Цар филозоф

„Народи ће бити срећни тек онда кад или филозофи постану краљеви или краљеви постан
филозофи“ сматрао је чувени грчки филозоф Платон. Марко Аурелије је био пример
остварења Платоновог идеала филозофа на челу државе.

„Марко Антонин је читав свој живот посветио филозофији; својим беспрекорним карактером
надвисио је све друге цареве.“[1]
Иако је рођен Риму (121), био је шпанског порекла. Римски цар (161-180) је постао као
усвојеник претходника на престолу (као и претходна 3 цара). За време његове владавине на
државне функције су дошли и други филозофи. Царство су током тог периода захватиле
невоље – пустошења, глади, епидемије куге, устанци и дуготрајни ратови са Парћанима и
германским племенима. Док су му тешко падале државничке обавезе утеху је налазио
филозофији, а своја размишљања је забележио у белешкама названим „Самом себи“, које су
нађене и објављене након цареве смрти.

“На дан царске сахране дошла је до изражаја толика љубав према њему да нико није мислио
да га треба жалити, јер су сви били убеђени да су га богови прихватили и да се њима
вратио.“[2]
Ево неких од белешки цара који је остао упамћен као филозоф:

„мени ниједан од њих не може наудити, јер не може нико да ме наведе на срамно дело.“ (2.1)
„људи раде један против другога ако се један на другога љуте или се међусобно избегавају“
„Божја су дела пуна провиђења. Случајни догађаји нису неприродни. Они су повезани и
испреплетани руком провиђења. Све извире из њега. А напоредо с њим иде Нужност и оно
што користи свему, чији си ти само сићушни део.“ (1.3)
„У сваком тренутку и као Римљанин и као муж храбро мисли на то да своје предстојеће
послове мораш обавити са озбиљним и неусиљеним достојанством и љубављу према људима,
слободно и правично и да све остале мисли одстраниш да би могао сачувати своје спокојство.
У томе ћеш успети ако све што радиш радиш свестан тога да би то могло бити последње дело у
твоме животу, далеко од сваке бесциљности и без страсне мржње према одлуци разума, без
претварања и себичности и без роптања на судбину која ти је додељена.“ (1.5)
„Да ли те узнемиравају догађаји који се збивају ван тебе? Потруди се да једном научиш нешто
заиста корисно и престани да луташ. а чувај се и друге заблуде: јер су будале они који се целог
свог века труде и муче, а не мају пред очима циљ према томе коме би могли усмерити своје
тежње и мисли.“ (1.7)
„Воли оно мало стручног образовања које си стекао и у њему тражи утеху! проведи остатак
свога живота као човек који је све своје ствари од срца предаобоговима у руке! А од самога
себе немој стварати ни господара ни роба ма кога човека!“ (4.31)
„Уједно треба да мислиш и на то да и истрајност у ономе што радиш има своју вредност и свој
разлог. Јер ти посао неће досадити ни дојадити само ако се стварима од мање важности не
бавиш више него што треба.“ (4.32)
„Буди као стена о коју се таласи непрестано ломе. Она стоји непокретна, а море које око ње
бесни постепено се смирује. Никада немој рећи: „тешко мени јаднику кад ми се то морало
десити!“ Него: „Благо мени што живим безбрижно, што ме садашњи положај није срушио и
што се не бојим будућности, иако ми се то десило.“ Јер се тако нешто могло свакоме десити,
али није свако у стању да у таквој прилици остане безбрижан.“ (4.49)
„Ако се у зору пробудиш зловољан, помисли ово: „Пробудио сам се зато да као човек кренем
на посао. Па зар да онда будем зловољан кад се спреман да радим оно због чега постојим и
због чега сам и дошао на свет.?“ (5.1)
„Људи се не могу дивит твојој оштроумности. Можда. Али има других ствари за које се не
може рећи: „Ја немам дара за то“. Ради, дакле, оно што је потпуно у твојој моћи: буди чисте
душе, достојанствен, издржљив, презири чулне насладе, буди задовољан својом судбином,
немој имати великих прохтева, буди добар, независан у доношењу судова, природан човек;
мери своје речи, буди великодушан. За р не схваташ колико си ствари већ могао урадити, а да
при том уопште ниси морао да се правдаш како за њих немаш способности или си неспретан?“
(5.5)
„Понеко је спреман да тражи благородност чим некоме учини услугу. Други, опет, не рачуна
на то а ипак сматра да му је његов ближњи дужник и да зна шта му је он учинио. Трећи свега
тога уопште некако није свестан, него је сличан лози која даје грожђе, и пошто је једном
донела плод не тражи ништа више…“ (5.6)
„Као што кажемо: „Асклепије је нашем познанику наредио да јаши, да се купа у хладној води
или да иде бос,“ тако исто можемо рећи и: „Природа је нашем пријатељу доделила болест,
осакаћење, губитак или неку сличну штету.“ Јер и овде реч „доделила“ има слично значење.
