internet, 04/09/09, http://www.blackpast.org/?q=1958-
patrice-lumumba-speech-accra.
Lynch, Colum, „U.N. Faces More Accusations of Sexual Misconduct“,
The Washington Post, March 13, 2005, Internet, 01/02/13, http://
www.washingtonpost.com/wp-dyn/articles/A30286-2005
Mar12.html.
Mackey, Robert, „African Critics of Kony Campaign See a ‘White Man’s
Burden’ for the Facebook Generation“, The New York Times, March
9, 2012, Internet, 07/02/12, http://thelede.blogs.nytimes.com/
2012/03/09/african-critics-of-kony-campaign-hear-echoes-of-the-
white-mans-burden/.
Maier, Karl, „Banishing the withces and wizards“, BBC Focus on Africa,
January- March 2001.
Manji, Firoze and Carl O’Coill, „The missionary position: NGOs and
development in Africa“, International Affairs, Vol. 78, No. 3, 2002.
Mathers, Kathryn, „Mr. Kristof, I Presume? Saving Africa in the foot­
steps of Nicholas Kristof“, Transition, Issue 107, 2012.
Mbembe, Achille, „Necropolitics“, Public Culture, Vol. 15, No. 1, 2003.
Mensah, Kwabena, „Peacekeeping Keeps Military Off Politics“, The
Africa Report, June-July 2009.
McConnell, Tristan, „One Man’s Rwanda“, Columbia Journalism Re­­
view, January/February 2011, Internet, 17/08/12, http://www.
cjr.org/feature/one_mans_rwanda.php?page=all.
Milanovic, Branko, „Inequality and Democratic Capitalism“, The Glo­
ba­list, March 15, 2013, Internet, 16/03/13, http://www.the­glo­
balist.com/StoryId.aspx?StoryId=9934.
Moyo, Dambisa, „Why Foreign Aid Is Hurting Africa“, March 21,
2009, The Wall Street Journal, Internet, 29/03/09, http://online.
wsj.com/article/SB123758895999200083.html.
Neuberger, Benyamin, „The African Concept of Balkanisation“, The
Journal of Modern African Studies Vol. 14, No. 3, Sep. 1976.
Nevin, Tom, „What is pro-poor tourism“, African Bissines, November
2007.
„New Cables Will Kick-Start Africa’s New Broadband Era“, Reuters, Sep.
3, 2009, Internet, 08/09/09, http://www.reuters.com/article/
pressRelease/idUS142851+03-Sep-2009+ PRN20090903.
Norbrok, Nicholas, „Twist in the cable“, The Africa Report, January 2008.
246
Oppenheimer, Nicky, „Why Africa will succeed“, New African, April
2007.
Orakwue, Stella, „Who are Africa’s true friends“, New African, July 2007.
Oruwari,Yomi, „Social Inclusion Of the Disadvantaged Groups in Oil-Based
Development“, Niger Delta: Economies of Violence Project, 2006, Internet,
10/10/08, http://geography.berkeley.edu/ProjectsResources/
ND%20Website/NigerDelta/WP/12-Oruwari.pdf.
Osumaha, Oarhe and Iro Aghedo, „Who wants to be a millionaire?
Nigerian youths and the commodification of kidnapping“, Review
of African Political Economy, Vol. 38, No. 128, 2011.
Packer, George, „Lagos: Where the world turned on its head“, The
Africa Report, January 2007.
Paris, Roland, „International peacebuilding and the ‘mission civi­li­
satrice’“, Review of International Studies, Vol. 28, No. 4, 2002.
Peck, Jamie and Adam Tickell, „Neoliberalizing space“, Antipode, Vol.
34, No. 3, 2002.
Petras, James, „NGOs: In the Service of Imperialism“, Journal of Con­
temporary Asia, Vol. 29, No. 4., 1999.
Philpott, Simon and David Mutimer, „The United States of Amnesia:
US foreign policy and the recurrence of innocence“, Cambridge
Review of International Affairs, Vol. 22, Issue 2, 2009.
Pomeranz, Kenneth, „Empire &’Civilizing’ Missions, Past &Present“,
Daedalus, Vol. 134, No. 2, 2005.
Qobo, Mzukisi, „Africa’s Resurgence and the Future of the Global
Eco­nomy“, The Globalist, December 07, 2012, Internet, 1/03/13,
http://www.theglobalist.com/StoryId.aspx?StoryId=9833.
Rajan, Raghuram G. and Arvind Subramanian, „What Undermines Aid’s
