1. Kako se dele fizičke veličine? Nabrojati osnovne fizičke veličine i jedinice SI?

Fizičke veličine se dele na osnovne i izvedene. Osnovne veličine se ne definišu izrazima (jednačinama), već
opisom postupka njihovog merenja i dogovorno se biraju. Izvedene veličine se izvode i definišu iz već
poznatih osnovnih veličina pomoću fizičkih zakona i izraza. Osnovne veličine su: dužina (metar – m), vreme
(sekunda – s), masa (kilogram – kg), jačina električne struje (amper – A), temperatura (kelvin – K), jačina
svetlosti (kandela – cd) i količina supstance (mol – mol).

2. Šta je predmet proučavanja klasične mehanike, kako se deli i čime se bavi svaka od grana?

Mehanika je deo fizike koji proučava zakone kretanja tela (npr. kretanje planeta, automobila, itd.). Mehanika
se deli na: kinematiku, dinamiku i statiku. Kinematika se bavi proučavanjem kretanja tela ne uzimajući u
obzir uzroke koji dovode do tog kretanja. Ona operiše veličinama kao što su: pređeni put, vreme, brzina i
ubrzanje. Dinamika pručava uzroke kretanja tela. Pored veličina koje se koriste u kinematici, dinamika
operiše veličina kao što su sila i masa. Statika proučava uslove ravnoteže tela na koja deluju sile i momenti
sila.

Kinematika materijalne tačke

1. Definisati srednju brzinu i srednje ubrzanje kod pravolinijskog kretanja, nacrtatiodgovarajući grafik i
napisati odgovarajuće izraze.

Srednja brzina se definiše kao količnik pomeraja Δ𝑥 i vremenskog intervala Δ𝑡 = 𝑡2 − 𝑡1 za koji se tačka
pomeri. Takođe, srednja brzina se može odrediti i iz zavisnosti koordinate x od vremena t.

< 𝑣 >= 𝑥2 − 𝑥1 = Δ𝑥 𝑡2 − 𝑡1 Δ𝑡

Srednje ubrzanje se definiše kao količnik promene brzine i

odgovarajućeg
vremenskog
intervala. Takođe,
srednje ubrzanje se
može dobiti i sa
grafika zavisnosti
brzine od
vremena.

<𝑎>= 𝑣1 − 𝑣2 = Δ𝑣 𝑡2 − 𝑡1 Δ𝑡
2. Definisati trenutnu brzinu i trenutno ubrzanje kod pravolinijskog kretanja, nacrtatiodgovarajući
grafik i napisati odgovarajuće izraze.

Kada materijalna tačka u jednakim vremenskim intervalima prelazi različite puteve, radi se o promenljivom
kretanju. U ovom slučaju brzina u svakoj tački putanje ima različitu vrednost. Trenutna brzina v u tački M se
definiše kao granična vrednost srednje brzine kada je tačka N sve bliža tački M. Zapravo, trenutna brzina
predstavlja graničnu vrednost kojoj teži vrednost srednje brzine kada interval vremena teži nuli.

Δ𝑥 𝑑𝑥
𝑣 = lim =
Δ𝑡→0 Δ𝑡 𝑑𝑡

Dakle, trenutna brzina je jednaka diferencijalnom količniku

pređenog puta i vremena. Takođe, ona je jednaka nagibu
tangente na grafik u bilo kojoj tački
(tgβ).

Trenutno ubrzanje a u tački M se definiše kao granična vrednost koju dostiže srednja vrednost ubrzanja kada
interval vremena teži nuli.

Δ𝑣 𝑑𝑣 𝑑2𝑥
𝑎 = Δlim𝑡→0 Δ𝑡 = 𝑑𝑡 = 𝑑𝑡2 = 𝑡𝑔𝛽

3. Opisati pravolinijsko kretanje sa konstantnim ubrzanjem.

Nacrtati i objasniti grafikezavisnosti koordinate i brzine od
vremena kod promenljivog pravolinijskog kretanja.
Najprostiji oblik ubrzanog kretanja je pravolinijskog kretanje sa konstantnim ubrzanjem. U ovom slučaju se
u brzina menja u jednakim iznosima u jednakim vremenskim intervalima.

Kod ovog kretanja važe sledeće jednačine:

 𝑣 = 𝑣0 ± 𝑎𝑡 𝑠 = 𝑣0𝑡 ± 𝑎2𝑡2
2 2
= 𝑣 0 ± 2𝑎𝑠
𝑣

4. Kako se može naći put kod promenljivog pravolinijskog kretanja?

Put se može naći na sledeći način: važi: 𝑣 𝑡 = 𝑣0 + 𝑎𝑡

𝑎𝑡2
𝑑𝑥 = 𝑣 𝑑𝑡 => 𝑥= 𝑣 𝑡 𝑑𝑡 + 𝑐 = 𝑣0 + 𝑎𝑡 𝑑𝑡 + 𝑐 = 𝑣0𝑡 + + 𝑐 2 Konstanta c se
dobija iz graničnih uslova: 𝑡=0 => 𝑥 = 𝑥0 => 𝑐 = 𝑥0

Na kraju:
x0 je početna koordinata.
𝑎𝑡 2 Ako se početni položaj
𝑥 = 𝑣0𝑡 + + 𝑥0 2 poklapa sa koord. početkom
onda je x0=0

5. U kakvo kretanje spada slobodno padanje? Napisati izraze za put i brzinu

kod slobodnogpadanja.

Slobodan pad spada u pravolinijsko kretanje sa konstantnim ubrzanjem tačnije to je ravnomerno ubrzano
pravnolinijsko kretanje bez početne brzine. Može da se ostvari samo u vakuumu, jer bi, u vazduhu, na njega
delovala i sila trenja pored gravitacione sile.

𝑔𝑡2
ℎ= 𝑣 = 𝑔𝑡 𝑣 = 2𝑔ℎ
2
6. Definisati krivolinijsko kretanje, kao i brzine i ubrzanja koja se javljaju kod ove vrstekretanja. Definisati
odgovarajuće veličine i dati njihove izraze kod krivolinijskog promenljivog kretanja.

Krivolinijsko kretanje predstavlja kretanje tela po krivolinijskoj putanji

koja leži u nepokretnoj ravni.

Vektor 𝑟1⃗ predstavlja vektor položaja u trenutku 𝑡1, a 𝑟2⃗ u 𝑡2. Tada je
određen vektor pomeraja tačke M: Δ𝑟⃗ = 𝑟⃗2 − 𝑟1⃗

Vektor srednje brzine < 𝑣⃗ > za vremenski interval Δ𝑡 iznosi:

Δ𝑟⃗
< 𝑣⃗ > =
Δ𝑡
Vektor trenutne brzine je tada:

U bilo kojoj tački putanje brzina ima pravac tangente na tu putanju. Ubrzanje se
razmatra na sličan način:
Δ𝑣⃗ Δ𝑣⃗ d𝑣⃗ < 𝑎⃗ >= 𝑎⃗ = lim =
Δ𝑡 Δ𝑡→0 Δ𝑡 d𝑡
Vektor d𝑣⃗ predstavlja geometrijski priraštaj brzine za vreme dt.Njegovim razlaganjem se dobijaju
komponente d𝑣⃗𝑡 i d𝑣𝑛⃗. Pravac vektora d𝑣⃗𝑡 je pravac tangente na putanju. Deljenjem d𝑣⃗𝑡 sadt dobija se
tangencijalno ubrzanje:
d𝑣𝑡
𝑎𝑡 =
𝑑𝑡
Vektor tangencijalnog ubrzanja je projekcija vektora ukupnog
ubrzanja 𝑎⃗ na pravac kretanja. Ovo ubrzanje menja brzinu samo
po intenzitetu i ima isti ili suprotan smer od brzine, u zavisnosti
od toga da li se radi o ubrzanom ili usporenom kretanju. Takođe,
postoji i normalno ubrzanje koje dovodi do promene brzine po
pravcu i računa se na sledeći način (r je poluprečnik krivine):
𝑣2
𝑎𝑛 =
𝑟
Ukupno ubrzanje jednako je zbiru tangencijalnog i
normalnog ubrzanja: 𝑎⃗ = 𝑎𝑛⃗ + 𝑎⃗𝑡

7. Kako se definišu srednja ugaona brzina i srednje ugaono ubrzanje kod kružnog kretanja? Napisati
odgovarajuće izraze.

Specijalan slučaj krivolinijskog kretanja jeste

kružno kretanje. Ako materijalna tačka za
vremenski interval Δ𝑡 pređe put Δ𝑠, tada odnos
ugaonog pomeraja Δ𝜃 i vremenskog intervala Δ𝑡
predstavlja srednju ugaonu brzinu < 𝜔 >:

Δ𝜃
< 𝜔 >=
Δ𝑡

Ako su ω1 i ω2 ugaone brzine u trenucima t1 i t2 onda

je srednje ugaono ubrzanje:

ω2 − ω1 Δ𝜔
< 𝛼 >= =
t2 − t1 Δ𝑡

Ugaona brzina se izražava vektorom 𝜔⃗, čiji je pravac duž ose rotacije, a smer se određuje pravilom desne
ruke.

8. Kako se definišu trenutna ugaona brzina i trenutno ugaono ubrzanje kod promenljivogkružnog kretanja?
Napisati odgovarajuće izraze.

Trenutno ugaona brzina se dobija u graničnom slučaju kada Δ𝑡 → 0:

Δ𝜃 𝑑𝜃
𝜔 = lim =
Δ𝑡→0 Δ𝑡 𝑑𝑡

Slično, ugaono ubrzanje u datom trenutku jednako je:

Δ𝜔 𝑑𝜔
𝛼 = lim =
Δ𝑡→0 Δ𝑡 𝑑𝑡
9. Koja sve ubrzanja ima materijalna tačka kada se kreće promenljivo po krugu poluprečnika r?
Kako se izračunavaju?

Materijalna tačka koja se kreće promenljivo po krugu poluprečnika r, pored srednjeg ugaonog i trenutnog
ugaonog ubrzanja, može imati i tangencijalno i normalno ubrzanje.

𝑎𝑡 = 𝑑𝑣 𝑑𝜔 𝑣2 2
=𝑟 = 𝑟𝛼 𝑎𝑛 = = 𝑟𝜔
𝑑𝑡 𝑑𝑡 𝑟

10. Da li tangencijalno ubrzanje može biti jednako nuli? Kako se onda telo kreće? Koliko je utom
slučaju ukupno ubrzanje tela, a koliko ugaono ubrzanje?

Da, može. U tom slučaju se telo kreće uniformno (ravnomerno). Ukupno ubrzanje je tada jednako
normalnom ubrzanju.

𝑣2
𝑎⃗ = 𝑎𝑛⃗ 𝑎 = 𝑎𝑛 = pošto je 𝑎𝑡 = 𝑟𝛼 i 𝑎𝑡 = 0 onda sledi da je α = 0
𝑟

11. Napisati izraze za ugaonu brzinu i opisani ugao posle vremena t kod jednako promenljivogkružnog
kretanja.

Izrazi su analogni izrazima za pravolinijsko kretanje:

𝛼𝑡2
𝜔 = 𝜔0 + 𝛼𝑡 𝜃 = 𝜔0𝑡 +
2
12. Šta je kosi hitac? Definisati odgovarajuće veličine. Iz kojih uslova se izvode domet imaksimalna
visina kosog hica?

Hitac je kretanje pri kome je telu saopštena početna brzina, a zatim mu je prepušteno da se kreće pod
uticajem gravitacione sile. Kosi hitac je vrsta hica kod kojeg vektor početne brzine zaklapa bilo koji oštar
ugao 𝜃0 prema horizontu. Ovaj ugao se naziva ugao elevacije.

Najvažniji parametri hica su domet, ugao

elevacije i maksimalna visina.

Pošto je horizontalna komponenta brzine

konstantna, u svakom trenutku imaće
vrednost:

𝑣𝑥 = 𝑣0𝑐𝑜𝑠𝜃0
Na vertikalnu komponentu brzine utiče
gravitaciona sila, pa je ovo kretanje dato
izrazom:

𝑣𝑦 = 𝑣0𝑠𝑖𝑛𝜃0 − 𝑔𝑡
Rezultantna brzina kretanja hica se dobija
vektorskim sabiranjem njenih
komponenti, a njen intenzitet je:

𝑣 = 𝑣2𝑥 + 𝑣2𝑦
Koordinate hica u funkciji vremena su date sledećim izrazima:

𝑥 = 𝑣0𝑡 𝑐𝑜𝑠𝜃0 𝑦 = 𝑣0𝑡 𝑠𝑖𝑛𝜃0 − 𝑔𝑡

Domet se dobija kada se izraz za x koordinatu zameni u izraz za y koordinatu, sa uslovima 𝑥 = 𝑥𝐷 𝑖 𝑦 =

0:
𝑔𝑥2 𝑣20

𝑦 = 𝑥 𝑡𝑔𝜃0 − 2𝑣20𝑐𝑜𝑠2𝜃0 => 𝑥𝐷 = 𝑔 𝑠𝑖𝑛 2𝜃0

Maksimalna visina hica 𝑦 = 𝑦𝑚𝑎𝑥 se određuje iz uslova da je u najvišoj tački putanje 𝑣𝑦 = 0.

𝑣0𝑠𝑖𝑛𝜃0 𝑣20𝑠𝑖𝑛2𝜃0
𝑣𝑦 = 0 => 𝑡= => 𝑦𝑚𝑎𝑥 =
2𝑔 2𝑔

13. Čemu su jednake komponente brzine tela koje se kreće kao kosi hitac u najvišoj tački njegove putanje?

𝑣𝑦 = 0 𝑣𝑥 = 𝑣0𝑐𝑜𝑠𝜃0 => 𝑣 = 𝑣𝑥

Dinamika materijalne tačke

1. Šta je sila? Navesti jedinicu za silu u SI. Kako se sile u prirodi mogu podeliti? Koje suosnovne
karakteristike svake od njih?

Sila je uzrok promeni stanja kretanja tela ili njegovoj deformaciji. Jedinica za silu je N (njutn): 1N je sila
koja masi od 1kg saopštava ubrzanje od 1 m/s2. Sile u prirodi se mogu podeliti na: gravitacione,
elektromagnetne, sile jake interakcije i sile slabe interakcije. Gravitacione sile su manifestacija dejstva
gravitacionog polja, koje obrazuje telo date mase, na svaku drugu masu koja se unese u to polje. Po svojoj
prirodi spadaju u privlačne sile. Električne sile su manifestacija dejstva električnog polja na naelektrisanje
koje se u to polje unese. Ove sile mogu biti i odbojne i privlačne, zavisno od toga da li se radi o uzajamnom
dejstvu dva naelektrisanja istog ili suprotnog znaka. Slično je i sa magnetnim silama između magnetnih
polova ili, pak, u magnetnom polju koje obrazuje struja. Sile jake interakcije su privlačne sile koje se javljaju
između čestica u jezgru na rastojanjima reda 10 -15 m. Sile slabe interakcije imaju uticaj na beta i druge
raspade elementarnih čestica, i na odnos protona i neutrona u jezgru. One su oko 10 14 puta slabije od sila jake
interakcije.

2. Iskazati Njutnove zakone dinamike i napisati odgovarajuće izraze.

Prvi Njutnov zakon – Zakon inercije - Svako telo teži da ostane u stanju mirovanja ili uniformnog pravolinijskog
kretanja, sve dok dejstvom spoljašnjih sila nije prinuđeno da svoje stanje promeni. Drugačija formulacija: Svako
telo teži da ostane u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok na njega ne deluju
spoljašnje sile ili telo prepušteno samo sebi ne menja svoju brzinu.

Prvi Njutnov zakon važi samo u inercijalnim sistemima. Matematički se može napisati u dva oblika:
𝑛

⃗
𝑚𝑣⃗ = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡. 𝑖𝑙𝑖 𝐹𝑖 = 0
𝑖=1
Drugi Njutnov zakon – Zakon sile – Ubrzanje tela srazmerno je sili koja na njega deluje, a obrnuto
srazmerno masi tela. Druga formulacija: Promena imuplsa u vremenu je proporcionalna sili koja deluje na
telo i vrši se u pravcu dejstva te sile. Matematički se može izraziti na sledeći način:
 𝐹⃗ = 𝑚𝑎⃗

U praksi se retko dešava da na telo deluje samo jedna sila već više njih. Svaka od tih sila deluje nezavisno od
ostalih i saopštava telu ubrzanje saglasno Drugom Njutnovom zakonu, kao da druge sile ne deluju. Ovo
svojstvo je poznato u mehanici kao princip nezavisnosti dejstva sile.

Treći Njutnov zakon – Zakon akcije i reakcije – Akcija je uvek suprotna i jednaka reakciji; uzajamna dejstva
dvaju tela su uvek međusobno jednaka i suprotno usmerena.

𝐹1⃗ =− 𝐹2⃗
3. Šta su to inercijalni sistemi? Kakav je to laboratorijski sistem? Da li je i on inercijalan?
Inercijalni sistemi su sistemi u kojima važi Prvi Njutnov zakon. Svaki sistem koji miruje ili se kreće
ravnomerno pravolinijski u odnosu na neki inercijalni sistem je takođe inercijalni sistem.

Laboratorijski sistem je referentni sistem koji je vezan za Zemlju. Ovaj sistem je samo približno inercijalan,
jer Zemlja rotira oko Sunca i oko svoje ose, tj. ima određeno ubrzanje u odnosu na Sunce. Međutim, pošto je
ovo ubrzanje veoma malo, u većini slučajeva se može zanemariti pa se onda laboratorijski sistem može
smatrati inercijalnim.

4. Šta je masa tela, a šta njegova težina?

Masa je skalarna veličina koja predstavlja kvantitativnu meru inercije nekog tela. Težina je sila kojom telo
deluje na podlogu ili zateže nit o koju je obešeno. Težina je jednaka proizvodu mase tela i ubrzanja Zemljine
teže. 𝑄⃗ = 𝑚𝑔⃗

5. Čemu je jednaka sila trenja? Šta su statička i dinamička sila trenja? Pokazati kako se možeodrediti
koeficijent trenja. (Opisati postupak određivanja koeficijenta trenja pomoću strme ravni.)

Sila trenja je sila koja se suprotstavlja kretanju, ima pravac paralelan dodirnoj površini i smer suprotan smeru
sile koja vrši pomeranje tela.

Neka se na ravnoj podlozi nalazi telo na koje deluje sila F

(vučna sila). Ako je ova sila malog intenziteta, telo će
mirovati, što znači da je vučna sila uravnotežena sa silom
trenja. Povećanjem vučne sile povećava se i sila
trenja. Najveća sila trenja, usled koje telo još miruje,
naziva se statička sila trenja. Telo će početi da se kreće
tek onda kada je vučna sila veća od statičke sile
trenja. Pokazano je da je sila potrebna za održavanje
kretanja manja od sile potrebne za pokretanje tela. Sila
trenja koja se javlja pri kretanju naziva se sila
dinamičkog trenja.

𝐹𝑡𝑟𝑠 = 𝜇𝑠𝐹𝑁 𝐹𝑡𝑟𝑑 = 𝜇𝑑𝐹𝑁

U izrazima veličine 𝜇𝑠 i 𝜇𝑑 su koeficijenti statičkog i dinamičkog trenja. Statički koeficijent trenja je veći od
dinamičkog.
Koeficijent trenja
se može odrediti
pomoću strme
ravni.

Ako se telo nalazi na strmoj ravni čiji se nagib može menjati,

težina tela se može razložiti na komponentu F duž strme ravni i
normalnu komponentu FN. Ugao se povećava dok telo ne počne
da klizi niz ravan. U tom trenutku (granični ugao 𝜃 𝑚𝑎𝑥),
komponenta težine F jednaka je sili statičkog trenja.
 𝐹 = 𝑄 𝑠𝑖𝑛𝜃𝑚𝑎𝑥 = 𝐹𝑡𝑟𝑠; 𝐹𝑁 = 𝑄𝑐𝑜𝑠𝜃𝑚𝑎𝑥

Za koeficijent statičkog trenja se dobija:

𝜇𝑠 = 𝑡𝑔𝜃𝑚𝑎𝑥 𝜇𝑑 = 𝑡𝑔𝜃
Na sličan način se može odrediti koeficijent dinamičkog trenja. Kada telo počne da klizi niz strmu ravan, za
održavanje njegovog uniformnog kretanja potreban je manji ugao strme ravni 𝜃(𝜃 < 𝜃 𝑚𝑎𝑥).

Sila trenja zavisi od hrapavosti materijala, čistoće, vrste materijala, normalne komponente sile itd. Ona NE
zavisi od veličine dodirne površine.

6. Definisati impuls tela i impuls sile i i napisati odgovarajuće izraze. Kako glasi zakon održanja impulsa
sistema tela?