„Он је овоме или ономе преписао ово или оно као корисно по његово здравље.“ А у нашем
случају, оно што се свакоме од нас дешава, одредила је природа као корисно за судбину света.“
(5.8)
„Твоја ће душа бити онаква каква су и представе за којима тежиш. […] Свака ствар тежи за
оним за шта је створена. У тој њеној тежњи њезин је циљ. а онде где је циљ, тамо је и корист и
спас сваке ствари. Спас разумног бића је у заједници“ (5.16)
„Мисли често на то како догађаји и ствари брзо пролазе и неприметно се губе. Ствари су
непрестано у току, као река, њихова дејства се непрестано мењају, њихови узроци мењају се
хиљадуструко, и ништа, може се рећи, није трајно. И бескрајност прошлости и безграничност
будућности у којој се све губи, непрестано су око нас, и то сасвим близу. Па зар није луд онај
који се у таквом свету размеће, који дозвољава да ништавила вуку тамо-амо, или јадикује, као
да има ичега што би могло да му задаје бол за дуже време или чак заувек?“ (5.23)
„Како си се досада односио према боговима, родитељима, браћи, жени, деци, учитељима,
васпитачима, пријатељима, рођацима или робовима? Можеш ли о своме понашању према
свима њима рећи за себе оно што каже песник: „Никоме није учинио зла, никога није увредио
својим речима?“ [Хомер у Одисеји] Сети се и сега онога што си морао претрпети и тешкоћа
које си већ поднео. И тога да је тво живот већ при крају и да се твоја служба завршава. Мисли
и на то колико си лепога видео, колико си наслада и бола презрео, колико прилика да се
појавиш у сјају пропустио, и коликим си безобзирним људима пружио своју љубав.“ (5.31)
„Најбољи је начин освете да не узвраћаш истом мером!“ (6.6)
„Веровао је у снагу врлине, која садржину живота налази у испуњавању дужности и у служби
заједници“
„У свему што радим сам или помоћу другог, морам да тежим за оним што је корисно и што
одговара општој ствари.“ (7.5)
„Кад неко погреши према теби, ти се одмах питај шта је н сматрао за добро а шта за зло кад је
тај претуп учинио. ад то будеш увидео, сажалићеш се над њим и нити ћеш му се дивити нити
се љутити на њега. (7.26)
„Одбаци сваку уображеност. Укроти страсти. Сазнај оно што се и теби и другима дешава.
Разликуј и раздвајај оно што те задеси, на узрок и садржину. Мисли на свој последњи час.“
(7.29)
„Може неко бити бољи од мене у песничењу, али ме у уљудности, скромности, оданости
судбини или благости према преступима ближњег неће превазићи.“ (7.52)
„Чувај се да према нечовеку не поступаш онако као што о поступа према човеку.“ (7.65)
„Отуд ми знамо да можда Телаугов карактер није био бољи од Сократовог? Није довољно само
то што је Сократ славније умро, што је вештије расправљао са софистима, истрајније проводио
ноћи под ведрим небом на снегу и леду, што се јаче противио кад му је било наређено да
доведе Саламињанина и што је гордо шетао улицом, јер би то понашање, уколико је
историјски тачно, могло дати повода за размишљање. Прво треба мислити на то какву је душу
имао Сократ; да ли је био у стању да се задовољи тиме што ће према своимближњима бити
правичан, а пред боговима побожан; је ли могао да се не љути на неваљалство других људи; да
ли је служио нечијем незнању; је ли оно што му је животни ток доноси примао као необично и
неподношљиво и да ли је ум свој пуштао да трпи заједно са телом?“ (7.66)
„Сасвим је могуће постати божји човек, а да те нико не препозна. Мисли увек и на то да срећан
живот зависи од врло малог број ствари; ако си морао напустити наду да ћеш се прославити
као филозоф или физичар, на значи да нећеш моћи постати човек слободан, моралан, пун
љубави према ближњем и покоран боговима.“ (7.67)
„Суштина савршеног карактера састоји се у томе да сваки дан проведе као последњи, да не
бесни, да није укочен и да се не претвара.“ (7.69)
„Неко се радује овом, а неком оном. Ја се, међутим, радујем када ми је разум здрав, кад се не
окреће ни од једнога човека, нити од онога што овоме може да се деси, него све посматра и
прима благонаклоно, а сваку ствар употребљава према њеној вредности.“ (8.43)
„„Убијају нас, раскидају нас, проклињу нас и гоне“, кажеш ти. А да ли све то значи нешто ако је
душа чиста, разумна, трезвена и правична, и ако таква остане? То је као кад би човек
приступио чистом извору па га обасуо грдњом, а он то, наравно, не би чуо, нити би престао да
и даље даје добру пијаћу воду. Чак и кад би у њега бацио блато и прљавштину, и он би то брзо
избацио, испрао и уопште се не би испрљао. а како да нађеш баш такав неуништиви извор, а
не неки извор без воде? Тако што ћеш се у сваком тренутку трудити да сачуваш слободу духа
ведром, простосрдачном и чистом расположењу.“ (8.51)
„Људи су на свету један ради другога. Или их почи бољему, или их подноси!“ (8.59)
„Безбожан је онај који чини грех. свеопшта природа створила је сва бића да буд једно уз друго,
да помогну једно другоме кад треба, да једно другоме не чине никакво зло. Онај који ради
против њене воље, греши пред најузвишенијим божанством. Онај ко лаже, греши пред истим
тим божанством.“ (9.1)
„Човек који се боји страдања, бојаће се једног дана свега на свету. А већ само то је безбожно.