Impact on Growth?“, IMF Working Paper, 2005, Inter­net, 03/05 /08,
http://www.imf.org/external/pubs/ft/wp/ 2005 /wp05126.pdf.
Ray, Carina, „Dangers of ‘brand aid’“, New African, February 2008.
Robertson, Roland, „Comments on the ‘Global Triad’ and ‘Glocalization’“,
Institute for Japanese Culture and Classics, 15.5.2001, Internet, 10/02/
13, http://www2.kokugakuin.ac.jp/ijcc/wp/global/15 robertson.
html.
Schacter, Mark, „Sub-Saharan Africa: Lessons from Experience in
Supporting Sound Governance“, The World Bank, February 2000,
Internet, 03/6/11, www.worldbank.org/html/oed.
Sidiqqi, Moin, „Industrialization cannot wait“, African Business, July
2007.
Smith, Andrew, „Reading Wealth in Nigeria: Occult Capitalism and
Marx’s Vampires“, Historical Materialism, Vol. 9, Winter 2001.
247
Smith, Stephen, „Nodding and Winking“, London Review of Books,
Feb­­ruary 2010, Internet, 12/02/10, http://www.lrb.co.uk/v32/
n03/stephen-w-smith/nodding-and-winking.
„South Africa: ‘Over 25% of schoolgirls HIV positive’“, BBC, March
14, 2003, Internet, 15/03/13, http://www.bbc.co.uk/news/
world-africa-21783076.
Steger, Manfred B., „Ideologies of globalization“, Journal of Political
Ideologies, Vol. 10, No. 1, 2005.
Stepan, Alfred C., „Rituals of Respect: Sufis and Secularists in Senegal“,
SIPA, August 18, 2007, p. 29, Internet, 28/07/09, http://www.
sipa.columbia.edu/cdtr/pdf/AlfredStepan_RitualsofRespect.pdf.
Stewart, Heather and Greg Palast, „Liberian leader urges MPs to back
action against vulture funds“, The Guardian, 25 February 2010,
Internet, 03/03/10, http://www.guardian.co.uk/world/2010/
feb/25/liberia-president-backs-vulture-fund-law.
„Sub-Saharan Africa poverty grows“, BBC News, 20 July, 2004, In­­ternet,
10/05/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/africa/3910719.stm.
Sun, Yun, „China in Africa: Implications for U.S. Competition and
Dip­lomacy“, Brookings, April 2013, Internet, 05/04/13, http://
www.brookings.edu/research/reports/2013/04/china-africa-us-
competition-diplomacy-sun.
Terada, Christine, „Recycling Electronic Wastes in Nigeria: Putting
Environmental and Human Rights at Risk“, Northwestern Journal
of International Human Rights, Vol. 10, No. 3, 2012.
Thiam, Cheikh, „Mouridism: A Local Re-Invention of the Modern Se­­ne­
ga­lese Socio-Economic Order“, West Africa Review, 8, 2005, In­­ter­net,
01-08-07, http://www.westafricareview.com/issue8/thiam.html.
Thomas, Dominic, „Fashion Matters: ‘La Sape’ and Vestimentary Co­­
des in Transnational Contexts and Urban Diasporas“, MLN, Vol.
118, No. 4, 2003.
Tsaaior, James Tar, „In the Name of the Father... Masculinity, Gender
Politics and National Identity Formation in Postcolonial Nigeria“,
Le Simplegadi, Vol. 8, No. 8, 2010.
Uzelac, Ana, „First justice, then peace in Sudan“, The Christian Scince
Mo­­nitor, October 20, 2008, Internet, 25/12/08, http://www.csmo­
nitor.com/Commentary/Opinion/2008/1020/p09s02-coop.html.
Versi, Abver, „The science and art of logistics in Africa“, African Bu­­
siness, July 2007.
Waldo, Mohamed Abshir, „Somali piracy: the other side of the coin“,
African Prospect, October 2009.
Waldorf, Lars, „White Noise: Hearing the Disaster“, Journal of Human
Rights Practice, Vol. 4, No. 3, 2012.
248
248
Walt, Vivienne, „Cocaine Country“, Time, June 27, 2007, Internet, 02/04/
09, http://www.time.com/time/printout/ 0,8816,1637719,00.html.
Warner, Jason, „Understanding Cyber-Crime in Ghana: A View from
Below“, International Journal of Cyber Criminology, Vol. 5, No. 1,
2011, p. 737
Watts, Michael J., „Petro-insurgency Or Criminal Syndicate?“, Niger Delta:
Eco­nomies of Violence Project, 2008, Internet, 10/10/08, http://geo­