Impuls tela predstavlja količinu kretanja i određen je formulom: 𝑘⃗ = 𝑚𝑣⃗

⃗
Impuls sile 𝑑𝑝⃗ jednak je proizvodu sile 𝐹 koja deluje na telo i vremena njenog delovanja 𝑑𝑡.
𝑑𝑝⃗ = 𝐹⃗𝑑𝑡. Po Drugom Njutnovom zakonu važi da je 𝐹⃗ = 𝑚𝑑𝑣⃗/𝑑𝑡. Dakle, impuls sile za konačni
vremenski interval 𝑡1 do 𝑡2 jednak je:
𝑡2 𝑣2
𝑑𝑣⃗
𝑝⃗ = 𝑚 𝑑𝑡 = 𝑚 𝑑𝑣⃗ = 𝑚𝑣⃗2 − 𝑚𝑣⃗1 = Δ𝑘⃗
𝑑𝑡
𝑡1 𝑣1
Pod sistemom tela podrazumeva se skup dva ili više tela. Sistemi mogu da budu zatvoreni (izolovani) i
otvoreni. Kod zatvorenih sistema se javljaju samo unutrašnje sile. U prirodi ne postoji idealni zatvoreni
sistem, ali se u nekim slučajevima može zanemariti delovanje spoljašnjih sila. Za zatvoren sistem od n tela
važi Zakon održanja impulsa zatvorenog sistema – Vektorski zbir impulsa pojedinih tela koji čine zatvoreni
sistem u toku kretanja ostaje konstantan.
𝑛

𝑚𝑖𝑣⃗𝑖 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.
𝑖=1

7. Šta je centar mase sistema tela? Kako se može naći?

Centar mase predstavlja zamišljenu tačku u kojoj je skoncentrisana celokupna masa sistema. Može se naći
eksperimentalno, geometrijski ili pomoću formula za koordinate. Koordinate centra mase su:

∑𝑛𝑖=1 𝑚𝑖𝑥𝑖 1 𝑛 ∑𝑛𝑖=1 𝑚𝑖𝑦𝑖 1 𝑛 ∑𝑛𝑖=1 𝑚𝑖𝑧𝑖 1 𝑛

𝑥𝑐 = 𝑛 = 𝑚𝑖𝑥𝑖 𝑦𝑐 = 𝑛 = 𝑚𝑖𝑦𝑖 𝑧𝑐 = 𝑛 = 𝑚𝑖𝑧𝑖
∑𝑖=0 𝑚𝑖 𝑚 𝑖=1 ∑𝑖=0 𝑚𝑖 𝑚 𝑖=1 ∑𝑖=0 𝑚𝑖 𝑚 𝑖=1
8. Šta je centripetalna, a šta centrifugalna sila?

Neka se telo mase m kreće konstantnom ugaonom brzinom po kružnici poluprečnika r. U ovom slučaju,
deluje samo normalno ubrzanje koje je usmereno ka centru kružne putanje. Iz Drugog Nj. zakona proizilazi
da na telo deluje sila čiji je pravac i smer ka centru kružne
putanje. Ta sila je:

𝑚𝑣2
𝐹𝑛 = 𝑚𝑎𝑛 = 𝑚𝜔2𝑟 = = 𝐹𝑐𝑝 =− 𝐹𝑐𝑓
𝑟
Kada se telo kreće po kružnoj putanji može se smatrati da postoji sistem od dva tela među kojima deluju sile.
Taj sistem čine telo koje kruži i centar kružne putanje O. Sila koja deluje na centar se naziva centripetalna
sila, a sila koja deluje na telo se zove centrifugalna sila. One su istog pravca i intenziteta, a suprotnog smera.

Rad i energija

1. Kako se definiše rad? Napisati izraz za rad u slučaju kada je sila koja deluje na telokonstantna i paralelna
sa vektorom puta. Kako glasi izraz za rad u slučaju kada je sila konstantna ali nije paralelena sa putem?

Rad je veličina koja predstavlja prenos energije iz jednog sistema u drugi. Ovaj prenos se u mehanici vrši
delovanjem sile duž nekog puta.

⃗
Ako je sila konstantna i paralelna sa vektorom puta onda je rad jednak: 𝐴 = 𝐹 ∙ 𝑠⃗ = 𝐹 𝑠

Ako je sila konstantna, a nije paralelna sa putem: 𝐴 = 𝐹⃗ ∙ 𝑠⃗ = 𝐹 𝑠 𝑐𝑜𝑠𝜃

Ako je ugao 𝜃 < 90° onda je rad pozitivan, za 𝜃 > 90° rad je negativan, a za 𝜃 = 90° ne vrši se rad.

2. Napisati izraz za rad u opštem slučaju. Kako se grafički može odrediti rad? Napisati izraz zaukupan rad na
putu od s1 do s2 kada se sila menja po pravcu i intenzitetu?

Najopštiji slučaj vršenja rada jeste kada se sila koja deluje na telo menja i po pravcu i po intenzitetu, a
kretanje vrši po krivolinijskoj putanji. Ukupan rad na putu od s 1 do s2 iznosi:
𝑠2 𝑠2

𝐴= 𝐹⃗ ∙ 𝑑𝑠⃗ = 𝐹𝑑𝑠 𝑐𝑜𝑠𝜃

𝑠1 𝑠1

Rad se grafički može odrediti kao površina ispod grafika zavisnosti sile od puta.

3. Dati definiciju za snagu i napisati jedinicu za snagu

Snaga je mera izvršenog rada u jedinici vremena ili količina energije koja je pretvorena iz jednog oblika u
drugi za vreme od jedne sekunde. Jedinica za snagu je W (vat).

Δ𝐴 Δ𝑡
Kada je snaga konstantna (ne menja se u vremenu), računa se na sledeći način: 𝑃 =
𝑑𝐴
Kada se snaga menja u vremenu onda se uvodi pojam trenutne snage: 𝑃 =
d𝑡

Δ𝐴 FΔ𝑠
Snaga se može odrediti i preko sile i brzine: 𝑃== = 𝐹𝑣 Δ𝑡 Δ𝑡

4. Definisati energiju i napisati teoremu o radu i energiji.

Energija je opšta mera za različite procese i oblike međusobnog dejstva.

Promena energije tela ili sistema tela Δ𝐸 proporcionalna je radu A koji vrše spoljašnje sile kada deluju na
telo ili sistem: Δ𝐸 = 𝑘𝐴 , gde je k koeficijent proporcionalnosti. Ako se uzme k=1:

Δ𝐸 = 𝐸1 − 𝐸2 = 𝐴
Ova jednakost se naziva teorema o radu i energiji. Kada je rad spoljašnjih sila pozitivan (sila vrši rad), energija
raste. Obrnuto, kada je ovaj rad negativan (telo vrši rad), energija sistema opada. Ako je rad koji vrši neki
sistem tela jednak nuli onda je to zatvoren sistem.

5. Definisati kinetičku energiju. Kako se ona računa? Čemu je jednaka kinetička energija telakoje
istovremeno vrši i translatorno i rotaciono kretanje?

Kinetička energija tela predstavlja meru njegovog mehaničkog kretanja i određuje rad koji je neophodno
izvršiti da bi došlo do kretanja tela.

Neka se telo kreće brzinom v1. Delovanjem sile F njegova brzina se povećala i sada iznosi v 2. Energija se
povećala za vrednost utrošenog rada. Rad te sile je:
𝑠2 𝑣2 𝑣2

𝑚 𝑑𝑣 𝑑𝑠 =
𝑚𝑣𝑑𝑣 = 𝑚𝑣22 − 𝑚𝑣21 = 𝐸1 − 𝐸2 => 𝐸𝑘 = 𝑚𝑣2
𝐴= 𝐹𝑑𝑠 =
𝑑𝑡 2 2 2
𝑠1 𝑣1 𝑣1

Kinetička energija tela koje istovremeno vrši translatorno i rotaciono kretanje jednaka je zbiru kinetičke
energije translacije i kinetičke energije rotacije:

𝑚𝑣2 𝐼𝜔2
𝐸𝑘 = +
2 2

6. Šta predstavlja potencijalna energija tela? Čemu je jednaka? Čemu je jednaka unutrašnja elastična
potencijalna energija tela?

Potencijalna energija je energija koja potiče od relativnog položaja tela u prostoru. Uobičajen primer
potencijalne energije je gravitaciona potencijalna energija. Potencijalna energija u datoj tački, na visini h u
odnosu na referentni nivo, se računa po formuli: 𝐸𝑝 = 𝑚𝑔ℎ

Opruga koja se nalazi u sabijenom ili rastegnutom stanju poseduje potencijalnu energiju koja, kada se
oslobodi, može da vrši rad nad kuglicom. Da bi se opruga održala u sabijenom (ili rastegnutom) stanju na
rastojanju x, potrebno je na nju delovati silom 𝐹 = 𝑘𝑥, dok opruga deluje na kuglicu silom
𝐹𝑠 =− 𝑘𝑥. Tada, potencijalna energija opruge na rastojanju x od ravnotežnog položaja iznosi:

𝑘𝑥2
𝐸𝑝 𝑥 = 2

7. Napisati zakon održanja ukupne mehaničke energije.

Zakon održanja energije: U zatvorenom sistemu tela između kojih deluju samo konzervativne sile mehanička
energija se održava, tj. ne menja se u toku vremena.

𝐸𝑘 + 𝐸𝑝 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.

Postoji i teorema o minimumu potencijalne energije: Stabilno stanje zatvorenog sistema je ono kod kojeg je
potencijalna energija sistema minimalna.

Energija ne može biti stvorena ni uništena, već može samo da prelazi iz jednog oblika u drugi.

8. Napisati izraze za kinetičku i potencijalnu energiju, rad i snagu kod translatornog kretanja.

𝑚𝑣2 𝐴 𝐸𝑘 = 𝐸𝑝 = 𝑚𝑔ℎ 𝐴 = 𝐹 𝑠 𝑃 =
 2 𝑡

9. Kakvi mogu biti sudari? Opisati svaku od vrsta sudara. Kakvi su to centralni, a kakvinecentralni sudari?

Sudar predstavlja susret dva tela koji traje veoma kratko. U tačkama dodira tela javljaju se unutrašnje sile
koje su mnogo jače od spoljašnjih sila, pa se ovakav sistem može smatrati zatvorenim.

Sudar može biti: savršeno elastičan, savršeno neelastičan i delimično elastičan. Savršeno elastičan sudar je
sudar tela pri kome njihova kinetička energija pre i posle sudara ostaje ista. Pri sudaru, tela mogu da razmene
međusobno deo kinetičke energije, ali ukupna kinetička energija sistema ostaje ista. Savršeno neelastičan
sudar predstavlja sudar tela kod koga se tela posle sudara slepljuju i nastavljaju da se kreću zajedno ili
miruju. U ovom slučaju ukupna kinetička energija sistema nije očuvana, jer se jedan njen deo pretvara u
druge oblike energije. Sudari svih tela značajnih dimenzija su delimično elastični.

Centralni sudari su sudari kod kojih linija sudara prolazi kroz centre oba tela, a necentralni sudari su oni kod
kojih ovo nije slučaj.

10. Koji zakoni važe u slučaju idealno elastičnih i u slučaju idealno neelastičnih sudara?

Kod idealno elastičnih sudara važe dva zakona:

- zakon održanja impulsa: 𝑚1𝑣1 + 𝑚2𝑣2 = 𝑚1𝑣'1 + 𝑚2𝑣'2

2 1
- zakon održanja kinetičke energije: 21 𝑚1𝑣 1 + 2 𝑚2𝑣22 = 1
2 𝑚1𝑣'12 + 12 𝑚2𝑣'22

Kod idealno neelastičnih sudara važi samo zakon održanja impulsa: 𝑚1𝑣1 + 𝑚2𝑣2 = 𝑚1 + 𝑚2 𝑣

Dinamika rotacionog kretanja

1. Definisati moment sile. Definisati moment inercije krutog tela.

Kako se on može odrediti?

⃗
Kada kruto telo pod dejstvom sile 𝐹1 rotira oko stalne ose OO’, sve
njegove taćčke opisuju kružnice čiji centri leže na ovoj osi. Sve
tačke tela u datom trenutku imaju istu ugaonu brzinu i ugaono
ubrzanje.

Očigledno je da telo vrši rotaciono kretanje samo pod dejstvom

⃗
komponente 𝐹, koja ima pravac tangente na kružnicu poluprečnika r.
Dejstvo sile na rotaciju, osim od njenog intenziteta, zavisi i od
rastojanja napadne tačke od ose rotacije, tj. od momenta sile: 𝑀
= 𝐼𝛼.

Moment inercije karakteriše inercijalna svojstva pri

rotacionom kretanju na sličan način kao što masa karakteriše intercijalna svojstva pri translatornom kretanju.
Međutim, za razliku od mase, moment inercije može imati različite vrednosti za različite ose rotacije. Za
materijalnu tačku moment inercije je: 𝐼 = 𝑚𝑟2

Moment inercije tela se u opštem slučaju određuje eksperimentalno ako je oblik figure nepravilan i ako je
figura nehomogena. Takođe, može da se računa sabiranjem momenata inercije svih njegovih sastavnih
delova:
 𝑛

𝐼= Δ𝑚𝑖𝑟2𝑖
𝑖=1

Neke figure za koje imamo već određene momente intercije:

Za izračunavanje u praksi se često
koristi Štajnerova teorema:

𝐼 = 𝐼0 + 𝑚𝑑2 gde je 𝐼0 moment

inercije za osu koja prolazi kroz
centar mase, a d je rastojanje
između osa I i 𝐼0.

Za homogeno kruto telo pravilnog oblika se

može koristiti formula: 𝐼 = ∫ 𝑟2 𝑑𝑚

2. Definisati kinetičku energiju, rad i snagu kod rotacionog kretanja i napisati odgovarajućeizraze.

Kinetička energija krutog tela koje rotira jednaka je zbiru kinetičkih energija elementarnih masa:

Δ𝑚1𝑣21 Δ𝑚2𝑣2 Δ𝑚
𝐸𝑘 = 2 + 2 2+ …+ 2𝑛𝑣2𝑛 =𝑛 Δ𝑚2𝑖𝑣2𝑖 =𝑛 Δ𝑚𝑖2𝜔2𝑟𝑖2 = 𝜔22𝑛 Δ𝑚𝑖𝑟𝑖2 = 𝐼𝜔22

𝑖=1 𝑖=1 𝑖=1

Kada telo vrši istovremeno i translatorno i rotaciono kretanje, onda je njegova ukupna kinetička energija
jednaka zbiru kinetičke energije translacije i kinetičke energije rotacije:

𝑚𝑣2 𝐼𝜔2
𝐸𝑘 = +
2 2

Rad kod rotacionog kretanja iznosi:

𝜃2 𝜃2 𝜔2
𝑑𝐴 = 𝑀𝑑𝜃 => 1 1
𝐼𝛼 𝑑𝜃 = 𝐼𝜔 𝑑𝜔 = 𝐼𝜔22 − 2 𝐼𝜔21
𝐴= 𝑀𝑑𝜃 = 2
𝜃1 𝜃1 𝜔1 𝑑𝑡
𝑑𝐴 => 𝑃 = 𝑀𝜔
Snaga je jednaka: 𝑑𝑃 = 3. Definisati
moment impulsa
materijalne tačke i krutog tela i napisati odgovarajuće izraze.Kako glasi zakon održanja momenta impulsa?

Moment impulsa materijalne tačke je proizvod rastojanja r od ose rotacije i njenog imuplsa: 𝐿 = 𝑚𝑣𝑟

Imupls je vektorska veličina, a položaj tačke u odnosu na osu se može odrediti vektorom položaja, pa je onda
impuls: 𝐿⃗ = 𝑟⃗ × 𝑚𝑣⃗ i njegov intenzitet je: 𝐿 = 𝑟𝑚𝑣 sin (𝑟⃗,𝑚𝑣⃗)

Moment impulsa krutog tela u odnosu na stalnu osu se može dobiti ako se ono podeli na male zapremine.
Kako pri rotaciji tela periferna brzina stoji uvek upravno na poluprečnik r, onda je moment impulsa krutog
tela zbir momenata impulsa svih elementarnih masa:
𝑛 𝑛

𝐿= Δ𝑚𝑖𝑣𝑖𝑟𝑖 = Δ𝑚𝑖𝜔𝑟2𝑖 = 𝐼𝜔
𝑖=1 𝑖=1
Zakon održanja momenta impulsa – Moment impulsa zatvorenog sistema se održava, tj. ne menja se u toku
vremena. 𝐿⃗ = 𝐼𝜔⃗ = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.

Ako se u odsustvu spoljašnjih sila menja moment inercije I, menja se i ugaona brzina ω, tako da proizvod Iω
ostane konstantan. Ako raste moment inercije, ugaona brzina opada, i obrnuto.

4. Napisati analogije između veličina translatornog i rotacionog kretanja.

Elastičnost

1. Šta je deformacija? Šta su elastične, a šta neelastične deformacije?

Deformacija je posledica delovanja sila u telu i predstavlja promenu oblika i dimenzija tela pod uticajem sila.
Deformacije mogu biti potpuno elastične i potpuno plastične. Potpuno elastična deformacija je ona kod koje
se po prestanku delovanja sila telo vraća u prvobitan oblik i dimenzije. Sa druge strane, potpuno plastična
deformacija je ona kod koje se telo ne vraća u prvobitan oblik i dimenzije već su oni trajno promenjeni.

2. Kako glasi Hukov zakon elastičnosti? Nacrtati grafik i objasniti zavisnost elastičnihdeformacija od
vremena.

Količnik sile i površine na koju ona deluje naziva se napon σ. Pošto se sila može razdvojiti na svoju
normalnu i tangencijalnu komponentu tako imamo i normalni i tangencijalni napon. Deformacija nekog tela
izražava se količnikom promene njegovih dimenzija usled dejstva sile i prvobitnih dimenzija. Ovaj odnos
naziva se relativna deformacija. Eksperimentalno je pokazano da je kod elastičnih tela napon σ
proporcionalan relativnoj deformaciji δ: 𝜎 = 𝐸𝛿

gde je E Jungov modul elastičnosti i zavisi od vrste materijala. Ovaj izraz predstavlja matematičku
formulaciju Hukovog zakona koji glasi: Relativna deformacija elastičnog tela, u određenim granicama,
proporcionalna je naponu koji na njega deluje. Kod istezanja: Pod dejstvom sile F na površinu s, štap dužine l
se izduži za Δl. Izduženje štapa Δl/l proporcionalno je normalnom naponu koji deluje na njega.

Ako u trenutku t0 na telo počne da deluje sila, početna

elastična deformacija AB se uspostavlja vrlo brzo, a zatim se
pod dejstvom sile deformacija polako raste (kriva BC’C).
Ako u trenutku t1 sila prestane da deluje, deformacija prvo
brzo opadne za vrednost CD jednaku AB, a zatim polako
opada u toku vremena (kriva DEE’). Po prestanku dejstva
sile zadržava se određena deformacija A’D koja postepeno
opada, pošto se telo vraća u svoj prvobitni oblik i dimenzije.
Deformacija koju telo zadržava izvesno vreme je
remanentna ili zaostala deformacija.

3. Objasniti kako se menja relativno istezanje čvrstog tela u

zavisnosti od normalnog napona igrafički predstaviti
zavisnost relativne deformacije od napona.
Pod dejstvom sile F štap se izduži za Δl, pa je relativna deformacija δ= Δl/l. Tada je, po Hukovom zakonu,
veza između normalnog napona i relativne deformacija data izrazom:

𝐹 Δ𝑙
= 𝐸𝑦
𝑠 𝑙
Deformacija čvrstih tela ponaša se po Hukovom zakonu samo do određene granice. Linearna zavisnost važi
do granice proporcionalnosti 𝜎𝑝 (na slici). Po prestanku dejstva sile telo će se vratiti u početan oblik po liniji
AO. Ako se još povećava napon, deformacija je takođe elastična, ali ne postoji linearna zavisnost između
napona i relativne deformacije pa ovde ne važi Hukov zakon.

Ovakvo ponašanje se javlja u oblasti AB

(oblast elastičnosti) do granice elastičnosti 𝜎𝑒. U ovoj
oblasti, po prestanku dejstva sile, telo će se vratiti u
prvobitan oblik i dimenzije po liniji BAO. Pri dalje
povećanju napona, kod štapa se javlja zaostala
deformacija, tako da se po prestanku dejstva sile
smanjenje deformacije ne odrigrava po liniji CBAO
već po CF. Napon pri kome se pojavljuje zaostala
deformacija približno do 2% naziva se početak
fluidnosti 𝜎𝑓. U oblasti CD – oblasti fludinosti ili
oblasti plastične deformacije – deformacija
raste iako se napon ne povećava. Materijali kod kojih
je oblast fluidnosti znatna nazivaju se viskozni, a oni
kod kojih ona skoro ne postoji nazivaju se krti materijali. Pri daljem istezanju nastaje potpuna plastična
deformacija tela (oblasti DE). Maksimalan napon, pri kome dolazi do razaranja materijala, naziva se granica
kidanja 𝜎𝑘.