онај, пак, који тежи за насладама, неће се плашити ни да чини неправду.“ (9.1)
„Онај који греши, чини то на своју сопствену штету. Онај који је крив, крив је према самоме
себи, јер самога себе чини рђавим.“ (9.4)
„Неправду врши често и човек који нешто не уради, а не само онај који нешто уради.“ (9.5)
„Треба искоренити уображење. Спречити нагоне. Угушити прохтеве. Задржати разум у својој
власти.“ (9.7)
„Општи узрок је као брзак који све одвлачи собом. Како су бедни човекољупци који се баве
државничким пословима и при том мисле да поступају као филозофи. Будале! Али, човече, па
ша да се ради? Оно што природа у овом тренутку захтева од тебе. Не сањај о Платоновој
држави! Буди задовољан ако си макар за један корак пошао напред. Не презири ни најмање
напрдовање.“ (9.29)
„Мисли и на то како многи људине знају ни твоје име, како ће га многи брзо заборавити, и
како ће те многи који те данас уздижу до неба већ сутра кудити, и на то да ни сећање које ће
после смрти остати, ни посмртна слава не вреде да се говори о њима.“ (9.30)
„Богови или опште немају моћи, или је имају. Ако је уопште немају, онда, зашто се молиш? А
ако је имају, зашто се не молиш да учине да се ниједне ствари не бојиш, д ане жудиш за њом и
да се на њу не љутиш? Зашто се место тога молиш да ти неке ствари даде, а неке не? ако
уопште помажу човеку, они му свакако и у томе могу помоћи. Али ћеш можда рећи: „Богови су
учинили да то од мене зависи.“ Зар није боље да у слободи користиш оно што су ти они
препустили, него да ропски тежиш за оним што није у твојој моћи? Ко каже да нам богови не
помажу и у оним стварима које су у нашој моћи? Почни да се молиш и видећеш! Овај овде се
моли:
„Учини да спавам са овом женом!“ А ти реци: „Угуши моју жудњу да са њом спавам!“ Други
каже: „Кад бих само могао да се ослободим овог човека!“ А ти, моли: „Угуши моју жељу да га се
ослободим!“ Трећи моли: „Само да не изгубим своје дете!“ А ти кажи: „Само да сузбијем свој
страх да ћу га изгубити!“ Управљај своје молитве уопште тако и пази шта ће се догодити!“
(9.40)
„Ако самога себе називаш: добрим, скромним, истинољубивим, разумним, постојаним у
мишљењу, великодушним и слично, онда се чувај да те једног дана не назову другим именом.
А ако једном изгубиш ова имена, онда им се опет брзо врати […] Али, постоји једна јака снага
која помаже да се увек мисли на поменуте врлине: она се састоји у томе да имаш богове у
души, да никада не заборавиш како они не желе да м ласкамо, него да се сва разумна бића
труде како би постала њима слична, и да човек врши дужност човека као што смоква врши
дужност смокве, или пас дужност пса, или пчела посао пчеле.“ (10.8)
„Кад ћеш, најзад, наћи спокојство у једноставној природности? Кад у достојанству и
озбиљности?“ (9.9)
„Не расправљај о томе какав треба да буде човек, него ти сам буди такав.“ (9.16)
„Знај да је човек који се због нечега љути или је због нечега нерасположен, сличан прасету
које се приноси на жртву и које се рита ногама и дере: такав је и човек који се ваља по своме
лежишту и сам за себе оплакује човекову судбину. Мисли само на то како је разумноме бићу
дато да добровољно следи догађаје, и као ти догађаји некако морају да иду један за другим.“
(10.28)
„Како је труо и покварен онај човек који каже: „Решио сам да искрено и поштено
поразговарам са тобом.“ Шта радиш ти, човече? тако нешто не сме се унапред рећи. То се мора
само показати. То мора бити написано на челу, сам глас мора тако да звучи, у самим очима
мора се то видети, онако као што вољени човек одмах све открива у погледима оних који га
воле. Искрен човек мора бити као човек који се јако осећа на зној, тако да сваки који му се
приближи мора то запазити, хтео или не хтео.“ (11.15)
„Помисли на то да су последице нашег гнева и љутње због неких дела теже него што су сама
дела због којих смо се почели љутити и гневити. […] А гнев је, као и туга, знак слабости. Зато
што су и једно и друго рањени и морали су се повући из боја.“ (11.18)
„Све се ствари по својој природи морају мењати, преображавати и нестајати, да би после њих
могле доћи друге.“ (12.21)
„Онима који те питају: „Где си видео богове и на основу чега закључујеш да они постоје те их
тако поштујеш?“ треба одговорити овако: прво, њих наше очи стварни не виде; а затим: ја
нисам видео ни своју душу, па је ипак ценим. Тако је и са боговима: да они постоје, то
закључујем по дејству њихове моћи која ми се свуда јавља, и зато их поштујем.“ (12.28)