graphy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND%20Website/Ni­­
gerDelta/WP/16-Watts.pdf.
Watts, Michael J., „The Sinister Political Life of Community“, Niger Delta:
Economies of Violence Project, 2004, Internet, 10/10/08, http://geo­
graphy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND%20Website/Ni­­
gerDelta/WP/3-Watts.pdf.
Watts, Michael J., „Tipping Point: Slipping Into Darkness“, Niger Delta:
Economies of Violence Project, 2009, Internet, 1/10/09, http://geo­
graphy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND%20Website/
NigerDelta/WP/23-TippingPoint_Watts.pdf.
Williams, Stephen, „US-Africa trade“, African Bissines, November 2007.
Wittrock, Bjorn, „Early Modernities: Varieties and Transitions“, Da­­e­
dalus, Vol. 127, No. 3, 1998.
Wittrock, Bjorn, „Modernity: One, None, or Many? European Origins and
Modernity as a Global Condition“, Daedalus, Vol. 129, No. 1, 2000.
Woods, Dwayne, „Civil Society in Europe and Africa: Limiting State
Power through a Public Sphere“, African Studies Review, Vol. 35,
No. 2, 1992.
World Development Movement, „How IMF, World Bank Failed Af­­ri­
ca“, New African, Januaruy 2007.
Izveštaji i prezentacije
„About KAIPTC“, KAIPTC, Internet, 17/09/09, http://www.kaiptc.
org/aboutus/donor.asp?nav=4.
„Africa and the Millennium Development Goals: 2007 Update“, UN De­­
partment of Public Information, New York, 2007, Internet, 05/10/
09, http://www.un.org/ga/president/61/follow-up/doha/MDG
africa07.pdf.
„AFRICAN EMPLOYMENT TRENDS“, International Labour Orga­ni­
zation, Geneva, Internet, 05/09/09, http://www.ilo.org/public/
libdoc/ilo/2007/107B09_44_engl.pdf.
„Armed Conflicts Report 2012“, Project Ploughshares, Internet, 01/
01/13, http://ploughshares.ca/programs/armed-conflict/
armed-conflicts-report/.
„Background Notes: Mozambique“, U. S. Department of State, July
249
249
 2009, Washington, DC, Internet, 16/08/09, http://www.state.
gov/r/pa/ei/bgn/7035.htm.
Indeks
„CONGRESSIONAL RESEARCH SERVICE, CHINA’S FOREIGN POLICY
AND ‘SOFT POWER’ IN SOUTH AMERICA, ASIA, AND AFRICA“,
U.S. Government Printing Office, Washington, April 2008.
„Human Development Indices – A Statistical Update 2008“, UNDP, Afrička, karipska i pacifička Čad
Internet, 05/02/09, http://hdr.undp.org/en/media/HDI_2008_ grupa država Čakrabarti, Dipeš
EN_Complete.pdf. Afrička unija (AU) Četvrti svet
„Human Development Report 2007/2008“, UNDP, New York, 2007. aids
„Landlocked Developing Countries and Small Island Developing States“, Aidu, Ama Ata Darfur
UNOHRLLS, Internet, 03/08/09, http://www.unohrlls.org/en/ Al Kaida deca veštice
ldc/related/62/. Almond, Ijan deindustrijalizacija
„Liberty Online Store“, Liberty Foundation Gospel Ministries, Internet, Aluvalija, Pal Derida, Žak
28/02/13, http://www.libertyonlinestore.com/. alternativne modernosti Džame, Jaja
„Policy and Business Practices“, International Chamber of Commerce, Angola Džoli, Andželina
Internet, 04/05/09, http://www.iccwbo.org/policy/economic/ aparthejd
id1269/index.html. Arapsko proleće ekstrakcione enklave
„Regions and Countries“, Global Alliance for Clean Cookstoves, Internet, Arent, Hana Ekvatorijalna Gvineja
01/03/13, http://www.cleancookstoves.org/countries/. elektronski otpad
„Resolution 864 (1993)“, UN Security Council, 15. 09. 1993, Internet, Balkan Eritreja
29/09/09, http://daccess-ods.un.org/TMP/707959.6.html. balkanizacija Etiopija
„Resolution No. 2626 (XXV)“, UN General Assembly, October 24, 1970, Baba, Homi K.
Evropska ekonomska zajednica
Internet, 09/10/09, http://daccess-ods.un.org/TMP/6438529.html. Bare, Siad
Evropska unija (EU)
„Safe Drinking Water“, UNICEF, 2001, Internet, 26/02/10, http:// Belgija