Kada pod dejstvom sile dolazi do istezanja štapa, njegove transverzalne dimenzije se smanjuju. Ako se štap
dužine l, čiji je poprečni presek kvadrat stranice a, nalazi pod dejstvom sile koja vrši njegovo istezanje onda
će se štap izdužiti za Δl, a stranica se smanji za Δa. Poasonov koeficijent se tada računa

Δ𝑎/𝑎
na sledeći način: 𝜇 =
Δ𝑙/𝑙
4. Definisati oblast elastičnosti, plastičnosti i fluidnosti prilikom deformacije tela. Kada važiHukov zakon?

Oblast elastičnosti predstavlja oblast na grafiku zavisnosti relativne deformacije od napona u kojoj se po
prestanku delovanja sile telo vraća u početni oblik i dimenzije. Ova oblast se deli na dve podoblasti: jedna u
kojoj važi Hukov zakon, i druga u kojoj on ne važi. Oblast fluidnosti je oblast na grafiku u kojoj se
deformacija povećava iako se napon ne povećava. Oblasti plastičnosti ??? je oblast na grafiku u kojoj se javlja
stalna deformacija. Hukov zakon važi samo do granice proporcionalnosti.

5. Navesti vrste elastičnih deformacija i objasniti svaku vrstu.

Elastične deformacije mogu biti: istezanje (ili sabijanje) i

smicanje. Kada sila deluje normalno na površinu tela, dolazi do
promene rastojanja između čestica materijala i taj oblik
deformacije se naziva istezanje. Kada sila deluje tangencijalno
dolazi do smicanja slojeva čestica i takva deformacija se
naziva smicanje. Smicanje: Posmatramo paralelopiped koji je sa
donje strane pričvršćen za podlogu. Na gornjoj površini deluje
tangencijalna sila čije je dejstvo raspoređeno po celoj
površini. Pod dejstvom ove sile, doći će do deformacije tako što
će doći do smicanja gornjih slojeva materijala u odnosu na
donje. Postoji i torzija kao specijalan slučaj smicanja.
Najčešći, ali i najjednostavniji oblik torzije se javlja kod štapa kružnog preseka. Usled torzije je uvijena
gornja strana za

ugao θ.
 Mehanika tečnih fluida

1. Definisati pritisak. Šta je hidrostatički pritisak? Kojim se jedinicama izražava?

Pritisak predstavlja količnik normalne sile Δ𝐹 koja deluje na element površine Δ𝑆 nekog tela u dodiru sa
fluidom i same te površine:

Δ𝐹 𝐹
𝑝= , 𝑎 𝑎𝑘𝑜 𝑗𝑒 𝑝𝑟𝑖𝑡𝑖𝑠𝑎𝑘 𝑘𝑜𝑛𝑠𝑡𝑎𝑛𝑡𝑎𝑛 𝑢 𝑠𝑣𝑎𝑘𝑜𝑗 𝑡𝑎č𝑘𝑖 𝑝𝑜𝑣𝑟š𝑖𝑛𝑒:𝑝 =
Δ𝑆 𝑆

Pritisak je skalarna veličina i jedinica je Paskal (Pa).

Eksperimentalno je utvrđeno da se pritisak u fluidima podjednako prenosi u svim pravcima. Pri prenošenju
pritiska u tečnostima razlikuju se hidraulični (spoljašnji) pritisak i hidrostatički (unutrašnji) pritisak.
Spoljašnji pritisak nastaje pod dejstvom neke spoljašnje sile na tečnosti koja se nalazi u zatvorenom sudu.
Hidrostatički pritisak potiče od težine same tečnosti. Ovakav pritisak se, na primer, javlja na dnu suda koji je
ispunjen tečnošću ili kod stuba vazduha koji pritiska neku površinu. Hidrostatički pritisak se računa po
formuli: 𝑝 = 𝜌𝑔ℎ gde je h visina stuba tečnosti, ako je tečnost u zatvorenom sudu i po formuli: 𝑝 = 𝜌𝑔ℎ
+ 𝑝𝑎 gde je pa atmosferski pritisak, ako je tečnost u

otvorenom sudu.

2. Kako glasi Paskalov zakon?

Za razliku od čvrstih tela, gde se spoljašnji pritisak prenosi samo u pravcu dejstva sile, kod tečnosti se on
prenosi podjednako u svim pravcima. Nestišljivost tečnosti znači da tečnost ne menja zapreminu pod
dejstvom sile.

Paskalov zakon: Pritisak izazvan spolja na ma kom mestu neke tečnosti zatvorene sa svih strana prenosi se u

njoj podjednako u svim pravcima. Ako se na klip k1

deluje silom F1 on će se pomeriti za rastojanje x1, pri
čemu će iz cilindra biti istisnuta zapremina tečnosti
S1x1. Usled toga će tečnost delovati na klip k2 silom
F2 i doći će do njegovog pomeranja za x2.
Pošto je tečnost nestišljiva: S1x1 =S2x2
Kada se klip k1 pomera, sila F1 vrši rad: 𝐴1 = 𝐹1𝑥1 = 𝑝1𝑆1𝑥1
Takođe, rad koji vrši sila F2 je: 𝐴2 = 𝐹2𝑥2 = 𝑝2𝑆2𝑥2
Pošto je 𝐴1 = 𝐴2 i tečnost je nestišljiva, sledi: 𝑝1 = 𝑝2
Paskalov zakon ima mnogo praktičnih primena, npr: hidraulična presa, hidraulični kočioni sistem…

3. Šta je sila potiska, čemu je jednaka i kako se može izračunati? Kako glasi Arhimedov zakon?

Na svako telo koje je potopljeno u tečnost (gas), pored sile teže (sa smerom na dole), deluje još jedna sila, sa
smerom na gore, koja teži da telo iznese iz tečnosti. Ova sila se naziva sila potiska. Sila potiska se javlja zbog
toga što pritisak u tečnosti (gasu) raste sa dubinom. Usled toga je sila pritiska na donju površinu potopljenog
tela (sa smerom naviše) veća od sile pritiska na gornju površinu (sa smerom na dole). Razlika ovde dve sile
predstavlja silu potiska i računa se na sledeći način:
𝐹𝑝 = 𝜌𝑔ℎ𝑆 = 𝜌𝑔𝑉 , gde je V=hS zapremina tela (u ovom slučaju cilindra). Pošto je 𝜌 gustina tečnosti
(gasa), proizvod 𝜌𝑔𝑉 = 𝑚𝑔 brojno je jednak sili teže sredine koja zauzima zapreminu jednaku zapremini
cilindra. Prema tome, sila potiska koja deluje na cilindar jednaka je po intenzitetu težini tečnosti koja je
istisnuta cilindrom. Ovu pojavu je uočio Arhimed i formulisao je Arhimedov zakon: Na svako telo
potopljeno u tečnost deluje sila potiska koja je jednaka težini tečnosti istisnute tim telom. Iz ovog zakona
proizilazi da u slučaju kada je gustina tela veća od gustine tečnosti, telo tone. Kada je gustina tečnosti veća
od gustine tela, sila potiska je veća od sile teže, pa telo izranja na površinu tj. pliva. U graničnom slučaju,
kada su gustine tela i tečnosti jednake, sila potiska i sila teže tela su jednake – telo lebdi. Kada telo pliva, ono
se samo jednim delom nalazi iznad površine tečnosti.
Sila potiska deluje samo na onaj deo tela koji se nalazi ispod površine tečnosti.

4. Opisati laminarno i turbulentno strujanje fluida. Definisati stacionarno i promenljivo strujanje fluida.

Deo mehanike fluida koji se bavi proučavanjem zakona kretanja tečnosti i gasova naziva se dinamika fluida.
Razlikuju se dva osnovna tipa strujanja fluida: laminarno i turbulentno strujanje. Ako je strujanje takvo da
slojevi fluida klize jedan pored drugog, onda je to laminarno strujanje.
Karakteristika ovakvog kretanja je da se svaka čestica fluida kreće po glatkoj trajektoriji, pri čemu se ove
trajektorije ne seku. Kada brzina fluida pređe određenu granicu strujanje postaje turbulentno. Ovakvo
kretanje karakteriše pojava vrtloga., pri čemu se javlja unutrašnje trenje – viskoznost.

Kod svakog fluida je prisutna viskoznost koja zavisi od vrste fluida. Fluidi kod kojih se mogu zanemariti
viskoznost i stišljivost nazivaju se idealni fluidi. Strujanje fluida može biti stacionarno i promenljivo. Kod
stacionarnog strujanja brzina strujanja fluida u bilo kojoj tački prostora je konstantna u toku vremena, ali to
ne znači da je ona ista u svim tačkama prostora. Ako se brzina strujanja u datoj tački prostora menja u toku
vremena, strujanje je promenljivo.

Teorema kontinuiteta strujanja: Proizvod brzine strujanja i površine poprečnog preseka strujne cevi je
konstantna veličina: 𝑆𝑣 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.

5. Napisati Bernulijevu jednačinu i definisati njene članove.

𝜌𝑣2
𝑝𝑢 = 𝑝 + 𝜌𝑔ℎ + = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.
2
𝜌𝑣2
𝑝 – spoljašnji pritisak, 𝜌𝑔ℎ - visinski pritisak, – brzinski pritisak
2

Ukupan pritisak u tečnosti koja se kreće je konstantan na bilo kom preseku strujne cevi.

6. Kako glasi Toričelijeva teorema? Dati primer Toričelijeve teoreme.

Na slici je sud površine poprečnog preseka S 1 u kome se do visine h

nalazi tečnost gustine ρ. Sud je na gornjoj strani otvoren, a na bočnoj
strani se nalazi otvor površine S2 kroz koji ističe tečnost brzinom v2. Na
gornjem kraju suda i na bočnom otvoru deluje atmosferski pritisak p a.
Ako je S1>> S2 brzina v1 kojom se spušta tečnost u sudu biće znatno
manja od brzine isticanja tečnosti kroz otvor, pa se može uzeti da je v 1≈0.

Toričelijeva teorema kaže da je brzina isticanja tečnosti iz šireg

suda ista kao brzina ma kod tela koje je slobodno palo sa visine h,
odnosno: 𝑣2 = 2𝑔ℎ

7. Šta je viskoznost fluida i čime je ona uslovljena? Napisati izraz za

odgovarajuću silu.
Viskoznost je unutrašnje trenje koje se javlja kod realnih fluida. Viskoznost se može zamisliti kao trenje koje
se javlja pri kretanju slojeva sredine koji su u dodiru. Viskoznost je u tečnostima uslovljena kohezionim
silama koje deluju među molekulima, dok kod gasova nastaje usled sudara atoma i molekula. Viskoznost
zavisi od vrste tečnosti.

Neka se između dveploče nalazi tečnost. Donja ploča

je nepomična, a gornja se kreće paralelno njoj brzinom
v. Zamislimo da je tečnost podeljena na tanke slojeve.
Sloj tečnosti koji se nalazi uz gornju ploču kretaće se
istom brzinom kao ona, sloj ispod manjom brzinom, i
tako redom, dok će sloj uz donju ploču mirovati.

Ako se gornja ploča pod dejstvom sile F kreće

uniformno, tada će sila Ftr biti:
𝑑𝑣
𝐹𝑡𝑟 = η𝑆
𝑑𝑥

Koeficijent proporcionalnosti η zavisi od vrste tečnosti i naziva se koeficijent dinamičke viskoznosti. Što je
on veći, tečnost više odstupa od idealne. Jedinica je Pa s. Pored ovog koeficijenta, koristi se i koeficijent
kinematičke viskoznosti v, koji predstavlja odnos dinamičkog koeficijenta viskoznosti i gustine tečnosti:
ην=
𝜌

Toplota i temperatura

1. Šta je toplota, a šta temperatura?

Toplota predstavlja oblik energije koja spontano prelazi sa jednog tela na drugo usled razlike u temperaturi.
Kada se troši toplota, umesto nje nastaje određeni rad, i obrnuto: kada se vrši rad, pojavljuje se, ili kako se
obično kaže, razvija se tolota. Ove dve fizičke veličine su povezane fizičkim procesima, a ne sa stanjem
sistema. Toplota se zato može definisati kao proces prenošenja energije molekula sa jednog tela na drugo.
Temperatura je kvantitativna mera za stepen zagrejanosti nekog tela. Čovek ima receptore za toplotu i može
da oseti razliku između manje i više zagrejanog tela. Takođe, temperatura se precizno može meriti različitim
instrumentima koji se zovu termometri.
2. Opisati princip rada termoelementa i bimetalnog štapa.
Termoelement predstavlja spoj dva različita metala kod kojih dolazi do razdvajanja naelektrisanja. Ukoliko
su temperature spojeva metala različite onda kroz kolo počinje da teče struja i to od spoja više temperature
odnosno višeg potencijala ka spoju niže temperature odnosno nižeg potencijala. Elektromotorno sila je, u
ovom slučaju, posledica pretvaranja toplotne energije u električnu. Ova pojava se naziva termoelektrični
efekat. Ovakvi termometri su pogodni za merenje temperature, pri čemu je jedan spoj na konstantnoj
temperaturi, a drugi u sredini čija se temperatura meri. Ovi termometri su veoma precizni. Najčešće se
koriste spojevi metala Fe-Cu, Pt-Fe, Bi-Cu.

Bimetalni štap čini spoj dva različita metala. Usled različitog širenja metala, na povišenoj temperaturi dolazi
do savijanja štapa. Štap na svoj kraju ima kazaljku koja se kreće preko skale koja je prethodno podešena za
očitavanje temperature. Ovaj termometar ima malu tačnost i mora se često podešavati.

3. Kako se formira Celzijusova skala? Kako je povezana Celzijusova skala sa Kelvinovomskalom? Kako se
može preći sa Farenhajtove na Celzijusovu temperaturnu skalu?
Temperaturne skale se formiraju na osnovu dve fiksne tačke koje je lako reprodukovati. Kod Celzijusove
skale, prva tačka je tačka topljenja leda i njoj je pripisana temperatura od 0°C, dok je druga tačka
temperatura ključanja čiste vode i njoj je pripisana temperatura od 100°C. Interval između ove dve tačke je
podeljen na 100 delova.

Kelvinova skala ima iste podeoke kao Celzijusova, ali je njena nulta tačka na približno -273°C. Prema tome,
ove dve skale su povezane na sledeći način: [°C]+273=[K].

Veza između Farenhajtove i Celzijusove je sledeća: [°C]=([°F]-32)*(9/5)

4. Napisati izraze za promenu dužine, površine i zapremine čvrstih materijala pri zagrevanju.Kako su
povezani toplotni koeficijenti linearnog, površinskog i zapreminskog širenja čvrstih tela?

Većina tela se pri zagrevanju širi podjednako u svim pravcima. Međutim, ako je dužina tela znatno veća od
ostale dve dimenzije, kao kod štapa, takvo širenje se naziva linearno širenje. Izduženje štapa zavisi od
njegove prvobitne dužine i promene temperature na sledeći način: 𝑙 = 𝑙0(1 + αΔ𝑡) gde je 𝑙0 dužina štapa na
temperaturi 𝑡0, Δ𝑡 = 𝑡 − 𝑡0 i α je termički koeficijent linearnog širenja (K -1 ili °C -1). Postoji i površinsko
širenje koje je opisano izrazom: 𝑠 = 𝑠0(1 + 𝛽Δ𝑡) gde je β koeficijent površinskog širenja (K -1 ili °C -1). Kao
rezultat linearnog širenja dolazi do povećanja zapremine tela. Promenjena zapremina se može odrediti
pomoću izraza: 𝑉 = 𝑉0 1 + 𝛾Δ𝑡 gde je γ koeficijent zapreminskog širenja (K -1 ili °C -1). Veza između
koeficijenata širenja je sledeća: 𝛽 = 2𝛼 𝛾 = 3𝛼

5. Kako se menja gustina tela sa temperaturom? Napisati odgovarajući izraz. Skicirati promenugustine vode
sa temperaturom. Šta je anomalija vode?

Gustina tela sa temperaturom se menja na sledeći način:

𝜌0
𝜌= 1 + 𝛾Δ𝑡
gde je 𝜌0 gustina tela na temperaturi 𝑡0, a 𝜌 gustina tela na temperaturi t. Gustina tela opada sa povećanjem
temperature.

Kod vode se sa povećanjem temperature uočava anomalija.

Pri zagrevanju od 0°C do 4°C dolazi do smanjenja njene
zapremine. Pri temperaturama iznad 4°C zapremina vode se
povećava pri zagrevanju, kao i kod ostalih tela. Pošto je
zapremina date mase najmanja na temperaturi od 4°C,
gustina vode na ovoj temperaturi je najveća.

6. Šta je termičko naprezanje materijala?

Napisati izraz. Kolika je sila kod termičkog naprezanja?

Ako se na bilo koji način spreči termičko širenje nekog tela,

dolazi do njegovog termičkog naprezanja, tj. pojavljuju se
naponi istezanja ili sabijanja (tzv. toplotni naponi). Ova
naprezanja mogu postati veoma velika, tako da u telu pređu granicu elastičnosti ili čak dovedu do njegovog
kidanja.

Neka se krajevi štapa dužine l nalaze između dva fiksna oslonca koji onemogućavaju njegovo širenje ili
skupljanje. Na temperaturi t2 štap se nalazi u nenapregnutom stanju. Ako se štap ohladi do temperature t 1,
zbog nemogućnosti njegovog skupljanja doći će do termičkog naprezanja. Korišćenjem Hukovog zakona
može se odrediti sila istezanja:

Δ𝑙
𝐹 = 𝑆𝐸𝑦 = 𝑆𝐸𝑦𝛼Δ𝑡
𝑙

7. Šta je idealni gas? U čemu se idealni gasovi razlikuju od realnih? Definisati gasne zakone.
Kako se pomoću Šarlovog zakona može doći do temperature apsolutne nule?

Idealni gas je gas kod koga se smatra da je zapremina molekula zanemarljiva u odnosu na zapreminu suda u
kome se gas nalazi. Takođe, zanemaruje se dejstvo međumolekulskih sila, a sudar između molekula gasa i
zidova suda smatra se savršeno elastičnim. Realni gasovi se približavaju idealnom ukoliko se nalaze na što
nižem pritisku i višoj temperaturi, mada se neki (vodonik, helijum,…) ponašaju slično idealnom gasu i na
normalnim uslovima.

Bojl-Mariotov zakon: Pri konstantnoj

temperaturi zapremina date količine gasa
obrnuto je srazmerna pritisku, ili proizvod
pritiska i zapremine određene količine gasa pri
stalnoj temperaturi je konstantan.

𝑝𝑉 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡. 𝑇 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡., 𝑚 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.

Gej-Lisakov zakon: Pri konstantnom pritisku,

zapremina gasa je direktno srazmerna
temperaturi.
𝑝 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.
𝑉 = 𝑉0 1 + 𝛾Δ𝑡

Proces širenja gasa pri konstantnom pritisku se naziva izobarnim, a u p-V dijagramu, ovaj proces je prikazan
pravom koja se naziva izobara.

Šarlov zakon: Pri konstantnoj zapremini, pritisak je

direktno srazmeran temperaturi. 𝑝 = 𝑝0 1 + 𝛾1Δ𝑡
𝑉 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡. 𝛾1 = 𝛾 gde je 𝛾1 koeficijent
promene pritiska. Proces širenja gasa pri
konstantnoj zapremini se naziva izohornim i on se
može predstaviti pravom koja se zove izohora.
Izobare i izohore seku t-osu u tački 𝑡 ≈− 273°𝐶 = 0𝐾
što predstavlja temperaturu apsolutne nule.

Avogadrov zakon: U jednakim zapreminama

idealnih gasova, na istoj temperaturi i istom
pritisku, nalazi se isti broj molekula (atoma). Mol bilo kojeg gasa pri istoj temperaturi i pritisku zauzima istu
zapreminu. Pri normalnim uslovima ta zapremina iznosi 𝑉𝑚 = 22.4 ∙ 10−3 𝑚3 i naziva se molarna zapremina. U
molu ma kojeg gasa nalazi se isti broj molekula (atoma). Taj broj se naziva Avogadrov broj 𝑁𝐴 = 6,02 ∙ 1023
𝑚𝑜𝑙−1.

Daltonov zakon: U smeši gasova koji međusobno ne reaguju hemijski, svaki gas deluje sopstvenim
pritiskom nezavisno, kao da drugi gasovi nisu prisutni. Ukupni pritisak u sudu jednak je zbiru parcijalnih
pritisaka prisutnih gasova. 𝑝 = 𝑝1 + 𝑝2 + 𝑝3 + … + 𝑝𝑛 8. Napisati jednačinu stanja idealnog gasa i
definisati njene članove.

Jednačina stanja idealnog gasa (Klapejron-Mendeljejeva jednačina):

𝑚
𝑝𝑉 = 𝑅𝑇 = 𝑛𝑅𝑇 𝑀

p – pritisak gasa, V – zapremina gasa, m – masa gasa, M – molarna masa, R=8,31 J mol -1K -1 – univerzalna
gasna konstanta, T – temperatura gasa (K)

9. Čime se bavi kalorimetrija? Definisati toplotni kapacitet i specifični toplotni kapacitet.

Kalorimetrija se bavi merenjem toplote i koristi uređaje koji se zovu kalorimetri.

Toplotni kapacitet tela 𝐶𝑡 se definiše kao odnos primljene količine toplote Q i povećanja temperature Δ𝑡. On
zavisi od mase tela i vrste materijala, a takođe i od temperature tela.

𝑄 𝐽
𝐶𝑡 = =
Δ𝑡 𝐾

Specifični toplotni kapacitet predstavlja veličinu koja karakteriše određeni materijal i ne zavisi od mase tela.
On predstavlja odnos toplotnog kapaciteta i mase tela:

𝑐 = 𝐶𝑡 = 𝑄 = 𝐽
𝑚 𝑚Δ𝑡 𝑘𝑔 𝐾

Često se definiše specifični toplotni kapacitet po jednom molu, tzv. molarni specifični toplotni kapacitet C.
To je količina toplote potrebna da se jednom molu materijala povisi temperatura za 1K ili 1°C. On se može
izraziti kao: 𝐶 = 𝑐𝑀 gde je M molarna masa materijala. Dilon-Petijevo pravilo:
Molarni specifični toplotni kapacitet bilo kog čvrstog tela iznosi približno: 25 kJ mol -1 K -1.

10. Napisati i objasniti osnovnu kalorimetrijsku jednačinu.

Za povišenje temperature nekog tela potrebno je da mu se dovede neka količina

toplote i obrnuto. Neka je Q količina toplote koju je potrebno dovesti telu mase
m da bi mu se temperatura povisila od t1 do t2. Vrednost za Q određuje osnovna
kalorimetrijska jednačina:

𝑄 = 𝑚𝑐(𝑡2 − 𝑡1)

Za eksperimentalno određivanje specifičnog toplotnog kapaciteta materijala

koristi se Rihmanov kalorimetar. On se sastoji od suda A, koji je toplotno
izolovan tako što je stavljen u veći sud B pri čemu se između
ova dva suda nalazi vazduh. U sudu A nalazi se voda mase m i temperature t 1, koja se meri termometrom D.
U vodu se potopi telo mase m1, čiji specifični toplotni kapacitet treba odrediti. Neka to telo ima temperaturu
t2, koja je veća od t1. Telo je predalo količinu toplote vodi:𝑄 = 𝑚1𝑐1(𝑡2 − 𝑡𝑠) gde je c1 specifični toplotni
kapacitet tela, a ts temperatura vode u kalorimetru posle uspostavljanja termičke ravnoteže. Kako je prelaz
toplote izvršen u toplotno izolovanom sudu, celokupnu toplotu koju je odalo telo primila je voda. Ta količina
toplote je: 𝑄 = 𝑚𝑐(𝑡𝑠 − 𝑡1) gde je c specifični toplotni kapacitet vode. Odavde sledi: 𝑚1𝑐1 𝑡2 − 𝑡𝑠
= 𝑚𝑐(𝑡𝑠 − 𝑡1) odakle se za specifični toplotni kapacitet tela dobija:
𝑐1 = 𝑚𝑐(𝑡𝑠 − 𝑡1)

𝑚1 𝑡2 − 𝑡𝑠
Kada se zahtevaju preciznija merenja, mora se uzeti u obzir i zagrevanje samog kalorimetra, a ne samo vode.
Zato se dobija: 𝑚1𝑐1 𝑡2 − 𝑡𝑠 = 𝑚𝑐 𝑡𝑠 − 𝑡1 + 𝑚𝑘𝑐𝑘(𝑡𝑠 − 𝑡1)
11. Opisati sva tri načina prenošenja toplote i napisati odgovarajuće izraze.

Provođenje – Ako su dva dela jednog čvrstog tela na različitim temperaturama, onda se kroz to telo provodi
toplota provođenjem sa mesta više na mesto niže temperature. Ovaj oblik prenošenja uglavnom je uslovljen
vibracijom atoma. Kod metala se prenošenje toplote vrši pomoću slobodnih elektrona. Količina toplote koja
se prenese provođenjem data je Furijeovim zakonom:

𝑑𝑄 𝑑𝑡 𝑄 𝑑𝑡
=− λ𝑆 => =− λ𝑆
𝑑𝜏 𝑑𝑥 𝜏 𝑑𝑥
gde je dQ/dτ trenutna brzina prenošenja toplote, λ koeficijent toplotne provodljivosti, S površina normalna na
pravac prostiranja toplote i dt/dx temperaturni gradijent. Znak minus označava da se toplota prenosi u smeru
opadanja temperature. U stacionarnom režimu provođenja toplote temperatura je u svakoj tački konstantna,
pa ni gradijent, ni brzina prenošenja toplote ne zavise od vremena, što daje dQ/dτ=Q/τ. Prema vrednosti
koeficijenta toplotne provodljivosti, materijali se mogu podeliti na toplotne provodnike i toplotne izolatore.

Strujanje – Prenošenje toplote strujanjem karakteristično je za fluide. To se može zapaziti na primeru čvrstog
tela okruženog fluidom. Kada je temperatura tela različita od temperature fluida, među njima dolazi do
razmene toplote. Ako je temperatura tela veća od temperature fluida koji ga okružuje, fluid se zagreva. To
dovodi do smanjenja gustine fluida i on struji naviše. U obrnutom slučaju se fluid hladi i zbog povećanja
njegove gustine blizu tela on struji naniže. Ovakva vrsta strujanja je poznata kao prirodno strujanje. Postoji i
prinudno strujanje, kada se fluid prisilno kreće. Količina toplote koja se strujanjem prenese sa nekog čvrstog
tela na okolni fluid date je Njutnovom jednačinom:

𝑑𝑄
𝑞𝑐 = = ℎ𝑆(𝑡𝑡 − 𝑡𝑓)
𝑑𝜏

𝑞𝑐 – brzina prenošenja toplote, h – koef. prelaza toplote sa površine tela na fluid, S – površina tela, 𝑡𝑡 –
temperatura površine tela, 𝑡𝑓 – temperatura fluida

Zračenje – Prenošenje toplote zračenjem se vrši preko elektromagnetnih talasa koje emituju sva zagrejana tela.
Talasna dužina emitovanog zračenja zavisi od temperature tela. Sa povećanjem temperature talasna dužina se
smanjuje. Pri zagrevanju tela toplota prvo prelazi u energiju zračenja, a onda se na drugom telu apsorbuje i
prelazi u toplotu. Zavisnost izračene toplotne energije od temperature tela data je izrazom: 𝐸 = 𝑒𝜎𝑇4
gde je E – emisiona moć, e – emitivnost tela (0<e<1), 𝜎 = 5,7 ∙ 108 𝑊𝑚−2𝐾−4 – konstanta
proporcionalnosti (Štefan-Bolcmanova konstanta).

Osnovi termodinamike

1. Čemu je jednaka unutrašnja energija gasa? Šta je stepen slobode? Obrazložiti. Čemu je jednaka kinetička
energija molekula gasa?

Unutrašnja energija predstavlja zbir energije haotičnog (toplotnog) kretanja mikročestica sistema (molekula,
atoma, elektrona, jezgara, itd.) i energije njihovog međusobnog dejstva. Unutrašnja energija se ne odnosi na
kinetičku energiju kretanja sistema kao celine i potencijalnu energiju sistema u spoljašnjem polju. Kod
idealnog gasa se zanemaruje dejstvo međumolekulskih sila, pa je njegova unutrašnja energija jednaka
kinetičkoj energiji svih molekula. U termodinamici je od interesa da se posmatra promena unutrašnje
energije ΔU usled promene stanja sistema.

Broj stepeni slobode sistema predstavlja broj nezavisnih veličina (koordinata) koje određuju položaj sistema
u prostoru. Položaj materijalne tačke određen je sa tri koordinate, a položaj krutog tela sa šest.

Atomi se tretiraju kao materijalne tačke pa imaju tri stepena slobode translatornog kretanja(slika a). U
klasičnoj mehanici molekuli dvoatomnog gasa u prvoj aproksimaciji se razmatraju kao sistem od dve
materijalne tačke (dva atoma), koje su čvrsto povezane vezom koja se ne može deformisati. Ovaj sistem,
osim tri stepena slobode translatornog kretanja, ima i dva stepena slobode rotacionog kretanja (slika b).
Rotacija oko treće ose (ose koja prolazi kroz oba atoma) je malo verovatna zbog najmanjeg momenta inercije
molekula. Troatomni i višeatomni molekuli imaju šest stepeni slobode – tri usled translatornog i tri usled
rotacionog kretanja (slika c). Prirodno je da jake veze između atoma ne postoje, pa je zato neophodno uzeti u
obzir i stepene slobode oscilatornog kretanja. Nezavisno od ukupnog broja stepeni slobode molekula, tri
stepena slobode su uvek vezana za translatorno kretanja. Ovi stepeni slobode su ravnopravni i svakom od
njih pripada 1/3 vrednosti srednje energije. Stepen slobode oscilatornog kretanja ima dvostruko veću
energiju, jer se pored kinetičke javlja i potencijalna energija. Ukupan broj stepena slobode i iznosi: 𝑖 = 𝑖𝑇 + 𝑖𝑅
+ 2𝑖𝑂 gde su 𝑖𝑇, 𝑖𝑅 i 𝑖𝑂 stepeni slobode translatornog, rotacionog i oscilatornog kretanja. Srednja kinetička
energija molekula iznosi:

𝑖 𝑖 𝑖 𝑖 𝑚𝑖
< 𝐸 >= 𝑘𝑇 => 𝑈𝑚 = 𝑘𝑇𝑁𝐴 = 𝑅𝑇 => 𝑈=𝑛 𝑅𝑇 = 𝑅𝑇
2 2 2 2 𝑀2

gde je Um unutrašnja energija jednog mola gasa, U ukupna unutrašnja energija.

2. Definisati I princip termodinamike.

Kada se sistemu dovede količina toplote Q, jedan njen deo se troši na povećanje unutrašnje energije
ΔU, a ostatak na rad A koji sistem vrši nad okolnim telima. Dakle: 𝑄 = Δ𝑈 + 𝐴

Za male promene stanja sistema ovaj izraz dobija oblik: 𝑑𝑄 = 𝑑𝑈 + 𝑑𝐴 odnosno 𝛿𝑄 = 𝑑𝑈 + 𝛿𝐴

Ako se sistem periodično vraća u početno stanje, promena njegove unutrašnje energije je Δ𝑈 = 0.
Tada je prema prvom principu termodinamike Q=A (toplota koja se dovodi sistemu jednaka je radu koji on
izvrši). Međutim, nemoguće je konstruisati toplotnu mašinu (pretvarač toplotne energije u mehanički rad)
koja bi izvršila veći rad od primljene količine toplote. Ovo je jedna od definicija prvog principa
termodinamike koji se može definisati i na sledeći način: Nemoguće je konstruisati mašinu koja bi stvarala
energiju ni iz čega (perpetuum mobile prve vrste je nemoguć).

3. Definisati specifične toplote pri konstatnoj zapremini i konstantnom pritisku. Koja je vezaizmeđu njih?

Uz korišćenje izraza za specifični toplotni kapacitet i molarni specifični toplotni kapacitet i prvog principa
termodinamike za jedan mol gasa dobija se: 𝐶𝑀𝑑𝑇 = 𝑑𝑈𝑚 + 𝑝𝑑𝑉𝑚

Ako se gas zagreva pri konstantnoj zapremini, rad spoljašnjih sila jednak je nuli (𝑝𝑑𝑉𝑚 = 0), pa se količina
toplote dovedena gasu troši samo na povećanje njegove unutrašnje energije:

𝑑𝑈𝑚 𝑖 𝑖 𝐶𝑉 = , 𝑑𝑈𝑚 = 𝑅𝑑𝑇 => 𝐶𝑉 = 𝑅

𝑑𝑇 2 2

Ako se gas zagreva pri konstantnom pritisku, onda se dobija izraz:

𝑑𝑈𝑚 𝑝𝑑𝑉𝑚 𝑖+2

𝐶𝑃 = + = 𝑅
𝑑𝑇 𝑑𝑇 2

Veličina dUm/dT ne zavisi od oblika procesa, tj. dUm/dT =CV. Diferenciranjem jednačine gasnog stanja
dobija se veza između CV i Cp: 𝐶𝑝 = 𝐶𝑉 + 𝑅

Pri razmatranju termodinamičkih procesa važno je za svaki gas utvrditi odnos specifičnih toplotnih
kapaciteta:

𝐶𝑝 𝑖 + 2 κ = =
𝐶𝑉 𝑖

4. Čemu je jednak rad kod izobarnog, izohornog i izotermnog procesa?

 Izohorski proces
dV=0, pa je dA=pdV=0.

(V=const.) – Pri
dQ=dU.

izohorskom

proizvoljnu masa gasa dobija:

procesu se ne vrši

rad, jer je Prvi

njegovom izobarnom
𝑚
𝐴 = 𝑝 𝑉2 − 𝑉1 = 𝑀 princip
Kada se pri izobarnom
toplote:
njegova unutrašnja termodinamike za

ovaj slučaj se može napisati u obliku:

Dakle, pri izohorskom procesu se dovedena količina toplote troši na povećanje

unutrašnje energije sistema. 𝑑𝑈𝑚 = 𝐶𝑉𝑑𝑇 tako da se za
𝑚
𝑑𝑄 = 𝑑𝑈 = 𝑀 𝐶𝑉𝑑𝑇

Izobarni proces (p=const.) – Rad gasa pri širenju

od zapremine V1 do V2:

𝑅𝑇2 − 𝑚𝑀 𝑅𝑇1 = 𝑚𝑀 𝑅(𝑇2 − 𝑇1)

procesu gasu mase m dovede količina

𝑚
𝑑𝑄 = 𝑀 𝐶𝑝𝑑𝑇

energija se poveća za vrednost: 𝑑𝑈 =

𝑚
𝑉 𝐶 𝑑𝑇
𝑀

Izotermski proces (T=const.) – Gas se ponaša po BojlMariotovom

zakonu. Rad pri izotermskom procesu je:

𝑉2 𝑉2
𝑚 𝑑𝑉 𝑚 𝑉2 𝑚 𝑝1
𝐴= 𝑝𝑑𝑉 = 𝑅𝑇 = 𝑅𝑇 𝑙𝑛 = 𝑅𝑇 𝑙𝑛
𝑀 𝑉 𝑀 𝑉1 𝑀 𝑝2
𝑉1 𝑉1

Iz prvog principa termodinamike sledi da je za izotermski proces:

dQ=dA. Kako je T=const., to je:

𝑚
𝑑𝑈 = 𝐶𝑉𝑑𝑇 = 0 𝑀
pa se celokupna količina toplote troši na vršenje rada nasuprot spoljašnjim silama:

𝑚 𝑝1
𝑄 = 𝐴 = 𝑚 𝑅𝑇 𝑙𝑛 𝑉2 = 𝑅𝑇 𝑙𝑛
𝑀 𝑉1 𝑀 𝑝2

5. Šta je adijabatski proces? Kako se grafički predstavlja i koje jednačine opisuju ovaj proces? U čemu se
adijabatski proces
promene stanja gasa
razlikuje od
izotermnog?

Pod adijabatskim procesom se podrazumeva promena stanja

sistema bez razmene toplote između njega i okoline. Ovakvi
procesi u prirodi ne postoje, ali im se po svojim osobinama
približavaju procesi koji se brzo odigravaju. Iz prvog principa
termodinamike sledi da je za adijabatski proces: dA= -dU, tj.
spoljašnji rad se vrši na račun unutrašnje energije sistema. Prema
tome, adijabatski proces je suprotan izotermskom, kod koga se
rad vrši na račun toplote dovedene spolja.

Za adijabatski proces važe izrazi:

𝑝𝑉κ = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡. Puasonova jednačina 𝑇𝑉κ−1 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.
𝑖+2
𝐶𝑝 gde je κ
Puasonov koeficijent koji se računa na sledeći način: κ = =
𝐶𝑉 𝑖

Na grafiku je adijabata strmija od izoterme što se objašnjava činjenicom da pri adijabatskom sabijanju dolazi
do povećanja pritiska. Rad kod adijabatskog procesa predstavlja površinu ispod grafika ili:
𝑉2 𝑇2
𝑑𝑉 𝑛𝑅 𝑛𝑅
𝐴 = 𝑛𝑅 𝑇 =− 𝑑𝑇 =− (𝑇2 − 𝑇1)
𝑉 κ−1 κ−1
𝑉1 𝑇1

6. Kakvi kružni ciklusi mogu da budu? Opisati ih.

Termodinamički procesi mogu biti reverzibilni (povratni) i ireverzibalni (nepovratni). Proces je reverzibilan
ako sistem prolazi kroz niz ravnotežnih stanja. U tom slučaju se procesmože odvijati i u suprotnom smeru,
vraćajući se kroz ista ravnotežna stanja u početno. Svako od tih ravnotežnih stanja može se opisati tačkom u
p-V dijagramu. Ako se idealnom gasu pri konstantnoj zapremini poveća pritisak za malu vrednost dp,
temperatura će mu se povećati za dT i gas će iz jednog stanja termodinamičke ravnoteže preći u drugo. Gas
se može vratiti u prvobitno stanje jednostavno, sminjivanjem pritiska za dp pri čemu će se i temperatura
smanjiti za dT. Reverzibilni proces se mora odvijati dovoljno sporo, tako da sistem u svakom trenutku bude u
ravnoteži. Takav proces vodi sistem od početnog, preko niza
ravnotežnih, do konačnog stanja. Ako se sabijanje izvrši naglo, gas će
iz početnog stanja preći u konačno kroz niz neravnotežnih stanja, tj.
proces će biti ireverzibilan.

Karno je, proučavajući rad toplotnih mašina, teorijski obradio kružni

proces u kojem se sistem sa idealnim gasom nakon dva izotermska i
dva adijabatska procesa vraća u početno stanje, te kako dovedenu
količinu toplote delimično pretvara u mehanički rad.
Na slici je prikazan Karnoov krućni proces u p-V dijagramu. Izotermsko širenje i sabijanje prikazani su
krivama 1-2 i 3-4, a adijabatsko širenje i sabijanje krivama 2-3 i 4-1.

Pri izotermskom procesu (1-2) unutrašnja energija se ne menja, pa je količina toplote koju dobija gas jednaka
𝑚
radu koji on izvrši priprelasku iz stanja 1 u stanje 2: 𝐴12 = 𝑀 𝑅𝑇1𝑙𝑛 𝑉𝑉21 = 𝑄1

Pri adijabatskom širenju 2-3 nema razmene toplote sa okolinom, pa se rad pri širenju gasa vrši na
𝑚 račun promene
=−
unutrašnje energije: 𝐴23 𝑀 𝐶𝑉 𝑇2 − 𝑇1

Toplota Q2 koja se oslobađa pri izotermskom sabijanju (3-4) jednaka je radu koji se izvrši nad sistemom: 𝐴34

= 𝑚𝑀 𝑅𝑇2𝑙𝑛 𝑉𝑉43 =− 𝑄2

𝑚
=−
Rad pri adijabatskom sabijanju je: 𝐴41 𝑀 𝐶𝑉(𝑇1 − 𝑇2)

Ukupan rad koji se izvrši pri kružnom procesu zbir pojedinačnih radova:

𝐴 = 𝐴12 + 𝐴23 + 𝐴34 + 𝐴41 = 𝑄1 + 𝐴23 − 𝑄2 − 𝐴23 = 𝑄1 − 𝑄2

Za koeficijent korisnog dejstva se dobija:

η = 𝑄1 − 𝑄2 = 𝑇1 − 𝑇2
𝑄1 𝑇1

7. Šta je i čemu je jednak stepen korisnog dejstva? Definisati II princip termodinamike.

Skicirati princip rada toplotne mašine i mašine za hlađenje. Nacrtati odgovarajuće dijagrame.

Stepen korisnog dejstva je odnos korisnog rada i ukupnog rada ili korisne snage i ukupne snage mašine. To je
bezimeni broj čija je vrednost između 0 i 1.

Smer odvijanja procesa koji su vezani sa promenom energije u prirodi određuje drugi princip termodinamike.
Postoji nekoliko definicija drugog principa termodinamike: Koeficijent korisnog dejstva toplotne mašine određen je
samo temperaturom grejača i hladnjaka (Karno). Toplota ne može spontano prelaziti sa tela niže na telo više
temperature (Klauzijus). U prirodi je nemoguć proces kod kojeg bi se celokupna toplota pretvorila u rad (Plank), tj.
nemoguć je perpetuum mobile druge vrste. Perpetuum mobile druge vrste bila bi mašina koja bi stalno davala rad
na račun toplote okolnih tela.