www.unicef.org/specialsession/about/sgreport-pdf/03_Safe Bemba, Žan-Pjer Fakoli, Tiken Dža
DrinkingWater_D7341Insert_English.pdf. Benin Fanon, Franc
„Securing the Congo’s Transition“, ICG, May 8, 2006, Internet, 27/02/09, Berlinski zid Ferguson, Džejms
http://www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=4097&l=1. Berk, Edmund Ferguson, Najl
„Shop“, Invisible Children, Internet, 20/03/13, http://shop. Bijafra Francuska
invisiblechildren.com/. Bilakila, Anastaze Nzeza Fridman, Tomas
The Chronic Poverty Report 2008-09, CPRC, Northampton, 2009. Bler, Toni Fukujama, Frensis
The Millennium Development Goals Report, UN, 2009, Internet, 01/ Bliski istok
Bocvana Gabon
09/09, http://www.un.org/millenniumgoals/pdf/MDG%20Re
Bodrijar, Žan el Gadafi, Moamer
port%202009%20ENG.pdf.
Boko haram Gana
The World Fact Book: Country Comparison, CIA, Washington, D.C.,
Bolivud globalizam
Internet, 26/10/09, https://www.cia.gov/library/publications/
the-world-factbook/rankorder/2004rank.html. Božja armija otpora (LRA) glokalizacija
„Tolerance and Tension: Islam and Christianity in Sub-Saharan Africa Brazil Gramši, Antonio
Poll“, The Pew Forum on Religion & Public Life, April 15, 2010, Burkina Faso Gurevič, Filip
Internet, 17/03/13, http://www.pewforum.org/executive-sum­ Burundi Gvineja
mary-islam-and-christianity-in-sub-saharan-africa.aspx. Gvineja-Bisao
civilizatorska misija
2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, 2009. Crni Atlantik Harvi, Dejvid
250 251
Hejli, Aleks Kruz, Tom Nolivud subalterne studije
Herbst, Džefri Kuba Sudan
Obala Slonovače
hibridizacija Kuti, Fela Svetska banka
Ojedepo, Dejvid
HIV
Laden, Osama bin okultna ekonomija Širak, Žak
Hobs, Tomas
Leopolda II Ondimba, Bongo
homofobija Tačer, Margaret
Lesoto Organizacija afričkog jedinstva
hrišćanstvo ponovo rođenih Tajland
lešinarski fondovi (OAJ)
Hutu Tanzanija
Libija Orvel, Džordž
Tito, Josip Broz
Indija Libanci, libanska dijaspora Otunu, Oltara
Togo
Indusi, indijska dijaspora Lome konvencije panafrikanizam Traore, Rokia
Irak Lumumba, Patris Parsi tranziciona pravda
izmišljanje plemena pentakostalizam trgovina robljem
Madona (Luiza Čikone)
jagma za Afriku Malavi Pokret nesvrstanih zemalja tribalizam
Jamajka Mali politika stomaka trotoaraski radio
Jasin, Ahmad Mauricijus Portugalija Tuarezi
jevanđelje prosperiteta Mbembe, Ašile predački turizam Tuba
Jugoslavija Međunarodni komitet spasa prevara „419“ Ture, Seku
Južna Afrika (IRC) Tutsi
Rasel, Džejson
Južni Sudan Međunarodni krivični sud (ICC) razvojni imperijalizam Uganda
Međunarodni krivični tribunal rizom država Ujedinjene nacije (UN)
Kabila, Žozef
za Ruandu Ruanda Ukpabio, Helen
Kant, Imanuel
Međunarodni monetarni fond Rubin, Elizabet
Kapušćinski, Rišard Velika Britanija
(MMF) Ruzvelt, Teodor
Karibi vernakularni kosmopolitizam
Merkjuri, Fredi
Kastels, Manuel Saks, Džefri veštičarenje
Milanović, Branko
Keita, Salif Sankara, Tomas višestruke modernosti
Milenijumski razvojni ciljevi
Kenija Sejšeli Vrong, Mišela
Mobutu, Sese Seko
Kina selebriti kolonijalizam Vuds, Dvejn
Močnik, Rastko
Kipling, Radjard Sjedinjene Američke Države Vulf, Martin
Moi, Danijel Arap
Kisindžer, Henri (SAD)
Mozambik Zanzibar
klijentizam Somalija
muridizam Zimbabve
Klinton, Bil Somalilend
Mur, Demi
Kluni, Džordž Sporazum iz Kotonua Žozef, Alan
Museveni, Jovere
Kompaore, Bles strukturalno prilagođavanje
Kongo, Demokratska Republika nekropolitika
(DR Kongo) Nemačka
Kongo, Republika neoorijentalizam
Koni, Džozef neopatrimonijalizam
Konrad, Džozef neuspešne države
kreolizacija Nigerija
Kristeva, Julija Nkrumah, Kvame
252 253
 O autoru