Drugi princip termodinamike proizilazi iz analize

rada toplotnih mašina. Toplotne mašine rade tako
što se od rezervoara više temperature T1 (grejač), u
toku ciklusa oduzima količina toplote Q1, a
rezervoaru sa nižom temperaturom T2 (hladnjak)
pred aje količina toplote Q2. Izvršeni rad u toku
ciklusa je: 𝐴 = 𝑄1 − 𝑄2. Da bi koeficijent korisnog
dejstva bio jednak jedinici, potrebno je da bude 𝑄2
= 0, tj. da toplotna mašina ima samo jedan
rezervoar toplote. Međutim, Karno je pokazao da
je
ovo nemoguće i da su za rad toplotne mašine
potrebna najmanje dva rezervoara toplote sa različitim temperaturama.
Proces obrnut ovom jeste proces rada mašine za hlađenje. U toku ciklusa od rezervoara niže temperature T 2
oduzima se količina toplote Q2, a rezervoaru više tempreature T1 se predaje količina toplote Q1. Za kružni
proces važi 𝑄 = 𝐴, konkretno 𝑄 = 𝐴 = 𝑄2 − 𝑄1 < 0. Odavde je 𝑄2 − 𝑄1 =− 𝐴 ili 𝑄1 = 𝑄2 + 𝐴, tj. količina
toplote 𝑄1 veća je od 𝑄2 za vrednost rada koji se izvrši nad sistemom. Prema tome, bez vršenja rada
nemoguće je oduzeti toplotu od tela niže temperature i predati je telu više temperature.

Oscilacije

1. Kakve su to linearne harmonijske oscilacije? Nabrojati harmonijske oscilatore.

Linearne harmonijske oscilacije su vrsta oscilatornog kretanja kod koga se elongacija u toku vremena menja
po sinusnom ili kosinusnom zakonu.

𝑥 = 𝐴𝑠𝑖𝑛 𝜔𝑡 + 𝜑 ; 𝑥 = 𝐴𝑐𝑜𝑠(𝜔𝑡 + 𝜑)
gde je 𝜔 = 2𝜋ν = 2𝜋/𝑇 kružna frekvencija. Argument sinusa ili kosinusa 𝜔𝑡 + 𝜑 predstavlja fazu oscilovanja
u momentu t, a 𝜑 je početna faza.

Primeri jednostavnijih harmonijskih oscilatora: telo mase m obešeno o elastičnu oprugu, torziono klatno,
fizičko klatno i matematičko klatno.

2. Naći brzinu i ubrzanje kod harmonijskih oscilacija.

Ako je 𝜑 = 0 onda je elongacija jednaka: 𝑥 = 𝐴𝑠𝑖𝑛𝜔𝑡, gde su A i ω konstantne veličine. Brzina se dobija kao
izvod elongacije po vremenu:

𝑑𝑥 𝜋 𝑣 = = 𝐴𝜔 𝑐𝑜𝑠𝜔𝑡 = 𝑣0 𝑐𝑜𝑠𝜔𝑡 = 𝑣0sin (𝜔𝑡 + )

𝑑𝑡 2
Odavde se vidi da se brzina, kao i elongacija, menja sa vremenom po sinusnom zakonu s tim da je fazna
razlika između ove dve veličine jednaka 𝜋/2. To znači da se, u trenutku kada je elongacija jednaka nuli, telo
kreće maksimalnom brzinom.

Ubrzanje se dobija kao izvod brzine po vremenu:

𝑑𝑣
2
𝑠𝑖𝑛𝜔𝑡 = 𝑎0sin (𝜔𝑡 + 𝜋)
𝑎= =− 𝐴𝜔
𝑑𝑡
Fazna razlika između elongacije i ubrzanja je π, a fazna razlika između brzine i ubrzanja je π/2. Pošto je
elongacija jednaka: 𝑥 = 𝐴𝑠𝑖𝑛𝜔𝑡, zamenom u prethodnom izrazu se dobija: 𝑎 =− 𝜔2𝑥

3. Napisati jednačinu kretanja i njeno rešenje kod neprigušenih oscilacija.

Neprigušene oscilacije su one kod kojih nema gubitaka energije, odnosno nema uticaja spoljašnjih sila na
oscilatorno kretanje.

Ako se posmatra telo mase m zakačeno za oprugu koje se pomeri iz ravnotežnog položaja, onda na njega
deluje sila elastičnosti koja teži da ga vrati u ravnotežni položaj. Ova sila se zove restituciona sila.

2
𝑥 =− 𝑘𝑥 => 𝑚𝑎 =− 𝑘𝑥 => 𝑚𝑥" + 𝑘𝑥 = 0 => 𝑥" + 𝑘 𝑥 = 0
𝐹 = 𝑚𝑎 =− 𝑚𝜔
𝑚 Rešavanjem

diferencijalne jednačine dobija se: 𝑥 = 𝐴𝑠𝑖𝑛 𝜔𝑡 + 𝜑 ; 𝑥 = 𝐴𝑐𝑜𝑠(𝜔𝑡 + 𝜑)

Takođe, pošto je 𝑘 = 𝑚𝜔2 𝑖 𝜔 = 2𝜋/𝑇 može se dobiti izraz za period oscilovanja T:

𝑚
𝑇 = 2𝜋
𝑘

4. Šta je matematičko klatno? Napisati izraz za period oscilovanja matematičkog klatna?

Matematičko klatno je telo malih dimenzija (npr. kuglica), obešeno o lak i neistegljiv konac dužine l, koje
može da osciluje oko ravnotežnog položaja pod uticajem gravitacione sile.

Kuglica se kreće po luku. Restituciona sila F je komponenta sile Q i ima

pravac tangente na putanju. Za male uglove može se izvršiti aproksimacija:
𝑠𝑖𝑛𝜃 ≈ 𝑥 , pa je onda sila F jednaka:
𝑙
𝑥
𝐹 = 𝑄𝑠𝑖𝑛𝜃 = 𝑚𝑔 . Međutim, pošto je ova sila uvek usmerena ka
𝑙
ravnotežnom položaju onda treba uzeti u obzir znak minus, pa se
2
𝑥 𝑥 dobija: 𝐹 =− 𝑚𝑔 što je
jednako 𝐹 =− 𝑚𝜔
𝑙

Izjednačavanjem ova dva izraza za silu se dobija da je period oscilovanja

matematičkog klatna jednak:

𝑙
𝑇 = 2𝜋 𝑔
5. Koje vrste energija sadrži ukupna energija linearnog harmonijskog oscilatora? Čemu je onajednaka?
Pokazati da je energija linearnog harmonijskog oscilatora konstantna.

Oscilatorno kretanje je praćeno naizmeničnim pretvaranjem kinetičke u potencijalnu energiju oscilatora i

obrnuto. Ako oscilator vrši sobodne oscilacije (bez uticaja spoljašnjih sila), onda će zbir kinetičke i
potencijalne energije (ukupna energija) na bilo kom rastojanju od ravnotežnog položaja i u bilo kom trenutku
imati istu vrednost.

2
𝑚𝑣2 𝜔2𝑐𝑜𝑠2𝜔𝑡 = 1 𝑘𝐴2𝑐𝑜𝑠2𝜔𝑡
Kinetička energija tela mase m jednaka je: 𝐸𝑘 = 2 =𝑚𝐴
2

𝑘𝐴
= =
Potencijalna energija tela jednaka je: 𝐸𝑝 𝑘𝑥22 12 2𝑠𝑖𝑛2𝜔𝑡
1
2
 2
𝑚𝑣22 𝑘𝑥22 𝜔2 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡. = 𝐸0
Ukupna energija je onda: 𝐸 = + = 𝑚𝐴

6. Definisati prigušene oscilacije. Napisati jednačinu kretanja i njeno rešenje kod prigušenoglinearnog
harnonijskog oscilatora.

Kod realnih oscilacija mora se uzeti u obzir i sila trenja koja se uvek javlja pri kretanju oscilatora u nekoj
sredini. Dejstvo ove sile bitno menja karakter kretanja oscilatora pa oscilovanje postaje prigušeno. Takav
slučaj se može ostvariti ako se telo mase m, koje je obešeno o oprugu, nalazi u nekoj tečnosti. U ovom
slučaju će, pored restitucione sile, delovati i sila trenja tečnosti. Jednačina kretanja tada ima oblik:
𝑑2𝑥
𝑚 𝑑𝑡2 =− 𝑘𝑥 + 𝐹𝑡𝑟 gde je 𝐹𝑡𝑟 =− 𝜇𝑣

Rešenje ove jednačine glasi: 𝑥 = 𝐴0 exp − 𝛽𝑡 cos 𝜔𝑡 + 𝜑

gde je 𝛽 koeficijent prigušenja, 𝜔 kružna frekvencija prigušenih oscilacija, a 𝐴0 maksimalna amplituda.

7. Napisati izraz za elongaciju i amplitudu prigusenih oscilacija, kao i grafik promeneamplitude sa

vremenom.

Elongacija kod prigušenih oscilacija: 𝑥 𝑡 =

𝐴 𝑡 𝑠𝑖𝑛𝜔𝑡

Amplituda kod prigušenih oscilacija:

𝐴 𝑡 = 𝐴0exp ( − 𝛽𝑡)
8. Ako je beta koeficijent prigušenja, šta predstavlja
1/beta? Kako se do toga dolazi?
1
𝜏 = predstavlja vreme relaksacije, odnosno vremenski interval za
koji se amplituda smanji e puta.
𝛽

Amplituda se smanjuje u vremenu kao:

𝑡
−
𝑒𝜏
Kada je 𝑡 ≪ 𝜏 sistem još uvek osciluje, ali kada 𝑡 ≫ 𝜏 sistem je u potpunosti prigušen (ne osciluje).
9. Definisati logaritamski dekrement prigušenja.

Ako su A(t) i A(t+T) amplitude dve uzastopne oscilacije, između kojih je vremenski interval T, tada se
njihov količnik naziva dekrement prigušenja, a njegov logaritam logaritamski dekrement prigušenja.

𝐴(𝑡) 𝐴(𝑡) 𝑇 1
𝐴(𝑡+𝑇) = exp (𝛽𝑇) λ = ln 𝐴(𝑡+𝑇) = 𝛽𝑇 = 𝜏 = 𝑁

gde je N broj oscilacija koje se izvrše dok amplituda ne opadne za e puta od početne vrednosti.

10. Kako nastaju prinudne oscilacije?

Da bi realni oscilator vršio neprigušene oscilacije neophodno je da mu se izgubljena energija stalno

nadoknađuje. Nadoknada energije kod mehaničkih oscilacije najčešće vrši neka spoljašnja sila (prinudna sila)
koja se menja po sledećem zakonu:

𝐹 = 𝐹0 𝑐𝑜𝑠𝜔'𝑡 , gde su 𝐹0 i 𝜔' amplituda i kružna frekvencija oscilovanja prinudne sile.

Talasno kretanje

1. Kako se prostiru mehanički talasi? Kakvi su to sferni i ravanski talasi?

Talasi mogu biti mehanički i elektromagnetni. Mehanički talasi ne mogu da se prostiru kroz vakuum, za
razliku od elektromagnetnih, jer nema čestica koje bi prenosile talas.

Ako je jedna čestica elastične sredine u bilo kom agregatnom stanju izvede iz ravnotežnog položaja, na tom
mestu će elastična ravnoteža biti poremećena. U toku vremena, u kome elastične sile uspostavljaju ravnotežu,
impuls pokrenute čestice se prenosi na prve susedne, a zatim na sve udaljenije čestice sredine, koje se takođe
pomeraju iz svojih ravnotežnih položaja. Ako se pomenutoj čestici sredine saopšti samo jedan kratkotrajan
impuls, ona se izvede iz ravnotežnog položaja i tada nastaje lokalno zgušnjavanje materijala koje se prostire
kroz sredinu. Elastična ravnoteža će se uspostaviti i čestice će se vratiti u ravnotežni položaj najpre na mestu
saopštavanja, a zatim će se ravnoteža uspostaviti sukcesivno u celoj sredini. U ovom slučaju su sve čestice
sredine izvele samo kretanje koje odgovara polovini jedne oscilacije. Ova pojava se naziva talasni impuls i
ona se dešava brzinom c koja zavisi od osobina sredine. Ako čestice sredine neprekidno osciluju pod
dejstvom neke spoljašnje periodične sile sinusnog karaktera, tada se impuls i mesta zgušnjavanja i
razređivanja sredine neprekidno šire u prostoru istom brzinom c. Ovakvo stacionarno prostiranje impulsa
kroz elastičnu sredinu je talas. Primer ovakvog talasnog kretanja jeste niz poređanih kuglica iste mase. Ako u
ovakav niz kuglica udari čeono nova kuglica iste mase, posle kratkog vremena kuglica sa kraja niza će se
odvojiti i kretati istom brzinom kao upadna, dok će ostale mirovati. Upadna kuglica je donela sredini
određeni impuls i taj se impuls proširio kroz sredinu određenom brzinom.

Kada se talas kreće kroz elastičnu sredinu, svaka čestica te sredine osciluje oko svoga ravnotežnog položaja,
tako da se umesto jedne moraju razmatrati oscilacije velikog broja čestica. Brzina prostiranja talasa nije isto
što i brzina kretanja čestica te sredine. Pri prostiranju talasa, čestice osciluju određenom brzinom oko svog
ravnotežnog položaja, dok se kroz sredinu prenosi energija talasnog izvora. Kad se prostiranje impulsa vrši
samo u jednom pravcu, onda se takav talsa naziva linijski talas. Kada se impulsi prostiru po površini to je
površinski talas, a ako se prostiru u svim pravcima to je prostorni talas. Ako je sredina homogena onda se
impulsi šire u svim pravcima podjednakom brzinom i takav talas se naziva sferni. Površina do koje
istovremeno stiže talas od datog izvora čini talasni front.

2. Šta je to transverzalni, a šta longitudinalni talas? Kroz koje sredine može da se prostire jedan,a kroz koje
drugi tip talasa?

U homogenoj i izotropnoj (ista sredina u svim tačkama prostora) elastičnoj sredini impulsi (talas) se prenose
u svim pravcima istom brzinom. Ako je pravac prostiranja impulsa normalan na pravac oscilovanja čestica,
onda je to transferzalan talas, a ako je pravac prostiranja impulsa isti kao i pravac oscilovanja čestica, talas je
longitudinalan.

Longitudinalni talasi mogu da se prostiru kroz sve vrste sredina (gasovi, tečnosti, čvrsta tela), dok
transferzalni mogu da se prostiru samo kroz čvrsta tela.

𝐹 F-sila
zatezanja
𝜇
Brzina prostiranja transverzalnih talasa: 𝑐=μ- linearna gustina
𝐸𝑦
Brzina prostiranja longitudinalnih talasa u čvrstim telima: 𝜌
𝑐=Ey-Jungov moduo
elastičnosti ρ-gustina materijala

𝑝κ p-
𝜌𝑡 pritisak
gasa
Brzina prostiranja long. talasa u gasovima: 𝑐=κ-odnos specifičnih toplotnih
kapaciteta pri konst. pritisku i zapremini
ρt-gustina gasa na temperaturi t

3. Definisati progresivne talase. Napisati jednačinu progresivnog talasa i prikazati je grafički.

Progresivnim talasom se smatra takav talas koji se prostire u istom pravcu i smeru, idealno uzev, do kraja
elastične sredine. U stvari, energija koju prenosi talas predaje se sredini, pri čemu opada ampiltuda talasa.
Tamo gde amplituda postane jednaka nuli prestaje širenje talasa.

𝑥
Jednačina progresivnog talasa: 𝑦 𝑥,𝑡 = 𝐴 sin (𝜔𝑡 − 𝜔𝜏) = 𝐴 sin (𝜔𝑡 − 𝜔 )
𝑐 gde je A
amplituda talasa, a ω kružna frekvencija.

Ova jednačina se može napisati u obliku: 𝑦 = 𝐴𝑠𝑖𝑛(𝜔𝑡 − 𝑘𝑥 + 𝜙)

𝜔
gde je k talasni broj (𝑘 = ), a ϕ početna faza.
𝑐

S obzirom da jednačina progresivnog talasa zavisi od dve promeniljive (rastojanja x i vremena t), onda
postoje i dve zavisnosti elongacije:

a) elongacija određene tačke u prostoru u funkciji vremena

b) elongacija određene tačke u prostoru u funkciji koordinate x, u trenutku t

4. Kada će kod progresivnog talasa čestice oscilovati u fazi, a kada u suprotnim fazama? Kolikasu rastojanja
između čestica u ovim slučajevima?
 𝑡 𝑥
Neka je fazna razlika u tačkama x1 i x2: Δ𝜙 = 2𝜋 𝜏𝑡 − 𝑥λ1 − 2𝜋 𝜏 − λ2 = 2λ𝜋 (𝑥2 − 𝑥1)

Ako je Δ𝜙 = 𝑛2𝜋, čestice sredine će biti u fazi. Rastojanje između čestica je tada: 𝑥 2 − 𝑥1 = 𝑛λ.

Za Δ𝜙 = (2𝑛 − 1)𝜋, čestice će biti u suprotnim fazama. Rastojanje je tada: 𝑥 2 − 𝑥1 = (2𝑛 − 1) .

5. Kako glasi zakon apsorpcije zračenja?

Proces širenja talasa, u bilo kojoj elastičnoj sredini, praćen je prenošenjem energije tim talasima.

Neka je S površina dela fronta ravnih talasa u trenutku t. Posle vremena Δt ovaj front će se pomeriti za
rastojanje Δx=cΔt . Neka je w energija oscilovanja čestica sredine koje se nalaze u jedinici zapremine.
Definiše se veličina energetski fluks talasa kao: Φ = 𝑤𝑆𝑐 [W]. Intentzitet ili jačina talasa I predstavlja
energiju koja se u jedinici vremena prenese kroz površinu normalnu na pravac prostiranja
Φ talasa: 𝐼 =
= 𝑤𝑐.
𝑆

Pri širenju talasa u nekoj elastičnoj sredini dolazi do apsorpcije njegove energije. Neka je intenzitet ravnih
talasa, koji se šire duž x-ose, u tački x=0 jednak I0. Tada:𝐼 = 𝐼0 exp ( − 𝜇𝑥) gde je μ koeficijent apsorpcije
energije talasa u datoj sredini.

6. Šta je interferencija talasa? Koji su interferencioni uslovi? Kada se javljaju interferencioni maksimumi i
minimumi?

U oblasti poklapanja talasa oscilacije čestica se superponiraju jedna na drugu, tj. vrši se interferencija ili
slaganje talasa, i kao rezultat toga na nekim mestima čestice sredine mogu oscilovati sa većom amplitudom,
a na nekim sa manjom amplitudom. Najčešće se posmatra interferencija koherentnih talasa. Koherentni talasi
su talasi koji imaju iste frekvencije i koji imaju konstantnu faznu razliku.

Neka su A1 i A2 amplitude talasa u tački M u kojoj nastaje rezultujuće oscilovanje. Neka su tačke O 1 i O2
izvori talasa. Tada je x1 udaljenost M od O1, odnosno x2 je udaljenost M od O2. Amplituda rezultujućeg
oscilovanja B zavisi od razlike x1 - x2. Ako je ova razlika jednaka celom broju talasnih dužina: 𝑥1 − 𝑥2 =
𝑛λ, tada je B = A1 + A2 i tada se talasi maksimalno pojačavaju. Ako je putna razlika jednaka neparnom broju

polovina talasne dužine:𝑥1 − 𝑥2 = (2𝑛 − 1) , tada je B = |A1 – A2 | i tada se rezultujuća amplituda dostižu
minimalnu vrednost.

7. Šta su stojeći talasi? Kada se oni javljaju?

Poseban slučaj interferencije talasa predstavlja stojeći talas. Stojeći talas se obrazuje pri susretu dva
progresivna talasa jednakih frekvencija i amplituda, a suprotnih smerova kretanja. Neka su dva talasa
zadata jednačinama: 𝑦1 = 𝐴 sin 𝜔𝑡 − 𝑘𝑥 i 𝑦2 = 𝐴 sin (𝜔𝑡 + 𝑘𝑥)

Onda će rezultujući talas biti:

2𝜋
𝑦 = 𝑦1 + 𝑦2 = 2𝐴 𝑐𝑜𝑠𝑘𝑥 𝑠𝑖𝑛𝜔𝑡 = 2𝐴 𝑐𝑜𝑠 𝑥 𝑠𝑖𝑛𝜔𝑡 λ
8. Kako glasi zakon odbijanja (refleksije) talasa?

Jednostavan oblik odbijanja talasa nastaje na ravnoj površini. Pod ravnom površinom se smatra površina čije
su neravnine manje od talasne dužine talasa. Zakon refleksije talasa glasi: upadni ugao jednak je odbojnom
uglu.
9. Skicirati način prelamanja (refrakcije) talasa i napisati zakon njihovog prelamanja (SnelijusDekartov
zakon).

Kada talasni front naiđe na graničnu površinu

koja razdvaja dve sredine u kojima je brzina
prostiranja talasa različita, pri prelazu u drugu
sredinu dolazi do promene njegovog pravca
kretanja. Ova pojava je opisana Snelijus-
Dekartovim zakonom koji glasi: odnos sinusa
upadnog i prelomnog ugla jednak je odnosu
brzina prostiranja talasa u tim sredinama.

𝑠𝑖𝑛𝛼 𝑐1
=
𝑠𝑖𝑛𝛽 𝑐2

gde je α upadni ugao, β prelomni ugao, a c1 i c2 su brzine prostiranja talasa u odgovarajućim sredinama.

10. U čemu je razlika između talasnog i oscilatornog kretanja?

Oscilatorno kretanje je periodično kretanje nekog tela ili čestice, pri čemu se ono posle nekog vremena vraća
u prvobitni položaj. Talasno kretanje nastaje kad oscilacija jedne čestice izazove oscilacije drugih čestica.
Talasno kretanje predstavlja prenošenje impulsa kroz neku sredinu. Oscilatorno kretanje se vrši po nekoj
putanji, dok je talasno kretanje stacionarno.
 Akustika

1. Šta proučava akustika? Koja je razlika između tona i šuma?

Akustika proučava osobine i karakteristike zvuka. Mehaničke oscilacije koje se prostiru u elastičnoj sredini
(čvrstoj, tečnoj ili gasovitoj), a zapažaju se čulom sluha, nazivaju se zvučni talasi.

Zvuk koji se registruje čulom sluha deli se na ton (a) i šum (b). Ton ima pravilne oscilacije, odnosno
određenu frekvenciju. Čist ili prost ton je zvuk čiji izvor vrši proste harmonijske oscilacije. Osnovna
karakteristika čistog tona je njegova frekvencija. Šum predstavlja složeni talas promenljivih frekvencija i
amplituda. Ukoliko ton sadrži više frekvencija koje nisu njegovi harmonici, utoliko je bliži šumu. Primer
šuma: šuškanje, škripanje, zujanje, vibracije…

(a) Ton ima

diskretan spektar

(b) Šum ima

kontinualni spektar

2. Šta su ultrazvuk, infrazvuk I

Ljudsko uho registruje zvučne talase frekvencije od 20 Hz do 20000 Hz.

Infrazvuk – zvuk sa frekvencijom ispod 20 Hz
Ultrazvuk – zvuk sa frekvencijom iznad 20 kHz (njih registruju npr. slepi miševi i kitovi) Hiperzvuk –
ultrazvuk sa frekvencijom reda GHz i većom.

Zvuk koji daju muzički instrumenti predstavlja složeni ton. Složeni ton se može razložiti na niz prostih
tonova. Najmanja frekvencija u tom nizu karakteriše osnovni ton, a ostale frekvencije karakterišu više
harmonike. Visina tona je određena osnovnom frekvencijom. Boja tona zavisi od toga koji su viši harmonici
prisutni u frekventnom spektru tona i sa kakvim intenzitetom.

3. Napisati uslove formiranja stojećih talasa i skicirati osnovni ton, prvi i drugi harmonik kodformiranja
stojećih talasa i skicirati osnovni ton, prvi i drugi harmonik kod stapšipke učvršćene na jednom kraju, na
sredini i u dvema tačkama.

žice zategnute na oba kraja. λ – talasna dužina transverzalnog

talasa
λ
Uslov formiranja
l – dužina žice stojećih talasa: 𝑙 = 𝑛 2n
n=1,2,3...

4. Napisati uslove

Šipka učvršćena na jednom kraju:

 λ – talasna dužina
transverzalnog talasa
l – dužina žice
n=1,2,3...

λ𝑛
Uslov formiranja stojećeg talasa: 𝑙 = (2𝑛 − 1)
4

Šipka učvršćena na sredini

λ𝑛
Uslov formiranja stojećeg talasa: 𝑙 = (2𝑛 − 1)
2

Šipka učvršćena u dvema tačkama

λ𝑛
Uslov formiranja stojećeg talasa: 𝑙=𝑛
2

5. Napisati uslove formiranja stojećih talasa i skicirati osnovni ton, prvi i drugi harmonik kod vazdušne cevi
otvorene na jednom i na oba kraja.

Vazdušna cev otvorena na jednom kraju

Uslov formiranja stojećeg talasa: 𝑙 = (2𝑛 + 1)

Vazudšna cev otvorena na oba kraja

Uslov formiranja stojećeg talasa: 𝑙=𝑛

6. Šta je prag čujnosti? Šta je prag bola?

Ljudsko uho je ograničeno u prijemu zvuka ne samo po

frekvencijama, nego i po intenzitetu zvuka. Uho može da
registruje zvuk čiji intenzitet prelazi neku minimalnu vrednost koja se naziva prag čujnosti. Prag čujnosti
zavisi od frekvencije i kod različitih osoba ima različitu vrednost. Uho je najosteljivije pri frekvencijama od
1500 Hz do 3000 Hz kada je prag čujnosti reda 10 -12 W/m2.

Suviše jak zvuk izaziva osećaj pritiska i bol u uhu. Intenzitet pri kome nastaje bol naziva se prag bola. I on
zavisi od frekvencije zvučnih talasa. Pri frekvencijama od 500 do 700 Hz prag osećaja bola nastaje pri
intenzitetu zvuka od 102 W/m2. Između praga čujnosti i praga bola nalazi se oblast čujnosti.
7. Šta predstavlja intenzitet zvuka? Definisati subjektivnu i objektivnu jačinu zvuka. Šta je nivozvuka
(glasnost) i kako se ona izračunava? Skicirati njegovu zavisnost od frekvencije talasa.

Objektivna jačina zvuka I zavisi od amplitude oscilovanja i predstavlja fizičku jačinu tona. Intenzitet zvuka
predstavlja srednju vrednost energije koju prenesu zvučni talasi u jedinici vremena kroz jedinicu površine
normalne na pravac prostiranja talasa.
pm – maksimalna vrednost pritiska
1 𝑝2𝑚 ρ – gustina sredine
𝐼= c – brzina prostiranja zvuka u sredini
2 𝑐𝜌 **Proizvod cρ se naziva akustični
otpor sredine

Subjektivna jačina zvuka je jačina zvuka koja se opaža čulom

sluha i zavisi od objektivne. VeberFehnerov zakon kaže da
ljudsko uho oseća gradaciju jačine zvuka pribiližno logaritamskom zakonu.

Na osnovu logaritamskog zakona ustanovljena je skala nivoa jačine zvuka, koja se naziva nivo zvuka ili
glasnost L. Prema Veber-Fehnerovom zakonu nivo zvuka se računa na sledeći način:

𝐼 𝐼0 I0 = 10 -12 W/m2- intenzitet zvuka na pragu

čujnosti
– objektivna jačina zvukaza k=1 nivo
zvuka se meri u belima (B), a za k=10 u
𝐿 = 𝑘 log decibelima (dB)
Pokazalo se da zvuk, čiji je nivo iznad 90dB, može da
izazove nepovratna oštećenja sluha kada je čovek duže vreme izložen takvom zvuku.

Zavisnost subjektive jačine zvuka (nivoa zvuka) od frekvencije:

8. Šta je akustičnost prostorije?

Kada zvučni izvor osciluje u zatvorenoj prostoriji, slušalac neće čuti samo zvuk koji dolazi direktno od
izvora, već i zvuk odbijen od reflektujućih površina u prosotoriji. Intenzitet reflektovanog zvuka zavisi od
oblika, veličine i rasporeda reflektujućih površina, kao i od materijala od kojeg su izrađene. U nekim
delovima prostorije se može zvuk čuti jače, a negde slabije.

Različiti materijali različito apsorbuju zvučne talase, a ta osobina materijala je okarakterisana

𝑃𝑎
Pa – zvučna snaga koja se
koeficijentom apsorbcije A, koje je dat izrazom: 𝐴= apsorbuje na određenoj površini Pu
𝑃𝑢 – ukupna zvučna snaga koja pada
na tu površinu
9. Šta je reverberacija, a šta vreme reverberacije?

Reverberacija je pojava koja označava zadržavanje zvuka u nekoj prostoriji i po prestanku njegovog
emitovanja. Vreme reverberacije je vreme u toku kojeg se još uvek čuje zvuk po prestanku njegovog
emitovanja. Vreme reverberacije se računa od momenta prestanka rada zvučnog izvora do momenta kada
intenzitet zvuka opadne na milioniti deo prvobitne vrednosti. Vreme reverberacije se može
𝑉
računati na sledeći način: 𝑡𝑟 = 0,165 V – zapremina prostorije
𝑆 S – ukupna površina prostorije zajedno sa
predmetima koji se nalaze u njoj

10. Opisati Doplerov efekat i napisati odgovarajući izraz.

Doplerov efekat je promena frekvencije oscilovanja zvučnog izvora koju registruje prijemnik pri njihovom
međusobnom kretanju. Dakle, kretanjem zvučnog izvora u odnosu na prijemnik menja se frekvencija
primljenih oscilacija. Takođe, promena nastaje i kada zvučni izvor miruje, a prijemnik se kreće.

Imamo četiri slučaja: prijemnik i izvor miruju u odnosu na sredinu, prijemnik se približava zvučnom izvoru
koji miruje, izvor se približava prijemniku koji miruje i izvor i prijemnik se kreću jedan u odnosu na drugi.
c – brzina zvuka u
razmatranoj sredini vp –
brzina prijemnika vi – brzina
izvora υo – frekvencija
oscilovanja izvora 𝑐±𝑣𝑝
Opšti izraz za frekvenciju talasa koju registruje prijemnik: υ = υ0
𝑐∓𝑣𝑖
*za vp se koristi znak + kada se prijemnik približava izvoru, a – kada se
prijemnik udaljava od izvora
*za vi se koristi znak – kada se izvor približava prijemniku, a + kada se izvor
udaljava od prijemnika
 Fotometrija

1. Definisati svetlosni fluks, intenzitet svetlosti i osveljenost. Napisati odgovarajuće izraze i jedinice.

Svetlosni fluks dΦ u određenom pravcu se definiše kao količina svetlosne energije koja se u jedinici
vremena prenese kroz datu površinu, tj. u datom prostornom uglu dΩ. Matematički se može
𝑑𝐸 izraziti kao: 𝑑Φ = gde je dE količina svetlosti u prostornom uglu dΩ.
Energetska jedinica za
𝑑𝑡
svetlosni fluks je vat (W), a vizuelna lumen (lm). Lumen je svetlosni fluks u prostornom uglu od jednog
steradijana, koji emituje tačkasti svetlosni izvor čija je svetlosna jačina u svim pravcima prostora jednaka
jednoj kandeli.

Intenzitet ili jačina svetlosti I predstavlja energiju emitovanu u jedinici vremena po jedinici
prostornog ugla. Intenzitet svetlosti predstavlja odnos između svetlosnog fluksa, koji izvor u datom
𝑑Φ pravcu
emituje u element prostornog ugla, i elementa prostornog ugla. 𝐼 =
𝑑Ω
Energetska jedinica za jačinu svetlosti je W/sr (sr-steradijan), a vizuelna cd = lm/sr (cd – kandela).

Osvetljenost E je mera za intenzitet svetlosti koja pada na određenu površinu. Definiše se

𝑑Φ kao
količnik svetlosnog fluksa koji pada na datu površinu i same te površine. 𝐸 =
𝑑S

Energetska jedinica za osvetljenost je W/m 2, a vizuelna luks lx (lx = lm/m2).

 Geometrijska optika

1. Navesti i objasniti osnovne zakone geometrijske optike.

- Prvi zakon je zakon pravolinijskog prostiranja svetlosti. On se odnosi na homogene sredine i jasno se
manifestuje pri obrazovanju senke neprovidnih tela.
- Drugi zakon je zakon nezavisnog prostiranja svetlosnih zraka. On se moze formulisati na sledeći način: do
uzajamnog dejstva dva svetlosna zraka dolazi na mestu njihovog susreta, a dalje se kreću nezavisno.
- Treći zakon, ili zakon odbijanja svetlosnih zraka od odredjenih graničnih površina glasi:
a) upadni ugao svetlosnog zraka jednak je odbojnom uglu,
b) upadni i odbojni zrak leže u istoj ravni sa normalom na graničnu površinu u tački upadazraka.
Ovaj zakon važi za slučajeve pravilnog odbijanja svetlosti, kada se zraci odbijaju od glatkih, brušenih i
optički poliranih površina
- Četvrti zakon ili zakon prelamanja svetlosti na ravnoj graničnoj površini izmedju dve nepokretne,
homogene i izotropne sredine glasi:
a) sinusi upadnog i prelomnog ugla odnose se kao brzine prostiranja svetlosti u timsredinama
b) upadni i prelomni zrak leže u istoj ravni sa normalom na graničnu površinu koja prolazikroz
tačku preloma

2. Skicirati prelamanje svetlosti kroz prizmu. Napisati izraz za ugao devijacije. Skicirati putprolaska
zraka kroz trostranu prizmu. Čemu je jednaka moć razlaganja prizme?

Kod prizme je moguce ostvariti minimalno skretanje zraka (slučaj kada je upadni ugao približno jednak
prelomnom) pa je samim tim prizma karakteristična jer se baš to njeno svojstvo može koristiti za mnoge
druge stvari: Za razlaganje polihromatske svetlosti radi dobijanja njenog spektra, za stvaranje totalne
refleksije koja se koristi kod optičkih instrumenata itd.

Posle dvostrukog prelamanja zrak skrene za ugao δ,

koji se naziva ugao skretanja ili ugao devijacije.
Ovaj ugao je jednak:
𝛿 = 𝛼1 + 𝛼2 − (𝛽1 + 𝛽2)

Zakon prelamanja za tačku O se može

napisati u obliku: 𝑠𝑖𝑛𝛼1 = 𝑛 𝑠𝑖𝑛𝛽1

n – indeks prelamanja θ –
ugao pri vrhu

Moć razlaganja prizme:

3. Nacrtati prolazak svetlosnih zraka kroz prizmu u slučaju minimalnog skretanja. Označitiugao
devijacije.

Prethodna slika.

Najmanje skretanje nastaje za uslov α1=α2,), gde je δ-ugao devijacije, a θ-ugao na vrhu prizme

Ako su α, θ i n male veličine i ako je ispunjen uslov približno minimalnog skretanja svetlosnog zraka, onda
su sinusi upadnog i prelomnog ugla pribiližno jednaki samim tim uglovima, pa se zakon prelamanja može
napisati u obliku: 𝛼1 ≈ 𝑛𝛽1 , 𝛼2 ≈ 𝑛𝛽2 odnosno 𝛼1 + 𝛼2 = 𝑛 𝛽1 + 𝛽2 = 𝑛𝜃 Pa se dobija: 𝛿 = 𝜃(𝑛 −
1)

4. Šta je monohromatska, a šta polihromatska svetlost? Definisati disperziju. Definisati merudisperzije i

disperzionu moć prizme.
Monohromatska svetlost je svetlost koja sadrži zrake samo jedne talasne dužine.
Polihromatska svetlost je svetlost koja se u većini slučajeva razmatra i predstavlja skup većeg broja zraka
raznih talasnih dužina.

Brzina svetlosti u vakuumu je, bez obzira na talasnu dužinu, ista. Međutim, pri prostiranju svetlosti kroz
različite materijale, njena brzina, a samim tim i indeks prelamanja, su funkcije talasne dužine. Zato, pri
propuštanju polihromatske svetlosti kroz ovakve materijale dolazi do disperzije - razlaganja svetlosti po
talasnim dužinama.

Sa povećanjem talasne dužine indeks prelamanja se smanjuje, a

to smanjenje zavisi od vrste optičkog materijala.

Neka zrak bele polihormatske svetlosti pada na optičku prizmu.

Pošto indeks prelamanja zavisi od talasne dužine, najviše će
skrenuti ljubičasta svetlost a najmanje crvena, dok će ostale boje
biti između. Pri napuštanju prizme bela svetlost se razložila na
boje – dobijen je spektar polihromatske svetlosti.

Mera disperzije predstavlja razliku dva ugla skretanja. Ako je 𝛿𝐵

ugao skretanja zraka B, a 𝛿𝐶 ugao skretanja zraka C, onda je
mera disperzije razlika 𝛿𝐶 − 𝛿𝐵 odnosno 𝛿𝐶 − 𝛿𝐵 = (𝑛𝐶 − 𝑛𝐵)𝜃 .

Disperziona moć predstavlja odnos mere disperzije i ugla skretanja središnjeg zraka 𝛿𝐷 u spektru.

𝜔 = 𝛿𝐶 − 𝛿𝐵 = 𝑛𝐶 − 𝑛𝐵
𝛿𝐷 𝑛𝐷 − 1

5. Šta je totalna refleksija? Objasniti pojavu totalne refleksije svetlosti. Gde je našla primenu?

Totalna refleksija (potpuno odbijanje) je pojava odbijanja svetlosti od granične površine koja razdvaja dve
sredine različitih indeksa prelamanja. Ona nastaje kada svetlosni zraci nailaze iz optički gušće sredine (većeg
indeksa prelamanja) na graničnu površinu. Svetlosni zraci od tačkastog svetlosnog izvora O padaju na
graničnu površinu. Pri prelazu iz jedne u drugu sredinu zraci se prelamaju po zakonu: 𝑛 𝑠𝑖𝑛𝛼 = 𝑛0𝑠𝑖𝑛𝛽 pri
čemu je uvek 𝛽 > 𝛼, a promenom upadnog ugla 𝛼, prelomni
ugao se može menjati od 0° do 90°. Upadni ugao 𝛼𝑔, pri kome je
prelomni ugao jednak 90° se naziva granični ugao totalne
refleksije. Ako je upadni ugao veći od 𝛼𝑔, zrak se vraća u istu
sredinu. Tada se kaže da je nastupila totalna refleksija. Granični
ugao totalne refleksije se može izračunati na sledeći način:
𝑛0 𝛼𝑔 = 𝑎𝑟𝑐𝑠𝑖𝑛 𝑛

Totalna refleksija nalazi primenu kod optičkih vlakana i

svetlovoda.

6. Opisati princip rada gradijentnih optičkih vlakana.

Optičko vlakno predstavlja dielektričnu nit kružnog preseka, koja se sastoji iz dva sloja, unutrašnjeg,
providnog, koji se naziva jezgro i spoljašnjeg, koje se naziva omotač vlakna. Indeks prelamanja jezgra n 1 je
nešto veći od indeksa prelamanja omotača n2. Svetlosni zraci koji ulaze u jezgro vlakna pod malim uglom u
odnosu na zz0 osu naići će na optički redju sredinu na granici jezgra i omotača, pod uglom koji je veći od
graničnog zbog čega će doći do totalne refleksije. Na taj način, količina svetlosti koja je ušla u vlakno pod
navedenim uslovima prostiraće se duž vlakna bez osetnih gubitaka.
Karakteristike prenosa optičkog vlakna mogu se znatno poboljšati primenom vlakana kod kojih indeks
prelamanja jezgra kontinualno opada duž radijalne koordinate. To su gradijentna optička vlakna. S obzirom
na to da se indeks prelamanja jezgra menja kod gradijentnog vlakna, zraci se u jezgru prostiru po
krivolinijskim putanjama.

Pomoću optičkih vlakana se vrši prenosi informacija na osnovu modulacije svetlosti. Optičkim vlaknima se
mogu preneti informacija na daleko veće daljine nego žičanim sistemima. Takođe, moguće je preneti mnogo
veći broj informacija u jedinici vremena.

7. Kakva mogu biti sočiva ako se posmatraju granične površine, a kakva ako se posmatradebljina?

Ako se posmatraju granične površine sočiva mogu biti: ispupčena (konveksna), izdubljena (konkavna) i
ravna (planarna). Ako sočiva imaju samo dve prelomne površine nazivaju se prosta sočiva I mogu biti:
bikonveksna, plankonveksna, konkavno-konveksna, bikonkavna, plankonkavna i konveksnokonkavna.
Ako se posmatra debljina, sočiva mogu biti: tanka i debela. Sočivo je tanko ako je njegova devljina znatno
manja od poluprečnika sfernih površina koje ga obrazuju. Kod takvog sočiva se zanemarije pomeranje
svetlosnog zraka pri prolasku kroz centar.

8. Napisati jednačinu tankog sočiva. Kada se koristekoji predznaci u jednačini tankog sočiva? p – rastojanje
predmeta od sočiva
1 1 1 l – rastojanje lika od sočiva
Jednačina tankog sočiva:
𝑓
= 𝑝
+ 𝑙 f – žižna daljina sočiva

9. Napisati opštu (optičarsku) jednačinu tankog sočiva

kojapovezuje žižnu daljinu i poluprečnike krivina sočiva. nsoč – indeks prelamanja sočiva
nsred – indeks prelamanja sredine
Optičarska j-na tankog sočiva:
R1, R2 – poluprečnici sfernih
1 𝑛𝑠𝑜č 1 1 površina sočiva
=( − 1)( − )
𝑓 𝑛𝑠𝑟𝑒𝑑 𝑅1 𝑅2
10. Definisati optičku moć sočiva. Kojom se jedinicom izražava?