Zoran Ćirjaković (Beograd, 1965), predavač na Fakultetu

za medije i komunikacije u Beogradu.
Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu,
a poslediplomske studije je završio na Fakultetu političkih
na­­­­uka Univerziteta u Beogradu.
Bio je izveštač Newsweek-a i The Los Angeles Times-a to­­
kom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Za domaće medije izveštavao
je tokom oružanih sukoba i kriza u zemljama Azije i Podsa­har­
ske Afrike. Vodio je seminare o istraživanju i izveštavanju iz
kriznih i opasnih okruženja.
Radio je kao novinar NIN-a i spoljnopolitički komentator
Radija B92. Putopisne tekstove i reportaže je objavljivao u broj­
nim domaćim medijima. Kao predavač je gostovao na univer­
zi­tetima u Velikoj Britaniji, Bosni i Hercegovini i Srbiji.
Piše publicističke radove i komentare. Bavi se alternativ­
nim modernostima, Podsaharskom Afrikom i interkultural­
nim komunikacijama.
Živi u Beogradu.

255
 Sadržaj

Uvod: Bauk globalizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Podsaharska Afrika i globalizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . 20

Podsaharska Afrika i Afrika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
Razumevanje globalizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
Neprijatna istina u globalizacijskoj debati . . . . . . . . . . . . 26
Kolonijalizam i globalizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Postkolonijalno stanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44
Nacionalna država . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50
Između senke i crne rupe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62

Ekonomija opstanka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
Hronična beda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
Traid Or Aid . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
Cena pomoći . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86
Komplikovanje ekonomije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94
Etnička i rasna akumulacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97

Strategije uključivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103

Ekstrakciono uključivanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
Kriminalizacija alternativa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106
Neortodoksne i nevladine strategije uključivanja . . . . . 119
Crna Afrika na Zapadu: muzika sveta . . . . . . . . . . . . . . . 124
Zapad u crnoj Africi: globalni seks . . . . . . . . . . . . . . . . . 129
Globalizacija na pijaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
Globalna Tuba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
Okultna ekonomija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142

Globalni okviri i regionalne posledice . . . . . . . . . . . . . 153

Alternativne modernosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
Crni Atlantik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165
Liberalna demokratija i podsaharske realnosti . . . . . . . 172
Globalizacija pravde . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178
257
Nevladine države . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
NVO kao civilizatorske misije 21. veka . . . . . . . . . . . . . . 192

Zaključak: Budućnost globalizacije . . . . . . . . . . . . . . . 201

Prilozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207
DR Kongo: Život ispod dna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
Mali: O Azavadu, saharskoj državi . . . . . . . . . . . . . . . . . 219
Burkina Faso: Patnja i smeh . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
Indeks . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251

O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255

258 259
 Zoran Ćirjaković
Globalna Afrika

Arhipelag
Terazije 29/II, Beograd
tel: 011 33 44 536
011 33 44 427
e-mail: redakcija@arhipelag.rs
klub@arhipelag.rs
www.arhipelag.rs

Za izdavaåa
Gojko Boæoviñ

Tehniåki urednik
Duãan Ãeviñ

Lektor
Marija Jovanoviñ

Korektor
Jelena Živkoviñ

Ãtampa
Artprint Media, Novi Sad

Tiraæ
1.000 primeraka

View publication stats