Optička moć sočiva je mera jačine prelamanja svetlosti kod sočiva. Njena jedinica je dioptrija (D), kada se
žižna daljina izrazi u metrima. Sabirna sočiva imaju pozitivnu optičku moć, a rasipna imaju negativnu.
𝑛 𝑓
𝜔= n – indeks prelamanja sredine u kojoj se sočivo nalazi
11. Šta je žiža sočiva? Čemu je jednako uvećanje sočiva?

Žiža sočiva je mesto u kome se seku zraci koji se kreću paralelno optičkoj osi sočiva. Žižna daljina
predstavlja rastojanje lika od sočiva kada se predmet nalazi u beskonačnosti.

Ukupno uvećanje jednako je proizvodu uvećanja na pojedinačnim površinama:

 𝑈 = 𝑈1𝑈2 = 𝑙1 𝑙2 = 𝑙 = 𝐿 𝑝1 𝑝2 𝑝 𝑃

12. Koja je razlika između realnog i imaginarnog lika?

Realan lik se dobija u preseku zraka, a imaginaran se dobija u preseku produžetaka karakterističnih zrakova.

13. Šta je lupa i kako se definiše njeno uvećanje?

Lupa je najprostiji optički instrument, koji se najčešće sastoji od jednog sabirnog sočiva i služi za
posmatranje malih predmeta na bliskim rastojanjima. Naše oko ne može oštro da fokusira predmet na
rastojanjima koja su veća od daljina jasnog vida (obično se uzima 25 cm). Da bi došlo do povećanja
potrebno je da se ispred oka postavi sabirno sočivo. Pošto je predmet veoma blizu žiži sočiva formira se
virtuelan, uspravan i uvećan lik. Sočivo povećava ugao pod kojim se jasno vidi predmet. Ugaono uvećanje
se definiše kao odnos ugla pod kojim se vidi poredmet sa lupom i bez lupe. 𝜃 Ugaono uvećanje je
maksumalno kada se lik nalazi na
𝑊=
𝜃0
daljini jasnog vida, tj kada je l=25cm.

14. Kako radi optički mikroskop? Skicirati dobijanje lika pomoću njega. Pogledati u knjizi

Talasna optika

1. Šta je interferencija svetlosti? Napisati uslove pri kojima dolazi do pojave interferencionog maksimuma i
minimuma.

Interferencija je pojava slaganja dva monohromatska koherentna svetlosna zraka pri čemu u prostoru dolazi
do maksimalnog pojačanja ili slabljenja intenziteta svetlosti. Koherentni zraci imaju konstantnu faznu razliku
zbog čega se izvori ovakvih zraka dobijaju posebnim metodama (Jungova i Frenelova). Monohromatski
svetlosni talasi imaju jednu određenu talasnu dužinu (odnosno frekvenciju). Rezultat interferencije u nekoj
takči zavisiće od putne razlike talasa koji dolaze iz svojih izvora.

Interferencioni maksimum se javlja kada je putna razlika jednaka celobrojnom umnošku talasnih dužina: Δ𝑙
= 𝑛λ , 𝑛 = 0,1,2…

Inteferencioni minimum se javlja ako je putna razlika jednaka neparnom umnošku polovine talasnih dužina:
λ
Δ𝑙 = (2𝑛 + 1) , 𝑛 = 0,1,2… 2

2. Šta je difrakcija svetlosti? Napisati uslove za difrakcione maksimume i minimume na jednom i više otvora.

Difrakcija svetlosti je pojava skretanja svetlosnih talasa od pravolinijskog prostiranja kada svetlost naiđe na
mali otvor ili prepreku. Difrakcija svetlosti bitno zavisi od odnosa talasne dužine svetlosti i dimenzija otvora.
Može se posmatrati difrakcija na jednom prorezu ili na difrakcionoj rešetki. (Putna razlika se određuje kao Δ𝑙
= 𝑑 sin 𝜙, d- širina proreza)

Difrakcioni minimum se javlja kada snopovi zraka vrše difrakciju pod uglovima koji odgovaraju parnom
broju Frenelovih zona. Zbog interferencije talasi se poništavaju i na tom mestu se javlja tamna tačka koja
označava difrakcioni minimum:
𝑛λ
Δ𝑙 = 𝑛λ ili sin 𝜙 =
𝑑

Difrakcioni maksimum se javlja kada snopovi zraka vrše difrakciju pod uglovima koji odgovaraju neparnom
broju Frenelovih zona. Tada se parni broj Frenelovih zona poništava nakon interferencije u odgovarajućim
tačkama susreta a preostala zona daje difrakcioni maksimum:
 λ
Δ𝑙 = (2𝑛 + 1)
ili sin 𝜙 = (2𝑛 + 1)
2𝑑

3. Opisati difrakciju svetlosti na jednom otvoru. Koji su uslovi difrakcije na jednom otvoru?

Neka se na put monohromatske svetlosti postavi neprozračni zaklon koji ima uzak pravougaoni prorez neke
dužine a ( a ≈ λ). Deo zraka prolazi kroz prorez bez skretanja i prilikom prolaska kroz sočivo S, zraci se
sakupljaju u usku traku (tačku) na zaklonu z koji je paralelan zaklonu sa prorezom. Ta tačka je maksimalno
osvetljena jer su zraci koherentni a putna razlika je jednaka nuli. (slika a)

Drugi deo zraka koji nailazi na prorez, skreće pod različitim uglovima u odnosu na prvobitni pravac. Neka
jedan snop zraka vrši skretanje pod uglom 𝜙1 takav da je putna razlika ceo broj talasnih dužina na primer Δ𝑙 =
λ. Tada se snop svetlosti može podeliti na paran broj Frenelovih zona, na primer 2 tako da je putna razlika
izmedju zona λ 2. Ovi zraci se sočivom sakupljaju u jednu tačku gde se, nakon njihove interferencije, javlja
tamna tačka tj. Zraci su se poništili i došlo je do pojave difrakcionog minimuma. Neki drugi snop skreće pod
uglom 𝜙2 takav da je putna razlika neparan umnožak talasne dužine na primer Δ𝑙 = 3λ 2. Tada snop možemo
podeliti na tri jednake Frenelove zone sa putnom razlikom λ 2 izdmeđu susednih zona. Nakon skupljanja
sočivom u jednoj tački, dolazi do interferencije i paran broj zraka se poništava dok preostali zrak osvetljava
tačku i stvara difrakcioni maksimum.

4. Šta je polarizacija svetlosti? Kakva može da bude?

Polarizacija predstavlja proces kojim se dokazuje da je svetlost transverzalni elektromagnetni talas.

(Transverzalni talasi određeni su uzajamno normalnim vektorima električnog E i magletnog H polja, koji su
normalni na pravac prostiranja svetlosti. Vektor E se koristi za opisivanje pojava u optici jer u dodiru
svetlosti sa materijalima osnovnu ulogu ima električno polje talasa koje deluje na atome datog materijala.
Zbog svoje važnosti vektor E se drugačije naziva svetlosni vektor.)

Polarizacija moze biti? [nisam video da ima podela polarizacije nego samo svetlosti]

1. Linearna – svetlosni talas koji emituje jedan atom kao svetlosni izvor u jednom trenutku će imatu
takvu osobinu da mu svetlosni vektor E osciluje u strogo određenoj ravni 1. Nepolarizovana –
prirodna svetlost koja nastaje od svetlosnog izvora izrađenog od velikog broja atoma koji emituju
mnogo linearno polarizovanih talasa
1. Delimično polarizovana – slučaji kada su amplitude vektora E različite u različitim ravnima

5. Kako se dobija polarizovana svetlost?

Da bi se prirodna svetlost mogla polarizovati potrebno je obezbediti takve uslove pod kojima je oscilovanje
⃗
svetlosnog vektora 𝐸 moguće samo u jednoj ravni. Ovakvi uslovi se mogu ostvariti ako svetlost prolazi kroz
sredine koje su anizotropne u odnosu na električne oscilacije. Takvu osobinu imaju pojedini kristali. Prema
Maksvelovoj elektromagnetnoj teoriji, promena električnog polja svetlosnih talasa izaziva u kristalnim
dielektricima pojavu polarizacione struje koja nastaje usled pomeranja čestica u kristalnoj rešetki.
Polarizaciona struja dovodi do oslobadjanja Džulove (Joule) toplote, tj. nastaje pretvaranje svetlosne energije
u toplotnu. Na taj način se svetlost apsorbuje. Zahvaljujući anizotropiji kristala mogućnost pomeranja
njegovih čestica, a samim tim i jačina polarizacione struje, je različita u različitim ravnima kristalne rešetke.
Prema tome, od električnih oscilacija prirodne svetlosti koje imaju veliki broj ravni oscilacija, kroz kristal će
proći (bez apsorpcije) samo one koje se vrše u ravni kojoj odgovara minimalna polarizaciona struja. Ostale
oscilacije će biti u manjoj ili većoj meri oslabljene. Kao rezultat toga kroz kristal će prolaziti svetlost čije se
električne oscilacije vrše samo u određenoj ravni, tj. svetlost postaje polarizovana, a njen intenzitet se
smanjuje u odnosu na intenzitet prirodne svetlosti koja prolazi kroz kristal.
 Ranije predstave o atomu
1. Opisati Raderfordov model atoma. Koji su glavni nedostaci Raderfordovog modela?

Raderford je na osnovu eksperimenta u kome posmatra rasejavanje alfa čestica predložio model atoma. Taj
model se naziva planetarni model atoma. Prema ovom modelu, oko pozitivno naelektrisanog jezgra čije je
naelektrisanje Ze, kruže elektroni. Raderford je predpostavio da se elektroni kreću oko jezgra po kružnim
orbitama poluprečnika r tj. da elektroni nisu stacionarni i u tom slučaju Kulonova sila jednaka je
centrifugalnoj zbog čega ne dolazi do pada elektrona na jezgro usled privlačnih sila. Model se naziva
planetarni zato što svojom strukturom podseća na Sunčev sistem:

𝑍𝑒2 𝑚𝑣2
2
= 𝑟
4𝜋𝜖0𝑟

o Prema zakonima elektrodinamike usled ubrzanog kretanja elektrona dolazi do emisije elektromagnetnog
zračenja zbog čega bi on konstantno gubio energiju, sve bi se više približavao jezgru zbog toga što ne bi
mogao da se suprotstavi privlačnoj sili jezgra i eventualno pao na njega. Takav atom bi bio nestabilan, što
ne odgovara stvarnosti jer se atom ponaša kao stabilna čestica. Drugi nedostatak je taj što planetarni
model ne daje nikakve informacije o raspodeli elektrona u atomu. Iako je Raderfordov model zamenio
Tomsonov, nije se pokazao pogodnim za objašnjavanje određenih eksperimentalnih rezultata zbog svojih
nedostataka u vezi elektrodinamičke stabilnosti. Zbog toga je došlo do zaključka da se zakonima klasične
fizike nikako ne mogu objasniti pojave u mikrosvetu.
2. Napisati izraz koji opisuje serije spektra vodonika.

Serije spektra vodonika mogu se izraziti:

1 1 1 𝑐 1 1 ν = λ = 𝑅𝐻 𝑚2 − 𝑛2

λ = ν = 𝑅'𝐻 𝑚2 − 𝑛 2

empirijski izraz preko frekvencije gde su m i n celi brojevi, za datu

seriju 𝑛 = 𝑚 + 1, 𝑚 + 2, 𝑚 + 3,….
ν – predstavlja broj talasa po jedinici dužine 𝑅𝐻 =
10970900𝑚−1 - Ridbergova konstanta
15
1
𝑅'𝐻 = 𝑅𝐻𝑐 = 3,28985 ∗ 10
𝑠
3. Kako glase Borovi postulati? Šta su glavni nedostaci Borovih postulata?

Prvi postulat „Postulat stacionarnih orbita“: „Elektron u atomu se ne može kretati po bilo kojoj orbiti već po
orbitama tačno određenog poluprečnika. Na tim orbitama, koje se nazivaju stacionarne ili
diskretne, moment impulsa elektrona zadovoljava uslov“: 𝒎 – masa elektrona
υ𝒏 – brzina elektrona na njegovoj
𝐿 = 𝑚υ𝑛𝑟𝑛 = 𝑛ℏ n-toj orbiti poluprečnika 𝑟𝑛
𝒏 – je kvantni broj
Drugi postulat: „Pri kretanju elektrona po stacionarnim orbitama ℏ = ℎ 2𝜋 – Plankova konstanta ne emituje se
niti apsorbuje energija“

Treći postulat: „Prelaz elektrona sa jedne na drugu orbitu uslovljen je emisijom ili apsorbcijom kvanata
energije“ (Kvant energije jednak je razlici energija stacionarnih stanja)

ℎν = 𝐸2 − 𝐸1 = Δ𝐸
Osnovni nedostatak Borove teorije jeste nedoslednost. Teorija predpostavlja postojanje samo nekih mogućih
stabilnih stanja atoma, odnosno, kvantnih stanja. U tim stanjima elektron ne emituje zračenje iako se kreće
po kružnoj putanji. To je po klasičnoj fizici nemoguće, tj. prema njegovoj teoriji u atomu ne važe zakoni
elektrodinamike. Dok sa druge strane kretanje elektrona objašnjava klasičnom mehanikom.

 Njegovi elektroni su isključivo čestične prirode

 Dao je objašnjenje isključivo za atome sa jednim elektronom dok za atome sa više
elektrona nije imao objašnjenje
 Njegova teorija je dvodimenzionalna
 Borov model nije mogao da objasni efekat električnog i magnetnog polja na spektar
 Prema njegovoj jednačini brzina i položaj elektrona su tačno određeni što se kosi sa
Hajzenbergovim principom neodređenosti prema kome je nemoguće odredidi
trenutni položaj i brzinu elektrona istovremeno

4. Opisati Frank-Hercov ogled i objasniti šta je on pokazao. Nacrtati šemu uređaja i odgovarajući grafik.

(Frank-Hercov ogled pročitati iz knjige.) Ovaj ogled predstavlja dokaz Borove predpostavke da postoje
energetska stanja u atomu.

o Opis aparature i ogleda: Stakleni balon iz koga je uklonjen vazduh ispuni se živinom parom na pritisku
reda 102 Pa. U balon su ugrađene katoda K, anoda A koja je u obliku rešetke i kolektor C. Između katode
i anode priključen je promenljiv napon U 1. Anoda se nalazi na oko U2 ≈ 0,5V većem potencijalu od
kolektora C. Elektroni se sa usijane katoda oslobađaju usled termoelektronske emisije i ubrzavaju se u
prostoru između katode i anode pod dejstvom električnog polja. Ako je kinetička energija elektrona u
momentu nailaska na anodu veća od 0,5eV oni će savladati kočeći napon od 0,5V i stići do kolektora C
pri čemu će galvanometar meriti struju i.

o Rezultati ogleda: Dobijen je grafik zavisnosti struje od napona i=f(U). Sa povećanjem napona struja
raste da bi pri naponu od U1 ≈ 4,9V struja naglo pala. Daljim povećanjem napona struja se povećava dok
pri naponu U1 ≈ 2* 4 ,9V struja ponovo naglo opade itd... Polje koje stvara potencijalnu razliku U 1 ≈
4,9V daje elektronu kinetičku energiju od 4,9eV. Ovakva promena

govori o tome da pri sudaru atomi žive mogu primiti samo određeni iznos energije (diskretni iznos)
približno jednak 4,9eV. To je najmanji iznos energije odnosno kvant energije koji može apsorbovati
atom žive u svom osnovnom stanju.

 Objašnjenje: Kada su energije elektrona manje od 4,9eV sudar elektrona sa atomom žive je
elastičan tj. elektron ne menja intenzitet brzine a time ni kinetičku energiju. Zbog toga elektron stiže
na kolektor C jer mu je energija dovoljno velika da savlada kočeći napon i tada galvanometar meri
određenu struju. Kada napon dostigne pribliznu vrednost od 4,9 i elektron dobije kinetičku energiju
4,9eV, sudar između atoma i elektrona je neelastičan. U tom slučaju elektroni svu svoju energiju
 predaju atomu žive koji prelaze u pobuđeno stanje. Elektron predavši svoju energiju ne stiže do
kolektora C jer ne može da savlada kočeći napon. Galvanometar idalje očitava neku struju i to
manjeg intenziteta koju stvaraju elektroni niže energije koja je bila dovoljna da se savlada kočeći
napon. Povećanjem napona elektroni pretrpe sudar sa atomom ali imaju dovoljno energije da
savladaju kočeći napon zbog čega se opet jačina struje povećava dok ne dođe do napona približno
2*4,9V kada elektron ima kinetičku energiju 2*4,9eV. Tada nakon prvog sudara elektronu ostaje
4,9eV energije ali tu dolazi do još jednog sudara sa nekim drugim atomom gde elektron opet
predaju svu svoju energiju.

Atomska fizika

1. Čemu je jednak moment impulsa elektrona u kvantnoj mehanici? Opisati kvantovanjeorbitalnog momenta
impulsa elektrona.

Moment impulsa elektrona u atomu u kvantnoj mehanici se odredjuje pomoću sledeće jednačine:

𝐿 = ħ 𝑙(𝑙 + 1)

gde je l ceo broj i naziva se orbitalni kvantni broj koji može imate vrednosti 0, 1, 2, …, (n-1). To znači da su
za datu vrednost glavnog kvantnog broja n moguća sledeća kvantna stanja elektrona:
n=1 l=0 (1s stanje)
n=2 l=0 (2s stanje)
l=1 (2p
stanje)
n=3 l=0 (3s stanje)
l=1 (3p
stanje)
l=2 (3d
stanje)
Proizilazi da atom koji se nalazi u stanju l=0 ima orbitalni moment impulsa jednak nuli (L=0). Po Borovoj
teoriji, elektron u ovakvom stanju bi prolazio kroz jezgro. Kvantna mehanika dozvoljava postojanje takvih
stanja elektrona kod kojih orbitalni moment impulsa nije povezan sa kretanjem po orbiti. Tako, na primer, s
stanje elektrona ima sfernu raspodelu verovatnoća nalaženja pa njihove najverovatnih orbite imaju oblik
kružnice, a orbitalni moment im je jednak nuli. Viša stanja elektrona (p, d, f) imaju oblik elipse čija
razvučenost raste sa porastom vrednosti l.

2. Objasniti prostorno kvantovanje.

Poznato je da elektron koji se kreće oko jezgra pored orbitalnog momenta ima i magnetni orbitalni momenat.
⃗
Vektori orbitalnog momenta impulsa 𝐿 i magnetnog momenta 𝑝⃗m imaju isti pravac, a suprotan smer. Veza
između njih je sledeća:

𝑒⃗ =
− 𝑔l 𝐿⃗
𝑝⃗m = − 𝐿
2𝑚

𝑒 gde je m masa elektrona, a 𝑔l =

orbitalni žiromagnetni odnos.
2𝑚
 ⃗
U kvantnoj mehanici nije moguće odrediti orijentaciju vektora 𝐿 i 𝑝⃗m u odnosu na ravan elektronske
orbite. Za određivanje orijentacije ovih vektora mora se odabrati neki pravac u prostoru i položaj vektora L
⃗
može se fiksirati uglom koji ovaj vektor zaklapa sa tim pravcem. Po klasčnoj fizici vektor 𝐿 može imati
proizvoljne orijentacije u odnosu na pravac magnetnog polja. Po Borovoj teoriji, proizvoljna orijentacija
⃗
vektora 𝐿 znači da ravan orbite elektrona u prosotru može biti proizvoljno orijentisana što se ispostavilo kao
⃗
netačno, pa je usvojen princip prostornog kvantovanja koji glasi: Vektor momenta impulsa elektrona 𝐿 može
⃗
imati samo takve orijentacije u prostoru za koje projekcija L z vektora 𝐿 na pravac z spoljašnjeg magnetnog
⃗
polja ima kvantovane vrednosti. U kvantnoj mehanici je dokazano da projekcije L z vektora 𝐿 na pravac z
⃗
spoljašnjeg magnetnog polja mogu imati samo celobrojne umnoške ħ, tj. vektor 𝐿 ne može imati bilo koje
orijentacije već samo tačno određene:
𝐿𝑧 = 𝑚𝑙ℏ

gde ml može imati vrednosti 0,±1, ±2,..., ±l i naziva se magnetni kvantni broj. Na slici:
⃗
moguće orijentacije vektora 𝐿 u odnosu na spoljašnje magnetno polje za l=1 (p stanje) i l=2 (d stanje).

3. Koji kvantni brojevi opisuju stanje elektrona u atomu i koje vrednosti mogu da imaju?

Kretanje elektrona u atomu je okarakterisano sa četiri kvantna broja:

glavni kvantni broj n=1, 2, 3, ...

orbitalni kvantni broj l=0, 1, 2, ..., (n-1) magnetni kvantni broj m l=0,±1, ±2,..., ±l ml

može imati 2l+1 vrednosti magnetni spinski kvantni broj ms = + , -

4. Opisati Štern-Gerlahov eksperiment. Šta je on pokazao I kako?

Štern I Gerlah su vršili eksperimente kako bi dokazali

postojanje prostornog kvantovanja. Eksperiment su vršili u
cevi C u kojoj je ostvaren vakuum. U cev je smešten komad
srebra koji se zagreva. Kada se srebro zagreje dolazi do
isparavanja i njegovi atomi počinju da se kreču da različitim
pravcima. Od mnoštva emitovanih atoma, dijafragme B1 i
B2 propuštaju samo jedan uzak snop atoma koji imaju isti
smer. U odsustvu magnetnog polja, atomi se kreću
pravolinijski i padaju na ploču u jednoj tački. Stvaranjem
magnetnog polja između polova N i S, po klasičnoj fizici bi
trebalo da se desi sledeće: rasipanje atoma svuda oko
sredine ploče A. Međutim, eksperiment je pokazao da se snop atoma cepa na dva dela pod uticajem
magentnog polja i umesto jedne slike, dobijamo dve slike D1 i D2 koje su simetrično pomerene u odnosu na
prvobitnu sliku snopa.

Ovaj eksperiment je potvrdio prostorno kvantovanje. Deo atoma ima paralelnu, a deo ima
antiparalelnu orijentaciju momenta impulsa u odnosu na linije sila magnetnog polja. Zato se
⃗
kombinacijom izraza: 𝐿 = ħ 𝑙(𝑙 + 1) i 𝑝⃗m = − 𝑒 𝐿 = − 𝑔l 𝐿⃗
2𝑚

𝑒 𝑒ħ dobija pm= 2𝑚 𝐿 = 2𝑚
𝑙(𝑙 + 1) = 𝜇𝐵 𝑙(𝑙 + 1)

5. Šta je spin elektrona? Šta znači da su on i njegova projekcija kvantovani?

Ulenbek i Gudšmit uveli pretpostavku da elektron rotira oko sopstvene ose. Pošto je elektron naelektrisan, sa
takvim kretanjem je povezano i postojanje spostvenog magnetnog polja elektrona. To znači da postoji
⃗
sopstveni moment impulsa elektrona 𝐿s i sopstveni magnetni moment elektrona 𝑝⃗ms. Takva rotacija je poznata
pod imenom spin elektrona. To znači da se u Štern-Gerlahovom eksperimentu javlja prostorno kvantovanje
⃗
sopstvenog momenta impulsa 𝐿s. U kvantnoj mehanici je pokazano da se spin kvantuje po zakonu:

𝐿 = ħ 𝑠(𝑠 + 1)

Umesto kvantnog broja l uveden je kvantni broj s koji se zove spinski kvantni broj. Spinski kvantni broj ima

samo jednu vrednost s= . Odatle se može naći brojna vrednost spina elektrona:

1 1
(
𝐿𝑠 = ħ 2 2 + 1) = ħ

Može se napisati izraz za prostorno kvantovanje spina 𝐿𝑠 : 𝐿𝑠 = 𝑚𝑠ħ gde je ms magnetni

spinski kvantni broj koji može imati dve vrednosti: 𝑚𝑠= +1/2 i 𝑚𝑠= -1/2

6. Kako glasi Paulijev princip?

Kretanje elektrona u atomu je okarakterisano sa četiri kvantna broja:

glavni kvantni broj n=1, 2, 3, ...
orbitalni kvantni broj l=0, 1, 2, ..., (n-1) magnetni kvantni broj m l=0,±1, ±2,..., ±l ml

može imati 2l+1 vrednosti magnetni spinski kvantni broj ms = + , -

Paulijev princip glasi: U jednom atomu ne mogu da postoje dva elektrona sa jednakim vrednostima sva četiri
kvantna broja.

Broj elektrona koji se nalaze u stanju sa svim kvantnim brojevima: N 1(n, l, ml, ms)=0 ili 1
Broj elektrona sa datim vrednostima tri kvantna broja n, l, m l je N2(n, l, ml)=2
Broj elektrona sa datim vrednostima n i l je N 3(n, l)=2(2l+1)
Broj elektrona u atomu sa datim kvantnim brojem n je 2n 2
Elektroni sa jednakim vrednostima glavnog kvantnog broja n obrazuju energetski nivo (ljusku). K nivo za
n=1, L za n=2, M nivo za n=3, N nivo za n=4 itd. U svakom energetskom nivou elektroni su raspoređeni u
podnivoe. Podnivo odgovara vrednosti orbitalnog kvantnog broja l.
 Nuklearna fizika

1. Čemu su jednake energija veze i defekt mase atomskog jezgra? Kako ona zavisi od rednogbroja
elemenata?

Eksperimentalno je pokazano da je masa jezgra manja od zbira masa nukleona koji ga obrazuju. To znači da
je energija jezgra manja od zbira energije slobodnih nukleona koji ga obrazuju. Zato je za razlaganje jezgra
na njegove sastavne delove potrebno da se utroši određena količina energije.

Energija veze koja se oslobađa pri obrazovanju jezgra, odnosno energija koja povezuje nukleone u jezgro,
naziva se energija veze. Ako se neko jezgro sastoji od Z protona i A-Z neutrona, onda je energija veze data
izrazom:

𝐸 = 𝑍𝑚𝑝 + 𝐴 − 𝑍 𝑚𝑛 − 𝑚𝑗 𝑐2 = Δ𝑚𝑐2

gde su 𝑚𝑝, 𝑚𝑛 i 𝑚𝑗 odgovarajuće mase protona, neutrona i jezgra.

Veličina Δ𝑚 = 𝑍𝑚𝑝 + 𝐴 − 𝑍 𝑚𝑛 − 𝑚𝑗 naziva se defekt mase jezgra. Za ovu veličinu se smanjuje masa svih
nukleona kada se od njih obrazuje jezgro.

2. Šta su nuklearne sile? Kakva je njihova priroda?

Nuklearne sile su privlačne sile koje deluju između nukleona u jezgru i njihov intenzitet je znatno veći od
odbojnih Kulonovih sila između protona te se zato protoni u jezgru ne odbijaju.

Eksperimenti su pokazali da su nuklearne sile po intenzitetu mnogo jače od elektromagnetnih i gravitacionih

sila. Nuklearne sile spadaju u grupu sila jake interakcije. To su sile koje deluju na malim rastojanjima reda
veličine 10-15 m. Nuklearne sile podjednako deluju i na protone i na neutrone. To pokazuje da one imaju
neelektričnu prirodu. Nuklearne sile pokazuju pojavu zasićenja što znači da svaki nukleon u jezgru deluje
samo na ograničeni broj nukleona u njegovoj blizini. Nuklearne sile zavise od orijentacije spinova nukleona
koji sačinjavaju jezgro (npr. proton i neutron obrazuju deuterijum samo u slučaju paralelnih orijentacija
spinova).

3. Šta je prirodna, a šta veštačka radioaktivnost?

Prirodna radioaktivnost podrazumeva spontani prelaz jednog atomskog jezgra u drugo praćen emisijom
različitih oblika radioaktivnog zračenja (alfa čestica, beta čestica i gama zračenja).

Veštačka radioaktivnost podrazumeva takođe sponatni prelaz jednog jezgra u drugo, ali je, za razliku od
prirodne radioaktivnosti, praćena emisijom još i jednog ili dva protona.

Kada zračenje koje emituju pojedini elementi prođe kroz magnetno polje koje je normalno na ravni crteža,
jedan njegov deo će skrenuti na način na koji bi skrenule pozitivno naelektrisane čestice, drugi deo snopa će
skrenuti kao što bi skrenule negativno naelektrisane čestice, dok treći deo snopa neće uopšte skrenuti. Isto se
dešava i kada se snop zračenja iz radioaktivnog izvora propusti kroz električno polje kondenzatora sa
paralelnim elektrodama. Ovaj ogled pokazuje da se radioaktivno zračenje sastoji iz tri vrste zračenja:
alfa zračenje - ono koje se ponaša kao snop pozitivno naelektrisanih čestica beta
zračenje – ono koje se ponaša kao snop negativno naelektrisanih čestica gama
zračenje – ono koje ne menja pravac svog kretanja

4. Kako glasi zakon radioaktivnog raspada? Predstaviti ga grafički. Šta je period poluraspada?
Napisati izraz promene broja raspadnutih jezgara sa vremenom.

Radioaktivna jezgra se raspadaju sa određenom verovatnoćom, nezavisno jedan od drugog. Prema tome, broj
radioaktivnih jezgara dN koji se raspadne za vremenski interval dt proporcionalan je broju prisutnih N i
vremenskom intervalu dt:
 𝑑𝑁 =− λ𝑁𝑑𝑡

gde je λ konstanta radioaktivnog raspada i predstavlja karakteristilnu veličinu za svaki radioaktivni element.
Znak minus se uzima zbog toga što se pri radioaktivnom raspadu broj aktivnih jezgara smanjuje.
Integracijom se dobija zakon radioaktivnog raspada:

𝑁𝑡 = 𝑁0 exp − λ𝑡

gde je N0 broj jezgara na početku posmatranja (t=0), a Nt broj neraspadnutih jezgara posle vremena t.

Vreme poluraspada je vreme za koje se raspadne polovina prvobitnog broja jezgara.

𝑙𝑛2
𝑇=
λ

Pa se dobija:

𝑙𝑛2
𝑁 𝑡 = 𝑁 0 exp − 𝑡
𝑇

Izraz promene broja raspadnutih jezgara sa vremenom:

𝑁 = 𝑁0(1 − exp − λ𝑡 )

5. Šta je aktivnost radioaktivnog izvora? Koja je njena jedinica SI?

Aktivnost radioaktivnog izvora je brzina raspada nekog radioaktivnog izvora.

𝑑𝑁
𝐴 = λ𝑁 =−
𝑑𝑡

Ako je početna aktivnost nekog izvora A0, a aktivnost posle nekog vremena t, At, tada je:

𝐴𝑡 = λ𝑁𝑡 = λ𝑁0 exp − λt = 𝐴0exp ( − λ𝑡)

Jedinica za aktivnost je bekerel (Bq) i predstavlja jedan raspad u sekundi.

6. Definisati radioaktivnu ravnotežu. Kada nastupa radioaktivna ravnoteža?

Jezgra radioaktivnog elementa se raspadaju uz emisiju alfa, beta ili gama zraka. Jezgra novonastalog
elementa (jezgra elemnta potomka) mogu biti stabilna ili radioaktivna. U slučaju da su jezgra potomka
radioaktivna i da se raspadaju brzinom sa kojom se raspadaju jezgra polaznog elementa dolazi do
radioaktivne ravnoteže.

Brzina raspada jezgra polaznog elementa jednaka je λ 1N1 , gde je N1 broj jezgara elementa pretka, a λ1 njegova
konstanta radioaktivnog raspada. Ako svako jezgro elementa pretka raspadom proizvede jedno jezgro
elementa potomka onda se takođe može govoriti o brzini stvaranja potomka iz njegovog polaznog elementa,
a to je λ2N2. Kada nastupi ravnoteža, brzina stvaranja potomka biće jednaka brzini raspada pretka, tj. λ 1N1=
λ2N2. A pošto se element potomak takođe raspada, on predstavlja element novog potomka 3 pa važi: λ 2N2 =
λ3N3 . Na kraju, za bilo koja dva člana A i B radioaktivnog niza, bilo da su predak ili potomak, ili ih nekoliko
generacija odvaja, važi: λANA = λBNB, odnosno:

𝑁𝐴 λ𝐴 = = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡.
𝑁𝐵 λ𝐵

7. Šta su to beta čestice i kako nastaju? Objasniti beta raspad. Napisati odgovarajuće reakcije. Pri
radioaktivnom raspadu se mogu osloboditi i beta čestice. Otkud one u jezgru? Kako nastaju β - zraci?

Beta čestice (beta zračenje) čini snop elektrona (β - čestice) ili pozitrona (β+ čestice). Ove dve čestice
naelektrisane su istom količinom naelektrisanja suprotnog znaka. Razlikuju se po vremenu života. Elektroni
mogu da budu slobodni neograničeno dugo, a pozitroni imaju vreme života reda nanosekunde. Pozitron
zahvata elektron pri čemu nastaju dva gama-kvanta energije od po 0,51 MeV. Ovaj proces se zove anihilacija
i može poslužiti za detekciju pozitrona.

Pri beta raspadu radioaktivnog jezgra, zapaženo je da početna energija jezgra nije jednaka sumi
dobijenog jezgra i elektrona koji se emituje. Pauli je dao hipotezu prema kojoj, uporedo sa emisijom beta-
čestice, nastaje emisija još jedne čestice koju je nazvao neutrino. Ova hipotetička čestica nije naelektrisana i
masa joj je za oko četiri reda manja od mase elektrona. Pri beta raspadu, neutrino sa sobom nosi razliku
između maksimalne energije i one koju ima beta-čestica. Raspodela energije između beta-čestice i neutrina
ima statistički karakter. Nekada veći deo energije pri raspadu nosi beta-čestica, a nekada neutrino. Ubrzo je
otkriven antineutrino, koji je antičestica neutrina.

Jezgra koja sadrže veći broj neutrona od potrebnog da bi bila stabilna, emituju elektrone i
antineutrino 00𝑣. Opšta formula po kojoj se vrši elektronski (𝛽−) raspad jezgra može se prikazati u sledećem
obliku:

𝐴𝑍𝑋 → 𝑍+1𝐴𝑌 + 𝛽− + 00𝑣

Jezgra sa viškom protona, emituju pozitrone (𝛽+) i neutrino 00𝑣. Opšta formula po kojoj se vrši
pozitronski raspad (𝛽+ raspad) je:

𝐴𝑋 → 𝑍−1𝐴𝑌 + 𝛽+ + 00𝑣
𝑍

Pri beta-raspadu potomak se može naći u jednom od pobuđenih stanja. Prelaskom iz pobuđenog u
stabilno stanje emituje se gama-kvant. Prema tome, emisija beta-čestice jer praćena emisijom gama-kvanta,
pa je ukupna energija transmutacije jezgra raspoređena na elektrona (ili pozitron), neutrino (ili antineutrino) i
gama-kvant.

8. Opisati gama zračenje.

Eksperimentalno je pokazano da se gama-zračenje ne javlja kao samostalni oblik zračenja već prati emisiju
alfa ili beta-čestica, a takođe se pojavljuje i pri nuklearnim reakcijama. Gama zračenje je elektromagnetne
prirode i njegov spektar je linijski.
Utvrđeno je da gama-zračenje emituje jezgro potomak, a ne jezgro predak. Jezgro potomak u momentu svog
obrazovanja posle emisije alfa ili beta-čestice iz jezgra pretka ostaje u pobuđenom stanju za vreme reda 10 -14
ili 10-13 s. Posle ovog vremena jezgro prelazi u osnovno stanje pri čemu se emituje gama-kvant. Pobuđena
jezgra nekih radioaktivnih elemenata pri vraćanju u osnovno stanje mogu preći kroz niz pobuđenih stanja.
Prema tome, gama zračenje jednog istog radioaktivnog elementa može da sadrži nekoliko gama-kvanata koji
se međusobno razlikuju po energiji.

Pošto gama-kvanti ne poseduju masu u miru ne može se izvršiti njihovo usporavanje u sredini kroz koju
prolaze. Prema tome, pri prolazu gama zraka kroz neki materijal dolazi do njegove apsorpcije i rasejavanja
što utiče na smanjenje njihovog intenziteta po sledećem zakonu:

𝐼 = 𝐼0exp ( − 𝜇𝑑)

Gde je I0 intenzitet gama zraka iz datog izvora pre prolaska kroz materijal, I intenzitet posle prolaska kroz
materijal debljine d i μ linearni koeficijent apsorpcije.

Pokazano je da su osnovni procesi koji nastaju pri interakciji gama zračenja sa materijalom:
fotoelektrični efekat, Komptonov efekat i stvaranje elektron-pozitronskog para. Fotoelektrični efekat je
proces pri kome atom apsorbuje gama-kvant, a emituje elektron i dešava se kada je energija gamakvanta
manja od 100 keV. Do Komptonovog efekta dolazi kada je energija gama-kvanta veća od 500 keV i tada
elektron napušta atom, a foton menja pravac kretanja i ima manju energiju. Kada je energija fotona gama-
zračenja veća od 1,02 MeV moguće je da se obrazuje par elektron-pozitron.

9. Opisati elektronski zahvat.

Elektronski zahvat je pojava da jezgro apsorbuje elektron iz K, L ili M nivoa. Najčešće se ta apsorpcija vrši
sa K-nivoa, usled čega proton prelazi u neutron i emituje se neutrino:

11𝑝 + 𝑒− → 10𝑛 + 00𝑣

Novonastalo jezgro se obično nalazi u pobuđenom stanju. Prelazom u osnovno stanje emituje se gama-kvant.
Opšta šema po kojoj se vrši elektronski zahvat je:

𝐴𝑍𝑋 + 𝑒− → 𝑍−1𝐴𝑌 + 00𝑣

Elektronski nivo u atomu sa kojeg je oslobođen zahvaćeni elektron popunjava se elektronom sa viših nivoa,
usled čega nastaje rendgensko zračenje.

10. Šta su akceleratori? Opisati princip rada linearnog akceleratora i ciklotrona.

Akceleratori su uređaji pomoću kojih se ubrzavaju čestice kako bi se njihova energija povećala za nekoliko
redova veličine i kako bi čestice mogle da se koriste u istraživanjima.

Linearni akcelerator se sastoji od dugačke cevi u kojoj se nalazi više elektroda u obliku cilindra poređanih u
red. Neparni cilindri su vezani za jedan pol, a parni za drugi pol tako da u svakom trenutku imaju suprotne
potencijale. U datom poluperiodu, neparni cilindri
biće pozitivni, a parni negativni. U sledećem
poluperiodu potencijali će se izmeniti, tako da će
neparni postati pozitivni, a parni negativni. itd.
Ubrzavanje jona se vrši između cilindara. Ako je
prvi na pozitivnom potencijalu, a drugi na
negativnom, joni će biti ubrzani pri
napuštanju prvog cilindra, a zatim će se kretati
ravnomverno kroz drugi cilindar. Dužina cilindra je podešena tako da se potencijal promeni onda kada joni
stignu na izlaz drugog cilindra. Zatim se jon ubrzava prolaskom kroz treći cilindar i tako dalje. Linearni
akceleratori se koriste uglavnom za teške čestice kao što su protoni, deuteroni i alfa-čestice.
Ciklotron je uređaj koji služi za ubrzavanje čestica, ali je zbog velikog broja elektroda uglavnom

glomazan.

Između polova magneta M smeštena je vakuumska komora K cilindričnog oblika sa produžecima. U

unutrašnjosti komore nalaze se duanti. Duanti su pomoću provodnika povezani sa generatorom. Imeđu
duanata postavlja se izvor čestica. Naelektrisane čestice iz izvora počinju da se kreću u električnom polju
među duantima i skreću u magnetnom polju. Usled naizmeničnog električnog polja, naelektrisane čestice će
se kretati od jednog do drugog duanta što dovodi do njihovog ubrzavanja.

11. Šta je to fisija, a šta fuzija? Kako nastaju? Čemu one služe?

Fisija je pojava nastala bombardovanjem jezgra teških elemenata pri čemu dolazi do cepanja jezgra na dva
jezgra koji se nazivaju fragmenti, a takođe se emituju neutroni i gama-kvanti. Karakterisitčna prateća pojava
fisije je emisija neutrona. Naime, pri cepanju jezgra, pored ostalog, emituju se i neutroni koji se pod
određenim uslovima mogu iskoristiti za cepanje ostalih jezgara.Fragmenti nastali fisijom su radioaktivni, jer
imaju višak neutrona u odnosu na stabilne izotope. Prelazak ovih jezgara u stabilno stanje je praćen emisijom
beta-čestica.

Pošto se pri fisiji jezgra oslobađaju neutroni, oni mogu da izazovu fisiju novih jezgara tako da nastaje
samoodržavajuća fisija koja se naziva lančana nuklearna reakcija. Ovakav tip nuklearne reakcije je praćen
oslobađanjem velike količine energije. Ova reakcija ima veliku upotrebu u nuklearnim reaktorima koje se
upravo zasnivaju na fisiji i čine vrlo privlačan način proizvodnje energije. Loša strana fisije su svakako
radioaktivni otpad nastao u elektranama i naravno atomsko naoružanje.

Velika količina energije može se osloboditi i pri spajanju lakih jezgara u jezgro veće atomske mase. Ovaj
proces je poznat pod nazivom nuklearna fuzija. Da bi se ostvarila fuzija potrebno je savladati odbojne
elektrostatičke sile između jezgara koja učestvuju u ovom procesu. To zahteva da se jezgra nađu na takvim
rastojanjima na kojima su privlačne nuklearne sile veće od odbojnih elektrostatičkih sila, a to su rastojanja
reda veličine 10-15 m. Da si savladale odbojne sile, jezgra koja se spajaju moraju da imaju velike energije,
odnosno brzine. Proces fuzije se može ostvariti na dva načina i to ubrzavanjem jezgara akceleratorima ili
zagrevanjem do visokih temperatura (107 K).